1

----------

Do Svete Gore Atoske

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti ta je to uopte Hilandar. ta je za nas bio a ta je jo? Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistono od Soluna. Celom duinom poluostrva prua se greben i zavrava se na junom delu vrhom Atosa, koji kao kakva otra piramida tri iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan, krevit, pust, bio je u srednjem veku sklonite kaluera podvinika i pustinjaka. U D veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi vei manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su vei i od pravih manastira), kelija, isposnica itd. Veinom su bili grki, no bilo ih je i ruskih, bugarskih, vlakih, gruzijskih tako su Srbi dobili svoj Hilandar. Sveposlednji Sava greni Najmlai Nemanjin sin Sava se zamonaio u ruskom manastiru Pantelejmonu-Rusikonu (1191. godine), preao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju, koji se ve bio povukao s prestola i zakaluerio, da i on doe. Nemanja je doao u Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatraili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je ve postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potie od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, ija se laa, navodno, na obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti to je spasao ivot tu podigao prvobitni manastir). Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su poeli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku veina manastira bila je nastanjena preteno srpskim kaluerima. Veliki je broj povelja na pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim peatima srpskih vladara ipak je najuzbudljivije videti skormni votani peat na kome je, u krst, etiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna itka slova potpisa na pergamentu sveposlednji Sava greni. ta je, pak, od autentinog do danas sauvano? U jednoj udoljici guste zelene ume die se prsten zidina srednjovekovnog grada naikan ozgo ardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju. Usred dvorita je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve vie nema, Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju DIII i DIV veka, a knez Lazar je dogradio pripratu. U riznici i biblioteci ima oko 130 srspkih, toliko i grkih povelja gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i vie vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlake vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnotvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko, Hilandar ima vie srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom dravom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je drave nestalo u DV veku, on ju je nadiveo za jo est vekova, kao neprekidno svedoanstvo do danas.

2

Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grki manastiri, jo su vei i puniji, sve zajedno, to udno poluostrvo je muzej s predmetima koji ive u svojoj ivoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu. Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledei: Trai se paso i dobije. Trai se viza i ko je doeka taj i krene; eka se neki put veoma dugo; meutim, neki studenti Amerikanci nisu uopte ostavljeni da ekaju, pokazali su samo pasoe i to je bilo dovoljno. Dug put Od Soluna se do poetka Svete Gore putuje autobusom oko est sati. Stie se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvreni redovi vonje. Dan-dva vie ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na poetku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istoni vetar, onda je desno zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga jedna barka plovi istonom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopte ne usuuju da zaplove. Tada se eka ili se, po nudi, putuje jaui na samaru mazge. Ako se ne ide pravo u Kareju ve pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi istona barka od Jerisosa do same hilandarske arsane pristanita. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti, pa odatle barkom do karejskog pristanita Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peke, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, moe se i sa strane prvo direktno u Hilandar, ali onda treba izai u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do etiri sata, na leima mazge, do Hilandara. Barke su obini vei ribarski amci sa motorom. Sedi se gore, u otvorenom amcu, na bilo emu. A na mazgama se vrlo neugodno sedi, raskreenih nogu na irokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze sporo i put izgleda beskrajno dug. Pod Hilandarom je ve predveerje. Velika gvoem okovana kapija. U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti nain. Portar vue za konope. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahoenju vodi u kujnu ili u salon. Posluenje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se, dolazi kao u svoj dom. uveno je gostoprimstvo Hilandaraca. Prevozno sredstvo mazga Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lino, ni u jednom se manastiru ne sme ostati due od jedne noi. Ka Kareji se dalje ide opet mazgama preko vrleti ili neto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suvie ne zapljuskuju alo, tu nailazi barka. Ako doe, ide se njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stie pred vee. Varoica visoko u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi-obuari, monasi-krojai). Tu svaki manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u optini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa etiri predstavnika etiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni peat, bez koga reenja ne vae, raseen je na etiri dela i svaki epistat ima po jedan deo. Kad se sloe, spoje sva etiri dela i udare peat). Tu je nekoliko duana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno:

3

policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz plaanje izvesne takse izgleda da se opet eka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, eka). Dok se odobrenje policije ne dobije i ne saeka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban put preko vrleti i to vie iskoristila laica) ivi se u varoici. U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao ivopisati kralj Milutin. Tu je i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstroim tipikom slube: veernja, ponona, jutarnja i liturgija pet asova bez prekida. Sve slui jedan jedini ovek, isposnik; jede se samo jednom dnevno i to posno, to znai bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne posti (nije retko da se pod najstroim postom razume nekuvano jelo, samo raskvaeno u vodi). Tako je i Sveti Sava tu iveo i, kau, do drugih manastira i bos iao. Najzad, kad se vidi da se tamo dole alom ne beli pena, sie se opet mazgama do barke, kad ona naie (ako ne doe do podne, to znai da nee tog dana ni dolaziti). Na laici je go dek. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba, koji dak cementa, majstori, trgovci, kalueri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji puke ali glavno je da je laa a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru. Sve je drugaije Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i ostavljali tragova, poznatih ve, i drugih, nauci jo nepoznatih. Samo, za sve treba vremena i sree ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teko je doi do povelje \ura Brankovia koji je tu na njoj naslikan sa enom i decom na izvanrednoj minijaturi na pergamentu. NJen uvar je sluajno na putu, kljua trenutno nema... U Hilandaru je sve to drukije. I njegov rizniar ima ime da se pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uiva veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha iz Hilandara, sve ide lako i svuda je ovek najlepe primljen (inae kako bi se i sporazumeo na jeziku na kome re ne i pokret glavom levo-desno znai da). Jedne veeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenenu dolinu manastira. Zraci su jo na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zakljuavaju dvostruka vrata. Nou se vie ne otvaraju. Tiina. Za slubu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj prolosti ona su bila retka. Ponona zvona u Hilandaru to je veliki doivljaj, veliko uzbuenje: prvo se uju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve bri. Zatim upada postepeno itav hor. Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. NJega zvonar udara tekom nonom pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve ake po jednoj arhainoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka dri, povezana skroz, ona dva najvia tona, tin-tan. uta svetlost fenjera. Rasplaeni brujanjem ster zelene bronze izleu slepi mievi u plavu no. Mleni put iznad tamnih kiparisa. Kad zavri, zvonar ostaje dugo na tekim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki doivljaj.

ALEKSANDAR DEROKO

-----------

4

Stara srpska crkva

Doavi u Svetu Goru Rastko se isprva nastani u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, gde se odmah postrie i dobi ime Sava. Posle nekog vremena, po elji svetogorskog stareine, pree Sava u grki manastir Vatoped. Tu nije on ni dana propustio, a da ne naui to novo, to e mu um razviti, srce oplemeniti i duhovne oi otvoriti, da to uspenije moe raditi, kada sie na apostolski rad u narod svoj. A kada je tokom vremena dovoljno se spremio, da moe i druge uiti i prosveivati, tada je u Hilandaru okupio oko sebe lepo kolo mladih Srba iz Otadbine svoje. NJih je on, odlinim primerom ivota i rada svoga, te ivom reju i pisanim knjigama vredno spremao, da mu budu pomonici na prosvetnom polju rada u Narodu Srpskom... Dok je tako Sveti Sava u svetogorskoj tiini spremao sebe i uenike svoje za apostolski rad, nadvila se strana bura nad njihovom srpskom OtaDbinom. - Moni papa Inoentije III (1198-1216) im je zauzeo presto poeo je odmah nastojati, da i sve Srbe privue u krilo svoje Crkve. I stariji brat Savin, zetski knez Vlkan, nagnan vlastoljubljem i sebinou, obea papi, da e Rimokatolitvo proglasiti u Srbiji dravnom verom, ako mu papa pomogne da brata Stefana zbaci s rakog prestola. Papa to jedva doeka i odmah uputi ugarskoga Kralja Imru, da Vlkanu sa vojskom pomogne. Tako Vlkan doe do eljena cilja: zbaci Stefana s prestola (1202) i ovlada veinom zemalja u Rakoj, te proglasi Rimokatolitvo za dravnu veru u celoj Srbiji. Ali, pored papske vlasti, morao je Vlkan priznati i vrhovnu politiku vlast ugarskoga kralja... U isto vreme (1203) postigla je slina sudbina i drugog srpskog vladaoca, bosanskoga bana Kulina. - On je silom prilika morao se odrei Bogomolsta, primio je Rimokatolitvo i potpao pod vlast ugarsku. Tako je eto sva Srpska Crkva ponovo podvlaena papi. Ali, ta vlast rimskoga pape nije dugo trajala. - U Ugarskoj brzo nastupie neredi, te Stefan upotrebi tu zgodu i pomou odanog mu naroda zbaci s prestola ugarskog vazala Vlkana (1203) i opet postade samostalan vladalac srpski. S povratkom Stefanovim na srpski raki presto, prestala je konano i vlast rimskih papa nad Srpskom Crkvom u Rakoj, i ako je Stefan odravao prijateljske veze s papama, pa ta vie docnije i kraljevsku krunu iz Rima dobio - prvovenani kralj... No, i ako je Stefan savladao Vlkana i obnovio pravoslavlje nalazila se srpska drava u tekim prilikama i u svakidanjoj opasnosti, da opet zapliva u bratoubilaki rat. Stoga oba brata obaveste Savu o svima nevoljama i pozovu ga, da im doe u pomo. Sava odmah pohita iz Hilandara u Raku da izmiri svoju zakrvavljenu brau i otpone apostolski rad u narodu svome. Sa sobom povede mnoge svoje uenike i ponese svetiteljske moi oca svoga Simeona, sad ve Mirotoivoga. Braa ga doekae s velianstvenim zborom Naroda Srpskog i najsveanije sahranie telo Nemanjino u njegovoj zadubini beloj Studenici (1207), gde i danas celokupno poiva. Doavi u Srbiju i izmirivi brau svoju nad grobom oca svoga, ostao je Sava u Studenici, da u sredini naroda jo bolje proui ivot narodni i upozna mane i nedostatke, koje treba leiti i iskorenjivati. - Tu je on, pre svega, okupio veliki broj mladih Srba iz raznih krajeva naih, te ih sa svojim starijim uenicima vredno spremao za prosvetiteljsku slubu u Narodu Srpskom. Uz to je, kao apostol, putovao i sam po gradovima i selima, uei narod pravoj veri i estitu ivotu; bolne je leio, siromahe pomagao, nove crkve podizao a stare opravljao, gde crkava nije bilo, podizao je naroite krstove, obilazio je i najzabaenije krajeve, ispravljajui sve to ne valja. Pri tom prosvetiteljskom radu uvideo

