anarhija/ blok 45anarhija-blok45.net1zen.com/tekstovi/crisso-i-odoteo-varvari.pdf · ideologija otvara vlastima izvanredno polje za investicije i kada je reč ... kritika svega toga

68

C R I S S O I O D O T E O

Crisso i OdoteoVARVARI: NEKONTROLISANA POBUNA

Kritika Imperije Majkla Harta i Antonija Negrija2002.

Crisso e Odoteo, Barbari: linsorgenza disordinata, Edizioni NN, 2002. Barbarians: disordered insurgence, Venomous Butterfl y, Los Angeles, 2003.

http://theanarchistlibrary.org/barbarians-disordered-insurgence, 2009.

Preveo Aleksa Golijanin, 2004 (2010). Korekcije i sugestije: bata Nea, 2010. Poslednje korekcije i napomene, uz pomo Bubavaba presa, 2017.

http://[email protected]

ZAJEDNIKA ARHIVAhttp://anarhisticka-biblioteka.net

anarhija/ blok 45P O R O D IN A B I B L I O T E K A

1

V A R VA R I : N E K O N T R O L I S A N A P O B U N A

2


3


Kriso i OdoteoVARVARI: NEKONTROLISANA POBUNAKritika Imperije Majkla Harta i Antonija Negrija

Predgovor autora 5

Predgovor za englesko i ameriko izdanje 9

VARVARI: NEKONTROLISANA POBUNA

Uvod 13

ekajui varvare 20

Imperija 23

Nevoljno 25

Na posao! 31

Druga strana novia 34

Glave orla 38

Korekcije slobode 41

Varvari 46

Nije dovoljno rei ne 50

Bez smisla 53

Staviti taku 58

Biografska beleka o Antoniju Negriju (priredili Kriso i Odoteo) 60

Bibliografska napomena 65

4


5


Predgovor autora

Zato bismo se muili kritikovanjem teza Imperije, kada je stvar-nost to ve tako izdano uradila? Sigurno ne zato to je re o uspenoj knjizi, o kojoj se raspravlja na univerzitetima i na televiziji. Takve rasprave nas ne zanimaju. Ideje Negrija (i Harta) kritikujemo kao praktinu silu, poto one predstavljaju najlucidniju verziju programa levog krila kapitala i veliki uticaj na pokret koji taj program podr-ava (Disobbidienti, Neposluni). Politika neposlunih zapravo prua odlian teren za eksperimentisanje s demokratijom budunosti. Razmotrimo, ukratko, zato je to tako.

Naspram aktivistike politike starog kova, koja je dospela u krizu, galaksija neposlunih (naroito nekadanji Beli kombinezoni i partija Reformisanih komunista), sa svojim parolama tako dobro prilagoe-nim srednjoj klasi, predstavlja novu silu mobilizacije. Partije i sindikati esto prihvataju njihove inicijative. Na primer, zahvaljujui demon-stracijama Neposlunih, CGIL (italijanska sindikalna organizacija) povratila je svoje opozicionarsko devianstvo. Prisiljeni na uzmak pred radnicima za vreme poslednjeg velikog samoorganizovanog ge-neralnog trajka, sindikalni direktori su se vratili da bi pokazali kako se i one bore protiv gazdi. Isto vai i za staljiniste iz nekadanje PCI (Komunistika partija Italije), ijeg se upornog potkazivakog rada dobro seaju radnici koji su se bunili tokom sedamdesetih. Primer je i to to nijednoj partiji ili sindikatu nije uspelo da okupi znaajniji broj sledbenika na Socijalnom forumu u Firenci.

Praksa Neposlunih, usmerena na spektakularne akcije i odnose s medijima, omoguava ono to je starim partijskim sekretarima bilo nemogue: da za svega nekoliko nedelja postanete lider.

Zahvaljujui liderima Neposlunih, drava je ispostavila svoj ul-timatum: ili ste u dijalogu sa institucijama (to je ono to prolazi kao

Prvo izdanje, Harvard University Press, 2000.

6


7

P R E D G O V O R A U T O R A

ao, odricanje od revolucionarnih namera nije nikakva garancija da ve sutra neete biti rtva represije. Ulog je veliki i gazde to dobro znaju. Drava i kapital ele sve vie i sve su manje raspoloeni za ustupke. Ali, kao to je neko jednom rekao, u neka srenija vremena: Gazde moda ne mogu da plate vie, ali mogu da nestanu.2

Dok kapitalistiko varvarstvo napreduje, neki drugi varvari, esto s nerazumljivim jezikom, probijaju sebi put to su oni koju pljuju na pladanj demokratije i ele da se jednom za svagda otarase drave, nov-ca, zatvora i svih hijerarhija.

Smatramo da je vano ui u sukob oko ovih pitanja, ak i po cenu da prekinemo san civilizovanih.

Kriso i Odoteo, 2002.

2 Les patrons ne peuvent gure payer plus; mais ils peuvent disparatre. Adresse tous les travailleurs, Comit Enrags-Internationale situationniste, Conseil pour le maintien des occupations, Paris, 30. V 1968. Proglas svim radnicima, Komitet Besnih i Situacionistike internacionale, Savet za odravanje okupacija, Situacioni-stika internacionala, izbor tekstova, Gradac, br. 164165166, 2008, str. 250252 (preveo Miodrag Markovi). (Prim. prev.)

nenasilje) ili ste terorista koga treba proganjati. To je svrha raznih me-unarodnih sporazuma potpisanih posle 11. septembra. Ali, pacifi stika ideologija otvara vlastima izvanredno polje za investicije i kada je re o upravljanju ulicom.

Ako se tome dodaju i meunarodni predlozi Neposlunih (kao u zborniku Politika Evropa: razlozi jedne nunosti, koji je prole godine ovde u Italiji objavio Manifestolibri i meu ijim urednicima se nalazi i Negri), onda vidimo kako je sve to u stvari funkcija ekonomskog i po-litikog sukoba izmeu Evrope i Sjedinjenih Drava. Prema profesoru, Evropa bi trebalo da bude kontrasila u odnosu na kapitalistiku hege-moniju Imperije, ratna maina za proirivanje osnovnih prava graana Imperije. Odbrana vojno i monetarno ujedinjene Evrope kao prostora za novu demokratsku politiku odozdo To je previe ak i za negri-jevsku dijalektiku! Ako je to neki drugaiji svet, onda nema sumnje da je i mogu.1

Najzad, u osnovi svega lei najvulgarniji, trijumfalistiki marksizam: razvoj proizvodnih snaga je za profesora inilac progresa, koji ometaju neprosveeni kapitalisti, odnosno loa globalizacija. Ali, to kretanje ima kooperativni i drutveni karakter, kojem sadanja ekonomija samo ide na ruku. Ako niste primetili, komunizam pobeuje.

Ali, kritika svega toga ima smisla samo ako se produbljuje vlastiti subverzivni projekat. Govoriti o pacifi katorima, znai govoriti o nasilju i nenasilju, o pobuni i kolaboraciji, o solidarnosti i nepovezanosti, o an-tikapitalizmu i njegovoj imitaciji, o direktnoj akciji i masovnim medi-jima. Dok se sa svakim novim danom napadi gazdi samo pojaavaju, u ivotnim uslovima koje drava moe da nametne samo zastraivanjem (spolja i iznutra), dok faisti idu samo korak iza pandura, postaje sve jasnije da treba hitno odbaciti sve legalistike i institucionalne pret-postavke. Ipak, ak i posle enove, mnogo njih je u ime taktike nunosti, koju diktiraju stalno podgrevane vanredne okolnosti zadr-alo oportunistiki stav prema potkazivaima i vatrogascima u belim kombinezonima. I dok je sudski i policijski stisak nedavno ponovo oja-

1 Drugaiji svet je mogu: poznata alterglobalistika parola. (Prim. prev.)

8


9

V E N O M O U S B U T T E R F L Y

Predgovor za englesko i ameriko izdanje

Varvari Krisa i Odotea je tekst vaan za anarhiste i sve druge koji tee unitenju ovog drutva izrabljivanja i dominacije. On donosi ra-zornu kritiku knjige Imperija, Majkla Harta (Michael Hardt) i Antonija Negrija (Antonio Negri), koja je postala jedan od glavnih teorijskih uticaja za dobar deo takozvanog antiglobalistikog pokreta. Kada se ta dva teksta itaju uporedo, primeuju su dve razliite upotrebe jezika. Hart i Negri se slue jezikom koji nastoji da prikrije makar isto onoliko toga koliko i otkriva, to odmah upozorava na rekuperativnu prirodu njihovog teksta. S druge strane, Kriso i Odoteo slue se direktnim jezi-kom, otrim kao varvarski ma, da bi prosekli put kroz mutnu mreu Hartovog i Negrijevog postmodernistikog dvogovora i razotkrili su-tinski antirevolucionarno jezgro njihove perspektive.

Na primer, Hart i Negri tvrde da su postdijalektiari i postmarksi-sti. Ali treba samo malo zadignuti veo da bi se otkrili istorijski deter-minizam i ridigna dijalektika klasne borbe, koji odraavaju jednu od najsirovijih verzija marksizma. Negri i Hart zapravo opravdavaju sve dananje uase ne samo kao istorijski nune za razvoj komunizma ve i kao realni odraz moi mnotva, njihovog istorijskog subjekta.

Od posebne je koristi to to su Kriso i Odoteo, kao Italijani, dobro upoznati s raznim pokretima na koje se Negri imao uticaja, kao i s nje-govim novijim tekstovima koji se ne mogu nai na engleskom. To im je omoguilo da Imperiju smeste u kontekst koji dodatno naglaava njen rekuperativni znaaj.

Kriso i Odoteo jasno ukazuju na ljubav koju Hart i Negri gaje pre-ma Imperiji i njenim metodama za homogenizaciju sveta. Ta ljubav ide sve do podrke Evropskoj Uniji. Negri je nedavno bio jedan od uredni-ka zbirke tekstova onih leviara koji pozdravljaju politiku unifi kaciju Evrope, ignoriui injenicu da se ta unifi kacija u stvarnosti sprovodi

A. Negri i M. Hardt, na promociji jo jedne zajednike knjige, Commonwealth (Harvard University Press, 2009), u Madridu, 2011.

10


11


zasee izuvijani profesorski jezik, postaje jasno da oni meu nama koji osloboenju tee kao pojedinci, koji ele slobodu da sami stvaraju svo-je ivote u ovom naem vremenu, imaju apsolutno drugaiji projekat: potpuno unitenje Imperije, ovde i sada.

Vreme varvara je na dohvat ruke.

Venomous Butterfl y, Los Aneles, 2003.

samo u korist vladajue klase (slobodan protok kapitala, objedinjavanje policijskih mrea, itd.).

Ono to jo vie zapanjuje je Negrijeva i Hartova bespogovorna podrka totalitetu tehnolokog razvoja koji je navodno izraz tenji mnotva. U tome idu tako daleko da tvrde kako treba priznati () da nema granice izmeu () ljudskog bia i maine (str. 215) i da zato treba da prihvatimo sebe kao kiborge (na primer, str. 92). Po njima, projekat tehnologizacije ivota to jest, biotehnologija integrisana sa kibernetikom poeljan je i nuan, prosto zato to postoji.

Kriso i Odoteo isto tako jasno ukazuju i na prirodu subjektiviteta, o kojem Hart i Negri tako esto govore. Ali taj pojam, onako kako ga ti profesori koriste, nema nikakve veze sa individualnim izborom, vo-ljom, eljom ili slobodnom aktivnou. Umesto toga, on kod njih ozna-ava proizvodnju odnosa koji nas potinjavaju (to subject) potrebama drutvenih institucija. To je razlog zato proizvodnja subjektiviteta mora poivati na funkcionisanju glavnih institucija, kao to su zatvor, porodica, fabrika i kola (str. 185).

Hart i Negri zapravo potpuno odbacuju pojedinca, jer u samom kon-ceptu individualnosti vide suprotnost svom projektu. Na str. 388, oni tvr-de kako Nijedna ontologija, osim neke transcendentne, ne moe svesti oveanstvo na individualnost, a dve stranice posle toga, da postoji iskvarenost, u obliku individualnog izbora, koja napada i naruava te-meljno zajednitvo i solidarnost odreene biopolitikom proizvodnjom. Prema tome, posebnost nije odlika pojedinaca ve grupa i skupova ove-anstva, kojima posebnost biopolitiki dodeljuje mnotvo (str. 395). A to mnotvo, o kojem stalno govore, defi nisano je na str. 316 kao univer-zalnost slobodnih i produktivnih praksi; drugim reima, kao snage dru-tvene proizvodnje. Marksistiko-lenjinistiki koreni njihove perspektive su vie nego jasni. Po njima, subjekt osloboenja je upravo onaj proizvod-ni aparat u kojem postojimo samo kao najobiniji rafovi.

