Asketski ogledi I-III

SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV ASKETSKI OGLEDI
Treba itati dela Ignjatija Brjan aninova. Ne preporu ujem Dobrotoljublje , time ne treba zapo injati, ve jam im da e se onaj ko pro ita Ignjatija Brjan aninova
zaprepastiti svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvišenije nasla enje.
Sveštenomu enik Serafim i agov
Otac Justin je revnosno itao spise Svetih podvinika pustinjskih, kao i spise Ignjatija Brjan aninova o vanosti ove svete molitve koja glasi
Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji, pomiluj me grešnog , i kojom su se od pamtiveka hranile nebrojene bogo enjive duše.
Iz knjige Na Bogo ove anskom putu , str. 65
1
IVOTOPIS EPISKOPA IGNjATIJA BRJANANINOVA
* * *
O pokajanju O vienju Hrista
O itanju Jevanelja O itanju svetih otaca.
O udaljavanju od itanja knjiga koje u sebi sadre lano uenje
Istina i Duh O ljubavi prema blinjem O ljubavi prema Bogu
O postu O molitvi: prvi deo O molitvi: drugi deo
Osam glavnih strasti, sa njihovom podelom i ograncima. O vrlinama koje stoje nasuprot osam glavnih grehovnih strasti
Dnevni apostol 1. februara 1840. godine Razmišljanje o veri Vrt u vreme zime
Drvo zimi pred prozorom kelije Misao na obali mora
Molitva progonjenog oveka Groblje
Glas iz venosti (misao na grobu) Uenje o plau prepodobnog Pimena Velikog
O suzama
Prvi deo. O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE Drugi deo. O PRELESTI
Trei deo. O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM
DRUGI DEO
O paenju na sebe Molitveni um trai sjedinjenje sa srcem
Sudite pravo i mirno na vratima svojim, i ne ljubite krive zakletve, govori Gospod Svedritelj
Dokaz o vaskrsenju ljudskih tela, uzet iz delovanja umne molitve O smirenju (razgovor izmeu starca i njegovog uenika)
O trpljenju O istoti
Rosa itejsko more
O navikama Razmišljanje o smrti
Slava Bogu! Mree gospodara ovoga sveta
Pesma u seni krsta (uzeto iz XV glave Izlaska) Razmišljanje pri zalasku sunca
Farisej prvi deo Farisej drugi deo
Poseta Valamskom manastiru O monaštvu, razgovor izmeu pravoslavnog hrišanina mirjanina i monaha
Vera i dela O jevanelskim zapovestima O jevanelskim blaenstvima
Odnos hrišanina prema svojim strastima O istinskom i lanom smirenoumlju
aša Hristova Plamoj
TREI DEO
Blaen ovek Josif, pobonošu ispunjena pripovest, uzeta iz Post 3250 Poslanica brai Sergijeve pustinje iz Babajevskog manastira
Slovo o strahu Boijem i o ljubavi Boijoj Sudovi Boiji
Savetovanje duše sa umom Vienje svoga greha
O liku i obli ju Boijem u oveku Razmišljanje, prvenstveno o monaškom ivotu, uzeto iz Prve poslanice apostola Pavla Timoteju
Osnovno delanje monaha Duh molitve poetnika
Slovo o kelijnom molitvenom pravilu Slovo o crkvenoj molitvi
Slovo o molitvi ustima i glasom Slovo o pouenju ili o seanju na Boga
Slovo o molitvi uma, srca i duše Slovo o Isusovoj molitvi
Tajanstveno objašnjenje 99. psalma Slovo o spasenju i o hrišanskom savršenstvu prvi deo Slovo o spasenju i o hrišanskom savršenstvu drugi deo
Slovo o stanjima oveje prirode u pogledu dobra i zla
1.Uvod 2. Tri ovekova stanja u pogledu dobra i zla
3. Stanje prirode u pogledu dobra i zla nakon stvaranja oveka 4. Stanje nakon ovekovog pada
5. Stanje nakon ovekovog iskupljenja 6. Kako emo pokajanjem obnoviti iskupljenu prirodu ako je ozledimo?
7. Odnos obnovljene prirode prema zlu 8. Zakljuak
UMESTO UVODNIKA
Iguman Marko (Lozinski)
Duhovni ivot mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjan aninova)
Izuavajui ivot i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjananinova), nehotino priklanjaš glavu pred veliinom njegovog duhovnog lika.
U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hrišanskih vrlina zadobijenih celoivotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je priasnik i blagodatnih darova.
Imao je uroeno bistar um, srce puno ljubavi i pesniki talenat. Ove darove Brjananinov nije prineo na rtvu taštine i prolaznosti, ve ih je posvetio Bogu i blinjima. Od mladih dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe sluenju Gospodu i Njegovoj Svetoj Crkvi.