5

je Sveti Sava i to, da uspenom irenju hrianske prosvete meu Srbima mnogo smeta, to u OtaDbini njihovoj ima malo pravoslavnih episkopa, pa i ti su podvlaeni bili pogrenoj Ohridskoj Arhiepis-kopiji, koja je u to doba bila jo pod vlau Srbiji neprijateljski rasploenih epirskih despota. Samostalnost Proslavne Srpske Crkve. - Za desetogodinjeg boravka i rada u Srbiji Sveti Sava je prilino uspeo, da svoj narod podigne u duhu hrianskom i utvrdi u Pravoslavlju. On je ujedno, svojim vanrednim diplomatskim i dravnikim sposobnostima, mnogo pomogao i bratu svome Stefanu, da se rei raznih neprijatelja i sretno posvrava razne politike poslove. Za dobro OtaDbine svoje i naroda svoga nije Sava prezao ni od najteih poslova. Dobivene tekovine valjalo je sada uvrstiti, pa da se ivot Crkve i naroda to bolje razvijati moe. I Sava se brzo rei, da upotrebi prilike vremena i izvede jedno veliko delo, koje e biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena. Zbog nesporazuma sa Stefanom otiao je Sava oko 1217. u Hilandar. Tu je ostao neko vreme i poeo se spremati za veliki posao. A kada je sve kako valja priredio otide, s odobrenjem Stefanovim, traiti nekoliko kaluera svojih, u maloazijski grad Nikeju. Tada se tamo nalazila prestonica vizantijskoga cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204). Prispevi u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrijarha o opasnostima to prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolitva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Maari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Rakoj priznadu samostalnost, kako bi to bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. - Vizantijski car Teodor Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo tekim politikim i crkvenim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao to behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoe na molbu Savinu, ali prvo pokuae da samo deliminu samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoe, da srpskog arhiepiskopa u budue postavljaju u posveuju sami srpski episkopi, bez ikakva uticaja carigradskoga patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grkim episkopima rukopoloi Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetie za nove srpske episkope 1219. Protiv toga protestovao je ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, pod ijom je vlau dotle bila sva pravoslavna Srpska Crkva. Ali i Srbi i Nikejci nisu se na to mnogo obazirali: jedno to je on bio u dravi Stefanova protivnika despota epirskog, a drugo to su carigradski vaseljenski patrijarsi u to doba, kao i ranije, smatrani vrhovnim duhovnim stareinama i nad ohridskim arhiepiskopima. Svrivi sretno ovaj veliki i dobro smiljeni posao povratio se Sava iz Nikeje u Hilandar. Tu i u Solunu zadra se neko vreme, radi nabavke prevoda i prepisa knjiga i ostalih crkvenih potreba, pa se onda vrati u Srbiju sa posveenim episkopima i drugim odlinim kaluerima, koji e mu biti pomonici u velikom i tekom poslu ureenja nove samostalne arhiepiskopije u dravi brata mu Stefana. - U Srbiji doekae ga s najveom radou i on odmah pristupi svome zadatku smiljeno i odluno. Pre svega, u govoru sa Stefanom i vlastelom srpskom, osnova nekoliko novih episkopija i podeli celu dravu na devet vladianstava: sedam u Rakoj, (Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno, Prizren), a po jednu u Zeti (na Prevlaci kod Kotora) i Zahumlju (kod Stona na Peljecu). Za sedite arhiepiskopa izabra manastir iu, koji ba u to doba dovri brat mu Stefan sa

6

sinom Radoslavom. Sve episkopije bile su isprva u manastirima, jer je gradova onda bilo malo, a docnije su neki manastiri dobili naroitu povlasticu, da u njima ne smeju biti episkopske stolice. Episkopije razdelio je Sava na protopopijate, a ove na parohije - nurije. A iljui nove episkope, same Srbe, protopope i svetenike, u odreena im mesta i krajeve uio ih je oinski: da narodu revnosno propovedaju jevanelje i vredno slue slubu Boju na srpsko-slovenskom jeziku; da krivoverstvo i ostatke mnogobotva iskorenjuju, a narod utvruju u svima hrianskim vrlinama. Svaki episkop dobio je tada najnunije crkvene knjige u dobrom overenom prepisu, a svetenstvo po parohijama moralo je iz njih prepisivati ili prema njima ispravljati svoje stare knjige. A da se hrianska prosveta to dublje u narod rairi podigao je Sveti Sava na sve strane crkve i starao se za spremanje buduih svetenika i uitelja narodnih. Jo je uputio brata svoga Stefana, da izda i neke nune propise za hrianski ivot naroda svoga. Tako je eto taj veliki jerarh i rodoljub srpski, a uz to redak dravnik i organizator, svojim paljivim, razboritim i neumornim radom izveo Srpsku Crkvu iz neprestanoga lutanja od Istoka-Zapadu i od Zapada-Istoku; ustalio je i konano utvrdio Pravoslavlje meu Srbima u dravi Nemanjia; a udarivi zdrav osnov ureenju crkvenom, uinio je Crkvu vrlo snanim iniocem u razvitku srpske dravne moi. Srpska Crkva i drava behu od tada uvek u najlepoj i najtenjoj vezi, radei udruenim silama na narodnoj prosveti i napretku.

RADOSLAV M. GRUJI

''''''''''''''

Svetogorski dani i noi

Pooh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da prespavam na drugom mestu, kao oni to uzimaju za svoj podvig peaenje, to itavog ivota idu od jednog manastira do drugog, da neto porade i pomognu, pa opet tap u ruke i krenu dalje, zatvarajui krug prebivalita u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka.

*

Na jednom mestu pomislih: ovde e me sigurno zmija ujesti. I na tom mestu u polutami buna, po zvuku zvonkom, naoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek poto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok. Voda, bistra i gusta kao rastopljen metal, kao tela nekih ivotinja sjajnih i providnih. Stajae nad tim izvorom ovek bled i u crnoj rizi. Crnorizac, dakle. I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put nisam pitao. (Svetogorski dani i noi - Jedinstvo, Pritina, 1987)

'''''''''''''

O da sam se rodio u drugo vreme i mogao da se pridruim svadbi

7

na kojoj se voda pretoila u vino

I da sam sedeo za stolom na kojem se malo hleba pretvorilo u mnoga i svetla tela

Ili da sam samo protrao preko polja pre no to se smrklo nebo iznad Golgote

Nisam bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja

zato se odriem svakog htenja i nadam se jo malo u hleb i NJegova preobraenja

Onda Sava stane pred mene kae: ko si ovde je vee nikoga nema senke sve rade po svojoj udi gladuj evo ti hleba vrati se kui propovedaj druge isceljuj sebe lei

Atos e da ostane gde je to ti trai

8

duboko je u peini u pei vrati se pazi na svom putu dri se rei

Miodrag Pavlovi

---------------

Koveg Vizantije

Brodom Adelfi Rodokalakis, po udljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom hilandarskom pristanitu. Kod zografske arsane jedan od brae Rodokalakis objasni da se ne sme pristati na odreditu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod kljunom dodirne mol. Poe manevrisanje i drama iskrcavanja praena preglasnom jekom mornarskih uputstava. Nekoliko grkih monaha spretno iskoi, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od opasno izdignutog kljuna i poe da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako pomamni talas gura brod, silovito, prema padajuem oveku: ve smo ga videli smrskanog izmeu betona i elika. Ali povukoe ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo gde se, sekund ranije on nalazio. Kalueri se prekrstie, svi do jednoga, i injahu to sve dok se poslednji putnik ne dohvati obale. Dugaka kolona hilandarskih gostiju, meu kojima behu najbrojniji grki monasi, krenu obalom, prema Jovanjici. Hodali smo ustro, osvrui se povremeno da vidimo vrh Atosa izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noima, prema tom vrhu upuuju kalueri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su due onda kada je na Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po dvadeset i nekoliko, u grkim neto vie. Bie da ih u svih dvadeset manastira, u karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i dve stotine. U pustinji, na Karulji, ive i nai ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Prievia kod Valjeva. U mirskom ivotu Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj mete velegrada, a onda se u njemu napreac prelomilo. Poeleo je, neodoljivo, da ode u neku pravoslavnu crkvu i tada poinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji naao je ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a monahu Simeonu, takorei pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je poslednji postrig u ivotu kaluera. Iza njega dolaze najvea odricanja. Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skruen, pokazivao je spremnost da pria samo o duhovniku koga je izgubio. U Jovanjici, hilandarskom pristanitu, doekae nas vozai u traktoru i jednom niskom terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvaenim putem koji je nedavno proseen preko Svete Gore. Otac Mitrofan objanjava da put mora ostati bez asfalta i betona.

9

Bratija e jedino pristati da se put kaldrmie ili da se polije tenou koja stvrdnjava zemlju. Odriui se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna ta gubi a ta dobija. Zimi je tee stii odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta Gora, zemlja zaustavljenog vremena. Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski, naziva se nunim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nuno zlo. Otac Nikanor Savi, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko godina u hilandarskoj avliji pojavio Dip. A smirio ih je tako to je Dip stavio pod klju, iza tekih vrata, kao hapenika. Vonja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve to vidimo okolo, pripada Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje izmeu jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu treinu nekretnina u Kareji. Ima kuu u Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara ume i u njoj crkvicu posveenu ivonosnom Istoniku. italac koji se zaudio nad upravo zapisanim injenicama mora znati da je Hilandar bio mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski manastiri pripadali Srbima. Zna se da je Radi Postupovi, oblasni knez u dravi ura Brankovia, obnovio manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik. Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Ugljee. Nema mnogo podataka o gradnji (manastir je triput zahvatan plamenom), ali sauvan je prepis Ugljeine povelje. Grki istoriar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je naeno dvadeset srpskih povelja, u Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna ta e se jo nai u Velikoj Lavri, jedinome manastiru koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljevi, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri naao najstariji slovenski muziki spis. Rekoe mi da u u Hilandaru, moda, videti Andriju Jakovljevia. Upisah njegovo ime u pokislu belenicu. Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva-tri posluanja. Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nune radove na manastirskim zgradama. Neto para stie od prilonika iz celog sveta, od poklona i zavetanja. Grka drava ini koliko moe. Iz Jugoslavije, iz buDeta Republike Srbije, takoe stie pomo. I sve je to malo za zatitu onoga to se u Hilandaru zatititi mora. Da je vie monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lake i poslovi bi se odvijali bre. U doba najveeg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaluera. Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore. Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u HH veku, Hilandar su drali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo bratstva i na kraju je u manastiru, meu mnoinom bugarskih kaluera, ostao jedan Srbin, sam samcit. Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluera i jedan iskuenik. Prvi meu njima je proiguman Nikanor Savi. Ostala imena ulaze u moju belenicu ovim redom: proiguman Mojsije orovi, starci Pavle Lazi, Arsenije Jovanovi, Mitrofan Miuli i Simeon Andri, proiguman Hrizostom Stoli, jeromonasi Grigorije Markovi, Zosima Vuki,

10

Mojsije arkovi, Gavrilo Vukovi, Stefan Brankovi i Pahomije Kralj, jeroakoni Luka Majoro i Avakum Medi, monasi Domentijan Rai, Joakim Mijailovi, Dimitrije Brankovi, Damaskin Glavonji, Mihailo Bogosavljevi, Sava Luki, Vasilije Uroevi i Pajsije Tanasijevi. Iskuenik Dragomir Zotovi doao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta. Prvi koga smo videli, ne raunajui starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste stari monah Dimitrije, kljuar manastirske kapije. On e tri dana beati od foto-aparata i fotografisanja. Bei od fotografisanja, na neki nepojmljiv nain, i sam Hilandar: teko je sve njegove crkve staviti u objektiv. Teko je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Teko je, najzad, fotografski zabeleiti sav sklad graevina i u njima smirujuu snagu. Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do poslednjeg trena, do naeg stupanja pred ivopisani ulaz? Nekoliko lanova hilandarske bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj e nam biti posluena kafa. No u Hilandaru pada brzo i dok se to deavalo, dok se pejza menjao i preoblikovao pod odblescima svea, imaah utisak da nekim leteim sarkofagom polazim u prolost. Pet-est monaha poblie upoznah u razgovorima koji nisu bili lieni obostrane uzdranosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu priu o monakom ivotu. asnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, astan - vele nekolicina - pesnik Slobodan Markovi. Ipak, starac Nikanor Savi, kaluer sa licem mudraca iz naroda, brzo nae ton u kome dominira srdanost. Beleim svoja pitanja i njegove odgovore, tano onako kako su padali na papir: ta za vas znai susret s putnicima iz otaDbine? Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome pripadamo. Svakoga primamo rairenih ruku. Rado doekujemo i strance iz celog sveta. Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide ta uvamo, kau: vaa je prolost bila sjajna. A ja proapuem: daj Boe da nam i budunost bude dobra. Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonaili? Moja kua, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano odjekivala i budila duboka oseanja. Poeo sam da itam Jevanelje, itija svetaca takoe, i da razmiljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao kolovati, kole su tada bile pretvorene u skladita municije. Ali sam, kaem, itao, razmiljao i gledao. Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monakom odricanju suprotstavljali svetovni ivot, rekao sam: ivite vi tako kako meni savetujete! I krenuo sam u Hilandar 1927. godine. Kako se na taj in gledalo u vaoj porodici? Moj otac Mihailo imao je jo etiri sina i etiri keri. Tri moja brata su ostala na njivi, a jedan je zavrio za mehaniara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim zato ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neu se ni zamonaiti. Sada sam blagodaran Bogu to me je ovamo uputio. Moj otac nije vie meu ivima, braa i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kaem svima da ja ipak imam najvie dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca.

