AMELI NOTOMB

Kraljevska privilegija

*

- Ako vam neki gost naprasno umre u kući, nipošto to ne javljajte policiji.Pozovite taksi i recite šoferu da vas odveze u bolnicu s prijateljem kome je pozlilo.Lekari će konstatovati smrt kad stignete u urgentni centar, tako da ćete moći da ihuverite, što će i svedok potvrditi, da je dotični preminuo tokom vožnje. Zahvaljujućitome, ostaviće vas na miru.

- Meni lično ne bi palo na pamet da zovem policiju, već doktora.- To vam dođe isto. Svi su oni u dosluhu. Ako neko koga ne simpatišete pretrpi

srčani udar u vašoj kući, vi ste prvi osumnjičeni.- Za šta bi me sumnjičili ako je reč o prirodnoj smrti?- Sve dok se ne dokaže da je to bio srčani udar, vaš stan se smatra za mesto

zločina. Ne smete ništa ni da pipnete. Organi javnog reda vam zaposedaju dom; malofali pa da stvarno kredom iscrtavaju položaj u kom je telo nađeno. Više niste kodsvoje kuće. Postavljaju vam bezbroj pitanja, bezbroj puta ispočetka.

- U čemu je problem ako sam nevin?- Niste nevini. Kod vas je neko umro.- Pa negde se mora umreti.- Ali ovaj je umro kod vas, a ne u bioskopu, ili u banci, ili u svom krevetu. Taj

neko je čekao da dođe baš kod vas da bi bacio kašiku. Slučajnosti ne postoje. Ako jeumro u vašoj kući, vi ste sasvim izvesno u to na neki način upleteni.

- Ma ne. Ta osoba je mogla da doživi neku snažnu emociju o kojoj vi ne znateništa.

- Ali bila je dovoljno bezobzirna da je doživi u vašem stanu. Čik to objasnitepoliciji. I pod pretpostavkom da vam organi reda na kraju i poveruju, za to vreme lešje kod vas, i niko ne sme ni da ga takne. Ako je umro na vašem kauču, više ne možetetamo da sednete. Ako se upokojio za vašim stolom, moraćete da se naviknete da deliteobroke s njim. Bićete prinuđeni da imate mrtvaca za sustanara. Zato vam opet kažem:pozovite taksi. Zar niste primetili po novinama onu ustaljenu formulaciju: „bolesnik jepreminuo na putu do bolnice”? Priznajte da je baš zabavna ta sklonost ljudi da umirutokom vožnje, u nepoznatim vozilima. Baš tako, jer ste svakako shvatili da to ne sme

biti vaš auto.- Da niste malo preterali u paranoji?- Još od Kafke se zna: ako niste paranoični, vi ste krivac.- U tom slučaju, najbolje je uopšte ne pozivati goste.- Drago mi je što ste to rekli. Da, najbolje je uopšte ne pozivati goste.- A šta mi, izvinite, sad upravo radimo?- Nikoga mi nismo pozvali - već smo pozvani. Vidite kako smo lukavi. Šta

mislite, znači li to da nas naši domaćini izuzetno cene, kad se već izlažu riziku daumremo u njihovoj kući?

- Vi mi delujete veoma zdravo.- To svi misle. Ali znate kako je - nismo ni svesni kako vreme leti. Možda nam je

preostalo sasvim malo od života. A to vreme ne bismo smeli da trošimo na ispraznodruženje.

- Ako je tako, zbog čega ste ovde?- Iz istog razloga, pretpostavljam, kao i vi - zato što je teško odbiti. To pitanje i

nije tako misteriozno kao sledeće: zbog čega su nas naši domaćini pozvali?- Govorite u svoje ime.- Govorim uopšteno, ne samo o svojstvu vas kao gosta, već i o ostalima oko nas.

Sve je to utoliko bizarnije što niko od prisutnih - a sve su to inteligentni ljudi kojiočito osećaju izvesnu međusobnu simpatiju, pa čak i prijateljstvo - nema apsolutnoništa da kaže drugima. Slušajte ih. To je neizbežno: kad pređete dvadeset petu godinuživota, svaki susret predstavlja ponavljanje. Taj-i-taj vam nešto priča, a vi pomislite:„Gle, to je slučaj 226 b.” Kakav smor. Sve mi je to već i te kako poznato. Večerassam tu isključivo zato što ne želim da se zamerim domaćinima. Oni su mi prijatelji,iako mi je razgovor s njima potpuno neinteresantan.

- I nikad im ne uzvraćate poziv?- Nikada. Nije mi jasno zašto me i dalje uporno pozivaju.- Možda zbog toga što ste najbolji izuzetak od sopstvenog pravila: ovo što ste mi

upravo ispričali o umiranju, nikada ranije nisam čuo.

*

Začuđen što sam proveo tako prijatno veče, vratio sam se kući. Kada se govori osmrti, ne možete biti razočarani. Spavao sam snom čoveka koji se izvukao živ.

Oko devet sati ujutro, dok sam pio drugu šoljicu kafe, neko je pozvonio nainterfon. Začuh nepoznat glas:

- Auto mi se pokvario. Da li bih mogao da se poslužim vašim telefonom?Zbunjeno sam otvorio vrata i ugledao muškarca srednjih godina.- Oprostite što ovako upadam. Nemam mobilni, a najbliža telefonska govornica

je u kvaru. Naravno, platiću vam za taj poziv.- Nema potrebe - rekoh, pružajući mu telefon.Uzeo je slušalicu i okrenuo broj. Dok je čekao da se sagovornik javi, najednom

se srušio.Sav zabezeknut, skočih ka njemu. Čuo sam kako neki udaljeni glas kaže: „Alo?”

iz telefonske slušalice, koju sam mahinalno spustio. Protresoh čoveka.- Gospodine! Gospodine!Okrenuo sam ga na leđa. Usta su mu bila poluotvorena, a izraz lica izbezumljen.

Pljesnuo sam ga po obrazima. Nije bilo nikakve reakcije. Otišao sam po čašu vode,pokušao da ga nateram da pije - uzalud. Pljusnuo sam ostatak tečnosti po njegovomlicu. I dalje nije reagovao.

Opipao sam neznančev puls, što mi je potvrdilo ono što mi je već bilo jasno. Počemu znamo da je neko mrtav? Ja nisam lekar, ali kad god sam se našao u prisustvusamrtnika, preplavila bi me neopisiva neprijatnost, osećaj nepodnošljive bestidnosti.Svaki put bi me obuzela želja da kažem: „Pobogu, gospodine, na šta to liči! Priberitese! Zamislite kad bi svi dopuštali sebi takve ispade!” Kada poznajete pokojnika, jošje gore: „Ne liči na tebe da se tako ponašaš!” Neću ni da pominjem slučaj, potresando granica skarednosti, kada volimo dragu osobu koja nas je napustila.

U ovom slučaju, pokojnik niti mi je bio drag, niti me je napustio. Odabrao je ovajjedinstveni momenat svog života da bi se pojavio u mom.

Nije bio trenutak za filozofiranje. Dograbio sam telefon kako bih pozvao pomoć;ali sećanje na jučerašnji razgovor zaustavilo me je usred pokreta.

„Kakva koincidencija!” - pomislih.Da li da poslušam savet svog jučerašnjeg sagovornika? Nije li on bio jedan od

onih provokatora u društvu koji govore besmislice s ciljem da zadive publiku? Ja bihradije pozvao hitnu pomoć. Bio sam tu sam s tim nepoznatim lešom, s tim neznancemna kvadrat, jer čak i komšija sa sprata, čije porodične svađe slušate već dvadesetgodina, postaje vam stranac čim preplovi Stiks. U takvoj situaciji, čovek poželi daima još nekoga kraj sebe, makar samo zato da ga uzme za svedoka: „Jeste li videli štame je snašlo?”

Ta reč - svedok - ispunila me je neodlučnošću. Niko neće moći da posvedoči omojoj neprilici. Juče mi je onaj sagovornik pričao o smrti tokom nekog prijema ilislavlja, ali to nije isto što se sada dogodilo. U blizini nije bilo nikakvog trećeg licakoje bi potvrdilo moju nevinost. Ja sam bio idealni krivac.

Neću valjda sad stvarno podleći takvom raspoloženju. Razlog više da pozovempomoć: treba da se otresem apsurdnog straha kojim me je zarazio dotični ljubiteljparadoksa. Pružih ruku ka telefonu.

Koga sam poslednjeg video kako čini taj pokret? Pokojnika. Ta misao nije umeni pobudila sujeverje, već me je podsetila na činjenicu da je on okrenuo neki broj,a ja sam spustio slušalicu. Ako bih sada bilo koga nazvao, zauvek bih izbrisaoposlednju mogućnost da pritisnem dugme „redial” i saznam kome je telefonirao.

Nije to bila neka velika misterija - mora da je zvao svog automehaničara. Paipak, nije pogledao u imenik: da li ljudi inače znaju napamet broj i adresu svog auto-servisa? Nije nemoguće, mada to svakako nije slučaj sa mnom.

Sem toga, kad sam ponovo krenuo da se prisećam, činilo mi se da je glas koji jeizgovorio „Alo?” s druge strane žice bio ženski. Može li žena biti šef auto-servisa?Prekorio sam sebe zbog ove mačoističke pomisli. Pa da, žena automehaničar, što dane?

Takođe je bilo blizu pameti da je telefonirao supruzi kako bi je pitao za brojservisa. U tom slučaju, pukim pritiskom na dugme mogao bih obavestiti neku gospođuda je postala udovica. Ta uloga me prestravi. Smesta sam odbacio takvu odgovornost.

Potom me obuze radoznalost. Imam li pravo da pregledam neznančevadokumenta? To mi se učini neuljudnim. Onda se prisetih da ni njegovo ponašanje nijebaš uljudno: da dođe pa umre kod mene, tek tako, i dovede me u ovakvu situaciju, a jasam mu dragovoljno otvorio svoja vrata! Bez ustezanja, izvadih mu novčanik iz džepana grudima.

Iz lične karte sam saznao da se zvao Olaf Sildur, i da je bio Šveđanin. Onakosmeđokos i punačak, nije se uklapao u moju sliku tipičnog Skandinavca. Francuski jegovorio bez traga stranog akcenta. Rođen u Stokholmu 1967 - isto godište kao i ja.

Delovao je starije, verovatno zbog korpulencije. Nisam uspeo da pročitam njegovozanimanje, bilo je napisano na švedskom. Na fotografiji je izgledao podjednakotupavo kao i sada, u svojoj mrtvačkoj zblanutosti: eto, tupavost kao životno zvanje.

Adresa u ličnoj karti bila je stokholmska. Verovatno je bio francuski rezident. Tomi baš i nije od neke pomoći - mada, u čemu zapravo i treba da mi pomogne? Unovčaniku se takođe nalazilo hiljadu evra u novčanicama od po pedeset. Kud je kogđavola išao taj tip sa tolikom sumom u kešu, u subotu ujutro? Banknote su bile nove.

Kad sam se već zaleteo, pretresao sam mu i džepove na pantalonama. Svežanjključeva, među njima i ključevi od kola. Nekoliko prezervativa... tu sam počeopomalo da se snebivam.

Poželeo sam da vidim njegov automobil. Izašao sam s ključevima u ruci. U ulicije bilo parkirano nekoliko automobila, ali prvi put sam tu ugledao „jaguara”. Isprobaosam ključeve u bravi: pogodak. Seo sam na mesto vozača i otvorio pregradak: usaobraćajnoj dozvoli pisalo je da Olaf Sildur stanuje u Versaju. Ništa drugo nije miprivuklo pažnju. Vratio sam se u stan, gde me je pokojnik dočekao u tišini.

- Olafe, šta ću ja s tobom?Nije mi odgovorio.Glas razuma ponovo mi je zapovedio da pozovem policiju ili hitnu pomoć. Tada

sam shvatio s potpunom sigurnošću da nisam u stanju da to učinim. Pre svega zato štose više nisam osećao nevinim. Lako bi bilo dokazati da sam seo u njegov auto. Kakoda opravdam svoju radoznalost? Pretražio sam mu novčanik, i to ne samo zato da bihpogledao dokumenta. Demon indiskrecije potpuno je mnome ovladao.

Bilo je to utoliko sramnije što Olaf više nije mogao da se brani. Gnusniargumenti, potekli od onog skrivenog gada kog svi imamo negde u sebi, odjeknuli sumi u glavi: „Ma hajde, ovaj Viking je mogao i gore da prođe. Nisi mu skinuo odeću, inisi mu još maznuo sav novac.” Ovo „još” ispunilo me je gađenjem.

Je li možda prisustvo pokojnika izazivalo u meni tako odvratne misli? Nije mibio prvi put da vidim mrtvaca, ali prvi put sam, da tako kažem, delio intimnost nekeumrle osobe. Takođe se prvi put desilo da ja jedini znam za nečiju smrt.

Eto još jednog razloga zašto nisam mogao da se nakanim da telefoniram: taj lešmi je pripadao. Jedino istinsko otkriće do kog sam u životu došao bila je smrt ovogtipa. Ono što sam ja o njemu znao, nije znao niko, čak ni on sam: sve i da je shvatiošta mu se dešava, sada više nije znao ništa.

Da li da razglasim svoje otkriće? Sve manje sam to želeo. Otkako sam savladaostrah koji je u meni izazvao, sve mi se više dopadalo društvo ovog neznanca, koji mizapravo više nije bio neznanac.

Prisetio sam se jedne izjave jučerašnjeg gosta: posle dvadeset pete godine, svaki

susret predstavlja ponavljanje. Nije tako: meni je skoro trideset devet, a Olaf Sildurnije me podsećao ni na koga. Moj prvi poriv bio je da njegovo ponašanje osudim kaoneprilično, ali uvek je pogrešno zadržati se na a priori sudu. Njegov zblanuti izrazlica postajao mi je simpatičan, a način na koji je ušao u moju kuću, da bi se potomprepustio sudbini, činio mi se dirljivim.

Neki unutrašnji zlobni glas upozorio me je da će, pre ili kasnije, moj suživot saSkandinavcem izgubiti na čarima: počeće da smrdi, zaudara, nadima se, a i to je tekpočetak. Kao u krimi romanima, postavilo se ključno pitanje: šta učiniti s telom?

Moj mozak funkcionisao je na identičan način kao mozak zločinca. Sateran uškripac, postajao je izrazito dovitljiv. Metafizika me je navela na pomisao da se ja,osim činjenice da sam živ, i ne razlikujem mnogo od Olafa. Jednog dana, u zemljimrtvih, prići ću mu i potapšati ga po ramenu kao starog šaljivdžiju: „Ala si meonomad zeznuo!” Izuzev mitološke reke Stiks, nije nas delilo ništa značajno.

Ovo sanjarenje se pretvorilo u realnu pomisao koja mi se učini sumanutom: kadabih mu uzeo dokumenta i ostavio ga ovde izvesno vreme, leš bi sasvim lako prošaokao moj. Bio je to Evropljanin mojih godina, kao što već rekoh, smeđe kose. Proveriosam u ličnoj karti: metar osamdeset jedan, kao i ja. Imao je nekih petnaest kila više odmene, ali kada bi ga otkrili u stadijumu skeleta, ne bi se ni primetilo: kad crvići završesvoj pir, Olaf će biti oličenje univerzalne vitkosti mrtvaca. A s obzirom na moj načinživota, moja smrt će dugo proći neprimećena.

Odmahnuo sam glavom ne bih li odagnao tu apsurdnu ideju. U pitanju je mojalična patološka sklonost: čim mi neka suluda hipoteza prođe kroz svest, umesto da jojse podsmehnem, ja je obavezno ozbiljno uzmem u razmatranje. Moj mozak kao da nerazlikuje moguće od poželjnog. A pri tome, kad kažem „moguće”, mislim to u najširemsmislu te reči.

Šta sam sad čekao da poslušam savet jučerašnjeg gosta sa zabave? Sama mi ga jesudbina poslala. Trebalo je, dakle, da pozovem taksi i pojurim u urgentni centar sneznancem kome je pozlilo. Smrt bi bila konstatovana u bolnici. Čak i ako bi se tokomistrage otkrili moji otisci u kolima, ne bi bilo ništa strašno: priznao bih istinu, kojajeste bizarna i pomalo sramna, ali nije za osudu. Pozvao bih se na činjenicu da nijeneuobičajeno da čovek malo pobrljavi kad mu neko sa ulice uđe u kuću a onda sestropošta na pod. Taj bi argument svakoga ubedio. Odlučio sam. A onda se začulazvonjava telefona.

Imao sam utisak da nikad u životu nisam začuo ništa strašnije. Kao da je tazvonjava bila dokaz moje krivice. Poznati zvuk, sinonim svakodnevnih gnjavaža iliugodnih ćaskanja, nije više imao ništa zajedničko sa tim asocijacijama: počeh dapaničim. Zašto ta prodorna sirena ne prekine već jednom?! Na vrhuncu

prestravljenosti, pomislih da je to možda osoba koju je Olaf nazvao; videla je broj natelefonu i htela da identifikuje sagovornika.

Razlog više da se ne javim. Radovao sam se što nemam telefonsku sekretaricu.Najzad je prestalo. Drhteći, legao sam na kauč. Zvonjava opet poče. Zgrabio samaparat i prislonio slušalicu na slepoočnicu, poput samoubice. Prigušenim glasom,promrmljao sam ustaljenu frazu.

- Gospodin Bordav? - začuh.- Ja sam.- Gospodin Brineš na vezi. Vaš vinar.Šta li mi to ovaj priča? Sam je sebe nazvao gospodinom: provincijalac, dakle.- Ne razumem.- Prisetite se: Festival ukusa.Nisam odgovorio ništa. Tada je on krenuo da nabraja razne tobožnje zajedničke

uspomene koje u mom sećanju nisu ostavile nikakvog traga. Bio sam, tvrdio mi je,dobar klijent. Na poslednjem Festivalu ukusa u Port de Šampereu, pre šest meseci,kupio sam od njega sanduk Ževre Šambertana iz 2003. Shvatao je da sam zaboravionjega, ali je bio uveren da se sećam tog vina. Ništa od onoga što mi je pričao nijeličilo na mene. Sve mi je mirisalo na nekakvu prevaru s kreditnim karticama.

- Kako sam vam platio? - upitah.- U kešu. Uvek plaćate u kešu.Sve lepše od lepšeg: plaćao sam gotovinom vina koja mora da koštaju đavo i po.

A uz to sam to činio često. Izjavih da ja nisam taj Bordav o kome on govori.- Vi niste Batist Bordav?- Jesam.- Eto vidite!- Onda je to neki moj imenjak.- Vi ste mi dali ovaj broj telefona.Imao sam osećaj da tonem u živi pesak, da sam se do guše zaglibio. Hteo sam da

ga pitam da me opiše, ali nisam se usuđivao. S mrtvacem koji mi je ležao kraj nogu,osećao sam se previše sumnjivim da bih privlačio pažnju takvim čudnim pitanjem.

- Oprostite, molim vas, moram da idem na neko porodično okupljanje -improvizovao sam.

Razumeo je, kako da ne, i izvinio se na smetnji. Pre no što će prekinuti vezu,skrenuo mi je pažnju da trenutno ima fenomenalni Merso, te da razmislim o tome.

Pošto sam se otarasio vinara, pogledao sam Olafa, koji je počivao na podu, ishvatio da je njegov upad podelio moj život na „pre” i „posle”. Ono „posle” doći će usvoje vreme. „Pre” me je ispunilo zabrinutošću.

Ko sam ja? Niko nije u stanju da odgovori na tako uopšteno pitanje. Čak i ako gasvedem u najskromnije okvire, ništa mi nije padalo na pamet. Na primer, upitao samse šta sam planirao za to subotnje prepodne: kako bih proveo vreme da izvesniSkandinavac nije došao da umre u mojoj dnevnoj sobi? Nisam umeo da odgovorim,niti da se prisetim ičega što bi me usmerilo na pravi put.

Šta sam inače radio subotom pre podne? Ne znam. Još gore, i ne zanima me.Naposletku, nije nemoguće da sam zaista bio ta osoba koja kupuje najbolje burgundcekoferima punim novca. Ništa nije isključeno!

Vinar mi je pomenuo Port de Šampere. Znao sam da takvo mesto postoji. Nisamse sećao da sam ikad tamo otišao. Pamte li ljudi takve sitnice? Iznova me obuzeobeshrabrenost.

Ono što me ne interesuje, to nisam ja. Batist Bordav me nije interesovao. OlafSildur je, naprotiv, pobuđivao svu moju pažnju.

Biti mrtav, ima li to neke prednosti?Olafov odgovor svakako bi bio krajnje zanimljiv, ali, začudo, ja sam sebi

postavio to pitanje: postoje li neke prednosti u tome da me smatraju mrtvim?Sigurno. Pomislih najpre na sve one pozive koje sam silno želeo da odbijem:

izmišljeni izgovori uvek zvuče lažno, a u ovakvom slučaju ne morate više da lažete.Na poslu, niko više ne može da vam zameri na izostancima. Vaše kolege, umesto da ovama pričaju najgore stvari, prisećaju vas se ganuto i sa nostalgijom, i idu čak dotleda za vama žale.