Svecelo se rukovodei u svom podvinikom ivotu moralnim predanjem Pravoslavne Crkve, svetiteljasketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdanom delanju, stekao ljubav prema blinjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasuivanja i mnoge druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je pobonog divljenja. Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje oveijih duša i da ih rukovodi ka spasenju, kao i njegovo pronicanje u buduu sudbinu Crkve, jeste udesni i blagodatni dar. Svi nabrojani i mnogi drugi darovi poivšeg Vladike privlaili su k njemu ljude koji su udeli za duhovnim ivotom. Najbolji savremenici videli su u njemu istinsko svetilo hrišanstva i svom dušom teili da se prilepe k njemu (duhovno veu za njega). Mnogi revnosni inoci, pobona inteligencija i obian duboko verujui narod inili su veliku duhovnu porodicu
bogomudrog arhipastira.
Duhovni autoritet i uticaj Vladike meu svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan od njih je pisao o njemu: On bi mogao da bude novi Rišelje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije nego uveni kardinal; mogao bi ak privremeno da bude i Nikon, ali to nije dopustio Gospod. Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije
6

pomišljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova duša od detinjstva je udela za usamljenošu i istinskim monaškim podvizima u potpunoj povuenosti.
I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosveeni Ignjatije smireno je smatrao da ne mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu dravnom, ve treba poneko, kao korenje, da ga snabdeva ivotom i snagom, onim zanimanjima nepoznatim, tihim, suštinski korisnim, suštinski neophodnim.
Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih suštinski neophodnih zanimanja sluenje re ju utvrivanje blinjih u veri i hrišanskom moralu.
Zaista, ep. Ignjatije je celog svog ivota i bio taj ivotvorni koren, koji je podsticao duhovni ivot mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili plodove na drvetu Ruske Crkve.
Po sopstvenom priznanju Vladike sluenje re ju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posveivao svu svoju snagu. Podvig sluenja blinjima re ju nazidanja (pouavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na poprištu njegovog ivota ispunjenog nevoljama.
Sluenje brai Re ju Bojom!.. To sluenje se ukazivalo pred oima duše moje kao ushiujua, naslaujua slika... pisao je Preosveeni. ...Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo sluenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dušama da ištu od mene ovo sluenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj noi ovoga sveta sa raznih strana svojih jedna sa bolesnikog odra, druga iz izgnanstva,
jedna sa obale Volhova, neka sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Duša, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivošu, vazda osea potrebu za re ju Bojom, vazda je pad mui i guši. Izgovaram re Boju u besedama linim, pišem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišanstva, da slue pri sadašnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od sluenja Rei razlee se u duši mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje. Sluenje ep. Ignjatija re ju nazidanja (pouavanja) nije prestalo njegovom smru. Uenje Vladike o duhovnom ivotu hrišanina, koje je izloio u svojim delima, slui spasenju hrišana svih sledeih naraštaja.
Još za ivota vladike Ignjatija njegova dela su itana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena.
Sarovska pustinja primila je Oglede iz asketike sa naroitom ljubavlju. U Kijevo Peerskoj Lavri, Optinoj pustinji, UstMedvecskoj obitelji, u NikoloBabajeskom manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih eparhija dela Vladike su bila smatrana dušespasonosnim knjigama, koje odraavaju asketska predanja pravoslavnog podviništva, u skladu sa duhovnim potrebama inoštva toga vremena. ak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobuivala pobono poštovanje njihovog autora.
7

A najbolji jerarsi prošlog veka odmah su videli u delima preosveenog Ignjatija svestrano rukovodstvo za duhovni ivot. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu od 7. aprila 1867. godine pisao je Vladiki: Pošto sam danas dobio trei i etvrti tom dela Vašeg preosveštenstva, urim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost za korisna dela Vaša, koja svedoe o dubokom izuavanju dušespasonosnog uenja bogomudrih podvinika pobonosti i istinskih rukovoditelja u inokom ivotu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim duševno aljenje što oslabela snaga otkazuje sluenje Vašem krepkom duhu u nastavljanju podviga na tom poprištu duhovne nauke, na kome odavno nismo videli tako usrdnog trudbenika.
Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavši se sa delima , svetitelja Ignjatija sa blagodarnošu mu je pisao: ...Izmeu ostalog štiva dali su mi i Vaše asketske spise. Ovoga asa uzimam ih u ruke i ujem u njima zvuke svetootake harmonije, naslaujem se duhom drevnih otaca... Otvaram pre svega Pla moj , tako se tu osea sv. Jefrem. Vladiko sveti, izraavam Vam istinsku blagodarnost što ste mi dostavili dela Vaša. Da poslue ona na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji asti svetitelja Tihona i prepodobnih i bogonosnih otaca. U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada pak preporu ujem svoj eparhiji pisana dela Vaša. Da oivi u svom sveštenstvu elja za pribavljanjem i usre za itanje Vaših podvinikih spisa.
Predivno otkriva znaaj dela ep. Ignjatija za hrišane toga vremena arhimandrit Ignjatije (Mališev), uenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Uporeujui svoje doba sa vremenima proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Mališev) piše: Tada oveanstvo nije muila, a ne mui ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slušanjem rei Boje. Vi ste otvorili nebo, potekle su vode, i edni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako razumem Vaša dela... Vaša knjiga je knjiga ivota! A uenje su vode ive, koje ispunjavaju duše oveije. Ovo uenje je u naše oskudno vreme neophodno kao voda u vreme proroka.
