Ashton,Frederick - 47-Lun u Zamku Duhova

8/10/2019 Ashton,Frederick - 47-Lun u Zamku Duhova

http://slidepdf.com/reader/full/ashtonfrederick-47-lun-u-zamku-duhova 1/100









































































































































































§. EKSBRAJA

G o s p o liG a Eve lina

I

Gledali smo se u oči, ni jedan nidrugi nije prvi hteo da skrene po-gled. Primećujem kako mu prekolica prelazi senka zlovolje, kaokada oblak pređe preko polja, naavgustovskom suncu On sigurnone voli moje držanje, a.ja želim damu pokažem, i to odmah, da netreba da me smatra istim kao štosu mangupi iz njegove pratnje.

Znam da je ono što činim puno rizi-ka, jer mi može reći da se vratimodakle sam došao, a ja već rnesecima očekujem ovaj trenutak, trenu-tak u kome ću sresti Fransoa Trefaja, kralja marseljskog podzemlja.

čiji je izlaz iz zatvora, pre nepunegodine, proslavljen na način koji će

se pamtiti u analima kriminalaca. Trefaj se odlučuje i pita, skorozabavljen;

Cini mi se da imaš odvažnosti?Sležem ramenima:

Ja sam čovek, a pravi ćovek senikad ne boji drugog čoveka.

Cak ni od mene? Ni od vas.

Posmatra me, neodlučan:

Čuo sam da si legionar? Do početka ove godine. Zašto legija? Da ne bih ličio na druge. Indo-

kina u osamnaestoj, to čeliči karak-ter, a Alžir je bio dobar test.

83



Sta znaš da radiš? Samo da ubijam.

On uzdiše i kaže oporim glasom: Proveo sam pet godina u šte

nari.., Pet godina... To je dugo. U to ne sumnjam.

Zatresao je glavom. Ne. ne znaš. Treba probati. To

je stvar koja se ne zaboravlja i kojutreba naplatiti onome koji je za tokriv, ako želiš da zadržiš veru usebe. Razumeš?

Mislim, da. Oženjen si? Ne. Živiš sam? Da. Sasvim sam? Prijatelji? Ne. Zašto? Ne znam. Znači, niko se neće zabrinuti

zbog tvog nestanka ako napustišMarselj na dva tri meseca?

Niko.Lažno veselim, licemernim to-

nom me pita: Ne dosećaš se razloga zbog

koga sam te pozvao? Pretpostavljam da ste hteli da

me upoznate. U redu, ali zašto? Da vidite da li sam sposoban

da izvršim zadatak koji želite da mipoverite.

Koja vrsta zadatka? Ubistvo. Jel’ ti smeta? Baš me briga.

Zaćutao je za trenutak, a zatim jeustao iz fotelje i otišao do ormarićaodakle je doneo flašu i dve ćašekoje je napunio. Pružio mi je jednu.

Možeš piti, taj je od boljih.Pijemo. Kad smo ostavili čaše,

zapitao je: Kako se zoveš? Pjer Kuve, četrdeset godina...

bivši narednik. Prestar za vaš po-sao?

Naprotiv. Treba da ulivaš poverenje, da ne privlačiš pažnju. Ako

uspeš, nećeš više morati da brinešza budućnost. Imaš roditelje?

— Da sam imao roditelje, ne bihproveo više od dvadeset godina ulegiji.

— Nisi osuđivan? — Ni jedanput. —Da skratimo, nepoznat si i poli-

ciji i zločincima? — Nepoznat. — Mislim da si stvarno čovek

koji mi treba.On sigurno čeka da ja pitam ne-

što o toj famoznoj misiji. Ja ćutim.Opet je on taj koji prekida tišinu.

— Tip koji me je poslao na petgodina, glavni komesar Žorž Vasenotišao je u penziju. Neću postationo što sam bio dok je on živ.

— Ja ću ga ubiti.Pogledao me je i zaključio: — Mislim da ćeš ga stvarno ubiti.

Unapred ti kažem hvala. Što se tičenovca, imaćeš ga mnogo više negošto će ti trebati, a kada završiš po-sao, doći ćeš kod mene, pa ćemo raz-govarati o tome.

Ustao je. — Sada će te moj zamenik Anž

Basno upoznati sa problemom. Napred, prijatelju. Nestrpljivo ću če-kati da se vratiš.

Anža Basnoa sam odmah omrznuo. To je tip ćoveka koji instink-tivno mrzim. Mali, mršav, elastičani crn, izgleda kao gušter, ima nje-gov hladan pogled i pretpostav-ljam brze reflekse. On preziresnagu i odbacuje vatreno oružje. Zanjega postoji samo nož. Čuo sam dase njime služi sa majstorstvom kojeplaši i najokorelije. Ako ga ja ne vo-lim, njemu sam antipatičan. Kvitsmo. Ušao je u sobu u kojoj me je

Trefaj ostavio. Odmah je otvoriokarte. — Izgleda da si ostavio dobar uti-sak na gazdu. Žao mi je, jer, da nekrijem, ne sviđaš mi se.

— U poverenju, ni ti meni.Kiselo se nasmejao.

84



— utoliko bolje. Tako smo nači-sto. Nadam se da nećeš uspeti, paću imati to zadovoljstvo da te eliminišem.

— Grešiš, Basno, uspeću i zau-zeću tvoje mesto pored Trefajakada tebe pošaljem da se pridružišonima koji sigurno nisu posebnoponosni što su te doneli na ovajsvet.

Pozeleneo je. Po pokretima adamove jabučice konstatujem da jeovo teško progutao. Glas mu jepostao malo grublji.

Kada dođe trenutak, brzo ćuda te ekspedujem.

