Artur Konan Dojl - Iscezli Svet

РОМАН О ПРЕИСТОРИJСКИМ ЧУДОВИШТИМА

СЕР АРТУР КОНАН ДОЈЛ

22 May 1859 – 7 July 1930[

ИШЧЕЗЛИ СВЕТ Превела: РАДМИЛА ТОДОРОВИЋ Илустрације: Ђура Павловић

1980

Sir Arthur Ignatius Conan Doyle

http://en.wikipedia.org/wiki/Arthur_Conan_Doyle#cite_note-0

Arthur Conan Doyle назив оригинала: THE LOST WORLD

Конан Дојл ИСЧЕЗЛИ СВЕТ страна 2 / 79

САДРЖАJ

I. Свуда има прилике за jуначка дела

II. Покушаjте срећу с професором Челенџером

III. Потпуно немогућ човек

IV. Наjчудниjа ствар за коjу сам икад чуо

V. То jе питање!

VI. „Био сам бич божjи"

VII. „Сутра нестаjемо"

VIII. На ивици непознатог света

IX. Ко jе то могао предвидети?

X. О невероватном

XI. Награђен труд

XII. Опасности из ноћи

XIII. Призор коjи никад нећу заборавити

XIV. Истинске победе

XV. Нагледали смо се дивота

XVI. Поворка! Поворка!

СВУДА ИМА ПРИЛИКЕ ЗА JУНАЧКА ДЕЛА

Њен отац, г. Хангертон, био jе наjнепрактичниjи човек на свету — мекан, паперjаст папагаj од човека, савршено добродушан, али смешно уображен у себе самог. Jедино ме jе мисао да ћу имати таквога таста могла отерети од лепе Гледис. Уверен сам да jе он у дубини душе веровао да jа трипут недељно долазим у њихову кућу, окружену старим кестеновима, зато да уживам у његовом друштву, а нарочито зато да слушам његово мишљење о биметализму, предмету за коjи jе он био нека врста ауторитета.

Дуже од jедног сата причао ми jе jеднолично о новцу, о одређеноj вредности сребра, о девалвациjи рупиjе и о правим валутним нормама. — Замислите, узвикну он у jедном нападу jарости, замислите шта би било када би се сви дугови на свету морали да плате одмах, и у исто време! Шта би се догодило у садашњим приликама?

Дао сам сасвим разумљив одговор: да бих jа тада био потпуно упропашћен, на шта jе он скочио са своjе столице, пребацио ми да сам лакомислен толико да jе њему немогућно да о ма коjоj озбиљноj ствари дискутуjе у мом присуству; затим jе бесно jурнуо из собе и залупио врата за собом, одлазећи да се пресвуче за позориште.

Наjзад смо остали сами, Гледис и jа, и дошао jе тренутак када jе требало да се реши моjа судбина. Цело вече осећао сам се као воjник коjи очекуjе сигнал да пође на jуриш, уз стално смењивање наде у победу и страха од пораза.

Гледис jе седела преда мном, а њен горди и нежни профил одражавао се jасно према црвеноj завеси. Како jе била лепа! И, опет, како далека! Досад смо били добри приjатељи, врло добри приjатељи, али никад нисам успео да одем даље од онога степена другарства коjи постоjи, отприлике, између мене и неког колеге из уредништва листа, искреног и врло љубазног другарства, али потпуно платонског. Увек сам збуњен пред женом коjа се са мном понаша слободно и природно. Такво држање ниjе комплимент за мушкарца. Чим се пробуди супротност полова, буде се страх и неповерење, то наследство из сурових времена када су љубав и сила ишли jош руку под руку. Погнута глава, очи коjе гледаjу устрану, пригушен глас, дрхтање тела — све то, а не слободан поглед и неусиљени одговор представљаjу прави израз страсти. Толико сам већ током свог кратког живота искусно; или jе, можда, у мени живео инстинкт, како ми називамо успомене расе?

Гледис jе имала све праве женске особине. Неки су jе сматрали хладном и безосећаjном, али то мишљење ниjе било тачно. Имала jе и нежан, бронзани тон коже, скоро источњачки по боjи, косу црну као гавран, велике благе очи, пуне али дивно уобличене усне, све те ознаке страсти. Али са болом сам морао признати самом себи да досад jош нисам открио таjну како ћу све те страсти упалити. Па ипак, било што му драго, морао сам наjзад прекинути с том неизвесношћу и вечерас одлучити целу ту ствар. Нека ме и одбиjе. Боље да будем одбиjени просилац, него брат чиjе се друштво трпи.

Дотле сам дошао у своjим мислима и баш хтедох да прекинем дуго и мучно ћутање, када се два критичка црна ока управише на мене и Гледис, смеjући се с пребацивањем, заврте своjом гордом



главом. — Чини ми се да желите да запросите моjу руку, Неде. Не бих желела да то учините. Много jе лепше овако како jе сада.

Привукох своjу столицу нешто ближе. — Тако? А откуд знате да намеравам да запросим вашу руку? упитах, искрено изненађен. — Зар жене не знаjу увек све? Мислите ли да постоjи нека жена на свету коjа не примећуjе када се мушкарац за њу интересуjе? Не, Неде, наше приjатељство jе тако лепо и тако дражесно.. Било би штета да га покваримо. Зар не осећате како jе лепо кад jедан младић и девоjка овако слободно говоре jедно с другим, као нас двоjе? — Не знам, Гледис. Слободно могу тако да говорим и с неким шефом станице.

Не знам просто како jе оваj чиновник доспео у наш разговор, али он би некако поменут, па смо обоjе морали да се насмеjемо. — То ми ниjе довољно. Хтео бих да своjу руку положим на вас и да вашу главу притиснем на своjе груди и, драга Гледис, хтео бих ...

Она скочи са столице, jер jоj jе било jасно да имам намеру да своjе жеље спроведем у дело. — Све сте покварили, Неде, рече она. Све jе лепо и природно док се jедна извесна граница не прекорачи. Каква штета! Зашто нисте могли да се боље савлађуjете? — Ниjе то неки моj проналазак, бранио сам се jа. То jе природа. То jе љубав. — Можда то друкчиjе изгледа када обоjе воле. Jа jош никада нисам волела. — Али, ви морате ... Ви, са своjом лепотом, своjом душом! О, Гледис, ви сте jедноставно створени за љубав. Ви морате волети! — Мора се чекати док љубав не дође. — Али, зашто не можете мене да волите, Гледис? Jе ли то због моjе спољашности, или због нечег другог?

Њено се лице озари. Испружила jе руку — цело jе њено држање било тако добродушно и снисходљиво — и jа завалих унатраг своjу главу. А она ме тада, са замишљеним осмехом, погледа у лице. — Не, ниjе то, каза наjзад. Ви баш нисте ружан човек и зато не бих могла рећи да jе у томе разлог. Треба га тражити дубље. — Моj карактер?

Она озбиљно климну главом. — Шта бих могао урадити да га поправим? Седите и кажите ми нешто о томе. Не, молим вас, хтео бих да седнете.

Она ме погледа са чуђењем и неповерењем, коjе ми се више свиђало него њено поверење без срца.

Како примитивно и глупо све ово изгледа када се пише црно на бело! Али, наjзад, то jе можда осећање коjе jе само мени разумљиво. Тек, после краћег оклевања, она седе. — Кажите ми сада у чему jе ствар. — Jа волим неког другог, рече она.

Сад jе на мене дошао ред да скочим са столице — Ниjе то неко одређено лице, настави она смеjући се мом чуђењу, у питању jе само идеал. И jош никад нисам срела човека каквог замишљам. — Причаjте ми нешто о њему. Како изгледа? — О, сасвим би могао да буде налик на вас. — Лепо jе од вас што то кажете! Добро, а шта ради он, а jа не радим? Кажите ми отворено. Jе ли апстинент, вегетариjанац, ваздухопловац, теозоф, натчовек — све ћу покушати, Гледис, ако само хоћете да ми опишете човека какав вам се свиђа.

Она се насмеjа моjоj прилагодљивости. — Добро, мада веруjем, пре свега, да моj идеал не би тако говорио, настави она. Био би то смео, енергичан човек, коjи се не би тако лако повиновао ћудима jедне луцкасте девоjке. У сваком случаjу, морао би бити човек дела, коjи без страха гледа смрти у очи, човек великих дела и необичних доживљаjа. Не волим jа човека, него славу коjа га покрива. Одсjаj те славе пао би и на мене. Замислите Ричарда Бертона! Када сам читала биографиjу коjу jе о њему написала његова жена могла сам веома добро разумети њену љубав. И леди Стенли! Да ли сте икада прочитали дивну последњу главу о њеном мужу? То jе врста људи коjе жена може обожавати свом душом, а они, услед тога, постаjу jош већи, због њене љубави коjу цео свет поштуjе као подстрек њихових племенитих дела.



Изгледала jе тако лепа у свом одушевљењу да сам скоро заборавио сврху нашег разговора. Сабрах се да продужим своjе доказивање. — Не можемо сви бити Стенлиjи и Бертони, рекох jа. Уосталом, нема свако ту срећу да се истакне — jа бар до сада нисам имао прилике. Буде ли ми се, међутим, такав случаj jавио, умећу да га искористим. — Али, прилике за jуначка дела има свуда. Ова врста људи о коjима говорим — ковачи су своjе сопствене среће. Такав се човек не може ни пред коjом препреком зауставити. Никад нисам срела таквог човека, па ипак ми се чини као да га добро познаjем. Има тако много хероjских дела око нас, коjа само чекаjу на то да их неко изврши. Дужност jе људи да их врше. А дужност жена да своjу љубав даруjу таквим људима. Сетите се само оног младог Француза коjи се прошле недеље попео у балону. Дувао jе снажан ветар, али, кад jе лет балоном већ заказан, он jе поштопото хтео да се подигне. Ветар га jе однео хиљаду пет стотина миља далеко, за само двадесет четири часа, и спустио га усред Русиjе. То су људи какве jа замишљам. Помислите само на жену коjу он воли! Како jоj друге жене мораjу завидети! То jе оно што jа волим: да ми завиде на мужу. — Jа бих заиста тако нешто учинио, само да се вама свидим! — Али, не би требало да то чините само зато да се мени свидите, већ зато што друкчиjе не можете, зато што jе то ваша природа, зато што све у вама чезне за хероjским делима. Зашто нисте, кад сте недавно ишли у Ваjген због експлозиjе у руднику угља, зашто нисте сишли у окно да и поред отровних гасова помогнете рударима? — Па, учинио сам то. — Али, никад о томе нисте говорили. — Ниjе било вредно помена. — То нисам знала. Њене очи су ме сада гледале с новим интересовањем. То jе било лепо од вас. — Па, морао сам то да урадим. Кад новинар треба да напише добар извештаj, мора се наћи онде где се наjважниjа ствар догађа. — Какво прозаично обjашњење! Свом поступку одузимате тиме сву романтику. Па ипак, ма шта био разлог, радуjем се што сте сишли у окно.

Она ми пружи своjу руку, али с таквом љупкошћу и таквим достоjанством да сам морао да се сагнем и пољубим jе. — Рекла бих да сам jа само будаласта жена с фантазиjама младе девоjке у глави. Па ипак, моjе jе осећање такво. Оно jе у толикоj мери израз мог унутрашњег бића, да друкчиjе ни не могу. Ако се за неког удам, мораће то да буде славан човек. — А зашто не би тако било! узвикнух jа. Жена као што сте ви даjе човеку снагу. Пружите ми прилику и већ ћете видети да ћу умети да jе искористим. Уосталом, као што рекосте, прави човек треба сам да створи прилику, а да не чека на њу. Сетите се Клаjва, био jе само мали писар, а освоjио jе Индиjу. Тако ми светог Ђорђа, jа ћу, заиста нешто направити на овом свету.

Она се насмеjа због мога изненадног, ирског одушевљења. — Зашто да не! рече она. Ви имате све што jедан човек може имати — младост, здравље, снагу, образование, енергиjу. Било ми jе жао што сте започели оваj разговор, а сад се радуjем. Толико се радуjем што jе наш разговор пробудио у вама такве мисли. — А ако и остварим...?

Њена рука, као топли сомот, спусти се на моjе усне. — Ни речи више, господине! Требало jе jош пре пола часа да будете у уредништву свог листа. Било ми jе тешко да вас на то подсећам. Ако jедног дана освоjите своjе место на овом свету, онда ћемо опет говорити о томе.

И тако сам себе самог открио тог магловитог новембарског вечера, док сам трчао за трамваjем коjи иде за Кембервољ с ватреним срцем у грудима и чврсто решен да не губим ниjедан дан а да не помислим на дело коjе треба да остварим и коjе ћс бити достоjно изабранице мог срца.

Али, ко би на свету могао и замислити необичан облик коjи ће то дело имати, или чудне путеве коjе ћу морати да превалим ради његовог остварења!

И, на краjу, учиниће се читаоцу као да ова уводна глава нема никакве везе с моjом причем. Па ипак, без главе, до ове приче не би ни дошло. Jер, само када човек пође у свет са мишљу да су свуда могућна jуначка дела и са живом жељом у срцу да таква дела изведе кад год може, рашчистиће са своjим животом, као што сам то jа учинио, и кренуће у мистичну земљу снова где га чекаjу велике пустоловине и велики успеси. Погледаjте ме, ви из уредништва Деjли газете, чиjи сам сасвим безначаjан члан био досад, погледаjте ме како сам чврсто решен, ако jе могућно, да jош ове ноћи пођем у пустоловине због коjих ћу постати достоjан своjе Гледис!

Да ли jе то она била без срца, или само себична, када jе тражила да своj живот ставим на коцку због њене славољубивости? Такве мисли могу пасти на памет човеку зрелиjих година, али никад смелом младићу од двадесет и три године, у ватри његове прве љубави.



II

ПОКУШАJТЕ СРЕЋУ С ПРОФЕСОРОМ ЧЕЛЕНЏЕРОМ

Увек сам волео Мак Ардла, тог старог мрзовољног главног уредника са округлим образима и црвеним лицем, и чинило ми се као да осећам да и он мене воли. Истина, Бомон jе био директор, али jе живео у разређеноj атмосфери неке олимпиjске висине, одакле ниjе могао ни да сагледа ситниjе ствари од неке међународне кризе или расцепа у влади. Виђали смо га покаткад како у усамљеноj величанствености ступа у светилиште са неодређеним изразом у очима, док у духу лебди над Балканом или над Персиjским заливом. За нас jе био недостижан. Али, Мак Ардл беше његова десна рука, и њега смо добро знали. Стари господин климну главом када ступих у собу и подиже наочаре на своjе ћелаво чело. — Е, господине Мелоне, судећи по свему што чуjем ви сте добро, зар не? упита ме он своjим љубазним шкотским акцентом.

Поклоних се, захваљуjући. — Експлозиjа у руднику била jе одлична. И пожар у Саутворку. Ви имате смисла за леп опис. Шта вас jе данас овамо довело?

— Хтео бих да вас замолим за jедну љубазност. На његовом лицу оцрта се извесно страховање и он склони поглед.

— Е, е, а у чему jе ствар? — Шта мислите, г. Мак Ардле, да ли би било могућно да ми дате неки специjални задатак?

Покушао бих да учиним све што могу да ствар лепо изведем и да вам пишем добре извештаjе. — А на какав задатак мислите, г. Мелоне? — Неки, коjи jе скопчан с пустоловинама и опасностима, г. Мак Ардле. У ложно бих наjвећи

могући труд. Уколико би задатак био тежи, утолико би ми више одговарао. — Изгледа да вам jе стало да изгубите живот. — Да своj живот оправдам, г. Мак Ардле. — Ах, Боже моj, па то, г. Мелоне, звучи врло, врло узвишено. Боjим се да jе прошло време за

такве ствари. Издаци за таквог специjалног извештача не би били оправдани успехом, а, осим тога, таква би се дужност, разуме се, дала само неком искусном човеку с познатим именем, коjи ужива поверење jавности. Велике беле мрље на географскоj карти

1 данас су скоро сасвим ишчезле и

готово и да нема неког места за романтичне доживљаjе. Чекаjте само, додаде он док му изненадан осмех прелете преко лица, беле мрље на географскоj карти управо ме подсетише на нешто. Како би било када бисте jедног варалицу, jедног модерног Минхаузена, разголитили и учинили смешним? Могли бисте доказати да jе лажов, а лажов несумњиво jесте. Видите, то би била фина ствар! Како вам се свиђа?

— Ма шта', ма где, мени jе свеjедно. Мак Ардл утону за неколико минута у мисли.

— Занима ме да ли ћете успети да склопите ближе, или бар површно познанство с тим човеком, рече наjзад. Изгледа да имате jедну врсту талента за успостављање добрих односа, било да jе то симпатиjа, животињски магнетизам, животна снага младости или тако нешто. Осећам то по себи самом.

— Врло сте љубазни, г. Мак Ардле. — Што не бисте покушали своjу срећу код професора Челенџера, у Енмор парку? Морам признати да сам се мало изненадио. — Челенџер! узвикнух jа. Професор Челенџер, чувени зоолог? Jе ли то онаj коjи jе разбио

главу Бланделу из Телеграфа? Главни уредник се насмеши. — Сећате се тога? Али, зар не рекосте да желите пустоловине? — Уколико их сама дужност собом доноси, одговорих jа. — У реду. Не веруjем да jе он баш увек тако прек. Претпостављам да се Бландел поjавио код

њега у неповољном тренутку. Можда jе био и невешт. Ви можете имати више среће, или више вештине у понашању. Уверен сам да jе у питању ствар као смишљена за вас! То ћемо ми заjедно направити!

— Jа, у самоj ствари, ништа о њему не знам, узвратих му. Сећам се његовог имена само у вези са суђењем због ударца коjи jе задао Бланделу.

— Ево неколико забележака, да вам буде ствар jасниjа, г. Мелоне. Имам jа тог професора на оку већ дуже времена. Он узе парче хартиjе из jедне фиске. Ово jе кратак преглед његовог живота. Овде се укратко каже:

„Челенџер, Џорџ Едвард, рођен у Ларгзу, Н.Б., 1863. Школовање: гимназиjа у Ларгзу;

1 Места на картама коjа географска наука jош ниjе била истражила у прошлости су означавана белим мрљама



универзитет у Единбургу. Асистент Британског музеjа 1892. Кустос Одељења за упоредну антропологиjу 1893. Дао оставку после жестоког научног спора

исте године. Добио Краjстонову медаљу за зоолошка испитивања. Дописни члан ..." хм, колико ту има друштава, два палца у ситном слогу . . . „Белгиjског друштва, Америчке академиjе наука, и тако даље, и тако даље. Бивши председник Палеонтолошког друштва, Британског друштва, и тако даље. Обjавио: Нека испитивања већег броjа калмичких лобања; Прилог испитивању развоjа кичмењака и безброjни чланци, међу њима, Заблуда коjа лежи у основи ваjсманизма, због чега jе дошло до огорчене дискусиjе на зоолошком конгресу у Бечу. Његов омиљени спорт: путовање планинарство. Адреса: Енмор Парк, Кенсингтон, В."

Пружаjући ми хартиjу, главни уредник додаде: — Ево, узмите. То jе све што данас имам за вас. Ставио сам то парче хартиjе у џеп.

— Тренутак само, г. Мак Ардле, рекох, пошто сам видео да се његово црвено лице уозбиљило. Jош ми ниjе довољно jасно због чега треба да посетим тог господина. Шта jе то учинио?

Црвено лице опет заблиста. — Отишао jе пре две године у Jужну Америку због неке таjанствене експедициjе. Вратио се

прошле године. Био jе, нема сумње, у Jужноj Америци, али неће да тачно каже где. Прича у неодређеним изразима о своjим доживљаjима, а кад неко хоће да нешто ближе од њега сазна, затвара се као острига. Или се нешто чудно догодило или jе таj човек велики лажљивац, при чему, лично мислим да jе ово последње вероватниjе. Има неколико оштећених фотографиjа за коjе се мисли да су монтаже. Толико се љути да напада сваког ко жели да од њега нешто сазна, па чак и репортере баца низ степенице. По мом мишљењу, у питању jе само jедан злочиначки мегаломан, са извесним талентом за науку. То jе прави човек за вас, г. Мелоне. Тако, а сада се чистите и видите шта можете да урадите с њим. Довољно сте велики да се сами чувате. Не може вам се ништа десити. Уосталом, осигурани сте за случаj несреће или смрти.

Опет се уозбиљи црвено лице. Разговор jе био завршен. Одох у Севиџ клуб, али не уђох у зграду, већ се наслоних на ограду терасе, где сам

замишљен дуго гледао мрку, уљану воду реке. На свежем ваздуху могао сам увек да мислим тачниjе и jасниjе. Извадих из џепа листу дела професора Челенџера, па jе поново прочитах под електричном светиљком. А тада ми паде нешто на памет што могу сматрати само надахнућем.

Могао сам рачунати да као новинар, судећи по свему што сам чуо о њему, никад нећу моћи да ступим у везу са овим свађалачки расположеним професором. Али, они научни спорови коjи се помињу у његовоj биографиjи представљали су га као научног фанатика. Да ниjе то слабо место помоћу кога му се човек може приближити? Морао сам да покушам . ..

Уђох у клуб. Тек jе било прошло jеданаест часова и велика просториjа беше већ испуњена мала jош не до краjа. У наслоњачи поред камина видео сам jедног дугачког, танког човека угластих рамена. Он се окрете према мени у тренутку кад приближих своjу столицу. Био jе то баш човек коjи ми у овом тренутку беше наjпотребниjи — Тарп Хенри из уредништва Природе, човек коjи се одликовао љубазношћу према свим своjим познаницима. Пошао сам право ка свом циљу.

— Шта знате о професору Челенџеру? — О Челенџеру? Он презриво скупи обрве. Челенџер jе човек коjи се вратио из Jужне Америке с неким баjкама за децу.

— С каквим баjкама? — Ах, то су неке страшне будалаштине о чудноватим животињама коjе jе тобоже открио. Чини

ми се да jе доцниjе опозвао та своjа тврђења. Некако се све то утишало. Дао jе Роjтеру2 интервjу, а

онда се подигла таква бука да му jе морало бити jасно да с тим причама неће успети. Осрамотио се као научник. Било jе ипак неких коjи су га узимали озбиљно. Али и њих jе управо он ућуткао.

— Како? — Своjом неподношљивом грубошћу и немогућним понашањем. Ето, jадни стари Ветли из

Зоолошког института. Ветли му jе написао: „Председник Зоолошког института препоручуjе се професору Челенџеру, а сматрао би нарочитом срећом ако би му он указао част да дође на идућу седницу." Одговор jе био такав да се ниjе могао ни штампати.

— Можете ли ми га рећи? — Да, одговорио му jе отприлике: „Професор Челенџер се препоручуjе председнику

Зоолошког института, а сматрао би нарочитом срећом ако би оваj отишао до ђавола." — За име света! — Да, рекао jе то свакако и стари Ветли. Сећам се како jе jадиковао на седници. Почео jе

овако: „Већ педесет година општим с научницима ..." Jадни старац jе био сав сломљен. — Знате ли штогод о Челенџеру?

— Jа сам бактериолог, као што знате. Живим у микроскопу с пречником 900. Не могу ни помислити да тврдим како сам озбиљан познавалац неке ствари коjа се може видети голим оком. Jа сам само

2 Роjтер — водећа енглеска новинска агенциjа, jедна од наjвећих у свету



пионир на спољноj ивици науке. И осећам да нисам на свом месту кад напустим собу за рад, и ступим у додир са свима вама, великим, суровим, гломазним створовима. Сувише сам изолован да бих се занимао за разне скандале. Али, у научним разговорима чуо сам понешто о Челенџеру, jер jе он jедан од оних људи поред коjих се не може проћи окренуте главе. Он jе заиста онако дрзак како га људи описуjу. Личи на неку батериjу напуњену снагом и животном енергиjом, али jе ипак пакостан и бескрупулозан особењак, увек оран за свађу. Има необичне склоности. Ишао jе чак дотле да jе свету показивао неке лажне фотографиjе са своjе jужноамеричке експедициjе.

— Кажете да има чудних склоности. Шта наjвише воли? — Свашта. Последњи пут се занимао за ваjсманизам и еволуциjу. Дошло jе до страшне свађе,

чини ми се у Бечу. — Можете ли ми рећи, у главним цртама, шта jе то било? — Сад тренутно не могу, али постоjи превод целе те распре. Имамо га у нашем архиву. Хоћете

ли да се потрудите да пођете са ином? — То jе баш оно што тражим. Треба да интервjуишем овог човека, па ми jе потребно нешто

помоћу чега бих успоставио везу са њим. Веома jе љубазно од вас што хоћете да ми помогнете. Радо бих пошао с вама, уколико већ ниjе доцкан. Пола часа доцниjе, седео сам у уредништву његовог часописа са огромним досиjеом пред собом, отвореним код чланка Ваjсман против Дарвина. Чланак jе носио поднаслов: Жива распра у Бечу. Jедна темпераментна седница. Како беjах мало запустио своjе научно образование, нисам могао лако да пратим ту препирку, али било ми jе jасно да jе професор из Енглеске у врло агресивном облику расправљао своj предмет и да jе веома наљутио своjе колеге с континента. У очи су ми падале речи „живи протести", „граjа у дворани", ,,председник позива на ред", штампано све у загради. Садржаj чланка разумео сам баш толико као да jе написан на кинеском.

— Волео бих када бисте ми ово превели на енглески, рекох патетично свом колеги, коjи jе хтео да ми помогне.

— Па, ово jе превод! — Онда би боље било да окушам срећу са оригиналом. — То ће, нема сумње, бити доста тешко за jедног лаика. — Када бих могао да извучем одавде само jедну добру реченицу, коjа има смисла и коjа

садржи неку jасну мисао, за мене би било довољно. Ах да, можда ми ово може послужити. Веома jедноставно, да ми се чини као да све разумем. Могу ли да препишем? То ће можда постати мост између мене и тог страшног професора.

— Могу ли jош нешто да за вас учиним? — Можете, разуме се. Хтео бих да му пишем. Када бих узео вашу хартиjу, то би ми дало мало

више научног изгледа. — Али, таj би могао доћи овамо, да чудо направи, и сав намештаj да нам полупа. — Не, не. Показаћу вам своjе писмо. Неће бити борбено, веруjте ми. — Кад jе тако, ево моjе столице и мог писаћег стола. Хартиjу ћете наћи тамо. Волео бих само

да прочитам писмо пре но што га пошаљете. Таj посао ми jе задао мало муке. Када сам завршио писмо, могао сам поласкати себи да ниjе

тако рђаво. Са извесном гордошћу због своjе рукотворине, прочитах писмо критички расположеном бактериологу:

Поштовани господине професоре, Као скроман студент природних наука увек сам се живо интересовав за ваше теориjе о разлици између Дарвина и Ваjсмана. Читаjући попово

— Како само лаже! промрмља Тарп Хенри. ... Читаjући поново ваш одлични говор у Бечу, сетио сам се целе те ствари.

Ваша необично jасна излагања, достоjна дивљења, сматрам последњом речи у тоj ствари. Па ипак, нашао сам ту и ову реченицу: „Протествуjем енергично против неодрживе и потпуно догматске тврдње да свако поjедино биће представља jедан микрокозам са историjски развиjеним унутрашњим саставом коjи се полако образовао у току генерациjа." Зар не бисте желели, с обзиром на доцниjа испитивања, да модификуjете ово тврђење? Зар не сматрате да jе оно можда исувише оштро? С вашим љубазним допуштењем, молим вас да ми допустите разговор, пошто сам веома заинтересован за ову ствар и пошто бих хтео да вам учиним извесне предлоге коjе могу да развиjем само приликом личног додира. С вашим допуштењем, надам се да ћу имати част да вас посетим прекосутра (у петак) у 11 часова.

Молим вас да примите уверење мог наjдубљег поштовања. Ваш одани Едуард М. Мелон



— Шта кажете на ово? упитах, готово триjумфуjући. — Добро jе, ако то можете да помирите са своjом савешћу. — Савест ме jош никада ниjе гризла. — Али, шта сада намеравате да радите? — Да одем тамо. Када се нађем jедном у његовоj соби, умећу већ некако да се снађем. Буде

ли потребно, признаћу му све искрено. Ако jе иоле широк дух, њега ће то заголицати. — Њега ће заголицати, али пазите да вас не почеше. Добро би било да обучете панцирску

кошуљу или рагби дрес. — Онда, довиђења! — Одговор ћу у петак изjутра оставити овде за вас, уколико уопште изволи да вам одговори.

То jе веома прек, опасан и свађалачки карактер. Омрзну га сви коjи се сретну с њим, а студенти, уколико се и усуде да посећуjу његова предавања, подсмеваjу му се иза леђа. Наjбоље би за вас било када бисте дигли руке од њега.

III

ПОТПУНО НЕМОГУЋ ЧОВЕК

Страховање, или нада мог приjатеља нису се остварили. Када сам у петак изjутра дошао к њему, нашао сам писмо с печатом поште Вест Кенсингтон и са моjим именом на омоту, написано рукописом налик на бодљикаву жицу. Садржина jе гласила:

Енмор Парк В. Господине, Примио сам ваше писмо у коме ми саопштавате да се слажете с моjим погледима, мада нисам знао да им jе потребно да се неко с њима слаже или не слаже. Усудили сте се да употребите реч „теориjе", говорећи о моjим излагањима по питању дарвинизма. Желео бих да вас упозорим да такву реч у овом контексту сматрам до извесног степена увредљивом. Даљи текст вашег писма показуjе ми да сте погрешили више из глупости или неучтивости него из пакости, и зато сам склон да о томе више не говорим. Ви сте из склопа мог излагања извуклиjедну jедину реченицу, и изгледа да вам jе било тешко да jе разумете. Рекао бих да само особа врло слабо развиjене интелигенциjе може омашити саму срж ове ствари. Али, ако сматрате да вам jе потребно да нешто у вези с тим расправите, спреман сам да вас примим у време коjе сте предложили, мада се гадим песета и посетилаца сваке врсте. Што се тиче вашег позива да променим своjе мишљење, могао бих вам рећи да то ниjе моj обичаj. Моjим сазрелим погледима дао сам потпуно jасан израз. Понесите, молим вас, када пођете к мени омот овог писма и покажите га мом слузи Остину, коме сам иначе наложио да ме пажљиво чува од оних опасних насртљиваца коjи се називаjу новинарима.

Ваш одани Џорџ Едвард Челенџер

То jе било писмо коjе гласно прочитах Тарпу Хенриjу, пошто jе он одмах дошао да сазна за резултат моjе смеле намере. Казао ми jе тада: „Постоjи jедна нова врста мелема, зове се Кутикура, или тако некако. Тиме се ране боље лече него арником."

Понеки људи заиста имаjу веома чудан смисао за хумор. Било jе десет и по часова када сам примио ово писмо. Такси ме jе брзо довезао до куће у коjу

сам хтео да одем. Стали смо пред jедан импозантан портал. Тешке завесе на прозорима показивале су jасно да jе оваj страшни професор имућан човек. Врата отвори необичан, преплануо, сав осушен човек неодређених година. Носио jе црн крмарски капут и смеђе кожне доколенице. Сазнао сам доцниjе да jе то шофер коjи jе, пошто се послуга стално мењала, морао да прими место првога слуге. Своjим jасноплавим очима погледао ме jе од главе до пета.

— Вас чека господин? упитао ме jе. — По договору. — Да ли сте добили писмо? Извадих омот. — У реду. Изгледа да jе то био човек коjи мало говори. Када сам затим ушао у хољ одjедном ме задржа

jедна мала жена. Изишла jе из врата коjа су свакако водила у трпезариjу. Била jе то паметна, жива дама црних очиjу, више француски но енглески тип.

— Тренутак jедан, обрати нам се она. Причекаjте мало, Остине. Молим вас уђите овамо, господине. Смем ли вас упитати да ли сте се већ раниjе коjи пут састали с моjим мужем?

— Нисам госпођо. Jош нисам имао ту част. — Онда вас унапред молим за извињење. Морам вам рећи да jе он немогућ човек —

апсолутно немогућ. Jа вас унапред упозоравам, како бисте могли да се боље чувате.



— То jе врло пажљиво од вас, госпођо. — Напустите брзо собу, ако добиjете утисак да ће прећи на физичко разрачунавање. Не

надаjте се да ћете моћи с њим да дискутуjете. Многе jе људе извређао зато што су покушали да му противрече. Доћи ће после до jавног сканала, а то пада на мене и на нас све. Надам се да не долазите к њему због Jужне Америке.

Нисам могао да лажем jедну даму. — За име света! То jе његова наjопасниjа тема. Ви нећете поверовати ни у jедну реч коjу вам

буде рекао — и jа то разумем. Али, немоjте му то рећи у очи, jер ће побеснети. Правите се као да му веруjете. Тако ћете моћи да се сложите с њим. Мислите увек на то да он у то сам веруjе. Не треба у то да сумњате. Нема поштениjег човека на свету него што jе он. Немоjте остати дуго, иначе ће посумњати. Ако стекнете утисак да постаjе опасан, заиста опасан — звоните и бежите, док jа не стигнем. Чак и кад jе наjгоре расположен, jа успевам да га умирим.

Са тим речима охрабрења предаде ме домаћица ћутљивом Остину, коjи jе за време нашег разговора стаjао као бронзана статуа богиње ћутања, и оваj ме одведе на краj jедног ходника. Закуцао jе на врата, изнутра се чуо снажан глас и jа се нађох пред професором.

Седео jе у столици за окретање иза широког стола покривеног књигама, картама и цртежима. Када сам ушао, окрете се нагло његова столица у полукруг и он ме погледа право у очи. Чим сам га угледао, стаде ми дах. Био сам спреман да видим нешто врло необично, али овакву особу нисам очекивао. Имао jе заиста стас коjи може да запрепасти човека; и стас и целу спољашњост. Глава му беше огромна. Наjвећа коjу сам видео код неког људског бића. Веруjем да би ми његов шешир, кад би се усудио да га метнем на главу, пао преко ушиjу и задржао се тек на раменима. Лице и брада подсећали су ме на неког асирског бика. Лице му jе било румено, а брада црна, с малим преливом у плавичасто. Коврџаве длаке почивале су му на грудима као неки ашов. Коса му jе била необична, глатко чешљана наниже и спуштала се преко масивног чела. Очи jе имао плавичасте, под великим црним обрвама. Биле су веома jасне, веома критичке и веома заповедничке. Огромна рамена и груди налик на неко буре образовали су остали део тела; колико сам могао видети иза стола, осим две велике дуге руке покривене црним маљама. Све то и громки глас били су моj први утисак у сусрету са славним професором.

— Па, упита гледаjући ме дрско, шта хоћете? Морао сам неко време да продужим с лагањем, иначе би, нема сумње, оваj почетак био у исто

време и краj мог разговора. — Били сте тако љубазни да ми закажете састанак, рекао сам скромно показуjући онаj омот.

Он узе моjе писмо са стола и отвори га. — А, ви сте онаj младић коjи не разуме енглески, jе ли тако? Били сте тако љубазни да се

сложите са моjим погледима, ако сам добро разумео? — Потпуно, господине професоре, потпуно! Казао сам то с великим одушевљењем. — Ах, Боже, Боже! То поjачава моj положаj, jе ли тако? Ваше године и ваша поjава чине

двапут значаjниjом вашу подршку. Али, наjзад, ипак сте бољи него онаj чопор свиња у Бечу, чиjе jе гроктање значило исто онолико колико зими усамљено мукање неког енглеског телета.

Погледао ме jе као да сам jа представник те врсте животиња. — Изгледа да су се ваши противници ружно попели према вама, рекох одмерено. — Уверавам вас да сам jош у положаjу да сам извоjуjем своjу победу и да ми ниjе потребна

ваша симпатиjа. Оставите ме самог, господине, са леђима ослоњеним на зид. Џи И Си3 се тада осећа

наjбоље. Потрудићемо се, господине, да прекратимо ову посету, коjа за вас тешко да може бити приjатна, а коjа jе мени у наjвећоj мери досадна. Ви желите, како ми се чини, да ставите неке примедбе на онаj моj реферат.

Ова брутална непосредност отежа ми одступницу. Морао сам, према томе, да и даље играм започету игру, очекуjући бољу прилику за спровођење своjе камере. Издалека, изгледало ми jе да ће то све лакше ићи.

О, ирска моjа духовитости, што ми не помогнеш сада када ми jе твоjа помоћ наjпотребниjа! Гледао ме jе скроз своjим челичним очима.

— Дакле, господине, говорите! загрми он. — Jа сам, разуме се, само студент, рекох смешећи се блесаво, jа сам, рекао бих, само човек

коjи жели да нешто озбиљно постигне. Морам ипак признати да ми изгледа као да сте у овом питању судили мало строго о Ваjсману. Зар ниjе цео доказни материjал од тада до данас потврдио његова начела?

— Какав доказни материjал? Говорио jе веома смирено. — Па, jа знам, разуме се, да ту jош нема нечег што би се могло сматрати дефинитивним доказом. Говорим само о правцу модерних научних погледа, ако се тако могу изразити.

Он ми се приближи веома озбиљног израза лица.

3 Џи И Си — у енглеском изговору инициjали имена Џорџа Едварда Челенџера



— Претпостављам да знате, рече он броjећи на прсте, да jе индекс лобање константан фактор? — Разуме се, одговорих. — И да jе телегониjа jош увек sub iudice? — Нема сумње. — И да се плазма jаjета разликуjе од партеногенетичног jаjета? — Како не бих знао! узвикнух, радуjући се своjоj сопственоj смелости. — А шта то доказуjе? упита ме он благим, убедљивим гласом. — Да, заиста, шта то доказуjе? промрмљах jа. — Треба ли jа то да вам кажем? гукну он као прави голуб. — Молим. — То доказуjе, заурла он у изненадном наступу беса, да сте ви наjпрљавиjа варалица у Лондону, да сте ви новинарски никоговић коjи се шуња по туђим кућама, а нити нешто зна нити jе пристоjан човек.

С бесом у очима скочи на мене. Чак и у том тренутку наjвећег узбуђења нашао сам времена да, на своjе чуђење, приметим да jе доста ниског раста. Његова глава ниjе била виша од мог рамена прави мали Херкул чиjа се цела огромна животна снага развила у ширину и у мозак. — Брбљање без везе, викну он нагнувши се преко стола, научно брбљање без везе, господине моj, било jе све што сам вам рекао. Мислите ваљда да се можете мерити с моjим искуством? Ви, са тим своjим мозговима коjи нису већи од ораха, мислите ваљда да сте свемоћни, ви пискарала, jе ли тако? Да ваша хвала може неког човека прославити, а да га ваше куђење може уништити? Ми сви треба да се клањамо пред вама, не бисмо ли добили повољан суд? Ономе помажете да се дочека на ноге, а онога гурнете у понор? Ви сте се усудили да учините нешто што jе изнад ваше снаге. Али, доћи ће време када ће и вама поткресати прете. Изгубили сте смисао за пропорциjе, ви надувени мехури! Али, jа ћу вас већ вратити на вашу меру. Да, господине, нисте ви успели да преварите Џи И Сиjа. Он вас jе опоменуо, али кад сте хтели да дођете, дошли сте на своjу личну одговорност. Побеђени сте, господине Мелоне, признаjте. Играли сте доста опасну игру и на мене чини извесан утисак то што сте jе изгубили. — Ви ме, господине, рекох повлачећи се ка вратима и отвараjући их, можете вређати колико хоћете, али ипак постоjи граница. Нећете прећи на телесно обрачунавање! — Шта нећу? Прилазио ми jе полако, на необичан начин, и застао одjедном, турнувши руке у спољне џепове свог доста кратког капута. Jа сам разне људе ваше багре избацио већ из куће. Ви ћете бити четврти или пети. Четири фунте за свакога — то jе отприлике била просечна цена. Скупо, али врло потребно. Па, господине, зашто да не пођете за своjом сабраћом? Мислим, ипак, да ћете поћи. . .

И он неприметно продужи да ми прилази. Могао сам да скочим и да побегнем, али то би изгледало срамно.

Осим тога, осећао сам како се у мени jавља гнев. Све до сада jа нисам имао право. Али претње овога човека преведоше право на моjу страну. — Умећу да вас спречим да не спустите руку на мене. Господине, то нећу допустити. — Ах, Боже, Боже! Његови црни бркови скочише увис и он се подсмешљиво насмеjа показуjући зубе. Ви то нећете допустити, шта? — Не будите луди, господине професоре! узвикнух. Шта мислите да урадите? Jа сам тежак две центе, имам мишиће као од челика, играм сваке суботе центра у ирском рагби клубу. Нисам човек коjи...

У том тренутку, он се баци на мене. Моjа jе срећа била што су врата већ стаjала отворена, иначе бисмо развалили даске. Излетесмо као неки ватромет, закачисмо на свом путу jедну столицу и заjедно с њом полетесмо низа степенице коjе воде на улицу. Његова брада доспе ми у уста, рукама смо jедан другога стегли, ноге су нам се уплеле са столицом. Остин, стоjећи на свом месту, услужно отвори улазна врата и ми главачке излетесмо на улицу.

Столица сва смрвљена паде на земљу, а ми се стадосмо ваљати jедан поред другога. Он скочи, подиже песнице и дрекну као астматичар: — Jе ли вам било доста? — Псето ђавоље, викнух jа, скачући са земље. И ова би се ствар некако расправила, jер он скочи на мене с новим расположењем за борбу, али, срећом, ситуациjу jе спасао полицаjац коjи се нађе краj нас с бележницом у руци. — Шта jе то? Зар вас ниjе срамота! рече он. И то jе била прва паметна примедба коjу сам чуо



у Енмор парку. Дакле, настави он окрећући се к мени, шта значи све ово? — Оваj човек ме jе напао. — Jесте ли га заиста напали? упита полицаjац. Професор jе тешко дисао и ниjе одговарао. — Па, ово ниjе први пут, рече полицаjац озбиљно, вртећи притом главом. Овог месеца већ сте због jедне сличне ствари имали неприjатности. Jедног човека сте ударили по оку. . . Хоћете ли да поднесете приjаву?

Jа сам се дотле умирио. — Не, рекох, то нећу. — А зашто? упита полицаjац. — Нисам ни jа потпуно невин. Досађивао сам му. Он ме jе на време опоменуо.

Полицаjац затвори своjу бележницу. — Оставите се таквих ствари! рече он. Не задржаваjте се овде. Идите даље.

Рекао jе то jедном месарском шегрту, jедноj девоjчици и jедном или двоjици пролазника коjи се већ беху скупили. И, тераjући ту малу гомилу, крену он даље улицом. Професор ме погледа очима у коjима се осећало мало хумора. — Уђите, рече он. Jош нисам завршио с вама. Његове речи су звучале злобно, али jа ипак пођох за њим у кућу. Слуга, коjи jе стаjао прав и хладан као дрво, затвори врата за нама.

IV НАJЧУДНИJА СТВАР ЗА КОJУ САМ ИКАД ЧУО

Тек што су се врата затворила, а госпођа Челенџер полете из трпезариjе. Мала жена jе била страшно узбуђена. Искочила jе пред свог мужа као петлић кад стане пред булдога. Било jе jасно да jе видела кад сам изишао из куће, али не и кад сам се вратио. — Ти си грубиjан, Џорџе! запишта она. Како си могао да пребиjеш оног красног младића?

Он само показа палцем преко рамена. — Ту jе иза мене, здрав и читав. Она се мало збуни. — О, молим, нисам вас видела. — Уверавам вас, госпођо, да jе све у реду. — Шта jе направио с вашим лицем! О, Џорце, какав си ти то човек; сваке недеље правиш неки скандал. Људи те мрзе и подсмеваjу ти се. Jа то не могу више да трпим. Ово jе краj. — Коjешта! заурла он. — То ниjе никаква таjна, викала jе она. Знаш ли ти да цела улица, чак цео Лондон — идите Остине, нисте нам потребни — знаш ли ти да цео свет говори о теби? Где jе твоjе достоjанство? Ти, краљевски професор на jедном великом универзитету, где би требало да те хиљаде студената поштуjу... Где ти jе достоjанство, Џорџе? — А твоjе, драга моjа? — Ти ме мучиш! Постао си убоjица, убоjица! Его, то си ти ... — Смири се, Џеси! — Само бесниш и биjеш се! — Е, сад jе доста! Сад ћеш за казну да идеш на стуб испаштања! рече он.

И, на моjе велико чуђење, он се саже, подиже jе и стави на jедно високо постоље од црног мрамора у углу хола. Било jе високо наjмање седам стопа, а тако уско да jе jедва могла да одржава равнотежу. Не може се просто замислити смешниjа слика: са уплашеним лицем и укоченим телом, нашла се одjедном на стубу. — Спусти ме! jадиковала jе. — Кажи: молим. — Дивљаче jедан, одмах да си ме спустио! — Ходите у моjу собу за рад, г. Мелоне. — Али, заиста, г. професоре ... рекох jа гледаjући његову жену. — Г. Мелон моли за тебе, Џеси. Кажи молим, па ћу те скинути. — О, ти, грубиjане jедан! Молим! Молим! Он jе спусти са стуба као да jе канаринка. — И ти сама треба да се лепо понашаш, драга моjа. Г. Мелон jе новинар. Он ће сутра све ово написати за своj лист, па ће продати неколико туцета примерака више у нашем суседству. Необични догаћаjи у вишем друштву! Теби сам, ето, нашао jош више место на постољу, зар не? А поднаслов ће гласити: Jедан чудноват брак. Оваj г. Мелон ужива у таквим стварима, као и цела његова братиjа. Он ти jе роrcus ex grege diaboli — свиња из ћаволова крда. Jе ли тако, Мелоне? — Ви сте заиста неподношљиви, узвратих му љутито.

Он поче да се на сав глас смеjе. — Сада ћемо ми склопити савез, грмну он преносећи поглед са своjе жене на мене и удахнувши ваздух дубоко. А онда, изненада променивши глас, додаде: Извините због ове фриволне породичне шале, г. Мелоне. Jа сам вас позвао због нечег озбиљниjег, а не да вам прикажем наша мала домаћа протеривања... Хаjде, хаjде, женице, и немоj се љутити. И притом он своjе огромне руке спусти на њена рамена. Све што кажеш потпуно jе тачно. Jа бих био бољи човек када бих радио оно



што ми ти саветуjеш. Али, jа онда не бих био Џорџ Едвард Челенџер. Постоjе много бољи људи, драга моjа. Али на свету jе само jедан Џи И Си. Мораш покушати да се некако сложиш с њим. И, одjедном, пољуби jе тако звучно да ме то jош више зачуди него оно малопре. А сад, г. Мелоне, настави одjедном веома достоjанствено, смем ли вас замолити да пођете овуда кроз ходник?

Уђосмо поново у собу коjу смо пре пет минута напустили онако бучно. Професор затвори пажљиво врата за нама, гурну ме у jедну наслоњачу и поднесе ми под нос кутиjу с цигарама.

— Праве Сан Хуан Колорадо, рече он. Раздражљивим људима као што сте ви потребна су наркотична средства. Господе Боже, немоjте одгристи врх! Одсеците га! И то, одсеците га са страхопоштовањем! Тако! А сад се завалите и чуjте шта ћу вам jа снисходљиво испричати. Ако сматрате да jе потребно да учините неку примедбу, оставите то за неку бољу прилику. Прво, што се тиче вашег повратка у моjу кућу после оног потпуно оправданог избацивања — он на то гурну браду напред и заблиста очима као да изазивачки очекуjе неко противречење — после вашег, рекао сам, потпуно оправданог избацивања из куће. Разлог лежи у одговору коjи сте дали полицаjцу. Ту сам, чини ми се, осетио траг смисла за тактичност са ваше стране већу, у сваком случаjу, него што сам навикао да очекуjем код ваше багре. Када сте признали да jе кривица због овог догађаjа на вашоj страни, дали сте доказ извесне духовне самосталности и широког погледа на живот, што jе изазвало моjу благонаклону пажњу. Подврста човечjег рода коjоj на несрећу припадате, налазила се увек испод мог духовног хоризонта. Ваш одговор учинио jе да се она одjедном jави изнад њега. Ви сте изронили и постали предмет моjе озбиљне пажње. Из тог разлога позвао сам вас да се вратите са мном, пошто намеравам да се с вама боље упознам... Молим вас, малу jапанску шољу на бамбусовом столу, коjу додируjете левим лактом, можете употребити као пепељару.

Све jе то мрмљао себи у браду као професор коjи говори своjим студентима. Обрнуо jе своjу столицу за окретање како би ме могао гледати у лице и седео jе пуштаjући велике димове као нека жаба са заваљеном главом, и jа ништа више нисам видео сем његове замршене косе и jедног црвеног клемпавог увета. Рио jе по гомили хартиjе коjа jе лежала на његовом писаћем столу, а када се опет окренуо према мени, држао jе у руци нешто што jе личило на поцепан блок за цртање.

— Причаћу вам нешто о Jужноj Америци, настави он. Не стављаjте ми никакве примедбе, ако смем молити. Хтео бих прво да вам кажем да оно што вам сада саопштавам не сме ни на коjи начин бити обjављено, сем ако не дам нарочито допуштење. То допуштење, по своj прилици, никада нећу дати. Jе ли jасно?

— То jе сурово, одвратих jа. Jедан леп извештаj био би свакако... Он опет спусти књигу на сто. — Ствар jе свршена, нарогуши се он. Збогом, господине. — Не, не, узвикнух. Пристаjем на сваки услов. Као што видим, друго ми не преостаjе. — Без икаквог околишења, рече он. — Добро. Све вам обећавам. — Часна реч? — Часна реч. Погледао ме jе сумњичаво. — Шта jа знам о вашоj части, рече он наjзад. — То не допуштам, господине професоре, планух сада jа. Сада сте ви веома неучтиви. Нико

ме у животу ниjе толико увредио. Моjа жестина, изгледа, више га jе занимала него вређала. — Округла глава, мрмљао jе, брахикефални тип. Сиве очи, црна коса са негроидним знацима.

Келтски тип, несумњиво. — Jа саи Ирац, господине професоре. — Ирац из Ирске? — Да, господине професоре. — Тада jе ствар jасна. Дакле, обећали сте ми да ћете поштовати моjе поверење. То поверење,

морам рећи, ниjе ни у ком случаjу потпуно. Па ипак, jа ћу вам саопштити неке ствари коjе нису сасвим неинтересантне.

