Sabrana djela Ive Andria Redakcioni odbor Miodrag Bogievi Ivan Brattko Petar Dadi Vladimir Nic Erih Ko Kajetan Kovi Boin Pavlovski Vera Stoji Oto ojc Risto Trifkovi Priredili Vera Stoji Petar Dadi Muharem Pervi Radovan Vukovi Udrueni izdavai Svjetlost / Sarajevo Prosveta / Beograd Mladost / Zagreb Dravna zaloba Slovenije / Ljubljana Misla / Skopje Pobjeda / Titograd Sabrana djela Ive Andria Knjiga petnaesta Dopunjeno izdanje

Ivo Andri

OMERPAA LATAS

DOLAZAK

Posle svih nagovetaja i govorkanja, doao je zaista dan da u Sarajevo ue serasker Omerpaa sa svojom vojskom. Polazak pojedinog vezira kroz Sarajevo, na putu za Travnik, pamtio se dugo. Sarajevska arija i begovat, mona arija i svemoni begovat, bili su oduvek zadovoljni to je sedite vezira u Travniku, i ne bi se nikad pomirili s tim da ono pree u Sarajevo i da im vezir tu, kako su govorili, >>sjedi za vratom. I sam vezirov prolazak kroz njihov grad bio je uslovljen i dugom praksom utvren. Vezir i njegova pratnja mogli su se zadrati u gradu tri dana, a za to vreme dobivali su stan, hranu i ostalo to im pripada. , . . ./t Zato su opet veziri svojim ulaskom u Sarajevo i svojim kratkim boravkom u njemu pokazivali svoju narav i mo, svoje namere i dalje planove. Bilo ih je koji su ulazili kao trgovci, skromno i mirno, spremni da pregovaraju o visini mita. Bilo je asnih ljudi, reenih da kako najbolje mogu izvre ono to im je u Stambolu stavljeno u zadatak, koji niti prete, niti laskaju, niti oekuju prekomerne koristi za sebe lino. Bilo je i krutih vojnika, poslanih da, vladajui strogou i silom, uklone zloupotrebe i besporetke; oni su kroz Sarajevo prolazili sa vojnom pratnjom i sa crnim nago vesta j ima ili otvorenim pretnjama. Bilo ih je raznih i svakojakih, ali nikad nije bilo ovo to se sada deava. U Sarajevo ulazi carski serasker sa znatnom i dobro opremljenom vojskom i sa najirim ovlae-njima, a sa zadatkom da lomi i upokori ne pobunjenu raju ili spoljnjeg neprijatelja nego one koji vekovima vladaju Bosnom i koji su se do jue nazivali sultanovim sinovima: begovat, prvake i lanove najuglednijih porodica ^.od turskog uha. On dolazi pored, mimo i iznad redovnog vezira, civilnog guvernera, koji sedi u Travniku, i on ne pita nikog koliko e se zadrati u Sarajevu ni gde e izabrati sebi sedite. On i ne dolazi da kao vlast vlada i upravlja, nego da ratuje i kanjava. I, povrh svega, taj serasker, koji je uguio mnoge bune po Carevini, nije niko drugi do nekadanji liki hrianin, austrijski kadet, koji je pre etvrt veka prebegao u Bosnu, poturio se a zatim se svojim znanjem, ve-tinom i linim zaslugama uspeo do najvieg vojnog poloaja u Carevini. Takvom oveku niko ne pomilja da postavlja uslove u vezi sa njegovim prolaskom kroz Sarajevo. Pravci, koji znaju da ta vojna sila i njen zloglasni zapovednik dolaze protiv njih i njihovih ivotnih interesa i navika, trude se da saznaju seraskerove elje i namere, da ih preduprede, prividno zadovolje ili izbegnu. Vide oni i znaju da ovo nije neki od onih nekadanjih starovremskih osmanlijskih glavo-seka, sa paradnim topovima i linom pratnjom od stotinak ljudi, sa malim poznavanjem sveta i ovdanjih prilika, nego istinski vojnik i upravlja, sa modernim naoruanjem i obuenim trupama, sa veti-nom kolovanog oficira, poturica i karijerist, sa rev-nou najamnika i bezobzirnou nevernika i tuina. Bogati, gordi i lukavi, oni se nadaju da e ipak uspeti da izbegnu neposredan sudar i oruan obraun, da e i njega nekako prevariti i ^^nadurati, i da e mu, na kraju, pogledati u lea kao to su u prolosti tolikim drugim pogledali, a da e u Bosni i u Hercegovini ostati stari red, njihov red, -

kako je oduvijek bilo i kako e uvijek biti. Ali, u ovom trenutku vlada i kod njih jo teka neizvesnost, strah i prikriveno odmeravanje snaga i izgleda. A sitan svet, naroito raja od sve tri vere, strepi na svoj nain i za svoj raun, pitajui se ta sve teko i nepovoljno moe izai za njih iz ovih sukoba i obrauna izmeu oruane vlasti i bosanskih prvaka i velikaa. Zbog svega toga je ulazak seraskera i njegove vojske bio dogaaj od znaenja i vanosti, ne samo za Sarajevo nego za celu Bosnu i sve ivo u njoj. Kao svi gradovi koji moraju da podnose vlanu jesen i dugu i teku zimu, i Sarajevo ima lepo i bogato leto, a april mesec je nagovetaj takvog leta. Slast toga meseca ne raznesu vetrovi i ne sasue rane vruine, kao to biva u drugim mestima, nego ona lei dugo i mirno u toj sarajevskoj kotlini, kao na dnu duboke posude, razvija se, traje i, pristupna svakom, ini svaiji ivot lepim ili bar lakim. Takvo je leto obeavao jedan od aprilskih dana kad su telali po mahalama objavili da e - prvi petak stii u Sarajevo carski serasker, muir Omerpaa sa vojskom i da e >^na sahat-dva prije aka-ma ui na Viegradsku kapiju i spustiti se niz Kovae u grad. Svi ljudi ^^od posla i ugleda izii e da doekaju seraskera, da ga pozdrave i da mu zaele dobrodolicu i svaki uspeh u v renju dravnih poslova zbog kojih dolazi. Tako su vikali telah. To je bio poziv i naredba. Ve ranije su pozvani pae, ajani i prvaci iz Bosne i Hercegovine da lino dou u Sarajevo, doekaju seraskera i sasluaju carski ferman o novom ureenju zemlje, i to su pozvani na tako nedvosmisleno otar i pretei nain da se ni oni najuporniji i najosioniji nisu smeH da oglue i da lino ne dou. Posle kraeg oklevanja stigao je i sam mostarski vezir Alipaa Rizvanbegovi koji, kao samostalan vezir i gospodar Hercegovine, nije za poslednjih desetak godina dolazio nijednom bosanskom veziru u sretanje. Ovde u Sarajevu telalskom pozivu odazvao se, kako to ve biva, i ko je morao i ko nije. Jedne je naterala nuda, druge preteran strah, a tree svemono i ludo ljudsko Ijubopitstvo. Odazvali su se u prvom redu begovi i odakovii koji su po svom imenu, stanju i imanju duni da se pojave u ovakvim prilikama, zatim dostojanstvenici i inovnici, pa predstavnici vera i crkava, kola, esnafa i ustanova. Ali tu je bilo i mnogo malih ljudi bez imena i poloaja. Voeni svojim izlinim strahom i suvie visokim miljenjem o sebi, oni su shvatili da se poziv odnosi i na njih, i da obavezno moraju da se pojave na paradi, ako ne ele da se zamere vlastima i tom seraskeru o kome se strahote priaju. U stvari, njihovo lino prisustvo u toj zbijenoj masi ostajalo je nezapaeno, isto kao to niko ne bi primetio ni njihovu odsutnost. A najvie je bilo siromaha i bespo-slenjaka i, naroito, dece. Vremena su oskudna i te ka, pa kad ve ovek ne moe da se kako treba obuje i odene ni do sita najede, moe bar da napari oi ovako retkim prizorom koji esto donosi nove i neoekivane stvari. Na kosom i prostranom trgu bili su sakupljeni zvanini ljudi i zemaljski i gradski prvaci. Kad je strmom ulicom naila vojna muzika, neuvena po svojoj svirci i neviena po opremi, ona se tu i zaustavila. Rii ugojeni kapelmajstor ispreio je svoj dugi dirigentski tap, a muzika je, jednako svirajui, izvela pokret desno-krug, i stala suelice prema poredanim prvacima. Uzbuenje meu decom i sitnim svetom bilo je ogromno. U njih je uao neki nemir praen as toplom as hladnom jezom koja im nije dala da stoje u mestu. inilo im se da se neto stvarno menja u njihovom jednolinom ivotu i da e ova grmljavina bubnjeva i metalnih instrumenata i piska fagota i flauta ostati kao neto stalno i trajno u vazduhu i pratiti odsad sve njihove dane i korake, a nee za-nemeti i nestati kao svaki zvuk. Od toga su ih trnci podilazili, a oi su im sjale i usne poigravale kao da e i oni sada neto zapevati, iako ne znaju kako ni ta. A prvaci u svojim tekim odorama bili su, naprotiv, bledi i potiteni. Nepomini, oborena pogleda, oni su sluali tu neeljenu svirku koja se meala kao neto izazivake, uvredljivo i stidno sa njihovim brinim mislima, kojima bi mnogo bolje odgovarali mir i tiina. Vojna muzika je snizila ton i prela u sitan i veseo konjiki mar kad je naila grupa oficira na konjima. Svet nije mogao oi da odvoji od njih. Svi su bili isto i sjajno odeveni, uhranjeni, negovani, kao da su malopre ustali iz svojih postelja u Stambolu, okupali se, obrijali i doterali, a zatim se odjednom nali na ovoj kaldrmi strmih uhca grada Sarajeva, medu slabo odevenom i tanko hranjenom arolikom masom sveta. Nastupila je praznina, kao mali prekid u povorci, da bi iznenaenje koje dolazi zatim bilo jo vee, a onda na belom konju sa pozlaenim uzdama i crvenim kiankama, u tamnomodroj, zlatom vezenoj uniformi, vitak i kao saliven, serasker Omerpaa. Liio je pomalo na privienje, i to zaudo blago i dobrosreno. Kao da ne jae na konju, nego plovi na oblaku. Iznenaena i zadivljena svetina videla je, ne verujui svojim roenim oima, kako mu