Od sada pa nadalje imate idealan razlog da više ne plaćate račune. Vaši ćenaslednici čupati kosu zbog mrske papirologije. Međutim, pošto nisam imaonaslednika, nisam ni imao ikakvih skrupula u tom pogledu.

Iznenada mi pade na um da je društvo zacelo već primetilo opasnost uživanja uovoj vrsti simulacije, i da je već našlo način da se obezbedi. Banka je, kao i obično,bila glavni odbrambeni manevar. Ako ste mrtvi, nemate više pristupa svom računu.Vaša kreditna kartica više ne funkcioniše, nema više podizanja novca, ni kamata.Verovatno je upravo to mnoge odvratilo od izigravanja mrtvaca.

Rešio sam da se ne pomirim s tim. Nije li ponižavajuće saznanje da je, čak i utako suštinskim stvarima, novac taj koji postavlja pravila?

Moj Šveđanin je imao hiljadu evra u novčaniku. Ja sam na računu u banci imaoviše, ali ne u tolikoj meri da to stvori bitnu razliku. Sem toga, moj auto je vredeo bardeset puta manje od njegovog.

A onda, jesam li imao izbora? Moje unutrašnje težište već je napustilo Batista ipreselilo se u Olafa. Nisam se čak ni sećao čime sam se ranije bavio. Uz izvestannapor, mogao sam se prisetiti. Neću učiniti taj napor: ako mi moje pređašnje

aktivnosti ne iskrsavaju istog momenta u glavi, znači da nisu ni vredne truda. Valjdasam se bavio nekim od onih zamenljivih poslova koje čovek prihvata da bi platiokiriju.

Neuporedivo mi se više dopadalo neprevodivo zanimanje moga leša. Budilo mije maštu. Nikada neću naučiti švedski. Ne želim da otkrijem jesam li računovođa iliagent osiguravajućeg društva.

Ležeći na podu, Skandinavac još nije odavao znake ukrućenosti. Njegov identitetće neosetno napustiti to mlitavo telo da bi ušao u mene.

- Batiste - rekoh mu. - Ti si Batist Bordav, a ja sam Olaf Sildur.Prožimao sam se tom novom legitimnošću. Olaf Sildur: više mi se dopadalo nego

Batist Bordav. Razmena je išla u moju korist. Hoću li i u ostalim pogledima biti uprednosti? Neizvesnost me je uzbuđivala.

U najobičniji kofer nabacao sam nešto odeće, a potom pretresao pokojnika: ništanije moglo da pobudi sumnju da on nije Batist Bordav. Ništa osim istrage, naravno, alinije bilo nikakvog razloga da se istražuje smrt nekog sirotana kog će naći šest mesecikasnije u vidu skeleta, i pretpostaviti da je bio žrtva srčanog udara. Već sam videonaslove u novinama: „Tragedija usamljeničkog života u gradu. Bilo je potrebno polagodine da se iko zainteresuje za sudbinu g. Bordava”.

Morao sam da se odlučim da krenem. Samo me je još jedna stvar zadržavala:dugme „redial” na telefonu. Znao sam da je taj rizik potpuno idiotski. Takođe samznao da ću, ako ne pritisnem dugme, biti u iskušenju da se vratim u stan, poput ubice.Od dva zla, trebalo je odabrati manje.

Bio je to poslednji put da koristim telefon Batista Bordava. Zadnje ljudsko bićekoje je na njemu okrenulo broj bio je pokojni Olaf Sildur. Pritisnuo sam „redial”.Začuo sam zvonjavu posle uobičajene pauze. Srce mi je lupalo kao da će iskočiti. Ašta ako i ja umrem? I to na isti način kao čovek čiji sam identitet uzurpirao? Ne, nesmem. Makar iz obzira prema detektivima kojima ništa ne bi bilo jasno.

Jednom. Dvaput. Triput. Teško sam disao. Četiri. Pet. Počeo sam da podozrevam- ili da se nadam? - da se niko neće javiti. Šest, sedam. Hoće li se uključitisekretarica? Osam. Devet. Šta bih radije? Da se neka zadihana osoba javi? Deset.Jedanaest. Počeo sam da prelazim meru pristojnosti.

Spustio sam slušalicu i odahnuo, umiren i razočaran. Dok sam definitivnonapuštao stan, primetih da se u mom pamćenju zadržala melodija od deset nota koju jeproizvela komanda „redial”: deset nota nepoznatog broja. To mi neće omogućiti daopet dođem do njega, ali trag nekog putokaza je ostao u meni.

Seo sam za volan „jaguara” i ugasio mobilni Batista Bordava. Bilo bi pametnijeda ga nisam poneo. Ali, zar možemo znati šta nam budućnost sprema? Sem toga,

mobilni bi poslužio da mi uđu u trag jedino u slučaju istrage, a nije postojao nikakavrazlog za bojazan da će se dići tolika frka kad moj nestanak bude otkriven, a do tadaće svakako proći poprilično vremena.

Upalio sam motor i zadovoljno konstatovao da je Olafova prethodna inkarnacijanapunila rezervoar do vrha. Sviđao mi se taj tip. Počeo sam da vozim, i već sam seoduševljavao lakoćom upravljanja, kad naglo zakočih: na pedeset metara od mogstana nalazila se telefonska govornica. Ne parkiravši auto, pohitao sam do nje iutvrdio da radi bez ikakvog problema. Vratio sam se u „jaguara” krajnje pometen.Zašto li me je pokojnik slagao?

Dok sam se kretao prema zapadu, razmišljao sam o tome. Možda Šveđanin nije niprimetio govornicu? Baš čudno, bila je i te kako uočljiva. Ili možda nije imao karticuza telefoniranje? Iskoristio sam crveno svetlo da pretražim njegov novčanik, i našaojoš važeću karticu. To ništa ne znači, mogao je zaboraviti da je ima pri sebi.

Trudio sam se da izbacim iz glave tu glupavu zabrinutost. Zar nije fantastično bitinov čovek? Svaki put kada mi se pružila prilika da malo ubrzam, postajao sam togasvesniji. Zahvaljujući čudu, iznenada sam se reinkarnirao u vidu misterioznogSkandinavca, po svoj prilici bogatog, i - zakočio sam iz sve snage: ovaj auto je išaosavršeno. Šta li mi je to on napričao?

Koliko god da je previđanje telefonske govornice moglo biti posledica nepažnje,priča o kvaru ukazivala je na bezočnu laž. Zar sam tako pogubljen da se toga nisamranije setio?

U mehaniku se nimalo ne razumem. Je li uopšte moguće da se vozilo pokvari apola sata kasnije radi bez ikakvih problema?

A jeste upotrebio reč „kvar”. Moj um je potražio nekakvo objašnjenje, i našaoga: može biti da je Šveđanin preterivao kako bi se opravdao što upada u moj stan.Možda je on naprosto jedan od onih manijaka koji se isprepadaju ako njihovaljubljena karoserija ispušta neki čudan zvuk. Nije se usuđivao da mi kaže: „Oprostite,auto mi malo čudno zuji, smem li da se poslužim vašim telefonom?” Ne bi delovalodovoljno ozbiljno. Pristojnost mu je nalagala da izmisli kvar. Da, mora biti da je toposredi. Zar nije dovoljno što je sasvim moguće?

Bilo je više nego jasno da je to ono u šta želim da verujem. U realnosti sepojavljivalo sve više i više stvari koje se ne uklapaju, a meni je odgovaralo da ihignorišem. Imao sam potrebu da ubedim sebe da je pokojnikova verzija priče istinita,ili bar prihvatljiva. U suprotnom bih morao da zaključim da se radi o zaveri, a takvuparanoju nisam hteo da prihvatim.

Prvi put u životu osećao sam se slobodno. To uverenje bilo je toliko snažno da susećanja Batista Bordava takoreći nestala, što je dokazao moj telefonski razgovor sa

vinarom. Tabula rasa: nije li to san svake odrasle osobe?A sloboda se ne sme sputavati sumnjičavošću. Ko je rešio da bude slobodan, taj

ne sme imati sitničave, cepidlačke, račundžijske misli, zašto je rekao ovo a ne ono, itome slično. Želeo sam da živim punim plućima, da se oduševljavam što postojim.Nema ništa bolje od preuzimanja identiteta nekog neznanca da biste spoznali opijenostprostorom koji se pred vama pruža.

*

Stigao sam u Versaj. Taj pravac sam odabrao bez razmišljanja. Kud sam drugdemogao da odem? Pa trebalo je da otkrijem kako mi izgleda kuća. Da mi je neko rekaoda ću jednog dana stanovati u Versaju, ne bih mu verovao. U svesti stranca, ta adresanema isti značaj kao u svesti Francuza. Neki Skandinavac mogao je stanovati u ovomgradu a da i ne izgleda kao Versajac.

Zajedljivo sam se nasmejao kad sam ugledao vilu. Grozim se vila. Vila jepredstava koju priprosti ljudi imaju o luksuzu. Naziv „Vila moj san” upotpunjavakompletan utisak. Sve vile se zovu tako. Tipična vila nema obične prozore, većfrancuske. Gnušam se njihove svrhe. Prozor služi ukućanima da gledaju napolje, dokfrancuski prozor služi žiteljima vile da budu viđeni spolja. Dokaz je taj što francuskiprozori dopiru do tla, a stopala nemaju čulo vida. Na taj način u stvari pokazujetekomšijama da čak i kod kuće nosite lepe cipele.

Tipična vila podrazumeva i vrt, ako se uopšte mogu nazvati vrtom te bledozelenepovršine gde ni za lek nećete naći iole pristojno drvo - „veliko drveće ne dolazi uobzir, ono zaklanja svetlost”, kako kažu buržujke. Jeste, jer u svakoj vili se pre sveganalazi buržujka, budući da niko drugi ne želi tu da živi.

Smesta sam odbacio mogućnost da je moj prethodnik sam odabrao da tu stanuje.Nikad nisam upoznao nekog Šveđanina, ali nije bilo razloga da im pripisujem tako lošukus. Postoji li gospođa Sildur? Je li Šveđanka? Bilo kako bilo, na osnovu njenogukusa već sam naslućivao da ćemo se očajno slagati.

Rešio sam da krišom posmatram francuske prozore. Ljudi koji su tu živeli želelisu da ih drugi gledaju: nije bilo nikakve žive ograde da sakrije teren za minigolf kojiim je služio umesto vrta. Hteli su voajera, pa će ga i dobiti. Kako je samo zabavnošpijunirati sopstvenu ženu, otkriti bez njenog znanja kako izgleda!

Parkirao sam „jaguara” nešto dalje, kako bi muževljev povratak prošaoneprimećeno. Nehajno sam se šetkao.

Kakva imena imaju Šveđanke? Ingrid? Selma?Sati su proticali. Imao sam vremena da preispitam sve hipoteze. Gđa Sildur je

matora bogatašica, kojom se Olaf oženio iz interesa. Kad joj ispričam šta se s njim

desilo, imaće srčani udar, a ja ću naslediti silne pare. Gđa Sildur se zove Latifa; onaje mlada Marokanka čija će me lepota opčiniti. Gđa Sildur je paraplegičarka i krećese u invalidskim kolicima. Ne postoji gđa Sildur, već g. Sildur, koji se zove Bjorn.Delovalo mi je nemoguće da muškarac odabere ovakvu vilu: ali, na kraju krajeva, ja ine poznajem Bjorna.

Ovo nabrajanje me je do te mere zaokupilo da je moje strpljenje poprimilo epskerazmere. Oko sedam uveče, još nikoga nisam ugledao, ali sam zato morao da idem uWC. Ključevi u džepu mamili su mi ruku. Ne mogavši više da izdržim, gurnuo samkapiju, došao do trema, isprobao nekoliko ključeva i našao pravi. Vrata se otvoriše.Ušao sam zadržavajući dah i našao se u predsoblju od belog mermera.

Na vrhovima prstiju, istražio sam nekoliko prostorija i otkrio toalet. Bukavodokotlića bila je indiskretnija nego što sam očekivao: sada su sigurno svesni mogprisustva. Međutim, niko mi nije krenuo u susret. Izgledalo je da sam sâm.

Vila se uklapala u najgore stereotipe kojih sam se pribojavao. Kvake na vratimabile su pozlaćene. U salonu, i pod i sto bili su od belog mermera. Pa ipak, enterijer jeizazivao određenu simpatiju odišući izvesnim dekadentnim komforom. Dvosedi ifotelje bili su tako mekani da kad u njih utonete, ne poželite više da ustanete.

Na spratu je bilo nekoliko velikih soba. Odmah sam uočio tragove ženskogprisustva: kupatilo puno kozmetike, petnaest različitih šampona. Razbacane haljine.Teorija o Bjornu pala je u vodu. Uzane, kratke suknje odisale su mladošću i vitkošću.Nisam oženjen matorom grdosijom.

Nigde nikog: supruga mi je, znači, nevidljiva. U levom džepu nalazili su seprezervativi koje sam uzeo od svog prethodnika: mora da su bili veoma slobodan par.Još nisam ni poznavao svoju ženu, a već me je varala. A izgleda i ja nju.

Bio sam gladan. Sišao sam u prizemlje. Nema ničeg prijatnijeg od obedovanja utuđoj kuhinji. U frižideru američke marke bilo je dovoljno hrane za celu Švedsku:dimljeni losos, kisela pavlaka, ali i uobičajene namirnice. Uzeo sam jaja i sir, inapravio omlet.

U jednom ćošku, bilo je hleba: opipao sam ga, bio je jutrošnji. Stavio samnekoliko kriški u toster, ne mogavši a da se ne stresem pri pomisli da je to verovatnodoručkovao i moj prethodnik.

Dok sam halapljivo jeo, začuh otvaranje ulaznih vrata. Nisam ni pomišljao nabeg. Miris prepečenog hleba i prženih jaja mora da se nadaleko osećao, pa čemu ondaskrivanje? Sem toga, trebalo je i da se naviknem na tu čudnovatu legitimnost: bio samkod svoje kuće. Fatalistički sam strpao hleb u usta i zauzeo opušten stav.

Miris hrane privukao je u kuhinju osobu za koju sam pretpostavio da je mojasupruga. Nije delovala začuđeno što me vidi. Ja sam bio daleko više iznenađen negoona.

- Dobro veče - rekla mi je sa šarmantnim osmehom.- Dobro veče - odgovorio sam punih usta.- Olaf nije s vama?Trebalo je da automatski odgovorim da sam to ja, ali nisam to učinio.- Nije - odvratih, slegnuvši ramenima.Ta verzija priče učinila joj se normalnom. Izašla je iz kuhinje i popela se na

sprat.Sav pometen, dovršio sam večeru. Nikada nisam ništa čuo o švedskoj

gostoljubivosti, ali bio sam zapanjen: ta mlada osoba zatekla je neznanca u svojojkuhinji kako tamani njenu hranu, i to joj uopšte nije smetalo. Čak je izgledala kao dajoj je to najprirodnija stvar na svetu. Ono što me je prenerazilo do krajnjih granicabila je činjenica da me nije ni pitala ko sam. Ja bih sebe, na njenom mestu, izbacionapolje.

Na osnovu izgleda vile, očekivao sam da ću sresti drugačiju osobu. Ta devojka,od nekih dvadeset pet godina, nije imala nijednu od karakteristika populacije kakva sesreće u ovakvim nastambama: pokazala se gostoprimljivom, nije me detaljno ispitalakako bi proverila stepen moje društvene poželjnosti, nije bila na oprezu. Pripisao samte vrline njenoj nacionalnosti, i smesta prekorio sam sebe: ponašao sam se naopšteprihvaćen način, dodelivši prvoj Šveđanki na koju sam naišao osobine koje sambez oklevanja proglasio tipično švedskim, kao da jedna lasta čini proleće, kao daličnost neznanke nema nikakvog značaja. Svakako da i u Švedskoj, kao i svuda drugde,ima nepoverljivih i zatvorenih buržuja. U sećanju su mi iskrsli Bergmanovi filmovi sastrogim suprugama zakopčanim do grla.

Moj prethodnik je imao dobar ukus. Ona je imala figuru Skandinavke iz snova -visoka, vitka, plavokosa, plavih očiju, prefinjenih crta lica koje idu uz takvu liniju.Najbolje od svega bilo je to što je, iako to nije znala, bila moja žena. Osmehnuo samse dovršavajući večeru. Kakva dražesna situacija. Nisam znao ni kako joj je ime.

Otišao sam u salon da popušim cigaretu. Lepotica mi se pridružila.- Odsešćete ovde, naravno?- Ne bih da vam budem na smetnji - promucao sam, iskreno postiđen.- Ne smetate mi. Je li vam Olaf pokazao vašu sobu?- Nije.- Pođite za mnom, odvešću vas.Prenerazio sam se videći kako nosi moj kofer, te potrčah da je rasteretim.

Pokazala mi je prostranu sobu na spratu sa svim onim detaljima komfora kakvi seviđaju po časopisima za uređenje stana.

- Ostaviću vas da se raskomotite - reče ona silazeći niz stepenice.Poželeh da je zamolim da ostane sa mnom. Nisam se usudio.Moj apartman je imao i kupatilo samo za mene. Dugo sam se tuširao, koristeći

preparate za koje sam pretpostavljao da su švedski. A šta ako u ovoj kući postoji isauna? Ne, to je finsko. Sada kad sam postao srećni suprug jedne Skandinavke, nesmem više sebi dozvoliti te početničke greške. Čekao me je frotirni bademantil.Ustezao sam se da se šetkam okolo tako obučen, ali onda pomislih kako će mi toobezbediti temu za razgovor i poslužiti kao test prisnosti.

Našavši domaćicu u kuhinji, upitah je da li mi dozvoljava takvu opuštenost ili biradije da obučem odelo i kravatu. Delovala je iznenađeno.

- Ma ne, sasvim je u redu i tako. Je li vam Olaf rekao kad će se tačno vratiti?Odgovorih odrično, što je, izgleda, nije začudilo.- Stavila sam šampanjac da se rashladi. Želite li i vi?Razrogačio sam oči.- Kojim povodom?- Pije mi se. Volite li ga i vi?- Da.Otvorila je flašu Vev Klikoa. Štrecnula me je pomisao na činjenicu da ona i ne

sluti kako ima nešto zajedničko sa dotičnom damom.1- Strašno volim šampanjac, a mrzim da pijem sama. Vi mi činite uslugu.- Vaš sam sluga pokorni.Vino je bilo tako ledeno da su mi oči zasuzile. Takvo sam oduvek najviše voleo.- Kako se zovete?- Olaf - rekoh bez trunke oklevanja, pomalo okuražen penušavim pićem.- Kao i moj muž - primeti ona.Znači, definitivno sam u braku. I definitivno je udovica. Osim ako mene ne

prihvati za supruga. Kako da joj to objasnim?

Dopunila mi je čašu. Postalo mi je jasno da sam propustio šlagvort, trebalo je daje pitam za ime kada je ona već mene pitala za moje. Sada to više ne bi delovalospontano.

- Šampanjac je najbolji obrok - reče ona.- Hoćete reći, najbolje piće uz obrok? - uzvratih, kao tipični Francuz koji

podučava strankinju suptilnim nijansama svog jezika.

- Ne. Znate, ja ne večeram. Šampanjac mi je i hrana i piće.- Pazite da se ne napijete.- Ja to želim. Pijanstvo od šampanjca je pravi dar.Govorila je bez ikakvog akcenta. Bio sam zadivljen. Paradoksalno, to je isticalo

njeno strano poreklo. Izgovor joj je bio suviše savršen za rođenu Francuskinju.- Oprostite što vam se ne obraćam na švedskom - zausti ona.- Imate pravo - prekidoh je. - Treba koristiti svaku priliku da govorimo jezikom

zemlje u kojoj živimo.Nadao sam se da sam se na taj način izvukao. Izjavio sam to kao autoritativni

argument: nisam baš bio zadovoljan rešenjem, ali težio sam ka efikasnosti.Iznenađena, nije ništa uzvratila. Zaključih da sam napravio krupnu grešku.

- Ostaviću vas sada, mora da ste umorni.- Ne. Treba da dovršimo ovu flašu. Svakako ne želite da je ispijem sama.

Pričajte mi o sebi, Olafe.Bio je to prvi put da me je iko - da me je ona tako nazvala. Žmarci su mi krenuli

iz kolena, popeli se do kose i prešli istu putanju nekoliko puta. Neke reči upravo uustima drugih poprimaju najsnažnije dejstvo. Naročito imena. Ushićen i pometen,nisam bio u stanju da išta prozborim.

- Oprostite mi na indiskreciji - izvini se ona. - Inače nisam takva. To je zbogšampanjca.