Ви знате, свакако, да сам пре две године путовао у Jужну Америку, али не и да ће таj пут у историjи науке постати класичан. Циљ мог пута био jе да прибавим доказе за извесна тврђења Валаса и Беjтса, што се може учинити само ако се под истим условима испитаjу чињенице о коjима су они поднели саопштења, и то под истим условима под коjима су их и они испитивали. Да моjа експедициjа ниjе имала других резултата до само ових, већ би самим тим била веома зпачаjна. Али,



чудне ствари коjе сам тамо доживео поставила су мом раду сасвим нове задатке. Ви знате можда — или, у овом полуобразованом времену, можда и не знате — да су извесни

предели у области Амазона само делимично испитани и да главна река има велики броj притока од коjих многе нису картографски тачно ни обележене. Моj задатак jе био да продрем у то мало познато залеђе и да проучим његову фауну; то ми jе дало материjала за неколико поглавља великог и монументалног зоолошког дела, коjе представља моj животни рад.

Завршивши таj посао, враћао сам се и морао сам jедну ноћ да проведем у неком малом индиjанском селу коjе се налази на месту где у главну реку утиче извесна притока, чиjе ћу име и дужину за сада прећутати. Урођеници су били Индиjанци из племена Кукама, мирољубиви али заостали, са духовним способностима коjе jедва ако надмашуjу памет jедног просечног Лондонца.

На своме раниjем путу уз реку лечио сам неке од тих људи и оставио такве успомене да се нисам изненадио што су нестрпљиво очекивали моj повратак. По њиховим покретима схватио сам да jе некоме потребна моjа медицинска помоћ, те пођох за поглавицом у jедну колибу.

Када сам ушао, сазнали смо да jе болесник због кога су ме звали баш тога часа умро. На моjе велико чуђење, то ниjе био Индиjанац, већ бео човек, и то у нарочитом смислу. Имао

jе косу боjе воска и показивао знаке албинизма. Одело му се састоjало из самих крпа; тело му jе било омршавило, с траговима дугог гладовања.

По свему што сам сазнао из приче урођеника, оно jе то потпуно стран човек, коjи jе сам, сав исцрпљен, дошао к њима из прашуме.

Торба овог човека лежала jе поред постеље и jа испитах чега има у њоj. Његово име било jе исписано на jедном рамену: Мепл Ваjт, Леjк авениjа, Детроит, Мичиген. То jе име пред коjим ћу увек скинути шешир. Ниjе много речено када се каже да ће оно стаjати поред мога, када jедном наука буде правилно оцењивала заслуге. По садржини торбе видело се jасно да jе оваj човек био уметник и песник коjи jе тражио мотиве. Нашао сам и много стихова. Не сматрам да могу стручно судити о тим стварима, али учинило ми се да нису много значаjни. Даље, нашао сам неколико безначаjних слика реке, кутиjу с боjама, кутиjу са шареном кредом, неколико четкица, ону савиjену кост коjа стоjи на моме писаћем столу, jедну Бакстерову књигу о лептирима, jедан jефтин револвер и неколико метака. Одела и рубља ниjе имао, или jе све то погубио за време пута. То jе била сва своjина овог необичног америчког боема.

Када сам хтео да напустим колибу, приметно сам предмет коjи jе вирио из његовог поцепаног капута. Био jе то блок за цртање, у овако жалосном стању у каквом га и сада видите. Могу рећи да ни jедан jедини лист Шекспирове хартиjе не бих поштовао више него ову заоставштину коjа се сада налази код мене. Даjем вам ту књигу у руке и молим вас да jе прегледате страну по страну и испитате њену садржину.

Он упали нову цигарету, и завали се у столицу посматраjући гордо какво ће деjство оваj докуменат произвести на мене.

Отворио сам књигу очекуjући открића, мала нисам поjма имао коjе ће врсте та открића бити. Прва страна, у сваком случаjу, разочарала ме jе. На њоj jе била само слика jедног врло

дебелог човека у капуту од плавога платна, а одоздо jе писало: Џими Колвер на поштанском броду. Дошло jе затим неколико страна с малим скицама из живота Индиjанаца. Поjавила се онда слика jедног љубазног крупног свештеника са спљоштеним шеширом широког обода, коjи jе седео прекопута jедног мршавог Европљанина, а одоздо jе писало: Доручак са фра Кристофером у Розариjу. Студиjе жена и деце испуњавале су неколико даљих страна, а њима jе следовао непрекидни низ цртежа животиња с потписима: Морска крава на спруду, Корњача на своjим jаjима, Црни аjути испод jедне мирити палме, и тако даље. На последњоj страни приметих jедну животињу налик на свињу, а затим су долазиле све двоструке стране студиjа дугорепих и одвратних гуштера. Нисам знао шта да радим с тим и казао сам професору: — Ово су ваљда крокодили? — Алигатори! Алигатори! Правих крокодила нема у Jужноj Америци. Разлика између њих ... — Хтео сам рећи да не видим ништа необично. Ништа што би потврдило ваше речи.

Он се насмеjа. — Погледаjте идућу страну, рече он.

Ни на њоj ниjе било ничег нарочитог. Преко целе стране у грубим боjама био jе насликан неки предео. Била jе то jедна врста скице у боjи коjу би неки сликар пеjзажа употребио као основу за доцниjу, тачниjе изведену слику. Видео се први план у бледозеленоj боjи са незнатном флором; он се полако пео и стизао до загаситоцрвеног зида од стена, коjи jе сав био у чудним усправним пругама, онаквим какве се виде на базалтним формациjама. Те су стене образовале непрекидан зид преко целог залеђа. На jедном месту видела се jедна jедина стена у облику пирамиде, а на њоj jе расло велико дрво. Од главног масива ова jе Стена била одвоjена кланцем. Изнад свега тога дизало се тропско плаво небо. Танка зелена линиjа растиња овенчавала jе горњу ивицу црвених стена. На идућоj страни био jе цртеж у тушу истог предела, али из веће близине, те су се овог пута и поjединости могле jасно разликовати.



— Па? упита он. — Ово jе, нема сумње, необична формациjа, одговорих. Али, jа сам исувише слаб геолог да бих могао рећи да jе ово нешто чему се треба дивити. — Чему се треба дивити? понови он. Ово jе jединствено! Ово jе невероватно. Жив човек не би могао ни да сања овакву могућност. А сада, тек. . .

Окретох лист и узвикнух, изненађен. Преко целе стране била jе насликана слика наjчудниjе животиње коjу сам икада видео. То jе био дивљи сан неког пушача опиjума, визиjа болесника у делириjуму; глава jе личила на птичjу главу, тело на труп неког надувеног гуштера, а дуги реп коjи се вукао по земљи био jе сав начичкан бодљама упереним увис, док jе на леђима било десетак тестерастих шиљака коjи су личили на петлове кресте поређане jедна до друге. Пред том животињом стаjао jе jедан смешан човечуљак, или патуљак у човечjем облику, и гледао чудовиште. — Шта мислите о томе? узвикну професор и поче победоносно трљати рукама. — Ово jе страшна гротеска. — Али, како jе могао да нацрта такву животињу? — Пио jе ракиjе ... — О, зар jе то наjбоље обjашњење коjе можете дати! — Да, господине професоре. А шта jе ваше мишљење? — Оно што jе jасно као дан. То jест, да ова животиња постоjи, да jе заиста сликана по природном моделу.

Jа бих се насмеjао да се нисам сетио оног нашег превртања кроз ходник. — Нема сумње, рекох, говорећи као што се говори када се попушта духовно оболелом. Морам ипак приметити да ме ово мало људско биће наводи на друкчиjе мисли. Ако jе ово Индиjанац, могао би послужити као доказ да постоjи нека патуљаста раса у Америци, али изгледа да jе ово Европљанин с тропским шеширом,

Професор дуну на нос као бесан биво. — Ви баш коjешта говорите! рече он. Вама jе мозак омекшао. Дух вам се олењио! Ово заиста мора да запрепасти човека.

Говорио jе и сувише смешно да бих се могао због тога наљутити. Само бих узалуд трошио снагу. Jер, кад би човек хтео да се љути на професора Челенчера, имао би стално повода за то. Задовољих се тиме што сам се уморно насмешио. — Па, пало ми jе у очи да jе оваj човек мали, рекох наjзад. — Погледаjте! узвикну он нагнувши се и спустивши на слику своjе длакаве прете, дебеле као кобасица. Видите ли ову биљку иза животиње? Мислите ваљда да jе то маслачак, или карфиољ jе л'те? Е, то вам jе палма слонове кости, висока педесет до шездесет стопа. Зар не видите да jе њу човек нарочито насликао. Сликар ниjе могао да стане пред животињу и да jе слика, а да притом не стави своj живот на коцку. Зато jе доцниjе себе унео у скицу, како би указао на размере. Био jе висок, рецимо, пет стопа. Дрво jе од њега десет пута више. — Господе Боже, узвикнух jа, ви значи мислите да ова животиња ... Па, онда ни перон станице Чаринг Крос не би био довољно велика пећина за овакву џиновску животињу. — Без свакога претеривања, ово jе свакако одрастао примерак, одврати професор мирно. — Али, онда би jедна jедина скица оборила сва искуства човечjег рода... Већ сам био прегледао остале листове и утврдио да у књизи нема ничега више. Jедна jедина скица неког америчког уметника коjи jе лутао светом и коjи jе то насликао можда под утицаjем хашиша или у грозници, или jедноставно зато да задовољи своjу чудну уобразиљу. Не можете бранити такве ствари ако сте прави научник.

Уместо да нешто одговори, професор скиде jедну књигу са полице. — Ово jе одлична монографиjа мог даровитог приjатеља Реjа Ленкестра, рече он. У њоj се налази илустрациjа коjа ће вас занимати. Ах, да, ево jе. Испод слике пише: Вероватан изглед jедног стегосаура из jурске периоде. Задња нога jе ту два пута већа него што износи висина одраслог човека. Шта кажете на то?

Он ми додаде отворену књигу. Изненадих се када ми поглед паде на ту слику. Ова реконструисана животиња из давно протеклог времена показивала jе велику сличност са скицом непознатог уметника. — Ово jе заиста чудно, рекох jа. — Ви нећете да признате да jе то и пресудно? — Нема сумње, слике се слажу, али Американац jе могао видети такву слику и сачувати jе у свом сећању. Доцниjе, у делириjуму, могла му се поново поjавити. — Лепо, рече професор благим гласом. Оставимо то за доцниjе. Сада бих вас замолио да разгледате ову кост.

Он ми даде у руку ону исту кост за коjу jе малочас рекао да jе нашао код покоjника. Кост jе била отприлике дуга шест палаца и дебља од мог палца, а на jедном краjу jош су били трагови осушене рскавице.



— Коjоj нама познатоj животињи припада ова кост? упита професор. Пажљиво сам jе загледао и покушавао да дозовем у памет нека упола заборављена знања. — То jе можда нека врло дебела човечjа кључњача. Покретом руке професор изрази наjдубљи презир према мом знању. — Човечjа кључњача jе савиjена а ова кост jе права. На њеноj површини налази се jедно

удубљење коjе доказуjе да jе ту лежала снажна тетива, што не би био случаj да jе ово кључњача. — Онда морам признати да не знам шта jе. — Не треба да се стидите што признаjете, jер претпостављам да ни сви научници у

Кенсингтон музеjу не би могли да нађу место овоj кости. Из jедне кутиjе за пилуле извадио jе онда неку малу кост, не већу од зрна пасуља. — Колико видим, ова човечjа кост представља аналогиjу кости коjа се налази у вашоj руци. То

вам може дати идеjу колико jе та животиња била велика. По рскавици можете утврдити да ово ниjе нека окамењена кост, већ да jе у питању примерак из садашњости. Шта кажете на то?

— Свакако, од неког слона .. . Он се сави као да га jе нешто заболело. — Како можете да говорите о слоновима у Jужноj Америци! Чак и при данашњем стању наше

просвете... — Добро, прекинух га jа, то jе онда нека велика jужноамеричка животиња, неки тапир на

пример. — Можете ми веровати, младићу, да сам довољно упознат са елементима моjе науке. Ово

ниjе ни кост неког тапира, нити уопште некога другог створа познатог зоологиjи. Она припала некоj велико), врло jакоj и по своj прилици врло дивљоj звери коjа jош живи на земљи, али jе наука не познаjе. Зар се jош нисте уверили?

— Моје интересовање jе у сваком случаjу веома живо. — Тада ваш случаj ниjе без наде. Осећам да нешто дрема у вашоj памети. Покушаћемо да то

пробудимо ... Напустићемо сада мртвог Американца и наставићемо нашу причу. Разумећете да сам се тешко могао одвоjити од Амазона док што боље не испитам ову ствар. Било jе података по коjима сам могао извући закључак из ког jе правда дошао умрли путник. Али, већ и саме индиjанске легенде могле су ми послужити уместо водича, jер се и међу племенима на обали много причале о некоj чудноj земљи. Већ сте чули за Курипуриjа?

— Никад. — Курипури jе дух прашуме, нешто страшно, нешто зло, нешто чему се човек склања с пута.

Нико ниjе у стању да опише какав jе он и како изгледа. Али, то jе реч од коjе се ужасаваjу сви на обалама Амазона. Што се тиче предела у коме Курипури живи, сва племена се слажу. То jе онаj исти краj из кога jе дошао Американац. Нешто страшно вреба на тим путевима. Моj задатак се састоjао у томе да испитам шта jе по среди.

— И шта сте урадили? Напустила ме jе воља да брбљам коjешта. Оваj енергични човек натерао ме jе да га пажљиво

слушам и поштуjем. — Савладао сам велико противљење урођеника, противљење коjе jе ишло дотле да нису

смели ни да говоре о овом предмету. Паметним речима, поклонима, а, признаћу, и претњама, успео сам да двоjицу од њих добиjем као водиче. После разних пустоловина, коjе не морам да описуjем, пошто сам превалио пут за коjи нећу рећи колики jе био, у правцу коjи ћу такође прећутати, стигли смо наjзад у предео коjи досад ниjе био описан и у коме, изузев мога несрећног претходника, jош нико ниjе био. Хоћете ли, молим вас, да ово погледате?

Он ми пружи фотографиjу величине 9 x 12. — Рђаво стање плоче, опомену ме он, потиче отуда што се наш чамац преврнуо и што се

разбио сандук са неизазваним плочама. Последица тога била jе да су скоро све плоче пропале, што представља губитак коjи се не може накнадити. Ово jе jедна плоча од мало њих коjе су делимично могле бити спасене. Морате се задовољити овим обjашњењем њених мана и недостатака. Говорили су да jе то превара, али jа нисам расположен да дискутуjем о таквим тврђењима.

Фотографиjа jе у сваком случаjу била врло неjасна. Неприjатељски расположен критичар лако би ову неjасну слику назвао лажном. Био jе то jедан обичан, сив предео, а када сам почео пажљиво да разгледам поjединости, утврдио сам да он представља jедан дугачак и необично висок каменит обронак, коjи jе из даљине могао давати утисак огромног водопада. Предњи део састоjао се од искошене равнице обрасле дрвећем.

— Чини ми се да jе то онаj исти предео као и на цртежу тушем, рекох jа наjзад. — Да, исти предео, одговори професор. Открио сам трагове Американчевог логора, а сад

погледаjте ово. Била jе то иста сцена, али из веће близине, мада jе фотографиjа испала веома слабо. Могао

сам ипак да разазнам усамљену стену са дрветом на врху испред оног стеновитог зида. — Сада више нема сумње.



— Лепо, онда смо већ нешто учинили, рече он. Напредуjемо, зар не? Хоћете ли сада, молим вас, да боље погледате врх ове усамљене стене. Примећуjете ли тамо нешто?

— Jедно огромно дрво. — А на дрвету? — Jедну велику птицу, рекох jа. Он ми пружи увеличаваjуће стакло. — Да, рекао сам jа гледаjући кроз лупу, велика птица стоjи на дрвету. Како ми се чини, има

огроман кљун. Рекао бих да изгледа као пеликан. — На оштрини ваших очиjу не бих вам честитао, добаци ми професор. Нити jе то пеликан,

нити jе уопште птица. Биће интересантно за вас да сазнате да сам успео да таj jедини примерак убиjем из пушке. То jе био jедини апсолутни доказ мог открића коjи сам могао да понесем собом.

— Заиста имате ту животињу? Ово би, наjзад, био несумњиви доказ. — Имао сам jе. На несрећу, изгубио сам jе с толиким другим стварима приликом оне незгоде

са чамцем, када сам упропастио и своjе фотографиjе. Ухватио сам jе кад jе нестаjала у брзаку, и задржао сам у руци само jедан део њенога крила. Без свести, био сам избачен на обалу, али бедни остатак свог драгоценог доказног примерка успео сам да сачувам. Сада ћу вам га показати.

Из фиоке извади он нешто што ми jе личило на горњи део крила неког слепог миша. Била jе дуга наjвише две стопе, та савиjена кост на коjоj jе висила већа количина коже.

— Огроман слепи миш, прошапутах jа. — Ни налик, рече професор озбиљно. Мени, коjи живим у научноj атмосфери, заиста jе тешко

и да замислим да су основни принципи зоологиjе тако мало познати. Зар jе могућно да не знате чак ни елементарне чињенице упоредне анатомиjе, то jест да крило птице ниjе ништа друго него подлактица, док крила слепог миша представљаjу три издужена и кожом споjена прста? У овом случаjу, ова кост свакако ниjе подлактица, али можете видети и то да ова jеднострано утврђена кожа виси на jедноj jединоj кости, те да зато не може потицати од слепог миша. Али, пошто ниjе ни птица ни слепи миш, шта jе онда?

Моjа мала ризница знања била jе исцрпљена. — Заиста не знам, рекох скрушено. Он поново отвори књигу коjу ми jе већ jедном показао. — Овде, рече он показуjући слику необичног чудовишта коjе лети, видећете изврсну

репродукциjу диморфодона, или птеродактила, jедног летећег гмизавца из jурске периоде. На идућоj страни наћи ћете цртеж грађе његовога крила. Упоредите, молим вас, таj део са комадом коjи имате у руци.

Био сам запрепашћен кад сам погледао. Био сам уверен, томе се ниjе могло ништа приметити. Доказни материjал коjи jе растао деловао jе убедљиво. Скица, фотографиjа, а поред тога и ова права кост — све се то ниjе могло побиjати. Казао сам то професору са одушевљењем, jер сам осетио да му jе учињена неправда. Он jе седео заваљен у столици, полузатворених очиjу и са благим осмехом, као да га jе одjедном обасjао сунчев зрак.

— То jе наjчудниjа ствар за коjу сам икада чуо, рекох jа, мада jе било пробуђено више моjе новинарско но моjе научно одушевљење. То jе сjаjно!

Ви сте научни Колумбо, коjи jе открио jедан ишчезли свет. Веома ми jе жао што вам jе испочетка изгледало као да jа сумњам. Све jе то тако невероватно, али jа нисам неприступачан разлозима када могу сам да их испитам. А ово овде мора свакога уверити.

Професор jе од задовољства просто прео као нека мачка. — А шта сте онда учинили, господине професоре? — Наступило jе кишно доба, г. Мелоне, а моjе су залихе биле исцрпљене. Испитао сам jедан

део овог огромног стеновитог зида, али ми ниjе било могућно да пронађем неки пут коjи води на горе. Стена у облику пирамиде, на коjоj сам видео и убио птеродактила, пружала jе jедину могућност за пењање. И пошто помало умем да се верем, успео сам да доспем до половине њене висине. Одатле сам могао да себи боље представим стеновити плато. Изгледао jе веома широк. Ни на истоку ни на западу нисам успео да угледам краj те у зелено обрасле висоравни. Доле се простирао мочваран предео налик на џунглу, пун змиjа, инсеката и грознице. Он представља природни заклон оне чудне висоравни.

— Да ли сте приметили неке друге знаке живота? — Не, г. Мелоне, то нисам. Али у току недеље коjу смо провели у подножjу стене, чули смо

врло чудне шумове одозго. — Али, она животиња коjу jе Американац нацртао? Како то обjашњавате? — Можемо само претпоставити да jе он пронашао пут коjи води на висораван и да jе

животињу тамо видео. Знамо на таj начин да неки пут постоjи. Знамо исто тако да то мора бити врло тежак пут, jер би се иначе ова створења спустила и опустошила околину. У то не треба сумњати.

— Али, како су се попела?



— Мислим да таj проблем ниjе тешко решити рече замишљено професор. Ту се може дати само jедно jедино обjашњење. Jужноамерички континент састоjи се, како сте свакако чули, од гранита. На тоj jединоj тачки у његовоj унутрашњости дошло jе у давно доба до великог, изненадног, вулканског подизања земљишта. Ове стене, смем да приметим, састоjе се из базалта, те су према томе плутонске. Jедан краj, велик отприлике као Сасекс, подигнут jе са свим своjим животињама и своjим усправним зидовима, чиjа окомитост пркоси свакоj ерозиjи, и одвоjен од осталог континента. Шта jе резултат? Искључени су општи закони природе и разни услови коjи у осталоме свету утичу на борбу за живот овде су неутралисани или измењени. У животу су остала створења коjа би под другим околностима ишчезла. Ви знате да и птеродактил и стегосаур припадаjу jурскоj периоди и да су према томе по развоjу веома стари. Али овде су захваљуjући овим необичним и чудним односима остали очувани.

— Таj доказ jе, нема сумње, убедљив. Требало jе да га изнесете пред научне ауторитете. — Тако сам и jа мислио у своjоj наивности, рече професор горко. Могу вам само казати да сам

се у томе преварио и да сам при сваком покушаjу наилазио на неповерење коjе jе потицало или из глупости или из љубоморе. Не личи на мене, господине Мелоне, да се пред неким клањем или да некоме нешто доказуjем кад он у моjе речи не веруjе. Нисам хтео чак ни да се понизим толико да им покажем доказне примерке коjе имам у рукама. Згадио сам се на целу ствар, нисам могао више о њоj да говорим. Када би људи као ви, будаласти представници jавне радозналости, дошли да ме узнемире у моме приватном стану, нисам могао да се савладам и да достоjанствено с њима говорим. Признаjем да сам по природи мало жесток и, када ме изазову, склон сам да се биjем. Плашим се да сте и ви то приметили.

Оборих очи и не одговорих ништа. — Моjа жена ми jе често пребацивала због тога. Али jа ипак мислим да би сваки частан човек

тако поступио. Вечерас, међутим, желим да вам дам jедан необичан пример савлађивања самог себе. Позивам вас на jедну jавну дискусиjу. . . Он ми пружи jедну карту коjа jе лежала на његовом столу. Као што видите, професор Персивал Валдрон, научник извесног гласа, држаће у осам часова и тридесет, у дворани Зоолошког института, предавање о периодима развоjа. Jа сам позван да будем присутан на говорничкоj трибини, како бих предавачу изразио захвалност читавог скупа. Искористићу ту прилику да врло обазриво и са тактом учиним неке примедбе коjе ће можда пробудити интересовање аудиториjума и код неких изазвати жељу да мало дубље продру у ту материjу. Неће то бити ништа борбено, знате; само ћу наговестити да има jош дубљих проблема. Савлађиваћу се и видећу да ли ћу успети да постигнем повољниjи резултат.

— Смем ли и jа да дођем? упитах га одмах. — Разуме се, одговори он срдачно. Казао jе то на тако приjатељски начин, да jе то jош

снажниjе деловало од његове жестине. Дивно jе изгледао његов љубазан осмех при коме су се оба образа између полузатворених очиjу и велике браде претворила у две црвене jабуке. Дођите у сваком случаjу. Биће ми лакше ако знам да имам у дворани jедног савезника, па макар то била и незналица као што сте ви. Слутим да ће слушалаца бити много, jер Валдрон, мада jе то апсолутан шарлатан, има много присталица. Дакле, г. Мелоне, jа сам вам посветио много више времена него што сам намеравао. Индивидуа никада не треба да за себе самог узима оно што припала целом свету. Радоваћу се ако вас вечерас видим на предавању. За то време, разуме се, молим вас да не употребљавате материjал коjи сам вам дао.

— Али, Мак Ардл — то jе, знате, моj главни уредник — желеће да зна шта сам урадио. — Испричаjте му шта вам jе воља. Али му између осталог кажите да ћу, ако ми пошаље jош

неког насртљивца, лично доћи да се обрачунам с њим. Ослањам се на вас да се ништа од свега овога неће поjавити у новинама. Лепо! Дакле, вечерас у осам и по часова у Зоолошком институту.

Моj последњи утисак били су црвени образи, плавичастоцрна брада и заповедничке очи. Опростио се са мном покретом руке.

V ТО JЕ ПИТАЊЕ!

Нешто због телесних напора приликом своjе прве посете, а нешто због душевних узбуђења коjа сам доживео приликом друге, осетио сам изненадну слабост када сам се поново нашао на улици. У глави, коjа ме jе болела, имао сам само jедну мисао, а та jе била да има заиста нечег истинитог у прими овог човека. Последице ове приче огромне су и могао би се направити необично леп извештаj за новине, чим добиjем допуштење да употребим таj материjал. Уђох у такси коjи jе стаjао на углу улице и одвезох се до уредништва. Мак Ардл jе као обично седео за своjим писаћим столом.

— Но, узвикну он нестрпљиво, како jе ствар испала? Изгледате као да се враћате из рата, младићу. Не треба ни да ми причате да вас jе напао.

— Дошло jе испрва до jедног малог неспоразума. — Какав човек! А шта сте онда урадили? — Доцниjе се мало опаметио, па смо почели да разговарамо. Али, из њега нисам могао да

измамим ништа, ништа што би било вредно обjављивања.



— Е, не бих баш то рекао. Дошли сте с плавим колутом око ока, и већ о томе би се могло нешто обjавити. Ми више оваj терор не можемо трпети, г Мелоне. Морамо томе човеку утерати памет у главу. Био бих за то да сутра обjавимо jедан чланчић о вашем случаjу. Даjте ми само материjаљ а jа ћу већ умети да тог човека заувек жигошем. Професор Минхаузен! Зар то не би био изванредан наднаслов? Из гроба су устали сер Џон Мендвиљ Каљиостро, све варалице и шарлатани из историjе. Jа ћу га демаскирати као варалицу.

— То нећете учинити, г. Мак Ардле. — А зашто? — Зато што он ниjе варалица. — Шта! узвикну Мак Ардл. Нећете ваљда рећи да заиста веруjете у његове глупости о

мамутима, и мастадонтима и великим морским змиjама. — Не, о томе ништа не знам. Не знам чак ни да ли он такве ствари тврди, али веруjем да jе

заиста открио нешто ново. — Онда, за име света, младићу, напишите то. — Учинио бих то радо, али све што знам саопштио ми jе у поверењу и под условом да о томе

не пишем. У неколико реченица сажео сам сва професорова саопштења. Тако стоjи ствар. Мак Ардл jе гледао с неверицом. — Добро, г. Мелоне, рече он наjзад. Оваj научни скуп вечерас ни на коjи начин не улази у

ваше приватно обећање. Претпостављам да ниjедан лист неће о томе донети извештаj, пошто смо о Валдрону писали већ десетак пута, а нико не зна да ће говорити Челенџер. То ће бити сензациjа, само ако будемо имали среће. Ви ћете, у сваком случаjу, отићи тамо и донети што потпуниjи извештаj. Чекаћу вас до поноћи с довољно простора.

Пошто сам имао много посла тог дана, ручао сам у Севиџ клубу са Тарном Хенриjем, коме сам укратко испричао своj доживљаj. Он ме jе слушао са скептичним осмехом на мршавом лицу и почео громко да се смеjе кад сам му рекао да ме jе професор убедио.

— Драги моj младићу, тако нешто у стварном животу не постоjи. Случаjно се откриjе тако важна ствар, па се изгуби доказни материjал! Оставите то писцима романа. Све jе то апсолутна превара.

— А онаj амерички боем? — Никад ниjе постоjао. — Видео сам његов блок са скицама. — То су Челенџерове скице. — Ви, дакле, веруjете да jе он насликао ту животињу? — Разуме се, ко би други? — А фотографиjе? — На фотографиjама нема ничега. Сами кажете да сте видели птицу. — Птеродактила. — То он каже. Он вам jе улио у главу тог птеродактила. — Добро, а шта jе с костима? — Прва потиче из неког ирског купуса, а друга jе нарочито направлена у ове сврхе. Ако сте

вешти и добро разумете своj посао, можете с костима да правите преваре баш као и с фотографиjама.

Почех да се осећам нелагодно. Можда ме jе заиста насамарио? Тада ми одjедном паде срећна мисао на памет.

— Хоћете ли да пођете са мном на предавање? Тарп Хенри погледа замишљено преда се. — Ниjе баш нарочито омиљен таj гениjални Челенџер, рече он. Има пуно људи коjи би желели

да се обрачунаjу с њим. Могао бих чак да кажем да jе он jедан од наjомрзнутиjих људи у Лондону. Ако се поjаве студенти медицине, настаће прави лом Не бих волео да се нађем усред таквог чуда.

— Али, могли би да покажете толико љубави за правду и да бар саслушате излагање његовог случаjа.

— Да, то бих могао. То би било у реду. Лепо поћи ћу с вама. Када смо стигли до института, приметили смо да jе гужва већа но што смо могли очекивати.

Низ аутомобила, из коjих су излазили професори белих брада, задржавао се пред вратима, док jе читава река скромних пешака коjи су улазили кроз широке вратнице доказивала да слушаоци неће бити само научници већ и широка публика. И заиста, чим смо заузели место, било нам jе jасно да галериjом и задњим делом дворане влада младићки, па чак и дечачки дух. Иза себе, угледао сам низ лица познатог типа студента медицине. Очевидно, свака већа болница послала jе jедну трупу. Понашање свих слушалаца било jе испочетка весело. Чекаjући на почетак, певали су у хору уличне песме, и то са одушевљењем коjе jе изгледало као чудан увод за jедно научно предавање. Поjави се, затим, међу младим слушаоцима и жеља да лично задиркуjу оне коjи се поjаве. Тако, на пример, када стари др Мелдрам изиђе на говорничку трибину са своjим познатим старинским цилиндром, почеше га питати са свих страна:



— Где сте набавили таj цилиндар? Он га брзо склони испод столице. Када jе реуматични професор Вадли дохрамао до свога седишта, стадоше га запиткивати да

ли га боли палац на нози, и то га jе, разуме се, морало збунити. Наjjача демонстрациjа изби када наиђе моj нови познаник професор Челенџер и када се упути

у први ред на говорничкоj трибини. Заорило се такво урликање у знак поздрава, чим се промолила његова црна брада, да се у мени jави осећање да jе Тарп Хенри имао право када jе рекао да су се људи овде скупили не због предавања него због тога што се пронео глас да ће славни професор учествовати у дискусиjи. На предњим седиштима, где jе седео добро обучен свет, чуо се општи смех кад се професор поjавио, ствараjући утисак као да ова демонстрациjа студената свима чини велико задовољство. Поздрав се у ствари састоjао из страшног урлања, коjе би се могло поредити само са узбуном у кавезу за дивље звери када се чуjу кораци чувара коjи доноси храну. Било jе можда и увредљивог тона у том викању, али ми се више чинило да су ови гласни узвици пре означавали бучан приjем човека коjи jе занимљив и необичан, него човека коjи jе неприjатан и смешан. Челенџер се смешно са изразом благог и трпељивог потцењивања, отприлике онако како се смеши неки љубазан човек када за њим почну да вичу деда. Мирно jе заузео место, одахнуо, погладио браду и полузатворених очних капака погледао свет коjи седи пред њим. Тек што се стишала узбуна коjа jе настала кад се он поjавио, а професор Роналд Мари, председник, и професор Валдрон, предавач, изиђоше на позорницу и седница започе.

Професор Мари, нема сумње, опростиће што морам рећи да и он има уобичаjену грешку већине Енглеза, то jест да се његов говор не може разумети. Зашто људи коjи говоре нешто што jе вредно да се чуjе не уложе труд да говоре разумљиво, то jе jедна од таjни модерног живота. Кал jе завршио уводни говор, сео jе, а професор Валдрон, таj чувени и угледни научник, устаде да говори.

Био jе то висок и мршав човек са чврстим гласом и агресивним начином говора, али jе владао вештином да своjим мислима да облик прикладан за слушаоце и да се тако изражава да га jе са интересовањем могла пратити и лаичка публика А при том, говорио jе о наjтежим стварима, само са извесним хумором.

Пружио jе преглед историjе стварања, посматране из птичjе перспективе и под научним осветљењем у jасном, а делимично и сликовитом начину излагања. Причао нам jе о земљиноj лопти, тоj огромноj маси ватреног гаса што светли у васиони. Говорио jе затим о хлађењу и згушњавању, о скупљању као узроку образованна планина, о претварању паре у воду и полаганом настанку позорнице на коjоj jе имала да се одигра непоjмљива драма живота. О пореклу живота говорио jе у нешто неодређениjим изразима. Да су клице тешко могле да преживе првобитно стање усиjања, тврдио jе доста поуздано. Зато, морале су доћи доцниjе. Да ли су настале саме по себи од охлађених неорганских елемената земљине лопте? Врло вероватно. Да ли су дошли на неком метеору, споља? То се тешко могло замислити. Уопште узев, мудри научник ниjе говорио нимало догматично о овим стварима. Ми нисмо били у стању, нити смо до данас успели, да у нашим лабораториjама створимо органски живот из неорганских супстанца. Понор између мртвог и живог досад се у нашоj хемиjи ниjе могао премостити. Постоjи, међутим, виша и финиjа хемиjа природе, коjа уз помоћ великих снага и током дугих раздобља можда успева да дође до резултата коjи су нама недоступни. Довде се, дакле, нема шта приговорити.

То jе предавача довело до великих степеница анималног живота, коjе почињу дубоко доле са мекушцима и малим воденим животињама, па се пењу пречагу за пречагом до кенгурског пацова коjи доносиживе младе на свет и кога зато, нема сумње, сви слушаоци сматраjу за непосредног претходника свих сисара. „Не, не", узвикнуо jе jедан скептични студент у последњим редовима.

„Ако млади џентлмен са црвеном краватом коjи jе викао ,Не, не', и коjи свакако мисли да се излегао из jаjета буде љубазан да ме причека после предавала, радоваћу се што ћу се упознати са тако необичним бићем." (Смех.) „Мисао да jе биће тог џентлмена са црвеном краватом у току овог бескраjно дугог природног процеса врхунац свега била би сасвим чудновата. Зар тиме престаjе процес стварања? Зар да тог џентлмена сматрамо дефинитивним типом и смислом читавог развоjа? Надам се да осећања џентлмена са црвеном краватом нећу повредити, ако тврдим да, ма какве врлине таj господин имао у свом приватном животу, далекосежни догађаjи у васиони не би имали правог смисла када би већ сада били на краjу своjих остваривања. Еволуциjа ниjе нека распикућка снага; она делуjе у правцу све даљег усавршавања."

Пошто предавач младићу коjи му jе добацио одговори на опште задовољство, настави да излаже прошлост. Исушивање мора, поjаву пешчаних спрудова, троми живот на обалама, склоност морских животиња да се извуку на муљ, обиље хране коjе их jе ту чекало, и огромну величину животиња коjа jе из тога произишла.

— Овде, госпође и господо, додаде наjзад он, лежи порекло оне страшне расе саура коjа нас jош и данас плаши када jе угледамо у Вилдену или код Солнхофена, али коjа jе срећом изумрла пре него што се човечjи род поjавио на нашоj планети.

— То jе питање, чу се jедан пригушен глас на трибини за говорнике. Професор Валдрон био jе необично дисциплинован човек, са смислом за хумор, због чега jе



било опасно прекидати га што jе већ уосталом, доказао на примеру оног младог господина са црвеном машном. Али ово добацивање изгледало му jе тако смешно да ниjе знао шта да одговори. Тако изгледа представник Шекспирове странке кад се пред њега испречи неки присталица Беконове теориjе,

4 или астроном кога нападне човек коjи фанатично замишља земљу као равну плочу. Застао

jе мало, па онда поновио подигнутим гласом речи: „Коjа jе изумрла пре него што се човечjи род поjавио на нашоj планети."

— То jе питање, поново се зачу онаj глас. Валдронов изненађен поглед прешао jе читавим низом професора коjи су седели на говорничкоj трибини, све док његове очи не доспеше до професора Челенџера коjи jе затворених очиjу и озарена лица седео заваљен у своjоj столици, те jе изгледало као да се у сну смеши.

— Као што видим, рече Валдрон слежући раменима, ово jе моj приjатељ професор Челенџер. И он, као да су те речи довољне као обjашњење и да не мора ништа више да каже, уз општи смех настави своjе предавање. Али, цео случаj тиме ниjе био ликвидиран. Ма коjим путем кроз дивљину прошлих времена кренуо предавач изгледало jе да сви они воде до тврђења да jе праисториjски живот изумро, на шта се увек чуло гунђање професора Челенџера. Слушаоци су унапред то слутили, па су урлали од задовољства чим би чули професора Челенџера. Клупе препуне студената образовале су говорни хор и увек кад би Челенџер отворио браду, из хиљаду грла, пре него што би он рекао иjедну реч, одjекнуо jе општи узвик: ,,То jе питање!" Противничка странка викала jе за то време: „Фуj" и „Мир". Валдрон, искусан говорник и снажан човек, постао jе нервозан. Оклевао jе, муцао, понављао се, заплитао у дугачке реченице и наjзад се сав бесан оборио на виновника ове узбуне.

— Ово jе заиста неподношљиво! узвикнуо jе он гледаjући противника очима коjе су севале. Морам вас замолити, професоре Челенџере, да се манете тих глупих и неучтивих добацивања.

Дворана се утишала. Студенти су били очарани, видевши да су се велики богови на Олимпу завадили. Тешка Челенџерова прилика подиже се полако са столице.

— Морам вас, напротив, замолити, господине Валдроне, да не тврдите оно што се не слаже с научним чињеницама.

Ове речи изазваше читаву буру. „Доле, доле!" „Пустите га да говори!" „Избаците га напоље!" „Отераjте га с говорнице!" „Само поштено!" Све се то чуло у општоj узбуни у коjоj су се мешали задовољство и презир. Председник jе скочио, махао обема рукама и узбуђено викао. У општоj граjи могле су се од његовога говора разазнати само поjедине речи:

— Професор Челенџер ... лични погледи ... доцниjе ... Професор, коjи jе све то изазвао, поклони се, насмеши, поглади браду и спусти у столицу.

Валдрон, сав црвен и у борбеном расположењу, наставио jе са своjим излагањима. Покаткад, кад би изнео неко тврђење, погледао би отровним погледом свог противника коjи jе седео са широким, срећним осмехом на лицу, заваљен дубоко као да спава.

Наjзад се предавање завршило. Чини ми се да се завршило пре него што jе требало, jер jе завршетак био брз и без велике везе. Конац доказивања био jе прекинут, а слушаоци узбуђени и у очекивању онога што ће се сада догодити. Валдрон седе а професор Челенџер, када му председник даде реч, устаде и ступи напред. Због свога листа, jа сам оваj говор стенографисао од речи до речи. „Госпође и господо", почео jе он. „Извините, госпође, господо и децо, морам молити за опроштење што сам случаjно знатан део публике изоставио. (Граjа за време коjе jе професор провео с jедном руком подигнутом, љубазно климаjући своjом великом главом, као да jе папа коjи благосиља паству.) Одређен сам да професору Валдрону изразим захвалност на његовом тако сликовитом и мисаоном предавању, коjе смо малочас чули. Има само неколико тачака с коjима се не слажем и била jе моjа дужност да на њих упозорим чим су се поjавиле. Ипак jе професор Валдрон добро решио своj задатак, коjи се састоjао у томе да пружи разумљив и занимљив извештаj о ономе што сматра историjом наше планете. Популарна предавања лепо се могу слушати. Али професор Валдрон (он се љубазно насмеши предавачу) извиниће ако кажем да су та предавања често не само површна него и погрешна, jер треба да буду разумљива за необразоване слушаоце." (Иронично одобравање.) Популарни предавачи су по природи свога посла прави муфташи. (Професор Валдрон поче протествовати љутитим покретима.) Они желе да славу и научни посао коjи су обавили њихови скромни и непознати другови претворе у новац. Но, наjмања нова чињеница, коjа се ради у jедноj лабораториjи, као камен за храм науке, више вреди него неки популарни посао из друге руке, коjи људима, истина, прекраћуjе време, али не даjе никакве корисне резултате. Не казуjем ово да бих професора Валдрона лично понизио, већ да ви не бисте изгубили смисао за праве односе и да не бисте jедног пиљара мешали са првосвештеником. (У том тренутку Валдрон jе с председником нешто шапутао, а оваj се подигао и рекао нешто озбиљно што се ниjе могло разумети.) Али, доста о томе. (Гласно и дуго одобравање.) Допустите ми да сада пређем на jедан предмет од општег интереса. Због

4 У књижевним круговима била су се jедно време створила два огорчена табора, од коjих jе jедан тврдио да jе Шекспирова

дела написао сам Шекспир, док jе други бранио тезу да их jе написао лорд Бекон



чега jа, као прави истраживач, стављам извесне примедбе предавачу? Због даљег постоjања поjединих типова животињског света на земљи. Не говорим о тим стварима као дилетант, или, ако смем рећи, као популарни говорник, већ говорим као човек кога научна савест приморава да се не удаљава од чињеница; и управо зато кажем да професор Валдрон нема право када тврди да такозване праисториjске животиње не постоjе само због тога што их он сам никад ниjе видео. Оне су заиста, као што jе он и рекао, наши преци. Али, оне су, ако смем да употребим таj израз, и наши савремени преци, коjи се jош могу видети, са свим своjим ужасним и страшним особинама, само ако неко има храбрости, енергиjе и смелости да их потражи у њиховом обитавалишту. Створења, за коjа сматрамо да припадаjу периоду jуре, чудовишта коjа могу да прождеру наше наjвеће и наjдивљиjе сисаре и данас jош постоjе. (Коjешта! Докажите! Откуда то знате? То jе питање!) Откуд знам, питате ме ви? Отуда, што сам их посетио у њиховом таjном скровишту. Отуда, што сам видео неке од њих. (Одобравање, граjа и jедан глас: Лажљивац!) Jа лажљивац? (Снажно одобравање.) Да ли сам чуо некога како каже да сам лажљивац? Да ли би човек коjи ме jе назвао лажљивцем устао, како бих се упознао с њим? (Jедан глас: Ево га, господине! и jедна трупа студената подиже jеднога безазленог малог човека с наочарима коjи се бацакао.) Jесте ли се ви усудили да ме назовете лажљивцем? (Не, не, узвикнуо jе оптужени и опет нестао као чупоглавац у кутиjи.) Ако се нека особа у овоj дворани усуди да не веруjе у моjа тврђења, радоваћу се да после предавала с њим измењам неколико речи. (Лажљивац!) Ко jе то рекао? (Опет подигоше jедног безазленог човека коjи се отимао.) Ако вам сада дођем... (Одjекнула jе песма Дођи, ах, дођи и за неколико тренутака предавање jе било прекинуто, док jе председник устао и кршио руке као да диригуjе. Професор, са своjим црвеним лицем, широким ноздрвама и накострешеном брадом, просто jе побеснео.) Сваки проналазач нашао се пред сличним неповерењем и то су увек биле будале. Jер, када се пред њих изнесу велике чињенице, они немаjу довољно духовне снаге да то разумеjу. Људе коjи се боре да за науку освоjе нове области — они прљаjу блатом. Пророке гоне. Галилеj, Дарвин и jа... (Пљесак и прекид предавања.)

Све што сам досад забележио jедва да даjе бледу слику страховитог хаоса коjи jе владао на овом скупу. Узбуђење jе било тако страшно да се многе даме већ беху повукле. Озбиљна и достоjанствена стара господа била су обузета општим расположењем као и студенти, и jа видех како седи људи устаjу и песницама прете професору. Дворана jе врила и пенушала се као лонац с кључалом водом. Професор jе иступио корак напред и подигао руку. Било jе нечег тако гордог и мушког у његовоj поjави, да пљескање и викање полако престаде под утиском његове достоjанствене прилике и његових заповедничких очиjу. Изгледало jе да хоће да учини последње саопштење. Сви се намах ућуташе.

— Нећу вас задржавати, рече он, jер то ничему не би водило. Истина jе истина, а дрека гомиле глупавих младића и, жалим што морам рећи, исто толиког броjа глупавих стараца, ништа не може измените. Тврдим да сам науци показао нове путеве Ви то оспоравате. (Пљесак.) Хоћу, онда, да вас ставим на пробу. Да ли бисте jедног или више међу вама одредили као представнике коjи ће у ваше име испитати моjа тврђења?

Самерли, стари професор упоредне анатомиjе, велик, мршав, неприjатан човек са сувим изгледом неког теолога, подиже се између слушалаца. Рекао jе да он жели да упита професора Челенџера да ли су резултати о коjима говори плод његовог двогодишњег пута по области извора реке Амазона.

Професор Челенџер потврди. Самерли затим зажеле да зна како jе могућно да професор Челенџер тврди да jе ту учинио

нека открића кад су у тим областима већ били Валас, Бетс и други испитивачи од научног гласа. Професор Челенџер одговори да Самерли свакако меша Амазон с Темзом. Амазон jе заиста

нешто већа река. Г. Самерлиjа ће свакако занимати да заjедно са сливом Оринока ту има око педесет хиљада квадратних миља земље коjе треба испитати, те да на толиком простору ниjе немогућно да jедан човек нађе оно што други ниjе видео. Самерли изjави са горким осмехом да он добро разликуjе Темзу од Амазона по томе што се тврђења о Темзи могу лако испитати, док са тврђењима о Амазону ниjе таj случаj. Био би захвалан професору Челенџеру када би му он навео географску дужину и ширину области у коjоj jе, вели, нашао праисториjске животиње.

Професор Челенџер одговори да има разлога што то не жели да учини. Био би спреман да и то каже, али неком пажљиво изабраном одбору. Упитао jе г. Самерлиjа да ли би желео да уђе у такав одбор коjи ће испитати његова тврђења.

— Хоћу, одговори професор Самерли. — Тада вас уверавам, додаде професор Челенџер да ћу вам предати материjал коjи ће вам



омогућити да нађете то место. Пошто г. Самерли жели да контролише моjа тврђења, мислим да би било право ако затражим да jош jедан човек, или више њих, пођу да њега контролишу. Не криjем да има тешкоћа и опасности. Г. Самерлиjу биће потребан jедан млађи колега. Могу ли замолити да се неко добровољно jави?

Тако се jавља велика криза у животу jедног човека. Да ли сам био у стању да замислим, када сам ушао у дворану, да ћу поћи у већу пустоловину него што човек може и да сања? Али, зар ниjе ово била права прилика о каквоj jе говорила Гледис? Гледис би свакако желела да се приjавим. Скочио сам и почео да говорим, а нисам знао шта хоћу да кажем. Тарп Хенри, моj пратилац, повукао ме jе за капут и прошаптао:

— Седите, Мелоне, немоjте самог себе магарчити пред толиким светом. У исто време, приметно сам да jе, мало даље од мене, скочио са свог места и jедан високи,

витки човек с тамним очима. Он ме jе љутито гледао, али се jа нисам повлачио. — И jа ћу поћи, господине председниче! довикнуо сам према трибини за говорнике. — Име, име! викали су слушаоци. — Моjе jе име Едвард Дан Мелон. Сарадник сам Деjли газете. Желим безусловно да будем

непристрасни сведок на том путу. — А како jе ваше име, господине? упита председник мог супарника. — Jа сам лорд Џон Рокстон. Био сам већ на Амазону, познаjем сву околину и располажем

низом особина неопходних за таj пут. — Лорд Џон Рокстон познат jе као спортиста и путник, рече председник. Било би, међутим,

добро да на овоj експедициjи имамо и представника штампе. — Онда предлажем, рече професор Челенџер, да оба ова господина буду изабрана као

представници ове скупштине, коjи ће пратити професора Самерлиjа на његовом путу на коме треба да се докаже истинитост моjих тврђења.

Тако се усред граjе и одобравања одлучи наша судбина. И, ускоро, у гомили људи коjа jе излазила ишао сам и jа сав збуњен великим новим проjектом коjи се изненада jавио преда мном. Кад сам изишао из дворане, приметно сам за тренутак гомилу студената коjи су се смеjали и jедну руку коjа jе међу њима махала кишобраном. А тада, окружен граjом и пљескањем, удаљи се мали аутомобил професора Челенџера. Jа пођох пешице у сребрном сjаjу Риџент стрита обузет мислима на Гледис и на оно што ће ми донети будућност.

Одjедном, осетих да ме неко додирну за руку. Окретох се и спазих насмеjане, а у исто време одлучне очи мршавог човека коjи се такође jавио као добровољац за наше необично предузеће.

— Господине Мелоне, ако сам добро разумео ваше име, рече он, ми ћемо заjедно на пут, зар не? Моj jе стан одмах овде преко пута. Надам се да ћете можда бити тако љубазни да са мном проведете пола сата, jер има jош ствари о коjима бих желео да разговарам с вама.

VI „БИО САМ БИЧ БОЖJИ"

Завили смо у улицу Виго. Кроз два реда тамних великих капиjа дуж ове аристократске улице, дошли смо до jедног сивог дугачког пролаза, при чиjем jе дну лорд Рокстон гурнуо jедна врата и притиснуо електрично дугме. Одмах jе безброj сиjалица испод обоjених абажура окупало руменом светлошћу широку одаjу пред нама. Заставши на прагу, имао сам на први поглед утисак удобности и изванредне елеганциjе, мада на изразито мушки начин. Раскош jедног човека од укуса истовремено се подударала са безбрижним бећарским нередом. Луксузна крзна, необичне шарене асуре, донесене из неког ориjенталног базара, биле су разастрте свуда по поду. Слике, гравире, коjима моjе jош незналачке очи нису могле да одреде ни реткост ни цену, гурале су се по зидовима. Портрети боксера и играчица, слике са трка мешале су се са сладострасним Фрагонаром, с ратоборним Жирардоом и сањалачким Тернером. Оваj величанствени дар мар био jе проткан разноврсним трофеjима, коjи ме подсетише да jе лорд Рокстон jедан од наjпознатиjих спортиста и атлета свог доба. Два укрштена весла изнад камина, jедно тамноплаво, а друго црвено, одавала су старог шампиона из Оксфорда и веслачког Леандер клуба, а покраj њих мачеви и боксерске рукавице потврђивали су надмоћност борца и боксера. Соба jе била претрпана главама дивљачи, наjлепшим што их jе jедан ловац могао прикупити из свих земаља света; њима jе доминирала jедна од наjређих глава белог носорога из Лада, с презривом дебелом усном.