Što se mene tiče. takve kao titreba pregaziti petom. A sada, štaimaš da mi kažeš sem ovih smešnihpriča?

Volim Marselj noću. Kada je lepo.uvek prođem kroz Staru Luku dastignem do svoje sobe. koju mi iz-daje jedna stara udovica u uliciObeliska, nedaleko od Pradoa. To jemiran kvart, za koji policija nijeposebno zainteresovana. Volim dastanujem na mirnim mestima gdeizgleda da sam ono što želim dabudem, a ne ono što sam stvarno. Ustvari, ja sam malograđanin, i akosam odlučio da se pridružim lju-dima u senci. to je zato što znam da

je u mojim godinama skoro nemo-guće smestiti se među one koji živepo mom ukusu.Sa penzijom narednika ne moguizigravati neradnika a još manje seoženiti. Ona treba da predstavljapomoć, ali za koji posao? Ne znamništa da radim. Dvadeset godinaratovanja ili vojnih vežbi nisu pre-poruka ni za kakav posao semvojske. No. kako ipak želim da vo-dim lak život, a da se ne dosađujem,posle demobilizacije sam ostao uMarselj u. Prvo. zato što sam navi-kao na Sredozemlje, zatim jer uMarselju imam najviše šansi dasretnem nekog ko će mi ponuditidobro plaćen posao koji ne traži

mnogo znanja. Počeo sam da obila-zim noćne baroVe gde se može sre-sti krem marselj skog ološa. Nisamse isticao, naprotiv. Napredovaosam malim koracima, razgovaraosa jednim, odgovarao drugom, ni-kad ništa nisam pitao. Onda se de-silo ovo pre tri dana, kod »Memena«. Jedan mršavi tip se pribli-žio stolu gde sam sam pio. Nasloniose na stolicu i pogledao me.

Legionaru, možemo li da poraz-govaramo?

Ne mrzim društvo.Seo je.

Tražite posao? DA. Koje vrste? Najskuplje. Znate li šta to znači? Nikad ne govorim a da ne

znam šta kažem. ■* Treba vam lova? Ne još. A? Nisam još pojeo ono što mi je

država dala kao nagradu za iz

vesne usluge. Znači, spreman na sve? Pod uslovom da zadržim jednu

šansu. Šansu? Da ću se izvući. Gde vas može naći? Ovde sam svako veće.

Nasmešio se. Oprezan, zar ne? Da nisam bio stalno takav, sad

ne bih bio ovde.Otišao je bez reći i bez pozdrava.Video sam ga juče uveće. Pitao

me je: Poznajete li Fransoa Trefaja? Čuo sam za njega. To je jedan od velikih. Tako pričaju. Hoćete li da radite za njega?

Zašto da ne.Poveo me je da vidim gazdu.★

Ako volim Staru Luku. to nijezbog slikovitosti i šarenih snovakoje pruža stidljivima i naivnima.

85



kakav sam i ja bio, već zbog togašto njene prljave vode simbolizujumoj upropašćeni život i sve izgub-ljene godine. Želeo sam da odemdalje od mola koji je. štitio luku odotvorenog mora. Zamišljao sam dasvet mene ćeka. Zaleteo sam se, saveseljem u srcu i željom za životom.Posle dvadeset godina vratio samse na obalu sa koje sam otišao kaoone olupine sa kojima se talasi za-bavljaju. Pa. zašto ne Trefaj i nje-govi mangupi?

Basno i ja smo se hladno pozdra-vili, a zatim me je upoznao sa pos-lom i sa detaljima koji su mogli dami ga olakšaju. Tako sam saznaoda je moja buduća žrtva, Žorž Vasen, poreklom Švajcarac i da se vra-tio u svoj rodni kraj, selo Overnije,pored Nešatela, da proživi svojeposlednje godine života. Basno mi

je rekao da mi je rezervisana sobau hotelu »Lepi horizont« i da tamoidem kao predstavnik jedne marseljske kuće koja proizvodi sapunei sredstva za čišćenje. Saznao samda Žorž Vasen, čiju su mi sliku po-kazali stanuje u ulici La Roš, da voliduge šetnje i da svako veće posećuje malu kafanu u kojoj igra par-tiju karata. Kada likvidiram Vasena, treba da ostanem još mesecdana u selu kako ne bih izazvaosumnju. Preduzete su sve mereopreznosti kako bih mogao odgo-voriti na eventualna pitanja lo-kalne policije.

Pre nego što smo se rastali, Anž je dodao:

Biću u Overnijeu taćno za me-sec dana. Ako nisi obavio posao,pobrinuću se za tebe.

A to znači? Ubiću te. Ali u tom slučaju bićemo dvo-

jica, drugaru. Varaš se. Kad ja ubijem, niko

me ne vidi.II

Izašao sam iz voza u Overnijeu, usuton rane jeseni, čiji je mir reme-tilo samo pucanje petardi koje bi

trebalo da plaše ptice u vinogra-dima. Po uputstvu jednog radnika,stepenicama sam se uspeo skorodirektno do hotela »Lepi horizont«.Sa terase sam mogao da bacim po-gled na selo čijeg sam jednog sta-novnika trebao da ubijem. Selo mise odmah svidelo, i čim sam predaokofer, krenuo sam, drugim stepeni-cama, u Overnije. Stare kuće iuzane ulice podsećale su me na gra-dove koje su dekorateri rekonstruisali za filmove o srednjem veku. Uzuživanje koje sam osećao javljalase i briga. Više bih voleo manje pri-

jatan okvir za moj gadan posao.Počelo mi je nedostajati snage zaposao, a nisam počeo ni prve pri-preme.

