ПРИМ. Др АЛЕКСА МИРАНОВИЋ - ЛЕКО

ЦРНОГОРСКЕ ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ

( I )

Титоград1974

ОСМИЈЕХ ЧУПИЋА НА СТРЕЛИШТУ

О Чупићу од града Никшићаа образа храбра Обилића,Црногорци твоју ријеч ишту...што се тако смијеш на стрелиштуса погледом из горе хајдукаЦрногорца Мандушића Вука,смрт посматраш мушки пред очимакао славни Никац од Ровинаи пркосиш у страшној тишинико Церовић у селу Тушини,па корачаш гордо у свом болуко Пилетић на Вучјему Долу,а мисли ти ко војнику борцуГенералу Јанку на Мојковцу! . . .А брђани, уз понос и тугу,већ трагају по свијету дугуда пронађу јунака без манео ком пишу пјесме и романеда је раван теби дивну борцутеби, Љубо, славном Црногорцу,па да траже новога Његошада напише како си нам пошакако оде у цвијету рануи остави велику нам рану,али рану у пуном поносуу храбрости и мушком пркосу,јер с тугом се краче у вјековекроз несреће и пусте домове!. ..Нема љепшег дара свом народу,но жртвоват себе за слободу!...

Дана нема кад не гледам сликуи твој осмјех — изазов крвнику,па се мислим да откријем тајнушто се смијеш на смртном вјенчању.

Може бити: руља издајникаи „теткини" јади од војникаизгледају ко биједа некакад пуцају у тебе човјека,а тешко је орлу из висинакад се спушта сломљенијех крила

и још теже тешком рањеникукад у руке падне издајнику,па се смијеш и тресеш ланцимаи пркосиш тешким нељудимао којим би Марко војеводареко да су рђе из народа,а ругаш се ко личност правникапа подмуклу пресуду крвника:јер у име којега народаубија се борац и слобода! . ..

Може бити: у страшној тишинида су твоје мисли у планинии да чујеш одјеке пушакауз поклике бораца-јунакакоје Сава води у јуришуда странице историје пишуи проносе заставу Лењинапут широких босанских планинапа не губиш ни вјеру ни надуу поносно друштво и бригадуи смијеш се стежући песницепоздрављајућ славне јединице,партизанске борце најмилијеи војнике Црвене Армијекоји Москву и Словене бранеу ужасне овог рата данеи цијелом свјету наду дајуда фашисте страшне причекајуи сјеку им путе у злочинеширом дивне земље Украјине! .. .

Знаш да борци хоће да се врате,твоје чуће ријечи послатешто никада више не умируисписане крвљу на папируда не тражиш милост од крвниканит заштиту љутих издајникајер твоја су прса ко војникаспремна примит зрна од челикапа се смијеш јутрос на уранку, јер знаш да ће на сваком састанкукомунисти тобом да се дичеи од срца да ти сваки кличе,мртав Чупић ствараће бригадеда се жешће креће у нападе,развијаће слободе заставу

на бојишту тешку и крвавуи чекаће са лицем у лицефашистичке злочинце — убицеу планини, у горској литици,и на путу, сокаку, улици —сваког града и свакога селаи поносно, уздигнута чела,ко њихови што су вјечно стариза слободу мушки ратовали,а да вође Рима и Берлиназнаду прошлост Јужним Словенимане би никад пут њих полазиликад се други нису похвалилино су грдни у Стамбол бјежалии капије Беча затварали,јер ко може да уништи силу —народ који брани домовину! . . .

Може бити: видиш сву даљину,цио свијет као постојбинуи државу једну без границаа сва људска озарена лицагдје се људи као браћа волеи сатиру сва зла и невоље;чујеш пјесму радости и радаи већ видиш да нико не страда,стигла свуда та слобода дивнас идејама великог Лењина,тако снажна, скромна и широкако Октобар славна и висока,па се смијеш пред грлом пушакаса поносом Лењинова ђака,жртвујући себе рад поштењаза будућа свјетска поколења,за истину, слободу и правако паметна школована глава,убијеђен свијешћу јунакада не ниште зрна од пушакатаква орла из поносних горакоје рађа славна Црна Гора!У борбу те свијест људска тјерада постанеш понос пролетера,да твој осмјех на људске састанкесија као сунце кроз облаке,да се видиш ко врх од планина,као Ловћен са морских пучина,а свјестан си великог сазнања:

без падања нема ни дизања!...А смијеш се ко дијете малошто је чврсто већ на ноге стало,ко да ти се небо отворилои Његош те прихвата у крилода ти броји зрна од пушакашто прођоше кроз тебе јунака,па да викне на свјетскоме трону:„Овакви су у мојему дому,дивна ли су поносита дјецако витези из ,Горског вијенца'. . ."

Не би Милош — Обилић се зваона Косову да није остао,да Мурата цара крвничкогауз сав пркос храброг срца свогане прекори и рече му тададок му глава заувијек пада:„Нећеш, Туре, шетат по Косову,залуд узе данас главу моју!". ..

А Генерал Јанко на Мојковцу,да не бјеше примјер сваком борцуна зеленом коњу код Лепенцагдје би шваби масовна гробница,не би био силан, нит се пјево,нити лијеп ко јуначко Чево! . . .

И наш Чупић оста величинако његова што је домовина,постојбина Јужнијех Словена,Црна Гора и љепота њена.Тај га осмјех диже у висине,и не може никад да погинедок постоје у свијету мајкеза слободу да њиве јунаке,док постоји Загарач планинаочева му колијевка дивна,док постоје храбри Загарчанида им нису ни Спартанци равни! . . .

О Чупићу од града Никшићаа образа храбра Обилића,Црногорци твоју ријеч иштушто се тако смијеш на стрелишту! . ..

Титоград, 19. XII 1973, послије свечаности у частослобођења Подторице

ЖЕНИДБА БРАЋЕ БАНОВИЋА

I

Лијепо је кићене сватовеза невјесте младе слати зорне,но је мука женидба јунакаса зрнима убојних пушака!

За Сарапе зна се од давнинаод злих дана Црнојевић Ива —све бирани људи и горштации поносни ко с Дона козаци,а по пушци све им људски бивако у дому Бановића Ива. . .историји да китиш страницеса огњишта зорне Прекорнице,кад у томе радосноме дануна дворове ко гром туга бану!. ..

Старац Иво, глава породице,из поносног села Прекорнице,код огњишта искупи синовеи чланове фамилије своје,и још уз њих, на кућњем састанку,дивну Анку, цурицу Личанку,чије очи ко звијезде сјајуда погледом орла стријељају,а њиха се идућ. на пропланкеко лијепа вила кроз облаке,што напусти Бачку тог прољећас породицом Ива Бановића,јер је Анка, та дјевојка фина,вјереница Ивовога сина,комунисте Бановића Перашто се бори за власт пролетераи слиједи Лењина заставуко што борцу доликује праву,а отац је одавно му рекада се бори за правду човјека.

Ћути старац уз мрке погледеглади брке дуге а сиједе,накашља се па узе машицеи разгара ватри жеравицеосмјехну се и изведри лице:

„Нек се крде јагњад ко искрице"та му мисо сину изненадапа синове очински напада,напада их и ко да их карашто га сваки годинама вара,варају га ко дијете мало:до женидбе ко није им сталопа све нешто ћуте и чекајуи нечему бољем се надају,па им старац каже у бијесуда синови ко други нијесуи рече им, при том се љутећи:„Ноћас нећу преко тог пријећи,нећу да ми у кревету спавас мојим сином снаха невјенчана,као да смо какви невјернициа не прави стари Црногорци!Но слушајте, ви орлићи моји,у памети мојој како стоји:у неђељу јула тринестогахоћу свадбу у сред дома мога!Зовите ми кумове, рођаке,пријатеље наше куће јаке,да обичај стари учинимо,да вас оба, срећом, оженимо.Ти ћеш, Перо, с Анком се вјенчати,а стотину свата ћу послатиу Бајице, кућу Обилића,за ђевојку у Мартиновића,мене Перо познаје одавнаи даће ми Јошу за Душана.њено лице сија сваког данако под Ловћен Бока дуж Јадрана,и љепше је нема на Балкануко да ј расла за сву Зету равнукоса јој је ко на глави крунау Данице старога Перуна,нек ми зора свијетле неђељето велико донесе весељенијесмо се дуго веселилиод како смо Бачку оставилии ту дошли, у ове главицепоноснога краја Прекорнице,ђе туђина нога не загазии ђе човјек на човјека пази,

ђе орлови слободно крстаре,за туђина ђе људи не маре!"

Дивна дјеца послушаше оца,мила оца, врсна Црногорца,ал не слуша госпођа му Анђевећ Ивовом плану ману нађе:„Господару, Бановићу Иво,као мајци много ми је кривода два сина једанак женимои у кућу снахе доводимо.Ја сам чула да људи причају:тако снахе срећне не бивају,а и није баш нужда велика —може млађи мало да причека,нек кроз мјесец буде свадба нова.то је трошак десетак овновапријатељи да нас не прекореза обичај наше Црне Горе!". . .

Намрди се Бановићу Иво,би му криво, рече заједљиво:„Ко зна какви могу доћи дани,јер су Њемци и Русе напали. . .дух Његуша неће затајитино сваки час ту може планути,неће Црна Гора мироватинити туђе ноге посматратида се јади од римских војникаод Ловћена врте до Шавникаи да газе земљу соколоваод крвава Скадра до Грахова,па се журим да женим синоведа не касним, прилике су ове,а моји су пријатељи људиразумјеће зашто тако судим,ионако дугују пециваза обадва када женим сина,нек ме казне због моје пресудесвак из куће да на свадбу буде:нек невјесте колијевке носе,чак и бабе нек дођу у госте,доста биће меса печеногаи чувена сира његушкога,па погаче из зетске равницеи лијепа вина из Црмнице.Нек весеља остане нам слика —

ко зна шта нас чека од крвника,јер ужасне слутим дане болавидим битку са Вучјега дола —огањ хвата све ове главицеи рађа се ко поново сунце!". . .

I I

Стао мјесец блијед у висиниа сунце се смије на планини,рекао би да сунчеви зраципо косама скачу ко јагањцишетају се шумама, плочама,и њихају ко пчеле с ружама,пирка вјетар од Јадранског мораа орлови лете преко гора,Прекорницу прекрили облации тробојке на кући барјаци,на ливади — овнови се пеку,а под волтом печења сијеку,испред куће Бановића Иваигра коло — жени оба сина,револвери грме ко топови,одјекују бомбе ко громови,и пуцају момци из пушакате од дима слика је облака,бруји дјечја граја по сокакако пред школом несташнијех ђакаи цирикћу хватајућ јабукеко зрикавци усред жеге јулске,одиве се праве суретима,па на коње — међу сватовима;скупили се Ивови рођациа пристижу пријатељи званци;дочекују Перо и Душане,дочекују Анђа и Иване,а Анка је права љепотицаи у послу као препелица.Почела је свадба и весељеи Ивове већ одавна жеље,па се старац међу народ шећеи сретнијег од њег бити нећекада сјутра пред олтар црквицепаровима угледа вијенце,а нада се: за годину дана

унуке ће држат у рукама,пјеваће им пјесме о Ловћенуи крваву Скадру на Бојануизгубљеном тамо у даљинеу даљине језерске тишине,гдје се сунце рађа виш равницеда утоне у грдне тамнице,јер му нема сјаја без висинанит љепоте без гордих планина. . .

Зађе сунце, треба вечератидок мрак није почео падати,старац Иво позива сватоведа сједају за пуне столове,па у руке узима здравицуи наздрави озарен у лицу:„Здрав ми, куме, соја господскогаи велико благо дома мога,стари свате, братска перјаницо,и војводо, рођо, узданицо,здраво да сте, бирани сватовии ђевери, браћо соколови,здрави, зете, мили барјактару,весели се лијепоме дару,сјутра ћете с пута далекогаокитити срећом дома мога;ко не може ко вук издржатии ко хајдук не зна нападатинек не иде сјутра у расвићаза ђевојку у Мартиновића,јер обичај ко они, имајукад ђевојку сватовима дајупа вас молим: чарке се чувајте,али образ ни за шта не дајте —боље вам је погинути свимано оставит ману сватовима!Нек ђевери пазе кад се кренеда се Јоша браћи не окрене,да не личе дјеца на ујакено на наше куће и оџаке.. .А сад видим, међу сватовима,да Николе Филипова нема,да ми нема главнога ђевера;чекаћемо док прође вечера,па ако га не би до конака —за ђевера другог ћу рођака!". . .

Не заврши ријеч стари Иво,кад Никола знојав улазио,дојурио ко вук из планина,као каква сура орлушина —погледује сватове и јелоа жиле му удриле уз чело.Сви нијемо гледају дјеверакао да их са весеља тјера,слуте нешто као погибијупа нит мислит нит зборит умију.Но се Перо присјети у болу,осмјехну се и пита Николу:„Је ли, брате, стигло да идемои кад треба у бој да кренемо?"Ко да тиме отјера биједу,отпочео Никола бесједу:„Сјутра ћемо зором на уранкуу загрљај рату и устанку,глас послати из брзих пушакаи покличе новијех јунакадо војника Римске Империје:Црна Гора да њихова није!Све су чете ноћас у покретуда с туђином у зору се сретузапало је нашу Прекорницуда им не да проћи Обзовицу;јер чим почну битке у брдимаТалијани поћ ће из Цетиња,па предлажем: ноћас до расвићау Бајице, до Мартиновића,нас десетак свата да идемои да Јошу ноћу доведемо —сложиће се пријатељи с нама,јер за бој су сви у припремама.Нек се рано обави вјенчање,јер ко знаде какво биће стањекад загрми на свакоју странуи прави рат почне на Балкану!"

I I I

Зора руди а недјеља свиће,Црна Гора љепше имат неће,потмула је јека, небо пара,од црмничког града Вирпазараносе тутањ врхови планинадо Ловћена, планинскога џина.Сва се Црна Гора ко лав треса,ко да слушаш страшна земљотреса!Пожурише свати Бановића,

пробудише и попа Костићапа му Душан Бановићу рече:„Устај оче, устај имењаче,ну црквена отвори нам врата,да ти вјенчаш нас двојицу братадок се није борба распламсалаи у наше крајеве стасала!"Поп дохвати ту мантију црну,на широка плећа је нагрну,крст ухвати у лијеву рукуа у десну московку подугу,па из села, са широк сокака,он повика ђака црквењакаВучковића да отвори вратаза стотину Бановића свата.

Пред олтаром у реду младенцина главе им вјенчања вијенципуна црква дјеце и народаа пред црквом свати и господа,сви опјени али не од пићавећ од среће браће Бановића.Но глас чу се са врха стијене,глас личности далеко чувене,Лењинова одана војникакомунисте, борца и ратника —то Лаличић Марко виче ПераБановића, борца пролетера:„Мили друже, Перо Бановићу,хитно зове Љубо Вучковићу,ево нама од Цетиња градаталијанске војске и напада!Пушконоше зови Прекорнице,па на косе хитно Обзовице!Пази да се не прекине везаи понеси пушкомитраљеза,кад сломимо грдне Талијаневратићемо сви се на вјенчање.Нек Љуботињ памти свадбу вашуи побједу, надајмо се, нашу,да се битка и свадба салијуи да скупа красе историју,нек причају покољења милакаква ј борба данас овдје билаза слободу Јужнијех СловенаЦрне Горе крша и имена!"

Чуше свати и чуше младенцида се журит треба Обзовици,па Бановић Перо проговара:„Вјенчање се прекинути мора,јер ми, попе, одмах сад идемоа послије битке да дођемо!"

Поп се Костић озбиљно наљутипа повика и сви ће га чути:„Не може се обред прекидати,нема цркве која ће вјенчатиако би се сада прекинуло,то још никад нигдје није било.Но вас молим мало се смирите,па у борбу послије идите,ја ћу с вама, нећу остајатии нећу вас у боју издати!"

Не послуша Перо Бановићу,не послуша Душан Бановићу,не слушају кићени сватови,нити званци свадбе соколови,чак ни Иво Бановић не слуша,нит иједна с Прекорнице душа —сви одоше, попа оставише,и у руке пушке ухватише.И поп тада дохвати московкуи за њима отиде у скоку,чак и дјеца трче с Прекорницепут врлетних страна Обзовице. . .Да погледаш косе Обзовице —сретоше се двије извиднице,побише се из брзих пушакауз поклике храбријех јунака.Одмах затим чуше се командеи сва војска у заклоне паде —Талијани поред пута сама,Црногорци врховима страна,па запуца на свакоју странуко увијек што је на Балкану.Грме пушке, бомбе и бацачиза три сата не знаш ко је јачи,док нијесу групе Талијанау нереду бјежале по странаостављају мртве и раљенеи крваве за собом стијенеа лове их брзи Црногорци,

дивни момци — још храбрији борци.

