»asopis za duhovni preporod

Umesto uvodaDogmatikaOgledi iz kanonskog i crkvenogpravaBiblijska teologijaUmetnost i istorijaVera i naukaDuhovni putokaziAktuelne temeMeucrkvena hronika

Godina sedma / Prizren 1999 ‡ Br. 4 [28]

Godina sedma / Prizren 1999 ‡ Br. 4 [28]

Godina sedma / Prizren 1999 ‡ Br. 4 [28]

S blagoslovom Wegovog PreosveπtenstvaEpiskopa raπkoprizrenskog dr Artemija

Izdaje: EPARHIJA RA©KOPRIZRENSKA

Glavni i odgovorni urednik:Vojislav JoviËiÊ

UreivaËki odbor:episkop Atanasije (Rakita)

arhimandrit Jovan (RadosavqeviÊ)protojerej stavrofor Milutin (TimotijeviÊ)

protojerej Zoran GrujiÊjeromonah Simeon (Vilovski)

jeromonah Sava (JawiÊ)

TehniËki urednik:jeroakon Justin (JezdiÊ)

Tiraæ: 1000 primeraka

»asopis izlazi Ëetiri puta godiπwe.Dozvoqeno je preπtampavawe Ëlanaka uz obavezno citirawe.

Adresa izdavaËa: EPARHIJA RA©KOPRIZRENSKA38400 PRIZREN, tel. 029/25426

Kompjuterska priprema AS, Beograd©tampa: Novi dani, Beograd, Vojvode Brane 13

IZVE©TAJ IZ AMANA

SVETOM ARHIJEREJSKOM SINODU SRPSKEPRAVOSLAVNE CRKVE

U vezi odluke Svetog arh. sinoda po pitawu uËeπÊa predsta-vnika SPC na VII skupπtini Svetske konferencije religija zamir, odræane u Amanu (Jordan), od 25 do 29. novembra ove, 1999. go-dine, Ëast mi je Svetom arhijerejskom sinodu podneti sledeÊi iz-veπtaj:

Delegaciju SPC su saËiwavali: W. Vpr. mitropolit dabro-bosanski G. Nikolaj (kao Ëlan Meureligijskog saveta BiH), W.Pr. episkop raπko-prizrenski G. Artemije, kao i jeromonah SavaJawiÊ (u pratwi ep. Artemija) i protoakon Radomir RakiÊ (u svoj-stvu pratioca mitr. Nikolaja). Iz Beograda su prisustvovali: g.Aca Singer, predsednik saveza jevrejskih opπtina u Jugoslaviji,efendija Hamdija JusufspahiÊ, beogradski muftija i wegov sinMustafa, dok je iz Raπke oblasti bio Muamer ZukorliÊ, muftija,u ime Islamske zajednice Sanxaka. Kosovsku muslimansku delega-ciju saËiwavali su: Dr Rexep Boja, muftija i predsednik Islamskezajednice Kosova, Kemal Morina, prodekan Islamskog teoloπkogfakulteta u Priπtini, kao i jedan Albanac u svojstvu direktoraAlbanskog islamskog centra u Londonu. Delegaciju iz BiH, poredmitr. Nikolaja, Ëinili su: Wegova Uzoritost Vinko kardinal Pu-qiÊ, predsednik Biskupske konferencije BiH, sa svojim sekreta-rom dr Matom ZovkiÊem, kao i poglavar Islamske zajednice reisdr Mustafa CeriÊ sa sekretarom imamom Ifetom MustafiÊem.Bilo je i predstavnika iz Hrvatske, Makedonije, Bugarske, Rumuni-je i GrËke (uglavnom muslimanski i jevrejski predstavnici), dok jeiz Albanije doπao liËno poglavar Albanske autokefalne CrkveWegovo Blaæenstvo arhiepiskop g. Anastasije (Janulatos), koji jedao znaËajan doprinos skupu, kao uËesnik i kao predsedavajuÊi jed-nom sednicom.

Napomenuti je da je u okviru VII skupπtine Svetske konfe-rencije religija za mir (SKRM) odræan skup verskih predstavnikaiz jugoistoËne Evrope, i to u vremenu od 26. do 28. novembra 1999. g.

UMESTO UVODA

i to u posebnoj konferencijskoj sali, dok je sama Skupπtina i daqeradila po wenom delokrugu tema.

VII Skupπtina SKRM otvorena je 25. novembra, uz uËeπÊe vi-πe od 600 verskih i politiËkih liËnosti iz najveÊih svetskih re-ligija i vera, pod patronatom Wegovog VeliËanstva jordanskogkraqa Abdulaha, koji se i obratio Skupπtini duæim govorom. Po-red wega, wegov stric, princ Hasan predsedavao je skupom, a i li-Ëno je odræao zapaæeno predavawe (princ Hasan i wegova suprugapriredili su jedno veËe i gala veËeru za odabrane uËesnike, meukojima je bio i E. Vpr. mitropolit Nikolaj, 25. novembra). NasveËanom otvarawu govorio je i predsednik Indonezije AbduramanVahid, kao i predsednik Siera Leone Ahman Tejan Kabah. Od ver-skih liËnosti skupu su se obratili generalni sekretar SKRM drVilijam Vendli, nadbiskup kanterberijski Xorx Keri, sunimskiislamski poglavar ©eik Mohamed Said Tantavi, i zatim direktorLige za antidefamaciju u Izraelu David Rozen.

Pored muslimana, hriπÊana i Jevreja, skupπtini su prisu-stvovali konfuËijevci, bahaisti, budisti, hinduisti, xejnisti, πi-ntoisti, siki, taoisti i zaratustrovci. Zapaæena je velika dele-gacija verskih predstavnika iz Japana i SAD.

GovoreÊi na temu skupπtine „Akcija za zajedniËki æivot“,princ Hasan je istakao potrebu preispitivawa, u globalnom svetu,koncepta koherentnog obrazovawa, osigurawa slobodnog protokainformacija, razvijawa okvira za neslagawa i prihvatawa odgovo-rnosti za svoje reËi i postupke na svim nivoima. „Ja pozivam u kul-turu dijaloga i pomirewa.... KreÊemo se prema jedinstvenom svetusa jedinstvenim dnevnim redom“, rekao je princ, naglaπavajuÊi dasvi narodi i kulture moraju doprineti ovoj agendi. Taj „jedin-stveni svet“ bio bi svet bez sukoba i ratova, do Ëega, inaËe, dovodizasnovani sistem vrednosti gde se drugi Ëovek iskquËuje ili mar-ginalizuje. „U Jordanu muzeini pozivaju muslimane na molitvu, acrkvena zvona jeËe radosno. HriπÊani slobodno izvrπavaju svojeverske obaveze pored muslimanske braÊe u okruæewu meusobnoguvaæavawa i tolerancije. Jer Islam je religija mira i nepredrasu-da πto odbacuje diskriminaciju i nepravdu“, naglasio je princHasan.

Generalni sekretar SKRM dr Vendli je istakao da je svrhaskupπtine da „verski i politiËki velikodostojnici potraæe putaka dinamiËnom partnerstvu religija i vera, radeÊi na delu mira isaæivota u novom milenijumu“. Konferencija Êe pruæiti prilikuda hriπÊanske i muslimanske zajednice u Siera Leone razmenesvoja iskustva sa tamoπwim uËesnicima o svojoj saradwi, koja jeobuzdala osmogodiπwi rat u toj zemqi. „Gde su verski predvodni-ci sa Balkana i jugoistoËne Evrope, koji se sastaju da zacrtaju svojuistovetnu zabrinutost da dogovore zajedniËke akcije“, rekao je on.

6 SVETI KNEZ LAZAR

Konferencija hoÊe da gradi mreæu kroz verske zajednice, dapoloæi kamen temeqac za saradwu na samom terenu, na nacional-nom i meunacionalnom nivou.