11

Odlazite li u Jugoslaviju ponekad? Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna crkvica u iju su gradnju uloene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u posetu predsedniku valjevske optine, ali mi slubenik ree, kad je video grki paso, kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kae, itava procedura za razgovore sa strancima. Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman, otac Nikanor Savi, stranac u Valjevu! To mi zvui glupo. Pomalo sam i postien, ali vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se dogaaj zbio ni koji ga predsednik nije primio. MILO GLIGORIJEVI

---------

Srpski nebeski grad

Jasni su znaci vremena, ali smo mi obnevideli. Toliko smo svikli na tamu da nam je mrak omilio. Panino se klonimo svetlosti. Kao sunji oajem okovani, tumaramo hodnicima tvrave u koju su nas uzidali. Uhvaeni u bezizlazni lavirint, idemo jedni kraj drugih a ne vidimo se. Svako se od svog lica krije, ne sme da mu prie. Od sebe beimo, sebe se bojimo najvie. Kukavice besputne, emerom zadojene. Rezignirani beskunici. Uljezi nam ognjite gase, dok mi utimo. Otune su postale nae alopojke. Sve to izlazi iz nas jalovo je. Ni deca se ovde radosno ne raaju. Starci se smrti raduju. Bolesni ne trae isceljenje. Gladni hleba ne mogu da se najedu. Gramzivima tueg nikad dosta. Pakosni se vesele patnjama drugih. Obesni mue slabije. Povazdan se uznose ode bezvrednima, zlikovci slavom ovenavaju. Delatima uvek malo rtava. Svi se ivota plaimo. Zgaena nad nama, ubijaju nam se deca. Milosti, gospode Zveri se posvuda razmnoile. Iz eljusti im biju pohlepa, razvrat, surovost i mrnja. Stope im na trule miriu. Alkohol, prostitucija, nasilje, droga. Od njihovog vonja zamraeno je nebo, kao odjek srca opustoenog prazninom. Ne osea se dah prvih prolenih ljubiica. I ptice su utihnule. Laste se vie ne vraaju u ove krajeve. Zlo likuje. Na crnom licu bleti mu leden osmeh, dok nas lako kupuje ovladavajui naim strastima. Poklanja nam pusto. alje nam duhove podnebesja koji se obruavaju rojevima paklenih pomisli, ispijajui nam due lagano. Strahom nam kosti lome. Zebnjom izjedaju srce. Unose pometnju. Bombarduju uasom. Nikada nam mira ne daju. I nou i danju cvile, krie, vrite i apuu. Od njihove svae vie ne jedemo. Od cike i vriske se ne ujemo. Od nespokoja ni u snu ne moemo da poinemo. U pono, hoe od dua da nas rastave. Lome nas u vihoru borbe haosa i reda. I od satane bismo ak zatraili jednu suzu kada bi nas njen otrov isterao odavde, izmeu ivota i smrti (Emil Sioran). Putokaze spasenja hoemo da naemo kod vraara, bajara, vidovnjaka, crnih i belih magova. U njihovu istinu slepo verujemo. Hranimo ih izobiljem, da se ne razljute. S trepetom im se klanjamo, kao da su bogovi. Na svoje svetinje smo zaboravili. Svetog Savu, naeg oca duhovnog i tvorca Srpske crkve i drave, proglasili smo za nacionalistu. Pravu veru odbacili. Aneli su otili odavde.

12

Neprimetno, nizvode nas u pakao. Ve smo blizu bezdana, visoko gore podigla su se nebesa. Put nam se, izgleda, blii kraju. I zato igara, igara nam treba! Uivanja nam dajte, smeha razuzdanog i pijanog pira! Da pehar svoj ispijemo do dna. to bude buka vea, manje e se uti tiina. A u njoj oseamo kako nam zamire dua, od olovne boje vene smrti. Bie nam se rasipa. Ostaje nam samo ilovaa tela. U stvar se nezadrivo pretvaramo. ivi se sahranjujemo. I nita nije bolnije od buenja iz omamljujuih varki vremena tano u sreditu venosti! Stoga, hitajmo to dalje od sebe! Otisnimo se u duboki zaborav! Spavajmo otvorenih oiju u ravnodunom snu. Jer, nakazu koju smo izrodili ne mogu umilostiviti vie ni nae suze. Umesto nas, plae Hristos. Na svet i Boga povezuju jo samo lestvice suza, kojima se penju druge suze (parafraza na tekst Emila Siorana, Suze i sveci, Novi Sad, 1989). Suze koje lije Hristos nae su suze. Gospode, smiluj se na nas. Ne gnuaj se. Ne odbaci. U svom duhu snano nas prizovi. Na nama pokai udo ogromne ljubavi svoje. Daj nam snage za pokajanje. Da moemo da oprostimo. Drugima i sebi. I imaj milosti za one u kojima vie nema ta da mre. Vrata spasa Znaci vremena nas opominju, no mi nimalo za to ne hajemo. emu takva patetinost? Biblijske bajkovite prie o venoj borbi dobra i zla? Standardni apokaliptini prizori? Mitske predrasude? Mi danas ovde stojimo vrsto na zemlji spaljenoj mrnjom, i ne osvremo se na nebo. Priklonimo se realnosti i propisanim pravilima igre, kao sav normalan svet. Konano uzmimo na sebe svetski znamen. Hiljadu devetsto devedeset osma godina. Osamsto godina Hilandara i 777 godina svetosavskog zaveta, kojim je na Saboru u ii na Spasovdan srpska zajednica proglaena ivom samo ako joj je na elu Sveta Trojica. Tada su se Sveti Sava, skuptina srpskih uglednika i svetenstvo zavetovali Hristu da nikada nee odstupiti od prave vere (re je o pravoslavnoj veri, definisanoj u Simvolu vere i na sedam svetih vaseljenskih sabora), po kojoj je zajednica meu ljudima duboka i istinska tek kad je stvara sam Bog, tj. ako je to zajednica ljudi sa Bogom. A ako pak nisu u zajednici sa Hristom, onda meu njima nema zajednice pa ma koliko vrsta, velika i vojniki snana ta drava bila. Je li to opomena? Samo sluajnost? Simbol nae sudbine? Ponuena milost? Otvaraju li se to sada za nas nebeske dveri da ubegnemo iz ovog pakla? Ako ovo shvatimo i prihvatimo, saberemo se iznutra, pouku iz svega to se dosad zbilo izvuemo, u ludom trku pred ambisom zaustavimo. Straan jeste na pad, ali je mnogo stranije ako se posle njega ne podignemo! Vaskrsenje je dolo posle Golgote. Silazak iz zaustavljenog vremena Narode moj, nekada veliki, gde si? Trgni se iz komarnog sna, ustani sa samrtnike postelje, izbegni avetima, oteraj demone i poi u Hilandar. Jer ako je uistinu smisao jednog naroda da otkrije bar jedno Boje svojstvo, nasluti jedno NJegovo tajno Lice, onda je Hilandar zasigurno srpski doivljaj boanskog. Na njemu se zato i ivi o duhu, a ne o hlebu. Zato nije udno to je ba Hilandar uvar duhovnog blaga Srba i neprekidno svedoanstvo njihovog postojanja. Tamo, usred plave vode pod plavetnim nebeskim svodom, kuca srce Srbije. U monakoj zemlji posveenoj Presvetoj Bogorodici, gde ga je davno smestila promisao, ivi i moli se za sve nas. Nikada nisam bila u Hilandaru. Moj Hilandar je uvek u meni. Srpski nebeski grad. Majka Boja mi u snu

13

svake noi dodirne neno postelju i zamiriu rue iz njenog vrta, kad izgovorim prve rei: Svemilostiva... Zablista tada u sobi svom svojom devianskom lepotom moj Hilandar, zastane samo na tren, a potom se izgubi put tamnog beogradskog neba. Iz ljubavi prema nama Sveti Sava, svetogorski tihovnik, esto kriom silazi iz zemlje zaustavljenog vremena i kuca na vrata naih srca. Da zavaene i razdvojene opet izmiri i spoji. Svojom hristolikom duom da upali plamen vere u nama i povede nas putem duhovne obnove i preporoda. Da podri i okrepi sve koji veruju u silu krsta i izgaraju vatrom neugasle Hristove ljubavi. Narode moj, priviknut na stid, stresi sa sebe strah i podigni se. Ova zemlja zasaena je Hilandarom, a klica njegova u tiini samo eka da nikne. Sami smo sebe izgnali iz Hilandara i sami sebe u pustoi izgnanstva doekali. Sami emo se u njega i vratiti. Svaka je crkva na Hilandar. Strpljivo nas eka u plamenu svake votanice, mirisu tamjana, svetlosti ikona, aneoskim horovima to bruje kroz crkvena zvona, u udesnoj opojnoj tekuini LJubavi to nam dotie iz due vaseljene. Uzmimo svoj krst i zaputimo se u Hilandar. Prepoznaemo jasno put koji vodi do njega, spaziemo vrata spasa kad zaronimo u molitvenu reku koja izvire iz naih srca i beumno se uliva pred nebeski oltar. Otkrivenje zaboravljene Rei Sklopimo ruke u molitvu, pustimo srce da samo osea, sav bol iz sebe isplaimo, iskrom boanskom saeimo mrnju i gnusobu kojom smo otrovani, tasom ljubavi izmerimo svoje misli i dela, oprostimo svima koji su nas povredili, za oprotaj zamolimo sve koje nismo voleli, pokajmo se, i s uzdahom olakanja kao deca krotko pred Hrista stanimo. Uimo u reku ivota. Napijmo se na njenom izvoru da nama poteku opet ivotni sokovi. Otkriemo iznova davno zaboravljenu Re iz koje smo postali. Tada e odjednom nestati svet izokrenut u ogledalu prividnog ivota i ieznue sve ono to moda i nije stvarno bilo. Sve e stati ili tek otpoeti. Projavie se nenadano svet osenen znamenom Krsta, u kojem e se videti ono to se nikad videlo nije. Pokazae se moguim, sve to smo smatrali za nemogue. Nestae tragine podele u nama i oko nas. Pomirie se rtve i Delati. Sve to je razdeljeno, u ljubavi e se opet spojiti. Ugledaemo prave mirotvorce i zaudiemo se. Na put do Hilandara posut je trnjem. Ogromnim linim trudom, samoodricanjem i samokontrolom. Savlaivanjem tekih iskuenja. Pod teretom krsta mnogi e zauvek pasti. Neki e i proi. A samo duhovno najpribraniji i najjai stii e do vrata spasa. Ali, ako na tom putu ak i nestanemo, nee nam se zatrti ime i ugasiti ognjite! Hilandar u naem srcu vaskrsnue nas! Ako pak ostanemo ovakvi kakvi jesmo, ne promenimo nita u sebi, prepustimo se svom dosadanjem trivijalnom ivotu i letarginom snu, izdrimo do kraja u ulozi stranca u sopstvenom ivljenju, prepustimo se beslovesno vihorima da nas nose kako hoe, moraemo da se u linoj i kolektivnoj sudbini suoimo s uincima jednog od osnovnih duhovnih zakona na kome funkcionie itav kosmos. Zakonom setve i etve. Drugaije reeno, nastavimo li da sejemo kao i do sada, neemo jo zadugo uspeti da izbegavamo plodove odgovarajue etve. A ona e, zasigurno, biti krvavija i od najstranijih vizija apokalipse! GORDANA IVKOVI