I ne samo monahujui, nego i najbolji predstavnici belog sveštenstva i svetovnjaci iz mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja, Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcusvetitelju (arhijereju), koji se nalazio na predsmrtnom bolesnikom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno bogatstvo, koje sadre njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu linost i dela meu inocima i
bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo. Objavljivanje drugog (1878) i treeg (1905) izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela oigledno svedoe o tome da su dela arhipastirapodvinika odgovarala duhovnim potrebama hrišana i bila veoma traena.
Izdanja dela vladike Ignjatija u više hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima (manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna broj lica koja su ih itala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom ivotu.
8

Moe se pouzdano rei da se u punoj meri ostvarilo znaajno predoseanje uenika ep. Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u godini smrti Vladike. Nadam se, govorio je on, da e pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u njegovom ivotu i pisanim delima oni e nastojati da nau, i nai e ono što moe da bude dušespasonosno za sve. Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni pretea samobitnih ruskih pisacaasketa, bogoslova: ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hrišanski pisci u pitanjima duhovnog ivota esto se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.
Njegovo uenje o umnosrdanoj molitvi našlo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom od Valaamskog manastira uz uenje ep. Teofana Zatvornika.
Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i poetka 20. veka rukovodili su se u svojoj pastirskoj delatnosti staranja o dušama delima preosveenog Ignjatija. Godine 1915. arhiepiskop Tverski i Kašinski Serafim (iagov, upokojio se 1939. godine, kasnije mitropolit Lenjingradski nap. autora), vodei brigu o obnovi parohijskog ivota svoje eparhije, preporuivao je pastirima itanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: Treba itati dela Ignjatija Brjananinova... i drugih podvinika. Ne preporuujem Dobrotoljublje , time ne treba zapoinjati, ve jemim da e se onaj ko proita Ignjatija Brjananinova zaprepastiti svojim neznanjem i da e zadobiti najuzvišenije naslaenje.
uveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji shiarhimandrit Gavrilo izraavali su se sa najveim uvaavanjem o linosti i pisanim delima Vladike.
I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor ive vode, koji utoljava duhovnu e.
Za monahujue ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu rei uitelj inoka. Njegov Doprinos savremenome monaštvu treba da bude nastolna (priruna) knjiga za svakog inoka koji eli da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastirpropovednih, rukovodei se uenjem preosveenog o duhovnom ivotu hrišanina, vodie svoju pastvu putem spasenja, a u njegovim delima moe da crpi nepresušni materijal za svoje propovedi.
Ueni bogoslov u delima Vladike nai e kristalno isto pravoslavno uenje o mnogim aktuelnim bogoslovskim pitanjima.
Arhipastir u oblagodaenom javnom crkvenom sluenju ep. Ignjatija moe da nae primer samoportvovanog sluenja Crkvi.
Lik preosveenog Ignjatija kao arhipastirapodvinika i sada ivi u srcima najboljih hrišana, a njegovo uenje o duhovnom ivotu slui im kao rukovodstvo na putu ka venom nebeskom otaastvu.
9
U obnovljenim duhovnim školama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija, koje su bile odraz svog njegovog asketskog uenja, prouavaju se kako u duhovnim seminarijama, tako i u akademijama.
Stogodišnjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obeleena od strane lenjingradske i moskovske Akademije naunim predavanjima, posveenim tom jubileju. U moskovskoj Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izloba u ast seanja na poivšeg Svetitelja.
Završavajui rad, hteo bih da navedem rei jednog od poštovalaca vladike Ignjatija iz naših dana, arhiepiskopa Mihajla (uba). U lanku posveenom stoleu od dana prestavljenja episkopa askete , on piše: Ako je za ivota episkopa Ignjatija poznanstvo sa njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela bio udeo lica, koja su sa njim imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i starešina, onda je kasnije njegovo ime postalo poznato kao ime jednog od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode ove ju dušu ka Bogu i venom ivotu.
POZDRAVNO SLOVO
Doba sjajne Romeje i Srbije Nemanjia bilo je kratko, ali dovoljno da se utvrdi temelj našem narodu, njegovoj Crkvi i kulturi, da on uzraste do svog mesta u zajednici naroda. U ono vreme su Hilandar i svetogorska portvovanost Hilandaraca bili neposredni istonik i uesnik te povesti i uzrastanja.
Danas je na istom putu zaveštanja svetog Save i Simeona iznikla jedna savremena i budunosti posveena hilandarska ustanova u otadbini, Zadubina Svetog manastira Hilandara. Njen zadatak je da nastoji da u našem vremenu i pred oima sveta ovaploti dve najvee zapovesti: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim... i: Ljubi blinjega svoga kao camoga cebe (Mt 22,3739).
10
Knjige koje se pojavljuju pred našim itaocima jedan su od plodova delatnosti hilandarske Zadubine. Upoznavajui savremenog oveka sa bogatim i spasonosnim duhovnim nasleem Crkve, Zadubina kroz svoje biblioteke objavljuje dela pravoslavnih autora, od svetih otaca do savremenih bogoslova, duhovnika i pisaca.