Petak, 26. novembar. Nastavqen je rad Skupπtine u sveËanojsali Ministarstva kulture u Amanu, i tog jutra ‡ posle predavawakardinala Arinze-a, predsednika vatikanskog Saveta za drugereligije, ‡ pred svim delegatima Skupπtine govorili su tri ËlanaMeureligijskog saveta BiH: reis CeriÊ, mitropolit Nikolaj ikardinal PuqiÊ (ovaj posledwi je predstavio rad ovog Saveta). Ireis CeriÊ i mitropolit Nikolaj odliËno su govorili, s tim πtoje naπ predstavnik dao, i ovoga puta, duhovnu dimenziju svome pre-davawu. Bilo je nekoliko usmenih koreferata, kraÊih osvrta naizloæeno, ili na situaciju u odnosnoj zemqi. ‡ Mi ostali uËesni-ci nalazili smo se u sali i pratili tok Skupπtine. Posle ruËka uhotelu, otpoËeo je tzv. FORUM VERSKIH PREDSTAVNIKA IZJUGOISTO»NE EVROPE u hotelu „Meridijen“. Sve uËesnike ‡nas oko 40 predstavnika, od Ëega 19 muslimana, 11 pravoslavnih, 6rimokatolika, 5 Jevreja i 1 protestant ‡ svega 42 ‡ pozdravio je ge-neralni sekretar SKRM dr Vendli. Istakao je da ovde ne stvaramoteologiju (= ekumenizam), nego prepoznajemo probleme, traæimonaËine za wihovo prevladavawe. Naπ jedini ciq je prepoznati ipomoÊi tamo gde hoÊete da gradite mir. Uz to, uverio nas je daSKRM nema nekog politiËkog identiteta. Podsetio je da verskilideri BiH i Kosova mnogo mogu uËiniti na graewu pravednogmira. „Kada dræavna vlast ne moæe da vodi, tad verski lideri moguda priskoËe u pomoÊ“. ObeÊao je svoju moralnu podrπku u naπimnaporima u borbi za qudskim dostojanstvom.

Reis CeriÊ je podsetio da ovo nije pregovaraËki forum, i otu-da, treba da se slobodno izraæavamo kao slobodne liËnosti, a i kaoodgovorni verski predvodnici.

PreosveÊeni episkop Artemije je, na poËetku, istakao da naKosovu prestaje multietniËnost, progone se Srbi, i druge mawine:dve treÊine Srba je prognano, wih 400 je ubijeno, a 460 kidnapova-no. Proces paqewa crkava se nastavqa (a razoreno je viπe od 80), asve to od dolaska meunarodnih snaga.

RimokatoliËki biskup Marko Sopi (Prizren) je istakao po-datak o 300 nestalih katolika. On veli da se ne moæe porediti pro-gon Albanaca pre i za vreme rata i sada odlazak nacionalnih ma-wina: prvi su progoweni s dræavnim aparatom. Usled pogreπne po-litike Beograda, mnogi Srbi su otiπli sa Kosova u Srbiju ilidruga bezbedna mesta, dok Albanci nisu imali zaπtitu. Od 3.500vernika u Jawevu, sada ih ima 600. „Ne sastajemo se“ (misli na nasverske lidere sa Kosova). Trebalo bi da se bavimo verskim stvari-ma, da ne bismo bili na meti politiËkih organizacija.

IZVE©TAJ IZ AMANA 7

Posebno oπtar i optuæniËki nastup pokazao je Rexep Boja,predsednik Islamske zajednice Kosova. Govorio je o masovnim gro-bnicama (400), od kojih je veÊ nekoliko identifikovano, ne o sto-tinama, veÊ o hiqadama (5000) lica koja su u srpskim zatvorima. Uwegovoj porodici, veli, ubijeno je 10 lica, a ovde je doπao samo za-hvaqujuÊi dr Vendliju. Kosovski konflikt nije verske prirode,ali su antiverske snage æelele da ubace versku dimenziju. Prosla-va 600-godina Kosovske bitke za wega je zloupotreba religije u po-litiËke svrhe. „Naæalost, neke verske ustanove nisu se usprotivi-le ovoj proslavi“. VeÊina stanovnika na Kosovu imala je laænimir, jer nisu imali ni osnovna prava (πkolstvo, medicina i dr.).Genocid poËiwen na Kosovu je prevaziπao sve granice. Meunaro-dni svedoci zloËina nisu mogli sedeti skrπtenih ruku, veÊ su pre-duzeli akciju. VeÊina stanovniπtva se vratila kuÊi iz izbe-gliπtva posle intervencije NATO-a. Tokom tri meseca rata ubi-jeno je 15.000 qudi, 207 xamija sruπeno (neke iz 15. veka), ubijeno je13 imama, a za wih 5 se ne zna gde su, dok su 5 u zatvoru u Srbiji. Cen-tar Islamske zajednice u Priπtini je spaqen, 150 kuÊa imama jespaqeno. ZahvaqujuÊi KFOR-u, stawe je sada mnogo boqe, istiËeBoja. On je optuæio Srbe da æele da zadræe podeqeno Kosovo i utom ciqu (u zapadnim delovima) nose puπke i ubijaju Albance.Isto ih ubijaju u juænim srbijanskim gradovima (Preπevo,Medvea...). Meu zajednicama nema oseÊaja bezbednosti, jer seπaqu qudi sa strane i ubijaju po Kosovu. ‡ Osuujemo sve koji supoËinili zloËine, i svi oni moraju izaÊi na sud. Srbi na Kosovu nemogu viπe biti gospodari kao proteklih 10 godina, podvukao je on.I SPC treba da osudi zloËine, jer je iza wih stajao Beograd.Duænost nam je da traæimo oproπtaj jedni od drugih. On je, veli,osudio sve one koji se svete nad srpskim narodom. „Apelujem naSPC da se Albanci u Preπevu, Medvei ne izlaæu opasnostima“.Na kraju je Boja pozvao meunarodni odbor da doe na Kosovo iustanovi istinu, jer „izveπtaji SPC nisu taËni“, zavrπio je on.

Imam iz Zagreba (HasanoviÊ), istakavπi da je rodom iz Sre-brenice, napomiwe broj 10.000 ubijenih muslimana u ovom graduprilikom ulaska srpske vojske. „SPC nije to nikad osudila“, a mi-tropolit Nikolaj ih je mogao spasti, misli on. ‡ U nastavku jeistakao potrebu da Islamska zajednica u Hrvatskoj bude priznatakao religija, izjednaËena u pravima s RimokatoliËkom crkvom.„Status drugih verskih zajednica uspeπnije je zakonom regulisan.“

Dr Petar KuzmiÊ, jedini protestant, pored Xima Kernsa(direktora Projekta SKRM u Sarajevu i predsedavajuÊeg foruma),napomenuo je u svom obraÊawu da su verske zajednice u proπlomgraanskom ratu dozvolile da se instrumentalizuju.

8 SVETI KNEZ LAZAR

Bugarski imam je spomenuo broj od 300.000 muslimana koji sudo 1989. g. proterani u Tursku. Kardinal PuqiÊ je govorio o potre-bi dijaloga, a pritom: svoje voleti, a tue ceniti.

Susret s japanskim novinarima i TV. Ovo veËe (petak 26. no-vembra) upriliËen je razgovor s ovim novinarima. Sva tri verskapredstavnika iz BiH odgovorili su na nekoliko zajedniËki posta-vqenih pitawa, uglavnom kako vide buduÊi saæivot u toj zemqi, ikoju ulogu dræava ovde ima. Mitropolit Nikolaj je istakao kaostubove svakog druπtva: porodicu, πkolu, vaspitawe. On je govo-rio i o vidnim plodovima odræavawa veronauke u πkolama RS, a nakraju je iskoristio priliku da preko sredstava informisawazablagodari na gostoqubqu ukazanom mu u martu 1998. g. u Tokijuhumanitarnoj organizaciji Riπe-koπe-kai, Ëiji osnivaË je nedavnopreminuo (Nivano).

Subota, 27. novembar. Forum predstavnika jugoistoËne Evro-pe nastavio je u radnoj sesiji, kojim je predsedavao reis MustafaCeriÊ. Tema je: Identifikovawe problema (pitawa) s kojima sesuoËava naπ region. CeriÊ je istakao da smo u ovom ratu svi po-raæeni, a bolno je da se oseÊamo kao pobednici, a uz to pokazujemoinat. Opasnost je za veru kad se u wu meπaju politiËari koji se ja-vqaju kao predvodnici verski. On zatim daje reË episkopu G. Ar-temiju i mitr. G. Nikolaju, s obzirom da je prethodnog dana mnogoviπe muslimana govorilo.