Но Бановић Перо погријешикад устаде и кад се ријешида остави пушкомитраљезаиз којег се расипала језа.Узе само револвера свога —официра гони рањеногаи тјера га од стјене до стјенеОбзовицом, кроз врлети њене,да га жива ухвати у рукесијече му на путу окуке!Не запамти што ратници старимлађима су увијек причали:„Ако раниш својега крвника,ти не иди трагом рањеника,јер га може срећа послужитиможе ти се одмах осветити!"Сретоше се код једне увале,истог трена револвере пале —уби Перо официра младауврх чела и одмах му пада,но и њега крв обли по лицу —погођен је у сљепоочницу!Занесе се и осмјехнут падарече само: „Ја се вјенчах сада!".. .

IV

Иду дани а борбе се нижуустанци се широм земље дижуко вулкани кад по реду плануи покажу лаву усијану,те фашисти Рима и Берлинавећ се свете Јужним Словенима.Хитлер шаље војске да кидишуда народе са Балкана бришу,али свака њина офанзивапартизанске бригаде родила,куд год крену у нападе вуцисвуд чекају на нишан хајдуци!

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А при крају на фронту сремскоме —куд ће Њемци на злом путу своме!Страшна битка већ недјељу данана положај Бановић Душана.Ту батаљон устукну крвникакод равнога мјеста Товарника,ал у једном трену изненадаопет Њемац крвнички напада.Бјеше доба од смираја дана,сунца нигдје више пољанама,кад до пункта штаба и командедолетио командант Бригаде,па повика млада командантаБановића Душана познатаи његова комесара драгаиз Пипера Божановић Драга:„Хајдмо брзо пут оног дрвећа,ево Швабе нама иза леђа!"...Њих тројица пут дрвећа крећеи сретоше Њемце међ дрвеће —има близу педесет Њемаца,а спрам њих су само њих тројица!С крвником се мушки погледашеи бомбама ручним дариваше,крагујевке бомбе боље биле:десетину Њемаца побиле,дијели их десетак метарапустог пута и шумског честара,гађају се огњем из пушакаи по неком бомбом без престанка.У мрак први тридест партизанадолетјеше са разнијех странате на Њемце јуриш учинишеи кроз шуму дуго их гонише,но несрећа дође изненадате командант Бановићу пада:обије му ноге погођенеиз машинске пушке нагрђене.Превише му на брзину ранеи Драго га узео на раме,па понесе команданта свогада га спаси тешко рањенога.Но љекари друго не могоше,већ му обје ноге одсјекоше.Оста Душан тужан у болницу,Драго оде водит јединицу —

јер још трају притисци крвникаоко пуста мјеста Товарника.

Рана зора донесе несрећу,превелику, да не може већу:улетјеше Швабе у болницунаправише страшну касапницуи поклаше тешке рањенике,беспомоћне, уз дивљачке крике.Кад у собу ушли партизанакоманданта Бановић Душана,тад Бановић ручне бомбе бацаиспод себе и испод Њемаца —уби себе и поби убицеславни херој славне Прекорнице!

Цетиње- 29. XI 1973.

ПИСМО АНКЕ КНЕЖЕВИЋ

Тешко ли је у грдној тамнициу Мучића кући мучилици —авлије су, ко пусте планине,опасале кулу од зидинес ћелијама пуним страшна мракабез иједног сунчанога зрака.По ћелија чаме несретнициза слободу племенити борци,сатире их мемла од каменате од људи остала је сјена;хљеб и воду ријетко им дајупа смрт страшну по реду чекају.По зидина широке авлијенанизане фашистичке змије,најежени ко њини злочиниу кошуље црне обучени,ко гаврани стоје изнад јамау рукама с машинским пушкама;на капији стража удвојена —на бјекство је нада изгубљена.Мора да су људи од челикаи моралом одлучних војникате се боре за Југославијуи све људе одане Лењину!Не чудиш се борби мушкараца,тих Брђана и Црногораца,јер је њина традиција старада туђина неће господара,но се дивиш како Црногорке,било жене а било дјевојке,јуначки се држе у самици,у Мучића кући мучилици.Читај писмо лијепе дјевојке,матуранта и младе скојевке,што написа пред плотун пушакадвадестога вијека дивљака,и са каквим моралом се бориостајући понос Црној Гори!

Пише писмо Кнежевића АнкаЦрногорка, дивна партизанка,

пише писмо Кнежевићу Саву,старом оцу, ратнику и лаву.

Није писмо одговор младићуо углави свадбе о пролећу,јер ко може у ову приликуда поклони мисли љубавнику.

Није писмо да паре требају,да се нове књиге добављају;јер што ће јој књиге и дипломеу ужасу и паклу овоме!Нит је писмо да оцу говорида јој нису добри професори,јер они су одличноме ђакуко замјена за оца и мајку —било да је школа у питањуил марксисти кад часове дају,ко Полексић историју дивнуил Томовић Будо о Лењину!

Није писмо за матурску шетњудрагом земљом или по свијету,да посматра љепоте планинаил Приморја и морских дубина,да опише мјеста и ријекеи познате градове велике,ко Дубровник у мјесецу јулуили дивну Ајфелову кулу, —нема шетњи кад се свијет топии кад Хитлер хара по Европи,кад смрт куца на свакоја вратако час смртни овог страшног рата!

Пише Анка Кнежевићу Саву,старом оцу, рањеноме лаву:„Горе главу поносна јунакау смрт иде твоја кћерка Анка,омладинка и скојевка младаиз лијепе Подгорице града.Знам да теби бјеше најмилиједа завршим школу и студије,па да твоја кћерка јединицаграду родном буде докторица,да помаже многе несретникелијечећи тешке болеснике,ко што бјеше моја мајка милакоју ј тешка бољка покосила

па остадох са три брата мојатешка брига да будемо твоја. .Но рат дође и тешке несрећечетрдесет прве у прољеће,па те стара остависмо сама,јер је дужност најсветија намада бранимо земљу од фашиста,те на позив наших комунистаполетјесмо ко птице са гранес Црном Гором сви у партизане,улетјесмо у огањ ужасакад се цио свијет заталаса!...Но судбина моја, ил несрећа,ил издајства у граду највећа,учинише те ме ухватише,у ћелију тамну затворише,па фашисти подмукли крвницимучише ме страшно у самици:свезаше ми и ноге и рукеда откријем илегалне групе,и скубу ми косу, плетенице,да откријем борце и скојевце,синџиром ми зубе поломишенемогуће од мене тражише:да ја издам моју Црну Горуи шпијунка да будем затвору,да се манем сељака, радника,и да живим попут издајника,пендрецима туку по табанаа за дјела знана и незнана,под нокте ми игле забадајуи већ не знам што ме све питају;па ме свежу за тешку столицу,пусте на ме воду капавицу,у почетку лијепо ме хладиал што даље ко да очи вади;смију ми се док ме тако муче,по десет ме истог трена туче.. .Ја се болно смијем са мислима:„Овако су Павла Корчагина!". ..

Кад фашисти нису ме сломилиу логор су страшни ме бацили —да умирем полако од глади,нечистоће и ужасне смради,ко хиљаде других логорашаиз несрећног пуна јата наша.

А одатле, када год им треба,узимају за стрелиште среда,ко звијери у тор упадајуи ко јагњад одреда бирају,па су данас мене изабралии у смртну ћелију послали.Ово грабим, док побјени нисмо,да посљедње напишем ти писмо.Горе главу, искусни ратниче,горе главу, мој премили оче!Поноси се дјецом међу људе,јер ће они о нама да судеда смо пошли ко честити борции ко врсни многи Црногорцида бранимо нашу земљу милуи да силом ми ништимо силу.Сад фашисти од страха пуцају,јер дрхтећи смрт своју чекају;јер фашисти што би убијаликад побједи бише се надали,позната је истина: у муцинајгори су под ранама вуци.Побједа се примиче велика,ко и наша наших Савезника,Америке јаке и Енглескеи велике Русије словенске,па се надај кад рат овај прођеда син који жив ти дома дође,јер не може зла судбина битида ћемо ти баш сви изгинути. . .за Драга се плашим у трен овипричали су другови његови:у Краљеву Њемци су дивљалии раднике многе стријељали,ма се надам: ја ћу бити самаиз нашега дома стријељанаи жеља ми би била великада посљедља жртва сам крвника.Живи с надом и бори се, старче,а кад рат се сврши, мили оче,кад слободне дочекате данкесјетите се ваше миле Анке.Ал немојте сузе проливатии пред другим за мном туговати,да се не би смијали злотвории крвници дивној Црној Гори.

Аманет ти остављам посљедњи:кад се неком знаном дјете роди,кад се роди у драгој слободи,па ти пођеш да видиш дјечака —реци: да је лијеп као Анка,као Анка твоја кћерка милаза слободу која се борила,за слободу свих Југословена,свег словенског рода и имена!". ..

Ужасна 'ноћ у Титограду (болница), 19. IV 1973.

МИЛОВАН МАТИЋ

I

Одох, у сну, на Бојану водуи угледах пиперског Војводу:валови га, тешко рањенога,носе правцу Мора јадранскогајош у море сунце пало нијепа се не зна што је црвеније —ил валови морскијех пучина,ил ријеком крвца Војводина,а около зелени таласизраке сунца и крв људску краси.Такве слике никада ранијене угледах па ми жао нијешто сам био на Бојану дивнуи што трагам лозу Војводину.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Стијена је село у Пипереима свјетског гласа пролетере,ко Лењину друга опробанаВукашина Марковића славна,па витеза о којем се пјеваБољевића Стева Милићева,и хероја, нова Обилића,ко Ивана Милутиновића,те потомке Војводе храброгаи синове Васа Токовога. . .Књаз, једанпут, у Пипере пођи,реци Васу: „У Цетиње дођи,чекаћу те на мојему двору,на Спасовдан у бијелу зору!". . .

Пригрнувши злаћану душанку,на Спасовдан зором на уранкудође Васо Николи на дворе,ал му страже књажеве говоре:„Господар је синоћ у ноћ рануна Ријеку пошо, на сахрану,на Језеру напали су Турци,изгинули браћа су Шофранци,

а реко је: ако га ко тражиу Ријеци нека га потражи!". ..

Пријек и брз, Васо се наљути —преко Чева у село се врати.Прође нешто од године више,Пипери се на збор искупише,на ливаде код Врањскијех Њива,опет књаже Матића позива:„Гдје си, Васо, што ниси дошао?!".„Ја сам био, но ти си пошао,нијеси ме чекао у дворуко у нашем што би договору!"„Хајде Васо, да се помиримо,с нама добре људе да узмемоу биртију браће Вучинићада ми платиш биру из Никшића!"„Нијесам ти ја ништа скривио,да бих пиће први ти платио.Јеси, књаже, од куће ваљане,ма ни мојој не казују мане,идем с тобом гдје год ти је воља,али само: прва чаша твоја,пошље твоје. да ме не прекоре,плаћаћу ти ако ћеш до зоре!"

Господар се на те рјечи смије,па међ људе, мудро ка умије:„Благо мени, браћо Црногорци,кад су мени равни моји борци!". . .

I I

Дошле муке, ратови, несреће.као да се из њих изић неће.А орлови Црне Горе суревјечито се, кад се гине, журене признају бечкога ћесараза својег га неће господара,а пуцњеви Јова Шановићазову у бој срца Обилића,па најбољи људи из те китекренуше се мушки у комите.И Матића младог Милованапривукоше борба и планина, па се стари Матић Васо зоришто му синчић ко витез се бори

за слободу Јужнијех Словенаи словенског великог имена!. . .

А без муке звјезде не сијајуподвизи се свуд скупо плаћају,па цуксфири злочинци од гласаухватише старог Матић Васа,мучише га у Баће под литеда открије сина и комите.Са смрћу се старац смијућ бори:„Нек планина Радовче говори,хадте тамо па га ухватитеако мог се сина не плашите.Ако пушком не зна руковатикомити ће њему показати —тражиће ме од вас на мегдануса погледом мушким на нишану!". ..

Несреће су као и гавраникад се купе на јеловој грани,страшна глад се Црном Гором крећечак ни сјеме да исклија неће!Шваба жури да то искористии да сваког поштенога слисти —па почеше понеке да мите,да тјерају по шуми комите.Удовицу Милену позваше,рок јој кратак за дијете даше:„Доведи нам сина Милованапа ћемо ти дати требовања,ил се јавно одреци од синашто се скита по гладних планина.Мораш данас једно изабратиили ћете гладни умирати!"

А Милена, часна Црногорка,отворила оба црна ока,па цуксфиру рече не часећи,не дрхтећи нити се бојећи:„Ја од гласа жена Матић Васакојем не би никаквога спаса,а потомка Војводе Лијешамила кћерка Ђура Рашовићакомандира са Кучке Крајинеиз лијепе куће са Фундине,нећу ја то — мана је великада прихватим услове крвника.А у Црној Гори и то знамо:

када треба — мртве не копамо"!.

Прође затим два мјесеца данаухватише Матић Милована,па га Швабе вуку у тамницуу Кажњени Завод, Подгорицу,дивљачки га туку и хитајуда гнијезда комита дознају.Но Милован, млађани јуначе,изиграва невино чобанче,те га Швабе ко малољетникаприкључише маси апсеника,дадоше му да кромпире носида их носи и воду разноси. . .Но хајдучић, ко младе вучице,зид прескочи — бјежи из тамнице,да трагове сакрио би бољеокренуо низ Ћемовско пољеи у Зету дође у равницупребаци га неко у Црмницу,па се пјешке преко Суторманаоко Бара станио за дана,и срећа га послужи највећате Синана срете Марковићакоји зида куле и зидинечекајући да рат тако мине.Позна дјечка и „очи печене"из својега села, из Стијене,поведе га у Мркојевићекод Омера, у његове куће,да му чува овце по ливададок нестане тешких ратних јада.

I I IСваке муке и свој крај имају —ко што почну тако и нестају.Муке бише али и прођоше,Словени се Јужни сјединише,и добро је када им то дајуједну кућу браћа да имају.Миловану Матићу, младићу,нова власт је у самом расвићупошто муке из рата му зналау општини мјесто за рад далаа власт свака ако јој се дајецијени те, даје и познаје,па богата кућа у Стијениопет живну као стари њени,опет пчеле, краве и торине,опет овце, катун и планине!...

Ал не прође три године пунеотпочеше отпори и бунедошли на власт ратни шпекулантистали народ, државу пљачкати,а тих дана стиго из Русијеи Марковић. доктор Вукашине,па кроз Црну Гору из Стијенесвуд борбене упути билтенепозивајућ људе на оружједа се дижу и да се удружеу борбена одјељења јаказа слободу радника — сељака,како бјеше обећо Лењинуда покрене у бој домовину.Али Балкан немаше условеза идеје и побједе нове,па Марковић мора у комитеда се крије у пиперске лите.Сигурна му веза одабранапреко Матић бјеше Милована,а са војском тражи везу новупа га шаље у војничку школуал година он више имашепа млађега брата му позваше,документа узеше његовакоја тражи и пилотска школа.А Милован прави врли војник,постануо тамо и наставник,јер је знањем, уз труда велика,постигао и чин поручника,па кад бјеше Марковићу прешапошто стиже из Москве депешада се хитно пребаци до Бечаилегално а пута најпреча,Распоповић испече па речеда Милован Матић једно вечеједно вече из села Стијенена пут тежак са доктором кренеда га чува прекр поља, вода,од Пипера до .Славонског Брода. . .

IV

А кад Хитлер ко аждаја нека,тај људождер овога вијека,по Европи страшну војску крене

не хтје проћи ни Јужне Словене -муњевито у земљу улетјепотпомогнут од колоне пете,а негдашњи „родољуби тешки"не хтједоше у борбу витешки,истурише бијеле заставе,оцрнише традиције славне.Остадоше комунисти самида се народ с герилцима брани,скупљају се у тајне ћелијеко хајдуци негдашње делије,и Матић је у Стијену дошана припреме за устанак поша.

Ко год силом на Словене пођетешко да ће жив дома да дође!

Ко познаје историју славнумале Црне Горе на Балкану,славне земље пјесника Његоша,не чуди се што ј устанак доша.

Свуд су чете Црне Горе малена злотворе клете нападале,а Стијена првог у бој данаМатића је друга Милованакомандиром чете изабрала,изабрала и људски слушала —ну питајте фашисте из Римакаква им је у рату судбинана Тријепчу гдје се главе ломеи Вежишту пусту високоме!Матић с четом иде у јуришегдје се даје да не може више,гдје се с пушком иде на тенкове -води дивне борце соколове,гдје се бомбом и мушким прсимапркосило моћним фашистима...Крену Црна Гора ка слободиа кроз борбу да се ослободи,да таквога још не би устанкаЦрном Гором од њена постанка.Но „Латини варалице старе"око власти смутише главаре,а глад стиже и страшне несрећечетрдесет друге у прољеће,па Ђуришић. оде у издајуи написа Станишићу Бају

да нападне мучки партизанеи помогне странце Талијане.