odsjaj svetlosti predveernjeg sunca pada na grudi i osveti java lice sa lako prosedom bradom i izrazom strogog dostojanstva i zagonetne blagosti. Za njim je, opet na izvesnom odstojanju, jahala grupa oficira. A zatim je nailazila vojska. Svi u mrkim uniformama, sa ukrtenim kaiima na grudima i vapskim cokulama na nogama, vojnici su stupali paradnim korakom, i jedino po fesovima razlikovali su se od neke hrianske vojske. Prolazila je dobra i malobrojna konjica, pa pioniri i sanitet, neobini po izgledu i opremi, a na kr aju artiljerija. Jaki, dobro hranjeni i timareni konji vukli su, uz veliki tutanj i tresak, duge dalekometne i kratke brdske topove, i mrke teke kare na kojima su, stegnutih zuba, se-deli mladi vojnici i poigravali kao lutke, dok su im se u ritmu vonje tresli bucmasti azijatski obrazi. I kako su se sputali irokim i vrlo strmim sokakom, izgledalo je kao da izlaze pravo iz rumenog oblaka koji je polegao gore po ivici brega. A kad je sve to protutnjalo, kao privienje, mnogi su od dokonih gledalaca ostali na mestu, zaneseni, trepui oima kao od prejakog bleska. inilo im se da ispred njih jo jednako prolaze sila i gospodstvo te nove carske vojske i niu neobine slike jednog sveta o kome su ponekad mogli poneto da uju, ali koji nikad do sada nisu svojim oima videli. (U stvari, to i jeste samo prethodnica, kao neki uzorak te vojske od deset ili, kako neki kau, i jedanaest i dvanaest hiljada ljudi, koja sada nastupa na bosansko tle.) Kako je strano, tajanstveno, opasno i, hoe-nee, lepo sve to to je prolo ispred njih: oruje, vojska i, naroito, oficiri! Kako su im gojni konji i isto i svetio sve na njima! Kako su snani, beloputi i gordi oni sami! Kao da jedu neku drugaiju, jau a finiju hranu nego to jede svet u ovoj Bosni, ili da diu neki blai i plemenitiji vazduh! Svi su oni jako odudarali od ove nae aroliko i svakojako odevene mase kroz koju su prolazili. I veini naeg sveta, svrstanog u dva palira, ta vojska je, dok je prolazila, zaista izgledala kao deo nekog dalekog sveta koji ne zna ta je nuda i ne boji se nikog. Sama injenica da takav svet moe da postoji nagonila je mnogima suze na oi, suze neodreenog porekla i pomeanih, posve suprotnih oseanja. Olienje toga sveta bio je za njih serasker na belom konju. Dok je jah ao polako i dostojanstveno mimo njih, nisu znah ta pre da gledaju na njemu, izraz lica, uniformu, oruje, ili njegovo lako, gotovo besteinsko, i sveano dranje. I kad se, zajedno sa svojim oficirima, vojnicima, karama i konjima, izgubio meu naherenim kuama, ono to je ljudima najdue ostalo u seanju, to je bila njegova pojava, a na toj pojavi skupoceni amblem na njegovom fesu, polumesec i zvezda od dijamanata i raznih dragih kamenova, koji su zraili i presijavali zlatnim, modrim i zelenkastim sjajem kako samo nebeska svetlila mogu da sjaju. Malena i krhka stvar, koja sama po sebi ne moe nita, ali je simbol carske vlasti i dravne sile koja die i obara zemlje i narode, od koje, u krajnjoj liniji, zavisi sve to oveku u ivotu treba: hrana, odelo, oruje, mir, sloboda i zadovoljstvo. Zbunjen i uplaen, potresen i kao postien, narod se razilazio polagano. Ljudi su se kretali sporo i utke, jer nisu znali ta da kau i jer su teko nalazili put povratka u svoj redovni turi ivot, dole u rodnom gradu. Sa svakim korakom svaki od njih se treznio, pribirao i oslobaao arolije kojom ga je trenutno opinila seraskerova povorka. Kuama su stigli ve prilino otrenjeni. Sedei kraj mirkave jedine svece, u oekivanju veere koja u veini sluajeva nije bila ni mrsna ni bogata, ljudi su ponovo doivljavali ono to su pre satdva gledali na Kovaima, posmatrajui sve to sada drugim oima i merei novom merom. Istina je, ni u jednog vezira dosad a toliki su proli kroz Sarajevo nije bilo takvog sjaja ni reda, ni takve sile. Pa ipak, sad je svakom jasno, i biva sve jasnije, da je u celoj toj sjajnoj paradi bilo i neeg izvetaenog, lanog i usiljenog. Povorka je ovakva kakvu je sada, u sebi, vide i gledaju zaista sveana i strana, ali nekako isuvie. Spreda i pozadi, desno i levo od nje iri se oskudica ne-rodne godine i gladnog prolea, amotinja krivih i izlokanih sokaka, iskrzanih streha i odavno neokre-enih kua, beda slabo odevenih ljudi i brinih lica. Osea se dah izuzetnih i tekih vremena kad nikom nije dobro i kad je vazduh nad glavama pun neodreenih pretnji i stvarnih opasnosti. Izgleda kao da je ta bletava vojska, koja je tohko odudarala od grada u koji je ulazila, trebalo zbog neeg samo da promaruje, da bude viena i zapaena, a da e se sada sva rastopiti kao pare eera u mutnoj vodi. Dobri konji i neobine raskone uniforme i novo, nevieno i opasno oruje, sve e biti vraeno tamo negde otkud je i uzeto. I vojnici i oficiri, kao pelivani i maioniari, razii e se, svak sebi, izgubiti se, sada ve sivi i obini, u obinoj sivosti sarajevskih ulica. Eto, tako im sada sva ona sila i lepota koju su videli izgleda vie kao skupa i tuna tuinska maskerada. A to je ta maskerada jo i opasna, i moe lako da postane smrtonosna, to je svakako ne ini privlanijom ni vesehjom. Da, zaista je u celoj toj paradi, pored svega njenog bleska i strogosti i stvarne pretnje i opasnosti koje je donosila, bilo neeg neprirodnog i ludog. I lud sluaj sa jednim jadnim luakom umalo je nije ve na prvim koracima poremetio. Pored svih zaptija, pred narod koji je kao iv, privremen i vetaki zid bio postavljen sa

strane, desilo se da je ludi Osman, poznata mirna gradska luda, mrav, pocepan i zadihan, istrao iz jedne ulice, naiao na prazninu u onom ivom zidu, ispao odjednom pred oficira koji je jahao na elu povorke, i tu stao kao ukopan. Oficirov belac se plahnuo i zakrenuo u stranu, a zatim se dvaput propeo. Jaha je uspeo da se odri na konju i da ga ukroti i smiri , ali se povorka ustalasala i taj talas se preneo na one koji su jahali pozadi i doao, oslabljen uz put, i do samog seraskera, tako da je i njegov konj stao da poskakuje i da poigrava kosimice. Meutim, pre nego je serasker mogao ita da primeti i da zatrai objanjenje, sve se smirilo i povorka je nastavila put. Jedan visok podoficir, koji je odmah skoio s konja i uhvatio pocepanog oveka za mrava ramena, hteo je da ga sasee tu na mestu. Ali ovek je bio tako slab, bez pokreta i odbrane, da podoficir nije naao pravog i potrebnog otpora svom gnevu. Umesto buntovnika i atentatora, u akama mu se naao zbunjen i jadan bolesnik. Jedan od zaptija je prihvatio luaka, a podoficir je psujui dobacio: U falake, pa bijte! Na mrtvo! I otrao je da zauzme svoje mesto u povorci, koja je bez poremeaja i zadravanja krenula niz Kovae. Narod se brzo razilazio. Na irini je ostao zbunjen zaptija, ne znajui ta bi sa luakom u rukama. Pre desetak godina to je bio zdrav i lep mladi. Ziveo je sa majkom udovicom i jedinom sestrom, mlaom od njega. Imali su tvrdu i visoku kuu u Saburinom sokaku, sa dve kamene avlije i lepom batom. Od oca je nasledio trgovinu i jake veze sa oevim poslovnim prijateljima u unutranjosti. I drugovi su ga voleli kao dobrog druga. Jedino je nekom uroenom uzdrljivou odudarao od njih. Zbunjivali su ga naroito smeli mladiki razgovori, a na aikovanja, petkom, po mahalama, nije voleo da odlazi. Zbog toga su ga drugovi esto peckali. A kad bi uspeli da ga povuku sa sobom, on se ponaao kao ovek u neprilici i drao se kruto pred svakom od tih udavaa, manje ili vie skrivenih iza muebaka ili odkrinutih vrata. Na sve ale i apate odgovarao je ponajvie zbunjenim utanjem i uvek istim lakim i odsutnim osmjekom. Tako isto se drao prema majci kad bi ga, to se esto deavalo, nagovarala i molila da se eni. Odbijao bi na alu, zaobilazio sa odgo-

2 Omerpaa LatM17 vorom, muio se da odloi takav razgovor. Inae, dobar sin i u svemu ono to se zove o vek na svom mestu. Pa ipak, za nepune dve godine od njega je postao neizleiv bolesnik, i to najtee i najstranije vrste. Kad jednu kuu zadesi ovako velika i neoekivana nesrea, kad se jedan ovek ovako napreac i dokraja slomi, onda je objanjenje obino teko nai, a ono koje se nae izgleda svakom povrno i nedovoljno. Hode i vraare su dolazile do zakljuka da je mladi -^^udario na ogramu i da su na njemu neke ini i vradbine. Ali otkud i kakve? To pletivo je bilo isuvie tanko i njegovi konci su se kidali pri svakom pokuaju da se razmrse. Sve to su od mladia mogli da izmame i uju oni koji su ga leili ili negovali, bilo je malo i nejasno. Povod bolesti izgledao je isuvie sitan i neduan, jer je razlog ostao nepoznat. Deavalo se esto da je Osman zbog poslova morao i sam da putuje sa robom koju bi slao. Tako je i toga leta iao ak u Novu Varo. Putem, negde na samom ulasku u Viegrad, iz-mako je pred svojim kiridijama, jaui preacem. Dan je bio sunan, jutro svee, a mladi pun neke tihe ali silne radosti koja ga je gonila napred. Nejasna staza i njegova radost prevarile su ga pa je zalutao izmeu nekih tamnozelenih gustih vonjaka, i odjednom se naao meu kuama nepoznato*? za-seoka, kraj esme, lice u lice sa devojkom koja le, otkrivna, prala ruke i hladila zaarene obraze. Ne oekujui nikog tueg sa te strane, devojka se slobodno okrenula, i to samo glavom, dok je stasom ostala nagnuta nad drvenim koritom u koje je padala voda u bogatom mla7:u. Izgledalo je kao da mu nudi tu svetlu masku. Njeno lice, sjajno od vode, sunca i svog osmeika, bilo ie maleno, a od krunnih, divno srezanih oiju izgledalo jo manje. Osmejak na njemu bio je tako neobian i tanak da nije suavao njene oi, nego ih jo vie rairio. Samo su usne i one udesno srezane, bile rasklopljene i savijale se oko belih zuba i podrhtavale u lakom, jedva primetnom gru, kao od pomisli na poluzrelo voe. Velika, sjajna lepota, koja sama sebe ne zna, sva od sree i poverenja u sve oko sebe. Mladi se docnije pitao kako je mogue da je on sve to zaista video, i to u magnovenju. Jer devojka je u istom trenu kad ga je ugledala i umesto nekog od svojih sa uasom videla stranca oveka, podigla ruku i prvo zaklonila lice, a zatim spustila belu bou sa glave i mekom brzinom najlake zver-ke pobegla u avliju. Ali pre toga on je stigao da jasno oseti svu lepotu u srazmerama izmeu velike bele ruke i savreno vajanog lica koje je ona, u strahu,

stidu i ogorenju, nastojala da zakloni. I sam uplaen, pobegao je kao i devojka, s amo na protivnu stranu, jedva se ispleo iz zaraslih puteljaka i mnogih ograda, i odjednom se obreo na drumu, gde je ve poinjala varo. Tu je saekao kiridije. Putem je izgledao miran i pribran. Dobro je stigao u Novu Varo, svrio posao i vratio se pos le nedelju dana u Sarajevo. Isprva se ono kratko i bezazleno vienje nasmejane devojke na esmi javljalo u njemu samo kao seanje s puta, kratko i povremeno. Ali kako su dani prolazili, vieno lice i njegov osmejak, umesto da blede, sve su se vie us-taljivali u mladiu. Da nije sanjao? Ne, nije. San se zaboravlja, potisnut javom ili novim snom, a on vie i ne moe da to lice ne vidi. Tako se esto pitao i tako je sam sebi odgovarao. A s vremenom je ne stalo i tih pitanja i odgovora. Nikad nije ni pomiljao da je to bila iva devojka sa svojim osmejkom, na nekoj istinskoj esmi u nekom stvarnom selu, koju bi mogao i potraiti i zaprositi moda. Jednom vieni osmejak goreo je u njemu, i samo u njemu, uporedo sa sveu. Tako je to blago i neprimetno pijanstvo, dovoljno samo sebi, trajalo mesecima. Oduvek stidljiv i malo povuen, on nije pokazivao nikakve promene na sebi. Radio je svoje poslove, izlazio sa vrnjacima na teferie, ali ne rastajui se nikad sa svojom skrivenom vizijom devojakog obasjanog lica koje zaklanja i gasi njena velika bela ruka. Dobar, utljiv i uvek malko rasejan drug. Tee mu je bilo sa majkom, koja ga je sve ivlje nagovarala da se eni. Ti razgovori, koji su mu oduvek bili neprijatni, postali su za njega od ovog leta pravo mu enje. A ove jeseni, otkako mu je sestra isproena, majka je bivala sve upornija. Tako je bilo i toga novembarskog jutra. Tek to se dobro razdanilo. Sedeli su, kao obino, uz kafu. Majka se alila kako e ubrzo ostati sama u ovolikoj kui u kojoj bi ve odavno trebalo da peva snaha i plae unue. Nabrajala je njegove vrnjake koji su se poenili. Molila ga je da se eni jo ove jeseni jer ne moe da naodgovara svetu koji se udi to se ovakav momak ne eni, a njoj samoj to pada najtee. Molila ga je dugo i usrdno kao nikad do tada i traila njegovo obeanje. Mladi je gledao u kafu pred sobom, menjao boju u licu i krio prste, a kad se starica privila uz njega, on je, branei se i za-kreui pogled od tih dragih poznatih oiju, promucao: * Dobro, dobro! , * Ali jo ove jeseni? * Dobro, hou . . . hou. ena je spustila ruke od radosti, ali mladi je u istom trenu skoio uplaeno i ne obzirui se otiao na posao. Iza njega je ostao nepopijen fildan sa kafom. U dnevnom poslu je stigao da malo zaboravi jutronji razgovor. Ruao je u radnji. A kad se pred sumrak vraao kui desilo se neto neoekivano i nerazumlijvo. Duvao je neki jak vetar i, zalutao u ovaj sarajevski tesnac, lomio se sa hukom od brega do brega, nosei lie, povijajui dimove i nalazei slabo prikovanu indru sa krovovima. Kad je doao do ugla svoje ulice, mladi je osetio jak udarac vetra i neobino bolno uzbuenje od pomisli da se vraa na mesto svog neopreznog jutronjeg obeanja. -ei od tog bola, uao je brzo i tiho, kao krivac, u kuu i ispeo se neprimeen uz stepenice. Dole ispod njega oseala se ivost i spremanje za sestrinu svadbu. Hteo je da odahne, da se pribere. Smirujui ubrzan dah, gledao je s prozora svetlosti grada u dolini i sluao huku vetra u velikim drvetima iza kue. Ali mu nemir koji ga je doterao ovde nije dao da se skrasi, gonei ga od prozora do prozora, iz ugla u ugao. Tada je, bar tako mu se ini, prvi put, sa ne-vericom i hladnim tmcima na temenu, osetio da osmejka od kojeg se nije odvajao nema vie, da se smrailo u njemu i da je i sam kao obnevideo od toga. Pretrnuo je ceo i, ne znajui ta radi, strao niz iroko stepenite. Zauzeti poslom, ukuani nisu primetili kad je istrao u avliju. Tu je stao za trenutak, pitajui se unezvereno ta je ovo s njim i ta on ovo radi, i borei se davljeniki da u sebi opet sagleda znani osmejak. Ne, nema ga! Ima samo seanje na nj, a to seanje je i samo mrano, i boli i pri kao eravica na oiici i goni napred, tamo gde bi on mogao biti. Nema ga. Ali, otkad ga nema? Moda je odavno nestao, a on to nije odmah ni primetio? Ne, nije mogue. Jo veeras, dok se penjao uz Kovae i pre nego je skrenuo iza ugla, put kue, osmejak je bio sa njim. I sad odjednom, ugaen kao fenjer, izgubljen kao dukat. Ne, ne, bio je, sea se dobro, i ini mu se da bi, kad bi otiao do onog ugla, osmejak planuo ponovo. I seanje ga goni dalje, da trai ono to je navikao da gleda, bez ega ne moe kao ni bez vazduha, a ega sada odjednom nema. Otvorio je tiho obe kapije, jednu za drugom, iziao na ulicu i otiao do ugla. Tamo ga je doekao udarac vetra. I nita drugo. U slaboj svetlosti koja je padala sa prozora