Za večerom sam, bez imalodvoumljenja, odgovorio na pre-cizna ili zavijena pitanja koja mi jemoj domaćin postavljao o meni imom poslu, a kada sam se popeo usvoju sobu, već sam pripadao tomselu čije sam krovove mogao posmatrati sa prozora, kao i jezero udaljini koje mi je davalo iluziju dasam na morskoj obali.

Probudio sam se u punoj formi, usunčano nedeljno jutro. Veran svo-

jo j ulozi bolesnika koji se opoi'avlja,ostao sam u krevetu i tražio da mi"donesu doručak u sobu. Oko pola

jedanaest sam izašao iz hotela, ali

sam prethodno sa gazdom popiočašu belog overnijskog vina, čija sume bistrina i bo]a očarali.

Osećao sam se veoma prijatno isrećno dok sam se šetao po selu, ičinilo mi se da se nalazim u nekomdekoru iz snova Ulice su imale na-zive po pesnicima, a dugo sam sta-

jao pored jedne fontane koja je iz-gledala kao da je doneta iz drugogvremena i da je tu zaboravljena.Kako sam se penjao prema uliciPakot, pomešao sam se sa vernicima koji su išli u crkvu. Zašto samsa njima ušao u božju kuću, kada

u boga nikad nisam verovao?

86



Možda sam nesvesno želeo da seuvrstim među meštane, čiji sam oz-biljan i miran izgled poželeo a datoga nisam ni bio svestan. Svi su iz-gledali kao da vode miran život, bezneizvesnosti. Tačno suprotno odmog. Ovo je za mene bila slika za-branjenog sveta, te žene koje su išleodmerenim koracima i držale zaruke ljude pomalo ukrućene u svo-

jim nedeljnim odelima. Velika me jegorčina ispunila na pomisao da jesve ovo moglo da bude a da nije ni-kad bilo. Cinično sam se zapitaokakva bi bila reakcija ovog mirnogstada da sam sada istrčao isprednjih, raširio ruke i počeo da vičem:

— Ja vas ne poznajem, rii vi menene poznajete. Znajte da sam došaomedu vas jedino zato da ubijem jed-nog od vaših, nekog koga nisam ni-kad video, protiv koga ne osećammržnju. Ubiću ga jer sam se obave-zao da ću to učiniti, i ne mogu dru-gačije.

Mislili bi da sam lud. Razdvojilibi se kada bi stigli do mene, i kada

bi prošli, ja bih opet bio sam kao iuvek...Ušao sam za njima u crkvu.

Nisam je odmah primetio. Staosam pored vrata levo. Bila je uda-ljena desetak metara od mene,skoro u mojoj visini. Video sam je izprofila. Strogi kostim ju je verovatno stario, ali davao sam joj naj-više trideset godina. U kosi je imalanekoliko sedih vlasi. Divne oči. kojesam otkrio kada se okrenulaprema meni; visoka i punačka.Lepa. Nisam slušao šta je pastorgovorio; razmišljao sam kakav bibio moj život da sam za druga imaoženu kao ovu od koje nisam mogaoda odvojim pogled. Pokreti vernikasu me trgli iz ovog srečnog sna.Kada je nepoznata prošla ispredmene. krenuo sam za njom. Svakičas se zaustavljala da pozdravi

jedno, da porazgovara s drugim.

Tako sam saznao da je neudata i dase zove Evelina. Išao sam za njom,silazio glavnom ulicom, kada je na-glo skrenula desno, u jednu uličicugde nisam smeo da je pratim; ušla

je u jednu kuću koju sam zapamtio.Posle ručka raspitao sam se kod

gazde »Lepog horizonta«. To je biodebeo čovek koji je pre dvadesetkgodina došao iz Valea, i koji se jošuvek osećao pomalo strancem uovom kantonu. Nije imao mnogoprijatelja, a strašno je voleo dapriča.

Da li poznajem gospođicu Evelinu? Pa, naravno! Čudna devojka...Priča se da ima para... U svakomslučaju ima lepe parcele vinogradau ovom kraju. Zašto se nije uda-vala? To baš ne znam. Istina je da jedo prošle godine živela sa svojomstarom mamom. Sada je slobodna,ali možda nije navikla na slobodu,zar ne? A zatim ima onih koji zato što je travarka šapuću dapoznaje razne vrste biljaka. Da jemalo veštica... Gluposti! GospođicaEvelina je osoba koju ja poštujem.Svojim čajevima me je izlečila odbolova u plućima. To su stvari kojese ne zaboravljaju, gospodine!

U toku poslepodneva prošetaosam putevima koji prolaze kroz vi-nograde. Prošao sam kroz selo i,pošteno rečeno, počeo sam se dosa-đivati. Oko šest sati ušao sam umalu kafanu gde su stari i mladi

igrali karte. Seo sam za jedan sto.Kada sam popio prvu čašu belogvina, osvrnuo sam se po prostoriji iodmah prepoznao svoju žrtvu,Žorža yasena. Na njega sam biozaboravio... Ličio je na svoju sliku.Po načinu igranja videlo se da je tomiran čovek, siguran u sebe. Jedanod jačih koji će mi zadati dostamuke. U odnosu na njega imao sam

jednu veliku prednost! Poznavaosam ga a on mene nije. Trebalo jeda umre on kako bih ja živeo.

Ustao sam rano posle dosta ne-mirne noći, i rešio da napravimdugu šetnju, pošto mi je pešačenje

87



do sada uvek pomagalo u razmišlja-nju.

Jedan kamiondžija me je uzeo ukamion na putu za Montmolin, inešto kasnije me je ostavio nakraju šume. za koju je rekao da sezove »Šuma dame Otenet«. Ime izbajke. Kao da su se ljudi i stvari do-govorili da me zatvore u nešto nest-varno i izvan vremena. Zahvatiome je bes i, čim je kamion zamakao,krenuo sam. oštrim korakom, u šet-nju bez cilja.

