4
Ведран Младеновић АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ШАРКАМЕН (резиденцијално-меморијални комплекс, III-IV век) Археолошка истраживања Археолошки локалитет је смештен у горњем току Врелске реке, 25 km западно од Неготина. Налази се на обронцима Дели Јована, на путу између Плавне и Шаркамена. Обухвата површину око 25 ha, а надморска висина је у просеку 250 метара. Прва истраживања је отпочео крајем XIX столећа мађарски путописац, археолог и етнолог немачког порекла Феликс Филип Каниц (1829. – 1904.), који у својој књизи „Србија – земља и становништво“ каже следеће: ...пола часа западније, на јужној страни платоа који се уздизао према истоку, нашао сам један јак римски кастел који је штитио пут. Његова основа, коју сам снимио, показује квадрат са странамаод 100 m и бедемима дебелим 2 m, на средини и угловима бедема истурено је осам јаких округлих кула, пречника 14,5 m. Зидови од чврсто повезаних блокова сијенита, тесаног пешчаника, камења које се нашло на лицу места и опека дугих 0,50 m спуштали су се низ падину нагнуту од севера према југу, ораница на тој падини, посута античким кровним плочама и фрагментима грнчарије, дала је свом власнику Радоју Милићу Бугарском већ доста вредног античког новца и других предмета. Пет минута даље уз поток, лево од пута, налазе се код једне »заветине« необично јаки зидови. Заветина се сместила у северни део квадратног римског кастела са странама дугим 30 m чији су 0,50 m дуге опеке, печене плоче итд. Маузолеј после рестаурације 1

Arheološki lokalitet - Vrelo Šarkamen

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: Arheološki lokalitet - Vrelo Šarkamen

Ведран Младеновић

АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ШАРКАМЕН(резиденцијално-меморијални комплекс, III-IV век)

Археолошка истраживања

Археолошки локалитет је смештен у горњем току Врелске реке, 25 km западно од Неготина. Налази се на обронцима Дели Јована, на путу између Плавне и Шаркамена. Обухвата површину око 25 ha, а надморска висина је у просеку 250 метара.

Прва истраживања је отпочео крајем XIX столећа мађарски путописац, археолог и етнолог немачког порекла Феликс Филип Каниц (1829. – 1904.), који у својој књизи „Србија – земља и становништво“ каже следеће: ...пола часа западније, на јужној страни платоа који се уздизао према истоку, нашао сам један јак римски кастел који је штитио пут. Његова основа, коју сам снимио, показује квадрат са странамаод 100 m и бедемима дебелим 2 m, на средини и угловима бедема истурено је осам јаких округлих кула, пречника 14,5 m. Зидови од чврсто повезаних блокова сијенита, тесаног пешчаника, камења које се нашло на лицу места и опека дугих 0,50 m спуштали су се низ падину нагнуту од севера према југу, ораница на тој падини, посута античким кровним плочама и фрагментима грнчарије, дала је свом власнику Радоју Милићу Бугарском већ доста вредног античког новца и других предмета. Пет минута даље уз поток, лево од пута, налазе се код једне »заветине« необично јаки зидови. Заветина се сместила у северни део квадратног римског кастела са странама дугим 30 m чији су 0,50 m дуге опеке, печене плоче итд.

Маузолеј после рестаурације

1

Page 2: Arheološki lokalitet - Vrelo Šarkamen

О том локалитету се ништа није писало ни говорило, нити се он помињао све до 1950. год. Тек после 100 година обновљено је интересовање и први од истраживача, који се поново заинтересовао за Шаркамен био је наш познати архитекта и историчар уметности Ђурђе Бошковић, који је био дуго времена директор Археолошког института у Београду. Видео је једну грађевину под куполом, за коју је помислио да су неке терме, можда остаци од купатила; видео је и претпоставио, неке остатке моста преко једне речице.

Негде 1975. године, у Музеј Крајине у Неготину стигла је вест да су сељани Шаркамена нашли на том локалитету комаде од једног ретког камена »порфира«, који је вађен једино у Египту.