----------

14

Otvaraju se Hilandarske dveri

Jaui na mulama i mazgama po grbavim i pokatkad vrludavim stazama Gore Atonske od Kareje ka Hilandaru, oseali smo usamljenost pionira. Kao da od prolog veka nijedan putnik nije proao ovim stazama, nedovoljno irokim da se na njih spusti ljudsko stopalo. Oekivali smo da vidimo iza svake stene siluetu hilandarske kule i zidina, iako smo znali da nam je potrebno sedam sati putovanja na samaru, uz pratnju nepoznatih nam mazgara. Iza lea nas je podupirala planinska kupola ije su se litice sputale pravo u more, a popodnevno sunce je irilo svoj poseban ruj, pojaan crvenilom zemljine osnove. Nagovetavalo se septembarsko vee. Kao to su nam predskazivali - duvao je istoni vetar, vetar sa Bosfora, lae nisu mogle da plove zbog talasa koji su snano zapljuskivali istone hridi poluostrva, te bejasmo upueni na ovaj tei prilaz treeg dana hodoaenja Hilandaru, treega dana boravka na Svetoj Gori zvanoj Atonska. Od Kareje do Hilandara Prvoga dana iskrcasmo se, mimo propisa, u ruski manastir svetog Pantelejmona, gde se i sveti Sava po pismenom predanju naao sa svojim ruskim vodiem i pratiocem. Veerasmo kod Rusa, posnije nije moglo biti, uz prijatno drutvo stasitog igumana prognanog iz Besarabije (1939-te) i jednog starijeg isposnika koji je dobro poznavao jednog od najslavnijih svetogorskih monaha ovoga veka, pokojnog oca Siluana. U jutro dobismo pratnju da se popnemo do ruskog manastira Rusika, u kojem borave dva Srbina, shijeromonah Stefan i njegov lini iskuenik Georgije. Stefan je kasnije sa nama preao peice put do Kareje i velikog hilandarskog, nedavno kupljenog konaka. Sutradan pre podne obavismo potvrivanje naeg boravka na Atosu (dobismo upola manje dana od predvienog broja), obiosmo isposnicu svetoga Save i manastir Kutlumu, u blizini. Ne okusih vee samoe no tada na muli (ili mazgi) sa pratiocima koji su jedva govorili, osuen na preskakanje jaruga, provlaei se meu drveem bez senke, polako, pedalj po pedalj napredujui ka konacima hilandarskim i ka njegovoj otelnikoj i, nadali smo se, drueljubivoj bratiji. Otrica usamljenosti brzo se uvlai u nae bie, a seivo se posle sporo rastapa u nama i mlitavo izvlai. Ipak, jasno je bilo, ili se ba tu razjasnilo, - ima dve samoe, ona sobna, zaguljiva, odreena pregradama, i ova samoa na visoravni, izmeu neba i zemlje, ili bolje rei van jednog i drugog. To je bila samoa kao izloenost svemirskim silama to za milost retko kad znaju. Izgnanstvo iz raja - ali kao da sam bio izgnan na jedna vrata to ne vode ka zemlji koja se moe naseliti i ooveiti. inilo mi se da sam sam sebe izgnao i sam sebe u pustoi izgnanstva doekao. A u tom trenutku kada se linost nala u dvema ulogama odjednom, ona se nije osnaila, nego se ispunila nekim oekivanjem od kojeg prestaju seanja, pa se i opaaji rasplinjavaju, samo neka zebnja pod grlom ini vrst oslonac o koji je bolje ne osloniti se. Ima samoe none, takva je bila na doksatu ruskog manastira posle veere, no mrak ponajee donosi i neku blizinu, ima svoj bruj i srebrnu kiu sa zvezda; sama promena koju mrak donosi neka je vrsta razonode koja traje do ponoi. Od ponoi pak ekaju se prve naznake svitanja budueg dana. Poev od pojave tih znakova obino najbolje spavam. Vee meutim nadolazi kao vreme strepnje i od strepnje na krvotok potmulije radi, oseanja trae svoje odbaene halje i pronalaze na starom mestu nove razdore i poderotine. Tamo je i tada samoa bila zapeaena jemstvom venosti koja znai stalnost, ali ne i obavezno izbavljenje. Stoga odjednom hod te ivotinje, koja je sa nama u sudbonosnom asu a da nita o nama ne

15

saznaje, bude praen naom utrnulou koja preti da svaki deo naeg tela otpusti na njegovu stranu. Ali kad nas ostave misli i oseanja (u tome i jeste najdublja usamljenost) odjednom oko pokuava da na svoju preslicu namota strune naeg bia. Svetlosti to dopiru do mene su kao vetrovi koji podstiu i diu jarbole moga bia. Svetlosti dolaze sa raznih strana, sa morske puine, levo i desno i iza litica Atosa, preko borovih grana i preko udolina spremnih da zabruje ptijim krikom ili suvie reitim udaranjem zvona. Svetlost to dopire sa raznih strana postaje neto gotovo nerukotvoreno, poslano samotniku da primi neko drugo znaenje, moda ne i velelepno, ali izmaklo tunom okrilju zemne patnje. Bilo bi ovo poluostrvo obeana zemlja epifanija, nizija, svetih ukazanja, da ih nije ve toliko ovuda prolo, zasijalo, prosvetlilo i posvetilo koga je trebalo. Nastala je tiina; utiali su se glasovi koji iskuavaju i spasavaju. Odjeci ne dobacuju vie iz jedne doline u drugu, ostaju pod kupolama i u kulama. Ovde gde su se tokom hiljadugodinjih postova pojeli tovari riba, preostala je, zavladala, riblja uutalost, i tiho slanje znakova. ak bih rekao, ribu ovde ne moe niko da nadgovori, nadglasa nasred usukanog kopna. NJena je utihnulost merilo ta je primerena reitost. Kao to, uverio sam se, zloinitelji mogu i moraju da potroe svoje demone, tako i dobroinitelji troe, istanjuju svoje dobre duhove to ih prate sedei im na desnom ramenu, svetlei na vrhu lobanje, pozivajui iz krune nekog preostalog, zrelog drveta. Prevlast duha se time nije umanjila, ovde, gde su se odigrale sve drame to ih je duhovni zaplet mogao smisliti. Ali kao da su poela prebrojavanja, svoenja rauna, sve dobre i loe pomisli izmerene su na terazijama pravde koja linost potuje, prata joj, zaboravlja na nju takorei i onda je iznenada, kao iz zasede, svetlou obasja. Priroda - na ispovednik Dan-dva po dospeu u monaku republiku ve sam osetio lakou due, kao da se ona pomeala s pticama i poela sa njima da leti. Svakodnevni ivot sa uenjem posveenja odmah, gotovo prerano, izaziva promene kojima se ovek raduje i pita se da li je to zbog drutva u kome se kree i zbog razgovora koje vodi, zbog crkve koju dan i no gleda konaei (recimo) u Hilandaru, ili je to svestrano dejstvo okolne prirode i neba naviknutog da pomae iskuenike i hodoasnike. Malo ko od monaha govori o prirodi i zranosti podneblja ili o brigama koje neizbeno prate svakodnevicu manastira i ustrojstvo njegovog ivota pod okriljem karejskog protata i policije grke republike. Bie da nas novi poloaj u kojem smo napustili stare zabrinutosti, a nove jo nismo preuzeli, ispunjava oseanjem da smo se ve oistili od zemnog tereta i da smo nali onaj deo svoje due koji nikada nije bio obuzet mehanizmom telesnih strasti, stradanja i ponesenosti. No ako se dua ovde vrlo brzo po dolasku pone otiskivati u visine, ona se svakako oslanja i na prizore koje nudi priroda, njeni jutarnji i veernji vidici, pokreti morskog fluida i kolosa vetrova. Verujem da prirodne sile imaju svoj udeo u poetnom preporaanju due. Jer postoje ne samo vidljiva i nevidljiva bia, odnosno, u svakom ivom biu njegov vidljiv i nevidljiv deo, nego verujem, i u prirodi postoji neto prirodno - nevidljivo, to nas okruuje, deluje na nas da nas privue nekoj sablazni ili da nas od nje oslobodi, da nas uznemiri ili da nae mirovanje uvrsti, zatiti, podupre neopipljivim kamenom stancem na koji se penjemo. Priroda je takoe na ispovednik i saveznik naeg duhovnog oca, najvie ovde, pod planinom Atosom, inae ne bi davni vajkadanji iskuenici izabrali ba ovaj prst zemlje da se od zemaljske tegobe i neprovidnosti oslobode.

16

Po atoskim uvalama, jarugama, uselinama, gledao sam kako se trava pretvara u mahovinu, osui se ali ne uvene, zamirie kad izgubi sokove. Drvee je vrlo mlado, tanko, gotovo ibljasto. Lie njegovo ima zelenilost sveu, kao da se jo nije naviklo na ovaj svet. No itave ume su se po ovdanjim kamenjarima, kao i po Peloponezu na priliku smanjile, skvrile, pretvorile u bunje koje se lako naginje, dobro podnosi egejske vetrove, i baca po podne dugake senke, iako je stasa onieg i deluje neukrotivo razbokoreno, iako uglavnom nepomino. Mnogo je zelenila bilo isprano bujicama kinice ili otopljenim snegom, a mala je volja za obnavljanjem prirode ovde gde se misao neopozivo uputila ka onoj svojoj strani koja ne poznaje vreme. Molitve ne brinu o obnavljanju prirode nego o udotvornosti likova to treba da spree obruavanje manastirskih zidova, poast zmija i otrovne gamadi, hujanje zlih duhova koji ometaju koliko krhke monake snove, toliko i teretnu jasnost dugih bdenja. Celoviti zadatak Video sam velelepno razastrte zalaske sunca kojima je nedostajala samo silueta hrama u podnoju. Video sam hramove spremne da se ogrnu u platanicu bakrenog (crvenog) veernjeg neba, ali ne seam se da sam ih video zajedno, tamnu priliku hrama na purpurnom platnu neba otisnutu. Da li se uopte sveanost neba i uzvienost hramovnog zdanja igde zaista dopunjuju, pretau jedno u drugo? Ili se povremena hramovnost prirode odbija o zidove i tornjeve crkava kao dva vida uzvienosti koji se uzajamno odbijaju? Da li moemo da verujemo kako obline oblaka i prelivi njihovih boja bivaju prethodnice crkvenog neimarstva? Da li se crkve ponekad sputaju kao zamisao na nebu dovrena? I da li hram u dvoranama prirode koja ga okruuje prepoznaje ponekad istu onu svetost u iju slavu je i sam podignut? ta osea hram prema prirodi, da li je i on sam povremeno panteistian (da tako kaemo), da li je priroda ikada pobona po uzoru one pobonosti koju hramovi nude? Hrianski hramovi, pre svega na atoskom poluostrvu, izgleda uvaju udaljenost prema prirodi. Oni prirodu zaboravljaju, ili nadviavaju. Ako postoji trenutak kada se crkve atoske vezuju za zbivanja na vidljivom nebu ili za podnebesje, onda je to - jutro. Jutrom se crkve gledaju sa suncem lice u lice, kako protatska crkva u Kareji, tako i manastiri Iviron, Stavronikita, Esfigmen, Vatoped (inae uvek u senci), Kutlumu, Lavra svetog Atanasija, skit svetoandrejski navrh osnovnog poluostrvskog grebena. Jutrom kao da crkve na Atosu otvaraju svoje dveri i svoje prozore ka spoljnjem svetu, jutrom se otvaraju knjige staroslovne, na freskama se zapaaju nabori na odorama, ume vode svetih reka, dogaaju se prva uda isceljenja. Tako je i na obroncima Mistre, i slino se dogaa sa crkvama du Morave, Zapadne i Velike. Posle se crkve vrate svom celovitom zadatku da predstavljaju itavu prirodu, nebeski i podzemni svet i ono to se na zemlji dogaa, dok ona traje, jo koji dan. Zdanja Zapanjila me je i pomisao da su ta zdanja, ti arobni konaci, kule, osmatranice, veinom prazna, nenastanjena, da iza pukarnica niko ne stoji, da se u bolnicama niko ne lei, da se u mnogim malim crkvama, paraklisima, niko vie ne moli. A da sve stoji, kao da e ve sutra biti drukije. A mnogo drukije ne moe da bude jer se zemaljske brige produuju ne samo oko crkava, nego u njihovim unutranjostima. Uvek postoji pitanje: kako e se sledei trokovi pokriti, kako e se sledei put manastir odbraniti od uljeza, kako e se sauvati freska ili ikona od zuba vremena i od dodira mirskih ljudi koji mogu sve da oskrvne. Treba se dogovoriti sa najamnicima, sirotim seljacima iz okoline koji dolaze da neto zarade, kao to se nekad dogovaralo sa najamnim braniocima da suzbiju

