Projekat “Tehnička pomoć Kancelariji za saradnju sa civilnim društvom“

(EuropeAid/132544/C/SER/RS)

Analiza Zakona o zaštiti potrošača

Pripremila: Marina Matić

Avgust 2013, Beograd

Analiza Zakona o zaštiti potrošača sa posebnim osvrtom na odredbe značajne

za organizacije građanskog društva

Međunarodni standardi

Zaštita potrošača je kompleksan pojam koji obuhvata brigu i zaštitu tzv. „razumno opreznog

potrošača”. Posredstvom pravnih, ekonomskih, zdravstvenih, sigurnosnih i drugih brojnih

aspekata, moderna država normama reguliše i kontroliše zaštitu potrošača. Cilj zaštite razumno

opreznog potrošača je zaštita zdravlja, bezbednosti i ekonomskih interesa u uslovima slobodnog

cirkulisanja proizvoda i usluga na efikasno funkcionisanom tržištu.

Zaštita potrošača u razvijenim državama i državma Evropske unije, polazi od uvažavanja potrošača

kao ekonomske snage na tržištu, sa ciljem zadovoljavanja njihovih potreba i interesa, u svim

oblastima. Najčešći problemi sa kojima se susreću potošači su: zloupotreba dominantnog položaja

i neistinito oglašavanje proizvoda i usluga od strane poroizvođača i trgovaca, kao i povreda

njihovih prava u smislu nanošenja štete.

Pitanje zaštite potrošača u tržišno razvijenim privredama i društvima nije novijeg datuma, ali je u

privredama i društvima koja se nalaze u tranziciji jedan od savremenih problema koji zahtevaju

posebnu pažnju.

Zaštita potrošača regulisana je i aktima međunarodnih organizacija, posebno Ujedinjenih nacija i

OECD.

Ujedinjene nacije

Generalna skupština OUN je 1985. godine donela Rezoluciju br. 39/248 kojom je

ustanovila smernice o zaštiti potrošača. Smernice Ujedinjenih nacija za zaštitu potrošača,1

predstavljaju deklaraciju najboljih praksi u pravu i politici zaštite potrošača. Smernice nisu

obavezujuće, ali sadrže osam osnovnih načela i set ciljeva za zaštitu potrošača oko kojih

su se vlade sporazumele i služe kao politički okvir za primenu na nacionalnom nivou.

Smernice se prevashodno odnose na vlade, ali neke odredbe su usmerene i prema

poslovnom sektoru.

OECD

OECD Odbor za politiku zaštite potrošača2 nastoji da unapredi razvoj i sprovođenje

potrošačke politike putem istraživanja i analiza, razmenom infromacija o tekućim i novim

pitanjima, razvojem smernica za rešavanje problematičnih oblasti i ispitivanjem načina za

jačanje rezultata javnih politika. Učesnici Odbora su visoki službenici zaduženi za zaštitu

potrošača vlada OECD država i predstavnici građanskog društva i poslovne zajednice.

Kad su u pitanju smernice za rešavanje problematičnih pitanja Komitet je razvio:

OECD Smernice za zaštitu potrošača u elektronskom poslovanju iz 1999. godine;3 OECD

Smernice za zaštitu potrošača od prevarne i obmanjujuće trgovačke prakse u

prekograničnim slučajevima iz 2003. godine4;

OECD Preporuka za rešavanje sporova potrošača i obeštećenje iz 2007. godine;5

Preporuka Saveta OECD o principima i standardima dobre prakse u vezi s finansijskim

obrazovanjem i podizanjem svesti o finansijskim pitanjima iz 2005. godine.6

1 http://www.un.org/esa/sustdev/publications/consumption_en.pdf 2 http://www.oecd.org/sti/consumer/ 3 OECD Guidelines for Consumer Protection in the Context of Electronic Commerce (1999),

http://www.oecd.org/sti/consumer/oecdguidelinesforconsumerprotectioninthecontextofelectroniccommerce1999.htm 4 OECD Guidelines for Protecting Consumers from Fraudulent and Deceptive Commercial Practices Across Borders

(2003)

http://www.oecd.org/sti/consumer/oecdguidelinesforprotectingconsumersfromfraudulentanddeceptivecommercialpra

cticesacrossborders2003.htm 5 OECD Recommendation on Consumer Dispute Resolution and Redress, 2007

http://www.oecd.org/sti/consumer/38960101.pdf 6 Recommendation on Principles and Good Practices for Financial Education and Awareness; Recommendation of the

Council, July 2005, http://www.oecd.org/dataoecd/7/17/35108560.pdf

Evropska unija

Evropska unija pridaje veliki značaj zaštiti potrošača. Na to ukazuju i brojni akti kojima se

uređuje zaštita potrošača, a koji predstavljaju okosnicu za usklađeno delovanje svih

nacionalnih tela na području zaštite potrošača i nevladinih organizacija. Evropska unija je

državama članicama dala smernice za stvaranje jedinstvene politike zaštite potrošača, za

područja koja su pre ulaska u Evropsku uniju bila isključivo u nacionalnoj nadležnosti.