Episkop Artemije: Doπli smo ovde usled problema nastalihproπlih godina u jugoistoËnoj Evropi, a jedini problem koji idaqe traje jeste na Kosovu i Metohiji. Ograivao sam se mnogoputa, i usmeno i pismeno, od nasiqa MiloπeviÊevog reæima. Joπ27. marta, tri dana od poËetka bombardovawa, a i masovnog nasiqanad Albancima na Kosovu i Metohiji, obratio sam se vernimaotvoreno jednom poslanicom, osudivπi bezumqe pojedinaca i grupakoje je proizvodilo nasiqe i zloËine. Isto, u julu sa g. TaËijem,ogradili smo se i osudili sve poËiwene zloËine na Kosovu i Meto-hiji sa bilo koje strane. Naæalost, zloËini se i daqe Ëine premaSrbima, i to kako od albanskih ekstremista, tako i od lica kojaranije nikada nisu æivela na Kosovu i Metohiji. Zatim je Vladikaizloæio crnu sliku o preostalim Srbima, koji æive kao u nekimgetoima, liπeni osnovnih qudskih prava: gde god se Srbin pojavi,na ulici, na pijaci, u prodavnici, u bolnici, u svojoj wivi ‡ bivaubijen, prebijen ili kidnapovan. „Ja se kreÊem samo u pratwiKFOR-a po svojoj eparhiji. Pored etniËkog progona i ËiπÊewa,ekstremisti nastoje da uniπte duhovne i kulturne tragove srpskogvekovnog prisustva na tim prostorima ‡ poruπili su preko 80crkava i manastira, od kojih wih 90% potiËu iz 14, 15, 16. i 17. veka,a mnogo mawe onih sagraenih u posledwe vreme. ©to je najstra-πnije, taj proces i daqe traje.“

IZVE©TAJ IZ AMANA 9

JuËe je g. Boja rekao da „Srbi nose oruæje u zapadnom deluPokrajine i ubijaju Albance“. Neverovatno! Tamo od juna mesecaSrba uopπte nema, a kamoli da joπ mogu da nose oruæje i nekogaubijaju. Meutim, na takve optuæbe smo veÊ navikli. To nije niπtanovo, jer je g. Rugova joπ 1998. g. optuæio manastir DeviË kao arse-nal oruæja i municije! Zacelo ima Albanaca u srpskim zatvorima,no wihov taËan broj ne znamo. To je stvar vlasti... A na samom Koso-vu sada vlast dræe Albanci (TaËi, »ehu...), i do sada nam nisu po-mogli da otkrijemo sudbinu lica kidnapovanih od poËetka juna o. g.,kao ni onih koja su nestala tokom proπle 1998. godine. Na delu jeostvarewe programa Prizrenske lige od pre 120 godina ‡ etniËkiËisto Kosovo. Represiju MiloπeviÊevog reæima za vreme rata,zamenila je druga represija za vreme mira. ‡ S obzirom da u mome-ntu na Kosovu i Metohiji ima joπ 100.000 Srba, to nam daje pravo iduænost da se i daqe zalaæemo za graewe, multietniËkog, multi-verskog i multikulturnog Kosova i Metohije, i sledstveno, ukqu-Ëewe u druge demokratske procese.

Na primedbu predsedavajuÊeg CeriÊa da na Kosovu vlast nema-ju ni Albanci ni Srbi, nego meunarodna zajednica, ep. Artemije jeuzvratio da je to taËno ali samo na papiru, jer mnogi pojedinci uzi-maju u svoje ruke zakon i mere po wemu, kako nau za shodno, πtozacelo vodi udaqavawu jednih od drugih. On predlaæe da se zauzmezajedniËki stav: πta uraditi da na Kosovu i Metohiji nasiqe pre-stane. Srbi moraju imati pravo na æivot, na slobodu kretawa irada. Condicio sine qua non jeste da nasiqe najpre prestane.

Kemal Morina, prodekan Islamskog fakulteta, navodi kakoje wegova kuÊa na 1.000 m od manastira GraËanice, a da se tamo nijesretao sa ep. Artemijem. TaËno je da su zajedniËki potpisali stav ‡deklaraciju u BeËu 17. marta (nedequ dana uoËi napada NATO-a). Unastavku izlaæe svoju æivotnu sudbinu. Za Ëiwenicu πto na Ko-sovu æivi samo 100.000 Srba on okrivquje same Srbe, jer su pobeglisvi koji su se oseÊali krivi! (za primer navodi odlazak Srba saMetohije). Morina je, daqe, naglasio da SPC „nije u stawu datraæi oproπtaj“. On citira i Patrijarha Pavla, koji je, navodno,jednom rekao da suæivot Albanaca i Srba na Kosovu nije moguÊ (!).

U ovako napetoj situaciji, reis CeriÊ je intervenisao i zamo-lio da se pree na diskusiju o stawu u jugoistoËnoj Evropi, poπtone treba da se raspravqa samo o Kosovu i Metohiji. Uopπte, uzev,CeriÊ je od ovog trenutka dao jedan drugi ton svojim sledbenicima,pa se diskusija mogla do kraja prijatnije voditi, bez optuæbi.

Mitropolit Nikolaj je, u svojoj intervenciji, istakao da suqudi s Kosova trebalo da ranije iznau zajedniËki jezik, sliËnonama u BiH (osvrnuo se na Bojinu izjavu, u kojoj nije spomenuoNATO napade na kolonu izbeglica, na jednu drugu kolonu, kao ni na

10 SVETI KNEZ LAZAR

voz putnika na mostu...). „Svi smo mi pod grehom, ali qubav moæepokriti mnoπtvo grehova“.

Arhiepiskop albanski Anastasije: RazliËita miπqewa subolna, ali u wima je nada. Razlike ne moæemo smesta razreπiti;problemi s kojima se suoËavamo plod su komunistiËke ideologije.

Muftija JusufspahiÊ je govorio na temu kako su beogradskimuslimani preæiveli graanski rat u Bosni i na Kosovu i Meto-hiji. SPC i Islamska zajednica reπili su ovo lepim dogovorom.On je istakao svoj bol kada je video da se ubijaju qudi istog jezika,istorije, pa i vere. On je osudio svako etniËko ËiπÊewe i progonebilo koje vrste. Manipulaciju qudima izvode uglavnom vlasti. Sasvoje strane je podræao ideju osnivawa Meureligijskog veÊa naKosovu i Metohiji.

U daqem dijalogu se Ëula, sve jasnije, potreba osnivawaovakvog Saveta, na Ëemu bi trebalo da rade predstavnici SPC iIslamske zajednice na samom Kosovu.

Episkop Artemije je podsetio da je joπ u martu o. g. osnovanaKomisija za dijalog, ali je usledilo bombardovawe Srbije, pa nasi-qe prema Srbima, te taj dijalog nije zaæiveo. „Kada se stavi taËkana nasiqe, tek onda moæemo govoriti o Meureligijskom savetu“.(I albanska strana je izrazila spremnost za osnivawe takvog Save-ta).

II radna sednica ‡ predsedava arhiepiskop Anastasije. Meuprvima, muftija iz N. Pazara ZukorliÊ istiËe da beogradske vla-sti ignoriπu postojawe muslimana u Sanxaku, „te ne moæemo regi-strovati kao autonomnu naπu versku zajednicu“. Ipak, u posledwevreme znatan napredak je u ovom pravcu uËinio novi episkopmileπevski Filaret. Drugo, istiËe, ne postoji zakon o verskimzajednicama u Jugoslaviji, pa predlaæe ovde saradwu sa SPC. Kaodaqe probleme istiËe neodræavawe veronauke u πkolama (vaqda jeJugoslavija posledwa zemqa u svetu), i pitawe oduzete vakufske(zaduæbinske) imovine.

G. Aca Singer govori o svojoj liËnoj sudbini i sudbini Jevre-ja u konclogorima. Nema kolektivne krivice jednog naroda; trebanaÊi prave krivce. Verske zajednice mogu diÊi svoj glas u najkri-tiËnijim trenucima (Jevrejska zajednica je osudila NATO bombar-dovawe, ali i sve druge zloËine). Naravno, treba spomiwati logo-re, ali i ærtve u logorima. Solidarnost se uvek moæe iskazati(primer kad je ubijen CiganËiÊ u Beogradu).

Kat. biskup na Kosovu Sopi je pozdravio eventualno osnivaweMeureligijskog veÊa. Ovo je pozitivno ocenio i K. Morina: Ondabi se albanska zajednica kao veÊinska oseÊala u obavezi da se brineo mawinskim zajednicama.

IZVE©TAJ IZ AMANA 11

Posle nekoliko predloga, kao mitr. Nikolaja da Ëlanovi Me-ureligijskog veÊa BiH odu na Kosovo i sagledaju situaciju, zavr-πnu reË dao je arhiep. Anastasije, govoreÊi o πkolovawu, i dija-logu na licu mesta, toleranciji (kako je negovati)...

III radna sednica ‡ (predsedava kardinal PuqiÊ) odræana jeposle ruËka u hotelu. Na putu stvarawa nekog meuverskog saveta,predloæeno je da liËnosti iz BiH dou u Priπtinu i putuju po Ko-sovu i Metohiji, posete verske predstavnike pojedinaËno (Ep. Ar-temije), ili obratno, da braÊa sa Kosova i Metohije (mitr. Niko-laj) dou najpre u Sarajevo. Kardinal je isticao moralne vrednostikoje svi imamo propovedati, uziivati ih u temeqe svakog druπtva.Zatim je isticana potreba simbola vidqivih (manifestacija naterenu saæivota, druæewa...). Bilo je predloga da se razmiπqa ozajedniËkoj molitvi (jedna nedeqa za to odreena, a svaki za sebe dase moli). To nije prihvatio episkop Artemije, a odbacili su i mus-limani.