na uzak sokak nazirao se novi ugao. Iza ugla je bilo, ponavljao je sam sebi, ali iza kojeg? Da nije iza onog to se vidi tamo napred? Potrao je. Doekao ga je jo jai vetar. Trao je sve dalje, od ugla do ugla, dok nije izbio na glavnu ulicu, na Kovae. Opet se pred njim ukazala varo u dolini, sa svetlostima na prozorima, sa zlom noi i njenim zvezdama iznad svega. Na pogled none varoi, mladi se odjednom prenuo uplaen sam od sebe i od ovog to radi, i malo se po-stideo sam pred sobom. Vratio se kui. Tako je poelo. Iz poetka niko nije ni primei-vao mladiev nemir i promene na njemu. Svrena je svadba i sestra je odvedena iz kue. Ostao je sam sa majkom. I majka je prva i primetila da se uznemiren i potiten die, izlazi, i posle dueg ili kraeg lutanja vraa, mokar i kaljav i jo nemirniji i potiteniji. Ne pominjui mu vie enidbu, nastojala je da sazna od njega razlog tim promenama, ali bez uspeha. Cutao je uporno, tekim utanjem. Raspitivala je njegove drugove, ali ni oni nisu znali drugo da kau sem to da primeuju kako se izmenio. Poeo je radnju da zanemaruje. Jo zima nije bila potpuno prola, a svima je bilo jasno da je ova kua udarena teko, u najosetljivije mesto, gore nego da im je sve pogorelo. U kui je leao kao teak bolesnik, nem i nepomian jedinac Osman. Nad njim je majka. Mekim uporstvom roditelja ona je uspevala da izvue ili da mu na snu oslune poneku re, i zakljuila je da je u pitanju devojka. Neto kao tajna ljubav koju je teko priznati. Sin je leao sklopljenih oiju, odeven, izmeu akira i fermena tanka zategnuta koulja da se vide slabine i vita rebra kako se diu i sputaju od teka daha. Osmo, sine pitala je oprezno kai koja je, majka e je prositi i dovesti, pa da je carska. Kai majci! Mladi je budan, samo jo vre sklapa oi. uje svaku re, ali ih ne vezuje u svesti, niti im hvata smisao. Koja? Koju e to prositi? Ko, i za koga? I nikakve veze ne vidi izmeu toga svega i svoje muke. A prvom prilikom on skae, naputa kuu, i tri ulicama, od ugla do ugla. Sad se to ve deava i pred vee, pa i danju, tako da sva mahala vidi i zna. Strepi od pomisli da e opet morati, izvan sebe. trati poznatim ulicama, da e se prolaznici okretati za njim, da e opet sve biti uzalud; odupire se tome, lomi se, ali najposle ne moe da odoli tekom pritisku, poputa i kree. A kad jednom krene, onda ve posle prvih koraka zaboravlja i sebe i svet i ne moe vie da se zaustavi. Eto, tu odmah, u susednoj ulici, eka ga lice lepote i njen osmejak. Jo jedan ugao, jo jedan. Ne, taj nije. Ali idui, moda. Ni taj nije, ali idui sigurno! I sve tako, do potpunog iscrpljenja i bolnog vraanja na mesto polaska. Idueg leta mladiu je postavljen staratelj, jedan od prvih roaka, koji je dalje vodio radnju. etiri godine majka je negovala i leila bolesnog sina, plaala hode i vraare, lekove i zapise. Sve bez uspeha. Pete godine je umrla. U kuu su se uselili roaci. Svi su se ve pomirili s tim da je onog nekadanjeg Osmana nestalo i svi ve odavno vide u njemu samo izgubljenog omravelog luaka koji po deset puta dnevno protri svim ulicama, zagledajui za svako oe, a zatim se, ne govorei nikom nita, vraa kui i pada licem na zemlju, i plae. Pogotovo kad su noi svetle, on se ne smiruje nikako. Iz poetka je njegovo ludilo bunilo svet. Plaili su ga se. Roaci su morah da ga zatvaraju danima i nedeljama u kuu. Posle se uvidelo da je to za njega mnogo gore, a da u stvari nije potrebno. I svet se navikao na ovu varoku ludu. Naroito je enski svet iz poetka beao od njega. Ali i to je prolo. Svi znaju da je bezazlen i bezopasan. Desi se da istri iza o-ka i, ugledavi na esmi neku enu, da joj onako zadihan prie blie, pogleda je malo paljivije, ali se odmah razoarano i tuno osmehne, lako pozdravt glavom, i krene dalje. Samo deca ga ponekad zadirkuju i viu za njim. Tr', Osmane! Ali, on ih i ne primeuje. Ne govori nikom nita i ne uje ta mu se kae. Evo ve osma godina kako on iz dana u dan, nekad ee i due, nekad rede i krae, tri ulicama, staje kod svakog ugla malo, a zatim tri dalje. To ve odavno nije onaj nekadanji Osman. Mrav, blatnjav ili pranjav, uvek pocepan, na izmodenom licu zategnut svaki mii izmuene oi, napregnut i odsutan pogled nezdrava sjaja. Kad se zamori od tranja, on se zaustavi na velikoj strmoj raskrsnici, klone na iroki epenak pekarnice i tu sedi obujmivi rukama uzdignuta ko-lena, oborene glave, i plae od umora i razoaranja. Pekar, kome roaci plaaju raun nedeljno, prui mu hleba, da jede koliko hoe. Ali im pojede hleb i na-pije se vode, on kree dalje. Svet ve pomalo i zaboravlja da je to ikad bio drugi i drugaiji ovek. Zaptija, koji je od Ijutitog podoficira primio ludog Osmana, nije znao ta da radi sa njim. Zna ga dobro. To je boji ovek i nesreno stvorenje, a sada je odjednom postao veliki krivac, neka vrsta prestupnika protiv sigurnosti i ugleda Carstva. ta tu moe pamet i mo jednog skromnog i uplaenog uvara javnog reda? I bio je srean kad je naiao muktar te mahale

Sabitaga, miran i ugledan graanin. Zaptija mu je rekao ta mu je nareeno, a Sabitaga je samo ispruio ruku izmeu njega i ludog mladia. Idi ti za svojim poslom, a njega ostavi meni. Ko je jo vidio da se ouo bije? Srean to je njegova neprijatna odgovornost prestala, zaptija je otiao da i dalje uva red, a Sabitaga je uveo mladia u svoju avliju i naredio mu da tu mirno sedi. Iz kue mu je po deaku poslao velik komad sinone slatke pite. Mladi je sedeo na kamenom koritu pored esme i mirno jeo, sve do mrvice. Zatim je pio vodu iz savijenog dlana, u ma lim gutljajima, zavraajui glavu kao ptica. Pola sata docnije, on je ve trao iz ulice u ulicu i hvatao veiti i veito nedostini osmejak lepote, kao da na svetu nema ni careva ni carskih ordija, ni seraskera ni njegovih stranih konjanika. A dole u zbijenoj ariji, ispod Kovaa, slegla se vojska. Parada od askera, oficira i uglednih graana polagano se razilazila, punei kue i kasarne i konake, bezazleno pritajena za trenutak. Omerpaa je odseo u tronoj, visokoj dravnoj zgradi na Gorici. Tu su, po tradiciji, odsedali bo sanski veziri na svom putu za Travnik. Tu su pod atorima logorovali vojnici seraskerovog pratilakog odreda, a na strmoj padini ukopane su u polukrugu dve baterije tekih nemakih topova najnovijeg tipa; cevi su im bile uperene na sve delove grada. Ne-visoki breg sa pitomim imenom Gorica stao je da tamni i dobiva zloslutan izgled u oima graanstva. U isto vreme poele su da pristiu ostale jedinice. To je bila brojem i opremom prava vojska kakvu Sarajevo ne pamti. Te trupe su, onako kako su stizale, smetane po severoistonim obroncima. Tako je sada grad bio sa dve strane izloen cevima seraskerovili topova. Tada je, u nedelju pre podne, zemaljskim prvacima i sakupljenom narodu sveano proitan carski ferman koji Omerpai daje neograniena ovlaenja da, u saradnji sa civilnim guvernerom Hafizpaom, pokupi nizam meu muslimanima u Bosni i Hercegovini, uvede sve administrativne mere koje su za to potrebne i pokori sve to je nepokorno. I do sada je bivalo da su razne valije, pri svom dolasku u Bosnu, donosili fermane i itali ih sakupljenim ajanima u svom konaku u Travniku. Ali Omerpaa je za taj in izabrao Sarajevo, grad ohole oligarhije, u kome se dosad veziri nisu smeli ni zadravati, i pozvao je sve prve ljude Bosne i Hercegovine da mu dou na noge u taj grad. Sad su svi oni stajali sveano odeveni, mrki i bledi, na jakom proletnjem suncu. Na maloj uzvisini sedeli su na stolicama Omerpaa, Hafizpaa i jo nekoliko viih oficira, svi u savreno krojenim tamnim uniformama na kojima su presijavali ordeni, svetla dugmeta i zlatni i crveni gajtani i iriti. Levo i desno od njih sedeli su najugledniji muslimanski prvaci, prvi meu njima sedi i oteah Ahpaa Rizvanbegovi, hercegovaki vezir. Na dva kraja toga polukruga sedeli su i to je bila velika novina po jedan pop i fratar, ak i sarajevski rabin i dva predstavnika sarajevskog graanstva. Svi ostali stajali su kao posluna deca, licem okrenuti seraskeru. Osim toga, ceo ravni i okrugli prostor Musale bio je optoen sa dva reda nizama. Na njima je bilo sve novo i isto. Kruti i besprekorno postrojeni, sa noem na puci, oni su liili na ma koju zapadnjaku vojsku. Prema njima i njihovim bletavim oficirima, ajani i prvaci zemlje, u svojim dugim raznobojnim ante-rijama, sa jemenijama ili konim kalinama na nogama i tekim sarucima na glavama, izgledah su, i pored svog dostojanstvenog dranja, nekako gortaki i palanaki, isceeni i olinjali, i ruku na srce! ostavljali ne savremen i pomalo alostan utisak. Omerpaa je ustao, a pored njega se u istom trenu obreo mlad, plavokos oficir, koji je, korektnim turskim izgovorom ali uvredljivo otro i nekako strano, poeo da ita carski ferman. Prvaci su, svi stojei, sluali stegnutih vilica i oborenih oiju, a koji god je od njih, ma samo i za trenutak i samo ispod oka, bacio pogled na vrhovnog komandanta, mogao je videti da taj vitki a snani ovek nosi na sebi neto tue, drsko i izazivako, to je u protivnosti sa svim njihovim shvatanjima carske slube i muslimanskog vojnikog dostojanstva. U trenutku kad je oficir izgovorio poslednje rei fermana, grunuli su, kao na komandu, topovi istovremeno sa Gorice i sa 2ute Tabije. Zemlja se tresla pod nogama. Utrostruena, uetverostruena jeka nepodnoljive paljbe ila je od brega do brega, a pojedini odjeci su se sudarali, traei uzalud izlaz iz ove kotline. Tek kad se topovska tutnjava stiala, moglo se razabrati da vojna muzika ve svira buan i razigran mar. I mnogi prvak, koji za vreme to-

