of 733 /733
SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV ASKETSKI  OGLEDI  ʺTreba č itati dela Ignjatija Brjanč aninova. Ne  preporuč ujem ʺDobrotoljubljeʺ  , time ne treba započ injati, već jamč im da će se onaj ko  proč ita Ignjatija Brjanč aninova zaprepastiti svojim neznanjem i da će zadobiti najuzvišenije naslađ enjeʺ. Sveštenomuč enik Serafim Čič agov ʺOtac  Justin  je revnosno č itao spise Svetih  podvižnika  pustinjskih, kao i spise Ignjatija Brjanč aninova o važnosti ove svete molitve koja  glasi ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božiji,  pomiluj me  grešnogʺ  , i kojom su se od  pamtiveka hranile nebrojene bogoč ežnjive dušeʺ. Iz knjige ʺNa Bogoč oveč anskom  putuʺ  , str. 65 1

Asketski ogledi I-III

  • Author
    -

  • View
    222

  • Download
    2

Embed Size (px)

Text of Asketski ogledi I-III

SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV  ASKETSKI OGLEDI 
Treba  itati dela Ignjatija Brjan aninova.  Ne  preporu ujem Dobrotoljublje  , time ne treba zapo injati,  ve jam im da e se onaj ko  pro ita Ignjatija Brjan aninova 
zaprepastiti svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvišenije nasla enje. 
Sveštenomu enik Serafim i agov 
Otac  Justin  je revnosno  itao spise Svetih  podvinika  pustinjskih,  kao i spise Ignjatija Brjan aninova o vanosti ove svete molitve koja  glasi 
Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji,  pomiluj me  grešnog  ,  i kojom su se od  pamtiveka hranile nebrojene bogo enjive duše. 
Iz knjige Na Bogo ove anskom  putu  , str. 65 
1
IVOTOPIS EPISKOPA  IGNjATIJA BRJANANINOVA 
* * * 
O pokajanju  O vienju Hrista 
O itanju  Jevanelja  O itanju svetih otaca. 
O udaljavanju od itanja knjiga koje u sebi sadre lano uenje 
Istina i Duh  O ljubavi prema  blinjem  O ljubavi prema Bogu 
O postu  O molitvi: prvi deo  O molitvi: drugi deo 
Osam glavnih strasti, sa njihovom podelom i ograncima.  O vrlinama koje stoje nasuprot osam glavnih grehovnih strasti 
Dnevni apostol 1. februara 1840. godine  Razmišljanje  o veri  Vrt u vreme zime 
Drvo zimi pred prozorom kelije  Misao na obali mora 
Molitva progonjenog oveka  Groblje 
Glas iz venosti (misao na grobu)  Uenje o plau prepodobnog Pimena Velikog 
O suzama 
Prvi deo. O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE  Drugi deo. O PRELESTI 
Trei deo. O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM 
DRUGI DEO 
O paenju na sebe  Molitveni um trai sjedinjenje sa srcem 
Sudite pravo i mirno na vratima svojim, i ne ljubite krive zakletve, govori Gospod  Svedritelj 
Dokaz o vaskrsenju ljudskih tela, uzet iz delovanja umne molitve  O smirenju (razgovor izmeu starca i njegovog uenika) 
O trpljenju  O istoti 
Rosa  itejsko more 
O navikama  Razmišljanje  o smrti 
Slava Bogu!  Mree gospodara ovoga sveta 
Pesma u seni krsta (uzeto iz XV glave Izlaska)  Razmišljanje  pri zalasku sunca 
Farisej prvi deo  Farisej drugi deo 
Poseta Valamskom manastiru  O monaštvu, razgovor izmeu pravoslavnog hrišanina mirjanina i monaha 
Vera i dela  O  jevanelskim zapovestima  O  jevanelskim  blaenstvima 
Odnos hrišanina prema svojim strastima  O istinskom i lanom smirenoumlju  
aša Hristova  Plamoj 
TREI DEO 
Blaen ovek   Josif, pobonošu ispunjena pripovest, uzeta iz Post 3250  Poslanica  brai Sergijeve pustinje iz Babajevskog manastira 
Slovo o strahu Boijem i o ljubavi Boijoj  Sudovi Boiji 
Savetovanje duše sa umom  Vienje svoga greha 
O liku i obli ju Boijem u oveku  Razmišljanje, prvenstveno o monaškom ivotu,  uzeto iz Prve poslanice apostola Pavla Timoteju 
Osnovno delanje monaha  Duh molitve poetnika 
Slovo o kelijnom molitvenom pravilu  Slovo o crkvenoj molitvi 
Slovo o molitvi ustima i glasom  Slovo o pouenju ili o seanju na Boga 
Slovo o molitvi uma, srca i duše  Slovo o Isusovoj molitvi 
Tajanstveno objašnjenje 99. psalma  Slovo o spasenju i o hrišanskom savršenstvu prvi deo  Slovo o spasenju i o hrišanskom savršenstvu drugi deo 
Slovo o stanjima oveje prirode u pogledu dobra i zla 
1.Uvod  2.  Tri ovekova stanja u pogledu dobra i zla 
3.  Stanje prirode u pogledu dobra i zla nakon stvaranja oveka  4.  Stanje nakon ovekovog pada 
5.  Stanje nakon ovekovog iskupljenja  6. Kako emo pokajanjem obnoviti iskupljenu  prirodu ako  je ozledimo? 
7. Odnos obnovljene prirode prema zlu  8. Zakljuak 
UMESTO UVODNIKA 
Iguman  Marko (Lozinski) 
Duhovni ivot mirjana i monaha  po delima i  pismima episkopa Ignjatija (Brjan aninova) 
Izuavajui ivot i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjananinova), nehotino  priklanjaš  glavu pred veliinom njegovog duhovnog lika. 
U  njemu  vidimo  redak  spoj mnogih  prirodnih  darova  i  hrišanskih  vrlina  zadobijenih  celoivotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije  bio  je priasnik i  blagodatnih darova. 
Imao  je uroeno  bistar um, srce puno ljubavi i pesniki talenat. Ove darove Brjananinov  nije prineo na rtvu  taštine  i prolaznosti,  ve ih  je posvetio Bogu  i  blinjima. Od mladih  dana sa  izuzetnim samoodricanjem  posvetio  je sebe sluenju Gospodu  i Njegovoj Svetoj  Crkvi. 
Svecelo  se  rukovodei  u  svom  podvinikom  ivotu moralnim  predanjem  Pravoslavne  Crkve, svetiteljasketa postigao  je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdanom  delanju, stekao ljubav prema  blinjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasuivanja i mnoge  druge  vrline.  A  njegova  nepokolebiva  detinja  vera  dostojna   je  pobonog  divljenja.  Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje oveijih duša i da ih rukovodi ka spasenju, kao  i njegovo pronicanje  u  buduu sudbinu Crkve,  jeste udesni i  blagodatni dar. Svi nabrojani  i  mnogi  drugi  darovi  poivšeg  Vladike  privlaili  su  k  njemu  ljude  koji  su  udeli  za  duhovnim ivotom. Najbolji savremenici videli su u njemu  istinsko svetilo hrišanstva  i  svom dušom teili da se prilepe k njemu (duhovno veu za njega). Mnogi revnosni inoci,  pobona  inteligencija  i obian duboko verujui narod inili su veliku duhovnu porodicu 
 bogomudrog arhipastira. 
Duhovni  autoritet  i  uticaj Vladike meu  svojom  pastvom  bio  je  veliki.  Savremenici  su  visoko  cenili  raznovrsne darove koje  je pokazivao ep.  Ignjatije.  Jedan od njih  je pisao o  njemu: On  bi mogao da  bude novi Rišelje,  i mogao  bi da upravlja  carstvom ne  slabije  nego uveni  kardinal; mogao  bi ak  privremeno  da  bude  i Nikon,  ali  to  nije  dopustio  Gospod.  Tako  su  mislili  o  Vladiki  neki  njegovi  savremenici,  ali  on  sam  nikada  nije 
6
 
pomišljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova duša od detinjstva  je udela  za usamljenošu i istinskim monaškim podvizima u potpunoj povuenosti. 
I pored mnogih pokazanih  sposobnosti,  preosveeni  Ignjatije  smireno  je  smatrao da ne  mogu  svi da  budu  listovi,  cvetovi, plodovi na drvetu dravnom, ve treba poneko, kao  korenje,  da  ga  snabdeva  ivotom  i  snagom, onim  zanimanjima  nepoznatim,   tihim,  suštinski korisnim, suštinski neophodnim. 
Svetitelj  je smatrao da  je  jedno od takvih suštinski neophodnih zanimanja sluenje re ju utvrivanje  blinjih u veri i hrišanskom moralu. 
Zaista, ep. Ignjatije  je celog svog ivota i  bio taj ivotvorni koren, koji  je podsticao duhovni  ivot mnogih  ljudi,  koji  su  zatim  olistavali,  cvetali  i  donosili plodove  na drvetu Ruske  Crkve. 
Po sopstvenom priznanju Vladike sluenje re ju  bilo  je njegovo osnovno zanimanje,  kome   je posveivao svu svoju snagu. Podvig sluenja  blinjima re ju nazidanja (pouavanja)  bio   je za njega izvor radosti i utehe na poprištu njegovog ivota ispunjenog nevoljama. 
Sluenje  brai  Re ju  Bojom!..  To  sluenje  se  ukazivalo  pred  oima  duše  moje  kao  ushiujua,  naslaujua  slika... pisao   je  Preosveeni. ...Beskrajno  milosrdni  Bog  poverio mi  je ovo sluenje! Ne samo da mi ga  je poverio, nego i  javlja mnogim dušama da  ištu od mene ovo sluenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj   noi ovoga sveta sa raznih strana svojih  jedna sa  bolesnikog odra, druga iz izgnanstva, 
 jedna  sa  obale Volhova,  neka sa  obale Dvine,  neka  sa  polja  Borodinskog,  poneka  iz  kolibe,  a  neke  iz  dvorca  carskog.  Duša,  ma  gde  bila  postavljena,   ako  nije  slomljena  neosetljivošu, vazda osea potrebu za re ju Bojom, vazda  je pad mui i guši. Izgovaram  re Boju u  besedama  linim, pišem  je u  besedama kad nisam prisutan kao sagovornik,  sastavljam neke knjige koje  bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišanstva,  da slue pri  sadašnjoj gladi kao neka uteha  i pouka. Od sluenja Rei  razlee  se u duši  mojoj  nekakav  neizrecivo  radosni  glas uverenja u  spasenje.  Sluenje  ep.  Ignjatija  re ju  nazidanja (pouavanja) nije prestalo njegovom smru. Uenje Vladike o duhovnom ivotu  hrišanina, koje  je izloio u svojim delima, slui spasenju hrišana svih sledeih naraštaja. 
 Još za ivota vladike Ignjatija njegova dela su itana po mnogim obiteljima (manastirima)  ruske zemlje i  bila su visoko cenjena. 
Sarovska  pustinja  primila  je Oglede  iz  asketike sa naroitom  ljubavlju. U  Kijevo Peerskoj  Lavri,  Optinoj  pustinji,  UstMedvecskoj  obitelji,  u  NikoloBabajeskom  manastiru,  u  obiteljima  petrogradske,   moskovske,  kavkaske,  stavropoljske  i  drugih  eparhija  dela  Vladike  su   bila  smatrana  dušespasonosnim   knjigama,  koje  odraavaju  asketska predanja pravoslavnog podviništva, u skladu sa duhovnim potrebama  inoštva  toga vremena. ak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobuivala  pobono poštovanje njihovog autora. 
7
 
A najbolji  jerarsi prošlog veka odmah su videli u delima preosveenog Ignjatija svestrano  rukovodstvo za duhovni ivot. Petrogradski mitropolit  Isidor u pismu od 7. aprila 1867.  godine  pisao   je  Vladiki: Pošto  sam  danas  dobio  trei  i etvrti  tom  dela  Vašeg  preosveštenstva,  urim  da Vam  izrazim  iskrenu  zahvalnost  za  korisna  dela Vaša,  koja  svedoe  o  dubokom  izuavanju  dušespasonosnog   uenja   bogomudrih  podvinika  pobonosti i istinskih rukovoditelja u inokom ivotu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim  duševno aljenje što oslabela snaga otkazuje sluenje Vašem krepkom duhu u nastavljanju  podviga  na  tom poprištu duhovne nauke,  na kome  odavno  nismo  videli  tako usrdnog  trudbenika. 
Kostromski  arhiepiskop   Platon,  upoznavši  se  sa  delima   ,  svetitelja  Ignjatija  sa   blagodarnošu mu  je pisao: ...Izmeu ostalog štiva dali su mi i Vaše asketske spise. Ovoga  asa  uzimam  ih  u  ruke  i ujem  u  njima  zvuke svetootake  harmonije,  naslaujem  se  duhom drevnih otaca... Otvaram pre svega Pla moj  , tako se tu osea sv.  Jefrem. Vladiko  sveti, izraavam Vam istinsku  blagodarnost što ste mi dostavili dela Vaša. Da poslue ona  na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji asti svetitelja Tihona i  prepodobnih i  bogonosnih otaca. U  Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada   pak   preporu ujem  svoj  eparhiji   pisana  dela  Vaša.  Da  oivi  u  svom  sveštenstvu  elja  za  pribavljanjem i usre za itanje Vaših podvinikih spisa. 
Predivno otkriva znaaj dela ep.  Ignjatija za hrišane  toga vremena arhimandrit  Ignjatije  (Mališev), uenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Uporeujui svoje doba sa vremenima  proroka  Ilije,  arhimandrit  Ignjatije  (Mališev)  piše: Tada oveanstvo  nije muila,  a  ne  mui ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slušanjem rei Boje. Vi ste otvorili nebo,  potekle  su vode,  i  edni  ljudi  su  se napojili, Vi  ste dali  hranu  koja  hrani  gladne. Tako  razumem  Vaša  dela...  Vaša  knjiga   je knjiga  ivota!  A  uenje  su  vode  ive,  koje  ispunjavaju duše oveije. Ovo uenje  je u naše oskudno vreme neophodno kao voda u  vreme proroka. 
I  ne  samo monahujui,  nego  i  najbolji  predstavnici  belog  sveštenstva  i  svetovnjaci  iz  mnogih  gradova  (Petrograda,  Moskve,   Jaroslava,  Vologde,  Arzamasa,  Stavropolja,  Brjanska  i  drugih  gradova)  izrazili  su  starcusvetitelju  (arhijereju),  koji  se  nalazio  na  predsmrtnom  bolesnikom odru, iskrenu  blagodarnost za duhovno  bogatstvo, koje sadre  njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu linost i dela meu inocima i 
 bogoljubivim mirjanima  neprestano  je  raslo. Objavljivanje drugog  (1878)  i  treeg  (1905)  izdanja celokupnih dela Vladike  i ponovljena  izdanja njegovih pojedinih dela oigledno  svedoe  o  tome  da  su  dela  arhipastirapodvinika  odgovarala  duhovnim  potrebama  hrišana i  bila veoma traena. 
Izdanja dela vladike Ignjatija u više hiljada primeraka  brzo su rasprodavana po obiteljima  (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna  broj lica koja su  ih itala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje)  u duhovnom ivotu. 
8
 
