VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA MENADŽMENT U SAOBRAĆAJU

NIŠ

SEMINARSKI RAD

Predmet: Saobraćajno transportno pravo

Tema: Mesto i značaj saobraćajnog prava u pravnom sistemu

Mentor: Student:

Prof. Dr Svetolik Kostadinović Alija Mujezinović

Br. Indeksa: 8-D/09

Sadržaj

1. Pojam sabraćajnog prava.....................................................................................................................4

2. Metode saobraćajnog prava.................................................................................................................4

3. Odnos između saobraćajnog i međunarodnog prava............................................................................5

4.1. Nastanak i razvoj saobraćaja............................................................................................................6

5.Subjekti privređivanja saobraćajnog prava...............................................................................................7

Zaključak...................................................................................................................................................10

Literatura...................................................................................................................................................11

2

Uvod

Istovremeno sa razvojom saobraćajnog sistema iskristalisale su se brojne pravne norme kojima su regulisani mnogobrojni odnosi učesnika u svim saobraćajnim vidovima u nacionalnim i međunarodnim okvirima.

Dakle, poseban tretman međusobnih odnosa učesnika u saobraćaju uslovio je pojavu posebnih pravnih normi čijom se sadržinom reguliše produženje saobraćajnih usluga čiji skup sačinjava saobraćajno pravo.

3

1. Pojam sabraćajnog prava

Pod pojmom saobraćajno pravo podrazumeva se skup pravnih normi kojima se regulišu pravni odnosi u saobraćaju, tj. prevoz materijalnih dobara, lica i njihovog prtljaga, kao i odnos misli, vesti i pokretnih slika s jednog mesta na drugo u nacionalnim i međunarodnim okvirima.

Norme saobraćajnog prava regulišu ugovorne i organizacione oblike u svim saobraćajnim vidovima.

Pod pojmom saobraćajnog prava podrazumeva se sistem pravnih normi kojima se regulišu pravni odnosi u saobraćaju, tj. u prenošenju materijalnih dobara i misaonih aktivnosti ljudi. Kao takvo, saobraćajno pravo tretira prevoz stvari i lica u svim vidovima saobraćaja, kao i prenos vesti u svim oblicima njihovog prenošenja.

U okviru saobraćajnog prava proučavaju se samo specifični prevni odnosi u saobraćaju koji se javljaju u odnosu na prirodu i karakter društveno-ekonomskih odnosa u ovoj društveno- ekonomskoj delatnosti. Specifični pravni odnosi u saobraćaju, takođe se proučavaju i u okvirima privrednog i međunarodnog privrednog prava, kao posebni pravni odnosi kojima se reguliše posebna privredna usluga prevoza u unutrašnjem i spoljno-trgovinskom robno-novčanom prometu.

2. Metode saobraćajnog prava

U praksi se prilikom proučavanja normi saobraćajnog prava koriste dva metoda:

- Metod istorijskog materijalizma,- Metod sistematizovanja pravnih normi.

Metodom istorijskog materializma u saobraćaju razmatraju se odnosi između baze i nadgradnje. Naime odnosi u bazi su društveno ekonomski odnosi u društvu, a pravne norme sapbraćajnog prava predstavljaju njihovu nadgradnju.

Kod metoda sistematizovanja pravnih normi obavlja se sistematizovanje pravnih normi u okviru saobraćajnog prava, uz njihovo istovremeno proučavanje.

4

Predmet regulisanja saobraćajnog prava su društveno-ekonomski odnosi u oblasti saobraćaja. Svaka pojedina grana saobraćajnog prava ima svoj specifičan i poseban predmet. To je bliže proučavanje prava i obaveza iz ugovora. Metod je put, način ili sredstvo za postizanje cilja. U saobraćajnom pravu se služimo metodom obrade odnosa između saubjekata u pravu, koji se pojavljuju kao korisnici javnog prevoza. Metod se koristi u prvom redu za normativno regulisanje odnosa između subjekata.

3. Odnos između saobraćajnog i međunarodnog prava

Međunarodno transportno pravo je istovremeno deo međunarodnog privrednog prava, kao i saobraćajnog prava. Obe ove samostalne grane prava, tj. međunarodno privredno pravo i saobraćajno pravo, po svom predmetu i obimu su šire oblasti od međunarodnog transportnog prava, pa je zbog toga neophodno prethodno ih razgraničiti i utvrditi mesto međunarodnog transportnog prava.

Pod saobraćajnim pravom kao posebnom granom prava jedinstvenog pravnog sistema naše zemlje podrazumevaju se pravni odnosi u saobraćaju, i to kako u unutrašnjem, tako i u međunarodnom saobraćaju. Ovakvo pojmovno određivanje saobraćajnog prava u načelu nije sporno u našoj i stranoj pravnoj teoriji, ali je u priličnoj meri neprecizno i neodređeno. U okviru saobraćajnog prava u našoj i stranoj pravnoj teoriji ne podrazumevaju se svi pravni odnosi u saobraćajnoj privredi, a takođe ni svi pravni odnosi u oblasti saobraćaja. U okviru saobraćajnog prava proučavaju se samo specifični pravni odnosi u saobraćaju, a te specifičnosti i posebnosti proizilaze iz prirode i karaktera društveno-ekonomskih odnosa u ovoj delatnosti.