povske paljbe nije trepnuo, drei se pravo i prkosno, postien je oborio glavu pred navalom te bezono i nasrtljivo gromke svirke, nove i uvredljive za bosansko uho. Ali najgore je trebalo tek da doe. Iako se primicalo podne, serasker nije prvacima dao vremena ni da klanjaju ni da ruaju. Glavni i najodgovorniji izmeu njih, etrnaestorica na broju, pozvani su odmah u njegov konak na Gorici. Pojahali su konje i sa pratnjom krenuli zlovoljno uz breg. Teko su napredovali izmeu komordijski h konja i topovskih kara uskomeane vojske, u kojoj niko nije ni pomiljao da im napravi mesta i da im se skloni s puta, kao to im se sve ivo u Bosni uvek sklanjalo. Niko ih nije pozdravljao. Askeri su radili svoj posao ili besposleni lunjali putem, ne obraajui panju na njih, a oficiri su se meu sobom pozdravljah i dovikivali na nekom nepoznatom jeziku. U tesnim mrkim uniformama svi su izgledali kao bu-bavabe. A Bosancima se, dok su se provlaili kroz tu guvu, sve inilo kao da su, u snu, zalutali u neku stranu, hriansku zemlju i kao da se probijaju kroz neprijateljsku vojsku. Nita se gore nije dalo zamisliti. Drhtah su od priguenog gneva i znojili se pod tekim odorama. U njima se javljalo dotad nepoznato oseanje manje vrednosti, koje sami sebi nisu hteh da priznaju. Kao da im je tek sad postajalo jasno ta je i ta moe da znai u dravi dobro organizovana i naoruana carska vojska. To je sila i red u isto vreme. A kad se prilike tako okrenu da ta vojska postane glavna i presudna snaga u zemlji, ona to ne ini nikad samo napola. Sednica koja je odmah zatim otpoela u prizemnoj sobi neobine veliine i sa malo nametaja, pokazala je prvacima da moe biti i mnogo neprijatnih susreta. U dnu su bila tri velika prozora bez zavesa. Tu je sedeo Omerpaa. Kako je bio leima okrenut prozorima, ceo njegov lik izgledao je kao silueta iseena makazama iz crne hartije. Iza njega je stajao mlad major, ri ovek nepomina lica i olovna pogleda koji niko ne voli da sretne. Ma kako straan i mrzak bio serasker sam po sebi, jo je tei i strasniji izgledao po tom nemom pratiocu koji stoji kao senka iza njega. Licem prema seraskeru nali su mesta na prvih nekoliko sedita Alipaa Rizvanbegovi, Mustajpaa Babi, Mahmudpaa Tuzli, Mahmud-kapetan Fida-hi i Fazlipaa erifovi. Ostali su posedali kako su znali i umeli. Niko nije brinuo o njima, gde e da sednu i kako e da se smeste. Nikog nije bilo da ih poslui, pa ma samo aom vode. Niko nije puio. Kao po planu i dogovoru, ni ovde im niko nije ukazivao panju. Okrenuti ica prozorima kroz koje je nadirala jarka svetlost, mirkali su i treptali oima, teko razabirui crte seraskerova lica, dok je on, naprotiv, mogao njih da gleda mirno i posmatra slobodno. I u tom su bili stavljeni u nepovoljniji poloaj. Oseali su se vrlo nelagodno i sa naporom sakrivali tu svoju nelagodnost. Nisu ni primetili kad je serasker poeo da govori. Najpre je to bilo kao neki neujan i poverljiv razgovor sa onima koji su sedeH ispred njega, ali njegov glas je brzo postao jai i jasniji. Govorio je kao poslovan ovek, ak pomalo brino, o redu i upravi, o carskoj vojsci i potrebi da ona bude na savremen nain ureena. Nabrajao je podatke o dugogodinjem odupiranju bosanskih prvaka da se tanzimat uvede i u Bosni. Pri tom je nastojao da govori to vie >^^bosanski, ali ga je odavao njegov liki izgovor, a kod pojedinih rei zastajkivao je due. Traio je pravi izraz i, kad ga ne bi naao, pomagao se turskim. Iznosio je kako se sultanovoj spasonosnoj reformi pokorila, neto milom neto silom, cela Turska Carevina, samo Bosna i Hercegovina jo nisu. E, sad je doao dan da se i to svri, i da bude ono to biti mora. Rekao je to ivlje i odmah se digao, ali ne da zavri sednicu nego da nastavi govor. Sad, kad je staj ao, moglo se bolje videti njegovo lice, njegova jo prilino crna i za turskog oficira neobino duga kosa, koja je bujno navirala ispod zagasitocrvenog fesa, vezivala se sa prosedom kratkom bradom i stvarala okvir za njegovo pravilno lice maslinaste boje u kome su mnogo mesta zauzimale oi. Igra tih oiju privlaila je svu panju slualaca i menjala izraz seraskerovog lica, i to ne uvek u skladu sa onim to je govorio. Te oi su bile mrke, pune nekog umskog mraka i hlada, as smee, pametne i pomalo tune, as kadifaste, bademasto izvijene, moglo bi se rei: gotovo enski lepe, da se iz njih nije povremeno javljao neoekivan zelen i opasan sjaj. A to mora biti, to i biva. Svuda, pa i u Bosni. Kod tih rei, izgovorenih neoekivano tankim glasom, seraskerovo lice naglo se izmeni. Najpre se zgri u runu grimasu, pa se onda naglo opusti, dobi neki zagonetan, obeenjaki izraz, i razli se u mongolsku masku u kojoj od njegovih krupnih oiju nije ostalo nita do dve crne kose pruge. Sve je to trajalo samo deo sekunda. Kao varljiv blesak ras-plinula se i ta maska, a ispod nje se opet ukazalo pravo Omerpaino lice, mirno i pravilno, sa ubilaki povijenim i sastavljenim obrvama iznad ogromnih osenenih oiju, iz kojih je na mahove izbijala neka hladna, brza vatra i granitnozelenim sjajem preli vala obraze, bradu i brkove. Posle tih uzastopnih munjevitih promena na seraskerovom licu, prvaci bi meu sobom

svaki put izmenjali poglede, proveravajui svoj utisak i pitajui se nemo da li su zaista dobro videli ili im se sve to samo priinilo. I nalazei u tuem pogledu to isto pitanje i samo potvrdu svoje roene zbunjenosti i zaprepaenja, jedan po jedan obarali su oi zemlji, kruti od ogorenja i spremni na sve. Seraskerovo lice nije se vie menjalo. Takav kakav je, on je sad stajao mirno i govorio im, kao da ita tampan tekst, stvari koje je sluh sa neve-ricom primao i protiv kojih se sve u njima dizalo i bunilo, a koje su oni skamenjeni i nepomini mirno sluali. Ovo govorim tu pred vama, ali ne zbog vas * jer vama to, hvala bogu, nije potrebno govoriti! * nego govorim onim tamo vaima koji drukije misle i na drugo se spremaju. Tu je zastao, samo za trenutak, a zatim je nastavio tvre i bezobzirnije, gledajui ih drsko, a obraajui se -onim tamo. Ja u svriti sve ovo zbog ega sam poslan ovamo. I vi se varate ako mislite da ete sa mnom proi kao sa onima koji su prije mene dolazili u Bosnu radi istog posla. Ovo je drugaija naredba, a drugi je i ovjek koji treba da je izvede. Ja znam, vi mislite da ete i ovog puta, po vaem starom nainu, moi da naoko pristanete na sve, a zatim da mi iz busije inite tolike i takve smetnje i tekoe da u se i ja zamoriti i na kraju vratiti nesvrena posla. A vi da se smijete iza mojih lea! Ali znajte da ja znam kako vi vazda govorite jedno, a mislite drugo. Ponavljate: ^>Peki, peki efendum! A pogled vam govori: ^^Bosna je ovo, budalo, zemlja koja se povija, ali ne mijenja! A ja vam opet kaem da ne polaem nita na vae rijei, da jasno itam vae misli, i da u tu vau Bosnu, ako bude trebalo, svu prosijati na sitna sita, tako da se nee znati ni ko je beg ni ko je aga, i da ni u snu neete pomiljati na vau samovolju i neposlunost. Serasker se malo pomeri u mestu, jedva pri-metno podie desnu aku stegnutu u pesnicu, ali mu se lice ne promeni. I odmah nastavi. Kad stignete kuama (kod tih rei prvaci osetie kako se u njima malko vedri i razgaljuje), kaite svima koji misle na prkos i neposluh da u ih obui u ove uniforme koje sva carska vojska nosi, a skrojiti im sve tako tijesno da im dah staje i oi iz glave skau. Obje u im noge u jednu izmu sa-biti, pa u ih onda mutrati dok ne naue nizamski talum tako da im ga ni praunuci nee zaboraviti. Nita bolje ne zasluuju! Jer to su neznalice i bilmezi ni radnici ni ratnici! ljudi koji misle da mogu dembelisati i ivjeti od zijameta i timara koje su im djedovi sticali, i od nekog svog nama i ugleda, a kao gospodska zabava i razbibriga da im budu: neposlunost prema vladinim naredbama i buna protiv carskih namjesnika. Opomenite ih da je to vrijeme prolo. Kaite im da se ne uzdaju ni u svoju malu pamet ni u svoje plitko lukavstvo, jer im ovog puta nee pomoi. I neka mi ne prilaze sa svojim mitom, kao to su navikli da ine, jer ta e meni njihovo mito kad, po ovlaenjima koja imam, mogu da im uzmem glavu i sa glavom sve to imaju, pokretno i nepokretno! Tu serasker spusti glas i nastavi tie, ali ravno-merno i otro. Ja znam da za mene govore svata i da me nazivaju svakojako, ali neka i oni znaju da mi njihova mrnja i njihova opadanja ne mogu nauditi. Svaka njihova lana i pogrdna rije za mene je pohvala i odlije. I jo neto: neka se niko ne zaklanja za svoju vjeru, jer ja nisam doao ni da turim ni da kaurim koga, nego da ovu zemlju uredim tako da u njoj svak ivi mirno u svojoj vjeri i da se pokorava carskom redu i zakonu. Nita mi ne mogu njihove pogrde, kao ni njihovo oruje, ako do boja dode; kao to me, poslije, nimalo nee ganuti pla ni molbe njihove siroadi. Neka znaju da sam svuda svravao posao za koji sam bio poslan, pa u svriti i ovdje. I neu otii odavde dok od njih ne napravim ili dobre i vjerne sultanove podanike, ih grobne humke po Bosni i Hercegovini. A neu ni dangubiti. Za mjesec-dva vidjeete da sam istinu govorio danas ovdje, ali bie bolje po onog koji ve sada povjeruje mojim rijeima. Ja nemam nita drugo da vam kaem, ako vi nemate togod meni. Niko nije imao nita. Veina je utala, a neki su neto mrmljali, nestrpljivo odmahujui rukom, kao da odbijaju i samu pomisao da bi neko mogao biti protiv ili imati ita da doda ovim ^--pametnim i opravdanim recima. Sad je serasker napustio svoje mesto i pomeao se meu njih. To je bio sasvim drugi ovek. Blag na rei, sladak i ivahan, uvijao se oko njih i promicao izmeu njih. Bilo je oigledno da fiziki uiva u svojoj nadmonoj igri, u onom to moe da im kae i, jo vie, u onom to nee da kae a to misli u sebi. (Prvake je teko i duboko vrealo to njegovo uivanje; inilo im se da ih zloupotrebljava i prlja svojom bliskou.) Razgovarao je sa pojedincima, nasmejano, ljubazno, nekako roaki pover-Ijivo. Uveravao ih je u carsku blagonaklonost kao i u svoju dobru volju. Njegova su vrata svakom otvorena, u svako doba dana i noi. On e dodue za prvo vreme biti stalno u pokretu, sa vojskom, ali gde god bude

pobijen njegov ador, tu e nai pravde i zatite svak ko dobro misli i poteno se vlada. Vojska e plaati sve to bude uzimala za svoje izdravanje i nee dirati ni u iju ast ni ima nje, ali e ei, paliti i ariti gde god naie na otpor. A utoliko bolje ako to ne bude potrebno. Prvaci su sve odobravali, brina lica i teka pogleda. Najposle su uspeli da se nekako odlepe od tog oveka i njegove nasmejane, svirepe bezonosti. Na rastanku, serasker je potvrdio prvacima da ve sutra mogu svi da se raziu kuama, gde treba da svim svojim ugledom pomognu njegova nastojanja, mirei narod i objanjavajui mu odredbe carskog fermana o velikim promenama u zemlji. Jedino e Alipaa Rizvanbegovi ostati jo u Sarajevu kao njegov gost. Razume se da oni koji su puteni nisu otvoreno pokazali svoju radost, kao ni Alipaa svoju zabrinutost. Opratali su se sa Omerpaom svaki posebice, dugo, sa mnogo sveanih rei koje nikog ne obavezuju i u stvari nita i ne znae. Alipaa je ostao kod seraskera na ruku. Cim su napustili nemile dvore na Gorici i izvukli se iz onog spleta od atora, konjskih zaprega i uzavrele vojske, prvaci su se podelili na dve grupe. Jedni su otili kod Mustajpae Babica, a drugi kod Fazlipae Serifovia, na ruak i dogovor. Tu su zatekli sve one koji nisu ni bili pozvani na sastanak kod seraskera i koji su ivo eleli da3 Omerpaa Latas

