Andrej Rubanov~Hlorofilija

8/18/2019 Andrej Rubanov~Hlorofilija

1/236


2/236

Andrej Rubanov

Hlorofilija

www.balkandownload.org


3/236


4/236

1

„Jako sam žedan“, reče Savelije.„Drži.“ Varvara mu pruži flašu s vodom, obogaćenom vitaminom A.„Utoli žeđ za životom. Šta kažeš na moj današnji izgled?“

„Oduševljen sam“, bez oduševljenja odgovori Savelije. On nije podnosiointeraktivnu šminku.

„Zar nisam seksi?“„Smiri se. Seksi si.“On dodade gas i prestroji se.

Na tridesetom kilometru stablo je raslo sasvim blizu puta moćno,tamnozeleno,činilo se da upire pravo u centar neba. Varvara zabaci glavu ielegantno se naježi.

„Izbliza zaista izgledaju užasno. Krljuštasti su. Kao da iz zemlje štrčizmijski rep.“

,,A ti nemoj zagledati“, posavetova je Savelije. ,,I nemoj im ni prilaziti.Pomisliće da si travojed.“

Varvara se vidno naljuti i ponosno isprsi grudi.

„Zar ja ličim na travojeda?“,,Ne. Ali svejedno nemoj.“„Kažu da svake godine ona postaje sve viša. Trava.“„Da“, odgovori Savelije. „Trava je viša, senka je gušća. Bledunjavih je sve

više. Svetće se uskoro srušiti. Ostaće samo trava i oni koji žive iznad stotogsprata. Kinezi i njihovi pomoćnici.“

Varvara, Savelijeva zaručnica, uopšte nije ličila na ženu travojeda.Travojedi oba pola, pogotovo ako su pripadali bledunjavim slojevima

stanovništva, uvek su izgledali nekako naročito živahno. Šalili su se i stalnoskakutali, oblačili se neuredno i nastojali da stvore redove pored svakog jeftinoguličnog solarijuma. Dok je Varvara, kao što je to i bilo uobičajeno za ženu sasedamdeset petog sprata, bila melanholična,čak pomalo i troma. Ova specijalnaanemičnost, nepreciznost u pokretima, manir da se priča tiho i tromo, smatralisu se posebnim šikom među mladima s gornjih spratova. U skup vrlina spadalasu, takođe, i lepa snažna ramena i neobično jedre grudi, po svojojčvrstini nalikteniskim lopticama.


5/236

„Imam dosta vremena', pomisli Savelije. ,,Da skrenem na bankinu? Daiskoristim damu u prave svrhe? Lepa devojka, ništa joj ne fali, u redakciji mi svizavide...“

Na prilazu ka jugozapadnoj petlji, kao i obično, kao juče i prekjuče, kao ipre deset godina, pred Savelijevim očima se pojavi ogromna holografskainstalacija veličine pola neba, veoma jarka (nemoguće je bilo skinuti pogled snje) i pri tome zadivljujuće nenametljiva, blagih braon i zelenih tonova: zgodnažena prijatnog lica, što je bezbroj puta ponavljala jedan te isti blagi gest rukom,a iznad nje, ispod nje, kroz nju, oko nje, izbijala je, kao da je iz vazduha, kao da je iz samog ovdašnjeg načina života, osnovna parola, koja već mnogo godinabaš ujedinjuje stanovnike Moskve:

TINIKOMENIŠTA

NISI DUŽAN

Ogromnim smaragdnim slovima napiši po nebu jednostavnu frazu od petreči i narodće biti srećan.

Ovde te svi vole i ništa ne očekuju zauzvrat. Ovde ti nikome ništa nisidužan.

Niko nikome ništa nije dužan. Niko nije obavezan. Niko nije opterećenbremenom nužnosti.

Na raskrsnici Petrosjana i Dubovicke1 upadoše u gužvu. Prema prozoru,otvorenom zbog toplog septembarskog dana, pritrča polugoli diler, veoma bled,veoma veseo, tipični travojed sa stažom ne manjim od pet godina; grudi, leđa iramena su mu u potpunosti bili prekriveni trodimenzionalnim tetovažama, već odavno izašlim iz mode.

„Četvrta sublimacija“, promrmlja on smeškajući se. ,,Odlazi“, zamoliSavelije.

„Nije skupo“, nastavljao je bledi dobavljač radosti. „Može za keš, možedrugarski.“

Savelije zatvori prozor. „Kome je potrebno tvoje prijateljstvo, jadniče? Jasam Savelije Herc, specijalni dopisnikčasopisa ’Naj-Naj’, i za mojom

1 Petrosjan i Dubovicka javne ličnosti, koje imaju svoje TV satirične nastupe, izuzetno popularne, što piscu dajeza pravo da u budućnosti nazove ulice njihovim imenima. Prim. prev.!


6/236

naklonošću čeznu hiljade njih.“ „Lično ja“, naglasi Varvara, „nikada nerazgovaram s bledima.“

„Oni za tebe nisu ljudi?“Za to vreme se diler, koji se uopšte nije zbunio, klovnovskim hodom uputi

ka sledećim kolima, usput nameštajući prigušivač policijskih signala, okačen nakaišu.

„Četvrta sublimacija“, pomisli Savelije. „Kakva gadost.“Čitavamoskovska elita, evo već godinu dana, ne ide niže od sedme. I svako malo, paobećavaju osmu. A na devedesetim spratovima, u carstvu najbogatijih, koristi seveć deveta, i ta deveta sublimacija je, kako kažu, nešto posebno. Kapsuleizgledaju kao tablete vitamina A, jedna doza je dovoljna

Ma dva dana, a koriste se i posebni efekti: nikada se ne ponašaš kaotravojed. Ne skakućeš zbog priliva energije, ne prosipaš duhovite šale, nesmeškaš se, ne mašeš rukama i tri puta dnevno jedeš uobičajenu hranu, kaopravičestit građanin. No, unutar samoga sebe, tamo gde je tvoja duša, u dubinisvoga ,,ja“, u glavi, u srcu, tamo ti je tako dobro, kao što nikada nikome nijebilo.

Još se priča da je Savelijev i Varvarin šef, izdavač i glavni urednik žurnala,,Naj-Naj“, moćni i odvratni Puškov-Riljcev, nemilosrdni rušitelj tuđih karijera,iskonski žitelj devedeset prvog sprata, s tri sloja prekriven prirodnomčokoladnom bojom, blistavi stogodišnji um, evo već pola godine na devetojsublimaciji.

No, to su glasine koje šire zavisnici. Savelije pouzdano zna da je staracčist.

Krenuše. U retrovizoru Savelije pogledom uhvati dilera, koji odskoči natrotoar i nestade u gužvi.

Savelije Herc, dopisnik žurnala ,,Naj-Naj“, već je nekoliko godina prolaziokroz ovu raskrsnicu. Ujutru i uveče tu bi jedan te ističovek prodavaočisto srcestabla trave: najpre drugu sublimaciju, zatim treću, sada ičetvrtu, a za godinudana, može se pretpostaviti, pojaviće se i peta.

„Zašto ga nikad ne uhapse? Zašto?“,čudio se Savelije. „Zar ja,profesionalni novinar, osoba koja je maksimalno informisana, ne shvatam tajnemehanizme širenja glavnog zelja u poslednje tri decenije? Zašto u doba totalnekontrole, kada objektivi dvadeset i pet konkurentnih policija nadgledaju svakikvadratni metar, kada svaki smrtnik od ranog detinjstva ispod kože imamikročipove, kada učesnici projekta ’Susedi’ sami sa ogromnim zadovoljstvomkontrolišu sopstvene živote, zašto su u isto vreme siromašni bledunjavi


7/236

čovečuljci, koji ni odčega i ni od koga ne strahuju, na svakomćošku spremnida ti ponude srcečistog stabla u bilo kojoj količini? A pritom je još i zakonompredviđeno deset godina zatvora za jednu jedinu dozu?“

Bliže centru Moskve trava je postala gušća. Bilo je fizički neprijatno biti unjenoj senci i Savelije dodade gas.

Stablo je raslo na svakom slobodnom parčencetu zemlje. Crnozelenikrljuštasti gmizavac od dvadeset pet metara u prečniku. I od oko trista metaravisine.

Stabla su rasla gusto. Trijumfalno su se njihala na vetru. Oduzela su svesunce. Naterala su ljude da se osećaju kao mravi.

Savelije odluči da usmeri misli na nešto mnogo prijatnije i upita:„Kako je tvoja Maša?“,,Ma, strašno“, istogčasa odgovori Varvara, koja je prethodno veče provela

u gostima kod prijateljice. Došla je kući posle ponoći, prožeta mirisom martinijai voćnim dimom nargile (sada Savelije sa zadovoljstvom shvati da se ona smatrakrivom). „Ta avanturistkinja je uzela petocifreni avans za knjigu ’Kako se udatiza sibirskog Kineza’ “

„A šta je tu strašno?"Varvara se osmehnu:„Pa to što ona nema pojma kako se udaje za sibirskog Kineza. Nazvala je

jednu slučajnu poznanicu koja je udata za milionera, direktoračiste kineskezadruge, vlasnika plantaže narandži u Magadanu. Tražila je savet od nje. A ova joj kaže: glupačo, koće ti još pričati o takvim stvarima? I uopšte, kaže, nemojviše da me zoveš, zato što više nisam Nataška Gavrilova, nego Czin Šu, što uprevodu znači ’tiha breza’ ili nešto slično tome...“

,,Pa onda neka vrati avans“, reče Savelije.,,Hm. On je već potrošen. A knjiga najavljena,,Pa nek’ onda ta velika književnica pročita par vodiča, biografiju Mao

Cedunga i brošuru ’Konfučije za ’očajnike’ ’. Neka to prepriča na svoj način, aostatak neka izmisli.“

Varvara na izvesno vreme zaćuti, pa se usprotivi: „Svejedno, potreban jeneki minimum konkretnosti. Makar dvatri realna saveta.“

,,Zašto?“, začudi se Savelije. „Da bi se udala za Kineza treba da naučikineski jezik. To je minimumčetiri godine napornog rada. A glupače koje želeda se udaju za sibirskog Kineza, nisu sposobne za naporan rad, jer one žele dase udaju za Kineza baš zato da ne bi radile. Začarani krug! Tvoja Maša ništa negubi. Kupci njene knjige u startu nisu u stanju da koriste njene savete.“


8/236

,,O“, reče Varvara. ,,Ti si genije. Odmah je zovem.“„Imaj u vidu, tražiću deo honorara.“„Ništa ot toga. Naša književnica bi za paricu oči iskopala.“ ,,Onda“, suvo

odgovori Savelije, „neka sama smisli štaće. Ume da uzme petocifrene avanse,znači da joj je vreme da nauči i da misli svojom glavom. Vidim, u poslednjevreme je nešto mnogo tih književnica. Kud god se okreneš, naletiš naknjiževnicu.“

Varvara ga pogleda i upita:,,A zašto si se ti tako razgalamio?“,,Zato“, tužno odgovori Savelije. ,,Da bi napisao roman, Hari Godunov se,

ako se sećaš takvog, namerno preselio sa šezdesetog sprata na peti, u vlagu ibuđ, u najdivljiji rejon, u močvaru. Kod propalih travojeda. I bez traga jenestao.“ „Nije potrebno biti mnogo pametan“, usprotivi se Varvara, ,,da međupropalim travojedima nestaneš bez traga.“ Savelije se nasmeši. Nije hteo da seraspravlja; on jednostavno nije voleo da se raspravlja. Pogotovo ne s devojkom.Jedan opasan prepredenjak je rekao da se u raspravi rađa istina. Koliko li sumiliona uzaludnih sati potrošili mlateći praznu slamu oni koji su mupoverovali?

On skrenu s prospekta. Ispred njega, između blago povijenih zelenihstubova, pojavi se krajnji cilj putovanja, Savelijevo i Varvarino radno mesto:gigantska piramida ultrasavremenog administrativnostambenog kompleksa,,Čkalov“.

