OFELIJA

I Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjajuBela Ofelija poput velikog krinaLeluja velovima koji uranjaju...Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.Već vekovima Tužna Ofelija takoPlovi, sablast bela, rekom što crna teče.Već vekovima krotka ludost njena lakoRomori svoju romansu u lahor, u veče.Vetar velove vije, grudi joj celiva,voda ljuljuška velove, spletene, bele; Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,Nad čelom koje sanja trske se nadnele.Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;Katkada u jovi zaspaloj budi gnezdaIz kojih mali drhtaj prhne u trenu:Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

IIBleda Ofelijo!Lepa poput snegova!Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.Vetrovi što se ruše s norveških bregovaŠaptali su ti reči opore slobode;To dah jedan što ti guste svijao koseČudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;Slušao ti je srce pev prirode, što seJavi uzdahom noći i tužaljkom granja.To ti glas lugih mora, grcaj nedogledanSlomi detinju grud, a preblaga je bila;To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;Reč ti vizija stesni u svoja zbivanjaSa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

IIIA pesnik kaže da preko zvezdane prugeDolaziš noću, tražiš cveće što si brala,I da vide na vodi velove tvoje duge;Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze,Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,U njenoj svežini, moje noge gazeI da vetar kupa moju golu glavu.Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,S dušom, od ljubavi silne opijenom, Na put ću da pođem, poput ciganina,Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

BAL OBEŠENIH

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,Plešu, plešu paladini,Mršavi druzi paklenog kralja,Kosturi, mrtvi Saladini.

Gospodar Velzevul za kravatu vučeCrne te pajace što se nebu keze,I dok ih po celu starom čizmom tuče,Uz pesmu božićnu s njima igru veze.

A pajaci na to spliću ruke tanke:Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi Koje su grlile ljupke vragolanke,Od tih se sudara ružna ljubav budi.

Ura, o igrači lišeni stomaka!Skokovi su laki, dugo polje ovo!Hop! je li to bitka ili igra laka!

Vrag je violinu loše naštimovo!O tvrdih li peta kada se bos ide!Kad košulje kože sa tela otpire! Ničeg što im smeta i čega se stide.Sneg im na lobanje stavio šešire.

Pod gavranom - kapom za naprsle glave S mršave se čupe parče mesa žuti:Kao da su oni usred bitke praveS kartonskim oklopom vitezovi kruti. 

Na balu skeleta zviždi bura ljuta!Ura! - ko orgulje gubilište viče.Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,Crven se pakao horizontom mice...

Hej, razdrmaj malo razmetljivce oveŠto slomljenim prstom podmuklo prebiruBrojanice kičme, svoje pršljenove:Pokojnici, niste sad u manastiru!

Oh! evo gde usred mrtvackog plesaVelik ludi kostur u plam neba skače,Zanet, kao konj se propinje i stresaI, jer mu je uže šiju steglo jace,Grči pest na kuku što krcka od stiska,Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,Plešu, plešu paladini,Mršavi druzi paklenog kralja,Kosturi, mrtvi Saladini.

UZ MUZIKU

Trgom isečenim u leje sirote,Skverom gde red mori drveće i cveće,

Sipljiv se građanin, pod maljem toplote,U četvrtak gordom glupošću razmeće.

Tu vojni orkestar usred parka sviraI valcer njihanjem koporane hvata;Tu, u prvom redu, kicoš paradira;Beležnik se kači o visuljke sata;Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,A s njom ide vredni vodič za slonove,Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.

Tu umirovljeni bakalin na klupiDžara štapom pesak i ozbiljno zboriO sveopštem stanju; zatim burmut kupiPo srebru, pa opet ugovore kori...

Tu katkad Flamanac na klupi raširiBurag, gdeno više no u bačvu stane,I svoju lulicu, iz koje mu viriKrijumčaren duvan, sladi natenane.

Tu se parkom keze probisveti divni;Jer od trube raste u srcu toplota,Mirisav ko ruža, tu redov naivniBebu nežno milki, dadilju da smota...

Ja pratim, razdrljen, stazama u seniŽivahne curice, a one to znaju,Pa se glasno smeju i okrecu k meni,A drske im tajne iz očiju sjaju.

Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvataSve što kriju nakit i vitica smeđa,Pa lutam pod bluzu, do beloga vrataI oblih ramena, božanstvenih leda.

Čizmice im svučem i čarape brže.. Dočaravši telo u zanosu plovim One tiho šapću, za smešnog me drže...A ja im žestokom željom usne lovim..

PRVO VEČE

Ona se bila vrlo svukla,A velika su stabla tuU prozor zlobno krošnjom tukla,Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,Radosno ruke sklopi tu,Ispod golišavog joj tela Nožice treptahu na tlu.

Pogledah zračak koji bludiIz krošnje leptirasti letU njezin smešak i na grudi,Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.I kao kaznu za taj grehČuh zvuke bistre i nemirne,Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenuSakrila noge: "Dosta s tim!"Tu prvu smelost dopuštenuKaznila smehom veselim!Drhtuljke jadne, oči njene,Dodirnuh usnom lagano.

Nežno mi glavu tad okrene:"Oh! sviđa mi se, sviđa to!Ali ti moram reci zato..."Ostatak joj u grudi jaSakrih sa poljupcem, i na toZačuh njen smeh što znači: da...

Ona se bila vrlo svukla,A velika stabla tuU prozor zlobno krošnjom tukla,

Da vide nju, da vide nju.

ZATEČENI

Tamni u snegu i u magli,Petoro malih su se sagli Nad okno što se kresi,S guzama uvis, i - o jade!Oči im divni prizor sladeDok Pekar hlebac mesi.

Motre ga kako testo sivoObrće, pa ga gurne živoU rupu što se žari,I čuju - dobri hleb se peče,Sa Pekarovih usta teče Nekakav napev stari.

Tu šćućureni, ne miču se,Dah sa okna udišu u se,Ko miris toplih grudi,Dok se zbog nekog noćnog slavljaPletenica od hleba spravljaPred pogledom što žudi,Dok pod gredama što se dimeMirisna kora cvrči rimeS popcima raspevanim,Pred rupom tom gde život diše Ne vide svoje rite višeOčima začaranim.

O, svaki sneva kako jede,Isusi jadni što se ledePa ipak se tu kupeDa stisnu ružičaste njuškeUz rešetke i, potrbuške,Da mumlaju kroz rupe,Otupeli, i tu se mole,Sagnuti tako snažno dole

Ka nebu odškrinutom,Da pucaju im bedne hlačeI košulje im se izvlačeU zimskom vetru ljutom.

ZLO

Dok zvižde crveni ispljuvci karteča,Kroz modrinu neba, dok čitave čete,Skerletne, zelene, kosi ratna seca,Kraj Kralja čijih su rugalica mete,Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,Čineći brda što dime se ...

O leto!O jadni mrtvi, u travi, u veseljuPrirode koja vas jednom stvori sveto!Postoji Bog što se smeje sa oltaraU cveću, tamjanu, kaležu od zlata,Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,A bude ga majke koje bol obara,Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.

NJOJ

U ružičasti vagon sa plavim jastucimaSešćemo, zimi, pa na put!   Biće nam dobro.

Gnezdo sa ludim poljupcimaSkrivaće svaki dremljiv kut.

Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor Sav čudovišni onaj puk U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,Crn demon ceri, crni vuk.

Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.I sićušni poljubac vratom će tvojim veštoPotrčati, ko pauk lud...Rekavši: "Traži", ti ćeš prignuti glavu k meniI tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,A ona će da skita svud..

SPAVAČ U DOLU

To je zelen-rupa s raspevanom rekomŠto srebrne prnje poludelo kačiO travu: tu sunce na bregu dalekomBlešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.Jastuk mu je plava potočnica sveža.

Bled je, pod oblakom pružen preko trava,A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,Kao dete koje muči bolest teška.

Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.Crvena mu rupa s desne strane gori.

MOJE BOEMSTVO FANTAZIJA

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;Imao sam čak i kaput idealni;U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalniZatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.Bejah Palcic-sanjar što slikove ište.

Velika mi Kola behu konačište,A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,Te, uz put sedeći u jesenje veče,Ja ih osluškivah, pustivši da tečeMojim celom rosa - sok što snagom vrca,Pa, slažući rime sred čarobne tmice,Ja sam prebirao, ko na liri, žiceRanjenih mi cipela - stopu pored srca.