Moe  se pouzdano  rei da  se u punoj meri ostvarilo znaajno predoseanje uenika ep.  Ignjatija, kasnije arhiepiskopa   Jaroslavskog Leonida, koje  je izneo u godini smrti Vladike.  Nadam se, govorio  je on, da e pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u  njegovom ivotu i pisanim delima oni e nastojati da nau, i nai e ono što moe da  bude  dušespasonosno   za  sve.  Ep.  Ignjatije  pojavio  se  kao  slavni  pretea  samobitnih  ruskih  pisacaasketa,   bogoslova:  ep.  Teofana  Zatvornika,  shijeromonaha  Amvrosija  i  drugih  optinskih  staraca. Kasniji  i najnoviji  ruski hrišanski pisci u pitanjima duhovnog  ivota  esto se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet. 
Njegovo uenje o umnosrdanoj molitvi našlo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom  od Valaamskog manastira uz uenje ep. Teofana Zatvornika. 
Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i poetka 20. veka rukovodili su se u svojoj  pastirskoj  delatnosti  staranja  o  dušama  delima  preosveenog  Ignjatija.   Godine  1915.  arhiepiskop  Tverski  i  Kašinski  Serafim  (iagov,  upokojio  se  1939.  godine,  kasnije  mitropolit  Lenjingradski nap.  autora),  vodei  brigu  o  obnovi  parohijskog  ivota  svoje  eparhije, preporuivao  je pastirima itanje dela ep. Ignjatija. On  je pisao: Treba itati dela  Ignjatija Brjananinova... i drugih podvinika. Ne preporuujem Dobrotoljublje  , time ne  treba zapoinjati, ve  jemim da e se onaj ko proita Ignjatija Brjananinova zaprepastiti   svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvišenije naslaenje. 
uveni  optinski  starci  Varsonufije,  Nektarije,  Nikon,  starac   Jeleazarovske  obitelji  shiarhimandrit  Gavrilo  izraavali  su  se  sa  najveim  uvaavanjem  o  linosti  i  pisanim  delima Vladike. 
I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor ive vode, koji utoljava duhovnu  e. 
Za monahujue  ep.  Ignjatije  je  bio  i  jeste  u  pravom  smislu  rei uitelj  inoka. Njegov  Doprinos  savremenome monaštvu treba da  bude nastolna  (priruna) knjiga za  svakog  inoka koji eli da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastirpropovednih,  rukovodei se uenjem preosveenog o duhovnom ivotu hrišanina, vodie svoju pastvu  putem  spasenja,  a  u  njegovim  delima  moe  da  crpi  nepresušni  materijal  za  svoje  propovedi. 
Ueni  bogoslov u delima Vladike nai e  kristalno isto pravoslavno uenje  o mnogim  aktuelnim  bogoslovskim pitanjima. 
Arhipastir u oblagodaenom  javnom crkvenom sluenju ep. Ignjatija moe da nae primer  samoportvovanog  sluenja Crkvi. 
Lik  preosveenog  Ignjatija  kao  arhipastirapodvinika  i  sada  ivi  u  srcima  najboljih  hrišana,  a  njegovo  uenje  o  duhovnom  ivotu  slui  im  kao  rukovodstvo  na  putu  ka  venom nebeskom otaastvu. 
9
U obnovljenim duhovnim školama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra  jednim  od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija,  koje  su  bile  odraz  svog  njegovog  asketskog  uenja,  prouavaju  se  kako  u  duhovnim  seminarijama, tako i u akademijama.  
Stogodišnjica  smrti  svetitelja  Ignjatija   bila   je  obeleena  od  strane  lenjingradske  i  moskovske Akademije  naunim predavanjima, posveenim  tom  jubileju. U moskovskoj  Duhovnoj Akademiji na temu  jubileja  bila  je postavljena izloba u ast seanja na poivšeg  Svetitelja. 
Završavajui  rad,  hteo  bih  da  navedem  rei  jednog  od  poštovalaca  vladike  Ignjatija  iz  naših  dana,  arhiepiskopa   Mihajla  (uba).  U lanku  posveenom  stoleu  od  dana  prestavljenja episkopa askete  , on piše: Ako  je za ivota episkopa Ignjatija poznanstvo sa  njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela  bio udeo lica, koja su sa njim  imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i starešina, onda  je kasnije njegovo ime  postalo  poznato  kao  ime  jednog  od  najuglednijih  rukovoditelja  na  putevima  koji  vode  ove ju dušu ka Bogu i venom ivotu. 
SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV  ASKETSKI OGLEDI 
POZDRAVNO SLOVO 
Doba  sjajne  Romeje  i  Srbije Nemanjia  bilo  je  kratko,  ali  dovoljno  da  se  utvrdi  temelj  našem narodu, njegovoj Crkvi i kulturi, da on uzraste do svog mesta u zajednici naroda. U  ono vreme su Hilandar i svetogorska portvovanost Hilandaraca bili neposredni istonik i uesnik te povesti i uzrastanja. 
Danas  je  na  istom  putu  zaveštanja  svetog  Save  i  Simeona  iznikla  jedna  savremena  i   budunosti  posveena  hilandarska  ustanova  u  otadbini, Zadubina  Svetog manastira  Hilandara. Njen zadatak  je da nastoji da u našem vremenu  i pred oima sveta ovaploti  dve najvee zapovesti:  Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim... i: Ljubi blinjega svoga  kao camoga cebe (Mt 22,3739).
10
Knjige koje se pojavljuju pred našim itaocima  jedan su od plodova delatnosti hilandarske  Zadubine.  Upoznavajui  savremenog oveka  sa   bogatim  i  spasonosnim  duhovnim  nasleem Crkve, Zadubina kroz svoje  biblioteke objavljuje dela pravoslavnih autora, od  svetih otaca do savremenih  bogoslova, duhovnika i pisaca. 
Tako Hilandar kroz svoju otadbinsku Zadubinu nastavlja svoje prisustvo u duhovnom i  kulturnom  prostoru matice,  neprekinutim   pisanim  tragom,  zapoetim  delom  i  slovom  svetog Save Srpskog. 
Iguman manastira Hilandara Arhimandrit Mojsije 
SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV  ASKETSKI OGLEDI 
UVOD 
 gledajui na svršetak njihova ivota,  ugledajte se na vjeru njihovu. 
(Jev 13,7) 
Prošlo  je  dvanaest  godina  od  dana mirnog  upokojenja  preosveenog  episkopa  Ignjatija  Brjananinova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano seamo.  Još  uvek nam  je  blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodvinici  i uenici,  još  uvek su meu ivima, a svetla linost  blaenopoivšeg svetitelja Boijeg stoji visoko nad  nama i svetli svetlošu njegovih hrišanskih vrlina, podvizima njegovog strogog monaškog ivota i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monaštva našeg veka, svetitelj 
 je  bio delatni uitelj monaha,  i  ne  samo  svojim  spisima  nego  i itavim  svojim  ivotom  pruao  je  divni  primer  samoodricanja,   bliskog  ispovedništvu,  primer  borbe oveka  sa  strastima, teškoama,  bolestima, primer ivota, koji  je uz pomo i dejstvo obilne  blagodati  Boije doneo podviniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa  strahopoštovanjem  pratiš  taj  mnogostradalni   i  plaem  ispunjeni  put  podvinika  ka  duhovnim visinama,  i kada  jasno uviaš naroito prisustvo promisla Boijeg u itavom  njegovom ivotu, tada eš, i nehotice, ivo poznati veru u oinsko staranje Boga, Tvorca i  Spasitelja  našeg  o  nama,  i  sam eš  zaeleti  da,  po  meri  sopstvenih  snaga,  slediš  taj 
11
 