Nadležnost za oblast zaštite potrošača podeljena je između Unije i njenih država članica i

temelji se na odredbama člana 169. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije.

Pet osnovnih prava potrošača koja su priznata u EU i ugrađena u Strategiju politike zaštite

potrošača u EU za period 2007-2013: pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost; pravo na

zaštitu ekonomskih interesa; pravo na odštetu; pravo na zastupanje i pravnu zaštitu; pravo

na informisanost i obrazovanje.

Direktiva o pravima potrošača7 zameniće od 13. juna 2014. važeću Direktivu o zaštiti

potrošača u pogledu ugovora na daljinu8 i Direktivu o zaštiti potrošača u pogledu ugovora

zaključenih van poslovnih prostorija.9 Direktiva o zaštiti potrošča u pogledu prodaje

potrošačkih dobara i garancija,10 kao i Direktiva o nepravičnim uslovima u potrošačkim

ugovorima11 ostaće na snazi, ali su izmenjenje Direktivom o pravima potrošača.

Pored ove direktive postoje posebne direktive u sledećim oblastima:

- Nepravična privredna praksa,

- Opšta ugovorna prava,

- E-kupoina,

- Vremenski podeljeno korišćenje nepokretnosti (tajmešering) i putovanja,

- Finansijske usluge,

- Usluge od opšteg interesa.

7 2011/83/EC. 8 97/7/EC. 9 85/577/EEC. 10 1999/44/EC. 11 93/13/EEC.

Pravni okvir u Srbiji

Zaštita potrošača je ustavna kategorija. Članom 90. Ustava RS iz 2006. godine predviđeno je da

Republika Srbija štiti potrošače, a posebno su zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja,

bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu. Još Ustavom iz 1974.

godine Jugoslavija je definisala neka od načela o regulisanju odnosa između proizvođača, trgovca

i organizacija potrošača.

Članom 78. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbija se obavezala da svoje zakonodavstvo

o zaštiti potrošača usklađuje sa standardima zaštite koja je na snazi u EU. Delotvorna zaštita

potrošača je nužna kako bi se obezbedilo valjano funkcionisanje tržišne ekonomije, a zaštita će

zavisiti od razvoja administratvne infrastrukture radi obezbeđenja nadzora nad tržištem i

sprovođenja zakona u ovoj oblasti.

Krajem jula 2013. godine Vlada Srbije usvojila je Strategiju zaštite potrošača za period 2013-2018.

godina. Opšti cilj Startegije je da se do 2018. godine obezbedi visok nivo zaštite potrošača u

Republici Srbiji i unapredi sistem zaštite potrošača u skladu sa standardima i praksom Evropske

unije.

U decembru 2010. godine usvojen je Zakon o zaštiti potrošača,12 koji je počeo da se primenjuje u

maju 2011. godine.13

Zaštita poztrošača predstavlja posebno poglavlje u izveštajima o napretku Srbije, kao i u

pregovorima sa EU u procesu pridruživanja (poglavlje 28). Pravne tekovine EU (acquis

communitaire) o zaštiti potrošača obuhvataju bezbednost robe kao i zaštitu privrednih interesa

potrošača u brojnim specifičnim sektorima. Države članice Unije moraju preneti pravne tekovine

u nacionalno zakonodavstvo i osnovati nezavisne administrativne strukture i obezbediti

sprovođenje nadzora tržišta i pravnih tekovina. Trebalo bi takođe obezbediti odgovarajuće

mehanizme vansudskog rešavanja sporova, informisati i obrazovati potrošače i osnažiti

organizacije za zaštitu potrošača. Osim toga, ovo poglavlje obuhvata posebna obavezujuća pravila

u području zdravstva.

12 Službeni glasnik RS, br. 73/2010. 13 Prethodni propisi u oblasti zaštite potrošača: Savezni Zakon o zaštiti potrošača (2002), Zakon o zaštiti potrošača RS

(2005).

Nosioci zaštite potrošača, pored Ministarstva i drugih organa i organizacija, su i savezi i udruženja

čija je oblast delovanja ostvarivanje ciljeva zaštite potrošača.14

U vreme Ustava iz 1974. godine organizovanje potrošača se sprovodilo u okviru jedinstvenog

programa po mesnim zajednicama u kojima su formirani saveti potrošača, a pri opštinskim i

gradskim organizacijama postojale su konferencije potrošača.

Vlada Republike Srbije usvojila je Odluku o obrazovanju Nacionalnog saveta za zaštitu potrošača

18. oktobra 2012. godine, na osnovu člana 126. Zakona o zaštiti potrošača u cilju kreiranja

jedinstvene politike zaštite potrošača u Srbiji.