IV sednica ‡ predsedava g. Aca Singer. Tokom dvoËasovnog ve-Êawa proËitan je nacrt Izjave verskih poglavara o obnovi i razvo-ju u jugoistoËnoj Evropi, koju je saËinila jedna radna grupa u Budim-peπti 10‡11. novembra 1999. g. (svega 10 lica, meu wima i potpi-sani ovog izveπtaja). Tekst je veÊ bio preveden, pa su sada usledileprimedbe, dopune, izmene, sugestije za popravku. Uglavnom je tekstprihvaÊen, uz neznatne dopune i ispravke. (U prilogu v. tekst nacr-ta, dok Êe ozvaniËeni prevod i tih dopuna uslediti).

U nedequ 28. novembra, W. Vpr. mitropolit Nikolaj i potpi-sani su otputovali za Tel Aviv, da bi odatle popodne uzeli avionza Beograd, dok je W. Pr. episkop Artemije s jeromonahom Savomnapustio Aman narednog dana, 29. novembra.

UËeπÊe naπe delegacije bilo je od suπtinskog i vitalnogznaËaja. Od ne maweg znaËaja bili su i razgovori sa visokim crkve-nim i religijskim liËnostima iz celog sveta, razmena miπqewa,upoznavawe sa stawem u naπoj zemqi i Crkvi, sa stavovima Crkvepo nedavnim dogaajima i dr.

PodnoseÊi ovaj izveπtaj, celivam Svete Desnice Vaπim Sve-tiwama i ostajem,

Prilozi: 4.9. decembra 1999.

protoakonRadomir RakiÊ (s.r.)

12 SVETI KNEZ LAZAR

IZJAVA VERSKIH POGLAVARAO OBNOVI I RAZVOJU UJUGOISTO»NOJ EVROPI

Mi, poglavari i odgovorni predstavnici verskih zajednica izjugoistoËne Evrope, okupili smo se na ovome Forumu u Amanu, u Jo-rdanu 26‡27. novembra 1999, koji se odræava u sklopu Sedme skup-πtine Svetske konferencije religija za mir, kako bismo raspra-vqali o trenutnoj situaciji u naπem regionu, da bismo pronaπlinaËin na koji naπe zajednice mogu raditi zajedno na negovawuobnove i razvoja u naπim zemqama, kao i πire u regionu.

Kao religiozni qudi, moramo naglasiti da je qudski æivotsvetiwa, u svakoj od tradicija koje predstavqamo. Svako krπeweprava bilo koje liËnosti nije prihvatqivo i mora biti osueno.Naπe verske zajednice æele negovati punoÊu æivota kroz mir, pra-vdu, milosre i qubav.

Na æalost, nedavno smo, u jugoistoËnoj Evropi doæiveli su-kob koji je uskratio ove vrednosti mnogim qudima. Posle pada ko-munizma, naπe podruËje pogodili su nemiri i sukobi. Ovi sukobisu oæiveli stare predrasude i stvorili opπte nepoverewe i pode-lu meu narodima. Mi æalimo πto kquËni akteri meunarodnezajednice nisu imali dovoqno vizije, spremnosti i preventivnestrategije da spreËe te katastrofe. »ak i one zemqe koje su izbe-gle nasiqe kakvo se desilo u zemqama bivπe Jugoslavije, danas sesuoËavaju s ozbiqnom socijalnom krizom, koja je stvorila znatnunestabilnost u wihovim druπtvima.

Ponosni smo na ulogu koju su imale naπe religije u istoriji,kulturi i tradicijama nacija i naroda u naπem regionu. Naπ ver-ski identitet je bio i biÊe suπtinski deo onoga ko smo i kao ver-nici i kao qudi. Ali, mi smo, takoe, svesni da je ovaj bliski iden-titet izmeu verskih i nacionalnih zajednica bio zloupotrebqenod strane onih koji su na uticajnim poloæajima, koji imaju moÊ.Vrlo Ëesto, unutar naπih etniËkih i verskih zajednica, postojalisu napori da se „drugi“ prikaæu kao neprijateqi i kao opasnost zabezbednost naπe zajednice. Mi se moramo suprotstaviti takvim

14 SVETI KNEZ LAZAR

stereotipima i prevaziÊi ih kako bismo pokazali da naπe nasleemoæe sluæiti izgradwi boqe buduÊnosti za sve qude, te da se nekoristi samo za oæivqavawe mita koji kaæe da je samo „Ëista“dræava bezbedna dræava.

Æalimo zbog uniπtewa i smrti mnogih nevinih ærtava usukobima koji su se odvijali u celom regionu, kao i zbog uniπta-vawa verskih objekata u svim naπim zajednicama. Pozvani smo damolimo za oproπtaj i na pronalaæewe pomirewa meu zajednicama,ne zbog toga πto bi verske zajednice bile odgovorne za ove sukobe,nego πto religija mora davati primer ostalom druπtvu koje trebada je sledi. Priznajemo da kao Ëlanovi svojih zajednica ne moæemopobeÊi od oseÊaja zajedniËkog stida zbog onoga πto se dogaalo,ali takoe, moramo saËuvati naËelo individualne krivice i odgo-vornosti za dela i svireposti poËiwene za vreme ovih sukoba, po-gotovo onih lidera koji su stvarali te krize. »vrsto naËelo pravdeu svakoj od naπih tradicija zahteva da svi koji su odgovorni budusueni na osnovu meunarodnog standarda zakona, te da pritom kri-vica ne bude pripisivana celoj zajednici. Kaæwavawe cele zajed-nice jednostavno umnoæava nepravdu i stradawe nevinih.

Kada gledamo u buduÊnost, verske zajednice mogu i morajuigrati centralnu ulogu u izgradwi snaænog graanskog druπtva ucelom naπem regionu. PolitiËki lideri i institucije imaju pri-marnu ulogu i odgovornost u izgradwi jake dræave, ali materijalnaizgradwa i razvoj mogu biti dugoroËni jedino ako ih prate odgo-varajuÊa moralna i socijalna obnova i razvoj. Verske zajednicetreba da budu odluËni predvodnici u procesu negovawa istine,pravde i pomirewa u svojim druπtvima tako da se poπtuju i πtiteprava svih grupa u celom regionu. S obzirom na ovo, mi moramorazvijati novi koncept bezbednosti. Bezbednost ne moæe poËivatisamo na vojnoj sili i oruæju, nego na jakom i otvorenom druπtvu ukojem su svi zaπtiÊeni i zbrinuti, i u kojem se sukob reπava dija-logom i pregovorima, a ne nasiqem. Stoga, apelujemo na vlade u na-πem regionu da smawe naoruæawe i vojnu silu, kao i da rade nauklawawu privatnog oruæja kod svojih graana.

Kao verski poglavari i predstavnici ove regije, ohrabrenismo naporima koje Ëini meunarodna zajednica na razvoju Pakta zastabilnost, za obnovu i razvoj jugoistoËne Evrope. Moramo podse-titi i meunarodne autoritete i naπe nacionalne lidere, da do-brobit qudskih biÊa kao pojedinaca i kao grupe mora ostati u sre-diπtu takvih napora. Bez ovakve qudske dimenzije, nikakvo mno-πtvo dobrih dela neÊe osigurati pravu sigurnost, mir i napredak.

S obzirom na to, mi izraæavamo svoju solidarnost s braÊom isestrama u svakoj od naπih verskih zajednica u Jugoslaviji. Bitnoje za stabilnost i uspeπnu regionalnu integraciju da Jugoslavijaπto pre postane deo procesa Pakta za stabilnost. U vremenu kojeneposredno sledi, potrebno je osigurati humanitarnu pomoÊ, i mi

IZVE©TAJ VERSKIH POGLAVARA 15

qubazno molimo meunarodnu zajednicu da omoguÊi dostavqawehrane, lekova i gorivo za grejawe, bez odlagawa.

Gotovo sve naπe zajednice izrawaju iz komunistiËkog raz-dobqa u kojem je religija bila potpuno marginalizovana u druπtvu.Mi nastojimo zajedniËki razvijati jako graansko druπtvo i su-πtinsku ulogu verskih zajednica u tom procesu, ali ovaj ciq ne mo-æemo postiÊi sami. Stoga, pozivamo graanske vlasti na lokalnom,dræavnom, regionalnom i meunarodnom nivou:

1. Da razvijaju i aktivno sprovode demokratiju, qudska pravai vladavinu zakona u svim zemqama regiona, posebno ‡ zaπtitumawinskih grupa.

2. Da poπtuju i uspostave formalno odvajawe politiËkih iverskih institucija, tako da svaka od wih moæe slobodno obavqatisvoje duænosti a poπtovati nadleænosti druge strane.

3. Da smatraju verske zajednice legitimnim partnerima u po-slovima obnove i razvoja, jer poseduju infrastrukturu i struËnostu pruæawu socijalnih usluga qudima i imaju bitnu ulogu u zaπtitisocijalne bezbednosti za sve qude.