savremeni  obrazac  hrišanskog  savršenstva. Ostavljajui  buduem  biografu  podroban  i  iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog  svetitelja, mi smo odluili, za sada, da  ovde iznesemo samo kratak ivotopis, usnulog u Gospodu preosveenog Ignjatija, koji  je  sastavljen  prema  zapisima  njegovih  najbliih  uenika  i  njegovog  roenog  brata  Petra  Aleksandrovia Brjananinova, koji mu  je  bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio  sa njim samou poslednjih godina njegovog ivota u miru Nikolobabajevskog manastira i  koji  je uivao puno poverenje i naklonost  blaenog svetitelja, kao i njegovog sapodvinika,  druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila  ihaova,  sa  kojim  je  zapoeo  svoj  monaški  podvig  i  podelio  ga  sa  njim  do  samog  episkopstva,   druga  pred  kojim  nije  skrivao  nijedan  dogaaj  svog  ivota.  I  na  kraju najvanije rukovodili  smo  se  linim  pripovedanjem  arhipastira  i  monaha  o  svojim 
 bolestima,  borbama,  brigama,  oseanjima  i  blagodatnim  iskustvima,  koja  je  izloio  u  svojim delima. Za sva dela uopšte, a naroito za duhovnomoralna, karakteristino  je da se  u njima potpuno  tano oslikava unutrašnji ivot njihovih pisaca. Na  taj nain dela daju  obilan  materijal   biografu  pri  oblikovanju  karaktera  linosti tog  suštinskog  dela  ivotopisa; ali da  bi se na istinski nain predstavio ivot preosveenog Ignjatija potrebno  je  prethodno  prouiti  i  ispitati  ono  što   je  on  sam  izuavao  i  ispitivao.  To  izuavanje,  meutim,  tako  je malo  dostupno,  jer  su  takva  iskustva  sasvim  izuzetna,  a  to  najmanje  zavisi od linih napora i volje oveka. Samo onaj koji  je promislom Boijim postavljen na  slian put  i donekle uveden u vatru  slinih  iskušenja moe  znati  svu posebnost  takvih  iskustava,  i  iz  tog  ugla  pravilno  oceniti  delanje  onoga  koji  o  njima  govori.  Odlika  ivotopisa  izuzetno  znaajnih  ili  istaknutih  ljudi  je  da  se  više  naglašava  jedna  strana  njihovog ivota,  i  to ona u kojoj se delatnost  tih  lica u najveoj meri projavljuje, ime se  istiu  samo grube, najkarakteristinije  crte njihove  linosti  i na njih  se usredsreuje  sva  panja,  tako  da  spoljašnjost   njihovih  dela  zaklanja  sve  ostalo.  Zato  je  pri  sastavljanju  ivotopisa  takvih  linosti  potrebno  imati  u  vidu  ovu injenicu  i  pridravati  je  se  od  poetka  do  kraja  ivotopisa;  jedino  tako e  ivotopis  imati  vlastitu  zadršku.  U  tom  kontekstu,   ivot  preosveenog  Ignjatija  ima  naroitu  prednost:  on  ima  vrlo  osobenu  stranu, koja potpuno izdvaja njegovu linost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena.  Ta  strana  njegovog  ivota   jeste  potpuno  samoodricanje  radi  tanog  ispunjavanja  
 jevanelskih  zapovesti  u  skrivenom  monaškom  duhovnom  podvigu,  koji   je  postao  predmet  novog  asketsko bogoslovskog  uenja  u  našoj  duhovnoj  literaturi uenja  o  unutrašnjem  usavršavanju oveka  kroz monaški  nain  ivota  i ovekovom  odnosu  sa  drugim duhovnim realnostima koje na njega utiu, kako na njegovu unutrašnjost, tako i na  njegovu spoljnu ili fiziku stranu. Upravo to  je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od  drugih duhovnih pisaca našeg vremena karakteristina crta koja ga, iako  je svi dobro ne  uviaju, nesumnjivo ini drugaijim. 
12
ivotopis Episkopa Ignjatija Brjananinova 
GLAVA 1 
Preosveeni Ignjatije izabran  je da slui Bogu  još u majinoj utrobi. Predznak tog izabranja,  kakvog se udostoje samo retki i posebni sluitelji Boiji,  bili su sledei dogaaji. Roditelji  preosveenog stupili su u  brak u ranoj mladosti. U poetku njihovog  braka roeno  je dvoje  dece, ali  ta radost nije dugo  trajala; oba deteta su umrla u prvim danima ivota k mladi  par  je  dugo  ostao  bez  dece. U  dubokoj  tuzi  zbog  svoje  dugotrajne  bezdetnosti, mladi  suprunici  su  se  obratili  jedinoj  pomoi pomoi  nebeskoj.  Preduzeli  su  pokloniko  putovanje  po  okolnim  svetim mestima,  kako  bi  usrdnim molitvama  i  dobrim  delima  izmolili razrešenje neplodnosti.  Blagoestivi poduhvat urodio  je plodom: kao dar molitve  oalošenih suprunika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u ast  jednog od prvih vologodskih  udotvoraca prepodobnog Dimitrija  Priluckog. Oigledno  je  da  je  neplodnost mladih  Brjananinovih  bila delo promisla Boijeg, kako  bi roeni posle gubitka prvenaca, isprošen  molitvama,  i  sam  postao  revnosni  delatelj molitve  i  iskusni  uitelj. Mladenac Dimitrije  roen  je  6.  februara  1807.  godine,  u  selu  Pokrovsko,  na  imanju  koje  je  bilo  oevina  njegovog oca, u Grjazoveckom  srezu, u Vologodskoj guberniji. Budui monah imao  je  tu  srenu  okolnost  da  svoje  detinjstvo  provede  u  povuenosti  seoskog  ivota,  u  bliskom  dodiru sa prirodom, koja  je tako postala njegov prvi uitelj. Tu  je stekao ljubav ka osami;  deak  je voleo esto da provodi vreme u senci stoletnog drvea prostranih šuma i tamo se,  sam, pogruavao u tihe misli, iji  je sadraj, nesumnjivo,  bio inspirisan prirodom koja ga  okruuje. Velianstvena i  bezglasna, ona  je rano poela da deluje na njega nadahnjujui ga:  podsticala  je njegovu detinju dušu,  još neoptereenu mnogim  brigama svakodnevice, na  uzvišenije ideale, kakav  je ivot pravih pustinjaka, inila  je ushienim njegovo srce dajui  mu iva, ista oseanja, kakva moe doneti samo usamljenost.  Mladi  je  rano nauio da  prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. ivot u domu nije  mnogo  uticao  na  njega,  on  se  više  udubljivao  u  sebe,  i  usred  prefinjenosti  svetovnog  okruenja izgledao  je kao vaspitanik pustinje. Iskra  boanske ljubavi zasjala  je u njegovom  istom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrenosti monaštvu i njegovim visokim idealima,  vrlo  prihvaenim  u  njegovom  zaviaju,  kao  i  u  posebnoj  naklonosti  prema  svemu  sveštenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog ivota u 
13
 