Članom 128. Zakona o zaštiti potrošača utvrđene su aktivnosti udruženja i saveza:

- Informisanje, obrazovanje, savetovanje i pomoć potrošačima u rešavanju problema

potrošača;

- Sprovođenje ispitivanja i uporednih analiza robe i usluga, posredstvom akreditovanih,

odnosno imenovanih tela za ocenjivanje usaglašenosti, u skladu sa posebnim propisima;

- Ostvarivanje saradnje sa odgovarajućim organima i organizacijama u zemlji i inostranstvu.

Udruženja i savezi ovlašćena su na osnovu člana 130. Zakona da zastupaju interese potrošača u

savetodavnim telima u oblasti zaštite potrošača, postupcima sudskog i vansudskog rešavanja

potrošačkih sporova, postupcima pred drugim državnim organima.

Kritika civilnog društva odnosni se na zakonsko regulisanje osnivanja potrošačkih udruženja.

Osnovni uslov za upis u evidenciju udruženja ili saveza za zaštitu potrošača predstavlja Zakon o

udruženjima, odnosno registracija u Agenciji za privredne registre.15 Zakonom o zaštiti potrošača

predviđeni su dodatni uslovi za upis u evidenciju saveza i udruženja: da zastupaju kolektivne

interese potrošača, štite i unapređuju interese potrošača davanjem saveta i pružanjem pomoći

potrošačima u ostvarivanju njihovih prava, i da raspolažu odgovarajućim kadrovskim kapacitetom

sa profesionalnim znanjem i veštinama.16 Pored ovih dodatnih uslova zahteva se da udruženje ili

savez za zaštitu potrošača imaju 50 članova, dok je osnovni zahtev Zakona o udruženjima tri člana.

Pravna definicija udruženja i saveza je vrlo opšta i odnosi se na udruženja koja su osnovana u

skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje i pravni položaj udruženja, a čija je oblast

ostvarivanja ciljeva zaštita potrošača.

14 Član 125. Zakona o zaštiti potrošača. 15 Službeni glasnik RS, br. 51/2009. 16 Član 129. Zakona o zaštiti potrošača.

Pored uslova i postupka za upis u evidenciju, civilni sektor je zabrinut i zbog nadležnosti i uloge

organizacija za zaštitu potrošača (kolektivne tužbe, regionalna savetovališta, itd).

Organizacije potrošača u EU

Evropske organizacije potrošača imaju već dugu istoriju, neke od njih su aktivne više od 50 godina.

Većina njih počele su kao male organizacije koje deluju na regionalnom ili nacionalnom nivou.

Danas su mnoge od njih aktivne na novu EU ili međunarodnom nivou.

Nije jednostavno napraviti kategorizaciju različitih vrsta potrošačkih organizacija, s obzirom da

svaka država i svaka organizacija imaju drugačiju istorijsku pozadinu i razvoj.

Mogu se razlikovati sledeće tri karakteristične grupe potrošačkih organizacija: aktivističke grupe,

akteri civilnog društva i aktivni deo establišmenta. Jedna organizacija istorijski može proći razvoj

kroz sve tri karakteristične grupe.

Aktivistička grupa

Organizacije potrošača uobičajeno su prvo osnivane kao aktivističke grupe. Takve grupe su često

veoma male i ograničenih resursa, s obzirom da nemaju podršku države, i uglavnom se zasnivaju

na volonterizmu. Međutim, kao rezultat činjenice da su zasnovane na volonterizmu, one nose

dinamičnost, zbog čega su efikasne u mobilizaciji potrošača i sticanju podrške. Glavni cilj

aktivističke grupe je da nagovori vladu i predstavnike privrede da reše konkretna pitanja značajna

za potrošače.

Akteri civilnog društva

Organizacija potrošača koja je akter civilnog društva ima već dugu istoriju uspešne promocije

prava potrošača. U ovoj fazi organizacija je već poznata i sad postoji potreba za organizaciju da

dokaže da može da igra ulogu na višem nivou, koji obuhvata iznošenje dokaza o navodima

organizacije. U ovoj fazi organizacija već predstavlja značajan politički faktor u definisanju

politike zaštite potrošača. Međutim, glavni način funkcionisanja ovih organizacija je uticaj na

donosioce odluka, a samim tim i na stvaranje i unapređenje propisa o zaštiti potrošača.

Većina organizacija ovog tipa u EU zasniva svoje finansije na objavljivanju test magazina. To

donosi potrošačima nezavisan, profesionalan nivo i informisanje, a organizaciji obezbeđuje

nezavisnost (ekonomsku i političku). Većina organizacija potrošača ovog tipa udružuje se u mreže,

alijanse i koalicije na nacionalnom, EU i međunarodnom novu (npr. CI, BEUC, ICRT, Conseur).

Deo establišmenta

Organizacije potrošača koje su deo establišmenta predstavljaju velike grupe potrošača i veoma

često imaju aktivnu ulogu u procesu donošenja odluka. Organizacije učestvuju u organima vlade i

privrede u kojima zvanično predstavljaju potrošače. U ovoj fazi, glavni cilj organizacije je da

obezbedi i unapredi učešće potroča i uticaj na politiku zaštite potrošača.