S takvom idejom o osloboenju, koja zapravo znai potpuno pot-injavanje pojedinaca proizvodnom sistemu, Hart i Negri ispravo pri-meuju da njihov put vodi kroz Imperiju, zato to njihov projekat jeste projekat Imperije. Ali kada varvarski ma Krisa i Odotea jednom

12


13


VARVARINekontrolisana pobuna

UvodNeko je primetio da je jedan od najveih Marksovih trikova bilo

razvijanje marksizma kao neke vrste lingua franca.3 Jo od drevnih vre-mena umetnost ubeivanja sastojala se u tome pisanom ili izgovorenom reju izazovete eljeni psiholoki efekat kod vaeg itaoca ili sluaoca, koji prevazilazi odobravanje na osnovu istog rezonovanja. Grci su go-vorili da ubeivati znai privesti duh samome sebi. Mnogi Marksovi izrazi ili, ako hoete, unutranja jeka njegove proze podstakli su, muili i proizveli na hiljade meusobno zavaenih tumaenja. Izrazi kao to su istorijski odreeni drutveni uslovi, ekstrakcija vika vredno-sti, objektivni kontrarevolucionarni elementi, posebne urnalistike tehnike i uvena inverzija genitiva (fi lozofi ja bede beda fi lozofi je) stvorili su argon koji je mnogim ambicioznim birokratama i diktatori-ma sluio kao rezervoar gotovih fraza kojima su opravdavali svoju vla-davinu. Isti argon posluio je i socijaldemokratama za izradu njihovih dimnih zavesa, koje su kapitulaciju u praksi prikrivale radikalnou sti-la. Glavni trik je bio, a i dalje se sastoji u tome, da svoju publiku uverite kako o odreenoj temi govorite s naunom preciznou.

Negrijevi tekstovi danas imaju istu ulogu. Tanije, postoje dve te-orijske centrale neega to se u urnalistikom novogovoru opisuje kao antiglobalistiki pokret: kolektiv Le Monde diplomatique i centrala koju vodi profesor iz Padove. Iza Le Monde diplomatiqe stoje istoime-na mesena publikacija, organizovanje brojnih konferencija i seminara,

3 Hibridni jezik koji se esto pojavljuje u voritima meunarodne trgovine, naro-ito u velikim lukama. (Prim. autora.)

14


15


privilegovanih podruja delovanja (kao to su to nekada bile fabrike ili susedstva), ponudio je novim ambicioznim menaderima teren mnogo privlaniji od nekadanjih partijskih sekretarijata komunikaciju s ma-sovnim medijima. To je razlog zato se partije i sindikati levice pred-stavljaju kao saveznici tog novog pokreta i esto priklanjaju njegovim inicijativama. Oni dobro znaju da ti politiki neposlunici predstavljaju bazu, izmeu ostalog i izbornu, koja bi trebalo da ih dovede do vrha de-mokratske vlasti i da put ka tom cilju zahteva povremeno kienje s po nekim malim liderom i sloganima koje liferuje njegova retorika gerila. Staljinistika uloga rukovodstva ostaje netaknuta, ali njegova budunost najvie zavisi od toga da li e uspeti da se nametne kao posrednik izmeu subverzivnih tendencija i nunosti ouvanja drutvenog poretka. To, u praksi, znai usmeravanje pokreta ka institucionalnim kanalima i esto-ku osudu svih elemenata koji izmiu kontroli.5

S druge strane, nakon progresivne apsorpcije drutva, drava je us-peno iscrpela svu ljudsku kreativnost kroz nametanje institucionalnih okvira. Pod pritiskom da je ponovo oslobodi, ona tu izluevinu sada nazivama civilnim drutvom i ukraava je svim ideologijama srednje klase: humanizmom, dobrovoljnim radom, ekologijom, pacifi zmom, antirasizmom, demokratijom. U uslovima opte pasivnosti, potreba za konsenzusom zahteva stalno ubrizgavanje politikih injekcija; nepo-sluni politiari i njihovi graani slue upravo toj svrsi. U svesti siroadi radnike klase apstraktna fi gura graanina danas otelovljuje sve ljudske vrline. Veto manipuliui znaenjem te rei (graanin je u isto vreme podanik drave, buruj, citoyen Francuske revolucije, pripadnik polisa i pristalica direktne demokratije) ove demokrate tvrde da se obraaju svim klasama. Graani civilnog drutva se u isto vreme suprotstavljaju pasivnosti potroaa i otvorenoj pobuni eksploatisanih. Oni su savest dravnih institucija (ili javnosti, kako to oni vie vole da kau), oni koji e uvek hitro pozvati policiju da izoluje nasilnike u svakoj enovi u kojoj se zateknu po svojoj graanskoj dunosti.

5 Ya Basta!, Tute bianche i Disobbedienti, sve redom Negrijevi radikali, izvravali su ovaj zadatak brojnim demonstracijama irom Italije, prijavljujui policiji sve one koji su napadali banke, multinacionalne kompanije, itd. (Prim. Venomous Butterfl y.)

produkcija knjiga i pokret za uvoenje Tobinovog poreza (ATTAC),4 koji ima i nekoliko italijanskih sekcija. Iz centrale Tonija Negrija, jed-nog od osnivaa Radnike snage i Radnike autonomije, dolazi najvei broj italijanskih operaistikih ideologija i teorija ije male vojnike ine Tute bianche (Beli kombinezoni), Disobbedienti (Neposluni) i mno-gi drugi globalni graani. Ako pogledate bilo koji letak bilo kog socijal-nog foruma, naii ete na uvek iste izraze: graansko drutvo, mno-tvo, pokret pokreta, zagarantovani graanski prihod, diktatura trita, egzodus, neposlunost (civilna ili graanska), globalizacija odozdo, itd. Ti koncepti, s manje ili vie razvijenom istorijom i aranirani na razlii-te naine, ine dananje Zapise u steni za sve alternativne rekuperatore i idealne reformiste. Jedan od menadera te ontoloke fabrike i vode-ih tehniara te lingvistike maine jeste, jo jednom, i Toni Negri.

Daleko smo od toga napravimo banalnu greku tvrdei kako je uti-caj odreenih teorija na taj pokret jednostran. Teorije se ire sve dok slue odreenim interesima i izlaze u susret odreenim potrebama. U tom smislu, Imperija Negrija i Harta je zaista uzorna knjiga. Zajedno s doprinosom svojih diplomatskih francuskih roaka, ona predstavlja najinteligentniju verziju dananjeg levog krila kapitala.

Grupe koje deluju na toj platformi zapravo su globalizovana verzi-ja stare socijaldemokratije i lepravije varijante staljinistike birokratije, koja je rigidnu hijerarhiju funkcionera zamenila modelom mree (ili ri-zoma, podzemnog stabla) u kojoj vlast lidera izgleda fl uidnija. Ukratko komunistika partija treeg milenijuma, pacifi kacija sadanjice, kontra-revolucija budunosti. Izgraen na ruevinama radnikog pokreta i starih oblika predstavljanja radnike klase, taj novi metod voenja politike, bez

4 ATTAC trai uvoenje poreza od 0.050.1 % na sve fi nansijske spekulacije, uz argumetaciju da bi ak i taj simbolini porez omoguio prikupljanje ogro-mnih sredstava za pomo najugroenijim drutvenim slojevima irom sveta. Evo kako je taj program saeto prikazala jedna od fi lijala ATTAC: Tobinov porez je meunarodni porez na fi nansijske spekulacije, koji bi trebalo da smanji obim neproduktivnih spekulacija na stranim tritima novca. Tako prikupljena sredstva bila bi upotrebljenja za ublaavanje siromatva i reavanje konfl ikata u svetu, bez posledica po produktivnu ekonomiju. (Prim. prev.)

16


17


na zagarantovani prihod. Manje dijalektiki nastrojeni negrijevci taj zahtev danas otvoreno preporuuju kao nain za reformu kapitalizma.

Uprkos sukobima iz protekle dve decenije, kapitalizam je uspeo da neutralie revolucionarnu pretnju kroz proces dovren krajem se-damdesetih godina: kroz demontiranje i teritorijalnu disperziju starih proizvodnih centara i kroz potpuno potinjavanje nauke kapitalu. To osvajanje svakog delia drutvenog prostora odgovara ulasku kapitala u ljudski organizam, u sam ivotni proces nae vrste, ime je prekoraio i onu poslednju granicu koja je stajala pred njim. Nekrotehnologije su najnoviji primer te tenje ka stvaranju potpuno vetakog sveta. Ali, za Negrija, to je izraz kreativnosti mnotva. Po njemu, totalna podre-enost nauke kapitalu i masivne investicije u sektore usluga, znanja i komunikacije (u raanje ljudskih resursa, kako se to kae na jezi-ku menadera) odraava proces u kojem rad postaje ena, to jest, proizvodna sila koja stie kvalitete putenosti i oseajnosti. U epohi nematerijalnog rada, sredstva za proizvodnju koja mnotvo mora da obezbedi za sebe kao zajedniko vlasnitvo, jesu ona intelektualna. U tom smislu treba shvatiti tvrdnju da tehnologija ubrzano demokrati-zuje drutvo; naime, znanje koje kapital koristi za svoju ekspanziju prevazilazi sferu najamnog rada i obuhvata celokupno postojanje ljud-skog bia. To je pravo znaenje zahteva za garantovanom minimalnom nadnicom: ako nas kapital ve primorava da proizvodimo u svakom trenutku, onda treba da nas plaa i kada nismo zaposleni kao najamni radnici: pare moemo da mu donosimo i kao potroai.

Zakljuci Tonija Negrija i njegovih saradnika predstavljaju potpuno preokretanje ideja koje su jo od sedamdesetih govorile da je revolu-cija neto to prolazi kroz telo, da je ubrzana proletarizacija univerza-lan proces i da je pravo poprite drutvenog rata svakodnevni ivot. Namere rekuperatora bile su uvek iste. Tokom sedamdesetih, da bi uopte stekli mesto pod suncem, govorili su o sabotai i klasnom ratu; danas predlau stvaranje graanskih izbornih listi, uruju sa politikim partijama, ulaze u institucije. Njihov argon i jezike akrobacije reito potvruju da je marksistika dijalektika u stanju da ugodi svakome.

Ta demokratska mobilizacija neposlunih daje jo veu snagu i kre-dibilitet dravi i njenom ultimatumu: sa institucijama ili stupate u dijalog ili ste terorista koga treba loviti (razni sporazumi potpisani posle 11. sep-tembra tumaeni su upravo u tom duhu). Pokret pokreta je snaga koja predstavlja izborno telo, to jest, drutveni viak u odnosu na vladajui poredak, institucionalizujua politika sila koja izlazi u susret etabliranoj politici i utie na nju. Po Negriju, to je militanta verzija Spinozinog kon-cepta potencije. Strategija tog pokreta je progresivno osvajanje institucio-nalnog prostora, stvaranje sve veeg politikog i sindikalnog konsenzusa i sticanje legitimnosti kroz dokazivanje svog kapaciteta za posredovanje i pruanje moralnih garancija vladajuem poretku.

Prema Negriju, pravi subjekat istorije je udna zverka sa hiljadu lica i hiljadu trikova (prvo masovni radnik, zatim drutveni radnik, sada mnotvo). U stvari, to je bie koje ve ima svu vlast ak i kada sve go-vori da stvari stoje potpuno suprotno. Sve to dominacija nad njim nosi sa sobom u stvari je ono to je to bie samo elelo i za ta se izborilo. Tehnoloki kompleks je izraz njegovog kolektivnog znanja (a ne njego-vog otuenja). Politika vlast favorizuje pritisak koje ono vri odozdo (a ne njegovu rekuperaciju). Zakonom garantovana prava formalizuju nje-gov odnos snaga sa institucijama (a ne njegovu nasilnu integraciju).