Savelije uzdahnu i uključi radio.„...Predsednik vlade je istakao da je indeks ekonomskog standarda

porastao začetiri procenta i posebno je podvukao da nema osnova da se uskorije vreme očekuje usporavanje tempa rasta standarda građana. Bićepojačana kontrola finansijskih uplata iz Istočne Sibirske Slobodne EkonomskeZone. ’ldeologija apsolutnog procvata predviđa neprekidnu indeksaciju rentnihisplata, imajući u vidu inflaciju i cene osnovnih potrošačkih proizvoda. Kineziće raditi i plaćati, a mićemo trošiti i uživati’, tim rečima predsednik završi svojgovor. Nastup je više puta prekidan ovacijama... Ostale vesti. Jutros su ispredzgrade Ministarstva ekonomije održane mirne demonstracije pristalica osvajanjateritorija na periferiji države. Okupljeni, dvadesetak ljudi, su zahtevaliizdvajanje sredstava i slanje istraživačkih ekspedicija u Tversku i Ivanovskuoblast. Lider okupijenih, poznati populista Ivan Jevropov, izjavio je da situacija,u kojoj ječitavo stanovništvo Rusije, države s teritorijom najvećom na svetu,koncentrisano isključivo u Moskvi, izgleda apsurdno. Miting pristalica


9/236

gospodina Jevropova trajao je oko sat vremena i završio se sveopštim stihijskimbanketom... Kultura. U projektu ’Susedi’ nastavlja se bez presedana rast rejtingapopularnosti porodice Valjajevih. Podsetimo se, Anastasija Valjajeva je petoriciprosaca istovremeno dala svoj pristanak za brak, pričemu su dvojica od tepetorice otac i sin Griško. Zbog toga je rejting translacije iz apartmana porodiceGriško takođe naglo porastao. Kao što je poznato, lider topliste kao i pre ostajeporodica Buhovatovih, u kojoj je juče došlo do velikog skandala usled podelesuma pristiglih od sponzora projekta. Translaciju događaja pratio je auditorij od25,7 miliona gledalaca. Kriminal. U jugoistočnom delu Moskve sinoć je grupazlonamernika pokušala da sprovede nezakonitu seču istovremeno svačetiridivlja stabla. Organi vlasti zadržali su više od sto učesnika akcije, oduzeli su iuništili sedamdeset tona supstance, poznate kao ’srcečistog stabla’...“

Savelije uhvati sebe kako ironično krivi usne. Gluposti, a ne vesti. U naševreme cvetaju svi osim novinara. Očemu pisati? O narednom ispadu onogtikvana Jevropova? Ako ga već toliko brine periferija, Ivanovska oblast ili kakogod, neka sam ide u divlje šume, lično istražuje nenastanjene prostore inapuštene gradove u kojima nema žive duše i gde već pola veka gazdujumedvedi i vukovi.

Međutim, građanski gnev profesionalnog novinara Herca brzo utihnu. Niježeleo da ljutnjom pokvari tako prijatan dan.

„Moj posao je“, pomisli Savelije, „ponekad u protivrečnosti sa sadržajemmog života. Ja veoma volim svoj posao i ne podnosim vesti.“

Parking na dvadeset drugom spratu zgrade ,,Čkalov“ koristili su samo onikoji su u toj zgradi zaposleni. Sada je parking bio skoro prazan. U Moskvi nikonije radio pre podne. Osim Kineza. No, oni su imali svoje odvojene parkinge.

Oni su imali svoje posebne liftove, restorane, zabavne ustanove, svojeperionice veša i stomatološke ordinacije. Samo su najbogatiji doseljenici izIstočne Sibirske Slobodne Ekonomske Zone mogli sebi da priušte život uMoskvi, i ti milijarderi ne samo da su živeli odvojeno, već i više od svih, nastotim spratovima, u penthausima s terenima za golf i s helikopterskim pistama.Skoro sve nebodere u hiperpolisu izgradile su kineske kompanije od kineskogarmiranog betona i od kineskih para.Čak su i najrazuzdaniji lokalni patriotimorali da se pomire s tim da je malobrojna kineska dijaspora sebi uzela najboljamesta.

Savelije nije video sebe kao razuzdanog patriotu. On nije voleo da zavidi imrzi, bilo mu je svejedno gde i kako žive bogati Kinezi. On zaključa auto,namignu policijskom objektivu, uze Varvaru za ruku i krenu ka liftovima.


10/236

Dok su se dizali iz polutamnog procepa, gde su gospodarili nezdravi mirisiustajale vode i nagorele elektroizolacije što su ulazili u sve pore horizontalnih ivertikalnih površina, tokom podizanja ka suncu i svetlosti, Savelije najpre osetiživahnost, zatim laganu euforiju na ivici razdražljivosti, a onda gotovo iushićenost. U nečujnom mehanizmu izuzetne brzine bilo je lepo uznositi se kanebesima, onamo gde je plavetnilo i gde su oblaci. Lepo je bilo posmatratižmirkanje dugmića osvetljenih nežnom ljubičastom svetlošću. Lepo je biloupijati tihu muziku koja je tekla s plafona, pomalo sladunjavu ali, sve u svemu,prefinjenu i punu života. I poprilično je bilo dobro udisati miris zdrave, mladežene što je poluokrenuta stajala pored njega; s tim da se žena smatralanjegovom, Savelijevom zaručnicom i da ga je volela pravom i veselomljubavlju, i kada bi je on sada, pretpostavimo, sa odglumljenim ozbiljnimizrazom lica uhvatio za guzu iličak (a šta je to tako strašno,đavo ga odneo) akobi zavukao ruku u njene pantalone, povukavši kaišić od kože pitona, i kad bi seprstima poigrao po najzanimljivijim mestima, žena bi ga ohrabrila njihanjemkukova, zatvaranjem očiju i zahvalnim osmehom.

,,Na šezdesetom spratu“, tiho progovori on, „postoji novi ekspres hotel.Niše sa audioupravljanjem. Hajde da svratimo na pola sata.“

„Neće nama pola sata biti dosta", usprotivi se Varvara i Savelije shvati da iona misli na isto.

„Zajedno misliti na iste stvari, pa to je divno“, tiho se oduševikorespondentčasopisa ,,Naj-Naj“.

„Meniće biti“, nasmeši se Savelije.,,A meni neće. Možemo da zakasnimo. Staracće se naljutiti“,,Pa zato je i starac.“Varvara uzdahnu.„Bolje da se strpimo. Predlažem da samo negde nešto popijemoNa sedamdeset sedmom, na izbočini, svratiše u kafe koji obožavaju

snobovi iz obližnjih kancelarija (većinom iz advokatskih ureda i rezidencijaistaknutih producenata). Tu su služili živi konobari i na raspolaganju je biopoprilično dobar pogled na grad: stabla, pri samom tlu jaka, prekrivenapolumrtvom krljušću, ovde, na visini od dvesta pedeset metara, savijala su sepod vetrom i sopstvenom težinom, ravnomerno se njišući i Savelije, zabacivšiglavu, ugleda njihove jarkozelene vrhove što su se blistavo svetlucali. Nasedamdesetim nivoima se već moglo živeti; tu su se kroz zelenu vrljiku probijalivreli sunčevi zraci. Kraj same ograde, iznad provalije, zavalivši se, dangubili sustalni gosti, pijuckajući vodu ,,Bajkaldablpremijum“ i preko ruke pogledom po


11/236

nebu pratili nastanak i nestanak holografskih reklama, što su po povoljnoj ceniobećavale sva moguća i nemoguća zadovoljstva, počevši od uključivanja uprojekat ,,Susedi“ i završavajući specijalnom ponudom: dva kineska bentlija poceni jednoga, samo ovog meseca i samo začlanove Partije apsolutnogprosperiteta.

Savelije primaknu fotelju svojoj saputnici, sam sede, naruči sveže ceđenisok, dinju s narandžom (plus specijalan tonik po posebnom receptu barmena,sastojci su tajna), ispruži noge da svi, a posebno on sam, vide njegove novecipele što su udobno prijanjale uz stopala, zažmiri od zadovoljstva (nebo, vetar,podne, XXII vek ) i reče:

,,Varvara.“„Šta je?“„Volim te.“,,I ja tebe. Samo se malo pomeri. Zaklanjaš mi sunce.“ ,,Slušaj“, Savelije

joj ispuni molbu, ,,ti si pisala diplomski iz ruske književnosti XX veka.“,,To je bilo davno.“„Sećaš li se izraza ’lakiranje stvarnosti’?“„Slabo.“Savelije ućuta, pa nakon par trenutaka reče:„Aja ga vidim.“„Šta tačno?“,,Lak.“„Razumem te“, potvrdi glavom pametna Varvara.„Meni sečini“, Savelije udobnu pozu zameni još udobnijom, ,,da se sve

oko mene presijava.“„Prosto si se naspavao i odmorio.“,,Da. Vidi, kakav smešan dečak.“„Nije smešan, nego je moderan. Ove sezone svi opet nose narandžasto i

ljubičasto.“,,A šta su nosili prošle?“„Žuto i belo.“,,A pretprošle?“„Lila. I trodimenzionalne tetovaže.“Herc se istog trenuka seti prljavog dilera, koji je nedavno na raskrsnici

nudio zabranjenu gadost, i oseti pretnju ličnom psihološkom komforu.„Treba ređe ići dole“, odluči on. ,,I ići na posao kao sav normalan svet,

nadvožnjacima koji se naplaćuju, u visini dvadeset petog nivoa. Malo je skupo,


12/236

ali zato nisi primoran da posmatraš svoje prljave blede sugrađane kako sekikoću, prežderavši se srcačistog stabla, a najbitnije, koji su veomamnogobrojni. Da, ne deprimira njihov izgled, već upravo količina. To primećujesvaki pažljivčovek...“

„Odličan dan“, on se opet osmehnu Varvari, ponovo se nameštajući dazadovoljan uživa. „Imam ideju. Predlažem da popijemo počašu šampanjca. I dakrenemo. Danas se ne sme kasniti.“

,,Šampanjac?“, zamišljeno otegnu verenica. ,,U podne? U ponedeljak? Ne.Nisam tako vaspitana.“

„Kako hoćešSavelije ustade, dlanovima se odupirući o naslon za ruke ioseti snagu svojih bicepsa. Divni bicepsi, divna fotelja, divno jutro.

Njegova devojka je gradila svoj život u okvirima statusa „ozbiljne devojkeiz dobre porodice“; njen omiljeni način odbijanja predviđao je pozivanje na,,vaspitanje“. Takođe, na taj način se, smatrala je Varvara, elegantno isticalanjena nezavisnost od muškaraca. Iza verenice Savelija Herca kao da su se uveknazirali voljeni, finansijski dobrostojeći tata i mama, a takođe i apartmani oddvanaest soba s bazenom, zimskim vrtom i živim slugama. U suštini, Savelije jepouzdano znao da je Varvara tajno prezirala roditelje zbog sklonosti kamalograđanštini i od svoje sedamnaeste je živela odvojeno. Dvaput se udavala(prošlo je bez dece), spremala se da posveti život najpre pravu, zatim borbi zaekologiju, a zatim dizajnu i vajarstvu, dok se nije skrasila u redakciji mesečnika,,Naj-Naj“, gde je izrasla u prvorazrednu novinarku. Oblačila bi izazovnuhaljinu, „uključivala lejdi“ (njen sopstveni izraz) i dobijala bi iskreni intervju odonih ljudi koji su se redovno javno zaklinjali da intervjue nikada nikome nećedati.

Sada su Savelije i njegova izabranica išli na posao. Namigujućineznancima i razmenjujući šale s poznanicima, probijali su se kroz lepodoteranu dobrodušnu gomilu, gde je otprilike svaka deseta osoba mislila naposao.Čak i na sedamdeset sedmom spratu radili su samo fanatici idealisti i onikoji su veoma voleli novac. Ostali su bili uvereni da je rad sudbina Kineza. Astanovnici Moskve su se rodili da bi uživali u životu. U XXII veku državljaninRusije nikome ništa nije dužan.

I Savelije Herc je znao da nikome ništa nije dužan, a takođe je veomavoleo i da uživa u životu (tome su ga u školi učili mudri i strpljivi pedagozi).No, on je bio poreklom iz malobrojnog sloja društva koji se nekada zvao,,inteligencija“, a među njenim starosedeocima smatralo se da je lep manir nešto


13/236

raditi, truditi se zarad društvene koristi, podsticati progres. Saveliju su od malihnogu usadili prezir ka besposličarenju.

Varvara je, s druge strane, mnogo puta govorila da nju baš briga zadruštvenu korist i da ona radi samo zato što ne zna štaće s viškom svojeenergije.

Bez obzira na razlike u poreklu i u stavovima, odlično su se slagali.Nisu se penjali liftom, već specijalnim samopokretnim eskalatorom.

