Fabrika muholovki

Andrzej BartFABryKA muchOłApEK

copyright © 2008, Wydawnictwo W.A.B.

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Andžej Bart

Fabrika muholovki

Prevela sa poljskogVesna milutinović-Đurić

mmXIV

Voz je krstario kroz noć, barem je sve na to ukazivalo.Vagon je poticao iz fabrike Société Industrielle Suisse izNojhauzena, o čemu je svedočila mesingana tablica oka-čena ispod ručne kočnice. Zidovi salon-vagona oblože-ni su trešnjinim drvetom, uz njih nekoliko komada pa-žljivo odabranog nameštaja, od kojih je najveći utisakostavljao komotan divan presvučen zelenim plišom.Trebalo bi takođe pomenuti i sliku iznad divana, koja jepredstavljala prelepe planine, zasigurno Alpe, jer je mu-škarac zagledan u njih nosio kožne pantalone i izvansvake sumnje je jodlovao. Svetlo lampe čini da salonpodseća na topao i bezbedan dom, a jednolični topotkola zvuči poput hučanja vatre u kaminu. Na glatkojploči pisaćeg stola stoji otvorena sveska plastičnih kori-ca i jedino ona unosi izvestan nesklad, jer sa svojim uvi-jenim krajevima u najboljem slučaju može biti dnevnikmašinovođe. Šta ona u ovom slučaju traži u salonu, kojije možda prevozio kraljeve, i ko zna nije li baš u njemupotpisan mirovni ugovor iz Kompjenja?

Čovek koji je sedeo za stolom zagledan u svesku do-

5

brih sat vremena nije okrenuo stranicu. Zato je, kad jenajzad ustao, učinio to tako naglo da umalo nije prevr-nuo stolicu. Od prozora ga deli nekoliko koraka, pa jeprilika da ga dobro pogledamo i zaključimo da se natom ugodnom mestu nalazi lep starac. Visok, sede kosei plavih očiju – koje su, ako su vremenom i sivele, po-primale neizmernu dubinu – bio bi ponos Doma lordo-va, i ko zna da li je baš njega, umesto Dizraelija, kraljicaViktorija trebalo da načini premijerom. u salonu morada je bilo vruće, jer visoki starac jednim trzajem otvoriprozor. Vetar mu istog trenutka razveja belu kosu, kojazažive i učini ga sličnim pijanisti paderevskom, svoje-vremeno takođe premijerom. muškarac je gledao umrak, pokušavajući da ugleda šta bilo. O tome da je bilanoć, a ne najduži na svetu tunel, svedočili su zvezdanonebo i mesec, koji je, kao i obično, tih dana avgusta iz-gledao poput kifle. Neobičnom se mogla činiti jedinokoličina zvezda, koje su baš u tom trenutku odlučile dapadaju. Ipak, teško je bilo pretpostaviti da su to činile oduzbuđenja zbog čoveka koji ih je posmatrao. Voz je juriomožda i prebrzo za krivinu koju je trebalo da savlada, jerse mogla videti lokomotiva, iz čijeg dimnjaka je izbijaodim, svetliji od noćnog neba, a svako malo takođe i snopiskri, koje su potom još dugo lepršale kroz vazduh.

u spavaonici, koja se nalazi tik uz kabinet, prilično jemračno, pa je teško zaključiti da li je mlada žena kojatamo leži zanosna ili samo lepa. Sigurno je da ne spava,jer malo ko spava otvorenih očiju. Zatvorila ih je kada suse tiho otvorila vrata, i tada je iz usta ispustila glasan,propisan izdah, s tragovima zvižduka u uzlaznoj frazi.

6

Sedi gospodin posmatrao ju je s izrazitim zadovolj-stvom, a potom je prebacio pogled na drugi krevet. Tekse sada ukazuje dečačić koji slatko spava, i to bez pret-varanja. I kao da to nije dovoljno, mesečevo svetlo činida dete izgleda kao mali anđelak iz nemačkih bajki, ru-menih obraza, s loknicom preko čela. Odvratno gemüt-lich, moglo bi se reći, kad ne bi bilo tako divno.muškarcu se morao dopasti prizor ovo dvoje dok spava-ju, možda je čak poželeo i da se nasmeje; ipak ne znamoda li je to doista i učinio, jer se mesec upravo bio skrioiza oblaka i više se ništa nije moglo videti. Sigurno je,međutim, da je najtiše što je mogao zatvorio za sobomvrata.

Po prvi put za moj rođendan kraj mene nema nikog. Tame je usamljenost izgleda znatno oslabila, budući da senikada ranije nisam tako rado javljao na telefon. Julija jeuobičajenom poklonu flaše Obana pridružila i sliku, kojese ne sećam, a na kojoj imam petnaestak godina. Kao dauopšte ne poznajem tog momka, o kojem navodno znamsve. Nisam siguran ni da li bih danas uspeo da se pobri-nem da sebi ne razbije glavu, štaviše, ne znam čak ni dali bih umeo da razgovaram s njim bez rizika da će da mestrefi šlog. Dok ga posmatram, teško mi je da poverujemda je takav neko do te mere mogao da upropasti vremekoje mu je dato. Sve me to veoma rastrojava i, i poredJulijinih dobrih namera, odlučujem da je izbrišem iz po-rodice na najmanje tri meseca.