Ispraznila je bocu u naše dve čaše i nazdravila:- U čast našeg susreta!- U čast našeg susreta.Popila je na eks. Kad je ispraznila čašu, činilo mi se da su joj se oči dvostruko

uvećale.- Šampanjac je tako hladan da su se mehurići stvrdnuli - reče ona. - Kao da pijete

dijamantski prah.

*

Kad je pala noć, obuze me strepnja.Ova situacija nikako nije bila prirodna. Rezimirao sam: juče sam otišao na

večeru gde mi je jedan gost objašnjavao kako treba da postupim ako neko dođe nasumanutu ideju da umre u mojoj kući. Odmah sledećeg jutra, neki neznanac je to iučinio. Istina, moja zgrada ima interfon, što u Parizu nije čest slučaj; pa ipak, Olaf jemogao pozvoniti i nekome drugome. A pozvonio je meni, kao da me je odabrao. Preno što će se upokojiti, dva minuta potom, stigao je dvaput da me slaže: u pogledutelefonske kabine i u pogledu kvara na kolima.

Postoji li veza između te večeri i jutrošnjeg događaja? Ja nisam poslušao savetekojima me je obasuo onaj čovek. Međutim, da nije bilo njega, smesta bih pozvaopomoć, bez trunke oklevanja. Reči onog mondena su me zaustavile, podstakle me narazmišljanje, i upravo tokom tih nekoliko minuta mog unutrašnjeg dijaloga rodila mi seu glavi suluda ideja o razmeni identiteta.

Šta ako je postojala zavera da me navede na ovaj poduhvat? Da li je telefonskipoziv vinara bio deo predstave? Nije nemoguće: sasvim me je otuđio od BatistaBordava, pripisujući mi ponašanje kog se uopšte ne sećam. Pominjao je čak i vino izMersoa. Za jednog prodavca burgundskih vina, to nije ništa neobično. Ipak, kako dame ne podiđe jeza što je odabrao ime glavnog junaka Kamijevog Stranca? Da nisampotcenio Batista Bordava? Zašto li je baš on izabran za čitavu ovu misteriju?

Prevrtao sam se po krevetu. Zapeo sam kod krupnog argumenta: u osnovi ovepriče nalazi se leš. Olaf Sildur nije simulirao svoju smrt. Samo bi najgori paranoikmogao da zamisli kako bi neko žrtvovao život jednog čoveka samo radi zadovoljstvada mene vuče za nos.

Uostalom, kakav sam ja dokaz imao o njegovoj smrti? Nisam lekar. Opipao sammu puls, oslušnuo srce: u današnje vreme sigurno postoje neke droge ili uređaji kojimogu da prikriju otkucaje srca na neko vreme. Nisam o tome ništa znao, ali delovalomi je moguće. Da je Batist Bordav bio doktor, ne bi se tako lako upecao. Goreo samod želje da se vratim u stan i proverim: hiljadu prema jedan da mrtvac više nije tamo.

Međutim, nisam mogao da se vratim na svoju pređašnju adresu: bio sam zvanično

mrtav. Zašto je to bilo neopozivo? Zato što nisam više želeo da budem Batist Bordav.Još važnije: želeo sam da budem Olaf Sildur.

Kod čoveka koji nije vezan ni za koga, pa čak ni za samog sebe, poslali su osobuslične visine, godina i boje kose. Telesna težina i nacionalnost se razlikuju, ali te sekarakteristike lakše mogu izmeniti nego godine i stas. Povrh svega, poslali su muosobu čiji je život primamljiviji od njegovog: bogataša koji poseduje „jaguara” i viluu Versaju.

Last but not least,2 oženjen je stvorenjem iz snova. Ko ne bi želeo da budesuprug takve žene? Pitao sam se da li je i ona deo zavere. Zar nije bila šarmantna,gostoljubiva, diskretna prema meni? Da ne govorim o ljupkosti s kojom mi je ponudilašampanjac čije se ime baš zgodno uklopilo.

Ova poslednja hipoteza nije mi se dopala. Koliko god da mi je bilo lako daprihvatim da je čitava priča izrežirana, nisam mogao poverovati da je i devojka udosluhu s njima. To se nije slagalo sa onim što o njoj znam.

„Sa onim što o njoj znaš? A šta uopšte znaš?”Znao sam za razbacane haljine, oči, figuru, glas, sklonost da večera šampanjac, a

ne uz šampanjac. A šta ako glumi? Imala je izgled glumice - ma ne, pa to je smešno, tone postoji - izgled glumice: kakve sve besmislene izraze ljudi neće izmisliti? Semtoga, šta mi je to ona pa odglumila? Nije mi ništa rekla o sebi, izuzev što je usputpripomenula da je Olafova supruga, što sam već i pretpostavljao.

Moje prethodno ime dalo mi je za pravo da je krstim3 imenom Sigrid. To mi sesviđalo. Usnuo sam sa tom mišlju. U susednoj sobi spavala je Olafova udovica, SigridSildur, ne znajući ništa o svom udovištvu niti o uskrsnuću svog muža.

*

Probudio sam se u jedanaest pre podne. Jesam li ikad spavao toliko dugo? Mojanova inkarnacija mora da je u tome imala velikog udela. Postoji li temeljniji odmornego kada se oslobodite samog sebe? A na odmoru se bolje spava, to je poznata stvar.

Miris kafe lebdeo je po vili. Čuo sam kako Sigrid hoda na vrhovima prstiju:moja žena bila je izrazito obzirna prema meni. Voleo bih da mi donese doručak ukrevet, ali bilo bi previše da tražim tako nešto od supruge koju sam tek juče upoznao.

Kad ne možete da dobijete doručak u krevetu, a vi onda odnesite krevet nadoručak: ušuškao sam se u bademantil, udoban poput mekanog jorgana, i sišao.

- Dobro jutro, Olafe! - reče ona s ljupkim osmehom.- Dobro jutro - odgovorio sam, jedva se zadržavši da ne dodam: „Sigrid”.- Hoćete li kafe?- Hoću, hvala. Možda je malo kasno za doručak.- Nije. Ovde vreme ne postoji.Poslužila me je šoljom kafe i kroasanima, a potom se udaljila. Zašto je otišla?

Jeo sam sa mešavinom halapljivosti i ljutnje.Vratila se posle pet minuta.- Želite li još nešto?Poželeh da odgovorim: „Da, da mi pravite društvo.” Nezamislivo.- Ne, hvala, sve je u najboljem redu.- Nedeljom ostajem kod kuće. To je jedini dan u sedmici kada ćete morati da

trpite moje prisustvo.- Vaše prisustvo mi je veoma ugodno.Osmehnula se na tu rečenicu, koju je shvatila kao puku ljubaznost, i prešla u

susednu prostoriju.Moja zbunjenost se pojačala. Obraćala mi se kao da je predviđeno da ovde dugo

boravim. Ništa bolje nisam ni tražio, ali bilo je očigledno da je posredi zabuna. Zakoga me je ona u stvari smatrala?

Povrh toga, izvinjavala se što je kod kuće. Zbog toga mi je bilo neprijatno.Trebalo je da ja njoj smetam, a ne obrnuto. Gostoprimljivost dovedena do tih granica

uporno me je čudila.Ili razmišljam u pogrešnom pravcu. Olaf je gangster, i najavio je Sigrid da će šef

bande odsesti kod njih na neodređeno vreme.U biblioteci u salonu našao sam neki roman preveden sa švedskog, Bumbarov

med Torgnija Lindgrena. Nikad čuo. Izvalio sam se na kauč i počeo da čitam. To jepriča o spisateljici koja je došla na daleki sever da održi predavanje, i usledmisterioznog nesporazuma postala talac dva luda brata. Knjiga je bila odlična, i nisammogao da je ispustim iz ruku. Sigrid je povremeno prolazila kroz dnevnu sobu tihimkoracima, kako mi ne bi smetala.

Kad sam dovršio knjigu, zaspao sam a da to nisam ni primetio. Taj kauč je bioprava zamka udobnosti, a pošto sam bio odeven u sopstveni krevet, sve me je vuklo usan. Spavati u bilo koje doba još je lepše nego jesti između obroka. Kad sam seprobudio, još sam dugo držao oči zatvorene, gustirajući u svom telu to preteranoodmaranje. Iza sklopljenih kapaka, naslućivao sam da je već mrak. Malo-pomalopostadoh svestan nečijeg disanja pored sebe.

Otvorio sam oči i ugledao Sigrid kako sedi nasuprot mene i gleda me kroz tamu.Trgnuo sam se.

- Imali ste mnogo sna da nadoknadite - primeti ona.Baš tako. U vreme kad sam se zvao Batist Bordav, mučila me je nesanica.- Jeste li već dugo ovde? - upitah.- Ne. Nepristojna sam, znam.Hteo sam da joj kažem koliko mi je drago što me je posmatrala.- Ja sam neučtiv što sam zaspao u vašem salonu. Zaposeo sam vaš prostor.- Ovde ste kao kod svoje kuće.Je li to puka uljudnost? Ili potvrda da me smatra za šefa Olafove bande?- Dopala mi se ova knjiga - rekoh pokazujući joj Bumbarov med.- Fascinantna je. Da li više volite slatko ili slano? - upita ona, pokazujući tako da

ju je pročitala.- Zavisi.Nisam se baš proslavio s tim odgovorom.- Recimo sada, šta biste voleli da jedete?Usta su mi bila suva, nisam bio u stanju da procenim. Mora da je i ona naslutila

da moj jezik traži odgovor po nepcu, jer je rekla:- Usta su vam suva. Više ste žedni nego gladni.- Zaista.- Voda ne dolazi u obzir: treba vam neko piće koje ima ukus. Ali ne neki napadni

ukus, poput kafe, niti neki otužan ukus, poput voćnog soka. Viski bi vas dokrajčio,

pošto ste se tek probudili.- Dijagnoza vam je nepogrešiva.- Postoji idealno rešenje: napitak koji će vas ražedneti, razveseliti i okrepiti, koji

će uslišiti želje vašeg nepca i obodriti vas, koji će vam olakšati život, a uz to vam ivratiti čulo ukusa.

- Koji je to nektar?- Rashlađeni šampanjac.Prsnuo sam u smeh.- Pre će biti da vi umirete od želje za njim.- Tačno: Ali volim kada se moje želje poklapaju sa željama mog gosta.Boga mu poljubim, je l’ se to ona meni nabacuje? Moram biti oprezan.- Imate velike zalihe šampanjca?- I ne slutite. Hoćete li da vidite?Pružila mi je ruku pozivajući me da se uverim u količinu njene rezerve

šampanjca. Situacija je bila suviše lepa da bi bila istinita. Stavio sam svoju ruku unjenu, otkrivši da je tako nežna da čovek poželi da umre.

Odvela me je u suteren, koji se sastojao od više velikih prostorija, punih sandukamisterioznog sadržaja. U vazduhu je lebdeo onaj miris koji najviše volim, mešavinafine plesni, prastare prašine, tame i tajanstva: miris podruma. Došlo mi je dazaplačem.

- Ne zanima nas ovo - reče Sigrid - već hladnjača.Tu se nalazila neverovatna količina šunki, sireva, povrća, mlečnih proizvoda,

sosova - zalihe hrane dovoljne za nekoliko meseci.- Je l’ se to sprema neki rat? - upitah.- Ja o tome još manje znam. Ostava je onamo; a sada, evo blaženstva.Otvorila je jedna vrata. Ugledao sam bazen dubok tridesetak centimetara,

prostran, napunjen vodom prepunom kockica leda, odakle su izvirivali grlićišampanjskih boca do u nedogled. Nalik na kakvu poplavu iz ledenog doba koja jeprodrla u grobnicu kineskog cara sahranjenog sa hiljadama statua izrađenih po likunjegovih vojnika.

- Ja sanjam - prošaptao sam.- Na taj način u bilo koje doba dana ili noći ima šampanjca na idealnoj

temperaturi.- Koliko tu ima boca?- Nemam pojma. Postoji mašina koja održava struju i pretvara vodu u led. Flaše

ne smeju biti preblizu, kako bi komadići leda mogli da cirkulišu.- I sve je to samo Vev Kliko?

- To je moj omiljeni, ali ima i Dom Perinjona, koji je Olafu omiljen. Odnajboljih berbi imamo Rederer i Krug.

- Kako uspevate da uočite gde je koji?Sa pakosnim smeškom, odvela me je do komandne table pune dugmića i etiketa

na kojima su bili popisani šampanjci i godine.- Kada pritisnete dugme sa željenim šampanjcem, flaše se osvetle. Recimo,

Rederer 1982.Dotakla je taster. Ukazalo se nekoliko boca sa svetlećim oreolom boje zelenog

žada.- A ako pritisnete sve dugmiće odjednom...Bazen postade još bajkovitiji: u njemu se razabirala narandžasta silesija Vev

Klikoa, bledoplavi odsjaj Dom Perinjona, ljubičasta ostrvca Kruga.- Sistem vakuuma održava svaku flašu u uspravnom položaju i na odstojanju od

ostalih. Bazen je dugačak i uzan, okružen hodnikom kako bi se olakšao prilaz svakojberbi. Koju želite?

- U Olafovu čast, voleo bih jedan Dom Perinjon.Nisam se usudio da napomenem kako ga nikad ranije nisam pio. Takve stvari ne

bi smele da budu nepoznanica važnoj ličnosti kao što sam ja. Sem toga, želeo sam daupoznam omiljeni šampanjac svog prethodnika.

Dohvatila je jednu flašu i stavila je u kofu koju je napunila u bazenu. Gustinakockica leda zadivila me je.

Sigrid otvori frižider pun čaša za šampanjac koje su se caklile od inja, uze dve ipope se u salon objašnjavajući značaj temperature stakla. Išao sam za njom očarano iposlušno, napuštajući sa žaljenjem tu Ali-babinu pećinu.

- Hoćete li da otvorite flašu? - ponudi mi ona.Prihvatio sam se zadatka, ublaživši rukom eksploziju čepa kako bih postigao

zvuk metka ispaljenog s prigušivačem, doživljavajući vrlo ozbiljno ličnost za koju meje ona smatrala.

- U Olafovo zdravlje? - predloži Sigrid.- Kog Olafa?- Ja ih znam samo dvojicu: vas i njega. Hajde da nazdravimo onom koji je

odsutan.To sam mu zbilja i dugovao. Otpio sam svoj prvi gutljaj Dom Perinjona: učinio

mi se još intenzivnijim i suptilnijim od Vev Klikoa, mada možda zbog toga što mi jedanašnji dan bio drugačije prijatan nego jučerašnji. Potrudio sam se da prikrijemuzbuđenje, kao svetski čovek naviknut na takva zadovoljstva.

- Prvi mi je put da pijem šampanjac odmah posle dremke - rekoh.

- I, kako je?- Savršeno. Bili ste u pravu, to je tačno ono što mi je trebalo.- Juče ste večerali. Večeras ste pili na tašte. Ne čini li vam se da to pojačava

ukus šampanjca?- Možda. Jedete li vi ikada?- Ne baš često.- Vi ste manekenka?- Ne. Ja ne radim. Vodim dokon život pun luksuza.Osmehnula se i ponovo napunila čaše.- Koliko već dugo poznajete Olafa? - upitah.- Sreo me je pre pet godina.- „Sreo me je”: kažete to kao da niste bili tamo.- Donekle je tako. Moj brat je bio diler. Da bi utvrdio kvalitet robe, isprobavao

ju je na meni. Ja sam bila njegov kušač heroina. Kada me je Olaf pokupio, bila sam unesvesti, potpuno overdozirana. Probudila sam se ovde.

- Nisam znao da je Olaf koketirao s takvim svetom - natuknuo sam.- Pa, baš i nije. Uslov da ostanem ovde bio je taj da više nikad ne taknem drogu.

Olaf se toga grozi. Skidanje je bilo mučno. Izdržala sam zato što sam želela daostanem.

- Volite ovu vilu?- Ko je ne bi voleo?Nisam se usudio da kažem da je meni naprosto grozna.- Baš je udobno mesto - odgovorih.- Za mene je to bio spas. Moj brat nije mogao znati gde sam, suviše je daleko.

Nas dvoje smo živeli u okolini Bobinjija, i izgubio mi je trag.- Vi ste Francuskinja?- Zar niste znali?Nasmejala se.- Mislite da izgledam kao tipična Šveđanka? - upitala je.To sam bio i pomislio, ali reših da igram ulogu blaziranog tipa:- To ništa ne znači. Olaf ne izgleda kao tipičan Šveđanin.- Ni vi - dodade ona. - Olaf me je naučio da govorim pravilno. Kao što znate, on

govori francuski veoma otmeno. Nemam više ništa zajedničko sa osobom kakva sambila pre nego što me je upoznao.

Ja takođe. Zbilja, susret sa Olafom preobrazio je mnoge ljude.- On je stvarno čovek i po - rekoh.- Oh, da. Ja ga mnogo volim. Očigledno, ne volim ga kao što žena voli muža.

Očigledno? Šta je tu očigledno?- Volim ga i više od toga - zaključi ona.I dalje mi ništa nije bilo jasno.- Ali zamaram vas što toliko pričam o sebi - nastavi ona.- Naprotiv.- Sad je na vas red da mi ispričate svoj susret sa Olafom.Našao sam se u neprilici.Proviđenje se pojavilo u liku mačka. Debelog i lenjog mačka koji je sa

nadurenom dostojanstvenošću prišao gazdarici kuće.- To je Kolačić - objasni mi ona. - Došao je da zahteva svoj obrok.Držao se zapovednički, ozlojeđen što svoju služavku mora da podseća na njene

dužnosti.Otišla je u kuhinju i otvorila konzervu luksuzne mačje hrane, koju je sipala u

dubok tanjir. Spustila ga je na pod. Dovršili smo flašu šampanjca gledajući Kolačićakako mirno mezeti svoju porciju.

- Ja sam pokupila Kolačića pre dve godine, isto kao što je i Olaf pokupio mene.Bio je mršavo, prestravljeno mače.

- Promenio se.- Mislite, ugojio se?- Da. I više uopšte ne izgleda prestravljeno.Nasmejala se.Bio sam gladan. Voleo bih da mogu da zahtevam jelo kao Kolačić. Pošto su

ljudska bića prisiljena na licemerje, upitah Sigrid je li možda ona gladna. Verovatnonije čula moje pitanje, jer je rekla:

- Znate, bez Olafa, sada bih bila mrtva. A to čak ne bi ni imalo nekog značaja, sobzirom na moj dotadašnji život. Olaf se nije zadovoljio samo time da me spase, većme je naučio svemu što u životu vredi.

Počinjala je da me nervira sa svojim svetim Olafom. Poželeh da joj kažem da jemrtav i da sam ja taj koga treba da se pobrine da nahrani. Zadovoljio sam se pakosnimkomentarom:

- Hoćete reći, naučio vas je da heroin zamenite alkoholom?Prsnula je u smeh.- I da je samo to, već bi bilo fantastično. Naučio me je mnogim drugim stvarima.Nisam hteo da je pitam čemu ju je to Olaf naučio. Prosto-naprosto sam izjavio da

sam gladan. Na to ona kao da se prenula iz sna:- Oprostite mi, sasvim sam zanemarila svoje dužnosti.Nego šta.

- Šta želite da jedete?- Ne znam. Isto što i vi.- Ja nikad nemam potrebu za jelom.- Večeras ćete napraviti izuzetak. Rekoste mi da ne volite da pijete sami, a ja ne

volim da jedem sam.Moj nedostatak manira ju je zaprepastio, ali bio sam dovoljno značajan čovek da

bi me poslušala. Otvorila je frižider, i uprkos tome što je obilovao namirnicama,zurila je u sadržaj sva smetena. Kao kaćiperka koja pomno pregleda svoj ormanprepun garderobe, spremna da zaključi kako nema šta da obuče.

Reših da joj pomognem:- Gle, ima šnicli, domaće testenine, pečurki, pavlake... Ja kuvam, važi?Kao da joj je pao kamen sa srca.- Mogu li da vam pomažem? - upitala je.- Operite pečurke i isecite ih na tanke kriške.Oljuštio sam beli luk, isitnio ga i propržio sa mesom i puterom. Tanko naseckani

šampinjoni razmekšavali su se u drugom tiganju. Pomešao sam sve u šerpi dodavšicelu čašu guste pavlake.

Sigrid me je zabrinuto gledala.- Olaf to radi drugačije? - pitao sam je.- Ne znam. Nikad ga nisam videla da kuva.Kakav su to oni bili par? I zašto sam je uporno i dalje zvao Sigrid? Svakako je

imala francusko ime. Kakvo? Nisam uspevao da zamislim.- Da nemate možda neko dobro crno vino koje bi išlo uz ovaj obrok?- Verovatno ga ima u ostavi, ali u ta vina se ne razumem.Ugledao sam flašu crnog vina u jednom ćošku kuhinje.- A ovo?- Ah, da. To mora da je Olaf doneo.Prišla je da pročita etiketu.- Klo Vužo iz 2003. Može?- Izvrsno, otvorite je.Nisam mogao da verujem na kakav joj se drzak način obraćam.- Hoćemo li večerati u kuhinji ili u trpezariji?U kuhinji nije bilo francuskih prozora, pa sam zato odabrao tu prostoriju.