Sporije je, ali zato zanimljivije. Veselu bezbrižnost sedamdesetih spratovazamenili su uštogljenost i blagi tonovi osamdesetih. Ovde je nezaposlenima biozabranjen ulaz; osamdeseti nivoi jednostavno nisu bili za njihov džep. Tu suskoro svi imali posao ili su trošili roditeljske kapitale, ali takođe pažljivo ipametno. Niko se nije glupirao i nije se po pola dana gurao po salonima zamasažu, tržnim centrima i ekspres hotelima. Poneko je bio i mračan. Mogle suse čuti psovke i uzvici besa. Ovde su bile smeštene krupne trgovačkekompanije, koje su siromašnim Evropljanima prodavale šume i bajkalsku vodu,a u luksuznim kabinetima zakuvavali su svoje posliće posrednici, koji suraspolagali novčanim ,,potočićima“ što su preko vlade priticali iz kineskogSibira. Na devedesetim nivoima, razume se, nisu sedeli distributeri ,,potočića“,već ,,reka“ i ,,mora“. Onamo, više od vrhova najviših stabala, u sunčevojsvetlosti uživala je moskovska elita: najbogatiji, najuticajniji, najveštiji inajstrašniji ljudi.

Na osamdeset trećem prođoše kroz salu napravljenu tako da svakičovekkoji bi se tu našao biva obuzet specijalnom prefinjenom melanholijom: ufontanama je tiho žuborila voda a pored visokotehnološkog kamina sa živomvatrom u dubokim foteljama sedeli su do crnila preplanuli muškarci i žene,opterećeni ne trošenjem bezvrednog kineskog novca, već njegovimumnožavanjem. Smeškajući se jedni drugima, pokaivali su zube premazane, poposlednjoj modi, jarkocrvenim lakom.

Savelije odgurnu vrata od kareljske breze, propusti Varvaru i sam uđe uprostoriju redakcije najodioznijeg, najskandaloznijeg i najpopularnijegmoskovskog žurnala ,,Naj-Naj“.


14/236

2.

Svako ko bi prekoračio prag redakcije, najpre bi ugledao lokalnuznamenitost:čitavoj Moskvi poznatu fotelju „čipendejl“, prekrivenu kožomkoja se presijava. Napravljena po narudžbini, bila je tačno dva puta veća od bilokoje obične fotelje. Tri metra u visinu. Junake narednog brojačasopisafotografisali bi u krilu giganta ili na njegovom fonu: to se smatralo začast, a uzto su i junaci intervjua, u kontrastu sa ogromnim jastucima i naslonima za ruke,izgledali skoro uvek kao maloletni huligani ili kao devojčice, nevinašca sačvrsto stisnutim kolenima. Posredstvom unikatne fotelje kultivisala se

paradoksalna oštroumnost: napisaćemo da si najnaj, alićemo te ovekovečiti kaobudalu. Ukoliko pristaneš na to, onda i jesi pravi, stoprocentni najnaj.Savelije i Varvara prođoše redakciju i odoše dalje, u zajedničku salu

okupanu svetlošću. U redakciji su prezirali kabinetski sistem i ljudi su radili jedni pred drugima. Na saradnika, koji vodi izuzetno važan telefonski razgovor,mogli su da bace gomilu papira ili kora od pomorandži. Kao prvo, da bi seopustio, a kao drugo, da nikako ne zaboravi: nema i ne postoji ništa izuzetnovažno. Postoji najpre najnaj, pa tek onda i sve ostalo.

Ovde, u iščekivanju početka nedeljnog savetovanja, okupio se mozakskandaloznog nedeljnika. Oni koji zapravo i jesu stvarali svaki broj. MalenaValentina Mertvago, urednik vesti, i dva novinara univerzalca: Pružinov,ograničeni brinet hladnog pogleda, nemilosrdni snob,čuven po ludačkojsposobnosti za rad, i njegov antipod Goša Degot, neuredno odeven, s pogledombez sjaja. Oba maestra, zajedno sa Savelijem i Varvarom, preuzela su na sebesav stvaralački deo posla: intervjue, reportaže, analitiku; međutim, dok je sjajnipružinov samo nabacivao težinu i u profesionalnoj zajednici se smatrao

prvorazrednom zvezdom u usponu, Goša Degot je, iako je stvarao i remekdela,ubrzano klizio u suprotnom smeru. Mnogo je pio i nedavno je pregurao razvod.Sada se jedino on nije osmehnuo pristiglim novajlijama.

Pokraj zida, na stolicu se smesti Saveliju maglovito poznat dečkić snarandžastom kosom. Herc shvati da su on i Varvara pre pola sata u baru nasedamdeset petom nivou diskutovali upravo o toj kosi.

,,Najzad“, glasno objavi Pružinov. „Starac neće da počne bez vas.“Uto se iza poluotvorenih vrata konferencijske sale začu kreštavi falset:

„Šta se tamo dešava? Naši golupčići su izvoleli doći?“ „Upravo tako!“,povika Herc.


15/236

„U guzicu s tvojim upravo’! Ulazite, počinjemo.“Svi, uključujući i tajanstvenog mladića, užurbano skočiše i pođoše,

maltene gurajući se laktovima, u susednu prostoriju, gde je načelu stola, unajnovijim kineskim invalidskim kolicima, dočekivao svoju pastvu, decu svoju,svoje robove, maleni starac sa zgrčenim telom mumije. Dve desetine duge kose,preživele na sivoj lobanji prošaranoj flekama pigmentacije bile su pozadisakupljene u repić, prekomerno dugački prsti što su ležali na ručkama zaupravljanje kolicima gramzivo su se micali. Samo je on sam znao koliko mu jegodina. Oficijalno je imao sto tri.

Glavni urednik i vlasnikčasopisa „Naj-Naj“ Mihajlo Jevgrafovič Puškov-Riljcev nije izgledao kaočovek koji je u mladosti pisao pesme o ljubavi, ali jenajednom iznenada započeo sa stihovima, ljubavlju i mladošću. U dnevnoj sobinjegovog stana, Savelije je svojim očima video: za antikvarnim stolićem zakartanje sedeli su do pojasa goli holografski modeli Zigmunda Frojda i KarlaMarksa: igrali su „Monopol učvegere.

Gledajući kroz ogroman prozor šef ječekao da se svi smeste. Goša Degotpovuče Savelija za rukav i prošaputa:

„Trebaš mi danas. Uveče. Dođi do mene. Obavezno.“„Šta se desilo?“ pažljivo se zainteresova Herc.

„Ništa. Ali to je veoma važno.“Savelije ulovi miris paljevine. Suzdrža se, i od mrštenja i “ od začuđenog

podizanja obrva. „Veoma važno ništa“ Baš u stilu sadašnjeg Goše.„Herc!“, graknu Puškov-Riljcev. „Sedi s desne strane! Za“ klanjaš sunce

našem trezvenjaku.““ Goša Degot pocrvene. Varvara, koja je sedela preko puta,a stisnu usne

kako se ne bi nasmejala. Nepoznati dečkić, naz protiv, smejao se od sveg srca.„Sve mi je jasno“, reče Savelije Goši. „Doći ću. Izvinite, šefe.“,,Ma sam si ti šef“, odbrusi Puškov-Riljcev.„Nisam ja šef“, mirno odgovori Herc.„Onda sedi i ne grokći.“

Pružinov prasnu u smeh.„Počinjemo“, svečano saopšti starac.Gošu Degota su u redakciji i sažaljevali i prezirali. Upravo tim

redosledom. U najmanju ruku sam Savelije, ugledavši tužno pogrbljenog Gošu,osetio bi najpre silno sažaljenje, kao da Goša ima neku fizičku manu tiparazrokosti, a zatim, odmah, isto toliko snažan prezir, jer je za svoju razrokostGoša sam bio kriv.


16/236

Pre sedam godina Goša je ušao u eksperimentalni projekat „Susedi“. Ponaređenju redakcije. U Gošinom stanu su postavili pedeset minijaturnihvideokamera. Svaki učesnik projekta „Susedi“ mogao je da prati pojedinostiGošinog života, uključujući i najintimnije detalje. I suprotno, sam Goša,upalivši televizor, dobijao je pristup ka prvoklasnim kolor translacijama izstanova nekoliko hiljada sličnih učesnika projekta. Projekat je bio komercijalan:porodicečije bi postojanje izazvalo interesovanje kod najvećeg broja gledalaca,ulazile su u poseban rejting i od sponzora dobijale odeću i belu tehniku.

Gošu Degota smatrali su bizonom žurnalistike. Njegove prve priloge oprojektu ,,Susedi“ gutala ječitava Moskva. Goša je postao uredan, lepo seoblačio; ostavio je piće i prestao je da psuje. Kako i ne bi, pa posmatrali su ganon-stop (treba reći da mu je teško palo da se odrekne psovki, pa svi novinari suužasni psovači). Zavideli su mu. Nakon godinu dana projekat se proširio ipostao je ludački popularan. Za „Susede“ su se prijavljivale desetine hiljadabledih slojeva stanovništva, uglavnom sa nižih spratova. Naglo se smanjio brojzločina u svakodnevnom životu. Organi pravnog poretka su trijumfovali. U prvetri godine u projekat je ušlo dve trećine stanovništva hiperpolisa. Goša Degot jeobjavio knjigu ,,Ja sam vaš sused“, zatim još jednu, obe su postale bestseleri.Ipak, po isteku treće godine, sa zvezdom žurnalistike se nešto desilo. Zvezda jepromenila svoje ponašanje. Nekada negovani impozantni muškarac, sam šarm ioštroumnost, prestao je da vodi računa o sebi, nije sečešljao i izbegavao je dase pojavljuje u rođenoj kući: vreme je provodio ili na poslu ili u baru sačašicomalkohola.

Za to vreme u rejtingu ,,Suseda“ prvo mesto stabilno je zauzimala porodicaPetuhovih: agresivni tata Petuhov, histerična mama Petuhova, bakaalkoholičarka i tri odraslećerke, sve nimfomanke. Verenicićerki su seneprestano smenjivali, bukmejkeri su primali uloge na rok trajanja vanbračneveze sa ovim ili onim mladićem. Niko iz porodice odavno nigde nije radio iuopšte nije napuštao prostrani stan; ulazna vrata su otvarali jedino da bi odsponzora uzeli još jedan aparat za kuvanje kafe. Jednom, nedelju dana nakongrandioznog banketa posvećenog petogodišnjici projekta, tata Petuhov, u tovreme milioner u rubljama, dolarima i joanima, sačekavši prime-time2,zabarikadira vrata i prozore, uze sekiru i s povicima: ,,Ja nisam Petuhov, ja samRaskoljnikov!“, zakolje i ženu, i babu, i tri kćeri. Pokolj je pratio rekordni

" Prime#time najbolje vreme! # vreme najveće slušanosti ili $ledanosti u toku dana. % &usiji je u toku nedeljenajveća $ledanost od 1' h do "( h, a tokom vikenda od 1) h do *1 h. Prim. prev.!


17/236

auditorijum od osamnaest miliona. Pult dežurnog operatera je pregoreo od petmiliona istovremeno primljenih poziva.

Po ličnom naređenju tadašnjeg predsednika vlade projekat ,,Susedi“ je biozatvoren.

Sledeći mesec ušao je u najnoviju istoriju zemlje kao „krvavi juli“. Okohiljadu ljudi, bivših učesnika projekta (uglavnom su to bili ljudi u godinama),izvršilo je samoubistvo; više od pet hiljada je stupilo u štrajk glađu, i oko desethiljada je izašlo na ulice. Predsednik je ostao bez fotelje. Projekat su obnovili.Intelektualci sa sedamdesetih i bogataši sa osamdesetih spratova su prezirali,,Susede“. Sama reč je postala pogrdna. Za nekada nevino obraćanje ,,susedu“mogao si dobiti po njušci. No porodicu Petuhovih, u najboljih sto, zamenila jedruga, isto tako dostojna porodica.

Goša Degot, koji je odavno izašao iz projekta,čitavu poslednju godinu jepisao knjigu ,,Ne, ja nisam vaš sused!!!“, no, nadahnuće je napustilo gospodara,a izdavači nisu pokazivali interesovanje, budući da niko nije ozbiljno želeo dase petlja sa ,,Susedima“. Sistem, u kome građani sami sa užitkom krišomposmatraju jedni druge, bio je svima po meri. Jedno vreme se pričalo da tvorac,,Suseda“, glava akcionarske kompanije „Brat od tetke“, milijarder Golovanov,navodno, evo samo što nije dobio državnu nagradu.

Savelije nije voleo one koji su sažaljevali sebe. A Goša Degot nekadabrilijantni deran, sada je samo uzdisao i svima se unosio u lice, tražećisaosećanje. Karijera mu je bila uništena Tek što bi se usudio da objavi novimaterijal, makar i nevinu reportažu sa izložbe dekorativnih pasa, a intelektualcibi zatrpavali redakciju pismima sa zahtevima da se „taj sused“ izbaci napolje.Čoveku s televizije, Markinu, koji je vodio emisiju „Idoli prošlosti“, Gošaumalo vrat nije slomio umesto odgovora na poziv da mu bude gost.