Svesno u dnevniku tražim belešku od 3. septembra,

7

kako bih dokazao, pre svega samom sebi, da čak i rela-tivno objektivan zapis može da zaobiđe suštinu. Neznam šta je uticalo na to da se ne prisetim određenog te-lefonskog razgovora. Valjda to što se nije ticao rođenda-na i što ni na koji način nisam mogao predvideti njego-ve posledice. pre toga sam, međutim, sanjao voz. Sanbeznačajan, prilično glup. Kad sam se privikao na ra-vnomerni topot kola, iznenadni krik: čovek na šinama.potom pisak, odozgo lete koferi, tako teški da bi se tre-balo probuditi. Od detinjstva sam imao taj problem, ičesto sam još sanjao, iako sam bio već u školi, ili češćevan nje, uglavnom, prošlo je dosta vremena pre nego štosam čuo da zvoni telefon. prvi pokušaj hvatanja slušali-ce nije mi uspeo, pri drugom sam ipak otvorio oči.

– Da li sam vas možda probudio? Imamo zajedničkepoznanike. Oh, mogao bih dugo da nabrajam. Verujtemi, neću vam uzeti mnogo vremena. Ne, molim vas, nebojte se, ne prodajem ništa. Naprotiv, nudim novac.Izvinjavam se što vas požurujem... Za tri sata? Biću ta-čan.

manje-više takva priča, i uz nju tanak glasić. Zaštosam, dakle, bolestan, s užasnom glavoboljom, i svestanda tri dana nisam napisao ni tri rečenice, odlučio daprihvatim? Da li mi se dopalo spominjanje novca, kojeje zazvučalo kao nebeska muzika? Ako sam se nečeg pri-bojavao, to nije bilo toliko gubljenje vremena, koliko ba-nalnost, posle koje je izlečenje teško i razara jetru. Dasam samo znao šta me čeka... Ne, istinu govoreći, ni utom slučaju ne znam šta bih uradio.

8

Već je bilo svanulo kada je voz stigao tamo gde je treba-lo. preko dana je izgledao lošije; otrgnut od mesečevogbledog svetla, ukazao se kao teretna kompozicija, i tosumnjive čistoće. Otkud, dakle, salon među vagonimajadnog izgleda? možda bi, odnosno, trebalo bi isključitigrešku, jer železničari ne greše baš tako često.preostajala je viša sila, zapravo potreba da se hitno pre-veze visoka ličnost. Ako je stari gospodin mogao dabude i premijer, još je verovatnije mogao biti ministarželeznice, a tako visok položaj mnogo bi toga objašnja-vao. Zbog čega, onda, voz nije stao na stanici i zašto ganisu pozdravljali uspravljeni železnički službenici? Jer tone samo da nije bila stanica, čak ni sporedna postaja, većje mnogo toga ukazivalo na fabrički sporedni kolosek,budući da su se naokolo nalazili magacini od crvene ci-gle i stogovi urolanog pamuka, a pre svega šuma dim-njaka, koji su, činilo se, dosezali do neba. Ako su vagonidovozili pamuk iz egzotičnih zemalja, onda u salonunije sedeo ministar, već industrijalac koji je lično pratioposlove po svetu, a koji se sada vraćao kući zajedno sasvojim najbližima, od kojih nije želeo da se razdvaja.Dobro je da se mašinovođa razumeo u posao i prekonoći nije žalio uglja, jer su iz daljine nadolazili velikiklupčasti oblaci, bez sumnje kišni, a valjda je svakomejasno da pamuk kišu ne voli. Ali, gde su onda radnicikoji bi trebalo da istovare skupocenu sirovinu? Večitogladni fabrički stomaci čekaju svoju hranu, koju će ka-snije izbaciti u obliku tako krasnih materijala da bi se te-ško našla dama koja se ne bi njima ogrnula.

pa ipak, ni struktura voza, ni mrtva tišina koja ga je

9

dočekala, nisu bili ono što je najviše čudilo. Nakon ne-koliko minuta, umesto bala pamuka, iz teretnih vagonapočeše se skotrljavati ljudi, u broju koji je prkosio zako-nima fizike, a kako se ubrzo ispostavilo, jedan izuzetaku naučnom poretku bio je u stanju da prouzrokuje sle-deći, i to još ozbiljniji. Žene i muškarci, siromašno obu-čeni, sada su se ređali u kolonu, a onda su, uzajamno sepridržavajući, krenuli ka zidinama fabrike. Da li su tomožda radnici koje je gazda ugledao nekud za planina-ma i ubedio ih bogatom platom da rade za njega? Ako jetako, neće od njih imati mnogo koristi, jer ne izgledajupreterano snažni. I šta je uopšte s njim samim, da nijeumoran legao tek pred jutro i trenutno čvrsto spava, i neznajući da je voz stigao do svog cilja?