Зетски одред на шкрипцу великумора страшну да прихвати биткублизу мала Данилова градакуд Станишић крену изненада,па батаљон скупи ударникада чекају подмукла крвника,а Иван им даде командантаМилована Матића крилата —чијој чети леђа не гледајукад крвници на њу нападају! . . .

Вражегрмци, горе у висини,ко пустињско село у планини —разбацане куће по главицако гнијезда птица ластавица,удаљено од ријеке Зетесред литице оштре и проклете,па се чудиш откуд село тамостворило се у врлети самој,нема ништа сем церове гореи планинске лијепе изворе —шта ту може сунце од истокакад обасја озго са високапа се зраци већ од јутра ранаразиграју по зелених грана,јер је много у години данакад све скрије нека страшна тама,кад се црни облаци потукууз стравичну и потмулу хуку,па све муње и громови бијуа студене кише лију, лију. . .Кад знаш љуте најезде Туракаи освете крвне код рођака,онда ти је јасно што је селоповукло се тамо и попелоал што крећу на село крвници,Талијани и мрски четници,ако неће да куће попалеи заробе породице мале,јер је село партизанско цјело —Станишићу прићи није хтјело!Но да видиш: сред муке великепосло Иван своје ударнике,па батаљон Матић Милованазапосио по сеоских странаи крвнике чека на нишанукад наиђу и пред село бану.. .

Иде страшна војска од Винића,грдна војска Баја Станишића,и планину притисли ко мравиТалијани црни и гарави,спуштају се у дивну долинуи купе се крећућ уз планинуа топовске већ руше гранатепо планини све куће познате,туку бомбе из бацача селоВражегрмце село напаћено,авиони круже у налете,извиђају партизанске чете.

Престадоше топови, бацачии кренуше љути нападачи,тишина је која ломи живце —чека Матић војску сред литице,на стијени испод цера стојии дурбином противнике броји.Глас се зачу усред тих тишинакомунисте Драговић Војина:„Мили друже, Кадовић Милета,је л сеоска на окупу четајесу ли ти дошли Кадовићии јунаци браћа Грозданићихоћемо ли данас у сватоведа женимо црне ђаволове!"...У том часу смијех у планинупартизанску оживи дружинуи глас чу се Саве Јововићапа Новака зове Брајовића:„Јеси ли ми, Брајовићу друже,доно летке да кроз војску круже,да за борбу више не чекамои туђину мира да не дамо,ево јутрос имамо приликуда удримо по нашем крвнику!"...

А командант Матић Милованегледа, слуша, своје партизанена стијени испод цера стоји,опет дурбин и поново броји,броји дрске црнокошуљашеи Бајове брадате киташе...

Стиго крвник до доњег извораи застао код зеленог бора,запалили кућу, дигли грају —у обору кокошке хватају.А лијево, у строју бораца,

партизана и Црногораца,виче стари Радуловић Шпиро:„О младићу, Павличић Данило,ну реци ми: озго са планинена шта ове личе паљевине,и погледај у строју момакаима ли нам Ђурановић Влајкаи његове чете скојеваца —нек се спреме да се бомба баца,јер, што рече Шарановић Зора,крвник ово јутрос платит мора!"..

А Бошковић Бело с Орја Лукебаца кршић за неким из рукеи виче му, ломи се планина:„Врат се, рђо, гдје ти је дружина,нису њине пушке никад бољени од наших а нити од твоје,не препан се, ожежи по војсци,ком опанци а коме обојци!"...На стијени Матић ко див стојисваки корак противника броји,погледује и своју дружину,на борбени ланац и планину,десно од њег, у густој папрати,гласови се чују.и шапатипита борац Јовановић Јошавјерног друга Беговић. Јокаша:„Колко иде на нас нападати,гдје ћемо их толко покопати!"Насмија се Матић. од невољеи сво друштво што чу Јошу боље...

У том трену, на сам врх планинедолетјела вила из даљине,сва бијела, ко снијег у гори,Милована зове и говори:„О јуначе, Матић Миловане,купи војску, хајде уза стране,видиш јутрос, мајка ти кукала,страшна војска иде из увала —пет хиљада црнокошуљаша,три стотине пред њима киташа,крећу на те, хватала их туга,на твојијех три стотине друга!Не можете, да имате крила,бој прихватит — то је страшна сила!

Него, нећеш бити кукавицаако с војском преко Пониквицадохватиш се Острошке литицеил високог виса Прекорнице,шаљи брата или братанићадо Ивана Милутиновића,да позове Саву нека пођеи у помоћ с војском да ти дође!"...

Узе дурбин Матић Милованепа погледа вилу наврх стране,на груди га спусти пут њедараи љутито вили одговара:„Мучи јутрос, женска пакоснице,не плаши ми јунаке и борце,зар не чујеш како се соколеи што један другоме говоре!Док је мени таквих партизана,не плашим се ја Италијана,док је пушке Бобичић Милићако и Нише Михаиловића,док је бомбе Јањевић Илијеи Ђуровић друга Арсеније,док је „шарца" Калезић Момчила,Павићевић са њиме Ћирила,док је пјесме Југовића Бака,оштрог ножа друга Лакић Марка,док је мени тића соколићаСоломуна храбра Јововића,док је храбра нашега другараучитеља Бобичић Лазара,док су очи у боју младићаиз Гостиља Шања Јововића,док је мени ђака и јунакаиз Косића Брајовића Влајка,док су борци јачи од челикако машинка Ђуровић Маринка,док су борци армије Лењинапопут нашег Катнића Војина,док је нама ту и студенатаЂурановић. ко што је Вулета,док са села имам соколићаРадивоја као Брајовића,док је мени официра славнаиз Грлића Ђуровић Шћепана,и народу преданога синаРаспоповић друга Миладина,

и док имам таквих вјерних ђакако Јововић Љуба из Јеленка,док је група пиперских младићако Радомир Милутиновића,док курира имам сваког младако Мироја Павличића сада,док је мени мојих Орловићако Милића дјецу Бољевића,док је мени брата Радована. . .С њима бјежат — била би ми мана,да сва крене римска империјаи четничка с њима сва армија!Чекаћемо сред ове литицеи бранити село Вражегрмце,нек запамте: могу на нас поћиал у село никад неће доћи!"У том часу, ко да вулкан плану,одјекнуше бомбе уза странузацикташе пушке и повицидуж линије на свакој литици,дим се диже, стијене прскајуко громови с неба да падају.По пуцњави, одјеку и виципратиш фронта линију у бици —час се слива у жестоку хуку,час се групе усамљене туку,чујеш поклик — неко неког зовељуди људе као дивљач лове,чујеш пјесму храбрих ударникаМатићевих смјелијех ратника,чујеш вике у ужасној бицитраже помоћ. многи рањеници,два језика и ријечи њинесливају се с хуком низ планине,ко јуриша а ко ли одступа,ко се скрива а ко ли наступа. ..Тако траја за два пуна сатадок се црна указаше јатакако бјеже доље низ косинеда се како дохвате долине.Са планине све то гледа вилапа повика раширених крила:„О, ратниче, Матић Миловане,тако теби домовине славне,не силази доље низа странејер ћеш смртне допанути ране,

купи војску, натраг се поврати,више неће тебе нападати —Талијани битку изгубишеи трећину војске оставишемеђ стијене и око извора,кроз увале и косине гора.Но четници опет у бој кане —Талијане од пропасти бране!"

Матић слуша што вила говори,осмјехну се па јој одговори:„Што си, вило, подигнула викуи ствараш ми међ борце панику,да сам тебе прије послушаоне бих данас крвника тукао.Него зови Ковачевић Савуи кажи му за битку крваву,нек у Жупи одмори се тамода не ломи људе за овамо,и реци му: Иван је стигаосваког борца у јуриш дигао,послао му писмо по курируда напада ка Крновском Виру!'..

Рече Матић и војсци наредида се опет за борбу уреди,па се спусти стотинак метара,но кад стиже код једног честарана алпинца наиђе мајорарањенога усред љута боја.Рањеник се у трену препадереволвером брзо пуцат стадеи погоди Матић Милованамеђу очи по сред чела равна.

Занесе се Матић и поклекну,баци бомбу у честар крвнику,па се спусти низ плочу на травуи на пушку наслонио главу,стави руку на излазну рануа крв тече по широку длану,и док леже ко да му се смрачичини му се да се наоблачиа страшна га ухватила зимакоју човјек пред олују имаи утону у неку тишинуко брод скрхан у морску дубину!

VНашли борци свога командантасва му глава у крв окупата.Од крви му главу очистише,смртне ране завојем завише,направише војничка носилаод два коца и шаторског крила,па га носе преко Пониквицедо Шавника и прве болнице.И Радован са пратњом бијашегдје год стану завој поправљаше,јер Радован учи медицинудо дипломе само још годину —Милован га послао да учисан му бјеше да народ лијечи,Марковића већ идуће љетода настави дјело започето,но рат дође и црна судбинаи несреће тешке по планина,а два брата нису ни сањалапрво себи да би кад ваљала.

Често уз пут чујеш Радованакако пита брата Милована:„Јесу ли ти, брате Миловане,јесу ли ти тешке, брано, ране?!'А Милован шаптећ одговара:„Није мени тешка моја рана,но су мени тешке ваше мукешто ме залуд носите на руке!"

Кад су били близу Вукотице,куд се јаве из равница овце,гдје се нижу катуни богатии гдје народ иде љетовати,а гдје расте трава до раменаизвор вода бије из камена,рече Матић тешки рањеничеда почину док не падне вече,па дозива Радована братаскиде дурбин са својега вратавјероваше: дошло је мријети,па овако поче говорити:„На поклон ти дурбин, Радоване,да га чуваш, као моје ране,и жени се из наше Стијене,нек ти дјевер буде мјесто мене

а још имам жељу разговоракад завршиш школу за докторанемој, брате, нашу сиротињупрезирати да те не проклињу,јер је мало школованих људишто остану вјерни родној грудида се боре како ваља синуи да вјерни остану Лењину!". . .

Узе дурбин Матић Радоване,проли сузе — боле братске ране,ал ни ријеч не хтједе казати,не хтје брату ране вријеђати.

Пратња крену прије мрака ранаи рањена носе Милована,ноћу прошли и село Луковоа у зору високо Крново,спустили се подножјем Војникасве кроз шуму до града Шавника.Милована одмах у болницу,па позваше Сашу докторицу —прегледа га та млада љекаркапреви рану и горко заплака,па му брату Радовану казату не може да буде излаза,и право је чудо да још живиа ко љекар случају се диви.

Петог дана од проклете ранеу Шавнику ево друга Саве,чуо да је рањен Милованепа довео доктора са стране.Прегледа га љекар из Русије,ал ни ријеч ту казао није,него Сави рече он насамода се часу тешкоме надамо.Слуша Сава што је и како је,срце му се цијепа на двоје,па се брзо у болницу вратирањенику тако ће казати:„Не препан се, друже Миловане,Рус ми каже: пребродићеш ране,биће опет згоде и приликеда бијемо рђу и крвнике!"

Осмјехну се Матић Миловане,па устаде на ноге лагане,

испод руке узе Саву друга,прошеташе про болничког кругашта му рече — то су њине тајне,с обојицом вјечно закопане. . .

Таман да се поздраве ратници,Лењинови одани војници,Матић поче да се презнојава,поче страшно да га боли глава.Па се сниза на траву и росу,ко покошен цвијет на откосу. ..

Сахранише Матић Милованауз сва борцу што иду признања,сахранише орла из Пиперавјерна друга врсних пролетера,команданта и славна ратникаи Лењину одана војника! . . .

VIПрође мјесец, нешто мало више,партизани к Босни одступише.Но се група са Штулца каменаилегално врати на теренада настави борбу ко герилции да раде као илегалци,а у групи дружине одбранеи Пипер је Матић Радоване.Носи дурбин стално око врата,успомену од драгога брата.Ноћ девету стигоше у путубаш у Кути, у Никшићку Жупу.Молише их браћа Бојовићада не иду пут Бјелопавлића,јер четници тамо већ дивљају,хапсе народ, борце убијају.Али група не хтје послушатино настави ноћу путовати,и већ зора откриваше лицекад стигоше накрај Вукотице —а уморни, дању се не иде,па уђоше у брдске колибе.А судбине често пута знајуса људима да се поиграју —и њих овдје примијети неко,па удари путем попријеко,и потрча. каза четницима:у планини партизана има.

Око подне хиљаду четникаопколило стаје, па повика:

„Предајте се одмах, партизани,или ћете сви бити поклани,нема вама спаса никаквоганит изласка из дола овога!"...

Бијаше их тридест и четири,ни један се предајом не мири,већ одлуку донесоше мушкуи свак своју дограбио пушку,па да видиш те вучје скоковеи жестоку ватру на скотове!Ал запуца хиљаду четника,са свих страна, и створи се вика.Партизане у првом налетупослужила срећа у покрету,прва пушка погоди крвникакомандира чете код четникаи та војска на томе секторураспрши се у страху кроз гору,партизани добре среће бишебез жртве се до шуме пробишеухватише добру позицијуда четнике ко зечеве бију —сред чистине и голе ледине,четницима више се не гинејер имају много рањеникадоста мртвих па их стала викаједан другог криве за акцијуа напријед ка врху не смију.

Но несреће ето изненада,за Матића Радована млада:тако хтједе удес и судбина —заборави братова дурбина,немиран се положајем крећеа са никим да говори нећесамо вреба згоду и приликеда четнике гађа из машинке,мира нема, већ стално устаје,на колибе гледат не престаје.То му друштво одмах уочилои свима је необично билознаду да се није преплашиојер плашљивац никад није био.

Устадоше Кадовић Милетаи скојевац Брајовић. Вукота

питају га: „Што је, Радоване,да нијеси допануо ране,ил те туга мори од ранијеод несретње братске погибије,ил те неко од нас увриједи,ил је штогод друго по сриједи?"А Матић им тад искрено рече:„Нисам рањен, ал то више печенего тешка погибија брата —увриједих њега из нехата:заборавих дурбин у колибипри покрету и великој журби,а дурбин ми од брата остаде —успомена коју ми он даде.Мени нема пута у Пиперенити ишта да ми љагу спере —идем назад за ту драгу справумакар одмах изгубио главу —боље ми је данас погинутино четнику дурбин оставити,да се хвали та рђа погана:Носим дурбин Матић Милована!".

Моли му се друже Кадовићу:„Немој тако, мој брате Матићу,сви да бисмо сада изгинулидо колибе не би се пробили,но ти дајем ријеч партизана:чим стигнемо до нашијех странаја ћу дознат ко тај дурбин имаопет биће на твојим прсима!"Не послуша Матић Радованено се стушти ко из пушке тане,сву ледину голу претрчаоу колибу пусту утрчао,нађе дурбин успомену братапребаци га себи око врата,па се натраг у дружину кренуна весеље и на радост њену.Ал га видје стотину четника,запуцаше пушке издајника.А брани се Матић Радоване,стално гађа, храбро и без мане,и другови ватру отварају,одступницу своме другу дају.Сваког пута кад га згоди танељуби дурбин и пјевати стане,док не паде у зелену траву!

Ту крај дође из Пипера лавукакве даје Стијена крвавашто увијек борце је давала.

Зета, 1. V 1973.

ДАН ЉУБА АЛИГРУДИЋА

Ко кад црне облачине кренуи скупе се по небу нијемупа се страшно крвнички потукууз громове и ужасну хукупочну кише, вјетрови и смутеза све живо невоље наступечини ти се: неко зове, виче,страшни суд се свијету примиче.Наступили бјеху тешки даниодступаху борци партизани,одступаху некуд у незнанонаопако у прољеће рано,четрдесет друге у прољеће —Црну Гору сустигле несреће:глад, неслога, тешка офанзива —небрат брата правога убија!...У колони која одступашеи матурант из Зете бијаше,црногорског син бјеше јунакабаш јунака Алигрудић. Зака.Чекаху их зора и планинекад стигоше у Бјеле Рудине,од напора тешког кроз гудуреријешише да се ту одморе,јер их тешки сатријеше путии бојеви Црном Гором љути,па легоше на плоче студенеза узглавље све пушке ледене.Но их зима и глад пробудилаприје него зора зарудила,те батаљон крену у беспућеи сви желе да што прије свиће.Једна група грешку направилајер је друга Љуба оставилада и даље спава ко јагањцеа сам не чу покрет јединице —нијесу га видјели у мракуприје зоре на црном уранку.