Мекан, црвен ћилим покривао jе под. На средини собе стаjао jе сто у стилу Луjа XV, црн и позлаћен; и на том столу, старинском ремек делу, коjе су упропастили трагови чаша и цигарета, налазио се прибор за пушење у сребру, покраj кога jе блистао орманчић са алкохолом. Не отвараjући уста, моj домаћин узе сифон, напуни две велике чаше, показа ми фотељу, стави испред мене пиће коjе беше припремио и пружи ми дугачку фину хавану. Пошто jе и сам сео, дуго ме jе посматрао, право у лице, своjим смелим, бистрим, блиставим очима, чиjе ме jе хладно плаветнило подсећало на глечерска jезера.

Иза лаке завесе од дима моjе цигаре опазио сам детаље jедног лица, коjе ми jе већ било познато с фотографиjа: изразито савиjен нос, уморни и упали образи, испод jасно риђе косе високо



чело и снажни велики бркови, шиљаста брадица испод истурене вилице; налик мало на Наполеона III, мало на Дон Кихота; али, и перед свега тога, било jе у њему нечег од енглеског племића коjи живи у природи, жив, ведар, коjи воли поље, псе и коње. Ветар и сунце беху му препланули кожу. Густе и дугачке обрве давале су његовом погледу израз извесне суровости, коjу ниjе зацело могло поправити ни енергично чело, избраздано борама. Тело му jе било суво, али снажно грађено. Заиста jе више пута доказао да jе мало људи у Енглескоj способно за такве напоре какве jе он могао поднети. Био jе висок шест стопа, али због повиjених рамена губио jе од свог стаса. Ето, такав ми jе изгледао док ме jе, са цигаром међу зубима, нетремице посматрао у дугоj и тешкоj тишини.

— Па лепо, младићу, рече он наjзад, обоjица смо се одлучили на нешто опасно. Уверен сам да о томе поjма нисте имали када сте ушли у дворану.

— Ни наjмање! — Ни jа! И ето нас у бари до грла. Пре три недеље дошао сам из Уганде; изабрао сам jедан

кутак, коjи ми се допао у Шкотскоj, изнаjмио га и потписао уговор. Красан посао, зар не? А ви? А ви? — Ох! Jа, то се потпуно слаже са моjим животом, jа сам сарадник Газете. — То сте рекли чим сте пристали на пут. Поводом тога, замолио бих вас да ми помогнете у

jедном малом послу. — Радо! — И не бисте устукнули ни пред одрећеном опасношћу? — Каквом опасношћу? — У питању jе Белинџер! Надам се да сте чули за Белинџера? — Нисам. — Ах! Па где сте досад живели, младићу? Сер Џон Белинџер jе први центлмен jахач у

северноj Енглескоj. Бољи сам од њега на равноj стази, али он ме туче на препонама. Цео свет зна да, откако jе престао да тренира, пиjе без престанка. Он то назива своjом средњом мером. Jадни човек, jош од уторка jе у делириjуму. Стануjе на спрату изнад мене. Лекари не одговараjу за њега, сем ако се некако не успе да му се насилно да храна; али, како не напушта постељу, како има револвер под пкривачем и како обећава шест добро управљених метака првом ко му се приближи, њега jе послуга разуме се, напустила. Наш Џек има сигурну руку; кад опали, погодак jе смртоносан. Па ипак, реците, зар се може допустити да на таj начин умре носилац националне награде?

— Па, шта хоћете да урадим? — Желео бих да га, уз вашу помоћ изненада нападнем. Можда ћемо имати среће да га

затекнемо кад спава. У наjгорем случаjу моћи ће само да погоди jедног од нас, а други ће већ умети да га савлада. Ако успемо да га умотамо у његов покривач, даћемо му помоћу сонде вечеру, коjа треба да му спасе живот.

Била jе то озбиљна ствар, коjа ме jе изненадила, чак и у вршењу моjе професиjе. Никада се нисам разметао да сам храбар. У моjоj ирскоj уобразиљи свака непозната ствар за мене jе представљала страшило. Али, истовремено, ужасавам се кукавичлука и стрепим да ми га не припишу. Као онаj историjски Хун бацио бих се у амбис, само ако би ме неко чикао; и даjући пристанак, повиновао сам се више осећању гордости него храбрости. Према томе, иако су ми се већ сви живци затегли при помисли на лудог алкохоличара, кога сам замишљао како лежи горе у своjоj соби, одговорих што jе могућно мирниjе да сам спреман да пођем, додавши да ме jе страховање коjе jе лорд Рокстон jош jедном показав само jош више узбудило.

— Речима нећемо ништа учинити, рекох му. Хаjдемо! Устали смо; али тада ме он уз мали, задовољан смех ударно дватри пута по грудима; и,

присиљаваjући ме да наjзад поново седнем, рече: — У реду, младићу моj. Свиђате ми се. Посматрао сам га с чуђењем. — Jутрос сам лично обишао Џека Белинџера. На срећу, пуцао jе несигурном руком, и његов

метак ми jе просто прошишао рукав од собне хаљине. Бацили смо капут преко њега; устаће кроз недељу дана. Jел'те да се не љутите на мене, младићу? Него, међу нама буди речено, у четири ока, сматрам да jе ова експедициjа у Jужну Америку врло озбиљна и желим да за сапутника имам само човека у кога могу имати поверења. Добро сам вас одмерио и задовољан сам с вама. Не заборавите да ћемо имати да поделимо посао; jер, што се тиче старога Самерлиjа, jош у самом почетку хранићемо га помоћу цуцле. Него, jесте ли ви таj Мелон, у коме већ виде jедног од наjбољих играча рагбиjа у Ирскоj. Чини ми се да се сећам вашега лица! Сем озбиљних препрека, никада ми се ниjе десило да сам пропустив утакмицу рагбиjа, jер jе то за мене jедина игра достоjна мушкарца. Али, нисам вас довео овамо да вам говорим о спорту. Морамо донети важне одлуке. Ево, на првоj страни Таjмса, листе одласка наредних бродова. У среду, кроз осам дана, полази jедан брод. Ако ви и професор не видите у томе тешкоће, могли бисмо се укрцати... Добро ... Договорићу се с њим. А ваша опрема?

— Моj лист ће се за то побринути. — Умете ли да рукуjете пушком?



— Ко прави енглески териториjалац. — Тако рђаво! Господе, па то jе последња ствар на коjу ви младићи мислите! Кошница пчела

без жаоке! Дивно бисте изгледали jедног дана када би неко дошао да вам дигне мед. Па ипак, jош како би требало да знате да стрељате пушком тамо у Jужноj Америци, jер, ако наш приjатељ професор ниjе ни лудак ни лажов, нећемо се вратити док не доживимо чудновате ствари. Чекаjте мало.

Упутио се храстовом орману, чиjа jе врата одмах отворио. Паралелно поређане пушчане цеви сиjале су се као оргуље.

— Шта бих могао да узмем за вас из мог арсенала? Jедну за другом узимао jе пушке из своjе величанствене сериjе, па их отварао, одсечно

затварао и миловао као мати своjу децу, пре него што их jе опет вратио на њихово место. — Ево вам jедне Блендове брзометке, калибра 5.77, са малодимним барутом. С њом сам убио

овог дебелог приjатеља. И погледом показа на белог носорога. — Jош десет jарди ближе и jа бих био у његовоj колекциjи!

У овом олову слабиjем jе нада, Оно jе његова заштита jедина. ..

— Надам се да познаjете вашег Гордона: он jе песник коња и пушака и рукуjе њима исто онако добро као што о њима пева. Ево вам сада jедно добро оружjе: калибра 4.70, гаjка с догледом, двоструки избацивач. Употребио сам jе пре три године у Перуу, против надзорника робова. Био сам у тоj земљи бич божjи. Ниjедна плава књига ниjе то споменула, али jа вам то могу потврдити. Има тренутака у животу, младићу, када све стаjе пред питањем људске правде, без чега се човек не би могао осећати до краjа часним. Jа сам, дакле, мало ратовао за своj рачун. Обjављивао сам га, подносио све трошкове и завршавао га сасвим сам. Сваки од ових зареза, а има их неколико, значи краj jедног џелата робова. Наjвећи, ту, припада наjсвирепиjем, Педру Лопезу, кога сам убио у лагуни реке Питомаjо. Али, погледаjте, ево нечега за вас.

Узео jе jедну лепу пушку са сребрним интарзиjама. — Прецизно оружjе, пет метака у магацину, кундак с каучуком, можете у њу бити сигурни. Пружио ми jе пушку и затворио храстов орман. — Него, настави он, пошто jе поново сео, шта знате о професору Челенџеру? — До данас га никала нисам видео. — Ни jа... Па ипак, глупо jе укрцати се на пут тек тако, носећи запечаћене наредбе jедног

човека кога ни jедан ни други не познаjемо. Личи ми на неку стару птицу крешталицу. Изгледа ми да га његове колеге баш много не маре. Како сте се ви заинтересовали за његову ствар?

Укратко сам испричао шта сам доживео тог jутра и он ме jе пажљиво и без прекидања саслушао; затим jе узео jедну мапу Jужне Америке и развио jе по столу.

— Веруjем да вам jе Челенџер само истину рекао, поче он озбиљно. То вам jа кажем. Волим Jужну Америку. Погледаjте jе, од Дариjена до Ватрене Земље: то jе наjпространиjи, наjбогатиjи и наjдивниjи део наше планете. Људи га jош не познаjу. Човек jош и не зна шта jоj све будућност припрема. Прешао сам jе с краjа на краj; провео сам тамо две сушне сезоне у доба када сам, као што вам рекох, ратовао против ропства, и дешавало ми се да сам чуо скоро исте приче, коjе вам jе Челенџер испричао, нека индиjанска предања, у коjима несумњиво има нечег стварног. Уколико више откривате ту земљу, младићу, све више ћете разумети да jе све, апсолутно све тамо могућно. Путуjе се реком, по узаноj стази изнад коjе jе све мистериjа. Его, погледаjте овде, на Мату Гросу — цигаром jе показивао jедан део на мапи — тамо горе, у овом углу где се сусрећу три земље, ништа ме тамо не би могло изненадити. Ваш као што jе малочас рекао наш приjатељ, тамо постоjи водени пут од педесет хиљада миља и води кроз jедну шуму коjа има површину као цела Европа. Ви и jа можемо се наћи у истоj огромноj бразилскоj прашуми и међусобно бити на оноликом растоjању колико има од Шкотске до Турске. У том лавиринту човек jе jедва могао да, овдеонде, трасира неку стазицу или усек. Понекад река надође скоро за четрдесет стопа и половина земље претвара се у непроходне мочваре. Па, зашто онда jедна таква земља не би у себи крила чудновате ствари? И, зашто их онда, не бисмо ми открили? Сем тога — и чудно, мршаво лице мога домаћина сину од задовољства — имате тамо на свакоj миљи лов пун опасности. Jа сам као стара голфска лопта и већ одавно на свом телу немам ниjедног места коjе ниjе претрпело ударац. Живот може jош да ме лупа, али ми више неће нанети ниjедну белегу! Али, опасан лов, младићу, то jе зачин нашег живљења! То даjе укус животу! Сви брзо постаjемо одвећ мекани, одвећ разнежени, одвећ суморни. Даjте ми широке, простране краjеве, просторе коjе прелазите с пушком у руци, тражећи нешто што заслужуjе да буде нађено! Опробао сам рат, стиплчез, авионе; али лов на крупне звери за мене jе оно што jе за друге фина вечера: увек нова страст!

И лорд Рокстон пуче jезиком. Можда сам се мало дуже задржао на овом првом виђењу. Али, лорд Рокстон ће постати моj



сапутник за дуже време, и ето због чега сам покушао да га насликам онаквог какав ми се учинио ове вечери, са своjим оригиналним манирима, мислима, и говором. Отргао сам се од његовог друштва само зато што сам морао да доставим листу исход предавања. Када сам га напустио, он jе, седећи у ружичастоj светлости лампе, подмазивао пушку и у себи се смешно због наших будућих пустоловина. Било ми jе jасно да у целоj Енглескоj нисам могао наћи човека чиjи би мозак био хладниjи а срце храбриjе да с њим поделим све невероватне опасности коjе ме чекаjу.

Иако сам био веома уморан од невероватних догађаjа тог дана, остао сам jедан добар део ноћи у разговору са Мак Ардлом. Изложио сам му чињенице тако да jе он сматрао да сутра треба да их саопшти нашем директору, сер Џорџу Бомону. Договорили смо се да листу шаљем детаљне описе са свог пута, коjи ће у облику писама бити упућени на адресу Мак Ардла. Газета ће их или обjављивати онако како их буде добиjала, или ће их сачувати и публиковати касниjе, према расположењу професора Челенџера, пошто jош нисмо знали услове под коjима ће нас повести у ту непознату земљу. Упитали смо га телефоном: наjпре jе почео да праска против штампе, али jе на краjу обећао да ће нам, ако му jавимо брод коjим полазимо, дати при поласку обавештења коjа сматра потребним. Кад смо га други пут позвали, његова жена jе уздахнула жалећи се да jе већ ужасно бесан; преклињала нас jе да га jош више не назљутимо. Доцниjе, при трећем покушаjу у току тог дана, као jедини резултат чули смо страшан тресак, праћен извештаjем са телефонске централе да jе телефон професора Челенџера разбиjен. После тога одустали смо да га ма шта питамо.

Престаћу у будуће да се директно обраћам читаоцу. Ако будем морао наставити да и даље о себи говорим, то ће бити само преко мога дневника. Ових неколико страна предаjем своме директору као jедноставан предговор историjе наjневероватниjе експедициjе коjа jе икада предузета.

Ако се не вратим у Енглеску, знаће се бар како jе цела ствар започела. У салону пароброда Франциска, коjи припала компаниjи Бут, пишем jош ове забелешке, коjе ће пилот однети и коjе ће лежати у Мак Ардловоj фиоци. Желео бих да их завршим сликом, коjа ми jе последња успомена коjу носим из земље. Магловито и хладно пролећно jутро; ледена и продорна киша. Три силуете, у светлим кишним мантилима, промакле су ивицом кеjа и упутиле се ка мосту великог брода, на коме се вила застава одласка. Пред њима jе jедан носач гурао колица претрпана коферима, покривачима и футролама с пушкама. Професор Самерли, дугачак и меланхоличан, вукао jе ногу и оборио jе главу, као обрван тугом; лорд Рокстон, напротив, корачао jе живо и његово ватрено, кошчато лице сиjало jе између неког шала и ловачког качкета. Што се мене тиче, цело моjе биће одисало jе несумњивом радошћу што сам се наjзад ослободио свих припрема за пут и досаде растанка. Када смо стигли до брода, изненада jе иза нас одjекнуо неки узвик: професор нам jе обећао да ће бити ту: и видели смо га како се жури да нас стигне, задуван, црвен и бесан.

— Не, хвала, рекао jе, више волим да се не пењем на брод. Имам да вам кажем само неколико речи, и то што треба да вам кажем могу рећи овде где смо сада. Изволите примити к знању да не осећам никакву обавезу према вама, само зато што сте изволели кренути на оваj пут. Мени jе то сасвим свеjедно и одбиjам да вам изразим било какву захвалност. Истина jе истина. Никакав ваш извештаj не би могао потпуно задовољити радозналост jедне гомиле безначаjних људи. У овом запечаћеном писму наћи ћете све инструкциjе за ваше кретање и сналажење. Отворићете га када приспете у jедан град на Амазону, коjи се зове Манаос. Али, само у онаj дан и час, коjи jе на омоту назначен. Да ли се jасно изражавам? Остављам вашоj части да поштуjете моjе услове. Не, господине Мелоне, не ускраћуjем вам на таj начин могућност слања дописа, пошто су и иначе репортаже циљ вашег пута; али, тражим од вас да ништа не прецизирате у погледу вашег правца и да ништа не сме бити обjављено пре вашег повратка. До виђења, господине: ублажили сте донекле моjа сурова осећања, коjа имам према професиjи коjу обављате. До виђења, лорде Рокстоне; колико ми jе познато, наука jе за вас мртво слово, али честитаjте себи унапред на лову коjи вас чека; свакако ћете имати прилику да у Филду испричате како сте донели летећег димодорфона. До виђења и вама, професоре Самерли: ако jош тежите за напретком, у шта сумњам, вратићете се у Лондон с много више знања,

Окренуо се нагло и тренутак касниjе видео сам са брода његов дежмекаст стас како се клати, док jе улазио у воз. Али, ми смо већ кренули преко Ламанша. Звоно jе последњи пут зазвонило, подсећаjући на рок за предаjу писама. Пилот нас напушта. Кренули смо ка пучини. Нека Бог благослови оне коjе остављамо и нека нас врати живе и здраве!

VII „СУТРА НЕСТАJЕМО"

Прелазим преко нешег путовања раскошним прекоокеанским бродом. Недељу дана остали смо у Пари, где нам jе компаниjа Перера да Пинта необично много помогла да допунимо своj пртљаг. Затим смо пошли широком, блатњавом и спором реком бродом коjи jе био исто онако снажан као и онаj коjи нас jе довео на другу обалу



Атлантског океана; наjзад, пошто смо прошли кроз канал Обидос, стигли смо у Манаос. Очаjавали смо већ у хотелу када г. Шортмен, агент бразилске трговачке компаниjе, на срећу, дође да нас све одведе и гостољубиво смести на своjу хасиjенду, на коjоj смо остали све до дана када смо смели да отворимо писмо у коме су се налазиле Челенџерове инструкциjе. Пре тог значаjног датума, хтео бих да вам jедном заувек представим своjе сапутнике и помоћнике, коjе смо већ регрутовали у Америци. Ако сам покаткад мало искрениjи, остављам вашоj дискрециjи употребу ових докумената, г. Мак Ардле, пошто знам да ће бити обjављени тек пошто све буде окончано.

Вредност професора Самерлиjа jе довољно позната да бих се око тога задржавао. Али, свет тешко да би веровао да jе он створен за jедну овакву експедициjу. Међутим, његова мршава фигура, сва од живаца, не зна за умор. Његово одсечно, донекле саркастично понашање, место врло антипатично, не мења се ни према средини ни према околностима. Видим га како и поред шездесет шесте године дели с нама све тешкоће без и jедног израза незадовољства. Испрва сам његово присуство осећао као сметњу, а данас тврдим да jе издржлjив колико и jа. Оштрог jе карактера и скептик. По његовом мишљењу, коjе нам jе саопштио jош првих дана, Челенџер jе био неискрен и све нас jе натоциљао на оваj апсурдан пут, на коме ћемо наићи само на опасности, обмане и подсмех. Понављао нам jе то непрестано од Саутемптона до Манаоса, и од беса му се лице грчило, а његова jарећа брада тресла. Откако смо се искрцали, тешио се помало лепотом предела, разноврсним инсектима и птицама: jер, он заиста исповеда истинску оданост науци. Читаве дане проводи трчећи кроз шуму са своjом пушком и мрежом за лептире и увече нам показуjе многоброjне примерке коjе jе ухватио. Бележим као споредну одлику да jе аљкав у оделу, да не води богзна колико рачуна о чистоћи, расеjан jе и да скоро не извлачи из уста шимширову лулу. У младости jе учествовао у неколико научничких експедициjа, нарочито с Робертсоном код Папуанаца; према томе, живот у логору и на води нема за њега ничег новог.

Што се тиче лорда Џона Рокстона, ако у извесним стварима има сличности с професором Самерлиjем, у другим jе сушта супротност. Млађи jе од њега двадесет година, а има онаj исти одран изглед. Уосталом, већ сам га описао у оном делу из вештаjа коjи сам оставио у Лондону. Врло уредан, педантам, обучен jе увек у бело платнено одело и носи високе мрке ципеле, коjе га штите од комараца, и бриjе се бар jеданпут дневно. У свом говору показуjе краткоћу предузимљивих људи; али брзо се удубљуjе у своjе мисли и брзо одговара на питања и радо се меша у разговор. Његов начин говора jе чудноват, испрекидан, упола шаљив. Његово познавање света, а нарочито Jужне Америке, jедноставно вас збуњуjе. Он дубоко веруjе у велики значаj нашег пута. Ни исмевање Самерлиjа ниjе у стању да ту веру пољуља. Глас му jе благ, покрети мирни, али човек може назрети иза његових плавих жмиркавих очиjу, да се лако да наљутити, али и да доноси хладнокрвне одлуке, коjе су утолико опасниjе уколико их он више зауздава. Никако нам не прича о своjим подвизима у Бразилу и Перуу, и за мене jе било право откровење када сам утврдио какав jе утисак његово присуство произвело на становништво ове реке. Они га сматраjу своjим jунаком и заштитником. Jунаштво Црвеног Поглавице, како су га називали, добило jе код њих обрисе легенде. Међутим, и стварност, колико сам могао дознати, била jе сасвим довољна.

А стварност се састоjала у следећем. Пре неколико година, лорд Рокстон се нашао на овом пространом терену, на коме нису биле тачно обележене границе Перуа, Бразила и Колумбиjе. Дивљи каучук jе ту буjао и, као у Конгу, постао jе за домороце права напаст, коjа се могла поредити само са старим Дариjевим рудницима у коjе су их Шпанци гонили на силу. Господарила jе jедна шака одвратних мелеза, настањених у том краjу. Наоружали су jедан део Индиjанаца, коjи им jе служио за потребну одбрану, а остале су претворили у робове, коjе су терорисали и подвргавали наjгрозниjим мукама само да би дошли до каучука, коjи су тада реком слали у Перу. Лорд Џон Рокстон почео се заузимати за судбину несрећних жртава; али њихови господари одговорили су му само претњама и погрдама. Тада он обjави рат Педру Лопезу, вођи надзорника робова, и подиже малу чету мрких људи. Наоружао их jе, ставио им се на чело и ниjе се зауставио све док своjом руком ниjе убио чувеног мелеза, чиjа jе смрт прекинула таj зверски режим.

Стога, ниjе било никакво чудо што jе оваj риђи човек с приjатним гласом и слободним и отвореним држањем био предмет великог уважавања на обалама ове велике америчке реке, мада су осећања коjа jе уливао била поjмљиво помешана, jер jе захвалност домородаца била равна мржњи оних коjи су желели да их експлоатишу. Срећан резултат његовог првог пута био jе таj што jе течно говорио lingoa geraf нарочити диjалект коjим се служе у Бразилу, састављен за трећину од португалског а за две трећине од индиjанског jезика.

Рекао сам већ да jе лорд Рокстон ватрено волео Jужну Америку. Говорио jе о њоj са одушевљењем, коjе jе захватило и мене незналицу, привлачећи моjу пажњу и подстичући моjу радозналост. Колико бих волео да могу да опишем његово дивно причање, ону оригиналну мешавину тачности и живописне фантазиjе, чиjа jе заводљивост хватала чак и Самерлиjа, дотле да се, мало по мало, док га jе слушао, професоров скептичан осмех ширио по његовом мршавом лицу! Испричао нам jе историjу ове моћне реке, коjа jе рано била испитана (jер су неки од првих осваjача Перуа прешли цео континент њеним водама), али коjа jе остала тако непозната ван своjих обала коjе се увек



мењаjу! — Шта се налази са ове стране? узвикнуо jе он показуjући на север. Шта скриваjу та шума, те

мочваре и та непробоjна џунгла? А на jугу? Мочварна и дивља шума кроз коjу се никада ни jедан белац ниjе усудио да прође! Чега има немогућног у jедноj земљи чиjа jе само узана обала реке позната? Зашто стари Челенџер не би био у праву?

При овом директном чикању, упорна ирониjа наново се навлачила на Самерлиjево лице и он би ћутећи, тврдоглаво завртео главом иза облака дима коjи се пео из његове луле. Непотребно jе да вам даље говорим о двоjици моjих белих сапутника: као и jа, и они ће у току догађаjа боље испољити своj карактер и своjе способности. Али, вратимо се људима коjе смо одмах узели у своjу службу и коjи ће, исто тако, имати да одиграjу своjу улогу. Био jе ту пре свега jедан џиновски црнац, по имену Замбо, веома послушан и доста интелигентан. Узели смо га у Париjу, по препоруци jедне паробродске компаниjе. Код компаниjе jе био запослен на бродовима и том приликом jе научно нешто енглеског.

У Париjу смо такође узели Гомеза и Мануела, двоjицу мелеза из горњег тока реке, коjи су недавно сишли с товаром варзила. Препланули од сунца и брадати, што им jе давало дивљи изглед, витки и окретни као пантери, они су цео своj живот провели у горњем току Амазона, коjи смо намеравали да испитамо, и само због тога jе избор лорда Рокстона пао на њих. Међутим, Гомез jе имао и ту особину што jе одлично говорио енглески. Обоjицу смо изнаjмили као помоћно особље да нам куваjу, веслаjу и jош много шта уз то за месечну плату од педесет долара. Поред њих узели смо jош троjицу Индиjанаца из племена Мохо, коjе jе од свих племена око реке наjокретниjе у погледу пловидбе и риболова. Њиховог поглавицу називали смо Мохо, по имену племена, а осталу двоjицу звали смо Хосе и Фернандо.

Три бела човека, два мелеза, jедан црнац и три Индиjанца, то jе био сав састав ове мале трупе коjа jе у Манаосу чекала само на инструкциjе за полазак. После jедне досадне недеље, свануо jе дан када jе наjзад требало да и то дознамо. Декор: полуосветљени салон на фарми св. Игњациjа, две миље дубоко у пољу. На пољу жуто, бакарно сунце, на коме су се оцртавале сенке палми, црне баш као и само дрвеће. Тишина испрекидана непрекидним зуjањем инсеката, коjи су, од пчела па до комараца, образовали неку врсту оркестра од неколико дубоких и пискавих октава. С друге стране веранде, мали, добро негован врт, ограђен кактусима и украшен расцветании шибљем, око кога су лепршали крупни плави лептири и колибри изводећи у лету дивне вратоломиjе. Седели смо око тршчаног стола и посматрали запечаћено писмо, на коме jе професор Челенџер своjим шиљастим рукописом написао следеће редове:

„Инструкциjе лорду Рокстону и његовоj групи. Отворити коверат тек у Манаосу, 15. jула, тачно у подне."

Лорд Рокстон стави сат покраj себе на сто. — Jош седам минута, рече он. Воља старог jе изричита. Самерли се jетко осмехну и узевши коверат своjом мршавом руком, рече: — Шта мари да ли ћемо га отворити сада или кроз седам минута? Жалим што морам да

кажем, али све jе то део jедног шарлатанског система, коjи добро оцртава свог творца. — Па, и поред тога, одговори лорд Рокстон, морамо се управљати по његовим прописима.

Нашли смо се овде по Челенџеровоj жељи, због тражења доказа коjи му jе важан; право jе онда да се дословце придржавамо његових упутстава.

— Красна ствар! узвикну огорчено професор. Jош тамо у Кенсингтону сматрао сам га приличним лакрдиjашем, али овде jе jош гори. Не знам шта се налази у овом коверту, али треба да буде нешто заиста важно, па да не подлегаем искушењу да се првом лађом спустим низ реку и укрцам на Боливиjу. Наjзад, имам пречег посла него да лутам по свету. Хаjдете, Рокстоне, већ jе време!

— Тачно, рече Рокстон. Можете да дате знак. Узео jе коверат, отворио га перорезом, извукао jе jедан табак хартиjе, коjи jе развио и раширио на столу: хартиjа jе била бела. Окренуо jе, али ни на другоj страни ниjе било никаквог рукописа. Погледали смо се испитивачки, у тишини, коjу jе прекинуо грцаjући смех професора Самерлиjа.

— То jе признање! узвикну он. Шта вам више треба? Мистификатор сам признаjе. Не остаjе нам ништа друго већ да се вратимо и да га смрвимо.

— Невидљиво мастило, можда?... приметих jа. — Не веруjем, рече лорд Рокстон, примичући хартиjу ближе светлости. Не, дечко моj, ничему

нам не служи да коjешта уображавамо. Тврдим да на овом табаку хартиjе никада ниjе била написана ни jедна реч.

— Могу ли да уђем? грмну неки глас са веранде. Сенка jедне тешке силуете пресече сунчев зрак. Таj глас! Та страховито широка плећа! Скочили смо као без даха, запрепашћени док jе Челенџер, носећи на глави дечjи жирадо шешир, округао и украшен шареном траком, с рукама у џеповима и са елегантним платненим ципелама, стаjао на вратима. Забацивши главу уназад, застао jе и, обасjан сунцем, посматрао нас са уобичаjеним дрским погледом кроз спуштене капке.

— Задоцнио сам само неколико минута, рече он гледаjући на своj сат. Искрено говорећи,



нисам мислио, кад сам вам дао ово писмо, да ће бити потребно да га отворите; jер, био сам се зарекао да ћу вас наћи пре одређеног рока. Jедан невешт крманош, међутим, коjи jе насео на пешчани спруд, приредио ми jе ово закашњење, коjе жалим и коjе jе, кладим се, натерало мог колегу професора Самерлиjа да ме проклиње!

— Заиста, господине, одговори лорд Рокстон са извесном строгошћу, ваш долазак скинуо ми jе велики терет: jер, наша ми jе мисиjа изгледала прерано завршена. Али, тако ми Бога, jош никако не могу да схватим зашто се тако чудно понашате према нама!

Без и jедне речи Челенџер уђе, стеже руку лорду Рокстону и мени, поклони се Самерлиjу са безобразном озбиљношћу и сручи се у плетену фотељу, коjа се под њим затресе и поче пуцати.

— Jе ли све спремно за пут? упита он. — Можемо већ сутра да кренемо. — Онда ћемо кренути. Jа ћу вам послужити као вођа, а то jе од неоцењиве користи! Од самог

почетка зарекао сам се да ћу лично предводити ваша истраживања. Дакле, инструкциjе нису потребне. Признаћете да и наjопширниjа обавештења нису од неке користи, ако се упореде с моjом интелигенциjом и моjим искуством. Што се тиче овог запечаћеног коверта, ако сам се користио тим лукавством, то jе било зато да бих, прикриваjући своjе намере, избегао неприjатан притисак, jер бисте ме ви натерали да одмах с вама кренем на пут.

— Што се мене тиче, господине, умеша се срдачно Самерли, нисте имали ничега да се плашите докле год постоjи неки брод коjи би вас превезао преко Атлантског океана!

Челенџер га ућутка jедним покретом своjе велике маљаве руке. — Уверен сам да ми ваш здрав разум даjе за право. Ви увиђате да jе било боље да ми

оставите слободу кретања, да бих се поjавио тачно у тренутку када моjе присуство буде потребно. У добрим сте рукама. Свакако ћете доћи до циља. Од данас узимам команду у своjе руке и молим вас да вечерас довршите своjе припреме, како бисмо сутра рано могли да кренемо. Моjе jе време драгоцено, а можда, иако у мањоj мери, и ваше. Ето зашто желим да водим ствари како треба, све док не угледате оно што сте хтели да видите.

Лорд Рокстон беше изнаjмио jедну парну лађицу Есмералду, помоћу коjе jе требало да пођемо уз реку. Што се тиче температуре, сасвим jе било свеjедно коjе смо доба изабрали за нашу експедициjу, jер се лети, као и зими, термометар кретао између 25 и 33 степена Целзиjева, без велике промене. Али у децембру почиње кишна сезона, коjа се завршава тек у маjу. Киша пала; таласи буjаjу, лагано се дижу скоро за четрдесет стопа изнад уобичаjеног водостаjа и, преливаjући се преко обале, претвараjу у лагуне цео jедан огроман део териториjе, коjи се овде зове Гапо и коjи jе своjим већим делом одвећ мочваран да се може прелазити пешице, а одвећ плитак да би се њиме могло пловити. У jуну вода почиње да опала, да би у октобру и новембру опет надошла. Тако jе наша експедициjа пала у сушно доба, у тренутку када су река и њене притоке биле вишемање у нормалном стању.

Амазон има слабу струjу и његов пад не прелази осам палаца на jедну миљу. Ниjедна река ниjе подесниjа за пловидбу, jер на Амазону дува jугоисточни ветар, тако да просто носи jедрилице до границе Перуа. У нашем случаjу савршена машина Есмералде могла jе пркосити лењом отпору струjе и ми смо пловили као преко неког мирног jезера. Пуна три дана ишли смо ка северозападу. Ширина реке, на девет стотина миља од ушћа, била jе таква да су се обе обале, посматране са средине, претварале у две тамне линиjе на удаљеном видику. Четвртог дана по нашем одласку из Манаоса скренули смо у jедну притоку, коjа jе испрва била исто тако широка као и река, али коjа се убрзо почела сужавати, Наjзад, после jош два дана пловидбе, приспели смо у jедно индиjанско село где смо се на професорово наваљивање искрцали и вратили Есмералду, jер смо се, по његовом обjашњењу, приближили брзацима и наш парни бродић не би нам више био ни од какве користи. У поверењу jе додао да смо скоро крочили на праг непознате земље и уколико свет мање упознаjемо с нашом таjном, утолико ће бити боље. Сви смо му морали обећати да ни речи нећемо зуцнути о нашем путу. Од нашег особља затражио jе под заклетвом исто обећање. „Према томе", рекао jе он, „нека се не чуди што сам покаткад неjасан у овим писмима. И ако их пропраћам неким мапама и цртежима, желим да унапред нагласим да jе однос места између њих можда тачан, али не и њихов положаj, коjи сам брижљиво побркао да бих омео истрагу." Не знам коjи су били Челенџерови разлози да се обавиjа толиком мистериjом; оправдано или не, тек он нам ниjе давао времена да о томе дискутуjемо и пре би нас сместа напустио него што би променио услове под коjима нам jе наметнуо своjе присуство.

И тако, 2. августа, растављаjући се од Есмералде, прекинули смо последњу везу коjа нас jе спаjала са светом. Прошло jе од тада четири дана. Затим смо изнаjмили од Индиjанаца два тако лака чамца, направлена од бамбуса и коже, да смо могли да их носимо приликом заобилажења препрека. Потрпали смо у њих све наше ствари. Два Индиjанца, коjе смо узели у службу да нам помажу и коjи су се звали Атака и Ипету, изгледа да су пратила професора Челенџера и на његовом првом путовању. Изгледа да их jе сама помисао да поново крену на исти пут ужасавала; али племенски поглавица jе имао огромну власт; и када он нађе да jе учинио повољан пазар, изнаjмљен човек ниjе смео ни да писне.



И тако ће нас сутра нестати. Шаљем ове листиће чамцем. Можда ће они однети нашу последњу мисао онима коjе наша судбина интересуjе. Упућуjем их вама, као што смо се договорили, драги моj Мак Ардле. Допуштам вам да их преправљате, сецкате, исправљате и да с њима радите што вам jе воља. Самоувереност професора Челенџера, и перед упорног скептицизма професора Самерлиjа, гарантуjе ми да ће умети да докаже своjа тврђења. Ми се, нема сумње, налазимо на прагу наjневероватниjих догађаjа.

VIII НА ИВИЦИ НЕПОЗНАТОГ СВЕТА

Нека се наши приjатељи у Енглескоj радуjу; стигли смо на циљ; бар смо донекле доказали истинитост онога што jе Челенџер тврдио. Ако се jош и нисмо попели на висораван, видимо jе пред нама. Професор Самерли почиње да попушта. Иако ни за тренутак не признаjе да би његов супарник могао бити у праву, мање jе тврдоглав у своjим непрекидним примедбама: посматра и ћути. Али, да наставим тамо где сам стао. Jедан од наших Индиjанаца рањен jе и одлази: поверавам му ово писмо и питам се шта ће бити с њим.

Када сам завршио последње писмо, били смо у индиjанском селу, где нас jе Есмералда довела, спремни да кренемо на пут. Завршимо наjпре с рђавим вестима. Прелазим тренутно преко вечитих задевица између двоjице професора и пишем вам о првоj озбиљноj сметњи коjу су нам приредили наши људи. Сцена се догодила вечерас, и мало jе требало па да се трагично заврши. Говорио сам вам о Гомезу, jедном од двоjице мелеза, коjи jе тако добро знао енглески: он jе вредан, веома послушан, али jе, рекао бих, и врло радознао, што jе заjедничка црта његових саплеменика. Замбо, наш страшни црнац, коjи поред своjе велике оданости, што му jе изгледа у крви, мрзи мелезе, изгледа да га jе синоћ пронашао како сакривен иза колибе прислушкуjе када смо говорили о нашим плановима. Зграбио га jе и довео пред нас: али Гомез jе нагло извукао своj нож и да га Црнац jедном руком ниjе разоружао, оваj би га пробо. Све се свршило прекорима и насилним измирењем оба противника и надаjмо се да ће на томе остати.

Што се тиче свађе измећу научника, оне су непрекидне и оштре. Признаjем да Челенџер лако провоцира и да Самерли jош заjедљивиjе одговара, што само отежава ствари. Прошле ноћи Челенџер jе изjавио да не воли да гледа уз воду кад се шета обалом Темзе, jер не може а да без меланхолиjе не види своj евентуални краj: jер, он заиста поуздано веруjе да ће бити сахрањен у вестминстерскоj катедрали. Самерли, са заjедљивим осмехом, одговорио jе да му се чини да jе тамница у Милбенку срушена. Челенџер jе, опет, претерано уображен да би га таква реч могла погодити. Он се само насмеjао у браду и рекао: „Заиста! Заиста!" тако сажаљивим тоном, као да се обраћао неком детету. У самоj ствари, обоjица су деца: jедан jе пакосно задиркивало, а други ужасна свађалица, али обоjица су обдарени умом коjи их ставља у први ред модерне науке. Ум, карактер, душа... Треба ићи са временем и увидети да су то три различите ствари!

Дан после тога био jе одлучуjући дан наше експедициjе. Цео наш пртљаг стао jе без по муке у оба чамца и, разуме се, професори су се раставили. Jа сам био са Челенџером; он jе изгледао блажен, кретао се као у некоj тихоj екстази, и црте на лицу одисале су неком благонаклоношћу. Jа сам га познавао под другим углом и неће ме ништа зачудити ако прасне и ако после ведрог неба наиђе олуjа. С њим се човек не може осећати спокоjним, али ту ниjе ни досадно и живи у сталном очекивању да се његово расположење промени.

Читава два дана пловили смо уз jедну велику реку, широку неколико стотина метара. Њена тамна вода била jе ипак доста прозрачна, те смо jоj могли назрети дно. Половина притока Амазона имаjу исту одлику, док су друге беличастиjе и мутне: све ово зависи од предела кроз коjи пролазе и дали носе биљни нанос или иловачу. Два пута смо наишли на брзаке и да бисмо их избегли, морали смо оба пута да носимо чамце око пола миље, што се наjзад завршило без великих тешкоћа. Шума покраj реке ниjе била непроходна, па ипак каква мистериjа, каква лепота! Дужином и дебљином своjих стабала дрвеће jе превазилазило све што jе могла замислити моjа градска уобразиља. У висини где су се завршавала њихова величанствена стабла jедва смо могли назрети понеки блистави зрак сунца, коjи jе тешко продирао кроз њихове мрачне укрштене гране. Како смо нечуjно ишли преко земљишта, покривеног трулим биљкама, осетили смо ону мучну тишину коjа у сутон тишти душу, када се човек нађе у Вестминстеру, и снажно дисање Челенџерово стишавало се. Само jа нисам знао имена овог џиновског дрвећа; али наши научници називали су их кедровима, памучним дрвећем и еритроксилима и показивали сво ово бескраjно различите дрвеће и различите биљке, коjи су од овог континента направили наjвећег светског снабдевача биљним продуктима, док jе животињских врста било врло мало. Чудесне орхидеjе, красно обоjене, пламтеле су местимично на црном маховинастом стаблу, док су се на другим местима стварале вилинске чаролиjе светлости на звездастоплавим



таксониjама и на модрим и дубоким ипомеjама. У тим пространим шумама живот не трпи мрак и увек се пење увис ка светлости: па чак и наjмање биљке, да би допрле до висине, траже братску помоћ већих, око коjих се пужу и омотаваjу их. Те су пузавице ужасне. Оне биљке коjе свуда на другом месту леже на земљи, овде се пењу само да би избегле мрак; и тако се могу видети обична коприва и jасмин како обавиjаjу Кедрова стабла и пужу се ка врховима. Никакве животиње нису нарушиле ову побожну тишину шуме. Међутим, док смо тако ишли, непрекидно комешање изнад наших глава одавало jе свет маjмуна, змиjа и птица, коjи су живели на сунцу и коjи су одозго са чуђењем посматрали како у мрачном бездану посрћу наше силуете. У зору и у сутон заглухнуле би нам уши од дреке маjмуна и крештања папагаjа, али у току топлиjих часова дана само су инсекти око наших ушиjу зуjали као да се таласи одбиjаjу од неке удаљене морске обале. И ништа се ниjе померало између ових горостасних стубова, чиjи jе низ свуда тонуо у мрак. Десило нам се jедном да смо чули, али нисмо видели, како испред нас тешко гаца и бежи нека животиња, медвед или мравоjед. То jе био jедини знак земаљског живота коjи нам jе пружила велика амазонска шума.

Али и други знаци су нас обавештавали да jе у овим таjанственим склоништима човек био близу. Трећег дана, кроз ваздух одjекну нека ритмичка и опасна лупа, коjа се чула и губила у jутру. Оба наша чамца пловила су на растоjању од неколико метара када смо jе први пут чули. Наши Индиjанци се зауставише; изглодали су као бронзане статуе и, док су слушали, на лицу им се опажао израз ужаса.

— Шта jе то? упитао сам. — Тамтам! немарно jе одговорио лорд Ростон. Ратни тамтам. Имао сам већ прилике да га

чуjем. — Да, господине, ратни тамтам, рече мелез Гомез. На свакоj миљи пута вребаjу нас дивљи

Индиjанци. Убиће нас, само ако буду могли! — Па, како могу да нас прате? упитао сам буљећи очи у непомичне и тамне обале. Мелез само слеже своjим широким раменима. — Индиjанци то знаjу. Имаjу своj систем. Вребаjу нас и договараjу се преко тамтама. И убиће

нас, ако само буду могли. Тога дана — из дневника видим да jе био 18. август — наjмање шест до седам тамтама

лупало jе са разних тачака. Помоћу ове лупе, коjа jе била час бржа, час спориjа, они су се несумњиво договарали. Испрекиданим пљескањем на истоку, дубоком тутњавом на северу оваj се разговор настављао после кратких прекида и имао jе у себи нечег неисказиво претећег и грозног, што jе било изражено у рефрену мелеза: „Убиће нас, ако само буду могли! Убиће нас, ако само буду могли!" Ништа се ниjе покретало у немоj шуми. Природа jе око нас спустила завесу озбиљности и тишине . . . Али, са оне стране, тутњала jе људска претња. „Убићемо вас, ако само будемо могли!" говорио jе човек са истока. „Убићемо вас, ако само будемо могли!" говорио jе човек са севера.

Лупа тамтама одjекивала jе целог дана и лица наших пратилаца обоjене коже проводила су нам ту претњу. Па и мелез, тако самопоуздан, тако разметљив, рђаво jе скривао своjе узбуђење. Тог дана, jедном за свагда, дознао сам да су Челенџер и Самерли необично храбри и то научнички храбри, што jе одржало Дарвина међу аргентинским гаучосима и Волоса међу малаjским домороцима.

Нека милостива природа обдарила jе људски ум особином да не може истовремено да мисли на две ствари, и научна радозналост надвладала jе личне бриге. Не обазирући се на узбудљиви концерт тамтама, двоjица научника посматрали су наjмању птицу, наjмање дрво на обали и то са оштром и jасном пажњом; Самерли jе са подсмехом одговарао на Челенџерово гунђање; изгледа као да ни тренутка нису слутили опасност, баш као да су се налазили у тишини салона за пушење у клубу Краљевског друштва у улици Сент Џеjмс; и само за часак су обратили пажњу на индиjанско добовање jедном нарочитом дискусиjом.

— Људождери Мирана или Амахуака, рече Челенџер показуjући палцем у правцу шуме одакле су допирали звуци.

— Несумњиво, господине, одговори Самерли. Мислим да су монголског типа и да говоре полисинтетичним jезиком, као и сва остала урођеничка племена.

— Што се тиче jезика, ви сте свакако у праву, сложи се Челенџер. На овом континенту познаjем само полисинтетични jезик. Што се тиче монголског типа, у то баш не веруjем поуздано.

— Па, ипак ми изгледа, рече Самерли оштрим тоном, да jе довољно макар и површно знање, упоредне анатомиjе па да то увидите.

Челенџер подиже главу тако да се испод шешира видео само jедан краj његове браде. — Заиста, господине, то баш одаjе површно, али не и дубоко познавање. Са чикањем су погледали jедан другог, док jе до нас из даљине допирала претња: „Убићемо

вас, ако само будемо могли!" Увече смо укотвили чамце насред воде помоћу тешког камења уместо сидра и предузели све

мере предострожности против евентуалног напада; али, ништа се ниjе десило. Кренули смо сутрадан у саму зору и лупњава там-тама мало по мало губила се иза нас. Око три часа по подне стигли смо



до великог брзака, коjи jе био миљу дугачак, и баш на том месту професор Челенџер доживео jе пораз приликом свог првог путовања. Признаjем да ми jе било мило да видим то место, jер се jедино оно подударало с професоровом причом. Индиjанци су наjпре пренели наше празне чамце, затим наш пртљаг кроз трњаке, коjи су у овом делу били врло густи, а моjи сапутници и jа, наоружани пушкама, штитили смо њихов пролаз од сваке опасности коjа би могла искрснути из шуме.

Пре вечери прешли смо све брзаке и када смо се поново укотвили на jедноj притоци, израчунао сам да смо оставили за собом реку Амазон бар за стотину миља.

Сутрадан, рано, наjзад jе отпочео, како сам jа то називао, главни полазак. Чим jе свануло сунце, Челенџер, претерано нервозан, пажљиво jе испитивао обе обале. Одjедном jе радосно узвикнуо показуjући jедно усамљено дрво, коjе jе упадљиво штрчало над водом:

— Шта мислите да jе то? упита он. — Палма асаи, одговори Самерли. — Тачно. Палма асаи. Одатле почиње граница мог подручjа. Не тражите улаз. Jер, баш у томе

и лежи чудо ове мистериjе: никакав пропланак међу дрвећем га не одаjе. Тамо, на неколико миља, са друге стране реке, између густе шуме памучног жбуња, на месту где нежно зеленило трске прелази у тамниjе зеленило честара, тамо су таjна врата коjа воде у непознат краj. Хаjдете и разумећете.

Стигли смо ускоро до места обележеног трском. Затим, пошто смо неколико стотина метара возили чамце помоћу чакљи, стигосмо до jедног плитког дела реке, чиjи су бистри и мирни таласи прелазили преко шљунковитог корита. Широка отприлике двадесет метара, река jе била са обеjу страна оивичена буjним растињем. Довољно jе било само погледати трске, коjе су недавно заузеле место жбуња, па да човек не посумња у стварност земље чаролиjа кроз коjу jе пролазио.

Jер, то jе заиста била земља чаролиjа, какву људска уобразиља не може ни замислити. Изукрштане и испреплетане гране изнад наших глава стварале су природне перголе, тунел зеленила кроз коjи jе у злаћаноj полутами текла бистра река, природно лепа, по коjоj се играла разнобоjна светлост и продирала одозго преливаjући се у свои паду. Бистра као биљур, глатка као огледало, зелена као ивица глечера, пружала jе испред нас своjе зелене сводове и при сваком удару наших весала набирала у хиљаду набора своjу светлу површину. То jе доиста био свечан пут, коjи нас jе водио у земљу чуда. Никаквог знака о живом човеку, док су се животиње често поjављивале и то са таквим неустручавањем да се jасно видело да нису знале за ловце. Сићушни маjмуни, као од црног велура, са блиставо белим зубима и подсмешљивим очима, брбљали су при нашем пролазу. С времена на време пљусак воде обjављивао jе роњење неког каjмана, кога jе узнемирио наш пролазак.

Jедан запањени тапир за тренутак нас jе посматрао између два жбуна, а затим се тромо и неспретно изгубио у шуми. Jедном jе, исто тако, виjугаво тело jедне огромне пуме журно проjурило кроз шибљак и два зелена ока севнула су ужасним сjаjем преко њених плећа. Птица jе било у изобиљу, нарочито водених, рода, раjских птица, ибиса; образовали су плаве, црвене и беле трупе на свакоме пању коjи jе вирио из воде. Хиљаде риба наjразноврсниjих боjа и облика оживљавало jе реку. Прва три дана пролазили смо овим тунелом кроз коjи се провлачила светла магла. Посматраjући тако испред себе, човек не би могао рећи где се завршава зелена вода, а где почиње зелени кров. Дубоки мир коjи jе овде владао и даље ниjе био нарушаван никаквим човечjим шумом.

— Овде нема Индиjанаца! рече Гомез. Одвећ се боjе. Курипури! — Курипури jе шумско божанство, обjашњавао jе лорд Рокстон. Тим именом обично називаjу

све врсте ђавола. Jадни људи, замишљаjу да тамо има нечег страшног и избегаваjу таj правац. Трећега дана било нам jе jасно да даље не можемо чамцем, jер jе река постаjала све плића.

Два пута смо насели у року од два сата. Наjзад смо гурнули наше чамце у шибљак и провели ноћ на обали. Уjутро сам са лордом Рокстоном пошао дуж обале две миље уз воду и утврдио да jе све плића; када смо се вратили, потврдили смо оно што Челенџер већ беше рекао, наиме да река даље ниjе била пловна. Тада смо извукли чамце на земљу, сакрили их у jедан шипраг, и да би распознали место секирама смо направили знак на jедном дрвету. Затим смо разделили разне пакете, пушке, мунициjу, намирнице, шатор, покриваче и остало; натоварили смо све на леђа и тешки део нашег пута тек сада jе започео.

Рђава нарав обоjице професора изазвала jе пред пут нову свађу. Од дана кад нам се придружио, Челенџер jе почео да издаjе наређења целоj групи, што jе изазвало незадовољство Самерлиjа; када jе, овог пута, хтео да свога уваженог колегу присили да понесе jедан инструмент, Самерли се истински наљути.