U toj prosvetljujuoj istorijskoj verziji sve se odigrava u skladu sa emama najortodoksnijeg marksizma. Razvoj proizvodnih snaga au-tentian pokazatelj progresa stalno dolazi u sukob s drutvenim od-nosima i menja drutveni poredak u pravcu sve vee emancipacije. Istu emu je sledila i klasina nemaka socijaldemokratija, kojoj je pripala zaista retka istorijska privilegija: prvo, guenje ustanka Sparatkovaca u krvi, a zatim izruivanje nemakog proletarijata nacistima. Iluzija o sukobu izmeu politikih institucija i multinacionalnih kompanija ti-pina je socijaldemokratska iluzija koju Negri deli sa etatistikim levi-arima iz Le Monde diplomatique. Ako i jedni i drugi osuuju divljaki kapitalizam, fi skalni raj i diktaturu trita to je zato to i jedni i dru-gi ele novi politiki poredak, novu globalnu upravu, drugaiji Nju dil. To je kontekst u koji treba smestiti njihov zahtev za optim pravom

18


19


globalizacije, globalno se kvalifi kujui (polazei sa prostora Evrope) kao kontrasnaga kapitalistikoj hegemoniji nad Imperijom.7

Doli smo do kraja. Iza teke dimne zavese od slogana i zavodljivih fraza, ispod argona koji u isto vreme fl ertuje i terorie, pomalja se politiki program, za kapital krajnje prost, a za mnotvo velianstven. Pokuaemo da ga ukratko izloimo.

Zahvaljujui garantovanoj nadnici, siromani e moi da na fl eksibil-niji nain uestvuju u proizvodnji bogatstva i u sopstvenoj reprodukciji, to e dati novi zamah ekonomiji. Zahvaljujui zajednikom vlasnitvu nad novim sredstvima za proizvodnju (intelektom), nematerijalni pro-letarijat e moi da zapone dugi zapatistiki mar intelektualne radne snage kroz Evropu. Zahvaljujui novim optim graanskim pravima, vlast e moi da prevazie krizu nacionale drave i da na drutvenom planu ukljui eksploatisane. Gazde toga nee biti svesne, ali, konano u prilici da se nesputano razvijaju, nova sredstva za proizvodnju ostvarie ono to potencijalno ve sadre: komunizam. Treba samo izai na kraj s najzatucanijim kapitalistima, reakcionarima i neoliberalima (ukratko, sa zagovornicima loe globalizacije). Ceo plan neodoljivo podsea na situaciju koju je pre vie od sedamdeset godina opisao Valter Benjamin. Nekoliko nedelja nakon to su Staljin i Hitler potpisali pakt o nenapada-nju, Benjamin je zapisao: Nita nije toliko iskvarilo nemako radnitvo koliko uverenje da ide niz struju. Ono je u tehnikom napretku videlo reni brzak, u kojem sasvim dobro pliva.8

Ali, uzburkane vode toka dogaaja kriju opasne zamke, na ta upo-zorava i Negri: Sada se nalazimo u imperijalnom poretku u kojem se monarhija i aristokratija bore za prevlast; vee plebejaca potpuno izo-staje. To stvara neravnoteu, jer imperijalni oblik moe da postoji samo

7 Europa politica. Ragioni di una necessit (Politika Evropa: Razlozi jedne nuno-sti), Heidrun Friese, Antonio Negri, Peter Wagner, Manifestolibri, Roma, 2002.8 Walter Benjamin, ber den Begriff der Geschichte (1940), teza XI. Videti izdanje Walter Benjamin, Eseji, Istorijsko-fi lozofske teze, Nolit, Beograd 1974, str. 7990; ili korigovanu i proirenu verziju, O shvatanju istorije, http://anarhija-blok45.net1zen.com ili http://anarhisticka-biblioteka.net/library/walter-benjamin-o-shvatanju-istorije (Prim. prev.)

Prelazei s ea na Masima Kaarija (Massimo Cacciari),6 sa seljaka iz ijapasa na male venecijanske preduzetnike, ta retorika danas opravda-va potkazivanje, kao to je jue zagovarala nunost teorijskog raskida. S druge strane, kao to i sami priznaju, ono to je vano nisu ideje ili metode ve neumoljive rei nareenja.

Prema miljenju neposlunih teoretiara, politike institucije su tao-ci multinacionalnog kapitala, puki registratorski biroi globalnog ekonom-skog procesa. U stvarnosti, materijalna osnova te dinamike koju zovemo globalizacija jeste razvoj tehnolokog kompleksa. Od nuklearne fi zike do kibernetike, od proizvodnje novih materijala do genetskog inenjeringa, od elektronike do telekomunikacija, taj razvoj najtenje povezuje indu-strijski, nauni i vojni kompleks. Kako bi globalno trite uopte funkci-onisalo da nema aeronautike, supereleznice, optikih kablova, luka i ae-rodroma? Ako tome dodamo kljunu ulogu vojnih operacija, neprestanu razmenu informacija izmeu bankarskog, osiguravajueg, medicinskog i policijskog sistema, dravnu kontrolu nad ekolokim zagaenjem i sve bre irenje mrea za nadzor, jasno je da su prie o opadanju drave ista mistifi kacija. Ono to se menja je samo njen oblik.

Za razliku od drugih socijaldemokrata, Negri tvrdi da odbrana so-cijalne nacionalne drave vie nije mogua, da je ta politika formacija defi nitivno prevaziena. Ali, to pred nama otvara mnogo ambiciozniju perspektivu: evropsku demokratiju. U ovom trenutku, s jedne strane, pred vlau stoji problem pacifi kacije socijalnih tenzija nastalih zbog krize predstavnike politike. S druge strane, neposluni tragaju za no-vim nainima da se institucije uine demokratskim, saterujui pokret u okvire institucionalnog delovanja. Odatle mogunost susreta:

U ijem e interesu onda biti politiki ujedinjena Evropa? Ko je evropski subjekt? To su populacije i drutvene klase koje ele da iz-grade apsolutnu demokratiju na planu Imperije. Njihov predlog glasi: Kontraimperija. () Zato novi evropski subjekt ne odbacuje globa-lizaciju ve gradi politiku Evropu kao prostor s kojeg istupa protiv

6 Bivi komunista, sada lan Partije demokratske levice, koji pregovara sa svima, od Belih kombinezona do faista. (Prim. autora.)

20


21


Na prijestolju, u grimizu, sa krunom na glavi?

Zato to e danas stii barbari.I car sada eka vou njihovaDa ga dostojno primi. Spremio je za njak i povelju. U njoj mu poklanjaTitule mnoge i naslove.

Zato su konzula dva i pretori nai danasIzali u skrletnim, zlatom vezenim togama?Zato narukvice nose s toliko ametistaI prstenje s toliko blistavih smaragda?Zato danas nose dragocjena ezlaS intarzijama sjajnim od srebra i zlata?

Zato to e danas stii barbari;A takve stvari zabljeskuju barbare.

Zato govornici vrli ne dou ko uvijekDa govore dre, da kau to imaju rei?

Zato to e danas stii barbari;Njih gnjave retorika i govori javni.

A sad, to znai ova nelagoda nagla i ovoKomeanje? (Kako su se samo lica uozbiljila!)Zato se ulice i trgovi iznenada prazneI zato se vraaju svi kuama, u misli zadubljeni?

Zato to je no, a barbari nisu doli.Doli su samo neki ljudi s granicaI vele da barbara vie nema.

I sad, to e sad biti od nas, bez barbara?Oni su bili kakvo takvo rjeenje.

Konstantin Kavafi , 1904.9

9 Prevod: Antun oljan; Konstantin Kavafi (s), ekajui Barbare. Objavljeno na internetu, bez podataka o tampanom izdanju. Ovaj prevod se izdvaja, meu ne-koliko postojeih. (Prim. prev.)

faktor koji izmiruje i dovodi u ravnoteu ta tri elementa. (Dialogo su impero e democrazia, MicroMega, 5, maj 2001).

Drugim reima, dragi senatori, Rim je u opasnosti. Bez dijalektike izmeu drutvenih pokreta i institucija vlade su nelegitimne i zato nesigurne. Kao to su to majstorski pokazali, prvo Tit Livije, a zatim Makijaveli, institucija plebejskog tribunala sluila je kao protivtea neprestanoj imperijalnoj ekspanziji Rima tako to je stvarala iluziju uea naroda u politici. Ali, mogue je da uvena bajka o Meneniju Agripi koji se pobunjenim plebejcima obratio s priom o tome kako bez njih Rim ne bi mogao da ivi, kao to telo ne moe da ivi bez udo-va danas vie ne moe da impresionira nikog. Izgleda da Imperija ima sve manje potrebe za siromanima, koje puta da u milionima trunu po rezervatima merkantilnog raja. S druge strane, plebejci bi mogli da postanu opasnost, kao to su to nekada bile horde varvara, i da krenu da se sputaju s brda ka gradu, ovog puta s najgorim namerama. U oima eksploatisanih, koji se jo nisu ukrotili i urazumili, posredovanje menadera moe biti jednako odbojno kao i posredovanje zvaninih predstavnika vlasti i jednako neefi kasno kao lekcija iz graanske du-nosti pred onima kojima je ve dosta svega. Policija, makar i u belim kombinezonima, moda nee biti dovoljna.

ekajui varvare

to mi to ekamo, na trgu okupljeni?

To barbari treba danas da stignu.

Zato je u vijeu sav posao stao?Zato vijenici sjede, ne donose zakone?

Zato to e danas stii barbari.I kakve sad zakone da donose vijenici?Barbari, kad dou, donosit e zakone.

Zato je na car ustao tako rano,I zato sad sjedi pred najveim vratima grada

22


23


ImperijaJedan bauk proganja slubenike Imperije, bauk njenog kolapsa. Svi

njeni dvorjani rasejani irom sveta, politike zvezde i generali, admi-nistrativni izaslanici i propagandisti, novinari i intelektualci pitaju se kako da odagnaju tu stranu pretnju.

Imperija je sveprisutna, ali nigde ne upravlja. Blistavi oklopi i oruja njene nepobedive vojske ostavljaju bez daha njene ponizne oboavaoce. Ali, njeni temelji su truli. Drutveni poredak u njenim granicama stalno se dovodi u pitanje. Godine 1989, pad Berlinskog zida bio je predstav-ljan kao simbolian kraj hladnog rata izmeu dve sukobljene supersile, kao poetak nove ere mira i stabilnosti. Ujedinjenje planete na osnovu jednog modela modela kapitalistikog privatnog vlasnitva bilo je tu-maeno kao garancija konanog ukidanja svih sukoba. Ipak, moglo bi se rei da se desilo neto sasvim suprotno. U modernoj istoriji, nije bilo vie nasilnih i krvavijih sukoba irom sveta nego posle 1989. Ako su do tada razne armije bile u stanju stalne borbene gotovosti, one su sada u stalnoj mobilizaciji. Vojne formacije vie ne provode vreme obuavajui se za borbu, ve borei se na terenu. Rat je iz hladnog preao u vrue stanje, negde u taku kljuanja, i postao sveprisutan. Jedina razlika je u tome to se klanje po komandi drave vie ne naziva ratom, ve politikom akci-jom. Proirivi se svuda, Imperija vie nema spoljne neprijatelje od kojih bi trebalo da se brani ve samo unutranje, koje izlae kontroli i represiji. Kao to to podanici Imperije vole da kau, nema vie spolja; postoji samo unutra. Ali, ta unutranjost se i bukvalno uruava.

Da bi zauzela sav prostor, Imperija mora da se obrauna sa starim modelom nacionalne drave. Ali, kako ubediti cele populacije, koje su sve do sada bile drane na okupu i pod kontrolom zahvaljujui lepku na-cionalnog identiteta, da, na primer, Srbi i Albanci, Izraelci i Palestinci vie ne postoje i da su to sada podanici koje slinim ini samo potinjenost jednom drutvenom sistemu? Zato, u trenutku svog trijumfa, Imperija mora da se protrese i da obnovi estoke graanske ratove.

Da bi se konsolidovala, Imperija mora da spoji politike, ekonom-ske, naune i vojne potencijale u jedinstven aparat. Ali, kako da to postigne bez posebne politike aktivnosti neophodne za odravanje

San o osnivanju svetske imperije ne sree se samo istoriji drevnog sveta: on je logina posledica svih aktivnosti vlasti i ne moe se ograniiti na neki poseban period. Iako je prola kroz mnoge varijacije, vizija o globalnoj dominaciji poveza-na je s novim drutvenim uslovima i nikada nije nestala s politikog horizonta Rudolf Roker10

Ropstvo, na koje su podanici Rima bili prisiljeni, nije okle-valo da ode dalje od samih Rimljana Nije bilo naina da se umakne podanitvu, a oni koji su nazivani graanima bili su spremni da se bace na kolena i pre nego to bi dobili gospodara U Rimu, nije car, kao osoba, bio taj kojem je svako bio potinjen, ve sama imperija; a snaga te imperi-je poivala je na mehanizmu vrlo centralizovane, savreno organizovane administracije, na velikoj i disciplinovanoj stajaoj vojsci, na sistemu kontrole koji se protezao svuda. Drugim reima, drava, a ne suveren, bila je izvor moi. Simon Vej11

Jedan zakon, onaj rimski, vaio je u celoj imperiji. Ta im-perija ni po emu nije bila drutvo graana, ve samo stado podanika. Sve do danas, zakonodavci i autoritarci divili su se jedinstvu tog carstva, unitarnom duhu njegovih zakona i onome u emu su videli lepotu i harmoniju te organizacije. Petar Kropotkin12

10 Rudolf Rocker, Nationalism and Culture (3. The Middle Ages: Church and State), Covici-Friede, New York, 1937. (Prim. prev.)11 Simone Weil, Quelques rfl exions sur les origines de lhitlrisme (19391940), crits historiques et politiques, I, ditions Gallimard, Paris, 1960. (Prim. prev.)12 Prvi put objavljeno kao Pierre Kropotkine, Ltat, son rle historique, Temps nouveaux, Paris, 1906. (Prim. prev.)