17

pljakae, kako drukije nego ranjavajui ih, ili ubijajui? Trebalo je zatim ii na daleke pute u pronju, ak do Baltikog mora i do severnih ruskih jezera, i posle ono izmoljeno preneti putevima, mimo drumskih razbojnika i drugih demonskih zavoenja. Ne proizlazi li iz toga misao da svako treba da se zavue i skloni i moli tamo gde se zatekao i s onim koji mu se naao u blizini, jer sudnje vreme samo to nije odkrinulo vrata svoje sudbine i za zidanje velikih zdanja namenjenih monakom okupljanju nema vie vremena? Misao Svetogoraca, sva okrenuta uzvienoj onostranosti i optenju sa najveom tajnom, onim to je boansko, na razliite naine upuena je takoe da se svakodnevno dotie konkretnog, koje se ulima opaa, bilo da tu predmetnost ula opaaju i koriste kao podsticaj za bolje predstavljanje i posredovanje najudaljenijeg i nezamislivog koliko i neiskazivog, ili da prema tom ulnom svetu neguju odbojnost. Jedna vrsta odbijanja ulnog jeste odnos prema hrani, post, koji se potuje sa strogou kad su periodi posta. No u svom podvigu, napredujui ka velikoj monakoj shimni, neki kalueri prave posebne zavete, tako da se obavezuju na post do kraja ivota, ne mrse ni Uskrs, kad se po obiaju jede jagnjee peenje, u znak radosti zbog Vaskrsenja Gospodnjeg. Postovi Prilikom prvog dolaska u Hilandar doiveli smo i prave gozbe: uz vrsno crno vino jeli smo odlino spremljenog zeca i pre toga sjajo pripremljenu hobotnicu, tek ulovljenu. Sledeih dana bilo je riba u izobilju. Prilikom drugog dolaska gozbe se nisu ponovile, pa ni odlina vina. Mislim da je podrumarstvo bilo zaputeno, a reim individualnog podvinitva uinio je da je manastir ostao bez dobrog kuvara. Otac Nikanor i jo jedan kaluer za zajednikom trpezom jeli su ribu na Uskrs, a vei deo idioritmikih kaluera se nije ni pojavio za rukom. Sluali smo i o drugim zavetima strogog posta: otac S., na primer, imao je zavet o kojem su priali drugi kalueri, da jede samo hranu koja se nije dotakla ognja. Tako je jeo pasulj koji je danima stajao u vodi da omeka, jer nee biti kuvan. Sve to je jeo bilo je dakle presno kao da je postojala potreba da se vrati vrlo primitivnom nainu ishrane iz vremena kada Prometej jo nije bio podario vatru ljudima. Tako je hrana, da bi omoguila potpuno duhovno osloboenje podvinika, postajala neopisivo konkretna, tvrda, oteivala stomak jer je bila praktino nesvarljiva. Ipak, prialo se kako otac S. gotovo svakog dana prasne, bilo u sobi za prijem ili u nekom od hodnika, ako ne i u svojoj keliji. A koa njegovog lica bila je kao ljuska belog pasulja. Dijete-postovi bili su ne samo neshvatljivo strogi, nego je postojao i paralelan zavet da niko ne sme da sazna na ta se monah zavetovao, inae zavet nee imati svoje blagotvorno dejstvo. Kako se to moglo sakriti? Vraanje sirovoj hrani, prava antropoloka regresija, muan korak unazad, raspinje ovekovo bie iznutra. No koliko smo mi daleko od sirove hrane, i od njene antropologije? Iz grobova i telesnih ostataka onih koji su se posvetili, esto izbija mirisna tenost, nasuprot zadahu trulei koja se deava telima preminulih. Tako je sv. Simeon, osniva nemanjike srpske drave, bio Simeon Mirotoivi. Pored toga, iz njegovog tela izrasla je loza koja i danas postoji i donosi plodove od kojih se moe nainiti priesno vino. Sava Nemanji, sveti Sava, pronosi sam, svojim imenom i reju, miris svetosti koji se osea do danas, bilo da gledamo njegov lik na nekoj zidnoj slici, ili da itamo rei njegove. Isto toliko na svetost mirie ono to su o Savi pisali Teodosije Hilandarac i Domentijan. I kao to to biva, pokuava se ta duhovna mirotoivost uiniti primamljivom: sveti Sava se unosi u pripovetke sa sadrajima drevnih, prehrianskih

18

legendi, zamilja se kao uesnik istorijskih dogaaja, prethodnik vojski uoi velikih bitaka, biva naslikan kao prosvetitelj, narodni uitelj, iscelitelj i uteitelj. Sveti Sava za uzor Dok hodimo putanjama Svete Gore, sveti Sava se neminovno ukazuje na raskrima, monasi govore o njemu kao da su jue sa njim razgovarali. Ponekad se vidi u nekom amcu kako plovi po talasima Egejskog mora i neto pokazuje rukama, nama ili nekim drugim grenicima. Ili tamo prema svetoj planini, na ijem se obronku moe dobro zamisliti Hristovo preobraenje iz telesnosti neprovidne u onu telesnost providnu i svetleu, prividi se sveti na meu uenicima koji su pali niice ka zemlji pred ovim prizorom vrhovne tajnovitosti. O naem Savi znaju svi manastiri ove monake republike, pamte se njegovi darovi i podvizi, meu naim licima ponavljaju se njegove rei i potuju propisi o monakom ponaanju koje je on u na drevni jezik pretoio. Pamte se i uzimaju za uzor njegove molitve i njegova uzviena i skrivena utanja. Ono o emu se ne govori, ili to se jedva pominje, to je Savin odlazak iz Svete Gore, posle posveenosti u strogost monakih shema, u kojoj je bio nenadmaan, kako predanje veli. Zna se: od monaha je postao dravnik i uinio ono to niko drugi umesto njega ne bi mogao da postigne: osnovao je samostalnu srpsku crkvu sa vizantijskim blagoslovom. Ali dravnike brige svetiteljeve nisu time bile prestale. Dok je odlaskom na sveta mesta u Palestini izvravao sebi davno zadati zavet, u srpskoj zemlji je rukopoloio jereje, pomagao u podizanju novih crkava i oivljavao temelje starih, i nastojao je da mirenjem brae i kasnije mirenjem brae meu sinovima pomogne uvrenju srpske dravnosti i njenog ugleda. No tu je morao da se osvedoi da izmeu svete istorije i one mirske, svetske, isto ljudske istorije, postoji rastojanje, razmak koji se jedva ponekad moe smanjiti, premostiti. Dravnoj istoriji kneevskih i kraljevskih razmirica blagoslovi samo retko i nakratko pomau. I to je misao koja se tokom hodanja po Svetoj Gori sama od sebe javi: da li se ovaj plahoviti, energini svetac vajkao to je napustio svetogorske elije i molalnice? Da li je verovao da se dravni ivot kao i ivot naroda u celini moe nai na putevima svetosti? Ili je uo glas koji mu je govorio da se razlika izmeu mirskog i posveenog ivota ne sme proglasiti za potpunu i nepremostivu, da se odgovornost, kojoj se svetac na jednoj strani obea, neminovno prenosi i na drugu stranu, nad kojom se stalno nadnosi senka Kneza Tame i njegovih pomonika? Sa tom dilemom ostavio je svetac svoju crkvu i narod svog jezika da hoda kroz vreme u punoj neizvesnosti, u kojoj su i njegovi smrtni ostaci tako nepotrebno i sasvim bukvalno na lomai izgoreli. Ali miris njegove svetosti je nestao iznad vonja na ugarak, pepeo i na tua proklinjanja. MIODRAG PAVLOVI

--------

Osamsto godina bdenja

U takve vrednosti duhovne kulture koja spaja ljudsko i boansko, antropocentrino i teocentrino, nesumnjivo da spada uzvieno iskustvo Hilandara, iskustvo jedne velike kulture otvoreno spoljnom svetu, ali koje je izraz dubine stvaralakog unutranjeg sveta. Srpski manastir Hilandar vieznaajan je po tokovima duhovnog ivota i to mnogoglasje

19

(arhitektura, teologija, pravo, slikarstvo, etnologija, knjievnost, antropologija, muzika, medicina, itd) predstavlja izazov nauci do dananjih dana. Prvi pomen o mestu na kome je zidan dananji Hilandar potie iz 1076. I on svedoi da je tu postojao naputen grki manastir. Manastir Hilandar nalazi se na Svetoj gori (Grka), u jedinstvenoj svepravoslavnoj monakoj dravi. Sa nekoliko manastira na Sinaju i u Svetoj zemlji, koje su otkupili ili podigli Sveti Sava i Milutin, Hilandar je jedan od retkih srednjovekovnih srpskih manastira izvan teritorija srpske drave. Poluostrvo Atos (povrine 312 kilometara kvadratnih), ili Sveta gora, jedno je od tri poluostrva velike Halkidike, na kome ve od 4. veka ive hriani isposnici. Arhivska dokumenta svedoe da je u vreme carice Teodore na Svetoj gori bilo puno anahoreta (pustinjaka) koji su se tada, 845. godine, bavili ivopisanjem ikona. Tradicija ivopisa ostala je do danas, kada na Atosu postoje dve uveliko poznate kole ikonoslikarstva: pahomejci i danilejci. Hiljadu magli nad carskom lavrom U H veku na Svetoj gori bilo je 56 manastira. Sveta gora je samoupravna monaka teritorija iju neprikosnovenost od najranijih perioda svedoe povelje cara Vasilija I (883), Lava VI (893), Romana I Lakipina (934) i Nikifora Foke (963. Godine). U XXV veku na Svetoj gori ivelo je vie od 20000 kaluera, i to po manastirima, skitovima (manje monake zajednice izvan matinog manastira, koje su ponekad postajale vee od glavnog manastira), pustarama. Danas na Atosu ima oko 1500 monaha koji ive u dvadeset svetenih, suverenih, carskih, patrijarijskih i stavropigijskih manastira (iz Ustava Svete gore, lan 1). U sredinjem delu poluostrva nalazi se jedinstvena protatska crkva za sve manastire, sazidana (tip bazilike) 965. godine; ona je izgraena u centru poluostrva, u Kareji koja je dugo nosila naziv Mesi (Sredite), u Kareji koja je istovremeno postala glavni grad Svete gore. Na jugu poluostrva uzdie se masiv Atosa, gde je na visini od 1500 m podignuta jedna kelija (Panagija), a na samom vrhu (2035 m) nalazi se kapela Preobraenja Hristovog. Od dvadeset manastira ruski je: Sv. Pantelejmon, bugarski: Zograf, srpski: Hilandar _ ostali su grki manastiri. Ime manastira teko je odrediti po jednom izvoru. Smatra se da je moda prvi ktitor manastira bio Georgije Helandarios koji se 985. pominje kao vana linost meu svetogorcima. Prema jednoj od etimologija, ime Hilandar sastavljeno je prema grkom usnice i lav, to znai lavovska usta; po tome bi ime manastira trebalo vezivati za temelje starogrkog svetilita koje je nosilo ime lavlja eljust. Takoe, postoji uverenje da je pravilno ime Helandar (Chelandarion) a ne Chilandarion. Ime Chelandarion potie od poloaja koji manastir zauzima u prirodi a on se moe odrediti kao oblik ratne lae (to je u Vizantiji predstavljala re Chelandion. ivopis manastira na dva mesta krije drugaije tumaenje imena i potpomae legendu koja tvrdi da je manastir napalo 1000 razbojnika koji su, u magli, zabunom poeli bespotednu meusobnu borbu. Tako se od grkih rei hilja (hiljadu) i andara (magla) izvodi ime manastira Hilandar. Biograf Teodosije belei da se ve od najranijih dana govorilo za Rastka Nemanjia (budueg graditelja srpskog Hilandara): Ovo e dete biti neko novo znamenje; najvie vremena provodio je u studenikim umama, gde su iveli anahoreti (pustinjaci). Posle prolaska krstaa koje je Nemanja doekao kod Nia, mladi upravitelj humske oblasti odlazi u Svetu goru. Rastkovo bekstvo obeleilo je Nemanjin dvor, prvo unesreilo, zatim potpuno izmenilo u pogledu na svet, to e se nastaviti, sa vie ili manje uspeha kod svih Nemanjia. tavie, sem cara Duana svi su proglaeni svetiteljima, jer su se svi monaili jo u zdravoj snazi ili pred smrt.