Način rada

Postoje brojne metode koje organizacije potrošača koriste u svakodnevnim aktivnostima. Zavisno

od ciljeva organizacije i dostupnih sredstava, neke od metoda su:

- Pružanje informacija i pomoći potrošačima,

- Organizovanje javnih demonstracija i podrška tužbama,

- Specijalizacija u uporednom testiranju, anketiranju i istraživanju tržišta, društvene studije,

- Aktivno učešće u politici zaštite potrošača (npr. dialog sa socijalnim partnerima i državom

kroz učešće u zvaničnim organima i neformalnim inicijativama),

- Intenzivna komunikacija sa medijima i efikasno korišćenje interneta,

- Organizacija i učestvovanje u nacionalnim i međunarodnim događajima,

- Integracija u mreže (nacionalne i međunarodne) i

- Osnivanje koalicija i partnerstva.

Izvori finansiranja

Kad je u pitanju način finansiranja mogu se izdvojiti dva tipa potrošačkih organizacija:

samofinansirajuće i finansirane od strane države.

Samofinansirajuće organizacije zasnovane su na članstvu ili pretplatnicima. Neke od organizacija

imaju članirane za članove i pružaju članovima sve svoje usluge bez naknadnih troškova (časopisi,

informacije, pomoć).

Druge organizacije deluju kao servisi koji naplaćuju svoje usluge, odnosno potrošač plaća samo

određene usluge kojima ima pristup: publikacije test časopisima ili pristup uporednim testovima;

pravo na pravne savete i pomoć; pristup savetima kontakt linija (call center), itd.

Međutim, ove usluge su često delimično (50%) subvencionisane (državni organi centralnog ili

regionalnog nivoa ili lokalne uprave).

Organizacije finansirane od strane države su one koje značajan deo godišnjeg budžeta dobijaju iz

državnog budžeta. Ove organizacije su više orjentisane na aktivnosti politike zaštite potrošača

nego na pružanje posebnih usluga za pojedinačnog potrošača. Organizacije potrošača mogu da se

finansiraju ili sufinansiraju u cilju sprovođenja konkretnih projekata, na nacionalnom, evropskom

i međunarodnom novu.

Nezavisnost organizacija potrošača

Od suštinske je važnosti za organizacije potrošača da očuvaju nezavisnost od ekonomskih i

političkih interesa. Na ovaj način obezbeđuje se da se politika organizacije definiše prema

interesima potrošača.

Imajući ovo u vidu međunarodni pokret za zaštitu potrošača posvećuje posebnu pažnju

nezavisnosti i prihvata samo one organizacije koje funkcionišu u skladu sa ovim pravilom. Poznato

je da organizacije kao što su Consumers International - CI, the European Consumer Organization

– BEUC, the International Consumer Research and Testing – ICRT zahtevaju dokaz o nezavisnosti

organizacije koja se prijavila za članstvo. Ovo je takođe preduslov kada organizacija konkuriše za

sredstva nacionalnih ili EU institucija u pozivima koji su otvoreni samo za organizacije potrošača.

Predlozi za izmene i dopune Zakona o zaštiti potrošača

Predlozi za izmenu zakonskog okvira odnose se prevashodno na jačanje uloge i položaja

organizacija potrošača. I u Strategiji zaštite potrošača za period 2013-2018. godina konstatovano

je da je „uloga nezavisnih udruženja potrošača i civilnog društva od ključnog značaja. Međutim,

potrošački pokret u Republici Srbiji, iako se kontinuirano razvija, i dalje je nedovoljno jak, slabo

organizovan, nekoordinisan i nedovoljno finansijski podržan.“

Uvođenje jasnih kriterijuma za upis u evidenciju organizacija za zaštitu potrošača

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede donelo je Pravilnik o evidenciji

udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača, (broj 011-00-49/2011-17) 11. maja

2011.godine.17

Pravilnik je detaljnije razradio uslov za upis u evidenciju, koji se odnosi na odgovarajuće

kadrovske kapacitete udruženja, a predviđen je članom 129. tačka 4. Pravilnik pod

sopstvenim kapacitetima organizacija ne podrazumeva (kao što je slučaj u Evropi)

složenost i kvalifikacije upravljačke strukture, broj zaposlenih, njihove profesionalne

reference (dodatna edukacija koju su prošli, broj realizovanih projekata i drugi merljivi

kriterijumi).18 Umesto toga, Pravilnik izjednačava spoljne saradnike koji su ugovorno

angažovani i zaposlene u udruženju. Ovo rešenje iz Pravilnika daje mogućnost da se stave

u drugi plan organizacije potrošača koje ulažu napore da formiraju sopstvene nezavisne

kapacitete uz pomoć projekata EU i drugih razvojnih programa.