Vrata salona najzad se otvoriše i kraj njih stade ugle-dni starac. Nije izgledao pospan, dakle očigledno uopštenije ni spavao, do kraja puta verovatno razmišljajući oposlovima, o kojima običan svet nema nikakvog pojma.Sako od tvida, nešto svetlije pantalone, takozvani briče-si, i uz njih do kolena dugačke čizme, koje su odavalevojničku mladost ili lovačke sklonosti. Na glavi šešir, udesnoj ruci štap. mali kofer u levoj ruci izdaleka izgledakao da je kupljen u hermesu u parizu, mada to nije iz-vesno, a ni preterano važno. možda ne graciozno, ali jezasigurno odvažno sišao niz stepenice i odmah pošaonapred. Za njim je izašla žena, koja se pre toga jedvamogla videti, te se tek sad mogla uočiti njena lepota.predivna kosa boje kasno opalog kestena, bledoružičastten i sitan nos, koji je ukazivao na osetljivost na mirise.uz njega su divno blještali ugljeni očiju. Odevena u

10

skromnu svilenu haljinu, preko koje je ogrnula topao ža-ket, ni po čemu nije zaostajala za muževljevim dostojan-stvom, nadmašujući ga ipak mladošću i šarmom.Neobično je samo to što sama vuče ogroman kofer, ka-kav bi svuda na svetu već zgrabili nosači sa stanice. Zaroditeljima je išao dečak. pod dnevnim svetlom bio jenešto manje gemütlich, ali je i dalje delovao milo. Ako bise htelo nešto više reći, trebalo bi na njemu zapaziti tragprerane zrelosti, kakav je često primetan kod dece kojasu okružena najboljim učiteljima. mališa nije nosio ko-fer, čak ni mali, imao je zato veliki ranac, sličan onimakoje izviđači nose na svoja daleka putovanja.

Stariji gospodin kretao se korakom u kojem se očito-valo urođeno samopouzdanje; usporio je ipak, čak je za-stao, kada se našao između zidina. Tada gubi na odluč-nosti, što dozvoljava pretpostavku da ipak nije vlasnik tefabričke grdosije, koja bi se dala porediti s piramidama,ili nečim drugim, jednako ogromnim. Njegova žena jeiskoristila priliku i spustila kofer na zemlju, sinčić je za-čuđeno razgledao, na šta su ukazivala njegova otvorenausta. moglo bi se pozavideti gradu koji je podigao takomoćne zidine, pošto je moćna morala biti i snaga tamozarađivanog novca. O tome da to nije bila tek ogromnapanorama oslikana na platnu svedočio je vetar, koji jekroz vazduh kovitlao ostatke pamuka i listiće bačenihmagacinskih priznanica. Iako nije bilo reči o slikarstvu,umetnost je svejedno dominirala, jer se izdaleka čulamuzika, tako divna da nije bilo moguće izabrati drugipravac od onoga iz kog je dopirala. muškarac snažnijeuhvati štap i pokretom isturene brade pokaza put.

11

Nisu morali ići daleko. u zidu iza kog se pomaljaloprekrasno drveće ugledaše otvorena vratanca; štedljiviholanđani uzeli bi ih za ulaz u parlament. prošli su kroznjih i našli se u vrtu, koji se nastavljao na unutrašnjedvorište dvorca veoma raskošnog stila – verovatno nijebilo epohe kojom umetnik koji ga je projektovao nije bionadahnut, s hrabrošću dobro plaćenog čoveka. Ako suvlasniku te impozantne građevine pripadale i fabrike izazida, a teško da je bilo drugačije, onda se moglo zaklju-čiti da mu do posla nije bilo daleko. Na verandi koju ču-vaju dva kamena lava, od kojih je jednom od starosti ot-pala glava, svira gudački kvartet. Za one koji serazumeju u muziku, bio je to Skarlati, sve ukazuje nanjegov II kvartet; za neupućeno uho zvučalo je to samomelodično. Sudeći po izuzetnoj mršavosti trojice mu-škaraca i jedne žene, muzičari nisu previše zarađivali;ipak, vlasnik nije nužno morao biti cicija, jer je tu i tamootpao malter otkrivao da nije više bio tako imućan čo-vek. Ako je to zaista bilo tačno, onda o njemu dobro go-vori to što je do samog kraja ipak mario za muziku.umetnici, zauzeti svojim poslom, ni pogledali nisu kadošljacima koji su prolazili preko verande od stranevrta, a i oni su takođe ravnodušno prošli, zasigurno raz-mišljajući o tome kako da se što pre reše prtljaga. Samose dečak nakratko zaustavio kraj žene koja je sviralaprvu violinu, a onda je, pozvan majčinim gestom, otrčaoprema staklenim vratima.