Devojka koja se sasvim izvesno nije zvala Sigrid postavila je sto. Skuvao samtesteninu i poslužio nas.

- Baš je ukusno - reče ona učtivo.- Tako je. Napravio sam dosta, da ostane i za sutra. Ovo jelo je bolje kad

odstoji.Nadao sam se da ću je preneraziti nagoveštajem da će to isto jesti i sutra. Ona je

to iskoristila kao izgovor da jedva nešto čalabrcne: „Ubedili ste me da će sutra bitijoš ukusnije.”

Nerviraju me žene koje jedva i pipnu svoj tanjir. Došao sam u iskušenje da joj toi kažem, ali sam se predomislio: nisam smeo da budem neprijatan sa osobom koja meje tako ljubazno ugostila i nudila me Klo Vužoom iz 2003.

- Ovo je sjajno vino, znate.- Verovatno - odgovori ne-Sigrid otpivši gutljaj. - Moje nepce nije dovoljno

istančano da bi to razabralo.- Ne dopada vam se?- Ne onoliko koliko bih htela.- Shvatam. Vi ste ekstremista kada se radi o šampanjcu.- Upravo tako.Još se nisam usuđivao da je pitam za ime. Toliko sam želeo da ga saznam da bi

moja preterana radoznalost učinila pitanje suviše intimnim. Potom mi pade na um dapostoje mnoge stvari o kojima sam goreo od želje da je propitam, a koje su mi,naprotiv, bile istinski zabranjene: ko je Olaf, ko bi trebalo da sam ja, kojim smo sezajedničkim poslovima bavili? U poređenju s tim, oblast onomastike učinila mi sebezopasnom. Možda bi čak bilo neuljudno da je ne pitam.

- Kako se zovete?Osmehnula se.- Kako god hoćete.- Kako to?- Kako biste hteli da se zovem?- Neću ja ništa. Recite mi svoje pravo ime.- Nemam ga. Ime iz lične karte nikad mi nije ni bilo od koristi. Majka mi je patila

od amnezije, i svaki put bi me nazvala drugačije. Otac i brat me nikako nisu ni zvali. Uškoli su mi se svi obraćali po prezimenu, koje sam, srećom, promenila.

- Zašto srećom?- Jer sam se prezivala Batist, a to je muško ime. Stvarno je čudno kad vas na sve

strane nazivaju Batist.Pretrnuo sam. Nastade tišina.- Inače - nastavih - to ime vam da je pravo da krstite ljude. Dakle, možete sami

da odaberete ime. Kad razgovarate sami sa sobom, kako se nazivate?- Ne nazivam se. A vi se sebi obraćate po imenu?- Naravno. Grdim sâm sebe: „Batiste, kretenu jedan!”

Prsnula je u smeh.- Nazvali ste sebe Batist! Zbunila sam vas svojim pričama...Dočekao sam se na noge kako sam znao i umeo:- Kako vas Olaf zove?- Naziva me švedskim imenom.- To vam je po volji?Slegla je ramenima.- Navikla sam. Osim Batista, dopadaju mi se sva imena koja dobijem.- Čak i Gertruda?- Gertruda mi se baš sviđa.- Meni je bolje čak i Batist.- Ja ne volim svoju porodicu, pa ne mogu voleti to ime. Sem toga, znate, dopada

mi se ideja da nosim ime koje mi svako dâ po nahođenju.- To dođe isto kao, recimo, privremeni poslovi.- Baš tako.- Koje vam je ime Olaf odabrao?- To vam neću reći. Ne želim da utičem na vašu maštu.Pravio sam se da razmišljam gledajući je pažljivo, kao kada kod trgovca bojama

pomno proučavate paletu sa uzorcima. Delovala je kao da se živo raduje što je nekotako posmatra. Razumeo sam je: želela je da proživi ad libitum taj intenzivni trenutakkoji svako iskusi samo jednom, a da ga nije ni svestan - dobijanje imena.

Zapravo sam već bio odlučio. Frapirala me je činjenica da sam je instinktivno,pre nego što sam uopšte znao da nema ime, već bio krstio. Kao da sam predosetionjenu potrebu i ispunio je imenom koje mi je već zvučalo prisno.

- Sigrid.- Sigrid - ponovi ona očarano. - Lepo je.- Je li to ime koje je Olaf smislio?- Ne.- Koje je ime odabrao?- To se vas ne tiče.- Uvek čuvate u tajnosti imena koja vam ljudi daju?- Kada sam bliska sa tom osobom, da. Olaf mi je muž.- A od osoba koje vam nisu bliske, koje je najsumanutije ime koje ste dobili?- Zašto vas to pitanje do te mere zaokuplja?- Ne znam - odgovorih, svestan da je to zbog mog sopstvenog imena.Neko vreme je razmišljala, i najzad reče:- Sigrid.

- Smatrate da nas dvoje nismo bliski?Nasmejala se.- U svakom slučaju, drago mi je što ste odabrali švedsko ime. To je veoma

blagonaklono s vaše strane. Kao da me primate u svoj svet.„Draga moja Sigrid, ti mene primaš u svoj svet” - pomislio sam.Kada se pozdravila i otišla, osećao sam se frustrirano što ne mogu da odem s

njom u sobu. „Ti parovi što spavaju u odvojenim sobama stvarno su nepodnošljivi”,prošlo mi je kroz glavu. Ali Sigrid nije ni znala da sam od sada ja njen suprug, a u timstvarima ne valja prenagljivati.

Legao sam, očaran ovim danom. Šta sam radio? Pročitao sam odličan roman,spavao, pio Dom Perinjon i Klo Vužo, večerao u prekrasnom društvu. Ne postoji boljinačin da se provede vreme. Pre svega, bolje sam upoznao svoju ženu. Mislio sam dasam oženjen Šveđankom iz snova, kad ono, supruga mi je bivša narkomanka izBobinjija, koju sam krstio imenom Sigrid, zbog čega mi se samo još više sviđala.

Međutim, njeno prezime Batist učinilo mi se kao preterana koincidencija. Vratiosam se na teoriju zavere. Slučajnost? Na interfonu, pored broja mog stana, pisalo jeBatist Bordav. Je li moguće da je počivši Olaf odabrao da tu pozvoni isključivo izrazloga što mu je ime zvučalo poznato? Ako je tako, nemam zašto da brinem.

Uprkos dugom popodnevnom dremanju, osetio sam kako me hvata san. Ne postojizov kome je teže odupreti se, utoliko pre što nisam imao nikakvog razloga da mu se neprepustim. Spokojno sam zaspao.

*

Četiri sata kasnije, u mojoj glavi se zaorila melodija od deset nota, iskrsla iz bogće ga znati kog zakutka mog pamćenja. Sedeći na krevetu sav prestravljen, prepoznaosam broj telefona koji je Olaf okrenuo pre no što će ispustiti dušu.

Šta ako je to broj ove vile? Pored kreveta nalazio se telefonski aparat, ali nanjemu nije ništa pisalo. A neću valjda krenuti da istražujem usred noći. Bolje da opetzaspim nastojeći da ne zaboravim taj broj. Mogao sam se pouzdati u svoje sećanje:nije li me upravo probudilo u četiri ujutro? Nažalost, iz iskustva mi je bila poznataapsurdnost pamćenja koje vam daje informacije kada nisu ni od kakve koristi, aumukne kada vam je neki podatak neophodan. Nisam umeo da se služim notnimpismom. Kad bih samo mogao da zabeležim melodiju!

Upalio sam svetlo, uzeo papir i olovku. Nacrtao sam deset tačaka u skladu savisinom tona i spojio ih kao kakvo sazvežđe. Moj sistem notacije bio je, najblažerečeno, rudimentaran, ali pamćenju je ponekad dovoljan i minimalan oslonac.

Ta škrabotina me po svoj prilici nije baš umirila, pošto je sada samo čudo mogloda me uspava. Besmisleni pesmuljak od deset nota motao mi se po glavi kao da unutraimam nekakav faličan mehanizam koji se ne može zaustaviti. Podsetio me je na petnota iz filma Bliski susreti treće vrste koje služe za komuniciranje s vanzemaljcima,pa svi žitelji planete počinju besomučno da ih sviraju kako bi prizvali Marsovce.

A koga sam ja to zvao?U jednom trenutku akord mi je tako udario po nervnom sistemu da sam ispustio

krik. Trenutak kasnije, upitao sam se da li me je Sigrid čula. U sledećoj sekundiponadao sam se da me je čula i da će dotrčati u moju sobu, odevena u satenski negliže,kako bi saznala razlog moje uznemirenosti. Ja bih se izgovorio na košmar i zamolio jeda ostane kraj mene, položi svoj nežni dlan na moje grozničavo čelo i otpeva miuspavanku.

To se nije dogodilo. Pade mi na pamet da kriknem glasnije, ali se nisam usudio.Da bih ućutkao melodiju, zaredao sam u glavi najpreStrawberry Fields, potom Enjoythe Silence, potom Satisfaction, potom Bullet with Butterfly Wings, potom NewBorn: sva ta kakofonija nije mi pomogla. Niz od deset glupavih nota izranjao je preko

Bitlsa, Depeš Moda, Stonsa, Smešing Pampkinsa i Mjuza kao nekakav zvučni korov.Za uzvrat, napor me je umrtvio od umora, te sam opet zaspao.

Probudio sam se u deset ujutro. Iskočio sam iz kreveta, navukao beli frotirnibademantil i sišao. Dozivao sam Sigrid, tražio je. Nije više bila tu.

„Nedeljom ostajem kod kuće. To je jedini dan kad ćete morati da trpite mojeprisustvo”, rekla mi je. Danas je ponedeljak.

Razočaran, otišao sam u kuhinju. Već mi je bila spremila kafu i kupila kesicukroasana. Pročitao sam poruku sa ceduljice:

Dragi Olafe,Nadam se da ste lepo spavali. Vraćam se večeras oko sedam. U slučaju nekog

problema, nazovite me na mobilni 06...Želim vam prijatan dan.Sigrid,Versaj 24. 7. 2006.

Potpisala se imenom koje sam joj ja dao. Zapitao sam se kakav je to utisak na njuostavilo. Rado bih je nazvao da je upitam, ali pomislih da bi bilo neprikladno: čovekod velikog značaja ne bi gubio vreme na takvo ponašanje.

Kolačić je prišao i netremice me gledao dok sam jeo kroasane. Pružio sam munekoliko komadića, koje je prezrivo odbio, dajući mi do znanja da on nije mačak kojiće se zadovoljiti tuđim mrvicama. Takođe je izbegao moje pokušaje da ga pomilujempo širokim leđima. Ta životinja nije volela neznance.

Dok sam još pio kafu, dohvatio sam telefonski aparat iz kuhinje i okrenuo 06.Zvuk se nije poklapao s melodijom koja me je sinoć proganjala. Pritisnuo sam 01, i toje odgovaralo. Dolazili su u obzir i brojevi 04 i 07, ali Olaf bejaše napomenuo dazove Pariz. Naravno, može se desiti i da me je lagao.

Bilo je tek pola jedanaest. Kasnije ću nastaviti sa istragom. Odoh da se potopimu veliku kadu. Da sam još Batist Bordav, sad bih radio s kolegama u kancelariji. Kakosam mogao protraćiti toliko godina života na posao od koga mi je tako malo ostalo usećanju?

Puštao sam da mi se telo razmekša u vrućoj vodi. Bio sam srećan poput sušenepečurke koja se namače u supi, i naslađivao se vraćanjem nekadašnje zapremine.Oduvek sam sažaljevao sušeno povrće: kakav je to život ako izgubite svu svojuvlažnost? Na ambalaži nas uveravaju kako je suvi proizvod zadržao sva pređašnjasvojstva; ali kada bismo priupitali to sasušeno bilje, njihovo mišljenje bi se bez

ikakve sumnje razlikovalo. Kako li je negde dosadno biti neistruljiv!Otkako sam se zvao Olaf, osećao sam se porozno. Nalik na kuskus, upijao sam

okolnu tečnost. Ako se tako nastavi, moje telo će ispuniti čitavu zapreminu kade. Sobzirom na količinu pene za kupanje koju sam sipao u marinadu, moja tkiva će imatiukus sapuna.

Kada je i mozak počeo da mi se natapa, izašao sam iz kupke. Bolje da centralnideo sistema zadržim u operativnom stanju i izbegnem kurcšlus. Moj lik u ogledaluimao je boju kuvanog jastoga. Obukao sam bademantil i sišao u salon. Tamo senalazila stereo linija o kakvoj Batist Bordav ne bi mogao ni da sanja. Šveđani i haj-faj, to je poznata stvar. Pade mi na pamet da sam ovde već jedan dan i dve noći a jošnisam čuo nikakvu muziku. Poslednja osoba koja je ubacila CD u ovaj aparat mora daje bio pokojni Olaf. Ako je bio nalik meni, nije vratio disk na mesto posle slušanja.Rešio sam da proverim, te sam uključio CD plejer i pritisnuo dugme „play”.

Srce mi je snažno lupalo pri pomisli da slušam poslednju muziku koju je čuo mojprethodnik. Prve note pokazale su da je reč o klasici. Olakšanje: nisam naleteo nanešto otrcano švedski, tipa Abba. Ubrzo sam identifikovao kompoziciju: Stabat Materod Pergolezija.

Da bih postigao savršenost trenutka, doneo sam iz kuhinje čašu Klo Vužoa odjuče. Opružio sam se na kauču i naslađivao se sjajnom muzikom i sjajnim vinom.

To je isto vino koje su pile izbezumljene zvanice u filmu Babetina gozba -Nordijci se zbilja razumeju u burgundce. Namrštio sam se: poslednja osoba koja mi jepričala o burgundskim vinima bio je onaj vinar na telefonu, neposredno posle Olafovesmrti. Zaista, jesam li ikad imao svog vinara? Pa još pritom vinara iz Burgundije?Batist Bordav nije pio tako otmena pića. U ovoj priči bilo je malo previšeburgundskih vina. Opet zavera.

Prisetih se da sam nameravao da preduzmem telefonsku istragu i pronađem brojOlafovog poslednjeg sagovornika. Nažalost, kompozicija Stabat Mater je pokrila onumelodiju u mom mozgu, koji je imao dobar ukus: između Pergolezija i FransTelekoma, izbor nije bio težak. Pa ipak, onih deset tonova bili su mi potrebni: kako daih iskopam iz memorije?

Vrteo sam se ukrug, čupajući kosu. Nema ničeg mukotrpnijeg od pokušaja daiščeprkate neki priprosti pripev iz glave zaposednute veličanstvenim orkestrom. Imaosam utisak da obavljam iskopavanja ispod nekog raskošnog grada kako bih izneo nasvetlo dana ruševine kakve uboge varošice. Ta apsurdna arheologija dovela me je doludila.

Počeo sam da ječim: „Pergolezi, umukni!” sve mahnitije. Kolačić me je prezrivoposmatrao. Potrčao sam na sprat da nađem jučerašnju škrabotinu. Ispostavilo se da mi

nije od veće mnemotehničke koristi nego, recimo, muzički telegram. Zaurlao sam odočaja.

Sišao sam u prizemlje. U kuhinji sam opet ugledao poruku od Sigrid. Njen brojtelefona poklapao se sa današnjim datumom: iskoristio sam to kao izgovor da jenazovem.

Javila se odmah.- Je li koincidencija - upitah je - što je vaš broj isti kao današnji datum?- Ne, ja menjam broj svakog jutra. Na taj način uvek znam koji je datum.- Stvarno?!- Pobogu, Olafe, naravno da je koincidencija! Da nije vas, ne bih ni primetila.

Samo ste vi u stanju da uočite takve detalje.- Mislite?- Da. Profesionalna deformacija, pretpostavljam.Završili smo razgovor u prijatnom tonu. Pitao sam se koje je zanimanje moglo

deformisati mozak na takav način. Tajni agent? Da, tajni agent bi izuzetno pazio nadetalje. Moja paranoja bi bila od dragocene koristi u kontrašpijunaži. A ako je mojprethodnik primao u svoju kuću tajnog agenta, da li se i on bavio istom profesijom?

Mozak je haotičan kompjuter. Melodija broja od deset cifara isplivala je napovršinu. Uvek je tako, kad više ne tražite neki podatak, baš tada ga nađete.

Popeo sam se i ušao u svaku prostoriju. Prostrana soba sa radnim stolom - morada je Olafova. Seo sam za pisaći sto. S obzirom na količinu brojeva upisanih uadresar, trebaće mi sto godina da identifikujem onaj koji odgovara melodiji.

Doduše, raspolagao sam neograničenim vremenom i nisam imao šta drugo daradim. Smesta sam se prihvatio posla: čim bih naišao na broj koji počinje sa 01 ili 04,podigao bih slušalicu i otkucao partituru, zastajući kod prvog odstupanja od traženedekafonije. Odlučio sam se za abecedni red, mada redosled ionako nije imao značaja.Kod slova B otkrio sam, sa popriličnim olakšanjem, da se ne pojavljuje nijedanBordav. Sem toga, izgleda da Olaf i ja nismo imali zajedničkih poznanika. Tako mi jebilo draže.

Monotoni i tupavi zadaci oduvek su mi se sviđali. Da nije tako, kako bih mogaoonoliko dugo da radim kao kancelarijski službenik? Volim da se osećam korisnim a damozak ne mora da mi se grči od napora. To je bolje od neaktivnosti, jer oslobađaglavu osećanja teskobe. Najlepše sanjarije se odvijaju tokom obavljanja najglupljihposlova. Automatsko pilotiranje ipak ne sprečava sive ćelije da analiziraju čovekovuaktivnost na plodonosan način: posle nekog vremena, toliko sam se navikao namuzičku deonicu od deset cifara da mi tastatura takoreći više nije ni bila potrebna dabih je čuo. Kako sam se oduvek divio ljudima koji čitaju partiture i oduševljavaju se

njihovom lepotom, bio sam ponosan na svoj neznatni napredak.Katkad bi me neko ime inspirisalo i dekoncentrisalo. Deskovjak Elžbjeta. To

mora daje Elizabet na poljskom. Elžbjeta - lepo zvuči. Susret s nekom ElžbjetomDeskovjak nagoveštava nešto neočekivano. Nimalo nalik Polu Demareu, iz sledećegreda. Ili bi mi pozivni broj podstakao maštu: 00 822, koja je to zemlja? Ili, joššašavije: 00 12 (1479) - to mora da je neko ostrvce u Pacifiku. Zar tamo postojetelefoni? Zamišljao sam nekog tipa na vrhu kokosove palme kako se sasuljava nizstablo zato što je čuo zvonjavu telefona.

Kao bezobrazni klinci, ponekad bih došao u iskušenje da ih pozovem. Nisam japlaćao račun, pa zašto da se ustežem? „Halo, kako se zove vaša zemlja? Koliko je kodvas sati?”

Te budalaštine su me usporile. U pola dva po podne, bio sam tek kod slova E.Sišao sam u kuhinju i napravio sendvič sa salatom potočarkom. To je izvrsno, alipotočarku treba dobro oprati, inače ćete se razboleti od neke užasne bolesti koja semože dobiti samo od potočarke, neke grozote od koje se umire u najgorim mukama.Upravo je to ono što potočarku čini izuzetnom. Baš kao i japanska riba fugu, koja zasašimi4 znači isto što i ruski rulet za društvene igre.

Vratio sam se imeniku. Dok sam jeo, iz glave mi je isparilo moje novostečenomuzičko znanje. Morao sam iznova da počnem da pritiskam tastere, nalik na retardakoji je otkrio novu igru.

Iznenada, telefon zazvoni. Uspaničio sam se, ne znajući kako da postupim.Najzad podigoh slušalicu ne bi li prestao taj nepodnošljivi zvuk. Bila je to Sigrid.

- Izvinite, Olafe. Imate li neke vesti o mom mužu?- Ne. Jesam li smeo da se javim?- Kako god hoćete. Kao da ste kod svoje kuće.Nije ni slutila koliko je to tačno.- Zvala sam više puta, ali neprekidno je bilo zauzeto - reče ona.- Tako je - odgovorih, u velikoj neprilici. - Oprostite.- Ma, ne mari.- Brinete se za Olafa?- Navikla sam već. A i nemam razloga za brigu, zar ne?- Naravno.Spustio sam slušalicu, posramljen što sam je tako slagao. „Navikla sam već”,

izjavila je. Da li je to trebalo da shvatim kao potvrdu teorije o tajnom agentu? Kojedrugo zanimanje omogućava da nestajete ne obavestivši svoju ženu?

A šta ako sam ja šef uticajne mreže kontrašpijunaže? Dopadala mi se ta ideja.Pošto nikada nisam imao tajni, bila bi to i te kakva promena. Ali avaj, koliko ću još

dugo moći da blefiram ljupku Sigrid?