24


25


onima koji su u stanju da otkriju sva ogranienja imperijalnog poretka. estoke primedbe na raun Imperije uvek impresioniraju one svadljivije podanike, koje ovi glasnici uvlae u beskrajne lane rasprave, tako da malo ko uvia da je kritika nesavrenog funkcionisanja uvek u funkciji usavravanja; Imperija se ne predstavlja kao neto ega se treba otarasiti, ve kao neto to treba korigovati, jer nam bez nje nema ivota.

Dokaz koliko je hitna potreba rekonstrukcije i uveavanja impe-rijalnog zdanja, jeste i sve vei broj takvih glasnika. Dvojica od njih, Majkl Hart i Antonio Negri, nedavno su objavili knjigu koja je brzo postigla zapaen uspeh. Paradirajui svojim argonom, poznatim sred-stvom intelektualnog zastraivanja, kojim lako uspevaju da iskoriste neznanje svoje publike, dvojica profesora ukazuju na gnojna mesta na telu Imperije, u isto vreme ubeujui svoje itaoce kako im nema dru-ge nego da je prihvate. Naslov remek dela ovih neposlunika, Imperija, ujedno je i oma njihovom voljenom roditelju.

NevoljnoKako je mogue da se liavanje, otuenje i izrabljivanje prihvataju

bez oseanja gneva ili pobune? Na to pitanje je prividno nemogue odgovoriti. Izgleda da nam ostaje samo da ponovimo uverenje da je sve to trpimo posledica tragine, ali i fatalne nunosti. Usaivanje vlada-juih vrednosti i jeste prava osnova drutvene reprodukcije. U svojoj besmrtnoj Raspravi o dobrovoljnom ropstvu, Etjen de la Boesi je prime-tio da koreni poslunog prihvatanja vlasti nekolicine nad mnogima seu duboko u sferu obiajnosti (la coutume). Znaenje tog pojma varira izmeu istorijsko-tradicionalne obiajnosti i psiholoke navike: re je o procesu prilagoavanja drutvenom obliku u kojem pojedinci zatiu sebe i koji oblikuje veliki deo njihovog ponaanja.

Glavni razlog zato ljudi pristaju na potinjavanje jeste to to su roe-ni i odgajani kao sluge. Istina je, kae la Boesi da se ljudi u poetku po-koravaju nevoljno, pod pritiskom jaeg. Meutim, oni koji dolaze posle njih, koji nikada nisu osetili slobodu, niti znaju ta je to, slue bez ikakvog ala za izgubljenim i dobrovoljno rade sve ono to su njihovi preci radili pod prinudom. Zato ljudi roeni s jarmom oko vrata, odgajani i podizani

ravnotee bez posredovanja koje nadilazi ravan ublaavanja razlika i bez istovremenog kretanja punom brzinom u nesputanu potragu za maksimalnim profi tom? Tako, u trenutku svog trijumfa, Imperija stvara snane drutvene tenzije.

Da bi pustila korene Imperija mora svuda da nametne religiju nov-ca. Ali, odakle nam uopte ideja da bi obredi i tradicije stari hiljadama godinama, koji su proimali sve sfere drutvenog ivota i pruali smi-sao postojanja milionima posveenika, mogli da bez otpora ustupe me-sto apsolutu Robe? Sveta knjiga hrianstva, Biblija, zabeleila je gnev koji je Hrista obuzeo kada je u Hramu video trgovce, a zatim i njihovo nasilno izbacivanje: Zapisano je: moj dom zvae se dom molitve, a vi ste od njega napravili razbojniku jazbinu (Mateja, 21:13). Tako, u tre-nutku svog trijumfa, Imperija podstie verski fundamentalizam.

Tako dospevamo u paradoksalnu situaciju. S jedne strane, vladavina kapitala je uspela da stekne apsolutnu dominaciju ujedinjujui Istok i Zapad pod jednom zastavom i likvidirajui svaku viziju ljudskog po-stojanja koje ne bi poivalo na zakonima ekonomije. Ali, s druge strane, sa svom snagom koju je stekao, sa svojom Pretorijanskom gardom koja u svakom kutku svetu titi proizvodnju profi ta, kapitalizam pokazuje da nije u stanju da kontrolie bilo ta. Od Imperije zaziremo, ali je ne volimo. Trpimo je, nismo je sami izabrali. Iza nje stoji sila, a ne na dobrovoljni pristanak. Ako eli da pretnju kolapsa odagna to je mogu-e dalje od sebe, Imperija pred sobom ima samo jedan put: ona mora postii da je ljudi prihvate, ali ne na silu, ve kroz participaciju i da je tako doive kao neto ispravno, nuno i neizbeno.

Ali, kako Imperija kao sinonim za drutveni poredak zasnovan na tiraniji i aroganciji, i kao uzrok nepojmljivih uasa i patnje moe na-terati svoje podanike da je vole? Svoju kontrolu Imperija namee silom; pristanak na svoj poredak ona postie besramnim obeanjima. Ali, ako eli da svoje razloge nametne podanicima tako da ih ovi prihvate i uvae kao sopstvene, onda se mora sluiti trikovima. U tome joj pomau njeni glasnici. Oni koji blistaju samo u umetnosti laskanja ne spadaju u najlu-kavije, jer brzo bivaju razotkriveni kao ono to stvarno jesu samo sluge meu slugama. Ne, tako sloen i delikatan zadatak treba poveriti samo

26


27


poslovima, tako da stvarnost koja nas okruuje ne doivimo kao domina-ciju ve kao proizvod koji smo sami, izriito eleli, ijem smo stvaranju direktno doprineli svojom celokupnom aktivnou i koji zato pripada i nama. Ako drava, kada se sprema za ubijanje, naziva sebe otadbinom, kako je to rekao Direnmat (Friedrich Drrenmatt), onda je to zato to eli da se njeni graani za nju bore kao za sebe, ne primeujui da svoje ivote polau na oltar banke (Anatol Frans, citiran na str. 93 originalnog izdanja). Na isti nain gazde svoju potragu za profi tom nazivaju kompa-nijom, jer ele da njihovi podreeni prionu na posao ubeeni da to rade za svoje dobro, umesto da se optereuju pitanjem eksploatacije zarad iskljuive koristi svojih poslodavaca. Poslunost postaje norma, apsolut zatien od svake sumnje; ona se vie ne opaa kao prinuda ili nasleena slabost ve kao izraz volje celog drutva.

U tom pogledu, Hart i Negri zvue zaista skromno kada tvrde da bi se koketirajui sa Hegelom, moglo rei kako je izgradnja Imperije dobra po sebi, ali ne i za sebe (str. 42). Naime, njihov odnos prema ocu dijalektike nije puka koketerija; to je autentina ljubavna pria. Njihova analiza Imperije odvija u se u potpunom skladu s Hegelovom dijalektikom. Tu nema nieg sluajnog. Hegel je bio ubeen da je nje-gova fi lozofi ja autentian izraz duha vremena u kojem se pojavila. Zbog njene superiornosti nad fi lozofi jama iz prolosti, Hegel je smatrao da je zadatak te fi lozofi je da dokae kako drutvo u kojem se pojavila (istorijska stvarnost pruske drave) predstavlja vrhunac svih prethod-nih civilizacija. Ako pogledamo malo bolje, videemo da je re o istoj ambiciji koja pokree i nae glasnike u odnosu na Imperiju.

Jedna od Hegelovih specifi nosti, zbog koje bi najpodmukliji ek-sperti za dominaciju trebalo da ga se seaju sa zahvalnou, jeste to to je shvatio da jedinstvo emu tei svaka vlast izgleda nepobedivo tek kada poiva ne na iskljuivanju mnogostrukosti, to jest, opozicije, ve na njenoj asimilaciji. Drugim reima, po Hegelu, konkretno jedin-stvo se moe postii izmirenjem razlika, a ne njihovom likvidacijom. Samo kroz razliku izmeu mnotva stvari i kroz njihov sukob mogue je doi do njihovog konkretnog i trajnog jedinstva. Po Hegelu, jedinstvo izvire iz neprestanog sukoba izmeu mnogostrukosti stvari koje ga sa-

u ropstvu, koji nikada ne bacaju pogled malo ispred sebe, mogu da budu zadovoljni takvim ivotom, a da nikada i ne pokuaju da sagledaju sve dobro i loe to bi moglo biti drugaije od onoga to im je ve pred oi-ma, prihvatajui uslove u kojima su roeni kao prirodne. To bi znailo da svest o nedostatku slobode moemo imati samo ako smo prethodno bili slobodni. Iskustvo utamnienja je tragedija samo ako moemo da ga uporedimo sa iskustvom slobode, ma koliko ono bilo kontrolisano i ogra-nieno, iz kojeg smo bili istrgnuti u trenutku zarobljavanja. Naa elja za bekstvom, za pobunom, izvire iz duboke razlike izmeu ta dva doivlje-na iskustva. Ali, ako smo roeni i odrasli u zatvoru, ako zidovi tamnice ine sav na horizont, ispunjavaju nae snove, oblikuju svaki na pokret, kako uopte moemo udeti za slobodom, za neim to ne poznajemo? Poto je boravak u tamnici na jedini i uobiajeni nain ivota, moda ga na kraju prihvatimo dobrovoljno, kao neto prirodno. Ili poverujemo, kao to je to upozoravao Orvel, da je ropstvo sloboda.

Kao i drugi oblici dominacije, Imperija odrava svoj kontinuitet na navodnoj prirodnosti svoje vladavine. Kritika Imperije kao takve, u ce-lini, a ne samo u njenim pojedinanim aspektima, doekuje se kao oblik ludila ili poremeaja. Ali, opravdavanje dominacije zahteva dodatnu podrku, mnogo vru i ubedljiviju od one koju prua mo navike. La Boesi primeuje: Nema tog naslednika koji bi bio tako nepromiljen ili nemaran da u nekom trenutku ne bi pogledao porodine zapise i proverio da li i on polae sva prava na nasledstvo ili je protiv njega i njegovih predaka poinjena neka nepravda. Navika sama po sebi nije dovoljna. Nekome moe da dosadi i da odbaci taj individualni psiho-loki mehanizam. Zato je potrebno da se porodini zapisi podupru kolektivnim istorijskim mehanizmom, tako da itanje tih dokumenata svakome donese isti i konaan odgovor. Ali, kako?

Jasno je da bi totalna cenzura naih prava i nae izbacivanje iz registra samo zbog profi ta onih koji dre svu vlast bilo u najmanju ruku sumnjivo ili pruilo povod za estoku reakciju: Gde smo tu mi? Ako za nas nema nita, onda emo uzeti sve! Zato je mnogo mudrije da budemo uvrteni meu naslednike i integrisani tako to e nam se dodeliti odgovornost za sopstvenu sudbinu. Treba nam ponuditi participaciju u porodinim

28


29


privlanim za levicu. Njegova sinteza koja posreduje izmeu suprotno-sti u korist prvobitne teze postojeeg uinila ga je privlanim za de-snicu. Taj ivahni buruj, koji je predavao na berlinskom univerzitetu uz galantno odobrenje kralja, nije proputao da svake godine proslavi pad Bastilje uz bocu vina. Ostaje injenica da je unutranja dinamika njegove dijalektike neraskidivo povezana sa ideolokim opravdavanjem postojeeg poretka. Dovoljno je podsetiti se ironine primedbe ora Bataja da nije romantina poezija ve obavezna vojna sluba bila ta koja je garantovala povratak uobiajenom ivotu, bez kojeg, po njego-vom (Hegelovom) miljenju, nikakvo znanje nije mogue. Hegelovo prevazilaenje nije nita drugo nego proces konzervacije, verifi kacije i ratifi kacije prolosti. Drugim reima, Hegel je bio znaajan fi lozof rekuperacije: vlast e napredovati ako pozdravi inovativne ideje svoje opozicije i ak ih, nakon odgovarajue sterilizacije, stavi u pogon, radi osnaivanja svog legitimiteta; zatvaranje iza zidina i osuivanje disi-denata na smrt bili bi izraz slepe netolerancije, koja moe samo da rasplamsa drutvenu mrnju.

