ARkTIK I ANTARTIK

Dobio je ime od grčke reči ARKTIS  - sto znači sever. Arktik obuhvata severnu polarnu oblast unutar izoterme od 10°. Ovde spadaju i najseverniji delovi evropskog, azijskog i američkog kopna, što iznosi oko 26 mil. km², zajedno kopno i more.

Arktik

Arktik uključuje delove država Rusije i Kanade, zatim područja Aljaske, Grenlanda, Islanda, Laponije, Svalbarda te Arktički okean. Oko 2/3 arktičkih oblasti zahvata Severni ledeni okean ,koji je najvećim delom prekriven relativno tankim ledenim slojem .

Arktička klima je veoma hladna. Najhladnije je u oblasti Sibira do -78°C. Severni ledeni okean je vecim delom pod stalnim ledom površine oko 14 milona km², a debljine oko 3m. Topljenjem i lomljenjem leda tokom leta priobalnih kopnenih lednika nastaju ledeni bregovi.

Slomljene ledene bregove nose morske struje i vetrovi . Nekada su te ledene sante predstavljale veliku opasnost za plovidbu ,jer su nošene hladnim polarnim strujama dopirale do severnog dela Atlantika. Tako je u severnom Atlantiku nastradao nekada najveći putnički brod TITANIK 1912 godine, koji je prevozio putnike iz Evrope u Ameriku.

Golfska struja je morska struja u severnom Atlantiku. Golfska struja je slična ogromnom grejaču, zbog koga veliki delovi zapadne Evrope, kao što su Engleska, Irska, Skandinavija imaju mnogo topliju klimu nego što bi se očekivalo zbog njihove severne lokacije.

Plovidbu severnim pomorskim putem olakšava uticaj tople Golfske struje, koja temperaturu okeana znatno ublažava do luke Murmansk.

Brojne ekspedicije su u XX veku pokušale da bolje upoznaju ovu oblast sa ciljem da dodju do Severnog pola ali im to nije uspelo. To je uspeo ostvariti američki pomorski kapetan Robert Edvin Piri 1909 godine .U svom dnevniku Piri je tada zapisao: "Oko mene nema više severa , istoka i zapada. U svim pravcima se nalazi samo jug. Jedan polarni dan i jedna polarna noć ovde je čitava godina ."

Oblast Arktika ima sada 700.000 stanovnika uglavnom pripadnika žute rase. Na ruskom kopnu žive razna lovačka plemena: Nenci, Aleuti, Jenisejci, Cukci, Tunguzi, Eskimi i Indijanci. U zimskom periodu Arktik je pretežno okovan ledom pa stanovnici preživljavaju u kućama od leda koje nazivaju "iglo". Bave se lovom i ribolovom, a u poslednje vrijeme i rudarstvom, gde žive u savremenije opremljenim kućama.

Biljni svet tundri je prilagodjen velikim hladnoćama i plitkom zemljištu koje se u toku leta otapa u površinskom sloju. Čine ga mahovine, lišajevi, niska trava i žbunasta vegetacija.

Od životinjskih vrsta, u severnoj Evropi žive irvasi, u Severnoj Americi karibu, polarni zečevi, lisice, vukovi, sibirski tigar, a tokom leta razne vrste ptica. Najveca životinja Artika je beli medved koji se hrani fokama.

ZANIMLJIVOSTI O POLARNIM MEDVEDIMA: *Severni medved pri trčanju noge blago zakrivi u obliku slova "O" a prsti su okrenuti prema unutra.To mu pomaže da pri kretanju održi ravnotežu na klizavoj i zaleđenoj površini. Glatke i klizave padine medved savladava spuštajući se niz njih po snegu na stomaku raširenih nogu. *Kad se medved prikrada plenu,prekriva vrh njuške prednjim šapama da ga plen ne opazi prerano.*Severni medved može razviti brzinu do 40 km/h,ali će ga takva trka vrlo brzo iscrpiti.*Polarni medved na kopnu nema prirodnih neprijatelja, ali ga u vodi napadaju morževi koji mu se približavaju od dole i koji mu svojim kljovama mogu rasporiti stomak, a još opasniji su kitovi ubice - Orke.*Beli medvedi imaju posebno dobro razvijen njuh. Mogu nanjušiti uginulog kita na udaljenosti od 30 km, a pronaći će i sklonište foka i do 1 m ispod površine snega.

Svalbard je grupa ostrva pod veličanstvenim polarnim nebom koja se nalazi izmedu 71. i 81. stepena severne geografske širine, 900 kilometara severno od obale Norveške, kojoj inače pripada. Za većinu posetilaca Svalbarda arktička svetlost (aurora borealis) i polarne noći su najimpresivniji doživljaji. Period "polarnih noći", odnosno period neprestane obdanice, traje od sredine aprila do sredine avgusta svake godine, dok je od kraja oktobra do sredine februara period stalne noći, kada se Sunce uopšte ne pojavljuje iznad horizonta.