4. Da osiguraju podrπku za razvoj jakog graanskog druπtvausvajawem odgovarajuÊih zakona, finansijskih regulativa, i drugihakata koji Êe omoguÊiti neophodne uslove za napredovawe verskihzajednica i drugih graanskih organizacija.

5. Da omoguÊe slobodno ispovedawe verskih uverewa za svalica i da obezbede moguÊnost verskih sluæbi u vojnim i drugimdruπtvenim institucijama.

6. Da vode politiku ekonomskog razvoja koja je samoodræiva ihumana i koja obezbeuje ekonomsku bezbednost za sve graane uregionu. Integracija u πire evropske strukture je znaËajna dimen-zija toga procesa.

7. Da donesu i sprovode u delo zakone o restituciji imovineverskim zajednicama, koju su prethodni reæimi oduzeli naciona-lizacijom ili eksproprijacijom. Ova imovina je bitna za verskezajednice, kako bi zadræale nezavisnost od politiËke kontrole,kao i da bi ispuwavale svoje verske i socijalne misije.

8. Da razviju medijsku praksu koja neÊe stvarati podele, nepo-verewe i mræwu meu qudima, nego koja moæe da doprinese izgra-dwi zdravih demokratskih druπtava. U tom smislu mi se zalaæemoza veÊi pristup verskih zajednica u medijima u svojim zemqama.

Kao predstavnici naπih verskih zajednica, svesni smo da ne-ma alternative dijalogu, kako unutar zajednica tako i izmeu zajed-nica. Mi se obavezujemo da Êemo preduzimati sledeÊe korake u ne-govawu dijaloga i saradwe meu naπim zajednicama, kao i jaËatiulogu verskih zajednica kao vaænih druπtvenih ustanova u naπimdruπtvima:

1. TrudiÊemo se da ostvarimo partnerstvo s drugim graa-nskim i druπtvenim organizacijama u naπem druπtvu kako bismo

16 SVETI KNEZ LAZAR

sprovodili socijalne i dobrotvorne aktivnosti za koje se zajednozalaæemo.

2. Mi Êemo edukovati svoje vernike kako bi shvatili i poπto-vali naπe razliËite religijske tradicije s ciqem da se spreËinepoznavawe i strah koji bi mogao ponovo prerasti u nasiqe. Dabismo to spreËili, moramo obezbediti takve πkolske programe iuxbenike koji Êe tretirati svaku versku tradiciju na naËin da sepojedini pripadnici dotiËnih tradicija u tome mogu prepoznati.Mi Êemo, takoe, pruæati osnovne informacije o svakoj verskoj za-jednici i organizovati razmenu predavaËa u svojim vlastitim ver-skim ustanovama radi snaæewa boqeg razumevawa i uzajamnog uva-æavawa.

3. Mi izraæavamo spremnost da se molimo za toleranciju kaoi da razvijamo toleranciju, saæivot i mir unutar naπih zajednica,kao i za braÊu i sestre u drugim zajednicama. Obavezujemo se danegujemo „klimu mira“ unutar naπih zajednica, traæeÊi od vlasti-tih verskih sluæbenika da propovedawem svoje vere ne napadajudruge. Treba da svi mi pokazujemo poπtovawe prema drugima takoπto u svojim javnim nastupima neÊemo upotrebqavati uvredqivnaËin govora.

4. PodræaÊemo formirawe meureligijskih radnih grupa usvakoj zemqi, koje Êe negovati kontakte i dijalog meu zajednicamakao prvi korak prema praktiËnoj saradwi.

5. UËestvovaÊemo u zajedniËkim javnim susretima i posetamaverskih poglavara unutar naπih zemaqa, kao i u regionu, sa svrhomrazvijawa, tolerancije i zajedniËkog æivqewa meu zajednicama inarodima.

6. Obavezujemo se da Êemo pronalaziti sredstva za svestranupomoÊ onima koji pate na bilo koji naËin u naπim druπtvima. Stim u vezi, æelimo izjaviti da veÊinske verske zajednice imajuposebnu odgovornost u zaπtiti qudskih i religijskih prava mawihili mawinskih verskih zajednica na wihovom podruËju.

U naπem regionu i daqe se suoËavamo s ozbiqnim izazovima uprocesu obnove, pomirewa i razvoja. Smatramo da verske zajednicemogu igrati bitnu ulogu u ovom procesu, i zahvalni smo Bogu πtosmo imali priliku susresti se i razgovarati o ovim kritiËnimpitawima. Izraæavamo svoju zahvalnost Svetskoj konferencijireligija za mir za organizaciju ovog vaænog susreta. Obavezujemo seda Êemo nastaviti kontakt i dijalog jedni s drugima, i unutar zema-qa jugoistoËne Evrope i πire, sa svrhom izgradwe aktivnih inst-rumenata meureligijske saradwe. Mi molimo Svetsku konferen-ciju religija za mir da nam i daqe pomaæe u ovom procesu usposta-vqawa saradwe u naπem regionu.

27. novembar 1999.Aman, Jordan

IZJAVA O ZAJEDNI»KOMMORALNOM ANGAÆOVAWUMi verski poglavari tradicionalnih verskih zajednica na

Kosovu i Metohiji, Islamske zajednice, Srpske pravoslavne crkvei RimokatoliËke crkve, zabrinuti sporim i neefikasnim provoe-wem mirovnog plana o Kosovu i Metohiji, prilikom radne poseteMeureligijskom vijeÊu Bosne i Hercegovine, odluËili smo dadamo sledeÊu izjavu*:

1. Svi narodi na Kosovu i Metohiji su pretrpeli velika stra-dawa. Rat je hvala Bogu zavrπen, naæalost joπ vlada nesigurnost inasiqe. Naπ zadatak sada je uspostavqawe trajnog mira, utemeqe-nog na istini, pravdi i zajedniËkom æivqewu.

2. Priznajemo i prihvatamo da su naπe verske zajednice meu-sobno razliËite i da se svaka od wih oseÊa pozvanom da æivi uskladu sa svojom vlastitom verom. Istovremeno, priznajemo da na-πe verske i duhovne tradicije imaju i mnoge zajedniËke vrednosti,te da te zajedniËke vrednosti mogu posluæiti kao verodostojna os-nova za meusobno poπtovawe, saradwu i slobodno zajedniËko æiv-qewe na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

3. Svaka od naπih tradicionalnih Crkava i verskih zajedni-ca nauËava i propoveda da su dostojanstvo i vrednost Ëoveka dar Bo-æiji. Naπe vere, svaka na svoj naËin, pozivaju na poπtovawe teme-qnih qudskih prava svake osobe. Nasiqe nad qudima, ili uzurpi-rawe wihovih osnovnih prava, za nas je krπewe ne samo qudskihnego i Boæijeg zakona.

4. Mi zajedno, u meusobnom priznavawu naπih verskih razli-Ëitosti, osuujemo svako nasiqe nad nevinim qudima i svaki oblikuzurpirawa ili krπewa osnovnih qudskih prava, a posebno osuu-jemo:

‡ dela mræwe zasnovana na etniËkim ili verskim razliËi-tostima,

‡ desakralizaciju verskih objekata i skrnavqewe grobaqa imezarja,

* Albanska i srpska verzija su prevod sa engleskog originala.

‡ proterivawe qudi sa wihovih ogwiπta,‡ ometawa prava na slobodan povratak svakoga na svoje ogwi-

πte,‡ dela osvete,‡ zloupotrebu medija u ciqu sejawa mræwe.5. Na kraju, pozivamo sve qude dobre boqe da preuzmu odgovor-

nost za vlastita dela. Postupajmo prema drugima onako kako bismoæeleli da oni postupaju prema nama.

6. Ovu izjavu upuÊujemo svim naπim vernicima na Kosovu iMetohiji, lokalnim vlastima i predstavnicima meunarodne zajed-nice na Kosovu i Metohiji.

U Sarajevu, 8. februara 2000.

Dr Rexep Boja Muftija i Preds.ednikIslamske zajednice Kosova

Gosp. Artemije RadosavqeviÊ Episkop Raπko-prizrenski Srpska pravoslavna crkva

Monsiwor Marko Sopi Biskup Prizrenski RimokatoliËka crkva

18 SVETI KNEZ LAZAR

RA–AWE SINA I SLOBODAOCA PO OTA»KOM PREDAWU

4. VEKA*

UVOD

Jedan od najznaËajnijih trijadoloπkih problema koji je izra-zito okupirao ne samo Atanasija Velikog, veÊ i druge oce 4. veka,kao Kapadokijce, Didima Slepog i Epifanija Kiparskog, jesteproblem veze izmeu raawa Sina i slobode Oca; da li dakle i ukojoj meri raawe Sina dotiËe ili ne slobodu Oca ili, drugim re-

* Predavawe odræano 12.11.1992. u toku 13. Teoloπkog simposijuma SolunskeMitropolije, sa temom „‘O ’Epour≤nioV Pat¥r“ (10-13. Novembra 1992), i objavqenou zborniku radova ovoga Teoloπkog simposijuma.