Kao to emo videti, Hart i Negri su pravi Hegelovi uenici. Ali, nji-hova analiza crpe nadahnue i od drugih mislilaca, od kojih su neki uli u istoriju kao subverzivni, iako je tenja ka opravdavanju vlasti i njenog reima bila oigledna u njihovom delu. Hegelov najslavniji uenik, Karl Marks koji je tako vrsto verovao da je buroazija imala izrazito re-volucionarnu istorijsku ulogu druga je stalna referentna taka dvojce glasnika, naroito u razvijanju politike perspektive. Tumaei celoku-pnu istoriju oveanstva u svetlu Hegelovog istorijskog determinizma, Marks je otvoreno zagovarao progresivni rast kapitalizma kao put koji vodi pravo u komunizam: Razvoj krupne industrije uklanja samo tlo ispod nogu buroazije, koja na njemu danas prisvaja sve proizvode pro-cesa proizvodnje. Buroazija tako pre svega proizvodi sopstvene groba-re. Njeno opadanje i pobeda proletarijata jednako su neminovni.

Za Marksa i njegovog saputnika Engelsa, revolucija nije znaila nega-ciju civilizacije kapitala, taku raskida s njenim smrtonosnim progresom, ve konani, srean ishod tog progresa. Ubeen da e trijumf buroazije automatski voditi ka trijumfu proletarijata, Marks je zavrio podrava-

injavaju. Njegova prevara je oigledna: ako to jedinstvo ne prevazilazi mnotvo, ono ga ni ne ostvaruje; ono ga samo pripitomljuje da bi ga stavilo u slubu poetne teze. To je pravi smisao dijalektike, kojoj je Hegel poverio zadatak otkrivanja najskrivenijih procesa stvarnosti.

U Hegelovom dijalektikom procesu afi rmacija koncepta ini tezu; njegova negacija ini antitezu. Iz sukoba teze i antiteze raa se sinteza, koja spaja tezu i antitezu u vii oblik jedinstva u kojem se one opaa-ju kao njegovi razliiti momenti. Ali, sinteza u isto vreme predstavlja i put za povratak na tezu; to je zapravo povratak teze, ali obogaene svim doprinosima antiteze. Jasno je da puko postojanje dve suprotnosti nije dovoljno da bi pokrenulo dijalektiki odnos. Potrebno je jo neto: po-srednik. Posredovati izmeu dve suprotnosti znai oduzeti im ono to ih ini nesvodivim na neto drugo, vezati ih jednu za drugu, stvoriti komu-nikacioni most izmeu njih. To podrazumeva njihovu pacifi kaciju kroz izmirenje, ali u korist jedne strane one koja je od poetka bila jaa.

Prema Hegelu, dijalektika nije samo priroda same misli. Zagovarajui identinost racionalnog i stvarnog, on je dijalektiku shvatao kao za-kon same stvarnosti. Celokupna stvarnost kree se dijalektiki, sledei objektivni mehanizam. Na taj nain, ono to jeste u isto vreme je i ono to mora biti; to je samoopravdavajua stvarnost, koja se u svim svojim manifestacijama predstavlja kao nuna, u smislu da ne moe biti dru-gaija od onakve kakva jeste. Suprotstavljati se onome to jeste znai zagovarati neto to nije stvarnost; to znai naputanje razuma zarad linog interesa ili line slobodne volje. Po Hegelu, to je neto potpu-no sumanuto, jer je samo ono to je racionalno u isto vreme i stvarno. Pod platom deterministikog mehanicizma, istorija postaje realizacija Provienja, a drava nita manje nego inkarnacija svetskog Duha neka vrsta ostvarenja Boga na zemlji.

Ono to Hegel, kao uzorni podanik pruske drave, nikada nije uzeo u razmatranje jeste mogunost potpuno autonomne, suverene i be-skompromisne opozicije mnogostrukosti koja odbija da bude poni-tena kroz bilo kakvu sintezu.

Treba priznati da je Hegel bio zaista izuzetan glasnik Imperije. Nje-govo shvatanje znaaja opozicije u proizvodnji stvarnosti uinilo ga je

30


31


sfere politike zoologije posledica je njenog slepila, koje je ini imunom na kalkulacije. A opet, ako ta ivotinja budi simpatije, onda je to upravo zbog njene nesposobnosti za intrige. Naoruana samo svojom upornou i intuicijom, krtica nastavlja da kopa, nikada ne gubei duh, u nadi da e izbiti na pravo mesto. Zmija je potpuno drugaija zverka. Ona ne kopa, ona puzi. Ona napreduje uvijajui se, s desna na levo, s leva na desno (slika i prilika oportunizma). Pored toga, jo od vremena Adama i Eve poznato je ta znai njen rascepljeni jezik (simbol lai). U najboljem sluaju, ona predstavlja dvostruku prirodu dvojce glasnika i njihovih ui-telja, koji velikoduno rasipaju darove i iroko se osmehuju podanicima Imperije, sve dok ovi zadovoljavaju time da to i ostanu.

Na posao!Hart i Negri za podanike (subjekte) koriste pojam mnotvo neu-

tralan, kvantitativni pojam preuzet od fi lozofa prolosti i posebno zgodan kada treba zaobii opisivanje kvalitativnih aspekata. Njihova namera je da uvere subjekte da je to to Imperija pokazuje mnoge slabosti svakako istinito, ali i da je njeno postojanje posledica jednako ispravne i neumo-ljive nunosti. Ako je Imperija Jedno koje predstavlja Mnoge, onda je to zato to ona predstavlja njihovu preciznu aritmetiku sumu, a nikako zato to ih ponitava kao pojedince. Njeno funkcionisanje nije neto od ega mnotvo pati, ve neto to je ono samo, namerno ili nenamerno, oblikovalo. Ukratko, volja Imperije se ne suprotstavlja eljama mnotva; ta volja je zapravo izraz i ostvarenje tih elja, iako potpuno ostvarenje jo uvek izostaje. Prema tome, nema nijednog razloga zbog kojeg bi trebalo teiti unitenju Imperije. Naprotiv!

Pogledajmo sada kako Hart i Negri likvidiraju la Boesijevu kriti-ku. Oni kau da kada se gazda izdire na tebe u radionici ili kada te direktor kole proziva na sred hodnika, upravo tada nastaje subjek-tivitet. Materijalne prakse subjekta u kontekstu institucija (bilo da je re o kleanju za vreme molitve ili menjanju na stotine pelena) ine proces proizvodnje subjektiviteta (str. 1956) i da zato u razliitim institucijama modernog drutva treba videti arhipelag fabrika subjek-tiviteta (str. 196). Meutim, oni ni na koji nain ne osuuju taj proces

jui razvoj kapitalizma i borei se protiv onih koji su se tom procesu suprotstavljali. Taj prerueni fatalizam vodio ga je ka zauzimanju veoma reakcionarnih stavova, kao to je, na primer, bila nada u pobedu Prusije u ratu sa Francuskom; to bi omoguilo osnivanje nemakog Carstva, to jest, politiku i ekonomsku centralizaciju Nemake pod Bizmarkovom upravom, to bi, po Marksovom miljenju, stvorilo poetne uslove za napredovanje socijalizma. Pored toga, njegovo shvatanje drutvene pro-mene kao dovrenja, a ne kao raskida, navelo ga je da snano zagovara nunost oblikovanja sredstava i ciljeva proleterske borbe po modelu njihovog neprijatelja; naime, radnici treba da se organizuju u partiju i da tako organizovani osvoje dravnu vlast.

Posmatrana iz tog ugla, analiza dvojce glasnika otkriva se kao rigo-rozno marksistika. Ako imamo u vidu prirodu njihove misije, jasno je da oni nisu mogli da se lie dragocenih Hegelovih sugestija, koga neki smatraju ocem moderne politike i Razuma Drave, novim savetnikom Princa, demokratskim Makijavelijem. Hart i Negri uzdiu njegove za-sluge, preutkujui njegovu maksimu po kojoj nema nieg zaludnijeg i bezobraznijeg od mnotva. ak se i jedan teolog, koji je po malo mi-risao na jeres, Spinoza, pokazao korisnim, kako zbog svojih fi lozofskih refl eksija o konceptu potencije, tako i zbog razmatranja odnosa izmeu demokratije i mnotva. Porodini portret zaokruuju francuski fi lozofi poznati kao poststrukturalisti, koji su, radi odbrane ovog drutva od potresa izazvanog smru Boga koji se maja 1968. konkretizovao u njihovoj zemlji u obliku najveeg divljeg trajka u istoriji objavili smrt oveka u svim sferama, irei rezignaciju i svodei ljudsko bie na puku hrpu drutvenih, politikih, tehnolokih i lingvistikih funkcija. Posebno je snaan uticaj Deleza i Gatarija i njihovih eleih maina.

Izvesna nehotina iskrenost dvojice glasnika o pravoj prirodi njihove misije, zatie nas kada oni, u pokuaju da doaraju moguu drutvenu transformaciju, predlau da odbacimo staru metaforu o revolucionarnoj krtici u korist zmije. Tanije, Hart i Negri izraavaju sumnju da je sta-ra Marksova krtica konano mrtva. Izgleda da je danas, kao prolaz koji vodi ka sreditu Imperije, struktuirane tunele krtice zamenilo nepresta-no uvijanje zmije. (str. 57) Krtica je odradila svoje. Njen nestanak iz

32


33


volje, neto svojstveno naem subjektivitetu i neodvojivo od njega (str. 329). Nema sumnje da je disciplina nerazluiva od subjektiviteta, poto smo upravo videli da subjektivitet podrazumeva potinjenost. Tvrdnja da striktno potovanje pravila koja gospodar namee robu nije posledica straha od bia ve unutranji pritisak nerazluiv od nae volje, jasno go-vori na kojoj strani barikade treba da potraimo Harta i Negrija: na strani onih koji brane ropstvo. Njihova istorijska rekonstrukcija nastanka i ra-zvoja Imperije u celini se odvija tim putem. Robovi sami ele svoje lance i sami se okivaju u njih. Subjekti ele Imperiju i grade je za sebe. Njena pojava je bila neminovna, jer je ona u isto vreme i bioloka posledica ljudske prirode i dijalektika posledica istorijskog razvoja oveanstva.

Tenju da se imperijalnom determinizmu obezbedi legitimitet izra-ava i zamorni, mehanicistiki jezik dvojce glasnika, koji nas neprestano uveravaju da je ljudsko bie samo ureaj, da autonomija mora ustupiti mesto automatizaciji, a mata funkcionalnosti. ta je Imperija? Imperija se ispoljava kao tehnoloki visoko razvijena maina (str. 39); ili, jo ja-snije, Imperija je ontoloka fabrika (fabrika svega to postoji, str. 354). ta su subjekti ili mnotvo? Mnotvo ne samo da koristi maine ve i samo postaje nalik maini, poto se sredstva za proizvodnju ubrzano integriu u tela i svest mnotva (str. 406). ta je elja? elja je opisana kao ontoloki motor (str 389). ta je jezik? Odgovor stie kao iz topa: Pod jezikom podrazumevamo mainu inteligencije, stalno usavravanu afektima i strastima subjekta (str. 366). To su samo neki primeri tehni-kog jezika koji ispunjava ceo tekst i preliva se iz njega.

Ali, predstavljanje evolucije Imperije kao mehanizma megamaine nije dovoljno. To moe izazvati rezignaciju pri pogledu na drutveno zagaenje koje ona proizvodi; ali, gnev zbog nae degradacije na puke rafove maine ostaje. Zato glasnici moraju uiniti jo jedan napor. Oni nas moraju navesti da shvatimo kako smo u stvari mi jedini gospodari sveta, jer ga nae elje i rad neprestano obnavljaju (str. 388). Prema tome, nemamo ba mnogo razloga za albu.

Mi gospodari sveta?

reprodukcije postojeeg, sa svim njegovim drutvenim podelama, koji svakodnevno, kroz besomuno ponavljane radnje i usaivanje navika koje nas obeleavaju od roenja do smrti, to ukida sav prostor za auto-nomno delovanje, zapravo unitava svu posebnost individue. Naprotiv, oni slave tu dinamiku koja vodi ka stvaranju subjektiviteta. Zaista izuzetna mistifi kujua mo rei!