Velika sala u kojoj su se našli nekada je verovatno bilabožanstveni salon s pogledom na verandu, i iza nje vrt,a još dalje oku mile fabrike. Sada je imala ulogu hotel-

12

skog hola, s drvenim pultom, kožnim foteljama, pal-mom i starom mašinom za čišćenje cipela. S desne stra-ne divnog drvenog stubišta, iza zastakljenih vrata, mo-rala je biti trpezarija, jer je odande dopiralo zveckanjetanjira i escajga. Ako je vlasnik imperije bankrotirao,onda ni hotel u njegovom domu nije ulivao nadu. Jedinigost bila je svud prisutna prašina, a požutela palma go-dinama nije videla vodu. poslugu ne vredi ni pominjati– videvši goste, ni muva nije poletela. Ostaje nada dagraditelj svega toga odavno nije među živima, pošto bikad bi video takvu propast zasigurno umro od muke.

Situaciju je slično ocenio i ugledni starac, koji se ne-zadovoljno osvrtao, a zatim je, kako se niko nije pojav-ljivao, uzeo da udara štapom o kameni pod. Štap je ma-sivan, bez gumenog vrha, dakle buka nije mala. Ženapokušava da ga smiri, uplašeni sinčić pokriva uši, me-đutim, on ima pravo jer se ubrzo začuo bat koraka i nizstepenice su strčale dve persone. mada su to sporedni li-kovi, iz više razloga trebalo bi na njih obratiti pažnju. Nesamo da nisu izgledali kao hotelboys, već, treba to jed-nostavno reći, uopšte nisu budili poverenje. Jedan je bioveći, drugi manji, manji je od većeg bio stariji, a povezi-vala ih je izvesna bestidna familijarnost, jedva maskira-na veštačkim uvažavanjem. umašćena odela, zalizanakosa, oči koje gledaju svuda i nikud. ukratko, osećali suse na lizor, da ne kažemo sumpor. Visoki se nisko po-kloni, poput pera zgrabi ženin kofer i već se nađe na ste-penicama. Niži i stariji, koji je crnilo svog odela razvese-lio ružičastom kravatom, sumorno se osmehnu dečaku izajedno s rancem posadi ga na svoja ramena. Načini

13

tako nekoliko koraka, pa se ipak vrati i s poštovanjemprihvati šešir od starog gospodina. Zatim mu prstompokaza put uz stepenice.

Stigao je tačno na vreme, ako je na vreme za njega zna-čilo u minut tačno. Bio je sićušan i kržljav, sličan labudusa okuke Odre, s kojim svakodnevno razmenjujem po-glede. Jareća bradica savijena ka vratu, i stisak ruke zbogkog zamišljam kompaktnu štrudlu s makom. Nesrećidoprinosi tamnoljubičasto sintetičko odelo, koje imitiravunu, i žuta kravata s geometrijskim figurama nemogu-ćih oblika. Očigledno sam već nečim to bio zaslužio.Situaciju je ipak smelo ocenio.

– Ne izgledate kao neko ko se raduje gostima. – Glasjoš viši nego preko telefona, ali na sreću povremeno tihopiskav.

– Čekam da čujem šta imate da kažete – odgovoriosam. A onda sam upitao za vrstu čaja i spustio pred nje-ga šoljicu bez prosute kapi. u ime nagrade poštedeo meje nekoliko rečenica ni o čemu.

– Biću kratak: ja sam vaš dobrotvor.Zamolio sam ga da govori opširno, ako ima takvu po-

trebu, i čak sam prineo šećer. Odmah je prekrstio noge.– u ovako teškim vremenima donosim novac, i to na

kućnu adresu, poput kakvog kurira. međutim, kao do-brotvor se predstavljam pre svega zato što vam nudimmogućnost da doživite nešto što do smrti nećete zabo-raviti... Znam, nije preterano umesno bolesniku govori-ti o umiranju, oprostite, molim vas, prostom čoveku što

14

na umu, to na drumu... – Ako je i samo izigravao zbu-njenost, činio je to grizeći se za usnu. – uopšte ne mi-slim da ćete uskoro umreti, taman posla, zaigraćete vijoš na svadbi... Gorko! Gorko!1 Znate ono kad podvri-skuju? – posmatrao me je ispitivački. – Da skratim, je litako? u tom slučaju, odmah ću vam reći – za pozama-šan iznos, koji imam kod sebe, vratićete se u svoj volje-ni grad, iz kojeg ste pobegli. Nemojte me tako gledati,molim vas, reč je o samo nekoliko dana...

Diskretno sam osmotrio njegov sako i nogavice pan-talona. Nisam primetio bolničku pidžamu.

– Da li je moguće da ste me s nekim pomešali? – upi-tao sam, dajući mu priliku da se povuče.