Sve se komplikovalo još i time što je Savelije bio prijatelj Goše Degota.„Gospodo!“, svečano objavi starac grubo se nakašljavajući. „Pre nego što

počnemo, neštoću vam saopštiti. Sad nas ima više. U redakciji je novi saradnik.Upoznajte se. Filip.“

Dečkić pomeri sčela narandžastu kovrdžu, ustade i klimnu glavom. Mlad,gladak, preplanuo, mirisao je na ultramodernu toaletnu vodu „Sunce strasti".Kosa do ramena, izduženo lice sa slabim, ali ipak primetnim obeležjimadegeneracije, ljubičasta košulja sa interaktivnim aplikacijama: pravi industrijskiheruvim.

„Četvrta godina univerziteta“, nastavi šef, „odlikaš i tako dalje. Uzet je naprobni rad. Nadimakće mu biti Filipče. Nemaš ništa protiv, ti, o, najlepši?“


18/236

Novajlija se zacrveni i obori pogled.,,Divno“, objavi Puškov-Riljcev i namršti se (očigledno je takođe ulovio

težak miris namenjen specijalno za sedamnaest devojaka koje obožavajučokoladice i pesmice u izvođenju setnih plavušana). „Dakle, prvo onajvažnijem“, starac uzdahnu i podiže bradu. „Drugovi! Sutra je veliki dan zanas. Jubilej! Slavimo trideset godina! A za dve nedelje moramo da izbacimopraznični broj. I toće“, teškim pogledom šef pređe preko pastve, „biti sumanutibroj. Preteran. Kome,đavo ga odneo, neće biti ravnog. Oko poligrafije sam seveć dogovoio, imaćemo korice s trodimenzionalnom grafikom i svaka stranicaće drugačije mirisati... No, o svim tim koještarijama, kasnije. Sada me brinesadržaj. Sadaće svako od vas ustati i izreći svoju genijalnu ideju. Druge ideje sene prihvataju. Samo genijalne. Počećemo od dama. Valentina, izvolite.“Valentina izmenja poglede sa ostalima i tiho izgovori: „Neka kaže Varja

,,Da, bolje ja“, Varvara ustade i prisloni šake na grudi. „Imam ideju. Jednuza sve. Nekoliko dana smo zajedno razmišljali. Ideja je sledeća. MihajloJevgrafoviču! Čitav jubilarni broj biće posvećen vama.“

Kolektiv energično poče da aplaudira, pričemu su najglasnije tapšaliPružinov i novajlija. No Puškov-Riljcev, najpre preneraženo podigavšičupaveobrve, jednim pokretom ruke uspostavi tišinu.

,,Meni?“, sa gnušanjem upita on. „Kakva je to glupost? To jest, ja vas,deco, razumem, hvala i tako dalje, ali to je nemoguće. Varja, sedi. Sledeći!“

„Nisam ja to izmislila“, ignorišući naredbu, zvonkim glasom nastaviVarvara. ,,To je naša zajednička odluka. Svako od nasće napisati tekst o vama.Zatim, fotoreportaža o vašem kabinetu, o vašem stanu...“

„Zajednička odluka?“, prekide je starac. ,,Vi ste svi zajedno, znači?“Kolektiv se ozari osmesima. Starac se otkotrlja od stola, krenu ka zidu i

naglo okrenu fotelju. Postade tmuran.„U guzicu s vašom zajedničkom odlukom. Taj film nećete gledati.“„ Ali zašto?“, uzviknu Varvara.„Zato što, deco moja, novinar ne može da piše sam o sebi. To nije etički.

Ne mogu da dozvolim da mojčasopis objavljuje priloge o meni.“Pružinov popravi elegantnu kravatu.,,Mi smo zaključili da je sada posebna prilika.“,,U guzicu s tom prilikom.“Varvara sede, bučno pomerivši stolicu.„Mi insistiramo“, odlučno izjavi Valentina i pogleda u Filipčeta.Ovaj energično potvrdi klimanjem glave.


19/236

,,Ti se još ništa ne pitaš“, ljutito pomisli Savelije.U međuvremenu starac tužno uzdahnu i reče:„Znači, pobuna na brodu? Saslušajte me, dečaci i devojčice. Ja već odavno

ne postojim za širu publiku. Svako od vas je mogao da primeti da potpisujempseudonimomčak i reč urednika. Znate li štaće biti ako izađe broj u celiniposvećen meni, grešniku?“

Za stolom zavladaćutanje. Savelije shvati da svako od njih ima svojuverziju odgovora i da je svako rešio da je sačuva za sebe.

„Evo štaće biti“, razdražljivo nastavi Puškov-Riljcev. „Ljudiće seiznenaditi i reći: Samo nam je to još trebalo! Izgleda da je taj stari prdavac jošživ!“

Mladi stažista koji, naravno, nije navikao na šefovljeve manire, ne izdrža ipoče da se smeje.

„Tako je, Filipče!“, uzviknu starac. ,,To je smešno! Ja sam star, invalidsam, prdim ko lud i nikome nisam zanimljiv. Nije mi potrebna slava, ni portretna naslovnoj stranici. Zato vašu zajedničku ideju odbacujem kaonekonstruktivnu. Materijal o stogodišnjem senilnom starcu neće učvrstiti našupoziciju na tržištu kvalitetne štampe. Dajte nešto drugo.“ Saradnici sućutali.

Zavera je dogovorena još pre nedelju dana. Kao idejni pokretači istupile sudame redakcije. Svi su se dogovorili dačvrsto ostanu pri svome i da na bilo kojinačin ubede patrijarha. Međutim, sada je sve propalo: patrijarh je, kao i uvek,snagom svog autoriteta ugušio sve u dve minute.

Savelije sačeka nekoliko trenutaka, pa izjavi:,,Mi nemamo drugih ideja. Mi želimo da pišemo o vama, i samo o vama.

Zbog toga što ste vi i jeste, Mihajilo Jevgrafoviču, pravi najnaj. Popustite.Dozvolite nam da uradimo ono što smo zamislili “

,,Ne“, odgovori starac. „Još jedna reč na tu temu i svi prisutni, osimmladog talenta, biče otpušteni istogčasa.“

Tišina postade bučna, gotovo neizdrživa. Zatim Varvara, smela devojka,baci olovku na sto, iz torbe izvadi ogledalce i demonstrativno poče da se zanimaposmatranjem svojih usana.

„Ako nema drugih ideja“, mirno nastavi Puškov-Riljcev, ponovo prilazećistolu, „saslušajte moju ideju. Pronaći ćemo junake prethodnih jubilarnihbrojeva, i ne samo jubilarnih, već svih naših najboljih, udarnih brojeva, ipisaćemo o tome kakav je njihov život nakon deset ili dvadeset godina,,Odlično!“, odmah uzviknu Pružinov.

Prisutni ga istogčasa prostreliše pogledima.


20/236

,,Ko se još slaže?“, upita šef. „Pa?Čekam.“,,Svi“, uzdahnu Savelije. „Svi se slažu.“„Ondaćemo da podelimo zadatke. Juče sam pregledao svoju arhivu.

Ponešto sam i pronašao. Kao prvo: bio je nekada jedan mladić, Hari Godunov,napisao je roman i podigao prašinu za sobom. Naščasopis je detaljno pisao onjemu. Zatim je genije objavio početak rada na novom opusu i izgubio se.“

„Nije se izgubio“, ispravi ga Savelije. „Preselio se na niže spratove. Počeo je da koristi srcečistog stabla i... upropastio se. Bio mi je drug. To sam ja onjemu pisao.“

Starac klimnu glavom:„Pronađi ga i saznaj šta je s njim.“„Znam i ovako. Degradirao je.“Puškov-Riljcev pomeri ostatke obrva.„To nije odgovor. Šta znači ’degradirao je’? Do koje mere? Možda je on

namerno degradirao da bi pisao o svojim osećanjima. Možda je upravo danasstavio poslednju tačku u knjizi koju je pisao sve ove godine i sada, zaboravljenod svih, smišlja kako da informišečovečanstvo o svom novom velikom delu.Pronadi ga.“

Savelije klimnu glavom i pogleda u svoju devojku. Varvara mu pokaza vrh jezika.

,,Dalje“, zatutnji Puškov-Riljcev. „Bio je neki biznismen, smislio je daprodaje vrući čips. Pisali smo o njemu. Obogatio se neviđeno...“

,,To je bio moj junak“, Goša Degot dodade svoj glas. „Dajte ga meni.Samo, on je pomalo dosadan za jubilarni broj.“ „Zapravo“, reče šef, ,,za tebe,Degote, imam poseban zadatak. Hteo bih da odeš kod Jevgenija Golovanova,glave korporacije ’Brat od tetke’ i tvorca projekta ’Susedi’...“

Goša Degot preblede i zadrhta. Puškov-Riljcev se osmehnu. „Dobro,dobro. Našalio sam se. U ’Brata od tetke’će otići Varvara. Špijuni su dojavilida gospodin Golovanov voli seksi brinete.“

Varvara pocrveni.„Samo ti, majko mila“, staloženo nastavi starac, „moraš da učiniščudo.

Golovanov, iako je svinja sujetna, mene mrzi i neće biti lako nagovoriti ga.“,,Pa šta ja da radim?“, zainteresova se Varvara. „Da mu u naturi platim za

intervju?“,,Hm, to ti vidi sa svojim momkom", reče Puškov-Riljcev. ,,No, Golovanov

mi je preko potreban u jubilarnom broju... Sledeći kandidat je neki Glibov, po


21/236

nadimku Prodavac sunca. Stvorio je mrežu solarijuma za siromašne. Pisali smoo njemu pre deset godina, tada je on imao samo dvadeset devet godina.“

,,Jaću ga uzeti“, Savelije se dobrovoljno javi. „Dobro mi ide sabiznismenima.“

Starac ljubazno klimnu glavom, namršti se od naglog napada nekakvestaračke nemoći, predahnu i nastavi:

„I najzad, najvažnije. Dok ste još svi vi bili u vrtiću, u prvom broju svogčasopisa, ja sam pisao o doktoru Smirnovu. To je za vas veliki zalogaj. Samćuraditi s njim. Samo su mi potrebne njegove koordinate. Želim njegovu adresu itelefon za sat vremena na mom stolu. Za sada je to sve.“

,,A ja?“, upita Pružinov.Puškov-Riljcev zagrize usnu.,,Za tebe specijalan zadatak redakcije. Pripremićeš banket. Pronađi dobru

kafanu, negde na devedeset petom nivou. Ugovori, plati, dogovori se okomenija. Reci im tamo da se ne opuštaju. Lumpovaće časopis ’Najnaj’ i na našojproslavi ne želimo konjak mlađi od pedeset godina“, glavni urednik napunipluća vazduhom. ,,I neka sutra svi budu u punom sjaju! Dečaci pri parama,devojčice s dekolteom.“

„Napred ili otpozadi?“, zainteresova se Valentina.„Glupo pitanje. I napred i otpozadi! Minimum odeće, maksimum nade!

Filipče, šta ti kažeš? Jesam li u pravu?“ ,,Da“, oglasi se novajlija.„Odlično. Najzad, hajde da pretrčimo po novostima. Napunite pregled.

Senzacije, skandali, nebo je palo na zemlju, Kinezi su napustili Sibir saizvinjenjima, ima li tako nešto?“ „Pregled je dosadan“, oglasi se Valentina. ,,Jasam nešto našla, no...“

„Govori.“Valentina otvori fasciklu od pravog papira (plastika se nije koristila u

luksuznim redakcijama, a redakcijačasopisa ,,Naj-Naj“ je važila zanajluksuzniju u Moskvi), diskretno se nakašlja i poče:

„Redovan letČikago-Moskva je otkazan na zahtev američke strane. Ponovim standardima, koji tek što su stupili na snagu, svaki aerodrom na kojisleću avioni iz SAD, mora biti opremljen specijalnim vratima i prolazima širinene manje od sedam stopa, kako ne bi došlo do zastoja prilikom kretanja građanaSAD. Još jednom se ističe da su u slučaju zastoja,adi spašavanja svojih građana,Sjedinjene Države spremne da pošalju nosače aviona. U američkoj državipostoje pretenzije i na toaletne prostorije: moraju se poboljšati izdržljivost ikapaciteti sanitarne tehnike.“


22/236

„Hm, zanimljivo“, reče starac. „Razmisliću o tome. Dalje.“ Valentina seopet nakašlja.