Do nesporazuma dolazi zbog naina na koji autori koriste pojam su-bjektivitet, kojem oni jasno daju prednost nad pod pojmom individu-alnosti. Njihova zapaanja su sama po sebi tana, ali je njihovo znaenje potpuno iskrivljeno, jer navodi subjekte da blagonaklono gledaju na te fabrike subjektiviteta. Najzad, ta je u tome loe? Zar subjektivitet nije svojstvo neega to je subjektivno? I zar subjektivno nije vezano za subjekt, neto to izvire iz naina oseanja, miljenja i odluivanja svoj-stvenog individui kao takvoj? Potvrdu emo nai u svakom reniku; ali, pogledajmo onda ta tu jo pie, istraimo tu stvar do kraja.

ta je subjekt? Subjekt je osoba ili stvar o kojoj je re, ali i ono to je podreeno, ponizno, pokoreno. Taj pojam potie od latinskog subi-eticus, prolog participa glagola subicere, potiniti. Tvrdnja da je subjek-tivitet svojstvo individue znai prihvatanje potinjenosti kao prirodnog stanja, pretvaranje istorijskog dogaaja u bioloku injenicu. Vidimo da subjektivitet izraava svojstvo neega to je ponieno, podreeno, po-nizno, pokoreno. A ta je glavno svojstvo onog ko je podreen, ako ne poslunost, koju e lake prihvatiti dobrovoljno ako je shvati kao sastavni deo prirode individue? To je nain na koji sugestivna mo retorike moe da se upotrebi da bi se subjekti naterali na rad u fabrikama subjektivite-ta, fabrikama poslunosti, umesto da ih raznesu u paramparad.

Naravno, svaka fabrika je mnogo produktivnija ako meu njenim radnicima-subjektima vlada disciplina; ali, tu esto dolazi do problema. Naime, subjekti suvie esto pokazuju runu naviku da na disciplinu gledaju kao na oblik pripitomljavanja. Zato su tokom istorije uvek gle-dali kako da je zaobiu ili potpuno uklone. Hart i Negri se pitaju ta bi tu moglo da se uradi, uvereni da disciplina nije neki spoljanji glas koji upravlja naom praksom s vrha, natkriljujui nas, kako je to govo-rio Hobs, ve pre neka vrsta unutranjeg pritiska nerazluivog od nae

34


35


na izbor izmeu Koka Kole i Pepsija. Nasuprot tome, emisari prime-uju da proces restrukturiranja i unifi kacije upravljanja nije jednodi-menzionalan; naprotiv, re je o pravoj eksploziji bezbrojnih i razliitih proizvodnih sistema. Paradoksalno, proces unifi kacije svetskog trita odvija se u uslovima razliitosti i raznovrsnosti (str. 252)

Mislili smo da je ucena kojoj su subjekti izloeni, primorani da rade samo zato da bi preiveli i izbegli smrt od gladi, element koji je po-krenuo milione ljudi da napuste zemlje svog roenja u potrazi za kori-com hleba. Niko nije toliki idiot da bi pobrkao emigraciju motivisanu oskudicom s duhom avanture i unutranjim nemirom. Ali, nai emisari smatraju da iskorenjivanje i mobilnost stvaraju moan oblik klasne borbe unutar i protiv imperijalnog postmoderniteta (str. 213); naime, kroz cirkulaciju mnotvo ponovo osvaja prostor i konstituie sebe u aktivnog subjekta (str. 397).

Mislili smo da su u poslednjih pola veka tehnoloki progres i nauna istraivanja bili izvoeni pre svega u vojnim eksperimentalnim laborato-rijama i da su u civilne svrhe bili korieni samo izuzetno. Kroz nauku i tehnologiju Imperija jaa svoj vojni aparat, usavrava drutvenu kontrolu i maksimalizuje ekonomski profi t. Nasuprot tome, emisari tvrde da samo borba primorava kapital da dostigne sve vie tehnoloke stadijume i tako transformie radni proces. Borbe primoravaju kapital na stalnu reformu proizvodnih odnosa i transformaciju odnosa dominacije (str. 208).

Mislili smo da Internet za Imperiju predstavlja neku vrstu Novog sveta: s jedne strane, stvoren je novi prostor pogodan za kolonizaciju, a s druge pronaen nain za ublaavanje unutranjih drutvenih pritisaka. Navigacija kroz elektronski limbo prua subjektima oseanje virtualne slobode u za-menu za stvarnu poslunost. Ali, nae emisare sve to raduje: U izraavanju svoje kreativne energije, nematerijalni rad na taj nain stvara potencijal za neku vrstu spontanog i elementarnog komunizma (str. 294).

Mislili smo da je kroz informatiku tehnologiju Imperija uspela da nametne redukovan jezik zasnovan na tehnolokim imperativima, a ne na bogatstvu znaenja. Subjekti su primorani da se odreknu neposredne komunikacije na stvarnim mestima; njih su zamenile virtualne piazze po-sredovane komunikacije. Zato subjekti vie ne mogu da raspravljaju, izra-

Druga strana noviaU svom beskrajnom neznanju, mislili smo da je ambicija svake vlasti

da se konsoliduje i proiri do take u kojoj e poprimiti pravo i potpuno imperijalno znaenje, ali da ostvarenje tog cilja zavisi od odnosa postoje-ih snaga. Naravno, taj cilj se moe ostvariti samo ako se raspolae zna-njem i sredstvima neophodnim za proizvodnju dovoljno snanih udara koji e ukloniti sve protivnike. Nasuprot tome, glasnici tvrde: Mnotvo je to koje Imperiji udahnjuje ivot (str. 43), jer je klasna borba, time to je gurala nacionalnu dravu ka njenom ukidanju i prevazilazila njena ogranienja, defi nisala Imperiju kao oblast analize i sukoba (str. 237).

Mislili smo da je rad sinonim za ljudsku aktivnost samo u kapi-talizmu, kao to su zarobljene ivotinje sinonim za prirodu samo u zoolokom vrtu. To izjednaavanje nee biti odvratno samo onima koji misle da nas rad oslobaa, kao to su to nacisti ispisivali na ulazu u svoje koncentracione logore, ili da reetke kaveza slue tome da zati-te ivotinje od spoljanjih opasnosti. Nasuprot tome, glasnici izriito tvrde: ivi rad je pokreta mogunosti Rad se sada ispoljava kao opta drutvena aktivnost. Rad je produktivni eksces u odnosu na po-stojei poredak i njegova pravila proizvodnje. Taj produktivni eksces je snaga kolektivnog osloboenja (str. 357). To je razlog zato nova fenomenologija rada mnotva danas otkriva rad kao temeljnu kreativnu aktivnost koja kroz kooperaciju prevazilazi sve prepreke koje joj se nau na putu i tako neprestano stvara svet (str. 402).

Mislili smo da je poistoveivanje ljudskog ivota s proizvodnjom roba jedna od najogavnijih lai reklamne industrije, koja ne vidi nita osim zavrnog rauna. To je ista ona prevara koja poeziju svodi na izvor nadahnua za kreativce iz reklamnih agencija. Nasuprot tome, glasni-ci nas obavetavaju da su elja za postojanjem i elja za proizvodnjom jedna ista stvar (str. 349).

Mislili smo da je hegemonija koju su multinacionalne kompanije uspostavile nad meunarodnom ekonomijom i politikim ivotom, ceo svet pretvorila u dinovski trgovaki centar, ubrzavajui homoge-nizaciju ivotnih stilova koja zatire svaku posebnost. Kao to je jedan ameriki novinar svojevremeno primetio, sloboda izbora danas se svodi

36


37


Ali, dozvoljen nam je jo jedan, poslednji pokuaj. Mislili smo da su subjekti, kroz istoriju, suoeni s velikom imperijalnom moi i arogan-cijom pretorijanaca, uvek imali pred sobom samo dve alternative: ili da se pokore ili da se pobune. Kada su se pokoravali, subjekti su samo reprodukovali Imperiju i garantovali joj stabilnost. Prema tome, samo u trenucima pobune protiv poretka Imperije oni prestaju da budu su-bjekti i poinju odreuju sebe kao slobodne pojedince, spremne da srue nebesa da bi ostvarili svoje tenje. Nai emisari to dobro znaju, ali isto tako znaju da je njihov pravi zadatak da pobunu stave u slubu Imperije. Stvar je u tome da se dobro upamena lekcija iz Hegela pri-meni u praksu. Emisari se slau da Imperija ne utvruje svoje granice da bi oterala druge ve ih radije uvlai u svoj pacifi kovani poredak, kao neki moni vir (str. 198). Na taj nain, dijalektika pokazuje da su Imperija i njen gnusni poredak teza; antiteza su subjekti, mnotvo i njihova borba; sinteza je izmirenje, prevazilaenje kontradikcija, to se u stvarnosti pokazuje kao povratak na tezu: na poredak Imperije obo-gaen kreativnou izraenom u borbama podanika. Ova skica je prili-no bliska Marksovom tumaenju dijalektike izmeu roba i gospodara, koja se nalazi u temelju njegovog shvatanja klasne borbe.

Kada se primeni ovakvo tumaenje, sasvim je mogue da dugi pro-ces koji vodio ka formiranju postojeeg, subjekti vie ne doivljavaju kao pripitomljavanje, ve kao osloboenje. Ono to jeste i to je u isti mah ono to biti mora vie se ne vidi kao beda, ve kao bogatstvo. I zato imamo sledee: Mnotvo je istinska proizvodna snaga naeg drutvene stvarnosti, a Imperija samo aparat porobljavanja, koji ivi iskljuivo od njegove vitalnosti (str. 62). Iz toga sledi da je odbijanje eksploatacije ili pravi otpor, sabotaa, neposlunost, buntovnitvo i revolucija u isto vreme pogonski motor stvarnosti u kojoj ivimo i njena iva opozicija (str. 208-9). Krajnji zakljuak ovakvog razmilja-nja namee se sam po sebi: Proletarijat zapravo izmilja drutvene i proizvodne oblike koje e kapital biti primoran da usvoji u budunosti (str. 268). Ukratko, nije Imperija ta koja, preko svoje vlasti, stvara svet koji nas okruuje; taj svet stvaraju podanici, kroz svoju borbu protiv Imperije. Zahvaljujui dijalektikom postupku, nai emisari potpuno

avaju ideje i oseanja sa svim njihovim nepredvidljivim nijansama, ve samo da razmenjuju hladne podatke i brojke. Nasuprot tome, nai emisari su sreni to mogu da participiraju u zajednitvu radikalnijem i dubljem od svega to smo mogli da iskusimo u dosadanjoj istoriji kapitalizma. injenica je da danas moemo da participiramo u produktivnom svetu sastavljenom od komunikacionih i socijalnih mrea, interaktivnih servisa i zajednikih jezika. Naa ekonomska i drutvena stvarnost nije sainjena toliko od materijalnih predmeta koji se proizvode i troe, koliko od ko-produciranih usluga i odnosa. Proizvodnja sve vie podrazumeva koope-raciju i stvaranje zajednikih komunikacionih potencijala (str. 302).

Mislili smo da biotehnologija predstavlja najviu taku trijumfa kapi-tala nad prirodom, trasu za prodor ekonomskog razuma u organsko telo. Ideje o genetskom reprogramiranju ljudskog bia, o prevazilaenju razli-ka u korist dominantne normalnosti, do sada su se na kratko pomaljale iza obeanja o venom zdravlju i srei; sada te ideje nastupaju arogantno. Nai emisari mogu samo da aplaudiraju tom novom osjavakom pohodu: Biosnaga horizont hibridizacije prirodnog i vetakog, ljudskih potreba i maina, elja i kolektivne ekonomsko-drutvene organizacije mora se stalno regenerisati da bi nastavila da postoji (str. 389).

Koliko bismo jo ovakvih nezrelih misli mogli da izrazimo? Mnogi su primetili da Marks, uprkos svom kriticizmu, nije mogao da sakrije izvesno divljenje prema ponaanju buroazije; u tom pogledu, Hart i Negri pokazuju neobuzdani entuzijazam za svet roen kroz planetar-nu dominaciju kapitala, koji pokuavaju da predstave kao planetarni trijumf njegovih podanika: Da li je mogue zamisliti poljoprivredu i industriju usluga SAD bez rada meksikih migranata ili arabijsku naftu bez Palestinaca i Pakistanaca? ta vie, ta bi bilo od inovativnog sektora nematerijalne proizvodnje od dizajna i mode, od elektronike do nauke, u Evropi, SAD i Aziji bez ilegalnog rada velikih masa pokrenutih pre-ma blistavom horizontu kapitalistikog blagostanja i slobode? (str. 397) ak ni velianstvene egipatske piramide ne mogu da prue opravdanje za strahovite patnje robova koji su ih izgradili, a kamoli genetski modifi -kovani kukuruz, naftne buotine, modne revije ili mikroipovi!