Тек што сунце од истока синуи огрија Бијелу Рудину,када путем од Велимља мала

одјекује пјесма из увалапјева неки из гласа младићу: —„Проклет да си ти граде Никшићу,кад у теби не живи ми мајкакад ту немам стрица ил ујакада ме с вољом прими на конака,нити знадем икојег јунакакоји би ме братски дочекаои туђину јутрос не предао" . . .Ехо пјесме пада на стијенуи ломи се о ивицу њену,главице га у висине носеи до борца заспала доносе —пробуди га из сна дубокогакао пчелу с цвјета шаренога.

Уста Љубо са плоче ледененаслони се сањив на стијене,баци поглед на околне странеда другове види партизане.Уплаши се кад не би никогасем планине и крша пустога,а сам човјек тешко јунак бивајер се боји: хватаће га жива.Ал му пјесма што чу наду дадениз главице спуштати се стаде,вјерујући: то су му друговиил ранији или неки нови,па све жури пред њих испријекакод окуке прве да сачека,да сачека да им се придружи,а сам себе што је заспо ружи.

Стао Љубо уз пут уз стијенуи посматра колону нијемукако му се полако примичеи чуди се што нико не виче,јер још није доживио такопартизани да иду полаковећ се вичу и дозивају сеил пјевају своје ведре пјесме —не боје се они ни по данукад их крвник чека на нишану!

Зачуди се Љубо изненадакад колону изблиза погледа —девет иде свезаних сељакаспроводе их тројица четника:

сељаци су боси, гологлави —четницима кокарда се сјаји,сељаци су тужни, покуњени —четници су зорни и весели.У том трену Љубо се наљутипа пред њима на путу иступиуперио пушку пут четникамушким гласом одлучно повика:„Батаљон вас држи у опсаду,предајте се, не губите надуда се данас у муци спаситеи да лудо главе не губите!"

Четници се стравише од мукеу трен исти подигоше руке.Тада Љубо с ножем међ сељаке —конопе им покидао јаке,а сељаци јуриш на четникеотми пушке а свежи им руке.Кад се Љубо мало разабрао,устао је и друштво позвао —поведе их с пута у планинумеђу крше нашао ледину,и рече им да сједну у хладуиспод храста на равну ливаду,а четници питају шаптећии од страха великог дрхтећи:„Гдје је твоја војска, момче, сада?!"„Ја сам војска и ја сам команда!"„Дивно си нас данас превараои оружје наше окаљао!"„Ја учиних то што сам мораооружје вам нисам окаљао,но ви себе, очеве и старечим туђину служите за паре!"Сељаци се смију и пријете:четницима сад ће да се свете,прво ће им очитат азбукупа их врћи на велику муку,да им душа лако не изађеи да гроб се никад им не нађе,стигла их је судба и приликада заврше смрћу издајника!.. .

Плачу, моле, тројица четникабез идеје и части војника;

један каже: има мајку самуи због ње је умријети жа му,други вели: има вјереницуи никакву више породицу,трећи збори: има сина малаживог мајка није угледалањивио га како му ко рекоподиго га на кравље млијеко!

Онај младић који је пјеваокад је свезан за Никшић ишаопун је шале, четнике куражи:„Ја сам био рањен на предстражикроз груди ми метак прошишаотрен то бјеше, ништа нисам знао!"

Насмија се Љубо па повикада одвежу тројицу четника,па им рече гледајућ у лице:„Хајте дома црне кукавицеи причајте свуд истине правекако данас спасили сте главе!". . .

Полако се измичи четниципа све брже грабе ка главици,и неста их путем у планину.Тада Љубо упита дружину:„Хоћемо ли кроз Његош планинупреко Крсца у нову судбинуда тражимо наше партизанеили какву везу за Бањане?!"

Први каже: „Немам опанака!",други: „Нема у мене јунака!",трећи: „Имам само једну краву,не могу је оставити саму!",четвртоме чир је у стомаку,пети мора да упита мајку,шестом отац реко је заистада не смије бити комуниста —ако везу успостави с њимадријеће га као јарца жива!А тројица одлучно говореда ће с Љубом скупа да се боре,не могу га сама оставитис њим морају доживотно бити,

јер им спаси живот у планинупа с њим треба да вежу судбину.

Бјеше сунце доста одскочилои већ добро бјеше приврућило,лијепо се скупина расталаа борцима оружје је дала!

Иде Љубо с новим друговимапланинама и гдје шуме има,глад и жеђ их на путу сатируод врућине, веле, да умируно кад стигли у Његош планинублизу пута у једну долину,легли као мртви на лединеи чекају да ко путем мине.О изгону, ево једне цуре —тјера краву, носи мало буре.Вели младић с пјесмом за Никшиће:„Идем тражит воде јој за пиће!"Оде младић с цуром разговарабог зна с вољом или је преваратек одоше близу до катунадонесоше завежљаја пуна,донесоше хљеба и кајмакамало воде и с њима је бака,гледа стара како сваки узекако једу па јој лију сузе,и вели им: „Имам једног синаи он ми је некуд по планина!". . .

Чим појели и чим се напилипут су одмах журно продужили,кад су били близу Крсца малаод умора дружина заспала,заспала је на једном пропланкуа за сунца у смираја данку.И док Љубо спаваше ко клададруштво му се нешто изненадапоколеба, зар им се не гине,побјегоше за Бјеле Рудине!. . .

Таман сунце бјеше на заходуа четници улучише згоду:заробише Алигрудић. Љуба,попа зову да падне пресуда.

Стоји Љубо међу четницимапоп Перишић ту је међу њима,оштро гледа још оштрије пита:„Ко си, момче, и куда си скита?!"

А Љубо га у очи гледашекоманданту попу говораше:„Ја сам родом са сред Зете равне,од јуначке куће, вјечно славне,и син јесам Алигрудић Зака,црногорског чувеног јунакашто на прса носи Обилићаи крст златни куће Петровића,не смуцам се кроз ове планинено се борим за спас домовине,тукао сам до данашњег данадрског Швабу, мучког Талијана.А ти море, попе — команданте,гдје су теби светиње познате?Још ако си из овога краја,постојбине Пивљанина Баја,што пркосиш душевноме мируна срамоту Пивском Манастиру!" .

Наљути се попе-командантепа повика четнике брадате:„Претуците пашче у долину,да ми ноћас не трује дружину!"

У стотину присутних четникаМартиновић капетан повика:„Свежите га и мени предајтеу Крсцу ме доље сачекајте,морам очи да му вадим живеи поломим ноге обадвије,јер ми кућа Алигрудић. Закакрв дугује за блиска рођака!".. .

Свезан оста Љубо с капетаном,а четници с попом пошли страном.Кад осташе сами под ту страну,обрати се Љубо капетану:„О крвниче љути, капетане,мени ево од куће незнане,пуцај у ме, јуначкога сина,не срамоти официрског чина —срамота је теби а не мени,не муче се људи невиђени!". . .

Насмија се Мартиновић тада,па ће тихо, као изненада:„О, Љубиша, зар ме не познајешшто пријекор и савјет ми дајеш,истина је, ти си био малија и Петар кад смо друговали,бјех ти с братом у сваку приликукад служисмо у град-Трстенику,у Зету сам код вас долазиоа издајник никад нисам био!Но ти ево карта и бусолапа ћеш ићи преко Самобора,а кад дођеш до села Липникау катун је Милановић Милка,партизанска веза и скојевка —она тамо наше борце чека!".. .

Његош Планина, 22. V 1973.

СИНОВИ ЈОВА МИЛОВА

Туга тешка пуна горких јадаЦрну Гору прође од западаи спусти се низ оштре литицеу равнице око Подгорице,прохујала преко Љешкопољапа на двора Мирановић Јовау расвиће на кров куће сјелау Кокоте у средини села.Коса јој је пала низ раменанит чешљана нити је сплетена,танке руке испружила двијекао двије отровнице змије,прекрстила ноге под сједалаи ко авет страшна изгледалана њој црна сомотска хаљинајер црнило за се присвојила.Тако сједи ко нека утварапа кршима по крову ударамичући их с редова тигала —ко злослутно да је газду звала..

Лупа старца пробудила Јоваи чуди се: шта је треска ова,препаде се да земљотрес стижепа се старац из кревета диже,сањив кутња врата одмах нађепа бос брзо напоље изађе,бијели се ко снијег у горувеш дугачки на њег у обору,пали брци на рамена бјелаа сиједа коса преко чела,преко чела права мрежа борако таласи на пучини мора,жмирка старац у правцу ливадепа зачуђен изненада стаде:види своје село искупљенона ливади глуво и нијемо —сви гледаху Доњококоћанитугу која на кућу подрани.

Измаче се Јово да погледашта то село на кров куће гледа,

зна лијепо: није добро неко,јер је добро у те дане рјетко.Кад угледа тугу-грдосијуон наслути страшну погибију,па се старац осмјехну од мукеи подиже обадвије руке,викну мушки: „Грдосијо, што је,кажи мени за синове моје,за четири орла из планинакоје позва у бој домовина —да се боре за Југославију,за Лењина и будућност бољу!"

Уста туга па причати поче:„Слушај мене, мој несретњи старче,позивам те као посестримада одолиш тешким ударима,ти си ратник с Врањске горе славнеи скадарске тврђаве крваве,с Брегалнице и пуста Мојковца,а син славног ратника и оцачији стари, вични свим мукама,освајаху слободу пушкама,но никада без туге и болаод Косова до Вучјега дола,те је твоја добра кућа старана једнога борца остајала,па и овог несретњега ратакад фашизам закуца на вратанећеш боље проћи од старина,но ме слушај за четири сина —што је с њима и каква судбинудочекаше бранећ домовину:Кад идеја Лењинова пођеко у свијет и међу вас дође,и посташе њени поборнициистакнути многи Љешкопољции кад прва ствара се ћелијаНовица је личност најглавнијапа се бори дуги низ годинаборио се противу режима —за слободу сељака, радника,и интерес својих племеника.Причало се прије овог ратаза Новицу и његовог брата:голоруки у налете мушкеполицији отели су пушке. . .

У времена љута и поганакад фашизам крочи на Балкана,наша земља робовати нећено се народ на устанак креће,јер мјесто је њеним синовимапротив силе Берлина и Рима.Успјеси се нижу и бојеви,но нам гину многи соколови.Видјела сам Новицу твојегаа у боју код Брда Вељегакако с крша на крш полијећефашистичке гасећи свијеће. . .На Пљевљима видјех соколове —талијанске згазише топове,па одатле у засједе летеда чекају тенкове проклете.Забјело је ко Голгота свакагдје се мјери мушкост у јунака,а Новицу брат му Васо пратимлад је али неустрашно рати —од Ситнице па до Дурмиторако крсташа два планинска орла:Нападају Њемце, Талијанеи четничко-усташке постаје.Нове борбе рађају бригадесвак Новицу комесара знаде;Зетски одред избором јунака,посла оба брата пут Санџака,да се боре, у Осму бригаду,како мушки умију и знаду.Новицу су борци пригрлиликомандиром чете одредили,а Васа су, искусна ратника,изабрали тада за водника.Питај људе из долине Лима,од Мојковца, с високих планина,па ћеш чути о твоја два синашта ће причат народ и дружинатамо гдје су бор и јела раслитамо су ти синови порасли,тамо гдје су Њемци насрталиту су твоји синови стасали —да се прича о људскоме сојуи подвигу њиховом у боју! . ..

Штаб Врховни кад команду дадеза стварање босанске бригаде,

Новицу су тада изабралии у Шесту бригаду послали,као вјешта борца пролетеракоманданта батаљона смјела,а тамо су тешке борбе биленарочито око Бијељине,гдје се Њемци грчевито бранеко да хоће Берлин да одбране.А Новица друкче не умијено пред војском иде да се бије,даје примјер борца пролетераи пред војском пође пут бункера,но у једном јуришу крвавуњемачки му „шарац" скиде главу -паде витез у јуришу овуко Југовић на пољу Косову. . .

Глас несрећни ко да има крилакао да га носи тајна сила,брзо стиже међу познаникеНовичине другове ратнике,али није вријеме за сузепа штаб брата Василија узенека буде при штабу Бригадене би л главе сачувао младе.Но кад бјеху у широку Сремуи кад Њемац у одбрану крену,на нож њега дочекаше борцииз бригаде Осме Црногорци,смијешаше крвници се стариоко гробља на голој пољани,паде Васо код цркве олтарарањенога бранећ комесара.

Кад несреће почну не престајунего стално мучки нападају. . .Рат је туга и пут без повраткаслушај, старче, кукала ти мајка,с природом се и најјачи мире —што се рађа мора да умире. . .Ал твоје је проклето огњиштејер те муке и без реда тиште,то свједочи судба трећег синамлад Уроша, орла из висина.Бјеше пилот и управник школе,сви га као официра воле,али једно јутро на уранку

запали се авион у зракуи нестаде твог сина Урошако да није на свијет ни доша.

Да си, старче, којег од тројицеоженио сред ове равнице,нада би ти унуци осталии за живот неку вољу дали.

Но ти имаш још сина једнога,силну наду дома жалоснога,па га жени ни часа не часида се твоја лоза не угаси!". . .

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Мојковац, 8. III 1973.

ДАНИЛО БОЈОВИЋ

Знаш ли Жупу код града Никшића,познајеш ли кућу Бојовића,на коју је у времена страшнанападало девет турских паша,нападало огњем без обзирапо налогу скадарских везираи водило Турке из Никшићада попале куће Бојовића,да их гоне све до Прекорницеи поведу људе у тамницејер се мушки с крвницима носевезирима скадарским пркосе,а за паше из Никшића градани абера немају никада,а јуначко братство Бојовићавезу има с кућом Петровићапод Ловћеном у граду Цетињуи манастир Острог ко светињу.А када их Турци нападахуи жене им у борбе хитаху —тукле су се њихове дјевојкеко мушкарци, расне Црногорке,па од Зете до ријеке Пивеодсвукуд им тражаху одивеи добише многе пријатељекако треба а и како желе,а синови женише јунакебирајући људе и оџаке,па кад Турци у бој на њих крениу помоћ им дођи пријатељитако да се братство Бојовићаодржало четири стољећа,да Турцима пореза не дајенити да их знаје и познаје,већ да с њима разговоре водепреко пушке до сталне слободе! . .

Прође доба скадарских везираи наступи мало више мира,прође доба швапске тиранијеи камџије краља из Србије,четрдесет прве у прољеће

фашистичка љута војска крећеи доприје до наших планинагрдна сила Рима и Берлина.По Европи хара страшна алаи Русију совјетску напала,но се народ Јужнијех Словеназа устанак и за борбу спрема,да помогне руској земљи мајцикао наши стари и јунациа тим више што Русија нијецарска земља као оно пријевећ је земља радника-сељакакојој Лењин отац је и мајка,јер им даде слободу и правакакве нема ниједна држава!...

У устанку четрдесет првеЦрна Гора уста међу прве,читав народ јединствено оде,комунисти часно руководеи први су на мушке јуришепа читави свијет задивише,постали су примјер на Балкануосвајачу постављају брану.Кренуше се тада Бојовићина оружје као Обилићи...Куд би мого оро из планинеда полети него у висине!. . .

Много има дивнијех јунакаБојовића кућа скоро свака,

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ ал ћу само из дневника могапоменути од њих сад једнога,чији лик ми у мукама свиматако јасно стоји пред очимаи зове ме ко стари ратничеи Лењинов одани војничеда издржим, да се борим даље,и слиједим све другове пале.Чим поменем Жупу код Никшића

Данила се сјетим Бојовића,е о њему треба да се пишекако мучки јунака убише.Има л веће туге и биједено сјећ грану гдје будућност сједне,кад је грдни ипак посијекувиде своју грешку превелику!. . .

Изнад Жупе као степеницеуздижу се Крновске главице,није људска рука их стваралано природа такве их је дала,и љепше су што се даље идено каирске што су пирамиде,а колко је у њима гробоватурских па и наших соколова,нису само вјерски ратовалино Крновом да би завладали,јер једнако и крсту и лунипотребни су богати катуни,а тамо је таква питомина —расте сочна трава до раменајош од славног с Крнова хајдукачувенога Лопушине Вукаи сокола Никца од Ровиначетовођу, борца од старина. . .

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ А Бојовић бјеше величинакакве славна Црна Гора има,пође путем крновских јунакачетрдесет прве од устанка,и повика у бој друштво својеко и витез Дакићу Радоје.

Ратоваше храбри Никшићанидокле тешки наиђоше даничетрдесет друге у прољећекад на брата небрат пушку креће,јер „Латини старе варалице"помутише браћу Црногорце.

Партизани к Босни, у бригаде,а Бојовић у Жупи остадеда куражи народ у мукамада сачека ведријега данапа да опет крене на крвника.Он код својих оста племеника,да га крију од куће до кућеод Крнова к Жупи, све беспућем.

