1

ANTIKA FILOZOFIJA Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit

Tales Metafizika: voda kao osnovni element prirode Primeujui da u prirodi sve raste uz pomo vode i vlanosti, smatrao je vodu osnovnim naelom, odnosno elementom prirode. Ne samo da je izvor svega voda je uz to i neka vrsta zalihe svih stvari. Zgunjavanje (led) i razreivanje (para) vode predstavljaju prve etape u stvaranju svega. Talesa moemo da smatramo prvim materijalistom u metafizici, iako uz izvesna ogranienja: 1) nije smatrao da u prirodi postoji samo materija, ve da je ona prosto izvor svega, i 2) poto je za osnovu prirode uzeo vodu, dakle jednu specifinu materiju, ograniio se na ono to je ulima dostupno. Epistemologija: nekritika zdravorazumska i (rana) nauna analiza Budui da je bio naunik i dobar poznavalac prirode, Tales je do svojih filozofskih shvatanja dolazio posmatranjem prirodnih pojava. Meutim, poto nije postavljao pitanje o mogunosti i metodama saznavanja, njegovi su zakljuci zapravo zdravorazumski i (najraniji) nauni odgovori na pitanja kojima se i mit bavio: pitanje o poetku sveta, o jedinstvu i razlikama sveta itd. Znaaj: Bez obzira na empistemoloku ogranienost svojih shvatanja, Tales je ipak prvi u filozofiju uneo pitanje poetka svih stvari i pokuao na njega da odgovori jednim specifino filozofskim pristupom: pronalaenjem jedinstva u razlici. Raznovrsnost sveta, odnosno onoga to nam je ulno dostupno, Tales je shvatio kao raznovrsnost manifestacija jedne iste materije vode.

Anaksimandar Metafizika: bezgranina supstancija (apejron) kao poetak i sutina svega Za razliku od Talesa, Anaksimandar smatra da jedan od etiri elementa (voda, zemlja, vazduh, vatra) ne moe da bude osnova prirode, jer bi tada morao da potisne ostale elemente. Zato Anaksimandar pretpostavlja postojanje jedne drugaije materije, materije koja je bezgranina, koja sve obuhvata, i koja je vena nazvao ju je apejron. Apejron nije stvoren, ve postoji bez poetka i bez kraja, i zbog toga je vie princip nego materija; sve to je ulima dostupno, celokupna raznovrsnost materije, nastala je unutranjim kretanjem apejrona. Kada stvoreni elementi ili stvari prekorae svoju meru (kada nastane neravnotea meu njima), Anaksimandar kae da se vraaju natrag u apejron. Na taj nain apejron odrava ravnoteu i Anaksimandar to naziva pravdom, dok nepravdom smatra

upravo prekoraenje mere, odnosno naruavanje ravnotee elemenata u prirodi. Isticanje odreenog principa, nasuprot odreenoj materiji, ini Anaksimandra vie idealistom nego materijalistom. Epistemologija: kritika zdravorazumska i (rana) nauna analiza, ali obavijena misticizmom mitova Traei, kao i Tales, jedinstvo u razlici, Anaksimandar kritiki pristupa analizi prirode; meutim, za razliku od Talesa, kritiki pristup mu omoguava da kao osnovu prirode shvati odreeni neempirijski princip, a ne neku specifinu materiju. Sa druge strane, injenica da je apejron ulima nedostupan i da nije podloan analizi, ini Anaksimandrove stavove vie mistinim, nego filozofskim ili naunim. Taj misticizam, takoe, omoguava sjedinjavanje idealizma i materijalizma u Anaksimandrovoj filozofiji. Etika: paralela izmeu prirodnog poretka i drutvenog poretka Anaksimandrovo metafiziko shvatanje o poretku izmeu elemenata, odnosno o neravnotei i prekoraivanju mere kao nepravdi, a odravanju poretka i mere kao pravdi, moe da se smatra odrazom njegovih etikih shvatanja. U tom sluaju bi njegov drutveni ideal bio zajednica u kojoj vlada ravnotea i poredak, a svako naruavanje poretka predstavljalo bi nepravdu. Znaaj: Pre svega, Anaksimandar ide dalje od Talesa u analizi jedinstva u razlici, jer primeuje da jedan element ne moe da se smatra osnovom sveta, ve da je potrebno pronai jednu vrstu super-materije ili meta-materije iz koje sve nastaje i koja sve ureuje. Dok je Tales znaajan zbog postavljanja pitanja o osnovi (poetku, principu) svega, Anaksimandar je znaajan kao prvi pravi metafiziar.

Anaksimen Metafizika: vazduh kao osnovni element prirode Anaksimen razmilja kao i Tales: trai poetak i osnov prirode u odreenoj materiji, ali umesto vode, postavlja vazduh za osnovu. Meutim, Anaksimen u filozofiju unosi novo pitanje: pitanje odnosa kvaliteta i kvaniteta. Tales je govorio o zgunjavanju i razreivanju osnovnog elementa (vode) kao nastajanju svake pojedinane stvari, dok je Anaksimen tu ideju dalje razvio i dao joj konkretnu argumetnaciju. Zgunjavanje i razreivanje tiu se kvantiteta materije, i promenom tog kvaniteta nastaje novi kvalitet: razreivanjem nastaje vatra, a zgunjavanjem voda, zemlja, kamenje itd. Postoji, meutim, i obrnuto tumaenje Anaksimenove filozofije: budui da je vazduh

2

sastavni element svake materije, sve je kvalitativno istog tipa, dok se razlikuje jedino u kvantitetu tog kvaliteta. Oba tumaenja ukazuju da je Anaksimenova filozofija u odnosu na Talesovu i Anaksimandrovu izrazitije materijalistika, jer barata jedino odlikama materije. Epistemologija: nekritika zdravorazumska i izrazitija (rana) nauna analiza Poto je razmiljao po Talesovom modelu, Anaksimen ini iste metodoloke i epistemoloke greke. Pa ipak, osnovna novina u metafizici shvatanje odnosa kvaliteta i kvaniteta ini njegove analize vie naunim. Znaaj: I ovde se interpretatori razilaze: jedni smatraju da je Anaksimen dostigao vrhunac miletske filozofije, dok ga drugi smatraju korakom nazad u odnosu na Anaksimandra. Pitanje odnosa kvaliteta i kvantiteta najvei je njegov doprinos filozofiji, i predstavlja jedno od najvanijih pitanja mnogih kasnijih filozofija.

Heraklit Metafizika: borba suprotnosti kao osnovni princip Za razliku od Anaksimandra, koji suprotnosti i razlike (uzajamno preplitanje elemenata) unutar prirode smatra naruavanjem ravnotee, Heraklit pristupa sasvim obrnuto: za njega svet i postoji zahvaljujui borbi suprotnosti. Ta borba suprotnosti uzrokuje sve promene, stvara ivot i daje smisao svemu; svet je procesu neprekidnog nastajanja i nestajanja. Pa ipak, te promene nisu haotine prirode, ve se deavaju po odreenom principu, odnosno deluju po zakonu koji je Heraklit nazvao logos (re, zakon, um, itd.). Logos je usklaenost opte borbe suprotnosti, ili drugim reima: logos ini jedinstvo svih stvari, dok one postoje uvek u svojoj razlici i uzajamnom sukobu. Usled postojanja tog poretka (logosa), svet ne moe da propadne, ve stvari jedino prelaze iz jednog oblika u drugi, troei se u borbi i ponovo se razvijajui iz borbe, u drugom obliku. Taj apstraktni princip borbe Heraklit je predstavio kroz pojam vatre: svet je "veno iva vatra koja se s merom pali i s merom gasi". Takoe, vatra je ona koja menja kvalitet stvari ona prodire i unitava, ali toplota takoe omoguava razvoj i ivot. Heraklit je poznat po izjavi da "sve tee", odnosno da je promena sutina i poredak sveta. Epistemologija: prvi racionalista, iako zadrava mistiki pristup Heraklit je prvi ukazao na problematinost zdravorazumskog i ulnog analiziranja prirode. Smatrajui da postoji odreeni poredak sveta (logos), i da taj poredak nije jednostavno stavljen pred naa ula (iako je promene lako uvideti), smatrao je da jedino razumom moemo da doemo do razumevanja tog poretka. Na taj nain Heraklit predstavlja prvog racionalistu u filozofiji: ula nisu pouzdano polazite za razumevanje sveta, ve je to razum,

racionalno promiljanje. Meutim, izraavao se delimino proroki, delimino kroz metafore, zagonetke, stihove itd., usled ega njegova racionalost ostaje obavijena misticizmom. Etika: aristokratski moral Shodno epistemolokom stavu, Heraklit je smatrao da adekvatno korienje razuma razlikuje 'budne' od 'uspavanih' ljudi, odnosno one koji shvataju logos od onih koji samo ivotare u svetu. Smatrajui da je razumnih ljudi premalo, prezirao je masu i njen nain ivota i vrednosti koje zastupa. U skladu sa tim, podravao je tiransko ureenje i protivio se demokratskom. Pa ipak, odbijao je da uestvuje u javnom (politikom) ivotu smatrao je da svi ljudi ive odreeni logos, tj. da ih vodi neka vrsta sudbine koju nije mogue izmeniti. Za mudrog oveka shvatanje logosa znai uvianje da sve funkcionie na ureen nain, i da se sve po pravilu menja; mudrom oveku tada ostaje da ivi u skladu sa logosom. Znaaj: Pored toga to je prvi racionalista u filozofiji, Heraklit je znaajan i zbog specifinog shvatanja jedinstva u razlici. Umesto da, kao prethodnici, jedinstvo shvati kao osnovnu materiju koja je sveprisutna i iz koje nastaju razlike, Heraklit samu razliku shvata kao sastavni deo i sutinu jedinstva. Jedinstvo obezbeuje racionalni princip, logos, odnosno poredak po kojem funkcionie borba suprotnosti.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. ta je zajedniko metafizikama Talesa, Anaksimandra, Anaksimena i Heraklita? 2. Kakve slinosti imaju metafizika shvatanja ovih ranih filozofa sa savremenim naunim teorijama; kakve su razlike? 4. Na koji nain njihove metafizike teze mogu da se argumentuju; kako mogu da se kritikuju i opovrgnu? 5. Kakav je odnos njihovih metafizikih stavova i epistemolokih pristupa; koliko i kako moe da se govori o tome da metafizika odreuje epistemologiju, odnosno da epistemologija odreuje metafiziku? 6. Kako bi izgledalo drutvo ureeno po Anaksimandrovoj etici; kako po Heraklitovoj? 7. U kojoj su meri etika shvatanja ovih filozofa prisutna u naem drutvenom ureenju?

3

ANTIKA FILOZOFIJA Pitagora

Metafizika: kosmos ureen brojevima i njihovim uzajamnim odnosom; sve stvari su brojevi Pitagorejci su bili najvei matematiari svog doba, i sve su pojave u prirodi objanjavali preko brojeva i njihovog uzajamnog odnosa. Sve stvari mogu da se izbroje i da se izraze brojem, a pitagorejci su se naroito bavili numerikim odlikama muzike. Muziku harmoniju, ureenu brojevima, smatrali su odrazom kosmike harmonije; dok su miletski filozofi govorili o suprotnostima i sukobu, pitagorejci su preko brojeva objanjavali numeriku ureenost suprotnosti i harmonije. tavie, ili su i dalje: za njih sve stvari jesu brojevi. Budui da su sve stvari ograniene, mogue ih je predstaviti brojevima, jer su brojevi najjasniji i najprecizniji za opisivanje ureenog i geometrijski definisanog objekta ili stvari. Pravili su osnovnu razliku izmeu parnih brojeva i neparnih, pri emu su parni shvaeni kao neogranieni, a neparni kao ogranieni.

slika 1

slika 2

slika 3

Epistemologija: racionalistika i (rana) nauna analiza, misticizam Kao i Heraklit, i Pitagora je u razumevanju prirode krenuo od razuma, odnosno racionalnog promatranja i analiziranja optih i apstraktnih kategorija (pojmova harmonije, broja, kvantiteta) i svoje istraivanje zasnovao na matematikim proraunima, svodei svoju filozofiju dobrim delom na

nauku. Meutim, mistinost pitagorejstva se ogleda u injenici da je matematiko saznanje na nenauni nain (proglaavanjem, zamiljanjem, propisivanjem) dovoeno u vezu sa specifinim religijskim shvatanjem sveta. Etika: religijsko (asketsko) bratstvo i stroga pravila, radi ouvanja istoe due Pitagorejci su iveli u striktno ureenim zajednicama, sa manjim ili veim politikim uticajem na ivot polisa u kojem su se nalazile. iveli su asketski, pridravajui se strogih pravila koje je Pitagora propisao (smatrali su ga boanskim ovekom, posrednikom izmeu besmrtnih bogova i smrtnih ljudi), ali su ujedno pokuavali svoja pravila da proire na ceo polis, usled ega su esto dolazili u sukob sa ostalim graanima. Osnova njihove etike je uenje o metempsihozi (selidbi dua nakon smrti tela u drugo telo). Odravanje istote duha i asketskog ivota omoguava ponovno pojavljivanje due u telu oveka, a neumni ivot dovodi do selidbe due u telo ivotinje ili ak biljke. Dua je, dakle, besmrtna. to se tie naina ivljenja, pitagorejci su smatrali da postoje tri puta: teorijski (posmatraki) ivot, praktini (politiki, javni) ivot, i golo uivanje. Samo oni koji tee teorijskom ivotu, odnosno uvianju istine i kosmikog poretka, i koji ive u skladu sa tim poretkom, mogu da se nadaju da e im se dua nakon smrti preseliti u drugo ljudsko telo. Znaaj: Pored toga to su bili prvi veliki matematiari, pitagorejci su znaajni i zbog toga to su dalje razvili racionalnost nasuprot naivnoj interpretaciji prirode, kakvu su imali raniji filozofi miletske kole. Takoe, pitagorejci su prilino uticali na Platona, naroito idejom o negovanju ispravnog ivota i istoe due.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Kako bi moglo da izgleda pitagorejsko 'konstruisanje' oveka putem brojeva i njihovog meusobnog odnosa? 2. Kakva je veza izmeu numerikog ureenja kosmosa (metafizike) i strogog naina ivota (etike) kod pitagorejaca? 3. Kako Heraklit shvata jedinstvo i razliku, a kako pitagorejci? 4. Objasniti razvoj ideje poretka, odnosno ureenosti sveta (kosmosa, prirode) u metafizikama od Talesa do Pitagore.