saznaju ta je tamo govoreno, ali nisu hteli da zapitkuju. Tek kad su klanjali podne i ruali, poeo je tih razgovor uz kafu i duvan. Oigledno je bilo da postoje dve vrste prvaka. Jedni koji biraju rei i dvolie, nadajui se jo da e i sa ovim carskim ovekom nai neki nain i sporazum. Drugi, koji vie nemaju nikakvih iluzija o seraskeru i spremni su na sve. Takvi su bili u veini, iako nisu svi govorili sa istom otrinom i otvorenou. Drutvo okupljeno u Mustajpainoj kui bilo je naroito ogoreno i nepomirljivo. Sam domain, jo mlad, lep, visok i plav ovek iz stare porodice koja je za poslednjih sto godina stalno davala pae i upravljae, ulivao je svakom poverenje. Zbog svoje mirne udi i uroene povuenosti, on se ranije nije naroito isticao u borbi protiv novih uredaba iz Ca rigrada, iako je, kao i svi ostali, bio odluno protiv njih. Ali svi su ga poznavali po imenu i ugledu kao oveka od rei, i svi su znali da to to se u toj kui kae, tu i ostaje. Posle jela, Tuzlapaa je zatraio da se proita poruka delegata kojeg su prvaci sa Krajine bili poslali u Carigrad da tamo na izvoru ispita ta vlada namerava stvarno da preduzme protiv Bosne i po bunjenih muslimana. U prepisu pisma, koje je stiglo Krajinicima malo pre Omerpaina dolaska, i koje sada umnoeno krui po zemlji, on alje crne poruke. I zavrava ovako: -Na noge, junaci! Ja sam turskog dina traio od Novog Pazara pa do Stam-bola, i nigdje ga nema do u Bosni. Bio sam u Stambolu. Ni tamo ga vie nema. Tu mi ree jedan eh: ' Idi, sinko, u Bosnu! Tamo je otiao Omerica i hoe da vas kauri. Od njega treba da traite dina, ali ne rijeima, ve ovako: preko tuca nianei.' Jezik i stil te poruke, krajiniki ljut, bio je preotar za ove ugledne i veinom postarije ljude, ali njen osnovni ton vera, tradicija, samostalnost i otpor! bio im je blizak i razumljiv. Taj nain razgovora sa protivnikom preko muice na puci bio im je u krvi. I oni su i sada, zaboravljajui ono to su malopre uli i videli, i gubei pravo oseanje za srazmere snaga i stvarne odnose, ve gledali sebe u borbi u kojoj su se oduvek snalazili kao riba u vodi. Neki odreeni zakljuci nisu ni tu doneseni. Njima to nije bilo ni potrebno. Takav je bio uvek njihov nain rada, bez utvrenog plana i bez mnogo predvianja. Razii e se, svaki svome kraju, i tu e, prema prilikama i mogunostima, svaki od njih uiniti sve to moe da osujeti seraskerove namere i pomogne one koji imaju isti cilj. Ni o Omerpai nije bilo mnogo rei. I to je bio njihov nain: o onom to je najtee i najneprijatnije ne govori se. Seraskerovo ime pomenuto je samo jednom. Tada je Fidahi rekao tvrdo, sa kratkim mukim uzdahom: Eh, beli, nema na njemu za dram Turina! I to je bilo sve. Tome se nije imalo ta ni dodati ni oduzeti. Neto drukije bilo je drutvo kod erifpae. Tu je bilo manje poverenja i iskrenosti. Svi su oni bili istog miljenja: da se tanzimat ne moe primiti, da se i seraskeru treba odupreti; i oni su znali za kra-jiniku poruku; ali svak je vie voleo da o tome sam razmisli nego da na skupu iznosi svoje poglede. Domain, pun i ivahan, lukav ovek, prednjaio je primerom u tome. Ni u emu nije odvajao miljenje od ostalih, ali je sve okretao na alu i nastojao da smehom zamagli ozbiljne brige i prave namere svoje i svojih drugova. Posle ruka tu se naao ak i neki peva iz Bijelog Polja, uven naroito po svojim aljivim pe-smama. On je znao mnogo nekih kratkih i naivnih ili lascivnih pesama, a pevao ih je tankim glasom, malo kroz nos, pratei se uz argiju. Teko bi se dalo objasniti u emu je upravo bilo dejstvo tih pesama bez neke sadrine; pa ipak, peva iz Bijelog Polja zasmejavao je ljude svuda gde biM

se pojavio. Ovde je doekan hladno. Gosti su se zgledah i u udu pitali zar je ovom erif i j i, u ovako tekim i ozbiljnim vremenima, zaista do pesme i ale. I dok je peva pevao svoje prve pesme, oni su mrko i ra-sejano gledali kroz prozore, idui za svojim brinim mislima. Ali on je, kao da nita ne primeuje, nenametljivo i posve tiho pevao dalje. Jedan od zlovoljnih slualaca, koji je obratio panju na njegove rei, nasmejao se odjednom i protiv svoje volje. Za njim se nasmejao drugi, pa trei. Na kraju, niko nije vie ni pomiljao na ozbiljne razgovore. Pesme su se redale jedna za drugom.hoafagin sin. On uzima halva-pitu, Baklavinu er. Kad se eni pirin-pilav,

Lako i bezrino, zavaljene glave, sa obeenjaki ozbiljnim izrazom na licu, peva je kitio svoju pesmu kao da na svetu i nema nieg drugog do ale i egaenja. Veina prvaka sada se slatko smejala i taj smeh im je donosio istinsko olakanje. Sad im nikakva ala nije izgledala suvie luda i neumesna. Naprotiv, mnogome se od njih inilo da ispod tih pesama, uporedo sa njihovom bezazlenom, gotovo besmislenom igrom rei, tee neki drugi, naroiti smisao koji ipak ima veze sa onim to njih pee i jede i to ih je sastavilo ovde u Serifovia konaku.

VOJSKA

Ta se re ve poodavno izgovara svuda i u svim tonovima, a ponajvie apatom, i uvek zabrinuto. Tako je izgovara i onaj koji nema nita da izgubi i koji ne zna nita o dravnoj politici i drutvenim previranjima i sukobima. Jer svi oni osea ju da to nee biti ona vojska od malo nizama i neto neuredne redife koja se do sada viala u Bosni na tobonjim vebama, nego je ovde re o vojsci koja dolazi da se bije i da ubija, da hara i pali, kao vojsl^e iz pria, i koja bez obzira na ishod sukoba menja sudbinu zemlje i ljudi u njoj. Sve one manje ili vee, bolje ili slabije orga-nizovane redovne vojske, koje su pojedini veziri dovodili u Bosnu za poslednjih dvadesetak godina, dolazile su u stvari protiv domaih begova i monika, a ne zbog uvanja granice od spoljnjeg neprijatelja, samo se to nije uvek otvoreno priznavalo. Sada se vie ne krije. Vojska koja dolazi prava je kaznena ekspedicija. Pod komandom ve proslavljenog sultanovog muira, poznatog krvnika svih ustanaka u Turskoj, ona ima zadatak da omogui pro-menu postojeeg stanja i uvoenje novina, jer je to postalo neophodno za opstanak drave i uvrenje sultanske vlasti. Treba prvo slomiti i pokoriti mone i nerazumno uporne feudalce, a zatim utvrditi nizam i uvesti reforme, ili neto to lii na reforme i to bi zadovoljilo velike sile i evropsko javno miljenje, koji te promene neprestano trae, a u stvari ne bi mnogo izmenilo u osnovima Turske Carevine. Tako su se ovde nalazile u prilino neloginom sukobu dve snage, obe konzervativne, samo svaka na svoj nain. U toj borbi carigradska vlada morala je da se slui i vojnom silom i reformama, a bosanski feudalci i pozivanjem na tradicije i na svoja prava i oruanom pobunom protiv svog zakonitog vladara. Kad se tako sukobe i uhvate u apsurdan kotac takve dve snage, to je poetak velike pometnje u kojoj mogu potonuti obe a u kojoj, u svakom sluaju, stradaju, posredno ili neposredno, zemlje i gradovi i mnogi i raznolini ljudi u njima . Tabori anadolskog nizama i odredi arbanakih plaenika koje je vodio Omerpaa na Bosnu unosili su u zemlju i narod klice nemira koji se nee moi zaustaviti tamo gde bi hteli oni koji tu vojsku alju. To je vojska kojoj se niko ne moe radovati i koju niko u Bosni ne smatra svojom. Sve ivo osea samo njene tetne i opake strane. Begovat vidi u njoj ne samo neprijatelja svojih interesa nego slepo i podmuklo orue protiv turske vere i drave. Takvo je gledanje i raspoloenje i ostalih muslimana, jer u tom nema mnogo razlike izmeu neposredno ugroenih feudalaca i obinih graana i gradske sirotinje. A raja od sve tri vere ne vidi u toj vojsci svoga spasioca, jer zna i osea da spas sa te strane ne moe doi. I na kraju, vojska je bila teka kao takva. Meu strahotama koje su se priale o seraskeru Omerpai i njegovoj vojsci bila je i vest o itavom jednom odredu stranaca, hriana ili Jevreja, koji nose nizamske uniforme i imaju muslimanska imena, ali su nevernici i podmukh neprijatelji svega to je muslimansko. Taj stranaki odred nazvan je mur-tad-tabor. U ovakvim vremenima, kad su mnogi ljudi uplaeni i zbunjeni ili uvreeni i ugroeni u svojim interesima, zlo se lako prima i veruje, i iri dalje. Pria o murtad-taboru stigla je pre Omerpae i njegove vojske. To je bila runa i mrana pria o stvarnosti koja nije bila lepa ni svetla. A kao to ve biva, pria je, pothranjivana strahom i mrnjom, neprestano rasla. U beskrajnim prepriavanj ima i saaptavanjima svak je u nju utkivao poneto od svoje line muke i mrnje, i ogovarajui i grdei nepoznate ljude, svetio se ivotu za sva zla koja mu je

naneo i dobra koja nee nikako da donese. Tako je pria o mrskom taboru bivala sve crnja, primajui u sebe sve runo i teko to se o ivotu i ljudima moglo po misliti ih kazati. A kad je ta vojska o kojoj se toliko govorilo postala stvarnost, slegla se u Sarajevo i stala da se razliva po Bosni i Hercegovini, niko je nije video onakvu kakva je, nego je i dalje imao pred oima priu o njoj; i svaki se njen postupak, unapred osuen, primao i tumaio ne kao ono to je, nego kao potvrda za najcrnja mesta iz prie. To je pogotovo vailo za murtadtabor. U stvari, ti stranci u Omerpainoj vojsci nisu sainjavali neku zasebnu jedinicu, jer su u pretenoj veini bili oficiri i komandovali etama i bataljo-nima azijskih, rumelijskih ili arbanakih trupa. Najvie ih je bilo u samom tabu. Mali broj podoficira, ponajvie strunjaka i zanatlija, bio je takoe rasturen po raznim jedinicama. Pa ipak, svi su oni po svojoj sudbini i svojim navikama bili povezani i smatrani kao jedno telo. A tako su se i sami drali, i pored svih meusobnih razlika i neslaganja. Meu njima je bilo najvie Maara, izbeglica posle propasti revolucije od 1848. godine. Neto manji brojem bih su Poljaci. Ali oni su bili vii po rangu, uivali vie poverenja i saiveli se bolje sa Turcima i turskim obiajima, jer su ve odavno u turskoj vojsci, gde su stizah kao izbeglice posle propalih pobuna protiv Rusa. A svi su oni, posle kraeg ili dueg kolebanja, stupivi u tursku vojsku, bar prividno primili islam. Pored njih bilo je u Omerpainoj vojsci i neto Nemaca, Italijana, Grka i Jermena, ponajvie lekara ih tehniara raznih struka. Ukupan broj ovih stranaca nije bio veli k. Sto pedeset do dvesta ljudi; moda ni toliko; a od toga trideset do etrdeset oficira. Ali su oni svojim arenim sastavom, svojim stranim navikama, esto upadljivim i nastranim postupcima, privlaili optu panju na sebe, kao da ih ima bar deset puta toliko, i u oima ogorenih bosanskih muslimana izgledali kao legija, avolska legija kojoj se broj ne zna i ije zloe i sramote kraja nemaju. Ni kod koga u ovoj Bosni nisu oni mogli nai milosti ni shvatanja. Raja je u njima gledala poturenjake i avanturiste, bez najmanjeg razumevanja za njihovu prolost i traginu sudbinu, a muslimani podmukle hrianske uhode koji pod maskom islama i carskom uniformom dolaze da iznutra razore lepi mir i ustaljeni ivot vernih podanika i pravih muslimana. Ljudi iz murtad-tabora pokuavali su odmah da uhvate vezu sa strancima, Nemcima i Maarima, koji su od ranije iveli u Sarajevu, po raznim carskim slubama ili kao zanatlije i preduzimai. Ali, ni ti sarajevski graani stranog porekla nisu se ni najmanje obradovali ovim pridolicama, jer oni sami ve godinama nastoje da se prilagode sarajevskoj sredini u kojoj ive, i da se po zakonu spasonosne mimikrije izjednae bar sa bosanskim hrianima, ako ve ne mogu sa bosanskim Turcima. A sad su ih ovi neeljeni i kod Turaka tako omraeni ljudi iz murtad-tabora podseali na njihovo poreklo i dovodili u nezgodan poloaj. Zbog toga su ih izbe-gavali koliko god su mogli. Pa ipak, muslimanskom svetu izgledalo je da se Sarajevo i Bosna sve vie pune prikrivenim neprijateljima koji se meu sobom povezuju i dogovaraju.