GAVRANI

Gospode, kad se livada sledi,Kad angelusi svi odzvone Nad zaseokom koji klone, Na prirodu, gde cveće bledi,Sruši s nebesa jata novaDragih i divnih gavranova.

Armijo čudna okrutnog krika, Na gnezda vam huje bure ljute!Vi, uzduž reka koje se žute,Kraj kalvarija mucenika, Na jarku, grani što se trese,Raspršite se, skupite se! 

Nad Francuskom, nad svakim poljemS prekjučerašnjom žetvom smrti, Nek vam se zimsko kolo vrti,Da zamisle se ljudi bolje!

Izvikuj dužnost u svako doba,O crna ptico, vesnice groba!Ali, Gospode, na jarbolimaHrašca u općinjenoj noćiNek majska ptica pesmu toči

Za svakog ko u šumskim dnimaBez budućnosti prikovan ležiU travi iz koje niko ne beži.

ZASELI

Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjemUokrug očiju, miču prste grubeI teme posuto pustim namćorenjem,Kao kad zid stari procveta od gube; Njihov čudni skelet na kostur stolica Nakalemila je strast padavičara,Od njihovih nogu i drven-nožicaU jutro i veče taman vez se stvara!

Ti starci, spleteni sa tim sedištima,Osećaju kad im sunce kožu vežeI drhte kad vene sneg na prozorimaKo što dršću žabe pune bolne jeze.

Mnoga ih udobnost za sedište veže,S medom ih je slamom meko obavilo,Duša starog sunca pali se sred mrežeIspletenog klasja gde je zrnje zrilo.

I ovi pijanisti što bubnjati volePrstima pod sobom, s kolenom uz zube,Slušaju u sebi tužne barkarole, Nežna ljuljuškanja u cupe ih ljube.

Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri...Dignu se i frcu ko ošamareneMačke, besnilo im lopatice širi,Čakšire im prete s boka, naduvene.

A vi ih slušate, i na zid im tamniLepite ćelave glave, noge krive,Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni

Ščepavši vam oči ko zenice žive. 

Nevidljivom rukom ubijaju mučki:Kad se smire, liju otrov žena, kojiSkuplja se u oku prebijenoj kučki;A vi ste u levku, čelo vam se znoji.

Opet sednu, ruke sred masnih manžetaTope im se, i dok od zore do mrakaDo tih što ih dignu misao im šeta,Stresaju grozdove svojih podvaljaka.

A kad strogi san im obori vizire,Tad na ruci sniju bića koja ljube,Te stolice koje, oplodene, vireU gorda nadleštva koja će da rube,Dok tintano cveće, koje polen pljujeZapeta, više ih duž krotkih putira,Kao vilin konjic kad cvećem putuje... I draži ih klasje što ud njihov dira.

FAUNOVA GLAVA

U zelenom lisju, škrilji s mrljom zlata,U lisju kroz koje plovi treptaj blag,Gde u divnom cveću san poljupce hvata,Rasparavši živo taj prekrasni sag,Unezveren faun širi svetle očiI belim zubima grize crven cvet,A s krvavosmeđe usne mu se toči,Kao staro vino, smeh u šumski splet.I kad je pobego poput veverice,Smeh mu još treperi sa listova svih,A zlatni Poljubac Šume, što od pticeBio se prepao, opet biva tih.

SEDMOGODIŠNJI PESNICI

I Majka, sklopivši svesku zadataka,Gordo bi otišla, ne videć dečaka,Čije krupno čelo i oči mu plaveKažu da mu dušu sva gađenja dave.

Čitav dan je bio razuman i veštoPokoran, a ipak, bockaše ga nešto,Dvoličnost je htela malo da izviri.

U mraku hodnika, gde se memla širi,Voleo je da se isplazi, podboci,Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.

Jedna vrata behu u mrak otvorena:On, na stepeništu, jeco bi zbog senaU zatonu dana što visi sa krova.

Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja novaOdvela u nužnik, gde svežina piri,Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.

Kada bi u bašti što je mirisala,Iza kuće, zimi, mesečina sjala,On bi ispod zidnog laporastog stenjaPred stisnute oci zvao prividenja,Slušo kako gmiže šugavo rastinje.

Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,Mršave i blatne prste svoje krijuU dronjke što šire vonj na sraćkalicu I zbore s ljupkošcu kretena na licu!

Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,Uplašio majku, u iznenađenju Njenom on hvataše nežnosti najdraže.

A ona imaše plav pogled - što laže!Sa sedam godina piso je romaneO pustinji punoj slobode neznane,

O šumi, o suncu, obali, ravnici.

Crven, otrkio bi u novinskoj sliciSmejanje Španolke ili Italijanke.Kad bi, odevenu poput Indijanke,U osmoj godini - žustru, crnookuKćer komšije sreo, ona bi u skoku Na leda mu pala, tresuć pletenicu;On joj je u ćošku grizao zadnjicu,Jer gaćice nije nikada obukla.

A kad bi ga šakom i petom istukla,U sobi je diso miris kože njene.

Bojao se nedelje zimske, natuštene,Kada je, zalizan, morao da hitaZa sto za kojim ce Bibliju da čita;Noću bi sanjao sve to, da izludi.

Bog mu drag ne beše, nego crni ljudiŠto u sumrak s posla u predgrada stižu,Kada dobošare što galamu dižuIz gomile prate smejanje i graja.

Sanjao je livade s talasima sjaja,I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,I sve što uzleće, što se miče, valja!

A što je sladio svoje tajne drage,Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,Sakriven u sobu plavu i golemu,Čitao svoj roman, mislio o njemu,Punom mokrih šuma, neba što se žuti,Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,Bunila, padova, poraza i sloma!Dok buka iz grada razbija mir doma,I dok on, ležeći na čaršavu belom,Predoseća jedro svojom dušom celom!

PARIŠKA ORGIJA (Pariz se ponovo naseljava)

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!Sunce žarkim dahom bulevare brišeGde jednom varvarske vrvele su rulje.

Sveti Grad pred vama na zapadu diše!Hajdete! Nove će požare da spreče.

Evo vam kejova, kuća, bulevara Na lakom azuru, što je jedno večeOzvezdan orgijom smrtonosnog žara!Skrijte mrtve dvore u dašćane niše!Pogled vam još davnim osvežen je strahom.

Evo rideg stada što kukove njiše:Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!Krik kuća od zlata, o pohotne kujeŽderačice kataplazmi, on vas traži!Hitajte! Noć grča, noć radosti trujeUlice! Pijanci, nek vam piće blažiOčaj! Zar nećete - kad sjaj razuzdani,Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći Sliniti u čaše, mrtvi, savladani,Motreći kroz bele daljine, bez reči?

Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!Čujte kako skaču usred žarkih tmicaIdioti, starci, pajaci, lakeji!O gnusovna srca, o užasna ždrela,O ralje, smrdite još jače pred nama!

Vino za prostačka obamrla tela...Pobednici, trbuh prepun vam je srama!Širite nozdrve za ohole muke,Močite otrovom žice svojih šija! Na dečja temena Pesnik će vam ruke

Spustiti, zboreći: "Nek vas ludost vija,Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,Bojeći se njenog trzanja i vriskaŠto bi vas smrvio, gnusne, ugušene Na grudima njenim, od užasnog stiska!

Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,Sifilitičari, kraljevi, ludaci?Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutkeO gnjileži! - on će sa sebe da zbaci!I kad se, ištući svoj novac, bez svestiSrušite, dok vapaj utrobom vam bludi,Stiskaće daleko od vas grube pestiCrvena bludnica krupnih bojnih grudi!

Kad si se napleso u gnevu, o grade,Kada mnogi nož je udarac ti dao,Kad si prolećni trak dobrote i nadeU ženi, klonuvši, sačuvati znao,O moj bolni grade koga smrt već hvata,Pružen u budućnost koja otvara tiKroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,Opet gutaš stravu života, u kojojTalas bledih crva žile ti osvaja,A leden prst igra na ljubavi tvojoj!I to nije loše.

Jer sve to ne kidaKrila tvom Napretku, ko što nekad nijeStriks gasio pogled plav KarijatidaGde se zlato zvezda s plavih stuba lije.

I mada si oku užasan i jadan,Mada u prirodi nijedan grad živiJoš nije postao čir toliko smradan,Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!