*

Popodne je proteklo a da nisam ni primetio. Bio sam navio budilnik da zazvoni udevetnaest časova, kako bih se obezbedio da ne budem uhvaćen u Olafovoj sobi dokpretražujem njegov imenik. Kad je zazvonio, bio sam kod slova I, takoreći ne znajućiza sebe. Usporilo me je slovo G: Olaf je poznavao nenormalno veliki broj ljudi čijeprezime počinje na G.

Još uvek u bademantilu, skljokao sam se na kauč u salonu. Trud me je iscrpeo.Uživao sam u trenutku: bio sam muž koji, posle napornog radnog dana, čeka napovratak supruge. Radovao sam se što ću je videti. Šta li je otišla da radi? Nisamimao prava da je pitam.

Kad sam začuo otvaranje vrata, krenuo sam joj u susret. Sigrid je imala rukeprepune kesa sa imenima poznatih butika.

- Mogu li da vam pomognem?- Ne, hvala, nije teško. Istuširaću se, pa ću vam se pridružiti.Ležeći na kauču, pitao sam se da li su stvari zaista takve kakve izgledaju. Je li

Sigrid provodila dane trošeći Olafov novac po luksuznim prodavnicama? Može li seživeti tako? Naslađivao sam se svojim neznanjem.

Kada je ušla u salon, imao sam utisak da je obukla novu haljinu. Po čemu samznao da je nova? Nije mi bila poznata sadržina njenih ormana. Delovalo mi jelogično: bila je u šopingu, i poželela da odmah isproba ono što je kupila. Takođe mise činilo da se drži poput osobe koja nosi neki deo odeće po prvi put. Poželeh da jojdam kompliment, ali se prisetih da treba da se naviknem na ulogu muža. U skladu satim, nisam ništa primetio.

- Olaf još uvek nije telefonirao? - upitala me je.- Nije. Sigrid, dobro znate da nemate nikakvog razloga za brigu.U mom tonu bilo je malo mrzovolje. Ta oštrina ju je umirila:- U pravu ste, baš sam glupa. Posle toliko vremena, trebalo bi da toga budem

svesna.„Čega to?” - pomislih, ne rekavši ništa.- Da li vam se izlazi? - upitala me je.

Nanjušio sam zamku.- A vama?- Ja sam ceo dan provela napolju. A vi ne izlazite već dva dana. Možda osećate

potrebu za tim.- Ne. Dobro mi dođe promena, znate.- Shvatam - sa smeškom će ona.Uf.- Veoma mi je drago što vam se ne izlazi. Ovde nam je baš lepo.- Volite ovu vilu?- I previše.- Zar ne smatrate da je dekor pomalo...Zastao sam, tražeći odgovarajuću reč. Nije on bio ni kičast ni pompezan. Bio je

naprosto ogavan, ali nisam to mogao da kažem.Blagonaklono je slegnula ramenima.- Mislite, drugačije je od Bobinjija? I jeste. Ja se u to ne razumem, znam samo da

me je ovo mirno i luksuzno mesto spaslo.- Da ste mogli sami da birate, biste li odabrali ovu vilu?- Nemam pojma. Drago mi je što nisam ni morala da biram, ne znam da li bih

umela.- Olaf ju je izabrao?- Ne. Njegov prethodnik.Moj prethodnik je imao prethodnika.- Olaf voli ovo mesto?Bilo mi je teško da o njemu govorim u sadašnjem vremenu.- Ne znam, nije mi rekao. Znate li da ja moram sebe da teram da izlazim?- Zašto se primoravate?- U suprotnom ne bih ni kročila napolje. Naručivala bih stvari koje su mi

neophodne za život i živela bih ovde zamandaljena.- Je l’ bi to nekome predstavljalo problem?- Već sam probala.- I, kako je ispalo?Smeteno je odmahnula glavom, kao da ne želi da priča o tome.- E pa, ja nisam pomolio nos napolje već dva dana i najradije bih tako i nastavio.- Nastavite, molim vas! - oduševljeno će ona. - Na vašem mestu, i ja bih učinila

isto.- Moje prisustvo vam ne smeta?- Naprotiv. To je bolje od samoće.

- Shvatam. Ja ili neko drugi, svejedno...- Nisam to htela da kažem. Niste vi prvi Olafov kolega koji je ovde odseo. Nego,

drugačiji ste.- Objasnite mi.- Kod drugih, tačno se oseća da im je boravak ovde samo odmor između dve

misije. Kao da su u hotelu; to ih ne zanima. Nestrpljivi su da odu. Njihov život jenegde drugde. Mada, pazite, razumem ih. Zašto bi pridavali ikakav značaj ovommestu? A vama se, izgleda, baš dopada ovde.

- Potpuno ste u pravu.- Oduševljena sam. Ova kuća vam pobuđuje znatiželju, čitate knjige iz

biblioteke... Sem toga, vi ste prvi uz koga nemam utisak da sam hotelsko osoblje.- Zaista?- Da. Pri tome ne mislim da su vaše kolege neučtive, razumem njihovu potrebu da

ne pričaju. Ali otkako ste vi ovde, osećam da postojim.- Pretpostavljam da i u Olafovom prisustvu imate taj osećaj.- Manje nego s vama. Nadam se da ne ispadam nevaspitana ili nezahvalna što

sam to rekla. Olaf me je spasao, i lepo se brine o meni. A vi se interesujete za mene.Ili sam bar stekla takav utisak.

- Interesujem se za vas, budite uvereni.- Kako ste divni! Vodite uzbudljiv život u kome su ulozi ogromni, i uspevate da

se zainteresujete za tako beznačajnu osobu.„Uzbudljiv život u kome su ulozi ogromni.” Ma, nije valjda! Jedino što je

obeležilo moj život bili su Olafova smrt i susret sa njegovom ženom. Kad bi samoznala!

- Vi ste sušta suprotnost beznačajne osobe.Nisam želeo da ispadnem neotesan dodajući još nešto.- Kako ne, Olafe. Pogledajte kako provodim dane.- Ja to ne znam.Radovao sam se što ću najzad saznati nešto o tome. I baš je taj momenat debeli

mačak odabrao da se sa ozlojeđenim pogledom namesti pored gazdarice.- Gladan si, Kolačiću moj. Daću ti sad da jedeš.- Je l’ to ne može da sačeka?- Ne. Kad je Kolačić gladan a ne nahranimo ga odmah, penje se po stolovima i

ruši stvari. Više i ne brojim vaze koje je tako polomio.- Nije on glup. Ako vidite i mene da to radim, znaćete da treba da me nahranite.Nasmejala se. Krenuo sam za njom u kuhinju. Kolačić se bacio na svoju paštetu

sa četiri zvezdice.

- Da vam donesem flašu šampanjca?Navika je već bila stvorena.Dok je bila u podrumu, izgrdio sam mačka:- Kretenu! Najzad je htela da mi saopšti svoj dnevni raspored, i baš je tada

gospodin našao da zahteva svoju papicu!Kolačić me nije udostojio ni trunke pažnje. Njegovo likovanje bilo je

poražavajuće.Sigrid se vratila sa Vev Klikoom u kofi punoj leda.- Predlažem da svakog drugog dana popijemo po jednu „udovicu” - rekla je.Izgleda da je predviđala da ću tu dugo ostati. To mi je odgovaralo.- A kako bi bilo da se vratimo u salon? Šampanjac sa mirisom mačje hrane...- U pravu ste - reče ona.Sem toga, nije mi se dopadalo da delim Sigrid sa Kolačićem.Napunila je čaše prekrivene injem.- Kome večeras nazdravljamo? - upitala je.- Sigrid. Identitetu koji sam vam ja dao.- Za Sigrid - reče ona pre no što će ispiti šampanjac sa slašću i olakšanjem.Ispraznio sam čašu na eks kako bih skupio hrabrosti da je podstaknem da nastavi:- Pre nego što vas je mačak prekinuo, pričali ste mi o tome kako provodite dan.- To svakako ne može biti duga priča - reče ona.- Niste ni počeli.- Videli ste me maločas kad sam se vratila. Zar to nije dovoljan odgovor?Imao sam utisak da joj je neprijatno. Poslužio sam je još jednom čašom pitajući

se o čemu bismo mogli da pričamo. Koju temu da odaberem a da ne bude opasna nitinezgodna?

Devojci se zavrtelo u glavi. Izvinila se i prilegla.- To je zbog šampanjca na prazan stomak - rekoh. - Danas niste ništa jeli.- Nije strašno. Volim vrtoglavicu.Njen smeh mi je ukazao na to da je malo pripita. Sad je bio trenutak.- Pričajte mi o sebi, Sigrid.- Nema bogzna šta da se kaže. Nemam čak ni ime. Primam ljude koji prolaze kroz

ovu kuću i čuvam njihove tajne.- Vi predstavljate veću tajnu od svih njih.- Znate da nije tako, Olafe. Rekla sam vam ono malo što uopšte ima da se kaže o

meni.- Možda tajna neke osobe i ne zavisi od toga šta može da se kaže o njoj.- Sipajte mi još jednu čašu, molim vas, i nemojte mi reći da to nije razumno.

To sam i učinio. Sela je da bi pila. Otpila je gutljaj i promrmljala:- Volim kad moj život, nalik na mene, nema nikakvog smisla i nikakve težine.- Da nema težine, još i hajde. Ali nije bez smisla. Vi ste smisao Olafovog života.Prsnula je u smeh.- Uopšte nije tako.- Oženio se vama.- Neću vam otkriti ništa novo ako vam kažem da je to samo reda radi.Jeste, otkrila mi je nešto novo. A nisam mogao da je pitam za razlog.- To ipak ne isključuje osećanja - improvizovao sam.- Da. On me jako voli.- Mnogo vam duguje.- Ja njemu dugujem sve.- Vi ste sjajna domaćica njegovim gostima. Vidim i sam.- To nije teško.- Kako nije? Prvi put sam tako lepo ugošćen.- Čudi me. Čula sam da je u Teheranu fantastično.Teheran? Ja radim u Teheranu? Kako da se povratim posle takve informacije?- Vrlo jednostavno, nemam nikakvu uspomenu na Teheran - uverio sam je.- To je možda dobar znak. Ljudi se sećaju onoga što ih šokira, što im smeta.- Ili što ih oduševljava.- Sreća vaša što pijem šampanjac pa mogu da slušam takve stvari!Nasmejala se. Upitah se da nisam preterao. Ona nastavi:- Ne može vam se pozavideti na profesiji. Tajne imamo svi. Ali mi makar nad

njima imamo kontrolu. Sami biramo šta treba prećutati, i zadržavamo za sebe pravo daobznanimo šta god hoćemo kome god hoćemo. U vašem slučaju, to ne zavisi od vas.Pretpostavljam da ponekad čuvate informacije čija vam suština nije poznata. I morateda rizikujete život kako biste prenosili i krili stvari koje vama deluju beznačajno.

Sada sam bio sto posto siguran: tajni agent, bez ikakve sumnje.Odvratio sam blaziranim tonom:- Pa to je i drugde čest slučaj. Novinar koji izveštava o beznačajnim događajima,

reklamni agent koji hvali proizvod kakav nikad ne bi kupio, anoreksični kuvar,sveštenik koji je izgubio veru...

- Nisam o tome razmišljala - zadivljeno će ona.Dopunila mi je čašu.- Zašto ste odabrali to zanimanje, Olafe?Oduševio sam se što mi je postavila takvo pitanje. Tajni agent je verovatno vrsta

tipa kome bi lepa plavuša sipala šampanjac u odgovarajuću čašu. Ali ona je očekivala

ozbiljan odgovor, te sam se potrudio da je ne razočaram:- Biramo li mi išta, Sigrid? To je sudbina. Naprosto bivamo izabrani.- Kako čovek zna da je izabran?Otpio sam gutljaj i vrtoglavo se bacio u čistu improvizaciju:- To počinje još u detinjstvu, kad osećamo da odrasli kriju neke informacije.

Jedan deo naše ličnosti razmišlja filozofski, i uverava nas da samo treba da čekamo:kad odrastemo, samo će nam se kasti. Drugi deo ličnosti je paranoičan, i sluti da namodraslo doba neće ništa otkriti i da, ako želimo da saznamo, treba to da potražimo iščepamo.

- Da, ali to je aktivna strana vašeg posla. Meni pasivni aspekat deluje mnogo težei veoma frustrirajuće.

- Kako to mislite, pasivni?- Pa, čuvanje tajne. Kako čovek zna da je za to predodređen?Osmehnuo sam se, shvativši da imam autentičnu uspomenu iz detinjstva koja bi

pružila idealan odgovor.- Dok smo mali, ne uspevamo da sačuvamo tajnu. To je faza u odrastanju, kao

učenje higijene. Kad čovek malo bolje razmisli, možda je to i povezano. Ja sam u obeoblasti zaostajao. Sa devet godina, doživeo sam poslednji neuspeh na tom polju.Primetio sam da u tome kasnim za drugom decom, i hteo sam da dokažem da samsposoban da sačuvam tajnu. Roditelji su od mene nešto krili, bojeći se da ću to odatistarijoj sestri. Užasno sam se razbesneo. „Recite mi, videćete da umem da ćutim!”Posle dugog navaljivanja, majka mi je šapnula na uho: „Tvoja sestra će dobiti klavirza rođendan.” Nekoliko sekundi sam bio zabezeknut, a onda sam povikao: „Žili,dobićeš klavir za rođendan!” Nisam znao zašto sam to uradio. Tajna je naprosto izbilaiz mojih usta kao gejzir. Ne možete ni da zamislite koliko su me zadirkivali. Mojiroditelji i sestra svima su pričali tu priču, umirući od smeha, govoreći da sam jaosoba koja je patološki potpuno nesposobna da sačuva tajnu.

- Baš slatko - reče Sigrid.- U tom trenutku, meni sve to nije bilo nimalo slatko. Hteo sam u zemlju da

propadnem od sramote. Tada se u meni začela želja da postanem upravo suprotno:olimpijski šampion u tajanstvenosti.

- Kako se to postiže?- Počinje se od sasvim sitnih stvari. Na putu do škole, dok niko ne gleda,

premestite pet metara dalje neku saksiju sa cvećem postavljenu uza zid. Pre ćeteumreti nego da nekome kažete. Nema veze što to nikoga ne interesuje. Shvatate da jeistinska priroda tajne u duboko ličnoj odluci. Mislite na to, mislite sve češće i češće.Svakog jutra, dok idete u školu, strepite dok se približavate famoznom zidu: je li

saksija i dalje premeštena? Da li je vlasnica saksije primetila skandal, da li ju jevratila na prvobitno mesto? Kada utvrdite da je cveće još na mestu gde ste ga vistavili, srce vam snažno lupa.

- I kako se to završava?- Ne završava se. Jednog dana, kad poodrastete, završite osnovnu školu, idete

drugim putem u koledž,5 i ne uzbuđuje vas više šta se dalje dešava sa saksijom sacvećem koju ste premestili. Vežbate se na komplikovanijim tajnama, odnosno manjeapsurdnim. Krišom zakačite fotografiju gole žene na zid učionice. Opet biste radijecrkli nego da priznate krivicu za taj podvig, i tome slično. Znate da ste spremni onogdana kada tajna više nije veštačka. Onda kada znate da ćete biti u ozbiljnoj nevoljiako se otkrije ko je oštetio direktorov auto.

- Namerno?- Uopšte ne.Sigrid kao da je premišljala o mojim rečima. Bio sam prilično ponosan što sam

uspeo da joj objasnim genezu zanimanja kojim se nisam bavio. Pitao sam se da li bihbio u stanju da učinim isto za bilo koju profesiju, kad ona prozbori:

- Baš čudno.- Da - potvrdih, ne znajući o čemu govori.- Neverovatno da su roditelji Šveđani dali kćeri ime Žili.Unutar mog mozga, jedan glas je zaurlao: „Eto vidiš, nisi se promenio od svoje

devete godine; i dalje nisi u stanju da sakriješ svoje tajne! Baš ti je trebalo da sehvališeš!” To me ipak nije sprečilo da se dočekam na noge munjevitom brzinom:

- Nije to ništa neobično, moji roditelji su bili frankofili.- Ali vas su nazvali Olaf.- Takođe su bili i patriote. Treba da podgrejem jelo od juče. Videćete da je bolje

kad odstoji jedan dan.Dok sam čekao da provri voda za testeninu, promešao sam paprikaš u kome se

sos polako topio. Kolačić je završio večeru i napustio prostoriju. Sigrid je postavilasto u kuhinji. Ja sam poslužio jelo.

- Zar vam se ne čini da je meso mekše, da je bolje upilo ukus šampinjona?- Da - odvrati ona sa učtivim oduševljenjem.Iznervirala me je. Nisam mogao da se uzdržim:- Zbog čega toliki broj žena smatra da je zavodljivo ako premalo jedu?- Zbog čega toliki broj muškaraca smatra da žene imaju za cilj da ih zavedu?Sâm sam to tražio. Od srca se nasmejah.- Nemojte se osećati obaveznom. Dovršiću vašu večeru, ako vam to nije

neprilično.

- Ko vam je rekao da će nešto ostati u tanjiru?- Intuicija.I zaista, ostalo je poprilično. Pružila mi je svoj tanjir, koji sam počistio bez

femkanja.- Volela bih da mi se sutra pridružite - reče ona.- Treba vam neko da vam nosi pakete?- Idem u muzej.Malo mi je nedostajalo da je upitam zašto. Tada mi pade na um moja telefonska

misija.- Nažalost, to će biti nemoguće - odgovorih.- Šteta, tako mi se išlo sa vama.- Zašto?- Velika je prednost kada muzej posetite u društvu inteligentne osobe.- Baš ste ljubazni. Ništa ne propuštate. Ja u muzejima nikad ništa ne pričam.To i nije sasvim bila laž, pošto nikad nisam ni išao u muzeje.- Posećujete li ih često?- Da. Živeti blizu metropole a ne posećivati muzeje bilo bi isto toliko

nenormalno kao posedovati ranč a ne jahati, zar ne mislite?- Ne znam ni sam koliko već dugo nisam kročio u neki muzej.- To se ne može porediti. Nije potrebno da vam objašnjavam kakav život vi

vodite. A ja sam neaktivna. Muzeji su stvoreni za ljude poput mene.- A koji ćete to muzej obići?- Muzej savremene umetnosti, i odmah u komšiluku, Tokijsku palatu.Osetih sramotno olakšanje što sam to izbegao.Odlazeći, upitala me je da li su mi jutrošnji kroasani bili po volji. Rešio sam da

ostanem đubre do kraja:- Više volim zemičke sa suvim grožđem.- U redu - reče ona, nimalo šokirana, pre no što će iščeznuti u svojoj sobi.

*

Spavao sam monstruozno dobro. Kako je to moguće? Obe prethodne noći sammnogo spavao, ne može se reći da sam se ubio od posla - najverovatniji ishod trebalobi da bude, u najmanju ruku, nesanica. U vreme kad sam živeo u svom stanu, to jest usebi, bio sam na nju takoreći pretplaćen. A u ovoj versajskoj vili otkrio sam kakoizgleda san pravednika. Iako bih se teško mogao tako nazvati.

Zadržao sam se u krevetu uživajući u neverovatnoj slasti temeljno odmorenogtela. Tuširanje je otklonilo štetna isparenja tako provedene noći. Navlačećibademantil, počeh da slutim da će mi još dugo služiti kao uniforma.

U kuhinji me je čekala kesica zemički sa suvim grožđem. Zasmejao sam se kaoderle kome ispunjavaju i najmanji hir. Moja sreća ne bi bila potpuna bez poruke odSigrid: izuzev jedne rečenice („nadam se da će vam ovo pecivo odgovarati”), bila jeista kao juče, ali prijalo mi je što je tako jutarnje sveža, kao i doručak.

Jeo sam radujući se u sebi, najpre zato što je bilo ukusno, a onda i zato što samizbegao posetu muzeju. Kafa me je podstakla na razmišljanje: šta ja to imam protivmuzeja? Moji roditelji su uglavnom bili uspešni u mom vaspitanju, voleo sam čitanje,muziku - kako su toliko omanuli u pogledu muzeja?

Pokušao sam da se setim prvog muzeja u kome sam bio. Verovatno mi je bilo šestgodina. Nisam u stanju da tačno odredim da li je to što su me vodili da gledam biloastečko ili kinesko, evropsko ili afričko. Zbrkana mešavina statua, slika, slomljenihćupova i grobnica. Jedino sam siguran da su bile stare stvari, čak i kad su ih nazivalimodernim.

Mama nije prestajala da se ushićuje i ispituje me o mojim „utiscima”. Nisamimao ama baš nikakvih, sem u pogledu majčinog konstantnog orgazma, koji nisam biou stanju ni da podražavam, a kamoli osetim. Ali morao sam nešto odgovoriti, pa samuzvraćao: „baš lepo”, osećajući da to nije pravi odgovor, pogotovo kad bismo zastalipred rekonstrukcijama prinošenja ljudskih žrtava. Moji roditelji su uprkos tomedelovali očarani mojim mišljenjem. Zaključio sam da i oni misle isto i da imaju lošukus.