Оста тако за годину данастварајући групе партизана,обилази села и планине,чува кадар да му не изгине.А прољеће показало лицеравном Жупом поред Грачанице,а Крново, његове главице,од снијега избављаше сунце.Бојовићу близу Видрованаби депеша радијом посланада покрене герилске одредеи са војском пође у нападеда јуриша пут Никшића градако са Савом жестоко некада,јер се тешке сада воде биткена Неретви за све рањенике!Тад Бојовић низ Војник планинупреко Гвозда у Луково минуи у село Коњско, у планину,позва хитно сву своју дружинуда се скупе испод Лукавицепартизанске нове јединице.

Но се роди подмукла издаја,па четници Станишића Бајатајно дошли ноћу у тишиниопколили Коњско у планинии довели бјеху Талијане —ако муке буде, да их бране.Јави неко Бојовићу младуда је пао јутрос у опсаду.Четник неки чврсту вјеру дајенек не гине, нека се предаје.Тад Бојовић. мушки се понесеи одлуку пресудну донесе:„Нек сељаци сви кући остају,породице дако сачувају!". . .Тек то рече пође у иједу

и на прву наиђе засједу —четници га зову рад предајеодговор им он бомбама даје,па на јуриш искусна ратникапроби први обруч од крвника;други обруч — сви на њег пуцајуи напријед проћи му не дају,опет бомбе баца Бојовићуи проби се зори у расвићу;трећи обруч кад на њег навалиБојовић се са машинком брани,јер му обје ноге поломљенепа не може више да се крене —залегао на ледину равнупјева пјесму о времену славну,пјева пјесму док му крв се слива,и сјећа се Новаковић Ива. . .

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Крново (ноћу) 4. III. 1973.

ПОГИБИЈА ВАСА АЛИГРУДИЋАИ МАРКА ЛАЂИЋА

Ноћ је пуста, свуд тама царује,само шапат Ловћена се чује —глас му носи вјетар низ планинука Жабљаку у славну Цеклину:„Црна Горо, гнијездо слободе,камо глава Његошева оде,из витешких буна куд су људизар Милошу да издајник суди,и куд су вам мрки ЦрногорциЛењинови племенити борци?!". . .

Прође пуних тридесет годинако тишина мукла по планина,а ја сањам крваве трагове,партизанске борце соколове —гдје осташе, како попадаше,сјајне звјезде домовине наше,и ко уби из пушке проклетестарјешине једне исте чете:Алигрудић Васа комесараи Лађића Марка из Понара!

Кад би мого да спојиш равницеод Сибира па до Грабовницеи постројиш у реду Словенеко природа борове зелене,видио би одабране момкекоје ниве расне Црногорке —знаш Његоша и његова стасатакав лик је Алигрудић Васаи познајеш Церовића банањему личи Лађић из Понара.

Да у мени како моћи имапа да радим за десет година,да их сликам и прикажем вамана широком платну у бојама. . .

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А личе се ко браћа рођенасем по нека црта особена,обојица исте су висинеко високе јеле са планине,а широка красе их раменаи висока чела изражена,њине очи ко сјајне звијездезраче чисте јуначке погледе —често Васу поглед далек будеко да тражи изгубљене људеа Марко те гледа сјеновиторекао би — би те нешто пито,има Васо осмјех у трен свакико дијете у загрљај мајкиа Марку се некад мршти лицеко да слути пакост издајице.Можда то је због дужности њине,јер дужности дају особине:Васо има дужност комесарао чети се политички стара,а Марку је дужност командирапа војнички дух му не да мира!...

Кад би с Зета у лист претворилате се ко што јесте раширила,у мастило Скадарско језерои топола висока у перо,па двадесет хиљада Зећанаписци да су животних романа —не би могли за годину данада опишу људска дјела славнапретсједника општине од гласашпанског борца Алигрудић Васа,и студента права нашег младас београдских славних барикадаЛађић Марка из села Понарагдје катуни бјеху господараИван-бега и браће Балшићаи витешке куће Петровића.

Ишао сам до далека Римаи трагао по тајних архиване би л нашо ко су Талијаништо су та два орла оборили —

знам; команда римске империјеса ордењем високе серијеби војничке украсила груди чим су такви погинули људи,који су им доста јада дали,за којима дуго су трагали —од устанка и првијех четаи похода на Пљевља проклета,али нема трага никаквогада фашиста прићи им је мога -Треба чело печено иматида мож њима у очи гледати! . . .

Тешка мука и невоља љутадоноси ми мисо често пута:издајници какви прикривениу њихову чету улетјелипа убили мучки обојицуи побјегли у зетску равницу,ко што судба бјеше командантаприкривена ал поста познатаКарадаглић. Николе из Врања,па злој мисли има оправдања. . .По бојама сунца кад залазизнају људи какав дан долази! . . .

Пирка вјетар а зора се канина зло јутро јутрос да порани,лежи мирно Скадарско језероко дијете мушко повијенопод Румијом легло уза странуиспод Скадра ногом у Бојану,под узглављем испружило рукучак Ријечку хватајући луку,а не слути: уз обалу самутајну војску тихо начичкану —од Ријеке до села Додошауз Павлову страну до Рвашаиза сваког крша видиш змијууз језеро, Цеклинску нахију,те су змије Црне Горе злицеа својега рода издајице,за њима се грдна војска кријефашистичке римске империје.Граби војска уз крш и стијенуи за село Метеризе крену,

гдје бијаху партизански борцидивне Зете, славни Црногорци.

Тек што сунце Проклетије минуфашистичка војска одсвуд плину,топовима пуцају из базаод Ријеке и Царева лаза,а бацачи на све стране јечепала магла ко у зимско вече,пробудише гранате проклетепартизански батаљон из Зете.Умукнуше топови, бацачи,па на јуриш пошли нападачи,прво иду на јуриш крвницидомовине своје издајници,а за њима стоје Талијаникукавички међ стјене застали,и смију се: „На ратно поприштеЦрногорци нека се униште".Дочека их чета ударникаравне Зете младих заточника,Алигрудић Васа комесараи Лађића Марка из Понара. . .А муке су какве се не знајукад небраћа у браћу пуцају! . . .

Зађе сунце за танке облакеда не гледа слике наопаке:бомбама се међусобно тукуједан другом не пружају руку,смјењују се у јуришу силнупа се ужас створи у Цеклину. . .Комесара бомба разнијела,а Лађићу ноге поломила.

Препаде се витез из Понарада му чета не изгине млада,па за ране никоме не рече,сам се преви а из гласа виче:„Брже чета нек одступи садана сусједно брдо пут запада,а ја ћу вам дати одступницудок стигнете на нову главицу!"

Чета знала командира свога,знала га је из боја свакога:кад одступа, команда остаједа борцима одступницу даје,

а не виђе мртва комесарау ували испод камењара —превари се, с положаја оде,оста Лађић да чека изроде.Бјеше сунце пало пут западакада крвник пође да напада,дочека их Марко са бомбамаал га брзо савладаше сама,гине Лађић бранећ комесарако Обилић. свог кнеза Лазара.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Орлови се дижу пут висинасве док им се не поломе крила!

Цеклин, 27. I 1973.

РАДИВОЈЕ РАИЧЕВИЋ - МУЈО

I

Омладинци, дивни Љешкопољци,а домова лијепих потомци,ваши стари бјеху од давнинатемељита и људска дружина.Какви бјеху ваши Љешкопољцидо Стамбола запамтише Турци,а згоднијих не бјеше момаканит Балканом бољијех јунака,као да су расли на Кавказуа живјели на Царевом лазу —бистри ко да сваки учи школуи ратништво на Вучјему долу,лежу грлећ. пушку кременицуа уче се на „Горском вијенцу".

Омладино, ведра, бистроока,као сјајно сунце од истока,чекајте ме на Марези водида вам ноћас причам у слободи,причаћу вам само о једномератном другу из Толоша момеРаичевић борцу Радивоју —какав бјеше у љутоме бојуко на поклон пушку да му далаРаичевић рука генерала,и не бјеше боља у хајдукау хајдука Лопушине Вука! . . .Томовић ми Будо рече давно:„Ићи ћемо у недјељу рано,на Марези биће Љешкопољциомладинци и дивни скојевци,па се спреми на том скупу њинуда говориш о другу Лењину!". . .

Па ливаде зелене, широке,под брестове младе и високескупили се дивни омладинци,све слободе нови заточници.Усјекло се вјечно у сјећањеотворено смјело иступањеомладинца из села Толоша

што је касно на састанак доша —како рече, не мога ранијепошто посо завршио нијекод некога радећи кулакагдје надница не стиче се лака;тад ми Руро шапнуо је: „То јеРаичевић Мујо-Радивоје,којег воли омладина селакао вјерна борца пролетера,који чврсто стоји на браникуко високи Ловћен на видикуи већ међу нама име имаславно име Павла Корчагина!"

Иза тога у град-Подгорицирадници су били на улици —вичу, траже хљеба и слободе,а шпијуни хапсе и одводепа се туча и пакао ствараодјекују и пуцњи жандарма.И ту видјех Радивоја млада —голим кршем убице нападауз поклика и одјека јака:„Власт хоћемо радника-сељака!".

Доспјели смо потом у затворе,гдје држања за људе говоре —да ли може терор полицијетај карактер људски да убије,или ће пак муке свакојакеда прекале челичне јунаке,као што ће нашег Радивојаса држањем славног Димитрова,па о њему већ легенде кружеЦрном Гором као мајске руже,јер достојно слиједи заставукомуниста у тешкоме боју.Ако тешке не издржиш мукенародне те неће грлит руке,жртвујеш ли себе за слободутад вјечито живиш у народу.Људи људе подижу и гајеа народ им дужан не остаје!. ..

I I

По Европи дрско Хитлер кренус војском чудном у злочину њену,и на Балкан посла јединицеда пријеђе и наше границе.Фашистичке журе дивизијенема краја гдје их веће није,нападају Њемци ко дивљациса запада пак Аустријанци,упадају подмукло Мађарии фашисти с истока Бугари,Талијани подигнули главеи Шиптари ко стрвине праве —сви кренуше да нас комадајумеђу нама спремили издају,па у ове најтеже моментејош је теже од колоне пете,и љуља се наша домовинако брод скрхан сред морских пучина!

Расуло је наших јединицапа је залуд подвиг појединца,официра храбрих и војникаширом земље чувених ратника,то су муње наше зоре касне —бљесну часком па се брзо гасе!

Бјеше Мујо у томе моментуСловенијом, у регрутску чету.Држаше се за недјељу данадок наредба ко гром с неба палада се више на фронту не боревећ да иду у војне логоре.Раичевић не даде оружје,Црногорци с Србима се дружепа њих девет у пробоје кренуда премјере земљу напаћену!Словенију лако прегазишејер их народ ко браћу примаше,но кад стигли гдје бјеху усташеиздајице домовине нашеморала се група кријућ самапробијати пустим планинама —запамтиће до судњега данакако бјеше код града Мостара:

морали су на јуриш с бомбамада докажу ко су усташама! . . .Стиже Мујо у родне Толошепа им прича куда све прођошеи шали се, поче говорити:„Не може ме пушка погодити!".. .

А не прође ни пун мјесец данасунце зађе, тама паде рана,дође Милан Раичковић кришомса студентом Ивановић Фишом,па њих три се у ноћ губе пустулуговима и кроз шуму густу.Види народ: нешто припремајуТалијани да им не дознају.Талијани јадни не сањајуЦрногорци шта им припремају,шта спремају комунисти борции младићи одлучни скојевци!. . .

Тринаестог јула свану зоразапуцаше пушке на злотвора,то се гласну славна Црна Гораса устанком што је доћи мора:„Куд дођосте, римске грдосије,ту туђину никад мјесто није,што нијесте мислили на мукеи питали Османлије Турке,и ко наши пријатељи стариисторију нисте прочитали?Но сад хајте да се опробамона кољена докле попадамо,нека пушка главну ријеч имачија ово јесте дједовина!"

Гори Веље брдо сред равницена капији града Подгорице,од Мораче и моста каменадо Толоша села усамљена;ту си у сред најљућега бојаРаичевић гледо Радивојакако баца бомбе на крвнике,како у бој кличе племенике,како за врат хвата Талијанеи ко срна трчи уза стране,

како може на јуриш крочитии опет се смјело нашалити:„Идем опет неког заробити,не може ме пушка погодити!". . .

Нема такве битке дуж свијетако што бјеше на Пљевља проклета,да се голим рукама хватајуиз бацача бомбе што падају,да се челом иде на тенковеа кундаком пушке на топове,само јуриш наших храбрих масаспаси људе из овог ужаса,ал не спаси многе дивне борцемећ најбољим боље Црногорце,а чудо је како РадивојеРаичевић овдје остао је —на Гуке је скако на топове,код касарне на страшне тенкове,ускакао у тврде ровове,куражио борце соколове,фашисте је за гушу хватаолични примјер у боју давао.

Кад се мора одступит из градаЉешкопољци хероји су тадаизнијели своје рањенике,с погибијом уз жртве велике;па и Мујо носи друга свогаЈовановић Мусу рањенога,носи Мусу, пјева уз Доловеи куражи друштво, соколове:„Не може се увијек добити.понекад се мора изгубити,али ја се не морам плашити —не може ме пушка погодити!". . .

Бјеше много битки и приликаРаичевић да видиш ратника,и његове бомбе узданицеи његове пушке убојницеи његова пушкомитраљезаи кад бјеше и не бјеше веза —он је тамо гдје најтеже бивапа је посто већ легенда жива:

сви вјерују што не може бити —не може га пушка погодити!Но Савковић тако не мишљашевећ својему друштву говораше:„Хајте људи да га припазимојер можемо да га изгубимо,нема тога кога пушка нећено до сад је имо ратне среће!"...

Иду швабе, пета офанзива,одступаше Сава са борцима,одступаше с Крновске главицепут Шавника и пут Комарнице,па пред Шавник добровољце тражи:ко ће остат на врху да стражидок се Пета бригада одмори,ту ноћ једну, па опет да с бори —просте нек су глад и борбе луде,неспавање сатрије му људе.

Раичевић, ко што сами знате:„Ја ћу, друже Сава, команданте!". ..

Тад Савковић скочи и повика:„Не дам, Сава, овог ти војникајер га чета ноћас ће да биракомесара или командира,другог борца даћу ти за стражуто партијски задаци налажу!"

Тек што Сава ријеши за страже:„Нека буде што Алекса каже!",из бацача бомба одјекнулаи међу њих на косу панула,Радивоја друга покосила!Он се сруши ко планинска јелаал уз осмјех опет ће викнути:„Не може ме пушка погодити!"

Мареза, 7. VI 1973.

ПОДВИГ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА

Кренуло је дванаест хиљадана Корчулу Шваба изненада,авиони све бомбама тукуа топови планину и лукупа се чини у тој страшној зорина пучини да брод неки гори.Седам дана већ. су страшне мукеод Корчуле па до Вела Лукенема брда нити виноградапосле пола сата да не пада,залуду их бране Прекоморции витешки Далматинци борци.Иду Њемци дрско у јуришеи користе снаге бројно више,партизане држе у обручете морају данас као јучеда кидишу на крвничке четеда прелазе стално у налете,а пут један што Корчула имапрекривен је читав тенковима,ако мислиш преко њега проћимораш прво до „тигрова" доћи,ако ли ти нестане метакаима Швабо од оружја свака.

Штаб Врховни депешу упутида се одмах с Корчуле одступи,да се живи сачувају борциЦрногорци и храбри Приморци,но депеша не стиже тог данадо хиљаде близу партизанакоји држе шуме, винограде,и град Блато у сталне опсаде,и имају наду у тој бицида ће помоћ послат Савезниципа се држе по висова горадок им стигне помоћ преко мора.

Но је страшно издржати мукеако чекаш помоћ туђе руке!. . .

Два дана су после одступницескупљале се групе и групице

по шумама изнад Жрнавицеда би лакше разбијали Њемце,но неко им рече треће зоре:„Још се наши код Пупната боре!"Те батаљон одабра командуза вођење борбе у нападу,а кад сишли близу Блата градапреко шума, преко виноградаупадоше у једну долинумеђу Њемце као у торину,ту се борбе тешке распламсашеи крвници љути смијешаше,ту се није имало временаприпунити пушку и шаржера —иза плоче и иза каменахватали су Швабе за рамена,да им отму бомбе иза пасау пробоју да потраже спаса,а нож коме бјеше још остаотај је јуиак тог дана постао. . .сви се диве једном Далматинцукоји оте Њемцу сјекирицу —с крша на крш као срна скачеи десетак Шваба њоме смаче!