Počeo sam da se sređujem doksam napredovao između drveća.Zaboravio sam na čudnu sredinukoju je moja fantazija činila još čudinijom, i pokušao sam da razmiš-ljam o tome kakav će biti moj životpored Fransoa Trefaja. kome ću,sigurno, po povratku u Marselj pos-tati desna ruka. Lep život, sa mnogopara, lepih devojaka. kolima...Prava šansa koju neću propustiti.

Izgubio sam osećaj vrem.ena iprostora, i uskoro sam morao priz-nati da sam se izgubio.

Bio sam ljut! Ko je to video! Oh.stvarno je bilo potrebno da što prezavršim sa Vasenom. ako nisam želeo da postanem sasvim izlapeo. ikao da je bilo dovoljno da samopomislim na njega da bi se materi

jalizovao. Žorž Vasen se pojaviopreda mnom. sa štapom u jednojruci i krpom u drugoj.

Gospodine, vi ste se izgubili? Izgleda. Kuda ste krenuli? Nikud. Šetam se. Stanujem u

Overnijeu. Znam. Video sam vas juće

uveče u kafani. Tražim pečurke čijebranje, zajedno sa pecanjem na je-zeru, i uveče s partijom karata čineprijatnim dane penzionera.

Koračali smo zajedno. Smatraosam, da bih uklonio moguće nepoverenje da treba da mu ispričamda inače živim u Marselju, kojim seposlom bavim, i razlog mog bo-ravka u selu. Rekao mi je da poz-naje taj veliki grad, ali ništa više.88

Pitao me je kakvi su moji utisci oOvernijeu i, na moje veliko iznena-đenje, čuo sam sebe kako govorimo Evelini. Primetio sam da se nas-rne jao.

Vrlo prijatna osoba. Uopštenije komplikovana... Jednostavna

je, kao i one trave koje prodaje. Uo-stalom, nisam baš siguran da je sanama.

Molim? Govorim o trenucima kada iz-

gleda. da je odsutna, mada je tu. Imase utisak da je na drugom mestu.Verovatno je zbog toga poneka bu-dala i proglasila vešticom. Imamo itakvih, znate...

Puteljcima koje poznaju, samomeštani Vasen me vratio u hotel naručak. Nije mi predložio da se po-novo vidimo.

Mada nisam hteo da priznam,ova jutarnja šetnja me je umorila.Otkad sam izašao iz legije, nisamodržavao kondiciju. Zato sam posleručka otišao da se odmorim i. sredi-nom poslepodneva. krenuo sam uobilazak Overnijea. Kada sam sti-gao do uličice gde je Evelina stano-vala. bez razmišljanja sam krenuotuda. Posle nekoliko koraka stigaosam do kuće u koju sam video da jeušla. Na zidu je bio natpis: EvelinaHub, travarica. Gurnuo sam vrata.

Prvo, nisam video ništa. Zatimsam osetio čudne mirise, koji su vla-dali u polumračnoj prostoriji. Miriskoji je bilo nemoguće definisati, akoji se sigurno sastojao od mirisasvih biljaka koje su bile zatvorene uteglama na policama što su pokri-vala tri do četiri zida.

Dugo vam je trebalo...Dah mi se presekao. Videvši me

iznenađenog, nasmejala se. Želeli ste da me vidite, zar ne? Izvinite, gospođice, ali... Znate, gospodine, mi u Overni-

jeu nismo ništa gluplji od ostalih, aotkako ste me videli u crkvi, želeliste da saznate ko sam. Da li se va-ram?



Ona mi se pomalo podsmevala.Nasmejao sam se.

Pa, ne. A sada, šta mogu učiniti za

vas? Priznajte mi da li ste stvarno

veštica?Dugo me je gledala pre nego što

je odgovorila mirnim glasom. Neki kažu da jesam, a neki da

nisam.■k

Vratio sam se te večeri, kao i su-tradan i sledećeg dana, u uličicu,bez nekog posebnog razloga. Evelina se nije ljutila zbog ovih posetakoje, u stvari, ništa nije opravdalosem moje želje da ponovo vidim tučudnu devojku, da joj govorim, daprovedem sa njom koji trenutak.

Cesto su naše razgovore preki-dale mušterije koje, kada se radiloo jadima suseda, glasno govore, ali,kada se radi o njihovim nesrećama,šapuću. U tim beskonačnim šaputa-njima samo je poneka reč dolazilado mene: srebrna alhemija, pepeo,matičnjak, valerijan, blažen...Gledali su me sa prebacivanjem.Smetao sam. Sati koje sam provo-dio sa Evelinom otkrivali su mi svetza koji do sada nisam poznavaotihi svet gde se više papuče no štose govori, svet organičenog hori-zonta, ali svet gde su svi izgledalisrećni. Ovi ljudi su me podsećali naribe koje plivaju bez šuma. i lepomakvarijumu.Pitao sam je da li će moje poseteizazvati priče. Evelina mi je, bez uz-buđenja, odgovorila:

Ćutaće jer znaju da poznajem ibiljke od kojih se umire, i zato štome se svi pomalo boje. Ne smeju dame kritikuju jer se plaše neke tajneosvete.

Kako to? Znam neke mešavine koje iza-zivaju infarkt miokarda i druge

koje izazivaju bolesti jetre i bu-brega, koje su neizlečive. U stvari,mislim da znam toliko da bi u to idrugi verovali.

Pomalo me plašite... Nemate čega da se bojite, a da-

jem vam reč da još nikoga nisamubila.