Po muzejima se svuda osećao miris mumija. Čak i kada nije bilo leševa, što je

retkost po tim mestima gde su mrtvaci vrhunac prestiža, zaudaralo je na smrt, ali ne napotresnu smrt grobalja ili haotičnu smrt bitaka, već na dosadnu smrt zvaničnihkomemoracija.

Dok se moja majka neprekidno trzala od oduševljenja pred starudijama, otac je,po mom mišljenju, simulirao. Gledao je tu hrpu sa odsutnom učtivošću, sem kada bičitao naglas muzejska objašnjenja. To sam nepobitno otkrio kad sam imao desetakgodina, prilikom posete nekoj izložbi primitivne umetnosti. U jednom uglu nalazili suse nekakvi rugobni štapovi sa urezanim šarama ružnjikavih boja. Tata se približio tojgrozoti, možda zaintrigiran činjenicom da se tako nešto uopšte izlaže. Na sav glas jepročitao tumačenje: „Ostrva Samoa, izrezbareni podupirači. Žili, Batiste, dođite davidite.” A onda je dodao, bez imalo ironije niti ikakvog skrivenog značenja: „Stvarnosu izvanredni ovi izrezbareni podupirači.”

Sećam se kako smo se sestra i ja preneraženo zgledali. Izgovorio je to baš kaoprofesor Mortimer u stripu „Tajna Velike piramide” Edgara Pjera Žakoba, kadarazgleda muzej u Kairu. Recitovao je naučenu ulogu.

Zapravo, jedino što mi je u muzejima zaokupljalo pažnju bilo je ponašanje mojihroditelja. I njihov stalno isti komentar u kolima, pri povratku kući: „Izložbe suzamorne, ali drago nam je što su deca ovu videla. Batist je bio očaran.” Kulturazasnovana na nesporazumu.

Sve u svemu, da su mi muzeji naprosto bili dosadni, ne bih ih zamrzeo. Nemamništa protiv dosade, ali kada se smarate a osećate se obaveznim da pokažetezainteresovanost - kakva je to neviđena gnjavaža!

Kad sam završio s kafom i mudrovanjem, popeo sam se u radnu sobu. Nastaviosam sa imenikom od slova I, i iznova se bacio na zadatak. Sa slušalicom prislonjenomuz uho, imao sam utisak da osluškujem Olafovu prošlost. Dopadala mi se taparanoična provera. Bila je interesantna, ali na drugačiji način od muzeja. Prsti su mikucali brojeve i zastajali kod prvog neslaganja sa očekivanom melodijom. Izgledaosam kao da tražim kombinaciju za otvaranje sefa.

I. J. K. L. M. N. O. P. Q. R. S. Išlo mi je brže nego juče, ušao sam u štos. Trebanapomenuti da je K, a pogotovo Q, bilo izuzetno kratko. Dešavalo mi se da sezanesem pa okrenem broj do kraja, sačekam da se veza uspostavi i naletim nanepoznate ljude. Izvinio bih se zbog greške i spustio slušalicu.

Već sam se pretvorio u mašinu isključenu iz stvarnosti, kad prepoznahdekafoniju. U glavi mi se uključio alarm, i smesta sam prekinuo vezu. Čiji sam to brojokrenuo? Sheneve Georges. Koje li nacionalnosti može biti neko ko se zove GeorgesSheneve? Pojma nemam. Kako se izgovara Sheneve? Šeneve? Šenev? Šnev? Senv? AGeorges, je li to Džordž ili dobri stari francuski Žorž? Kad smo već kod toga, Žorž i

jeste ime karakteristično za starije ljude.Sad je trebalo da nazovem tu osobu. Nisam imao hrabrosti. Na kraju krajeva,

mogla je to biti i koincidencija. Sem toga, nisam do kraja pročešljao imenik. IzmeđuŠeneva (ako se tako izgovara) i slova Z moglo je biti i drugih čiji je broj obrazovaoistu melodiju. Ma ne, to me sopstveni kukavičluk navodi na takve neverovatnepretpostavke. Hajde, hajde, nisam se valjda ovoliko mučio ni zbog čega! Mora da jetaj Žorž Šenev osoba koju je Olaf pokušao da pozove pre no što će umreti u mojojdnevnoj sobi.

Duboko sam udahnuo i odsvirao posmrtnu melodiju. Dugo je zvonilo. Prošli put,tu je zvonjavu pokrenulo dugme „redial” na mom telefonu. Već sam znao da nemasekretarice. Počeo sam da se nadam da nema nikoga, kad se slušalica podiže. Bila jeto neka žena.

- Halo?- Dobar dan, gospođo. Da li bih mogao da razgovaram sa Žoržom, molim vas?Nisam se usuđivao da izgovorim prezime, iz straha da ću pogrešiti.- Ko ga traži?- Olaf Sildur je na vezi.Neobična tišina.- Samo trenutak, molim vas.Čuo sam njene korake kako se udaljavaju. Imala je glas dame od šezdesetak

godina. Drugi koraci se približiše. Tokom nekoliko sekundi, srce mi je panično tuklo.- Vi ne možete biti Olaf Sildur - reče mi jednoličan glas starijeg muškarca.- Ja jesam Olaf Sildur - odgovorio sam ne podižući ton.- Olaf Sildur je mrtav.Umalo da pitam: „Kako znate?” Zadovoljio sam se time da neustrašivo

odgovorim:- Ja sam Olaf Sildur.Tišina.- Nagađam ko ste vi. Budite veoma oprezni, gospodine. Ne postaje se Olaf Sildur

tako lako.Glas mu je bio prepun ironičnih insinuacija. Prekinuo je vezu. Bio sam u

iskušenju da ga opet nazovem. Ne znam zašto su moji prvi refleksi uvek tako idiotski.„Budite veoma oprezni, gospodine.” Taj sarkazam bio je očita pretnja. Bolje bi

mi bilo da pobegnem. Žorž Šenev je sigurno imao identifikaciju poziva i mora da jeznao odakle telefoniram. Osim ako Olaf nije imao opciju da sakrije svoj broj, što jebilo moguće. Mada, sa brojem ili bez njega, Šenevu neće trebati dugo da me locira.Ne mora da bude bogzna kako dovitljiv pa da pogodi gde se nalazim.

Pola četiri po podne. Ništa me nije sprečavalo da uskočim u odelo, utrčim u„jaguara” i zbrišem u inostranstvo. Imao sam švedsku ličnu kartu, mogao sam da senastanim ma gde u Evropi, pa i u Švedskoj, zašto da ne? Ime Žorž Šenev ne zvučišvedski. Tamo bih bio miran. Otpočeo bih novi život.

Nisam se ni micao sa stolice. Otkud ta apsurdna inercija? Na pomisao da trebada napustim vilu, bio sam težak hiljadu kila. Kroz vrata koja sam ostaviopoluotvorena, videh Kolačića kako ulazi. Sa iznenađujućom žustrinom za svoj stas,skočio je na radni sto i ugnezdio se povrh imenika. Postalo mi je jasno da se neće takoskoro pomeriti odatle.

Životinje nam saopštavaju poruke. Ova je bila nedvosmislena - ako ostaneš, evou šta ćeš se pretvoriti: u debelog mačora. To mi je delovalo optimistički. Ako jepretvaranje u debelog mačora jedina opasnost koja mi preti, bio sam u iskušenju daostanem. Ali mnogo je verovatnije da će me ubiti Žorž Šenev ili neko iz njegovemreže.

Nisam hteo da napustim Sigrid. To je bio razlog iz kog sam se osećaonesposobnim da odem. A da je ubedim da pođe sa mnom? Morao bih joj priznatiistinu. Međutim, je li moguće da ne zna za Olafovu smrt, ako je Žorž upoznat s tim?

Razmišljao sam posmatrajući Kolačićev stomak kako se diže i spušta u ritmunjegovog usnulog disanja. Da li se tip koji je umro kod mene odista zvao Olaf Sildur?Fotografija na ličnoj karti ličila je na njega, ali mogla je ličiti i na nekoga drugog. Kadsam je video, nisam posumnjao u njenu verodostojnost, ali ako niste policajac, tajniagent ili carinik, te stvari i ne dovodite u sumnju.

Odabrao sam pretpostavku da je moj pokojnik zaista Olaf. U tom slučaju, kako jeŽorž Šenev znao da je on mrtav? Olaf mu je telefonirao od moje kuće, pa je Žoržmogao da identifikuje broj, zahvaljujući kome je dobio i moje ime i adresu. Zamisliosam Šenevove ljude kako upadaju u moj stan, obivši bravu ili razvalivši vrata, ipronalaze leš. Jesu li mislili da sam ga ja ubio?

Nemoguće. Na Olafovom telu nije bilo nikakvih znakova nasilja. Međutim, moglisu da pomisle da sam ga otrovao. Bez autopsije, ta hipoteza bila je verovatnija odsumanute slučajnosti da tip od trideset devet godina bez razloga odapne u stanunepoznatog čoveka. Došlo mi je da iz sveg glasa povičem da sam nevin.

Ali ako su se stvari tako odigrale, zašto Žorž nije obavestio Sigrid o smrti njenogmuža? Moralo je postojati neko drugačije objašnjenje.

Pokušao sam da zamislim radikalno nov scenario, dovodeći teoriju zavere dokrajnosti. Dan uoči smrti navodnog Olafa, tip koji mi je ispričao onu neobičnu pričukod ne-sećam-se-više-koga bio je saradnik Žorža Šeneva. Njegova razmatranja imalasu za cilj da utiču na moje sutrašnje ponašanje, posle planirane smrti tobožnjeg

Sildura. Bili su rešili da ga likvidiraju, pa su mu dali neki otrov sa usporenimdejstvom koji će proraditi oko devet ujutro, i poverili mu misiju da uđe u moj stanradi nekog zadatka, te da odatle telefonira Šenevu. S obzirom na okolnosti njegovesmrti, predvideli su da ću pobeći, pa ako policija otkrije telo, ja ću biti idealni krivac.Tako će njihova mreža skinuti sa sebe odgovornost za sumnjiv smrtni slučaj.

Zašto baš ja? Zato što sam imao iste godine, istu visinu, istu boju kose, dovoljnouvrnut um - i dovoljno promašen život - da bih došao na ideju da zamenim svojidentitet za Olafov. Ko im je mogao sugerisati da mene odaberu? Moji susedi, kolege,prijatelj koji me je pozvao na onu večeru, bilo ko. Čemu telefonski poziv Šenevu?Zato da bi ovaj znao da je Sildur zaista kod mene.

Odmahnuo sam glavom. Ovo je da poludiš. Moj mozak stade da proizvodi teorijuza teorijom. Tip koji je kod mene bacio kašiku već je bio uzurpirao identitet nekogpokojnog Olafa Sildura. Ja sam uzurpirao identitet jednog uzurpatora identiteta, biosam varalica na kvadrat. Da, ali u tom slučaju, kako je moguće da Sigrid ne zna da jeudovica? Ili ovako. Radi se o burlesknom slučaju podudaranja imena. U Švedskoj,ime Olaf Sildur isto je tako često kao u Francuskoj prezime Dipon. U pitanju jenesporazum. Ili je možda neki mućkaroš izvlačio korist iz tog ogromnog brojaimenjaka, recimo zato da bi prebacivao novac na svoj račun. Možda je u stvari tajprevarant preminuo kod mene? Ili neko od ljudi koje je mućkaroš nasamario? Čija jeSigrid bila udovica? Ne, ne, ne. Tip je simulirao da umire. On je bio provalnik. Gostna jučerašnjoj večeri mi je zatrovao um s ciljem da me natera u beg, kako bi njegovpajtaš mogao na miru da me opelješi. Ako je tako, zašto su odabrali takvog siromaškakao što sam ja? Smešno. Reč je o nizu slučajnosti bez glave i repa. Žorž Šenev nijeništa pokušavao da mi poruči u telefonskom razgovoru. Poznavao je nekog OlafaSildura koji je umro, pa šta s tim. Izjavio mi je da nikad neću postati taj tip, to je bilaprosta i očigledna stvar, treba stvarno biti paranoik pa u tome razabrati pretnju.Kolačić mi je ukazivao na ispravan stav: leći i spavati.

To sam i učinio. Vratio sam se na kauč u salonu gde sam juče onako slatkoodspavao. Legao sam. Prošlo mi je kroz glavu da, ako trajno usvojim taj stil života,neće dugo proći pre nego što postanem debeli mačor, kao što mi je Kolačić ipredskazao. To umovanje mi je pomoglo da utonem u san.

Kad sam se probudio, Sigrid je sedela na podu kraj kauča i razneženo meposmatrala. Protegao sam se i izgovorio prvo što mi je palo na pamet:

- Gladan sam.Prsnula je u smeh.

- Spavanje i jelo. Nazvaću vas Kolačić broj dva.- Baš smešno što ste mi to rekli. Upravo sam o tome razmišljao pre no što sam

zaspao.- Znam da ste gladni, ali zar ne bismo mogli da popijemo našu tradicionalnu bocu

šampanjca? Šampanjac je hranljiv.- Važi. Pod uslovom da posle večeramo.- Najbolja berba Rederera?- Što da ne?Dok je silazila u podrum, zapitao sam se kako je moguće da sam već do te mere

blaziran da mi pomisao na to da ću piti odličan šampanjac sa stvorenjem iz snovadeluje sasvim prirodno. A trebalo je da budem u bekstvu, za volanom „jaguara”, kakobih umakao Žoržu Šenevu. Odustao sam od pokušaja da shvatim šta mi se dešava. Čimje trebalo da se prepustim događajima - pogotovo kada su ti događaji podrazumevalinajbolju berbu Rederera i lepu devojku - u tome sam bio sjajan. Moj život se sastojaood naizmeničnih sekvenci paranoje i sladostrasne otupelosti.

Kucnuo je čas za uživanje. Sigrid se vratila sa poslužavnikom. Otvorila jeRederer iz 1991. i sipala ga u ledenu čašu koju mi je pružila. Zvuk klokotanjašampanjca najavljuje sreću. Bilo je prijatno letnje veče, moja domaćica nosila jemini-haljinu koja je otkrivala noge dostojne jedne Skandinavke. Čovek bi se razboleood stokholmskog sindroma i za manje od toga. Nazdravio sam („Kolačiću, koji namdaje primer”) i ispio zlatne mehuriće.

- Sviđa vam se? - upitala je.- Može se podneti.Nasmejala se.- Delujete veoma srećno - rekoh joj.- Izložba u Tokijskoj palati ostavila je na mene snažan utisak.„Neće me valjda sad udaviti pričom o muzejima”, pomislio sam. Oglušivši se o

moje unutrašnje protivljenje, ona nastavi:- Izložba se zove „Milijardu godina - jedan sekund”. Cilj je da posetilac oseti

proticanje vremena.- To sam i naslutio iz naslova - mrzovoljno odvratih.Neosetljiva na moju primedbu, Sigrid nastavi:- Među ostalim stvarima koje su izložene, jedna me je potpuno zapanjila. Za nju

je izdvojena čitava sala. Reč je o ekspediciji koja je 1897. krenula da balonom preletiSeverni pol. Posada se sastojala od dva muškarca i jedne žene sa zadatkom danaprave snimke kamerom i fotoaparatom, u svrhu naučnih istraživanja. Posle tri dana,saradnici su izgubili kontakt s njima, nisu mogli ni da ih lociraju, ni da ih prate po

tragu. Prošlo je trideset godina. Pukim slučajem, njihovi leševi su pronađeni unekakvom zatonu gde se balon srušio. Žena je još držala kameru, kojom je snimala svedo samog kraja.

„Mora da se usled smrzavanja ukočila usred pokreta, inače bi pustila kameru” -pomislih, ne shvatajući ni sam zašto se zadržavam na takvom detalju.

- U toj sali, neprekidno se pušta film koji je samrtnica snimila. Na njemu se nevidi takoreći ništa: slika prikazuje nepreglednu belinu, posutu crnim mrljama koje su,začudo, muzeolozi ocenili kao, najverovatnije, oštećenja na filmu od vremena ihladnoće. Ništa više. To mogu sa sigurnošću da kažem, jer sam se zadržala uprostoriji dva sata i gledala film. Spremna sam da poverujem da su crne flekeoštećenja, ali sam sigurna da je ta beskrajna belina zaista ono što je ta žena snimila.Nikada me nijedan film nije tako potresao. Jedno ljudsko biće, umesto da pokušava dase spase, radije je odabralo da sačuva svedočanstvo o svojim poslednjim časovima.

- Smatrate da je to u redu? - upitah, postavši svestan da me to ponašanje podsećana moje, s jedinom razlikom što ja nisam snimao.

- Ne znam, ali razumem tu ženu. Verovatno je pomislila, s razlogom, da bi bilobeskorisno pokušavati da se spase, s obzirom na mesto gde se nalazi. Ali, zar nijefantastično što je snimala? Pretpostavljam da je bila zaprepašćena tim svetomsačinjenim od beline i da je želela da ga ovekoveči. Sigurno se nadala da će, kadnjeno telo bude pronađeno, ljudi odgledati traku. Poslednja želja samrtnice bila je dasa drugima podeli svoje uzbuđenje. Dopada mi se ta avanturistkinja. Kakvu samo veruu ljudski rod treba imati pa da uložite poslednje atome snage u jedan tako krhaktestament! Najlepše od svega je to što je njena vera doživela ispunjenje čak i iznadnjenih očekivanja, jer čak ni u najluđim snovima svakako nije mogla zamisliti da će senjen film neprekidno prikazivati u jednoj sali Tokijske palate u Parizu.

- Da, ali ipak, na privremenoj izložbi - pecnuo sam je.- Ta izložba me je pomirila sa čovečanstvom - zaključi Sigrid, sa suzama u

očima.Razumeo sam njenu potresenost, ali ja nisam želeo da budem potresen. Izbora

sam imao napretek kako da joj uništim veru u čovečanstvo: da joj otkrijem kako jenjen presveti muž radio za organizaciju nitkova koji trenutno nameravaju da me ubiju,kako smo ona i ja tek pioni u aferi koja prevazilazi naše moći, i kako je jedino štoopravdava njenog supruga činjenica da je mrtav.

Dopunio sam čaše i upitao je:- Kad bi ova noć bila poslednja u vašem životu, kako biste je proveli?Nasmešila se.- Ne bih snimala. Ne bi bilo interesantno snimati unutrašnjost vile.

- Šta biste spasli?- Da li bih preživela ako odem?- Recimo da da.Slegla je ramenima.- Ne osećam u dovoljnoj meri hitnost situacije.Uozbiljio sam se.- Sigrid, garantujem vam: ako noćas ne pobegnemo, sutra ćemo biti mrtvi.Nasmejala se.- Čak i ako se uživim u vašu izmišljenu priču, nisam u stanju da se uplašim. Moj

život znači vrlo malo. Svejedno mi je da li ću umreti.- A ako ja umrem?- Uverena sam da vi znate šta radite.Je li se šalila, ili je shvatila ozbiljnost mog upozorenja?- Mislim da je na vašu vilu bačeno prokletstvo inercije.- I ne slutite koliko ste u pravu - izjavi ona. - Šta mislite, zašto se primoravam da

izlazim svakog dana od ujutro do uveče? Zato što me u suprotnom ophrva ta inercija,koja je ovde toliko slasna da čovek i ne shvata zašto bi želeo da od nje beži.

- A zašto vi to želite?- Zašto su Odisej i njegova posada želeli da pobegnu sa ostrva Lotofaga?- Upravo zato, ja sam oduvek smatrao da nisu dobro postupili. Pogotovo kad

pogledate koje su ih sve nevolje čekale pošto su isplovili! A mogli su da ostanu s timblaženo usnulim narodom do kraja života!

- Ali onda se Odisej ne bi vratio Penelopi.- Vi nemate taj problem, koliko mi se čini.- Hajde da postavimo obrnuto pitanje. Zašto ne bih izlazila svakog jutra?- Da biste ostali kraj mene.Prsnula je u smeh.- Zasitili biste se mog društva.- Ko pominje društvo? Nije mi potrebno da neprekidno budete pored mene. Meni

je potrebno vaše prisustvo: da osetim da ste u vili, da čujem da ste živi.„Da i ne govorimo o zaštiti koju bi mi to obezbedilo”, pomislih.- U svakom slučaju, nećete ovde odsesti sto godina - reče ona.- Zar to nije bila vaša želja?- Jeste. Ali znam da je neostvarljiva.- A kad bih rešio da ostanem, šta bi se, po vašem mišljenju, desilo?Zbunjeno me je pogledala.- Zar vaše kolege ne bi došle po vas?