38


39


milosrdna potraga za profi tom ini kapitalizam kratkovidim u proceni moguih drutvenih poremeaja izazvanih njegovim izborima. To je ra-zlog zato je priroda sindikata nuno reformistika. Svaka ekonomska borba koja se odvija u granicama kapitalizma radnicima doputa samo da ostanu radnici i tako produava njihovo ropstvo.

Slino vai i za ulogu partija, koje se pojavljuju nekoliko godina pre sindikata. I partije i sindikati javljaju se u periodu uspona buroaske kla-se. U Engleskoj, zemlji s najstarijom parlamentarnom tradicijom, partije su se pojavile sa Zakonom o reformi iz 1832, koji je proirio pravo glasa, doputajui industrijalcima i poslovnim ljudima da zajedno sa aristokrati-jom uestvuju u voenju javnih poslova; nepotrebno je rei u iju korist. Prava uloga partija se jo jasnije vidi u Nemakoj, gde se prvi put javljaju posle nemira 1848. godine. To znai da su partije nastale iz poraza, a ne iz pobede revolucije. Strah od izbijanja novog ustanka masa bio je taj koji je primorao dravu da popusti lanac oko vrata svojih podanika i da se sloi sa uvoenjem institucije politikog predstavljanja.

Ali, ma koliko se produavao i ma koliko kretanja doputao, lanac ostaje lanac. U svakom sluaju, istorija Nemake pokazuje da je prava namera irenja socijaldemokratskog reformizma bila spreavanje revo-lucionarnog odgovora na drutvene probleme: Rozu Luksemburg su ubile plaene ubice socijaldemokrate Noskea (Gustav Noske), koje su utrle put Hitlerovom dolasku na vlast, guei revoluciju Saveta.

Dvojica emisara polaze od zapaanja koje bi se moglo smatrati ispravnim, ali ije znaenje oni opet potpuno izokreu. Oni savreno ispravno razmiljaju kada tvrde da stvarnost koja nas okruuje, ceo svet u kojem ivimo, nosi neizbrisiv trag drutvenih borbi pod platom su-morne udobnosti u koji se umotava. Ali, nigde ne spominju da taj znak postoji samo u negativnom obliku. Okrueni smo ruevinama naih poraza, a ne spomenicima podignutim u slavu naih pobeda.

Dovoljan je jedan primer. Nema nikakve sumnje da su revoluci-onarni pokreti iz 1848. naveli francusku vladu da angauje arhitektu Osmana (Haussmann) sa zadatkom da preradi gradski plan Pariza; ali, isto tako nema sumnje da veliki bulevari kojima danas prolazi gomila ushienih turista nisu bili smiljeni s namerom da olakaju nomadizam

izokreu stvarnost i pokuavaju da sve poraze podanika prikau kao njihove pobede u perspektivi. Tako stiemo do vrata Raja.

Glave orlaAli, istina je da s takvim pristupom Hart i Negri povremeno zapa-

daju u neke teke protivrenosti. Nije uvek lako ubediti subjekte da su Organizacija masovnih sindikata, izgradnja socijalne drave i socijalde-mokratski reformizam bili posledice odnosa sile koje je defi nisao masovni radnik i prekomernih zahteva koje je nametao kapitalistikom razvoju (str. 409), a prethodno izjaviti sledee: Nasuprot uobiajenom miljenju da je proletarijat SAD slab zbog niskog stepena partijskog i sindikalnog predstavljanja, u poreenju sa Evropom i drugim delovima sveta, moda bi ga iz istih tih razloga trebalo smatrati snanim (str. 269).

Zato bi proletarijat ikada pokuavao da kapitalu nametne svoje predstavnike oblike, ako je bez njih jai? Polazei od shvatanja da su sindikati i partije nastali usled poputanja vlasti pred borbom su-bjekata, dvojica emisara pokuavaju to da protumae kao da su ih te iste borbe svesno nametnule. Uprkos prividnoj slinosti, te dve pojave nisu indentine. U prvom sluaju, institucija predstavljanja je pobeda vlasti, nain da ukroti borbenost pobunjenika; u drugom sluaju, to je dostignue pobunjenika, cilj ostvaren borbom. Ali, ako je proletarijat jai bez sindikata i partija, kao to Hart i Negri priznaju, ko onda ima koristi od tih institucija? Jasno, onaj ko ih je dozvolio: vlast, koja na taj nain blokira pravu pretnju pobunu bez posredovanja.

Prvi sindikat se pojavljuje tek u drugoj polovini XIX veka. Svaka ideja o klasnoj borbi i podrivanju kapitalistikog poretka bila mu je pot-puno strana, poto je njegova jedina svrha bila mirenje interesa radnika i gazdi. Organizujui radnike na nivou borbe za posebne zahteve i nasto-jei da ogranii eksploataciju da bi se radnici mogli ukljuiti u distribuciji proizvoda koji su im do tada bili nedostupni, sindikat se borio za povea-nje nadnica, skraivanje radnog vremena, garancije protiv samovolje, itd. Drugim reima, u najboljem sluaju, sindikat tei drugaijoj raspodeli dobara, ali tako da nikada ne dovede u pitanje sam drutveni poredak. Njegova uloga je da predlae korekcije razvoju kapitalizma, zato to ne-

40


41


naknadno dejstvo. Mesta na kojima se tradicija lomi, s njihovim is-pupenjima i udubljenjima, koja pruaju oslonac onome koji eli da ih pree, potpuno joj izmiu.13

Korekcije slobodeImperija je ispravna. Imperija je neophodna. Ali, naalost, Imperija

nije savrena. Njeni ogromne potencijale sputavaju preivele dogme od kojih se neki funkcioneri Imperije jo nisu oslobodili, ali i beskom-promisni otpor subjekata, koji s najveom odlunou odbijaju da to i dalje budu.

Izgredi ili odsustvo elje za moi su dve prepreke koje moraju biti uklonjene, makar zbog onih koji samo tee ravnotei moi. Prva (prepreka) se ispoljava kao nadmona vlast buroaske metafi zike, a posebno kao iroko propagirana iluzija da su kapitalistiko trite i kapitalistiki reim proizvodnje neto veno i nenadmaivo Drugu prepreku predstavljaju brojne teoretske pozicije koje ne vide alternati-vu sadanjem poretku, osim slepe anarhije, to samo hrani misticizam ogranienja. Iz te ideoloke perspektive, patnja postojanja ne uspeva da se artikulie, da postane svesna i tako se pretvori u glavni oslonac pobune. Ta teoretska pozicija vodi u puki cinizam ili u kvijetistiku praksu. Iluzije o prirodnosti kapitalizma i nunosti radikalnih ograni-enja zapravo su komplementarne. Posledica njihovog sauesnitva je i iscrpljujue oseanje bespomonosti. (str. 3867)

Borba protiv ta dva navodno dopunjujua oblika impotencije op-tuena, nita manje, nego da nas spreavaju da doivimo misteriozno oslobaajue iskustvo rada jeste ono to nai emisari predlau subjekti-ma: oni bi svakako trebalo da se bore protiv Imperije (to jest, protiv onih funkcionera koji je vole takvu kakva jeste), ali i u njenu korist (to jest, protiv onih subjekata koji je mrze upravo takvu kakva jeste).

Marksov doprinos reavanju tog problema bio je od kljunog znaa-ja. Kao to je Marks tvrdio da e razvoj industrije, u skladu s tenjama

13 Walter Benjamin, Das Passagen-Werk, Konvolut N: Erkenntnistheoretisches, Theorie des Fortschritts (Pasai, Sveska N: Teorija saznanja, teorija progresa, N9a, 5), Gesammelte Schriften (Sabrana dela) V, 1, s. 570611. (Prim. prev.)

mnotva, ve pokrete vojnih jedinica i artiljerije u sluaju nove pobu-ne koju bi trebalo uguiti!

Tano je da ilegalne aktivnosti subjekata podstiu primenu rezultata naunih istraivanja, ali nae ulice se pokrivaju video kamerama zbog jo vee drutvene kontrole, to sigurno nije izraz mainske zajednice koju je ovek ostvario zahvaljujui tehnologiji. Otpor primorava sile dominacije da stalno menjaju svet, ali krajnji rezultat uvek odgovara interesima onih na vlasti, nikada onih koji se bune.

Ako s jedne strane nai emisari uzdiu pobune subjekata, dok s dru-ge tvrde da je njihove ciljeve ve ostvarila sama Imperija, to je zato to ele da nas ubede u nunu zavisnost, u neraskidivost veze izmeu su-bjekata i Imperije. Indikativne su ak i organske metafore koje koriste u tu svrhu: Amblem Austro-Ugarskog Carstva, dvoglavi orao, moda prua odgovarajuu inicijalnu predstavu o sadanjem obliku Imperije. Ali, dok na starom amblemu dve glave gledaju na suprotne strane, da bi se naglasila relativna autonomija njihovih teritorija, u naem sluaju dve glave bi trebalo da budu okrenute unutra, da napadaju jedna drugu (str. 5960). Poruka bi trebalo da glasi kako su aspiracije razliite, ali da je telo jedno. Prema tome, imperijalna struktura ne odgovara samo potrebama vladajue klase, ve i njenim podanicima. Imperija sa svojom vojskom, policijom, sudovima, zatvorima, fabrikama, trgovakim centrima, televi-zijom, brzim prugama nije samo plod elje imperatora, nego i subje-kata. Problem postoji samo izmeu glava. Kada se taj koncept jednom uvede, subjektima postaje jasno da je cilj borbe poboljanje Imperije kroz podrku pravoj glavi, tako da telo ostane nepromenjeno.

Cela analiza Harta i Negrija nastoji da iskljui svaki prostor za auto-nomnu pobunu koja eli da uniti i samo telo Imperije. Tu mogunost nai emisari i ne uzimaju u razmatranje, da sluajno ne bi prizvali neke opasne bauke. Kada Imperiju opisuju kao svet u kojem sve klizi, osta-je im samo da tvrde sve suprotno od onoga to je u svoje vreme tako dobro primetio Valter Benjamin:

Slavopojke ili apologije nastoje da prikriju revolucionarne trenutke u toku istorije. U srcu toga lei proizvodnja kontinuiteta. Ona pridaje znaaj samo onim elementima nekog dela koji su ve pokazali svoje

42


43


treba odbaciti buroasku dravu i zameniti je proleterskom, kada se zna da je to vodilo samo ka uspostavljanju najogavnijih totalitarnih reima, s montiranim procesima, streljakim vodovima, policijom koja gulage puni disidentima, vladajuom klasom u obliku najgrotesknije birokratije i stanovnitvom izloenom najstranijem tlaenju i bedi?

Ali, nae emisare ne zanimaju takve sitnice; oni su puni poverenja u sposobnost imperijalnog modela da prihvati sve razliitosti koje ispoljava mnotvo, a da ih pri tom ne standardizuje. Samo treba pronai pravu konstitutivnu formu. Zato nije sluajno to ih najvie zaokupljaju tako strana pitanja kao to je, ta danas znai biti republikanac? (str. 208) Neverovatno je to to na to pitanje ukazuju kao na sutinsko i hitno za svakog ko namerava da se bori protiv Imperije. Odgovor koji daju ne trpi nikakve prigovore: Biti republikanac, danas pre svega znai boriti se unutar Imperije i stvarati uprkos njoj, na njenom hibridnom, promenlji-vom terenu. Ono to odmah treba naglasiti uprkos svakom moralizmu, resentimanu i nostalgiji jeste da taj imperijalni teren prua vee mo-gunosti za kreaciju i osloboenje. Mnotvo, sa svojim otporom i eljom za osloboenjem, mora se probiti kroz Imperiju da bi izalo na drugu stranu. Znai, preostaje nam jedino da idemo kroz Imperiju, samo zato da bismo (jednog dana) izali na njenu drugu stranu!

Pored toga, nai emisari se diskretno pozivaju na tekstove Deleza i Gatarija, koji tvrde kako se kapitalistikoj globalizaciji ne treba suprot-stavljati ve ubrzavati njeno napredovanje: Ali, ta je uopte revoluci-onarni put?, pitaju se oni. Ima li ga uopte? Da li je to povlaenje iz svetskog trita? Ili moda treba ii u suprotnom smeru? Hart i Negri samo pogoravaju situaciju: Imperija se moe efi kasno napasti samo na njenom nivou optosti i kroz podsticanje njenih procesa koji prevazila-ze sadanja ogranienja. Na nama je da prihvatimo izazov i nauimo da mislimo i delujemo globalno (str. 2067).