Takođe, nepostojanjem merljivih kriterijuma omogućava se izjednačavanje organizacija

koje imaju sopstvene kapacitete, sa novoformiranim koje mogu sklopiti veliki broj ugovora

sa raznim spoljnim saradnicima.

Pravilnik predviđa rešenje da se evidentira savez ako ga čini najmanje 50 udruženja za

zaštitu potrošača. Ovo rešenje sprečava nevladine organizacije da počnu proces formiranja

jedinstvene organizacije potrošača Srbije po evropskim standardima, kao i saveza za

pojedine oblasti (usluge od opšteg ekonomskog interesa, finansijske usluge, itd.).

Uporedno pravna iskustva pokazuju da države članice EU zahtevaju dodatne uslove za upis

organizacija za zaštitu potrošača, pored onih koje se zahtevaju za registraciju nevladinih

organizacija. Tako, Zakon o zaštiti potrošača Češke19 u članu 25. kao jedan od uslova za

upis na listu kvalifikovanih organizacija potrošača zahteva i minimum dve godine

aktivizma u oblasti zaštite potrošača. U Bugarskoj, da bi jednoj organizaciji bio priznat

status predstavnika za zaštitu potrošača, pored ostalih uslova zahteva se da ima

funkcionalnu podršku (help desk) i informacioni servis za potrošače u minimun 1/3

administrativnih oblasti u državi i da preduzima efektivne javne aktivnosti za zaštitu

interesa potrošača.

17 Pravilnik o evidenciji udruženja i saveza udruženja za zaštitu potrošača objavljen je u Službenom glasniku RS, broj

32/11 od 13. mаја 2011. 18 Član 7. Pravilnika. 19 634/1992 Coll (izmenjen i dopunjen više puta, a poslednji put 2009. godine).

Predlaže se da se iz člana 5. koji se odnosi na kadrovske kapacitete briše deo „dugoročno

ugovorno angažovano“ tako da bi član 5. trebalo da glasi:

„Udruženja i savezi upisuju se u evidenciju ako imaju zaposleno:

1) najmanje jedno lice koje je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom;

2) najmanje jedno lice koje je diplomirani pravnik ili diplomirani ekonomista i koje

raspolaže odgovarajućim znanjem i iskustvom od minimum dve godine u oblasti zaštite

potrošača.“

Predlog za izmenu i dopunu člana 7. Pravilnika:

„Udruženja ili savezi radi upisa u evidenciju udruženja podnose prijavu ministarstvu

nadležnom za zaštitu potrošača, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita potrošača.

Prijava za upis u evidenciju sadrži:

1) Naziv udruženja ili saveza;

2) Podatke o zastupniku i članovima organa upravljanja;

3) Izvod iz registra Agencije za privredne registre;

4) Spisak članova udruženja ili saveza, sa ličnim, odnosno matičnim brojem i potpisom

članova, overen od strane zastupnika udruženja ili saveza;

5) Osnivački akt i statut;

6) Dokaze o odgovarajućim kadrovskim kapacitetima

- ugovor o radu,

- ugovor o stalnom pružanju advokatskih usluga,

- dokazi o stručnoj spremi zaposlenih,

- dokazi o dodatnom obrazovanju zaposlenih,

- dokazi o broju sprovedenih projekata zaposlenih,

- dokazi o stručnoj spremi članova organa upravljanja,

- dokazi o iskustvu u oblasti zaštite potrošača članova organa upravljanja.

7) Dokaze da organizacija minimum dve godine aktivno sprovodi aktivnosti u oblasti

zaštite potrošača;

8) Izveštaj o aktivnostima i rezultatima u oblasti zaštite potrošača u godini koja prethodi

godini u kojoj se vrši upis, sa finansijskim izveštajem (podaci o izvorima finansiranja,

utrošenim sredstvima na godišnjem nivou, uključujući operativne troškove);

9) Izjave članova organa upravljanja udruženja i saveza da nemaju svojstvo državnog

službenika, službenika u ogranima lokalne samouprave, da nisu na rukovodećim ili

nadzrnom položaju kod trgovca ili u udruženju trgovca, odnosno rukovodećem ili

nadzornom položaju u političkoj stranci ili sindikatu.“

Finansijska održivost organizacija potrošača

Finansiranje je takođe jedan od izazova sa kojima se suočavaju organizacije potrošača u

Srbiji. Jedan od predloga za njegovo prevazilaženje je formiranje Fonda za finansiranje

organizacija potrošača, koji bi bio deo samostalne Uprave za tržišni nadzor i zaštitu

potrošača (u većini država u okruženju postoji jedan državni inspektorat kao jedna adresa

obraćanja potrošača – Hrvatska, Makedonija; u Mađarskoj Inspektorat za zaštitu

potrošača). Posebna Uprava za tržišni nadzor i zaštitu potrošača, imala bi poseban pravni

subjektivitet i u okviru nje može se osnovati Fond za finansiranje organizacija potrošača,

koji bi mogao delimično da se finansira iz budžeta Republike, a delimično iz sopstvenih

sredstava (novčane kazne propisane Zakonom o zaštiti potrošača).