Нема тога писца на свијетуда опише ту битку проклету,трајала је од свитања зоресве док сунце отиде у море.Мало оста након ње бораца,партизана и страшних Њемаца,да су овдје живи останулида би ужас битке свједочили,да причају како су пуцалии чиме су један другог клали. . .да је иког у свијету садако тумачи шапат виноградаили знаде, ко тајне највеће,шта говоре шума и дрвеће,па да оде, да сједне и чује,и другима да затим казује. . .Но дужност ми војничка налажеда о једном борцу више кажем —да поменем из Глухога ДолаКовачевић Душана сокола,што се вјешто у боју понесекомесара рањеног изнесе —

команда му Корпуса Другогазахвалницу Штаба Врховногау војничком уручила стројуи дала му да у новом бојуон предводи чету у јуришена Мојковац кад Швабе кренуше.

А сад чујте о другу Душануда опишем ту његову славу:Око подне, код једне пећине,изнад једне гранате маслине,по борцима љути „шарац" косии смрт међу другове доноси.

Вјешт је Душан скоку по кршимакаквих доста у Црмници има,па скачући по плочама минекао некад пут своје Созинеи Њемцима дође иза леђаа штити га од камена међа,и угледа тројицу Њемацапа међу њих ручне бомбе баца.Чим их поби скочи под маслинуи угледа широку пећину,а при врху јаму ко у гајугдје голуби гнијезда свијају.Па изнесе „шарац" под маслину,разапе га на равну ледину,леже за њим и поче пуцатии по долу Швабе копрцати.Но су Њемци искусни војниции на пушку одлични ратници,уочише од куд Душан туче —чета крену да му се привуче.Види Душан да их много имаи да ништа сад не може свима,но се сјети јаме и пећинепа се хитро уз маслину вине,као голуб: с маслинове гранедохвати се пећине и јамесобом узе машинку и бомбемуницију у војничке торбе.Намјести се Душан на ивицуи ту чека швапску извидницу,мисли да ће доћи два војникада извиде терен противника,

па ће да их бомбама побијекао тројку ону што је прије.Но не прође ни десет минутистигли Швабе уморни и љутина заравни испод маслињакаискупи се швапска чета јака;види Душан: ако бомбе бацида сви неће погинути Њемци,откриће га гдје се вјешто кријепа се смири и пуцат не смије.Група Шваба покупи мртваце —свакојега на носила бацепа их носе према удолинипрема цести и својој главнини,а чета се испе на пећинуи постави бацач под маслину.Стали Њемци отле да пуцајуи проћ ником ка врху не дају.Пет пута је група партизанапосле подне тога тешког данапокушала да се из долинесве на јуриш дохвати пећине,ал су Њемци и бројни и јакипа покушај пропадаше сваки.

Ћути Душан и опет се нада:мора доћи до новог напада,мисли може бомбе да побацапод пећину, међ чету Њемаца.. .

Бјеше сунце наслонило крилапо гранама високих маслинаспремаше се у часове оведа утоне у морске валове,кад угледа Душан — од долине,преко крша и преко ледине,пузи око триста партизанапримиче се док још има дана.Дах му стаде, да сви не изгину,јер зна снагу Њемца под пећинуал га чуди: зашто Њемци ћуте,зар чекају на цијеви љуте.Партизани у борбеном ланцупримакли се овом страшном кланцуна још свега стотину коракаа још ћути швапска сила јака.

Партизани стално се примичуи већ многи усправљени ничу,спремају се да одмах јуришуи да Швабу с положаја збришу.У том трену Душан бомбе винуна Њемце их баци под маслину,одјекнуше бомбе ко громовиа на јуриш пошли соколови,и стигоше у мушком налетуна збуњену у трен швапску чету поклаше се около пећинеко крвници знани од давнине!

Тада Душан из пећине бане,дохвати се маслинове гране,жури к земљи, к жестокоме бојуда помогне друштву у пробоју,ал на једном кршу код честарарањенога нађе комесара,комесара батаљона свогаи позната друга вољенога,који га је узо за водникау ранијој чети ударника.Брзо Душан кошуљу скинуокомесару ране притегнуо,па га узе на широка леђаи с њим пође преко зидних међа,пробија се пут врхова горапробити се ил погинут мора! . . .

Дубровник (ноћу), 16. IV 1973.

МИЛУТИН МАРКОВИЋ

Марковићу друже Милутине,јесу ли ти тешке ране дивне,је ли страшно умријети, борче,за вјекове славни Црногорче,је ли мука бит у одступницуи штитити своју јединицу,зар се тако своје друштво волида се за њег да и живот голи? —причај нама да о теби знамо,да се теби и мртвом клањамо,јер су твоји пуцњи на ријекуодјекнули у овом вијекуи подигли Зету земљу милуко Шановић у селу Гостиљу,а прошо је дуги низ годинаи многима твоја је судбина,као велом тајне покривенако намјерно да је сакривена.Али гдје су горе и планинеуставиле сунце у висине,а камоли хумке и главицеда спријече зраке у равнице! —јер ко каже да борци умируко потоци на рјеке увируи губе се у морске таласеда о њима више и не зна се,зар се није Обилића славадуго крила са Косова равна,а сад слава Милошева ходако прољеће и прољећна вода! . . .А Марковић уста из гробнице —дугачко му осмјехнуто лице,има црну браду небријану,јуначке му очи сијевају,два му брка до врх јагодицекао да су крила ластавице,стао као војник за парадуа пушка му у рукама младу,стоји поред храста на раскршћу,на раскршћу, зори у сванућу:— Ја сам родом из ове равницепостојбине Балканске Царице,

гдје је отац Немањића Савеподизао манастире славне,гдје су били катуни, пландиштаИван-бега и браће Балшића,и гдје нема стопе ни сокакада гроб није Срба ил Турака,мајка ми је родом из планинаод оџака Никца од Ровина,а родих се уз јеку пушакакад бијаше напад од Турака,кад ранише Глига Раковићакојему је кућа Петровићапочаст дала и сахрану дивнуиспред Влашке цркве на Цетињу,који стаде у ред великанакоје нам је Црна Гора дала.

А мој живот, ко сељачког сина,бјеше тежак као немаштина,но и мени свану ко многимакад идеје стигоше Лењинаи овамо, у ову равницу,Пиперовић упознах Томицуте отпочех од ранијех данада се борим за радничка права...

А кад земљу издадоше нашуи отпоче народ борбу страшнупротив силе Рима и Берлина,ја се дигох с мојим друговима.На Пљевља сам био, у бомбаше,усред страшне погибије наше. . .Него сада добро ме слушајте,што чујете — млађима причајте.

Четрдесет друге у почеткуна Морачу несретњу ријекукомандант нам паде батаљонаМараш Нико из Бијелог Поља,и Морача узе вјерног синакомесара Божовић Војина.Бјеше зора не може бит гора,када војска фашиста-злотвораопсадира у тајноме плануГоричане и село Махалу,по снијегу пада сусњежица

а на стражи нигдје нашег борца,дува вјетар а притисла тмушанико не зна откуд туђин доша,ко доведе и ко нас проказапо кућама да смо без опреза,јер је код нас вјера постојала:Зета не би издајника дала.

Бацач бије, одјек вјетар носиа митраљез наоколо коси,пуца пушка, чују се повици,траже помоћ тешки рањеници,жене вичу, ситна дјеца плачу,бјежи народ — сви ће у Морачу!А Морача надошла ријекаи стала је тутњава и јека,страшно ју је јутрос погледатиа камоли хладну препливати.

Пробуди ме тутњава и јекате устадох брзо из кревета,свуд се чује галама и викаи гласови јадних пролазника:„Талијани Зету су напаливећ су борбе у селу Махали,од Ханова иду на све странеи у наше крећу Горичане" . . .

Брзо бомбе и пушку дохватих,још сам сањив ал кућу оставихи нађох се на овом раскршћустрашну слику видим у расвићу:народ бјежи тамо и овамоко ројеве пчела кад гледамоа ширином отуд од Беглакаталијанска иде војска јака,хоће пресјећ. одступницу селаи већ прве сокаке посјела,па пуцају и на дјецу малуниз обалу од стра залуталу.

Ко то бјеше те прође и речедок плотуни на све стране јече:„А Мараш је јутрос у Махалудоказао своју стару славуи жртвова себе рад племена,

ради Зете новог поколења,кад повика гледајућ крвникапун поноса храброга војника:— Официрска част ми то не даједа туђину јутрос се предајем!смртно рањен скочи у ријекугдје таласи Мораче сијеку;исто таква сустиже судбинаБожовића студента Војина,комесара чете горичанскеи јунака из битке пљеваљске,омиљеног друга партизанакомунисту и борца ваљана. . .

У том трену са источних странаиде к мени чета Талијана,развили се, у стрељачком строју,и ја тада тргох пушку моју —чини ми се да ме Зета зоведа је браним од напасти ове,а лик ми се Лењина указаиспруженом руком ми показана фашисте и грдне зликовцекоји ниште моје Црногорцеи рече ми оштро ко војнику:— Не дозволи напријед крвнику,јер ако се обале дохватеуништиће сваког ког ухвате. . .

Тад отворих ватру на крвникаскренух на се пажњу противника,пуцала је моја „крагујевка"тога јутра до последњег метка.Талијани, кукавице праве,у сеоске застали бостанедебља стабла траже да се кријуа напријед к мени и не смију.Ја из гласа пјевам, често вичем:„Нека народ обалом одмиче!"...Осташе ми само бомбе двијеи ничега више мени није.Осјетише брзо Талијанида су мени меци понестали,па почеше брзо да се јатеда ме жива на јуриш ухвате,но кад дошли на десет корака

одјекнула моја бомба свака.Али одјек ко да ме понесе —само виђех звијезду што гасне,па утонух у страшну тишинуко вук смртно рањен у планину.. .

Зета, 30. III. 1973.

ВУКИЋ ГОШОВИЋ

После славне на Јаворку биткепозва Сава борце заточнике,сједе с њима на траву зеленуна зелену траву некошену,баца поглед по голих врховаи пут својих дивних соколова.Кад погледа на голе стијенемислиш: нове битке су смишљене,кад погледа пут Никшића градатад помислиш: биће покрет сада,а кад гледа борце из бригадечини ти се: то већ свако знаде —сад ће овдје одмах да се бирајединици храбра командира,но сви ћуте, стрпљиво чекају,да славнога Саву саслушају.

Најзад Сава рече друговима:„Колко Куча међу нама има,би ли когод међу вама могаза Вукића Гошовића другада ми каже за чврста војниказа сељака и нашег пјесника,има ли га игдје данас живаил му рака негдје кости скрива,јер не прође ни недјеља данада не сањам њега партизана,а ако је битка с фашистиматад га видим у тешким ланцима. .бјесмо једном на муку великукакву само пожелим крвнику,тад смо ријеч један другом дали:један другом вазда помагали!

Ивановић, комесар из Куча,међу свима отресито прича:„Ја познајем Гошовић Вукићаи браће му тридест Обилићапошли многи у наше бригадеал за њега слабе су нам наде.Када оно прошлога прољећаиздајничка сила понајвећа

нападаше на нас партизанеи довели бјеху Талијане,ми из Куча тада одступисмои завичај драги остависмода дивљају њиме издајицеко планинске звјери и лисице,тада Иван и команде нашеГошовића у Куче послашеда припреми као извидницаи повратак наших јединица,јер су Кучи Гошовић јунакацијенили ко војводу Маркаи вољели ко бистра сељакапоштовали ко свога пјесникашто опјева борбу и слободусвом сељачко-радничком народу.

Гошовић је с висока Крнованоћу ишо до Кучких Комова,пролазио кроз пусте планинеа дању се крио у пећине.Ноћу сађе у Куче каменена домове закуца ледене,нека кућа никог не ималако да ј људе тама прогутала,негдје опет неће да отворе,негдје дрско са њиме говоре,на грдне га муке све то стави —од сељака коме да се јави!Мјесец дана прелазио Кучеод границе до брзе Мораче,од Цијевне и тихе Рибницедо врх села и Кучке литицедању с попни на јелу високуили сиђи у јаму дубоку,негдје узми јагње из торинеили пчелу дивљу из планиненегдје кромпир из зграде извади,и није му толико због глади —но су муке како наћи људеда му неко од помоћи буде. . .

Но је много по Куча четниканаше свете борбе издајника,па се брзо пронесе гласина:Гошовић је по кучких планина,и преду се приче свакојакете четници хапсе му „јатаке",

неко вели: сам је у Кучима,други кажу: страшну чету има -све дивове пролетере љутеи са њима још руске регруте,о оружју читаве легендеу причама њихових слиједе.Други кажу да се тајно крећеи да Куче убијати неће,већ да пише пјесме о устанкуо устанку и општем састанку —биће пуних три стотине странакад му књига буде оштампана!У тој књизи у пјесмама пише:ко Куч јесте да не иде вишес Римљанима и дрским Њемцимаи краљевим мрским четницима,већ да иду у чете јунака,за интерес радника-сељака,нек слиједе идеје Лењинау бој већи од свих од давнина,јер ће брзо партизани доћипа Куч сваки треба с њима поћикао што су Кучи били старикад су турске куле нападали. . .

Четници су у Куче каменедигли чете у хајке паклене,но Вукићу нигдје трага нијеилегалац превјешто се кријеил га крије народ у Кучимакоји борце своје радо прима.

Но несрећа изненада бануко олуја о Петрову дану!Бјеше Вукић у мјесецу јулудохитао једноме катуну,па уморан од далека путаодлучи се пун пркоса љута —у појату једну одмах уђеда ту чека зору и свануће.

Тек што сунце бјеше огријалочобанче је на катун стасалокао свакад рано у планинукад угледа четничку скупину —пред катуном сједе, одмарају,друштво своје с акције чекају.

Крену чобан да одвеже краведа их тјера да му пасу траве,но се једна одвезати не да:маше рогом и пријеко гледа,а све граби и једе сијеноко да јој је вријеме суђено.Препаде се чобан па изађеи четнике на окупу нађе,па им рече што му крава радикао да ће да цркне од глади,замоли их да му помоћ пружеда некако одријеше уже.

Три четника одмах устанулаи у шталу код краве банула,кад виђеше чудо невиђенокрава једе с човјека сијенообије му ноге откривенеједна преко друге пребаченепоред ногу кундак пушке вири —један тргну пушку да га смири! . .

Четници се нијемо гледашеједан оде па тад сви дођоше —уграбише човјека што спавауграбише Гошовића лава,свезаше му руке наопакопа кроз Куче са њиме полако,до Забјела близу Подгорицедо логора и тешке тамнице.Сад је Вукић. у кући Мучића —пише пјесме задње свога жића,а смрт чека часа свакојегаи помиње друга Саву свога,а све каже: „Из Босне бригадеједине су у затвору наде!". . .Гледа Сава сваког партизанапа дозива Бојовић Душана:„Брже Душко, везу за Никшиће,јер се бојим да нам касно биће,талијанску нудите командуда нам друга Гошовића даду —даћу њима да команда бираод њихових до три официраа које смо у сукобу горкузаробили јуче на Јаворку!". . .

Успје веза друга Бојовића,замијени Гошовић Вукићаи ево га на Јаворак дођепа весело право к Сави пође —ту се грле сва их војска гледа,али ратна несрећа им не дада прославе, да се испричају,опет мрски Њемци нападају.На Сутјеску пусту отидошеи у бици заједно падоше —остануше пјесме нештампанео пробоју са Сутјеске славне.

Кучи, 30. V 1973.

САН МАЈКЕ ДУШАНА БОЖАНОВИЋА

I

Шиба сјевер с пиперских планина,пада ледна киша по долина,ломи вјетар гране са дрвећа,грми, тутњи а меће свијећа,пала тама, туку се облаци,побјегли су у куће сељаци,завијају вуци и планине,склониле се птице у пећине,дрхти стока покисла у шталиа пси тужно чуче у ували.Невријеме дошло изненадаусред љета са пуста запада.Седам дана непрекидно трајепа дан и ноћ да се не познаје,траје страшна, непрекидна хука —дошла страшна, превелика мука,ко страшни суд да је изненадаПиперима наступио сада,па се крсте крај огњишта старципоцрњели баш као угарци.

Шесте ноћи по бурној поноћи(шта све неће у сновима доћи!)па се стара Божановић Планапрепанула трипут истог сана:куд год поглед она да помјерасвуд лик види сједог калуђера!На огњишту ватру наложилапетролејку лампу упалила,ослушкује небеса проломепа Радулу мужу вели своме:„Мили Рашо, хоћеш устанутии још већу ватру наложити,сама нећу зору дочекатинит у кревет смијем лијегатијер чим лежем сан ми исти дођеи зла мисо неће да ме прође!". . .

Скочи Радул па јој проговара:„Бог ми с тобом ноћас, моја стара,но кад хоћеш причај о сну твоме

какве море мир ти ноћас ломе,а ја мислим да горега немаод овога љута невременасем да гласи из Босне незнанеза синове наше партизанестигну пусти у ову планинуда су славно пали у даљину!". . .