ANTARTIK

Antarktik je kontinent na kome se nalazi zemljin Južni pol. To je najhladnije mesto na Zemlji i gotovo uvek je prekriven ledom. Antarktik je otkriven u januaru 1820. godine.Antarktik je peti po veličini kontinent na Zemlji, ali sa daleko najmanjim brojem stanovnika. Zapravo na njemu nema stalnih stanovnika.

Najizrazitija geografska obeležja Antarktika jesu njegova udaljenost od naseljenih kontinenata, nepristupačnost i surovost prirode, oblik teritorije, velika nadmorska visina i ogromna površina pod ledom. Naziv Antarktik potiče od grčke reči anti što znači protiv i arkos – medved, tj. suprotno

od Arktika, iznad koga kruže sazvežđa Veliki i Mali Medved. Ovaj kontinent najvećim delom teritorije koncentrisan je oko Južnog pola. Kružnog je oblika i ispunjava skoro čitav južni polarni krug.

Antarktik je meridijanski podeljen na sektore koji pripadaju: Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, Francuskoj i Norveškoj.

Prema Vašingtonskom sporazumu iz 1959. godine, Antarktik je za naučna ispitivanja dostupan svim državama sveta.

Dugo vremena kroz istoriju, Antarktik je bio bez ikakvog značaja za čovečanstvo. Predstavljao je „ničiju zemlju“ (terra nullius).

Glavni razlozi porasta interesovanja za Antarktik sredinom XX veka bili su bogatstvo koje donosi lov na kitove, otkrivanje rudnih nalazišta, apsolutna nenaseljenost kontinenta, pogodnosti za čuvanje životnih namirnica, medicinskih sredstava i lekova zbog odsustva bacila.

Ledeni pokrivač – inlandajs na Antarktiku zahvata

površinu od 13,5 miliona km2. Počeo se formirati pre

oko 13 miliona godina, odnosno u miocenu, a svoje

maksimalno prostiranje dostigao je pre 4 miliona godina. Prosečna debljina leda iznosi oko 1.500 m a maksimalna 4.335 m na

Berdovoj ravnici u zapadnom delu Antarktika.

Tektonska rasedna linija koja se pruža od Viktorijine zemlje duž istočne obale Rosovog mora do Vedelovog mora, deli Antarktik na dva dela: istočni i zapadni. Rased je dug 2.000 km, širok 350-550 km i dubok 2.100-2.750 m. Njegovom zapadnom ivicom javljaju se vulkanske stene, ali i aktivni vulkani: Erebus (4.069 m), Teror (3.272 m) i Gausberg (381 m).

Jezero Vostok je najveće od dosad identifikovanih 150 jezera ispod ledene kape Antarktika. Nalazi se na dubini od 3700 do 4100 metara ispod površine leda, ispod ruske polarne istraživačke stanice Vostok. Jezero Vostok je slatkovodno. Ruski i britanski naučnici otkrili su ovo jezero 1994. Njegovo postojanje je dokazano 1996. kombinovanim metodama radarskih merenja iz aviona, radarskih snimaka iz svemira i analizom seizmičkih talasa. Zbog svog položaja duboko u ledu ovo jezero se smatra najčistijim i nedirnutim jezerom. Voda u njemu je stara nekoliko miliona godina. I pored prosečne temperature vode od -3°C voda u njemu nije zaleđena, jer je pod pritiskom od 30-40 megapaskala ispod leda. Koncentracija kiseonika u jezeru je oko 50 puta veća nego u uobičajenoj slatkoj jezerskoj vodi.

Fosili mikroba stari 200.000 godina ukazuju da u jezeru postoje (ili su postojali) uslovi za život. Godine 2005. istraživači su otkrili da se voda u jezeru pomera za 1-2 santimetra za vreme plime i oseke, što je uzrokovano položajem Sunca i Meseca. Ova mala pomeranja vode obezbeđuju minimalnu cirkulaciju vode koja je neophodan uslov za opstanak mikroorganizama.

Zbog stalnog visokog vazdušnog pritiska uslovljenog niskim temperaturama, količina padavina je veoma mala. Prosečna količina padavina iznosi manje od 10mm padavina pri čemu sneg pada veoma retko. Najniža temperatura na Zemlji izmerena je 1983.god. Na ruskoj istraživačkoj stanici Vostok i iznosila je -89,2°C. Hladne i surove uslove znatno otežavaju veoma snažni, olujni vetrovi koji duvaju tokom cele godine. Globalno zagrevanje je veliki problem jer se led na Abtarktiku otapa čime se izdiže nivo svetskog mora.