20

Po monakom postrigu Rastko je svetovno ime zamenio monakim Sava. Monah Sava bio je prvo, u onda ruskom manastiru Rusik (sve do poetka 16. veka na Svetoj gori bilo je oko 300 manastirskih zajednica), a zatim Vatopedu. Jo 1191. Kada je stigao na Atos, Sveti Sava je razmiljao o izgradnji srpskog manastira na tlu zemlje koja je po predanju pripadala Bogorodici. Na Blagovesti, 25. marta 1196. Nemanja se na dravnom saboru odrekao prestola i sutradan on, kao monah Simeon, ue u bratstvo manastira Studenice a ena mu Ana zamonaila se pod imenom Anastasija i ula u sestrinstvo manastira Svete Bogorodice (u Topolici). Ve 1197. Simeon Nemanja, nekadanji monik od koga je drhtala Vizantija, i sin mu Sava zajedno se podviu u Svetoj gori a 1198. osnivaju srpski manastir Hilandar. Monaki ivot Nemanjina i Savina zadubina poela je da se gradi im je car Aleksije III izdao hrisovulju 1198, po kojoj se ostaci zaputenog grkog manastira Hilandar i ostalih manastira u Milejama imaju dati Srbima na poklon veni. Car Aleksije 1199. izdaje i zlatopeatni sigilij kojim Hilandaru ustupa i stari zaputeni manastir Zig. Ve oko 1200. godine srpski manastir Hilandar, nastao na ruevinama, bio je izgraen; manastir je dobrim delom liio sadanjem arhitektonskom izgledu Hilandara. Slino ostalim svetogorskim manastirima, obzidana je tvrava u obliku prstena iz dva razloga: da debelim zidovima (u kojima su brojne kelije za monahe) bude sigurnost manastiru od razbojnika a da svojim krunim izgledom svedoi simbolino o duhu sveceline. U sklopu debelih zidova izgraene su i pratee zgrade neophodne manastiru: dva pirga (kule za osmatranje): Svetog Save i Sv. ora, bolnica, kuhinje, trpezarije, pekara, gostinske sobe (ksenodohion) itd. Unutar bedema sazidana je crkvica posveena Vavedenju presvete Bogorodice. U ovome manastiru ivelo je u opteiu desetak kaluera na elu sa prvim hilandarskim igumanom Metodijem. Od ID veka u Svetoj gori prisutna su dva tipika monakog ivota: anahoretski (pustinjaki) iji je osniva Petar Atonski, i kinovitski, sabirni (lavra) iji je predstavnik Jevtimije Solunski. Nasuprot samoiu, pustinjatvu, te idioritmiji (ekonomska nezavisnost pojedinaca u zajednici) _ Simeon i Sava odluili su se za opteie, zajedniku molitvu, oligarhiju u kojoj nema privatne svojine, na elu sa igumanom. Hilandar se ugledao na Veliku Lavru, manastir to ga je 963. podigao sv. Anastasije Atonski (koji je utvrdio naela opteia u svoja dva tipika: Ipotiposis i Dijatiposis). Veliki upan Nemanja, u monatvu nareen Simeon 1198. izdaje zlatopeatnu povelju Hilandaru, kojom se manastir predaje u ktitorsko naslee Nemanjia. Sava je 1199. godine (iste godine kada je 13. februara umro njegov otac Simeon) izdao Hilandarski tipik, u stvari preraen prolog tipika manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu, manastira u kome su boravili Sveti Sava i sv. Simeon. Interesantan je 12. lan Hilandarskog tipika koji oglaava da je manastir slobodan od svih tu vladika i da nije ni pod ijim pravdama, ni carskim ni crkvenim, ime se htela utvrditi apsolutna samouprava i samostalnost. Godine 1204. (Hilandar tada ima oko 90 monaha), kada nestaje Vizantijsko carstvo padom Carigrada (a zapadno hrianstvo i papska crkva stvaraju Latinsko carstvo 1204-1261), Sava je rukopoloen za prezvitera i arhimandrita. Period od 1204. godine jeste period velikih iskuenja i razaranja za Svetu goru, ije stanovnike - monahe nisu zaobili krstaki vojnici koji su inili nasilje i otimali dragocenosti i relikvije.

21

Prvobitnu crkvu manastira Hilandara verovatno je poetkom DIII veka poruio kralj Milutin (od nje su ostale jedino male carske dveri koje se uvaju u dananjoj biblioteci - muzeju manastira), iako jedan poznatiji prepis starijeg natpisa na crkvi upuuje da je izgradnja nove, sadanje hilandarske crkve zapoela 1293. godine. Dananja manastirska crkva sagraena je na proirenim temeljima zadubine Svetog Save i sv. Simeona. Miljenje da je dananja glavna manastirska crkva sagraena 1303. godine dovodi se u pitanje ve i zato to jedan zapis u hilandarskoj trpezariji (podignutoj na mestu trpezarije iz doba Svetog Save i sv. Simeona) kae da je trpezarija sagraena 1293. godine. Ako je kralj Milutin kao prvu graevinu dao da se sazida glavni hram, onda je glavni hram ili sazidan pre 1293. ili iste godine kada je raena i nova trpezarija. Druga priprata (spoljanja) glavne manastirske crkve potie od kneza Lazara (graena u periodu izmeu 1375-1380. godine). Manastir Hilandar ne samo to u arhitektonsko-umetnikom ili kulturno-istorijskom smislu predstavlja fenomen jedne nacionalne kulture ve je to i u teolokom svojstvu primer traganja za univerzalnim u kome se, prirodno, moe sagledati jedna kultura sa univerzalnim tenjama. Naglaavamo hilandarsku osobenost: izmeu nacionalne kulture kojoj pripada i mesta na kome se nalazi a kome je prevashodno u jednom viem smislu posveen, Hilandar predstavlja duhovno sredite u kome se univerzalno i nacionalno pojanjavaju. Zbog toga manastir Hilandar i ne predstavlja jedan u nizu spomenika srpskih ktitora izvan teritorija Jugoslavije (kakav je sluaj sa Milutinovim manastirom Sv. Arhanela u Jerusalimu i sl.), ve je u pravom smislu antropoloko-kulturoloki fenomen. Srpsko pismo u grkom pravoslavlju Po mnogo emu, a pre svega po duhovnom uticaju (u slikarstvu, u literaturi, u bogoslovlju, u originalnom poimanju vizantijske filozofije, na primer) Hilandar je osnova i riznica duhovne kulture izvan prirodnog matinjaka naroda kome pripada. U Hilandaru se prepliu brojne istorijske loze jedne nacionalne kulture, dopunjuju se ili pretapaju kao ni u jednom fenomenu takve vrste; istovremeno, Hilandar kao duhovna preokupacija potpomae ideju monih porodica da uestvuju u molitvenom ivotu Svete gore, kao i izvan svetogorskih teritorija. Sveti Sava i otac mu Simeon Nemanja prvi su prekoraili granicu nacionalnog; zatim Stefan Duan (u ijem je carstvu jedno vrem bila i Sveta gora) koji je izdano pomagao Hilandar, i kralj Milutin koji je ktitor oko etrdeset manastira. Zato i nije udo to grki istoriar Mamalakis, dokazujui srpski uticaj, navodi kako su se igumani u pojedinim manastirima Svete gore (Ksiropotam, Filotej, Karakal) potpisivali srpskim pismom. Despot Jovan Ugljea (Mrnjavevi) sazidao je manastir Simonopetru u Svetoj gori i Paraklis sv. Kuzmana i Damjan u dvoritu manastira Vatoped. Despot Jovan Ugljea dao je (jer je tu sahranjen i njegov tast, esar Vojihna) da se njegov sin jedinac sahrani u Hilandaru prema obiaju da se u crkvi sahranjuju samo ugledni laici i ktitori, a monasi u manastirskoj kosturnici. Najstariji od brae Brankovia, Radonja, monah hilandarski, otkupio je ruevine gde se podvizao Pavle Ksiropotamski i zajedno sa zamonaenim srpskim velmoom Arsenijem Bagaom sazidao velelepni svetogorski manastir Sv. Pavla (gde je i poloeno telo Vuka Brankovia). Knez Lazar je prizidao pripratu sa jednim kubetom uz saborni hilandarski hram, to ga je Milutin podigao na mestu Savine i Nemanjine zadubine. Poslednji srpski car Jovan Uro podigao je u drugom grkom svetilitu (velika saborna svetilita u Grkoj jesu Mistra, Sveta gora i Meteori), na

22

meteorskim stenama, najvei manastir - Preobraenje Hristovo (Metamorfozis). elnik Radi Postupovi, graditelj manastira Vraevnice, obnovio je 1420. manastir Konstamonit na Svetoj gori i propisao manastirski tipik (pravilo), to predstavlja fenomen svoje vrste, jer je teko zamisliti u svekolikom pravoslavlju da mirski ovek odreuje manastirski ivot. Poueni primerom srpske vlastele, i lanovi albanske porodice Kastriota naputali su nacionalne okvire, pa vidimo kako je Ivan Kastriot ( 15. vek) Hilandaru poklanjao brojna sela i crkve u Albaniji. Jedan od etiri spoljna pirga koji su Hilandar titili od razbojnika (uz pirg Hrusija, pirg kralja Milutina, pirg Preobraenja) jeste Arbanaki pirg. U priprati Milutinove crkve sahranjen je Repo, jedan od etvorice sinova Ivana Kastriota. Iznad Repoevog (brat ura Kastriotia Skenderbega) groba sagraen je arkosolijum sa freskom Bogorodice Odigitrije. Hilandarska crkva Crkva manastira Hilandara (ili manastirski katolikon ili glavna crkva, ili tanije: saborna crkva) koju je podigao - jer je starija crkva poela da propada - trei veliki ktitor Hilandara, kralj Milutin, ima osnovu upisanog krsta, s velikom pripratom i bonim pevnikim apsidama. Hilandarska crkva slina je ostalim svetogorskim crkvama koje su imale uzor u prvoj crkvi takvoga plana (u manastiru Lavri iz vremena Atanasija Atonskog). Na taj nain osloboen je sredinji deo crkve jer su monaki horovi bili u apsidama, a pri-prate su prostrane jer se u njima obavljao veliki broj obrednih slubi (poveerje, polunonica, opelo i sl; navodimo i podatak da je Simeon Nemanja izdahnuo u priprati a sahranjen u hramu). Milutinova crkva bila je dobro osvetljena jer je pored glavnog (nad naosom) dvanaestostranog kubeta (12 prozora) oslonjenog na kamene stubove imala veliki broj otvora (8 vrata) i prozora koji su (jednodelni, ili tipa bifore i trifore). Iznad portala za ulazak u crkvu i iznad portala za ulazak u unutranju pripratu nalaze se nadvratnici u kamenu, bogato ukraeni (prepleti, palmete, ukraene konzole). Crkveni pod dobro je ouvan i predstavlja (pored mermernog mozainog poda u svetogorskim manastirima: Lavri, Vatopedu i Ivironu) posebnu vrednost majstora-mramornika. Sline podove imale su romanske crkve u Italiji, kao i crkva Pantokratora u Carigradu, a kod nas crkva Sv. Arhanela kod Prizrena (zadubina Stefana Duana), ali sa izraenim figurama ivotinja. U hilandarskoj crkvi pod je ukraen lepim ali jednostavnim geometrijskim oblicima. Pretpostavlja se da je graditelj sabornog hrama (Milutinove crkve) Grk, Georgije Marmara iz Soluna. Utvreno je da su mermerni pod takoe radili majstori Grci, Mihailo i Varnava (to se zakljuuje ne po imenima, ve po jednom natpisu - u mozaiku su obradili jednu traku na junim vratima priprate, koju su ostavili na grkom jeziku). Zidno slikarstvo (freske) sabornog hrama kralja Milutina nije na nivou ivopisa u Sopoanima ili Graanici, ali ono dokazuje da pripada najboljim slikarima ondanjeg vremena. ivopis Saborne crkve bio je oteen restauracijom izvedenom 1804, kada su freske preslikavane - podraavajui kasni barok i rokoko - od slobode ranijeg ivopisa dospele su u nivo naivnog moleraja. Sreom, paljivom restauracijom koja traje vie od 15 godina (novi sloj boje kojim su freske preslikane lako se skida hemijskim putem) iznova otkrivamo ivopis ranog 14. veka, pa moemo iz stroge simetrije u rasporedu scena da izdvojimo freske Milutinovog doba, koje nadilaze stilsku shematinost a