velikoj meri  je povezan sa ovim ranim danima. Mladi je duhovno  bio odvojen od sveta, a  takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naii na razumevanje  roditelja. Njegov  otac,  Aleksandar  Semjonovi Brjananinov,  potomak  starih  plemia  Brjananinovih,  veoma poznate i uvaene porodice u Vologodu,  bio  je svetski ovek, u punom smislu rei.  Budui da  je  bio u  slubi paa, u  vreme  imperatora Pavla Petrovia, imao  je  neobino  razvijen oseaj za prefinjenost  u ureenju doma i  bio  je savršeni primer naprednog ruskog  veleposednika onog vremena. Nasledivši od  svojih  roditelja znatno  imanje, on  je morao  njegov veliki deo da potroši da  bi isplatio ogromna dugovanja, posle ega mu  je ostalo oko  400  duša[1]  i  ivopisno  selo  Pokrovsko,  mesto  u  kom  su  nekada  iveli  njegovi  preci zaviaj   budueg  svetitelja.  Njegova  supruga,  majka  preosveenog  Ignjatija,   Sofija  Atanasjevna,  takoe  poreklom  iz  porodice  Brjananinovih,  kao  ena  zavidnog  obrazovanja,  veoma   blagoestiva,  ne  zaboravljajui  da   je  mu  glava,  u  svemu  se  povinovala  muu,  delei  njegove  poglede  i  razmišljanja.   Aleksandar  Semjonovi ,  opravdano smatran za  jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba,  bio  je  pristalica prosveenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omogui temeljno obrazovanje, kako 
 bi od njih nainio prave sinove otadbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruajui  takvo vaspitanje svojim sinovima, ne  bi mu  bilo strano astoljublje u sluaju da ih kasnije  viDi  na  visokim  poloajima  dravnih  slubi.  Pronicljivi mladi Dimitrije  nije mogao  da  previdi  tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove  mlade duše,  i  tu poinje njegova unutrašnja  borba, poinju  iskušenja  i stradanja, koja od  tada postaju stalni deo ivota poivšeg vladike. 
Sva deca u porodici Brjananinovih,  braa  i sestre Dimitrija Aleksandrovia, vaspitavana  su  zajedno, povezana uzajamnim druenjem,  ali  su  svi uviali prvenstvo Dimitrija  i  to  nisu uviali samo zato što  je on  bio najstariji, nego zbog naroitog, uzvišenog, moemo  rei,  sklada  njegovog  uma  i  karaktera,  zbog  njegove moralne  nadmoi.  Iako  je  uivao  svagdašnje uvaavanje  brae  i  sestara  i  sve  ih prevazilazio  u naunim  sposobnostima   i  drugim  talentima,  Dimitrije  Aleksandrovi nikada  nije  ispoljavao  ni  najmanje  preuznošenje   ili  razmetanje.  Poeci  monaškog  smirenoumlja  su  se  projavljivali  u  njegovom  tadašnjem ponašanju  i nainu mišljenja; po moralu  i umu  bio  je daleko  iznad  svojih godina,  i  to  je  razlog  zbog kog  su  se  braa  i  sestre odnosili prema njemu ak  sa  nekakvim strahopoštovanjem,  a on im  je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine.  Kako  su  godine  prolazile,  primetnije  se  ispoljavalo  religiozno  nastrojenje  Dimitrija  Aleksandrovia:  ono  se  projavljivalo  u  naroitoj  naklonjenosti   molitvi  i itanju  knjiga  duhovnomoralnog sadraja. On  je voleo esto da poseuje crkvu, a u kui  je esto  imao  obiaj da se moli u toku dana, ne ograniavajui se na ustanovljeno vreme ujutro i uvee.  Njegova molitva nije  bila nalik na uobiajeno išitavanje, esto uurbano i mahinalno, kao  što   je  to  obino  kod  dece;  on  se  uio  paljivoj  molitvi,  koja  poinje  stajanjem  u  strahopoštovanju  i laganom izgovaranju molitvenih rei,  i  toliko  je napredovao u njoj da  se,  još u detinjstvu,  naslaivao  njenim  blagodatnim  plodovima. Uei  se da  se moli  sa  panjom,  sa  strahopoštovanjem  se  odnosio  prema  svemu  sveštenom,  ulivajui  to 
14
strahopoštovanje  i ostaloj svojoj  brai  i sestrama;  Jevanelje  je uvek itao sa umiljenjem,  razmišljajui o onome  što ita. Njegova omiljena knjiga  bila  je Škola  blagoeša  , u pet  tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadri kratko izloena dela svetih i njihove izabrane  izreke, potpuno  je odgovarala  raspoloenju  deaka,  ili  tanije, ona  je  izgraivala njegov  duh, ostavljajui svetim pripovestima i izrekama duhonosnih mueva da same deluju na  njega,  bez posredstva dodatnih objašnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovia  bile su  veoma mnogostrane:   osim  uobiajenog  bavljenja  naukama,  on  ss  sa  velikim  uspehom 
 bavio  kaligrafijom,  slikanjem,  notnim  pevanjem,  i ak  i  muzikom,  i  to  na  najteem  instrumentu,  kakav  je  violina.  Kako  je  veoma  brzo  izuavao  svoje  lekcije,  on  je  svoje  slobodne asove koristio za itanje i razliite pismene vebe, u kojima  je, takoe, poeo da  se  ispoljava  njegov  literarni  talenat.  Njegovi  uitelji,  u  to  vreme,   bili  su  profesori  Vologodske  bogoslovije i uitelji gimnazije. Kuni uitelj  bio  je uenik  bogoslovije Levitski,  koji  je iveo u porodici Brjananinovih. On  je pak predavao  i Boiji zakon. Levitskog  je  odlikovala  primetna  dobroudnost  i  temeljno  poznavanje  svog  predmeta.  On  je  tako  dobro umeo da upozna  svog uenika  sa osnovnim  istinama  bogoslovlja, da  je Dimitrije  Aleksandrovi do kraja ivota zadrao zahvalno seanje na njega. 
ivot  Dimitrija Aleksandrovia  u  roditeljskom  domu  potrajao  je  do  njegove  šesnaeste  godine; taj prvi period ivota ve je  bio teak za njega, u duhovnom smislu,  jer spoljašnji  i  unutrašnji  uslovi  ivota  u  roditeljskom  domu  nisu  dopuštali mogunost  da  bilo  kome  otkrije zavetne elje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dušu. Kao zakljuak o periodu  detinjstva autora Asketskih ogleda  , veoma  je korisno navesti njegove  sopstvene  rei o  tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u lanku Plamoj: Moje detinjstvo  je 
 bilo preispunjeno  tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boe moj!  Ja nisam imao kome da otkrijem  svoje  srce; poeo  sam ga  izlivati pred Bogom mojim, poeo  sam itati  Jevanelje  i itija  svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala  je za mene preko  Jevanelja; ali Tvoji  Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobian utisak na mene. Misao, koja se esto  uznosila Bogu molitvom i itanjem, poela  je, malopomalo, da donosi mir i spokojstvo u  moju dušu. Kada sam  bio petnaestogodišnji  mladi , neizreciva tišina  je prostrujala mojim  umom  i mojim srcem. Ali  ja  je nisam shvatao  ja sam smatrao da  je to uobiajeno stanje  svih ljudi.[3] 
Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandroviu pribliavala šesnaesta godina od  roenja,  roditelji  su ga poveli u  Sankt Peterburg, kako  bi  ga dali u  glavnu  inenjersku  školu, za šta se on pripremao uei kod kue. Za vreme putovanja, u  blizini Šliselburga,  otac  se  iznenada  obrati  sinu  sledeim  pitanjem: Gde  bi  ti  eleo  da  stupiš  u  slubu? Pogoen  tako neobinom oevom otvorenošu, sin više nije eleo da skriva od oca  tajnu  svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo  je izmolio od njega obeanje da se nee  ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim  je, sa vrstom voljom  i snagom potpuno  iskrenog oseanja, rekao kako eli  ii u monahe. Odluni odgovor sina, po svoj prilici,  nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znaaj zbog mladosti onoga koji  je 
15
 