Ogranienost neparnog broja predstavljali su kao konstantnu proporciju izmeu kvadrata koji opisuju ureene neparne brojeve (slika 1), dok je nepostojanje proporcije kod opisanih pravougaonika oko parnih brojeva znak neogranienosti parnih brojeva (slika 2). Takoe, broj jedan je oznaavao taku i jedinstvo; broj dva dve take, odnosno pravu ili suprotnost i razliku; broj tri tri take, odnosno povrinu ili jedinstvo i razliku; i broj etiri geometrijsko telo, odnosno otelotvorenje jedinstva i razlike. Na taj nain su pokazivali da je svako telo samo odreena kombinacija brojeva. Kao izraz numerike harmonije kosmosa, pitagorejci su posebno potovali tetraktis, figuru koja predstavlja broj 10, kao zbir jedinice, dvojke, trojke i etvorke (slika 3). Konano, iako su uzeli apstraktni princip (broj) za osnovu svega, ipak nisu bili idealisti jer su broju pridavali atribute materije.

4

ANTIKA FILOZOFIJA Parmenid, Zenon, Empedokle, Anaksagora

Parmenid Metafizika: Isto je misliti i biti; Bie je jedno, veno i nepromenjivo. Parmenid polazi od pitanja da li postoji bie ili nebie (nita). Meutim, Parmenid je sasvim svestan da se pitanje postavlja i na pitanje odgovara u miljenju. Mi, meutim, ne moemo da mislimo nebie ono jednostavno nije; da moemo da ga mislimo, ono bi postojalo, ali tada ne bi bilo nebie ve bie. Shodno tome, Parmenid izjednaava miljenje i bie: isto je misliti i biti. Drugim reima, postoji jedino ono to moe neprotivreno (logiki) da se misli. Budui da samo bie postoji, ono mora da bude (1) bez poetka i veno, jer kada bi imalo poetak, moralo bi da nastane iz neeg drugaijeg, tj. nebia, a iz nebia nastaje jedino nebie; takoe, ako ima kraj nakon kraja sledi nebie, a ono ne moe da postoji; dakle, bie je bez poetka i veno; (2) celo (Jedno), jer kada bi imalo delove, oni bi bili razdvojeni nekom drugaijom materijom, odnosno neto bi bilo izmeu njih, a to bi moralo da bude nebie koje ne postoji; dakle, bie je celo i nema delove; (3) nepromenjivo, jer kada bi se bie menjalo to bi znailo da neto novo nastaje, a novo moe da nastane ili iz bia ili iz nebia i poto iz nebia nastaje jedino nebie (nita), onda to novo ve mora da bude sadrano u biu, tj. bie ve sadri sve mogue promene; dakle, bie je nepromenjivo; (4) nepokretno, jer kada bi se kretalo moralo bi da zauzima prethodno prazan prostor, odnosno nebie, a nebia nema; dakle, bie je nepokretno; i (5) sferino i (prostorno) ogranieno, jer kada bi imalo drugaiji oblik onda bi ga bilo na jednom mestu vie, na drugom manje, tj. ne bi bilo jednako stvarno u svim smerovima; sa druge strane, prostorna neogranienost znai i neodreenost, a jedino nebie ne moemo da odredimo; dakle, bie je sferino i ogranieno; i (6) sve to se kree, menja, nastaje, to ima delove, itd. odnosno sve to ne ispunjava prethodne uslove sve je to protivreno i zbog toga ne postoji. Parmenid smatra da veina ljudi misli protivrenosti: i bie i nebie (npr. da neto postoji i da se kree a Parmenid dokazuje kako neto to postoji ne moe da se kree), i stoga se ne nalaze na putu istine, ve na putu privida. Ko tei istini uvidee da ula varaju i da postoji istina koja je u sebi neprotivrena, ak iako protivrei naem svakodnevnom iskustvu.

Epistemologija: racionalistika i logika Parmenidova metafizika ukazuje na njegovu jo izraeniju racionalnost od Heraklita ili pitagorejaca: i Heraklit i pitagorejci koliko god isticali apstraktni princip nasuprot ulno dostupnom ipak svoja shvatanja opravdavaju kroz ulno iskustvo i pokuavaju da objasne

svet koji ulima doivljavamo. Parmenid, sa druge strane, eli jedino da se bavi istinom, a poto je neprotivreno miljenje smatrao istinitim nije ga se ticalo objanjavanje razlika u ulnom svetu, niti sam nastanak ulnog sveta. On je sve to je protivreno jednostavnim potezom odbacio kao lano, odnosno kao nepostojee, kao privid. Izjednaavanje miljenja i bia postignuto je strogim logikim zakljuivanjem, te je Parmenid prvi koji je pitanje metode shvatio ozbiljno. Znaaj: Pored isticanja uloge jasne metode, Parmenid je znaajan kao 'otac' i savremenog idealizma i savremenog materijalizma. Izjednaavanje miljenja i bia uticalo je na Platona i sve kasnije idealiste, ali Parmenid nije bio idealista: njegovo bie je prostorno ogranieno, ono je materijalno iako nam ula o njemu drugaije govore; sa druge strane, naredni grki filozofi-materijalisti shvatili su Parmenidovo uenje o karakteristikama bia kao karakteristike materijalnih estica.

Zenon Zenonovi paradoksi: Kao sledbenik Parmenidove filozofije, Zenon je pokuavao da odbrani stavove svog uitelja od stalnih kritika drugih filozofa, pre svega pitagorejaca. Pitagorejci, istiui smisao i znaaj brojeva, odnosno mnotva, podsmevali su se Parmenidovom shvatanju Jednog (bia) kao nedeljivog i nepokretnog. Zenon je konstruisao mnotvo tzv. paradoksa kroz koje je hteo da pokae da bi prihvatanje pitagorejskih teza o deljivosti prostora i postojanju kretanja bilo protivreno i besmisleno. Osnovni model tih paradoksa bio je sledei: uzeti za ozbiljno pitagorejsko shvataje o deljivosti prostora i postojanju kretanja, i kroz izabrani primer iz svakodnevnog ivota pokazati da pitagorejska filozofija sa sopstvenog stanovita zapada u besmislicu i protivrenost. Prvi paradoks: putovanje. Ako putujemo od Beograda do ida, prvo moramo da preemo pola puta, odnosno da stignemo do Rume. Meutim, da bismo do Rume stigli, moramo da preemo pola puta do nje, tj. moramo da stignemo do Stare Pazove. Opet, treba stii i do pola puta do Stare Pazove, pa do pola puta te polovine i tako u nedogled. Konano, potrebno je da preemo mnotvo beskrajno malih razdaljina, a to bi trajalo beskrajno dugo. Dakle, kretanje je nemogue, jer je svaki prostor deljiv. Drugi paradoks: Ahil i kornjaa. Ahil pokuava da stigne kornjau koja ima malu prednost. Meutim, kada Ahil stigne na mesto gde je kornjaa na poetku bila, ona je ve odmakla par centimetara, te Ahil mora da dostigne tu novu taku. Tada se, meutim, kornjaa pomerila jo koji milimetar i Ahil e morati stalno da dostie taku koja je

5

sve blia kornjai, ali samu kornjau nikada nee stii jer je prostor deljiv. Trei paradoks: strela. Strela koja leti izgleda kao da se kree, ali je u svakom vremenskom trenutku zapravo u jednom mestu, nepokretna. Zbir svih tih trenutaka ne moe da stvori pokret. Nama se ini da strela leti, ali ona zapravo miruje. Znaaj. Zenon je logiko zakljuivanje (tenju ka neprotivrenosti) razvio u poseban sistem dokazivanja: dijalektiku. Dijalektika predstavlja konstruisanje dva suprotna stava (teza i anti-teza), a njihova borba - odnosno logika razrada mogunosti da je samo jedan od ta dva stava istinit pokazuje koji je stav odriv. tavie, dijalektika najee pokazuje da dva stava nisu dovoljna, tj. da je istina u treem stavu koji sadri momente i teze i anti-teze. Kod Zenona je teza da je prostor deljiv i da kretanje postoji, anti-teza je primer iz svakodnevnog iskustva koji pokazuje da je teza protivrena. Meutim, Zenon pokuava da dokae neto tree: teza i anti-teza protivree jedna drugoj zato to je istina na treem mestu prostor nije deljiv i kretanje ne postoji, a ulno iskustvo opovrgava samo onu tezu koja se tie ulnog sveta. Na taj nain pokuava da pokae i da pitagorejska kritika Permenidove filozofije ne moe da se zasniva na ulnim (empirijskim) argumentima, jer je Parmenidova filozofija logiki sistem miljenja, a ne empirijska analiza.

Empedokle

Metafizika: Sile Ljubavi i Mrnje ureuju elemente Empedoklova metafizika predstavlja pokuaj izmirenja Parmenidove i Heraklitove filozofije. Od Parmenida preuzima ideju o biu kao nepromenjivom i venom, ali umesto jednog, Empedokle govori o etiri osnovna bia prirode: vatri, vazduhu, vodi i zemlji, koja postoje u vidu mnotva istovetnih materijalnih estica. Svaka od tog mnotva estica ovih elemenata ima karakteristike Parmenidovog bia, ali njihovo kombinovanje stvara ono to nam je ulno dostupno. Sve promene koje opaamo postoje na nivou kombinovanja osnovnih estica etiri elementa, dok su same estice, tj. elementi, nepromenjivi i veni. Stari pojmovi zgunjavanja i razreivanja, odnosno spajanja i razdvajanja, kod Empedokla imaju nove nazive: to su sile Ljubavi (Sklada) i Mrnje (Razdora). Te sile naizmenino deluju na osnovne estice, tako to Ljubav stvara raznovrsne oblike koje opaamo, sastavljajui estice raznih elemenata, dok Mrnja tei sastavljanju estica istog elementa to dovodi do rastavljanja i unitavanja stvari. Svet postoji u vidu ciklinog smenjivanja uticaja Ljubavi i Mrnje: kada Ljubav preovlauje, dolazi do nastajanja stvari i meanja elementarnih estica, ali onda dolazi do nesloge i Mrnja postepeno razdvaja sve stvoreno i razliito, rastavljajui svet na etiri osnovna elementa. Nakon toga opet nastupa

Ljubav i tako u krug. Tako Empedokle preuzima i Heraklitovu ideju o venoj promeni. Epistemologija: kombinacija kritike zdravorazumske i (rane) naune analize sa racionalizmom, ali obavijeno misticizmom mitova Budui da je kombinovao teorije prethodnih filozofa, Empedokle ponavlja njihove epistemoloke pristupe. U njegovoj filozofiji moemo da naemo skoro sve prethodne naine razmiljanja: i pokuaj racionalnog objanjenja pojava i strukture sveta, i svoenje na osnovne materijalne elemente ulima dostupne, i mistine sile koje deluju na osnovne elemente. Znaaj: Empedokle je znaajniji po uticaju koji je imao na svoje savremenike, nego po originalnosti i kreativnosti stavova koje je zastupao. Pre svega, bio je dobar govornik i lako je privlaio panju i divljenje sunarodnika, ime je uticao na prve sofiste u filozofiji; takoe, pokuavajui da izmiri neke od najvanijih filozofija svog vremena, ponudio je teoriju koja je delovala prihvatljivije, odnosno manje ekstremno od samih filozofija koje je kombinovao.