,,U najboljih sto projekta ’Susedi’ uzlet nedelje...“,,U guzicu sa ’Susedima’“, prekinu je Puškov-Riljcev i okrenu se ka Goši

Degotu: ,,Je 1’ tako, Gošo?“Degot potvrdi klimanjem glave.„Da mi je znati što se tako ponaša“, pomisli Savelije o glavnom uredniku.,,Dalje“, zahtevao je bos.„U klubu ’Soma’ predstavljen je novi projekat:časopis ’Forbs’ za najmlađi

školski uzrast.“„Interesantno. Neka Filipče ode tamo. Materijal uraditi kao kritički članak.

Maksimum sto redova. Dalje.“„Treći put za godinu dana oskrnavljen je grob Josifa StaIjina. Istražni

organi sumnjaju u konfiskaciju tkiva sa ciljem kloniranja. Kao što je poznato, nadanašnji dan, koliko je evidentirano, postavljeno je sedamdeset dva primitivnaklona Staljina i svi oni mogu da kažu samo tri reči: ’Braćo i sestre’...“ „Staraanegdota“, s gađenjem se namršti glavni urednik. ,,Uz to, nije ni istinita. Tri satasam razgovarao s jednim od Staljinovih klonova. Izuzetno pametno biće. Samomnogo puši. Dalje.“

„Još nedelju dana do premijere novog filma ’Strast i gnev’; u glavnoj ulozi je Anđelina Lolobriđida, glumačka ekipa bez presedana: učestvuju modelisedme generacije. Obećane su ratne scene u kojima učestvuju modeli KirkaDaglasa, DžekiČena i Mihajla Porečenkova; u epizodnim ulogama su modeliMithunaČakrobortija, Marlen Ditrih, Entoni Hopkinsa i Georgija Vicina.“

„U guzicu sa takvim filmovima. Šta ima iz sibirskog ko; respondentskogpunkta?“

„Od Kineza samo zvanični izveštaji. Rekordna žetva žitarica, u pogon jepuštena nova fabrika za proizvodnju..

„U guzicu. Dalje.“Svi su znali da Puškov-Riljcev ne voli Kineze.Čak su se širile i glasine da

je vlasnikčasopisa „Naj-Naj“ ratovao u Sibiru. Govorkalo se, navodno, da jeupravo zbog kineskog metka, koji se dočepao kičme, oduzet donji deo telaglavnog urednika.

Valentina zatvori fasciklu.,,To je sve.“„Nije mnogo“, kreštavo progovori starac. „Dobro. Sada“ on promuklo

uzdahnu, „svi ustaju, izlaze odavde i počinju da rade. Herc!“


23/236

Savelije se strese.,,Ti ostani.“Puškov-Riljcev strpljivo sačeka da poslednji koji izlazi, novajlija Filipče,

zatvori teška dvokrilna vrata. Otpozadi se ispostavilo da stažista ima pomalotetkastu figuru: mlitava ramena nasuprot teške zadnjice.

„Šta to ti petljaš sa Degotom?“Savelije ispravi leđa.,,On mi je prijatelj. I to je sve.“„Drži se podalje od njega. On pije “,,To je njegova stvar“, mirno proceni Savelije.,,I moja, takođe. I tvoja.“ Starac sačeka prigovor, ne dobi ga, pa saopšti:

„Ponešto se i menja. Predomislio sam se. Tićeš ići kod doktora Smirnova. To jemoj stari poznanik, telefoniraću mu i dogovoriti se.“

Herc potvrdno klimnu glavom:„Nije problem, otići ću kod njega. Samo onda ispada daću čitav jubilarni

broj napisati ja sam Starac se začudi:A šta je tučudno? Ja sam sam počinjao sčasopisom. Korističe ti. Promuvaj

se, potrudi se. Zrtvuj onaj, kako ono beše... personalni psihološki komfor.“Zašto uopšte nešto žrtvovati, pomisli Savelije.,,To če biti“, nastavi starac, „tvoj, he, he, dembelski akord . Znaš li šta je

dembelski akord3 ?“„Ne znam.“„Nema veze. A uveče, tačno u 19.30 budi ovde. U redakciji. Treba da

razgovaramo. Otkaži sve poslove. Nemoj da kasniš“, Puškov-Riljcev frivolnonamignu (ta frivolnost je bila užasna, tako bi tiranosaur mogao da se smeška) idodade: „Inače ćeš upropastiti sebi mnogo narednih godina života.“ Napustivšikonferencijsku salu, zbunjeni Savelije pronađe kolege u udaljenoj prostorijiredakcije, prilagođenoj za lake obroke, pijenječaja i osamljena posela. Kao iuvek nakon završetka operativnog sastanka, saradnicima je bilo potrebno vremeda dođu sebi. Stogodišnji glavni urednik je oko sebe širio isuviše snažneenergetske talase.

Uostalom, do Hercovog dolaska, monstrumke novinarke, potpunoopuštene, zabavljale su se tako što su propitivale novajliju.

„...On mi govori: završi fakultet!“, pričalo je rumeno Filipče. ,,Ja pitam:zašto? Ja i ovako sve znam. I već su me pozvali da radim na jednom solidnommestu. Dosadilo mi je, kažem, da učim. Posleću se doškolovati. Za tri iličetiri

+ Dembelski akord # poslednjih mesec#dva pre kraja odslu enja vojno$ roka. Prim. prev.!


24/236

godine, a on: ne, ti moraš da dobiješ diplomu. Ja njemu: tata, ja ništa ne moram.A on se ljuti...“

,,Ti zaista ništa ne moraš“, Varvara sevnu očima. „Prirodno! No tata... Onima osamdeset godina, on ječovek prošlosti.Čitav život slušam od njega: timoraš ovo, ti moraš ono... Ja sam te podigao, ja sam te othranio... Ja muažem:tata, ti nisi obavezan da me hraniš, mene bi svakako država nahranila.. “

„Prijatan momak“, pomisli Savelije, a naglas reče:„Nije tebi lako s tatom.“„Upravo tako!“, uzviknu dečko. „Jednom je pogledao jedan od mojih

udžbenika. ’Osnove teorije apsolutnog prosperiteta’. Rasplakao se, možete li dazamislite?! Pokušao je da pocepa knjigu. Mislio je da je knjiga od papira.“

„A na kom spratu ti živiš?“, upita neko s najudaljenijeg kraja stola.„Pa, rođen sam na šezdeset prvom. Sada iznajmljujem stan na pedeset

sedmom, za dvoje, sa devojkom.“Savelije i Varvara izmenjaše poglede. Unaokolo se razlegoše učtivi uzdasi.„Dobar sprat“, pohvali ga Varvara. „Skromno i sa ukusom. Ačime se bavi

tvoja... hm... devojka?“„Još uvek ničim. Sedi kod kuče. Njeni roditelji su susedi’, ona je odrasla

pod objektivima. A stan, gde mi sada živimo, nije priključen. I sada imadepresiju. Sve vreme reži na mene, svađa se... Žali se da joj zaklanjam sunce...Kaže da ne može da živi bez ’suseda’.Čini joj se da nikome nije potrebna, da su je svi napustili i tako dalje. Ja joj objašnjavam da su ’susedi’ igračka za blede, aona se ljuti.“

„Idi kod rejonskog psihoterapeuta.“„Bio sam. Doktor kaže da je to zavisnost. Odvikavanjeće trajati nekoliko

meseci, zatimće biti lakše. U krajnjem slučaju, posavetovao me je da sepriključim... Rekao je da je i on sam ’sused’ sa velikim stažom.“

„Svi psihoterapeuti koji su ’susedi’ imaju veliki staž“, tiho pridoda GošaDegot.

„Odvedi svoju devojku da se odmori“, posavetova neko. ,,U Evropu“.Filipče odmahnu glavom:Tamo je još gore. Bio sam dva puta. Više ni nogom neću tamo kročiti.

Dosadno je, prljavo, svi su gladni, svi prozirni. Ili rade od jutra do noći iliprosjače. Po pet puta na dan me mole da im prodam maločistog srca stabla. Onito zovu ’ruska trava’. Ili ’kremljovka’. Postavljaju glupa pitanja. Misle da miovde, u Moskvi, sami uzgajamo tu travu zarad sopstvenog zadovoljstva. Užasnozavide... Ne, ja tamo više ne idem. Ni devojka neće ići.“


25/236

Nad stolom se opet pronese uzdah.„Izvini, Filipe“, blago ga prekinu Varvara. ,,Ti si dobar dečko, ali ti ne

priliči da upotrebljavaš reč ’devojka’. A utoliko pre ’drug’ ili ’drugarstvo’... Nagornjim spratovima to nijeobičajeno.“

Student pocrveni, nasmeši se i potvrdno klimnu glavom.„Shvatam. Izvinite. Mogu li da dobijem još vode? Obožavam

’ekstrapremijum’.“„Dobijamo je od sponzora“, značajno reče Pružinov. „Sadaćete je,

mladiću, piti svaki dan.“Filipče se, pun oduševljenja, osmehnu.U mislima planirajući dan, Herc ode u zajedničku prostoriju, do tog

vremena već napunjenu fizičkim radnicima novinarstva: sekretaricama, onimakoji rade prelom, koordinatorima snimanja i samim fotografima, uglavnompremorenim, no promućurnim momcima u boemskim duksevima, i prošeta seod ugla do ugla. Pažljivo su ga zaobilazili, plašeći se da ga ne dotaknu iuznemire. Mladi su ga odavno smatrali metrom i obraćali su mu se imenom ipatronimom, s blagim naklonom, što je, uzgred rečeno, Saveliju i te kakopomoglo u vreme osvajanja srca svojeglave i zajedljive devojke Varvare.

,,Ne bi bilo loše“, pomisli tada, „odvojiti svojeglavu i stisnuti je negde ućošak, zabave radi i zarad većeg emocionalno hormonalnog punjenja baterija.“No Varvara, okružena pomoćnicima, već nije bila sva svoja, prava poslovnažena.

Herc joj na rastanku samo mahnu rukom, a sa strane mu re; ferentkinja slicem brižne glupače (uostalom, potpuno prijatna) već pruži list sa adresommesta prvog susreta: intervju je pripremljen, s klijentom su sečuli i dogovorili,skicirali su moguća pitanja koja bi trebalo dotaći, a takođe i pitanja koja je boljezaobići. Preostalo je još samo da se ode i uradi posao.


26/236

3.

Savelije se u detinjstvu igrao sibirskih partizana.Svi dečaci su se igrali sibirskih partizana. Sibirski partizani su bili u modi.Tačnije, ne sami partizani, već igranje sibirskih partizana. Same partizane ječaki u Sibiru malo ko video, a pogotovo u Moskvi. Ali Savelije se igrao.

On je video sebe neumornog, kako žvaće sušeno meso medveda. Skrivaose u tajgi, bio je načelu malog sigurnog odreda i zastrašivao je škrte,usplahirene, od opijuma pomahnitale Kineze koji su smatrali da zemlja, gde suih privremeno pustili da žive, pripada njima.

Doduše, otac je, stari humanista, pokušavao ponekad da objasni Savelijuda dvesta miliona Kineza ne živi u Sibiru besplatno, već da svake godineplaćaju ogromne pare i da baš te kineske pare i jesu osnova, u svetskoj istorijido sada neviđenog, blagostanja ruskog naroda. A najbitnije, otac je ponavljao da je pre dolaska Kineza Istočni Sibir bio divlje polje, a da su sada tamo procvetalivrtovi, instituti i fabrike. Tamo gde se Rus nije potrudio da uzgaja krompir,Kinez sada uzgaja pomorandže.

Savelije je mazao kineski maslac na kineski hleb, vozili su ga u školu

kineskim autom sedeo je u kineskoj klupi i učio je nauke iz udžbenikaštampanih na kineskom papiru.Kinezi su umeli sve da rade. Oni su radili od jutra do mraka i još su uredno

plaćali za to da mogu da rade na tuđoj zemlji, zato niko nije voleo Kineze. Isibirski partizani bili su veoma popularni.

Međutim, u samoj Kineskoj Narodnoj Republici, bez obzira na njenoliderstvo u svetskoj ekonomiji koje niko nije osporavao, nije sve bilo sjajno. Prepola veka, početkom pedesetih, najzad je došlo do topljenja polarnog leda, koje

su izbaksuzirali naučnici, baš ono globalno otopljenje koje su svi očekivali,kojim su plašili decu jos u XX veku; Kina je izgubila skoro dvadeset postosvoje teritorije. Otišle su pod vodu sve strateške bitne luke, uključujući HongKong, Šangaj, Cingdao, Dalijan, Tjenđin, Lijenjungang, Fudžou, Šandou,Ningbo i

Sjamen. Vlada Podnebesnog sveta okrenula se ka severnom . susedu. Svisu počeli da govore o velikom prijateljstvu, začetom još za vreme Staljina iMaoa.