Moćni pokret sila štiti te, a daniOlujni te svojom poezijom ljube,Tvoje delo ključa, Grade izabrani! 

Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!Pesnik će uzeti plač Osramoćenih,Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,Sevnuće ljubavlju ko bićem po Ženi,Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!Sređeno si, Društvo! - jer orgija ridaIz starih bordela, kao nekad, grobno,I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

RUKE ŽANE-MARIJE

Snažne su ruke Žane-MarijeI plamnim letom osunčane,Blede kao da smrt ih mije,Tamne ko ruke u Huane.

Močvara slasti da li točiPo njima preliv smeđe boje?Ili ih mesečina močiU jezeru vedrine svoje? 

Na kolenima divnim mirne,Zar varvarsko su nebo pile?Prodavahu li dijamante,Cigara zar su bezbroj svile?Pred žarkim nogama MadoneZar ožuti ih zlatno cveće?San velebilja u njih toneI crna krv mu kroz njih teče.

Ruke što teraju dvokrilceKad bubamare kroz zore bledeU nektar da zabodu rilce?

Ruke koje otrov cede?U kakav san li one tonuU tegljenjima kad se šire?U san nesanjan na Sionu, Neznan za Kine i Pamire? Ne, limun nisu prodavale, Ni tamnile kraj nogu boga, Ni pelene još nisu praleDeteta nekog plačljivoga.

To nisu ruke rodake male, Ni radnica, širokih čela,Koja pale, pjana od katrana, Na radilištu sunca vrela.

To su ruke što kičmu tlače,Ruke što nikad zlo ne čine,Ruke, od konjske snage jače,Ruke kobnije no mašine!

Porazivši sve svoje jezeI vinuvši se poput plama,To meso peva Marseljeze,A nikad himne božjeg hrama!One vas mogu i na mukeDa udare, o fine žene,Da zdrobe vaše gadne ruke, Narumenjene, nabeljene!Kad njihova se ljubav javlja,Svakoj se ovci smuti čupa!

A silno sunce rubin stavljaU falangu im što nastupa!Od svetine im smedi belegKo u jučerašnjih nedara;Buntovnici im dati želePoljupcem dokaz svoga žara!

Izbledele su kao breze Na suncu koje ljubav kruni,

Noseći teške mitraljezePreko Pariza što se buni!Ah! katkada, o Ruke svete,Sa vas, gde opijenost duga Navek nam usne drži, leteKrici blistavih beocuga!

A katkad, andeoske ruke,Bice se naše čudno smutiKad krv iz prstiju nam pusteDa zbrišu sunce s vaše puti!

SAMOGLASNICI

A crno, E belo, I rujno, O plavo,U zeleno: tajna rodenja vam tu je:A, crn kosmat pojas muha što blistavo Nad svirepim smradom kupe se i zuje,Zatoni sene:E, koplja gordih santi,Belina cadora, cvece zanjihano;I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti Na usnama lepim, u kajanju pjanom;U, drhtanje kružno božanstvenih mora,Spokoj pašnjaka i stada, spokoj boraKoje alhemijom sticu ucenjaci;O, vrhovna Truba, puna cike lude,Mir kojim Andeli i svetovi blude,Omega, Ociju silnih modri zraci!Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plac u uši,Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok, Na dojke ti se more biserom ride sruši,Covek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok.

BIŠTENJA

Kad nemirno celo decakovo cezne  Da se mutni snovi ko roj beli vinu,Uz krevet mu stanu dve carobne sestreI srebrni nokti s prstiju im sinu.Stavivši decaka uz prozor, za kojimPlavi vazduh tece po bujnome cvecu,U njegovoj kosi, punoj rose, svojimPrstima se strašnim i carobnim šecu.On sluša šta peva dah im što mirišeNa med ružicasti; pesma koju blažiTihi šum pljuvacke na usni, gde dišeJedan tihi uzdah što poljubac traži.Sluša kako trepcu trepavice njineU mirisnom miru, i kako ga draškaElektricni dodir prstiju, kad ginePod kraljevskim nokotom neka sitna vaška.I vinom Lenosti omamljen, on sanjaUzdah harmonike ludovanju sklone,I oseca kako usred milovanjaŽelja za plakanjem javi se, pa klone.