– Zato što sam rekao „voljeni“? mislite da ne prime-ćujemo s kakvom nežnošću ste birali trenutke, zahvalju-jući kojima Lođ tako dobro izgleda u vašim knjigama?Ali, oni radnici iz Rien ne va plus, koji su pobegli iz fa-brike i dežurali na ulicama kako bi branili Jevreje od cr-nostotinaša, priznajte mi, molim vas, njih ste izmislili?

Složio sam se, ali sam odmah upitao kakve to vezeima.

– Nikakve, osim što nadaleko smrdi na laž iz ljubavi.Kao i ono čuveno „plakao sam“, dok šeprtlje iz Voza zaputovanje napuštaju Lođ. Tu ste baš prekardašili.

S pidžamom ili bez nje, morao je biti pacijent.Jednostavno sam privlačio ludake poput magneta i nijebilo izgovora pod kojim mi ne bi zaseli na kauč. On je,

15

1 Običaj u poljskoj da se mladencima tokom poljupca uzvikuje „Gorko,gorko!“ (prim. prev.)

međutim, nastavio da govori, izrazito zadovoljan so-bom.

– Ali ja nisam, morate to da znate, nikakav lodzer-mensch. Nisam čak ni potomak predratnih radnika, kojisu, kako volite da naglasite, imali više dostojanstva i ot-menosti nego današnji profesori. moja mama je u Lođstigla posle rata, jer je bilo potrebno na hiljade mladihžena koje bi prele i tkale za Sovjetski Savez. Odmah jepovukla i oca, koji je ubrzo napredovao jer je umeo kit-njasto da se izražava. Ipak, u kući nam se nije prelivalo,iako je tata garantovao da su sve zgrade naše... Stari jesad već u grobu, a ja živim od mamine rente... Znam,odmah ćete reći da volim da popijem, ali čak i da je tako,pa šta? Veliki mi greh. uostalom, ostavimo se te teme...

Dao bih glavu da je žalosno zajecao dok je spominjaodetinjstvo, i to mi je već bilo previše. Ozbiljno sam gaosmotrio. cipele su bile stare, ali marke Džon Lob izSent Džejms Strita, marljivo očišćene. Dobri zubi i ne-govane ruke. Dakle, folirao je, a odelo opštinskog čino-vnika, odvratna kravata, i pre svega to što je govorio, sveto bio je kostim. Ipak, zašto bi se toliko mučio?Nasmejao se mojim mislima.

– pomislili ste na Suvorina, kog ste čitali pred spava-nje? Onaj deo o nekome ko je voleo da se preoblači udruge osobe? Jesam li u pravu? A sada, ako dozvolite,malo bih se pohvalio... – Napunio je pluća vazduhom,zadržao ga i pocrveneo u licu. Zatim je olabavio kragnukošulje, otkrivši zlatni lanac na grudima. I kao da to nijebilo dovoljno, i zglobom ruke je mahnuo ka meni. –Vidim da ste ga odmah prepoznali. Samo trista prime-

16

raka na svetu. prvi je kupila danska kraljica Ingrid i predkraj života prodala u tamošnjoj zalagaonici. preko pod-metnutog čoveka, razume se... Verovatno ne moram dakažem koji broj imam na ruci?

Nisu me iznenadili ni lanac, ni sat, nije me iznenadi-la ni njegova faca, koja ne samo što se zacrvenela, negoje još i dobila na značaju. međutim, trik sa Suvorinomnikako nisam mogao da shvatim. Čitam ga povremenou poslednje vreme, računajući da će spomenuti nešto oocu Nauma potockog, o kom dosta razmišljam i moždauskoro nešto i napišem. Ali o tome ipak ne trubim oko-lo. Bile su, dakle, dve mogućnosti: sanjao sam ili sam po-ludeo. prva po svoj prilici nije dolazila u obzir, jer samse, odmah pošto je spomenuo Suvorina, diskretno štip-nuo za ruku. Bol je bio izistinski, a odmah zatim i crve-nilo. preostajalo je, dakle, ludilo.

– Ne bojte se, niste poludeli. u pitanju su samo od-škrinuta vrata spavaće sobe i sunčevi zraci. Imate mno-go knjiga na noćnom stočiću, a na podu samo jednu.ustanovio sam da ste nju poslednju čitali. A vid mi nijetako loš. Nikakva magija, priznaćete.

– Zašto se lažno predstavljate? – upitao sam, samo dabih nešto rekao.

– A kakve to veze ima? Ni vi nemate nikakav grip,nego samo običan mamurluk. I takođe mi je dobro poz-nato s kim ste se opijali u ženinom odsustvu, dok ona posvetu traži pare za film o lođskom getu. ha, znam čak išta ste pili! pa šta, je l’ to nešto menja?

Nije ništa menjalo, jer sam ga i dalje video. Lice kaoda je naginjalo ka plaču, ali je u uglovima usana vrebala

17

prepredenost. Tek sam tada između palca i kažiprstaugledao trag tetovaže.