Drugi predlog odnosi se na proširenje nadležnosti postojeće Komisije za zaštitu

konkurencije i na zaštitu potrošača. Ovakav primer postoji u Republici Češkoj. S obzirom

da Komisija za zaštitu konkurencije već ima sopstvene prihode na osnovu naknada za

poslove iz svoje nadležnosti,20 Fond za finansiranje organizacija za zaštitu potrošača bi

imao održivost.

Pitanju finansijske održivosti potrebno je posvetiti posebnu pažnju i na osnovu iskustava

iz uporedne prakse, ali i detalljnom analizom institutcionalnog okvira u Srbiji ponuditi

najbolje rešenje.

Uporedna iskustva pokazuju da se jedan broj organizacija potrošača finansira iz članarina

i naknada/pretplate koje dobije za izdavanje časopisa, objavljivanja istraživanja, kao i za

davanje pravnih saveta, odnosno zastupanja. Međutim, u državama u tranziciji, kao što je

Srbija, nemoguće je očekivati da će ovakav vid samofinansiranja organizacija potrošača

zaživeti i omogućiti njihovu finansijsku održivost.

20 Tarifnik o visini naknada za poslove iz nadležnosti Komisije za zaštitu konkurencije, Službeni glasnik RS, br.

49/2011.

Iz tog razloga neophodno je detaljno, podzakonskim aktima na jednoobrazan način

razraditi objektivne i merljive kriterijume za dodeljivanje sredstava iz budžeta na svim

nivoima (razmisliti o izdvajanju posebne budžetske linije ili difersifikacija budžetske linije

481, kako bi jasno bila izdvojena sredstva namenjena potrošačkim organizacijama). Pored

toga, neophodno je uspostaviti održiv sistem podrške relevantnih institucija pri

konkurisanju za sredstva međunarodnih fondova, organizacijama potrošača koja

ispunjavaju kriterijume za učešće na konkursima.

Zastupanje interesa potrošača u sudskom i postupku vansudskog rešavanja sporova

Zakonom je predviđeno vansudsko rešavanje sporova,21 kao i sudska zaštita. Na vansudsko

rešavanje sporova primenjuje se propisi o arbitraži, odnosno medijaciji. Međutim, za

efikasnu primenu ovih odredbi neophodno je da funkcioniše Centar za medijaciju, kao i da

se donese novi Zakon o medijaciji, odnosno posredovanju. Prema Kako bi se prevazišao

postojeći problem potrebno je razmisliti da li organizacije potrošača mogu da se registruju

i kao centri za potrošačku medijaciju. U tom slučaju morala bi da postoji jedinstvena baza

podataka o postupcima posredovanja.

U zakonu je izričito navedeno da zahtev za pokretanje postupka zabrane nepravičnih

ugovornih odredbi, zabrane nepoštenog poslovanja i oduzimanje protivpravno stečene

koristi može da podnese i udruženje ili savez.22

Organizacije potrošača Zakonom su ovlašćene da zastupaju kolektivne interese potrošača.

Međutim, Ustavni sud je na sednici održanoj 23. maja 2013. godine, između ostalog,

proglasio je neustavnim članove od 494. do 505. Zakona o parničnom postupku (ZPP),

kojima je regulisana mogućnost pokretanja kolektivnih tužbi. Odluka Ustavnog suda

stupila je snagu 5. juna 2013. godine.

U delu odluke koja se odnosi na odeljak ZPP kojim je regulisan postupak za zaštitu

kolektivnih prava i interesa građana, Ustavni sud je konstatovao da odredbama članova

494 – 505. Zakona nije uređeno kad jedan građanskopravni spor ima karakter spora o

kolektivnim pravima koji bi se rešavao po pravilima posebnog postupka propisanog u ovoj

glavi Zakona. Ustavni sud je svoju odluku obrazložio činjenicom da zakonodavac

odredbama članova 494 – 505. ZPP nije utvrdio sadržaj pojma kolektivnih prava i interesa

21 Član 132 – 136. Zakona o zaštiti potrošača. 22 Član 137. stav 2 Zakona o zaštiti potrošača.

ili uputio na zakone kojima se ta prava uređuju, nije otklonio neodređenost i nepreciznost

ovog postupanja da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi za zaštitu kojih kolektivnih prava i

interesa je propisan poseban postupak. Ustavni sud je utvrdio da ove odredbe ne

omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi njihov pravi smisao i sadržaj. Imajući ovo u vidu,

Ustavni sud smatra da su ove odredbe ustavnopravno sporne sa aspekta njihove jasnoće,

dostupnosti i prihvatljivosti, a time i nesaglasne sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim

ugovorom.