— Смем ли да вас упитам, господине, рече он уздржаваjући се с муком, ко jе вас овластио да издаjете наређења?

Челенџер га накострешено дочека: — Професоре Самерли, одговори он, издаjем их као шеф експедициjе. — Принуђен сам да вам кажем, господине, да jе то спорна титула. — Заиста! И Челенџер га иронично поздрави.



— Можда бисте волели да дефинишете моj положаj? — Ваш положаj jе, господине, положаj човека чиjу реч хоћемо да проверимо. Ми смо, у односу

на вас, нека врста контролног комитета. Ви идете са своjим судиjама, господине! — Онда, рече Челенџер седаjући на ивицу чамца, вама би изгледало сасвим природно да вас

пустим да продужите пут. Ако нисам ваш шеф, онда не очекуjте да вас водим. Хвала Богу, била су ту jош два разумна човека, лорд Рокстон и jа, коjи су спречили да нас

глупости оба професора не натераjу да се вратимо у Лондон празних руку. Али, колико убеђивања, колико обjашњења и молби док смо их приволели да се примире! Наjзад су благоизволели да крену. Самерли се подсмевао и грицкао своjу лулу, а Челенџер jе ишао и гунђао. Али, jош у истом том тренутку погодили смо да ни jедан ни други не трпе доктора Аjлингворта из Единбурга. И то откриће нас jе спасло. Сваког пута, када би ситуациjа постала затегнута — да бисмо jе ублажили било jе довољно споменути име шкотског зоолога: обострана мржња доносила jе тренутно измирење!

Идући дуж обале jедан за другим утврдили смо да се река толико сужава да се претвара у поток и да се оваj поток губи у великоj бари прекривеноj сунђерастом маховином, у коjу смо се наjзад до колена заглибили. Комарци и други инсекти наjгоре врете стварали су око нас велики, звучан облак. Са задовољством смо прешли на чврсто тле и изишли у шуму, док jе иза нас кужна баруштина бруjала као оргуље.

Два дана пошто смо оставили наше чамце, предео jе изменио карактер. Пели смо се без престанка, и шума, уколико смо се више пели, све jе више губила своjу тропску буjност. Огромно дрвеће из алувиjских равница Амазона уступало jе место фениксу и палмама, коjи су расли између кржљавих жбунова; у влажним увалама маурити-палме повиjале су своjе грациозне круне.

Управљали смо се jедино по бусоли. Како се jедног дана Челенџерово мишљење ниjе подударало с мишљењем наших Индиjанаца, сложили смо се, према гневним професоровим речима ,,да варљив инстинкт ових дивљака превлада над наjауторитативниjим мишљењем европске модерне културе". И добро смо урадили, jер jе jош сутрадан Челенџер препознао неколико белега са свог првог путовања, те наjзад стигосмо на jедно место где су четири ватром поцрнела камена означавала трагове неког старог логоровања.

Пут jе био стрмиjи него икад. Два дана смо изгубили док се нисмо попели уз jедну стеновиту падину. Вегетациjа се поново изменила. Остало jе само дрвеће слонове палме, са масом чудесних орхидеjа, међу коjима сам научно да разликуjем ретку нутониjу вексилариjу и прекрасне ружичасте и зелене Цветове катлеjа и одонтоглоса. Поточићи, коjи су жуборили преко блиставог шљунка између обала покривених маховином и дуж плитких кланаца, пружали су нам сваке вечери у доба одмора и преноћишта дивно место краj неког jезерца, посутог стенама, препуног малих модрих риба, коjе су личиле на енглеске пастрмке и коjе су нам обезбеђивале изврсну вечеру.

Деветог дана по нашем искрцавању прешли смо, колико могу да оценим, око сто двадесет миља; наjзад смо изишли из шуме чиjе се дрвеће мало по мало претварало у скромне жбунове и ушли у огромну и тако густу бамбусову шуму да смо морали крчити пут срповима и секирама наших индиjанских пратилаца. Ишли смо тако од седам часова уjутро до осам часова увече, док нисмо прешли ове препреке. Човек jедноставно не може ни замислити колико jе монотон jедан такав пут. На наjпрокрчениjим местима могао сам да видим само дванаест корака испред себе, а наjчешће jе моj видик био тако скучен да сам с jедне стране имао бели памучни капут лорда Рокстона, а лево, стопу од мене, видео сам само жути зид. Узан сунчев зрак клизио jе одозго преко стабљика, чиjи су се плави врхови њихали на азурном небу, на педесет стопа изнад наших глава. Не знам какве смо животиње узнемирили, али у неколико махова чули смо покраj нас неко трчање и по шуму лорд Рокстон jе закључио да су то неки дивљи папкари. Када jе пала ноћ, нашли смо се наjзад на отвореном простору и мртви од умора одмах смо подигли шатор.

Сутрадан смо устали врло рано. Декор се поново изменио. Иза нас се дизао зид од бамбуса, а пред нама се пружала равница, ишарана жбуновима крупне папрати. Била jе лако нагнута, а потом се уздизала као китова леђа. Испели смо се на таj брежуљак, а затим наишли на jедну тешњу долину, коjа се благо спуштала. Када смо дошли дотле, десило се нешто чиjу важност нећу да оцењуjем.

Професор Челенџер jе ишао као извидница с двоjицом наших индиjанских пратилаца. Наjедном се зауставио и врло узбуђено показао нам jедну тачку десно од себе. Опазили смо тада, от прилике миљу далеко, jедну огромну тамну птицу, како лагано удара крилима по земљи; видели смо како jе ниско и право узлетела и, као да се клиза, изгубила у папрати.

— Jесте ли jе видели? узвикну Челенџер ван себе од узбуђења. Самерли, jесте ли jе видели? — Шта мислите да jе то? упита Самерли.



— Jа веруjем да jе то птеродактил! Самерли прсну у смех. — Jедан птеро ... птеро ... будалаштине! То jе рода, колико сам jа видео. Челенџер ништа не одговори. Бес га jе гушио. Померио jе само торбу на леђима и продужио

пут. Међутим, лорд Рокстон ми се приближи. Био сам збуњен његовом необичном озбиљношћу. Држао jе фотоапарат у руци.

— Могао сам jе снимити пре него што jе ишчезла у жбуњу; не усуђуjем се да вам кажем каква jе то животиња, али бих се кладио у своjу ловачку репутациjу да jош никад нисам видео такву птицу.

Jесмо ли заиста допрли до таjне? Jесмо ли на ивици непознатог света, о коме говори наш шеф? Остављам вам оваj догађаj онако како се десио. Више се ниjе поновио и ништа значаjно немам да забележим, сем да смо стигли на домак нашег циља.

И заиста, када смо jедном прешли други ред ниских брежуљака, видели смо jедну неправилну равницу с палмама и, сасвим у дну, дугу линиjу стрмих литица; баш ону коjу сам видео на слици Мепла Ваjта. У тренутку када ово пишем, она се пружа преда мном и не могу да веруjем да су то баш оне исте стене. Наjближи њен део налази се удаљен од нашег логора отприлике седам миља, али се губи према обзорjу. Челенџер се кочопери као паун коjи jе добио награду на изложби, док се Самерли завлачи у све скептичниjе сумње. Jош само jедан дан и наше ће сумње ишчезнути. Користим се Хосеом, коме jе бамбус пробо руку и коjи апсолутно хоће да нас напусти, да му — било како му драго поверим ово писмо пре него што будем имао могућност да пошаљем идуће. Прилажем уз писмо jедну на брзину назначену мапу подручjа кроз коjе смо прошли; можда ће она помоћи да прича буде разумљивиjа.

IX КО JЕ ТО МОГAО ПРЕДВИДЕТИ?

Десила нам се ужасна ствар. Ко jе то могао предвидети? Не видим краjа нашим узбудљивим доживљаjима. Ето, на овом чудноватом и неприступачном месту прети нам непрекидно прогањање. С тешком муком могу да размишљам о садашњости и будућности. Прва ми изгледа страшна, а друга сасвим црна.

Никада се човек ниjе нашао у сличноj краjности. Узалуд jе да вам описуjем наш географски положаj и да тражим помоћ од наших приjатеља. Чак и кад би нам jе могли послати, наша би судбина, веруjем, била већ давно запечаћена, много пре но што би нам помоћ стигла из Америке.

Ми смо, право да вам кажем, далеко од сваке људске помоћи, као да се налазимо на месецу. Или ћемо сами пропасти или ћемо сами победити. Имам за сапутнике три сjаjна човека, три тако моћна интелектуалца и необично храбра. Сву наду полажем у њих. Довољно jе да погледам њихова мирна лица, па да видим jедан зрачак светлости у нашем мраку. Волео бих да поверуjем да и jа изгледам исто тако равнодушан као и они, али у дубини душе jа сам пун неспокоjства.

Враћам се на поjединости догађаjа коjе су произвеле катастрофу. Када сам писао последње писмо, били смо далеко око седам миља од црвених литица, коjе

без сваке сумње опкољаваjу висораван о коjоj ми jе говорио професор Челенџер. Уколико смо им се више приближавали, изгледале су ми на поjединим местима више него што ми jе он казао, jер су се уздизале бар за хиљаду стопа. То стење подсећало jе на зупце тестере, коjе, ван сваке сумње, тако необично карактеришу базалтске формациjе — на пример, стене од Солзбериjа до Единбурга. На њиховим гребенима видели су се трагови буjне вегетациjе, а иза жбуња на ивици дизале су се масе великог дрвећа. Али нигде нисмо могли видети никакве знаке живота.

Те вечери подигли смо наш шатор на jедном пустом месту у самом подножjу стене, чиjи се зид у почетку дизао окомито, док jе горњи краj био испупчен и наткривао нас. Недалеко одавде оцртавао се стеновит врх, коjи сам вам, мислим, већ споменуо. Као какав црквени торањ дизао се врх, и на истоj висоравни, од коjе га jе делила jедна провалиjа, налазило се jедно дрво. Стена наjближа том врху била jе релативно ниска и ниjе ишла у висину више од пет до шест стотина стопа.

— Ето тамо, рече професор Челенџер показуjући дрво, тамо jе стаjао птеродактил. Успузао сам се до половине врха, да бих могао да пуцам на њега. Веруjем, уосталом, да би jедан планинар мог соjа успео да се успуже и до темена, што га, разуме се, ипак не би приближило висоравни.

У тренутку када jе Челенџер споменуо птеродактила, погледао сам Самерлиjа. Први пут ми се учинило да jе његова сумња знатно попустила. Никакав подсмех ниjе развукао његове усне, али jе изгледао збуњен, заинтересован и изненађен. Челенџер jе то опазио као и jа и, уживаjући у своjоj победи, рекао jе онако, као обично:

— Наравне, професор Самерли ће разумети да када кажем птеродактиљ мислим на роду, роду без перjа, тврде коже, чиjа су крила састављена од опни, а вилице наоружане зубима.

И кревељећи се, жмиркаjући и поздрављаjући натерао jе свог колегу да окрене леђа. Уjутро, пошто смо обилно доручковали кафу и маниоку, jер смо морали да штедимо наше

залихе, одржали смо ратни савет, разматраjући како ћемо пронаћи наjбољи начин да се успнемо на висораван.

Челенџер jе председавао с помпом, као какав врховни судиjа. Замислите га како седи на стени, са своjим немогућим дечjим жирадо шеширом заваљеним на потиљак, како нас заповеднички



посматра испод своjих спуштених капака, док његова црна брада трепери. Лагано нам jе разлагао ситуациjу и њене последние.

Слушали смо га сва троjица седећи jедан до другога, испод њега; Самерли, достоjанствен и резервисан са своjом вечитом лулом у устима, лорд Рокстон, издужен као оштрица бриjача, витак, нервозан, наслоњен на пушку, не скидаjући ватрене орловске зенице с говорника, и jа, млад, прегорео од сунца, оjачан ходом и животом у природи. Иза нас у кругу седела су два мелеза са опаљеним лицем и мала група Индиjанаца. А изнад нас дизали су се џиновски врхови црвеног базалта, коjи су представљали циљ нашег напора.

— Немам потребе да вам кажем, обjашњавао jе Челенџер, да сам се некада свим силама упињао да се успужем уза стене. И тамо где нисам успео и поред своjе дуге планинарске праксе, сумњам да би ико био срећниjи од мене. Нисам имао тада никаквог прибора за пењање; стога сам се овог пута по бринуо и снабдео, и то ми улива поуздање да ћу стићи на сам врх. Што се тиче стене, све докле допире ова истурена ивица, она jе непремостива. Како сам се приликом своjе прве посете журио због приближавања кишне сезоне и због страха да не останем без хране, могао сам само утврдити да jе према истоку дугачка шест миља; нисам успео да пронађем неки приступачан пут коjи би ме одвео на висораван. Шта да се ради?

— Видим само jедан разуман излаз, рече Самерли. Ако сте испитали исток, кренимо на запад и потражимо неку подесниjу тачку.

— Добро смишљено! одобри лорд Рокстон. Кладио бих се да висораван ниjе нарочито пространа. Обилазићемо jе док не нађемо пут коjим ћемо се попети, или ћемо се вратити на полазну тачку.

— Као што сам већ рекао нашем младом приjатељу, одговори Челенџер показуjући на мене као да сам десетогодишњи дечко, апсолутно jе немогућно да ма где пронађемо пут, бар лак пут, из простог разлога што, ако оваj пут постоjи, ова висораван не би била одсечена од осталог света и не би избегла општим законима живота. Па ипак, признаjем да постоjе места преко коjих би вешт човек могао прећи, а преко коjих jедна тешка и незграпна животиња не може да сиђе. Несумњиво jе да постоjи нека тачка за пењање.

— По чему то знате, господине? пресече га Самерли. — По албуму Мепла Ваjта. Моj амерички претходник морао се попети горе, када jе већ видео

и нацртао оно чудовиште. — То би значило извести закључак пре прибављања доказа, рече тврдоглаво Самерли.

Веруjем у вашу висораван, пошто сам jе видео, али jош ми ништа не доказуjе да на њоj постоjи живот у ма ком облику.

— Оно што ми ви признаjете или не признаjете, господине, за мене нема важности. Али, наjзад, не љутим се што веруjете у висораван.

Подигао jе очи и одjедном, на наше дубоко изненађење, силазећи са своjе стене дохватио Самерлиjа за врат и подигао му главу.

— А сада, господине, узвикну он гласом промуклим од узбуђења, хоћете ли и даље да тврдите да на висоравни нема животињског света?

Рекао сам већ да jе зеленило оивичавало стену. Из тог зеленила изишло jе сад нешто светло и црно, почињући мало по мало да виси над амбисом. Била jе то огромна змиjа с необичном главом у облику ашова. За тренутак се само заљуљала на jутарњем сунцу, и заклатила преливаjући своjе глатке прстенове, а затим се лагано згрчила и ишчезла. Разоружан радозналошћу, Самерли се ниjе противно док му jе Челенџер држао главу, али сад одjедном одгурну свог колегу и заузе своj достоjанствен став:

— Био бих вам захвалан, професоре Челенџере, рече он, да ме приликом своjих примедаба не хватате за браду. Сматрам чак да вас ни поjава jедног обичног змиjског цара не може овластити да себи узмете такву слободу.

— Али, наjзад, на овоj висоравни постоjи живот, узвикну триjумфално Челенџер. И пошто jе та чињеница за свакога доказана, ма како таj био пристрасан или глуп, сматрам да наjбоље што можемо учинити jесте да растуримо шатор и да пођемо на запад, тражећи наjпогодниjе место за пењање.

Било jе тешко ићи због неравног стеновитог земљишта. Неописиво смо се обрадовали када смо пронашли место jедног старог логора. Празне кутиjе од конзерви, коjе су долазиле из Чикага, сломљен кључ коjи jе служио за отварање конзерви, jедна боца коjа jе носила натпис Бренди и безброj других сличних предмета, коjи су се вукли по земљи, као и поцепани броj Чикашког демократе, чиjи се датум ниjе могао прочитати.

— Jа нисам логоровао на овом месту, рече Челенџер. Према томе, то jе морао бити Мепл Ваjт.

Лорд Рокстон jе пажљиво посматрао jедно велико папратово дрво коjе jе правило велики хлад. — Погледаjте, рече он, ево нечег што ми изгледа да личи на неки путоказ. Jедно парче дрвета закуцаног у стабло означавало jе правац према западу. — Ви сте свакако у праву, проговори Челенџер. Иначе, шта би то могло значити? Свестан



опасности на свом путу, наш пионир jе оставио иза себе оваj знак да експедициjама коjе ће ићи после њега покаже пут. Можда ћемо даље наићи на друге трагове његовог пролаза.

И заиста, наишли смо на jедан, али неочекиван и страшан. У подножjу стене растао jе огроман бокор бамбуса, баш као онаj кроз коjи смо прошли када смо морали себи крчити пут. Ови бамбуси, од коjих jе већина мерила двадесет стопа у висину, били су врло дебели и врло шиљати, тако да су изгледали као права копља. Док смо пролазили, учинило ми се да сам опазио неку беличасту светлост између стабала. Провукао сам главу и спазио jедну лобању. Скелет jе лежао неколико стопа иза ње.

Наши Индиjанци су секирама брзо прокрчили простор, тако да смо могли изблиза испитати ове остатке. Од одела jе остало неколико дроњака, али комади чизама остали су jош на ногама. Оваj покоjник jе могао бити само белац. Међу костима нашли смо златан сат с натписом „Хадзон, Њуjорк", jедан ланац с налив пером и сребрну табакеру са урезаним словима „Џ. К. од Е. И. К." По стању метала закључили смо да се драма ниjе тако давно догодила.

— Ко jе то могао бити? упита лорд Рокстон. Несрећник jедан! Кладио бих се да jе све кости поломио.

— А бамбус расте свуда око њега, примети Самерли. Та биљка врло брзо расте, па ипак не могу да разумем како jе могла нарасти и читавих двадесет стопа откако се скелет ту налази.

— Што се тиче идентитета погинулог, рече Челенџер, ту нема никакве сумње. Док сам пловио уз Амазон да вас пронађем, подробно сам се распитао о Мепл Ваjту. Нико за њега у Париjу ниjе чуо. На срећу, сетио сам се његовог цртежа из албума, коjи га jе приказао како руча у Розариjу у друштву jедног свештеника. Пронашао сам тог свештеника, и мада jе он био неумољив супарник, љутећи се када сам говорио о стварним резултатима модерне науке коjи се не подудараjу с његовим веровањима, пружио ми jе ово обавештење: Мепл Ваjт jе прошао пре четири године кроз Розарио, али, ако хоћете, две године пре него што сам jа нашао његово мртво тело. На том путу пратио га jе jедан приjатељ, неки Американац, Џеjмс Колвер, коjи се, пошто ниjе силазио с брода, ниjе ни упознао са свештеником. Према томе, извесно jе да пред нама сада леже остаци Џеjмса Колвера.

— Исто jе тако несумњиво, умеша се лорд Рокстон, да се набио на бамбусе при паду. Не може се претпоставити ништа друго, већ да jе пао одозго са стене. Иначе, како бисмо могли да видимо његово тело прорешетано бамбусима?

Заћутали смо после ових речи, чиjа jе истинитост била jасна. Истурена ивица стене нагињала се над бамбусима: било jе извесно да jе човек одозго пао, али, да ли jе случаjно пао или?. . . Ова непозната земља била jе обавиjена трагичним предсказањима!

Пошли смо без иjедне речи и продужили да идемо око стене коjа jе била глатка и неиспрекидана, као и они џиновски глечери са северних мора, коjи, изгледа, могу да препрече хоризонт са jедног краjа на други и своjим високим врховима доминираjу над jарболима истраживачког брода. Ни после пет миља нисмо опазили никакав усек нити пукотину, када се у нама одjедном поjави нада: у jедном удубљењу стене, до кога киша ниjе могла да допре, jедна грубо кредом означена стрела показивала нам jе запад.

— Непрестано Мепл Ваjт, рече професор Челенџер. Предосетио jе да ће неко убрзо поћи његовим трагом.

— Зар jе имао креду при себи? — У његовоj торби нашао сам кутиjу са пастелним боjама и сећам се да jе бела боjа била

скоро утрошена. — То jе већ доказ, рече Самерли. Према томе, треба да кренемо на запад, као што нам jе он

обележио. Jедна друга бела стрела, неколико миља даље, зауставила нас jе пред стеном у коjоj смо

видели узану пукотину; у пукотини, трећа стрела, окренута увис, означавала jе да треба да се пењемо.

Провалиjа jе била тако дубока да се видела само jедна уска трака неба; светлост jе отуда допирала. Већ неколико часова нисмо ништа окусили; оваj заморни марш преко камењара сасвим нас jе исцрпио, али наши живци су били одвећ затегнути да бисмо могли и помишљати на одмор; и док су по нашоj заповести Индиjанци подизали логор, пођосмо да се пењемо у пратњи двоjице мелеза.

Пукотина ниjе била шира од четрдесет стопа при улазу; глатки и усправни зидови нагло су се приближавали и затварали под оштрим углом; свако пењање jе ту било немогућно и Мепл Ваjт свакако ниjе хтео да нам то означи. Сишли смо низ пукотину, дубоку наjвише четврт миље, и брз поглед лорда Рокстона изненада jе открио оно што смо тражили: сасвим високо у сенци опазили смо jедан таман, скоро црн круг; то jе морао бити улаз у неку пећину.

Да се у то уверимо, било нам jе довољно да пређемо преко камења коjе jе било нагомилано уза зид. Не само да смо ту нашли отвор у стени, већ jе и ту са jедне стране на стени била нацртана jедна стрела. То jе био пут за пењање, коjи су изабрали Мепл Ваjт и његов несрећни пратилац.

Веома нестрпљиви, одлучили смо да га што пре испитамо. Лорд Рокстон jе при себи имао



електричну лампу, помоћу коjе нам jе осветљавао пут. Он jе ишао напред држећи испред себе лампу, а ми смо га пратили у стопу, jедан за другим.

Ова пећина jе била дело воде, коjа jе углачала зидове и посула под округлим шљунком. Морали смо се сагнути да бисмо ушли унутра. Неких педесет jарди пећина jе ишла право кроз стену; затим се дизала за четрдесет пет степени, а одатле jе нагиб био jош стрмиjи, тако да смо наjзад морали да на коленима пузимо, док се иза нас ваљао шљунак. Изненада, лорд Рокстон узвикну:

— Затворено! При жутоj светлости његове лампе видели смо нагомилано стење коjе jе затварало пролаз. — Свод се срушио! Почели смо да уклањамо камење, али без икаквог резултата; поред тога, излагали смо се

опасности да будемо затрпани, jер jе наjвећи део стене био на стрмини, претећи да се сваког часа омакне. Било jе jасно да jе ова препрека пркосила свима нашим напорима. Пут коjим jе Мепл Ваjт прошао ниjе више био Слободан.

Неми и обесхрабрени, сишли смо пипаjући у мрак. Али, пре него што смо сишли у подножjе стене, догодило се нешто што jе касниjим догађаjима дало известан значаj.

Таман смо, у групи, ишли покраj пећинског отвора, када се jедан огроман комад стене сруши испред нас са ужасним треском. Jедва смо умакли! И док смо се питали одакле се оваj комад могао одронити, наши мелези, коjи су баш у том тренутку излазили из пећине, рекоше нам да су ведели стену како се пред њиховим очима скотрљала. Значи да jе пала са врха стеновитог зида. Подигли смо очи, али нисмо могли да уочимо никакво кретање у густом зеленом жбуњу. Међутим, нисмо могли а да не посумњамо да jе стена била бачена на нас: доказ да jе на висоравни постоjало неко неприjатељско људско биће.

Почели смо журно да се повлачимо, веома узбуђени овим догађаjем и забринути због евентуалних последица. Наш положаj ниjе више био весео као пре и могао jе лако постати трагичан, ако би намерно неприjатељство помагало противљењу природе! Па ипак, кад смо погледали неколико стотина стопа изнад наших глава на онаj богати венац биљки и дрвећа, никоме од нас ниjе прошло кроз главу да се вратимо у Лондон и да ништа не тражимо по овоj провалиjи.

Кад смо се вратили у логор, дискутуjући о ситуациjи, решисмо да ће наjбоље бити да наставимо наше кружно испитивање, док не нађемо неки начин да се попнемо на висораван. Линиjа стена се осетно спуштала и почела да иде укосо ка западу; ако претпоставимо да jе представљала пречник круга, његов обим не би могао бити нарочито велик. У наjгорем случаjу, кроз неколико дана нашли бисмо се на полазноj тачки.

Прешли смо тога дана двадесет и две миље, не видећи испред себе никакву нову перспективу. Бележим jедан детаљ: према барометру, знали смо да се терен од места на коме смо оставили наше чамце нагло подизао, тако да смо се данас нашли на висини од три хиљаде стопа. То се потврђивало и великом разликом у температури и вегетациjи. Спасли смо се од милиона оних инсеката коjи путнику огаде живот у тропским пределима. Видели смо jош неколико палми и обиље папрати; али смо далеко за собом оставили огромно дрвеће Амазона. Са задовољством сам поново видео конвовулвус, цвет страсти, бегониjу, коjа ме jе због овог неприjатељског стрмог стења подсећала на домовину. Jедна црвена бегониjа имала jе исту црвену боjу као jедна саксиjа на прозору извесне виле у Стритхему ... Али, оставимо на страну интимне успомене.

У ноћи, после овог првог дана испитивања, доживели смо jедну пустоловину коjа нам jе отклонила сваку сумњу у таjне пред нама.

Читаjући ово, драги моj господине Мак Ардле, уверићете се можда први пут да нисам увукао лист у неко лудо предузеће и да ћемо моћи да обjавимо неколико сензационалних чланака онога дана када нам професор буде допустио обjављивање ових путописа. Уосталом, не бих се усудио да их већ сада обjавим, из страха да ме не сматраjу наjвећим шарлатаном коjи се икада поjавио у новинарству — бар, све док не донесем доказе у Енглеску. Уверен сам да и ви делите моjе мишљење и да не бисте желели да убиjете углед Газете, jер не бисте имали чиме да браните неизбежан напад критичара и подсмевача. И тако ће оваj невероватан догађаj коjи нам се десио и коjи ће пружити материjал за дивну сензациjу мирно чекати у вашим фиокама на час да буде обjављен.

Све се то десило у тренутку када jе лорд Џон Рокстон убио jедну од оних малих животиња коjе се зову аjути и коjа много подсећа на домаћу свињу. Поделио jе на два дела; jедан jе дао нашим Индиjанцима, а други смо наболи на ражањ. Како jе увече било свежиjе, окупили смо се око ватре. Ноћ jе била без месечине, али неколико звезда светлуцало jе на небу и могли смо видети мали простор око нас на равници. Из наjмрачниjег дела скочило jе изненада на нас нешто што jе покретало реп као авион; за jедан тренутак два кожна крила, као какав шатор, пружила су се изнад наше мале трупе; могли смо видети само дугачак змиjски врат, два крволочна црвена и прождрљива ока, велики повиjен кљун, коjи jе на моjе запрепашћење био препун ситних, светлих зуба; тренутак касниjе ова визиjа jе побегла с нашом вечером. Jедна огромна сенка, широка око двадесет стопа, летела jе ка небу; крила овог чудовишта за тренутак су нам заклонила звезде; затим су се изгубила негде на висоравни. Остали смо запањени и запрепашћени око ватре, баш као они Виргилиjеви jунаци коjе су



посетиле харпиjе. Самерли уто прекину тишину: — Професоре Челенџере, рече он озбиљним гласом, коjи jе треперио од узбуђења. Морам вам се извинити. Крив сам и молим вас да заборавите прошлост.

Рекао jе то на наjгалантниjи начин на свету и први пут су ова два човека стегла руку jедан другом: ето, шта смо бар добили по цену вечере, при поjави нашег првог птеродактила.

Ако праисториjски живот постоjи на висоравни, он ниjе обилан; jер, прошла су затим три дана и ми нисмо приметили ниjедну животињу. У току ова три дана ишли смо у правду севера, затим на исток кроз jедан неплодан и страшан предео, где смо час наилазили на камениту пустињу, час на баруштине. Додаjте томе да jе земља била препуна наjотровниjих и наjопасниjих jужноамеричких змиjа. У сваком тренутку виђали смо ове ужасне животиње како се уклупчаваjу или развиjаjу на смрдљивом блату, и да бисмо се од њих сачували, држали смо непрестано пушке на готовс. Сећаћу се целог живота, као неке море, места где су змиjе правиле своjе гнездо: била jе то нека котлина и иструлела маховина давала jе целоj баруштини модру боjу. Оне су ту гмизале и пливале у свим правцима; ове змиjе зване харакака имаjу ту одлику што нападаjу човека чим га опазе, и како их jе било толико да их нисмо могли све поубиjати, бежали смо колико смо год могли и зауставили се кад већ нисмо имали даха. Када смо се окренули, а та ме успомена неће никада напустити, опазили смо њихове грозне главе како вире из рогоза. На мапи коjу смо цртали назвали смо ово стравично место Баруштине Харакака.

Стрме стене са ове стране промениле су боjу и од црвене прешле у боjу чоколаде. Вегетациjа jе била слабиjа него на врху. Врх jе био висок три до четири стотине стопа. Али уместо да буде погодниjи за пењање, учинио нам се овог часа jош неприступачниjи.

— Па ипак, извесно jе, рекох када смо разговарали о нашем положаjу, да су кише морале негде направити неке вододерине у овим стенама.

— Наш млади приjатељ уме покадшто да паметно расуђуjе! рече професор лупнувши ме по рамену.

— Да, поновио сам. Кише су морале негде направити пут коjим су се сливале кроз стену. — Упорни сте! На жалост, уверили смо се већ да на овим стенама тога нема. — Па лепо, куда онда протиче вода? наваљивао сам jа. — Ако се не слива споља преко стена, свакако се слива негде унутра.

— Према томе, значило би да на средини висоравни постоjи неко jезеро? — Несумњиво! — И то jе jезеро свакако неки угашен кратер, рече Самерли. Jер ове стене су, као што видимо, вулканског порекла. Било како било, чини ми се да jе цела висораван нагнута ка средини и да према томе постоjи велика површина воде, коjа jе можда неким одливом у вези с баруштином пуном змиjа харакака. — Сем ако испарење не одржава равнотежу, примети Челенџер.

И на то су оба научника започела jедну од своjих научних препирки коjе обичном лаику звуче као кинески jезик.

Шестог дана, пошто смо обишли стену, нашли смо се на месту нашег првог логороваља, перед усамљеног врха. Били смо веома обесхрабрени, jер смо после подробног испитивања стене били уверени да не постоjи ниjедна тачка на коjоj би се и наjодлучниjи човек усудио да покуша неко пењање. А више нисмо могли рачунати ни на пут коjи jе обележио Мепл Ваjт.

Шта да радимо?Имали смо jош прилично намирница захваљуjући лову, али jедног дана и њих ће нестати. Кроз два месеца настаjе кишно доба и вода ће нам однети логор. Нисмо имали више ни времена ни начина да покушамо да направимо уски пут у овоj високоj стени, коjа jе била тврђа од мрамора. Према томе, нико се не би зачудио када би нас видео како смо те вечери били забринути и како смо изговорили jедва неколико речи, док смо тражили своjе покриваче. Jош видим Челенџера како чучи покраj ватре, као каква џиновска жаба с великом главом, подупртом рукама, утонуо у мисли. Он чак ниjе ни чуо када сам му рекао лаку ноћ пре него што сам заспао.

Али при буђењу спазио сам jедног другог Челенџера! Jедног Челенџера чиjе jе читаво биће одисало задовољством. Када смо се окупили да доручкуjемо, у његовом погледу осећала се нека лажна скромност коjа као да jе хтела да каже: „Да, знам да заслужуjем ваше поштовање, али тако вам Бога, поштедите моjу скромност!" Његова се брада кострешила од унутрашње радости, груди су му се надимале, а рука му jе била задевена у прсник.

Могли смо тако да замислимо како се пење на постоље споменика на Трафалгар скверу и како Лондон добиjа jош jедан ужасан кип. — Еурека! узвикнуо jе тако да су сви његови зуби блеснули кроз



браду. Можете ми честитати, господо, и можете узаjамно jедан другом честитати. Решио сам проблем! — Jесте ли пронашли пут коjи води на висораван? — Чини ми се. — С коjе стране?

Уместо сваког одговора, показао jе на игличасти врх, коjи jе био са наше десне стране. Наша лица, бар моjе, нарочито, отегла су се. Челенџер jе тврдио да постоjи могућност да се допре до врха Али, страховит амбис раздваjао га jе од висоравни. — Никада нећемо прећи оваj понор, мислио сам jа наглас. — У сваком случаjу, можемо се попети, одговори он. И онда ћу вам доказати да нисам на измаку своjих проналазачких моћи!

После ручка развили смо пакете у коjима jе Челенџер донео своj прибор за пењање. Изнели смо два замотуљка конопаца, од коjих jе jедан био врло jак, а други лакши, оковане штапове, пиjуке и остали потребни прибор. Сер Џон jе био сjаjан планинар; Самерли jе у неколико махова учествовао у тешким пењањима; дакле, само сам jа био почетник и требало jе да снагом и агилношћу заменим своjе недовољно искуство.

У самоj ствари, пењање нам ниjе задавало много мука, изузев у извесним тренуцима када ми се коса дизала на глави. Први део до врха прешли смо доста лако, али после jе стена била све стрмиjа, те смо буквално закачињали ноге и руке за свако испупчење и сваку наjмању пукотину. Ни Самерли ни jа никада се не бисмо извукли да Челенџер, коjи jе био невероватно гибак за jедног тако тешког човека, ниjе први стигао на врх и причврстио конопац за велико дрво, коjе jе тамо као круна стаjало, и добацио нам jедан краj. Тако смо се уздигли уз стену и стали на jедну малу, травом обложену платформу, коjа jе могла имати двадесет пет стопа у пречнику.

Само што сам одахнуо, бацио сам поглед и угледао невероватну панораму краjа кроз коjи смо прошли. Цела бразилска граница испружена испод наших ногу губила се на обзорjу у плавичастоj магли. У првом плану оцртавала се дуга падина, посута стенама и попрскана џиновском папрати; мало даље, на пола пута изнад испупчења коjе jе подсећало на магарећа леђа, видео сам жуту и зелену масу бамбуса; затим се биљно царство згушњавало све више, док се ниjе претворило у огромну шуму, коjа се пружала у недоглед неких хиљаду миља.

Опиjао сам се овим величанственим призором, када се тешка професорова рука спустила на моjе раме. — Овуда, млади моj приjатељу, рече он, vestigia nulla retrorsum. Не гледаjте уназад, већ унапред, пут нашег славног циља.

Окренуо сам се. Нашли смо се на истом нивоу висоравни. И жбуње и дрвеће били су тако близу да смо се jедва могли освестити колико jе висораван ипак била неприступачна. Провалиjа коjа нас jе раздваjала била jе широка око четрдесет стопа. Према томе, могла jе бити и четрдесет миља. Обгрлио сам руком дрво и наднео се над амбис. Стена jе била окомита. А одоздо нас jе посматрала наша послуга, чиjе су силуете биле сићушне и тамне. — Али, ово jе чудновато, рече Самерли своjим пискавим гласом.

Видео сам како с необичним интересовањем посматра дрво за коjе сам се држао. Учинила ми се познатом ова глатка кора и ситно жиласто лишће. — Буква! узвикнух наjзад. — Дабоме, рече Самерли. Jедан сународник на туђоj груди! — И не само сународник, драги господине, рече Челенџер, него jош, ако ми допустите да наставим ваше поређење, савезник од наjвеће вредности. Та ће нас буква спасти. — Тако ми неба, узвикну сер Џон, буква ће послужити као мост! — Да, приjатељи моjи, као мост! Нисам узалуд прошле ноћи провео читав сат у размишљању. Сећам се да сам у подножjу стене рекао нашем младом приjатељу да ћете видети ко jе Џорџ Едвард Челенџер! А ви се сећате и да смо прошлу ноћ правели у подножjу стене. Када се воља удружи са интелигенциjом, увек се нађе излаз. Требало jе наћи покретни мост и бацити га преко провалиjе: и, ево га!

Та одлична мисао била jе изводљива. Дрво jе мерило наjмање шездесет стопа; када се обори, лако ће споjити обе стране понора. При поласку, Челенџер jе понео секиру и сада ми jе пружи. — Наш млади приjатељ има снажне мишиће и обавиће оваj посао боље него ико. Замолићу га само да не ради по своjоj замисли, већ да се тачно придржава онога што му будем рекао.

По његовим наредбама засекао сам дрво тако да му одредим правац пада, што ниjе било тешко, jер се дрво већ повиjало ка висоравни. Затим сам снажно ударно секиром. С времена на време лорд Рокстон ме jе одмењивао. Радили смо тако на смену. После jедног сата зачу се кршење, дрво се за њихало, изненада пребило и његове гране су пале на другу страну у жбуње. Стабло jе почело да се ваља ка ивици платформе; за тренутак смо поверовали да смо изгубили игру, али наjзад на неколико палаца од ивице стабло се уравнотежило и стало.

Добили смо мост за непознату земљу! Без и jедне речи сви смо стегли руку Челенџеру, коjи нас jе, скидаjући своj сламни шешир,



свакога посебно поздравио дубоким поклоном. — Захтевам, рече он, да први пређем. Биће то дивна слика за неког будућег историjског сликара!

Али кад се он приближио мосту, лорд Рокстон га повуче за капут. — Драги моj друже, ви тражите нешто што немоту да вам допустим. — Да ми допустите, господине?

Челенџер уздиже главу, показуjући своjу буjну браду. — На научном терену вас пратим, jер сте научник. На моме терену jе на вас ред да ме пратите. — На вашем терену? — Сви имамо своj занат: jа сам ратник. Ево нас овде, како ми се чини, на путу да освоjимо jедну земљу, где нас можда вребаjу разни неприjатељи. Стога ми не иде у главу да због нестрпљења и непромишљености тако слепо упаднемо на другу страну.

Било jе немогућно презрети jедну тако разумну мисао. Челенџер одмахну главом и слеже раменима. — Па шта мислите да урадите, господине? — Можда нас иза оног жбуња — и лорд Рокстон се загледа на другу страну моста — вреба неко људождерско племе, припремаjући своj доручак. Боље jе да будемо мудри, него да паднемо у лонац. Надаjмо се да се немамо чега боjати, али поступаjмо као да смо пред опасношћу. Мелон и jа ћемо сићи да донесемо наше четири пушке; истовремено, повешћемо Гомеза и његовог друга, а затим ће jедан од нас под заштитом других моћи да пређе сам и да извиди пролаз.

Седећи на буковом стаблу Челенџер jе нестрпљиво гунђао. Али jа сам се сложно са Самерлиjем да у практичним питањима признам ауторитет лорда Рокстона. Поновно пењање уз стену ниjе било много напорно захваљуjући конопцу, коjи нам jе уштедио многе тешкоће. Сат касниjе, опет смо се нашли на врху с пушкама. Мелези су дошли с нама и лорд Рокстон се побринуо да нам донесу jедан завежљаj с намирницама, у случаjу да наше прво испитивање дуже потраjе. Сви смо имали реденике с мецима.

Када су све припреме биле завршене, лорд Рокстон рече: — Сада, професоре Челенџере, ако заиста наваљуjете да први пређете. — Велика хвала на љубазном допуштењу! рече љутито професор, коjи ни у каквоj форми ниjе трпео ничиjу власт. Пошто ми тако љубазно допуштате, желим да у овоj прилици послужим као пионир!

Затим, пошто jе узjахао стабло, с ногама опуштеним над провалиjом и са секиром на рамену, брзо jе склизнуо на други краj дрвета и исправљаjући се на висоравни, замахну обема рукама. — Наjзад! узвикну он. Наjзад!

Посматрао сам га са зебњом, боjећи се да нешто неjасно и страшно изненада не раздере иза њега завесу зеленила. Али, све jе било мирно. Само се нека чудновата, шарена птица дигла иза његових ногу и изгубила у жбуњу.

Самерли jе прешао други по реду. Зачудо, каква енергиjа у тако слабачком телу! Он jе апсолутно тражио да понесе две пушке, и то jедну за свог колегу. Пошао сам убрзо за њим, и с тешком муком трудно се да не погледам испод себе у оваj ужасан бездан. Самерли ми jе пружио цев од своjе пушке и тренутак касниjе дохватио сам га за руку. Што се тиче лорда Рокстона, он jе стоjећи прешао — да, стоjећи и без ичиjе помоћи! Мора бити да jе створен од гвожђа!

Прешли смо, дакле, сва четворица у земљу снова, у непознати свет Мепла Ваjта. Преживљавали смо тренутак триjумфа. Ко би могао и помислити да ће после тога доћи пораз? Пустите ме да вам испричам што jе могућно краће како се на нас свалила ова велика недаћа. Одмакли смо се од ивице висоравни и продрли отприлике педесет метара у шумицу, када иза

нас одjекну ужасан тресак. Jедним скоком поjурили смо сви на место где смо прешли. Мост jе ишчезао!

Погледао сам у провалиjу: тамо jе лежало скршено грање, пребиjено стабло, нека неjасна маса — наша буква. Да се ивица висоравни ниjе одронила под тежином дрвета? Тек што ми jе та мисао синула кроз главу, кад се иза друге стране врха поjави мрко лице мелеза Гомеза, не онако какво смо знали, круто као маска, с понизним осмехом, већ са блиставим очима, искривљених црта, читаво згрчено од мржње и од лудачке радости освете. — Лорде Рокстоне, узвикну изненада Гомез. — Шта хоћеш? упита наш пратилац. Ту сам. Гласан смех допре преко провалиjе до нас. — Да, псето енглеско, ту си и ту ћеш остати! Чекао сам, чекао. Наjзад jе куцнуо моj час.



Намучили сте се док сте се попели, али jош ћете се више намучити при силажењу. Луде jедне, пали сте у клопку. И то сви заjедно, сви!

Неми од страха, остали смо као укопани. Jедна сломљена грана у трави обjаснила нам jе каквом се полугом Гомез послужио да измакне мост. За тренутак се његово лице изгубило, да би се поjавило jош радосниjе. — Мало jе требало да вас згњечимо тамо у пећини оном стеном. Али, ово jе боље. Смрт ће бити спориjа и страшниjа. Кости ће вам побелети и нико неће дознати где су, нити ће их ко закопати. За време ваше агониjе сетите се Лопеза, кога сте своjом руком убили, пре пет година на обали Путомаjе. Jа сам његов брат. И сада, нека се деси што се деси, умрећу задовољан што сам осветио његову смрт.

Бесно jе млатарао песницама у нашем правду, а затим се све утишало. Пошто jе извршио своjу освету, Гомез би наjбоље урадио да побегне, да му се што неприjатно

не деси, али он се изгубио у драматичном причању, од чега се ниjедан Латин не може уздржати. Онаj, коjи jе у овоj земљи заслужио надимак Бич божjи, ниjе био човек коjи би пуштао да га неко чика. Да би се спустио, мелез jе заобишао врх. Лорд Рокстон ниjе чекао да крочи на земљу. Дотрчавши до ивице висоравни, нашао jе jедно место одакле jе могао нанишанити. Чули смо само кратак пуцањ, jезив врисак, пад тела и лорд Рокстон се вратио нашоj групи. — Понео сам се као будала, рече он, намрштеног лица и горким гласом. Моjа глупост вас jе довела у овакву невољу. Дуг крви не застарева у сећању ових људи. Требало jе да се тога сетим и да будем на опрезу. — А други? Да покрену дрво, требало jе да удвоjе раде. — Могао сам да га убиjем. То би несумњиво било право, jер jе он, као што кажете, помогао овоме. Али, то jе само претпоставка, и jа сам му поклонио живот.

Сада, пошто jе ово дело приказало мелеза у правоj боjи, присећали смо се његовог сумњивог понашања: његове непрекидне жеље да дозна наше планове, прислушкивања, кад га jе оне вечери Замбо ухватио иза нашег шатора; кратких погледа, пуних мржње, коjе покадшто ниjе могао да прикриjе. И таман смо се саветовали, покушаваjући да се охрабримо због нових тешкоћа, када jедна необична сцена, доле испод нас, привуче нашу пажњу.

Jедан човек у белом платненом оделу, коjи jе свакако био онаj други мелез, бежао jе као што се бежи од смрти. На неколико корака иза њега трчала jе jедна црна прилика, наш верни Замбо. Видели смо како jе црнац скочио на њега и рукама га зграбио за грло; обоjица су се срушили на земљу, затим се црнац подигао, погледао човека опруженог краj своjих ногу и почео да трчи право к нама, весело машући рукама. Бела прилика у равници остала jе непомична.

Оба наша издаjника платила су за своj злочин. Али, наша се ситуациjа тиме ниjе нимало побољшала. Ниjе било никаквог начина да успоставимо везу с врхом. Дотле смо jош припадали свету; убудуће, припадамо само висоравни. Између jедног и другог ниjе било никакве везе. Под нашим погледима пружала се равница, на чиjем су нас краjу чекали наши чамци, а даље jош, иза хоризонта, обавиjеног љубичастом маглом, чекала нас jе цивилизациjа. Али између свега тога и нас била jе прекинута свака спона. Људски гениjе ниjе више могао да нам пружи начина да преко понора створимо пут између наше прошлости и нас самих. Био jе довољан jедан тренутак, па да се измене и преврну услови нашег бивствовања.

У jедном таквом тренутку истински сам спознао од каквог су кова била моjа три друга. Озбиљни, нема сумње, и замишљени, они су сачували несаломљиву ведрину. Ништа боље нисмо могли да урадимо већ да стрпљиво чекамо, седећи у трави, Замбов долазак на врх стене. Наjзад се његова честита, херкуловска поjава помолила иза стене. — Сада, рече он, ви има само дати заповести.

Али ниjе било лако одговорити на овакав позив. Замбо jе представљао нашу наjвишу спону са спољњим светом; ни по коjу цену нисмо смели да jе упустимо. — Не, не, узвикну он, jа не вас напустити! Jа увек, увек остати овде. Али, немогуће задржати Индиjанце. Они кажу већ много ствари. Курипури има тамо. Хоће ићи. Ви допустити, jа пустити њих слободно.

Тачно jе да су у последње време Индиjанци показивали знаке умора и нестрпљења. Замбо jе био у праву, неће их моћи задржати. — Нека причекаjу до сутра, Замбо, одговорио сам. Имам да им поверим jедно писмо. — Врло добро, господине. Ви може бити спокоjни, они чекати сутра. Али jа сада, шта радити? Било jе пуно посла и он нам jе сада сjаjно помогао. Наjпре jе одрешио конопац привезан за буково стабло и добацио нам jедан краj; конопац ниjе био дебео, али jе био врло jак. Иако нисмо могли ни да помислимо да га искористимо за прелаз, ваљао нам jе при пењању. Привезао jе за други краj завежљаj с намирницама, коjи смо привукли на нашу страну и коjи jе лорд Рокстон био донео на врх; ако не нађемо храну на висоравни, имамо бар намирница за недељу дана. Наjзад jе Замбо сишао по друга два пакета, у коjима су биле разне ствари, а поготово мунициjа, коjу jе изнео на врх и коjу смо помоћу конопца привукли к себи. Вече jе већ пало када jе сишао последњи пут, понављаjући обећање



да ће до сутра задржати Индиjанце. Ову прву ноћ на висоравни провео сам у писању ових редака, према оскудноj свећици у

jедном фењеру. Подигли смо шатор и вечерали покраj саме ивице. Две боце аполинариса, коjе смо извукли из

своjих ковчега, угласиле су нам жеђ. Осећали смо велику потребу да пронађемо свежу воду, али jе лорд Рокстон несумњиво

мислио да смо претрпели довољно пустоловина за jедан дан, jер нико од нас ниjе био у стању да крене унапред. Из предострожности, сложили смо се да не ложимо ватру и да не правимо буку.

Сутра, или тачниjе данас, jер ме jе зора затекла у писању ових редака, почећемо са упознавањем ове необичне земље. Не знам да ли ћу поново моћи да вам пишем и када. Наши Индиjанци се нису помакли са свог места. Верни Замбо неће пропустити прилику да кроз неколико тренутака дође по ово писмо. Да ли ће оно икада стићи до вас?

Р. S. Што више мислим, наша ситуациjа ми се чини све безизлазниjом. Не видим никакву могућност повратка. Да на ивици ове висоравни постоjи неко мало веће дрво, могли бисмо га пребацити преко, провалиjе, али нема ниjедног око нас на педесет jарди. Ма како да прикупимо снагу, не можемо довући неко стабло, коjе би послужило за наш план. А конопац jе, разуме се, одвећ кратак да се помоћу њега спустимо. Да, наш jе положаj очаjан, очаjан.

X О НЕВЕРОВАТНОМ

Све саме невероватне ствари. Имам при себи хартиjе сређене у пет старих блокова и своjу писаљку, али докле год будем могао да покрећем руку наставићу да бележим наше утиске и наше догађаjе. Пошто смо заиста jедини људи коjи ово видимо, од велике jе важности да не допустим да време упропасти моjе успомене, не рачунаjући да ће нас несреће, коjе нас прате, jедног дана надjачати. Да ли ће Замбо однети ово писмо до реке? Да ли ће се неким чудом вратити, заjедно с писмима? Или ће, наjзад, неки смели истраживач поћи авионом нашим трагом и пронаћи ове моjе забелешке? Па, ипак ми се чини да им jе суђено да преживе и да постану класичне.

Jедно ново доба отпочело jе за нас, сутрадан после дана кад нас jе Гомезово издаjство заробило на овоj висоравни. После оваквог почетка нисмо могли имати повољно мишљење о земљи у коjоj се налазимо. Пробудивши се уjутро после кратког сна, опазио сам изнад подигнуте ногавице на нози нешто што jе подсећало на зрно грожђа, округло и црвенкасто. Сагнуо сам се изненађен, зграбио то зрно прстима и оно jе прело, прскаjући крв на све стране. На моjу вику дотрчала су оба професора. — Врло интересантно! рече Самерли, нагнувши се над моjом цеваницом. Нека огромна крља, коjа сиса крв и коjа, колико jе мени познато, ниjе класирана. — Прва награда за наше муке! рикну Челенџер, са усхићењем jедног правог професора. Све што можемо да учинимо jесте да оваj инсекат назовемо Ixo des maloni. Оваj мали неприjатан уjед претегнуће у слави, jер ће ваше име бити заувек записано у свима зоолошким аналима. Каква штета што сте убили оваj лепи примерак у пуноj засићености! — Одвратна буба! узвикнуо сам.