Anaksagora Metafizika: sitne estice (homeomerije) ureene dejstvom Uma Anaksagora, kao i Empedokle, kombinuje prethodne ideje, i to pre svega filozofije samog Empedokla i Parmenida. Kao i kod Empedokla, i kod Anaksagore osnovne estice imaju karakteristike Parmenidovog bia, ali je Anaksagora smatrao da o jedinstvu i odranju materije moe da se govori jedino ako postoji neki osnovni kvalitet koji je u svim stvarima prisutan, ma koliko one ulima bile razliite. Umesto o etiri elementa, on govori o homeomerijama beskonano deljivim, beskrajno malim i bezbrojnim esticama. Sve homeomerije sadre kvalitete svih stvari koje postoje i koje mogu postojati, i svaka je stvar sainjena od mnotva tih estica. Specifinost svake stvari odreena je onim kvalitetom koji preovlauje u homeomerijama koji ine tu stvar. Na primer, zlato je sastavljeno od mnotva razliitih homeomerija, ali u veini njih preovlauje kvalitet zlata, i usled toga se ono razlikuje od drugih stvari. Kao i Empedokle, i Anaksagora mora da pronae uzrok koji ureuje kombinovanje osnovnih estica, i umesto Ljubavi i Mrnje, on govori o Umu. Um postoji izmeu svih estica, sve ih proima i pokree. Mnogo izraenije nego logos kod Heraklita, Anaksagorin Um predstavlja sveprisutnu ideju i princip, sam sebi dovoljan i sam sebi uzrok. Epistemologija: kombinacija kritike zdravorazumske i (rane) naune analize sa racionalizmom ali obavijeno misticizmom mitova

6

Anaksagorin pristup saznanju ne razlikuje se od Empedoklovog, osim po tome to isticanje jednog pokretaa-uzroka (Uma) ukazuje na izvesni racionalniji pristup ba kao to je Anaksimandar u odnosu na Talesa prevladao isticanje odreene materije i odluio se za materijalni princip. Znaaj: Iako princip Uma moe da se shvati i kao idejni i kao materijalni, injenica je da Anaksagora jeste najvie uticao na kasnije idealiste u filozofiji. Aristotel i Hegel mu pridaju poseban znaaj, a neki elementi njegove filozofije pojavie se i kod njih.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. ta je zajedniko i razliito u metafizikama Heraklita, Parmenida, Empedokla i Anaksagore? 2. Kako moe da se argumentuje Parmenidovo shvatanje da je bie sferinog oblika, kada to pretpostavlja postojanje neeg izvan sfere? 3. Koji je znaaj principa neprotivrenosti u Parmenidovoj i Zenonovoj filozofiji? 4. Kako moe da se odgovori na Zenonove paradokse? 5. Kakva je slinost Empedoklove i Anaksagorine metafizike sa naukom?

7

ANTIKA FILOZOFIJA Atomisti: Leukip i Demokrit; sofisti, Sokrat

Atomisti: Leukip i Demokrit Metafizika: pokretni atomi u praznom prostoru. Kao i Empedokle i Anaksagora, i Leukip i Demokrit pokuavaju da pomire Parmenidovo uenje o jednom biu, sa promenama i razlikama (kao kod Heraklita). Meutim, umesto sila Ljubavi i Mrnje, odnosno Uma, Leukip i Demokrit svet objanjavaju potpuno materijalistiki i mehanicistiki. Za njih je svet izgraen od siunih, nedeljivih i ulima nevidljivih materijalnih estica: atoma. Atomi su istog kvaliteta, imaju odlike Parmenidovog bia, ali se razlikuju po obliku; kreu se kroz prazan prostor, sudarajui se i formirajui razne oblike. Ono to nastaje sudaranjem i spajanjem atoma mi opaamo kao objekte naeg sveta. Prve stvari koje su stvorene kretanjem atoma su etiri elementa (vazduh, voda, vatra, zemlja), a nakon toga stvaraju se svi objekti sveta. to se praznog prostora tie, atomisti su prvi grki filozofi koji ga prihvataju i direktno se suprotstavljaju Parmenidovom stavu da praznina, odnosno nebie, ne moe da postoji. Objanjavajui svet materijalistiki, atomisti su odbacili i potrebu za poetkom svega, odnosno naelom iz kojeg sve potie; atomi se uvek i veno kreu, mehanikim interakcijama nastaje svet i nema nikakvog poetka, nikakve svrhe postojanja atoma i svega to iz njihovog kretanja nastaje. Epistemologija: racionalizam podreen materijalizmu Za razliku od prethodnih racionalistikih pristupa saznanju, atomisti ne zahtevaju neki umni princip (logos, miljenje, Um) u objanjavanju sveta, usled ega je njihov racionalizam podreen materijalistikom stanovitu u metafizici. Znaaj. Atomisti su prvi filozofi koji su svet objanjavali iskljuivo materijalistiki, a mehaniko uzajamno delovanje smatrali jedinim realnim pojavama. Sedamnaesti i osamnaesti vek ponovo e otkriti materijalistiki mehanicizam, u jo radikalnijem obliku.

Sofisti Uz mnotvo filozofa koji svet interpretiraju na razliite naine, uz mnotvo razliitih metafizika, u Grkoj je opadalo poverenje u sposobnosti filozofa da zaista dou do izvesnih i korisnih zakljuaka o svetu. Budui da je u centru istraivanja ranih filozofa bila priroda, odnosno fizika, ljude je vie poelo da interesuje drutvo, odnosno drutveni odnosi. Peti vek p.n.e. predstavlja period u kojem politiki ivot drutva dospeva u fokus interesovanja uenih ljudi. Onaj koji razmilja o svetu,

odnosno filozofira, mora u prvi plan sada da stavi oveka i njegove potrebe, pre svega u drutvenom ivotu. Da bi znanje o tim stvarima bilo izvesnije od znanja ranijih metafiziara, ono mora da bude korisno. Znanje, kao upotrebljivo tj. korisno, postaje vrlina. Sofisti (znalci, oni koji poseduju znanje o neemu) se pojavljuju kao filozofi nove vrste: oni se vie ne bave metafizikom, budui da smatraju da u toj oblasti ne postoji pouzdano znanje, ve da se ideje razlikuju od osobe do osobe, od naroda do naroda, i kroz istoriju. Bavei se praktinom upotrebom znanja, sofisti postaju prvi prosvetitelji poduavaju ljude korisnim vetinama (pre svega retorikim) i na prvo mesto stavljaju oveka i njegov drutveni svet. Meutim, poto je osnova drutvenog ivota u to vreme polis, sofisti pre svega postaju uitelji u politici, govornitvu i advokaturi. Vrlo brzo se primetilo da sofisti, relativizujui mogunost istine, toliko naglaavaju momenat korisnosti, da su spremni da o odreenoj temi poduavaju iz svih pristupa: npr. u govornitvu poduavaju kako da se odreeni stav dokae, ali i kako da se opovrgne, tj. vie se ne interesuju za istinitost stava samo za svrhu koje govornitvo treba da postigne. Sofisti postaju kljuni u poduavanju ljudi koji tee da zauzmu pozicije moi u polisu. Zbog toga su mnogi kasniji filozofi, a prvi od njih Sokrat savremenik sofista smatrali da sofisti nisu filozofi ve prevaranti: oni prodaju znanje, ali ne mogu da kau nita o istini. Pa ipak, sofisti su posebno znaajni zbog toga to je njihov pristup doveo do slabljenja grke tradicije i do pojave novih pitanja i smelosti u kritici, koja do tada nije postojala usled oslanjanja na religijsku i politiku tradiciju. Pored toga, najpoznatiji sofisti su bili utemeljivai politike filozofije, posebno se bavei upravo politikim pitanjima i prvi put dovodei u pitanje neprikosnovenost pisanog zakona. Najpoznatiji sofisti bili su Protagora, Gorgija, Prodik, Antifont i Hipija. Protagora. Osnovna Protagorina ideja je da je ovek mera svih stvari, tj. da je stvarnost relativna i da je svaki ovek drugaije vidi, i stoga ne postoji i nije mogue postii univezalno istinito znanje o stvarnosti. Isto vai i za verska i politika pitanja: o bogovima svaki ovek misli drugaije i nijedan nema dovoljno jak dokaz, a u politici neke norme postiu svrhu u jednoj situaciji, jednom gradu, dok drugde ne uspevaju. Pa ipak, upravo zato to je u prvom planu postizanje svrhe, Protagora je smatrao da ni za jedan stav ne moemo da kaemo da je potpuno pogrean, te da je potrebno da se koliko-toliko pridravamo optevaeih stavova, stalno se trudei da ih uinimo korisnijim ili da ih menjamo ako vie nisu od koristi. Gorgija. Gorigija je najpoznatiji po svom filozofskom nihilizmu, izraenom u stavu: "Nita ne postoji; a ako postoji, ne bih mogao da shvatim; a ako bih shvatio, ne bih

8

bio u stanju da saoptim drugima." Sa druge strane, ostaje nam da delujemo, i u tom kontekstu Gorgija razvija retorike vetine kao vetine ubeivanja. Prodik. Sledei osnovni sofistiki stav o znaaju korisnosti, Prodik je smatrao da su sve religije nastale velianjem onoga to su ljudi smatrali korisnim. Ljudi su prvo potovali Sunce, Mesec, reke itd. zbog toga to su ta tela i druge prirodne pojave bile hsvatane kao donosioci odreenih koristi. Nakon toga, ljudi poinju da potuju pronalazae raznih korisnih vetina poljoprivrede, vinogradarstva, obrade metala itd., i njih predstavljaju kao bogove (Demetra, Dionis, Hefest itd.). Antifont. Prvi formulisao ideju o jednakosti Helena i varvara: i jedni i drugi imaju iste potrebe, isto ih zadovoljavaju, itd. tavie, Antifont razlikuje tzv. prirodni zakon od drutvenog zakona, odnosno ono to po prirodi stvari vai za pravedno i to svi priznajemo i prihvatamo, i ono to odreeno drutvo proglaava za normu. Upravo zbog toga to je drutveni zakon relativan i to moe lako da pogrei, moramo da budemo aktivni u drutvenom ivotu (politici) i da stalno proirujemo uvide i ispravljamo greke. Hipija. Nastavljajui Antifontovu ideju o razlici izmeu prirodnog i drutvenog zakona, Hipija je smatrao da su drutveni zakoni tiranski, da teraju ljude na ono to po prirodi nikada ne bi hteli ili inili, i da su za sve ljude vaei jedino oni nepisani, prirodni zakoni. Istiui da je pridravanje prirodnih zakona uroeno svima, dokazivao je Antifontov stav da su i Heleni i varvari jednaki.

Sokrat Epistemologija kao sastavni deo teorije o istini i vrlini I sam slian sofistima, Sokrat je bio njihov najvei kritiar. Sa sofistima je u potpunosti delio interesovanje za svakodnevni ivot i pitanja etike, ali je odbacivao njihov stav da istina i vrlina, tj. ono to je dobro, ne moe da se odredi unviverzalno. Zato je njegovo osnovno pitanje i bilo: kako treba iveti da bi se bilo u skladu sa istinom, odnosno sa onim to je "dobro"? Odgovarajui na to pitanje, Sokrat kae da je istinito znanje dobro ako se primenjuje (slino sofistima), i to je onda vrhunska vrlina. Drugim reima, znanje i vrlina su isto. Sa druge strane, istinito je ono to moe da obuhvati sutinu mnotva stvari, ono to prevazilazi relativizam i subjektivizam. Sofisti su bili relativisti jer su smatrali da nema univerzalnih istina, a subjektivisti su bili u onoj meri u kojoj kao Protagora kau da je ovek mera svih stvari, tj. da ne postoji istina van subjekta, oveka. Sokrat se tome protivio: instino realno postoji, izvan nas i u samim stvarima, i moramo da ga spoznamo i uskladimo svoj ivot sa istinitim. Da bismo dostigli znanje o optem, tj. istinitom, potrebno je da kroz raspravu sa drugima i sa samim sobom razvijamo ideje. Sokrat je rekao: "Znam da nita ne

znam", ime je hteo da kae da svakim novim saznanjem otkrivamo koliko jo stvari treba saznati, tj. koliko toga zapravo ne znamo. Raspravljanje nam je potrebno da bismo stalno propitivali svoje znanje, otkrivali njegove granice i prelazili ih. Prelazei u raspravi preko konkretnih upotreba nekog pojma, doraivaemo, odbacivati ili stvarati novu definiciju. Etika: ivot u skladu sa znanjem; pravedni ivot kao izraz moralne autonomije Budui da je znanje istine vrlina, Sokrat je smatrao da je mudar ovek onaj koji kroz raspravu uspeva da dopre do optosti, tj. istinitosti dobar ovek. Ko zna, odnosno ko zna ta je istina, nee initi zlo, jer je zlo jedino proizvod neznanja. Kao i sofisti, i Sokrat ne smatra da znanje kao takvo moe biti vrlina, ve ga pre svega vezuje za ivot u skladu sa znanjem, odnosno cilj znanja nije u samom znanju, ve u voenju dobrog i pravednog ivota. Taj pravedni ivot mora da bude manifestacija postignute moralne autonomije pojedinca: pojedinac mora na prvom mestu da se vodi idejama dobra, istine i vrline, i da ne dopusti ulima da ga zavode. Tek kada je ovekov razum nezavisan od ivotinjske prirode, pojedinac moe da postigne moralnu nezavisnost. Istine koje je u sebi prihvatio i spoznao dovee pojedinca do shvatanja drutvenih odnosa i do pronalaenja sopstvenog mesta u njima. Znaaj. Sokrat je prvi filozof koji je pitanje saznanja i istine shvatio preko etikih pojmova vrline i pravednosti. Iako su sofisti ve u potpunosti pomerili fokus sa metafizike i poeli da se bave politikim pitanjima, tek je Sokrat pitanje o oveku shvatio kao etiko pitanje. Takoe, njegova shvatanja imae presudan uticaj na Platona, jednog od najveih filozofa.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Koja je osnovna razlika izmeu metafizika Empedokla i Anaksagore, i atomista? 2. Zato atomisti moraju da prihvate postojanje praznog prostora? 3. Kakve promene u filozofiji donose sofisti? 4. Zbog ega sofisti naglaavaju znaaj delovanja, odnosno raspravljanja? 5. Koje su razlike, a koje slinosti, izmeu sofista i Sokrata? 6. Kako bi moralno autonomni pojedinac mogao da odgovori na optubu da kri zakon? Kako bi mogla da se opravda odbrana, a kako optuba?