– Nije slučajno što se predstavljam s loše strane.Koristim priliku da vas malo namučim. Za početak, gor-ka pilula što od tako rđavog čoveka planirate da primitenovac, zatim iznenađenje da takvi poput mene mogu daznaju o nečemu o čemu mudrijaši pojma nemaju, i zakraj poniženje što ćete upravo zahvaljujući meni proži-veti nešto što još nikome nije dato. Baš sam nevaljao?

Najčvršćim glasom kakav sam bio u stanju da ispu-stim, zamolio sam ga da pređe na stvar.

– Ako tako želite. Opisaćete za mene izvestan sudskiproces, u pisanom obliku, ako je moguće. Otkud sad tajizraz lica? Više biste voleli da je u pitanju trka pasa? – Izbočnog džepa sakoa izvukao je debelu kovertu i počeonjome da se hladi, međutim, videvši moju grimasu, ubr-zo je dodao: – Znam, imate želju da me šutnete u dupe,ali uveravam vas da će razum pobediti. A sada me saslu-šajte. Doputovao sam iz Bremena. Sedim pred vama sašeširom na glavi, u kožnim čakširama sa hozen tregeri-ma, i obraćam vam se jodlujući.

– u Bremenu ne jodluju – razborito sam primetio.– Vi meni to govorite? Ja hteti samo vašu maštu pec-

nuti. Ich bin unuk hansa Bibova. Znate li o kome govo-rim? – Imao je trijumfalan izraz lica, kao da je bio sve-stan da me je iznenadio. Ljubazno odgovaram da Bibovnije imao dece, i tek tada zapravo počinje: – Da nije go-spodin biti malo previše hrabar? I ja isto imati nekadKatzenjammer, jer puta jednog preterati šnaps. Dobranemačka glava boleti mene tada čitavih zwei stunden.

18

Ipak ću vam reći, herr Andreas, čak ni tada ja nematitolika hrabrost da znam alles o deci iz Bremena i okoli-ne.

Želim da što pre ode, zato kažem pomirljivo: –Dobro, dakle. Vi ste njegov unuk, ali šta s tim?

– Vi zasigurno znate pesmu Theo, wir fahren nachLodz, i zar se nikad niste zapitali zašto posle toliko godi-na Johan, jer Johan je moje ime, dolazi nach polen?priznao sam ko sam da bih vam ukazao na ozbiljnost si-tuacije. Da li već možete da pretpostavite kome će se su-diti? No, nemojte se naprezati...

Bol mi je parao glavu, grlo mi je bilo potpuno suvo.uz oprez da mi ne zadrhti ruka krenuo sam po flašu svodom, i naravno, malo sam prosuo. Gle čuda, prihvatioje to kao moj uspeh.

– Ne uzbuđujte se, molim vas, wasser će se osušiti, jertakvo je stanje stvari, a najvažnije je da vi sad znate. Toje typische reakcija. Ja kada sam saznao šta se kuvati, uh-vatila me uporna štucavica. Tek pošto žena mene pre-strašiti bilo fertig. Grosse iznenađenje da vi tako brzoshvatiti. potiče vaša porodica možda iz Šlezvig-holštajn? pametni se ljudi onde rađaju... – Nisam čekaoda se wasser osuši i držeći salvetu sagnuo sam se dopoda. Krv mi je udarila u glavu udvostručenom snagom,najvažnije je ipak da Johan nije primetio moj izraz lica.Nije ni morao da ga primeti, i dalje je terao svoje. – Viveć znate koliko je to delikatna stvar. Ko bi mogao i dapomisli da će da ga se dokopaju? Čudi vas što hoćemoda se upoznamo s tim židovskim bezobrazlukom? Nakraju krajeva, mi Nemci smo stvorili to mesto. Stigli

19

smo prvi, često za jedini prtljag imajući vredne ruke iglave pametnije od vaših... Ne mnogo pametnije, nara-vno. Ja dobro znati šta je to korektnost, ne samo politi-čka...

podigao sam glavu od poda i pogledao ga u oči.– Brbljajući te budalaštine pokušavate da prebacite na

mene priviđenja svoje bolesne ideje?Sneveselio se. – Shvatate li da je to nemoguće? Da to-

liko godina posle rata vi tako smatrate? priznajem, nepostoji način da vas ubedim. Ali ako bih rekao da je onos Bibovim samo kamuflaža?

– Ne bih poverovao.Nasmejao se. – A da li biste poverovali ako bih vam

priznao svoju jevrejsku krv? Na onim stranicama o njojne sumnjate jedino kod Isusa i njegove mame, pa vam tone bi bilo teško. Ako Jevreji mogu sve, da li bi onda ima-li neki problem po tom pitanju? Čuli ste za hasidskog ra-bina iz Bobove? Njegov brat Jezekilj imao je sina. Takoje, to sam upravo ja, mada nisam previše religiozan.razočarani ste? Verujte mi, i tako uživam poštovanje.uostalom, da je drugačije, zar bih uspeo sve ovo da saz-nam?

hteo sam da upitam da li je potrebno da primetimzulufe i crni šešir, koji nije skidao i pored toplote u sobi,međutim, i bez pitanja je na to bio spreman.