Tako Hilandar kroz svoju otadbinsku Zadubinu nastavlja svoje prisustvo u duhovnom i kulturnom prostoru matice, neprekinutim pisanim tragom, zapoetim delom i slovom svetog Save Srpskog.
Iguman manastira Hilandara Arhimandrit Mojsije
UVOD
gledajui na svršetak njihova ivota, ugledajte se na vjeru njihovu.
(Jev 13,7)
Prošlo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosveenog episkopa Ignjatija Brjananinova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano seamo. Još uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodvinici i uenici, još uvek su meu ivima, a svetla linost blaenopoivšeg svetitelja Boijeg stoji visoko nad nama i svetli svetlošu njegovih hrišanskih vrlina, podvizima njegovog strogog monaškog ivota i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monaštva našeg veka, svetitelj
je bio delatni uitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i itavim svojim ivotom pruao je divni primer samoodricanja, bliskog ispovedništvu, primer borbe oveka sa strastima, teškoama, bolestima, primer ivota, koji je uz pomo i dejstvo obilne blagodati Boije doneo podviniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa strahopoštovanjem pratiš taj mnogostradalni i plaem ispunjeni put podvinika ka duhovnim visinama, i kada jasno uviaš naroito prisustvo promisla Boijeg u itavom njegovom ivotu, tada eš, i nehotice, ivo poznati veru u oinsko staranje Boga, Tvorca i Spasitelja našeg o nama, i sam eš zaeleti da, po meri sopstvenih snaga, slediš taj
11

savremeni obrazac hrišanskog savršenstva. Ostavljajui buduem biografu podroban i iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odluili, za sada, da ovde iznesemo samo kratak ivotopis, usnulog u Gospodu preosveenog Ignjatija, koji je sastavljen prema zapisima njegovih najbliih uenika i njegovog roenog brata Petra Aleksandrovia Brjananinova, koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio sa njim samou poslednjih godina njegovog ivota u miru Nikolobabajevskog manastira i koji je uivao puno poverenje i naklonost blaenog svetitelja, kao i njegovog sapodvinika, druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila ihaova, sa kojim je zapoeo svoj monaški podvig i podelio ga sa njim do samog episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan dogaaj svog ivota. I na kraju najvanije rukovodili smo se linim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim
bolestima, borbama, brigama, oseanjima i blagodatnim iskustvima, koja je izloio u svojim delima. Za sva dela uopšte, a naroito za duhovnomoralna, karakteristino je da se u njima potpuno tano oslikava unutrašnji ivot njihovih pisaca. Na taj nain dela daju obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera linosti tog suštinskog dela ivotopisa; ali da bi se na istinski nain predstavio ivot preosveenog Ignjatija potrebno je prethodno prouiti i ispitati ono što je on sam izuavao i ispitivao. To izuavanje, meutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje zavisi od linih napora i volje oveka. Samo onaj koji je promislom Boijim postavljen na slian put i donekle uveden u vatru slinih iskušenja moe znati svu posebnost takvih iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti delanje onoga koji o njima govori. Odlika ivotopisa izuzetno znaajnih ili istaknutih ljudi je da se više naglašava jedna strana njihovog ivota, i to ona u kojoj se delatnost tih lica u najveoj meri projavljuje, ime se istiu samo grube, najkarakteristinije crte njihove linosti i na njih se usredsreuje sva panja, tako da spoljašnjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju ivotopisa takvih linosti potrebno imati u vidu ovu injenicu i pridravati je se od poetka do kraja ivotopisa; jedino tako e ivotopis imati vlastitu zadršku. U tom kontekstu, ivot preosveenog Ignjatija ima naroitu prednost: on ima vrlo osobenu stranu, koja potpuno izdvaja njegovu linost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena. Ta strana njegovog ivota jeste potpuno samoodricanje radi tanog ispunjavanja
jevanelskih zapovesti u skrivenom monaškom duhovnom podvigu, koji je postao predmet novog asketsko bogoslovskog uenja u našoj duhovnoj literaturi uenja o unutrašnjem usavršavanju oveka kroz monaški nain ivota i ovekovom odnosu sa drugim duhovnim realnostima koje na njega utiu, kako na njegovu unutrašnjost, tako i na njegovu spoljnu ili fiziku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od drugih duhovnih pisaca našeg vremena karakteristina crta koja ga, iako je svi dobro ne uviaju, nesumnjivo ini drugaijim.