Zbog ogromnog ledenog pokrivača, na Antarktiku se javlja samo primitivna, samonikla vegetacija vrsta prilagođenih velikoj hladnoći. Za razliku od kopna, okolna mora su bogatija biljnim svetom.Flora je predstavljena znatno manjim brojem vrsta nego na Arktiku, mada se sastoji od ogromnog broja jedinki.

More je bogato planktonom i ribom kojom se hrane foke, kitovi i pingvini. Na obalam Antartika žive osam vrsta pingvina od kojih je najveći Kraljevski pingvin.

Pingvini često putuju tako što se ‘sankaju’ na svojim stomacima. Istraživači vjeruju da je ovo pingvinima efikasan, ali također i zabavan način kretanja.Svi pingvini žive u južnoj hemisferi, od Antarktika do toplijih voda Galapagosa u blizini ekvatora. Ni jedan pingvin ne živi na Severnom Polu.Pingvini su vrlo društvene ptice. Čak i na moru, pingvini obično plivaju i hrane se u grupama. Neke kolonije na

Antarktiku mogu sadržavati 20 miliona pingvina! Od svih pingvina i svih ptica, Carski pingvin (Aptenodytes forsteri) živi u najhladnijem okruženju. Pingvini mogu ostati pod vodom 10-15 minuta (Carski pingvin može i do 20 minuta). Pingvini na Antarktiku nemaju kopnenih neprijatelja.Kraljevski pingvini mogu formirati kolonije gnijezda do 10.000 pingvina. Svaki pingvin u koloniji se nalazi na istoj i tačnoj udaljenosti od svog komšije.Pingvini vide bolje pod vodom nego na kopnu. Mnogi naučnici vjeruju da su pingvini ekstermno kratkovidni na kopnu.

Budući da su velike i teške, orke nisu okretne, ali u lovu na manje životinje poput riba također imaju posebnu taktiku. Konkretnije, kako bi preplašile ribe grupa orki u koordiniranoj akciji iskače iz vode i repovima snažno udaraju po njenoj površini. Preplašene ribe okupljaju se u jato te postaju lak plen. Protiv orki  i njihovih deset centimetara dugih zuba te snažnih repova njihove žrtve nemaju nikakve šanse. Napomenimo da love samo odrasle orke, a mladunci uče od starijih. Nakon  što ulove plen, npr. tuljana s istim se ponekad igraju, bacajući ga u zrak. 

Do kraja 19.veka o Antarktiku se ništa nije znalo. Jedino je bilo utvrđeno da Ognjena zemlja Australija i Novi Zeland nisu deo Južne nepoznate zemlje, a granice su “pomerene” još juznije. 1819.g. počinje interesovanje za južni kontinet. Ekspedicije su predvodili istraživači iz različitih zemalja. Veliki doprinos dao je engleski pomorac James Ross. Nakon značajnih proučavanja ponovo nastaje period od pola veka, kada opada interesovanje za istraživanje Antarktika. Početkom 20.veka počinje niz ekspedicija koje provode sve više vremena okovane ledom i sprovode opsežna istraživanja. Tada počinje prvi pokušaj da se stigne do Južnog pola. Prvi pokušaj britanca Ernesta Shekltona nije uspelo, ali on je sa tri saputnika uspeo da stigne do 88°23´ jgš. Ubrzo potom kreću dve eksedicije Norveška (stigli su 14.12.1911.g.) i Engleska (stigli su 17.01.1912.g.). Nažalost engleska ekspedicija se nije vratila, ali su ostavili svoj dnevnik.

Polarna svetlost – Aurora Borealis na severnoj polulopti i Aurora Australis na južnoj spadaju među najlepše prizore koji se mogu videti u prirodi. Ime Aurora Borealis je dobila po rimskoj boginji zore Aurori i grčkoj reči za severni vetar Boreas dok je Australis latinska reč za „južni“. Drugi uobičajeni naziv-polarna svetlost, dobila je jer se ova spektakularna pojava može videti samo u blizini polova. U stvari, polarna svetlost se vezuje za magnetne, a ne za geografske polove tako da Aurora Borealis svoj najveći sjaj ne dostiže iznad samog Severnog pola, već se najbolje vidi oko Hadsonovog zaliva u Kanadi, u severnoj Škotskoj, u južnoj Norveškoj i Švedskoj.  U periodima pojačane Sunčeve aktivnosti može se očekivati i pojačan intenzitet polarne svetlosti. To se naročito dešava tokom magnetnih oluja na Suncu koje su najintenzivnije tokom jedanaestogodišnjeg ciklusa Sunčevih pega. U takvim slučajevima je moguće ovaj fenomen videti i na nižim geografskim širinama.

Autor prezentacijeStanko Damnjanovic