Челенџер набра обрве, али, стављаjући руку на моjе раме да ме умири, само рече: — Навикните се да се равнодушно посматрате, с научне тачке гледишта. За човека мог кова, коjи нагиње философиjи, ова крља, коjа пиjе крв своjом сисаљком у облику пипка, а има растегљив желудац, представља ремекдело природе, као и паун или поларна светлост. Жао ми jе када чуjем да о томе говорите с таквим непознавањем. Надам се да ћемо уз мало труда успети да пронађемо jош jедан примерак. — Не сумњаjте у то, рече подсмешљиво Самерли. Сад сам баш приметно како се jедна крља завукла у оковратник ваше кошуље.

Челенџер скочи, рикну као бик, и скидаjући своj капут подерао jе своjу кошуљу како би се што пре ослободио овог инсекта. Наjзад смо успели да разголитимо његов страшни грудни кош — педесет четири палца по кроjачкоj мери — да из те маљаве, накострешене, црне џунгле извучемо ову лутаjућу крљу пре него што га jе уjела. Али, жбуње око нас jе било препуно ових ужасних инсеката и како ништа против њих нисмо могли предузети, морали смо да преместимо шатор.

Требало jе наjпре да издамо упутства нашем верном црнцу, коjи нам jе са врха, на коjи се успео, бацао преко провалиjе кутиjе са какаом и бисквитима, од залиха коjе смо оставили у подножjу. Наредили смо му да сачува храну за себе, да jе има довољно за два месеца; остатак jе требало да добиjу Индиjанци као награду и плату за услуге за пренос наших писама до Амазона. Неколико часова доцниjе видели смо их како jедан за другим дефилуjу кроз равницу. С пакетима на глави враћали су се путањом коjу смо ми прокрчили. Што се тиче Замба, он се сместио у нашем малом шатору испод врха.

Ужурбани због неопходности да се преселимо, потражили смо наjпре неко склониште од крља на jедном пропланку, коjи jе са свих страна био опкољен дрвећем. На средини су се налазиле неке стене, као даске пљоснате, и близу њих текао jе бистар извор. Пошто смо се удобно сместили, почели смо се припремати за даља осваjања. Птице су се дозивале на гранама и њихов необичан



цвркут био jе први и jедини знак коjи jе одавао живот. Али, да дознамо право стање наших намирница, наjпре смо направили инвентар: са оним што

нам jе Замбо помоћу конопца добацио нисмо ни у чему оскудевали. Ипак, основно jе било то што смо у случаjу опасности могли да уперимо четири карабина са хиљаду триста метака, а да не говорим о двоцевки, за коjу смо, додуше, имали само сто педесет метака са ситним оловом. Што се тиче намирница, били смо обезбеђени за неколико недеља; наjзад, имали смо и довољну количину дувана и неколико научних инструмената, међу коjима jедан велик телескоп и добар пољски доглед. Пренели смо све то на пропланак и из предострожности насекли секирама и ножевима бодљикаво шибље, коjе смо поставили петнаест метара у круг од нашег логора, као одбрамбени зид. Jер, ту ће за извесно време бити наш главни штаб, наше скривалиште, наш магацин. И то смо место назвали Тврђава Челенџер.

Било jе већ подне када смо сасвим обезбедили наше станиште. Али, врућину нисмо осетили; уосталом, и вегетациjа око нас сдавала jе умерену климу. Усред дрвећа коjе нас jе заклањало своjим густим грањем препознали смо храст, букву, па чак и брезу. Огроман џингко, коjи jе надвисио остало дрвеће, пружао jе преко наше „тврђаве" своjе велике гране и ситно лишће. Сели смо у његов хлад да саслушамо сер Џона, коjи jе брзо узео команду у своjе руке. — Ничега се не морамо боjати, рече он, док се не нађемо пред неким човеком или животињом. По свему судећи, они нас jош нису открили. Зауставимо се зато овде за неко време. Покушаjмо да дознамо ко су наши суседи пре него што им одемо у песету. — Али, треба да идемо напред, усудих се jа. — Очигледно, дечко моj, али морамо бити мудри. Никада не смемо отићи тако далеко, да после нисмо у стању да се вратимо у нашу базу. А нарочито не смемо, сем ако наш живот ниjе доведен у опасност, да пуцамо. — Па ипак, ви сте jуче ... примети Самерли. — То jе било jаче од мене. Уосталом, ветар jе снажно дувао, и то у супротном правцу. Не веруjем да се пуцањ чуо далеко на висоравни. Него, кад већ говоримо о висоравни, како да jе крстимо? Мислим да jоj морамо дати име.

После неколико предлога, више-мање срећно нађених, усвоjен jе Челенџеров. — Што се тиче имена, jа само видим jедно коjе доликуjе овоj земљи, а то jе име човека коjи jе открио и први походио. Име, дакле, може бити само Земља Мепла Ваjта.

И тако смо jе крстили и тако сам jе обележио на своjоj карти; веруjем да ће се тако звати и у свим будућим атласима.

Требало jе што jе могућно брже, на миран начин, продрети даље у Земљу Мепла Ваjта. Знали смо већ, jер смо то своjим очима видели, да непознате животиње бораве у њоj; албум америчког уметника упозорио нас jе да ћемо ту срести опасна чудовишта. Онаj скелет прободен бамбусовим трскама присиљавао нас jе да поверуjемо да у њоj стануjу људи коjи нас неће љубазно дочекати. Не бисмо, свакако, скелет онако затекли да га неки човек ниjе гурнуо са стеновитих литица. Изгубљени, у оваквоj земљи, без наде да се икада одавде извучемо, изложени свим опасностима, имали смо хиљаду разлога да предузмемо све мере предострожности коjе нам jе саветовало искуство сер Џона Рокстона. Али, како да оклевамо на ивици таjне, када горимо од жеље да jе упознамо?

Пошто смо шибљем забарикадирали улаз у нашу зерибу5, оставили смо логор и наше залихе

добро заштићене. Затим смо лагано и опрезно кренули низ поток чиjи смо извор запосели и коjи ће нам послужити као путоказ при повратку.

Нисмо дуго морали да чекамо на изненађења. Пошто смо прешли кроз густу шуму, дугачку неколико стотина jарди, у коjоj jе расло за мене сасвим непознато дрвеће, али коjе jе наш ботаничар Самерли називао кониферама и цикадацеjама, давно већ ишчезлим у свету одакле смо дошли, ушли смо у jедан краj у коме се наш поток нагло проширио, претворивши се у неку врсту баре. Нека изразито висока трека, коjа jе изгледа припадала еквизетама, била jе густо помешана са џиновском папрати, њишући се на поветарцу. Одjедном, лорд Џон, коjи jе први ишао, заустави се дигнувши руку. — Погледаjте! рече он. Тако ми неба, рекао бих да су ово трагови птичjих предака.

И пред нама се у меком блату указаше отисци jедне огромне шапе са три прста. Нека животиња jе прешла бару и зашла у шуму. Зауставили смо се да разгледамо оваj џиновски траг. Ако jе ово заиста птичjи траг — а коjа би друга животиња могла оставити такав отисак? — величина те птичjе ноге толико jе превазилазила ноjеву да би ова птица морала заиста бити гигантска.

Лорд Џон погледа око себе и стави два метка у своjу пушку. — Тако ми моjе ловачке славе, тврдим, рече он, да су ови отисци сасвим свежи; нема ни десет минута од проласка ове животиње. Погледаjте, на овом отиску овде, коjи jе дубљи, jош цури вода. Али, тако ми неба, ево и трагова jедног младунчета!

Заиста, мањи отисци истог облика, ишли су паралелно с великим.

5 У Судану зерибом називаjу неку врсту тора направљеног од бодљикавог грања, коjи служи као заштита од звери или људи.



— А шта кажете на ово? узвикну Самерли са триjумфалним нагласком, показуjући нам међу отисцима са три прста и отисак са пет прстиjу jедне страшне људске руке. — Вилд! одговори ван себе од усхићења Челенџер. Видео сам то у Вилдовоj иловачи! То jе отисак jедне животиње, коjа иде усправно на задњим шапама, са само три прста, и коjа се с времена на време спушта на предње шапе, коjе имаjу по пет прстиjу. Али та животиња ниjе птица, драги моj Рокстоне, ниjе птица! — Па шта jе онда? — Водоземац, диносаурус! Само jедан диносаурус може оставити овакве трагове! Дуго су те животиње мучиле и интересовале jедног ваљаног лекара из Сасекса, jош пре деведесет година!

Али, одjедном, додаде испрекиданим гласом, коjи се претворио у шапат: — Оваj призор . .. тамо ... пред нашим очима! Ко jе jош могао о томе и да сања?

Застали смо као запањени. Идући за траговима, били смо напустили бару и прошли кроз jедан заклон од жбуња и дрвећа. Иза тога указао се пропланак и на отвореноj пољани стаjало jе пет фантастичних животиња! Сакривени иза шибља посматрали смо их до миле воље.

Било их jе пет, као што сам рекао: две одрасле и три младунчета, сви необично велики, од коjих су млади достизали величину слонова, док су већи превазилазили све животиње коjе сам знао. Кожа им jе била сива, пуна краљушти, и пресиjавала се на сунцу. Седели су сви петоро, љуљаjући се на своjим снажним реповима и задњим ногама са по три прста, док су предњим, малим, петопрстним шапама привлачили грање и брстили га. Наjзад, да бисте имали што бољу слику, замислите џиновске кенгуре, високе двадесет стопа, са крокодилском кожом.

Не знам колико смо времена тако остали, посматраjући оваj призор. Како jе ветар дувао у нашем правцу, жбуње нас jе дивно маскирало и нисмо се боjали да ће нас нањушити. Покадшто, младунци би се гурали око своjих родитеља и натеривали их да jуре, те jе земља тупо одjекивала. Снага њихових родитеља била jе огромна: jедан од њих пошто се мучио да дохвати jедан бокор лишћа! зграбио jе дрво своjим предњим шапама, па, иако jе дрво било врло велико, истргао га jе лако из земље као неко ситно дрвце. По томе сам закључио да jе показао само снагу своjих мишића, али не и мозга, jер му се дрво сручило на главу, услед чега jе пискаво крикнуо; то jе значило да jе и његова издржљивост имала граница. Нема сумње да му се место учинило опасним, jер jе одмах побегао у шуму, праћен женком и младунцима. За тренутак само блеснула jе њихова шкриљаста кожа кроз дрвеће; главе су им се заталасале високо изнад жбуња а затим смо их изгубили из вида.

Погледао сам своjе другове. Сер Џон Рокстон се исправно, с прстом на обарачу своjе пушке и зажарених зеница. Шта би

он све дао да jе могао jедном од ових глава украсити зид изнад камина између два укрштена весла у свом удобном стану у Олбениjу? Али, он jе знао да jе у нашем интересу да прикриjемо своjе присуство и ниjе испалио метак. Усхићени и неми, оба професора су се од силног узбуђења и несвесно држали за руке, оставши тако као задивљена деца. Анђеоски осмех расплинуо се на Челенџеровом лицу, док се на подругљивом Самерлиjевом лицу изненађење мешало са поштовањем. — Nunc dimittis! узвикну он наjзад. Шта ће рећи у Енглескоj? — Шта ће рећи, драги моj Самерли? Казаћу вам тачно и без икакве боjазни да се у томе преварим: рећи ће да сте лажов наjвећег степена, да сте научнички шарлатан, као што сте ви и остали рекли за мене. — Али, ако покажемо фотографиjе? — Подвала! Самерли, груба подвала! — Али, ако покажемо примерке животиња? — Да, то бар можемо. Мелон и читава она прљава банда из Флит стрита могу нас jош обасути и хвалама. На дан 28. августа видели смо пет живих игванодона на пропланку Земље Мепла Ваjта: забележите то у вашу бележницу, млади моj приjатељу, и пошаљите то вашоj пачаври!

— Затим, додаде лорд Рокстон, будите спремни да ће вас директор ударити ногом у стражњицу. Видите, младићу моj, ствари добиjаjу сасвим другачиjи изглед када се посматраjу издалека, под лондонским поднебљем. Многи људи не причаjу о своjим смелим доживљаjима, jер знаjу да им неће веровати. Ко може да их осуђуjе? Па и нама самима, кроз месец-два дана, личиће све ово на неки сан. Како рекосте да се зову ове животиње? — Игванодони, одговори Самерли. Отиске њихових шапа наћи ћете свуда у Хеjстингсу, у Кенту, у Сасексу. Боравили су на jугу Енглеске у доба када jе било влажне вегетациjе у изобиљу за



њихову исхрану. Пошто су се услови променили, животиње су изумрле. Овде се пак, услови нису променили, и животиње живе. — Ако икада успемо да изиђемо из ове земље, изjави лорд Рокстон, нећу се вратити без jедне овакве главе. Господе, само да тако нешто виде ловци из Сомалиjе и Уганде, позеленели би. Не знам шта ви мислите, али jа осећам као да све време идем преко леда коjи ће пући.

И jа сам се осећао исто тако брижан. Она полусенка испод дрвећа имала jе у себи нечег претећег: кад год бих подигао очи, ужасавао сам се од мрачног лишћа. Заиста, она чудовишта од животиња коjе смо видели била су jадна и безопасна бића, коjа несумњиво нису никога нападала. Али, какве 148 су друге животиње из незапамћених времена, каква су се крволочна, грозна и окретна бића крила иза ових стена или иза ових шибљика, спремна да сваког тренутка скоче на нас? Нисам богзна шта знао о праисториjском животу; прочитао сам само jедну књигу у коjоj се говорило о животињама коjе би се са нашим лавовима и тигровима поиграле као мачка с мишем. Шта ће бити с нама ако се са њима сретнемо у шумама Земље Мепла Ваjта?

Тог првог jутра нашег боравка у овоj земљи доживели смо другу пустоловину, коjе никада нећу моћи да се сетим без гађења. Ако пропланак са игванодонима треба да остане у нашем сећању као неки сан, како jе рекао лорд Рокстон, jезеро са птеродактилима остаће као нека мора.

Лагано смо пролазили кроз шуму, наjпре стога што нас лорд Рокстон ниjе пуштао напред док не провери пут, а затим што су при сваком кораку, или, бар, при скоро сваком, наши професори задивљено посматрали неку непознату врсту цвећа или инсеката. Тек што смо прешли нешто више од три миље, држећи се увек десне стране потока, када се усред шуме указа jедан велики отвор. С оне стране шибља коjе нас jе окружавало спазили смо jедан предео у коме су блокови стена, дотле растурени по висоравни, образовали неку збркану масу. Дакле, докле год смо корачали кроз жбуње, ишли смо у сусрет jедном необичном бруjању, неком дубоком и непрекидном крештању и звиждању. Лорд Џон нас jе зауставио jедним покретом руке, погнуо се и отрчао донде: када jе био у висини стене, видели смо га како обазриво посматра и како рукама изражава своjе чуђење; затим jе остао ту разрогачених очиjу, толико згранут, као да jе заборавио на нас. Наjзад jе поново махнуо руком позвавши и нас и препоручуjући нам опрезност. Читаво његово др жање сдавало jе изненађење, али нам jе наговештавало и опасност.

Пришли смо му пузећи уз стену и погледали преко ње. Место коjе се указало пред нашим очима била jе jедна jама, можда неки од старих кратера на висоравни. Личила jе на левак. Неколико стотина jарди у дну дремала су мала jезера, оивичена зеленом пеном и окружена треком. Ово само по себи jезиво место, али и са своjим становницима, подсећало jе на jедан од седам Дантеових кругова у Паклу: служило jе за скуп птеродактила. Било их jе ту на стотине. Младунци су се превртали на обали, док су њихове грозне маjке лежале на jаjима, коjа су изгледала као да су од жуте коже, и од тог гмизања тих водоземаца дизала се не само ужасна граjа, коjа jе испуњавала ваздух, већ и неки кужан, одвратан смрад трулежи да jе човек имао утисак да ће се од тога разболети. Међутим, мужjаци, страшни, велики, мршави, коjи су пре личили на осушене примерке него на жива створења, седели су сваки засебно на jедноj стени и само су им се покретале њихове црвене очи, или су упола отворили кљунове, коjи су подсећали на мишоловке, када би покраj њих пролетео неки вилин коњиц. Њихова џиновска опнаста крила висила су савиjена о њихове предње удове, подсећаjући на џиновске старице како седе умотане у гадне шалове боjе паучине, испод коjих су се само виделе њихове грозне главе. У тоj jами испод нас било их jе, коjе великих коjе малих, на хиљаде.

Наши професори, опиjени овом студиjом праисториjског живота, остали би тако непокретни целог дана. Прстом су показивали остатке риба и птица коjи су покривали стене и коjе су служиле за храну птеродактилима. Видео сам их и чуо како честитаjу jедан другом што су обоjица констатовали да ове летеће аждаjе живе у колониjама, као пингвини, што jе jедино могло да обjасни велики броj њихових костиjу пронађен на извесним теренима, на пример, у зеленоj пешчари у Кембриџу.

Али Челенџер, коjи jе у jедном тренутку издигао главу изнад стена, да провери неко Самерлиjево тврђење, замало да нас ниjе упропастио. Наjближи мужjак jе писнуо; ударно jе крилима, коjа су имала двадесет две стопе у пречнику и полетео. Женке и младунци су се одмах скупили око воде, док су остали мужjаци, коjи су чували стражу унаоколо, почели да узлећу. И када су ове животиње полетеле пут неба у jату, био jе то изванредан призор, али призор коjи нам jе дао до знања да не смемо да оклевамо. Наjпре су направили велики круг, као да су хтели да прегледаjу простор опасне зоне; затим се њихово jато спустило, и круг jе постаjао све ужи; почели су да круже над нашим



главама и бруjање у ваздуху, под ударима њихових сурих крила, подсетило ме jе, и против моjе воље, на аеродром у Хендону приликом ваздушних утакмица. — Брзо у шуму и не раздваjаjмо се! узвикну лорд Џон зграбивши пушку за цев, да би се њоме бранно као буздованом. Ове врашке животиње намераваjу да нас нападну.

Али баш у тренутку када смо почели да се повлачимо, круг се над нама затворио и њихова крила почеше нам додиривати лица. Немаjући при руци ништа jаче и снажниjе да се бранимо, махали смо кундацима. Одjедном се из бруjећег и сурог круга поjавио дугачак кљун, коjи нас стаде жестоко ударати. Затим jе дошао други, и jош jедан. Самерли jе вриснувши опипао руком лице, са кога jе цурила крв. Мене jе ударац погодио иза врата, и jа се занесох од ударца. Челенџер jе пао; сагнуо сам се да га подигнем, али, поново ударен с леђа, преврнуо сам се преко њега. У истом тренутку чуо сам пуцањ лорд Џонове пушке, и, подигавши очи, видео сам jедну од ових животиња како се копрца на земљи са сломљеним крилом, шиштећи, пљуjући пену, колутаjући своjим крвавим очима као неки демон са слика из средњег века. Чувши пуцањ, остале животиње су узлетеле, настављаjући да круже изнад наших глава. — Пожуримо! узвикну лорд Џон. Наши су животи у опасности!

Тетураjући се, пошли смо у правцу шипражjа. Али, jош нисмо стигли до шуме, када се ове харпиjе поново окомише на нас. Самерли jе опет пао. Подигли смо га. И у jедном скоку стигли смо до шумарка. Били смо спасени! Jер, крила птеродактила нису имала довољно простора да се шире испод дрвећа. И док смо се тако, лагано, измучени, вукли и удаљавали, дуго смо их видели како високо круже на плавом небу, не већи од голубова, вребаjући без сумње наше повлачење. Када смо наjзад зашли у гушћу шуму, престали су да нас гоне и више их нисмо видели. — Врло интересантан и убедљив догађаj! рече Челенцер, коjи се заjедно с нама зауставио краj потока, да опере своjе рањено колено. Ето, Самерли, како смо изванредно добро упознали навике ових бесних птеродактила!

Самерли jе брисао крв са дубоког засека на челу; а jа сам превиjао своjу опасну рану на врату. Лорду Џону jе капут био поцепан на рамену, али зуби његовог опасног противника само су му огребали кожу. — Треба да се запише, продужи Челенџер да jе наш млади приjатељ озбиљно повређен, док jе капут сер Џона подеран. Што се мене тиче, птеродактили су ме ударили крилима по глави, тако да смо упознали све врсте њиховог начина нападања. — Мало jе требало па да нас то скупо стане! озбиљно одговори сер Џон. А погинути од тих гадова изгледа ми да би била наjгора смрт! Жао ми jе што сам морао да се послужим пушком, али нисам имао другог излаза. — Да то нисте урадили, сада не бисмо били овде. — Уосталом, додаде сер Џон, то не може имати последица. У овоj шуми, када се ломи и пада, дрвеће ствара исти звук као и пуцањ пушке. А сада, ако хоћете да ми веруjете, доста jе било узбуђења за данас. Вратимо се у логор и потражимо у нашоj апотеци мало карболне киселине. Ко зна какав опасан отров имаjу у своjим чељустима ове одвратне животиње?

Али, извесно jе да никада ни jедан човек ниjе имао такав дан jош од почетка света. Ту нас jе чекало ново изненађење. Када смо идући дуж потока дошли на пропланак, изглед наше бодљикаве ограде давао нам jе права да поверуjемо да смо овога пута завршили са авантурама. На жалост, било jе обратно. Од мира ниjе могло бити ни помена. „Врата" на Тврђави Челенџер била су нетакнута, ,,зидови" нису били проваљени; али неки таjанствени, моћни гост ипак jе продро унутра за време нашег одсуства. Како на земљи ниjе било трагова, jедна повиjена грана цингкоа показала нам jе како jе дошао и отишао, и по стању наших намирница могли смо добро упознати његову упропашћуjућу снагу. Наше ствари биле су разбацане свуда унаоколо. Jедна конзерва с месом била jе здробљена и испражњена, а сандук с мецима разбиjен у ситне комаде; покраj њега смо нашли jедну чаурицу. Изнова обузети неким неjасним ужасом, коjи смо осетили jош тога jутра, испитивали смо застрашеним погледом мрачне дубине; можда нас jе нека опасна прилика вребала иза грања. И какво смо блаженство осетили кала смо, чувши Замбов глас, потрчали ка провалиjи и опазили га како стоjи и како се смеjе на врху стене! — Све ићи добро, господин Челенџер, све ићи добро, довикивао jе он. Jа остати овде. Ви нема ништа боjати се. Ви увек наћи мене овде када треба.

Његово доброћудно лице и бескраjан пеjзаж коjи се пред нама простирао све до притоке Амазона подсетили су нас да jош припадамо земљи двадесетог века и да нисмо неким мађионичарским чудом пренесени на неку планету коjа jе jош у зачетку. Како нам jе било тешко да замислимо да иза оне љубичасте линиjе на обзорjу постоjе jедна велика река, бродови, људи коjи се расправљаjу о безначаjним стварима у животу и да, иако смо међу створењима из jедног другог доба, можемо упрети погледе и жеље у том правду!

Остаjе ми jош из тог бурног дана последња успомена, коjом желим да завршим ово писмо. Наша два професора, чиjе су ране, бар тако ми се чини, само погоршале њихову уобичаjену нетрпељивост, заподели су свађу о томе да ли су наши нападачи припадали роду птеродактила или



роду димордофона, и како су почели већ да се вређаjу, удаљио сам се да бих био на миру. Седећи на jедном стаблу пушио сам цигарету, када ми се лагано приближи лорд Рокстон. — Реците ми, Мелоне, рече он, jесте ли добро загледали место на коме су биле оне животиње? — Врло добро, одговорио сам. — Нека врста кратера, зар не? — Сасвим тако. — А земљиште? Jесте ли видели земљиште? — Стене. — Али око воде, баш на месту где jе рогоз? — Плавичасто земљиште. Рекло би се иловача. — Тачно! Кратер пун плавичасте иловаче! — Па шта?. . . упитах. — Ох! Ништа . . . Ништа!

Отишао jе као што jе и дошао, према научницима коjи су се jош расправљали. И сасвим бих заборавио речи лорда Џона, да га те вечери нисам чуо како полугласно понавља: „Плавичаста иловача ... плавичаста иловача... у вулканском кратеру! ..." После тога сам заспао, мртав од умора.

XI НАГРАЂЕН ТРУД

Лорд Рокстон jе био у праву када се боjао да би уjеди ових одвратних животиња могли бити отровни, jер смо сутрадан по нашоj пустоловини Самерли и jа добили грозницу, док jе Челенџера толико болело колено да jе ходао храмаjући. Провели смо дакле читав дан у логору помажући, колико смо могли, лорду Рокстону да поjача бодљикаву брану коjа нам jе служила као заштита. Сећам се да се нисам могао отргнути осећаjа да нас jе неко вребао, али ко и одакле не бих умео да кажем.

Таj утисак jе био тако jак да сам га напослетку саопштио Челенџеру, коjи га обjасни као узбуђење, проузроковано грозницом. Сваког тренутка нервозно сам посматрао око себе, убеђен да ћу нешто видети, а, међутим, видео сам само тамно испреплетано лишће наше ограде и величанствену сенку великог дрвећа, засвођеног изнад наших глава. Па ипак, осећање нечиjег невидљивог, подлог и неприjатељског присуства било jе све дубље. Сетио сам се индиjанског веровања у Курипури и сада ми се чинило као да грозно шумско божанство прогони оне коjи су се усудили да продру у његово далеко царство.

Те ноћи, а била jе то трећа ноћ нашег боравка у земљи Мепла Ваjта, десило се нешто што нас jе веома узруjало и испунило нас захвалношћу према лорду Рокстону, коjи се мучио око наше безбедности. Спавали смо око наше ватре, коjа jе скоро тињала, када су нас пробудили или, боље рећи, тргли иза сна неки крици коjи су допирали из даљине од неколико стотина jарди и то пискавиjи и страшниjи од свих коjе сам икада чуо. Не знам с коjим би их писком могао упоредити; парали су нам уши као писак локомотиве. Али, док jе писак локомотиве jасан, механичан и одсечан, дотле су ови крици били дубљи, шири и треперећи од неког страха и бескраjне грозоте. Запушили смо уши, да избегнемо оваj опасни концерт коjи нам jе кидао живце. Облио ме jе хладан зноj, а срце ми jе лупало у грудима. Све врсте проклетства jедне намучене душе, све оптужбе коjе она упућуjе небу, све jе то било скупљено и споjено у овом страховитом крику, коме се придружио jедан други, потмулиjи, као тутњава, као крчање, као подсмевање, као да представља неку гротескну пратњу. За време од три до четири минута, колико jе траjао оваj ужасни дует, шуштало jе лишће од птица коjе су бежале. Обузео нас jе самртни страх. Дуго смо ћутали. Затим jе сер Џон бацио на ватру прегршт гранчица, и црвена светлост обасjала jе згрчена лица моjих пратилаца и затреперила по великим гранама изнад наших глава. — Шта jе то? промуцао сам jа. — Знаћемо сутра уjутро, рече сер Џон. То jе створење било негде близу нас, не даље од пропланка. — Имали смо привилегиjу, рече Челенџер с неуобичаjеном озбиљношћу, да присуствуjемо jедноj праисториjскоj драми, jедноj од оних драма какве су се морале одигравати у трскама лагуна jуре, у време када су се чудовишта борила у блату и када су већа убиjала мања. Човек jе ипак дошао у прави час, по реду стварања. У рано доба света било jе спољашњих сила коjима се не би могли успешно успротивити ни храброст ни машине. Шта би могао да уради човек са своjом праћком и стрелом против оваквих снага, коjе су се поjављивале ноћу? Па чак и поред модерне пушке, чудовиште би било надмоћниjе. — Волео бих да га узмем на нишан, рече лорд Рокстон милуjући своjу пушку. То чудо било би заиста достоjан противник.

Самерли подиже руку. — Ћутите! рече он. Чуjем нешто.

У тишини смо чули правилан, тежак шум коjи jе одавао приближавање неке животиње, коjа jе ишла обазриво, одмерено, тешко, али чиjи корак ниjе био бучан, услед меснатих табана. Обишла jе



логор, затим се зауставила пред вратима, дишући дубоко, шумно, и од тог ужаса, коjи нам jе ноћ послала, раздваjала нас jе само jедна бедна бодљикава ограда. Сви смо зграбили пушке, али лорд Рокстон jе већ, разгрнувши неколико гранчица, направио на огради jедан отвор. — Тако ми неба, промрмља он, видим га! Нагнуо сам се и преко његовог рамена погледао кроз отвор. Да, и jа сам га видео. У сенци дрвета опазио сам како се назире, jедна друга, црна, неjасна сенка, нека згрчена претећа прилика, не већа од коња, али чиjе су се тело и снага тек могли наслутити. Шиштање његовог даха, ритмичког и пуног као хука мотора, одавала jе џиновски организам. То се тело покренуло и из два страшна ока блеснуо jе зелени пламен. Чуло се неко неприjатно мумлање, као да се животиња пузећи приближуjе. — Чудовиште се спрема да скочи, узвикнуо сам наперивши пушку. — Зауставите се, станите! промуца лорд Рокстон. Пуцањ пушке у мирноj ноћи одjекнуће на неколико миља. Пуцаjте само у краjњоj нужди. — Ми смо изгубљени, ако чудовиште пређе ограду, рече Самерли, чиjи се глас претворио у нервозан смех. — Не сме да пређе ограду, одговори лорд Рокстон. Али, чуваjте пушку као последњу одбрану. Сетио сам се нечег бољег. Видећемо.

Оно што jе дошло било jе доказ његове изванредне храбрости. Сагнуо се над ватром, зграбио jедну запаљену грану и провукао jе напоље кроз отвор, коjи jе направио на вратима. Чудовиште jе, рикнувши, почело да се приближуjе. Без устезања, лорд Рокстон му jе притрчао и поднео му пламен пред лице. За тренутак, опазио сам визиjу jедне грозне маске, главу jедне џиновске жабе са краста-вом, губавом кожом, чиjа су млитава уста била овлажена пљувачком и крвљу. Затим се у шумарку чула ужасна тутњава. Наш грозни гост jе бежао.

— Помислио сам да ће побећи пред ватром! рече лорд Џон враћаjући грану. Али, ми смо у глас викнули:

— Ниjе требало да се тако непромишљено излажете опасности! — Ништа ми друго ниjе преостало да урадим, одговори он. Да jе упао међу нас, могли смо, пуцајући на њега, да поубиjамо jедни друге. И да смо га ранили, пуцаjући кроз ограду, брзо би нас напао, уверен да смо слабиjи.

Наjзад, сjаjно смо се извукли из ове опасности. Али, каква jе била то животиња? Наша два научника погледаше се испитивачки. — Што се мене тиче, рече Самерли палећи своjу лулу jедним жишком, осећам се неспособним да jе класификуjем. — Тиме испољавате само научничку уздржаност, рече Челенџер тоном дубоког одобравања. Па и jа, све што смем да кажем, уопштаваjући само, по своjоj вероватноћи, jесте да смо видели пеку животињу из реда диносауруских месожде-ра. Слутио сам, ви то знате, да и овакве животиње постоjе на овоj висоравни. — Не треба да сметнемо с ума, примети Самерли, да извесни животињски облици из праисториjских времена нису допрли до нас. Не треба да очекуjемо да ћемо моћи назвати правим именем све животиње коjе будемо овде срели. — И, заиста, не би требало да претендуjемо на неку општу класификациjу. Можда ће нам сутрашњица дати елементе да их идентификуjемо. А дотле, наjбоље jе да наставимо са спавањем. — Али, не без страже, рече лорд Рокстон. У земљи као што jе ова човек се не може ослањати само на своjу срећу. Убудуће ћемо jедан за другим стражарити по два часа. — Онда, рече Самерли, довршићу лулу као први стражар.

И тако jе та одлука усвоjена. Сутрадан, врло брзо смо пронашли узрок оног урлања коjе нас jе пробудило. Пропланак на

коме су се играли игванодони био jе поприште jедне драме. По барама крви, по комадима разбацаног меса на трави, помислили смо наjпре да jе дошло до неког покоља; али када смо изблиза погледали, утврдили смо да jе то само jедно од ових чудовишта било напросто искасапљено од неке друге жи-вотиње, коjа ниjе била већа од њега, али jе очигледно била много крволочниjа.

Оба професора су врло задубљено испитивала ове остатке, коjи су носили трагове дивљачких зуба и ужасних чељусти. — Наjбоље би било да причекамо с нашом одлуком, рече Челенџер, држећи на колену огроман комад меса. Ова би животиња понаjвише личила на неког од оних тигрова чиjи су зуби као оштрица сабље и коjи се jош налазе на неким мраморним стенама по нашим пећинама; али животиња коjу смо видели била jе, нема збора, већа и подсећала jе више на рептила. Jа бих лично рекао да jе то био jедан алосаурус.



— Или мегалосаурус, рече Самерли. — Како хоћете! У сваком случаjу или jедан или други од два велика диносауруса, чиjа jе породица дала наjстрашниjе типове животињског царства и коjи су ширили страх и трепет на земљи — или чинили част неком музеjу.

И због ове досетке, коjа му се учинила тако духовитом, Челенџер прсну у смех, jер, како ниjе имао много смисла за хумор, заценио би се увек од смеха када год би нека шала, па ма како била груба, прешла преко његових устиjу. — Што мање буке правимо, биће боље, рече лорд Рокстон одсечно. Не знамо ни шта лута овуда око нас. Ако би се ноћашњи другар вратио да нас потражи за доручак, не би било богзна како смешно. Али, каква jе ово мрља на игванодоновоj кожи?

На крљуштавоj сивоj кожи изнад плећа стаjао jе неки необичан црни круг, као да jе био од асфалта. Ни Самерли ни jа нисмо умели да то обjаснимо. Самерли међутим изjави да jе пре два дана на младунцима игванодона видео нешто слично. Челенџер не рече ништа, али се надимао и шепурио као да jе само он могао да одговори, тако да га лорд Рокстон запита. — Ако ми ваша висост допушта да отворим уста, биће ми мило да изразим своjе мишљење, одговори он с упадљивом ирониjом. Нисам навикао да ме ико грди, као што то ваша висост има обичаj да чини. Нисам знао да треба да тражим ваше допуштење да се насмеjем због jедне невине шале.

Наш увредљиви приjатељ умирио се тек после извињења. Наjзад, пошто jе његово самољубље било задовољено, сео jе, али на извесноj раздаљини, на jедно стабло и почео нам говорити тоном као да се обраћа каквоj неукоj гомили: — Слажући се с моjим колегом и приjатељем Самерлиjем, помислио сам да су поменуте мрље збиља трагови асфалта; на овоj висоравни, коjа jе вулканског порекла, свакако постоjи асфалт у течном стању. Jедан, међутим, много важниjи проблем jесте постоjање месождера коjи jе прошле ноћи крвљу прекрио пропланак. Знамо, отприлике, да ова висораван има површину jедног енглеског округа. На овом пространом земљишту борави већ безброj векова известан броj животиња коjе већином припадаjу врсти коjа jе свуда ишчезла. Очевидно jе да су на краjу тако дугог периода ови месождери, коjи су се без препрека умножавали, потпуно уништили све врсте животиња од коjих живе, те су коначно морали да измене своj начин хране или да умру од глади. Међутим, видимо да jе овде све друкчиjе. Из тога можемо закључити да jе природа одржавала равнотежу, ограничаваjући извесним средствима броj ових крволочних животиња. Пред нама jе сада да откриjемо коjи jе то начин и да проверимо како природа делуjе. Све ми се чини да нећемо дуго чекати на прилику када ћемо изблиза моћи да проучавамо ове диносаурусе. — А jа веруjем супротно, побуних се jа. Челенџер само намршти обрве, баш као учитељ када се неки ђак безобразно понаша.

Можда и професор Самерли, рече он, има нешто да примети? И оба професора изгубише се у оним загушљивим регионима високе науке, дискутуjући о

условима и равнотежи у борби за опстанак. Тог jутра нацртали смо мапу jедног дела висоравни и, избегаваjући баруштине с

птеродактилима, пошли не на запад од потока, већ на исток. У том правцу земља jе била тако чудновата, а вегетациjа тако густа да смо jедва корачали.

До сада нам jе Земља Мепла Ваjта показала само своjе ужасе. Па ипак, имала jе и своjе друго лице. Ишли смо тако целог jутра кроз наjлепше дрвеће, код кога jе превлађивала жута и бела боjа, коjе су, према речима наших професора, биле две прабоjе цвећа. На многим местима цело земљиште jе било покривено овим цвећем и наше ноге упадале су до чланака у оваj мекан и чудесан тепих из кога се дизао сладак, продоран и скоро опоjан мирис. Око нас су зуjале пчеле као на енглеским пољима, а изнад наших глава савиjало се од плодова огромно дрвеће, коме jедва да смо знали за име. Било jе довољно да погледамо коjе плодове птице кљуцаjу, па да избегнемо сваку опасност од тровања и да што jе могућно приjатниjе проширимо нашу врсту исхране. Шипражjе кроз коjе смо пролазили било jе избраздано траговима дивљих животиња, а на мочварним местима видео се велики броj чудних отисака, махом од игванодона.

У jедном малом шумарку видели смо неколико ових животиња како брсте; са своjим догледом, лорд Рокстон jе утврдио да и ове, као и оне коjе смо пре гледали, имаjу асфалтне мрље, али на другом месту. Нисмо ни слутили шта то значи.

Мање животиње пролазиле су испред нас, као на пример бодљикаво прасе, мравоjед прекривен крљуштима, дивља шарена свиња с дугачким зубима. Кроз jедан просек између дрвећа, коjи jе откривао падину неког брежуљка, слазили смо за jедан тренутак jедну велику животињу, коjа jе међутим брзо ишчезла. По њеном мрком крзну лорд Рокстон jе закључио да jе jелен, али у овом случаjу гигантских размера, какви се данас ископаваjу из мочавара у моjоj ужоj домовини Ирскоj.

Од оне таjанствене посете, коjу смо доживели оне ноћи, увек смо се у наш логор враћали с неком стрепњом. Овог пута, затекли смо све у реду. Треба да вам испричам велику дискусиjу, коjу смо имали те вечери поводом нашег положаjа и решење до кога смо дошли, jер се догодило да нам се у



почетку Земља Мепла Ваjта чинила много бољом него после неколико недеља истраживања. Дискусиjа jе почела због jедне Самерлиjеве примедбе. Он jе читавог дана био нешто рђаво расположен и ниjе више могао да се уздржи када лорд Џон поче говорити о томе шта сутра треба да радимо. — Оно што треба да радимо данас, сутра и непрестано, рече он, jесте да тражимо начин како да се извучемо из клопке у коjу смо упали. Ви само мислите како да даље продремо у ову земљу, али треба да мислите и на то како ћете изићи одавде. — Згранут сам, господине, рикну Челенџер, да jедан научник може да се бави тако ниским стварима. Ево нас у земљи коjа природњаковим амбициjама отвара наjлепше поље рада откако jе света и века. А ви нам сада предлажете да све то напустимо, тек што смо о свему стекли неко површно знање. Мислио сам много лепше о вама, професоре Самерли. — Требало би да се сетите, одговори jетко професор, да у Лондону имам jедну од наjважниjих катедри и да моj заменик ниjе у стању да ме достоjно наследи. У томе jе разлика између мог положаjа и вашег; jер, колико ми jе познато, професоре Челенџере, ви никада нисте хтели да се примите одговорности образовних функциjа. — Заиста, сматрао бих, рече Челенџер, за обес-већење да ситницама мучим jедан мозак коjи jе способам само за наjвиша и наjоригиналниjа истра-живања; а то довољно обjашњава што сам енергич-но одбио сваки педагошки рад на универзитету. — Та ниjе могућно! подсмешљиво му добаци Самерли. Али лорд Рокстон се брзо умеша. — Признаjем, рече он, да би ми било веома мило да се вратим у Лондон без jош више података о овоj земљи. — Што се мене тиче, никада се не бих усудио, рекох jа, да уђем у реакциjу и да у очи погледам старом Мак Ардлу. (Ви ћете ме, зар не, господине, извинити због моjе искрености?) Он ми никада не би опростио што сам за собом оставио толико изгубљеног материjала. Уосталом, чему све ове препирке, пошто — хтели, не хтели — не можемо да сиђемо? — Наш млади приjатељ, додаде Челенџер, откупљуjе своjе одвећ видно незнање извесном дозом разума. Интереси његовог бедног заната не тичу нас се много, али, као што сам рекао, нисмо у могућности да одавде сиђемо, према томе, свађати се око тога значи само губити снагу. — Губићемо снагу, ако будемо и ма шта друго радили, гунђао jе Самерли преко своjе луле. Допустите ми да вас подсетим да смо, долазећи овамо, имали да испунимо jедну jасно оцртану мисиjу, коjу нам jе поверио скуп Зоолошког института у Лондону, и наша jе дужност била да потврдимо извесна тврђења професора Челенџера. Дакле — морам признати да смо сада у стању да то учинимо. Према томе, наш посао jе завршен. А оно што преостаjе да се уради на овоj висоравни, представља огроман задатак за jедну велику експедициjу, коjа би могла покушати да га оствари само ако би била снабдевена свим потребним материjалом. Ако ми сами преузмемо на себе таj задатак довешћемо у питање и своj повратак и одлучан удео коjи би науци донели наши први резултати. Професор Челенџер jе умео да пронађе начин да нас попне овамо, када нам jе висораван изгледала неприступачна. Сматрам да од њега треба да очекуjемо исту оштроумност и када jе у питању враћање у свет из кога смо дошли.

Признаjем да ми jе Самерлиjево гледиште изгледало сасвим разумно. Челенџер се узбудио при помисли да ће његови неприjатељи остати у заблуди ако не донесе доказе о своjим тврђењима, коjи ће коначно потући њихове сумње. — На први поглед, рече он, проблем силаска са висоравни изгледа нерешив. Међутим, jа веруjем да ће наша интелигенциjа пронаћи неко решење. Готов сам да се сложим с моjим колегом да продужен боравак у Земљи Мепла Ваjта не би сада био оправдан и да ће се питање нашег повратка брзо поставити. Али, одбиjам да напустим ову земљу пре него што jе jош мало проучимо и пре него што будемо у стању да одавде понесемо нешто што би личило на неку мапу.

Самерли се тресао од нестрпљења. — Провели смо два дана у истраживању, рече он, и као географи нисмо далеко одмакли. Потребно jе неколико месеци да се продре кроз jедну тако шумовиту земљу и да се простудираjу односи између различитих краjева. Неки централни врх упростио би нам ствари, или, колико можемо да видимо, цела висораван jе угнута, почев од ивице па у правцу центра. Уколико даље будемо ишли, све ћемо мање имати могућности да видимо општи изглед.

У том тренутку сину ми кроз главу jедна мисао. Сасвим случаjно, поглед ми се зауставио на чворноватом стаблу џингкоа коjи jе изнад нас ширио своjе џиновске гране. Као год што jе своjим гранама у ширину превазилазио друго дрвеће, вероватно га jе надмашивао и у висину, иако jе перифериjа висоравни била уздигнута. Зашто се са овог дрвета, као са неке куле, не би видео цео краj? Некада, док сам се jош као дечко играо у Ирскоj, нико се вештиjе и смелиjе од мене ниjе могао успузати на дрво. Из тога бих и данас могао да даjем часове своjим пратиоцима, мада су они били вештиjи када jе требало да се пењемо уз стење. Довољно jе да се само дочепам прве гране, и не бих био jа, ако се не бих попео до врха. Ова моjа идеjа би одушевљено примљена.



— Наш млади приjатељ, рече Челенџер чиjи су се образи заокруглили као две румене jабуке, способан jе за верање коjе себи не би могао да допусти човек пуниjег и солидниjег стаса. Дивим се његовоj одлуци. — Тако ми неба, младићу моj, погодили сте наjглавниjу ствар! додаде лорд Рокстон лупкаjући ме по рамену. Како се тога раниjе нисмо сетили? Просто несхватљиво! Али, имамо само jош jедан сат дневне светлости. Па ипак, то jе довољно да одозго донесете jедну на брзу руку нацртану општу скицу. Пренесимо до дрвета ове сандуке с мунициjом, а jа пристаjем да вас подигнем до прве гране.

Стоjећи на сандуцима, лагано ме jе дизао дуж стабла, када ме Челенџер своjом дебелом руком тако гурну да ме jе скоро бацио на дрво. Ухватио сам се за грану и помажући се рукама и ногама успео сам наjзад да клекнем на грану. Изнад мене дватри снажна огранка била су распоређена као пречаге на степеницама, па сам се пео провлачећи се брзо кроз грање, све док из вида нисам изгубио земљу и испод себе видео само лишће. С времена на време наилазио сам на понеку препреку. На пример, морао сам да се хватам за понеку пузавицу, коjа jе била висока осам до десет стопа. Како jе моjе пењање текло у наjбољем реду, учинило ми се да чуjем Челенцерово рикање као из неке далеке дубине. Међутим, кад сам подигао поглед, нисам могао приметити да се лишће нада мном проређуjе. На jедноj грани, за коjу сам се ухватио, висио jе jедан бокор неке паразитне биљке, и кад сам се нагнуо да видим шта има унутра умало што нисам пао од изненађења и ужаса.

На даљини од jедно две стопе издигла се нека глава. Биће коме jе ова глава припадала било jе дотле скривено густим лишћем, и истовремено jе учинило исти покрет као и jа; његово лице jе било људско лице; више jе подсећало на човека него и на jедног маjмуна кога сам познавао: дугачко, беличасто, бубуљичаво, са спљоштеним носем, са веома истуреном доњом вилицом и огрлицом од крутих длака око браде. Очи испод густих обрва сиjале су неком крволочношћу, а уста, коjа су се отварала као да су промрмљала неку псовку, показала су шиљате и повиjене очњаке. За тренутак, прочитао сам у овим гадним очима коjе су ме посматрале, мржњу и претњу. Затим, хитро као муња, прелете преко њих израз страха. Лице се загњури, гране су пуцале и ломиле се, тако да сам jедва имао времена да спазим jедно космато тело, чиjе су дуге длаке подсећале на црвену свињу. И све се изгуби у кршењу гранчица и лишћа. — Шта се десило? довикну ми одоздо лорд Рокстон. Надам се, ништа неприjатно. — Jесте ли видели? одговорих држећи се обема рукама за грану док су ми сви живци дрхтали. — Чули смо само неко велико падање, као да сте се омакли са дрвета. Шта jе то било?

У узбуђењу у коjе ме jе довела узнемируjућа и изненадна поjава овог човека-маjмуна, питао сам се да ли ниjе боље да одмах сиђем и да то саопштим своjим друговима. Али, био сам већ тако високо на дрвету да ме jе било срамота да не одем до врха.

После дуге паузе, коjа ми jе била потребна да прикупим храброст, наставио сам да се пењем. Jедна трула грана сломила се пода мном и за тренутак сам остао висећи и држећи се рукама за горњу грану, али, углавном пузао сам се без тешкоћа. Мало по мало, лишће се поче проређивати; ветар ми jе шибао лице и jа осетих да се налазим изнад осталог дрвећа у шуми. Па ипак, нисам хтео да гледам око себе све док се не попнем на врх, те сам се све брже верао, док наjзад нисам осетио да се последње гране пода мном савиjаjу. И ту, пошто сам се сместио узjахавши jедну грану и љуљаjући се, почех се дивити панорами.

Сунце jе залазило за обзорjем, вече jе било необично ведро и тихо и могао сам видети целу висораван. Личила jе на овално корито; била jе дугачка око тридесет миља, широка двадесет, а jезеро коjе се налазило у средини могло jе имати у обиму две миље. То изразито зелено и красно jезеро, оивичено треком, испресецано наслагама песка, изгледало jе при заласку сунца као посуто златним варницама. Тамне прилике, коjе су биле сувише велике за алигаторе и одвећ дугачке да помислим да су чамци, теглиле су се на песковитоj обали. Помоћу догледа утврдио сам да се крећу, али нисам могао утврдити шта су.

Са ивице висоравни на коjоj смо се налазили, шуме на пропланку спуштале су се пет до шест миља ка централном jезеру. Баш испод своjих ногу опазио сам пропланак са игванодонима, а мало даље jедну округлу jаму међу дрвећем; била jе она баруштина са птеродактилима. Страна висоравни коjу сам гледао пружила ми jе сасвим различити изглед: спољње базалтне стене понављале су се у унутрашњем делу; изнад шумовитих падина стварале су стрм зид, висок отприлике двеста стопа; а при дну овог црвенкастог зида, скоро близу земље, спазио сам помоћу догледа известан броj црних рупа, коjе су свакако биле пећински отвори; пред jедном од тих рупа видео сам нешто бело, што нисам могао да распознам. Сунце jе увелико било зашло док сам посматрао облик ове висоравни, и одустао сам тек када jе пала ноћ и када више



нисам могао да видим ниjедан детаљ. Тада сам сишао. Моjи другови су ме с нестрпљењем чекали. Овога пута, сва заслуга овог подухвата припадала jе мени. Сам сам се тога сетио и сам га остварио. Мапа коjу сам направио уштедиће нам бар месец дана лутања по непознатом краjу, као и многе опасности. Сви су ми свечано стегли руку. Али, пре него што су почели да разгледаjу карту, испричао сам им сусрет са човеком-маjмуном. — Вребао нас jе свакако jош откако смо дошли, рекао сам jа. — Откуда знате? упита лорд Џон. — Осећао сам непрестано да нас одозго неко неприjатељски вреба. Рекао сам вам jедном, професоре Челенџере. — Наш млади приjатељ ми jе збиља нешто слично рекао. Он jе jедини међу нама коjи, захваљуjући свом келтском пореклу, може нешто слично осетити. — Теориjа телепатиjе... рече Самерли, набиjаjући лулу. — Далеко би нас она одвела данас — одлучи Челенџер. Него, поче он тоном владике коjи држи недељну проповед, jесте ли приметили да ли jе то биће могло да савиjе палац према длану? — Нисам, одговорих jа. — Jе ли имало реп? — Ниjе. — Да ли се и ногама хватало? — Сумњам да би се могло тако брзо спустити низ дрво да се ниjе држало и ногама. — Ако грешим ви ћете већ бити љубазни да ме исправите, професоре Самерли, али мени се чини да у Jужноj Америци живи тридесет шест врста маjмуна; не зна се, међутим, за маjмуне антропоиде. Па ипак, држим да и они овде живе; али то не може бити нека врста горила, jер се гориле налазе само у Африци и на Ориjенту. (Пожелео сам да додам, гледаjући професора, да сам бар jедног његовог блиског рођака видео у Лондону.) Оваj тип маjмуна има неку безбоjну браду и баш та последња црта доказуjе да проводи дане на дрвећу. Питање jе сада да ли jе биће коjе jе видео наш млади приjатељ ближе човеку или маjмуну; овом потоњем случаjу, могло би се донекле констатовати да смо нашли оно што се вулгарно назива ,,несталим беочугом". Наш jе задатак да што пре расветлимо оваj проблем. — Ни наjмање, одговори Самерли нагло. Пошто сада, захваљуjући интелигенциjи и окретности г. Мелона (цитирам његове сопствене речи) имамо карту ове висоравни, наша jе дужност да што пре потражимо излаз и да се што пре одавде изгубимо. Имаћемо доста тога да испричамо од оног што смо видели, а што се тиче истраживања, оставимо то другима. Сви сте се у томе сложили пред г. Мелоном, пре него што смо добили карту. — Па нека буде! рече Челенџер. Признаjем да ћу бити мирниjи оног дана када наши приjатељи сазнаjу резултат наше експедициjе. Али, како ћемо одавде изићи, поjма о томе немам. Међутим, никада се jош нисам нашао ни пред jедним проблемом коjи моj проналазачки дух не би могао решити; већ од сутра ћу почети да се бавим питањем нашег спуштања са ове висоравни.