– Ako vam je potrebno, možete da pogledate čak ikako zabacujem talit. Valjda se računa. I, šta, i dalje mesmatrate ludakom?

Nije postojao odgovor kojim se ne bih podsmevaojednom od nas dvojice.

20

– Ako me sećanje služi, ostalo je još malo viskija.Zašto ga ne bismo dovršili i potom se zauvek rastali? Jasa svoje strane obećavam da neću taknuti alkohol dokraja godine.

po prvi put se osmehnuo. – Neverni Tomo, razmi-šljanje o svemu čovekov je najveći usud. Obećao samvam da ćete doživeti nešto izuzetno, a sada dodajem daćete ne malo toga i saznati. molim, i dalje ste nezado-voljni? u tom slučaju, poslednji argument. Izlazim zakoji trenutak, a vi prebrojte novac koji ću ostaviti na sto-lu. Ako čak i jesam lud, novac je posve normalan.Vodeni žig i metalna nit, istinsko oličenje zdravlja. Štavas košta da učinite zadovoljstvo ludom starkelji, kad seveć toliko istrošio?

Nije bio loš, jer je najprostijim sredstvima uspeo daostari za pedeset godina. Zamućenje očiju, obešena do-nja usna, fleke po čelu. Ne znam da li bi Li Strasberg,koji je znao sve o Stanislavskom, umeo tako nešto danauči. ukoliko je novac čak i veći falš od karaktera kojije stvorio preda mnom, ipak bi ga vredelo pregledati.ustao je i pogladio nepostojeću ivicu na pantalonama.ponovo je bio smešni čikica, koji je pomalo gunđao.Koverta, zasigurno ispunjena parčićima običnog papira,stajala je na stočiću.

– Odlazim. Detalji su napisani na koverti. Lozinku iz-govorite glasno, jer stražar može biti nagluv. Ah, da, imolim vas, obucite sako. Neće škoditi malo poštovanjaprema ljudima među kojima ćete boraviti.

Ispratio sam ga do vrata. Ovoga puta stisak ruke sna-žan iznad svih očekivanja, a u očima nepomućen mir.

21

premda je to takođe mogla biti tuga, kako se to lepokaže: neizmerna.

regina već drugu noć nije spavala, ne računajući onihnekoliko trenutaka kada nije bila sigurna šta je java, a štasan. Gde su se izgubili Nemci? Zašto su njih troje dove-li tamo gde se završavao crveni tepih, a stepenice posta-le uske i strme? mislila je tada, još trenutak i haima ćeudariti kap, jer tako crvenog lica nije bio ni u besu. A ka-kav li je tek izraz lica imao kad je jedan od tih sumnjivihtipova ispred njega otvorio jedna od mnogih vrata i go-tovo ga ugurao unutra? S njom i malim su srećom lju-baznije postupali. Čak su im poželeli laku noć, mada jošnije bilo ni veče. Želela je da pita kada će biti večera, alipre nego što je i primetila, njih više nije bilo.

Soba je bila mala, bez prozora, osvetljena samo sijali-com koja je visila sa tavanice, ali je na sreću bila urednai imala je kupatilo, koje ju je podsećalo na predratni stannjenih roditelja u poludnjovoj. Teško dišući sela je na je-dnu od dve stolice, i tek tada je shvatila da se njene stva-ri nalaze u lakšem koferu, koji je nosio haim. Trebalomu je, dakle, odneti ovaj u kom je imao sve, čak i krzne-ni zimski kaput. Kada je privukla kofer do njegovih vra-ta, ispostavilo se da su zaključana. marek je izgledaouplašeno i dugo je cimao kvaku, ali bez rezultata. Nijeznala šta bi mogla da kaže, i to joj je pokvarilo raspolo-ženje za dalje. Za svaki slučaj naredila mu je da dugoriba zube. pola noći oduzelo joj je razmišljanje o tomegde su ih dovezli, ali se radovala što su se strašne priče o

22

tome kuda su odvoženi ljudi pokazale izmišljenim. Tadaju je takođe obuzela nerazumna, neželjena misao da jehaim ponovo bio u pravu i da uopšte nije tako loše.Zatim se dugo borila s teškim disanjem, jer nije podno-sila zatvorene prozore, a posebno njihovo odsustvo, dokse najzad u hodniku nije začuo pokret koji je svedočio odolasku jutra.

marek se odmah probudio i u tami se prišunjao dovrata. proverava da li smo zaključani – pomislila je.Osluškivala je kako nežno pritiska kvaku, a potom su sevrata odškrinula i svetlo iz hodnika na trenutak je ispu-nilo sobu. Okrenuo je glavu kako bi proverio da li i onato vidi. Nije joj preostajalo ništa drugo, do da osmehompokaže kako je sve u redu.