dao odgovor, ili nije hteo da se izjašnjava o prividnoj neizvodljivosti elje, koja se potpuno  razilazila sa planovima koje  je on gradio za  budunost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije  Aleksandrovi  je   blistavo  poloio  ispit  za  upis.[4]  Prijatna  spoljašnjost   i  izuzetno  poznavanje   nauka,  skrenuli  su  na  mladog  Brjananinova  naroitu  panju  Njegovog  visoanstva Nikolaja Pavlovia, koji  je tada  bio generalinspektor inenjera. Veliki knez  je  naredio Brjananinovu da se  javi u Anikovski dvor, gde ga  je predstavio svojoj supruzi,  vladarki,  velikoj  kneginji  Aleksandri  Teodorovnoj,  i  preporuio  ga  kao  izvrsnog  poznavaoca,   ne  samo  nauka,  koje  su  potrebne  u  inenjerskoj   školi,  nego  i  kao  znalca  latinskog  i  grkog  jezika. Njeno  visoanstvo  je  naredila  da  imenuju  Brjananinova  za  Njenog  umirovljenika.  Kada   je  postao  car,  Nikolaj  Pavlovi i  carica  Aleksandra  Teodorovna  nisu  prestali  da  pokazuju  svoju  naklonost  prema  Brjananinovu.  Kada  je  poloio  ispit,  Dimitrije  Aleksandrovi  bio   je  postavljen  u  sprovodniku etu  glavne  inenjerske škole, a njegova prava sluba poela  je da se rauna od dana kada  je poloio  zakletvu,  19.  januara 1823.  godine. Uspeh  u  naukama,[5]  odlino  vladanje  i  naklonost  velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto meu drugovima  junkerima[6]; krajem 1823.  godine, prelaskom u najviši nadzorniki razred, on  je odreen za narednika sprovodnike  ete;  godine  1824.  prebaen   je  iz   junkerskog  razreda  u  nii  oficirski  (danas   je  to  Nikolajevska  inenjerska akademija)  i 13. decembra  je imenovan za  inenjerazastavnika.  Izuzetne  umne  sposobnosti  i  moralne  osobine  Dimitrija  Aleksanrovia,  privlaile  su  školske  profesore  i  predavae;  svi  oni  su  se  prema  njemu  odnosili  sa  velikom 
 blagonaklonošu, otvoreno mu dajui prvenstvo nad ostalim uenicima. 
Pored  slubenonaune delatnosti, Dimitrije Aleksandrovi  je  imao uspeha  i u svetskom  društvu,  zbog  svojih  linih  vrlina.  Rodbinske  veze  uvele  su  ga  u  dom  tadašnjeg  predsednika  Akademije  umetnosti,  Olenjina.  Tamo  je  na  knjievnim  veerima  postao  omiljeni  recitator,  a poetskim  i uopšte knjievnim  talentom  zadobio  je panju  tadašnjih  znamenitih   linosti  knjievnog  sveta:  Gnjedia,  Krilova,  Batjuškova  i  Puškina.  Takvo  društvo,  naravno,  imalo  je  dobar  uticaj  na  literarni  razvoj  budueg  pisca.  Preosveeni  Ignjatije se do kraja ivota saoseajno seao saveta koje su mu  tada davale neke od ovih  linosti. 
Pomenuti krug svetskih poznanstava,  kome  je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovia  A. M.  Suhareva,  koja  je  imala  znaajna  poznanstva,   samo  je  spolja  delovao  na  ivot  mladog oveka, iji  se  unutrašnji  ivot  razvijao  samostalno,   nezavisno  od  rodbinskih  i  društvenih veza. Dimitrije Aleksandrovi je, uprkos larmi prestonikog ivota, ostao veran  svojim duhovnim  stremljenjima, koja  je  iskusio u samoi dalekog zaviaja: on  je uvek u  religiji traio ivo, opitno znanje i, uvan  blagodau, nije se predavao ni trulenom uticaju  tuih  uenja  ni  mamcima  svetskih  zadovoljstava.  Evo  kako  podrobno  on  sam,  u  gorenavedenom lanku Pla moj  , opisuje svoje  tadašnje duševno stanje: Stupio sam u  vojnu i ujedno naunu slubu, ne po svom izboru i elji. Tada  ja nisam smeo nisam umeo  da elim ništa;  jer  još nisam  bio našao Istinu,  još  je nisam  jasno video kako  bih  je mogao 
16
 