Evelina mi je postala zabava kojami je prekraćivala vreme. Ponekadbih, posle posete, mislio kako bih i ja imao takvu ženu da sam živeokao i ostali ljudi. No. ništa nije vredelo kao sloboda. Čudio sam se datako lepa devojka nije našla onogasa kime bi sagradila zajednički ži-vot, ali kako ne volim pitanja, ni-sam ih ni postavljao. U toku našihrazgovora pričala mi je o svom ži-votu u Overnijeu, nešto sivo, uskogrudo, prigušeno. Čudio sam se dase zadovoljila da živi tako povu-čeno, a ona mi je odgovorila da netreba verovati izgledu i da pravabogatstva nisu ono što svi mogu videti. Mislim da sam joj pričao o raz-nim etapama svog života da bih jemalo ponizio. Saslušala me je, aonda sa osmehom zapitala.

I šta vam je to donelo? ? Baruspomene. Zar mislite da treba ići takodaleko da bi se one sakupile?

Ne volim da neko ne veruje u onošto je bila osnova mog života.

Travarica je počela da me zama-ra!

Mom prijateljstvu sa Evelinom sečudno pridružila i sve veća simpa-tija Žorža Vasena, a to mi se nijenimalo sviđalo, jer je činilo moj za-datak još težim. Skoro svakog danasmo izlazili zajedno, ili da idemo ušetnju ili da pecamo na jezeru.

Jedne večeri, kada sam legao, primetio sam kalendar na zidu i zak-ljučio da je prošlo mesec dana kakoživim u ovom tako mirnom seocetu.

Žorž Vasen i ja smo se šetali krozšumu kada sam mu iznenada re-kao:

Kada sam stigao ovamo, nisammislio da će mi se mesto tako svideti.

Sami sebe stalno iznenađu- jemo.

89



Napravili smo još nekoliko ko-raka u tišini kada sam ga zapitao:

Vi dobro poznajete gospođicuHub?

Dosta dobro. Šta mislite o njoj? Teško mi je da odgovorim. Zašto?

Nasmejao se. Zato što je Evelina moja ne-

ćaka, kćerka moje sestre.

III

Ovo mi se nije sviđalo. Zašto jeEvelina prećutala da je Vasenovrod? Osećao sam neku zamku. Ni-sam razumeo Evelinin stav. ali samznao da treba da se čuvam. Ustvari, osećao sam boJ koji sammogao izbeći da sam nastavio daživim sam, a samoća je bila mojasudbina. Jedini lek je bio da što prelikvidiram Vasena, kao što mi je toi bio zadatak. Ali, sada kada samznao šta povezuje Vasena i Evelinu,zar nije bilo opasno ostaviti izasebe jednu tako pametnu ženu kojabi mogla, po potrebi, predstavljativrlo opasnog svedoka optužbe?

Te noći sam se vraćao u hotelokolo. Ulicom Pakot. Bilo je jakomračno. Stigao sam do raskrsnicekada sam iz mraka čuo:

— Zdravo, legionaru!Polako sam se okrenuo i video da

mi se približava Anž Basno. — Sećaš li me se, legionaru? Tada sam primetio da sam biozaboravio Anža, i, evo, svet bitangi

ponovo se javljao njegovim prisust-vom.

Glupo sam zapitao; — U kom si hotelu odseo?Podrugljivo se nasmejao. — Ne misliš, valjda, da ću sa onim

što treba da uradim da se zabav-ljam i popunjavam hotelske liste?Ne, ja sam samo jedan Bruno Ma-leno, radnik. Ne brini za mene. A ti?

— Sta ja? — Onaj Vasen, koji gazdu tako

interesuje, jel’ mrtav? — Ne još.

90

— Trebalo bi požuriti drugaru. — Znam, ali ima komplikacija. — Da čujem.Objasnio sam mu moj odnos sa

Evelinom i s njenim ujakom. — Je li to neka romansa, legio-

naru? — Čudilo bi me! — Znači, zbog sigurnosti, trebalo

bi ih oboje likvidirati. — Mislio sam na to, — Ali to ti smeta?Besno je uzdahnuo. — Dobro... Ja sam dobar momak,

pa ću se pobrinuti za ovu curu, iposle nećeš reći da nisam drugar?

Posle ovih reći nestao je u mraku,a ja nisam ni pokušao da ga zadr-žim.

Veoma sam se čudno osećao, i fi-zički i psihički, kada sam sutradanoko sedam sati ujutru sa Vasenomotišao na partiju pecanja, za kojusmo se dogovorili nekoliko danaranije.

Polako sam manevrisao veslima.Kada smo stigli na mesto koje je iza-brao moj mentor, uvukao sam veslai upalio cigaru, dok je Vasen bacaoudicu u vodu. Naravno, mogao samga jednim udarcem gurnuti u vodui ostaviti ga da se udavi, a ja da seudaljim. Samo, to mi se nije sviđalo.

Moje ćutanje ga je zaintrigiralo,tako da me je zapitao:

— Nešto nije u redu? Trgao sam se. — Šta^.. ah, da... neke nepri-

like. .. — Velike? — Jako. — Mogu li vam pomoći? — Ne.Nisam valjda mogao da ga zamo-

lim da mi pomogne da ga ubijem! — Šteta... ? — Hoćete da mi pomognete, a ne

znate ni ko sam.Vasen je odgovorio, ne podižući

glas:. . . .bivši legionar, dobro oce

njen, dvadeset godina službe, devetrana, mnogo medalja, dve poh-vale. ..