misao o plaćenim računima polako je pobeđivala otporprema uzimanju novca radi nečijeg ćefa, ali je takođeupućivala i na slab karakter, jer sam bio obećao sebi daskoro neću mrdati iz Vroclava. u svom zrelom dobu bo-ravio sam tu svega dva sata, jer toliko bi se nakupilo odzadržavanja na stanici; a ako sam pak posle godina ma-štanja počeo da živim u gradu u kom sam rođen, to nijebilo zato da izigravam putnika. Dok doručkujem, krozprozor gledam na reku, i hodajući ulicama pogledomtražim senke svojih roditelja, koji su tu nekada, lepi imladi, završili svoje ratno potucanje. Nedavno sam saz-nao da u je mom stanu na nekadašnjoj Borzihštrase udetinjstvu živeo Vroclavljanin Alfred Ker, slavni knjiže-vni kritičar, kom je za ruku gospođice pringshajm kon-

23

kurent bio Tomas man, i možda je baš zato manove li-kove nazivao izlizanim. posle njega, što je već bilo lakoutvrditi, tu je živeo gradski većnik Lotar raber, čiji je sinstradao negde na istočnom frontu. Verovatno je bio pa-cifista, što nas je zbližilo u određenom smislu, jer jedanod mojih predaka takođe nije umro svojom voljom,mada u Sibiru. I sada, kada počinjem da se upoznajem sduhovima tog grada, siromaštvo i finansijske ucene tre-ba da me od njega odvuku, pa makar i nakratko?

Braneći se od posezanja za kovertu, odlučujem daodem do redakcije slavnog mesečnika „rita Baum“ i po-nudim im priču o ljubavi, koju bih napisao po motivimapesme iz detinjstva. Ipak, to bi moralo potrajati, jer lju-bavna pesma ponekad pođe za rukom i detetu, a dobrapriča o ljubavi retka je ptica. u tim razmišljanjima do-čekao sam podne, potom sam kao i obično gledao ureku, koja je bila tamno modra, čemu je teško čuditi sekad se sunce već nije ukazivalo. prolazeći pored stola,odvraćao sam pogled od koverte, a onda nova misao, dali da počnem da prodajem knjige i na taj način izbegnemodlazak. Vlasnici antikvarnica u koje sam nedavno na-vraćao tražili su poznavaoce, a kod jednog sam čak vi-deo i ceduljicu s natpisom: „Nemoj da dolaziš da ti pro-cenimo knjige, doći ćemo mi kod tebe“. Odbacio sammeđutim ovu ideju, i to s gađenjem, a kako bih gađenjudodao na značaju, snažno sam se udario u obraz.Izgledao bih kao otac koji umesto svog, prodaje bubregrođenog deteta. Obraz me je pekao, ali sam osećao i to-plinu, dok sam zamišljao električare, možda ne pretera-no načitane, ali koji zato umeju sjajno da očitaju struju.

24

Zaključio sam da nema izlaza i da će morati da se zara-đuje na način koji ugrožava slobodu, i to ne samo pe-sničku.

međutim, kada sam doneo odluku, osetio sam ola-kšanje i želju za životom. rad, pokret, vozovi, premešta-nje ljudskih masa, zarađivanje novca, a onda njegovotrošenje, to je ideja dostojna savremenog čoveka.Zapisivanje reči, a pre svega rečenica, da ne spominjemmisli, to je samozlostavljanje. moj idiotski entuzijazamtrebalo je da zamaskira poniženje, a takođe je gurao udrugi plan strah od nepoznatog. Ime hans Bibov nije seslučajno pojavilo. mogao sam čak da naslutim zaveru.Dozivanjem Bibova V. G. Zebald završio je svoj romanIseljenici, čime me je, priznajem, doveo u izvesnu konfu-ziju. Da li bi, dakle, odlazak u Lođ trebalo povezati saonim o čemu sam još davno sebi zabranio da razmi-šljam? Za svaki slučaj pozvao sam Ježija V, lodzermen-scha od glave do pete, koji je kao dete zamalo bio jedanod asistenata snimatelja na snimanju Obećane zemlje.Želeo sam da imam svedoka za sve što me je tamo mo-glo zadesiti.

– Da li bi ušao u nešto rizično u našem prokletomgradu? – Nije poznato zašto sam rekao „našem“, uosta-lom sam mi je pomagao pri seljenju, tvrdeći da mi onosleduje kao zatvoreniku za dobro vladanje.

– rizično? uvek. – možda mi se učinilo, ali u njego-vom glasu osetio sam olakšanje.

25

Andžej BartFABrIKA muhOLOVKI

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačamilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-102-9

štampac-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.162.1-31

БАРТ, Анджеј, 1951-

Fabrika muholovki / Andžej Bart ; prevela

sa poljskog Vesna Milutinović-Đurić. -

Beograd : Zavet, 2014 (Beograd : C-print). -

245 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Z)

Prevod dela: Fabryka muchołapek / Andrzej

Bart.

ISBN 978-86-7034-102-9

COBISS.SR-ID 210697996