PIJANI BROD

Silažah, nedavno, niz nehajne Reke,Ladari me, osetih, prestadoše vući; Njih, gole, o šarene pribiše direke,Za mete ih uzevši, Indijanci bučni. 

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!Reke me, kad prestade metež da mahnita,Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,Dok me zapljuskivala plima rasrdena,

Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati meOd onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.Od cepa laganiji, igrah usred valaKoje i kolevkama za mrtvace zovu,Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!Slađa nego jabuka za grlo dečaka,Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,Od plavičastih vina i od izbljuvakaOpra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan,Gutam azur zeleni, gde davljenik nemiZamišljeno ponekad slazi na put večan;Gde, naglo obojivši bunilo, modrenjeI prespore ritmove ispod danjih kola,Gorku ridost ljubavi obuzima vrenjeOd svih lira snažnije, od svih alkohola!  

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,I udarce talasa, i struje; znam veče,Zore, kao golublji narod kad se rode,I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,Gde lije svetlucanje ljubičaste skrameNa treptaje kapaka koje vali praveKroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noćiI poljubac što raste ka očima mora,Protok soka neznanog, i kako se točiŽutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih danaIspraćah u juriše na hridinu mnogu, Nesvestan da sipljivu njušku OkeanaSvetle noge Marije savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,Gde oči ljudokožih pantera se javeU cveću; i o duge, uzde namaknuteSilnim sinjim stadima kroz vidike plave!I grdnih baruština video sam vrenja,Tršćake u kojima Levijatan trune!

I bonace prepune vodenih rušenja,I dalj što se pokreće da u ponor grune!Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,Žeravice nebeske; drage kud me plimaBacala, gde udave stenice su ždrale,Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!O da deci pokažem kroz te plave valeTe ribe što pevaju, te ribe od zlata!I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,Često me okrilila bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,Te ostajah, podoban ženi koja kleči...

Skoro otok, njišući bokovima svađeI izmete brbljavih ptica oka plava,Ja hitah, a katkada kroz užad mi zađeUtopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,Uraganom zavitlan u eter bez ptica,Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,Ne mogu da uhvate hajke krstarica;Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,Ja koji sam bušio zid neba ko bura,Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,Lišajeve sunčane i sline azura;Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,Zasuda električnim zračenjem iskara,Kad juli obarahu toljagama grdnim Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osetih kroz huku daljinaBehemote pohlepne i Malstrome pjane,Večni tkalac spokojnih i plavih širina,Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznanKraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.I mesec je okrutan, i sunčevo oko.

Ljubavi me opojnim mrtvilima more.O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!Ako želim evropsku vodu neku, to jeLokva crna, prohladna, gde, kad suton zade,Jedan decčak, čučnuvši, bled od tuge svoje,Kao majske leptire pušta krhke lade.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,Jer vaša malaksalost, vali, mene moći, Ni oganj ni barjake da gledam, da srećemLada-robijašnica strahovite oči.

SUZA

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,Pio sam, klečeći usred nekog vresaMeđu nežnim leskama, pod zelenim maglamaSmlaćenog popodneva...

Osim nemog bresta,I ledine bez cveta, i neba punog tmice,Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?Šta sam to povukao iz vrga-ćuturice? Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.

Takav bih bogme bio za krčmu loša firma. No nebo se do večeri promenilo olujom.To behu crne zemlje, jezera, jata riba,Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.U devičanski pesak voda je šumska tekla,Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,Kad pomislim da meni do pića nije bilo!

DOBRA JUTARNJA MISAO

U četiri jutrom, leti,San ljubavni još se sanja.Miris noćnog svetkovanjaZorom kroz šumarak leti.

Na ogromnom se Gradilištu,Gde sunce Hesperida teče,S rukavima zasukanimKomešaju Drvoseče.

U pustinji biljnoj trebaOplate da spreme krasneGde će raskoš gradska da seSmeje ispod lažnog neba.

Za Radnike – podanikeJednog vavilonskog kraljaVenero, pusti LjubavnikeČija je duša puna slavlja.

O Kraljice Pastira!Daj Radniku rakiju životvornu, Nek mu snaga bude mirnaDo kupanja u podnevnom moru.