- Mislite?- Tako mi se čini. Koliko sam shvatila, vi niste slobodni da činite šta vam je

volja.- A kad bih se sakrio ovde?Zaćutala je na neko vreme, a zatim svečano izjavila:- Kad biste se sakrili ovde, ne bih vas odala.Upravo je zapečatila pakt.- Šta biste radije? Da sutra pođete sa mnom, daleko odavde, ili da me sakrijete u

svojoj vili?- Kuda da pođemo?- Odvezli bismo se do Danske, a onda preko ostrva prešli u Švedsku.Delovala je kao da je u iskušenju. Pomalo sam strepeo. Nakon razmišljanja,

rekla je:- Radije bih da ostanemo i sakrijemo se.„Dobra mala” - pomislih.- Nadam se da niste razočarani - dodade ona - ali želim da budem tu kad se Olaf

vrati.Na njega sam zaboravio.- Ne bojte se: kad on dođe, sakriću vas čak i od njega.Toga se i nisam plašio.- Zašto ste zbog mene pristali na ovako nešto? - upitao sam.- Vi ste prvi čovek koji se za mene zainteresovao. Čak ni moj muž se nikad nije

toliko interesovao za mene.- Znači, sutra ujutro nećete otići? Pazićete na mene?- Zaista to želite?- Da - odgovorio sam, postiđeno se osećajući kao dete koje preklinje majku da

ostane s njim.- Može.Osmehnuo sam se. Ona se iznenada zabrinula.- Šta ću da radim ceo dan?- Ovo što sad radimo.- Ne radimo ništa.- Nije tačno. Pijemo.Dopunila je čaše, odmahujući glavom.- Zar ćemo sve vreme provesti u piću?- Pićemo odličan šampanjac: bolje zanimacije od toga nema.- Koliko nedelja nameravate da živite tako?

- Zauvek.- Šta će s nama biti?- Videćemo.

*

Već od sutra otpočeo je taj novi život.Probudio sam se kasno, pošto sam skandalozno dobro odspavao. Još sam se malo

baškario u krevetu pitajući se, iz čistog uživanja da sebe malo nerviram, da li jeSigrid održala reč. Istuširao sam se, navukao bademantil i sišao. U kuhinji, Sigrid mije pružila šoljicu kafe.

- Tu ste - rekoh sa tako vidljivim zadovoljstvom da se ona ozarila od sreće.- Pripremila sam kofu sa šampanjcem u salonu.- Jesam li ja jedini ko ovoliko spava?- Niste. To je deo prokletstva ove kuće. Ja svakog jutra navijem budilnik, inače

bih ustajala u potpuno nenormalno vreme, kao Kolačić.- Ja sam rešio da Kolačić bude moj duhovni guru.- Ako hoćete, dobiće i on šampanjac u svoju posudicu.Prisetio sam se da se salon vidi sa ulice. Sigrid je premestila kofu u kuhinju.- U koliko sati počinjemo? - upita ona.- U jedanaest pre podne. To je mana šampanjca: nije dobar kada tek iskočite iz

kreveta.- Već ste probali?- Da, kao vino, viski, votka i pivo: naprosto ne ide.- Pivo ujutro? Zašto ste isprobali nešto tako užasno?- U pravu ste, od toga nema gore stvari. Učinio sam to iz divljenja prema

Bukovskom, koji se budio još potpuno nacvrcan, i odmah pio pivo. Vrlo brzo samodustao od toga da ga imitiram. On je bio heroj.

- Mislite, alkoholičar.- Heroj alkoholizma. Pio je sa nekom vrstom odvažnosti. Gutao je neverovatne

količine alkohola najgoreg kvaliteta, a potom pisao predivne stranice.- Želite li i vi da pišete?- Ne. Ja želim da budem s vama.- Hoćete da vidite dokle će vas alkoholizam odvesti?- Ne može čovek postati alkoholičar ako pije isključivo šampanjac.

Uputila mi je skeptičan pogled.Tačno u jedanaest, otčepila je Vev Kliko. Prvi gutljaji su me paralizovali od

zadovoljstva. Trebalo je ćutati i zatvoriti oči: neka celo moje biće postane rezonantnakutija ove naslade.

- Vi imate jednu veliku vrlinu, Sigrid: umete da pijete. To nije tako česta pojavakod žena.

- Izgleda da ih ne poznajete. Jeste li oženjeni, Olafe?- Nisam. Ovo je prvi put da ste mi postavili neko indiskretno pitanje.Ućutala je, kao da je uhvaćena u nečemu lošem. Dopunio sam čaše kako bih

razvejao nelagodnost.Postoji jedan trenutak, između petnaestog i šesnaestog gutljaja šampanjca, kada

je svaki čovek aristokrata. Taj tren je ljudskom rodu neuhvatljiv iz jednog sasvimbanalnog razloga: ljudi toliko žure u dostizanju vrhunca pijanstva da se u tome izgubitaj kratkotrajni stadijum kada im se pruža mogućnost da zasluže plemićkodostojanstvo.

*

Tri sata kasnije, Sigrid otvori treću bocu. Lagana hladnoća između nas dvojeistopila se.

- Flaša šampanjca na sat je dobar prosek.- Vi niste pijani. U vašem poslu ste stekli naviku u piću.- Naravno. Oni koji loše podnose alkohol ne primaju se u naše redove.- Ni ja nisam pijana. Samo pripita. Jeste li primetili koliko je svaki gutljaj

izvrstan?- Zbilja. Obično, pre ili kasnije se dođe do stadijuma kada šampanjac prestaje da

prija i kada se pređe na crno vino, viski ili kruškovaču. Nas dvoje osećamo sve dobreefekte šampanjca, i nijedan od loših. Imam utisak da jedno na drugo imamoametistično dejstvo.

- Kakve sad pa veze ima ametist?- Etimološko značenje reči ametist je „onaj koji uklanja pijanstvo”. Ta se

osobina pripisivala dotičnom dragom kamenu. Antičke ispičuture nisu se odvajale odsvojih ametista.

- I to je delovalo?- Ne verujem. U današnje vreme, svako ima svoj štos, više ili manje odvratan:

gutanje ulja iz konzerve sardina pre odlaska na terevenčenje, ili tapaciranje želucapomoću dva aspirina rastvorena u vodi ili maslinovom ulju.

- Kakva grozota!- A nama je, eto, dovoljno što smo zajedno. Sve se odvija kao da pretvaramo

šampanjac u energiju istog trenutka kada ga ispijemo.- Kako objasniti taj neobični fenomen?- Ne znam. Hajde da ispraznimo još po jednu čašu, da nam pomogne da to

razbistrimo.

Sati su tako proticali. Bio sam suviše zaokupljen posmatranjem dejstvašampanjca da bih brojao flaše.

Na svakom kontinentu postoji zamišljena linija nazvana granica slivova,misteriozno mesto na kome reke biraju da li će teći prema istoku ili zapadu, severu ilijugu. U ljudskom telu postoji granica dejstva šampanjca, još misterioznija oblastgeografije, od koje zlatasto vino prestaje da teče prema umu i izliva se u pravcubezgraničnog nehaja.

Dostigli smo stadijum misticizma. U Bibliji piše: „Usta govore od suviška srca.”Od tog trena smo govorili u skladu sa Svetim pismom.

- Sveta Terezija Avilska je u pravu: „Sve što se dešava dostojno je obožavanja.”Ova letnja vrućina, na primer: nije mi jasno zašto se ljudi na nju žale. Ova vrućina jepredivna.

- Pogotovo kada čovek ništa ne radi i ispija litre ledenog šampanjca.- Ko vam je rekao da ja ništa ne radim? Ja sam, zapravo, konačno rešio

najvažnije ljudsko pitanje: dnevni raspored. I vas sam, Sigrid, spasao od tog lažnogproblema: radili ste bilo šta kako biste se nečim uposlili - išli ste u kupovinu,posećivali muzeje. U suštini, evo šta vam ja kažem: dnevni raspored ne trebapopunjavati. Ne treba se ničim upošljavati, treba se prepustiti slobodi.

- Pod uslovom da imate novca.- Vi imate Olafovu kreditnu karticu, zar ne?- Imam. Ne znam koliko ima na računu. Jednog dana sam ga pitala, a on mi je

odgovorio: „Mnogo.” Kad podižem novac, automat odbija da mi pokaže saldo.- Olafova kreditna kartica je kao onaj udovičin krčag ulja iz Biblije, koji se ne

može potrošiti.- Kad smo već kod udovice, odoh u podrum po jedan Vev Kliko.Sigrid je hodala pravo, uprkos vrtoglavo visokim štiklama i stepenu

alkoholisanosti. Popela se nazad bez vrludanja i otvorila flašu sigurnim pokretima.- Vi niste pijani, Sigrid?- Jesam. Znam da se to ne vidi.- Po čemu se može znati da ste se napili?- Kada se napijem, prestajem da se plašim.- Čega se plašite?- Pojma nemam. Sve vreme se plašim, čini mi se da je to deo života.- A samo šampanjac razbija taj strah. Šampanjac sadrži etanol, najbolje sredstvo

za uklanjanje mrlja. Iz toga sledi da je strah u stvari mrlja. Pijmo, Sigrid, da seočistimo.

Sasuo sam čašu u sebe. Od ledenih gutljaja glava mi se nadimala.- A šta ako je strah prvobitni greh, Sigrid? A pijanstvo način da se iznova otkrije

svet pre pada?

- Hodajte malo, Olafe.Ustao sam, zakoračio i stropoštao se.- Eto vidite, ovo je svet posle pada.- Ali vi, Sigrid, uspevate da hodate!- Da vam pomognem da ustanete?- Nemojte, dobro mi je ovde.Pod u kuhinji bio je prijatno svež. Zapao sam u neku vrstu sladostrasne kome.

Poslednje što sam osetio bila je Zemljina rotacija.

*

Kroz polusan začuh Sigridine korake. Ushićen pomišlju da ću videti njene nožnečlanke, otvorih oči i nađoh se licem u lice sa Kolačićem, koji me je zgađenoodmeravao.

- Sad ću da nahranim mačka i da vam spremim večeru. Kako ste, Olafe?- Nikad bolje.Ustao sam bez većih problema i otišao do prozora. Bio je kraj jula, rano veče, te

se napolju videlo kao usred bela dana. Bila je vrućina, ljudi su ceo dan dirinčili uznoju lica svog, dok sam ja hvatao hladovinu u vili, pijući rashlađeni šampanjac.Letnja žega me nije mučila ni na sekund.

Tip koji je u mene piljio sa ulice mora da je bio ljubomoran. Razumeo sam ga.Na njegovom mestu, i ja bih sebi zavideo. A uz to nije ni znao sa kakvim sam bajnimstvorenjem proveo dan. Pomisao na voajerovu ljubomoru dovela je moju radost dovrhunca. Kad se malo bolje razmisli, ta osobina ljudske vrste - uživanje u tuđoj zavisti- dovoljna je da izgubite svaku veru u čovečanstvo.

Počeo sam da ga prezrivo odmeravam, kako bih ga prekorio zbog niskostiosećanja koja je u meni izazvao. Začudo, to mu nije smetalo. Stajao je tamo kaoukopan. Pridružio mu se još jedan tip i dodao mu sendvič. Sada su me obojica gledalai jela.

„Bacajte mi i kikiriki, kad ste već takvi”, pomislih. Moj pripiti mozak prekasnoje dao znak za uzbunu. Bog te jeb’o, pa to su uhode Žorža Šeneva, koje drže stražu!Koliko već dugo?

Utekao sam u kuhinju, koja se nije videla sa ulice.- Spremam jagode sa mocarelom i bosiljkom - reče Sigrid. - To je bolje od

klasične varijante s paradajzom.- Savršeno.Nije primetila da mi glas zvuči izveštačeno. Tim bolje. Nije trebalo da joj kažem

da smo pod prismotrom. To otkriće povuklo bi za sobom još drugih, i tako bih, mic pomic, morao da joj priznam i Olafovu smrt.

- Kako bi bilo da večeramo u kuhinji? - predložih, nimalo ne uspevajući da

delujem prirodno.- Pa uvek jedemo u kuhinji - odgovori ona začuđeno.Morao sam pod hitno da promenim držanje: na kraju će posumnjati da postoji

neki problem. Seo sam, pomislivši kako je prekasno za beg. Više nismo imali izbora.Ova poslednja rečenica me je smirila. Dok god verujem u mogućnost spasa, nerviramse i strepim. Kada shvatim da ga nema, postajem zen i vrlo šarmantan. Pošto smo većsrljali u propast, hajde bar da uživamo u životu.

Sigrid je rasporedila po stolu tanjire i korpicu s hlebom.- Otišla sam po bocu Kruga - reče ona pokazujući kofu s ledom. - Uz jelo sa

maslinovim uljem i bosiljkom, činilo mi se da crno vino ne bi išlo, a belo vino nevolim.

- U pravu ste. Zašto bismo pili išta drugo sem šampanjca?- Ne bojite se da će vam dodijati, posle količine koju smo danas popili?- Šta ćemo kad nam se pije.- Istina. Treba se povinovati isključivo svojim željama.Otvorio sam flašu misleći šta bih sve sa tom rečenicom mogao postići. Pobožno

otpih gutljaj: ipak je to Krug iz 1976.Sigrid je sela nasuprot mene i počela da jede.- Nisam posolila, zbog jagoda. Možete da pobiberite ako hoćete.- Izvrsno je.- Jeste, bosiljak odlično ide uz jagode.Slistio sam ceo tanjir. Predjelo mi nije utolilo glad.- Već ste završili? - oduševila se moja domaćica, koja je jela očajno sporo.- Da. Pretpostavljam da vi nećete više biti gladni posle tog jela?- Tako je.- Znači, ne moram da vas čekam ako hoću da jedem još?Nasmejala se mojoj nevaspitanosti. Iz frižidera sam uzeo nenormalnu količinu

namirnica i doneo ih na sto. Smazao sam šunku, kisele krastavce, kavijar, haringe, sirsazreo u staroj burgundskoj lozovači. Činjenica da sam pod opsadom otvorila mi jeapetit.

Sigrid je pljeskala rukama kao da gleda predstavu. Bili smo u sjajnomraspoloženju.

- Jeste li vi i Olaf ikada bili opkoljeni u ovoj vili?- Opkoljeni?- Od strane zloća koji motre na vas i ne daju vam da izađete?Prsnula je u smeh.- Nažalost, nismo.

- A kako bi bilo da se sad pravimo kao da jesmo?- Zašto?- U život ponekad treba ubaciti ponešto izmišljeno. Kao što deca rade. Iz toga

mogu proizaći interesantne posledice.- U Tokijskoj palati ima nekih projekata u tom stilu.- Eto vidite. Napravićemo eksperiment, nalik na one u Tokijskoj palati. Neku

vrstu performansa. Izbegavaćemo da budemo vidljivi sa ulice.- To isključuje salon.- Isključujmo, isključujmo. Popnimo se u vašu sobu.Kako joj ne bih pružio vremena da razmisli, stavio sam joj u ruke obe čaše,

zgrabio kofu sa šampanjcem i pohitao uza stepenište. Kada je otvorila vrata svojihodaja, ušunjao sam se sa zavereničkim izrazom lica.

- Kako da budem sigurna da sve ovo nije vaš dovitljiv način da uđete u mojusobu?

- Zaboga, Sigrid, pa da sam hteo da uđem u vašu sobu, naprosto bih vas pitao.- Vaša soba gleda na ulicu - na to će ona, mršteći se.- Mislite?- Znate to i sami, Olafe. Smislili ste taj lukavi manevar da biste spavali sa mnom.- Šta ste to uobrazili?- Znam o čemu govorim. Šveđani su u tim stvarima slobodniji nego mi.Setio sam se prezervativa nađenih u džepu njenog pokojnog muža. Ne znajući šta

bih rekao, napunio sam čaše i pružio joj njenu.- Čemu sad nazdravljamo? - upitala je sarkastičnim tonom.- Poštovanju koje osećam prema izuzetnoj osobi koja mi pruža gostoprimstvo.- A kako to nameravate da me poštujete?- Tako što neću učiniti ništa što vi ne želite.- Poznata mi je ta vrsta nabacivanja.Nipošto nisam smeo da se odvojim od nje tokom noći. Nisu mi bile poznate

namere naših protivnika, znao sam samo da želim da štitim Sigrid i ne napuštam je nina tren. Pored toga, nisam hteo da je uznemirim upozorivši je na opasnost. Nijepostojala nijedna druga metoda da ostanem kraj nje, sem udvaranja.

Pogledao sam je pravo u oči.- Sigrid, želim da spavam pored vas. Obećavam da neću zloupotrebiti situaciju.- Zašto bih vam dozvolila tako nešto?- Zato što ste me začarali. Čim odete, makar i na pet minuta, makar i u susednu

prostoriju, nedostajete mi. Sasvim ozbiljno, ne znam kako da živim bez vas. I ne vidimšta je u mom ponašanju za osudu. Nemam nikakvih zadnjih namera, sem ako vi to

izričito ne budete zahtevali.- Šta uopšte da odgovorim na takve besmislice?- Videćete, stvari će se odvijati baš kao što sam vam i predočio. Sve će biti vrlo

prirodno. Najpre ćemo dovršiti ovu bocu Kruga, jer znamo šta su prave vrednosti, apotom ćemo leći, kao brat i sestra. Pozajmićete mi neku Olafovu pidžamu.

Plivao sam u pokojnikovoj pidžami. Sigrid je za spavanje obukla kratkuspavaćicu od satena, sa dezenom u vidu naslikanih satenskih spavaćica.

- Gle, slika u slici - primetih.- Ja ću na levu stranu kreveta.Legla je, pokrila se i smesta zaspala. Da sam i imao neki plan za zavođenje, ne bi

ništa vredelo. Na vrhovima prstiju, otišao sam u svoju sobu, ne paleći svetlo, da bihproverio jesmo li i dalje pod prismotrom. Još se nije bilo sasvim smrklo, te samvideo onu dvojicu glavonja na njihovom položaju.

Vratio sam se u Sigridinu sobu i uvukao se u krevet. Koliko ćemo dugo izdržatiovako? Izraz „živeti od danas do sutra” dobio je bukvalno značenje.

Uz tihi zvuk njenog disanja, zaspao sam. Nekoliko puta sam se budio da bih išaou WC. Kad god bih se vratio u krevet, bio sam zadivljen situacijom: Sigrid leži krajmene, usnula kao anđeo, a i ja ću joj se ubrzo pridružiti. Opasnost, i pored toga što meje uznemiravala, kod mene uopšte nije izazvala nesanicu. I svaki put bih opet zaspao,kao da pokušavam da podignem zid od samog tkanja sna.

*

Kad sam se probudio, Sigrid više nije bila tu. Izleteo sam iz sobe, panično jedozivajući.

- Tu sam, donosim nam doručak u krevet - odgovori ona.Smirio sam se i otišao da se umijem ledenom vodom. Začuo sam otvaranje vrata

koja izlaze na ulicu. Pojurio sam do prozora svoje sobe i video devojku kako prelazipreko baštice i uzima poštu iz sandučeta, ne primećujući dva tipa koji je pomnoposmatraju. Ušla je i zaključala vrata. Odahnuo sam.

Vratio sam se u krevet. Sigrid je donela poslužavnik.- Tost sa džemom od pomorandže, može? Ako vam ne odgovara, skoknuću do

pekare po zemičke sa suvim grožđem.- Ma, savršeno.Sipao sam joj šoljicu kafe, ponudio joj tost, koji je odbila, i probao džem prepun

koštica.- Moje prisustvo vam očigledno nije smetalo da spavate - rekoh.- Ni moje vama.- Izašli ste po poštu. Od sada, više ne zalazimo na stranu vidljivu sa ulice, važi?

Ne zaboravite na sinoćnu odluku.Zakolutala je očima kao na reči nekog deteta koje priča gluposti. Dok je otvarala

koverte, jeo sam razmišljajući o svom pariskom poštanskom sandučetu: je li prepunoili je još uvek onako prazno kao dok sam živeo tamo? Primetio sam već da se i poštapovinuje Marfijevom zakonu: proređena je, pa čak i nepostojeća kada osećamopotrebu za spoljnim nadražajima, a prekomerna kada želimo da nas ceo svet ostavi namiru.

Tost se topio u mojim ustima. Nikada nisam za doručak toliko jeo kao u ovoj vili.Tome je svakako doprineo i kvalitet spavanja. Razmazivao sam džem po ko zna kojemtostu po redu, kad opazih da Sigrid užasnuto pilji u mene, držeći u ruci otvorenopismo.

- Neka loša vest? - upitah, glasom koji je zvučao vrlo neprirodno.- Ko ste vi?

Kako na to nisam pomislio? Žbiri su joj sigurno otkrili istinu u epistolarnojformi. Ali, koju istinu?

- Sigrid, znate da smo se mi u našem poslu obavezali na tajnost.- Olaf je mrtav! Ubili ste mog muža!- Nisam! Video sam kako umire na moje oči, ali ja s tim nemam nikakve veze.