12
ivotopis Episkopa Ignjatija Brjananinova
GLAVA 1
Preosveeni Ignjatije izabran je da slui Bogu još u majinoj utrobi. Predznak tog izabranja, kakvog se udostoje samo retki i posebni sluitelji Boiji, bili su sledei dogaaji. Roditelji preosveenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U poetku njihovog braka roeno je dvoje dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima ivota k mladi par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi suprunici su se obratili jedinoj pomoi pomoi nebeskoj. Preduzeli su pokloniko putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima izmolili razrešenje neplodnosti. Blagoestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve oalošenih suprunika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u ast jednog od prvih vologodskih udotvoraca prepodobnog Dimitrija Priluckog. Oigledno je da je neplodnost mladih Brjananinovih bila delo promisla Boijeg, kako bi roeni posle gubitka prvenaca, isprošen molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni uitelj. Mladenac Dimitrije roen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo oevina njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Budui monah imao je tu srenu okolnost da svoje detinjstvo provede u povuenosti seoskog ivota, u bliskom dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi uitelj. Tu je stekao ljubav ka osami; deak je voleo esto da provodi vreme u senci stoletnog drvea prostranih šuma i tamo se, sam, pogruavao u tihe misli, iji je sadraj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga okruuje. Velianstvena i bezglasna, ona je rano poela da deluje na njega nadahnjujui ga: podsticala je njegovu detinju dušu, još neoptereenu mnogim brigama svakodnevice, na uzvišenije ideale, kakav je ivot pravih pustinjaka, inila je ushienim njegovo srce dajui mu iva, ista oseanja, kakva moe doneti samo usamljenost. Mladi je rano nauio da prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. ivot u domu nije mnogo uticao na njega, on se više udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog okruenja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra boanske ljubavi zasjala je u njegovom istom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrenosti monaštvu i njegovim visokim idealima, vrlo prihvaenim u njegovom zaviaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu sveštenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog ivota u
13

velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladi je duhovno bio odvojen od sveta, a takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naii na razumevanje roditelja. Njegov otac, Aleksandar Semjonovi Brjananinov, potomak starih plemia Brjananinovih, veoma poznate i uvaene porodice u Vologodu, bio je svetski ovek, u punom smislu rei. Budui da je bio u slubi paa, u vreme imperatora Pavla Petrovia, imao je neobino razvijen oseaj za prefinjenost u ureenju doma i bio je savršeni primer naprednog ruskog veleposednika onog vremena. Nasledivši od svojih roditelja znatno imanje, on je morao njegov veliki deo da potroši da bi isplatio ogromna dugovanja, posle ega mu je ostalo oko 400 duša[1] i ivopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada iveli njegovi preci zaviaj budueg svetitelja. Njegova supruga, majka preosveenog Ignjatija, Sofija Atanasjevna, takoe poreklom iz porodice Brjananinovih, kao ena zavidnog obrazovanja, veoma blagoestiva, ne zaboravljajui da je mu glava, u svemu se povinovala muu, delei njegove poglede i razmišljanja. Aleksandar Semjonovi , opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je pristalica prosveenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omogui temeljno obrazovanje, kako
bi od njih nainio prave sinove otadbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pruajui takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano astoljublje u sluaju da ih kasnije viDi na visokim poloajima dravnih slubi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove mlade duše, i tu poinje njegova unutrašnja borba, poinju iskušenja i stradanja, koja od tada postaju stalni deo ivota poivšeg vladike.
Sva deca u porodici Brjananinovih, braa i sestre Dimitrija Aleksandrovia, vaspitavana su zajedno, povezana uzajamnim druenjem, ali su svi uviali prvenstvo Dimitrija i to nisu uviali samo zato što je on bio najstariji, nego zbog naroitog, uzvišenog, moemo rei, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoi. Iako je uivao svagdašnje uvaavanje brae i sestara i sve ih prevazilazio u naunim sposobnostima i drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovi nikada nije ispoljavao ni najmanje preuznošenje ili razmetanje. Poeci monaškog smirenoumlja su se projavljivali u njegovom tadašnjem ponašanju i nainu mišljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braa i sestre odnosili prema njemu ak sa nekakvim strahopoštovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine. Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija Aleksandrovia: ono se projavljivalo u naroitoj naklonjenosti molitvi i itanju knjiga duhovnomoralnog sadraja. On je voleo esto da poseuje crkvu, a u kui je esto imao obiaj da se moli u toku dana, ne ograniavajui se na ustanovljeno vreme ujutro i uvee. Njegova molitva nije bila nalik na uobiajeno išitavanje, esto uurbano i mahinalno, kao što je to obino kod dece; on se uio paljivoj molitvi, koja poinje stajanjem u strahopoštovanju i laganom izgovaranju molitvenih rei, i toliko je napredovao u njoj da se, još u detinjstvu, naslaivao njenim blagodatnim plodovima. Uei se da se moli sa panjom, sa strahopoštovanjem se odnosio prema svemu sveštenom, ulivajui to
14
strahopoštovanje i ostaloj svojoj brai i sestrama; Jevanelje je uvek itao sa umiljenjem, razmišljajui o onome što ita. Njegova omiljena knjiga bila je Škola blagoeša , u pet tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadri kratko izloena dela svetih i njihove izabrane izreke, potpuno je odgovarala raspoloenju deaka, ili tanije, ona je izgraivala njegov duh, ostavljajui svetim pripovestima i izrekama duhonosnih mueva da same deluju na njega, bez posredstva dodatnih objašnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandrovia bile su veoma mnogostrane: osim uobiajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom
bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i ak i muzikom, i to na najteem instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izuavao svoje lekcije, on je svoje slobodne asove koristio za itanje i razliite pismene vebe, u kojima je, takoe, poeo da se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi uitelji, u to vreme, bili su profesori Vologodske bogoslovije i uitelji gimnazije. Kuni uitelj bio je uenik bogoslovije Levitski, koji je iveo u porodici Brjananinovih. On je pak predavao i Boiji zakon. Levitskog je odlikovala primetna dobroudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako dobro umeo da upozna svog uenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije Aleksandrovi do kraja ivota zadrao zahvalno seanje na njega.