Остали смо на том обећању; и jош исте вечери, при светлости ватре и jедне свеће, израдили смо прву мапу непознатог света. Свака поjединост коjу сам горе на дрвету са осматрачнице овлаш назначио била jе тачно забележена. У jедном тренутку Челенџерова оловка лебдела jе над нацртаним jезером. — Како ћемо га назвати? упита он. — Зашто не искористите ту прилику да овековечите своjе име? рече Самерли са своjом уобичаjеном ирониjом. — Надам се, господине, одговори Челенџер строго, да ће потомство запамтити моjе име по другим способностима. И последња незналица може да своjе име натури некоj планини или реци. Спомене такве врсте остављам другима.

Самерли jе с киселим осмехом припремао нов напад; али се умеша сер Џон Рокстон. — Ви, младићу, обрати ми се он, треба да крстите ово jезеро. Ви сте га први видели и, тако ми неба, ако се вама свиди да га назовете Jезеро Мелон, нико нема права да вам то оспори. — Наравно, одобри Челенџер. Нека наш млади приjатељ сам изабере име овом jезеру. — Онда, рекао сам црвенећи, назваћу га Jезеро Гледис. — Зар не налазите, рече Самерли, да би име Централно Jезеро боље звучило? — Више волим Jезеро Гледис.

Челенџер ме jе, климаjући подсмешљиво своjом великом главом, симпатично погледао. — Нека буде Jезеро Гледис! закључи он. Деца увек остаjу деца!

XII ОПАСНОСТИ ИЗ НОЋИ

Казао сам — или сам можда заборавио да кажем, jер ми се памћење руга у последње време — да сам блистао од гордости, када сам чуо да ми ова три позната човека захваљуjу што сам, ако не спасао а оно бар побољшао ситуациjу. Како сам био наjмлађи у групи, и то не само по годинама већ и по искуству, карактеру, знању и по свему што човека чини човеком, остаjао сам дотле у сенци. И сада



сам изишао на светлост! Загреjала ме jе ова мисао. Кобна гордост, коjа jе претходила паду! Потпирила jе само моjе самопоуздање, да ме jош исте ноћи увуче у ужасну пустоловину! И сад jош не могу да се тога сетим а да ми срце не залупа.

Узбуђен више него што jе требало догађаjима тога дана, никако нисам могао да заспим. Самерли jе био на стражи; видео сам како се над ватру савиjа његова угласта и смешна силуета. Држао jе пушку на колену, а његова козjа брада дрхтала jе при сваком покрету главе. Лорд Џон jе мирно спавао, замотан у своjу jужноамеричку врећу. Од Челенџеровог хркања тресла се цела шума. Пун месец блистао jе на небу. Ваздух jе био свеж. Каква ноћ за шетњу! И одjедном ми сину кроз главу: ,,3ашто да не?" Претпоставимо да се кришом извучем из логора и одем чак до централног jезера и да се вратим до доручка са неким добрим информациjама, зар ме моjи другови не би jош више ценили као достоjног помоћника? Иако би упркос свему Самерлиjево мишљење преовладало, нарочито ако бисмо пронашли начин да сиђемо одавде, зар не бих ипак донео у Лондон обавештења о унутрашњости висоравни из прве руке, пошто сам пре од свих осталих продро до њеног центра? Мислио сам на Гледис; сећао сам се њених речи о подвизима; чинило ми се да их jош чуjем. Исто тако, мислио сам и на Мак Ардла! Какав чланак за новине! Какав основ за кариjеру? При првоj згодноj прилици наименоваће ме за ратног дописника! Зграбио сам пушку и живо уклањаjући жбуње коjе jе затварало улаз у нашу „зерибу" изишао сам из логора. Бацио сам последњи поглед на Самерлиjа, коjи jе у своjству бедног стражара спавао клатећи се поред ватре као каква механичка лутка.

Нисам превалио ни сто jарди, када се покаjах због своjе смелости. Мислим да сам већ негде у писмима обjаснио: имао сам и сувише маште да бих био истински храбар, али оно што jе било jаче од мене, беше страх да не испаднем кукавица. И то ме jе гурнуло напред. Не бих се могао вратити ако ништа не учиним. Па, чак, и ако моjи другови не примете моj нестанак, чак и ако никада не дознаjу за моjу слабост, неподношљиви стид ће ми лежати на срцу. Па ипак, дрхтао сам при помисли у какав сам положаj себе довео; дао бих све што имам да се часно из овога извучем.

Шума jе изгледала страшно. Дрвеће jе било тако збиjено да лишће ниjе пропуштало ниjедан зрак месечине, и наjвише што сам могао с времена на време видети било jе мало парче звезданог неба иза неке филигранске гране. Очи су ми се мало-по-мало навикавале на мрак, тако да сам почео да разликуjем извесне ступње помрчине. Између црнила на дрвећу, од коjих су понека тамно оцртавала своjе облике, зjапило jе као чељуст пакла jош неко дубље црнило; тако, при пролазу се нисам могао уздржати од ужасног дрхтања. Мислио сам на крике мученог игванодона, на оно ужасно и очаjно jечање од кога се орила сва шума. Сетио сам се балаве, бубуљичаве, натекле њушке, коjу сам само за тренутак видео на светлости буктиње коjу jе запалио лорд Рокстон. Налазио сам се на ловишту овог грозног, непознатог чудовишта, и сваког тренутка могло jе из мрака скочити на мене. Застао сам и зграбивши jедан метак почео сам да пуним пушку; али кад сам додирнуо цев, крв ми се следила; уместо карабина, узео сам двоцевку!

Поново сам осетио помамну жељу да се вратим, али, попуштаjући пред разумом, умањио бих своj углед. Моjа се таштина узбунила. Нисам могао, нисам смео да попустим. Наjзад, пред опасностима коjима сам се излагао, ништа ме боље не би одбранио карабин од ловачке двоцевке. Ако се вратим у логор да променим оружjе, не могу уображавати да ћу неопажено ући из логора. Затражиће ми обjашњење: и моjа намера неће имати никакве важности. Брзо сам савладао своjе колебање и одлучивши се, храбро сам кренуо напред држећи испод руке пушку с коjом нисам знао шта да радим.

Ако jе шума била пуна jезиве таме, колико jе тек jезивиjа била бела и мирно просута месечина по пропланку игванодона! Скривен иза jедног жбуна гледао сам унаоколо нећу ли видети неку од оних великих животиња. Можда су се одселиле после драме у коjоj jе настрадала jедна од њих. У тоj сребрнастоj ноћноj магли ништа се ниjе покретало. Усудих се наjзад, журно пређох пропланак, с намером да са друге стране жбуња пронађем поток коjи ће ми послужити као вођа, као љубазан и охрабруjући друг, чиjе ме jе весело жуборење подсећало на малу реку из моjе домовине када сам као дете ноћу пецао пастрмке. Држећи се само њега стићи ћу до jезера и вратићу се у логор. Често сам га губио из вида због густог жбуња; али у ушима ми jе непрестано бруjао његов жубор.

Силазећи низ падину, шума се проређивала; често jе, мало-помало, замењивало местимично велико дрвеће. Ишао сам, дакле, доста брзо и могао сам да видим, а да не будем опажен. Недалеко од баруштине птеродактила, jедан од њих, дугачак око двадесет стопа, нагло се дигао, ни сам не знам одакле, суво лупнувши крилима и полетевши. Када jе изишао на месечину, његова опнаста крила постала су сасвим прозрачна, тако да jе лично на летећи костур у белини ове ведре тропске ноћи. Шћућурио сам се у жбуње, jер сам из искуства знао да би само jедан његов крик био довољан да против мене узбуни сто мужjака; и причекавши да поново слети, кренуо сам даље.

Ноћ jе била не може бити тиша, али убрзо сам стекао утисак неког потмулог хуjања, неког непрекидног мумлања испред мене. Уколико сам више ишао напред мумлање jе било гласниjе и ближе; а када бих, напротив, застао, и оно jе застаjало. Подсећало jе на кључање воде у великом лонцу. Убрзо сам схватио шта jе по среди: на средини jедне ливадице открио сам jедно jезеро, или, боље рећи - jер ниjе било веће од водоскока на Трафалгар скверу — jедан рибњак чиjа се површина,



црна као катран, дизала и падала ствараjући крупне мехуре. Изнад њега ваздух jе светлео од топлоте, а земља унаоколо пекла ме jе кад сам ставио руку на њу. Било jе очигледно да се вулканске снаге, коjе су пре толико векова уздигле ову висораван, нису сасвим угасиле. Већ сам овде-онде опазио под буjном вегетациjом коjа jе покривала црне стене, како вире из земље и наслаге лаве; али ово асфалтно jезеро у шипражjу био jе знак непрекидне активности на ивици старог кратера. Уосталом, нисам имао довољно времена да га испитуjем, ако сам хтео да се рано вратим у логор.

Колико ме год буде служило памћење, оваj ће смео подухват бити jедна од моjих наjгорих успомена. При већоj светлости, крио сам се идући кроз сенку; кроз жбуње сам продирао пузећи, заустављао сам се са сваким откуцаjем срца и често су гране пуцкетале при пролазу какве дивље животиње. Непрекидно су се поjављивали и нестаjали неки облици, велике, неме и таjанствене прилике, коjе су изгледале као да имаjу ноге од памука. Заустављао сам се сваки час са намером да се вратим, али таштина, jача од страха, гурала ме jе ка циљу коjи себи беjах поставио.

На мом часовнику било jе тачно jедан када сам наjзад кроз грање опазио светлуцање воде, и десет минута касниjе пробно сам се кроз треку, коjа jе окружавала централно jезеро. Умирући од жеђи, легао сам на земљу и напио сам се воде: била jе питка и свежа. Широка путања покривена траговима показивала jе да jе то пут коjим животиње долазе на поjило. Ту, сасвим покраj обале, лежао jе jедан усамљен блок лаве; попео сам се на њега, могући одатле да слободно гледам у свим правцима.

Прва ствар коjу сам видео испунила ме jе чуђењем. Рекао сам већ да сам с врха дрвета опазио, на зиду унутарње стене, известан броj тамних jама, коjе су личиле на пећинске отворе. Посматраjући ову исту стену, опазио сам овога пута са свих страна светлосне колутове, румене и округле као окна на броду у мраку. За тренутак ми се учинило да видим како сиjа лава и поверовао сам да вулкан ради затим сам, размисливши, схватио да се ова поjава не дешава горе у стенама, већ доле у шупљини висоравни. Шта ли могу да значе ове румене пеге? Jедна невероватна ствар, али извесна: оне су значиле ватре у пећинама, коjе jе запалила човечиjа рука. Значи да jе на висоравни било људи! Ето сjаjног оправдања за ову моjу ноћну шетњу! И какве ћу вести донети у Лондон!

Дуго сам посматрао треперење ове светлости. Чак и на раздаљини од десет миља, колико сам бар по моме рачуну био далеко, савршено сам видео како жмиркаjу и како се помичу пламени jезици, када би неко прошао испред њих. Шта све не бих дао да се привучем до њих, да их изблиза видим да бих могао боље обавестити своjе другове о изгледу и начину живота тих људи коjи живе на jедном тако необичном месту. За неко време ограничићу се на оваj моj проналазак; али очигледно, нисмо могли напустити висораван док ову ствар не расветлимо.

Jезеро Гледис, моjе jезеро, пружало се преда-мном као сjаjно огледало у коме jе блистао месец. Ниjе било дубоко, jер су на многим местима из воде провиривали спрудови. На површини се поjављивао живот, час у виду кругова и набора, час jе понека сребрнаста риба искакала из воде и неко чудовиште пролазило, испупчивши леђа боjе иловаче. На jедном острвцету гегала се нека врста големог лабуда, с великим телом и дугачким и гипким вратом. За тренутак, спазио сам како се његов врат извио и глава издигла, а затим се цео загњурио.

Jедан ближи призор привукао jе моjу пажњу. Скоро испод моjих ногу, две животиње, сличне огромним бразилским оклопницима, дошле с? на поjило. Сагнуте, локале су воду, а њихови узани jезици личили су на црвене траке. Jедан џиновски jелен с разгранатим роговима, jедна величанствена животиња с краљевским држањем, дошао jе са своjом кошутом и младунцима и пио покраj оклопника. Нигде не постоjи оволики jелен, jер све остале врете коjе сам видео не би му допрле ни до плећа. Наjедном jе чуо неко опасно рзање и побегао у трску са своjом породицом, док су оклопници утекли на другу страну: нека нова, страшниjа животиња долазила jе стазом.

За тренутак сам се упитао где сам видео ову наказну животињу, ова округла леђа, начичкана троугластим шиљцима, ову смешну птичjу главу, коjа jе скоро додиривала земљу. Затим сам се сетио; познао сам стегосауруса, кога jе Мепл Ваjт нацртао у своме албуму и коjи jе први пробудио Челенџерову радозналост. Ето, можда jе уметник срео баш таj исти примерак. Земља се тресла под овом животињом, а звук њеног локања одjекивао jе у ноћноj тишини. Пет минута стаjала jе тако близу оног блока лаве на коме сам jа био, да сам готово додиривао њен ужасни чешаљ на леђима; наjзад се тешко протегла и изгубила међу стењем.

Погледао сам на сат: било jе два и тридесет, краjње време да се вратим. Ниjе ми било тешко да пронађем правац, jер сам се увек држао леве стране потока, коjи се уливао у централно jезеро преко неког стења, скоро на месту где сам се сагао да пиjем воду. Кренуо сам, дакле, у логор врло



расположен, jер сам осећао да сам направив добар посао и да се враћам с пуно лепих новости. Оно што jе у свему било наjважниjе, то jе, разуме се, било откриће оних осветљених пећина: у њима се очевидно крила раса троглодита. Штавише, могао сам сада о централном jезеру говорити са извесним знањем; могао сам тврдитjи да необична бића бораве у њему и да различити облици из првобитног живота, коjи су нам jош непознати, вршљаjу по његовоj обали. Размишљао сам тако идући да jе мало људи на свету у току jедне ноћи толико допринело људском знању као jа.

Занесен таквим мислима, журно сам се пео уз падину и баш кад сам стигао на пола пута до логора, допро jе до мене неки шум, коjи ме одмах подсети на моj положаj. Био jе то неки необичан шум, истовремено и хркање и мумлање, нешто ниско, дубоко и претеће, што jе одавало присуство неке звери. Пожурио сам. Тек што сам превалио пола миље, када се оваj шум понови, jош увек иза мене, али сада jачи и jош опасниjи. Значи да ме jе звер у стопу пратила. Срце ми престаде да куца, тело ми се следило, а коса накострешила. Што се чудовишта коjа живе на овоj висоравни кољу између себе, то спада у њихову борбу за опстанак; али да нападаjу jедног савременог човека и да биће коjе jе доказало своjу надмоћност постане њихов плен, та ме jе помисао испуњавала страхом и мучила. Одмах сам се сетио оне страшне визиjе коjа као да jе дошла са дна Дантеовог пакла, оне њушке с крвавом пеном коjу jе буктињом осветлио сер Џон. Колена су ми клецала. Зауставио сам се и окренувши се погледао разрогаченим очима пут обасjан месечином. Нисам опазио ништа сем сребрнастих простора измећу бокора жбуња. Свуда jе владала тишина. Али у тоj тишини по трећи пут се зачуло jош jезивиjе, jош страшниjе и ближе мумлање.

Више ниjе било сумље: неко ме jе гонио и сваког тренутка гонилац ми jе био све ближи. Стао сам као укопан, лутаjући погледом по околини. И, одjедном, видех на другом краjу

пропланка, куда баш беjах прошао, како се размиче грање и како jедна велика сенка излази скачући на месечину. Кажем скачући, jер се ова звер кретала као кенгур, усправно на задњим снажним шапама, док jе предње шапе држала савиjене на грудима. Био jе висок као усправљен слон, али и поред све своjе величине кретао се врло брзо. Због његовог облика помислио сам наjпре да jе игванодон, за кога сам знао да jе безопасан. Али, ма колико да сам био незналица, нисам се дуго заваравао. Оваj ниjе имао онако безазлену главу, коjа jе подсећала на jеленову, као оне животиње са три прста коjе су мирно брстиле лишће. Напротив, његова широка пљосната глава подсећала jе на огромну жабу; била jе то баш она иста глава коjа нас jе онако препала у логору. Његов зверски крик, његово енергично гоњење, уверили су ме да пред собом имам jедног од наjвећих месождера диносауруса, jедну од наjстрашниjнх животиња коjа jе икада ходала тлом наше планете. Отприлике сваких двадесет jарди спуштао се на предње шапе и њушкао земљу. Тра-жио jе моj траг. За тренутак би га изгубио. Затим, кад би га наново нањушио, скакао jе путем куда сам већ прошао.

И данас jош не могу да се сетим те море а да ми грашке зноjа не облиjу чело. Шта сам могао да радим? Моjа пушка ниjе била ни од какве помоћи. Очаjним погледом тражио сам неку стену, неко дрво; али, налазио сам се у сред шумарка коjи ниjе надвисивало ни обично дрво, мада сам знао да би животиња коjа ме jе гонила била у стању да га лако ишчупа из корена. Jедини ми jе, дакле, спас био у бекству. Неjеднако и испресецано земљиште отежавало jе ход. Али, лутаjући избезумљеним погледом на све стране, спазио сам изненада пред собом jедну утабану стазицу; у току наше експедициjе приметили смо већ неколико оваквих стаза, коjе су направиле дивље животиње. Ова ми jе могла пружити спас, ако ме само ноге послуже. И исправивши пушку, полетео сам у трку да превалим пола миље, какву никада дотад нисам учинио, нити ћу вероватно икада сличну учинити. Болели су ме сви удови, гушио сам се остаjући без даха, али гоњен страхом трчао сам, трчао, трчао. Наjзад сам стао, не могући даље ни корака, док ми jе изненадно ломљење шибља, цепање, бат џиновских ногу, страховито снажно дисање наjављивало приближавање овог чудовишта. Стигло ме jе. Изгубљен сам.

Какву сам то лудост учинио што нисам раниjе почео да бежим? Дотле га jе водно само његов њух и ишао jе врло лагано; али, звер ме jе опазила кад сам кренуо стазом, и да ме не изгуби пошла jе за мном. На jедном завиjутку опазио сам jе како се приближава у великим скоковима. Месечина jе обасjавала његове подбуле очи, огромне зубе у отвореним чељустима и канџе кратких и снажних предњих шапа. Вриснуо сам од страха и бесомучно jурнуо стазицом. Његов задихани врео дах био jе све ближи. Сваког тренутка очекивао сам његове шапе на раменима. Изненада, зачу се нека ломњава. Осећао сам да падам у понор. Све се замрачило.

Када сам се повратио из несвести — коjа, мислим, ниjе траjала дуже од неколико минута — осетио сам задах трулежи. Кроз мрак сам пружио обе руке и jедна jе пала на неку кост, а друга на неку велику гомилу за коjу бих рекао да jе било месо. Изнад моjе главе мали круг звезданог неба показао ми jе да се налазим у jедноj jами. Тешком муком сам устао и почео да пипам око себе. Укрутио сам се, све ме jе болело од главе до пете, али сам наjзад могао да покренем удове и да савиjем зглобове. Мало-помало, мисли су ми се разбистравале и почех се и присећати свог пада. Са ужасом сам подигао поглед, уверен да ћу на све блеђем небу спазити лице оног чудовишта. Ниjе га било ту. Никакав се шум ниjе чуо. Тада сам по мраку почео да се окрећем, лагано, покушаваjући да схватим шта би могла представљати ова jама, коjа ме jе на срећу прогутала.



Њени зидови су били стрми, а дно jе могло бити широко двадесет стопа. То дно jе било покривено комадима меса, коjе jе било у последњем ступњу распадања, труjући ваздух. Пипаjући по овоj трулежи, наишао сам на неки чврст предмет коjи ми jе дао на знање да се на средини jаме налазио jедан чврсто забоден колац. Изгледао jе тако висок, да нисам могао руком да додирнем његов врх, мада ми се учинило да jе намазан нечим масним. Изненада сам се сетио да у џепу имам кутиjу с воштаним шибицама. Креснуо сам jедну и при њеноj светлости стекао сам потпуну представу о jами у коjу сам упао. Нисам се преварио. Била jе то клопка, и то клопка коjу jе направила човечjа рука. Колац у средини био jе висок девет стопа, веома заоштрен на горњем краjу и црн од крви животиња коjе су се на њега биле натакле. Разбацани остаци на дну припадали су жртвама, коjе су искомадали да би ослободили колац, са намером да се нека друга животиња намами. Челенџер jе тврдио да човек не може да живи на овоj висоравни, jер има слабо оружjе да се одбрани од чудовишта, коjа гамижу овуда; па лепо, ово говори управо обратно. Пећине с ниским отворима у коjима стануjе човек пружаjу му сигурно склониште, у коjе велике животиње не могу да продру. Међутим, захваљуjући развиjеном мозгу, човек jе измишљао ове вучjе jаме постављене на стазама где су пролазиле ове животиње и помоћу њих уништавао их jе упркос своj њиховог окретности и снази. Човек jе остаjао господар.

Успузати се уза стрми зид захтевало jе само мало гипкости; али, jа сам дуго размишљао да ли да се опет изложим истом нападу, коjи умало ниjе био смртоносан. Нисам могао знати да ли се у наjближем жбуњу не криjе можда нека заседа?

Ипак сам се осмелио, сетивши се Челенџеровог разговора са Самерлиjем. Обоjица су тврдила да та чудовишта тако рећи немаjу мозга и да у узаним шупљинама њихових лобања нема места за интелигенциjу. Ишчезли су са земље само због своjе глупости, коjа их jе спречила да се прилагоде променама у условима живота.

Ако ме jош вреба животиња коjа ме jе гонила то jе могло значити да jе свесна онога што ми се догодило и да jе у стању да до извесне мере схвати положаj у коме се налазим. Зар не би, ипак, било боље да претпоставим да би се jедна животиња без мозга радиjе повела за своjим зверским инстинктом и да jе након мог нестанка престала да ме гони, кренувши, после кратког изненађења, да тражи неки други плен? Успузао сам се на ивицу jаме. Звезде су се гасиле, небо се беше забелило, а свеж jутарњи ваздух миловао ме jе по лицу. Ни моjе очи ни моjе уши нису приметиле ништа што би сдавало присуство мог неприjатеља. Извукао сам се лагано из рупе, сео на земљу и остао тако извесно време, спреман да сваког тренутка наново скочим у jаму, на први знак опасности. Затим, охрабрен тишином коjа ме jе окруживала и свањивањем, кренуо сам напред и пошао стазицом коjом сам био дошао. У пролазу сам дигао своjу пушку и идући даље поново сам избио на поток коjи ми jе служио као путоказ, па сам пожурио у правцу логора, осврћући се уплашено с времена на време уназад.

Далеки оштар пуцањ пушке изненада jе одjекнуо у тишини. Зауставио сам се и ослушнуо: други се пуцањ ниjе чуо. За тренутак сам се са зебњом упитао да се нека опасност ниjе изненада сручила на моjе другове. Али, тада ми jе пало на ум jедино jедноставно и природно обjашњење: већ jе увелико свануло; несумњиво jе да су приметили моj нестанак; вероватно jе да су помислили да сам залутао у шуми, па су желели да ми тим пуцњем покажу правац. Додуше, били смо се чврсто зарекли да се пушкама служимо само у великоj невољи; али, сви разлози беху отпали пред опасношћу, у коjу сам jа можда био запао. Требало jе, дакле, да што пре одагнам забринутост коjу сам им приредио.

Мртав уморан, ишао сам спориjе него што сам желео; наjзад сам ипак стигао у краj коjи сам познавао. С леве стране налазиле су се баруштине са птеродактилима, а испред мене био jе пропланак игванодона. Прошавши кроз последњи заклон дрвећа коjи ме jе раздваjао од Тврђаве Челенџер, радосно сам узвикнуо да обрадуjем и разуверим своjе другове. Нико ми ниjе одговорио. Та тишина ме jе следила. Почео сам да трчим. „Зериба" jе изгледала иста као што сам jе оставио, али су врата била отворена. Jурнуо сам унутра. Хладна jутарња светлост обасjала jе грозан призор: сав наш пртљаг био jе растурен по поду; у логору ниjе било никога; покраj неколико жижака коjи су тињали у пепелу, jедна локва крви беше обоjила траву.

За тренутак сам се занео од овог потреса, те умало нисам изгубио свеет. Сећам се, неjасно, као што се човек сећа ружног сна, да сам лудачки запомагао док сам jурио кроз тамну шуму, али све те тамне сенке остале су мирне. Помисао да можда никада више нећу вндети своjе другове доводила ме jе до очаjања, као и то да сам напуштен, сасвим сам, без икаквих могућности да се вратим у своj свет. У овоj земљи страшне море требало jе да живим и да умрем! Дошло ми jе да чупам косу и да челом ударам у земљу. Тек сада сам схватио колико сам се био навикао да се на друге ослањам, на Челенџерово непоколебљиво поверење, на ауторитет и духовиту хладнокрвност лорда Рокстона. Без њих сам личио на дете неспособно да се само снађе. Нисам знао на шта да се одлучим, ни на коjу страну да се окренем.

После извесног времена, док сам запањено стаjао и клатио се, покушао сам да замислим катастрофу коjа се десила. По жалосном изгледу логора закључио сам да jе био нападнут; пуцањ пушке означавао jе тренутак напада; пошто jе само jедан метак био испаљен, значи да се цела ствар



одиграла у магновењу. Пушке су лежале по земљи и jедна од њих, пушка лорда Рокстона, имала jе jош у цеви jедну празну чауру. Челенџерова и Самерлиjева ћебад, прострта покраj ватре, показивала су да су у тренутку напада обоjица спавали. Садржина наших сандука с намирницама и мунициjом била jе побацана по земљи у ужасном нереду; наши фотографски апарати и касете вукли су се по трави; али и поред свега тога, ниjедног предмета не беше нестало. Значи да jе ову несрећу требало приписати животињама, а не људима, jер би људи при пролазу све покупили.

Али, шта се десило са моjим друговима, ако су их напале животиње или нека страшна звер? Нека крволочна животиња, кољући их, оставила би бар неки део њих. . . Међутим, ту jе и она грозна крвава локва. Неко чудовиште, као оно што ме jе гонило однело би своjу жртву као мачка миша, а остали би у том случаjу потрчали за њим; али, они би у том случаjу понели и своjе пушке. Што сам више мислио, све сам мање успевао да пронађем вероватно обjашњење. Тражио сам по шуми на све стране ма какав траг коjи би ми помогао да дођем до неког закључка. Наjзад сам се чак изгубио у шуми и пун сат лутао сам, док неком срећом нисам поново нашао пут за логор.

Наjзад ми jе синула jедна мисао, коjа ме jе мало охрабрила. Нисам био сам у свету. У равници, у подножjу стена, на домаку мога гласа, чекао jе верни Замбо. Стигао сам до ивице провалиjе и погледао. Наравне, био jе тамо покраj ватре, завиjен у покриваче. Али, на своjе велико изненађење, опазио сам jош jедног човека како седи преко пута њега. Срце jе хтело да ми искочи од радости, jер сам наjпре поверовао да jе неко од моjих другова успео да сиђе. На жалост, убрзо сам се разочарао. Сунце, коjе се рађало, обасjало jе кожу овог човека. Познао сам jедног Индиjанца. Повиках из свег гласа, машући марамицом. Замбо се одмах диже, одговори ми знаком руке и поче да се пење уза стену; убрзо, стоjећи недалеко од мене, са пуно страха саслушао jе моjу причу. — Свакако њих ђаво однети, господин Мелон. Ви овде у земљи ђавола. Он узети све вас. Ако мени веровати, ви сићи брзо, брзо, или сви страдати. — Али, како да сиђем, Замбо? — Ви ишчупати лозе, господин Мелон. Ви мени бацити, затим jа везати за дрво и направити мост. — И на то смо мислили. Али, овде нема тако чврсте лозе. — Онда ви пошаљете за конопце. — Али кога? И где? — У индиjанским селима. Индиjанска села увек имати кожне конопце, много. Jа имати jедан Индиjанац. Ви га послати. — Ко jе таj човек? — Jедан од наших. Други њега тући, покрасти. Онда он доћи овамо, код нас. Он моћи понети jедно писмо, донети вама конопац. . . Све што треба.

Да однесе jедно моjе писмо? Зашто да не? Можда ће заиста донети неко средство за спасавање; у сваком случаjу, захваљуjући њему нисмо узалуд жртвовали своjе животе, пошто ће наши приjатељи у Енглескоj дознати шта смо учинили за науку. Имао сам већ два готова писма, а у трећем ћу описати данашњи доживљаj. Одлучих се да га напишем и да га по Индиjанцу пошаљем са остала два. Према томе, наредио сам Замбу да дође увече, а затим сам, пун жалости провео дан у описивању пустоловина од прошле ноћи. Такође сам написао и jедно писмо на адресу првог белог трговца или капетана брода, коjе моj Индиjанац буде срео на свом путу, молећи га да нам пошаље конопце пошто од тога зависи наш спас. Наjзад сам увече добацио Замбу ова писма и пропратио их новчаником у коме су биле три гвинеjе

6. Он jе предао новац Индиjанцу и обећао му двоструку суму

ако донесе конопце. Разумећете сада како jе ово писмо стигло до вас драги моj Мак Ардле, и знаћете истину, ако

вам се ваш несрећни дописник више не буде jавио. Изглодало ми jе немогућно да у оваквом стању утучености и умора куjем неке планове; али сутра треба да пронађем начин да потражим своjе приjатеље, да пронађем њихов траг не губећи додир с логором.

XIII ПРИЗОР КОJИ НИКАД НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ

Када jе сунце залазило тога тужног дана, угледах, тамо доле на широкоj равници, усамљену Индиjанчеву силуету. Наша судбина зависила jе од тог човека. Гледао сам га како се удаљуjе и ишчезава у измаглици коjа се лизала између мене и далеке реке румене од сунца.

Ноћ jе већ пала када сам се вратио у наш опустошени логор. Jедина слика коjу беjах понео са собом била jе Замбова црвена ватра; била jе то jедина светла тачка коjа ми jе сиjала у овоj мрачноj васиони, као и његово верно присуство у мраку моjе душе. Но, при свему томе, први пут од удара коjи ме jе дотукао осетио сам извесно задовољство, помишљаjући да ће свет дознати оно што смо урадили и да ће у наjгорем случаjу наша тела пропасти, али не и наша имена, коjа ће убудуће бити везана за резултате наших напора.

Страшно jе било спавати у овом фаталном логору, jош страшниjе него спавање у шипрагу.

6 Гвинеjа-енглески новац, нешто веће вредности од фунте



Требало jе да изаберем. С jедне стране опрезност ме jе наводила да се чувам, а с друге, био сам толико изнурен да више нисам имао снаге. Попео сам се на jедну дебелу грану џингкоа, али су ми његове гране давале само релативну сигурност: било jе довољно да задремам, па да паднем и сломиjем врат. Сишао сам на земљу. Наjзад, пошто сам размислио, затворио сам врата на „зериби", наложио три ватре, коjе су представљале три тачке jедног троугла, а затим, пошто сам добро вечерао, заспах дубоким сном.

Чекало ме jе непредвиђено буђење. Када jе дан почео да се помаља, jедна се рука спустила на моjе раме. Скочио сам, задрхтао целим телом и зграбио пушку. Кликнуо сам од радости када сам при сивкастоj светлости спазио лорда Рокстона како клечи поред мене.

То jе био он. . . и ниjе био он. Оставио сам га мирног, коректног, врло брижљиво одевеног; а сада блед, са разрогаченим очима, тешко jе дисао као после неке дуге и брзе трке; крваве огреботине шарале су његово мршаво лице. Одело му jе било подерано; ни шешира више ниjе имао. Посматрао сам га пренеражено; али ме ниjе пустио да га запиткуjем; преврћући по нашим намирницама, узвикнуо jе: — Брзо, младићу! Брзо! Сваки минут jе драгоцен. Узмите пушке. . . Ове две овде, jа имам друге две. И метака, колико год можете да понесете. Напуните све џепове. А сада, намирнице. Шест кутиjа конзерви ће бити довољно. Сjаjно! Не губимо време у причању. Бежимо, иначе смо изгубљени. Jош сањив, не схватаjући шта све то треба да значи, почео сам као луд да трчим кроз шуму, са пушкама о раменима, а у свакоj руци држао сам гомилу разних конзерви. После хиљаду завиjутака кроз наjгушћу шуму, сер Џон стиже до неког жбуња, и, не водећи рачуна о трњу, провуче се испод грања повукавши и мене. — Овде, рече он. Надам се да нас неће пронаћи. Упутиће се ка логору. То ће им наjпре пасти на ум. — Али, шта се то дешава? упитао сам када сам мало дошао к себи. Шта jе са професорима? И ко нас то гони? — Људи-маjмуни, рече он. Господе Боже! Какви гадови! Не подижите глас, jер имаjу изванредан слух. И очи, исто тако. Оно што им недостаjе, бар колико сам могао да приметим, то jе њух, и зато сумњам да ће нас пронаћи. Али ви, где сте ви били? Имали сте срећу што сте избегли ово чудо!

Испричах му, или, jош боље, одшапутах му укратко своjе пустоловине. — Гадно, рече он када jе саслушао причу о диносаурусу и вучjоj jами. Ова висораван ниjе баш наjбоље место за одмор. Али, поjма нисам имао шта све може да нас снађе, све до тренутка када су се ови ђаволи окомили на нас. Папуанци или људождери, у чиjе сам руке jедног дана запао, изванредно су углађени у поређењу са овим створовима. — Наjзад, упитах, шта се заправо десило? — То се догодило jуче уjутро, врло рано. Наши професори тек беху устали и jош нису имали времена да почну да се свађаjу. Наjедном jе наишла наjезда маjмуна. Падали су као jабуке на земљу. Морали су се скупити ноћу и било их jе толико колико их jе џингко изнад наших глава могао одржати. Погодио сам jедног у трбух, али пре него што смо се могли освестити, били смо оборени на земљу. Jа их називам маjмунима; али они су носили батине и камење, и договарали се међусобно мумлањем. Повезали су нас лозама, што значи да су ове животиње биле много интелигентниjе од свих коjе сам икада видео на моjим путовањима. То су били људи-маjмуни, „недостали беочуг", но, даj Боже, да ови „недостали беочузи" за увек нестану. Однели су свог рањеног друга, коjи jе озбиљно крвавио, а затим су сели око нас; и ако сам икада видео жељу за убиством, она се могла прочитати на њиховим лицима. Били су велики, велики као људи, нешто мало jачи; испод густих црвених обрва имали су неке чудновате, стакласте и сиве зенице; и њихов нас jе поглед прождирао, прождирао! Чак jе и Челенџер, коjи ниjе кукавица, осећао извесну нелагодност. Али, ипак, то му ниjе сметало да се противи, да урла, да хероjским напорима покуша да се придигне. Оваj изненадни догађаj га jе мало ошамутио, рекао бих, jер jе беснео и псовао као суманут. Ни да jе имао пред собом читав свет новинара, не би избацио горе увреде. — А затим?. . . запитао сам, и против своjе воље заинтересован драмом коjу ми jе сер Џон препричавао на уво, док су његове будне и проницљиве очи лутале у свим правцима. За све то време чврсто jе стезао пушку. — Помислио сам да нам jе дошао краj; али, ствари су се друкчиjе окренуле. Почели су да брбљаjу на њиховом назови-jезику, и то дуго. Затим jе jедан од њих стао покраj Челенџера. Насмеjаћете се, младићу, али, на моjу реч, рекло би се да Челенџер и он припадаjу истоj породици. Не бих у то поверовао да их нисам видео. Таj стари човек-маjмун, поглавица дружине, изгледао jе као



нека врста црвеног Челенџера и имао jе, без претеривања, скоро све што jе лепо на нашем приjатељу: дежмекасто тело, широка плећа, округао грудни кош без врата и онаj поглед коjи, изгледа, каже: „Шта хоћете? Идите до ђавола!" Укратко, све његове карактерне црте. Када му jе пришао и ставио руку на раме, сличност jе била потпуна, тако да се Самерли у наступу хистериjе почео смеjати до суза. Људи-маjмуни су се такође смеjали, или су бар на неки чудан начин гроктали, као да се смеjу. После су почели да нас вуку кроз шуму. Пушке и остале предмете нису дирнули, вероватно су их сматрали опасним; али су покупили све намирнице коjе су биле распаковане. Самерли и jа уз пут смо препатили jер су нас носили на рукама кроз трњак — а они имаjу грубу кожу. Челенџер се ниjе могао пожалити; ношен на њиховим раменима, ишао jе напред као римски император. Али... шта jе то?

Из даљине смо чули неко необично пуцкетање, слично звуку кастањета. — Ево их! Долазе! узвикну сер Џон, гурнувши метке у своjу брзометку. Напуните пушке, младићу. Изгледа да заборављате да не треба да нас живе ухвате. Ову галаму праве кад су раздражени. Тако ми неба, имаће и права да се разбесне, ако нас опет пронаћу. Чуjете ли их jош? — Врло далеко. — Значи да иду кроз шуму у малим групама; овога пута су нас промашили. Али, да наставим причу. Убрзо су нас пренели у своj град, коjи jе управо jедна гомила колиба, направљених од грања и лишћа, у jедном шумарку три до четири миље далеко одавде, скоро на самоj ивици литице. Ова одвратна бића изгњечила су нас што су више могла; чини ми се да никада више нећу моћи да веруjем да сам чист. Повезали су нас, и маjмун коjи ме jе узео на душу правио jе такве чворове као да jе био капетан неког брода; после тога су нас испружили испод jедног дрвета, с ногама увис, а за стражара су нам поставили jедног великог ђавола, наоружаног тоjагом. Када кажем ми, то значи Самерли и jа; Челенџер, коjи jе седео на jедном дрвету, jео jе ананас и уживао. Морам признати да нам jе додавао воће и да нас jе одрешио своjим сопственим рукама. Да сте га само могли видети како jе на грани jео воће са своjим братом близанцем, да сте га чули како jе своjим ниским гласом певао: ,, Звоните дивља звона, jер изгледа да jе музика повољно деловала на људе-маjмуне, насмеjали бисте се. Али, као што можете претпоставити, нама ниjе било никако до смеха. Иако су. њега до извесне мере пуштали да ради шта хоће, на нас су будно мотрили. Осетили смо велику утеху што сте слободни и што ћете чувати архив. . . А сада, младићу, чуjте jедну ствар, коjа ће вас изненадити. Кажете да сте видели извесне знаке присуства човека, на пример ватре и замке? Па лепо, ми смо их лично видели: jадне, бедне људе, са потиштеним лицима, коjи су зато имали разлога. Очевидно jе да ови људи стануjу на jедном делу висорани — наjудаљениjем, на оном на коме сте опазили пећине — а да људи-маjмуни заузимаjу други део, и да све време воде крвав рат међу собом. Ево шта сам бар могао да констатуjем. Jуче су људи-маjмуни ухватили дванаесторицу људи, држећи их као заробљенике. У свом животу нисте jош чули такво пиштање и дреку. Људи су били мали, црвени, и jедва су се вукли под ударцима маjмунских шапа и уjеда. Убили су двоjицу, пошто су jедном откинули руку; људи су умрли храбро, без иjедног крика. Од таквих ужаса скоро смо се разболели. Самерли се онесвестио, па чак и сам Челенџер ниjе то могао издржати. Али, чини ми се да су нас ови опасници мало оставили на миру?

Ослушнули смо. Само jе дозивање птица нарушавало дубоки мир у шуми. Сер Џон настави:

— Жестоко сте се извукли, младићу моj. Да нису ухватили ове Индиjанце и занели се око тога, они би свакако дошли да и вас узму из логора. Ви сте били у праву када сте говорили да су нас jош од првог дана доласка посматрали са врха дрвећа; према томе, тачно су знали да jош ви недостаjете. Али, мислили су само на своj плен и тако сам, уместо групе маjмуна, jа jутрос пао на вас. Благи Боже! Каква jе ужасна мора то била! Какав догађаj! Сећате ли се оне велике масе шиљатих бамбуса, доле испод висоравни, где смо пронашли остатке оног Американца? Налази се баш испод места где стануjу маjмуни. Они одозго бацаjу своjе заробљенике. Када бисмо боље гледали то место, нашли бисмо тамо читава брдашца од скелета. На ивици висоравни имаjу jедну ливаду, на коjоj се скупљаjу, вероватно приликом свечаности. Одатле присиљаваjу своjе заробљенике да jедан за другим скачу у понор. И наjвише их интересуjе да ли ће се ови несрећници поломити у паду или ће се набости на бамбусе. Одвели су нас да томе присуствуjемо и цело се племе поставило на ивицу. Ах! Не чуди ме више што jе из скелета оног несрећног Jенкиjа растао бамбус. Четири Индиjанца су скочила и бамбусови врхови прошли су кроз њихово тело као што би игле прошле кроз масло. Грозан призор! А, поред свега тога страховито интересантан! Ма колико запрепашћени и згрожени, нисмо могли а да не гледамо тренутак тога скакања. Па ипак, понављали смо у себи, и на нас ће убрзо доћи ред, да одатле скочимо.

Па лепо, преварили смо се. Колико сам могао разумети, за таj дан су одредили шест Индиjанаца; чини ми се да су нама биле додељене главне улоге: Челенџера jе jош то могло и да мимоиђе, али Самерли и jа смо били на програму. Изражавали су се неким знацима и jа сам лако могао пратити њихов разговор. Увидео сам да jе време да бежим. Размишљаjући мало, пале су ми на ум jедно две ствари. Све jе зависило од мене, ништа нисам могао да очекуjем од Самерлиjа, а jош



мање од Челенџера. Jедан jедини пут кад су се нашли jедан покраj другог, громко су се посвађали, jер нису могли да се сложе о научном класифицирању ових гадова са црвеном главом, коjи су за jедног представљали дриопитеке са Jаве, а за другог питекантропа. Просто су полудели! Али, као што рекох, jа сам искористио прилику; наjпре, бића коjа су нас заробила имала су кратке и повиjене и стога трапаве ноге, те се на отвореном земљишту не би у брзини могла мерити са човеком; и Челенџер би био бржи од њих. Наjзад, поjма нису имали о ватреном оружjу; чини ми се да нису разумели како jе њихов друг могао да погине од пуцња; дакле, ако бисмо се дочепали наших пушака, били бисмо слободни. Дакле уjутро, и то врло рано, отказао сам им гостопримство; лупио сам тако снажно свог чувара ногом у трбух, да се претурио, бесомучно сам поjурио ка логору, пронашао вас, узео пушке и сад ето нас! — Али, професори? збуњено сам упитао. — Ех! до ђавола, сада треба и њих да ослободимо. Нисам могао да их поведем са собом. Челенџер jе био на дрвету, а Самерли наслоњен на стабло. Наш jедини спас jе био да се дочепамо пушака и да покушамо да их нападнемо. Знам да су се после мог бекства могли окомити на обоjицу; али сумњам да су дирнули Челенџера. Што се тиче Самерлиjа, његов случаj ми ниjе много jасан. Дакле, бежећи, нисам им отежао ситуациjу. А сада нам част дакле налаже да се вратимо, па да их избавимо или да страдамо заjедно с њима. И ви ћете у томе имати удела, младићу моj, и пре него што падне вече, судбина свих нас мора бити решена.

Узалуд бих покушавао да у овом говору сер Џона представим сву нервозу причања, испрекидану краткоћу реченица и онаj ироничан тон коjи jе одавао безбрижност. Али, оваj човек беше рођени вођа. Опасност jе поjачавала његову природну живахност, његове речи постаjале су све слађе, а хладне очи загревале су се неком топлином и од радосног одушевљења његови дон кихотски бркови постаjали су накострешени. Његов вратоломни нагон, дубоки осећаj за драмске пустоловине, утолико више што jе и сам у све био умешан, његова чврста одлука да опасност заувек сматра за неку врсту спорта, као неумољиву игру против судбине у коjоj jе смрт играла главну улогу, све jе то направило од њега наjбољег друга у опасним часовима. Да наше страхование ниjе било сувише оправдано, са задовољством бих се упустио у тако опасну игру са оваквим човеком. Таман смо се дигли да напустимо наше склониште, када ме он зграби за руку. — Тако ми неба, прошапта, ево их где опет долазе!

Са места на коме смо били опазили смо неку врсту тунела од мрких стабала, прекривеног зеленилом, кроз коjи се сада приближавала трупа људи-маjмуна. Гегали су се jедан за другим, окрећући главу час на jедну час на другу страну, са кривим ногама, округлим леђима, док су чврсто додиривали земљу. Иако су тако повиjени изгледали мањи, рекао бих да су с тако дугачким удовима и огромним трупом били високи око пет стопа. Многи су носили тоjаге. Са ове даљине подсећали су на неку гадну космату поворку. Добро сам их опазио, иако само за jедан тренутак. Затим су се изгубили у шумарку. — Одложено jе овог пута, рече сер Џон, коjи беше подигао пушку. Наjбоље што нам остаjе да урадимо, jесте да причекамо док престану са тражењем, а потом ћемо видети да ли можемо да одемо до њих и да их нападнемо кад затреба. Jош jедан сат чекања и онда ћемо кренути.

За то време доручковали смо jедну кутиjу конзерви. Сер Џон, коjи jе од синоћ поjео само нешто воћа, jео jе као изгладнео човек. Наjзад, пошто смо напунили све џепове мецима, кренули смо с пушкама у руци. Пре него што смо пошли, побринули смо се за сваки случаj да поново нађемо наше склониште, обележаваjући где се налази у односу на Тврђаву Челенџер. Извукли смо се ћутећи, и са хиљаду предострожности пођосмо кроз жбуње. Када смо стигли до ивице висоравни, близу нашег старог логора, застали смо и лорд Џон ми изложи своj план. — У шуми су они наши господари, рече он. Виде нас, а ми њих не видимо. На чистини jе већ нешто друго, тучемо их брзином. Дакле, останимо што jе могућно више на чистини. На ивици висоравни има много мање великог дрвећа. Држимо се зато тог правца. Идимо лагано. Добро отворите очи. Држите пушку на готовс. Нарочито, не даjте се све док имате и последњи метак. То jе моjа последња реч, младићу!

Бацивши с врха висоравни поглед на равницу, видео сам нашег храброг црнца Замба како седи на jедноj стени и пуши. Хтео сам да му нешто довикнем, да му кажем шта jе с нама, али могли су нас чути. Шума jе киптела од људи-маjмуна. Свакога тренутка допирало нам jе до ушиjу њихово брбљање, и тада бисмо се завукли у неки шумарак, где смо остаjали сакривени све док њихова граjа не би ишчезла. Тада бисмо опет лагано кренули.

Прошла су пуна два сата. Наjедном, по обазривим покретима лорда Џона наслутих да смо се приближавали њиховом насељу. Он ми даде знак да будем миран. Он сам, спусти се на колена и поче да иде четвороношке. Тренутак доцниjе вратио се, а лице му jе дрхтало од нестрпљења. — Ходите, брзо, рече он. Бог jе хтео да не стигнемо касно!

Дршћући од грознице пузио сам покраj њега; затим сам легао и погледао кроз жбуње на jедан пропланак коjи се пред нама ширио.

И видео сам сцену коjу никада нећу заборавити. Било jе у томе нечег фантастичног и тако



немогућног, да не знам како да вам то испричам; не знам ни како ћу и сам моћи да поверуjем у то кроз неколико година, ако jеднога дана треба поново да седнем у фотељу, у Савиџ-клубу и посматрам кеj Темзе. У овом тренутку, учинило ми се да сам у бунилу. Па ипак, рећи ћу вам шта сам видео, док сам jош ту, а човек покраj кога сам лежао у влажноj трави знаће поуздано да не лажем.

Пред нама се пружао широк простор од неколико стотина jарди, покривен травом и ниском папрати. У грању дрвећа, у jедном полукругу, биле су саграђене колибе од лишћа. Замислите гнезда, коjа би личила на мале куће. Из сваке колибе, са сваке гране, гмизала су маjмунска бића, по чиjем сам стасу познао женке и младунце. Женке су стаjале позади, одакле су своjим прождрљивим очима посматрале исти призор, коjи нас jе фасцинирао и ужасавао.

На том празном простору, близу литице, било jе поређано неколико стотина косматих, риђих бића, коjа су сва била огромна и подjеднако одвратна; међу њима jе владала извесна дисциплина, jер нико ниjе покушао да поквари поредак. Jедна мала трупа риђих Индиjанаца, кратког али пропорционалног раста, чиjа jе кожа сиjала на сунцу као углачана бронза, стаjала jе пред њима, као и jедан бели човек, врло висок, чиjа су оборена глава и скрштене руке изражавали утученост и ужас. Познао сам у тоj угластоj силуети професора Самерлиjа.