Severni sused je prolazio krozčudna vremena. Do početka poslednjetrećine XXI veka stanovništvo Rusije se srezalo načetrdeset miliona. To je


27/236

veoma pogodilo nacionalni ponos građana, ali ipak ne toliko da se građanipočnu aktivnije razmnožavati. Ponos je jedno, a odgajati decu nije nimalo lako.Možda su se Rusi slabo razmnožavali iz inata, da bi napakostili islamskomKavkazu koji je imao mnogo dece, ili isto takvoj konfučijskoj Kini. Ili zbogtoga, što su ruske žene bile primorane ne samo da rađaju, već i da rade naporedos muškarcima.

Kako god bilo, Moskva je u jednom momentu pod svoje okrilje smestilasve građane Rusije. Migracioni procesi su postali nezaustavljivi. Svi oni koji suhteli (a hteo je skoro svako) «-J dokopali su se prestonice i tu su i ostali.

Gigantski prostori su opustošili, a zatim su i zarasli. Ideja da se slobodneteritorije daju u arendu nije više izgledala kao svetogrđe.

Neko se bunio. Neko je otišao u partizane. Posle se sve samo od sebesredilo. I Savelije je rastao, zajedno sčvrstim hvatanjem o svetskom poretku: uMoskvi su pare, u Sibiru su Kinezi, a na Uralskim planinama partizani.

Uostalom, nastavnici u školi objasnili su mladom romantiku da je sibirskapartizanština odavno likvidirana. Moguće je da po tajgi lutaju dve ili tri desetineposlednjih nepomirljivih idealista, ali to je sve. Još kasnije, na univerzitetu,obavešteni prijatelji nagovestili su Saveliju da antikineski otpor vrvi odprovokatora, a da je inače od početka bio organizovan od strane državnebezbednosti kako bi uplašili građane, s ciljem da se javno mnjenje pomiri sazakonom o sveopštoj numeraciji građana.

Ideolog sibirskog otpora, general Agafangel Recki, umro je u progonstvu,na Novom Zelandu, kada je Savelije napunio šest godina. Međutim, bilo jemoguće nabaviti generalovu knjigu „Terra nostrum“ i u njoj pročitati da je svakiRus po svojoj prirodi gazda i poslodavac, a nikako ne rob i radnik; da je onvlasnik, ali ne i korisnik, i da nesvesno teži da vlada imovinom,čak i ako neume njome da vlada. „Umeće se može savladati. Bilo koje iskustvo, zanat iliprofesiju možeš da usvojiš i to nije nikakav podvig“, tvrdio je Recki. „Podvig jeu tome da nesebično vladaš, ne menjajući ništa, ne dirajući ništa, i ni u kojemslučaju da ne puštaš strance u svoju blizinu. Važno je zgrabiti svoje parčekolača. Možeš li da ga progutaš ili ne, uopšte nije važno“. Saglasno učenjurazjarenog Agafangela, ruska zemlja je zauvek neprikosnovena kao takva.Divlje sibirske teritorije moraju da budu ruska svojina i da ostanu divlje, u istomonom obliku u kom ih je otkrio osvajač Sibira Jermak Timofejevič.

Starci su govorili da je nekada bilo poprilično dosta sledbenika proteranoggenerala. Nije se svima svideo prelaz dvesta miliona podanika Podnebesnogsveta preko Amura.


28/236

Savelije, međutim, nije bio svedok burnih diskusija oko Sibirske KineskeSlobodne Ekonomske Zone. Kada su diskusije prestale on je još bio beba.Ispostavilo se da su koristi od saradnje s Pekingom bile veoma očigledne:građani Rusije, svi bez izuzetka, pretvorili su se u srećnike. Dvesta milionaKineza, kompaktno se naselivši oko Bajkala i u Jakutiji, utvrdili six prestonicu ulegendarnoj luci Vanino i za nekoliko godina su do vrha napunili rusku državnublagajnu. Zavladalo je blagostanje.

Rusi nisu radili. Radili su samo Kinezi. Na svakog Rusa bilo je početirimarljiva Kineza. Da bi dobio novac, građanin Ruske Federacije morao je daučini samo jedno: da prođe numeraciju. Da dozvoli da mu se u telo ugradimikročip. Na one koji su odbijali i govorili o totalitarnom policijskom režimugledali su kao na budale. Jedna injekcija i obezbeđen si do kraja svog života!Jednom godišnje tvoj deo se uplaćivao na bankovni depozit, nisi mogao da gapreneseš drugom licu, mogao si jedino da ga trošiš.

Isplata bilo kojih pozajmica i kredita bila je kažnjiva zakonom. Pozajmice,krediti i ostali trikovi iz vremena divljeg kapitalizma bili su zakonom zabranjeni još početkom prve decenije XXI veka, posle završetka velike krize.

Polako su dolazila vremena neviđene raskoši i Savelijevo detinjstvo bilo ječarobno.

Bilo je divno živeti u procvatu. Buditi se svakog jutra i cvetati do kasnouveče, predivno, velelepno; i tako iz godine u godinu. Zlatni vek je nastupionehotice, lako i graciozno; njega niko nije nametnuo, sve se sredilo samo odsebe. Dođavola sa naftom, gasom, drvima, ostalim sirovinamačijom setrgovinom država nekada bavila. Dođavola sa ruskim umovima, ruskimpronalazačima, balerinama, književnicima, manekenkama, programerima,hokejašima i zaručnicama. Ruske teritorije, eto to je glavni kapital nacije.Kvadratni kilometri, prostrane ravnice koje ne znaju za zemljotrese, cunami itornado. Pouzdane planine, vlažna prostranstva, svega toga je bilo u kolosalnomizobilju, i kada je peti deo civilizovanog sveta otišao pod vodu, ispostavilo se da je Rusija maltene jedina teritorija na planeti gde se može živeti ne strahujući odneobuzdanih stihija.

Međutim, priroda je za ovdašnje stanovnike pripremila izuzetno,fantastično i originalno iznenađenje.

Jednog divnog dana dečak Savelije se usled buke probudi rano ujutru:prospektom je išla kolona tenkova obavijena sivim ugljenmonoksidnimoblacima. Dečak nije mogao pošteno da prouči kolonu. Između kuće i puta, naširokoj traci travnjaka, iz zemlje je izvirao ogroman bleštavi stub crno-zelene


29/236

boje, prekriven nečim što je ličilo na krljušt. On se protezao pravo u nebo, takoda Savelije nije bio u stanju da vidi njegov vrh.

Nije se jasno sećao toga vremena. Majke koja rida, panike, kratkog periodavojne diktature, priča o kraju sveta, mnogobrojnih samoubistava, ulicapretrpanih automobilima. Ljudi su bežali iz Moskve na periferiju da bi se poslenekoliko nedelja vraćali. Na periferiji je bilo nemoguće živeti, tamo nije bilosupermarketa, nije tekla vruća voda i nije bilo struje. Tamo nije bilo ničega,osim praznine produvane vetrovima. A Moskva, ako se i pretvorila u parodijuna najbolji grad Zemlje, bila je ista kao i pre.

Trava je svugde rasla. Srednje stablo dostizalo je visinu od trista tridesetmetara.

Jednog leta 2065. godine, za dva dana, pojavivši se niotkud, trava jepretvorila ogroman grad u dekoraciju surealističkog filma. Ona je došla i višenije odlazila.

Međutim, život je ušao u uobičajenu kolotečinu. Veći deo javnosti je bioubeđen da građani Moskve imaju posla s vanzemaljskom invazijom, da su sporetrave stigle iz kosmosa, da je svesna ili sama trava ili onaj ko je uzgaja. Kakoinače, đavo da ga nosi, objasniti tučinjenicu da nijedno od desetina hiljadastabala nikada nije oštetilo ljudsku infrastrukturu: ni puteve, ni trotoare, nizgrade. Trava nije presekla ni jednu jedinu žicu dalekovoda, nije dotakla ni jednu jedinu podzemnu komunikaciju, ni kanalizacione cevi, ni toplane. Trava je rasla isključivo i jedino tamo gde nije bilo ničega. Stablo je moglo da izrastena pustari, u parku, na skveru, na malenom travnjaku ispred stambene zgrade.Stablo je moglo da izraste na metar od dečijeg igrališta, ali nikada ne i nasamom dečijem igralištu.

Četrdeset miliona ljudi se probudilo i spazilo da nisu više gazde svojezemlje. Preostalo im je sve njihovo gvožđe, sve kamenje, sav asfalt, plastika;oduzeto im je jedino tlo i sunce.

Travu je bilo nemoguće pobediti. Na mestu uništenog stabla izrastalo binovo, uvek tokom narednih pedeset sati. Svako ko je želeo mogao je da sruši jednu biljku. Tokom prvih meseci time su se bavile stotine hiljadaprofesionalaca i dobrovoljaca. Razbij sekirom krljuštastu koru i ispod nje jesmaragdno srce stabla. Trojica radnika su za dva sata s pauzama, mogla daposekučak najjače staro stablo, ali samo posle nekoliko sati na njegovom mestuizrastalo bi novo, isto takvo. Brzina rasta bila je zapanjujuća. Mnogi koji nisunavikli, padali bi u nesvest kada bi ugledali kako iz zemlje ka suncu puzicrnozelena oštrica; to je podsećalo na drevne mitove o hidri, kojoj se nije smela


30/236

odseći glava jer bi umesto jedne odsečene izrastale dve nove. I zašto su, uzgred,to fantastično čudovište nazivali hidrom, kada hidra u prevodu s grčkog znači,,voda“? Možda je ta prva hidra i bila to stablo trave koje je proždirao vodu isunčevu svetlost?

Oko stotinu hitno organizovanih specijalizovanih naučnih centara bavili suse problemom iskorenjivanja zaraze. Sva izdvojena sredstva, ogromna, bila supotrošena do poslednje parice, ali bez vidljivih rezultata. Nauka nije mogla daobjasni zašto su se stabla pojavila baš u Moskvi, a ne, na primer, u Kalmičkojstepi. Trava nije pripadala nijednoj poznatoj vrsti ili porodici biljnog sveta.Zapravo, to uopšte nije bila trava. Pre bi se reklo da je to bila kolosalna micelijau kojoj su sva zelena sečiva bila povezana jedinstvenim sistemom korenja iproizilazila su, najverovatnije, od jednog jedinog semena, koje je ili došlo izkosmosa ili je kao biološko oružje bilo podmetnuto od strane geopolitičkihneprijatelja Rusije ili je, pak, milionima godina ležalo u zemlji da bi jednogdana iz zagonetnih razloga oživelo i izraslo.

Korenje je prodiralo mnogo kilometara u zemlju. U hiperpolisu sepromenila klima, temperaturni režim i sastav atmosfere. Kao i bilo koja biljka,gigantska trava isparavala je 99% vlage koju je uzimala iz zemljišta. PrestonicaRusije se pretvorila u močvaru u kojoj su zujali krvoločni insekti. Vetar jeprestao da produvava prostore između zgrada, ulice su se pretvorile u klance ukojima je i po najsunčanijim i najsvežijim danima vladao vlažni polumrak. Zatose iznad zemlje, na visini od dvadeset pet metara, pojavio ogroman oblaknajčistijeg kiseonika.

Mnogo nade se polagalo u početak prve zime. Eksperti su pretpostavljalida trava voli toplotu i da neće izdržati mrazeve. Vlada se pripremala da totalnuseču uskladi s februarskim mrazevima. Ipak, zagonetne biljke uopšte nisuodreagovale na hladne temperature i kampanja zimske seče završila seneuspehom. I kao da ničega nije ni bilo, na mestu uništenih pojavili su se noviizdanci, sa istom brzinom postižući i visinu i masu: jedan metar za minut,šezdeset metara za sat, trista metara začetrdeset osam sati.

Organizovan je projekat ,,Ploča“. Stablo su sasecali skroz do korena,uništavali su glavni koren, kopali zemlju dubine od pedeset metara, ugrađivalibranu: sendvič od titanskih ploča, a između njihčvrsti armirani beton kineskeproizvodnje. Nakon dvanaest sati veseli zeleni izdanak bi u potpunosti probijaobranu i začetrdeset osam sati dostizao je svoju uobičajenu visinu.