9

ANTIKA FILOZOFIJA Platon

Metafizika: sve to opaamo samo je nesavrena kopija venih ideja Platon je od Sokrata preuzeo ideju o apsolutnim vrednostima, ali je to uenje razradio u posebnu teoriju o idejama. Ideja (grki: eidos oblik) predstavlja stvarnost: ona je vena, ujedno je i uzrok i uzor svim stvarima koje opaamo. Za svaku pojedinanu stvar, kao i za svaku grupu stvari bilo da se radi o predmetima koje svakodnevno koristimo, ili o pitanjima vrline, etike itd. postoji odreena ideja po ijem uzoru ta stvar u naem iskustvu postoji. Kao i raniji filozofi, i Platon je morao da objasni odnos izmeu pretpostavljenog sveta ideja i sveta koji ulima opaamo, odnosno da objasni kako dolazi do raskoraka izmeu onog to je idealno (to odgovara ideji) i onog to je prolazno (to svakodnevno doivljavamo). Da bi objasnio tu vezu i sutinu teorije o idejama, Platon se koristio metaforom, odnosno mitom o peini. Mit o peini poinje pretpostavkom da odreena zajednica ljudi ivi u peini, uz jedino svetlo koje dolazi od vatre koju zapale. Za te ljude, navikle jedino na taj izvor svetlosti, senke koje se pojavljuju na zidovima peine predstavljale bi realne objekte, jer ne bi znali ni za ta drugo. Meutim, ako bi iko od tih ljudi uspeo da izae iz peine na svetlo dana ako bi pre svega makar i pomislio da postoji neto vie od opaajnog sveta prvi kontakt sa svetlom dana verovatno bi ga zaslepeo. Ako bi, konano, uspeo da progleda, postepeno bi poeo da primeuje da postoji ceo jedan drugaiji svet od onog na koji je navikao upeini. tavie, ako bi dovoljno dugo opstao u tom svetu, poeo bi da gleda i u samo Sunce, koje bi u tom sluaju predstavljalo najjai izvor svetlosti. Sutina ovog Platonovog mita o peini je da veina ljudi provodi ivot u prolaznim stvarima, koje su prilino udaljene od njihove sutine. Sutina stvari je izraena u idejama, koje ine poseban svet, dostupan jedino umu. Sa druge strane, ako ovek uspe da odvoji svoje misli od onog to opaa, i ako se posveti tom svetu ideja, primetie da su sve stvari oko njega samo blede kopije tih venih ideja. Platon je prvi koji pravi razliku izmeu uma i razuma: razum je aktivnost uma koja je jo uvek vezana za opaajni svet, koja poinje i zavrava u opaajnom svetu poput raznih nauka koje se bave prirodom i ne dovode u pitanje realnost. Zakljuci razuma uopte ne govore o realnom svetu (dakle: o svetu ideja), ali onaj koji barata jedino razumom nikada i nee primetiti da ne poseduje pravo znanje, ve samo senku tog znanja. Za razliku od razuma, tek umom dostiemo svet ideja, idealnih oblika i uzora svega u ulnom svetu. Takoe, kada shvatimo da je samo senka idealnih vrednosti i oblika, ulni svet e nam postati nerealan to je zakljuak do kojeg nauke ne mogu da stignu. Filozofija, dakle, za Platona predstavlja najuzvieniju aktivnost uma: pronalaenje venih ideja. Zato oni koji uspeju da krenu dalje od pukog vidljivog,

koji spoznaju istinu dakle, filozofi moraju da se vrate natrag u peinu i objasne drugim ljudima pravu realnost sveta. Epistemologija: racionalnom dijalektikom do istine, odnosno ideja Budui da se realnost, tj. svet ideja, moe spoznati jedino umom, Platon kae da je put saznanja potrebno prei iskljuivo u umu. Radi se o isto pojmovnom saznavanju: ako je svet ideja nematerijalan, onda nema potrebe istraivati samu materijalnu stranu sveta, ve umom dostii sutinu samih ideja. Metodu kojom dolazimo do pojmovnih saznanja Platon naziva dijalektikom, nadovezujui se na Sokratova shvatanja. Filozofska dijalektika stvara i rastavlja pojmove na vrste, uvek pokuavajui da doe do strogog razlikovanja sadraja i znaenja tih pojmova. Idui od konkretnih stvari do optih pojmova, i obrnuto, dijalektika omoguava sagledavanje celine, tj. apsolutne istine. Iz saznanja celine, moemo da izvedemo saznanje o svakoj pojedinanoj stvari ili upotrebi pojma. Etika: ono to je u svetu ideja Dobro, u svetu ljudi (ula) jeste Pravda Platon je prvi filozof koji se pitanjem etike i politike bavio sistematski i posveeno tokom svog ivota. Delo u kojem je objasnio svoja etika shvatanja nazvao je Drava, i raspravu je posvetio traenju pravinosti i pravde u individualnom i drutvenom ivotu. Ispitivanje nastanka i ureenja drave slui kao laki pristup analizi pravinosti koja mora da postoji u dui: pretpostavka je bila da je neto lake zapaziti kada je u velikom, nego kada je u malom - pravinost u dui je u malom, zato se poinje sa analiziranjem drave, kao uveane due. Tri stalea u dravi. Drava nastaje zato to niko nije sebi dovoljan, ve trai jo toga. Pretpostavka je da su ljudi po prirodi odreeni da bolje rade neke poslove, te je zbog toga specijalizacija i podela rada preduslov razvoja drave. Platon razlikuje tri osnovne vrste ljudi (stanovnika drave): (1) 'obine ljude' zemljoradnike, zanatlije, itd., (2) uvare/ratnike, i (3) vladare. Pored prvobitnih stanovnika drave: zanatlija, zemljoradnika itd., potrebni su i oni koji e dravu tititi od neprijatelja i odravati red u njoj. Profesionalni uvari/ratnici potrebni su i zbog razloga zbog kojeg je i inae dolo do specijalizacije u dravi: bavljenje jednim poslom omoguava visoku umenost u njemu. Meutim, ako e uvari biti kao psi, oni e vie tetiti nego koristiti, zato je potrebno da budu vaspitavani da budu prijatelji blinjima, a nemilosrdni prema neprijateljima: to e se uiniti probranim gimnastikim i muzikim obrazovanjem i vaspitanjem. Mitovi, kao prvobitni oblik vaspitavanja, bie proputeni kroz reeto, tj. odabrani e biti samo oni mitovi i one prie koje e pogodovati razvoju uvara. Bie odstranjene i one

10

prie koje o bogovima govore kao o ljudima, tj. koje im pripisuju rava dela, pretvaranje i laganje. Hrabrost, razboritost, plemenitost, pobonost itd. su vrline uvara. Ritam i harmonija imaju posebnu ulogu u vaspitavanju, jer proimaju duu i uznose je probranim oseajima. Gimnastiko vaspitanje slui telu, ali neophodna je harmonija ta dva vaspitanja. Prenagljivanje u muzici stvorie mlitavo srce i mlitavog borca, dok e preterivanje u gimnastici stvoriti jakog ali neukog i zverskog borca. Stari treba da vladaju i nareuju, pa je tako i u dravi. Poto je najbolji u svom poslu onaj koji je za njega i najpogodniji, to e vladar drave biti iz redova uvara. On, meutim, ne mora da bude star, ali mora da proe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke, da bi zasluio poloaj vladara. Meutim, radi odravanja takvog stanja, Platon smatra da je potrebno uvesti tzv. feniansku la, koja kae da su bogovi one koji treba da vladaju pomeali sa zlatom, one koji su pomonici i uvari pomeali su sa srebrom, a zemljoradnike i ostale zanatlije sa gvoem i bronzom. Svako e raati decu slinu sebi, ali e se desiti i da rodi drugu sortu, i ona tada zasluuje da bude unapreena u red onih koji imaju isti metal u sebi. Pravina drava. Drava koja je ovako ureena zasluuje da se naziva mudrom, hrabrom, umerenom i pravinom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju dravom. Hrabrost se nalazi u staleu uvara, koji tite: oni tite ispravno mnenje, tj. ono koje su primili vaspitanjem i obrazovanjem. Umerenost, pak, predstavlja mogunost da se bude jai od samog sebe, a to u jednom oveku moe biti samo ako ono to je najbolje u njemu vlada nad onim to je loije. U dravi ima i strasti, sklonosti, bolova itd. ali manjina vlada promiljeno i mudro, te upravlja tim slabijim delom. Za razliku od hrabrosti i mudrosti, umerenost se prostire kroz celu dravu, to je vrsta hramonije. Pravinost, na kraju, znai obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni, drava e biti ovakva kakva se opisuje, tj. pravina. Pravinost za pojedinca. Sada, da bi se utvrdilo da li je to zaista pravinost, kree se u drugom smeru: poinje analiziranje pojedinca, da bi se potom opet vratilo dravi. Pojedinca koji u sebi ima istu strukturu kao drava Platon smatra pravinim, tj. kada odreeni deo oveka vri funkciju za koju je namenjen. Razumnosti pripada vostvo, zato to je mudra i zato to se stara o celoj dui. Volja mora da se pokorava razumnosti i da joj bude saveznik, a to e se najbolje uiniti muzikim i gimnastikim vaspitanjem. Tako ureena dua zauzdae poudu, strast, koja bi se inae gubila u ulnim uivanjima. Pojedinac je, stoga, hrabar kada njegova volja i u bolu i u zadovoljstvu uspeva da izvri ono to joj razum nalae, bilo to strano ili ne. Mudar je ovek po onom malom delu koji u njemu vlada, zapoveda, koji poseduje znanje o tome ta je prikladno za sva tri dela due, kao i za celinu. Umerenost je saglasnost, harmonija ovih svojstava due. Kao u dravi, tako je i u organizmu pravinost kada se svaki deo due bavi onim za ta je najsposobniji, i kada

obavlja samo tu funkciju. Vrlina za duu je zdravlje, lepota i snaga, a porok je bolest, runoa i slabost. Upravljanje dravom. Upravljanje dravom bi trebalo prepustiti filozofima, a oni moraju biti najbolji uvari, tj. moraju znati zbog ega su zakoni ispravni, ta znae, kako se sprovode, a moraju imati i sposobnosti uvara zakona. Filozofi nisu nepotrebni i beskorisni, ve ljudi ne znaju da ih upotrebe tako kako bi bili najkorisniji, jer se za kormilo drave otimaju najgori, a ne najbolji. Nijedno postojee dravno ureenje ne pogoduje razvoju filozofa, niti je dostojno filozofske prirode. Meutim, ipak postoji mogunost da neki vladar uvidi znaaj pravinosti i postane filozof-kralj. Kako pronai prave vladare? Potrebno je uvare baciti na niz ispitivanja, jer je najtee nai takvog oveka, takvu prirodu, koja je i sklona uenju, i nepokolebljiva u borbi. Filozof treba da zna ta je dobro u pravinom i lepom. Zatim, kada napokon vaspitamo i obrazujemo najbolje, moramo da se postaramo da ne odbije da slui srei drugih, jer je vrlo mogue da e napustiti svakodnevna zanimanja, s obzirom da sada zna istinu i dobro. Filozofi moraju biti primorani da vladaju, jer je to u interesu svih. Kada jednom na tronu budu filozofi, oni e iz drave oterati sve starije od deset godina, zadrae decu i poeti da ih odvikavaju od dotadanjih obiaja. Sedam aksioma za vladanje i pokoravanje: 1) kuom vladaju otac i majka, tj. roditelji svojim porodom; 2) plemeniti su gospodari neplemenitih; 3) stariji treba da zapovedaju, mlai da sluaju; 4) robovi da se pokoravaju, gospodari da zapovedaju; 5) snaniji da vlada, slabiji da se pokorava; najznaajniji je esti aksiom: neznalica treba da bude voen, a razborit da vodi i vlada.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Kako su prethodni filozofi, a kako Platon, odogovirli na pitanje koja je razlika izmeu bia, kao sutine sveta, i ulnog sveta? 2. Koje je mesto filozofije u saznavanju istine o idejama? 3. ta je pravinost za dravu, a ta za pojedinca? 4. Koja je svrha "fenianske lai" u idealnoj dravi? 5. Zato bi filozofi bili najbolji vladari? 6. ta bi Platon mislio o savremenoj demokratiji? ta o tiraniji? 7. Koji je najvii ideal ljudskog ivota za sofiste, a koji za Platona i Sokrata?