40A to je glavno i najtee, na elu celokupne vojske koja je dola da Bosnu kanjava i umiruje, stajao je komandant koji je i sam prebeg i poturica, glavni i najvei murtatin. I da udo bude potpuno, on je imao naziv seraskera i dolazio sa sultanovim fermanom i neogranienim ovlaenjima. Nosio je, kako su muslimanski ljudi esto i ogoreno govorili, u svom depu tapije od njihovih glava, i samo od njegove volje i udi zavisilo je ta e biti od njih, njihove asti i imetka. Tako je taj murtad-tabor, koji nije bio naroito velik ni jak brojem ni uticajem, rastao u mati domaeg muslimanskog sveta i dobij ao pakleni izgled i fantastine razmere itave neprijateljske armije koja se, preobuena, podmuklo uvlai u ovu zlo-srenu i uputenu carsku zemlju. I to, na alost, o carskom troku, sa carskim znanjem i pristankom, a protiv najvernijih podanika i najtvrih Turaka u Carevini. Domai hriani i Jevreji, oprezni po navici i manje ili vie ustraeni od roenja, izbegavali su sada kao i uvek svaki dodir sa carskom vojskom. Oni su se uglavnom pravili da i ne primeuju teku i neobinu borbu izmeu sultanove vojske i svojih sugraana muslimanske vere, doskora carskih sinova, jer su dobro znali da im ona u svakom sluaju moe da donese samo tete i napasti. A pogotovu su se klonih murtad-tabora i svega to je s njim u vezi. Pa ni kod Omerpae nisu ljudi iz tog ozloglaenog tabora nalazili uvek razumevanja ni pune zatite. Odnos izmeu njih i njihovog vrhovnog komandanta bio je pun neiskrenosti i protivrenosti, nejasnih i tajnih oseanja koja su, i skrivena, vrila svoje dejstvo. On je cenio

mnoge od njih i kao oficire i kao ljude, ali pravog razumevanja ili saaljenja za njih nije nalazio u sebi. I sam nekad begu-nac i murtatin, on nije mogao iskreno i jednostavno voleti svoje oficire izbeglice i poturenjake. Video ih je jasno i znao tano ta su i kakvi su. U veini, oajni beskunici, koji su izgubili jednu domovinu a nisu nah drugu, nagrizeni ivotom u tuem svetu, sa spaljenim mostovima iza sebe, bez jasna i slobodna puta pred sobom, iskljueni iz svakog drutva, osueni da budu verni vojnici, jer nemaju kud. I znao je da su mu, takvi kakvi su, dobrodoh i potrebni, jer predstavljaju mozak i udarnu snagu njegove male vojske. Ali, s druge strane, oni su bili pred njim stalno kao iv primer nesrenih i neuspelih prebega, kakav bi i sam bio da nije imao izuzetne sposobnosti i naroitu sreu, i da nije postao ovo to je. (Gledajui izblie pojedinog od tih oficira, on nije mogao ponekad da ne pomisli u sebi: Ovakav sam i ja mogao biti. Pa bi se odmah ispravljao: Ne, nikad ja nisam mogao ovo biti ni ovako izgledati, jer ja sam neto drugo nego on.) Muilo ga je to unutarnje talasanje i ta potreba za objanjavanjem sa samim sobom. A jo vie ga je muio strah da ga ljudi ne bi vezivali za ove nesrenike i gledali u njemu neku vrstu poglavice murtad-tabora i prvog i glavnog murtatina. Uspavana dua renegata, uutkana uspehom, slavom i godinama, budila se ponovo u njemu i progovarala ponekad pri bliem dodiru sa ovim ljudima koji su mu, po svojoj sudbini, bili i toliko slini, a ipak tako razlini od njega. I on je svakom prilikom i na sve naine nastojao da izmeu njih i sebe dri to vee odstojanje i da se u oima sveta, naroito turskog, ni u emu ne vezuje i ni po emu ne izjednauje sa njima. A kad bi ostao sa kojim od tih oficira nasamo, on je esto razgovarao sa njim prisno i srdano, sa panjom u kojoj je bilo nelagodnosti i duboko priguenog oseanja obaveze i dugovanja. Ali, to samo u etiri oka. Cim bi bila dvojica ili vie njih, on je menjao dranje, znajui da biti pravi Turin znai 42 biti prirodno tvrd, ohol i dokraja hladan i nepokolebljiv. Stoga se trudio da govori ka o pravi stam-bolski koljenovi, mirno, nehatno, sa ironijom, a zapovedniki, suvo i sa visoka. I u tom je savreno uspevao. Ali pronicljivi oficiri iz murtad-tabora koristili su se tim iskustvom. I kad je koji hteo da moli komandanta da mu neto uini ili neto oprosti, on je ekao priliku da to bude u etiri oka. Isto tako, oni su znah da dobijenu milost ili panju ne treba nipoto isticati ili se njome hvaliti, jer im to serasker ne bi nikad oprostio. A njega je ljutila ta slabost koju je morao da skriva, koju ni sam sebi nije hteo da prizna, i koju je nastojao da prikrije upadljivom strogou i prezrivim recima koje je uvek nalazio kad je bio govor o tim strancima. I tu ljutnju prenosio je i na njih, trudei se da ih ne via suvie esto, da to rede govori o njima, kad ve ne moe da ne misli na njih. Kao to se vidi, murtad-tabor nije imao prijatelja ni pravog zatitnika, pre bi se moglo kazati da su ga svi mrzeli ili bar zazirali od njega. Uostalom, nije on ni sam sebi bio prijatelj. I u ovoj optoj pometnji i nevolji on se zaista odvajao kao naroita nevolja. Razloga je za to bilo i osim opteg straha, predrasuda i neznanja. U ovoj sredini izukrtanih interesa i verovanja, u kojoj su vrednost i smisao ivota bili ponajee usko vezani sa oblikom i nainom toga ivota, ljudi iz murtad-tabora delovali su razorno, izazivaki. Oni su, ako ne recima i otvoreno, a ono svojim primerom i stvarno, unosili u nju nemir i nered i preziranje svih utvrenih oblika i naina. Sve opreke i razlike izmeu turskog i zapadnjakog naina ivota sukobljavale su se kod njih i pokazivale na njima i njihovim postupcima, izvitoperene, u najgorim vidovima. Izgubivi svoju zemlju i porodicu, imetak i poloaj, preputeni sluaju i nemiru izbeglikog ivota i prisiljeni da u tuem svetu slue tuim interesima, oni su nosili svoju nesreu, kao zarazu, iz jedne turske pokrajine u drugu. Uspostavljajui golom silom, u sultanovo ime, prividan i privremen red, oni su u tim pokrajinama do kraja razarali ono to su drugi hteli da razore tamo u njihovoj zemlji i u njima samima: veru u mogunost pravednog i donekle ustaljenog reda i u trajnost svega to ljudi imaju, veruju i potuju. rtve despotizma i nasilja u svojoj zemlji, oni su postali sultansko orue za guenje svih pokreta i nemira u Turskoj, bez obzira na njihove ciljeve, tenje i povode; i sluili su i ginuli u pothvatima koji su u stvari samo ubrzavali neumitni proces raspadanja ovog osuenog i dotrajalog carstva kome leka nema, jer su i lek i bolest za njega jednako smrtonosni. Njihova zla srea inila ih je neosetljivim za bede koje su svakodnevno, u raznim krajevima Turske, gledali oko sebe i koje su esto i sami izazivali ili bar uveavali. Ona ih je oslobaala obzira i grize savesti, tako da se veina bila ostrvila i predala ivotu ulnih uivanja, nereda i nasilja, a samo manji deo njih zadrao neSto od one ovenosti i one moralne snage sa kojima su nekad, u svojim zemljama, ustali na odbranu svojih prava i

svetinja. Mnogobrojna su bila iskuenja kojima su ovi begunci bili izloeni i raznovrsni poroci kojima su pojedini od njih manje ili vie podlegali. Ali, sa malim izuzecima, u jednom poroku bih su svi ogrezh. Taj porok bilo je pijanstvo. Njihov ivot (ih bolje reeno, nadoknada za izgubljeni ivot), njihov glavni zadatak i poslednje nesigurno uporite, njihova ljubav i mrnja (beznadna ljubav i nemona mrnja!), njihov lek i njihova bolest i smrt bilo je pie. Pie i njegovo mono, varljivo i kratkotrajno dejstvo. Pili su gotovo svi, mnogo i besno, bez reda i mere. A koji nije pio, taj je bio redovno mrk i potuljen, otrovan svojim roenim crnim mishma gore nego najeim piem.

Nikom mili, svakom krivi, sami sebi teki, oni su izabrali pie za prijatelja. Za pie su radili i iveli i ginuli, o njemu su mislili, sanjali i govorili, njime se hranili i njim disali; sa piem su marirah i bivakovali, odlazili i vraali se, razgovarali i u-tali, pevali i plakali, u njemu im je bila psovka i molitva, nenost i ogorenje. Pili su po garnizonima i zimovnicima od Alepa i Bagdada do Bihaa u Bosni, pili za vreme spremanja svakog pohoda, u toku borbe i posle nje, odmarajui se ili leei od rana; pili su natate, uz jelo i posle njega, pre spavanja i za vreme kratkih bdenja, kad bi ih probudio ruan san i morila Ijutina i tucavica. I pili su sve to opija, zamrauje svest i to moe da uutka seanja, zamagli sadanjost i doara neku bolju budunost, sve to moe makar za trenutak da izmeni sliku stvarnog sveta koja je za njih nepodnoljiva. Pili su rakiju svih vrsta i svih jaina, od zdrave ljive do meke i podmukle some bez imena i odreena porekla; prepeenicu, utu od starosti, kao i bledu patoku koju su otimali jo mlaku po kaarama, nestrpljivi zbog sporog kapanja lule na kazanu; mastiku i otrovnu pirituu, dobru dalmatinsku lozovau; pivo, mlado kao i odlealo; plemenita vina sa grkih ostrva kao i seosku kiselicu; strana pia koja donose konzuli i pomorci; ampanjac, konjak, rum, arak, votku, itovku, viski, likere, prave i patvorene, grogove i puneve. A kad bi svega ponestalo, pili su razreen (slabo razreen!) ist alko hol ili na brzinu filtriran smrdljiv piritus. Pili su sve to se pije i to se ne pije, ali to opija, pili nemilice, netedimice, alapljivo, naiskap, ili meraklijski sporo, sa drutvom, u ludim terevenkama ili svaki za sebe, potajno i u tiini. Zaduivali su se i brukali, meusobno lagali i krvili zbog pia, krali ga i krili, da bi ga nou, kriomice i bez glasa sahh u sebe, ali su isto tako dehli i poslednji gutljaj sa dobrim drugom, jer je strast slaa kad je zajednika. Pie ih je inilo sposobnim za sve, za krau i nasilje, za la i podlost, kao i za podvige u ratu ili velikodune postupke u ivotu: ono ih je dralo i nosilo, ali i trovalo i razjedalo, i iz dana u dan menjalo, i to onako kako pie menja ljude: nikad nabolje. To je bio murtad-tabor. Nije prolo mnogo vremena, a sve to je svet 0 vojsci znao ili mislio da zna pokazalo se ili netano ili nevano. Tri nedelje se vojska odmarala, sreivala i razmetala. Onda su se odjednom rasprila sva zlurada i naivna prianja, a vojska je stala da pokazuje svoje pravo lice. Svreno je bilo sa igrom, priama i paradama. Kako se to ljudstvo povezivalo u planski upuene jedinice, sa odreenim zadacima, tako je nestajalo vojnika pojedinca i askerskih grupica koje lutaju po ulicama i zaseocima i ine za svoj raun tetu ili bar plae svet svojom pojavom. A od rasturenih vojnika i grupica sve se vie stvaralo jedno jedino veliko i udovino telo, nedo-gledno i neproraunljivo u svom kretanju i svojim postupcima, ali u svakom sluaju strano i opasno po zemlju kojom se kree. Vreme tursko vreme koje stoji u mestu odjednom se posunovratilo i pokazalo svoje pravo lice. Bez obzira na razliku u odevanju, naoruanju 1 komandnom kadru, bez obzira na vekove slabljenja i opadanja, to je sada bila osmanlijska vojska, onakva kakva je od pamtiveka, kakva je bila kad je pre etiri stolea ula u ovu zemlju, kakva je, bar u svojoj osnovi, ostala, i ostae dok god bude bilo sultana u Stambolu i njegovih vezira u Bosni. Vojska koja sjedinjuje u sebi sve ive snage zemlje, trai borbu i rui sve pred sobom, koga udari ne ali, a sama se brani kako god ume i koliko god moe, a kad ipak primi udarac jer ta se velika igra ivota i sm rti sastoji od zadatih i primijenili udaraca ' ona ga podnosi stoiki, jer mu nalazi mesta u svom jednostavnom i drevnom shvatanju svela. A u isto vreme, ta vojska je bila i drukija, gora i tea od tradicionalnih turskih armija, jer nije imala ni njihove nekadanje svesti o svom pozivu i svojoj velini, ni njihovog morala ni stege ni reda. I ona se kretala sada kao itka, mrka i uarena lava koja se valja, koluta, praska i puke, i ne zaustavlja se ni pred im dok traje ara i teine u njoj.

