Sigurno ste mnogo puta čuli da se, kada se govori o nekom delu, koriste termini kao što je “jedinstveno” ili “ovako nešto niste nikada držali u rukama”, za šta se naposletku ispostavi da je potpuna stupiderija i neoriginalni marketinški trik. Međutim, kada se govori o grafičkoj noveli “Betmen: Ludnica Arkam – Ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji”, koju potpisuju Grant Morison i Dejv Mekin, nemoguće je neupotrebiti ove izraze, koji zbilja opisuju ovo remek-delo od stripa.

Od davne 1968. godine, kada je u pulp-magazinu “Čik” prvi put objavljena epizoda Betmena, pa sve do danas, kod nas nije izašlo mnogo stripova o Mračnom Vitezu.

Izdavačka kuća “Darkwood” nesumnjivo već neko vreme nosi status najboljeg strip izdavača kod nas, a objavivši neuobičajeni strip “Betmen: Ludnica Arkam – Ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji”, Darkvudovci su učvrstili… dođavola, zabetonirali tu poziciju!

Sigurno se pitate u čemu se ogleda neoubičajenost ove grafičke novele, u kojoj se govori o Betmenovom odlasku u ludnicu Arkam, pošto mu komesar Gordon prenosi vest da Džoker radnike ove institucije drži kao taoce, te da zahteva da se on pojavi glavom i plaštom. Na prvi pogled zvuči kao obična, već stoput prežvakana priča o tenziji između Betmenu i Džokera, međutim…

Ono što prvo zapadne za oko su volšebne ilustracije Dejva Mekina (poznat po saradnji sa Nilom Gejmanom na serijalu Sendmen, kao i radu na Helblejzeru). Mekin očigledno pozajmljuje estetiku iz filma “Alisa” Jana Švankmajera, kombinujući je sa estetikom filmova braće Kvej, nemačkim ekspresionizmom i tarot simbolima. Na taj način, Mekin čitaoca šalje direktno u fantastično-mračni svet, gde je Betmen predstavljen kao fluidna senka i gde su prizori šizofreni.

Ako bi tebalo da se oslika pogled kroz oči mentalno bolesne osobe, verujem da bi izgledao upravo ovako.

Grant Morison je ovom stripu pristupio koristeći postmodernističke literarne tehnike. Sve vreme, prepliću se dva narativna toka, te će čitalac pratiti odrastanje Amadeusa Arkama sa bolesnom majkom, njegove poznije godine i život sa suprugom i kćerkom, osnivanje ludnice Arkam i kasnije njegovo ludilo, prouzrokovano, između ostalog i opsesivnim verovanjem u okultne moći slepog-miša koji opseda njegovu porodicu, uporedo sa pričom o Betmenovim (mentalnim) putešestvijama po Arkamu, šezdesetak godina kasnije.

Kako sam Grant Morison tvrdi, želeo je da uradi strip o Betmenu koji će “podsećati na muzičku kompoziciju i eksperimentalni film”, te da bude iracionalan, a sve to kao odgovor na naivne superherojske stripove iz tog vremena.

U tome je itekako uspeo. Stranice su prepune citata, referenci i simbola. Ova grafička novela je “ugostila” Junga, Alistera Kroulija, a čak se pojavljuje i Norman Bejts (antagonista filma Psiho), simbolizujući “majka-sin” odnos, koji je vrlo važan motiv u ovom stripu. Već pomenuti tarot,

čiji se simboli kula, mesec, ogledalo,… prožimaju kroz čitav strip, Morison je vešto usadio kao semiotički instrument, pa kula predstavlja okrovenje, iznenadnu promenu i katastrofu (što se odnosi na Amadeusa Arkama); mesec predstavlja strah i nesigurnost (ali i novčić Harvija Denta) i tako dalje.

Vrlo važno je napumenuti i to da su likovi koji se pojavljuju u stripu izmenjeni i fizički i ontološki i njihova karakterizacija u mnogome odskače od tradicionalne karakterizacije istih likova u ranijim epizodama Betmena. Pa tako imamo izgladnelog Klejfejsa, Zevsa koji pati od sindroma mesije, Ludog Šeširdžiju čiji diskurs sa Betmenom ima pedofilsku konotaciju,…

Psiholozi primenjuju transcedentne, eksperimentalne terapije nad pacijentima, pa možemo videti Harvija Denta, poznatijeg kao Tufejs kome se terapija svodi na “povećanje” broja izbora; pa mu je, prvobitno, umesto novčića data kockica, što mu je povećalo broj mogućnosti sa dve na šest, zatim tarot karte, a prema rečima njegovog psihologa sada je spreman da pređe na Ji đing. Međutim, ovo, svakako, samo simptomatično rešava problem, te naš Dent sada vrši nuždu u gaćama, jer ne stiže da odabere šta treba da čini.

Složićete se da sve ovo podseća pomalo na eksperimentalnu terapiju iz Kjubrikove Paklene pomorandže.

Najbolesniji šaljivdžija u stripu, Džoker, izgleda da uopšte i nije bolestan(?!). Bar tako tvrdi njegova psihoterapeutkinja Rut, koja još i smatra da on zapravo poseduje “brilijantnu, novu modifikaciju ljudske percepcije”, kao i da svakodnevno bira svoju ulogu, te je zbog toga jednog dana “vragolasti klovn”, a već sledećeg “psihotični ubica”.

Često se je i kasnije kao paradigma uzimalala karakterizacija likova Granta Morisona.

Ovo putovanje kroz zemlju ludačkih košmara, ne bi bilo tako “ludačko” da Gaspar Saladino, nije ručno ispisivao sva slova u ovom stripu, pa je svakom karakteru dao drugačiji font, u zavisnosti od mentalnog stanja. Kada sam pročitao vest da se ovaj strip prevodi za naše tržište, najveća bojazan mi je bila upravo vezana za to: da li će se koristiti originalni stil teksta ili generički fontovi. Međuti, Darkwood nije razočarao.

Prema ovom strip-albumu bazirana je i popularna video igrica “Betmen – Ludnica Arkam” iz 2009. godine, kao i mnošto spin-of epizoda i kratkih filmova.

Kafkijanska, morbidbna, nihilistička i nadasve inteligentna grafička novela “Betmen: Ludnica Arkam – Ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji”, šamar je svima onima koji se usuđuju da i dalje tvrde kako strip nije umetnost, već samo trivijalna, dečija zanimacija. Nimalo naivna, dečija i banalna, obavezno je štivo čak i za one koje ne cene naručito devetu umetnost.