11

ANTIKA FILOZOFIJA Aristotel

Metafizika: bie postoji kroz pojedinano i sadri etiri razloga ili naela svog postojanja Kao i prethodni antiki filozofi, i Aristotel smatra da istinska priroda onog to postoji mora da bude nepromenjiva i vena, i stoga to bie koje jeste mora da ima karakteristike Boga. Zato je Aristotel metafiziku nazivao i teologijom naukom o Bogu. Meutim, za razliku od Anaksagorinog "Uma" i Platonovih ideja, to bie, kao sutina svega, nije ideja i ne nalazi se u nekom drugom svetu (kao to je Platon smatrao). Bie, sutina, supstancija nalazi se pre svega u pojedinanom biu; nema Platonove razlike i provalije izmeu sveta ideja i sveta ula. Sa druge strane, to pojedinano bie postoji u vidu vrste ili roda, i ta vrsta traje ak i kada pojedinano bie propada. Poto je pojedinano ono to nam je prvo dostupno ulima, a vrsta dostupna tek umu, Aristotel smatra da je prva supstancija pojedinano bie, a druga supstancija vrsta ili rod u koje spada pojedinano bie. Drugim reima, za razliku od Platona, Aristotel smatra da je ono to stvarno postoji (bie) nerazdvojivo od naina svog postojanja kroz pojedinano, promenjivo bie. Velika novina koju Aristotel unosi u metafiziku je pitanje o poelima, odnosno razlozima bia. Aristotel je smatrao da su prethodni filozofi uspeli da otkriju samo tri razloga: presokratovci su otkrili materijalni razlog i uzrok kretanja, dok je Platon otkrio ideju, odnosno formu. Pa ipak, to nije bilo dovoljno, i Aristotel dodaje etvrti fnalni uzrok, tj. svrhu. On je primetio da sve promene u svetu sadre nekoliko faktora na koje prethodni filozofi nisu obraali dovoljno panje. (1) Prvo, promena poinje u odreenoj prvobitnoj materiji predmet koji nastaje promenom sadri istu tu materiju. Materija je prvi razlog bia, ona trpi promene i predstavlja materijal koji naim ulima nije neposredno dat, ve uvek u vidu nekog oblika. Drugim reima, prvobitna materija ima potencijale za razne oblike i pojedinana bia, i jedino se na taj nain i pokazuje naim ulima. (2) Oblik ili forma bia, odnosno ono to je Platon prepoznao kao ideje, ini razliku izmeu stvorenih stvari. Forma je model po kojem prvobitna materija postoji u svojim pojedinanim oblicima. Meutim, naa ula ne razlikuju formu od materije, jer su nam pojedinana bia data spojem ta dva razloga bia. (3) Forma bia, kao i prvobitna materija, sadre odreene potencijale za promene, ali je potrebna sila koja ostvaruje te mogunosti nju je Aristotel nazvao delatnim uzrokom. Delatni uzrok je poetak kretanja i promene u prvobitnoj materiji, i sprovodi se na osnovu forme. in ostvarivanja mogunosti je vii i jai razlog od same mogunosti, tj. od forme ili materije. Zato je Aristotel smatrao da je Bog "isti in", poetak svakog kretanja, uzrok svih uzroka ostvarivanje i stvarnost kao jedno. (4) Za razliku od prethodnih filozofa, Aristotel uvodi i pojam finalnog uzroka, odnosno svrhe: svako pojedinano bie u sebi sadri svoju svrhu.

Dakle, za razliku od svih prethodnih filozofa, Aristotel prvi istie da je svaki razlog bia, svaka njegova odlika, sadrana upravo u pojedinanom biu. Bie kao takvo, kao sutina svega, za prethodne filozofe uvek je postojalo na drugaiji nain od onoga to ulima opaamo, i uvek je spadalo u neki drugaiji svet koji nam nije dostupan. Kod Aristotela, meutim, svaki momenat bia postoji u svakom pojedinanom biu, jer je to jedini nain postojanja. Postojanje mora da sadri sva etiri pomenuta i razloga bia, i stoga Aristotel smatra da nijedan prethodni filozof nije izloio dobru metafiziku, ve da je svako obraao panju samo na pojedine aspekte bia. Epistemologija: prvi sistematizovao nauku o saznanju, uveo pojam kategorije Aristotel je prvi izloio sistem saznanja, i smatra se "ocem logike". Po njegovom shvatanju, filozofsko miljenje mora da bude zasnovano na jasno odreenim pravilima, i zato je formulisao pojam kategorije: kategorije su osnovni oblici miljenja i naina postojanja samog bia. Zbog toga je Aristotelova epistemologija sistematski povezana sa njegovom metafizikom. Osnovne kategorije su (1) supstancija predmet, nosilac svojstva (npr. ovek), i to je osnovna kategorija, dok sve sledee predstavljaju predikate ili dodatne definicije supstancija: (2) kvantitet (visok 180cm), (3) kvalitet (mlad), (4) relacija (duplo mlai od...), (5) mesto (na trgu), (6) vreme (danas), (7) poloaj (stoji), (8) posedovanje (naoruan), (9) delanje (govori), i (10) trpljenje (prekidaju ga...). Svih deset kategorija i danas su u odreenom obliku aktuelne u filozofiji, ali se vremenom menjao i njihov znaaj i broj, svoenjem jednih na druge ili drugaijim definisanjem. Aristotel je smatrao da same kategorije ne sadre nikakvu tvrdnju, ve da se ona nalazi jedino u povezivanju kategorija. Dakle, jedino ceo iskaz, odnosno sud, moe da bude istinit ili laan, dok su same kategorije vrednosno nezavisne. Pored toga, definisao je tri osnovna aksioma saznanja: princip identiteta ('A jeste A', odnosno svaka je stvar identina samoj sebi), princip neprotivrenosti ('nije A i ne-A', odnosno ne moe da bude istinit i stav i njegova negacija), i princip iskljuenja treeg ('A ili ne-A', tj. istinit je ili samo stav, ili samo njegova negacija). Etika: tenja ka umerenost u etici i optem dobru u politici Aristotel je smatrao da je srea cilj ivota, ali je kao i Sokrat i Platon - sreu definisao kao delanje u saglasnosti sa vrlinom. Meutim, za razliku od Platona, vrlinu nije smatrao jednom od karakteristika duha kao da predstavlja posebnu mogunost pored mane. Na primer, za njega hrabrost nije bila suprotnost kukaviluku, ve je predstavljala sredinu izmeu dve mane: drske smelosti i

12

kukavike proraunatosti. Aristotel je, dakle, smatrao da je vrlina zapravo dobro balansiranje dva ekstrema koji bi, sami za sebe, bili suprotnost vrlini. Kao i Platon, i Aristotel je posebnu panju posvetio pojmu pravednosti, ali ju je drugaije shvatao od Platona. U skladu sa pomenutim shvatanjem vrline, pravednost nije suprotnost nepravednosti, kao njoj suprotstavljenom ekstremu, ve se nalazi izmeu dve nepravde: dobiti previe, i izgubiti previe. Tako se pravednost javlja kao posebna vrsta sredine kao geometrijska ili kao aritmetika mera. S tim u vezi, bitno je da Aristotel pravednost nalazi u odnosima u kojima postoje etiri faktora kao i u proporciji najmanje dva zainteresovana lica, i najmanje dva predmeta preko kojih se dovode u sklad. Jedan koji je u nekoj radnji vie oteen, dobie vie odreenog predmeta kao odtetu. Drugim reima, Aristotel je pravednost usko vezivao za meuljudske odnose i politiki ivot, a ne za svet ideja i ideala, kao Platon. Ureenje drave. Drava, kao i svaka druga zajednica, postoji radi nekog cilja. Za dravu je cilj navie ovekovo dobro: moralan i umni ivot. Samo u dravi ovek moe da vodi dobar ivot u punom smislu rei, a poto je dobar ivot ovekova prirodna svrha, drava mora da se smatra prirodnom zajednicom. ovek je, kae Aristotel, po prirodi drutveno bie, i onaj koji je van drutva/drave ili je zver ili bog. Sa druge strane, drava je zajednica manjih zajednica i njeno funkcionisanje i ureenje vanije je od njenog dela; drava je, dakle, vanija od svake porodice i bilo kog pojedinca. Za razliku od Platona, Aristotel je vie zainteresovan za regulisanje postojeih drutava i drava, a ne za osmiljavanje idealne drave. Zbog toga i kae da postoji apsolutno najbolje dravno ureenje, zatim ureenje koje bi bilo najbolje za date okolnosti (relativno najbolje) i ono koje je najbolje prema datim uslovima (realno najbolje). Aristotelov politiki realizam se ogleda u tome to se uvek dri datih okolnosti: ba kao i u metafizici, i u politici je potrebno imati na umu da ono to je najvie i najvanije (kao bie u metafizici) uvek postoji samo u konkretnim, pojedinanim situacijama i oblicima. Upravo zbog te konkretnosti moramo da imamo na umu i razlike razlike pre svega izmeu ljudi i izmeu manjih zajednica koje ine dravu. Drava koja tei jedinstvu i postane jedinstvena, prestaje da bude drava, upravo zato to je drava jedno mnotvo, mnotvo porodica i pojedinaca. Jedinstvo moe da nastane samo od elemenata razliitih po vrsti, stoga je spas drave u naizmeninoj jednakosti: ne mogu svi istovremeno da vladaju, ve u odreenim periodima. Pa ipak, i kod Aristotela i kod Platona to 'svi' predstavlja mali broj ljudi. Dok je Platon iskljuivao demokratiju kao dravno ureenje i vlast stavljao u ruke najboljim uvarima drave filozofima, Aristotel je smatrao da od demokratije postoje znatno loija ureenja, i da je najbolje ureenje ono koje obezbeuje optu korist i napredak. U konkretnim okolnostima, razliita ureenja mogu da postignu taj cilj, te je zbog toga Aristotel istakao da je najvanije da dravno ureenje ostane dovoljno fleksibilno da bi se prilagoavalo promeni okolnosti, ali ne toliko

fleksibilno da bi dovelo do neodgovornosti i mogunosti ruenja svih institucija. Na kraju krajeva, Aristotel kao i Platon - istie da je najbolje dravno ureenje neki oblik aristokratije, u kojoj manjina probranih i sposobnih vlada. Meutim, za razliku od Platonovog ideala, Aristotel eli da zadri mogunost da ostali graani uestvuju u sprovoenju vlasti, jer bi iskljuivanje mase iz politike dovelo do besa i pobune. Zato graanima ostaju funkcije uestvovanja u skuptinama i u radu sudova, dok se vrhovna vlast u najveem broju sluajeva ograniava na odravanje i sprovoenje zakona. Drugim reima, i Aristotel i Platon istiu kljuni znaaj poretka, odnosno zakona, ali se razlikuju u tome to pretpostavljaju razliite naine za najbolje odranje poretka. Za razliku od Platona koji kree od drave da bi objasnio duu pojedinca, Aristotel kree obrnutim smerom: nakon odreivanja ta je pravednost, prelazi na analizu odnosa u porodici kako bi odredio ta bi i za dravu bilo prihvatljivo. U porodici postoje odnosi koji zahtevaju i posebne vetine: to su odnos gospodara i roba, brani odnos i roditeljski odnos. Aristotel smatra da su neki od roenja predodreeni da se pokoravaju, drugi da vladaju. Oni koji su bolji trebalo bi da vladaju nad onima koji su loiji tako gospodar nad robom, i mukarac nad enom. Robovi se od ljudi razlikuju kao dua od tela, oni su sposobni samo za rad ("robovi su orua koja govore", kae Aristotel). Rob nema volju uopte, ena ima ali ne moe da je sprovede, a dete je nema dovoljno razvijenu. Razvijenu volju ima gospodar, mukarac. Isto vai i za moralnu vrlinu i razboritost. Razboritost je potrebna gospodarima da zapovedaju, ali i potinjenima da bi ispravno sledili nareenja.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. ta je Aristotel uneo u metafiziku? 2. Koja je razlika izmeu Aristotelovog i Platonov shvatanja ideja? 3. Koji je znaaj Aristotela u podruju epistemologije? 4. ta je pravednost za Aristotela? 5. Kako bi izgledala pravednost u dravi? 6. Kako Aristotel odreuje robove? 7. Koje su osnovne razlike izmeu Aristotelovog i Platonovog shvatanja dravnog ureenja?