Donosimo ovde i drugi Ëlanak, kao πto smo obeÊali u pretproπlom broju (br.2‡26, 1999.), u kome se, izmeu ostalog, tretira i problem teologije Visokopre-osveÊenog Mitropolita Pergamskog Jovana Zizjulasa. Posle ovoga uslediÊe joπjedan, koji Êe na neki naËin predstavqati epilog.

(Izviwavamo se Ëitaocima zbog propusta koji je naËiwen u pretproπlombroju Ëasopisa (2‡26, 1999.) a povodom objavqivawa teksta g. Georgija Marcelosa:„ApofatiËki karakter naËina postojawa lica Svete Trojice po svetom VasilijuVelikom“. Tom prilikom greπkom je izostavqena sledeÊa napomena: „Zbog znaËajateme koju tretiraju Ëlanci g. Marcelosa, a odnose se izmeu ostalog i na teologijumitropolita Pergamskog g. Jovana Zizjulasa, zbog izuzetnog poznavawa otaËkogbogoslovqa, naroËito Kapadokijskih Otaca, a uz to preciznog i taËnog izraæavawai analize koja je vrπena, i zakquËaka koji logiËno proizilaze iz svega reËenog,uredniπtvo pristupa objavqivawu ovih tekstova. Uz to neophodno nam je da uËini-mo i sledeÊu napomenu: Aktivnost i uËeπÊe, u posledwe vreme, pisca ovih Ëlanakau ekumenskom pokretu, stav koji u tome pokretu zauzima, a naroËito u dijalogu saAntihalkidowanima, ne ukida, smatramo, vrednost, kvalitet i taËnost teza ipostavki koje su u ovim radovima, napisanim inaËe pre dosta godina, a danas u naπemËasopisu objavqivanim, iznete, a isto tako ne znaËi, od strane uredniπtva, saglas-nost i odobravawe aktivnosti i uloge koju, u danaπwem ekumenskom pokretu, g.Marcelos ima.

SmatrajuÊi neophodnom ovu primedbu, koja je uËiwena radi boqeg i potpuni-jeg razumevawa stvari, predajemo tekstove poπtovanoj ËitalaËkoj publici“ - Ured-niπtvo).

DOGMATIKA

Ëima, da li je Otac rodio Sina svojom voqom ili bez uËeπÊa svojevoqe.

Ovaj problem u obliku jedne usiqene dileme stavili su natapet Arijanci u okviru svog pokuπaja da dokaæu da Sin ne prois-tiËe iz suπtine nego od voqe OËeve i otuda je tvar. Iz toga razlo-ga usvojili su jedan metafiziËki aksiom aristotelovskog porekla,shodno kome sve πto biva „po prirodi“ (kat≤ j0sin) ili „posuπtini“ (kat‘ o

losofske problematike koja se primeÊuje u posledwe vreme u unu-tarpravoslavnom i naroËito grËkom prostoru.

A) ARIJANSKA DILEMA I NEDOSTIÆNOST(jperbatik\thta) BOÆIJA

Prvi se suoËio sa ovim trijadoloπkim problemom AtanasijeVeliki, koji je sa opπirnim i detaqnim odgovorom koji je daozaista zacrtao okvire i postavio osnove za pristupawe ovomeproblemu i ostalih otaca koje smo prethodno naveli. I oni rasu-uju i koriste istu argumentaciju u ovoj taËki isto kao i Atanasi-je Veliki. Glavna briga svih wih je da potvrde da je gorwa dilema,koju su postavili Arijanci pred Pravoslavne u suπtini laænadilema i da stoga ne moæe da ima nikakvu primenu na Boga.

Najpre pretpostavke na kojima se osniva ova dilema su za sveove oce trule i slabe. Svakako, metafiziËki aksiom Arijanaca, pokojemu se priroda karakteriπe prinudom, a voqa slobodom, jestetaËan, ali ima primenu samo u ËoveËanskoj i stvorenoj stvarnosti;ne vaæi za nestvorenog i nedostiænog (0perbatik\) Boga. Bog upra-vo zato πto je nestvoren, prevazilazi po suπtini svojoj prirodnuneophodnost koja karakteriπe stvorena biÊa. Kao nestvoren inepostiæan nalazi se iznad i izvan svake prinude. „I ko je taj kojimu je nametnuo prinudu, najpodmukliji?“, pita retoriËno Atanasi-je Veliki6. Drugim reËima sloboda Boga ne karakteriπe samo voquwegovu, kao πto biva kod qudi, nego i samu suπtinu i priroduwegovu. Bog u stvari nema samo moralnu nego i ontoloπku slobodu.U ovom pogledu Bog prevazilazi po ocima ne samo neophodnostprirode nego i slobodu voqe (ºleuqer7a t¸V boul¥sewV) stvorenihbiÊa.

Osim ovoga, meutim, boæanska priroda nadilazi i prethodiontoloπki boæanskom miπqewu i voqi, tako da ono πto postojiili biva po prirodi u Bogu ne znaËi da postoji ili biva po prinu-di. Uostalom ontoloπka prednost prirode naspram miπqewa ivoqe nije neπto πto karakteriπe samo nestvorenog Boga, nego Ëaki stvorena biÊa. Svoju kuÊu na primer, primeÊuje Atanasije Veli-ki, podiæe neko, nakon πto najpre razmisli i odluËi kako Êe da jenapravi; svog sina meutim ne moæe da unapred predodredi onto-loπki svojom miπqu i voqom, nego ga jednostavno raa „po priro-di“. I ovo je sasvim prirodno, jer sin nije kao kuÊa, koja se nalazivan oca, nego je porod same te oËeve suπtine. Ako bi otac razmi-πqao i odluËivao, odnosno ontoloπkog predodreewa svoga sina,to bi znaËilo da razmiπqa i odluËuje o ontoloπkom odreewu

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 21

6 Kao gore, PG 26, 453 B.

samoga sebe, stvar koja bi svakakao bila sasvim besmislena. „Koli-ko dakle“, zavrπava Atanasije Veliki, „tvorevinu (naπih ruku)sin prevazilazi, toliko i voqu (t¸V boul¥sewV) (prevazilazi onoπto je) po prirodi (t\ kat≤ j0sin)“7. Ukoliko ova metafiziËkapretpostavka ima vaænost za stvorena biÊa, utoliko viπe vaæi zanestvorenog Boga koji je ontoloπki slobodan. Pod ovim pret-postavkama razlikovawe izmeu prirode i voqe u Bogu ne treba dase shvati dijalektiËki, kao πto se shvata kod qudi, kao razliko-vawe izmeu prinude i slobode. Sledstveno tome raawe Sina netreba da se smatra kao proizvod boæanske voqe niti takoe kaoproizvod neke unutarboæanske ili vanboæanske prinude. I ovozato jer bi zavisnost Sina od voqe Boga-Oca povreivalo veËnostboæanskog oËinstva i potËiwavalo bi tako boæansku i nestvorenuprirodu stvorenoj kategoriji vremena, stvar koja se deπavala upra-vo sa uËewem Arija. Osim ovoga posmatrawe Sina kao rezultatneke navodno unutarboæanske ili vanboæanske prinude postavqa-lo bi nestvorenog Boga ontoloπki neslobodnim, stvar koja bi bilasasvim neskladna i protivreËna sa otkrivenim biblijskim shvata-wem Boga. Kao πto primeÊuje karakteristiËno sveti EpifanijerezimirajuÊi napred reËeno i odgovarajuÊi lakonski na usiqenudilemu Arijanaca: „Niti hoteÊi dakle rodi, niti ne hoteÊi, negoprevazilaæewem (jperbolÿ j0sewV) prirode; jer prevazilaziboæanska priroda voqu, i ne potpada pod vreme, niti je prinudomupravqana“8. Isto ovo naglaπava na svoj naËin i Didim Slepi:„Htewu i nehtewu i svakom pojmu“, primeÊuje, „prethodi Bog iOtac koji je rodio, i odsjaj slave wegove, Sin; i niπta izmeu wegai onoga od koga je nije zamisliti moguÊe... Rodio je dakle po priro-di iznad voqe i uma“9.

Da bi potvrdili oci ispravnost svojih stavova, kao i sofi-stiËki karakter ove arijanske dileme, postavqaju pred ArijancesliËne dileme, od kojih proizlazi jasno da je sasvim besmislenopovezivawe prirode Boga sa prinudom, i slobode wegove iskquËi-vo i samo sa wegovom voqom.