Ustavni sud je istakao da je neophodno da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo

formalno nego i u sadržinskom smislu, taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u

dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu

svoje ponašanje da usklade sa zakonom, kako ne bi zbog nejasnih i nepreciznih, ali i

nedostajućih normi i podnormiranosti bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih

prava ili pravnih interesa. Imajući sve ovo u vidu, Ustavni sud je utvrdio da odredbe

članova 494 – 505. Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i

potvrđenim međunarodnim ugovorom.

Organizacije potrošača smatraju da Zakon o zaštiti potrošača i dalje dozvoljava podnošenje

kolektivne tužbe. Ukoliko se ova oblast ne uredi Srbija bi bila zemlja koja teži ulasku u EU

a nema mogućnost sudske zaštite kolektivnih interesa potrošača. Bez mehanizma

kolektivne zaštite i pravičnog obeštećenja potrošači i dalje nisu u stanju da efikasno ostvare

svoja prava. Međutim, Zakon o zaštiti potrošača upućuje na Zakon o parničnim postupku i

neophodno je izmeniti odredbe Zakona o parničnim postupku kako bi bila moguća

kolektivna tužba. Drugo rešenje, bi bila brisanje člana 140. Zakona o zaštiti potrošača koji

upućuje na Zakon o praničnom postupku i detaljno regulisati postupak zaštite kolektivnih

interesa (tužbi za zaštitu kolektivnih interesa potrošača).

U Zakon o zaštiti potrošača trebalo bi uneti posebne odredbe koje se odnose na zaštitu

kolektivnih interesa:

„Svaka ovlašćena osoba ima pravo pokrenuti postupak za zaštitu kolektivnih interesa

potrošača protiv osobe čije je postupanje u suprotnosti odredbama članova ..... Zakona.

Postupak iz stava 1. ovoga člana može se pokrenuti protiv pojedinog trgovca ili grupe

trgovaca iz istoga privrednog sektora čije je postupanje u suprotnosti sa propisima iz stava

1. ovoga člana, komorskih i interesnih udruženja trgovaca koje promovišu protivpravno

postupanje ili protiv nosilaca pravila postupanja trgovaca kojima se promoviše korišćenje

nepoštenog poslovanja.“

„Postupak mogu tužbom za zaštitu kolektivnih interesa potrošača pokrenuti ovlašćena lica

koja imaju opravdani interes za kolektivnu zaštitu potrošača, kao što su, udruženja za

zaštitu potrošača, i državna tela nadležna za zaštitu potrošača.“

Regionalna savetovališta

Jedna od kritika predstavnika organizacija za zaštitu potrošača u Srbiji odnosi se na

regionalna savetovališta. U Srbiji savetovališta nisu zakonska kategorija, dok su u

Hrvatskoj savetovališta definisana zakonom. Organizacije potrošača u Hrvatskoj mogu

registrovati kod nadležnog ministarstva savetovališta, čime je obezbeđeno trajnije

funkcionisanje savetovalištva i veća sigurnost potrošača.

Prema Zakonu o zaštiti potrošača udruženje ili savez koje je evidentirano ima ovlašćenje

da zastupa interese potrošača u:

1. savetodavnim telima u oblasti zaštite potrošača;

2. postupcima sudskog i vansudskog rešavanja potrošačkih sporova;

3. postupcima pred drugim državnim organima.

To znači da udruženje koje je evidentirano u Ministarstvu može da konkuriše za sredstva

koja su obezbeđena u budžetu Republike Srbije i namenjena za pomoć radu savetovališta

koja pružaju informacije, savete i pravnu pomoć potrošačima.

U novembru 2012. sproveden je konkurs za posticanje i finansiranje programa od javnog

interesa u oblasti zaštite potrošača za period 2012 - 2013. godina: „Jačanje kapaciteta

udruženja potrošača na unapređenju savetovanja, informisanja i pomoći potrošačima u

ostvarivanju njihovih prava“.

U praksi su sprovedene preporuke Evropske komisije date u Izveštaju o napretku Srbije u

2010. godini,23 da se rad regionalnih savetodavnih centara prenese na nevladine

organizacije. Zakon o zaštiti potrošača (za razliku od hrvatskog) nije predvideo pravila ni

23 {COM(2010) 660}, str. 28

http://www.seio.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izestaj_o_napretku_srbij

e_2010_sa_%20aneksom.pdf

obavezu organizacija potrošača da formiraju savetovališta, kao pravni subjekat. Međutim,

ministarstvo na svom sajtu oglašava regionalna savetovališta, prema kriterijumu dobijenih

sredstava od ministarstva za tu kalendarsku godinu za funkcionisanje regionalnih

savetovališta. Sve druge organizacije koje se bave savetovanjem i dobijaju sredstva za te

aktivnosti, bilo od lokalne zajednice bilo od Evropske unije ili drugih donatora, su

izostavljane sa spiska regionalnih savetovališta. Problem predstavljaju i kriterijumi i uslovi

za dodelu sredstava za savetovanje.