13

ANTIKA FILOZOFIJA Helenistiki period

Veliki antiki filozofi, poput Pitagore, Platona i Aristotela, osnivali su kole u kojima su se prouavale najznaajnije nauke i vetine tog perioda. Nakon smrti svojih osnivaa, ove kole su nastavljale sa daljom specijalizacijom znanja, usled ega su postale osnovni centri za sticanje svih posebnih znanja. Sa druge strane, Aleksandar Makedonski i Rimsko Carstvo naruili su politiki ivot grkog polisa tako to su ga osvajanjem sjedinili sa ostalim gradovima u velika carstva. Prvi put je grki polis zaista izgledao premalo u odnosu na prva carstva, i grki graani polako gube stare identitete koje je odravala tradicija. Mala samodovoljna zajednica vie nije mogla da bude ideal, i filozofija je ostala jedina nauka koja je mogla da uhvati korak sa optim trendom: pitanja politikog i etikog ivota sada su praktino morala da budu formulisana na opti nain, upravo kako je filozofija radila. Filozofske kole su u ovom periodu nuno skrenule fokus interesovanja sa metafizike na praktini etiki ivot, dok su novi filozofi pokuavali da formuliu najoptiji i najkorisniji odgovor na pitanje kako iveti. Iako je tokom helenistikog perioda filozofija nastavila da se bavi svim pitanjima kojima se i ranije bavila, ipak je etika dola u prvi plan i predstavljala osnovnu razliku izmeu uenja novih filozofa. Etika: odgovor na pitanje kako iveti. Najvanije etike kole ovog perioda bile su: epikurejstvo, stoicizam, skepticizam i novoplatonizam. Epikurejstvo. Ova filozofska kola je dobila naziv po svom osnivau Epikuru. Osnovni moralni zahtev koji pred pojedinca stavlja epikurejizam je potraga za smislenim individualnim ivotom. Epikur je odbacivao svako sujeverje i pojam neizbene sudbine, pa ak i strah od bogova ili smrti. Sutina epikerejske etike je u dostizanju stanja tzv. ataraksije odsustva nemira. Za Epikurovo uenje se prvi put vezao pojam hedonizma, uivanja u ulnim zadovoljstvima, ali je njegovo uenje pre svega naglaavalo odsustvo bilo ega to moe da nam pomuti duevni mir, a mnogo manje uivanje. Takoe, izbegavanje bola i princip postizanja zadovoljstva imali su za cilj ivot uoblien po naelima mudrosti. Mudri ivot podrazumeva izbegavanje fizikog i duevnog bola, i zahteva pronalaenje mere u svemu emu se individua posveuje. Preterivanje u bilo kojoj meri predstavlja suprotnost vrlini: ono nanosi tetu dui zato to je tera na preteranu aktivnost. Cilj epikurejstva, ataraksija, predstavlja drugi naziv za samodovoljnost individua mora da naui da postigne mir sa samom sobom, van svakog politikog (drutvenog) ivota, i da pobedi svoje strasti.

Stoicizam. Epikurejski princip ataraksije zapravo pretpostavlja odreenu 'prirodnu povezanost' izmeu sveta i oveka, jer ovek u svetu moe da pronae svoje mesto i ivi izbegavajui nemir i bol, pratei zakone mudrosti i samodovoljnosti. Stoicizam, sa druge strane, prilazi problemu na sasvim suprotan nain: svet i ovek su u odreenom smislu u stalnom sukobu: taj sukob je sudbinski zasnovan, i svi nemiri i bol na koji nailazimo deo su nae sudbine. Shodno tome, stoicizam nas navodi da prihvatimo sudbinu potrebno je da postignemo neosetljivost (na grkom: apatija) na sve nevolje na koje nailazimo. Ovozemaljska uivanja i strasti, na primer, predstavljaju samo obmanu svojoj sudbini ne moemo da umaknemo i samo bismo se zavaravali kada bismo teili ataraksiji. Sa druge strane, i besmrtnost je samo puko obeanje: ivot koji sada ivimo moramo da proivimo bez obzira na ono to posle dolazi. Da bismo uspeli da preivimo, princip samoodranja postaje kljuan, i stoici smatraju da emo u tome najbolje uspeti ako teimo moralnoj razboritosti, umerenosti, hrabrosti i pravednosti. Za stoike je, vie nego za sve druge antike filozofe, filozofija zapravo nain ivota. Skepticizam. (gr. skepsis sumnja) Za razliku od svih prethodnih filozofa, skeptici su smatrali da znanje ne samo da je relativno, ve i da je nemogue dati siguran odogovor na bilo koje pitanje. Najee su formulisali, poput Zenona, paradokse koji su ukazivali na nemogunost izvesnosti tvrdnje, a najpoznatiji takav paradoks je izjava: "Krianin kae da su svi Kriani laovi". Takve formulacije iskljuuju mogunost razreenja, zbog ega skeptici zakljuuju da nita stvarno ne moe da se tvrdi. U skladu ne samo sa varljivou naeg znanja, nego pre svega sa nemogunou spoznavanja istine, skeptici su smatrali da je za duevni mir neophodno uzdravati se od donoenja sudova. Isto vai i za metafiziku: izmeu onoga to je bie i onoga to nam je ulima dostupno postoji provalija koju ne moemo da preemo ni ulima, ni umom, i sve sudove treba ostaviti nedoreenim. Novoplatonizam. Najpoznatiji nastavlja Platonovog uenja u helenistikom periodu bio je Plotin, iako se celokupni novoplatonizam u znaajnoj meri udaljio od originalnog uenja Platona. Plotin je uio da je Bog nesvodiv i nedeljiv na pojedinano, tj. da je Bog Jedno koje je negacija mnotva i koje je prvo. Sve ostalo nastaje samo "isijavanjem" iz Boga, iz Jednog, i stoga je sve to je stvoreno zapravo uvek nie od Boga. Najblie Bogu je um, odnosno Platonov svet ideja, a najdalje se nalazi materija. Pa ipak, upravo zato to potiu i isijavaju iz Jednog, i ideje i materija tee ponovnom sjedinjavanju sa svojim izvorom, odnosno tee povratku.

14

U skladu sa tim, Plotin je smatrao da je etiko pitanje kojem ovek mora da se posveti upravo traganje za svojim pravim poreklom. Zato je i najvii umni zadatak oveka da spozna da potie od Boga i da stalnim ienjem due od svega ulnog dostigne poziciju istog

duhovnog, odnosno da se sjedini sa Bogom. Takvo uenje koje tei brisanju linog u sjedinjavanju sa Bogom predstavlja osnovu mnogih kasnijih hrianskih mistikih uenja, kao i budizma.

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Teologija i filozofija

Hrianstvo je, pre svega, sistem verovanja, i zbog toga na prvi pogled moe da zvui paradoksalno govoriti o hrianskoj filozofiji. Pa ipak, u odreenom smislu nije tako: iako se radi o verovanju, vano je da je verovanje ureeno u specifian sistem, a sistem moe racionalno da se prouava i dokazuje, odnosno opravdava. Upravo je to sutina hrianske filozofije: iznalaenje racionalnog sistema opravdanja za iracionalnu ili nadracionalnu veru. Hrianstvo pokuava da izmiri razum i veru, ali zbog toga i pretpostavlja da je takvo izmirenje mogue postii. Iako je hriansko uenje dato u vidu objave, hrianska filozofija teologija pokuava da pokae da istine koje daje vera nisu protivne ljudskom razumu, ve da ga nadilaze. Sa druge strane, upravo zato to se pretpostavlja da istina pripada objavi, teologija smatra da je filozofija samo dodatak, neka vrsta alata kojim razum barata i kojim moe da se pojasni i definie ono to u objavi deluje nerazumljivo. Teologija, dakle, ne smatra da filozofsko miljenje otkriva istinu istina je ve data, odnosno otkrivena filozofija samo pomae. Hrianstvo se vie pokazuje kao etiki sistem, a manje kao sveobuhvatni metafiziki sistem; zato nije oslonjeno na razlaganje i razumevanje objavljene Istine, ve na smernice o ispravnom voenju praktinog ivota unutar grenog sveta u kojem tek treba da se izborimo za iskupljenje. Tamo gde je vera u boansko provienje i nada u carstvo nebesko principijelno vanija od razumskog uvida u istinu, logino je da filozofija ostane u senci propisanih, tj. obaveznih istina dogmi koje moraju bespogovorno da se potuju. Gnostici. (gr. gnosis saznanje, mudrost, upuenost u svete misterije) Gnostici su najznaajniji rani hrianski 'filozofi'. U periodu dok jo nije uspostavljeno zvanino hriansko uenje, dok jo nisu hijerarhijski ureeni odnosi samostalnih hrianskih zajednica i crkava, tj. u periodu dok hrianstvo jo nije bilo dravna religija, gnostici su bili ljudi koji su kroz hrianstvo pokuavali da dou do viih istina, do odreene "duhovne zrelosti". Polazei od Hristovog uenja i primera, pokuavali su da "ive istinu Hrista", tj. da vode ivot u skladu sa svojom verom. Meutim, hrianstvo kao to je pomenuto jo nije bilo kanonizovano, tj. uenje se zasnivalo na mnotvu raznovrsnih predanja i seanja, kao i na razliitim tumaenjima spisa koje su rani hriani uzimali za temelj svojih verovanja. Gnostici su na svoj nain objanjavali razne momente starih spisa i predanja, usled ega su se prilino udaljavali od onoga to je veina hriana isticala

kao najvrednije u hristovom uenju: pojmove ljubavi, nade i vaskrsenja. Gnostici su naglaavali metafizike, filozofske i mistike momente hrianstva, usled ega su nuno dolazili do zakljuka da nije svako u poziciji da se nada venom blaenstvu: samo oni koji spoznaju istinu, najviu istinu. Pa ipak, upravo zbog takvog pristupa, razliite gnostike hrianske kole isticale su razliite istine, i fanatino se borili za svoju verziju istine. Apologeti. Kako se hrianstvo irilo po Rimskom Carstvu, i kako su vladari shvatili da je Carstvu u raspadanju potrebno novo duhovno jedinstvo, dolo je do kljune promene u istoriji hrianstva. Naime, rimski vladari su odluili da hrianstvo ozvanie kao dravnu religiju: verovanje koje je isticalo vezu oveka i boga, ljubav i pravednost, a u sasvim drugi plan stavljalo dravu i svakodnevnu politiku, doivelo je sutinsku promenu. Kada je postalo institucionalizovano, hrianstvo je moralo da zapone prvo sa konstituisanjem stabilne ideoloke osnove: potrebno je bilo da se usklade raznovrsna uenja i spisi, a naroito da se sprei uticaj i razvoj gnostikih uenja koja su pretila naruavanju jedinstvenosti hrianstva kao dravne religije. Prvi zvanini sabor hrianske Crkve odran je 325. godine u Nikeji, definisane su dogme i svetenici su napokon mogli da nastupaju sa pozicija definisane religije. Shodno tome, poela je ideoloka borba sa svima ije su se hrianske prakse razlikovale od kanonizovanih, to je pre svega znailo obrauvanje sa gnosticima. Hriani koji su nastupali sa pozicija kanonizovanog uenja nazvani su apologetima (gr. branim, opravdavam), i prvi su koristili filozofska uenja kao dodatak proglaenim istinama.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Uporedi etika uenja epikrejaca i stoika. 2. Kako bi se Platon odnosio prema epikrejcima i/ili stoicima u svojoj idealnoj dravi? 3. Koja je osnovna razlika izmeu vere i filozofije? 4. Kako su gnostici koristili filozofiju, a kako apologeti?