Известан броj људи-маjмуна окружавао jе заробљенике, тако да им jе било онемогућено свако бекство. Наjзад, на краjњоj ивици висоравни, сасвим по страни, стаjале су две тако чудновате фигуре, коjе би у свакоj другоj прилици изгледале врло комично, али су ипак привукле моjу пажњу. Jедна од њих био jе моj друг, професор Челенџер. Цео његов капут висио jе у дроњцима. Ниjе имао кошуље; ниjе имао ни шешира, а коса коjу ниjе шишао од почетка експедициjе у нереду jе лепршала око његове главе. Изгледа да jе само jедан дан био довољан па да упропасти овог човека и да се са високог ступња коjи jе заузимао у модерноj цивилизациjи спусти на разину последњег америчког човека-маjмуна. Покраj Челенџера jе стаjао краљ људи-маjмуна. Jедан црвен а други црн, обоjица су, како jе рекао сер Џон, били живе слике jедан другога: исти низак и снажан стас, иста плећа, исте дугачке опуштене руке, иста накострешена брада, коjа им jе падала на маљаве груди. Осим тога, између ниског овалног чела, повиjене лобање човека-маjмуна, коjа jе стварала наjупадљивиjи контраст са широким челом и величанственом лобањом Европљанина ниjе постоjала никаква осетна разлика: краљ маjмуна био jе апсурдна карикатура професора Челенџера.

Све што ми jе одузело толико времена у описивању опазио сам у неколико секунди. Уосталом, по среди jе била сасвим друга ствар. Присуствовали смо jедноj драми. Два човека-маjмуна извукла су из трупе jедног Индиjанца и одвукла га до ивице литице. Краљ jе руком дао знак. Зграбили су човека за руке и ноге, снажно га заљуљали три пута и наjзад га тако одбацили у провалиjу да се он у ваз-духу окренуо пре него што jе пао. У тренутку када jе ишчезао, цела трупа, изузев стражара, поjурила jе ка понору и после дуже тишине разлегао се израз лудачке радости. Чудовишта су скакала, млатарала рукама и урлала. Видели смо их затим како се враћаjу и стаjу у ред, очекуjући нову жртву.

Овога пута дошао jе ред на Самерлиjа. Два стражара зграбила су га за шаке и грубо га повукла. Онако дугачак и мршав, батргао се као пиле коjе извлаче из кокошарника. У међувремену, Челенџер се окренуо краљу, молећи га и плачући, кршећи руке, да се смилуjе на његовог друга. Човек-маjмун грубо га jе одгурнуо, одмахнуо главом... и то jе био његов последњи покрет: пушка сер Џона одjекну, краљ маjмуна се сруши и само се jедна огромна црвена маса сада грчила на земљи. — Пуцаjте у гомилу, довикну ми сер Џон, пуцаjте, пуцаjте!

И у наjнормалниjем човеку постоjи нека чудновата примеса дивљаштва. По природи сам врло осетљив; често су ми пред рањеним зецом биле очи пуне суза. Али, поред свега тога, у овоj прилици био сам жедан крви. За дивно чудо, пунио сам пушку, пуцао сам, наново jе пунио, урлаjући од беса и смеjући се од радости. Сер Џон и jа смо са наше четири пушке начинили ужасан покољ. Оба Самерлиjева чувара провртала су се у прашини, а он се тетурао као пиjан човек, несвестан jош да jе Слободан. Велики броj људи-маjмуна избезумљено jе jурио у свим правцима питаjући се какав jе и одакле долази оваj смртоносни ураган. Окретали су се у ковитлац, млатарали рукама викали и спотицали се о лешеве. Под изненадним импулсом поjурили су ка дрвећу, да потраже неко склониште. И на пропланку покривеном лешевима стајали су сада само заробљеници.

Челенџеру ниjе много требало па да све разуме. Зграбивши за руку jош преплашеног Самерлија, почео jе да нам трчи у сусрет. Два стражара поjурила су у потеру за њима, али су их два метка лорда Рокстона намах зауставила. Потрчали смо ка нашим приjатељима и свакоме пружили по jедну пуну пушку. Али Самерли jе био на измаку снаге. Jедва се држао на ногама. Људи-маjмуни долазили су већ к себи после почетне панике. Враћали су се кроз жбуње и претила нам jе опасност да нас опколе. Одмах смо почели да одступамо. Челенџер и jа смо лактовима подупирали Самерлиjа,



док jе лорд Рокстон штитио наше повлачење, пуцаjући сваког тренутка, чим би се маjмунолике главе помолиле изнад жбуња. Читаву миљу ова ужасна чудовишта пратила су нас у стопу, а затим се њихово гоњење успорило. Наjзад су познали нашу моћ и ниjе им више било стало да се излажу мецима, од коjих су сви погађали. Наjзад, кад смо стигли у логор, остали смо сами.

Бар тако смо мислили. Али, преварили смо се. Чим смо затворили улаз на нашоj „зериби", стегли смо jедан другоме руку и дахћући се бацили на земљу покраj нашег извора, кад чусмо неке кораке и жалосне гласове на вратима. Лорд Рокстон, наоружан пушком, отрча да отвори врата. Видели смо она четири преостала Индиjанца, како метанишу. Дрхтали су, молећи нас да их заштитимо. Рукама су показивали на околну шуму као да су хтели да нас упозоре на опасност. Наjзад су устали и, пришавши сер Џону, приљубили своjа лица уз његова колена. — Тако ми неба, узвикну лорд Рокстон, увиjаjући збуњено своjе бркове, шта ћемо, до врага, с овим људима? Хаjде, устаните, децо! Доста сте посматрали моjе чизме!

Самерли, коjи jе у међувремену успео да се исправи, већ jе пунио своjу лулу. — И они су спасени! рече он. Све сте нас отргли из канџа смрти. На моjу реч, то се зове добар посао! — Сjаjан! кочоперио се Челенџер. Сjаjан! И не само ми лично, већ и цела европска наука дугуjемо вам велику захвалност. Не устежем се да изjавим да би нестанак професора Самерлиjа и мене представљао ужасну празнину у историjи модерне зоологиjе. Наш млади приjатељ и ви одлично сте се показали.

Посматрао нас jе с блаженим очинским осмехом. Али, европска наука би била мало изненађена да jе нешто видела своjе изабране синове и своjу узданицу овако удешене, с рашчупаном косом, раздрљеним грудима и у дроњцима.

Челенџер jе, седећи, држао између колена кутиjу с конзервама, а међу прстима велики комад конзервисане овчетине из Аустралиjе. Када су то видели, Индиjанци вриснуше и jош чвршће обгрлише колена лорда Рокстона. — Не боjте се, децо моjа, рече он додирнувши благо jедну главу с плетеницом. До ђавола! Челенџере, ваш их jе изглед уплашио и, искрено да кажем, то ме ни мало не чуди. Слушаj, мали, то jе човек, само човек, као и ми сви. — Господине !... протестовао jе професор. — Па лепо, Челенџере, али захвалите Богу што баш тако необично изгледате. Да нешто нисте личили на краља ... — Тако ми Бога, лорде Рокстоне, ваша слобода превазилази !... — Jа само констатуjем jедну непобитну чињеницу. — Молим вас, господине, да пређемо на другу тему. Ваше су опаске исто толико неумесне колико и неразумљиве. Треба да се побринемо за ове Индиjанце. Шта да радимо? Очевидно jе да би било наjбоље да их одведемо до њихових станова, ако можемо да дознамо где живе. — Што се тога тиче, то ниjе тешко, рекох jа. Они бораве у пећинама са друге стране централног jезера. — Наш млади приjатељ jе то већ проверио. Рекао бих да jе то прилично далеко. — Добрих двадесет миља. — Што се мене тиче, прогунђа Самерли, не бих никако могао да идем тако далеко. Али, чуjте! Jош чуjем оне напаснике. Траже нас!

Дубоко у шуми одjекивала jе вика људи-маjмуна. Индиjанци су дрхтали од страха. — Треба да што пре побегнемо, рече лорд Рокстон. Ви ћете помоћи Самерлиjу, младићу. Ови Индиjанци понеће наше залихе. Бежимо пре него што нас изненаде.

Требало нам jе мање од пола сата да стигнемо до честара у коме смо већ лорд Џон и jа пронашли склониште. Ту смо се сакрили. Целог дана чули смо из правца нашег напуштеног логора довикивање раздражених људи-маjмуна. Али, ниjедан нас ниjе нањушио и сви ми, бели и црвени, осетили смо благодет дугог сна. Jош сам увече дремао, кад ме jе неко продрмао за рукав. Спазио сам Челенцера како клечи поред мене. — Господине Мелоне, рече он озбиљним тоном, водите ли jош дневник ове експедициjе и да ли намеравате да га обjавите jедног дана? — Па, jа се овде налазим само као представник штампе, рекох му. — Тачно! Можда сте чули извесне, прилично неучтиве опаске лорда Рокстона, коjи jе желео да подвуче ... извесну сличност ... — Чуо сам их. — Ниjе потребно да вам кажем да би ми обjављење ових речи, као и свака лежерност са ваше стране у препричавању догађаjа, нанела велику увреду. — Стриктно ћу се држати истине. — Лорд Џон ужива да прави парадоксе. Необична jе црта његовог карактера да своjим фантастичним расуђивањима обjашњава поштовање коjе и наjназадниjе расе у свакоj прилици испољаваjу према достоjанству и правом карактеру. Jесте ли ме схватили?



— Савршено! — Ослањам се на вашу дискрециjу. Ућутао jе за тренутак, а затим додао: — Краљ људи-маjмуна jе заиста био нарочито биће, личност ретке интелигенциjе и упадљиве лепоте. То jе падало у очи, зар не? — Сасвим, потпуно, рекао сам.

И потпуно разуверен, професор се наново испружи и поново заспа.

XIV ИСТИНСКЕ ПОБЕДЕ

Веровали смо да људи-маjмуни не знаjу за наше склониште у чести, али смо убрзо увидели да смо били у заблуди. Шума jе била мирна, ниjедан лист на дрвећу ниjе се помицао, тишина jе владала око нас, али прво искуство требало jе да нас поучи о подмуклости и стрпљењу ових бића коjа су и те како умела да увребаjу згодан тренутак. Ма шта да ми се у животу буде десило, уверен сам да никада нећу видети смрт тако близу као тог jутра. Али, почнимо редом.

Пробудили смо се изломљени ужасним узбуђењима и изгладнели постом. Самерли се држао на ногама само по цену великих напора; али било jе код тога човека много храбрости, коjу године нису умањиле. Jедноставно, ниjе хтео да зна за пораз. Одржали смо савет. Било jе уговорено да на миру проведемо jош сат-два на истом месту, да се заложимо, за чим смо осећали велику потребу, и да затим кренемо на пут и пређемо на другу страну централног jезера, до пећина у коjима су, према моjим тврђењима, становали Индиjанци. Рачунали смо да ће нам индиjанци коjима смо притекли у помоћ обезбедити код своjих приjатеља срдачан дочек. Наjзад, пошто jе наша мисиjа била завршена и пошто смо дубље продрли у таjну земље Мепла Ваjта, усредсредићемо се свим снагама на решавање животног проблема, наиме, како да се извучемо одавде и да се вратимо у цивилизациjу. Челенџер jе био готов да призна да смо под оваквим околностима већ остварили сврху нашег пута и да смо, изнад свега, дужни да цивилизациjи предамо користи од нашег открића.

Могли смо да сада на миру посматрамо наше Индиjанце. Били су то мали људи, нервозни, гипки, добро грађени; своjу ретку црну косу носили су увезану око главе помоћу кожних каишева, а уместо одела имали су само кожни поjас око бедара. Њихово лице, без иjедне длаке, било jе складно и имало jе ведар изглед. Погодили смо да jе код њих обичаj да украшаваjу уши по томе што су им приликом отмице ушне шкољке биле искидане и искрвављене. Говорили су неким течним jезиком, коjи нам jе био потпуно неразумљив. Како се често понављала реч „Акала", закључили смо да jе то било име њиховог племена. С времена на време окретали су ка шуми лица, згрчена од страха и мржње, дизали песницу и викали: „Дода! Дода!" реч коjом су свакако означавали своjе неприjатеље. — Шта мислите, Челенџере? упита лорд Рокстон. Што се мене тиче, не сумњам да jе оваj овде, обриjан изнад чела, свакако jедан од њихових поглавица.

Заиста, поменути човек видно jе држао остале на одстоjању и ови му никада нису упутили реч без извесних знакова поштовања. Изгледао jе млађи од њих, али jе био поносан и помало надмен. Када му jе Челенџер ставио руку на раме, његове црне очи су запламтеле и он jе одскочио као пунокрван коњ под мамузом, а затим се испрсио с рукама на грудима, заузео господски став и неколико пута изговорио реч „Маретас". Професор, кога све то ниjе много збунило, зграбио jе за раме наjближег Индиjанца и почео да нам држи предавања, као да jе донео у боци jедан примерак у учионицу. — Посматраjући обим њихове лобање, облик њиховог лица и друге карактеристике, поче он са уобичаjеном опширношћу, не би требало сматрати ове људе за производ jедног нижег типа; напротив, требало би их поставити на само jедан ступањ ниже од онога на коме се налазе многа jужно-америчка племена. Ниjедна хипотеза не би могла обjаснити еволуциjу ове расе на овом месту. Шта-више, jедан тако велики временски размак раздваjа већ и људе-маjмуне од животиња коjе живе на овоj висоравни, да би човек jедва могао прихватити да су се развили тамо где смо их срели. — Па, одакле онда мислите да су пали? упита лорд Рокстон. — Ето, одговори професор, jедног питања коjе ће свакако изазвати ватрене дискусиjе између европских и америчких научника. Моjе jе мишљење, овакво какво jе...

Испрсивши се, Челенџер дрским погледом одмери своj пажљиви аудиториjум. — ... Да jе под нарочитим условима у овоj земљи еволуциjа отишла чак до кичмењака, остављаjући старе типове да и даље живе заjедно с новим. Због тога овде видимо животиње исто тако савремене као што jе тапир, коjи, уосталом живи врло дуго, великог jелена и великог мравоjеда у друштву рептила из формациjе jуре. Што се тиче људи-маjмуна и Индиjанаца, како научно обjашњење можемо дати за њихово присуство? Не видим друго обjашњење, сем осваjања. Некада jе у Jужноj Америци постоjао антропоидни маjмун, коjи се, пошто jе пронашао пут за ову висораван, ту развио до човека-маjмуна кога смо видели. Понеки од њих . . .

Челенџер ме jе нетремице гледао. — ... имаjу изглед коjи би, да имаjу и одговараjућу интелигенциjу, послужио на част свим живим расама. Уверен сам да сеоба Индиjанаца не датира од скора. Под притиском глади или победа, они су се попели на висораван и, нашавши се лицем у лице са чудовиштима коjа никада нису



видели, потражили су неко склониште у пећинама о коjима нам jе говорио наш млађи приjатељ. Очевидно jе да су се морали борити да остану овде упркос ових звери, а поготово упркос људима-маjмунима, коjи су их морали сматрати за уљезе и против коjих су започели немилосрдну борбу, у коjоj су надjачали само своjом интелигенциjом. Ако jе њихов броj ограничен, то jе само последица ове борбе. Па лепо, господо, jесам ли вам разjаснио загонетку? Има ли нечег jош у моме предавању у шта сумњате?

Први пут се Самерли, коjи jе jош био потиштен, задовољи само тиме да бесно одмахне главом у знак општег неслагања. Провлачећи прете кроз своjу кратку косу, лорд Рокстон изjави да се не осећа довољно упућеним да му се успротиви. Што се мене тиче, играо сам своjу уобичаjену улогу: свео сам ствари на прозаичан и практичан ниво и приметно да нам недостаjе jедан Индиjанац. — Послали смо га да донесе воде, рече лорд Рокстон. — У логор? — Не, до потока. Поток се налази с оне стране, наjвише двеста jарди између дрвећа. Али, таj се враг нешто много не жури. — Идем да видим.

Узевши пушку, оставио сам своjе приjатеље да припреме добар доручак и упутио сам се ка потоку. Можда ће ми се рећи да сам био необазрив што сам се удаљио од нашег склоништа, ма како то било близу, али не заборавите да смо били jедва неколико миља далеко од места на коме су боравили људи-маjмуни, па смо веровали да нам нису нањушили траг и да, са пушком у руци, у сваком случаjу немам разлога да их се боjим. Нисам, међутим, познавао њихово лукавство и њихову снагу.

Чуо сам негде испред себе жубор потока, али га од трупе дрвећа и корења jош нисам могао видети. Док сам jош так ишао у том правду, удаљуjући се од погледа своjих другова, опазио сам под jедним дрветом у жбуњу jедну неодређену масу. Задрхтао сам кад сам, приближивши се, опазио тело нашег Индиjанца. Лежао jе са стране, са преврнутом главом, с телом тако искривљеним да jе изгледало као да гледа преко рамена. Викнуо сам да дам знак за узбуну и сагнуо сам се да разгледам леш.

У том тренутку свакако jе моj анђео чувар био на опрезу, jер сам у jедном тренутку неспокоjства или због пуштања лишћа подигао очи. Између густих грана коjе су изнад мене висиле, две дугачке мускулозне руке, покривене црвенкастом длаком, лагано су се спуштале. Само jедан тренутак, и те би ме велике брзе руке стегле за грло. Одскочио сам устрану, али руке су биле jош брже. Иако сам, одскочивши, избегао њихов кобни загрљаj, jедна друга рука ме jе зграбила за потиљак, док се друга спустила на моjе лице. Дигао сам руку да браним грло. Убрзо, рука коjа ми jе покривала лице, склизнула jе и ухватила ме за шаке. Осетио сам како се лагано дижем са земље, а истовремено неко несвесно вучење иза моjе главе растезало ми jе кичму. Скоро сам се онесвестио. Па ипак, наставио сам да се браним стезао сам руку коjа ме jе држала за врат. Подигао сам поглед и угледао jедно страшно лице са плавим, хладним, jасним и неумољивим очима, коjе су ме нетремице фиксирале. Те страшно очи имале су неку хипнотичку моћ. Оне су скрхале сваки моj отпор. То чудовиште jе осетило како попуштам и два оштра очњака заблистала су за тренутак у његовоj чељусти, а пет прстиjу се наново зарило у моj врат, дижући ме и спуштаjући. Мрак ми jе пао на очи, сребрна звона забруjала су ми у ушима и само тупо, као из неке даљине, чуо сам пуцањ пушке. Имао сам утисак да падам, да се ударам; коначно сам изгубио свест.

Када сам се пробудио, лежао сам на трави у нашем склоништу. Лорд Рокстон ми jе прскао лице водом, коjу су донели са потока. Међутим Челенџер и Самерли су ме посматрали врло забринуто и под њиховом научничком маском имао сам времена да откриjем људску душу. Онесвестио сам се првенствено због пада. Нисам био повређен и после пола сати устао сам с доста jаком главобољом и некако укрућеним вратом. Али, био сам спреман на сваку евентуалност. — Мало jе требало да погинете, младићу моj, рече ми сер Џон. Када сам чуо ваш врисак поjурио сам, али кад сам вас видео са искривљеном главом, коjа jе просто била извучена из рамена, како се бацакате у ваздуху, поверовао сам да сам доцкан стигао. У свом узбуђењу нисам погодио нападача, али он вас jе ипак пустио и ишчезао као муња. Тако ми неба, зашто немам са собом педесет наоружаних људи! Убрзо бих очистио земљу од ове паклене дружине и оставио jе чистиjу него што смо jе затекли.

Тако су нас људи-маjмуни наново пронашли и вребали су нас са свих страна. У наjгорем случаjу, током дана ниjе требало да се плашимо њиховог присуства, али jе вероватно да неће пропустити ноћ а да нас не нападну. Зато би било наjбоље да што пре умакнемо. Са триjу страна ширила се шума у коjоj смо се излагали опасности да паднемо у неку заседу, а са четврте стране, коjа jе силазила ка jезеру, налазило се само жбуње с неколико раштрканих дрвета, а много даље jедан пропланак. То jе био исти онаj пут коjим сам кренуо у своjу усамљену шетњу, водећи право до индиjанских пећина. Све нам jе налагало да туда кренемо.

Зажалили смо само што иза себе остављамо наш логор, не зато што нам jе тамо остао jедан део намирница, већ зато што смо изгубили сваку везу са Замбом, коjи jе био наша jедина спона са



светом. Уосталом, с наше четири пушке и са многоброjним мецима, коjе смо понели, могли смо се за неко време поуздавати у саме себе и надати се, ако нас срећа послужи, да се ускоро вратимо и успоставимо везу са нашим садругом. Он jе обећао да ће остати на своме месту: он ће и одржати своjу реч.

Кренули смо рано по подне. Млади поглавица ишао jе испред нас као вођа, али jе са презрењем одбио да понесе ма какав товар. Иза њега су ишла двоjица преосталих Индиjанаца, натоварени нашим намирницама — коjе су, на жалост, биле веома смањене! Лорд Рокстон, оба професора и jа, с пуним пушкама, ишли смо као заштитница. У тренутку када смо кренули, људи-маjмуни су изненада jако крикнули, или зато што су триjумфовали због нашег одласка или да нам се наругаjу због бекства. Окренули смо се. Зелена завеса од дрвећа иза нас остала jе непробоjна, али ова вика, коjа се продужавала, наговештавала нам jе да се иза ње и даље криjу наши неприjатељи. И поред свега, ниjе изгледало да нас гоне, и ми ускоро избисмо на чистину и умакосмо им.

Вукући ноге, с обзиром да сам последњи ишао посматрао сам своjа три приjатеља испред себе и нисам могао да се уздржим од смеха. Jе ли то заиста био онаj величанствени лорд Рокстон, кога сам jедне вечери видео између његових персиjских ћилнмова и његових слика, испод румене електричне светлости? Jе ли то онаj импозантни професор коjи се кочоперио иза свог великог писаћег стола, у свом кабинету за рад у Енмор парку? И, наjзад, онаj други, jе ли то она иста надмена, строга особа коjа се поjавила на скупу у Зоолошком институту? Три скитнице на забаченоj стази у Сариjу не би изгледале тако бедно као они. Додуше, на овоj смо висоравни били тек од пре недељу дана, али доле смо оставили наша одела и у току ове недеље сви смо преживели разна чуда; само jа мање од осталих, jер нисам као они поднео насиља Људи-маjмуна. Сва три моjа приjатеља изгубила су своjе шешире, а одело им jе висило у дроњцима, и због прљавог лица и црне браде jедва би их ко познао. Самерли и Челенџер су храмали, па чак и jа, услед оног пада, више сам се вукао него што сам ишао, осећаjући да ми jе врат крут као даска. Уистину, тужно jе изгледала ова наша група и нисам се чудио кад су нас покадшто Индиjанци посматрали згрануто и са ужасом.

При краjу дана стигли смо до обале jезера. Кад смо изишли из жбуња и нашли се пред jезером, наши приjатељи урођеници заурлаше од радости и почеше да нам рукама показуjу jедан те исти правац испред себе. Доживели смо тада наjчудноватиjи призор: читава флота чамаца, коjа jе клизила преко глатке површине, полетела jе право ка обали на коjоj смо се налазили. Била jе на неколико миља кад смо jе опазили, али се приближавала невероватном брзином и убрзо jе била тако близу да су нас веслачи већ могли разликовати. Експлозиjа веселости ускоро изби код њих. Видели смо их како устаjу са седишта, како лудачки машу веслима и копљима, после чега су настављали да веслаjу. Извукли су наjзад чамце на земљу, преврнули их на песак и потрчали, бацивши се на колена, с радошћу и узвицима, пред своjим младим поглавицом. Наjзад jе jедан од њих, коjи jе био прилично стар, са огрлицом и гривном од крупних стаклених куглица и коjи jе преко леђа имао дивно животињско крзно у боjи шареног ћилибара, потрчао и загрлио нежно младића кога ми бесмо спасли. Потом, пошто нас jе погледао, поставио му jе неколико питања; затим нам jе пришао са достоjанственим изгледом и све нас редом загрлио, док jе цело племе, на његову наредбу, легло на земљу да нам ода почаст. Што се мене лично тиче, ови знаци обожавања су ме узнемиравали и сметали ми, а и на лицима лорда Рокстона и Самерлиjа видео сам исти утисак; само се Челенџер шепурио као цвет на сунцу. — Могућно jе да су то примитивна бића, рече он гладећи своjу браду, али њихово држање у присуству виших бића могло би послужити за пример многим напредниjим Европљанима. Како jе чудна ова инстинктивна коректност код дивљака!

Ови људи свакако беху пошли у рат, jер су сви носили копља — дугачке бамбусове трске завршене коском — лукове, стреле и неку врсту буздована или ратне секире, коjа им jе висила о поjасу. Погледи пуни мрачне мржње, коjом су посматрали шуму, реч „Дода", коjу су без престанка понављали, све jе то показивало да су кренули на пут да или спасу или освете онога кога смо сада могли сматрати сином њиховог старог поглавице. Шћућурено у круг, племе jе одржало савет, коме смо присуствовали седећи на jедноj базалтноj плочи. Два или три ратника узела су реч. Наjзад jе наш млади приjатељ одржао ватрен говор и речитост његових црта и његових покрета тумачила нам jе његове речи, као да смо разумели цео говор: — Чему да се вратимо? рекао jе он. Раниjе или касниjе, дело се мора испунити. Шта мари ако сам се жив вратио? Поубиjали су наше другове! Никаква безбедност не постоjи за нас. Сви смо на окупу и спремни.

Затим jе, показуjући на нас додао: — Ови необични људи су наши приjатељи (прстом jе показао на небо, они заповедаjу муњи и грому. Када ћемо ми пронаћи сличну срећу? Пођимо! Умримо одмах, или обезбедимо будућност. Ако се вратимо, како ћемо се без стида поjавити пред своjим женама?

Мали црвени ратници гутали су сваку беседникову реч. Када jе завршио, запљескали су рукама, дижући увис своjе грубо оружjе. Стари поглавица приђе и показа руком на шуму постављаjући нам неко питање. Лорд Рокстон му даде знак да причека на одговор, а затим,



окренувши се к нама, рече: — Одлучите шта хоћете да урадите. Што се мене тиче, желео бих да се обрачунам с господом маjмунима, и ако би се десило да их очистимо са земљине површине, не веруjем да би се земља због тога ожалостила. Дакле, придружићу се нашим малим црвеним друговима. Намеравам да их видим на послу. Шта на то кажете, младићу? — Разуме се да полазим с вама. — А ви, Челенџере? — Пратим вас. — А ви, Самерли? — Изгледа ми да смо изгубили из вида циљ свог путовања, сер Џоне. Када сам у Лондону напустио своjу катедру, признаjем да нисам помислио да jе напуштам да бих предводио трупу дивљака, против jедне насеобине антропоидних маjмуна. — Ето, на какве смо ниске функциjе пали! рече лорд Рокстон, смеjући се. Али, ми смо се већ одлучили, а ви радите како хоћете! — Jа и даље налазим, узjогуни се Самерли, да jе ваша одлука краjње непаметна. Уосталом, ако сви пођете, не видим како бих могао да останем. — Онда jе све у реду! добаци лорд Рокстон.

И окренувши се поглавици, обjасни му климањем главе и типкањем пушке да пристаjемо. Старац нам стисну руке, а његови људи нас гласно поздравише. Како jе било одвећ касно да кренемо, Индиjанци направише неку врсту бивака. Док jе jедан део Индиjанаца ложно ватре, други су се за тренутак изгубили у жбуњу да би се одмах потом поjавили гураjући jедног младог игванодона. И он jе на jедном рамену имао исту ону асфалтну мрљу коjу смо већ запазили код његових саплеменика; и када смо видели jедног урођеника коjи jе као сопственик одобрио да га закољу, тек онда смо разумели да су ове огромне животиње држане као домаћа стока и да су мрље, коjе су нас толико интересовале, биле у ствари знаци, чиjем стаду су припадали. Ненаоружани, апатични биљождери имали су огромне удове али не и мозак, и свако би их дете могло водити. За неколико минута игванодон jе био раскомадан и на дванаест великих ватри пекло се на ражњевима њихово месо, покраj великих риба ганоида коjе су уловљене помоћу копља.

Међутим, док jе Самерли спавао на песку, ми смо радознало лутали обалом jезера. У два маха смо открили jаме са плавичастом иловачом, истом онаквом какву смо видели у оноj баруштини са птеродактилима. И ти стари вулкански отвори необично су интересовали лорда Рокстона. Челенџер jе, на другоj страни, посматрао jедан геjзер с врелим блатом на чиjоj су се површини распрскавали крупни гасни мехури. Завукао jе унутра jедну трску и извукао jе радосно као дете када jе приневши упаљену шибицу успео да изазове малу експлозиjу и када се на другом крају трске указао плави пламен. Његовоj радости ниjе било граница када jе ставио преврнуту кожну кесу на трску и када се она надула и почела да лети. — Jедан запаљиви гас, осетно лакши од ваздуха. Не устежем се да потврдим да у себи садржи добар део слободног кисеоника. Млади моjи приjатељи, Џорџ Едуард Челенџер ниjе сасвим изгубио моћ проналажења! Он jош може да покаже како jедан велики ум присиљава и искоришћуjе природу за своjе потребе.

Услед неког таjног плана био jе нарочито горд и важан, али нам више ниjе ни речи рекао. Што се мене тиче, оно што сам видео на обали изгледало ми jе мање дивно од самог jезера.

Рекао бих да смо нашим многоброjним присуством и виком поплашили све животиње надалеко, изузев неколико птеродактила, коjи су кружили изнад наших глава и чекали да се нахране нашим остацима. Иначе, ништа се ниjе померило око нашег логора. Напротив, централно jезеро, коjе jе у сутон постало ружичасто, кључало jе и врило од разних животиња. Дугачке сиве кичме, висока чипкаста пераjа избиjала су кроз сребрнасту пену и затим се губила у дубинама. Неки чудни облици, неке огромне корњаче и необични саури гмизали су по спрудовима. Jедна велика пљосната животиња, коjа jе личила на кожну, масну и црну плетеницу, силазила jе кривудаво ка jезеру. Овде-онде понека змиjа дизала jе главу увис и вода се око ње претварала у неку пенушаву огрлицу, и док jе она клизила низ воду, скупљаjући се и истежући грациозно као лабудов врат, велики колутови стварали су се иза ње. Jедна од њих испливала jе на спруд, неколико стотина jарди од нас и њено jе тело у облику бурета имало пераjа. Самерли нам се баш у том тренутку приближи и Челенџер и он почеше да се одушевљаваjу. — Jедан плезиосаурус! Плезиосаурус из слатке воде! узвикну Самерли. Доживео сам да и то видим! Нека вас Бог благослови, драги моj Челенџере, више од свих данашњих и бивших зоолога.

Ноћ jе увелико пала, индиjанске ватре светлуцале су у мраку, када су наша двоjица научника наjзад престала да се диве чаролиjама овога краjа. Легли смо на обалу и из мрачног jезера допирао jе с времена на време jош понеки шум или звук неког гњурања.

У само свитање кренули смо из логора и сат касниjе пошли у нашу значаjну експедициjу. Често сам у своjим сновима замишљао себе као ратног дописника, али никада нисам могао ни замислити да ће тако изгледати борба коjу треба да опишем! Ево моjе прве депеше са боjишта:



Наша трупа, коjа jе у току ноћи била поjачана доласком извесног броjа Индиjанаца могла jе, када смо пошли, имати четири до пет стотина људи. Ланац извиђача, коjи jе штитио средиште колоне, пошто jе прешао жбуновити брежуљак, коjи jе водио ка шуми, развио се у стрелце и бацаче копаља. Рокстон и Самерли стали су на десно крило, а Челенџер и jа на лево. Пушке, коjе су биле последња ремек-дела пушкара из Сент Џемс стрита и Стренда, пратиле су у боj воjску из каменог доба!

Неприjатељ се убрзо поjавио. Ужасна пискава граjа допирала jе из шуме и jедна велика трупа људи-маjмуна, дижући батине и бацаjући камење, устремила се на наш центар. Хероjски, али луди напад jер су се нападачи споро кретали због своjих одвећ кратких ногу, док су Индиjанци били окретни и гипки као мачке. Било jе страшно видети ова крволочна бића, с пеном на устима, с ватреним очима, како се залећу да се дочепаjу неприjатеља, коjи их jе, криjући се, обасипао стрелама. Jедан човеколики маjмун, с грудима и ребрима прободении стрелама, прошао jе покраj мене урличући од бола. Да се не би мучио, испалио сам му метак у чело и он се преврнуо у шибље. То jе био jедини испаљени метак, jер центру ниjе била потребна наша помоћ. Мислим да се ниjедан човек-маjмун, од свих коjи су пошли у борбу на пољани, ниjе вратио у шуму.

Али, у шуми jе ствар била много озбиљниjа. У току jедног сата пошто смо продрли у шуму, настала jе очаjна борба, те смо се jедва одржали. Извлачећи се из честе, људи-маjмуни су своjим огромним батинама нападали по два до три Индиjанца пре него што би пали погођени стрелама. Сваки њихов ударац био jе смртоносан. Jедан од њих сломио jе на номаде Самерлиjеву пушку и баш кад jе подигао тоjагу да му разбиjе лобању, jедан Индиjанац му зари нож у срце. Остали осуше са дрвећа на нас кишу камења и тоjага, а понекад, кад би пали у наше редове, борили су се бесомучно, до смрти. Наши савезници устукнуше за тренутак под њиховим притиском, и вероватно би се повукли да наше пушке нису направиле пустош. Њихове старе поглавице храбро су их бодриле и они се вратише у борбу с таквом жестином, да су се наjзад људи-маjмуни морали да повуку. Самерли више ниjе имао оружjа, али сам jа зато пуцао без прекида, и без прекида чули смо како на десном крилу пуцаjу пушке наших другова. Тада се наjедном створи паника код наших неприjатеља и поче бекство. Цичећи и урлаjући, ове велике полуживотиње разбегоше су се у свим правцима. Наши приjатељи поjурише за њима. Ваздух се проламао од њихових радосних усклика. За jедан дан имали су да ликвидираjу вековима старо неприjатељство и сву мржњу и зверства и немиле успомене из њихове jедноставне историjе. Наjзад jе човек имао последњу реч и ставио jе на његово место човека-животињу. Бегунци нису могли да измакну. Са свих страна кроз шуму мешали су се усклици победе са шиштањем стрела и ломљењем грана, коjе jе проузроковало пад људи-маjмуна са дрвећа.

Ишао сам са осталима, кад нам се приближише лорд Рокстон и Челенџер. — Свршено jе, рече лорд Рокстон. Мислим да се можемо ослонити на наше приjатеље, да ће их дотући. Уколико их мање будемо виђали, утолико ћемо можда боље спавати.

У Челенџеровим очима пламтела jе жеља за убиjањем. — Имали смо, узвикну он испрсивши се као петао, нарочиту привилегиjу да присуствуjемо jедном типичном догађаjу, — jедноj од оних судбоносних битки коjе су решавале судбину света. Шта значи, приjатељи моjи, осваjање jедне земље од друге? То ништа не значи и ништа не мења! Али када се, у праскозорjе света, становник из пећине у бесном сусрету, као што jе био оваj, мерио са тигром или наметао своjе господарство слону, то су биле истинске победе и jедине коjе су нешто вределе. Ето, хир судбине дозволио нам jе да учествуjемо у jедноj сличноj победи. Од данас, на овоj висоравни будућност припала човеку.

Потребна jе велика вера, па да се оправдаjу тако трагична средства. Уколико смо више ишли напред, налазили смо у гомилама лешеве љули-маjмуна, оборених стрелама или копљима. Погдегде jе jедна мала трупа Индиjаиаца, потпуно смрвљених, означавала место на коме jе неки од маjмуна у самртним мукама скупо продао своj живот. Узвици и урлање испред нас и даље су нам показивали правац гоњења. Дотерани до свог „града", људи-маjмуни покушали су да се последњи пут одупру, али су победници и овог пута били jачи и наше очи угледаше сву грозоту завршне сцене. Осамдесет до сто мужjака, коjи су остали у животу, доведени су на ону исту ледину покраj провалиjе, коjа jе пре два дана била позорница нашег jуначког дела. Када смо приспели, опколио их jе jедан круг Индиjанаца, наоружаних копљима. Све се одиграло у тренутку. Тридесет до четрдесет маjмуна настрадало jе на лицу места. Остали су, уз дреку и отимање, били бачени у провалиjу, и, судараjући се при паду, отишли су као некада њихови заточеници на дно, дубоко шест стотина стопа, да се натакну на бамбусе. И тако, као што Челенџер рече, човек jе загосподарио Земљом Мепла Ваjта, уништио мужjаке, разорио град маjмуна, повео женке и младунце у ропство и вековна свађа заврши се крвљу. Победа нам jе донела велике користи. Могли смо се вратити у наш стари логор и покушати да пронађемо намирнице. Опет смо могли да



разговарамо са Замбом, коjи jе издалека, престрављено, посматрао призор маjмунске лавине коjа се сурвала у провалиjу. — Ви се вратити, господин! Ви се вратити! викао нам jе он. Иначе сви отићи до ђавола! — То jе глас разума! рече убеђено Самерли. Имали смо довољно пустоловина, коjе су мало одговарале нашем карактеру и нашем стању. Челенџере, подсећам вас на ваше обећање. Од овог часа се томе посветите да нас извучете из ове ужасне земље и да нас вратите у цивилизован свет.

XV НАГЛЕДАЛИ СМО СЕ ДИВОТА

Пишем вам ово из дана у дан, али се надам да ћу пре него што завршим ове редове наjзад моћи да угледам мало светлости у овом нашем мраку. Љутимо се што осећамо да смо привезани за ову земљу, само зато што не можемо да измислимо неки начин да се ослободимо. Можда ћемо касниjе честитати себи због овог принудног останка, захваљуjући коме смо могли да нешто више упознамо ову земљу чуда и бића коjа jе обитаваjу.

Победа Индиjанаца и уништење људи-маjмуна означили су преокрет наше среће. Били смо господари висоравни, jер су нас ови припрости, људи, коjима смо помогли да униште своjе древне неприjатеље, посматрали са извесном захвалношћу, помешаном са страхом. Ако су можда у дну душе и пожелели одлазак овако опасних помоћника, нису нам у том смислу могли да пруже никакво корисно упутство. Колико смо могли да разумемо по њиховим знацима, постоjао jе некада jедан пролаз помоћу кога се пело на висораван и то jе био баш онаj чиjи смо улаз открили доле у равници. Нема сумње да jе он у разним епохама служио као пут за спуштање и људима-маjмунима и Индиjанцима, и да су се њиме доцниjе користили Мепл Ваjт и његов сапутник. Али прошле године, услед земљотреса, стене су се стропоштале и затвориле улаз. Када смо им стављали до знања да бисмо желели да одемо, Индиjанци су вртели главом и слегали рамени-ма; нисмо знали да ли што нису могли или зато што нису желели да олакшаjу наш одлазак.

Женке и младунци, коjи су остали живи после погибиjе људи-маjмуна, били су доведени на супротну страну висоравни недалеко од пећина, да ту убудуће живе као робови под очима своjих господара. Груба и варварска слика. Ропство Jевреjа у Египту или Вавилону. Ноћу jе између дрвећа допирало дуго жаљење и jечање, као да jе неки примитивни Jезекиљ оплакивао величину пада и сећао се прошле славе маjмунског града. Да секу дрвеће и вуку воду, то jе убудуће била судбина ових заробљеника.

Два дана после борбе, ми смо наjзад с нашим савезницима прешли висораван и подигли логор у подножjу њихових стена. Они су хтели да стануjемо с њима у пећинама, али лорд Рокстон ниjе хтео за то ни да чуjе, тврдећи да би то значило, у случаjу њихове издаjе, бити им предат на милост и немилост. Сачували смо своjу независност и, не прекидаjући с њима наjсрдачниjе односе, увек смо и за сваки случаj имали напуњене пушке. Непрекидно смо посећивали пећине, коjе су заслуживале да буду прегледане; па ипак, никада нисмо могли да одлучимо да ли су биле дело природе или човека.

Све су биле издубљене у истом меком слоjу стене између вулканског базалта, коjи jе на њима стварао румену кору, и тврдог гранита, коjи jе сачињавао њихову основу.

Ове пећине зjапиле су на осамнаест стопа од земље и до њих се долазило преко камених степеница, тако уских и клиских да се преко њих ниjедна животиња ниjе могла попети. Унутрашљост пећине била jе топла и сува. Дуж пећине су се пружале дугачке галериjе са сивим и глатким зидовима, коjи су били украшени вештим цртежима на коjима су биле представљене разне животиње са висоравни. Ако би живот потпуно нестао са овог круга земље, будући истраживач нашао би ту на зидовима пећине безброj доказа о чудноватој фауни — диносаурусе, игванодоне, рибе-гуштере, коjи су се чак и до данас задржали.

Откако смо научили да у игвонодонима видимо домаће животиње коjе имаjу своjе власнике и коjе су биле намењене за исхрану, помислили смо да jе, чак и своjим примитивним оружjем, човек умео да оствари своjу надмоћност на овоj висоравни; али смо убрзо схватили своjу заблуду, нарочито када се одиграла драма, трећег дана после нашег пресељавања у подножjе пећина. Лорд Рокстон и jа чували смо логор у Челенџеровом и Самерлиjевом одсуству; двоjица научника беху отишли на централно jезеро, где су урођеници по њиховом наређењу помоћу харпуна ловили особите примерке великих гуштера. На падини, преко пута свог станишта, остали Индиjанци обављали су разне послове. Одjедном се зачуо крик за узбуну. Одjекнула jе реч „стоа" из стотине уста; људи, жене и деца бежали су са свих страна тражећи склониште, и у лудачком страху пели су се преко степеница у пећине, коjе су их напросто гутале.



Подигавши очи, спазили смо их како нас са стена позиваjу рукама да дођемо к њима. Зграбили смо пушке и полетели да видимо у чему се састоjала опасност. Нагло, кроз дрвеће коjе jе било сасвим близу нас, поjави се дванаест до петнаест Индиjанаца трчећи колико су их ноге носиле, а у стопу за њима jурила су два страховита чудовишта, попут оних коjа су нам прекинула сан у логору и покварила моjу усамљену шетњу. Личила су на ужасне жабе и кретала се у скоковима, а била су невероватно велика, превазилазећи растом и наjвећег слона. Видели смо их само ноћу и она се дању заиста никада не поjављуjу, осим ако их когод не узнемири, као овог пута, у њиховим лежиштима. Пренеражено смо се зауставили. Њихова кожа, прекривена крастама и чворовима, необично се, као крљушти у рибе, пресиjавала на сунцу у свим дугиним боjама.

Али, нисмо имали довољно времена да их посматрамо, jер та чудовишта већ беху напала бегунце, страшно их касапећи. Падала су на њих свом своjом тежином и када би их здробила, предавала су их jедно другоме. Узалуд су несрећни Индиjанци вриштали од ужаса и покушали да измакну неумољивим чудовиштима: остало их jе свега шесторица, кад смо им лорд Рокстон и jа наjзад могли да притекнемо у помоћ. Уосталом, наша им помоћ ниjе била ни од какве користи, осим што смо се и ми сами изложили истоj опасности. На двеста jарди далеко од њих отворили смо паљбу, коjа jе убрзо испразнила наше пушке, али су меци имали исто деjство као да смо их гађали лоптицама од хартиjе. Ове животиње, коjе су припадале роду рептила, лако су подносиле ране, jер, како нису имале никакав нервни центар, већ jе извор њихове животне снаге у кичменоj мождини, то им модерно оружjе ниjе могло ништа учинити. Jедино смо пуцњавом могли да зауставимо њихов ход, скренувши им пажњу на пушчану паљбу, и тако дати Индиjанцима времена за бекство — а и себи, да се попнемо до степеништа, са коjих се више ничег нисмо имали боjати. Али, тамо где jе експлозивни метак двадесетог века личио на лоптице од хартиjе видели смо како успешно погађа отровна индиjанска стрела, потоплена наjпре у сок од строфанте а затим замочена у лешину. Такво оружjе не би било од велике користи при нападу на обичне животиње, jер се отров прилично споро проносио кроз вене, и пре него што животиња угине имала би довољно времена да зграби човека. Али, како су нас ова два чудовишта гонила до подножjа степеница, киша од стрела спусти се на њих пиштећи из свих пукотина на стени. У магновењу, беху начичкана стрелама, што им изгледа, ниjе ни наjмање сметало. Гребући, балавећи у немоћном бесу окомила су се да се попну уз степенице, али чим би с тешком муком прешла неколико степеника, склизнула би и откотрљала се на земљу. На краjу jе деjствовао отров. Jедно чудовиште почело jе тупо да мумла и наjзад jе пало, као да га jе повукла његова велика, пљосната глава. Друго jе почело да скаче и да пискаво jечи, правећи неке ексцентричне кругове, а затим се и оно срушило на земљу. Тренутак касниjе, опазили смо како се згрчило пре него што се укрутило. Тада, у лудачкоj радости због победе коjа их jе ослободила опасних неприjателjа, Индиjанци у гомилама излетеше из своjих пећина и помамно заиграше око лешина. У току ноћи исекли су их на комаде и однели даље од пећина, не да га jеду, jер jе месо било отровно, већ боjећи се трулежи. Међутим, срца ових дваjу рептила, велика као jастучићи, и даље су куцала. Оживљена ужасним независним животом, срца су се ритмично и благо спуштала и лизала; престала су да куцаjу тек трећег дана.

Доцниjе, када будем имао бољи сто него оваj сандук од конзерви, када будем имао бољи прибор за писање од овог комадића оловке и последњег листа мале свеске, детаљно ћу говорити о Индиjанцима Акала, о нашем животу међу њима, о свим више-мање брзим призорима коjи су ми прелетали испред очиjу, а коjе нам jе пружала Земља Мепла Ваjта. Знам да ме памћење неће издати: докле год будем дисао очуваћу jасно у своме сећању сваки сат, сваки покрет ове епохе и jасно преживљене догађаjе. Никакви нови утисци неће моћи да избришу ове, коjи су тако дубоки. Када буде куцнуо тренутак, описаћу вам ову дивну ноћ на jезеру обасjаном месечином, када се jедан млади ихтиосаурус — необично створење, пола фока а пола риба, са очима покривеним jедном коском, са обеjу страна њушке и трећим оком на врху главе — копрцао у мрежи jедног Индиjанца до те мере да умало ниjе преврнуо чамац у коме смо се налазили; ону ноћ када jе водена змиjа са зеленом кожом искрсла из рогоза и однела крму са Челенџеровог чамца. Описаћу вам jош и ову велику белу и ноћну животињу — не знамо да ли jе била рептил — коjа jе живела у jедноj бари неточно од jезера и коjа се тако брзо кретала да jе приликом кретања стварала неку благо фосфоресцираjућу светлост. Престрављени Индиjанци нису смели ни да jоj се приближе. Опазили смо jе jош у току двеjу раниjих експедициjа, али jоj се кроз бару нисмо могли приближити. Изгледала jе већа од краве и пуштала jе неки необичан, мошусни мирис. Причаћу вам такође и о оноj птици коjа jе jеднога дана гонила Челенџера све до стене, где jе потражио уточиште: велика птица тркачица огромног стаса. Много већа од ноjа, с вратом као у jастреба, а са ужасном главом, коjа jе подсећала на авет. Како jе Челенџер почео да се пуже и да се склања, птица



му jе ударцем кљуна просто одсекла потпетицу са чизме; али, бар овога пута било jе jаче модерно оружjе: птица, коjа jе од главе до ногу била висока двадесет стопа и коjу jе професор, ван себе од даха, описао као фороракта, пала jе под пушком лорда Рокстона. Тресла jе перjе и удове и њена два жута ока сjала су неким зверским сjаjем. Да ли ћу доживети да видим њену пљоснату и неодређену лобању како стоjи поставлена поред осталих трофеjа у кући лорда Рокстона? Затим, свакако ћу говорити и о токсодону — о том џиновском заморчету високом десет стопа, чиjи су истурени зуби секли као маказе, и коjе смо убили када jе дошло на поjило на jезеро.

Да, писаћу о свему томе, раниjе или касниjе, када будем имао више слободног времена. Али после наших тако испуњених дана желео бих да са нежношћу насликам ове дивне летње вечери када смо, лежећи под jасноплавим небом, jедан поред другог у дубокоj трави недалеко од шуме, задивљено посматрали необичне птице како лете изнад наших глава, гледаjући непознате животиње коjе су излазиле из своjих склоништа да нас уходе, док jе, међутим, жбуње савиjало своjе гране пуно укусних плодова и док нас jе хиљаде чудесних Цветова окружавало своjим отвореним круницама. Желео бих да оживим оне чаробне ноћи на великом jезеру, чиjа површина као да jе кључала кад би у њега заронило неко чудовиште, или о дубинама коjе би се зеленкасто преливале приликом пролаза неке друге животиње. Ето, то су призори на коjима ћу у будућности са задовољством зауставити своjе перо.

Али, упитаћете ме, пошто сте већ имали толико успомена, зашто сте се ви и ваши другови заустављали на свачем другом уместо да и дању и ноћу тражите начин како да сиђете са висоравни? Не, одговорићу вам, сви смо без престанка мислили на то, али узалуд. Одмах смо открили jедну чињеницу: Индиjанци нам у томе неће помоћи. У свим другим стварима показали су се као наши приjатељи, али када бисмо им се обратили било да нам набаве неко дрво, коjе би нам послужило као мост преко провалиjе, било да нас снабдеjу кожним опутама или лозицом од коjе бисмо исплели конопце, наилазили смо код њих на љубазно, али упорно одбиjање. Смешили су се, жмиркали, вртели главом и то jе било све. Стари поглавица jе такође упорно ћутао. Jедино нас jе Маретас, младић кога смо спасли, замишљено посматрао и знацима нам показивао колико га жалостимо. После оне одлучне победе над људима-маjмунима, сматрали су нас полубоговима коjи носе победу у своjим пушчаним цевима и у нашем боравку код њих видели су jемство за своj напредак и егзистенциjу. Ми смо, свакако, могли само с хвалом да говоримо о њима, али смо осетили да jе боље да држимо у таjности наше планове о спуштању, jер, ко зна, да нас у последњем тренутку не би покушали силом да задрже.