poeleti!  Ljudske  nauke,  pronalazak  palog  ljudskog  razuma,  postale  su  predmet moje  panje: na njih sam se ustremio svim silama duše; neodreena religiozna  interesovanja  i  oseanja ostala su po strani. Prošle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u  mojoj  duši  se  rodila,  i  ve izrasla,  nekakva  strašna  pustoš,   javila  se  glad,   javila  se  nepodnošljiva enja za Bogom. Poeo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem  taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tišinu koju sam izgubio,  da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me  je pritiskala, uasavala,  ispunjavajui  me oseajem siromaštva, gubitka ivota! I tano,  bila  je to patnja duše koja se udaljila od  svog  istinskog  ivota,  Boga.  Seam  se:  hodam  ulicama  Petrograda  u  uniformi  junkera,  gradom lijem suze iz svojih oiju...
Moja  shvatanja  su  bila ve zrela,  traio  sam objašnjenja u  religiji. Nehotina  religiozna  oseanja  nisu mi  bila  dovoljna,  hteo  sam  da  vidim  verno,  jasno,  Istinu.  U  to  vreme,  razliite  religiozne  ideje  su  uzburkavale  severnu  prestonicu,  sukobljavale  su  se,  borile  meu sobom. Ni  jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono  ih  se  plašilo. U  strogim mislima,  ja  sam  sanjao  uniformu  junkera,  i  dodelu  uniforme  oficira. alio sam za  junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada doeš u hram Boiji,  stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti duša hoe.  Mladiu  nije   bilo  do  veselja,  ni  do  zabave!  Svet  za  mene  nije  predstavljao  ništa  primamljivo:  ja sam prema njemu  bio tako hladan, kao da  je svet  bio sasvim  bez iskušenja!  Kao da za mene ona nisu postojala: moj um  je sav  bio pogruen u nauke, i ujedno  je goreo  od elje da sazna gde se krije  istinska vera, gde se krije  istinsko uenje u njoj, daleko od  dogmatskih i moralnih zabluda.[7] 
NAPOMENE: 
1.  Tj. seljaka (prim. prev.). 
2.  U  toku itavog  svog  ivota, u potpunosti  je  izdravao dvorazrednu  školu u  selu  Pokrovsko, koju  je pohaalo oko pedesetoro seoske dece. 
3.  Asketski ogledi, tom 1 
4.  Te godine,  za  30  slobodnih mesta konkurisalo  je  130  konkurenata.  Od  svih njih,  Brjananinov ne samo da  je  bio prvi nego  je jedino on odgovorio na zahteve za upis  u drugi nadzorniki razred. 
5.  U kratkom periodu, Brjananinov  je postao prvi uenik u svom razredu, i to mesto  u naukama sauvao  je do samog napuštanja škole. 
6.   Junker pitomac vojne škole u carskoj Rusiji (prim. prev.). 
7.  Asketski ogledi, tom 1. 
17
ivotopis Episkopa Ignjatija Brjananinova 
GLAVA 2 
Poetak  duhovne  delatiosti,  kada  se  ona  preduzima  sa  odreenim  ciljem  i  poinje  da  preovladava, kako  bi, zatim, postala potpuno  iskljuiva  (delatnost), obino  je propraen  unutrašnjom  borbom  sa  pomislima  i  strasnim  oseajima.  Ta  borba  je  toliko  snana,  da  nema nikakve mogunosti da  joj se suprotstaviš sopstvenim silama neophodna  je pomo odozgo.  Dimitrije  Aleksandrovi se  okrenuo  molitvi,  tvorei   je  u  sebi,  paljivo  i  neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrašnjeg monaha,  izgrauje prema sebi svu  duševnu delatnost oveka, ali neophodno  je pravilno se nauiti  takvoj molitvi, što  i  jeste  predmet monaškog duhovnog delanja. On  se  bavio umnom molitvom,  i  toliko eljno  se  vebao u njoj, da  je ona poela sama da deluje u njemu. Dogaalo se uvee  , govorio  je on  kasnije  o  sebi, da  leeš  u  postelju  i,  stavljajui  jastuk  pod  glavu,  poinješ  da  govoriš  molitvu, i da tako, ne menjajui poloaj, ne prekidajui molitvu, ustaješ ujutru da ideš na  posao, na asove. Na  taj nain,  budui da  je  bio monah u duši,  i ve sa šesnaest godina  ivota iskusio  blagodatno dejstvo molitve, ovaj poboni mladi nije mogao da se zadovolji  Obiajem  koji  je  bio  ustanovljen  u  školi samo  jednom  godišnje  pristupati  tajnama  ispovesti  i  sv. prieša, nego mu  je  bilo potrebno eše da se ukrepljuje   tom duhovnom  hranom, zbog ega se, radi zadovoljenja svoje elje, obratio verouitelju i duhovniku škole.  Tako neobina dojava meu mladiima  je izazvala zauenost duhovnika, posebno kada 
 je  na  ispovesti  rekao  da se  bori  sa mnoštvom  grehovnih  pomisli. Ne  pravei  razliku  izmeu grehovnih  pomisli i politikih  zamisli  ,  otac  protojerej   je  smatrao  Da   je  obavezan da o  toj okolnosti obavesti  školsku upravu. Upravnik  škole, generalporunik  grof  Sivers,  podvrgao  je  optuenog mladia  formalnom  ispitivanju  o  znaenju  pomisli,  koje  je on sam priznao za grehovne. Nemaka uprava, ne shvatajui znaenje  tog  izraza,  poela  je da motri na Brjananinova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjananinov  je  preuzeo  tešku odgovornost pred svojom upravom  i dospeo  je u nemoan poloaj;  bio  je  prinuen  da  pronae  sebi  drugog  duhovnika. Zato  se  Brjananinov  obratio monasima  Valaamskog podvorja  i poeo  je odlaziti  tamo svake  subote  i nedelje  radi  ispovesti  i  sv.  prieša i, pouen iskustvom, trudio se da to sakrije od školske uprave. U tom svetom delu  pridruio mu  se  drug  iz  škole, ihaov,  jedan  od  plemia  Pskovske  gubernije,  koji  je 
18
istovremeno sa njim pošao u školu i kog  je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovi. Dimitrije  Aleksandrovi se najiskrenijim prijateljstvom vezao za ihaova,  bez obzira na razliitost  njihovih karaktera: prvi  je  bio ozbiljan, zamišljen, usredotoen u sebe, a drugi veseljak,  govorljiv,  otvorene duše. ihaov  se prepustio Brjananinovu, više nego  sin  ocu,  i  brat 
 bratu:  takav  je  bio  uticaj Dimitrija Aleksandrovia  na  svog  sadruga. Prvi  susret  ta dva  mlada  prijatelja   bio   je  pun  umiljenja  i  istinski  hrišanskog  karaktera.    Jednom,  u  prijateljskim razgovorima,  Dimitrije Aleksandrovi  je prekinuo veselo  brbljanje ihaova,  rekavši mu: Budi  ti hrišanin!  Ja nikada nisam  bio Tatarin  , rekao mu  je prijatelj. U  tom sluaju  , rekao  je prvi, potrebno  je te rei ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u  njih. Od  tada, obojica  su odlazili na podvorje kod monaha,  ispovedali  se  i priešivali,  molili  se,  pouavali  se  besedama  spasonosnim  za  dušu,  podvizavali  se.  Evo  kako  te  odlaske, u svojim zapisima, opisuje ihaov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni  imali na njega:  Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svešteniku. 
Zbog ega? 
 Ja imam obiaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj  i ti da ne zaostaješ.  
Moja  bedna glava našla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uas; šta i kako,  nisam spreman, ne mogu! 
To nije  tvoja stvar, nego duhovnikova hrabro  je odgovorio drug,  i svojom  ljubavlju me  vukao za sobom. Mladost  i zdravlje, sve spoljašnje okolnosti  i itavo okruenje, a pored  toga  i  silna  unutrašnja  pobuna  strasti  i  navika  razjarenih  delovanjem  koje  im  se  suprotstavlja,  strašno  su uznemirili dušu pa zar  bi ona mogla odoleti u  svojoj nemoi  kada ne  bi  bilo nevidljive sile odozgo koja  ju  je podrala? I, pri svemu  tome, da nisam  imao takvog druga, koji  je svojom  blagorazumnošu i mene urazumljivao, i dušu svoju za  mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako  bih  ja ostao itav na tom poprištu  poprištu dobrovoljnog mueništva i ispovedništva. 
Monasi Valaamskog  podvorja  su primali mlade  ljude  sa  ljubavlju,  zato  što  su  videli  u  njima  iskreno  stremljenje  ka Bogu  i  elju  za  spasonosnim putem,  ali  oni, kao  ljudi  bez  naunog obrazovanja,  koji su se prvenstveno ograniavali na spoljašnji  podvig, nisu mogli  u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali  mlade ljude  da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme  boravili neki  uenici  staraca  o.  Teodora  i  o.  Leonida,  iskusnih mueva  u  duhovnom  ivotu  koji  su  primili  monaški  postrig,  prvi  od  poznatog  starca  Pajsija  Velikovskog,  arhimandrita  moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih uenika. To  su  bili monah Aron,  monah Hariton,  Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poeli odlaziti tim monasima; preko njih  su  se upoznali  sa duhovnikom  lavre, ocem Atanasijem, koji  je  svojim  istinskim otakim  odnosom,  punim  ljubavi,  podstakao  njihovo  ivo  stremljenje  hrišanskoj  pobonosti.  Mladi  ljudi  su  se  radovali  jer  su  pronašli  istinske  uitelje,  koji  su  razumeli  njihove 
19
 