Posmatrana izbliza, ta njihova dalekovida nada neodoljivo podse-a na oekivanja lenjinista, koji su se zakleli da e njihova partijska diktatura biti privremena, da e odmah ukinuti dravu (im je preuz-mu, naravno) i razvlastiti sami sebe. Samo je trebalo imati pravi ko-munistiki program. U stvarnosti, kada jednom okusi vlast, sa svim

buroazije, dovesti proletarijat do pobede, tako i Hart i Negri tvrde da e razvoj Imperije dovesti do pobede mnotva. Teleologija mno-tva je teurgijska: ona poiva na mogunosti usmeravanja tehnologije i proizvodnje ka vlastitom zadovoljstvu i ka uveanju sopstvenih moi. Mnotvo nema razloga da gleda negde van sopstvene istorije i svoje sadanje proizvodne moi da bi pronalo sredstva neophodna za svoje konstituisanje u politiki subjekt. (str. 396) To je razlog zato je naj-bolji nain za obraun sa Imperijom, paradoksalno, ubrzavanje njenog rasta. U stvari, nai emisari su u to potpuno ubeeni:

Prelaz na Imperiju i njen proces globalizacije, nude nove mogu-nosti snagama osloboenja. Globalizacija je, naravno, jedno, ali sloeni proces koji prepoznajemo kao globalizaciju nije jedinstven i skladan. Na politiki zadatak, kao to emo ovde izneti, nije samo da tim pro-cesima pruamo otpor, nego da ih prepoznamo i preusmerimo na nove ciljeve. Kreativna snaga mnotva prisutna u Imperiji sposobna je da autonomno izgradi kontraimperiju, alternativnu politiku organizaciju globalnog kretanja i razmene. Prema tome, borbe koje dovode u pita-nje i podrivaju Imperiju, kao i one za izgradnju prave alternative, od-vijae se na terenu same Imperije i zaista, takve borbe ve zapoinju. Kroz te borbe i mnoge sline njima, mnotvo e morati da izmisli nove oblike demokratije i nove konstitutivne snage, koje e nas jednog dana povesti kroz Imperiju, a zatim i izvan nje (Predgovor, str. xv).

Zato je nuno proi kroz Imperiju, da bi se ona mogla prevazii. To nije toliko stvar suprotstavljanja njenim procesima, koliko njene reorgani-zacije to je posao koji bi, ako je mogue, samo trebalo poveriti pravim ljudima! Nastanak Imperije je pozitivan dogaaj, zato to ona nudi be-skrajne mogunosti za sve. Misliti ili delovati drugaije, u pravcu kona-nog raskida sa univerzumom Imperije, samo je iluzija nastala iz nemoi. Jedina strategija za te borbe je konstituisanje kontrasnaga koje se raaju unutar Imperije (str. 59) , tvrde nai emisari, prilino nematovito.

Ko ne bi prepoznao tu melodiju? Ona, u krajnjoj liniji, samo plagira sumorni marksistiko-lenjinistiki refren: kontrasila mnotva nasuprot sili Imperije, kontraimperije nasuprot Imperije, kontraglobalizacija na-suprot globalizaciji. I kako ignorisati to sumanuto uverenje da samo

44


45


U procesu konstituisanja suvereniteta na planu imanentnosti, stie se i iskustvo konanosti koje izvire iz konfl iktne i pluralistike prirode samog mnotva. Izgleda da novi princip suvereniteta proizvodi sop-stvenu unutranju granicu. Da bi se spreile neagtivne posledice tih prepreka po poredak, kao i obesmiljavanje celog projekta, suverena vlast se mora osloniti na sve veu kontrolu. Drugim reima, posle prvog momenta afi rmacije, sledi dijalektika negacija izborne snage mnotva, koja titi teleologiju projekta suvereniteta. Da li to znai da se sada suo-avamo s krizom u razvoju novog koncepta? Da li se transcenedencija, u prvi mah odbaena u defi niciji izvora vlasti, sada vraa na mala vrata kroz sprovoenje vlasti, kada je mnotvo konano defi nisano, to zah-teva posebne instrumente za korekciju i kontrolu? (str. 165)

Oaran pogled naih emisara i dobronamerno sprovoenje vlasti na-ilaze na nepremostivu prepreku: na konfl iktnu i pluralistiku prirodu mnotva. Poto nisu u stanju da ive zajedno u toj slobodi, vlast mora da vri korekciju i kontrolu. Neminovna nunost, ali koja moda pro-tivrei svojoj devianskoj ispravnosti. Poto ne ele da iz tog orsokaka izau uz pomo sile, naim emisarima ostaje samo da se oslone na veru. Izvodei neviene scenske trikove, oni se iako uz malo zanovetanja pretvaraju u sledbenike stare amerike iluzije Ustava bez autoriteta, tog tehniko-pravnog reenja za bitna ogranienja vlasti:

Takav ishod je stalna pretnja, ali poto je prepoznao ta ogranienja, ameriki koncept suvereniteta silovito se otvorio ka spolja, kao da je hteo da iz sopstvenog ustrojstva odagna ideju o kontroli i momenat refl eksije. (str. 165)

Zaista zapanjujui zakljuak, ako se ima u vidu sudbina amerikih uroenika, indijanskih plemena istrebljenih zato to njihov nain i-vota nije bio u skladu sa aspiracijama mladih Sjedinjenih Amerikih Drava. Genocid nad njima koji su dvojica emisara unuli u stranu kao prljav dogaaj najbolji je dokaz za to koliko neko pare papira moe da pozdravi, izrazi i garantuje elje mnotva.

Jasno je da nikakva vlast nikada ne moe iskreno zastupati, razvijati i titi beskrajnu slojevitost ljudskog duha. Sluaj ne voli kada sebe zatekne u uniformi. Fantazija umire im se na nju primeni zakonski kod. ak i

ogromnim privilegijama koje ona donosi, nijedna vladajua klasa nee se toga dobrovoljno odrei. Nijedna drava nikada nee ukinuti samu sebe, na sopstvenu inicijativu. Isto tako, nema te Imperije koja e ikada uvaavati i izraavati svekolike razlike unutar svojih granica. U najbo-ljem sluaju, ona moe samo da ih zagui i samelje kao Moloh, da bi ih kasnije ispljunila u obliku najrazliitijih zamena (kao ekonomska imperija Mekdonalds, koja to ve radi, u izvesnoj meri, preko svojih franiza irom sveta, nudei tipina lokalna jela, koja s domaim jeli-ma nemaju nita zajedniko osim reklamiranog naziva).

Imperija nije inkluzivna; ona je ekskluzivna. ak je i istorija njene pretee, one Rimske, znaajna kada se sagleda iz te perspektive. Na osvo-jenim teritorijama nije bila dozvoljena nikakva autonomija. Dovoljno je imati u vidu da se na jeziku drevnog Rima jedna re, hostis, odnosila i na stranca i na neprijatelja. Raireno uverenje, da je Rimska imperija bila zainteresovana samo za ekonomsku eksploataciju potinjenih naroda i da je u ophoenju prema njima sledila kosmopolitske ideale, potpuno je pogreno. im bi Pretorijanske divizije uspotavile vojnu i politiku do-minaciju, sledila je romanizacija okupiranih teritorija, koja se sprovodila s neumoljivom energijom. Rimska imperija nije bila nita drugo nego drava, posveena izgradnji kolosalnog sistema za centralizaciju celoku-pne drutvene energije. Ponitavanje razlika represijom ili homogeni-zacijom sastavni je deo logike svake drave, koja, ako eli da opstane, nuno tei optoj unifi kaciji. Kakve god ideje zastupala, kakvu god dru-tvenu strukturu imala i od kakvih god se pojedinaca ili grupa pojedinaca sastojala, u svakoj epohi i u svakom drutvenom kontekstu, vlast je uvek sinomim za izrabljivanje i prinudu. Poto vlast ne mogu da imaju svi pojedinci, u svakom tenutku i bez razlike, vlast je uvek sila odluivanja koncentrisana u rukama nekolicine, podrana i zatiena oruanom si-lom. Bez obzira da je ta nekolicina zaista siuna ili neto vea, bez obzira da li je sposobna ili nesposobna, ona uvek namee svoju volju i interese svima ostalima; ona uvek postaje tlaitelj.

Ta crta je toliko oigledna u svakoj epohi i u svakoj ljudskoj grupa-ciji, da se nai emisari zaista trude da je ne ignoriu. Naprotiv, oni tom problemu pristupaju direktno, ali na svoj nain:

46


47


Nikada neemo unititi sve, dok ne unitimo i ruevine. Alfred ari16

Imperiji je odzvonilo. Hart i Negri uopte ne sumnjaju u to, sigurni da e se nove nomadske horde, nova rasa varvara podii da osvoji ili opustoi Imperiju. (str. 213) Poto je taj radosni nalet najavljen, ostaje samo jo jedno pitanje, koje je postavio jo Nie gde su varvari?

Smatramo da je ovde potrebno produbiti pojam varvarina, ija de-fi nicija ima vie od jednog znaenja. Etimologija tog pojam ukazuje na stranca koji je doao iz druge zemlje i koji nije u stanju da se sporazu-me i teno izrazi zato to ne zna jezik polisa. Istorija pojma ukazuje na pojedinca obuzetog slepim, ruilakim nasiljem, na divljaku sirovost. Varvarin je neko ko ne govori jezikom grada-drave i neko ko je u stanju da silovito podivlja. Na prvi pogled, nije lako shvatiti kako za to naizgled nelogino dvostruko tumaenje moe postojati jedna re. Zato bi neko ko ne govori na jezik u isto vreme bio i brutalni divljak? Zato neko sklon najmahnitijem nasilju ne bi bio u stanju da se izrazi istim reima kojima se i mi sluimo?

U stvarnosti, postoji duboka veza izmeu nepostojanja zajednikog jezika i neobjanjivo nasilnog ponaanja. U okviru drutva, zajedniki jezik omoguava stranama da se upoznaju, da pomire razlike i postignu sporazum. U sluaju sukoba zajedniki jezik omoguava sukobljenim stranama da razlikuju prijatelje od neprijatelja i tako smanje primenu sile. Bez te mogunosti razumevanja nema prostora za posredovanje ve samo za nekontrolisano nasilje. Sukobljene strane mogu postii primirje samo ako su u stanju da komuniciraju. Dok se jo bore, mogunost di-jaloga i dalje ograniava njihovo nasilje. Ta mogunost uspostavlja prag preko kojeg se ne prelazi, zato to bi onda svi budui pregovori mogli biti poniteni. Ali, bez tog zajednikog jezika, bez konkretne moguno-sti da obe strane saznaju neto jedna o drugoj to je osnovna premisa za pronalaenje stvari koja bi mogla da uskladi interese protivnika ne ostaje nita osim borbe do poslednje kapi krvi.

16 Alfred Jarry, Ubu enchan prcd de Ubu Roi, 1900 (Okovani Ibi, Prolog). (Prim. prev.)

sva briga, mudrost i strpljenje nekog imaginarnog ampiona tolerancije iz redova kontravlasti ostaju samo televizijsko blebetanje i akademska spekulacija. Niko vie ne moe ignorisati injenicu da e, uprkos na-vodno najboljim namerama, svaka kontravlast na kraju likvidirati svoje pobunjenike odrubljujui im glave na pariskim trgovima, tamanei ih kao jarebice na barikadama Krontata, streljajui ih du cesta u Barseloni ili potkazujui policiji na ulicama enove. Nema prekoraenja u bilo kojoj jedinci mere, ma koliko ona izgledala velikoduna. To je razlog zato Imperija mora biti unitena. Ne reorganizovana, preusmerena, re-defi nisana, preoblikovana, nego unitena do temelja. Na svoj nain, ak i dvojica emisara moraju da se na kraju suoe sa opadanjem i kolapsom Imperije. Poto smo doli do te take, korienje samog koncepta impe-rije primorava nas da se pozabavimo onima koji su bili odgovorni za kraj najslavnije imperije u celoj istoriji oveanstva, one Rimske.

Vreme je da kaemo neto o vararima.

VarvariMladima se prigovara zbog upotrebe nasilja. Ali zar nismo stalno izloeni nasilju? Ako poemo od toga da smo roeni i odrasli u zatvoru, vie i ne primeujemo da smo sputa-ni, okovanih ruku i nogu i zapuenih ustiju. Da li je to ono to zovete legalnim statusom? Zakon koji od mase graana pravi porobljeno krdo, da bi zadovoljio neprirodne prohteve beznaajne i pokvarene manjine? Georg Bihner14

U civilizaciji samo vegetiram; nisam ni srean, niti slo

Documents

anarhija/ blok 45anarhija-blok45.net1zen.com/tekstovi/crisso-i-odoteo-varvari.pdf · ideologija otvara vlastima izvanredno polje za investicije i kada je reč ... kritika svega toga