23

racionalno i emotivno dovode do ravnotee. Islikan portret kralja Milutina dokazuje da su slikari 1319. jo bili u Hilandaru. ivopis i ikonopis Iz DIV veka potie i kompozicija Vavedenje Bogorodice (freska u junoj pevnici), oigledno raena sa velikim ambicijama jer prikazuje deo iz ivota Bogorodice, kome je posveena crkvena slava Hilandara. Pa i pored ambicija ivopisca Vavedenja Bogorodice ili zone svetaca ratnika, po svojoj koloristici izdvaja se freska nad grobom, vero-vatno esara Vojihne, freska Bogorodica Pelagonitise (Bogorodice sa Hristom) na arkosolijumu. Za ovu fresku karakteristina je lepota a ne dreavost senke zelenkastog tona; slikar je, kao i kod ostalih fresaka u Milutinovoj crkvi, bio Grk, oito upoznat sa iskustvom najveeg majstora vizantijske ikonografije Manuila Panselinosa (iz Soluna, HV vek) koji je ivopisao Protatsku crkvu u Kareji. Izmeu ostalog, to se ogleda i u tome to je hilandarski slikar, ivopiui Bogorodicu Pelagonitisu, da bi usmerio panju posmatraa na lice koristio veoma velik oreol (stefanos), oivien tonom i naglaavan opisanom belom linijom. Pod naslovom Nativite de la Virge (u Aktima DII vizantolokog kongresa) dr V. uri izdvojio je kao jedinstvenu fresku hilandarskog ivopisa predstavu Roenja Bogorodice (u severnoj pevnici). Kompozicija je smetena u pravougaonu povrinu i predstavlja etiri devojke pored porodilje. Slikar je uspeno ostvario predstavu Svetog Trojstva sugeriui mistinost prikazom dveju celina koje povezuje zajednika, trea figura. Najvei znalac ikonografskih analiza vizantijske umetnosti Gabrijel mi je u knjizi Recherches sur l iconographie de l Evangile govori o vezama, slinostima i pozajmicama izmeu Italije i Vizantije. Ova teza nije odriva, jer je originalnost vizantijske ikonografije zahtevala potpuno drugaija merila. U tom smislu afirmaciju vizantijske umetnosti osvedoila je originalna ikonografija u srpskim manastirima. Osim ivopisa, originalnost se ogleda i u ikonama koje potpuno izdvajaju pravoslavnu mistiku od zapadne varijante predstavljene na slikama. O posebnosti ikone uputno je pogledati knjigu P. A. Florenskog Ikona - pogled u venost. Neto od te izuzetne blagoslovesne snage i umetnike originalnosti predstavljaju i hilandarske ikone. Najstarija ikona manastira Hilandara potie iz DII veka i izraena je u mozaiku. Bogorodica Odigitrija je patronalna, posvetna ikona, jer je Hilandar posveen njenom imenu u vreme izgradnje manastira. NJoj je, svedoi Domentijan, onemoali monah Simeon (Nemanja) predao svoj duh. Iz prve polovine DII veka potiu dva ikonografska remek-dela; obe ikone su pripadale ikonostasu stare crkve, zadubine Svetog Save i Simeona Nemanje. Ikone Hristosa Spasitelja i Bogorodicu Odigitriju najverovatnije su radili vrhunski majstori iz Carigrada. Slikarska vetina ovde je dosegla filozofsko odreenje tonskih vrednosti i zahtevala bi prave studije o ovim ikonama. Hristos Pantokrator (Svedritelj) i Bogorodica Eleusa (Milostiva) dve su najvee hilandarske ikone koje su stajale na ikonostasu Crkve kralja Milutina (danas u hilandarskom muzaju). Da ovo jesu prestone ikone svedoe dimenzije slika koje se uklapaju sa razmacima izmeu stubia ikonostasa. Iz DIV veka je i delo studija, ikona Vavedenje Bogorodice (Dovoenje Bogorodice), koja je takoe stajala na ikonostasu Milutinove crkve. Ova studija ikona, da je sva ostala na nivou prikazivanja devojaka iz Bogorodiine pratnje, bila bi potpuno remek-delo. Slikarskom vetinom, ali ne na nivou

24

pomenute ikone, izdvajaju se jo dve sline predstave u Hilandaru: iz DIV veka je Vavedenje Bogorodice sa poleine ikone Bogorodice popske a iz DIV veka Vavedenje Bogorodice (raeno po elji srpskog patrijarha Antonija). Hilandarske ikone iz DIV veka zakljuno sa prvom polovinom DVI veka - kada na Svetoj gori radi poznati kritski slikar Teofan Strelica - gotovo sve pripadaju grkim majstorima. Iz DIV veka su i litijske ikone vanredne umetnike snage i lepote: ikona Bogorodice Avramiotise (na poleini je naslikan sv. Ilija); ikona Bogorodice Neoborime stene (na poleini lik Svetoga Save) - rad nepoznatog srpskog umetnika; zatitna ikona manastira Hilandara i najpotovanija ikona u manastiru jeste litijska ikona Bogoro dice Trojeruice (na poleini je lik sv. Nikole), udotvorna ikona za koju hilandarski molitvenici tvrde da potie iz VIII veka, dok ima razloga da se njeno slikanje stavi tek u DIV vek. Ikone iz hilandarskog deizisnog ina pripadaju takoe DIV veku (danas su ova remek-dela portretske umetnosti u hilandarskom muzeju). Najstarije ikone ruskih majstora pripadaju uglavnom DVI veku, sem manjeg broja ikona koje su s poetka DV veka. Jedna od najlepih hilandarskih ikona izraenih rukom ruskog majstora jeste i delo slikara Efrema (DVI vek) Nerukotvoreni obraz Hristov. Nebesno na zemaljskom U Hilandaru su kuke od slova dobijale smisao, pretvarale se u zlatopeatne rei koje su tragale za znaenjima vaseljene i oveka, i tu, uz dogorevanje votanica, dogorevanje ivota, raala se jedna velika knjievnost na kojoj e potomci ujanjavati jezik i dousavravati, izazovima podraavanja i odstupanja, sopstvenu literaturu. Pisanje nije imalo samo znaaj potvrivanja umea ve duhovno saglasje i odglasje prema Svetom i Apsolutnom, prema Smislu i Simfoniji nebeskog i zemaljskog, kosmocentrinog i antropocentrinog. Zato tekstovi hilandarskih monaha i jesu i nisu samo knjievnost, kao to jesu i nisu samo bogoslovlje, istorija, filozofija, duhovna poezija ili molitveni zbornici. itija i Slube srpskim svetiteljima prave su hrianske rasprave, i tu prioritetnu filozofiju ivota i vrlinu ljubavi nasledie posle Svetoga Save, ili Teodosija i Domentijana i potonji pisci. Slube svetiteljima sakupljene u molitvenim zborninicima (Srbljak), slube posveene Majci Boijoj (Bogorodici) - pa ak i pravni spisi (Duanov zakonik), koji tee teonomiji, usklaenju zakona sa Boanskim i boanskom prirodom oveka - slue uvek hristocentrinosti, kao jedinom duhovnom uspenju koje miri ivot i smrt. Na isti nain iz preuzete ikonografije dolazila je autentina slikarska fantazmagorija - prvobitno najpotpunije potvrena u minijaturama i inicijalima. U Hilandaru su ostali, ne zapisi ili studije, ve ivi svedoci kulture duha, ikonopisa, jezika, bia, nauke, svedoci lavirinta prostora i vremena, pa zato Hilandar i ostaje svevremena otpeaena karta vetrova, otpeaena onoga momenta kada su u njemu stvorene takve vrednosti da se interpretacijama samo umnoava njihova vanost, kao tajna. Vreme stoji, mudrost se umnoava U Hilandaru su, izmeu ostalih, stvarali originalnu knjievnost jo u DIII veku Domentijan i Todosije, pisci na ija se dela mogla nadgraditi ispovedna filozofija Jefimije, Ravanianina, Nepoznatog iz HIV veka, Stefana Lazarevia, do fenomena kakvi su Kantakuzin, Zograf Longin ili Venclovi. Tanije, i Domentijan i Teodosije su, slino ivopiscima Saborne crkve i drugih dvanaest hilandarskih crkava, ostavili svoj trag u literaturi (zapoetoj jo teoontoloki poetskim kazivanjem Svetog Save: Mrtav sam i pre smrti, i pre suda sam sebe osuujem, pre beskonane muke sam sebe muim, od