Kree se vojska i rekvirira stoku i hranu isto kao i one ranije carske vojske bez uniforme i egzer-cira. Jedina razlika je u tome to sada za rekvirirana dobra izdaju priznanice koje oteeni redovno ne zna da proita, a u koje niko ne veruje; izdaju, dok se ne ozlojede i ne zamore, pa batale i to. U svakom kraju kojim ta vojska nastupa nae se prvog dana jo neobavetenih seljaka s planine, koji naiu s konjima, ne slutei zlo, i odjednom se nau pred desetinom vojnika u mrkim uniformama, kao pred stranim sudom od kojeg se pobei ne moe. I na glavnom drumu i po sporednim putevima viaju se uvek isti ili slini prizori. Vojnici mau rukama i pukama i alau, a seljak zaprepaen ne zna ta e pre, iba oima oko sebe, pravi se da ne razume. A kad umesto svakog objanjenja stanu da mu otimaju ular iz ruku, on rairi i odupre svom snagom noge o zemlju, isprui ruke, upinje se, ini sve to moe da zadri ivine koje mu otimaju uz nerazumljivu viku, ali dobro razumljivim pokretima. Najpre ga dri za ular pri samoj njuci, a onda pred jaom silom poputa, ali sve malo-pomalo, centimetar po centimetar klizi mu zategnut povodac kroz oajniki stisnute ake, ali on osea jo da je konj njegov, iako sve manje i manje. Najposle, izvuku mu konopac, a on ostane onako rairenih nogu, ispruenih ruku; u svom neprirodnom poloaju prava slika nemoi, trunka ljudske praine, uzvitlana u neravnoj borbi sa zlim sluajem i ovim vihorom i pokorom koji se zove carska vojska. Zatim gleda kako bi skrenuo s puta i, onako prazno-ruk, izgubio se to pre u grmlju, ali ga vojnici zaustavljaju i nagone da primi priznanicu koju podoficir, sedei kraj druma, pie na kolenu. Seljak eka strpljivo, raunajui i to u grdnu tetu koja ga je zadesila, zatim kao slep prima pare hartije i mehaniki ga zadeva za pojas, a pogledom je sav kod konjeta koje mu odvode. Posle prvog dana putevi u tom kraju opuste, i poslednje selo je obaveteno. Tada vojska, u potrazi za onim to joj treba, ide dalje, po kuama i duanima u kasabama i zaseocima oko njih. Ali ne pati kraj kroz koji vojska prolazi samo od zvaninih rekvizicija. Mnogo carskoj vojsci treba, hiljadama oiju i hiljadama ruku ona trai i otima to joj je potrebno ili unitava bez nude i potrebe. A ne treba vojsci samo hleba i smoka, i mesa i soli, i tovarnih konja i zaprene stoke i stone hrane, nego i pia i razonode i ena, jer vojsku sainjavaju ponajvie mladi i dokoni ljudi gladnih ula i eljni svega; a izuzetni napori, vojna stega i stalna blizina bolesti, rana i smrti, samo pootravaju tu glad i tu elju. U tuoj zemlji i daleko od svoje kue, asker se ostrvi, i oseaj ui da ga ne tede, ne tedi ni on nikog i nita; slabo snabdeven i plaen i neredovno hranjen, on se pomae kako zna, nemilosrdno rekvirira, esto krade, ponekad i otima. Ide vojska u dva pravca, na sever i na severo-zapad, na Krajinu i u Posavinu, ali su njeni pokreti neuhvatljivi i nepredvidljivi. Svuda je ima. Tee dolinama i hvata se obronaka. Trai ustanike i buntovnu krv iz njih, a uz put njeni vojnici nagone u s trah one koji su se uvek bojali, uzimaju i poslednje, troe materijal, satiru konje, kolju goveda i stoku. hvataju i iskoriuju radnu snagu. Jedu to god dobiju i kupe, i to god mogu oteti i ukrasti; i tvrdo i nezrelo. Piju svaki mutljag. Nikad nisu siti ni gasni. Uzalud konagdije idu dva dana hoda unapred i razbijaju i prosipaju svako bure rakije koje nau, veina oficira je pijana, a od toga strada disciplina i raste nered. Vojnici se zaraavaju prohvom, uticom, venerijom, i ire zarazu oko sebe. Udarile neke ege pre vremena. Pod njihovom jarom koja zamara i razdrauje, vojska se kree i iri oskudnom zemljom kao lepljiv polip iji pojedini pipci, nevidljivo povezani, ive svaki za sebe. edna je i gladna, ali naroito eljna ena. ed i glad se jo nekako zadovolje, bar za trenutak, alT gde da nau enu ove hiljade mladih ljudi, ostrvlje-nih i kivnih, u stalnom pokretu, sa predoseanjem pokolja i smrti u sebi, kad se sve od nejakog deteta do najstarije babe sklanja ispred njih? A ega oko njih pali, zemlja buja, i elja u njima raste, i to sve jae to su pusto i oskudica oko njih vee i to se sudar sa ustanicima vie blii. I ova bosanska otra voda izaziva glad i truje oveka pohotom. To ve i nisu udnje koje se javljaju pojedinano, nego povezane u jednu jedinu optu, divlju pomamu. U visini, na bletavim talasima treptave ege, uporedo sa nastupanjem trupa u maru, protee se i die ogfomno i razliveno ensko telo bogatih oblika, neodreenih granica, sa bezbroj oblina i udoljica; ima ga po brdskim prevojima na suncu kao i iznad hladovitih dolina u senci; osea ga svuda, a uhvatiti ga ne moe nigde. Ispod toga mili vojska zavojitim putevima, umom i planinom, krem i kamenjarom: peadij a, na delove rastavljeni brdski topovi, oskudna komora. Kaplje smola niz visoke borove koji rastu u kamenu ispod i iznad puta; kipti znoj sa ljudi i konja; tka i sike zla i nakazna psovka izmeu vojnika i s vremena na vreme kresne ljuta varnica na kru ispod4 Omerpaa Latas

49

konjske ploe ili potkovane vojnike cokule. A iznad svega toga jednako se iri, talasa, i putuje ono ne-dogledno enskog telo, kao vreo, zlatast, razbludan oblak. Ne gledaju ga, jer niko glave ne die, i ne pominju u govoru, ali ono ih pritite, drai i mui gore nego umor i neizvesnost i bespue. A tome nema leka ni pomoi. Deava se da pojedinac ili isturena izvidnica pristigne i uhvati neku izgubljenu ili zalutalu enu. Ali, ta vredi kad njeno sparueno telo ne moe nikad da ugasi ovu prokletu e. Samo je jo vie raspali. Ti susreti sa stvarnim enama od krvi i mesa, pojedinano ili u grupama, zavravali su se nekad smeno, nekad runo i alosno, uvek naopako i uzaludno, a posle ih je sa smehom ili psovkama prepriavala jedinica jedinici, du otegnute linije kojom je vojska nastupala. A nekad su ti prizori bili takvi da je svaki i najgrublji anadolski regrut vie eleo da ih preuti i zaboravi, nego da o njima govori ili slua. U blizini Zenice, u podnoju sela Raspotoja, gde je drum prolazio izmeu dve visoke gole stene usred zelenog, talasastog predela, jedna peadijska eta skrenula je u stranu i na zatvorenoj livadi dala sama sebi odmor. (Komandir se bio zadrao u Lavi.) Tu su kraj izvora zaklali dva ovna to su, po tvrenju veselog kuvara, bila zapristala za etom. Na strmini iznad njih nalazile su se neke kolibe od pletera, naputene, bez vrata i prozora. U jednoj od njih vojnici su, traei suvog prua, otkrili mlau Ciganku, naputeno i sumanuto stvorenje. Sedela je kraj ognjita i neprisebno zurila u pepeo davno ugaene vatre. Asker je zaglavio vrata te kolibe u kojoj nije bilo mesta za vie od dvoje-troje. 2ena se nije branila. Vojnici su se sada podelili: jedni su trali kolibi i ekali svoj red, a drugi su, mlai i uzdrlji-viji, sedeli nepomini kraj vatara i, gledajui jednako u peenicu, okretah lea iskuenju. Za to vreme oni gore su se smenjivali brzo i izlazili jedan za drugim iz kolibe, zbunjeni, oborene glave, zakopavajui koporan ili otirui pepeo sa sebe, i sputali se dole ka izvoru. Tu su ranjevi kripali i osipale se iskre i dizao dim sa stianih vatara. Jo nedopeeni ovnovi su skinuti sa ranja. Dvojica vojnika, zasukanih rukava, stali su da seku i dele meso, uz guranje i otimanje onih koji su bili okupljeni oko njih i viku i dozivanje onih koji su, im bi iskoili iz kolibe, trali odozgo put vatara, da ne bi izgubili svoj deo. U tom trenutku naiao je gornjim putem, neoekivano, komandir sa seizom. Sjahao je kraj kolibe iz koje su jednako izlazili vojnici. Kad je drkom od korbaa otvorio vrata, bacio je samo jedan pogled i odmah zakrenuo glavu u stranu. Ugledao je prizor koji se ne moe dugo gledati. Na zemlji je lealo jadno, mravo enino telo u slabim trzajima, sa pe-nom na usnama. Dimije i koulja na njoj bili su pocepani askerskim akama u paramparad. Naredio je seizu da ubaci u kolibu rezervno ebe sa konja, i odmah se spustio na put, viui glasno i gnevno na vojnike koji su se ve bili rasporedili za polazak, na drumu kraj gotovo usahle reice. Komadi peenja nestali su udesnom brzinom u ranevima i po depovima. Oficir je naredio pokret, ali pre nego to su stigli da se udalje, mogli su jo jednom svi i da uju i da vide enu iz kolibe. Izila je i stala pred vrata, ogrnuta ebetom ispod kojeg su visili dronjci njenih dimija. Povijala se kao ptije strailo na vetru i za-penuena, izludela, jednako isturajui trbuh napred, vikala za njima kretavim glasom. Gde ste, askeri, kurvini sinovi? Ima li vas jo? Evo, izdvoljite se, psi vam majku potezali! Vrijeme vas nebesko ubilo, kao to e vas i ubiti! Evo! Ali eta je zamicala za strmu i visoku stenu pored puta, i enin glas se naglo tanjio i gubio. Vojska je napredovala.

KOD SJENOVITOG HANA

Drum koji ide bilom brega, tu se naglo sputa i sve idui strmim povorom silazi u duboki, uski klanac na mestu zvanom Sjenoviti han. Na toj nizbrdici drum se razhva, gotovo gubi, i pretvara u otar kamenjar, tako da izgleda kao ogolela kima toga ukasto g brega. U klancu on opet dobiva izgled druma i ide pravo, sve po ravni i pored potoka, na jug od Sjenovitog hana. Tu gde drum slazi u klanac, stoji u zelenilu, pored potoka, ostareli crni han, nagnut i nakostreen kao bolesna dinovska ptica. Sve je na njemu trono i rabatno. Streha iskrzana, prozori i vrata iskrivljeni, a iz njih bije mrak. I same velike kamene ploe kojima je pokrivena istina ispred hana jedva se vide, toliko su izlizane od negdanjih prolaznika i utonule u zemlju od kia i mnogih godi na. Strmim kamenitim drumom niz breg silazio je eskadron konjice, tamna, iva i na izgled beskonana nit od ljudi i konja. Svi su konjanici bili sjahali i vodili su konje u povodu, ali tovarni konji su posr-tali i klatili se, sputali i dizali kao da ih vo da zanosi. Iz te tamne, spore povorke blesnulo bi na jakom suncu ponekad neto od oruja ili sa uniforme i sevnulo na daleko, kao signal. Kraj povorke gubio se lagano u tesnom i senovitom klancu kao u ponoru. A kako bi koji konjanik siao i dokopao se malo ravna tla pod nogama, odmah je hitao, zajedno s konjem, potoku koji je tekao iza hana i koji se bolje uo nego to se video. Vojska je bila premorena i Ijutita, konji izmueni i znojni. Gurali su se i smetali jedni drugima na tom uskom prostoru, a s brega su slazili sve novi i novi. Konji su se na sve