U okvirima saobraćajnog prava proučavaju se pravne norme u pogledu specifičnosti u položaju subjekata saobraćajnog prava, a isto tako i specifičnosti u pogledu poslova saobraćajnog prava. U pogledu specifičnosti u pogledu položaja saobraćajnog prava, posebno se proučavaju pravne norme o organizaciji i sigurnosti u saobraćaju, kao i pravne norme u pogledu regulisanja odnosa kojima se omogućava ostvarivanje sobraćaja, ili kojima se regilišu odnosi u vezi sa prevoznim putevima i prevoznim sredstvima. U okviru poslova saobraćajnog prava, najveća pažnja se posvećuje proučavanju ugovora o prevozu lica i robe, a delimično i drugih ugovora koji su u vezi s ugovorima o prevozu. Tako se sve

5

češće u okviru saobraćajnog prava proučavaju i transportno osiguranje i poslovi špedicije.

4. Istorijski razvoj saobraćajnog prava

Istorijski posmatrano, norme saobraćajnog prava razvijale su se istovremeno s razvitkom društveno ekonomskih odnosa u društvu. Na taj način u periodu sitne robne proizvodnje, kada su fizička lica bila subjekt proizvodnje, za regulisanje svih odnosa, uključujući i saobraćaj, bile su dovoljne norme građanskog prava.

Međutim, sa promenama u načinu privređivanja, odnosno kada su koncetracijom i centralizacijom kapitala osnovni subjekti privređivanja postali pravna lica, dolazi do stvaranja pravnih normi trgovačkog odnosno privrednog prava. Istovremeno, dolazi do razgraničenja između građanskog i privrednog prava.

4.1. Nastanak i razvoj saobraćaja

Efikasna distribucija robe i promet putnika je oduvek bio važan faktor za održavanje ekonomske kohezije, još od doba starih carstva do modernih država danas u svetu. Sa tehnološkim i ekonomskim razvojem, sredstva za postizanje tog cilja su značajno evoluirala. Tako je i razvoj saobraćaja u tesnoj vezi sa prostornim razvojem ekonomskog sistema. Čitav istorijski period razvoja saobraćaja moguće je pratiti od preindustrijskog do savremenih saobraćajnih mređa na poćetku XXI veka, a kroz pet velikih faza, gde se svaka odlikuje specifičnim inovacija u transportnom sektoru.

Pre pojave parne mašine i inovacija u industrijskoj revoluciji krajem XVIII veka, nisu postojale nikakave forme motorizovanog saobraćaja. Transportna sredstva su se mahom vezivala za životinjsku tegleću snagu u kopnenom saobraćaju ili za snagu i pravac duvanja stalnih vetrova u pomorskom saobraćaju. Bilo je ograničenja u količinama robe koja se prevozila, kao i u brzini transporta ljudi i roba. Vodeni saobraćaj je bio najviše razvijen i najefikasniji, tako da su gradovi na obalama mora ili velikih reka trgovali sa udaljenim regionima i na taj način zadobijali veću ekonomsku, političku i kulturnu moć i veći uticaj nad okolnom teritorijom. Zato nije ni iznenađujuće što su se prve civilizacije razvile upravo u dolinama velikih reka, kako zbog dobrih uslova za bavljenje

6

poljoprivredom, tako i zbog trgovine (npr: doline Tigra i Eufrata, Nila, Inda, Ganga, Hoang Hoa). Kako je efikasnost transportnog sistema u ovom periodu bila izuzetno niska, tako je trgovina uglavnom imala lokalni karakter. Iz perspektive regionalnih ekonomija, u takvom okruženju uticaj grada na okolni prostor kroz trgovačke veze bio je najviše do 50 km u prečniku. Međunarodna trgovina je i tada postojala, ali su proizvodi kojima se trgovali spadali u kategoriju luksuzne robe (bili su izrazito skupi i dostupni malom broju bogatih), jer je bilo reč o začinima, svili, vinu, parfemima – robi koja je do Evrope dovožena čuvenim Putem svile2. U takvom okruženju, bilo je teško govoriti o bilo kakvom urbanom sistemu, već pre o relativno samostalnim ekonomskim sistemima sa vrlo ograničenom trgovinskom razmenom. Ipak, kao najpoznatiji izizeci ovog pravila jesu čuvena Rimska imperija i Kinesko carstvo. Oba carstva su tokom svoje istorije posvećivale velike napore izgradnji saobraćajne mreže, pokušavajući na taj način da održe kontrolu nad svojom velikom teritorijom tokom dužeg vremena. Rimljani su bili poznati graditelji puteva, te su tako prvo premostili kopnene provincije na Apeninskom poluostrvu, a potom i u drugim delovima carstva, povezujući velike gradove u Mediteranu. Kako je carstvo raslo, tako se putna mreža razvijala i dostigla u jednom trenutku 80000 km odlično izgrađenih puteva (III vek). Sa druge strane Zemljine kugle, Kinesko carstvo je bilo daleko poznatije po ozgradnji sistema kanala i rečnom saobraćaju. Ti kanali činili su sitem pod nazivom Veliki kanal (neki delovi i danas postoje). Tokom period XIV-XVII veka ovaj sistem dostigao je dužinu od 2500 km,povezujući Peking na severu i Handžou na jugu sa obolaom mora na istoku (dva velika rečna basena Jangcekjanga i Hoanhoa).