Vi... Vi znate sve? Kao što i vi znate šta sam bio

ranije i šta sam radio u Marselju...Imali ste izvesno ponašanje i oprezpo kojima sam razumeo da vam ni-šta od moje prošlosti nije nepoz-nato, što je već dosta čudno, ali za-što ste izbegavali da spominjetemoje bivše funkcije u Marselju?

Tako sam zaključio da ste zbogmene došli u Overnije... Da li sevaram?

Potpuno obeshrabren, odgovoriosam bez razmišljanja:

Ne. Poznajete me? Ne. Da li bi ja trebalo da vas pozna-

jem? Ne. Ako se nikad nismo videli, niti

imali zajedničkog posla, vaše pri-sustvo se može objasniti jedinotime da vas je neko poslao u Over-nije. Tačno?

Tačno. Možete misliti, kada mi je Eve

lina pričala o vašim čestim posetama, da sam se raspitao. Imam jošpuno dobrih prijatelja u Marselju,onih koji su sa mnom radili. Takosam saznao sve što mi je bilo po-trebno.

Tip je postao jako opasan zamene. Trebalo je sve srediti što pre,a Basno će se pobrinuti za trava-ricu.

Živite u Marselju bez obaveza ibez posla. Nemate privatne svojine. Treba da nađete posao. No, jedinomesto kuda ste išli redovno je kod»Memena«. gde se okupljaju čla-novi bande Fransoa Trefaja, koji jeskoro izašao iz zatvora. Znaći, mo-glo se pretpostaviti da želite da za-rađujete s druge strane zakona.

Jedne večeri, dostavljač je video jed.nog Trefajevog čoveka za vašim sto-lom. Sledeće večeri ste otišli sanjim. Nije trebalo biti mnogo pame-tan, pa pogoditi da ste bili kodgazde. Činjenica da ste posle nasta-vili da navraćate kod »Memena«, i

da ste pili u društvu sa ljudima kojivas do tada nisu zapažali, ukazujeda ste se dogovorili sa Trefajom, daod tada pripadate njegovoj bandi.Logično?

— Logično. — Iznenada, nestajete, a nikom

ne ostavljate adresu. Došli ste uOvernije, selo o kome u Marseljusigurno mnogo ne govore. ZaštoOvernije, kada to nikako nije intere-santno mesto za neku bitangu, semšto u njemu živi čovek koji je poslaoFransoa Trefaja u zatvor, na petgodina. Dobro poznajem Trefaja.

To je čovek pun mržnje, koji neoprašta. Znači, mogu sa puno pravada zaključim da ste vi tu zbog os-vete po nalogu moje »žrtve«. Trefajvas je poslao ovamo da me ubijete,zar ne?

— Da, ali me nemojte odati, jer jeovde ubica iz bande, koji je spre-man da napadne vašu nećaku!

— Zar stvarno nameravate dame ubijete?

— Ne znam... ne znam više... To je moj zanat...

— Još ga možete promeniti. Nijekasno.

Kada sam oko deset sati krenuoda vidim Evelinu, bio sam resio daobavim svoj zadatak. U mojim godi-nama se čovek više ne menja...

Polako sam silazio ka zaspalomgradiću. Ništa ne deluje sa više poverenja od zaspalog sela. Ko bi odspavača i pomislio da se smrt, umom obliku, šeta pod njihovimprozorima? Da li je Vasen, koji jepripremao svoje udice za sutrašnjilov, stvarno verovao u opasnost? AEvelina...

Ne znam da li je na mene uticalaatmosfera zaspalog sela, tišina ilimiris berbe koji se osećao u uličici,ali sam se osećao savladan čudnimi ludim mislima. Zašto ja nisammogao da uživam u običnom i mir-nom životu kao stanovnici Overni

jea? Zašto nisam mogao da volim ida budem voljen, da osnujem poro-dicu?

91



Usporio sam korak. Više nikognisam želeo da ubijem. Nisam višeprihvatao ni da Basno sredi Evelinu.

Evelina... Ritam mojih korakaodgovarao je slogovima ovogimena. E ve li na...

Boga mu! Pa ja je možda volim?...Evelina me je primila kao i uvek.

Još jednom sam se divio njenoj mir-noći koja je tako prijatno delovalana mene. U jednom momentu samizašao, i kada sam se vratio, nisammogao da verujem svojim očima:Evelina, ukočena od straha, gledala

je Anža koji je sedeo na mestu nakome sam ja malopre sedeo. Imao

je nož u rukama. — Dobro veće, legionaru.Basno je izgledao vrlo zadovoljan

sobom. — Da li si joj rekao? — Ne. — Nalazim da je jako mirna...

Hoćeš li ti da joj kažeš, ili ću ja? — Objasni joj ti. — U redu sedite, gospodo.Evelina je poslušala. Izgledala je

potpuno obeshrabrena. — Gospođo, žao mi je vas, jer ste

mi simpatični. Na žalost, posao mine dozvoljava da budem sentimen-talan.

— Ja... ne razumem. — Strpljenja, sve će vam biti jas-

no! Tip koga ovde vidite nije uopšteono što mislite.

— Ah... — To je jedan mangup koji je do-

bio novac da ubije jednu osobu kojaživi u Overnijeu.

— Pjer! On laže, zar ne?

Anž me je gledao s podsmehom. — Odgovori joj legionaru. — U pravu je, Evelina. Molim vas

da mi oprostite.

Skupila se na stolici. — A najgore još ne znate, devojko!

Trgla se. — Ima i goreg? Šta može biti

gore?

92

— Još kako! Zamislite da čak nireć nije održao! Nije ubio, a ja gasada sumnjičim da više ni neće daubije tog čoveka!

— Oh sva sreća! — A, ne! Jer sada ću ja da preuz-

mem posao i moraću i vas da ubijem.