mogue naine branili od muva, a ne mogui se odbraniti, ritali se i ujedali jedan drugog. Vojnici su ih bih im stignu i psovali ioroz stegnute zube. Najvea guva i buka je oko hana. Lupaju u vrata, viu, psuju, dozivaju, ali niko ne odgovara. Iz pojate protra kus, izbezumljen petao i izgubi se u gustom zelenilu iznad potoka. I nita vie. Tesni klanac sa drumom i potokom izmeu strmih padina punio se sve vie vojskom koja je kao neki mrki i spori slap klizila sa obasjanog golog brega, redajui se sve vie duinom druma. A kako je ko slazio na drum, tako je poinjao da se gura' i da vie na one koji su se iskupili oko hana, mislei pogreno da je han otvoren i da se tamo deli voda ili krmi pie ili hrana. Nigde ive due. U jednom trenutku pojavilo se ipak ljudsko stvorenje na drumu. Kao da je iz zemlje nikao, naao se usred te guve od konja i konjanika mrav, pognut i prosjaki odeven ovek. Svi su navalih na njega glasnim pitanjima o han-diji, o selu, o mleku i hlebu. Ali tada se videlo da je taj ovek gluv i nem i malouman. Sklapajui oi kao od neke miline to je u toj stisci od konjskih sapi, zaarenih lica, izukrtanih povika i uzvitlanih ruku, ovek se branio obema rukama kao od pela i samo se blaeno smejao ogromnim bezubim ustima koja su izgledala ira od mravog lica. Razoarani, vojnici su najpre psovali, a onda su poeli i sami da se smeju i prave konjanike ale i na ludakov i na svoj raun. Visoki sedi porunik, fronta, na starom i glomaznom zekanu, bio je jedini koji nije sjahao. OeS3 kujui svakog asa da se komandant spusti na drum, on je izdavao glasna nareenja i nastojao da unese reda u tu zbijenu gomilu. On je prvi, u bujnom zelenilu koje je zatvaralo dno ovoga klanca, nazreo krov nekog zdanja i zaputio se tamo. Naredio je dvojici konjanika da pojasu konje i pou sa njim. I zaas su nestali u zelenilu. Nije im trebalo dugo jahati uskim putem, ispod voaka, zbog kojih su neprestano morali da savijaju glave. Odjednom su se nali pred malom, drvenom seoskom damijom. Trona i stara, kao i han pored druma, sa nagnutom drvenom munarom i posrnulom ogradom, sabijena u dno klanca i opkoljena visokim drvetima, ona je bila osuena na veitu senku i vlagu. Damija je imala mah drveni trem i izgledala pusta i zatvorena. Tek kad su prili sasvim blizu, videli su da na tom tremu ui, ili bolje klei i na podvijenim nogama sedi neki stariji ovek, a pred njim lei, na tabutu, u platno uvijen mrtvac. Konjanici su stali kraj niske damijske og rade. Covek koji je kleao iznad mrtvaca bio je povijen, sa rukama savijenim u krilu, i nije ni pogledom ni pokretom pokazao da ih primeuje. Porunik pogleda jednog konjanika pa drugog, pa obori svoju veliku koatu glavu. Tako su stajali trenutak-dva, a onda bez rei, ali kao po dogovoru, okrenue konje i pooe brzo put hana. Kapetan Reufbeg, komandant eskadrona, bio se ve spustio u klanac, i s nestrpljenjem je gledao u pravcu u kome su mu rekli da se izgubio porunik. (Kapetan je mlad, plav i ustar ovek, sitna rasta i nakostreenih kratkih bria. Posle neuspele bune izbegao je iz Maarske u Tursku, stupio u vojsku i preao na islam.) Cim je ugledao porunika i^ako se vraa nekim pogrebnim korakom, obo je konja i presreo ga glasnom grdnjom. Sva troji ca konjanika stadoe kao ukopani. Sta je, ti eta, eta? vikao je Ijutito komandant. A porunik je pognuo sedu glavu ostarelog trupnog oficira na koju u svakoj prilici i svakim povodom, ve po navici, padaju sve odgovornosti i sve grdnje, i odgovarao je neto tihim pogrebnim glasom. I ne sluajui ga, komandant je priao sasvim blizu viui. * Sta je tamo? Ima li igde kue i ivih ljudi? * Nema. Samo denaza i mrtvac. Ah, ta mrtvac? Kakav mrtvac? Ti si mrtvac! Komandant Ijutito mahnu biem, obode konja i krenu u pravcu iz kojeg je dolazio porunik, a ovaj odmah pokorno i tupo okrenu konja i krenu za njim. To isto uinie, kao da su vezani za njega, i dvojica konjanika. Komandant je hitao tako da su ga jedva pristizali. Kad se odjednom naao pred drvenom ogradom damije koja je zatvarala klanac i u ijim se drvenim vratnicama zavravao i taj jedini, tanki seosM put, komandant zaustavi konja naglim pokretom. Pred damijom, u senci, prizor je bio nepromenjen. Nepomian, sav umotan mrtvac i elo njegove glave isto tako nepomian, presamien starac. Upravo, teko bi bilo kazati ta je, i ko je, i kakvo je to stvorenje. Covek je, koliko se moglo videti, bio ode ven u neke dotrajale i rasparane ostatke nekad bogatog odela. Ovako na konju, kapetan se nalazio na istoj visini sa povij enim ovekom na tremu i morao je da mu gleda pravo u lice.

Lice? To vie pokazuje ta moe da postane od ljudskog lica. Izgledalo je kao premrzlo, kao izubijr \ iznakaeno od gra i nerazumljivog bola, pa skamenjeno. U tekim podonjacima velike zamuene oi koje ne gledaju i ne vide. Kapetan je zaboravio na svoj gnev, i gde je i zbog ega je poao ovamo. Nekoliko trenutaka nije mogao da odvoji pogleda od tog prizora. A onda se odjednom tre, kao postien. Bi mu jasno da ovde nema koga da zove, da nema puta dalje, da tu ne moe biti pomoi ni saveta, da ne vrede objanjenja i ne pomau pretnje, da iz ovog klanca treba samo jedno: izii. Sve nogu pred nogu, ne obazirui se ni levo ni desno, kapetan se vratio do hana. Tu je stianim i promukhm glasom izdao nareenje za pokret. Nije uo kako se konji izmiu i otimaiu i kako ih vojnici povicima umiruju, uzjahujui. Jahao je sada na elu odreda. Zagledan u uzan iseak oba sjanog predela koji se kao osvetljen prozor nazirao u dnu klanca, misho je samo na smrt i nu'tve, na svoje mrtve.

u VEERNJIM ASOVIMA

Na levoj obali Miljacke, odmah iza Careve damije, tamo gde poinje strmina koja vodi na Bistrik, die se izdvojena zaravan i na njoj velika i bela Denetia kua. To je dobra graevina na sprat, sastavljena od sredinjeg zdanja i njegova dva krila. Tvrdo podzidana i dobro odravana, ona pokazuje ta sve tako bogatoj i mnogobrojnoj porodici treba i ta sve takva porodica moe i ume da ostvari da bi zadovoljila svoje potrebe i istakla svoj ugled. Iako je na samom podnoju visokog brega koji je izjutra jo dugo dri u svojoj senci, ona vedro i sigurno gleda svojim mnogobrojnim, bletavim prozorima put juga i zapada, odakle oekuje popodnevno sunce. A po svom visu i izgledu, grai i rasporedu, kao da je i graena za vojnu silu i vezirsko gospodstvo koje sada prima u sebe. Ti deTtefia ^{:o^act, koje je znalo svako dete u Sarajevu, i koji su vaili kao uzor gradske arhitek ture, dobrog ukusa i solidnog bogatstva, sad su poeli naglo da se menjaju u oima sarajevskih graana. U konake se useho serasker sa haremom, poslugom i pratnjom. Osim toga, uzeto je jo nekoliko najbliih kua i ispranjeno za njegove kancelarije i za linu strau. Na njih su se, s druge strane Bistikog potoka, nadovezivale stara kasarna i vojna kola sa svojim magacinima. Sve su te zgrade, okupljene oko Denetia ko-naka, sainjavale kao neko izdvojeno naselje i stale da ive drugim ivotom. Oko njih se sada brzo stvara krug gluve pretnje i neodreene opasnosti. Znani vedri prozori dobijaju opak i zloslutan izgled. Prizemne zgrade i magaze, koje su bile potrebne bogatom kuanstvu Denetia ili sluile kao skladite za robu, sad sve vie podseaju na tamnice ili prostorije za muenje. I to, po miljenju prolaznika, i jesu. U to bi se svak mogao zakleti. Jer, zato bi inae ispred njih etali mrki straari sa pukom na ramenu? Mata poinje da radi, stvarnost joj prua hranu, apat je raspaljuje, a strah podrava i iri ono to mata stvara. Idu prie tako opirne i bogate pojedinostima kao da su davno nekad smiljene, pa dugo leale negde zaturene, i sad putene u narod. Na dnu vedrog i pitomog Bistrika stvara se ukleti deo grada, opte strailo. Ne bi se moglo kazati kada je to poelo, ni ko je bio prvi od prolaznika koji je svesno i namerno zaobiao taj sklop kua. Tek, odjednom je postalo jasno da je bolje i sigurnije: zaobii. A ve posle nekoliko dana videlo se da to ine svi. I to ne samo zbog opte predrasude i neodreene odvratnosti prema svemu to je seraskerovo i nizamsko, nego i zbog stvarne, opravdane bojazni da ih seraskerovi ljudi ne zaustave i ne nateraju da prenose nametaj ili izbacuju ubre, kao to je to prvih dana i bivalo. Tu prolazi samo onaj koji ba mora ili koga na lancu vode. A novi stanovnici Denetievih konaka i sused-nih zgrada, sa svoje strane, gledaju opet sa nepove-renjem i prezirom na te graane koji se klone njih i njihovih kua i zaobilaze carskog oveka gde god mogu, a kad ba moraju da ga sretnu, prolaze mimo njega kao potuljene kukavice nejasnih namera i podmukla izgleda. Jer, seraskerova kuna eljad i slubenici, sabijeni u tih nekoliko zgrada, poinju takoer brzo da podleu optoj zarazi. U njihovim oima samo su te zgrade prava ljudska stanita, dok celo ostalo Sarajevo sve vie tamni i gubi izgled grada, a pretvara se u brlog u kom vrvi i rei neuka i uboga, osiona i tvrdoglava bosanska rulja. Tako se sve ivlje i gue pletu nevidljive a L./rste niti sumnje, odvratnosti i straha izmeu ta dva sveta stenjena u ovaj planinski sklop, a jedna i druga strana nalaze svakim danom sve vie opravdanih razloga za meusobno nepoverenje i mrnju. Od prolea do jeseni, ta atmosfera se tako zgu-snula i zamraila da je ljudi osea ju svim svojim ulima. To ih nagoni da zlo ine gorim. Seraskerovi ljudi sve su vie grubi i nestrpljivi, a domai svet, ogoren i praznoveran, uplaen ratom i muen oskudicom, sveti se

ogovaranjem, izmiljanjem i aputanjem, i tako jo nadodaje svoje lude prie i mrana matanja na stvarne nevolje. Kao da je malo zla koje se danju vidi: povorke hapenika na lancu, transporti bolesnih i ranjenih vojnika, karavani konja natovarenih hranom koja se otima i inae oskudnom stanovnitvu po sarajevskim kuama priaju da se na ulicama oko Denetia kua, im se smrkne, iskupljaju ejtani i igraju kolo. A istina je da se tu sa metalnim umom, zaista vrti u kovitlac suvo lie opalo sa velikih kestenova, da ga nosi jesenji vetar i neumorno prebacuje sa jedne strane ulice na drugu. Kad sve lie sablje uza zid, onda se moe videti kako za njim tre preko kaldrme usamljeni pojedini listovi, beli na meseini, kao deli-rijumski mievi. U tom sklopu je i lepa kuica na sprat u kojoj je seraskerov tab. Od glavnog zdanja Denetia konaka deli je samo cvetna bata i visoka ograda. U sumranoj prizemnoj sobi te zgrade nalazi se stalno deurni oficir. On je retko sam. Redovno se nae neko od drugova da posedi sa njim i prikrati vreme i sebi i njemu. Sede, razgovaraju, igraju iabZe iU pijuckaju rakiju iz zelenog bardaka koji kriju ispod seije. Ponajee i jedno i drugo. Tu su sada, u ranom sumraku jesenskog dana, deurni kapetan Izet-efendija (Kuinski), mladolik, plav Poljak, vrlo muzikalan i pomalo slikar, i njegov gost major Abdulah-efendija (Maar Nemet Antal) punokrvan i naprasit ovek koji se oporavlja od rane na nozi. Piju malo i sluaju utke klavirsku muziku koja dopire iz velike susedne zgrade, as kao jedva ujan ubor as kao priguena grmljavina. To Saida hanuma svira svoje redovne vebe. A kad muzika umukne za nekoliko trenutaka, uje se kako napolju umi lie koje vetar rastura pustim sumranim sokakom. Da bi zaguili taj avetinjski um, oni zameu razgovor koji je uvek isti: o bedi izbeglikog ivota, o amotinji bosanskih sela i gradova, o planovima da se ode nekud, napusti sve ovo jednom zauvek. 0 tome su svi oni iz murtad-tabora uvek i svuda razgovarali, ili bar samo matali, na svim pohodima, u Siriji kao i u Kurdistanu ili Makedoniji, pa to ine 1sada, ovde u Sarajevu. Kuinski je uzdraniji i mirniji, ali major Nemet ne vlada vie sobom, sve vidi crno i ne nalazi dovoljno rei za svoje neizleivo ogorenje. Po deseti put udara pesnicom o koleno zdrave noge i govori kao sam za sebe. Ama, kaem ja: ne treba iveti u zemlji koja je pod Turcima; ait ni u takvoj koja je bila pod njima, pa ma samo jedan dan. Pametan ovek ne ide u takvu zemlju, a ako se ve nekim zlim sluajem nae u njoj, onda treba da bei i da izmeu sebe i nje ostavi razmak od najmanje pedeset milja. Treba beati, pa ma poginuo u bekstvu, pa ma umro od gladi tamo negde u toj drugoj zemlji. Sve, samo ne ova beda bez smisla i dostojanstva! Ah da, svi mi tako govorimo, ili bar mislimo tako, a sve jednako ovde ivimo i ne pokuavajui ozbiljno da ve jednom raskinemo. I svakog dana sve se vie zagliblju-jemo u ovu movaru. Dotle je ve dolo da je sve ovo prianje o tome ta je trebalo, ta treba i ta bi trebalo samo prazan govor. I nije dalek dan kad se o nekom kidanju i beanju nee moi ni govoriti ni misliti. A tada . . . Major nije zavrio reenicu. Skoio je, dohvatio SVOJ bambusov tap i hramljui otiao bez pozdrava. Naviknut na takve nastupe alkohoharske re enosti i kod sebe i kod drugih, kapetan se nije s mesta pomaknuo. I muzika i rakija kazuju isto, priaju svoju jednolinu, neverovatnu priu, otvarajui pred njim uvek isti diptih ije jedno krilo nosi svetlu i radosnu sliku, a drugo tamnu, beznadnu, dok se ne sklope oba krila diptiha kao daske na poklopcu mrtvakog kovega nad ovekom i njegovom eljom za bea-njem. Sutradan e opet da se nastavi razgovor o odlasku, naputanju Turske, sa novim varijacijama. A u razgovoru sa drugovima, pa i na raportu pred samim seraskerom jedan glas u njima govori: pobei, otii, otii. Prvi gutljaji pia, kao i prvi tonovi muzike,