И поред диносауруса — коjи дању нису ни наjмање опасни, jер су, као што сам већ рекао, имали обичаj да се само ноћу поjављуjу — два пута сам у току последње недеље ишао до нашег старог логора да видим Замба, коjи jе непрекидно чувао стражу у подножjу стене. Жудним очима сам посматрао равницу, тражећи у даљини помоћ о коjоj смо сањали. Али дугачка поља покривена кактусима била су гола и пуста све до линиjе бамбуса на хоризонту. — Индиjанац доћи скоро, господин Мелон. Ви само чекати jош jедна недеља и он доћи и донети конопце за спуштање.

Тако ме jе храбрио ваљани Замбо. Баш кад сам се враћао после jедне овакве експедициjе, пошто сам целу ноћ био одсутан, и

пошао уобичаjеним путем, кад стигох на jедну миљу од баруштине са птеродактилима и опазих нешто сасвим необично. Jедан човек ми jе ишао у сусрет, заштићен од главе до пете неком врстом тршчаног кавеза, коjи jе натакао на себе као звоно. Моjе запрепашћење било jе jош веће када сам, приближивши се, препознао у њему лорда Рокстона. Видео ме jе, извукао се из кавеза и, ако се и осмехнуо, ипак ми се учинио збуњен. — Ех! Младићу моj, рече он, како сам могао и претпоставити да ћу вас овде срести? — Шта, до врага, радите овде? упитах га. — Дошао сам у посету своjим приjатељима, птеродактилима. — Али, зашто? — Зато што су то врло интересантне животиње. Али, и веома недружељубиве! Имаjу нарочите манире када дочекуjу странце! Сећате ли се? Стога сам се завукао у оваj оклоп, коjи ме штити од њи-хових опасних додира. — Али, не разумем шта тражите по овоj баруштини?

Погледао ме jе испитивачким погледом и на његовом лицу прочитао сам извесно устезање. — Мислите ли, рече он наjзад, да само професори желе да нешто науче? Студирам ове драге животињице! Нека вам то буде довољно! — Нисам имао намеру да вас вређам, рекох му. Његово се лице одjедном разведри. — Не, нисте ме увредили, младићу. Покушавам да за Челенџера ухватим jедно од ових врашких пилића. Али, ниjе ми стало до вашег друштва. Jа сам заштићен против њихових уjеда, а ви нисте. До виђења. Вратићу се увече.

Окренуо ми jе леђа, поново се завукао у своj кавез и отишао у шуму. И Челенџер jе с времена на време одлазио сам у шетњу. Враћао би се свечан, озбиљан, као



човек коjи на своjим леђима носи сав терет jедног великог предузећа. Jеднога дана одвео нас jе до неког таjног места, где jе направио своj кабинет за рад.

То jе била нека мала пољана, окружена палмама. У средини се налазио jедан од оних блатних геjзира, о коjима сам вам већ писао. Покраj геjзира био jе поређан известан броj кожних каишева, исечени од коже игванодона. Сви ови каишеви били су привезани за jедну огромну кожну опну, коjа jе свакако била желудац jедне од оних великих риба-гуштера, уловљених у jезеру. Та велика кеса, ушивена на jедноме краjу, имала jе на другом краjу врло мали отвор, кроз коjи су биле провучене бамбусове трске, чиjи jе доњи део био забоден у левке иловаче, коjи су скупљали гас из геjзера. Мало-по-мало, кеса jе почела да се шири; ускоро jе почела да се диже, тако да jе Челенцер морао, да би jе задржао, да jе помоћу каишева завеже за дрво. После пола часа, кеса се претворила у снажан балон, судећи по томе што су jе каишеви jедва придржавали. Челенџер, узбуђен као отац у присуству прворођенчета, са задовољством jе посматрао своjе дело и немо, смешећи се, гладио своjу браду. Први jе Самерли прекинуо ћутање. — Не надате се ваљда да ћемо с тим отпутовати, Челенџере? упита га он киселим гласом. — Надм се, драги моj Самерли, да се после опита с моjим балоном нећете устручавати да му поверите своj живот. — Избаците ту мисао из главе, одговори подсмешљиво Самерли. Ништа ме на свету не би натерало на такву будалаштину. Надам се, сер Џоне, да ви нећете повлађивати оваквоj лудориjи. — Ђаволски смишљено! рече лорд Рокстон. Волео бих да видим како ће функционисати оваj балон. — Видећете, рече Челенџер. Већ неколико дана упињао сам све своjе моћи да решим проблем нашег силаска. Знамо да између висоравни и врха оне стене, преко коjе смо дошли, нема никаквог начина да пређемо преко провалиjе. Па, како ћемо онда изаћи одавде? Пре извесног времена показао сам нашем младом приjатељу да ови блатни геjзири испуштаjу слободан кисеоник (ваљда водоник). Идеjа о балону дошла jе доцниjе. Признаjем да ми jе у почетку било врло тешко да пронађем омот за гас, али, видећи утробу оних риба, открио сам и ту могућност. Ето резултата!

Са jедном руком на капуту коjи jе висио у дроњцима, Челенџер jе другом показивао балон коjи jе био потпуно округао, затежући своjе каишеве. — Опасно лудило! прогунђа Самерли. Лорд Рокстон се осећао нелагодно. — Хе! Оваj стари ниjе глуп? шапну ми он. И обративши се Челенџеру: — А корпа? — И о томе бринем. Знам већ како ћу jе направити и закачити. За коjи тренутак показаћу вам да jе моj апарат довољно снажан да вас понесе. — Све заjедно? — Не. По мом плану, спустићемо се jедан по jедан, као падобраном и сваког пута балон ће се овамо вратити помоћу нарочитих каишева коjе ћу без муке удесити. Нека сваког од нас понесе и спусти, то jе све што од њега тражим. Пређимо на пробу.

Отишао jе да донесе jедан базалтни камен, коjи jе био таквог облика да jе око њега могао да завеже конопац. Био jе то конопац коjи смо донели на висораван, пошто смо се њиме послужили за пењање уз стену. Био jе дугачак стотину стопа. Иако ниjе био дебео, био jе врло jак. Челенџер већ беше припремио неку врсту кожног поjаса, на коме су висили многи каиши. Ставио га jе на теме балона покупио каише при дну, затим, пошто jе привезао на краj каиша базалтни камен, три пута jе око себе везао конопац, да би вратио балон коjи, отежан каменом, неће моћи сувише високо да полети. — Али сада, рече он са осмехом пуним триjумфа, видећете моћ мог балона.

Рекавши то, пресекао jе везе коjе су држале балон за дрво. Никала наша експедициjа ниjе била тако близу пропасти. Надувена опна jе ужасном брзином

полетела у ваздух. Челенџер, отргнут од земље, пошао jе за њом. Имао сам само времена да га ухватим око струка, али сам и сам полетео увис. Руке лорда Рокстона, као кљуса за пацове, шчепале су ме за ноге. Али сам одмах осетио да и он напушта земљу. Неко време пред очима ми jе стаjала слика четворице авантуриста како висе у ваздуху, као венац кобасица, изнад земље коjу су освоjили. На нашу срећу, иако jе изгледало да ће ова паклена направа вечито да се пење, наш конопац ниjе био довољно отпоран. Прекинуо се и ми смо пали jедан преко другог. Када смо устали, угледасмо на небу црну тачку: парче базалта летело jе кроз ваздух. — Величанствено! узвикну храбро Челенџер, трљаjући своjу повређену руку. Одлучуjућа проба! Никада се таквом успеху нисам надао. Кроз недељу дана, господо, имаћу други балон, помоћу кога ћу вас извести на пут повратка!

До сада сам из дана у дан бележио све шта нам се дешавало. Али сада настављам да пишем у нашем првом логору, коjи jе Замбо верно чувао. Тешкоће и

опасности, све jе то остало иза нас, као какав ружан сан, на врху високих црвених литица, коjе су се дизале изнад наших глава. Jер, наjзад смо сишли и то на непредвиђени начин, али срећно. Све иде не може боље бити. Кроз шест недеља, или наjвише два месеца, бићемо у Лондону, можда чак брже



него ово писмо. Наша су се срца већ узбудила, душе су нам већ полетеле ка родноме граду, коjи чува наше миле!

Jош исте вечери, после оне наше опасне авантуре са Челенџеровим балоном, наша jе судбина доживела преокрет. Рекао сам већ да су наши планови о одласку наишли на симпатиjе само код младог индиjанског поглавице. Jедини он ниjе желео да нас против наше воље задржи у туђоj земљи. Колико jе год могао, обjашњавао нам jе то гестовима. Те вечери, у сутон, дошао jе до нас у наш мали логор. Пружио ми jе — мени jе указивао нарочиту пажњу, можда зато што смо били скоро истих година — jедно парче коре од дрвета и показуjући ми свечано низ пећина изнад нас, ставио прст на уста, као да jе захтевао од мене да чувам таjну. Затим се вратио свом племену.

Принео сам кору ватри и сви заjедно почели смо да jе разгледамо при светлости. Имала jе у ширину и у дужину по jедну стопу, а на унутрашњоj страни били су поређани неки необични знаци, коjи су, уосталом, овако изгледали:

Чисто исписани угљем на белоj кори, на први поглед ми се учинише као грубо написане музичке ноте. — Ма шта ово значило, кунем се да jе врло значаjно. Прочитао сам то на младићевом лицу, када ми jе дао ову кору. — Осим ако ниjе по среди шала jедног шаљивчине, рече Самерли, jер, колико знам, укус за шалу означава jедну од елементарних фаза у развоjу човека. — То jе очевидно нека врста писма, рече Челенџер. — Рекло би се, чак неки конкурсни ребус, примети лорд Рокстон.

Извио jе врат да би боље видео. Одjедном jе пружио руку и нагло дохватио „ребус". — Тако ми неба! Мислим да сам погодио! узвикну он. Младић jе без муке тачно видео. Погледаjте само. Колико има знакова? Осамнаест. Дакле, погледаjте, изнад нас, с ове стране брежуљка, постоjи осамнаест пећинских отвора. — Показао ми их jе кад ми jе дао ову кору, рекох jа. — Сад знамо шта jе по среди: то jе карта пећина. Осамнаест у jедном целом реду, jедне су плиће а друге су дубље, док се по неке рачваjу, уосталом, као што смо и сами констатовали. Ово jе, дакле, карта пећина. Сем тога, испод jедне пећине налази се крст. Зашто? Да означи да jе ова пећина дубља од осталих. — Пећина коjа пролази кроз стену! узвикнух. — Држим, рече Челенџер, да jе наш млади приjатељ погодио. Ако ова пећина не пролази кроз стену, не видим зашто би неко, ко нам jе наклоњен, посебно привлачио нашу пажњу на њу. А ако пећина заиста излази на другу страну, онда нам остаjе само можда око стотину стопа да се спустимо низ литицу. — Стотину стопа! прогунђа Самерли. — Наш конопац jе дужи од сто стопа, рекох jа. Према томе, сићи ћемо врло лако. Самерли примети: — А Индиjанци коjи стануjу у овим пећинама? Одговорио сам му: — Ниjедан Индиjанац не стануjе у њима. Оне им служе као амбари и магацини. Зашто не бисмо одмах отишли да их испитамо?

На овоj висоравни постоjи jедно смоласто дрво, нека врста араукариjе, бар тако тврде наши ботаничари. Индиjанци то дрво употребљаваjу за буктиње. Свако од нас jе направио jедан сноп, па смо кренули степеницама, покривеним травом, коjе су водиле до пећине коjа jе на цртежу била означена крстом. Као што сам већ рекао, у њоj ниjе било никога сем слепих мишева, коjи одмах, чим смо ушли, почеше летети изнад наших глава. Како нисмо желели да побудимо пажњу Индиjанаца, причекали смо да запалимо буктиње тек пошто смо, пипаjући по мраку, продрли мало дубље. Опазили смо онда jедан леп ходник са сувим, глатким, сивим зидовима, украшеним сликама. Горњи део се завршавао сводом, а по поду се сиjао бели шљунак. Пожурили смо, али смо наjедном морали да се зауставимо, проклињући услед разочарења: пред нама се дизао зид, зид на коме ниjе било ни-jедне пукотине кроз коjу би се и миш могао провући. Са те стране ниjе било излаза.

Остали смо за тренутак као укочени, огорчени и с разрогаченим очима пред овом препреком. Ушли смо у ходник коjи ниjе имао излаза.



— Шта мари, приjатељи моjи, рече неукротиви Челенџер. Jош можете рачунати на моj балон. Самерли поче да се jада.

— Да нисмо кренули кроз погрешну пећину? приметно сам. — Не, младићу, рече лорд Рокстон показуjући прстом кору. Ми се налазимо тачно у означеноj пећини; седамнаеста ако пођемо с десне стране, а друга ако пођемо с леве.

Али, док сам посматрао знак, оте ми се радостан крик: — Чини ми се да разумем! Пођите за мном! Пођите за мном! . . .

И журно се окренух и пођох. — Jесмо ли овде, на овом месту, упалили буктиње? упитах показуjући шибице по поду. — Дабоме. — Према цртежу, пећина се рачва и ми смо ту раскрсницу прошли пре него што смо упалили буктиње. Пењући се овуда, требало jе да већ пронађемо грану ове рачве.

И заиста, нисмо прешли ни тридесет jарди, када у зиду опазисмо улаз у jедан широк ходник. Пошли смо туда журећи се, jедва дишући од нестрпљења, и прешли око стотину jарди. Изненада, нека црвена светлост, коjа jе пред нама пресецала дубоки мрак, привуче наше запрепашћене погледе, као да jе нека пламена завеса jедноставно секла ходник и пречила нам пут. Потрчали смо. Та светлост ниjе проузроковала ни шум ни топлоту, ниjе се померзла, али jе осветљавала целу пећину и претварала у диjаманте сва зрнца песка. Када смо се приближили, опазили смо руб jедног колута. — Месец, тако ми неба! узвикну лорд Рокстон. Прешли смо, децо моjа, прешли смо!

Пун месец jе сиjао кроз отвор на литици. Таj отвор ниjе био шири од прозора, али jе био довољан за наше намере. Нагнувши се мало, могли смо оценити да се отпор не налази много високо од земље и да се можемо лако спустити. Ниjе било никакво чудо што оваj отвор нисмо одозго опазили. Стрма стена у свом горњем делу ниjе пружала могућности за пењање, и, према томе, нисмо jе пажљиво ни загледали. Пошто смо проверили да се помоћу нашег конопца можемо спустити на земљу, вратили смо се срећни да се припремимо за полазак сутра увече.

Морали смо да радимо брзо и таjно, из страха да у последњем тренутку Индиjанци не покушаjу да нас задрже. Оставићемо наше намирнице и понећемо само пушке и метке. Али, Челенџер jе имао jедан огромни предмет од кога ниjе желео да се растане и jедан нарочит сандук, о коме ништа нисам могао да кажем, осим да нам jе причинно више незгода него све остало. Дан jе прошао врло споро. Када jе пало вече, били смо спремни за полазак. Тешком муком извукли смо наше ствари до врха степеница. И ту, окренувши се, бацили смо последњи поглед на ову чудну земљу, коjа, уверен сам, неће дуго чекати да постане обична и позната, да постане плен ловаца и истраживача, али коjа ће за нас увек остати земља сна, чаробна и романтична, у коjоj смо много препатили, много научили: наша земља, како ћемо jе увек с нежношћу звати. Ватре из суседних пећина оживљавале су сенке на десноj страни. Ауж падине над коjом смо се налазили допирали су гласови Индиjанаца, помешани са песмом и смехом. Са друге стране простирала се шума, у чиjоj се средини неjасно блистало jезеро, легло чудовишта. Ужасан крик, позив неке необичне животиње, проламао се кроз мрак: Земља Мепла Ваjта опраштала се од нас. Завукли смо се у пећину, на чиjем се дну налазио пут за нашу земљу.

Два сата касниjе били смо у подножjу Литице, заjедно с нашим пртљагом. Само нам jе Челенџеров пртљаг правио тешкоће при спуштању. Оставивши све на jедном месту, одмах смо отишли до Замбовог логора. Били смо згранути када смо, приближивши се, опазили на равници дванаест ватри. Оне су нам обjављивале да jе помоћ стигла. Затекли смо ту двадесет Индиjанаца, коjи су дошли са реке са кочићима, конопцима и свим материjалом коjи нам jе био потребан да се пребацимо преко провалиjе, Према томе, нећемо имати муке око преноса пртљага када сутра уjутро будемо кренули пут Амазона.

Приjатно ми jе што овом скромном мишљу могу завршити своj дневник. Нагледали смо се чуда и дивота, доживели смо тешка искуства и враћали смо се, сваки на своj начин, с дубљим знањем. Можда ћемо се морати зауставити у Париjу неко време, да се мало дотерамо, и у том случаjу писмо ће стићи пре мене. У противном, стићи ћемо истога дана у Лондон. На сваки начин, драги моj господине Мак Арделе, надам се да ћу вам ускоро стиснути руку.

XVI ПОВОРКА! ПОВОРКА!

Желим да овде изразим своjу захвалност свим нашим приjатељима са Амазона на услугама и гостопримству коjе су нам указали током нашег повратка. Нарочито сам захвалан г. Пеналози и осталим чиновницима бразилске владе, коjи су нам сви заjедно олакшали пут, а посебно никада нећу



заборавити шта jе за нас учинио г. Переира из Париjа, коjи се потрудио да поново пристоjно изгледамо пред цивилизованим светом. Можда нисмо лепо наградили гостољубивост и оданост наших домаћина, али како нам околности то нису дозвољавале, обjаснили смо им да би само губили своjе време и новац ако би покушали да сами крену на пут са кога смо се управо вратили. Понављам да сам у своjим дописима изменио сва имена места. Ма како проучавали мапу и покушали да се приближе, уверен сам да ће наша земља остати непозната хиљадама и хиљадама особа.

Сматрао сам као чисто локалну сензациjу све дочеке коjе су нам приређивали при нашем пролазу кроз Jужну Америку, и уверавам све наше приjатеље из Енглеске да поjма нисмо имали о узбуђењу коjе су у Европи проузроковале вести о нашим авантурама. У тренутку када jе брод Инверниjа био на пет стотина миља од Саутемптона, безброjни телеграми доносили су нам огромне понуде агенциjа и редакциjа у замену за неколико речи о позитивном резултату нашег путовања, и то нам jе показало до коjе се мере интересовао за нас не само научни свет, већ и шира публика. Но, и поред свега тога, одлучисмо да не даjемо никакве изjаве штампи, док се не видимо са осталим члановима Зоолошког института: ми смо њихови делегати и, према томе, они ће први добити извештаjе о нашим открићима. У Саутемптону, опседнути новинарима, уздржали смо се да кажемо и jедну реч, али смо тиме само подстакли радозналост целога света за jавну седницу коjа jе била заказана за 7. новембар увече. Сала Института, у коjоj се замела наша комисиjа, ниjе била довољно пространа, и зато jе седница пресељена у Квинс хол у Рицент стриту. Дознали смо да су приређивачи, коjи су наjпре помишљали на Алберт хол сматрали да ни она неће бити довољно велика.

Скуп jе био заказан сутрадан по нашем доласку. Дотле, хвала Богу, имали смо довољно времена да се позабавимо личним пословима. Што се тиче моjих, за сада бих наjвише волео да ништа не кажем. Jош у самом почетку ове приче изнео сам главне разлоге коjи су ме натерали на пут. Према томе, несумњиво би било потребно да на завршетку обjавим и њихов исход. Ко зна да jедног дана нећу зажалити због оног што се збило и да jе било боље да се ниjе десило? При завршетку jедне невероватне авантуре могу само бити захвалан сили коjа ме jе на то нагнала.

Прелазим, дакле на наjглавниjи догађаj. Док сам се питао како да га испричам, поглед ми jе пао на извештаj коjи jе у мом листу од 8. новембра обjавио моj приjатељ и друг Мекдона. Шта могу боље да урадим, него да га овде препишем? Признаjем да jе моj лист, с обзиром на учествовање у експедициjи, мало претерао, али и остали велики дневни листови нису били уздржљивиjи. Ево шта jе Мекдона написао:

НОВ СВЕТ

ВЕЛИКИ СКУП У КВИНС ХОЛУ

БУРНЕ СЦЕНЕ

НЕОБИЧАН ДОГАЂАJ

ШТА СЕ СТВАРНО ДЕСИЛО?

КОБНА МАНИФЕСТАЦИJА У РИЏЕНТ СТРИТУ

Скуп Зоолошког института,на коме се наjпре дискутовало о намери да се обjаве извештаjи анкетне комисиjе, коjа jе прошле године послата у Jужну Америку да провери исказе професора Челенџера о продужењу праисториjског живота на том континенту, одржан jе синоћ у великоj дворани Квинс хола. Треба рећи да ће, по своj прилици, историjа науке обележити таj датум белим камичком, jер су се приликом скупа одиграли сензационални и незаборавни инциденти, коjе присутни никада неће заборавити. (Уф! колега Мекдона, какав увод!)

На таj скуп требало jе у принципу позвати само чланове Института. Али, поjам ,,приjатељи" врло jе еластичан и пре отварања седнице, заказане за осам часова, позвани свет се већ гурао и гушио на сваком кораку у овоj пространоj сали. Међутим, у четврт до осам, светина, боjећи се да jе неће пустити унутра, провалила jе врата и после дуге гужве неколико особа jе било повређено, а посебно инспектор Скобљ коме су пребили ногу. После овог jуриша, коjи ништа ниjе могло да оправда и коjи jе не само испунио ходнике, већ ниjе чак поштовао ни новинарска места, отприлике око десет хиљада људи очекивало jе истраживаче. Када су се наjзад поjавили, сели су на подиjум на коме су већ били наjчувениjи енглески, француски и немачки научници, покраj професора Сергиуса, познатог зоолога са универзитета у Упсали, коjи jе представљао Шведску. Четири jунака вечери били су предмет наjбурниjих овациjа чим су се поjавили: цела сала jе устала и одушевљено им пљескала неколико минута. Међутим, вешт посматрач jе могао приметити да се усред овог клицања осећала извесна опозициjа, и предосетити да ће ово вече бити живље него што се очекивало. Али, нико у дворани ниjе могао ни да посумња коjим ће се током ствари окренути.

Ниjе потребно да вам описуjем изглед ова четири путника. У последње време скоро сви



листови донели су њихове фотографиjе. Умор коjи, изгледа, беху претрпели, ниjе оставио на њима видних трагова. Можда jе само брада професора Челенџера била више накострешена, лице професора Самерлиjа изразитиjе у свом аскетству, а лорда Рокстона у мршавости; сва троjица имаjу препланутиjе лице него кад су отпутовали из земље. Али, сви су врло здрави. Наш дописник, Е. Д. Мелон, атлета и шампион рагбиjа, познат у целоме свету, у бољоj jе форми него икада и док jе погледом прелетао гомилу, задовољан осмех залебдео jе на његовом доброћудном лицу. (Ах! Мек, ако вас икада негде напипам . . .)

Када се мир поново успоставио и када су престале овациjе, присутни су сели, а председник, воjвода од Дернхема, изговорио jе неколико речи. Он ниjе желео да дугим говором ускрати присутнима задовољство коjе jе обећавао оваj скуп. Рекао jе да не жели да нагађа шта ће у име комитета рећи професор Самерли, али да jе очигледно да су већ све раниjе вести потврдиле невероватан успех експедициjе. (Пљесак.) Очевидно jе да романтична времена нису прошла; ипак постоjе извесна подручjа на коjима се jош могу срести наjекстравагантниjа машта романсиjера и открића jедног истраживача коjи трага за научном истином. Говорник се радуjе, као и сви присутни, што види ову господу здраву и читаву у своjоj земљи, пошто су извршили своj тежак и опасан задатак, jер би пораз експедициjе несумњиво нанес тежак и непоправљив губитак зоолошкоj науци. (Пљесак, коме се jавно придружио професор Челенџер.)

Професор Самерли jе затим устао и то jе био знак за другу експлозиjу одушевљења, коjа се поновила неколико пута у току његовог говора. Не доносимо цео његов говор због тога што ћемо у чланцима и са потписом нашег специjалног дописника обjавити потпуну причу о доживљаjима чланова експедициjе.

Пошто jе подсетио присутне на главни повод овог пута и одао професору Челенџеру наjласкавиjе похвале, пропраћене извињењима због сумњи у његова раниjа тврђења, коjа су данас потпуно потврђена, почео jе да говори о самом путу, уздржаваjући се пажљиво од свих обавештења коjа би припомогла да се пронађе висораван. Општим потезима описао jе пут од Амазона до подножjа литице, заинтересовао своjе слушаоце причаjући им о невољама експедициjе, о узалудним покушаjима и наjзад о успеху, коjи jе крунисао њихове упорне напоре, али коjи су стали живота двоjице оданих слугу. (Овом запањуjућом верзиjом о смрти наших мелеза Самерли jе хтео да избегне све што би у овоj прилици могло изазвати дискусиjу.)

Затим, дижући своjе слушаоце на висораван одваjаjући их ту од целог света случаjним падом моста у провалиjу, професор jе описао све ужасе и сву привлачност ове земље. Оставио jе на страну све личне авантуре да би истакао богату научничку жетву, у коjу спада посматрање животиња, птица, инсеката и биљака. У току неколико недеља он jе, на пример, прикупио четрдесет и шест нових примерака колеоптера и деведесет четири примерка лепидоптера. Што се тиче великих животиња, поглавито огромних животиња за коjе се веровало да су одавно ишчезле и коjе ће, наравне, наjвише занимати присутне, говорник jе био у стању да одмах покаже велики списак коjи би се после детаљниjих истраживања свакако jош могао проширити. Његови другови и он видели су, наjчешће са извесне раздаљине, бар дванаест животиња о коjима данашња наука поjма нема. У своjе време, оне ће бити подробно испитане и класификоване. Између осталих, говорник jе навео и jедну пурпурну змиjу, коjа jе била убиjена и мерила двадесет стопа. Затим неко бело биће, вероватно сисар, коjе jе у мраку одавало фосфоресцентну светлост. Исто тако и jедног великог црног лептира, за чиjи уjед Индиjанци тврде да jе смртоносан. Ван тих облика живота, савршено нових, на овоj висоравни налазио се и велики броj праисториjских врста, од коjих извесне потичу jош из раних раздобља jуре". Међу њима, говорник jе поменуо и џиновског и ужасног стего-сауруса кога jе г. Мелон видео када jе дошао на поjило на jезеру и чиjа се слика налазила већ у албуму америчког авантуристе коjи jе и пронашао оваj непознати свет. Описао jе jош игванодоне, птеродактиле, коjи су истраживачима приредили прва изненађења. Успео jе да слушаоци занеме од страха када jе причао о страшним диносаурусима-месождерима, коjи су неколико пута гонили чланове трупе и коjи су наjгрозниjе звери коjе jе човек икада видео. Са њих jе прешао на огромну крволочну птицу, коjу jе назвао форораком, и на великог северног jелена коjи jош лута у тоj високоj земљи.

Али када се дотакао таjне централног jезера, радозналост и одушевљење достигли су врхунац. Човек jе морао да се уштине да би поверовао да слуша професора с позитивним и здравим умом како хладно, с пуно мере, описуjе чудовишне рибе, гуштере са по три ока и огромне водене змиjе коjе бораве у овом чаробном базену. Затим jе укратко изнео све о становништву висоравни, о њеним Индиjанцима, о њеноj чудноватоj колониjи антропоидних маjмуна, коjи се могу сматрати много напредниjим од питенкантропа са Jаве и коjи jе наjближи оном хипотетичном бићу коjе називамо „недосталим беочугом". Забавно jе публику када jе почео да прича о гениjалном, али врло опасном проналаску професора Челенџера. И завршио jе своj сjаjни експозе обjашњаваjући како су се истраживачи вратили у цивилизован свет.

Могло се претпоставити да ће се седница на томе свршити, после излагања и изражавања захвалности и честитки истраживачима, коjа jе пала у део професору Сергиусу са универзитета у Упсали, али убрзо се показало да ће догађаjи кренути низбрдо. С времена на време поjављивали су



се знаци неприjатељства. Тек што jе говорник сео, др Аjлингворт из Единбурга дигао се и упитао: — Зар ниjе обичаj да се пре преласка на дневни ред пређе на дискусиjу о амандманима? — Да, господине, али када има амандмана, одговорио jе председник. — Има jедан, Ваша висости, поново ће др Аjлингворт. — Кажите га одмах.

На то jе устао професор Самерли. — Да ли бих могао да укажем Вашоj висости да jе оваj човек моj лични неприjатељ, jош од оне наше полемике у Научном листу о истинскоj природи батибиjа? — Не могу да улазим у лична питања, одвратио jе председник. Реч има др Аjлингворт.

Али изjаве др Аjлингворта се већим делом нису чуле, услед протеста. Чак су хтели и да га присиле да седне. Своjом висином и гласом, он jе могао надjачати граjу. Уосталом, имао jе и приjатеља у овоj дворани. Стога, чим jе устао, jедна мањина jе очевидно прешла на његову страну. Већи део публике, ипак, сачувао jе доследну неутралност.

Др Аjлингворт jе наjпре почео речима како цени научнички рад коjи су заjедно остварили професор Челенџер и професор Самерли. Изразио jе и жаљење што су у његовоj интервенциjи могли да пронађу личне размирице. Међутим, он се, рекао jе, поводи само за истином. Уопште, заузео jе став на овом скупу истоветан ставу професора Самерлиjа на прошлом. На претходноj седници професор Самерли jе посумњао у тврђења професора Челенџера; данас, пак, кад се он налази у сличном положаjу, не допушта да му се стави примедба. Jе ли то разумно? (Да! Не! Дуг прекид. Ми са новинарских клупа чули смо професора Челенџера како од председника тражи дозволу да до Аjлингворта избаци на улицу.) Прошле године jедан човек говорио jе извесне ствари; данас, ето, четири човека причаjу друге, jош много узбудљивиjе. Зар се то може сматрати завршним доказом, када jе реч о тако невероватним и о тако револуционарним чињеницама? Врло често су досад олако примане приче путника из непознатих земаља. Па зар и лондонски Зоолошки институт жели да пође истим путем? Говорник jе признао да су чланови ове мисиjе људи од карактера, али људска природа jе врло сложена, жеља за славом може завести чак и професоре. И ми, баш као лептири, желимо да лепршамо око светлости. Ловци на крупну дивљач обично хоће да пробиjу хвалисање свих своjих супарника. Новинари не презиру сензациjе, чак и кад мораjу да позову машту у помоћ. Сваки члан мисиjе jе можда имао личних разлога да увећа стечене резултате. (На дневни ред! На дневни ред!) Говорник ниjе хтео никога да увреди. (Па ви само то и чините! Прекид.) На чему су засноване све ове чудесне приче? На ситницама. На неколико фотографиjа! Као да jе то неки доказ, у времену када се праве тако невероватне фото-монтаже! Поврх свега, испричана нам jе и прича о бекству, о спуштању помоћу конопца, што искључуjе доношење великих животиња: све jе то врло вешто испричано, али не и убедљиво. Чини ми се да сам разумео да лорд Рокстон претендуjе да има jедну лобању фороракуса. Или jе можда лорд Рокстон желео да каже да jе има. — Зар ме та индивидуа назива лажовом? загрми лорд Рокстон.

Председник jе с тешком муком одржавао ред. — Мир! Мир! Докторе Аjлингворте, хоћете ли да завршите и да изнесете своj посебан захтев? — Ваша висости, наставио jе Аjлингворт, имао бих jош штошта да кажем, али ћу ипак завршити. Предлажем да се изрази захвалност професору Самерлиjу на његовом интересантном саопштењу, али да се поменуте чињенице, пошто се сматра да нису доказане, подвргну испиту jедне анкетне комисиjе, много шире и, ако jе могућно, достоjниjе поверења.

Ово произведе неизрециву буру у дворами. Већи део присутних, огорчен таквом увредом нанесеној путницима, тражио jе да се оваj посебан захтев повуче и да се не ставља на гласање. Чули су се узвици: „Напоље!" С друге стране, противници, коjи нису били многоброjни, викали су: „На дневни ред!" обраћаjући се председнику тражећи гласање. У дну сале, међу студентима медицине, изби неред. И само присуство умерених, међу коjима jе био велики броj дама, спречило jе да дође до опште гужве. Одjедном jе настало затишjе, а затим потпун мир. Професор Челенџер jе устао. Његово држање и изглед његовог лица налагали су пажњу. Подигао jе руку и цела се дворана укочила да га чуjе. — Многе ће се особе присетити, рекао jе он да су сличне сцене, исто тако луде и неприличне, обележиле прошлу седницу када сам вам jа упутио реч. Овога пута, нападнут jе професор Самерли и жаљење коjе он у овом тренутку осећа не може сасвим избрисати моjу личну успомену. Вечерас сам чуо сличне ствари, и jош увредљивиjе, изговорене од особе коjа jе малопре говорила и, мада ми ниjе лако да се заборавим и да се спустим на ментални ниво поменуте особе, потрудићу се да разагнам све сумње коjе постоjе код разних духова. (Смех и прекид.)

Ниjе потребно да вас подсећам да сам, иако jе у своjству шефа анкетне комисиjе професор Самерли узео реч, jа сам покренуо целу ствар и да свет мени дугуjе за све резултате ове експедициjе. Jа сам срећно одвео ова три господина до назначеног места и доказао им да су моjи искази истинити. Нисмо се надали да ћемо по свом повратку наићи на неку тако отупелу особу, коjа ће правити питање од наших готових закључака. Па ипак, сећаjући се претходног искуства, побринуо сам се да донесем такве доказе коjи ће убедити сваког разумног човека. Као што вам jе професор Самерли обjаснио,



наши фотографски апарати су били покварени и већи део наших негатива упропастили су људимаjмуни када Су опустошили наш логор. (Иронични гласови. Смех. Другима то!) Говорим о људима-маjмунима, а не могу да се уздржим а да вам не кажем да ме извесна граjа, коjу овде чуjем, необично подсећа на моjе сусрете са овим интересантним створовима. (Смех.) И после пропасти толиких неоцењивих клишеа, сачували смо известан броj верних фотографиjа, коjе показуjу услове живота на висоравни. Да нас не оптужуjете да смо фабриковали ове фотографиjе? (Jедан глас: Да! Дуго комешање. Неколико људи коjи су правили упадице избачено jе из сале.) Негативи су предати стручњацима.

Али, имамо ми и других доказа. Ако под условима под коjима смо напустили висораван нисмо могли да понесемо велики пртљаг, спасли смо бар колекциjу лептирова и буба професора Самерлиjа, а у њоj се налази неколико нових врста. Jе ли то доказ или не? (Неколико гласова: Не!) Ко jе рекао не? — Постоjање ове колекциjе не доказуjе да мора постоjати и jедна праисториjска висораван, добаци професор Аjлингворт уз пљесак своjих исто-мишљеника. — Очевидно jе, господине, настави Челенџер, да треба, упркос вашем опскурном имену, да се поклонимо пред вашом високом компетенциjом. Прелазим, дакле, преко фотографиjа и преко ентомолошке колекциjе, да бих се вратио на врло различита и врло прецизна обавештења коjа имамо о извесним, jош нерасветљеним тачкама. На пример, што се тиче живота птеродактила ... (Jедан глас: Лаже! Комешање.) Понављам, што се тиче живота птеродактилa, у стању смо да потпуно расветлимо ствар. У мом се портфељу налази слика jедне од тих животиња, снимљена у природи, коjа би вас могла убедити ... — Никаква нас слика не би могла убедити, па ма шта било, опет ће др Аjлингворт. — Да не тражите да видите саму животињу? упита Челенџер. — Без сваке сумње, спремно узврати Аjлингворт. — Пристали бисте да jе видите? поново ће Челенџер. — Како да не! .. .

После тога, десио се такав преврат какав се не памти у историjи научних седница. На jедан знак професора Челенџера, наш колега Е. Д. Мелон устаде и пође ка дну подиjума. Тренутак касниjе, поjавио се у пратњи jедног џиновског црнца, коjи му jе помагао у ношењу jедног великог четвртастог сандука. Лагано су пред професора спустили оваj сандук, коjи jе изгледао врло тежак. Завладала jе необична тишина. Публика, пред коjом се све ово дешавало, умирила се. Професор Челенџер повуче покретни поклопац на сандуку, а затим, нагнувши се полако (а ми из новинарских клупа добро смо га чули) умилним гласом поче да шапуће: „Мали! Мали! Ходи!" И скоро одмах затим зачу се неко гребање и лепршање и jедно страшно, одвратно биће, излазећи из сандука, попе се на ивицу.

У том тренутку, чак и неприjатан случаj коjи се десио воjводи од Дернхема, коjи изненада паде са подиjума, ниjе могао да скрене пажњу запањене публике. Видећи ову животињу, помислило би се да jе то наjневероватниjа аждаjа, коjу jе замислила неуравнотежена машта jедног уметника из средњег века. Животиња jе имала гадну, одвратну главу, на коjоj су два мала црвена ока сиjала као жеравице; њен дугачак зверски кљун, упола отворен, показивао jе двоструки низ зуба, коjи су подсећали на шиљате мачеве; нека врста избледелог сивог шала прелазила jе преко грбавих рамена. То jе био прави ђаво, онакав каквог смо у детињству замишљали.

У сали jе настао неред. Чула се вика. Две даме из првих редова се онесвестише. Особе на подиjуму изгледа да су желеле да пређу у оркестар, као и њихов председник. У jедном тренутку настаде боjазан од панике. Професор jе подигао руке, покушаваjући да умири узбуђене духове у дворани. Његов покрет уплашио jе животињу коjа jе стаjала иза њега. Она наjедном разви своj шал чиjи су се краjеви претворили у два кожна крила коjа почеше да лепршаjу. Професор jе хтео да jе ухвати за ноге: али, било jе одвећ касно. Она полете са свога сандука, и летела jе кружећи изнад наших глава у огромноj дворани Квинс хола, а њена крила, дугачка десет стопа, тупо су ударала остављаjући jак смрад за собом. Вриска са галериjе, коjа се уплашила од ових страшних очиjу и зверског кљуна, препала jе птицу. Она поче да се све брже окреће, удараjући о зидове и о лустере. — Прозор! Тако вам неба, затворите прозор! преклињао jе професор, млатараjући и кршећи руке на подиjуму.

Било jе и за то доцкан! Животиња, коjа се ударала о зидове као какав џиновски лептир о лампу, наишла jе на прозор, пролетела кроз њега и ишчезла. Професор Челенџер jе пао на своjе седиште и покрио лице рукама, док jе публика одахнула, као да jоj jе свануло у души!

Тада ... ох! Ко може да каже шта се после десило када се већина публике, коjа се ниjе могла



уздржати, помешала с мањином и створила талас одушевљења коjи jе кренуо са дна сале и коjи се све више увећавао, прешао оркестар, опколио подиjум и триjумфално подигао и понео четири jунака? (То jе врло добро, Мек!) Ако им нису одали потпуно признање, оно су их бар наградили поштовањем. Сви су сада били на ногама. Сви су ишли викали, млатарали рукама. Гурали су се око путника и пљескали им. — У триjумф! У триjумф! урлало jе на стотине гласова.

У истом тренутку њихове четири главе уздигнуше се изнад осталих глава. Узалуд су се бранили. Они коjи су их држали нису их више пуштали. И да су хтели да их спусте на под не би могли, jер их jе гомила притискивала са свих страна. Чули су се узвици: — У Риџент стрит! У Риџент стрит!

Настао jе велики метеж, а затим се, мало-по-мало, образовала jедна струjа и на раменима студената четири путника су стигла до врата. Напољу их jе чекало сто хиљада особа. Ова огромна маса света ишла jе од Ленгхем хотела до Оксфорд циркуса. Бура узвика поздравила jе слављенике, када су се, доминираjући над одушевљеним светом, поjавили на светлости електричних лампи. Викало се: — Поворка! Поворка!

И непрегледна маса, коjа jе блокирала улице с jедног краjа на други, пошла jе кроз Риџент стрит, Пел Мељ Сент Џемсис стрит и Пикадили, прекидаjући саобраћаj у центру Лондона: отуда jе настао велики броj су дара између манифестаната с jедне стране, и полициjе и шофера с друге стране. Поноћ jе већ била одавно прошла када су се путници ослободили манифестаната пред станом лорда Рокстона и када их jе гомила у хору испратила песмом: „То су сjаjни момци!" и британском химном крунисала своj програм.

Тако се завршило jедно од наjчувениjих вечери коjе Лондон уопште памти. Савршено, приjатељу Мекдона, извештаj jе китњаст, али веран. Што се тиче инцидента коjи jе

тако узбудио публику и изненадио цео свет, изузев нас, зар jе потребно да га обjасним? Треба се сетити мог сусрета с лордом Џоном оног дана када jе, заштићен тршчаним кавезом, као неким кринолином, тражио нешто за Челенџера што jе називао „врашким пилетом". Доцниjе сам поменуо незгоде коjе смо уз пут имали због професоровог пртљага, нарочито приликом нашег спуштања низ висораван. Наjзад, jа сам само укратко испричао наш повратак, иако сам много штошта мислио да кажем о невољи коjу смо имали да смрдљивим месом заситимо апетит нашег грозног сапутника; али, jа сам поштовао професорову жељу да то сачувам до последњег тренутка, да неко не нањуши необорив аргуменат коjи ће срушити његове противнике.

Шта се после десило са птеродактилем коjи jе доведен у Лондон? Нико ништа о томе не зна. Две жене су са страхом причале да су га виделе како стоjи на крову Квинс хола и да jе ту стаjао неколико часова, као нека ђаволска статуа. Сутрадан, вечерњи су листови обjавили да jе воjник Милс из Колдстримске гарде изведен пред воjни суд зато што jе за време страже пред дворцем Марлборо напустио своjе место: суд ниjе примио одбрану воjника Милса, коjи jе изjавио да jе бацио пушку и побегао што jе брже могао само зато што jе између себе и месеца изненада опазио ђавола. Можда jе та чињеница била донекле у вези са оним што нас занима. Jедино друго тврђење коjе могу да обjавим узимам из дневника брода Фризленд, коjи припада Холандско-америчкоj компаниjи: ту се каже да jе уjутро (баш сутрадан по оноj седници) у девет часова брод опазио нешто што jе личило на летећу козу и на џиновског слепог миша, коjи jе прелетео преко њега, летећи ка jугоистоку чудноватом брзином. Ако га jе инстинкт за повратак упутио правом линиjом, нема сумње да jе последњи европски птеродактил завршио негде на огромно) пучини Атлантског океана.

А Гледис, моjа Гледис, Гледис оног мистичног jезера, коjе од сада треба да називам Централним, jер никада више нећу пожелети да овековечим њено име?... Зар нисам увек код ње опажао извесну неосетљивост? Зар ни искреност према мени, коjу сам у дну душе осећао и од коjе сам се узалудно бранно, а коjа jе увек преовлађивала, ниjе показала да иза њеног лепог лица постоjи душа у коjоj су се могле разликовати две истоветне сенке егоизма и несвесности? Да ли jе она волела jунаштво, и величину због њихове суштинске узвишености, или зато што jе желела да бере славу коjа jе не стаjе ни труда ни жртава? Али, можда сам то тек данас увидео, после оне заслепљуjуће мудрости коjу искуство пружа. Доживео сам удар.

Поверовао сам за тренутак да ћу се претворити у наjгорег скептика. Од тада jе већ прошла читава недеља. Са лордом Рокстоном одржали смо jедан од наjважниjих разговора и ... и чини ми се, тако ми Бога, ствари су се могле и нагоре окренути.

Обjаснићу у неколико речи. Никакво писмо, никакав телеграм нисам затекао у Саутемптону, и када сам те вечери око десет часова стигао пред врата мале виле у Стретаму, добио сам грозницу од узнемирења. Да ли jе Гледис жива или мртва? Где су се изгубили снови моjих бесаних ноћи, њене раширене руке, њен осмех, речи упућене човеку коjи jе на коцку ставио своj живот само због jедне њене ћуди? Сишао сам већ с неба на земљу. Па ипак, неколико њених лепих речи и обjашњења биће довољно да се опет винем у облаке. Трчећи, прешао сам баштенску стазу, подигао звекир на вратима, чуо унутра глас драге Гледис и, орошавши покраj запрепашћене служавке, упао у салон. Гледис jе



била ту, на ниском дивану покраj клавира, испод jедне класичне лампе. У три корака стигао сам до ње и ухватио jе за руке. — Гледис! узвикнуо сам. Гледис!

Она подиже очи. На њеном лицу поjавило се чуђење. Нешто се, сасвим извесно, изменило у њоj. Био ми jе непознат онаj њен подигнут поглед, укочен, груб, као и непомичне усне. Повукла jе руке. — Шта то треба да значи? упита она. — Гледис, продужио сам, шта вам jе? Зар нисте jош увек Гледис Хендерсон? — Нисам, одговори она. Зовем се Гледис Поте. Дозволите ми да вас представим свом мужу.

Како jе живот бесмислен! Изненадио сам се када сам механички поздравио и стегао руку jедном малом, риђем човеку, коjи се извукао из фотеље коjа jе некада мени била намењена. Клатили смо се jедан пред другим. — Отац нам jе указао гостопримство док наша кућа не буде готова. — Ах! ... — Зар нисте примили моjе писмо у Париjу? — Нисам примио никакво писмо. — Каква штета! Оно би вам све обjаснило. — Уосталом, све jе обjашњено. — Jа ништа нисам сакрила Вилиjему. Немамо никаквих таjни. Боже моj, како ми jе жао свега што се десило! Али, зашто сте ме тако оставили и отишли на краj света? ... Нисте љути? — Не, не ни наjмање. Морам да идем. — Али, не пре него што се послужите, обрати ми се мали човек.

Брзо сам се нашао краj врата и таман сам хтео да изиђем, када се нагло окренух, попуштаjући неком будаластом импулсу, и вратих се до мог срећног супарника, коjи jе нервозно посматрао електрично звонце. — Смем ли да вам поставим jедно питање? упитах га. — Само ако jе умесно, рече он. — Шта сте урадили у животу? Тражили неко скривено благо? Открили jедан нови пол? Возили се гусарским бродом? Прелетели Ламанш? Где jе ваш романтични сjаj? Шта сте постигли?

Погледао ме jе и на његовом доброћудном, безначаjном и боjажљивом лицу прочитао сам истинско очаjање. — Зар не налазите, прошапта он, да jе то одвећ лично питање? — Онда вас молим, узвикнух, одговорите ми само ово: шта сте по занимању? — Jа сам други адвокатски писар код г. г. Џонсона и Меривела, Ченсери леjн броj 41. — Лаку ноћ! рекох му.

И дрхтећи од туге и беса, смеjући се горко, утонух у мрак, попут свих оних неутешних хероjа чиjе jе срце здробљено!

Jош jедна епизода и завршио сам. Синоћ, после вечере код лорда Рокстона, пушили смо и приjатељски разговарали о нашим доживљаjима. Осетио сам се врло чудно када сам нашао иста лица у тако различитом оквиру. Ту jе био Челенџер, са своjим снисходљивим осмехом, обореним очним капцима, неподношљивим очима, агрессивном брадом и огромним трупом. Надувених образа, пропуштаjући дим, говорио jе Самерлиjу као да му чита пресуду. И Самерли jе, са своjом кратком лулом између ретких бркова и седе брадице, нагињао своjе уморно лице и живо дискутовао с њим, противећи се свакоj Челенџеровоj реченици са хиљаду задевица. Што се тиче нашег домаћина, са своjим оштрим цртама и орловским лицем он jе и даље чувао, у дубини своjих плавих и хладних зеница, коjе су подсећале на глечер, неку необичну подсмешљивост.

И баш у оном његовом светилишту, под светлошћу ружичастих лампи, међу његовим безброjним трофеjима, лорд Рокстон нам доцниjе саопшти због чега нас jе позвао. Узео jе из ормана jедну стару кутиjу од цигара и ставио jе на сто. — Можда jе био ред, рече он, да вам за ово кажем раниjе, али сам више волео да се наjпре добро распитам. Зашто бих стварао преране наде? Сећате ли се онога дана када смо открили баруштине са птеродактилима, како ме jе збунила конфигурациjа и природа терена? Али, можда нисте на то обратили пажњу! Баруштина jе била jедан стари кратер, пун плавичасте иловаче.

Професори се поклонише. — Што се тиче кратера пуног плавичасте иловаче, познавао сам jедан сличан: диjамантски рудник у Бирсу, у Кемберлиjу. Стога ми диjаманти нису избиjали из главе. Измислио сам онаj кавез, коjи ме jе штитио од оних гадних животиња и провео читав дан риjући земљу ножем. И ево шта сам ископао.

Отворивши кутиjу од цигара, завукао jе руку и ставио на сто двадесет до тридесет неравних шљунака, чиjа jе величина варирала између зрна грашка и лешника. — Да, можда jе требало да вам то раниjе кажем. Али, знам чему се све човек излаже када говори напамет. Ово камење, и поред своjе величине, не би имало никакву цену да ниjе по среди



њихова боjа и чистота, када се jедном буду углачали. Донео сам их у Лондон и истог дана кад смо приспели, отишао сам до Спинка, затраживши му да мало углача jедан камен и да га процени.

Извадио jе из џепаjедну кутиjицу, из коjе jе испао jедан диjамант, коjи jе расипао хиљаду пламенова; jедан од наjлепших Каменева, коjи сам икада видео. — Ево резултата. Према Спинковом мишљењу, све скупа вреди наjмање двеста хиљада фунти стерлинга. Разуме се, ту ћемо суму поделити. Нећу ни да чуjем да буде друкчиjе. Па лепо, Челенџере, шта ћете урадити са своjих педесет хиљада фунти? — Ако одиста наваљуjете с вашом великодушном намером, рече професор, основаћу нарочити музеj, о коме сам одавно сањао. — А ви, Самерли? — Напуштам катедру и дефинитивно ћу се посветити класификациjи фосила из доба креде. — А jа ћу, рече лорд Рокстон, организовати jедну експедициjу и отићи да поново видим ону висораван. Што се вас тиче, младићу, уверен сам да се жените? — Jош не, рекао сам са жалосним осмехом. Чини ми се да ћу поћи с вама ... Ако ме примате?

Лорд Рокстон ми ништа не одговори, али jедна препланула рука потражи моjу преко стола.

К Р А J

Documents

Artur Konan Dojl - Iscezli Svet