Nedostaju standardi za transparentno finansiranje: ne postoje transparentni kriterijumi ni

prioriteti koje će država finansirati; ne sufinansiraju se organizacije koje dobiju evropska

sredstva; lokalne zajednice finansiraju organizacije potrošača po svojim kriterijumima. Iz

tog razloga neophodno je uspostavljanje jedinstvenih kriterijuma koje će poštovati i

centralni i lokalni nivo vlasti, kao i uspostavljanje međusobne koordinacije i zauzimanje

zajedničkih stavova organizacija potrošača u oblasti savetovanja u određenim pitanjima.

Od organizacija potrošača se zahteva da pre pokretanja postupka, odnosno podnošenja

zahteva, zabrane nepravilnih ugovornih odredbi u potrošačkim ugovorima i nepoštenog

poslovanja, pozovu drugu stranu da spor reše vansudskim putem.24 Organizacije potrošača

smatraju da kontaktiranje sa trgovcem otvara vrata za sukob interesa, koruptivne radnje i

pojedinačne nagodbe organizacija sa pojedinim trgovcima, što sve zajedno znači da su

potrošači različito savetovani i zaštićeni. Međutim i prema dobroj uporednoj praksi

regionalni centri za savetovanje su obavezni da pokušaju medijaciju između potrošača i

trgovaca kako bi postigli prijateljsko rešenje problema ili ukoliko potrošači tako odluče,

pružaju pravnu pomoć preko advokata koji će ih predstavljati na sudu.

Član 128. Zakona o zastiti poreošača HR25 reguliše savetovalištva za zaštitu potrošača.

Po ugledu na hrvatsko rešenje u Zakon o zaštiti potrošača Srbije mogo bi da se uvrsti

sledeći član:

„Za organizovanu podršku potrošačima, udruženja za zaštitu potrošača mogu osnovati

savetovališta za zaštitu potrošača.

Ministar nadležan za poslove zaštite potrošača izdaje odobrenje za rad savetovališta u

sakladu sa kriterijumima za javni konkurs i prioritetima za određeno razdoblje.

Ministarstvo nadležno za poslove zaštite potrošača vodi jedinstvenu bazu regionalnih

savetovališta.

24 Član 144. Zakona o zaštiti potrošača. 25 Narodne novine HR br. 79/07, 125/07, 79/09, 89/09, 133/09, 78/12, 56/13.

Savetovališta za zaštitu potrošača iz stava 1. ovog člana sufinansiraju se iz budžeta

Republike Srbije na osnovu konkursa koje raspisuje nadležno ministarstvo i lokalna

samouprava.

Ministarstvo nadležno za poslove zaštite potrošača daje ocenu stručne osposobljenosti

osoba za rad u Savetovalištu u skladu sa pravilnikom o postupku ocenjivanja stručne

osposobljensti osoba za rad u Savetovalištu koji će propisati ministar nadležan za poslove

zaštite potrošača.

Jedinica lokalne samouprave u mestu rada Savetovališta dužna je obezbediti prostor za rad

Savetovališta.“

Zastupanje potošača pred savetodavnim telima

Prema članu 130. Zakona o zaštiti potrošača, data je mogućnost udruženjima potrošača da

zastupaju interese potrošača u savetodavnim telima koja se bave potrošačkim pitanjima.

Predstavnici udruženja i saveta su članovi Nacionalnog saveta za zaštitu potrošača.26

Nacionalni savet učestvuje u izradi Strategije; izveštava Vladu o stanju u oblasti zaštite

potrošača i sprovođenju Akcionog plana; predlaže mere i aktivnosti na unapređenju zaštite

potrošača, a naročito u pogledu savetovanja i pomoći potrošačima u ostvarivanju

potrošačkih prava putem savetodavnih centara i obaveštavanja javnosti o svim pitanjima

od značaja za zaštitu potrošača.

U uporednom zakonodavstvu data je mogućnost organizacijama potrošača da daju

mišljenje na nacrte zakona i drugih propisa koji regulišu prava i interese potrošača (Poljska,

Bugarska); učestvovanje u standardizaciji (Poljska); daju mišljenje na nacrt metodologije

za određivanje cena daljinskog grejanja, električne energije, vodosnabdevanja, transporta,

poštanskih i elektronskih komunikacija (Bugarska); propisuje se obaveza države (centralne

vlasti i lokalne administracije) da konsultuje organizacije potrošača u svim pitanjima od

značaja za zaštitu potrošača (Bugarska, Poljska).27

Potrebno je razmisliti da li je potrebno u Zakonu o zaštiti potrošača precizirati zastupanje

potrošača i pred drugim telima, npr. u zakonodavnom procesu, standardizaciji,

metodologiji za određivanje cena, itd.

26 Član 126. Zakona o zaštiti potrošača. 27 Član 45. Zakona Poljske i član 169. Zakona Bugarske.