II Рече Радул па тишина билапотом Плана о сну наставила:„Вријеме је исто као сада:све се руши, ништи и пропада;бијах пошла у село Стијену,кад ево ти стари калуђеру —сиједа му крије груди брада,очи црне, сузне, пуне јада,на глави му црна камилавкаа на ноге нема ни опанкано му босе и све у комате,распаране панталоне млатепа их скрива као ноге змијанека црна дугачка мантија,златни крст се испод браде сијаа из ногу црна крв избија,гдје год стане остави траговепо плочама од крви његове,а прати га народ из Пиперако да ура последња их тјера,на стијени стоји ко утвараокупљеном свјету проговара:— Ко год има у војсци војниканек ми биљег донесе ратника,казаћу вам за судбину њинугдје ко оста и како погину!

III Пожурио народ из Пипераса стварима испред калуђера носе виле, косе и мотике,старе књиге и бораца слике,донијели српе, косијере,и кошуље, капе и џемпере,

наслагаше на велике рпесвакојаке ствари и закрпе.

Калуђер се са плоче упутии стварима Радеће приступи,гледа, гледа, па дохвати косуи замахну као на откосу:— То је коса Петра Матовићапролетера и сивога тића —остао је на Златноме борујуришајућ на Њемце у зору,а пао је ко комесар четена прилазу код Фоче проклете!

Па скупини приђе Церовице,ђачку капу принесе пред лице:— То је капа Перковић Новака —у Имотском нек га тражи мајка,вратиће се у ове планинекада стане сунце у висине!

Код скупине стаде из Ожега,узе слику ко да гледа њега:— То је слика делије момакаРадевића Велимира ђака,док Сутјеска у кањону крећеумријети такав јунак неће!А калуђер у мисли дубокеузе слику с Пиперске Ријекепа је гледа ко ђак Обилићаслику Сава Радовановића:— Овом орлу сломили су крилаблизу Кључа, кад је борба била —док постоји радника, сељака,сјећаће се таквога јунака!

Ни Завале ствари прошо није,узе вилу Пилетић. Милије,па ће рећи чим је руком таче:— Тај остаде код ријеке Праче —кад Вежешник постане долинавратиће се дома та банина!

А кад нађе ствари из Рогама,узе капут бившег жандарма:— То је капут Влаховић Вуксанашто је тешких допануо ранакад јуриша Прва пролетерскана крвника код Хана Пијеска!

И кутију подиже без мукеокреће је и гледа у руке:— Некад, то је било техничараиз Рогама комунисте стараВукановић јунака Јованакод Фоче је зла коб стигла бана -кад пресуши тиха Зета водатад ће доћи код свога народа!Вељег Брда посматра гомилупа је са ње подигао пилу:— То је пила дивна ЦрногорцаБожовића Вујадина борцакоји храбро код Соколца одеи погибе у Бијеле воде.А ово је „Историја" миладивна књига Брковића Мила,чекао је тешке офанзивеИван-Седлом да Њемац не минеи остаде сред суре литицена прилазу пусте Јабланице!

И док чујеш како плачу женеон предмете гледа из Стијене,па дохвати мараму свиленунаоколо вјешто извезену:— То је био украс другарицешто погибе млада код Ситнице,што код Града Мркоњића вене,Бешић Олге из села Стијене.А остаци од стара пасошаисправе су Божовић Милоша,но питајте преживјеле борцеиз његове чете Црногорцекако бјеше код Кључа каменаи за дивна комесара њена —кад његова матурска дипломасама крене из роднога домапа у вишу школу сама пођетад ће Милош да вам дома дође!Па занесен као усред збиљегледа ствари из села Копиље,рјечник узе матуранта младакомунисте Љумовића Влада:— А овоме славном командируспоменик ће на Златноме борусвако јутро сунце огријати

и никада неће умирати.Па се опет дохвати гомиле:— Ово срп је дјевојчице миле,неће она њим жњети пшеницунит завити косе плетеницу,јер у Фочи неста дивног бићакрасне Стоје Вукашиновића.Још калуђер у ријечи био,косијера оштра дохватио:— Сјечиво је зорнога младићабаш Спасоја Вукашиновића,Њемци су му пете офанзивеврелом крвљу натопили њиве,па на њиву кад вас зове мајкасјетите се Спасоја јунака.Сјетите се радника, сељака,за слободу палог борца свака!

Па прилази калуђере старигдје су с Близне насложене ствари,подигао џемпер око вратаПоповића Бошка матуранта:— Сутјеска је овога војникапрогутала као рањеника,а још тежу рану је задалашто свједока ту није ималапа да прича како рањенициизгинуше на плахој ријеци.Па кошуљу после тога узеИванчевић Миленка ил Мусе:— Нек његови крену најмилијида га траже гори Романијиможе бити рећи ће им шумагдје га смртна сустигнула ура.— А ова је књига овдје данаПоповића борца Радована —питаћете Сутјеску ријекукад Радован прође је уз јеку,је л далеко од Саве остаода би мртав стражу му чувао —нек се Њемци и мртвијех плашеширом дивне домовине наше.А лимица што оштри сјечиваПоповића то је Радомиракојег знаду борци партизанскипод надимком Радомир Близински,прође битке искусна војника

до Палежа код Калиновика,ту не мога да прође никакојер опсаду није проћи лако! . ..

IV

На том скупу никог из Црнацате ја молих калуђера старца:— Хајде, стари, до мојега села,до Црнаца на крају Пиперада ти причаш у нашему селуо свакоме борцу пролетеруи ја тамо имадем синове,него хајдмо на наше дворовеумићу ти ноге са лисијомочистити ране са ракијом,даћу теби преобуку синауниформу стара официра,скоруп ћемо куват од овацаа за пут ти дати и новаца,да бос грдан не пртиш пртинеи снуцаш се кроз ове планине!

Приста старац, успут проговориал за нашу дјецу још не збори:— Селу Црнци прецрно се пишејер у њему не имаде вишеБрновића Петра ученикадивна дјечка и млада војника —остао је у Бијеле Водекод Соколца кад патрола оде,и с њим тога јануара клетавјерни друже Љумовић Вучета,па матурант Љумовић Миликаљудски примјер одана војникас фашистима у бој се не мире,и Љумовић с њима Драгомирепа Милисав Ћетковић јуначеникоме се у бој не помаче —падали су ко откоси раниови дивни борци партизани.А Поповић дивни Радивојеод болести у Фочи умро је,јер то бјеху предалеки путитешки да га поднесу регрутиа камоли изнемогли људигдје мраз само смрзавања нуди

ко што бјеше на Игманском маршуу ноћ тешку, језиву и страшну!

У високе шуме Зеленгорезалуду се рањеници боре,памтиће их домовина њинаГлигоровић ко борца Војина —када Шваба офанзиве петедочека их на кланце проклете!

Офанзива пета борце бираизабра и Џанкић Велимира,осташе му књиге и дипломеко многима у боју овоме,да су вјечне ране у домовеко крстаче на пусте гробове!

Кад смо били селу прилазима,упитах га откуд зна о свима.Он ми рече: не постоји тајнеу свијету коју не познаје,ко што види зору и Даницувиди судбу сваком појединцу.Тек промислих да упитам старцакуд су сада наша мила дјеца,препадох се и скочих дрхтећии три пут ће исти сан ми доћи,па не имам мира никаквогајер чим легнем видим старца тога,и бојим се: рећи ће стариназа четири наша дивна сина,што се боре као пролетери,да су пали ко многи Пиперии ко многи млади ЦрногорциЛењинови племенити борци!".. .

V

Осмјехну се Радул па јој рече:„Не плаши се, жено, ово вече,то сан није као што су правино ријечи које су на јави,чим си легла и мислиш заспалана врата је рука закуцала,па ја скочих и отворих вратакад угледах да те језа хвата,рањен борац наслонио рамена вратницу па вири из таме,

а с огњишта свјетлост на њег падапа ми рече молећиво тада:— О сељаче, огњишта ти твогаприми мене под кров рањенога,ране су ми тешке по ногамаа напољу свуд је густа тама.Ја сам борац Прве пролетерскеи рањеник са рјеке Сутјеске,од Чева сам гњезда соколићаиз јуначке куће Вукотића.Невријеме, глад и мука љутатјерају ме да скренем са пута,ако волиш борбу за слободу,добро својој земљи и народу,немој мене туђину предати —љепше ти је одмах ми казатида ја идем од куд сам дошаомакар кући никад не стигао,јер страшније ништа неће битино невољна подмукло убити —тад проклество на потомство падаљудске среће ту нема никада.Ако ли ме не можеш примити,бар ми можеш кућу показатиБожановић с Црнаца Душана,мога друга из најцрњих дана! . . .

Тад за руку узех рањеникаи нахраних тешког мученика,још му превих ране на ногама,па му тада рекох све о нама.Не може се смјестит у кревету —дуго прича за Сутјеску клету,но сан га је најзад савладао —ко дијете мирно је заспао.И ја мислим: ти си причу нашучула ноћас ко истину страшну,чекаћемо нека се одморипа ће да нам о дјеци говори!". . .

VI

Прошло подне, Вукотић се будиа Плана га као сина нуди и Радул му доноси дуванаљешанскога мирисног жућана.

Не чекаше тешки рањеничеда питају, већ сам им отпоче:„После страшне битке на Пљевљимамало здравих оста међ борцимада крваву наставимо борбупа смрт наћи ил видјет слободу.У Рудом се малом искуписмопролетерску бригаду створисмо,и тога сам упознао данаБожановић лијепа Душана —као соко који има крилашеташе се међ храбрим борцима;ограших се када се сретосмои поздраве другарске рекосмо:Имаш поглед, рекох му, јунакамога стрица Вукотића Јанка,а он мени тако одговара:Твој је поглед Пилетић сердара!...

Предуго је наше ратовањеширом Босне у најцрње дане,обојица курири смо билии на страшна мјеста долазили —одГоражде преко Романијегдје те крвник с невременом бије,преко Ливна пуна горких јадаи пустога Мркоњића Градапосебна је прича за Неретвуи Сутјеску ријеку проклету. . .С Љубом смо се ријетко гледаликад би предах у борби имали,а кући смо понекад писалида би штогод о нама сазнали,но ко може дочекат војникакод толико у земљи крвника —чекају те Њемци на нишану,па усташе за леђа ти бану,кренеш тјерат црне Талијанено четници предано их бране,таман мислиш да си избјегаоопет крвник испред тебе стао,данас сиђеш у какву долинуа сјутра ћеш у пусту планину,данас хране колко хоћеш имазатим десет дана ништа нема. . .оваквог ти нема ратовањаод Косова до данашњег дана,

нит је било бољијех јунакано што роди партизанска мајка!

Бјеше битка на Златноме боруса Њемцима у крваву зору,ту нам многи изгибоше борцидивне земље дивни Црногорци,тешкоће нам веље причинишеи Душана лакше ту ранише.

На Боровну бијасмо високунад Сутјеску ријеку дубокуу пробоју пете офанзивекроз њемачке линије језиве,а таквога пакла и ужасанит тежега ратничкога часаније било нити може битиоткад човјек може запамтити! —авиони уз ужасну хукуи топови непрекидно туку,а сред тешке јеке и топовачекаш јуриш њемачких вукова —обојици топовске гранатесломише нам ноге у комате.Ал је храбра наша војска мила:рањенике ставља на носилапа их носи све испод Кошура,Зеленгором и преко Закмураи у пробој преко Миљевинедо источне Босне у планине —до болнице гдје нам нада свиће:у малено мјесто Шеховиће,доктори нам превијају ранеа сељаци све доносе хране.Ту смо били неколико данаи боље нам бијаше од рана,а Душан нам говораше свима:када рат се сврши са Њемцимаи жив ако изађе из рата,наставиће школу за пилота,авионом небо ће да параи бољега неће бит чуваранаше дивне земље најмилијеширом наше све Југославије! . . .

Крајем јуна, мрак тек што је паоа пун мјесец бјеше изашао

па се блиста дивно Шеховићекао сребро росе у расвиће,одјекују пјесме и поклициу цијелој ратничкој болници.Нас неколко лакших рањеникаиспраћасмо групицу сељакакоја нам је донијела храну,а усташе изненада бану!Нападоше мучки рањеникеи побише уз дивљачке крике,ту је вама Душан погинуоту се његов живот угасио.А остала ваша дјеца милајош се боре и још су вам жива.Ви ћете се поносит Душаномкао небо својом зором раном,не може вам никад умријетиу младима вјечно ће живјети.

Милош да је умро код овацакод оваца и код јагањаца,не би био у свакоме стројувјечни узор и понос у боју!

Улцињ, 24. VI 1973.

ДУШАН МИРАНОВИЋИ МУЈО ОБЛАК

Ко некада скадарски везири,Талијани стигли мусафирикао сила да су нека, море,шепуре се преко Црне Горепа се звуци музике све нижуи заставе свечано се дижу.Брукају се свакога расвићакрај Биљарде куће Петровића,јер што ће им та застава голапоред славних са Вучјега дола,а нема им пута ни пролазадок је славног Царевога лаза.Доћ тазбину да виде то личи,ал ратнички — ничим не приличи —да им Њемци помоћ нису далиЦрну Гору не би ни гледали,но код Скадра на ушћу Бојанеостали би сред бојне пољане!А фашизам и злочини њиниЦрној Гори нису ни прилични,јер ту нема ђака ни сељакакоји не зна Миљанова Марка,ту су чојство и јунаштво самосво народно благо што имамо!Па устанак када први дођезажалише силно што су овдје,јер јуриши и цика пушакатресу срца и бољих јунака!Но нека су просте стеге њинеал непросте наше крвопије,похитали у наше градовенаслонили главе на гадове,добавили капе и кићанкеа узели пушке талијанке,па се зоре и бруком поносеа свуд терор и патњу доносе!Један од њих зло је из равницеиз широка града Подгорице,нико не зна откуд му је мајка —није л можда чак и од Турака,

неки кажу да је од Циганатамо негдје с широких пољана,други да је из Херцеговинеи копиле Ченгића одиве.Залуд лијеп и висока стаса,Мујо Облак напасник од гласа —два му метра скоро у висинуа стотину кила у тежину,прије рата у друштву жандармасвуд је био гдје бијаше ларма,понекад се туко по улицаи кафанска бјеше пијаница,а откако дошли Талијаниофициром сви су га назвали,фашистичку униформу носии народу ко паша пркоси,револвер му испод је капутаа у руци камџијина љута —туче, хапси сиротињу јадну,још му мало зулума у граду:осили се па у села пођеи у Зету на Морачу дође. . .

Бјеше празник, код Свете Тројице,скуп народни у селу Вуковце —омладина ту се купи цјелацрногорски да игра и пјева.Код саборне цркве коло кренуал и шапат ко кроз сјенку њену:јесте л чули — на газу Морачегрдосија стоји са корбачемпа све шиба најљепше дјевојкеи хвата их за бијеле дојке,ко се буни добије још вишекорбачем му модрице испише,још пријети довест Талијанеда похапсе зетске партизане. ..

Шапат прође тако уста свакадо чувена док дође јунакаиз малена села Балабана —Мирановић Симова Душанакомунисте од шпанскога ратаузданице и друга и брата,а герилца Зете опробана —кад Општина зетска ј нападана од тројице у сред бјела дана

на очиглед групе ТалијанаДушан први у њу ускочиои оружје сво из ње изниои дао га Божовић скојевцуи свом другу Радичевић Вецу, —с том акцијом Зета у бој кренупоче борбу за слободу њену...Истог часа у село Вуковцеокупио сеоске скојевце,одвоји се с њима у оградепа задатак за тројицу даде:да отиду до газа Морачеда уходе чудо са корбачем.Отидоше скојевци младићи,а журе се ко ће прије стићиАлигрудић Љубо и Миланеи са њима Батровић Душане.

С осталима Душан се повратине хтје више у колу играти,на зидину испред цркве сједеа Морача вуче му погледе.

Скојевци су стигли ознојенизамишљени ал не преплашени,описаше добро зулумћара— гледали су како он удара,како шиба све јаче и јачепролазнике на газу Мораче.

Осмјехну се Душан па устадеиз свог села свима налог дадеда напусте игру и Вуковце,да хитају — сви за Голубовцена Морачи да се сачекајуи на газу везу да имају.

Гази село у Морачу цјелоа Душана носе, јер одјелоизискује времена рад газакад се скида рад кратког прелаза,ствар је на њег црногорска свакаа најљепша од злата душанка,на ноге му доколени бјелии опанци шпагом извезени. . .