Imao je srčani udar u mom stanu.- Da je zaista tako, valjda biste mi rekli!Da, očigledno. Kakav sam idiot!- Sigrid, kunem vam se da je to istina.- Kao što je istina da se zovete Olaf, je l’ da?Sateran u škripac, zaigrao sam na sve ili ništa:- Zovem se Batist Bordav, Francuz sam, imam trideset devet godina. Još uvek mi

nije sasvim jasno ko je bio vaš muž, ni kojim se poslom tačno bavio. U subotu ujutro,pozvonio je kod mene - zašto baš kod mene? - da bi obavio telefonski razgovor, iistog časa je umro. Ja sam se uspaničio i nisam pozvao policiju. Pošto je moj živottakav da ne zavređuje da se životom nazove, poželeo sam da preuzmem Olafovidentitet. Otišao sam na adresu koju sam našao u njegovim dokumentima, iz čisteradoznalosti. Nastavak vam je poznat.

- Ne, nije mi poznat. Šta radite vi ovde?- Pijem šampanjac, gledam vas, jedem, odmaram se.- Ne verujem vam. Koliko sam shvatila, preturali ste po Olafovim stvarima.- To je istina.Objasnio sam joj o desetotonskoj melodiji koja mi je pomogla da identifikujem

pokojnikov zagonetni telefonski poziv.- I još pokušavate da me ubedite da niste iz te profesije?- Polaskan sam što tako mislite.- Da nisam dobila upozorenje u vidu ovog pisma, šta bi se dogodilo?- Ništa. Znam da to zvuči suludo. Nikada nisam bio tako srećan kao otkako sam

ovde s vama. Da ta prokleta poruka nije stavila tačku na moj ovdašnji život, voleo bihda traje večno.

- Ne biste me obavestili o smrti mog muža?- Stekao sam utisak da vam je stalo do njega, pa nisam hteo da kvarim našu idilu.- Našu idilu!- Pa da, to je reč koja se koristi kad su dva bića očarana jedno drugim.- Govorite u svoje ime.- Sada me verovatno prezirete. Međutim, doživeo sam trenutke koji govore tome

u prilog.

- Ja sam ljubazna, a vi ste uobraženi, eto, u tome je stvar.- Sigrid, ne prepoznajem vas.- A šta tek ja da kažem!- Dobro. Nećemo se valjda svađati kad treba da stupimo u akciju. Još od

prekjuče smo zaista pod opsadom nepoznatih gorila. Šta predlažete?- To je vaš problem. Ja nisam ni u kakvoj opasnosti.- Mislite? Je li pismo potpisano imenom Žorž Šenev?- Poznajete ga?- To je čovek koga je Olaf nazvao u trenutku kad je umro u mom stanu. Šta znate

o njemu?- Nikad nisam ni čula za njega.- Možda je to neki Olafov neprijatelj. Verovatno je u pitanju nameštaljka. Ne

mogu da poverujem da je Olaf umro baš kod mene pukim slučajem. Utoliko pre što mije prethodne večeri neki tip napričao takve stvari kao da želi da utiče na mojeponašanje. Olaf je bio mojih godina, moje visine, imao je istu boju kose. Zamenaidentiteta bila je sasvim moguća.

- Vi niste krupni kao on.- Sa ovakvom dijetom, ne bi mi dugo trebalo da ga dostignem - rekoh, pokazujući

poslužavnik.Začudo, ovaj poslednji argument kao da ju je ubedio u moju nedužnost.Sigrid je otišla do prozora moje bivše sobe kako bi osmotrila naše špijune.

Vratila se rekavši da su joj nepoznati i da ne deluju opasno.- Otkud znate? Možda su naoružani - pobunih se.- Zašto bi nas ubili?- Možda znamo neke činjenice koje su za njih nezgodne, a da toga nismo ni

svesni. Ja sam jedini video Olafa kako umire.- Po onome što ste mi rekli, to nije bila nasilna smrt.- Ja sve više mislim da jeste. Najpre su ispitali teren. Ko bi drugi sem mene

došao u iskušenje da se zameni s njim? Jedino mi još uvek nije jasno Olafovo učešćeu celoj priči: je li to bilo s njegovim pristankom ili su njime manipulisali?

- Kako možete i da pomislite da bi Olaf pristao da umre?- Žao mi je, Sigrid, ali morate priznati da ste ga jedva poznavali.- To je tačno. Ali znam da je bio dobar čovek.- Bio je svakako takođe i dobar čovek.- Šta vam znači to „takođe”?- Ne znam ni sam. Možemo li da pobegnemo a da nas gorile ne vide?- Kuda da pobegnemo? Ja volim ovu vilu!

- Valjda ne toliko da u njoj i umrete.- Ti ljudi su ovde već dva dana. Zašto bi nas baš danas napali?- Zato što znaju da ste primili pismo.- To što su mi ga napisali znači da me ne smatraju za saučesnika. Vas oni hoće, a

ne mene.- I Olaf je bio njihov saučesnik, a vidite koliko mu je to vredelo.Uzdahnula je:- Kuda ćemo?- Parkirao sam Olafov auto nedaleko odavde. Ići ćemo kud god hoćete.- Ja nemam kud da odem.- Ni ja. Ali još nismo došli do toga. Kako da umaknemo?- Olaf je bio predvideo ovakvu situaciju. Izgradio je tajni hodnik koji vodi od

podruma do banke.- Zašto do banke?- Ideju mu je dao jedan film Vudija Alena. Po njemu, u slučaju bekstva, novac je

najpotrebnija stavka.- Jasno mi je zašto ste ga voleli.Morao sam ipak još da je nagovaram. Ono od čega je Sigrid bila najnevoljnija

da se rastane bila je njena rezerva šampanjca. Taj stav mi je bio beskrajnosimpatičan, ali uverio sam je da će nam, sa novcem iz banke, svi restorani svetapostati lična zaliha šampanjca.

Pomogao sam joj da se spakuje, birajući haljine koje su mi se najviše dopadale.Divio sam se nehajnosti sa kojom je napustila svoj dotadašnji život.

Malo je nedostajalo da bežim u bademantilu. Ubedila me je da se presvučem.Nerado sam se odrekao svoje druge kože.

Dok smo silazili u podrum, upitao sam je da li da povedemo i Kolačića.- Ne - reče ona. - Ovde je srećan.Složio sam se. Kolačić je bio neodvojiv od svog biotopa. Bilo bi to kao kad

biste vestalku silom izvukli iz hrama.U ostavi, Sigrid otvori nevidljiva vratanca u podu i zatvori ih za nama. Podzemna

galerija osvetljena njenom baterijskom lampom progutala nas je svojom beskrajnomdužinom.

- Kolosalno. Koliko je dugo Olaf gradio ovaj tunel?- Godinama.Olaf je svakako slutio da mu je život u opasnosti. Ne gradi se toliki podzemni

hodnik bez ozbiljne motivacije.Na kraju tunela postojala su dvoja vrata.

- Ova vode u banku, a ova izlaze na ulicu.- Bilo bi razborito da počnemo od banke.O tome smo svi sanjali: da upadnemo u trezor neke banke i napunimo ranac

novcem. Bio je to divan trenutak mog života. Kad mi je torba već bila na ivicipucanja, Sigrid me zaustavi.

- Da vas podsetim, samo nas je dvoje.Druga vrata su izlazila između kioska i kontejnera za staklo. Vrlo diskretno, u

pravom Olafovom stilu. Opijen težinom novčanica na leđima, povedoh Sigrid kaautomobilu.

Upalio sam motor i vozio nasumice. Kad god bih naišao na znak „Ostali pravci”,uputio bih se tuda.

- Kuda idemo? - upita Sigrid.- Videćete - odgovorih.Videću i ja. Nisam imao pojma.- Je li ovo prvi put da ste se poslužili novcem iz banke?- Naravno - odvrati ona.- Zašto naravno?- Do sada nisam imala potrebe za tim. Olaf se pobrinuo da ni u čemu ne

oskudevam - čuvena kreditna kartica.- Da, ali zadovoljstvo pljačkanja banke...!- To me nikad nije mamilo.Čudna devojka.Primetio sam da nečujno plače. Kao pravi balvan, upitah je zašto.- Olaf je mrtav - reče ona jednostavno.- Nedostajaće vam?- Da. Nisam ga često viđala. Ali i to malo vremena provedenog s njim mnogo mi

je značilo.I dalje prateći znakove „Ostali pravci”, postadoh svestan da se krećemo ka

severu.- Shvatila sam - reče Sigrid, smešeći se kroz suze. - Idemo u Švedsku.- Da - improvizovao sam.- Ta zemlja je i vama isto toliko nepoznata kao i meni.- Tako je. Idemo na hodočašće Olafovim tragovima.- Hvala. Veoma ste me dirnuli.Prošli smo kroz Belgiju, Holandiju, Nemačku, a naposletku i Dansku. Tu smo

prešli preko toliko mostova i ostrva da je delovalo kao da se vozimo po moru.Švedsko tlo nam se činilo svetim. Gume „jaguara” su zadrhtale kad su ga dotakle.U Grand hotelu Vasa u Stokholmu, zamolio sam Sigrid da nazove Batista

Bordava na telefon na poslu. Okrenula je broj koji sam joj izdiktirao i uključilaspikerfon.

- Mogu li, molim vas, da razgovaram sa gospodinom Bordavom?Tišina. Potom sam prepoznao glas one matore oštrokonđe Meline:- Žao mi je, gospođo, ali gospodin Bordav je preminuo prošle subote.- Molim?- Imao je srčani udar u svom stanu. Želite li da razgovarate s nekim drugim?- Ne.Sigrid spusti slušalicu.- Dakle, vi ste mrtvi, a ne Olaf - reče ona.- Da. Sad više i nemam nikakav drugi identitet sem Olafa Sildura, s vašim

dopuštenjem.

*

Nije bilo potrebe da se oženim Sigrid; Olaf je to već učinio umesto mene. Timbolje, ceremonije su mi oduvek bile nepodnošljive. Našao sam se u savršenoj situaciji- bio sam muž bajne lepotice a da nisam morao da se zamaram uobičajenimformalnostima.

Apartman u hotelu Vasa postao nam je adresa stanovanja. „Dom je tamo gde jesrce”, prošlo bi mi kroz glavu svaki put kad bih razmišljao o svom neobičnompoložaju. Račune sam regulisao u kešu, bez ikakvog dugoročnog plana.

Trebalo mi je izvesno vreme da razmenim sve novčanice ukradene u Versaju, alivremena sam imao napretek. Kada sam to obavio, složio sam svežnjeve evra u koferod krokodilske kože i otišao u sedište banke HSBC za Švedsku, gde sam zakazaosastanak. Primio me je jedan bankar, obasuvši me ljubaznošću.

- Želim da otvorim račun - rekoh, pokazavši sadržaj kofera.Čovek nije ni trepnuo, već je nazvao nekoga telefonom, a potom mi skrenuo

pažnju da će novac proslediti stručnjaku da ga prebroji i proveri.- To je sasvim u redu - odgovorih, prihvatajući cigaru kojom me je ponudio.Neki tip je došao po kofer i izašao.- Biće gotovo za pola sata - obavesti me bankar.Tih trideset minuta je iskoristio da popriča sa mnom, kako bi bolje upoznao tako

bogatog klijenta. Objasnio sam mu da sam napustio Švedsku ubrzo po rođenju, te zatone govorim švedski. Goreo je od želje da me priupita o poreklu zlatnog rudnika kojisam doneo, ali pribojavao se da bude suviše direktan. Blagonaklono sam mu ispričaokako sam u Parizu došao na ideju da osnujem fond za savremenu umetnost, na čemusam prilično zaradio.

- Savremena umetnost - ponovi on, kao da želi da se uveri da je to ključna reč.- To je moja strast - odgovorih, sa ubedljivom ozbiljnošću.- A zašto ste rešili da se vratite u zavičaj?- Želim da i u Stokholmu osnujem fond za savremenu umetnost. Nije pravedno da

samo Francuzi imaju koristi od mojih sredstava.Pretenciozna autoritativnost mojih reči proizvela je značajan efekat. Govorio sam

sa ohološću istinskog bogataša. Bankar više nije sumnjao u moje poštenje.Službenik zadužen za proveru novca vratio se sa koferom i pružio papir čoveku

koji je upravo postao moj poslovni zastupnik.- Hoćete li, molim vas, potpisati ovde, gospodine Sildure?Stavio sam svoj potpis na dokument koji je potvrđivao da sam banci HSBC

poverio osmocifrenu sumu. Moje lice nije ništa odavalo.Dok nisam dobio čekovnu knjižicu i kreditnu karticu, plaćao sam Olafovom

karticom. Sigrid mi je njenu moć predstavila kao neograničenu, i bilo mi je draže dane dođem u situaciju da otkrijem njene granice.

- Kao da vam baš i ne smeta što živite sa kradljivcem? - upitao sam je jednom.- Krađa novca me manje šokira nego krađa identiteta - odgovorila je.- Zašto ste ostali?Zagrlila me je uz molbu da više ne postavljam glupa pitanja. Rečeno - učinjeno.

*

Laži imaju neobičnu moć: onaj ko ih izmisli, počne da im se pokorava.Iako sam oduvek mrzeo muzeje i galerije, sada sam ih redovno posećivao -

Sigrid je na mene prenela svoju strast prema savremenoj umetnosti.Neposredni povod bila je izložba Patrika Gansa pod naslovom My Last Meals.6

Na prvi pogled, uklapala se u moju predstavu o savremenoj umetnosti: ružnjikavefotografije sa neinteresantnim propratnim tekstom.

A onda mi je Sigrid objasnila. Internet sajt jednog teksaškog zatvora obelodanioje poslednje obroke osuđenika na smrt, poručene dan pre pogubljenja. Nameratamničara bila je cinična: hteli su da ismeju poslednje kulinarske sanjarije velikihkriminalaca, koji su se prosto utrkivali u prostodušnosti.

Patrik Gans je bio toliko zgađen njihovim postupkom da je učinio upravoobrnuto. Polazeći od gledišta da te maštarije o čizburgerima i čokoladnim kolačićimazaslužuju najdublje poštovanje, zamolio je najcenjenije svetske kuvare da pripreme tajela, u luksuznom izdanju u kome nesrećnici svakako nisu mogli da uživaju.

Gans je potom fotografisao kuvare i zgotovljena jela, i pridodao belešku stačnom porudžbinom osuđenika, njegovim imenom i datumom pogubljenja.Odštampani primerci - veličine metar sa osamdeset centimetara - pružali suposetiocima priliku da tačno vide svaki detalj pomfrita, koji se presijavao na gotovosvakoj slici.

Nijedan nije tražio vino, ni pivo, niti neko drugo alkoholno piće. Nabrojaninapici bili su jednako detinjasti kao i jela: mleko, ledeni čaj, koka-kola. Retki su seodvažili da probaju neko nepoznato i luksuzno jelo; držali su se ustaljenih vrednosti,kao što su pečeni krompir u ljusci i salata od kupusa.

Na porudžbini izvesnog Lija D. Vonga, spazio sam detalj koji me je iznenadio:- Precizirao je da hoće koka-kolu lajt - rekao sam Sigrid.- Da, pa šta?- U takvom trenutku čovek ne misli na liniju, zar ne?Sigrid se za trenutak zamislila, pa odgovorila:

- Mislim da je lepo kad neko pazi da ostane vitak na dan svoje smrti.Da je nisam već voleo, zaljubio bih se u nju zbog te rečenice.Udaljio sam se da bih razgledao ostale fotografije i detaljno pročitao svaki

jelovnik. Posle izvesnog vremena, shvatio sam da sam ganut. Potresno je bilo otkrićeda izvesnost smrtonosne injekcije nije uticala na želju osuđenika da se vrate prvimživotnim zadovoljstvima, kao što su pire, pita od jabuka ili milk-šejk.

Patrik Gans je razgovarao sa vlasnikom galerije. Prišao sam i srdačno mučestitao.

- Šta mislite, postoji li mogućnost da se osuđenicima zaista posluže ovakviobroci, koje bi napravili vrhunski kuvari?

- Imao sam tu ideju - reče on. - Nažalost, američki kazneno-popravni sistem tozabranjuje.

- Ako je tako, zar nije onda pripremanje ovih jela uzaludno?- Ne. To je jedna od uloga umetnosti: da vrati prava obespravljenima. Ovi

vlasnici restorana zaslužuju svoju titulu, jer restauriraju ljudskost osuđenika.7

Prelistao sam knjigu utisaka. Pročitao sam, među ostalim, i ljutite zabeleške:„Ovo je morbidno”, ili: „Bolje bi vam bilo da nahranite nedužne ljude koji umiru odgladi”, pa čak i: „Ja sam za smrtnu kaznu” - eto, najplemenitiji projekti su uvek naudaru kritike.

Postao sam ubeđen u svoju misiju, i kupio nekoliko Gansovih dela. To je bilaprva nabavka Fonda za savremenu umetnost „Olaf Sildur”.

*

Moj novi život sastojao se od tumaranja po stokholmskim galerijama u potrazi zatalentima. Nastupao sam kao kupac svega što bi me emotivno dotaklo, bez obzira nacenu.

Ubrzo, u apartman više nisu mogle da stanu sve te slike i skulpture, da nepominjem činjenicu da je stil hotela Vasa potpuno odudarao od avangardnih dela.Sigrid je otišla da pogleda nekoliko stanova pre no što mi je zakazala neobičansastanak u donjem gradu.

Uhvatila me je za ruku, otvorila vrata, provela me kroz veoma dugačak neugledanhodnik, a potom mi naredila da zažmurim. Uvela me je unutra, povela me još nekolikokoraka, a onda mi dozvolila da otvorim oči.

Nalazio sam se usred ogromnog prostora koji je na gotovo nestvaran načindočaravao pojam praznine. Pošto je predstavljao jedinstvenu celinu, neko bi ga moždadefinisao kao poslovni prostor. Mene je svojom zapreminom, oblikom, stubovima imisterioznošću podsećao na hram Abu Simbel. Krstio sam ga tim imenom i kupio ga,ne pitajući za cenu.

Kada je postao naš, u njega sam smestio svoju kolekciju. Pošto još nismo imalinameštaja, stan je ličio na muzej. Sigrid i ja smo seli na pod i posmatrali ovučudnovatu palatu.

- Ovo je naš dom - rekoh.- Trebaće nam krevet - reče Sigrid.- Ili bolje, dva sarkofaga.Malo-pomalo, Sigrid je opremila hram, koji je počeo da izgleda kao Abu Simbel

pre pljački.Tim tempom, moj račun u banci istopio se poput snega. Ne možete ni da zamislite

koliko košta, recimo, jedna Gormlijeva skulptura, da pomenem samo njega. Čak je iOlafova kartica otkazala poslušnost.

Jednog dana, bankar iz HSBC-a koji se bavio mojim finansijama telefonirao mije da mi saopšti kako je moj dug dostigao iznos koji sam mu pre dve godine doneo ukešu.

- A, tako - bio je moj jedini komentar.Spustio sam slušalicu i nastavio da pravim dugove faraonskih razmera. Znao sam

da nisam ni u kakvoj opasnosti. Bankama je isto toliko stalo do enormno zaduženihklijenata koliko i do milijardera, naročito kada pasiva usledi posle velikog bogatstva:bankari veruju da će neko ko je bio toliko imućan uspeti da se oporavi. Ako je i daljeu dugovima, to znači da je investirao u nešto. Taj hrabri čovek veruje u budućnost -što je i dokazivao moj ambiciozni fond za savremenu umetnost.

Sigrid i ja smo na skali pojedinaca preslikavali ekonomsku logiku najmoćnijihdržava na planeti. Nismo nimalo marili za svoj javni dug. Bila je to naša kraljevskaprivilegija.

Šenevovi ljudi nas nisu otkrili, ali opasnost nikad nije sasvim nestala. TajDamoklov mač je održavao našu sreću u onom grčevitom stanju kog su lišeni ljudi bezprošlosti u svom sumornom spokojstvu.

Ponekog zimskog jutra, Sigrid bi me zamolila da je odvezem do Polarnog kruga.Dotle nam je trebalo više od čitavog dana vožnje; prešli bismo norvešku granicu idospeli sve do obale. Ponekad bi se more zaledilo, te ostrva više nisu bila ostrva, i donjih smo dolazili po čvrstom tlu.

Sigrid bi beskonačno dugo promatrala belinu, a ja sam mislio da znam o čemurazmišlja. Za mene, bila je to belina prazne stranice za koju sam se izborio.

1 Naziv šampanjca potiče od imena veuve Clicquot - udovica Kliko. (Prim.prev.)

2 Poslednje, ali ne i najmanje bitno (eng.). (Prim. prev.)3 Ime Batist (Baptiste) znači Krstitelj. (Prim. prev.)4 Japansko jelo od sirove ribe sa začinima. (Prim. prev.)5 U Francuskoj, koledž se pohađa između 11. i 15. godine. (Prim. prev.)6 Moji poslednji obroci (eng.). (Prim. prev.)7 Restaurateur (fr.) - reč ima dva značenja: 1. vlasnik restorana; 2. osoba koja

restaurira, vraća u prvobitno stanje. (Prim. prev.)

Table of Contents(1)(2)(3)(4)(5)(6)(7)(8)(9)(10)(11)(12)(13)(14)(15)