15

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Sholastika filozofija

Srednjevekovna hrianska filozofija razvijala se, nakon osnivanja Crkve, na razliite naine na istoku i na zapadu. Istona Crkva je - u tradiciji Rimskog Carstva od 325. godine - usko bila vezana za dravu i njene potrebe, dok je Crkva na zapadu, meutim, od samog nastanka bila odvojena od drave, iako je esto puta ulazila u dravne poslove ili dravni interesi u crkvene poslove. Sa druge strane, cela zapadna Evropa je provela srednji vek (od V do IX veka) u stanju relativnog haosa i uzastopnih ratova. Takozvani "mrani" srednji vek predstavljao je period u kojem je kultura na Zapadu nazadovala ak do predantikog stanja: ista sudbina je zadesila i filozofiju. Pa ipak, upravo su hrianski teolozi i mislioci odrali filozofiju, iako u prilino izmenjenom obliku, sve do ponovne obnove svih nauka u ranoj renesansi. Znaajna promena u filozofiji tokom srednjeg veka bilo je to je filozofija po prvi put sistematski i doktrinarno poduavana - vie nije istraivana kao u antici, ve je bila kanonizovana i definisana tako da odgovara potrebama dokazivanja hrianskih Istina, te je morala da se prenosi jedino kao gotovo znanje, kao znanje koje vie ne ostavlja prostora za pitanja i kritiku. Sam naziv sholastika znai 'uiteljska' - sholastika filozofija je filozofija koju predaju uitelji, po tano odreenom programu sa odreenim naglascima u prouavanju. Odnos uma i vere. Cilj zapadne hrianske teologije bio je da na neki nain 'izmiri' um i veru, odnosno autoritet razuma i racionalnog zakljuivanja sa autoritetom boanskog otkrovenja. Osnovna ideja je bila da jedan autoritet nije suprotstavljen drugom i da je mogue nai uzajamnu vezu. Autoritet crkvenih otaca prihvaen je, pre svega, jer je zasnovan na ispravnom razmiljanju, a u sluajevima kada nije bilo saglasnosti uma i vere, teolozi su preduzimali dodatne napore i istraivanja kako bi razumski razreili probleme. Naroito je znaajno da je - usled odreene slobode crkvenog kolstva od dravnih interesa - postojala mogunost da se razne hrianske Istine definiu i obrazloe na razliite naine. Mnotvo sholastikih filozofa imalo je svoje naine interpretiranja hrianske metafizike, iako su svi prihvatali Sveto Pismo za polazite. U tom pokuaju da izmire um i veru, mnogi od njih konstruisali su filozofsko-ckrvene sisteme koji su delovali suvie komplikovano i protivreno, budui da je cilj bio to racionalnije objanjavanje pojmova vere - neega to je izlazilo iz okvira racionalnog miljenja. Mnoge od tih protivrenosti i komplikovani jezik objanjavanja kasnije su moderni necrkveni filozofi ismevali. U svakom sluaju, ipak je pokuaj izmirenja vere i uma omoguio kakvo-takvo odranje filozofskih tema i pristupa. Problem 'univerzalija'. Univerzalije su, drugim reima, opti pojmovi, odnosno ideje. Budui da saznanje kroz definisanje i objanjavanje nuno barata optim pojmovima, jedan od osnovnih zadataka svake filozofije je da objasni svoj pristup saznanju (svoju epistemologiju) i svoje shvatanje optih pojmova. Sholastiki filozofi su za te

pojmove koristili naziv 'univerzalije', voeni Aristotelovim shvatanjem i odreenjem 'kategorija'. Osnovna pitanja univerzalija, odnosno optih pojmova, su: a) Da li opti pojmovi postoje u prirodi, ili samo u naem umu? b) Ako postoje samostalno, da li su telesni ili ne? c) Da li postoje odvojeno od ulnih objekata ili su zasnovani na njima i u njima se ostvaruju? U sholastikoj filozofiji odgovori na ova pitanja formulisani su kroz dva pravca miljenja: realizam i nominalizam. 1. Realizam. Univerzalije postoje realno, kao posebne supstancije i uzrok svega pojedinanog. 1.1. Ekstremni realizam. Ono to je opte postoji pre i nezavisno od bilo ega pojedinanog (slino Platonovim idejama). tavie, to je neto optije - to je i realnije. Shodno tome, najrealniji je Bog - i jedan od sholastiara dokazuje da Bog postoji upravo analizom pojma: ako je Bog savren, nemogue je da ne sadri i predikat postojanja, te je stoga logino zakljuiti da Bog postoji. Kada ne bi postojao, ne bi bio savren, odnosno pojam mu ne bi odgovarao. 1.2. Umereni realizam. Umereni realizam, budui da deli istu osnovu, slae sa sa ekstremnim realizmom oko pitanja postojanja pojmova. Meutim, ovaj pristup ne eli da napravi tako radikalnu provaliju izmeu sveta ideja i pojavnog sveta, te zakljuuje da se pojmovi (univerzalije, ideje) opredmeuju, tj. otelotvoruju u pojedinanim, ulnim objektima. 2. Nominalizam. Realno je samo ono to je pojedinano, a pojmovi nemaju realnu egzistenciju ve predstavljaju samo zajedniko ime za niz slinih predmeta. 2.1. Ekstremni nominalizam. Potpuno suprotno ekstremnom realizmu, ekstremni nominalizam jednostavno tvrdi da postoji samo no to je pojedinano, a da su svi pojmovi i ideje samo stvar uma, odnosno da nemaju nikakvo postojanje i da predstavljaju samo "prazan glas" koji mi vezujemo za odreene stvari. Realnost pripada objektima, a ne idejama. 2.2. Umereni nominalizam. Po shvatanju umerenog nominalizma, pojmovi ipak imaju odreeno postojanje - ali kao objekti naeg uma. Univerzalije nisu ni "prazan glas" ni sama stvar, ve postoje samo ako ih um shvata, a u umu one obuhvataju, povezuju i organizuju pojedinane predmete. Bez pojmova ni samo predmeti ne bi mogli da se razlikuju i klasifikuju. Nakon podele hrianske Crkve na Pravoslavnu i Rimokatoliku, Rimokatolika je proglasila nominalizam za jeres, tako da je razvoj sholastike filozofije od XI veka skoro u potpunosti u duhu realizma. Meutim, cela sholastika do XI veka oslanjala se skoro u potpunosti na Platona, dok su prevodi Aristotelovih spisa dospeli na zapad tek dolaskom Arapa u paniju. Upravo su Arapi bili ti koji su ne samo doneli spise, ve i sopstvene pokuaje verskog itanja filozofskih spisa. Tokom XIII veka Aristotelovo uenje polako je potiskivalo Platonovo, a najpoznatiji sholastiki aristotelovac bio je Toma Akvinski.

16

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Toma Akvinski

Toma Akvinski je bio najpoznatiji i najcenjeniji sholastiki filozof, a njegovo uenje iako je povremeno zabranjivano konano je prihvaeno kao zvanino uenje Rimokatolike crkve. Metafizika: Bog je istina sveta; Akvinski iznosi pet dokaza o postojanju Boga. Tumaei Aristotela i pribliavajui njegovo uenje hrianstvu, Akvinski je preuzeo ideju o Bogu kao nematerijalnom, razliitom od stvorenog sveta. Govorei jezikom Aristotelovih kategorija (univerzalija), tvrdio je da materija ima potencijal da bude stvorena ili menjana, dok je Bog ve ostvareni potencijal, tj. kod Boga nema nieg to nije ostvareno. Bog ista forma, odnosno isto delovanje. Meutim, za razliku i od Aristotela i svih antikih grkih filozofa koji su boanstvo (ili prvobitnu materiju) shvatali jedino kao pokretaa stvaranja sveta, u smislu da nakon ina stvaranja Bog vie ne uestvuje u materijalnom svetu, Akvinski istie da je Bog i dalje prisutan svuda. Stvoreni, materijalni svet, jeste drugaiji od Boga, to nije samo njegov 'deo' ili 'drugo lice', ve predstavlja prostor u kojem sve opte i pojedinane stvari sadre istinu o Bogu, svom stvoritelju. Zato je saznavanje i prihvatanje Boga ujedno i saznavanje istine o svetu. Toma Akvinski je pokuao da upotrebi filozofiju za dokazivanje postojanje Boga (vidi epistemologiju za razloge tog pokuaja), i izneo pet dokaza: 1. Dokaz o nepokretnom pokretau. Svako kretanje je izazvano nekim prethodnim kretanjem, ali mora da postoji prva taka od koje kretanje zapoinje. Akvinski kae da je to Bog. 2. Dokaz o Prvom uzroku. Lanac uzronosti, takoe, mora da ima svoj poetak. Iako u svetu moemo uvek da traimo prethodni uzrok, moramo da pretpostavimo da postoji jedan uzrok koji nema svoj uzrok, ve je poetak svega. 3. Dokaz o nunosti i sluajnosti. Sve promene koje vidimo ukazuju da stvari i pojave nisu nune one nastaju i nestaju, menjaju se. Meutim, kada ne bi bilo Boga koji je nuan, ne bi bilo ni tih stalnih promena nita ne bi moglo da nastane, jer ne bi postojala bilo kakva nunost. 4. Dokaz o stepenovanju savrenosti. O stvarima i pojavama govorimo da su jedne savrenije od drugih,

odnosno da im je savrenstvo relativno zavisi od poreenja sa drugim stvarima. Meutim, Bog mora da postoji kao najsavrenije, ono to uopte omoguava shvatanje pojma savrenosti i to ne mora ni sa im da se poredi. 5. Dokaz o svrhovitosti. Sva bia, budui stvorena slobodna, imaju (nalaze) svoju svrhu, a one beivotne stvari za koje nam izgleda da nemaju svrhu zapravo slue bojoj svrsi. Prva etiri dokaza zasnivaju se na pretpostavci o nemogunosti beskonanog niza, ali nose sa sobom nekoliko problema. Prvo, matematiari tvrde da beskonani niz npr. neparnih celih brojeva nema poetak, ali ima kraj (broj -1). Drugo, ak i ako pretpostavka o nemogunosti beskonanog niza stoji, ipak je pitanje kako formalno zakljuivanje kakvo sprovodi Akvinski uopte dokazuje postojanje hrianskog Boga, tj. odreenog personalizovanog bia, kojeg ovek shvata na odreeni nain i na odreeni nain mu se moli. Sa druge strane, Akvinski bi mogao da prihvati da stvorene stvari mogu da budu i deo beskonanog niza ako Bog tako eli, jer on moe da stvori i beskonaan niz stvorenih stvari, budui da je svemoan. Pa ipak, Akvinski mora da prihvati tzv. 'vertikalnu' konanost: da u procesu stvaranja mora da postoji vrhovni pokreta, ma kako stvoreni svet bio definisan (kao beskonaan ili konaan). Epistemologija: ograniene mogunosti upotrebe filozofije. Hrianska religija daje Istine koje nije mogue opovrgnuti, ali ipak nije nuno da svi mogu da uvide istinitost hrianskog uenja. Zbog toga Toma Akvinski smatra da filozofija moe u nekoj meri da pomogne jasnijem predstavljanju Istine. Filozofija moe da dokazuje i postojanje Boga, jer je to podruje razuma, ali postoje podruja vere i intuicije na kojima filozofija nije od pomoi: filozofija ne moe da pomogne u objanjavanju ili dokazivanju besmrtnosti due, Trojstva, Vaskrsenja ili Stranog suda. Vera je boanski proglas, a filozofija samo ljudski pokuaj pribliavanja onih ideja koje razum moe da sazna i objasni.

MODERNA FILOZOFIJA Renesansa i humanistiko-politike ideje

Renesansa

Od XIII do XVII veka Zapad prolazi kroz niz promena koje e do kraja tog perioda u potpunosti promeniti ljudska shvatanja i njihove uzajamne odnose. Najvanije politike promene predstavljao je pad Vizantije pod vlast Otomanske imperije (1453.), i otkrie Novog sveta (1491.), dok su najizrazitije ekonomske i drutvene promene nastale kao posledica razvoja tamparstva,

proizvodnje vatrenog oruja, manufakturne proizvodnje i nastanka prvih trgovakih drutava. Sve je to vodilo slabljenju starih centara moi, a pre svega crkve. Sholastika filozofija, sa svojim formalnim i apstraktnim sistematizacijama, nije bila u stanju da dri korak sa promenama, te je u ovom periodu meu naprednijim umovima ak smatrana za jednu od konica razvoja drutvene misli.

17

Drutvena misao se okrenula humanistikim vrednostima i, kao sofisti nekada, na prvo mesto izuavanja i interesovanja postavila oveka i njegov svakodnevni ivot i vrednosti. inei to, ona se posvetila ponovnom otkrivanju antike i helenistike filozofije, nalazei u njoj inspiraciju za svoja istraivanja. Renesansa je, zapravo, ponovno raanje nauka i interesovanja za oveka i njegovo mesto u prirodi. Shodno tome, crkveno obrazovanje vie nije dovoljno: prvenstveno zato to su teolozi pisali na latinskom i nisu bili zainteresovani za svakodnevna pitanja etike i vrline (osim, naravno, ako se svodilo na sleenje bojih zapovesti). Humanisti ljudi koji su oveka stavljali na prvo mesto poeli su da piu narodnim jezikom, o pitanjima koja su se ticala svih ljudi, te su doveli i do irenja broja kola i univerziteta. Na taj nain se 'mrani srednji vek' polako bliio kraju i otvarao prostor za moderno doba.