25

oajanja) originalnim delima i anrom (itija) koji im je omoguavao da budu svedoci svoga vremena, ali na spiritualnom planu sauesnici u uspenju i duha i jezikog pamenja. Domentijan i Teodosije, sklanjajui se u potpuni mir iz koga se raaju rei mudrosti, iveli su kao monasi u skitu manastira Hilandara, u Sv. Trojici, na Spasovoj vodi. Uro i, ktitor manastira Sopoana, uoio je stvaralaku potrebu za samoom, pa je na nekih pola sata hoda od Hilandara podigao skit, isposnicu - pirg posveen Preobraenju. Tu, na Spasovoj vodi, u preobraenjskom pirgu utao je, pisao i konano zaspao Domentijan 1264. godine. Danas tu preovlauju lepota i tiina; od starih zdanja tu su ruevine iz kojih jo uvek opominje izuzetan ivopis. Hilandar je imao biblioteku jo u DII veku (po uzoru na prvu srpsku monaku koloniju koja je postojala jo 1158, u Solunu). Privrenost neprocenjivoj vrednosti rei (jevanelist kae: U poetku bjee rije) hilandarci su potvrdili, kako pre neku godinu izgraenom novom bibliotekom - do 1970. knjige i rukopisi su se nalazili u manastirskim zgradama, jer je manastirska biblioteka izgorela 1722. - tako i, ostavljajui zapis o najranijim periodima svoga postojanja: ko knjigu iz porte na polje iznese, bilo da je pop, ili akon, ili pojac, ili atac, ili monah, ili prost laik, takav da je proklet. Biblioteka, sem irilskih rukopisa nastalih od DII-DID veka (815 jedinica), starih tampanih knjiga (79 jedinica), uva i rukopisne knjige na grkom jeziku od DI veka nadalje (180 jedinica), zatim povelje srpskih vladara od DII do DVI veka (158 jedinica), povelje vizantijskih careva i dokumenta na grkom jeziku od DI do DVII veka (171 jedinicu), kao i mnoinu ostalih neprocenjivih dokumenata, povelja (ruskih, bugarskih, moldavskih), arhiva, umetnikih vrednosti (bakrorezi, ikone, stari vezovi, platanice itd) i umetnikih predmeta (opkovi jevanelja, stara keramika, bogoslubeni predmeti, porcelan - svi od DII veka nadalje). U hilandarskoj biblioteci su i plaevne molitve Sloenija i soinjenije Tikare Inoka, meu kojima je i prepis Molitve Bogorodici Dimitrija Kantakuzina, jednog od najveih slovenskih pesnika DV veka. Ta iva prepisivaka delatnost uticala je na razvoj srpskog pravopisa ve od DIV veka, kao to je prevodilaka delatnost srpsku kulturu sueljavala optehrianskoj. Hilandar uva i seanje na onoga za kojim alost neprestano gori u srcu mome, po obiaju maternjem pobeena - tubalicu iskovanu, opkovanu srebrom a raenu u duboreznom diptihu, namenjenu Hilandaru, koju je sastavila despotica Jelena (u monatvu Jefimija) piui je i posveujui preminulom sinu. Ozbiljno bavljenje naukom (hilandarski medicinski kodeks iz DVI veka koristio se poznatim evropskim dostignuima), teologijom i umetnou osvedoeno ivopisom, jedinstvenom arhitekturom, autentinom literaturom, teorijom muzike i stvaranjem muzikih dela, crkvenom poezijom, prevodilatvom, prepisima - odvijalo se u svakom hilandarskom kutku: u monakim kelijama, u paraklisima (sv. Georgija, sv. Dimitrija, sv. Nikole, sv. etrdesetorice muenika, sv. Jovana Pretee, Sv. Trojice na Spasovoj vodi, sv. Trifuna, Svetog Save itd) u isposnicima, u biblioteci... Otuda je i normalno da su znaajna dela stare srpske knjievnosti i umetnosti nastala, ili se sauvala, upravo u Hilandaru. Zato se ne treba uditi brojnoj gradnji hilandarskog sabornog duha, jer je tu nekada ivelo i do 200 molitvenika. Sveti Sava je 1199. godine podigao u Kareji keliju posveenu Svetom Savi Jerusalimskom (za potrebe ove mualnice, posnice, Sveti Sava je napisao i Karejski tipik, iji se originalni svitak na pergamentu uva u hilandarskoj biblioteci), a u toj isposnici,

26

tipikarnici, mualnici, isihastriji stvarao je i hilandarski iguman, kasnije srpski patrijarh Danilo II, ugledni graditelj, istoriar, humanista i pisac. Iako o mestu roenja ili krtenom imenu svoga monaha ne znamo nita, o njegovom delu imamo dragocene podatke iz pera njegovog uenika i biografa. Danilo II bio je izuzetno ugledan monah, znalac vizantijske literature i teologije: bio je u stvari prototip hilandarskog molitvenika. To je, svakako, razlog to se povukao sa mesta igumana (oko 1310) u tiinu i proveo odreeno vreme u isposnici Svetog Save, u Kareji - kao nekad Domentijan. Ovaj crkveni pesnik i istoriar ne samo to je sagradio Bogorodinu crkvu, svoju zadubinu, u Pei i to je prinuivao Grke da mu u Pekoj patrijariji prevode najznaajnije knjige, ve je slino arhiepiskopu Nikodimu i sam stvarao kult nacionalnih svetaca. Najznaajnije delo arhiepiskopa Danila II jeste rodoslov, zbornik, poznat pod naslovom ivoti kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Duhovni integritet Osnivanje Karejske isposnice (posveene Svetom Savi Osveenom) ne samo da znai osnivanje jo jedne samostalne monake ustanove (M. ivojinovi: Sveti Sava - zbornik, 1979, str. 19) ve i jasno svedoi o potrebi monaha Save da zatiti svoj duhovni integritet. I u svim vanijim odlukama koje e kasnije donositi, kao i pri ispisivanju svojih tekstova, on e se povlaiti u neku od svojih isposnica, u ivot usamljenog keliota, jer mu je takav ivot davao uverenja o bestrasnom umovanju. Dokaz zatite duhovnog integriteta Sveti Sava je pokazao po pravilima Karejskog tipika kojim nije propisao samo nain ivota keliota ve je Karejsku isposnicu izuzeo i iz nadlenosti svetogorskog prota, kao i od vlasti hilandarskog igumana. Obaveza Hilandara (udaljenog od Kareje oko 30 kilometara, ili kako monasi raunaju - est sati hoda) sastojala se jedino u pomaganju i izdravanju karejske kelije - isposnice i iz dunosti hilandarskog igumana i bratstva da iz svoje sredine biraju oveka koji je sposoban da ivi u keliji prema njenom tipiku. Kao ktitor ove isposnice Sveti Sava je obezbedio izdravanje dvojice ili trojice sabrae, ime je ispunio zahtev crkvenog pravila o ktitorstvu, to dokazuje da u doba Svetog Save, i u njemu blisko doba, u isposnici ivi po nekoliko monaha. U Karejskoj isposnici podvizavali su se, od tada najvei umovi hilandarskog bratstva i monasi izuzetne duhovne moi. Tu su svoje asove sozercavanja (duhovno prozrenje) provodili i Domentijan i Teodosije i Danilo II, i ini. Karejska kelija - isposnica sadri predvorje (proireno na desnu stranu od ulaza) sa nekoliko kelija za monahe. Iznad ulaza u isposnicu nalazi se freska Bogorodice Mlekopitateljnice; na oko desetak koraaja od ulaza - skoro u pravoj liniji od ulaznih vrata - nalazi se mala kelija - posnica u peini gde se Sveti Sava podvizivao; desno od peinske posnice smetena je malena crkva Karejske isposnice. Na ikonostasu se nalaze dve neuobiajeno rasporeene prestone ikone: sa desne strane ikona Majke Boije (Mlekopitateljice), zbog posebnog uvaavanja koje je Sveti Sava gajio prema Bogomajci, a s leve strane ikonostasa ikona Isusa Hristosa. Ovaj raspored ikona protivi se crkvenim pravilima, pa ipak u svojoj mualici Sveti Sava se odluio da ne taji subjektivno duhovno opredeljenje. Danas zatitu duhovnog integriteta, u sve svoje svete dane, dvadesetak hilandarskih monaha uvaju verno molitvenom duhu svojih nebeskih staraca. Revnujui izvornom hrianstvu, pravoslavlju i nacionalnom bogoslovlju, svetosavlju, hilandarsko bratstvo popunjava se od najboljih podvinika u krilu Srpske pravoslavne crkve. Zato i nije preterano ustvrditi da su najvee vrednosti Hilandara sami hilandarci. Predrag R. Dragi Kijuk

27

DDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDD----------

Hilandarske nevolje

I o njima treba pisati, jer su one sa Hilandarom od njegovog postanka pa sve do danas, itavih osam vekova bez etiri godine. ak su poele dok jo nije nastao: bratija manastira Vatopeda se svim silama trudila da onemogui njegovo nastajanje. Sreom, svi ostali svetogorski manastiri, sem Vatopeda, glasali su povoljno i molili cara Aleksija III Komnena (1195-1203) da odobri molbu Svetog Simeona i Svetog Save da na Svetoj Gori podignu manastir da bude sklonite monasima srpske narodnosti. Car se odazove molbi i carskim ukazom dodeli Svetome Simeonu i Svetome Savi potpuno razrueni stari manastir Hilandar kao neotuivi dar Srbima. Kasnije su dobili jo nekoliko zapustelih manastira u Mileji, na Svetoj Gori, koje su obnovili i prisajedinili Hilandaru. Tako je 1198. godine posle dosta muka i nevolja nastao na Hilandar. A kakve su sve nevolje morale biti prebroene da bi se obnovili razoreni manastiri i podigao, ukrasio i monasima nastanio novi Hilandar, duga je pria... I tek to je Hilandar zasnovan, i samo to je otpoeo svoj ivot, udarie nevolje jedna za drugom. U jedanaestom veku Sveta Gora strada od najezde arapskih gusara. A kad god strada Sveta Gora, strada i Hilandar. U dvanaestom veku napast za Svetu Goru su bili Vlasi koji su doli sa svojim porodicama, ukljuujui i njihove ene i keri. S obzirom na to da enskim osobama boravak na Svetoj Gori nije dozvoljen, monasi su traili intervenciju vizantijskog cara koji je naredio da se Vlasi udalje. U trinaestom veku, 1204-1261, krstai divljaju po Vizantiji, a i po Svetoj Gori. NJihovo bezobzirno pljakanje i ruenje svetogorskih manastira zgranjava ak i samog papu Inokentija III (1198-1216), koji im 1214. godine upuuje pismo u kome ih prekoreva za razbojnitvo i razaranja poinjena na Svtoj Gori. Kada su krstai doli na Svetu Goru, bilo je 300 manastira, a kada su ga napustili, taj broj se znatno smanjio. Progon monaha Nevolje za Svetu Goru i Hilandar nisu dolazile samo od inoveraca, ve i od pravoslavnih vizantijskih careva i patrijarha. Tako su car Mihajlo VIII Paleolog (1259-1282) i patrijarh Jovan Vekos (1275-1282) naredili nemilosrdno gonjenje svetogorskih monaha koji su se usprotivili carevom i patrijarhovom potpisivanju unije sa Rimom. Zabeleeno je da su, po njihovom nareenju, na dan 10. oktobra 1276. godine ivi spaljeni dvadeset i estorica monaha u manastiru Zografu. I hilandarski monasi su se svakako protivili unijaenju pravoslavnih, pa se moe pretpostaviti da su i neki od njih stradali u ovom pogromu. Jedna od najteih nevolja za Svetu Goru i Hilandar je bila najezda katalona, gusara i probisveta sa Pirineja. Za vreme cara Andronika II (1282-1328), jedno vreme su ratovali na njegovoj strani kao plaenici, a kada su se vraali u svoju postojbinu, zadrali su se na Svetoj Gori gde su 1307-1309. godine bezobzirno pljakali i razarali svetogorske manastire. Opsedali su i Hilandar koga je tadanji iguman manastira, a kasnije arhiepiskop srpski Danilo, hrabro branio sa svojim monasima i nije dozvolio banditima da uu u manastir. Podatke o katalonskom razaranju na Svetoj Gori, kao i odbrani Hilandara od tih pljakaa, sadri jedino itije arhiepiskopa Danila koje su napisali njegovi uenici.

28

Kada su ovi katalonski razbojnici najzad napustili Svetu Goru, ostalo je svega 125 manastira. U esnaestom veku taj broj spada na 25, a danas ima samo 20 manastira na Svetoj Gori. Posle odlaska Katalona, Sveta Gora i Hilandar su malo odahnuli. Hilandar koji je bio obilato pomagan od vladara iz dinastije Nemanjia doiveo je svoje zlatno doba. Mnogobrojne kraljevske darovne povelje iz tog doba svedoe o dareljivosti srpskih vladara prema Hilandaru. ak i posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. i pada Smedereva 1459. godine, kada nastaje puno ropstvo pod Turcima, Hilandar dobija pomo od Milice, Lazareve udovice, od Lazarevih sinova i od njegove vlastele. Meutim, kada je Sveta Gora pala pod Turke 1430. godine, za Svetu Goru i Hilandar nastaje doba tekih nevolja. Do ruba propasti Turci su manastirima oduzeli sva imanja po Vizantiji i Srbiji, te je na Hilandar tako osiromaio da se je uglavnom odravao od milostinje i njome otkupljivao