— Molim? — Ne mogu u takvoj vrsti posla

ostaviti svedoka...Evelina je prinela ruke grudima

kao da se štiti. — y i. .. vi hoćete... da me ubijete? — Žao mi je, ali moram, zar ne?Evelina je otvarala i zatvarala

usta, gledala nas je očima progo-njene zveri. Ja sam gledao Anža,čekajući trenutak kada ću imatinajviše šanse da skočim na njega.

Evelinom sam bio pomalo razoča-ran. Znam da nije veselo'umreti, ito na takav način. No, mislio samda je jača. Ječala je:

— Ja... ja ... o svemu... ne znamništa!

Basno se graciozno naklonio. — Vidim... na žalost, uvek nevini

plaćaju... To je stari zakon koji mine možemo izmeniti...Ovo više nisam mogao da podne-

sem. Sada sam znao da volim Evelinu, da neću ubiti Vasena, da ne že-lim da napustim Overnije. Čekaosam trenutak da skočim na Anža.Nešto je u mom držanju to otkrilo.Pre nego što sam predvideo njegovpokret, Basno je skočio na mene istavio mi nož pod grlo:

— Učini jedan pokret i gotov si!Izvadio je kanap iz džepa i pružio

ga Evelini. — Zavežite mu ruke, i to čvrsto!Mlada žena je poslušala i Anž je

izjavio da je zadovoljan. — Sada i noge.Kada je i ovo bilo gotovo, ubica je

izjavio: —A sada smo došli do najnezgodnijeg dela mog zadatka...Evelina se izmakla, sa ispruže-

nim rukama. — Ne! Ne! Neću! — Budite pametni!



Imajte milosti... Slušajte me...Kada bih se obavezala da ubijemćoveka koga je on trebao da ubije?

Jadna Evelina,.. Nije znala okome se radi.

Objasnite šta ste mislili!Brzo je odgovorila:

Ne znam ko je žrtva, i ne tičeme se. ali ako ga Pjer ne ubije, ja ćusamo me ostavite da živim!

Stvarno? Da. Ne želim da umrem! Naravno, razlog je dobar, ali

ne znam da li mogu da verujem danećete pobeći.

Daću vam u zalogu sav svojnakit.

Nakit? Koliko vredi? Pedeset ili šezdeset hiljada fra-naka.

Kako ću dokazati da vam ihnisam ukrao?

Potpisaću da vam ih dajem zadug jednog prijatelja u Francus-koj. .. Pjera, na primer.

U redu ... Idemo po nakit i pri-bor za pisanje. Rok za ispunjavanje

našeg ugovora je do sutra uveće. Asada. idem sa vama.Izašli su. i vrlo brzo se vratili.

Basno je nosio kutiju koju je staviona sto pre nego što ju je otvorio, te

je pregledao sadržaj dok je Evelinapisala obećanu priznanicu. Pružila

je pismo gangsteru i naivno zapi-tala:

Hoćete li mi sve vratiti?

Čim eliminišete dotičnu osobu. Ko je to? Žorž Vasen.

Na moje veliko čuđenje, Evelina je bila mrtva hladna. I nezainteresovana — i to potpuno.

Dobro ga poznajem to je mojujak. Okrenula se prema meni:

To nije više mlad čovek, paneće biti jako teško.

Izazvan ovolikim cinizmom, eks-plodirao sam: Vi ne znate šta govorite! U svakom slučaju, ako poslu-

šam ovog gospodina, ni vi ni ja ne-ćemo umreti.

Anž je zaključio: Evo jedne koja se razume u

ove stvari!Cuo sam Evelinu kako odgovara:

Imam poverenja u vas.S pravom, mala moja. Odvezaćete

ovog glupog legionara za pet mi-nuta. Do viđenja sutra uveće. Zar nećemo nazdraviti?

Anž se nasmejao. Vi ste pravi fenomen! Sta ćete popiti? Imate apstinta? * Naravno. Pravog? Pravog. Posle nekoliko minuta. Evelina

se vratila. Nosila je čaše i flaše. Izvinila se: Ima ga još samo malo... Na-

dam se da če biti dovoljno? Sa va-šom dozvolom, ja ću popiti neštoblaže.

Napunila je čaše i video sam, saodvratnošću, da podiže svoju čašuprema Basnou i kaže:

Živeli!Anž je učinio isto i popio sadržajiz čaše. zatvorio nož i rekao:

Videćemo se sutra, i hvala napiću. Do viđenja, legionaru.

Ustao je, i odmah posrnuo. Uhva-tio se za sto. Na licu mu se videloogromno iznenađenje.

Bože, šta mi se dešava? Višenemam nogu!

Dok se on borio protiv nevidlji-vog neprijatelja, video sam kako se,u trenutku, Evelina menja. Više nijebila zaplašena stidljiva devojka.Ponovo je postala jučerašnja Eve-lina, ona koju sam voleo. Nasmešilami se i rekla:

Ćuli ste već, Pjer, da poznajemspecijalne biljke.

Zaplašenih očiju, obliven hlad-nim znoje, Anž je dahtao: Šta... šta... ovo... znači.,.?

Nemilosrdno, Evelina mu je odgo-vorila:

Da više nikog nećete ubiti, daniko neće umreti sem vas!

93



Drhtavom rukom. Anž je poku-šao da iz džepa izvadi nož. ali nijeuspeo jer je pao na pod. nagla-vačke. Evelina se nadnela nad telo.

Gotovo je... Sad ćemo ga iznetinapolje i lekari će zaključiti da jeumro od kapi. ili nešto slično.

Dok je sekla konopce, zapitaosam je:

Znali ste, Evelina? Da. Od kada? Ujak me je obavestio. I... I. šta? Zašto se i mene niste oslobo-

dili. kao što ste njega sredili?Iznenađeno me je pogledala.