ivot Dimitrija Aleksandrovia u roditeljskom domu potrajao je do njegove šesnaeste godine; taj prvi period ivota ve je bio teak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljašnji i unutrašnji uslovi ivota u roditeljskom domu nisu dopuštali mogunost da bilo kome otkrije zavetne elje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dušu. Kao zakljuak o periodu detinjstva autora Asketskih ogleda , veoma je korisno navesti njegove sopstvene rei o tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u lanku Plamoj: Moje detinjstvo je
bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Boe moj! Ja nisam imao kome da otkrijem svoje srce; poeo sam ga izlivati pred Bogom mojim, poeo sam itati Jevanelje i itija svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevanelja; ali Tvoji Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobian utisak na mene. Misao, koja se esto uznosila Bogu molitvom i itanjem, poela je, malopomalo, da donosi mir i spokojstvo u moju dušu. Kada sam bio petnaestogodišnji mladi , neizreciva tišina je prostrujala mojim umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao ja sam smatrao da je to uobiajeno stanje svih ljudi.[3]
Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandroviu pribliavala šesnaesta godina od roenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inenjersku školu, za šta se on pripremao uei kod kue. Za vreme putovanja, u blizini Šliselburga, otac se iznenada obrati sinu sledeim pitanjem: Gde bi ti eleo da stupiš u slubu? Pogoen tako neobinom oevom otvorenošu, sin više nije eleo da skriva od oca tajnu svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obeanje da se nee ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa vrstom voljom i snagom potpuno iskrenog oseanja, rekao kako eli ii u monahe. Odluni odgovor sina, po svoj prilici, nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav znaaj zbog mladosti onoga koji je
15

dao odgovor, ili nije hteo da se izjašnjava o prividnoj neizvodljivosti elje, koja se potpuno razilazila sa planovima koje je on gradio za budunost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije Aleksandrovi je blistavo poloio ispit za upis.[4] Prijatna spoljašnjost i izuzetno poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjananinova naroitu panju Njegovog visoanstva Nikolaja Pavlovia, koji je tada bio generalinspektor inenjera. Veliki knez je naredio Brjananinovu da se javi u Anikovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi, vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporuio ga kao izvrsnog poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inenjerskoj školi, nego i kao znalca latinskog i grkog jezika. Njeno visoanstvo je naredila da imenuju Brjananinova za Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovi i carica Aleksandra Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjananinovu. Kada je poloio ispit, Dimitrije Aleksandrovi bio je postavljen u sprovodniku etu glavne inenjerske škole, a njegova prava sluba poela je da se rauna od dana kada je poloio zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlino vladanje i naklonost velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto meu drugovima junkerima[6]; krajem 1823. godine, prelaskom u najviši nadzorniki razred, on je odreen za narednika sprovodnike ete; godine 1824. prebaen je iz junkerskog razreda u nii oficirski (danas je to Nikolajevska inenjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inenjerazastavnika. Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanrovia, privlaile su školske profesore i predavae; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom
blagonaklonošu, otvoreno mu dajui prvenstvo nad ostalim uenicima.
Pored slubenonaune delatnosti, Dimitrije Aleksandrovi je imao uspeha i u svetskom društvu, zbog svojih linih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadašnjeg predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na knjievnim veerima postao omiljeni recitator, a poetskim i uopšte knjievnim talentom zadobio je panju tadašnjih znamenitih linosti knjievnog sveta: Gnjedia, Krilova, Batjuškova i Puškina. Takvo društvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj budueg pisca. Preosveeni Ignjatije se do kraja ivota saoseajno seao saveta koje su mu tada davale neke od ovih linosti.
Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandrovia A. M. Suhareva, koja je imala znaajna poznanstva, samo je spolja delovao na ivot mladog oveka, iji se unutrašnji ivot razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i društvenih veza. Dimitrije Aleksandrovi je, uprkos larmi prestonikog ivota, ostao veran svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoi dalekog zaviaja: on je uvek u religiji traio ivo, opitno znanje i, uvan blagodau, nije se predavao ni trulenom uticaju tuih uenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u gorenavedenom lanku Pla moj , opisuje svoje tadašnje duševno stanje: Stupio sam u vojnu i ujedno naunu slubu, ne po svom izboru i elji. Tada ja nisam smeo nisam umeo da elim ništa; jer još nisam bio našao Istinu, još je nisam jasno video kako bih je mogao
16

poeleti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje panje: na njih sam se ustremio svim silama duše; neodreena religiozna interesovanja i oseanja ostala su po strani. Prošle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u mojoj duši se rodila, i ve izrasla, nekakva strašna pustoš, javila se glad, javila se nepodnošljiva enja za Bogom. Poeo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tišinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, uasavala, ispunjavajui me oseajem siromaštva, gubitka ivota! I tano, bila je to patnja duše koja se udaljila od svog istinskog ivota, Boga. Seam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera, gradom lijem suze iz svojih oiju...