Виђе Мујо па да се помамигдје Душана носе „малишани",па повика ко да во зарика:„Бацте одмах у воду крвниканека гази кад воду прелази,нек се учи како се прилази!"Чека Мујо у страшну бијесуда Душана код њега донесукад га нису запљуснули валипа фијуче бичем по обали.Чим газ прошли Душан с руку скачепа пред Муја на жал од Морачештап подиже и Муја погледаа Мују се нешто гледат не да —јер се знају још из Подгорицеиз затвора и с тихе Рибнице.Баци Мујо корбач па од мукедрхтећ узе револвер у руке,упери га у груди Душанупа повика у свом очајању:„Не, Душане, на мене не скачи —убићу те данас на Морачи!"

Осмјехну се Душан па му виче:„Што си дошо у Зету, крвниче,да ми шибаш поштене Зећане,кукавицо и мрски тиране!"

Вјешт је Душан на оваквој муци:ману штапом по Мујовој руци,удари га јако изненадате револвер Мују из ње пада.Шћаше Мујо пиштољ да дохвати,ал га Душан стаде ударатиштап сломио а бич ухватиопа по глави и лицу га био —крв је Муја по лицу облиладо колена већ га покропила.Кука Мујо и молити стаде:„О Душане Мирановић, брате,немој мене више ударатиа ја ћу ти божју вјеру дати:више нећу ић код Талијананити бити против партизана,ако хоћеш — остаћу у Зетуоткрићу вам сву колону пету,па ћу наћи имање на селу

кору хљеба зарадит поштену,а сад ми је управо на умуда отидем с људима у шуму,и молим те пред овим људимада ме примиш за свог побратима —све што речеш то ћу да урадим,више послом не бавим се гадним!"..,Тада Душан преста да га бијепа му водом грдно лице мијеприхватише ријеч међу људеда партизан од сад Мујо буде.

Но кад Душан на Пљевља отидес бригадама у борби остаде,прође Купрес, разбојиште тмурно,страшно Ливно и Вилића Гумно,Невесиње, Пиву шуму густуи погибе на Сутјеску пусту, —заборави Мујо побратимаи задату ријеч пред људима,па се врати међу Талијанеи настави работе погане.

Али негдје код села Јаворкаухвати га партизанска тројка,па га брзо покри помрчина —помрчина смртна облачина! . . .

Никшић (ноћу), 22. III 1973.

САХРАНА ВЛАЈКА ЂУРАНОВИЋА

Сјећаш ли се, друже рањениче,наше славне борбе мучениче,града Груме и наше болницеИталије Јужне и равнице,сјећаш ли се поред виноградапартизанског гробља, наших јада,и када смо нашу домовинузавољели у туђу туђину,сјећаш ли се рањених јунакаи сахране Ђурановић. Влајка. . .

Танки облак крије поглед сунцуа тишина пала на равницу,пет хиљада ћути рањеникау болници одлучних ратника,ко да им је прогутало двореизненада узбуркано море,ко да су им муње поред Тареродитеље све сатрле старе,ко да су им усташе поклалисве што живо дома су имали,па се чуде наши Савезницишто су тако тужни рањеници,кад имају и његу и хрануа слобода ближи се Балкану. . .

Рањенике притиснула тугајер су дивног изгубили другакомунисту, борца и јунака,Црногорца Ђурановић Влајка,па покретни мученици ранеи ка гробљу журе рад сахране,да уз тугу и жалост великузадњу почаст учине ратнику.

Три хиљаде у дугој колонирањеника пред болницом стоји,многима су очи завијенемноги штаке помичу дрвене —некима се рука објесилакао орлу поломљена крила —све од борца па до генералана капи се ознака засјала,

па црвену звјезду петокракугледаш као сунце на уранку,на некима срп и чекић златнизнак радничку класу поштовати —јер је Лењин одлучно рекао:да би радник власт своју стекаоизборити човјечанству срећуи слободу народу највећу!У стројеве иза рањеникастала војска наших Савезника,официре видиш и војникеи народа колоне велике —све то чека да поворка кренецрном земљом Влајка да ожене. ..

Дође црна ура на капијуи доведе мртвачку кочију,на сандуку цвијеће и руже —све заплака, мој несретњи друже!Па колона крену јецајући,јецајући тужно клецајући.Поред нас су лозе, виноградиа пред нама мртав борац млади,поред пута смокве и орасиа пред нама пустош и ужаси.Зраци сунца пали над равницуми гледамо ужасну гробницу,у даљини врхови су гораа наш Влајко сад под земљу мора!Другови га полако спуштајуко да пазе да не вријеђајутешке ране јунака слободешто прерано данас од нас оде...

Но смрт некад може да уздигнеда високо, високо подигне,да бесмртна учини човјекада га памти свијет довијека.Устадоше борци партизанида говоре Влајку на сахрани:„Стегла тама све Бјелопавлиће –Ђурановић скочи у сванућеи поведе чету скојевацана туђинце те бомбе побаца,четрдесет прве у устанкуЦрне Горе у најљепшем данку...Знаш ли, друже, за купрешку драмуи Вијенац окуку крваву,

тешку борбу за мјесто Врликуи на Ливну за муку велику,за Посушје и за Јабланицу,за Неретву страшну касапницу,за рањене кад се гинут мораи Вилића гумно код Прозора,па заравни планине Радушегдје су Њемце хватали за гушесмјели борци Четврте бригадете их мало ту живих остаде,па пробоји преко Невесињадо Биоча, пиперских планина,и Сутјеске славне за вјековеко Косово и звјезде његове. . .За пут борбе Четврте бригадепролетерске цио свијет знаде,а за њене борце одабранеможеш писат херојске романе —како треба бранит домовинуу њој мјеста не дати туђину,ко борцима само су им равнибраниоци Стаљинграда славни.Међу њима у борбама свимадивно мјесто Ђурановић има. . .Докле мјеста буду постојалакуд Влајкова бомба је пуцала,док је Срема, док је Фрушка гора,Ђурановић. помињат се мора,и док школе буду пуне ђакасвуд ће борца познавати Влајка,све што даље одмиче вријемежалиће га свако покољење,памтиће га историја славнако сокола Орловића Павла!". . .

Два сата су рјечи говорникаизносиле заслуге ратникаи подвиге, поносна му мајка,вјерног друга Ђурановић Влајка.А потом су плотуни пушакаиспратили чувена јунака!.. .

Из Груме су пушчани плотунипреко мора снажно одјекнулии допрли у планине суреЦрне Горе села и гудуре,до Купреса и до Ливна сада

и близине Мркоњића града,до Неретве и корита њена,до Сутјеске и широка Срема,до другова и до јединицагдје бијаше Влајко узданица.Поноси се, Црна Гора мила,што си такве борце одњивила.Смрт њихова — нова је бригадада се брани земља од напада!

Слава борцу, другу и јунаку,Црногорцу Ђурановић Влајку!

Зета. 22.III. 1973.

ТРАГАЊЕ ЗА МИЉУШОМ БАКИЋ

Скупили се људи на сједникуу окриљу дивном споменику —посједали на зелену травусјећају се, сједе и причају,сјећају се драгих успоменатешких дана из ратних времена,па записах са тога сједникадивну причу једнога ратника:— Ко је мога њега нема вишепреживјели мало запамтише,ко зна куда многи су остали,други су се у висине далипа су горди због полета свогане познају под небом никога!.. .Поносно сам тужан сред самицеи сјећам се једне другарице,јер запамтих прије ратног данкалик скојевке са једног састанка -кад ме Саво Лубарда позваои у Доњу Морачу послаоса Илијом Ћировићем другом,све стазама по беспућу дугом,да причамо на састанку њинуо Октобру и другу Лењину! . . .Остаде ми у сјећању тадаиз Мораче та сељанка млада:дивна стаса, љепших плетеница,умиљата као голубица,имала је крупне очи плавекао небо кад се звјезде јаве,густе вјеђе и широко чело,безазлено и лице весело,па бијеле зубе што имаше —трипут љепша када се смијаше,о врату јој бијаху ђерданиод бисера бјела нанизани,а какве јој бјеху јагодицетакве красе само љепотице:румене се с дугим образимако јабуке из долине Лима,дивне дуге прсте на рукама

нема таквих међу дјевојкама,испод блузе назиру се дојкеко на ружи кад гледаш пупољке.Намјерно јој погледах у рукеда ли има прстен од заруке,немаше га на њеним прстима —не бијаше она заручена! . . .Кад с Илијом бијах на повраткуупитах га за ту Морачанкуод које је куће и оџакаод којих је по роду јој мајка.Илија ми прича а ја слушам:да се зове Бакића Миљушаод лијепе куће и племенаи отац јој а и мајка њена,обје дају борце и јунакеза слободу тешке борбе сваке! . . .

Кад стигоше змије отровницефашистички злочинци-убице,прегазише домовину нашууведоше диктатуру страшнупод командом Хитлера крвникаи римскога вође разбојника,па им мало по Европе билоно на Москву зло се окомило —насрнуше дрско и суровода униште дјело Лењиново.Но Словени лако се не дадуно се боре и не губе наду —и наши се народи сложишепа на пушке сви се подигоше,разбукта се борба партизанакао страшна сила урагана!Црна Гора међ првима кренусвако срце јунаштвом се прену.А кад бјеше борба на Пљевљиматрагао сам међ Морачанима,од бораца радосно сам слуша:у бој пошла и Бакић. Миљуша! . .После боја, једнога расвића,код санџачког села Адровићасретосмо се на сњежну пртинугдје колоне треба да с размину.Дува вјетар, пада сусњежицаод зиме нам помодрела лица.Застадоше јединице мало

и за здравље ту се упитасмо,тад јој руку попритегох јаче:„Како си ми, цуро, из Мораче?!"Насмија се, па ми одговори:„Лијепо сам!", и ко да се зоришто на глави има партизанкуи црвену звјезду петокраку,дугу пушку на рамена малаа револвер о пас опасалапитам: „Како стојиш са бомбама?!"„Потрошила све сам у борбама!'Ту јој дадох двије крагујевке,она мени рукавице мекеод бијеле вуне оплетенеа по њима јеле извезене!. . .

Рат предуги, тешке офанзиве,све напори и муке језиветјерају те да се сјетиш борцаи позната свака Црногорца,па потражих Ћировић Илијупартизанског борца и делијуда ми каже на првом састанкуза Миљушу Бакић партизанку.Ал ми гласи радосни нијесу,јер Илија паде у Купресу —као витез међ усташе скачеи са њиме Перовић Новаче,комесара слиједе херојаиз Мораче Машковића Војаи Војова дивна замјеникакомунисту Рашовића Бошка,са њима је тама прогуталаДаниловић друга Божидараи крај чесме пред усташку кулуиз Мораче Бакића Секулу,ла сам тада са поносом слушада скојевка Бакића Миљушапогинуле другове носила —Морачане није оставилада усташке хорде у бијесуваде мртвим очи на Купресу! . . .

Жеља ме је тјерала великада потражим борца и ратникаМилошевић Страхињу водника,да га питам да ли памти лика

и Миљуше Бакић другарицеа скојевке њине јединице;ал ми рече једно лице војнода ј Страхиња пао у Бугојно.Бјеху муке и патње великекад брањаху борци рањенике,рекоше ми за борца чувенаиз Мораче Јанковић Комнена —он Миљушу дјевојку познајерећи ће ми посигурно гдје је.Али дознах за Гумно Вилићаи смрт славну друга Јанковића —ко и многи врсни Црногорципартизански пролетери борцисви хероји и сваки банинакао Нико Стругар из Цеклина! . . .

Сутјеска је славна за вјековеал угаси премноге домове,те ја тражих из Мораче борцеиз Четврте славне црногорцеза Миљушу Бакић да ми кажучува л и сад партизанску стражу,но вијести стижу жалосницеза три сестре наше другарицеодабране три младе дјевојкеРадовића Вука за три ћерке —дивну Миљу и лијепу Станку,Иконију храбру партизанку,не прођоше обруче, злотворе,сред проклете шуме Зеленгоре,паде с њима поноснога лицаЛакићевић Богдана Јовица,још Сутјеска прогутала банаМилошевић јунака Богданаи тог страшног проклетога јулаЋировића Илије Радула. . .А Миљуша има другарицуДаниловић Дуњу узданицу,па се надам она може знатии податке о Миљуши дати.Но на Будњу, на косу највишу,оста Дуња мртва у јуришу...

Куд да идем и да питам когаза Миљушу друга јуначкога,

рекоше ми: Машковић Милићада потражим ђака и орлића,он задатак има од Партиједа запише ко жив више није.Но рекоше из села Подбишћаоста мртав код злог Околишћа,па ја питај за Андрију стараМилошевић ко Јанка сердараон зна за све, своју јединицу,но не прође клету Мајевицу. . .

Тражих ђака Милошевић РанкаМиљушина друга и вршњака,да би штогод бар он ми рекаоали није из Кладња дошао.Па се сјетих дјечка а јунакаиз Мораче Булатовић Рајка,он познаје јунаке из бојасве чланове и чланице Скојано се Рајко срца Обилићане поврати с боја код Дејчића. . .Комунисте сјетих се млађанаМиљушина брата Радована,те кад одох Колашину градуда га нађем, имао сам наду:он би знао има ли је живепосле тешке пете офанзиве.Но ме туга обузе великакад дознадох од једног крвникао нападу код Краљскијех Барагдје се ломи и кривуда Тарана одана Лењинова борцапоноснога младог Црногорца,на Бакића Морачкога синако сокола Никца од Ровина —четничка га чета сачекалаиз засједе мучки запуцала,обије му ноге саломилапа на њега јуриш учинила,да ухвате Радована живадок му крвца по сњегу се слива.Но је Бакић навико на биткепа поздрави из пушке крвнике —петорицу на снијег обориал не може даље да се бори,јер му крвца изли се велика

па га хвата немоћ рањеника,трепери му пустош пред очимако да гори снијежна планина.Па потегну бомбу крагујевкуи направи подвиг у вијекуод крвничке руке да не гинено га бомба диже у висине! . . .

Ипак, најзад, истину ћу чути,кад о томе нећу ни слутити —(да те језа и чуђење хвата:толико је већ. прошло од рата!).

Дежурни бјех негдје о прољећукад туристи на Јадран слијећу,кад ево ти неки Црногорции са њима ко туристи Њемцидонесоше Швабу свезаногаа једна му сва смрскана нога —угурали пешкир му у устате два ока преврташе пуста! —кажу да је код Морачког Виранедалеко баш од Манастираизненада из кола скочиои лијеву ногу нагрдио,и сулуда спопала га викаа помиње Сутјеску-крвника.Инјекцију дадох му у венуи сачеках на опојност њену,заспа Швабо, ко мртав лежаше,те ја зови часне сестре наше,испери му ране и обрадипа ко кладу у кревет посади,оставих му сестру да га нудии да пази када се пробудида га опет не узму помамеда кроз прозор из собе не падне,јер са спрата нема му лијекаако скочи — зору не дочека! . . .

А не прође три сата од данатрчи к мени сестра Милијанаи прича ми: „Шваба нешто зборио Сутјесци и о Зеленгори!". . .Ја пожури да се не пробудии да опет код нас не полуди.Кад у соби — Шваба мирно лежии полако прича ко да режи:

— У Ћурево под страшно Вучевос мојом четом упадох у село,кад ли тамо тешки рањениципартизански у болници борци,те ја одмах издадох командуда војници у куће упаднуи да кољу тешке рањенике,да живога не буде из битке.Но пред војску изненада сталапартизанка растом једна мала,па позива мене командантада се први примакнем до вратаи вели ми: „Швапски команданте,женевске су одлуке познате,ти не смијеш клати рањеникеса Сутјеске наше славне битке,можете нас само заробитиал рањене мораш лијечити!"Насмијах се па је питам тада:Одакле си партизанко млада?Она мени подвикнула јаче:„Црногорка, родом из Мораче,и зовем се Бакића Миљуша.Биће боље ако ме послуша,јер те може клетва рањеникастално пратит до краја вијека,па и ако из рата се вратишзбог злочина мож да се помамиш!".

Наљутих се и викнух војникенека одмах кољу рањенике,а дјевојку дрску из Морачео гранама јела да окаче —нек привежу дуге плетениценек је спале наше јединице.Но дјевојче ово из Морачекао срна у болницу краче,и засу нас ручнијем бомбамаи одједном настанула тама —ожеже ме нешто по грудима,занесох се у вртлогу дима...пожар, вика, одјеци, пуцњавата ми слика и сад пред очима,и често ме после рата пратимира не да нит ће ми га дати!Па кад јутрос у Морачу стигох

и кад поглед пут тог краја дигох,ко да назрех Бакића Миљушу:полетјела, хвата ме за гушу,у колима шћаше да ме давите ја скочи, предај се помами,и неће ми мира бити живудок јој чујем бомбе у Ћуреву!!"

Манастир Морача, 9. ХII 1973.