Ali, Pjer. jer vas volim i jer vimene volite.

Telo Anža Basnoa su berači ot-krili rano izjutra, pored fontane.Lekar je zaključio da je on umro odinfrakta. Kako je u odelu nađen no-vac, a odelo bilo uredno, ovo je bila

jedina moguća hipoteza. Sahrana je obavljena o trošku ppštine. Sutra-dan posle sahrane, Žorž Vasen jeotputovao u Marselj gde je želeo —

uz pomoć svojih bivših kolega — daobavi jedan razgovor sa Fransoom

Trefajom.IV

Evelina i i ja smo se venčali kra- jem oktobra. Sada živimo u Overni

jeu. Vasen se vratio iz Marselja zasvatove i obećao mi je da mi Trefajneće više smetati.

Sa Evelinom živim mirnim živo-tom, bez ijednog oblačka. Najzadsam pronašao svoj put. Ponekad,kad se setim prošlosti, čini mi se da

je neko drugi neka vrsta bratablizanca proživeo dvadeset go-dina u legiji. Uveče sedim na stolici

na kojoj sam bio privezan, i posmatram svoju ženu. Kad vidim kakopomera one tegle, nešto me štrecneu srcu. Nadam se da joj neću nikaddosaditi. Za ostalo... MEKTUB! kaošto smo govorili, pred odlazak uborbu.

Bavim se vinogradom, pecam na jezeru, okopavam ga sa ujakomVasenom i želim da se sve tako na-

stavi u ovom mirnom seocetu gdese nikad ništa ne dešava.

Preveo: Mitan Cvejić

P A Ž N J A ! S V E S K A B R O J 602

MAJK SAMS JE BIO MLAD

ZAŠTO JE JEDNOGA DANA NAPUSTIO DENBURG POŠT-ANSKOM KOCIJOM I POVEZAO SE SAMO DO KARBODI

JEVOG RANCA. SLEDEĆE STANICE, NIKO NIJE ZNAOUZBUDUIVU PRICU O KAUBOJIMA I NJIHOVIM ZGO-DAMA I NEZGODAMA CiTAJTE U NAŠOJ SLEDECOJSVESCI KOJA NOSI NASLOV »BACI GVOŽDE«

94



nnjL€PJ’i uuBnvni ROmROI 5V€T5K€ KnJižtvno/ri

NIP »DNEVNIK«OOUR NOVINSKO-IZDAVAČKO ODEUENJE • • • • » • • • • • *

Iz štampe ]e Izašlo novo kolo: Đovani Verga - OREŠNICA Žorž Sand - MALA FADETA F]odorDosto|mrsW > GAZDARICA Hamza Humo - GROZDANIN KiKOT

Aleksal Tolst<4 - HROMI KNEZ Tomas Majn RId - KVARTERONKA

Jedan roman za

samo 20 dinara Komplet 96 dinara,

od 6 svezalca

NIP »DNEVNIK«. OOUR Novinako-izdavačko odeljenia (Prodaja) 21000 NOVI SAD, Bulavar »23. oktobra« 31

P O R U D Ž B E N I C AOvim neopozivo poručujom komplet Ljubavnih romana »STAZE«

•3X

(Ime I prezime) (Zanlman|e)

(Poštanski broj I mesto)(Ulica I broj)

(Svojeručni potpis)

...

95



ROTO BIBLIOTEKA ZABAVNI ROMANI - NOVA SERUA X - 100

589 Lone Liberti VELIKI GAZDA DŽEKDžek Slejd LASITEROV OBRA UN

590 F. Ešton LUN KRALJ PONOĆ IDžems Jaf SEDMt GUTLJAJHenrl Slesar USLUŽNA KONOBARICA

591 G.F. Unger PLEHANA ZVEZDADžordž G. Gilmen UNAKRSNA VATRA

592 RIngo Hariken ODJAŠI, BENEAl Mlls TRI MRTVA KA KOV EGA

593 Gordon F. Uvalde NE DIRAJTE DEJVIJAG. F. Unger POSLEDNJI OKRŠAJ

594 T, V. Olsen OVEK BEZ POREKLARed Kllf DVOJNIK U BEKSTVU

595 Lin Vestland ODMETNICILon Liberti JAHA SMRTI

596 BUl Bacn - DO POSLEDNJEG METKA,T<eli Kevin TIGAR IZ IKAGA

597 Li Flore'n OSVETNICIMat Džehju OKRŠAJ U BIG MALU

598 Bret Halidej PETI DANHol Vorner NAVARO

599 Noel Lumis IZMEĐ U DVE VATREDžon Vejn SNAGA MRŽNJE

600 BertArtur ZASEDA U MESE EVOM PROLAZURejmond endier UCENJIVA I NE PUCAJU

601. F. EŠTON LUN U ZAMKU DUHOVAS. EKSBRAJA GOSPOĐ ICA EVELINA

PRETPLATA

Godlinla pretplata, za 48 svesaka, iznoci za naiu zemlju 432 dinara, a za druge zemlje 1008 dinara.

Pretplatu treba poslati uputnicom, sa naznakom »ZA SERUU ZABAVNIH ROMANA« I navodeći broj sveske od koje pretph ita teče, na adresu: NIP »DNEVNIK«, Novi Sad, žiro račun 65700-603-6350; za pretplatu Iz Inostranstva — devizni račun 65700-620-21-3200.





Z A B AV H I R O M A N I

B A C I G V O i f l E

B IL I B A R N

, Z A B AV M I R O M A r M I • 1 g O I tM A P A

Documents

Ashton,Frederick - 47-Lun u Zamku Duhova