Organizovan je projekat ,,Drvoseča“. Specijalni robot, nalazeći se na mestuizrastanja stabla, sekao je izdanakčim bi ovaj izrastao makar i metar; tada bi


31/236

biljka puštala bočnu mlaicu i probijala se iz zemlje na nekoliko metara dalje odglupog mehanizma.ostojali su i drugi, isto tako jednostavni i navodno efi, cninroiekti i načini borbe, fizički i hemijski, međutim, svi SU oni pretrpeli poraz.

U narednih deset godina po gradu je bilo oboreno tričetvrtine zgrada smalo spratova umesto njih podigli su stospratne nebodere. Sunčevi zraci,probijajuću se kroz stabla, ponekad su dosezali do pedesetih spratova, a veomačesto prodirali bi i na šezdesete spratove. Na sedamdesetim je bilo veomapodnošljivo, na osamdesetim su se ljudi sunčali, a na devedesetim uživali kaoda trave uopšte nije ni bilo.

A na stotim spratovima živeli su Kinezi. Svi radnici Sibirske KineskeSlobodne Ekonomske Zone imali su dvojno državljanstvo i kao građani Rusijedobili su pravo da slobodno kupuju moskovske nekretnine. Dok nisupokupovali one najbolje.

Godinu dana nakon toga, kako je cela Moskva zarasla u travu visineOstankinskog televizijskog tornja, srce neobične biljke počeše koristiti uishrani.

Nakon godinu i po dana svi radovi iskorenjivanja bili suIbustavljeni, rezultati sakriveni, a proždiranje srca stabla zabranjeno je pod

pretnjom krivične kazne.Za pet godina samo prilaženje stablu već se smatralo za loše ponašanje.

Dodirnuti stablo značilo je povrediti javni moral. Na javnim mestima sučakizbegavali i da govore o travi. Međutim, dok su sve novine s negodovanjempisale o prvim slučajevima jedenja trave, posle pola decenije upotreba srcastabla smatrala se već teškom, sramotnom bolešću, nečim što je nalik sifilisu ilinarkomaniji.

* * *Ne zna se ko je prvi probao stablo. Međutim, Savelije se još u osnovnoj

školi, tri godine nakon što je trava napala Mokvu, upoznao sa originalnompogrdnom reč ju „travojed. Nova moderna psovka otprilike je odgovaralastarinskom i univerzalnom epitetu „jarac“ (pa jarci su takođe travojedi), amožda ječak i prednjačila u težini nanešene uvrede. Za „travojeda“ si lakomogao dobiti po njušci. Savelije je nekoliko puta dobijao i sam uzvraćao. Epohaapsolutnog procvata nije iskorenila poštene dečačke tuče.

Četiri godine kasnije roditelji su najzad sakupili potrebnu sumu i preselilise načetrdeset deveti sprat savremene kule. Do tog doba socijalno raslojavanje je teklo punom parom: stanovnici srednjih i gornjih nivoa koristili su seposebnim ulazima i liftovima u kojima je najniže dugme ukrašavala cifra „25“


32/236

U istom tom periodu svog života Savelije je ugledao prvog pravogtravojeda.

Jednom mu najbolji drug, Hari Godunov, predloži da se provozaju doperiferije grada kako bi proširili vidike, u Istočno Krjukovo, koječini gomilaluškovskih kuća između Trećeg iČetvrtog kružnog prstena, gusto obraslihstablima: pravi geto ala „krizne desete“. Savelije, miran razuman dečko, nije baštežio da se upusti u sumnjivu avanturu, ali nije hteo da ispadne kukavica preddrugom, poznatim huliganom i filozofom.

Dugo su putovali metroom, te ispod zemlje, te iznad nje. Stigavši, prošetalisu se po vlažnim, loše asfaltiranim putevima zatrpanimđubretom; začudili su ihtišina i pustoš. Savelije je zamišljao agresivne huligane, prostitutke, lopovske jazbine i rupe što su sijale u tami. Međutim, video je potištene prazne ulice.Smrdelo je na mokraću, a na vratima prodavnica su visili ogromni katanci.Retki prolaznici, ugledavši moderno odevenečetrnaestogodišnje putnike, širokosu se osmehivali i predusretljivo mahali rukama, ali neposredno posle osmeha idobronamernih gestova iz nekog razloga su žurili da pređu na drugu stranu uliceili da skrenu u dvorište.

Nijednom od starosedelaca nije se moglo približiti na manje od tridesetkoraka. Niko nije zadirkivao dvojicu odvažnih heroja, nije provocirao, nijepokušavao da otme pare. Na kraju krajeva Godunov, svima poznat avanturista,ohrabri se i predloži da kupe flašu vina kako bi je demonstrativno ispili na javnom mestu. Počeli su da traže prodavnicu, zalutali su i ujednom od dvorištaskoro se sudarili s mršavimčovekom potpuno divlje spoljašnosti. Nisu stigli dase uplaše, a lice neznanca, veoma bledo,čak sivo, iskrivi se u radosnozačuđenoj grimasi: usledili su osmesi, namigivanja i demonstriranje srednjegprsta, ali istovremenočudančika poče vešto da odstupa, uspostavljajućidistancu neprijatnu za razgovor.

Izgledao je kao da je na lutriji dobio milion. Skakutao je. Oči su mu secaklile. Pevušio je nešto sebi u bradu i svaki minut zabacivao glavu, gledao unebo i žmirkao. Bio je prljav, neobrijan ičupav; bosa žuta stopala bila su upohabanim zamašćenim papučama.

,,’Ej“, glasno pozva odvažni Godunov. „Kako si?“ „Odlično, majku mu!“,uzviknu neznanac, smejući se i tresući glavom u taktu muzike, koju niko osimnjega niječuo. „Jednostavno odlično, majku mu.“

,,A gde je ovde najbliža prodavnica?“Ne prestajući sa odstupanjem,čika slegnu ramenima i napravi komičnu

grimasu. Godunov načini nekoliko odlučnih koraka napred, ali mu starosedelac,


33/236

srećno se osmehujući, okrenu leđa i pođe dalje, ne žureći, ne okrećući se iizražavajući potpunu ravnodušnost prema svojim neuspešnim sagovornicima.

,,Narkoman“, pretpostavi Savelije.,,Nije“, odgovori Godunov. ,,To je travojed. Ovde su svi travojedi.

Govorili su mi i ja nisam verovao. A sada sam se sam uverio. Kažu da je polaMoskve sada takvo.“

„Ma, daj ne laži. Ja takvog originalnog tipa vidim prvi put.“„A taj nije običan“ objasni Godunov. „Taj je istrošen. Ja takođe prvi put

vidim istrošenog travojeda. Koji jede sanio travu. I ništa više. Odrasli derani sumi pričali o takvima. Istrošenog travojeda ništa ne zanima i niko mu nijepotreban. Zato je ovde takva pustoš. Oni svi sede po kućama...“

„I šta rade?“, upita Savelije, osvrćući se i osećajući nelagodnost.,,Ništa“, reče Godunov. „Zašto bi oni uopšte nešto radili? Njima je i ovako

dobro.“,,Pa to i jeste narkomanija.“„Nije“, autoritativno odgovori Godunov. „Narkotici štete zdravlju. Od

narkotika se umire. Predoziranje, grčevi i ostai užasi. A srcečistog stabla jebezopasno. To je naučno dokazano. Imam jednog prijatelja koji je od svog ocaukrao tajni referat i kopirao ga. Dao mi je da ga pročitam, na jednu noć.Potpuno bezopasno, razumeš li? Deset grama svežeg srca stabla je dovoljno dačovek dobije dnevnu dozu energije. Srce stabla u sebi ima sve. Biljnebelančevine, vitamine i ugljene hidrate. To je kao da se hraniš hlebom, orasima imaslinovim uljem, samo u koncentrovanom obliku. Progutaš kašičicu i ceo dansi sit. Plus jak osećaj euforije.Čista radost, razumeš li?“

,,Razumem“, sumorno odgovori Savelije (išlo mu se kući). „Zato i kažem,narkotik.“

,,Ma, kažem ti da to nije narkotik“, usprotivi se Godunov, negodujući.„Čak i najslabiji narkotici oštećuju nervni sistem. Uzimaš narkotik i lepo ti je. Akad prekineš loše ti je. Pri redovnoj upotrebi narkotika organizam stvaraprirodan hormon zadovoljstva, endofrin...“

Stajali su na uglu. S desne strane je bilo dvorište sa nekada uređenimtravnjakom. Sada se taj travnjak pretvorio u prašnjavo golo mesto izčijeg centrase moćno stablo izvilo uvis: trideset metara dužine,četiri metara širine, sjajnacrno-zelena površina sa sitnom krljušću, a visina: odavde, pa sveo oblaka. Nametar i po od zemlje telo stabla su ukrašavali ožiljciMalo su se razlikovali poboji: na krajevima su bili braon, a u centru smaragdni. S leve strane se protezalatamna sta ulica.Čas jedna,čas druga usamljena figura pređe put (na bilo kojem


34/236

mestu; vozila takođe nije bilo) i ponovo se vraćao čudan osećaj nestvarnostidogađaja.

,,...A srce stabla“, nastavi Godunov, ,,načoveka deluje drugačije. Kakodeluje, to niko ne zna. Naučnici se gube u pretpostavkama. To je pravapravcijata tableta sreće, razumeš li? Pojedeš kašičicu srca stabla i ti si sit,zadovoljan, veseo, lepo ti je, i sve to bez posledica.“

„Tako nešto ne postoji“, Savelije odmahnu glavom. „Ti si, Godunove,naravno, pametan, pišeš priče i uostalom... ali i ja takođe nešto znam. U prirodi je sve uravnoteženo. Zadovoljstva se plaćaju. A pogotovo euforija. Svako živobiće je takvo da joj nije potrebno samo zadovoljstvo, već i stres. Strah, gnev itako dalje. Akočovek bude samo uživao, bez patnje, prestaće da se usavršava inestaće s lica zemlje.“

,,Aha“, Godunov protrlja slomljeni nos. „Bolje da si sve to, brate, ispričaobudali koju smo malopre sreli. Da si ga sustigao, uhvatio za rukav i malopopričao s njim o patnji. Samo, njemu najpre treba izvaditi prljavštinu iz ušiju.“

Još se jednom osvrnuše i krenuše ka najbližem metrou. „Takvu opasnugadost“, zamišljeno progovori Savelije, „treba zabraniti pod pretnjom smrti.“

Godunov klimnu:„Već su je zabranili. Deset godina zatvora za posedovanje jednog grama

supstance. Međutim, oni je svejedno žderu. Jesi video posekotine na stablu?Noću izlaze, sekirom zasecaju koru i grabe. Država se pomirila s tim. Inače bisve zatvore trebalo potpuno pretrpati i još i nove sagraditi. Shvati, travojedi subezopasni. Oni nečine zločine. U tome se oni suštinski razlikuju od narkomana.Narkoman može da ubije zbog doze. A travojedu je dovoljno da sačeka mrak.Travojed ne iskazuje nezadovoljstvo, njegačak ne treba ni hraniti. On sedi kodkuće, gleda televiziju i spava. Ili se tuca. Kažu da je srce stabla afrodizijak.“

„Onda svako stablo treba obmotati bodljikavom žicom i postaviti vojnikesa puškomitraljezima!“

„Prvih godina su tako i radili. Zatim su prestali. Pogodi zašto?“Savelije razmisli i pretpostavi:„Sami vojnici su jeli srce stabla.“„Ha!“, uskliknu Godunov. „Nisi beznadežan slučaj. Čuj, hajde noću da

dođemo ovamo. I da sebi uzmemo malo.“ „Kako da ne.“„Bojiš se.“„Ne. Jednostavno mi to nije potrebno.“„Bojiš se“, nasmeši se Godunov. „Dobro. To je bila šala. No, jaću

svejedno da probam.“


35/236

„Zašto?“„Kako to ’zašto’? Zanima me. Moram da znam šta je to.“ Savelije se sa

ironijom informisao, ne želi li slučajno njegov drug da proba ljudske fekalije, ioni, nekako pronašavši ulaz u metro, krenuše kućama, raspravljajući se isvađajući se onako kako mogu da se raspravljaju i svađaju potpuniistomišljenici.