To da je dobar i milosrdan, pita Atanasije Veliki, da li jeosobina koju Bog ima po svojoj voqi ili bez svoje voqe? Ako pri-hvatimo da ovu osobinu ima po svojoj voqi, to znaËi da je poËeo ne-kada da bude dobar i da bi mogao, ukoliko bi to hteo, da bude i zao.Tako neπto meutim bi bilo moguÊe samo ukoliko bi razmiπqao iodluËivao o svojoj dobroti, stvar sasvim apsurdna i neprihvatqivaza Boga. Ako prihvatimo takoe da je dobar i milosrdan bez svoje

22 SVETI KNEZ LAZAR

7 Kao gore.8 Kao gore, PG 75, 780 AB.9 Kao gore, PG 39, 281 C - 284 A. Vidi i Kiril Aleksandrijski kao gore, PG 75,

780 AB.

voqe, tada saglasno sa razmiπqawem Arijanaca ima dobrotu ponuænosti i bez da to hoÊe. Ko mu je meutim nametnuo tu nuænost?Kao πto je dakle Bog uvek „po prirodi“ dobar, bez da ima dobrotusvoju datu po nuænosti, utoliko viπe je kao Otac „uvek sposoban daraa po prirodi“, dakle „po prirodi“ je Otac Sina svoga a ne „pohtewu“10.

Ova istina pokazuje se jasno od joπ jedne izazivaËke dilemekoju postavqa Atanasije Veliki Arijancima, koga slede verno uovoj taËki Grigorije Bogoslov i Didim Slepi: Otac postoji kaoBog po svojoj voqi ili bez svoje voqe? Ako postoji bez svoje voqe,tada su wegovo postojawe i priroda dati po neophodnosti; ako po-stojawe wegovo zavisi i predodreuje se od wegove voqe, tada ne bitrebalo da je postojao, pre nego πto je zaæeleo da postoji. Ako jepostojao, πta je bio pre svoje voqe za postojawem i πta dodatnoima posle ovoga svoga htewa? Kao πto dakle Bog postoji „po priro-di“ i wegovo postojawe ne zavisi niti se predodreuje od wegoveæeqe, tako i wegov Logos postoji „po prirodi“ i ne zavisi niti sepredodreuje od miπqewa i æeqe OËeve11.

Do istog zakquËka mogao bi da doe neko po Didimu Slepom,postavqajuÊi dilemu, da li je Bog besmrtan i blag po svojoj voqiili bez svoje voqe. Najboqe πto bi imao da odgovori neko nadileme ovakve vrste jeste, kao πto podvlaËi jasno Didim, da senijedna od wih ne odnosi na nestvorenog i svesavrπenog Boga.Drugim reËima niti po svojoj voqi niti bez svoje voqe Bog je pos-tojeÊi ili blag ili besmrtan, nego zbog savrπene i nestvorenesvoje prirode. Sledstveno tome kao πto postojawe Oca, besmrtnosti blagost wegova ne zavise niti se predodreuju od wegove voqe,tako i raawe Sina ne zavisi niti se predodreuje od voqe OËeve,kao πto tvrde Arijanci, spajajuÊi prirodu sa prinudom i voqu saslobodom u Bogu12.

Meutim osim ovoga posmatrawe raawa Sina od Oca unutarokvira nuænosti prirode i slobode voqe u suπtini zatvaranestvorenog i nepostiænog Boga u okvire stvorene stvarnosti iizjednaËava ontoloπki sa stvorenim biÊima. Zbog toga i jedno-glasno oci 4. veka naglaπavaju sa osobitom izraæajnoπÊu neposti-ænost (0perbatik\thta) i nepoimawe naËina boæanskog roewa.

„Kako je dakle roen Sin?“, pita izazivaËki GrigorijeBogoslov, odbacujuÊi sofistiËku dilemu Arijanaca i dajuÊi u na-

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 23

10 Kao gore, PG 26, 453 C - 456 A.11 Vidi Atanasije Veliki, kao gore, 63, PG 26, 456 AB. Grigorije Bogoslov, kao

gore, 7, PG 36, 81 CD. Didim Slepi, kao gore, PG 39, 285 A. Vidi i Kirilo Aleksan-drijski, kao gore, PG 75, 776 BC.

12 Vidi kao gore, PG 39, 285 B. Vidi i Grigorija Niskog, Pr\V E

stavku sam odgovor. Ne bi bilo, beleæi, veliko roewe ovo, uko-liko bi mogao da ga shvatiπ ti koji ne poznajeπ dobro niti svojeroewe ili razumeπ poneπto od wega πto se stidiπ da to ipomeneπ. Zatim smatraπ da znaπ sve? Treba prethodno mnogo da sepotrudiπ, da bi objasnio kako biva zaËeÊe, oblikovawe embriona,roewe, spajawe duπe sa telom, uma sa duπom, reËi sa umom,kretawe, raπÊewe, apsorbovawe hrane, kako funkcioniπu Ëula,pamÊewe, seÊawe i ostali tvoji organi, koje su energije zajedniËketelu i duπi, koje su razliËite i u kojima sarauju meusobno teloi duπa, ili joπ koje od osobina koje karakteriπu Ëoveka suuroene a koje steËene. Ali Ëak iako shvatiπ sve ovo, i tada nedozvoqava ti se da filosofiraπ o raawu Boga, jer je ovaj zahvatopasan. Kada ne moæeπ da razumeπ niti svoje roewe, kako ÊeπmoÊi da razumeπ roewe Boga? Ukoliko viπe je nepristupaËnijiBog od Ëoveka, utoliko je viπe nerazumqivo boæansko roewe uporeewu sa tvojim. Toga radi, zavrπava Grigorije Bogoslov,roewe Boga treba da se poπtuje sa Êutawem. Velika je stvar i daznaπ da se rodio Sin. Kako se rodio nemoguÊe je da to shvate Ëak ianeli; koliko viπe ti! HoÊeπ li da objasnim kako? Onako kakozna Otac koji je rodio i Sin koji se rodio. Sve preko toga jeprekriveno oblakom neznawa i izmiËe tvome slabom vidu13.

SliËnu argumentaciju koja izraæava jasno apofatiËki stavnaspram naËina boæanskog roewa moæemo da primetimo skorokod svih otaca 4. veka. Potrebno je meutim da podvuËemo da ovajapofatizam otaca nije plod intelektualnog miπqewa, kao naprimer neoplatonski apofatizam, nego predstavqa neposrednu iprirodnu gnoseoloπku posledicu ontoloπkog razlikovawa stvo-renog i nestvorenog. Drugim reËima, upravo zato πto je Ëovek stvo-ren, nemoguÊe mu je od prirode da razume nestvorenu tajnu naËinaboæanskog roewa. Toga radi uostalom ova nemoguÊnost ne karak-teriπe po ocima samo qude neko Ëak i anele14.

Sledstveno tome ova usiqena dilema Arijanaca po ocima 4.veka je sofistiËka i nepostojeÊa, ne samo zato πto Bog prevazi-lazi svojom nestvorenom prirodom neophodnost prirode i sloboduvoqe stvorenih biÊa ili, jer priroda nadilazi i prethodi onto-loπki miπqewe i voqu wegovu, nego i zato πto roewe Sina pred-stavqa po sebi jednu nadprirodnu tajnu koju je nemoguÊe stvorenimbiÊima da razumeju sa metafiziËkim pretpostavkama i sofisti-Ëkim doskoËicama. Upravo ovu argumentaciju oznaËava i rezimira

24 SVETI KNEZ LAZAR

13 Vidi kao gore, 8, PG 36, 84 C. 14 Vidi kao gore. Vidi i G. D. Martzelos, «Der Verstand und seine Grenzen nach dem

hl. Basilius dem Grobenfl, u T\moV œ\rtioV ciliost¸V œxakosiost¸V ºpete7ou Meg≤louBasile7ou (379-1979), Solun 1981, str. 239 i sledeÊa. G. D. Martz†lou, kao gore, str.68 i daqe.

lakonski sa odgovorom koji je dao, kao πto smo videli gore, nausiqenu dilemu Arijanaca sveti Epifanije: „Niti hoteÊi daklerodi, niti ne hoteÊi, nego prevazilaæewem prirode (jperbolÿj0sewV); jer prevazilazi boæanska priroda voqu, i ne potpada podvreme, niti je prinudom upravqana“.

B) NEVOQNOST (T\ 'q†lhto) BOÆANSKOGRO–EWA

Da vidimo sada detaqnije kako se shvata po ocima 4. vekawihovo uËewe o voqnosti (qelht\) i nevoqnosti ('q†lhto) boæan-skog roewa, koje su razvili u okvirima svoga odgovora na gorwusofistiËku dilemu Arijanaca. Najpre da vidimo kako se shvatanevoqnost boæanskog roewa.