Неки су сматрали да је локалитет уствари привредни рударски центар, а не војни логор како се до тада сматрало, јер се зна да је источна Србија богато извориште бакра и сребра, поготову што су реке источне Србије златоносне. Са том идејом Археолошки институт у Београду се био договорио са једном археолошком институцијом у САД-у да отпочне истраживање на овом локалитету. И археолози су тамо отишли, поставили неке сонде, и како нису наишли на оно што су очекиваливали, тј. на доказе о рударењу, нити на нешто што би их на то наводило, њихово интересовање се угасило и Шаркамен је поново заборављен.

Иницијатива да се крене са истраживањима покренута је тек 1993. године, док су систематска археолошка истраживања локалитета почела у лето 1994. године. Другог октобра 1996. године група археолога на челу са академиком Драгославом Срејовићем (1931. – 1996.) пронашла је у центру самог маузолеја, дубоко у стени, сет златног накита (38 комада) и седам згужваних листића на којима пише: Maximinvs P(ius)F(elix) AVG(ustis) поред згаришта који су вероватно остаци од ломаче. Нешто касније била је изложба у Риминију (Италија). Да би се заштитило, античко злато (огрлице, прстење, плочице, ...) је пребачено из Музеја Крајине у Народни музеј у Београду, где се и данас чува.

Током 1999. године завршено је и истраживање грађевине, на крајњем западном ободу меморијалног комплекса, у којој је током претходне године било откривено око 200 фрагмената порфирне царске статуе, с представом императора на престола. Са њене западне стране откривена је још једна просторија са зидовима дебљине 0,60 m, и унутрашњих димензија 5,40 x 3,60 m. Начин њене градње и функционална повезаност јасно показују да се ради о делу исте грађевине, састављене од две просторије, с тремом на северној страни западне просторије. Доњи део зидова је рађен од камена, док је горњи био од дрвета с кровом од опека. Највероватније се ради о грађевини која је имала неку практичну функцију. За сада, на основу откривених налаза, може се изнети претпоставка само за западну просторију: вероватно се ради о ливачко-ковачкој просторији.

У току је велики, дугорочни истраживачко-конзерваторски пројекат на овом локалитету чији су носиоци: САНУ, Археолошки институт из Београда (Миодраг Томовић), Музеј Крајине из Неготина (виши кустос Ђоко Јовановић) и Завод за заштиту споменика културе из Ниша (Чедомир Васић) уз подршку и разумевање Владе Републике Србије, СО Неготин и МЗ Шаркамен.

Истраживачки радови на Шаркамену учинили су да локалитет постане доступан и веома занимљив стручњацима и туристима и свима онима који негују и поштују своју прошлост, а заљубљеници су бистрог потока, здравог ваздуха и прелепе природе.

2

Page 3: Arheološki lokalitet - Vrelo Šarkamen

Шаркаменско недоречје

Максимин Даја, по рођењу Galerius Valerius Daja, ушао је у власт тетрарха на предлог Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius) уочи 1. маја 305. године на Диоклецијановом двору у Никомедији. Тог дана, наиме, требало је, по ранијем науму, да часно одступе са трона Диоклецијан (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) и Максимијан Херкулије (Maximianus Herculius), да се цезари Галерије и Констанције Хлор (Constantius Chlorus) прогласе августима и да се у власт уведу два нова цезара.

Према Лактанцију Даја се описује као полудивљи младић, који тек одвојен од стада и шума брзо постаје војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун и наредног дана цезар. Приликом проглашења Галерије му скину цивилни огртач, а Диоклецијан заодену Дају пурпуром који скину са себе. Тада бивши владар сиђе, одвезе се путним колима кроз град и отпутова у завичај.

Учени Лактанције заоденуо је причу о Даји у Паново рухо, шумске разузданости, паганског празноверја. Може се прихватити да је Максимин Даја био скромног порекла и образовања. Био је син Галеријеве безимене сестре, рођен и одрастао у шаркаменским беспућима. Његови хоризонти нису били омеђени околним планинама или далеким дунавским хуком, већ традицијом. Био је обдарен лепотом и виолентном снагом, али не и војничком врлином.