Družili su se od svoje šeste godine. U njihovom tandemu Godunov je bioglavni: generisao je ideje. Savelije je bio mozak: kritikovao je, odbacivaoneuspele predloge, slegao ramej nima. Hari se gurao napred dok je Savelijestrahovao. Hari je bio revolucionar, a Savelije diplomata, oportunista ipristalica. Hari je bio tvrdoglav, a Savelije pažljiv.Čak i u vreme najbalavijihgodina, za vreme igara sibirskih partizana, Hari Godunov se borio isključivo nastrani Kineza; ako bi ga uzimali u zarobljeništvo, uvek je završavaosamoubistvom, gutajući ampulu sa otrovom zašivenu u krajičak kragne, a kadasu prijatelji vikali da tako nešto ne postoji, on se do promuklosti svađao i odkuće je donosio pohabane, papirne knjige, koje su imale sto godina i gde jestvarno crno na belo pisalo ampulama u krajičku kragne.

Odrastajući, Hari se postepeno menjao i to ne na najbolji način. Pred krajškolovanja njihovočvrsto dečije drugarstvo izgledalo je vec kao neobaveznoprijateljstvo. Nisu se posvađali, jednostavno su se uzajamno otuđili. Godunov seotuđio od svih, postao je nervozan, netrpeljiv, odvratno podrugljiv. Mogao je danapravi skandal u najtoplijem i najintimnijem društvu. Voleo je da popije iprešlo mu je u naviku da se nabacuje tuđim devojkama. Ponekad je Savelijugovorio kakoiše roman kojiće sludeti ceo svet. Savelije je logički proko,mentarisao daće roman mladog pisca Harija Godunova najpre da sludi samogHarija Godunova. Umesto odgovora obično bi sečule psovke i sarkastičniaforizmi.

Posle godinu dana osamnaestogodišnji Savelije je postao student.Istovremeno je dobio i pristup personalnom depozitu. Svom ličnom delu odmilijardi, koje su Kinezi svake godine prebacivali kako bi stekli pravo da žive irade na ruskoj teritoriji.

Numeraciiu je blagovremeno prošao. U kabinetu, koji se sav presijavao odnikla, dobričika u belom mantilu mu je pod kožu ugradio mikročip nevidljivgolim okom. Sada je Savelije mogao da uđe u bilo koju prodavnicu i da uzmesve što poželi: potrošena suma se skidala s depozita pri izlasku iz prodavnice, nestvarajući vlasniku mikročipa nikakve probleme.


36/236

Veličina depozita je bila pozamašna, ali pretežan broj građana je voleo daštedi. Za kineske pare se nije mogao kupiti helikopter. Ni stan na sedamdesetomspratu. Međutim, potpuno je bilo moguće postati spokojan rentijer negde napedeset petom, kupovati jeftinu izdržljivu odeću, lepo pojesti i otići u bioskop.Uz izvestan stepen snalažljivosti kineski depozit je omogućavao lep život, bezpotrebe da se ide na posao.

Omladina je očajnički štedela na najneophodnijim stvarima da bi se jednogdana istrošila na nešto zanosno. Na primer, na old tajmer s benzinskimmotorom. Devojke su obično prolazile kroz fazu silnog oduševljavanjaplastičnom hirurgijom (u vreme Savelijeve mladosti baš je postao moderanpenasti silikon), koja je trajala do dvadeset pete godine. Najpametniji, lepovaspitani, željni života dobijali su struku, platu i postepeno su dospevali dosedamdesetih i osamdesetih spratova.

Međutim, lepo vaspitanih i pametnih bilo je malo.Na jednoj od studentskih žurki Savelije Herc (te godine je i on nabavio

stari moćni ševrolet, kojim je teško upravljao, ali auto beše brz i devojkama sesviđao) je prvi put probao srce stabla. Kada je gazda stana, tačnije gazdin sin, sastrasnim uzvikom bacio na sto plastičnu kesu napunjenu zelenkastomrkimželeom, društvo se utišalo, zatim su se začuli uzdasi, zahtevi da se odmah sklonita gadost i fraze: „Bez mene!“ Kesu su sklonili, ali posle dva sata pripitiSavelije primeti da zabranjena supstanca prelazi iz ruke u ruku. Do tog vremenakolektiv onih koji piju se smanjio, sveće su se ugasile, najizdržljiviji su prešli naslabija pića (posle vina prešli su na pivo), dame su se spašavale ili bekstvom ilisu sa srećnicima nasamo odlazile u udaljene sobe.

,,’Ajde, dajte i meni“, zamoli Savelije.„Ne damo“, odgovoriše mu. „Ti si pijan, a srce stabla se ne sme mešati sa

alkoholom. Biće ti loše. Muka i sve ostalo. Travojedi uopšte ne piju.“,,Ja nisam travojed“, usprotivi se Savelije.„Onda uopšte nemoj da guraš nos“, rekoše mu.Pred zoru, kada su svi zaspali, uključujući i najizdržljivije džentlmene,

Savelije se nekako probudi da ode do toaleta i na podu spazi skoro praznu kesu.Posle kraćeg kolebanja student gurnu prst unutra, pomirisa, razgleda i liznu.Ništa nije razumeo. Srce stabla nije imalo ni ukusa ni mirisa. Odvažni neofitpogleda na drugove koji su hrkali, odnese kesu na sto, izvrnu je i nastruga skoropunu kašičicu. Proguta je.


37/236

U glavi mu je zujalo, ali Savelije nije pio pivo posle vina, a i vina je uzeone više od dvečaše. S njim je bilo sve u redu, glava mu je radila. Savelije sedena prozor, dotače čelom staklo i poče da ceka.

Napolju su se u mutnom polumraku njihala stabla između kojih seocrtavala susedna zgrada; na dvatri prozora videlo se svetlo.Čak i u najgluvljeranojutarnje sate u svakoj zgradi ima nekoliko prozora na kojima je upaljenosvetlo, pomisli on. Šta li rade ljudi iza tih prozora, zašto ne spavaju? Šta njimasmeta da se prepuste prirodnim radostima, od kojih je san najprostija,najjeftinija i najdostupnija?

On poče da razmišlja zašto ne spavaju oni koji bi mogli da spavaju. Zatimmu dosadi. Odjednom se pojavi neobično jasno shvatanje potpunebesperspektivnosti samog procesa razmišljanja. Ožedneo je.

,,Mamurluk“, shvati on. „Znači, juče sam ipak previše popio. Kako se bešezvala ona mala bezobrazna koja me pokušavala uvrediti, smejući se i nazivajućime ’bledim’? Zar sam ja bled? Ja imam divnu boju lica “

Napipa polupraznu flašu s vodom, ispi je celu, zabaci glavu, protrese flašunad otvorenim ustima i jezikom uhvati poslednje kapi. Iskusi originalno lakozadovoljstvo. Verovatno je srce stabla počelo da deluje. Oseti vedrinu iistovremeno jaku lenjost, pričemu su oba osećaja stvarala jednu celinu. Nijeimao želju ni da se pomera, ni da napreže mozak. Želeo je da zauzme vertikalnipoložaj, zamre i osluškuje sebe. U njemu se dešavalo nešto interesantno: kucalo je srce, skupljala su se i širila pluća, želudac i creva su takođe davali signale, alislabe. Savelije siđe s prozora, prošeta po sobi. Proces kretanja ga razveseli. To je ličilo na atrakciju. Veoma smešno,čudno, pomalo glupo. Nekoliko puta seprošeta od zida do zida, umori se, aličim zamre ukočen, odjednom ga sve okonjega zidovi, vazduh, sama stvarnost napuni energijoiu Nešto prijatno mu jeteklo kroz telo, odozgo nadole, a druga ista takva struja je jurila u suprotnompravcu, od stopala ka temenu.

Čas se šetao,čas zamirao. Nekoliko puta popi vode. Vre. me nijeprimećivao. Zatim leže i zaspa, duboko i bez snova.

Novo iskustvo mu se najpre nije svidelo. Zaista,čitav sledeći dan uopštenije imao potrebu za jelom i bio je vedar. Međutim, nije bio bistar. Rešio je dačak ne ide ni na predavanja. Vedrina je postojala sama po sebi, ona se ni za štanije mogla upotrebiti. Ostajući nepomičan, uživao je, aličim bi odlučio da odemakar do kupatila da se umije, sve unaokolo bi se pretvaralo u apsurdni crtanifilm. Otac, koji se rano vratio s posla, priupita ga nešto. Savelije mu samo


38/236

namignu i poče da se smeje: kao, sve je u redu, i ja sam u redu, i ti si, takođe, uredu. Posle mu okrenu leđa i ode u svoju sobu.

Sve nestade tek sutradan. Postojala je neodređena želja da se proguta još jedna porcija, koja bi bila veća i u komfornijim uslovima: ne u tuđoj kući, međupraznim flašama, već u vlastitoj sobi, u tišini i samoći, kako bi osećaji bili jasniji, Međutim, Savelije odbaci tu misao. Srce stabla mu se učini nečim poputmarihuane. Ipak, dok je marihuana samo opuštala živce, srce stabla je delovalodrugačije: ono je menjalo samu ličnost, nagoveštavalo je mogućnost posebnogživota u kome nema oskudice, problema, gladi, užurbanosti, već postoji samotiha radosna nepomičnost.

„Kako god, to nije za mene“, reši Savelije.Do svoje dvadesete godine znao je sve o sebi. I o drugima, takođe. Sve je

jednostavno:čovek je rođen da bi uživao u životu i u svim njegovim bezbrojnimmanifestacijama. Ičovekov zadatak je da razvija sebe, kako bi mogao da osetimaksimalnu lepotu življenja. Savelija su učili da su na početku života, ispredsvakog pojedinca, vrata. Slabi su jedva u stanju da ih odškrinu, kako bi dobilinajobičnija blaga i osećaje Snažni i obrazovani širom otvaraju vrata i dobijajusvu životnu raznovrsnost.

Ispit iz osnova teorije apsolutnog procvata, Savelije je položio sa,,odličnim“.osle je na televiziji video druga iz vremena dečijih igrarija HarijaGodunova. Sa svoje dvadeset dve godine Hari Godunovje objavio roman iproslavio se.Čitava Moskva je već više od tri dana pričala o novom geniju.Zatim su ga iz etra potisnuli drugi junaci. Te godine i tog meseca je počelaaktivna kolonizacija Meseca. Odvažni kosmonauti su izgledali mnogofotogeničnije i živopisnije od mršavog i mračnog mladog pisca. I na pisca svizaboraviše.

Međutim, Savelije nije zaboravio. Ni na Harija Godunova, ni na srcečistogstabla.


39/236

4.

Multimilioner Petar Glibov,čuven pod nadimkom Prodavac Sunca, imao je trideset devet godina. Novinar Savelije Herc pedeset dve. Odrastao muškarac je išao da intervjuiše balavcaskorojevića. Podižući se na devedeset prvi spratluksuznim liftom, urađenim u stilu ,,pseudoneohajtek“, novinar je zamišljaosnishodljive osmehe, potcenjivačke poglede i ostale novobogataške trikove.,,Uostalom“, razmišljao je Savelije, „sve je nekako moguće i preokrenuti,napraviti materijal u tonu tananog prezira, prepustiti se inteligentnomsarkazmu.“

Svi dugmići ogromnog VIP lifta, počevši od devedeset devetog, umestouobičajenih cifara bili su opremljeni hijeroglifima i natpisima naćirilici: „Samoza Kineze“. Daczibao4, koji je visio pored, lakonično je podsećao na krivičnuodgovornost za nezakoniti ulazak na privatnu teritoriju.

Sobar, bos, ali ipak u platnenom odelu, koračajući bešumno, kao da jebestelesan, sprovede Savelija u prostranu bučnu salu. Milioner Glibov se,potpuno go, bavio sportom: skakao je na trambulini. Iza staklenih zidova usparnoj sumaglici presijavala se neverovatna panorama: bela i siva zdanja,

piramide, konusi i paralelopipedi, između njih, guste, zelene oštrice stabljika.Supergrad, tehnogenočudo. Unikatni j dokaz moći ljudskog genija, jednom zapedesetčasova pobeđenog primitivnim biljkama.

Još više je plavo nebo zakopčano žutim dugmetom.Savelije uzdahnu.Kraj udaljenog zida milionerove rezidencije, pokraj kamina što plamti, u

ležaljkama za plažu leškarili su, lenjo se gađajući celofanima od bombona,holografski modeli Brižit Bardo i Ejmi Vajnhaus; obe su bile polugole.

„Zdravo, žurnalisto!“, skačući uvis, prodorno reče Glibov. „Pridruži mise!“,,Hvala“, ljubazno se odazva Savelije. „Bojim se daću sloj miti vrat.“,,A ti se ne boj“, milioner uradi salto. „Ako ga slomiš kuj piću ti drugi!“„Veoma ste ljubazni.“„Počni sa svojim pitanjima“,

Documents

Andrej Rubanov~Hlorofilija