Moja shvatanja su bila ve zrela, traio sam objašnjenja u religiji. Nehotina religiozna oseanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme, razliite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile meu sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono ih se plašilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme oficira. alio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada doeš u hram Boiji, stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti duša hoe. Mladiu nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao ništa primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskušenja! Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogruen u nauke, i ujedno je goreo od elje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko uenje u njoj, daleko od dogmatskih i moralnih zabluda.[7]
NAPOMENE:
1. Tj. seljaka (prim. prev.).
2. U toku itavog svog ivota, u potpunosti je izdravao dvorazrednu školu u selu Pokrovsko, koju je pohaalo oko pedesetoro seoske dece.
3. Asketski ogledi, tom 1
4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih, Brjananinov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis u drugi nadzorniki razred.
5. U kratkom periodu, Brjananinov je postao prvi uenik u svom razredu, i to mesto u naukama sauvao je do samog napuštanja škole.
6. Junker pitomac vojne škole u carskoj Rusiji (prim. prev.).
7. Asketski ogledi, tom 1.
17
GLAVA 2
Poetak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa odreenim ciljem i poinje da preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno iskljuiva (delatnost), obino je propraen unutrašnjom borbom sa pomislima i strasnim oseajima. Ta borba je toliko snana, da nema nikakve mogunosti da joj se suprotstaviš sopstvenim silama neophodna je pomo odozgo. Dimitrije Aleksandrovi se okrenuo molitvi, tvorei je u sebi, paljivo i neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrašnjeg monaha, izgrauje prema sebi svu duševnu delatnost oveka, ali neophodno je pravilno se nauiti takvoj molitvi, što i jeste predmet monaškog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko eljno se vebao u njoj, da je ona poela sama da deluje u njemu. Dogaalo se uvee , govorio je on kasnije o sebi, da leeš u postelju i, stavljajui jastuk pod glavu, poinješ da govoriš molitvu, i da tako, ne menjajui poloaj, ne prekidajui molitvu, ustaješ ujutru da ideš na posao, na asove. Na taj nain, budui da je bio monah u duši, i ve sa šesnaest godina ivota iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj poboni mladi nije mogao da se zadovolji Obiajem koji je bio ustanovljen u školi samo jednom godišnje pristupati tajnama ispovesti i sv. prieša, nego mu je bilo potrebno eše da se ukrepljuje tom duhovnom hranom, zbog ega se, radi zadovoljenja svoje elje, obratio verouitelju i duhovniku škole. Tako neobina dojava meu mladiima je izazvala zauenost duhovnika, posebno kada
je na ispovesti rekao da se bori sa mnoštvom grehovnih pomisli. Ne pravei razliku izmeu grehovnih pomisli i politikih zamisli , otac protojerej je smatrao Da je obavezan da o toj okolnosti obavesti školsku upravu. Upravnik škole, generalporunik grof Sivers, podvrgao je optuenog mladia formalnom ispitivanju o znaenju pomisli, koje je on sam priznao za grehovne. Nemaka uprava, ne shvatajui znaenje tog izraza, poela je da motri na Brjananinova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjananinov je preuzeo tešku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemoan poloaj; bio je prinuen da pronae sebi drugog duhovnika. Zato se Brjananinov obratio monasima Valaamskog podvorja i poeo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv. prieša i, pouen iskustvom, trudio se da to sakrije od školske uprave. U tom svetom delu pridruio mu se drug iz škole, ihaov, jedan od plemia Pskovske gubernije, koji je
18
istovremeno sa njim pošao u školu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovi. Dimitrije Aleksandrovi se najiskrenijim prijateljstvom vezao za ihaova, bez obzira na razliitost njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamišljen, usredotoen u sebe, a drugi veseljak, govorljiv, otvorene duše. ihaov se prepustio Brjananinovu, više nego sin ocu, i brat
bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandrovia na svog sadruga. Prvi susret ta dva mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hrišanskog karaktera. Jednom, u prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovi je prekinuo veselo brbljanje ihaova, rekavši mu: Budi ti hrišanin! Ja nikada nisam bio Tatarin , rekao mu je prijatelj. U tom sluaju , rekao je prvi, potrebno je te rei ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u njih. Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i priešivali, molili se, pouavali se besedama spasonosnim za dušu, podvizavali se. Evo kako te odlaske, u svojim zapisima, opisuje ihaov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni imali na njega: Jedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svešteniku.
Zbog ega?
Ja imam obiaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj i ti da ne zaostaješ.
Moja bedna glava našla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i uas; šta i kako, nisam spreman, ne mogu!
To nije tvoja stvar, nego duhovnikova hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljašnje okolnosti i itavo okruenje, a pored toga i silna unutrašnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se suprotstavlja, strašno su uznemirili dušu pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoi kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podrala? I, pri svemu tome, da nisam imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnošu i mene urazumljivao, i dušu svoju za mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao itav na tom poprištu poprištu dobrovoljnog mueništva i ispovedništva.
Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato što su videli u njima iskreno stremljenje ka Bogu i elju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez naunog obrazovanja, koji su se prvenstveno ograniavali na spoljašnji podvig, nisu mogli u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki uenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih mueva u duhovnom ivotu koji su primili monaški postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Velikovskog, arhimandrita moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih uenika. To su bili monah Aron, monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su poeli odlaziti tim monasima; preko njih su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otakim odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo ivo stremljenje hrišanskoj pobonosti. Mladi ljudi su se radovali jer su pronašli istinske uitelje, koji su razumeli njihove
19

duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su poveali svoju revnost u podvizima pobonosti, uestali su u svojim posetama monasima, naslaivali se
bogosluenjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato što je bilo velianstvenije i due nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao sa duhovnim ocima, o svemu što se tie unutrašnjeg monaškog delanja, ispovedali su svoje pomisli, uili kako da se sauvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim knjigama meu delima svetih otaca da se rukovode i tome slino. Dobri monasi, posebno o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim mladiima sve što su stekli svojim dugogodišnjim duhovnim iskustvom. esto ih je Dimitrije Aleksandrovi oduševljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana duhovnog ivota koje svedoe o prilino zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druenje sa monasima imalo je odgovarajue dejstvo. Dimitrije Aleksandrovi je postao savršeni asketa u duši, okruio se delima svetih otaca, preteno podvinikog sadraja, koja je nenasito išitavao, i još više se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u odnosu na svetsko društvo. U svom Plau , on ovako govori o sebi:
Pred pogledom uma, ve su se našle granice ljudskih znanja u najvišim krajnjim naukama. Došavši do tih granica, ja sam pitao nauke: Šta vi dajete oveku u posed? ovek
je vean, i njegov posed mora biti vean. Pokaite mi taj veni posed, to pravo bogatstvo, koje bih mogao poneti sa sobom u grob!Nauke su utale.
Za zadovoljavajui odgovor, za odgovor suštinski neophodan, ivotni, obratiu se veri. Ali gde se ti kriješ, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije obeleen jevanelskom krotošu, on je odisao raspaljenošu i preuznošenjem! Ja te ne mogu prepoznati u svojevoljnom uenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi sistem, sujetno i razmetljivo proglašavajui pronalaenje nove istinite hrišanske vere, osamnaest vekova posle ovaploenja Boga Rei. Ah! Kako je muna nedoumica u kojoj je plivala moja duša!...
I poeo sam ja esto, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao rtvu zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo, umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao... a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta misao je savetovala da izuim veru iz izvora iz dela svetih otaca. Njihova svetost , govorila je ona meni, garantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce. Povinovau se. Nalazim nain da pribavim dela svetih ugodnika Boijih, sa eu poinjem da ih itam, duboko ih istraujem. Proitavši jedne, uzimam druge, itam, ponovo išitavam, izuavam. Šta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? To njihovo saglasje, udno, velianstveno saglasje... Kakvo uenje, izmeu ostalog, nalazim kod njih? Nalazim uenje koje ponavljaju svi oci, uenje da je put spasenja jedinstven nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. Ako si video , kau oni, nekoga ko je prelešen lanim uenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga znaj: on je
20

sledio sebe, svoj razum, svoja mišljenja, a ne uenje Otaca , koje ini dogmatsko i moralno predanje Crkve...
Ta misao je bila za mene prvo pristanište u zemlji istine. Tu je moja duša našla predah od talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji eli da se svi spasu i dou u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za duhovno graenje moje duše! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je poela neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka Bogu.
Kakvim milosrem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upuuje u blaenu venost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola boanske milosti i premudrosti... Bog, sam Bog me je dobrom mišlju ve odvojio od sujetnog sveta. Ja sam iveo u svetu, ali nisam bio na opštem, širokom, utabanom putu: dobra misao me je povela odvojenom stazom, koja vodi ivim, studenim izvorima vode, po plodonosnim zemljama, po ivopisnim mestima, ali je esto divlja, opasna, ispresecana provalijama, i potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.
itanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve nesumnjivo, ega su lišene veroispovesti Zapadne Evrope, pošto nisu u celosti sauvale dogmatsko i moralno uenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo šta je Hristos uinio za oveanstvo, u emu je pad oveka, zašto je neophodan Iskupitelj, u emu se sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno
je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez ega je vera u Hrista mrtva, a hrišanstvo re i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je nauilo da gledam venost kao venost pred kojom je ništavan i hiljadugodišnji zemaljski ivot, a ne samo naš, koji se meri nekakvim poluvekovljem. To me je nauilo da zemaljski ivot treba provoditi u pripremanju za venost, kao što se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, poasti, nadmoi puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blaenstvo venosti.[2]
NAPOMENE:
1. Inspektor škole bio je inenjer, generalmajor, baron Elsner, koji se teško sporazumevao na ruskom jeziku.
2. Asketski ogledi, tom 1.
21
GLAVA 3
Duhovna stremljenja mladog podvinika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, našli su se na teškoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukuani. Aleksandar Semjonovi postavio je na sluenje njegovom sinu oveka koji mu je bio predan do samozaborava. To je bio starac od šezdeset go

Documents

Asketski ogledi I-III