5.Subjekti privređivanja saobraćajnog prava

Subjekti priređivanja u saobraćajnom pravu su pravna i fizička lica koja se javljaju kao nosioci prava i obaveza, ali samo pod uslovom da uspunjavaju zakonom predviđene uslove.

U privredno-pravnim odnosima u okviru saobraćajnog prava javljaju se dve osnovne vrste subjekata:

- prevozilac- korisnik prevoza.

Pod pojmom prevozilac podrazumeva se ono lice (pravno ili fizičko) koje

7

na osnovu ugovora o prevozu stručno i profesionalno svojim prevoznim kapacitetima realizuje ugovorom utvrđenu uslugu.

Pod pojmom korisnik prevoza podrazumeva se ono lice (putnik, naručilac prevoza, pošiljalac i primalac) koje na ocnovu zaključenom ugovora o prevozu koristi saobraćajnu uslugu prevozioca.

Putnik je lice koje na osnovu ugovora o prevozu ima pravo prevoza na određenoj relaciji.

Naručilac prevoza je lice koje u svoje ime, a na račun drugog lica zaključuje sa prevoziocem ugovor o prevozu putnika, prtljaga i materijalnih dobara.

Pošiljalac je lice koje na osnovu ugovora o prevozu predaje prevoziocu radi prevoza prtljag, odnosno određena materijalna dobra (stvari).

Primalac je lice koje je ovlašćeno da u mestu opredeljenja, a po ispunjenju uslova navedenih u prevoznoj ispravi, preuzme od prevozioca materijalna dobra koje je pošiljalac predao na prevoz.

Sva saobraćajna preduzeća imaju status pravnih lica, kao i ostali subjekti privređivanja u drugim privrednim granama. Privredni subjekti u saobraćaju svoju privrednu delatnost prevoza obavljaju odgovarajućim sredstvima za proizvodnju koja mogu da budu u različitim oblicima.

Shodno zakonskim odredbama, svi svojinski oblici su ravnopravni i uživaju istu pravnu zaštitu, a samim tim i u istom pravnom položaju su svi subjekti u okviru saobraćajnog prava, bez obzira na oblik i karakter svojine sredstava kojima obavljaju privrednu delatnost.

Poslove saobraćajnih usluga na transportnom tržištu prema regulativima Zakona o privrednim društvima obavljaju javna, društvena i privatna preduzeća.

Zakonskim odredbama je definisano da se javna preduzeća osnivaju radi proizvodnje ili prometa određenih proizvoda ili usluga neophodnih za nesmetan život i rad građana, preduzeće ili određene društvene zajednice.

8

Javno preduzeće koje obavlja privrednu delatnost od javnog interesa, a u zavisnosti od svojih svojinskih odnosa, složenosti sistema i prirode delatnosti, može da bude organizovano kao:

- Javno preduzeće;

- Akcionarsko društvo i

- Društvo sa ograničenom odgovornošću.

Transporni proces saobraćajnih privrednih subjekata odvija se kako ugranicama zemlje, tako i izvan njenih granica.

Delatnost saobraćajnih privrednih subjekata regulisana je zakonskim normativima zemlja, odnosno konvencijama, odnosno međunarodnim sporazumima.

9

Zaključak

Saobraćajno pravo je nova pravna disciplina nastala kao rezultat povećane potražnje saobraćajnih usluga na razvojnom saobraćajnom tržištu. Saobraćaj je organizovano kretanje transportnih jedinica na mreži saobraćajnica. On je neželjena posledica transporta i postoji samo ako postoje transportne jedinice koje se kreću po zajedničkoj mreži.

10

Literatura

1. Prof. Dr Svetolik Kostadinović, „Saobraćajno transportno pravo“, Visoka škola strukovnih studija za menadžment u saobraćaju, Niš 2009 godina.

2. Adamović, M., Uvod u saobraćaj knj. I, 3 izd, Beograd, Saobraćajni fakultet, 1999. god

3. Vešović, V., Menadžment u saobraćaju, Beograd, Saobraćajni fakultet 1995.

4. Jovanović, P., Menadžment, Beograd FON 1994

5. Kostadinović S, Transportno pravo, Subotica, Birografika, 2000 god

11