Humanistiko-politike ideje

Ponovno skretanje interesovanja sa metafizike na oveka i njegov svakodnevni ivot pokree i stare teme kojima su se sofisti bavili: pitanja ivota u skladu sa vrlinom, i pitanje dravnog ureenja i drutvenih odnosa. U mnotvu politikih ideja tog vremena, po svom uticaju na tadanja drutva (pa i dananja), posebno se istiu uenja Nikola Makijavelija i Tomasa Mora. Nikolo Makijaveli. Insistirajui, kao i sofisti, na praktino korisnom znanju i na znaaju retorike i ubeivanja, Makijaveli je svoje filozofske sposobnosti stavio u slubu definisanja osnova savremene politike. Osnovna njegova teza je da se svi drutveni odnosi baziraju na odnosima moi, i da je za uspeno vladanje potrebno u potpunosti da se prihvate sve posledice tog shvatanja. Naglaavajui korist nasuprot pitanjima vrline, Makijaveli kae da svaki cilj zahteva odreena sredstva (u ekstremnom obliku: cilj opravdava sredstvo), i zbog toga moramo jasno da razdvojimo stvarnost i ideale, i da se posvetimo onim sredstvima koja najbolje postiu zadati cilj. Laganje, podmiivanje, zastraivanje, itd. sve su to doputena oruja u politikoj borbi, i ne smemo da se ograniavamo hrianskom etikom ona spada u sasvim drugu sferu. Politika sfera je arena za beskompromisnu borbu, i ko nije spreman za takvu borbu neka se i ne bavi politikom. Tomas Mor. Za razliku od Makijavelija, koji je bio blii sofistima, Mor je naglaavao pravednost i moralno ispravni ivot, zbog ega je bio blii Sokratu. tavie, ba kao i Platon, napisao je poznato delo Utopija, u kojem je detaljno izloio svoje shvatanje idealne drave. Na osnovu tog dela, danas se 'utopijom' smatra svaka ideja koja zvui dobro i pravedno, ali koju nije mogue sprovesti. Pa ipak, u filozofiji politike, 'utopistika' je ona ideja koja ne uspeva da definie i objasni prelaz od stvarnosti ka idealnom reenju - Tomas Mor je definisao savrenu zajednicu, ali se nije bavio pitanjem postizanja svog ideala. Za razliku od Platona koji je smatrao da je pravedno ono ureenje u kojem svako radi svoj posao, Mor je isticao etiku dimenziju pravednosti pravedno je ono to omoguava bolji saivot sa blinjima, a u skladu sa svojim verskim ubeenjima naglaavao je osnovne hrianske vrednosti. Takoe, za razliku od Platona, u Utopiji nema krute hijerarhije i prisile: graani biraju svoje predstavnike na

osnovu sposobnosti i dokazane vrline, i drava predstavlja savez nezavisnih gradova, koji sarauju za opte dobro. U Utopiji nema privatne svojine: sve se proizvodi za celo drutvo, magacini i kuhinje su zajednike svi uzimaju koliko im treba i zajedno uivaju u plodovima rada celog drutva. Zbog tog momenta drutvene (socijalne) jednakosti i raspodele, Tomas Mor je nazvan prvim utopijskim socijalistom. to se tie bavljenja politikom u dravi koja nije idealna, Mor je smatrao da mudar i dobar ovek nuno mora da se ponaa loe i da kri svoje principe: ili e usled zlobe i nemorala ostalih i sam postati nemoralan, ili e biti prozvan ludim i morae da se bori za svoj ivot. Idealna drava, kako ju je Mor zamislio, poiva na hrianskom moralu, ali bez krute hijerarhije i bespogovornog potinjavanja.

18

MODERNA FILOZOFIJA Rene Dekart

Epistemologija: metodoloki definisano saznanje garantuje istinitost Kao matematiar i nanik, Dekart eli da odredi nain saznavanja, tj. pravila kojima razum treba da se rukovodi kako bi doao do istinitih zakljuaka. Time se od filozofije, kao prve nauke, zahteva da detaljno argumentuje svoja saznanja. Metodologija filozofskog prouavanja mora, kae Dekart, da sledi matematiku logiku, odnosno da sadri jasan redosled prouavanja. Prvo, potrebno je da poemo od nesumnjivih i oiglednih istina razuma. Drugo, potrebno je da sledimo stroga pravila zakljuivanja: - sumnjati u sve to nismo proverili i dokazali, - svaki problem podeliti u vie delova kako bi se detaljnije prouio, - povezivanjem poznatog i nepoznatog u vezi sa nekim problemom doi emo do pravilnog zakljuka o tome ta je vredno u onome to ne znamo, - dolaskom do reenja, potrebno je da ponovo proverimo sve delove problema kroz koje smo proli, kako bismo u svakom delu potvrdili zakljuak. Ako poemo od onoga to je nesumnjivo, i ako se drimo pravila analiziranja, na zakljuak moemo da smatramo istinitim. Zbog takvog stava, Dekart predstavlja jednog od najveih racionalista u filozofiji. Znaaj koji pripisuje razumu i detaljnom analiziranju najbolje moe da se shvati kroz njegovu metafiziku. Metafizika: metodikom sumnjom do istine o postojanju Boga, duha i tela Za razliku od prethodnih filozofa, Dekart prvo definie metodologiju prouavanja, pa tek nakon to ustanovi metodu poinje sa razmiljanjem o metafizici. Da bismo dostigli istinu, odnosno da bi nae saznanje bilo osloboeno greaka koje su ponavljali prethodni filozofi, potrebno je da primenimo metodiku sumnju. Kao prvi korak metodike sumnje u kretanju ka saznanju potrebno je da odbacimo sve to smatramo da makar i malo podlee sumnji, ne bismo li time doli do nesumnjive izvesnosti. Sa druge strane, potrebno je da se bavimo samo osnovnim idejama, jer je celokupno znanje na njima zasnovano nema potrebe da preispitujemo svaki pojedinani stav. ulni podaci. Dekart kae da zdrav razum ne dovodi u sumnju ulne podatke, ali poto su nas ula makar jednom prevarila, smatra da je potrebno da u ovom istraivanju potpuno odbacimo sve podatke do kojih dolazimo ulima. San i java. Deava nam se i da sanjamo tako ivo da ne razlikujemo san od jave. Budui da je mogue da i sada samo sanjamo, to je jo jedan razlog da putem metodike sumnje odbacimo i sve to smatramo 'realnim'. Zli demon. tavie, Dekart kae da moemo da zamislimo da nas neki zli demon sve vreme vara, utiui na naa ula i naa verovanja. U tom sluaju, potrebno je da se uzdrimo od verovanja u istinitost bilo kog stava. Meutim, dodaje Dekart, ak i ako ula varaju, ak i ako ne moemo da razlikujemo san od jave ili nas zli demon sve vreme vara, jedna istina odoleva svim razlozima

za sumnju: Ja postojim, samo ako Ja postojim mogu da me varaju ula, demoni itd. Poto je tako dokazao da je nuno da Ja postoji, Dekart kae da sve ideje o telesnom, tj. materijalnom, koje bi mogle da se dovedu u vezu sa tim Ja takoe moramo da odbacimo kao sumnjivo. Ostaje samo jedna karakteristika: misao. Ja postoji samo zato to misli, odnosno, kako kae Dekart, "Mislim, dakle, jesam!" (Cogito ergo sum). Dalje, poto jo uvek nemamo dovoljno jak argument da bismo tvrdili da bilo koji objekat postoji, moramo da priznamo da sve to "znamo" o svetu oko nas zapravo predstavlja samo ideje u naem umu. Jedna ideja kojoj Dekart posveuje posebnu panju jeste ideja Boga. Kao beskonanom i savrenom, Bogu nita ne nedostaje, te stoga i ne moe da grei ili da se vara samo ovek, kao nesavreno bie, moe da se prevari i pogrei. tavie, poto smo i dalje samo u sferi ideja, ona ideja koja nam je najjasnija i koju moemo da razumemo i opiemo u potpunosti jeste ideja koja je najrealnija Bog je ta ideja, kae Dekart. Nakon Boga, ideje koje su najjasnije i iji je sadraj stoga najrealniji su ideje aritmetike, geometrije i apstraktne matematike. Sa druge strane, duh moe da razumeva i zamilja, a ono to zamiljamo dolazi nam ulima. tavie, oseaj je realniji od zamisli, a oseaje u nama izazivaju ula, te Dekart zakljuuje da sada imamo razlog da tvrdimo da i ulni svet postoji. Tako smo doli do dve nesumnjive istine: postoji duh i postoji telo. Duh Dekart naziva res cogitans (mislea stvar), a telo res extensa (stvar koja se protee, prostire). Telo pre svega shvatamo kao proteno zato to za svako telo, odnosno materiju, moemo da zamislimo vie stanja i oblika (npr. agregatna stanja vode), ali ono to ostaje jedinstveno i zajedniko za sva ta stanja jeste puka protenost tela. Pa ipak, za ulni svet i dalje vai sumnja, zato to ula varaju, ali ta sumnja sada kada je objanjena i shvaena ipak omoguava da se neke stvari o spoljanjem svetu saznaju. Dekart svoje istraivanje zavrava sledeim zakljucima: 1. moja sutina (esencija) je da sam stvar koja misli, 2. iako imam telo, ipak jasno razlikujem svoj duh od tela, 3. zato sam zaista razliit od tog tela i mogu da postojim bez njega. Znaaj. Iako su i antiki filozofi govorili o duhu i razumu, a srednjevekovni teolozi o razlici izmeu duha i tela, ipak tek sa Dekartom poinje u filozofiji jasno razlikovanje izmeu ideje i tela, tj. duha i materije. Time poinje i zvanino razlikovanje izmeu materijalizma i idealizma. Dekart, budui da tvrdi da i duh i telo realno i samostalno postoje, stoji na poziciji dualizma. Meutim, duh i telo su u njegovoj filozofiji radikalno razdvojeni: postoje paralelno i po sopstvenim i uzajamno razliitim pravilima. Kasniji filozofi vie istiu jedan ili drugi moment (materiju ili ideju).

19

MODERNA FILOZOFIJA Engleski empiristi: Don Lok, Dord Berkli i Dejvid Hjum

Empirizam. Dekart je bio racionalista jer je kao i Parmenid tvrdio da nam nije potrebno da se bavimo istraivanjem materijalnog sveta, prirode, odnosno onoga to moemo ulima da opazimo, da bismo doli do istine. Sa druge strane, kao i Platon, smatrao je da opte ideje, odnosno ono to je najrealnije i nesumnjivo, postoji nezavisno od materijalnog sveta. Za razliku od takvog pristupa, od XVI do XVIII veka javljaju se i filozofije koje su voene idealom savrene nauke nauke koja dolazi do nesumnjivih istina prouavanjem prirode i prirodnih sila. Empirizam je, dakle, filozofski pravac koji daje prednost eksperimentima i ulima, kao jedinim pravim izvorima saznanja. Meutim, takva poetna pretpostavka ipak ostavlja prostor za razlike i meu samim empiristima.

Don Lok

Tabula rasa (latinski: prazna tabla). Don Lok je smatrao da je celokupni sadraj naeg uma doao 'spolja' u naem umu nema niega to nije dolo kroz ula; uroene ideje, opte ideje, univerzalije, etike vrednosti itd. sve je to zasnovano na onome to smo videli, uli, nauili tokom ivota. Iako razum ima odreena formalna svojstva (da pamti, povezuje, rastavlja razliito, povezuje slino, itd.), sav sadraj kojim na um barata doao je kroz ula. ovekov um je na roenju samo tabula rasa, i ivotno iskustvo upisuje sadraj u na um. Lokovo shvatanje ideja. Ideje su za Loka bilo koji sadraj svesti, razuma, bez obzira da li se radi o apstraktnim pojmovima ili ulnim opaajima. Budui materijalista, on smatra da svet oko nas realno postoji, da predmeti naeg iskustva imaju sebi svojstvene kvalitete nezavisne od naeg uma. Meutim, ideje koje dobijamo opaanjem sveta oko nas ipak predstavljaju samo jednu vrstu ideja. Koliko one odgovaraju realnim predmetima zavisi od broja ula kojima opaamo. Svojstvo koje smo opazili samo jednim ulom nije realno onoliko koliko je realno svojstvo u ijem opaanju uestvuju sva ula. Pored toga, kada u nau svest pohranimo ideje koje smo dobili kroz ula, na um nastupa sa uporeivanjem, ispitivanjem i kombinovanjem. Protivrenosti i greke mogu da nastanu tek kada um pone da analizira podatke dobijene kroz ula. Shodno to