duhovne potrebe,  i koji su mogli mnogo da  im koriste. Oni su poveali  svoju  revnost u  podvizima  pobonosti,  uestali  su  u  svojim  posetama  monasima,  naslaivali  se 
 bogosluenjem  u  Lavri,  koje   je  ostavljalo  dobar  utisak  na  njih,  zato  što   je   bilo  velianstvenije i due nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao  sa  duhovnim  ocima,  o  svemu  što  se  tie  unutrašnjeg monaškog  delanja,  ispovedali  su  svoje  pomisli,  uili  kako  da  se  sauvaju  od  strasti,  grehovnih  navika  i  padova,  kojim  knjigama meu delima svetih otaca da se rukovode i tome slino. Dobri monasi, posebno  o.   Joanikije  i  duhovnik  o.  Atanasije,  delili  su  sa  monaholjubivim   i  mudroljubivim  mladiima  sve  što  su  stekli  svojim  dugogodišnjim  duhovnim  iskustvom. esto  ih  je  Dimitrije  Aleksandrovi oduševljavao  svojim  pitanjima,  koja  su  se  ticala  onih  strana  duhovnog ivota koje svedoe o prilino zrelom duhovnom uzrastu. Tako  blisko druenje  sa monasima  imalo  je  odgovarajue dejstvo. Dimitrije Aleksandrovi  je postao  savršeni  asketa  u  duši,  okruio  se  delima  svetih  otaca,  preteno  podvinikog  sadraja,  koja  je  nenasito  išitavao,  i  još  više  se  udubljivao  u  samosozercanje   i  primetno  je  ohladneo  u  odnosu na svetsko društvo. U svom Plau  , on ovako govori o sebi: 
Pred  pogledom  uma,  ve su  se  našle  granice  ljudskih  znanja  u  najvišim  krajnjim  naukama. Došavši do tih granica,  ja sam pitao nauke: Šta vi dajete oveku u posed? ovek 
 je vean, i njegov posed mora  biti vean. Pokaite mi taj veni posed, to pravo  bogatstvo,  koje  bih mogao poneti sa sobom u grob!Nauke su utale.
Za zadovoljavajui odgovor, za odgovor  suštinski neophodan, ivotni, obratiu  se veri.  Ali gde se  ti kriješ, vero  istinita  i sveta?  Ja  te ne mogu prepoznati u  fanatizmu, koji nije  obeleen  jevanelskom  krotošu,  on  je  odisao  raspaljenošu  i  preuznošenjem!   Ja  te  ne  mogu prepoznati u  svojevoljnom uenju, koje  se odvojilo od crkve  i  izgradilo  svoj novi  sistem,  sujetno  i  razmetljivo  proglašavajui  pronalaenje   nove  istinite  hrišanske  vere,  osamnaest vekova posle ovaploenja Boga Rei. Ah! Kako  je muna nedoumica u kojoj  je  plivala moja duša!...
I poeo  sam  ja esto,  sa  suzama, da molim Boga, kako me On ne  bi ostavio kao  rtvu  zablude, kako  bi mi pokazao pravi put, po kom  bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo,  umom i srcem. Odjednom, meni se  javlja misao... a srce  joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta  misao  je  savetovala  da  izuim  veru  iz  izvora iz  dela  svetih  otaca. Njihova  svetost ,  govorila  je  ona meni, garantuje  za  njihovu  pouzdanost:  njih  izaberi  za  rukovodioce. Povinovau se. Nalazim nain da pribavim dela svetih ugodnika Boijih, sa eu poinjem  da  ih itam,  duboko  ih  istraujem.  Proitavši   jedne,  uzimam  druge, itam,  ponovo  išitavam,  izuavam. Šta me  je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? To  njihovo  saglasje, udno, velianstveno  saglasje... Kakvo uenje,  izmeu ostalog, nalazim  kod njih? Nalazim uenje koje ponavljaju svi oci, uenje da  je put spasenja  jedinstven nepokolebljivo  sledovanje poukama  svetih otaca. Ako  si video , kau oni, nekoga ko  je  prelešen lanim uenjem, koji  je stradao zbog nepravilno izabranog podviga znaj: on  je 
20
 
sledio sebe, svoj razum, svoja mišljenja, a ne uenje Otaca , koje ini dogmatsko i moralno  predanje Crkve...
Ta misao  je  bila za mene prvo pristanište u zemlji istine. Tu  je moja duša našla predah od  talasa  i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji  eli  da  se  svi  spasu  i  dou  u  poznanje  istine!  Ta misao  je  postala  kamen  temeljac  za  duhovno  graenje moje  duše!  Ta misao  je  postala moja  zvezda  vodilja! Ona  je  poela  neprekidno  da mi  osvetljava mnogotrudni  i  bolni,  tesni,  nevidljivi  put  uma  i  srca  ka  Bogu.
Kakvim milosrem me  je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upuuje u   blaenu  venost,  koja  mi  poslata  odozgo,  sa  gornjeg  prestola   boanske  milosti  i  premudrosti... Bog, sam Bog me  je dobrom mišlju ve odvojio od sujetnog sveta.  Ja sam  iveo  u  svetu,  ali  nisam  bio  na  opštem,  širokom,  utabanom  putu:  dobra misao me  je  povela  odvojenom  stazom,  koja  vodi  ivim,  studenim  izvorima  vode,  po  plodonosnim  zemljama, po ivopisnim mestima, ali  je esto divlja, opasna,  ispresecana provalijama,   i  potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.
itanje  Otaca  me   je  potpuno   jasno  uverilo  da   je  spasenje  u  nedrima  Ruske  crkve  nesumnjivo, ega  su  lišene veroispovesti Zapadne Evrope, pošto nisu u celosti  sauvale  dogmatsko  i moralno uenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi  je otkrilo  šta  je Hristos  uinio za oveanstvo, u emu  je pad oveka, zašto  je neophodan  Iskupitelj, u emu  se  sastoji spasenje koje  je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi  je neprestano govorilo: potrebno 
 je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi,  bez ega  je vera u Hrista mrtva, a hrišanstvo re i nazivanje,  bez njegovog ostvarenja! Ono me  je nauilo da gledam venost kao venost  pred  kojom  je  ništavan  i  hiljadugodišnji  zemaljski  ivot,  a  ne  samo  naš,  koji  se meri  nekakvim  poluvekovljem.  To  me   je  nauilo  da  zemaljski  ivot  treba  provoditi  u  pripremanju za venost, kao što se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske  dvorce. Ono mi  je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, poasti, nadmoi puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju  blaenstvo venosti.[2] 
NAPOMENE: 
1.  Inspektor  škole   bio   je  inenjer,  generalmajor,    baron  Elsner,  koji  se  teško  sporazumevao na ruskom  jeziku. 
2.  Asketski ogledi, tom 1. 
21
ivotopis Episkopa Ignjatija Brjananinova 
GLAVA 3 
Duhovna stremljenja mladog podvinika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, našli su se  na  teškoj  proveri.  Prvi  neprijatelji  na  putu  njegovog  spasenja  bili  su  njegovi  ukuani.  Aleksandar  Semjonovi postavio  je  na  sluenje  njegovom  sinu oveka  koji mu  je  bio  predan do samozaborava.  To  je  bio starac od šezdeset go