На почетку владавине добио је на управу источне области Египат и Сирију. Наставио је Диоклецијанову економску политику и реформе засноване на односу capitatio – iugatio, водио је бригу о градовима и стекао похвале као curator civitatis. Након смрти Галерија добио је на управу и Малу Азију, где је исказао и војничке способности. Имао је успеха, током 312. године, у борби против побуњеника у Карији и победио је војску Арменије, која је вероломно хтела да промени савезништво и приђе окриљу Персије.

follis Maximina Daie

3

Page 4: Arheološki lokalitet - Vrelo Šarkamen

30. априла 313. године доживео је тежак пораз на Ергенском пољу (Campus Ergenus). Срамна је брзина којом је Даја напустио бојно поље; већ након 24 сата виђен је блед, преплашен, без царских инсигнија у Никомедији, на преко 150 миља удаљености од попришта битке. Надживео је своју срамоту свега неколико месеци; умро је у Тарсусу у Киликији. Хришћански писци, њему ненаклоњени, његову смрт описују као очајнички призор и сматрају изразом Божје правде.

Максимин Даја је изједначаван са Јупитером о чему сведочи писмо префекта преторије Сабина, натпис у храму Зевса Панамароса у каријској Стратоники, киновац са реверсном легендом IOVI PROPUGNAT ORBIS TERRARUM итд.

Локалитет лежи у зденутом лепом амбијенту недалеко од села Шаркамен, које је око 20 km удаљено од Неготина. На заталасним, обасјаним падинама око Врелске реке, која и извире недалеко од локалитета, регистровано је, а делимично и истражено, утврђење и неколико објеката. Шаркамен понавља тајновиту причу Гамзиграда (Felix Romuliana), али у мањем опсегу и са знатнијим недоречјем. Утврђење је квадратне основе (90 X 90 m), али са широким бедемима рађених у техници opus mixtum, са десет снажних кружних кула, унутрашњег пречника 9 m, а спољнег 15 m. Коришћене су исте опеке са жиговима легије Македонске (legio V Macedonica) стациониране у оближњем Ескусу (Oescus), данас Глиген у Северозападној Бугарској, који је као и Гамзиград и Шаркамен, припадао касноантичкој провинцији Приобалној Дакији (Dacia ripensis). Претпоставља се да је утврђење у Шаркамену започето непосредно након проглашења Максимина Даје за цезара 305. год.

Шаркаменско утврђење није никада настањено, нити завршено. Унутар здања није откривен ниједан објекат, а нема ни уобичајних трагова живота који се манифестују археолошким материјалом и културним слојем. Неколико стотина метара од утврђења налази се сакрални комплекс, грађевина са неколико просторија која је могла бити радионица за израду монументалне порфирне статуе цара Максимина Даје на трону и маузолеја са криптом, у коме је, вероватно, била сахрањена Ромулина кћер, сестра Галерија, мајка Максимина Даје. У крипти Маузолеја, који је био опљачкан још у антици, нису евидентирани остаци покојнице, али је у једној ниши нађен златни накит.

Необичан заборав и тишина су прекрили Шаркамен, његово родно место. Лициније се постарао да се затре и Дајина породица: осмогодишњи син Максим, шестогодишња кћер и безимена жена, можда именом Гордијана, око које колаше опречна разнопричја.

литература:

1. Felix Philipp Kanitz (Leipzig, 1904):Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Romerzeit bis dur Gegenwart

2. Миодраг Томовић, Чедомир Васић: Врело Шаркамен – Царска палата(Народни музеј Београд, 1997)

3. Miodrag Tomović, Ivana Popović, Tatjana Cvetićanin:Šarkamen – A tetrarchic imperial palace (The memorial complex)Archæological Institute Belgrade – Archäologisches Institut Belgrad, 2005.

4. Александар Јовановић: Тло Србије – завичај римских царева (Београд, 2006)5. Буктиња – часопис за књижевност, уметност и културу

(Крајински књижевни клуб, Неготин)6. Старинар – гласник Српског археолошког друштва (Београд)7. Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (НИП »Тимок«, Зајечар)

4