Opπte je mesto svih bez razlike otaca da je roewe Sinanasuprot tvrewu Arija prirodno, „iz suπtine OËeve“, te stoga nezavisi od voqe Oca. Ako bi se desilo neπto takvo, ne bi postojalanikakva apsolutno ontoloπka razlika izmeu Sina i tvari, i tvo-rac bi se poistoveÊivao ontoloπki sa stvorewima. U ovom sluËajumeutim Sin, kao πto primeÊuje ispravno Grigorije Bogoslov, bise otuivao kao Sin potpuno od Oca, zato πto neposredni uzrokwegovog postojawa ne bi bio sam ovaj Otac nego voqa wegova. Usuπtini dakle sa ovim svojim uËewem Arijanci, kao πto sam ko-mentariπe ironiËno, „novu neku majku voqu umesto Oca stvara-ju“15. Sin meutim nije Sin htewa nego Sin Oca koji hoÊe (to?qtlontoV Patr\V). Da bi bio razumqiv ovaj deo, Grigorije Bogoslovuvodi razlikovawe odluËujuÊe za pravoslavno suoËavawe sa kom-pletnim problemom; druga je stvar, naglaπava, lice koje hoÊe adruga htewe, kao upravo πto je drugo lice koje raa a drugo roeweili drugo je lice koje govori a drugo govor. Jedno pokazuje liËnisubjekt koji pristupa nekoj aktivnosti, dok drugo aktivnost sub-jekta po sebi. U ovom smislu æeqeno (t\ qel\meno) ne sledi uvek ipo neophodnosti; moæe i da prethodi æeqi; u svakom sluËaju meu-tim potiËe od lica koje æeli. I ako ovo vaæi za stvorene stvari,utoliko viπe vaæi za nestvorenog Boga. Sledstveno tome sasvim jeneprihvatqivo da se smatra voqa Oca kao uzrok postojawa Sina,jer se ne slaæe sa pojmom boæanskog roewa16.

Osim ovoga, kao πto primeÊuje Atanasije Veliki, bilo bizaista apsurdno da zavisi roewe Sina i Logosa Boæijeg od voqeOca, jer bi ovo znaËilo da Bog razmiπqa, premiπqa, odluËuje ipodstiËe sebe da æeli, tako da ima Logos i Mudrost, da ne bi bio

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 25

15 Kao gore, 6, PG 36, 80 C - 81 A. 16 Vidi kao gore, PG 36, 81 ABC.

bez Logosa i Mudrosti17. Za Atanasija, koji istiËe u konkretnomsluËaju jasno unutartrojiËnu dimenziju i ulogu Logosa Boæijeg,Bog je razuman i mudar, upravo zato jer je uvek imao Razum (=Logos)i Mudrost, i nije postojalo vreme, u toku kojeg bi bio bez Logosa iMudrosti i da je stekao naknadno ovu sapostojeÊu mu osobinu svo-jom voqom. Voqa Boæija predstavqa za wega predodreujuÊi uzroksamo tvorevine, dok Sin kao Logos i Mudrost Boæija ne meπa seontoloπki sa wima, veÊ je „po prirodi (j0sei)... porod“ same su-πtine OËeve18.

Ali zbog joπ jednog osnovnog razloga Sin nije moguÊe poAtanasiju Velikom da proizlazi od voqe Oca; jer je sam kao Logosæiva voqa OËeva, kojom su nastala sva stvorewa. I Logos kao æivavoqa i æeqa OËeva ne dopuπta moguÊnost da se zamisli pre weganeka druga voqa u Bogu, kojoj bi dugovao svoje postojawe. Voqa(boul¥) i htewe (bo0lhsh) u Bogu je sam Logos19. Drugim reËimaOtac promiπqa i odluËuje i æeli (boule0etai ka7 bo0letai) Logo-som svojim, razmiπqa i „hoÊe Sinom“ (q†lei di≤ U1ou), kao πto ÊereÊi malo docnije Vasilije Veliki nastavqajuÊi odnosnu teolo-πku misao Atanasija Velikog20.

Ovde se meutim postavqa logiËno pitawe: »ime se upravqaAtanasije Veliki pri poistoveÊivawu Logosa sa voqom i htewemBoga?

Najpre treba da naglasimo da se ovo poistoveÊivawe svedoËiprema Atanasiju Velikom jasno veÊ u Svetom Pismu. Da potvrdiovo pribegava svim mestima Starog i Novog Zaveta, koja se odnosena zavisnost stvorenih biÊa od stvaralaËke reËi ili mudrosti irazuma Boæijeg, kao i od voqe i htewa wegovog, kao na primer: „Re-Ëju Gospodwom nebesa se stvoriπe“21, „On reËe i postade, on zapo-vedi i pokaza se“22, „Gospod je mudroπÊu osnovao zemqu, utvrdionebesa razumom (fron¥sei)“23, „Sve kroz wega postade, i bez wega

26 SVETI KNEZ LAZAR

17 Vidi kao gore, PG 16, 456 C.18 Vidi kao gore: „...stvorena (biÊa) blagovoqewem i voqom (Oca) su nastala,

dok Sin ne smatra se delo voqe, kao i tvar, veÊ je po prirodi suπtine same porod“. 19 Vidi kao gore, PG 26, 456 C -457 A. Vidi i Kiril Aleksandrijski, Per7 t¸V

ºn pne0mati ka7 'lhqe7» proskun¥sewV ka7 latre7aV 11, PG 68, 728 BC: „voqa imudrost i htewe Oca je Sin“; Di≤logoV per7 ’Ag7aV te ka7 ‘Omoous7ou Tri≤doV 2, PG75, 776 BC. „poπto je dakle u mudrosti i razumu voqa OËeva; jer neÊe reÊi da jeboæanska voqa bez mudrosti i bez razuma; Mudrost i Logos Boga i Oca je Sin, on jedakle (taj) u kome je sva voqa OËeva... Voqom i htewem Boga i Oca boæanska reË unas Sina naziva“.

20 Vidi Vasilije Veliki, Per7 ‘Ag7ou Pne0matoV 19, PG 32, 101 C; 104 A; 20, PG32, 104 BCD; 38, PG 32, 136 B. Vidi i G. D. Martz†lou, kao gore, str. 100 i sledeÊa.

21 Psalam 32, 6.22 Psalam 32, 9.23 PriËe Sol. 3, 19.

niπta ne postade πto je postalo“24, „Bog je naπ na nebesima, tvorisve πto hoÊe“25, „Jer nas je dragovoqno (boulhqe7V) rodio reËju is-tine“26, „Jer je ovo voqa Boæija za vas u Hristu Isusu“27 i druga.Poπto je dakle, zakquËuje, sve nastalo po Svetom Pismu ReËju (Lo-gosom) ili mudroπÊu ili razumom ili voqom ili htewem Boæijim,sledi da ova voqa Boæija nije druga nego sam Logos28.

Meutim osim ovog biblijskog utemeqewa poistoveÊivawaLogosa sa voqom i htewem Boæijim koje Ëini Atanasije Veliki,izgleda da utemeqava ovo izjednaËavawe i na znaËewu pojma logos ugrËkoj filosofiji.

Za grËku filosofiju, a osobito stoiËku, logos (reË) nije samoteorijski nego i praktiËan. Drugim reËima ne obavqa samo unutra-πwu umnu funkciju, kao unutar duπe postojeÊi logos, nego pred-stavqa i voqni predodreujuÊi uzrok onoga πto biva, kada se ispo-qava izvan kao delo, kao praktiËan i stvaralaËki logos29. Logosdakle za grËku filosofiju je uvek voqan (boulhtik\V) i voqa uvekrazumna (logik¥). Svakako postojeÊe jedinstvo logosa i voqe moæe-mo da utvrdimo i u grËkom jeziku, koji je pod snaænim uticajem gr-Ëke filosofije. Nije uopπte sluËajno da koliko glagol boule0e-sqai (u sebi razmiπqati, u sebi odluËiti), koji izraæava unutra-πwu teorijsku funkciju logosa, toliko i glagol bo0lesqai (hteti,æeleti, nameravati), koji izraæava spoqnu praktiËnu funkcijuwegovu, imaju zajedniËki etimoloπki koren. SemantiËko jedinstvoizmeu dva glagola vidi se uglavnom u imenici koja nastaje od wihboul¥ (naum, dogovor, razmiπqawe, savetovawe; odluka, zakqu-Ëak), koja znaËi koliko umno razmiπqawe toliko i voqnu odluku.Joπ i danas ova reË ima upravo isto znaËewe. Kada kaæemo naprimer „grËka skupπtina“ (flboul¥ t•n ‘Ell¥nwn«) podrazumevamojedno telo predstavnika grËkog naroda koje ne samo razmiπqa negoi odluËuje.

Miπqewa smo dakle da Atanasije Veliki u svojoj borbi pro-tiv Arijanaca koristi ovo postojeÊe i semantiËko jedinstvo logo-sa i voqe (l\gou ka7 boul¥sewV) koje karakteriπe toliko izraæa-jno grËku filosofiju i jezik. Ovo upravo ostavqa da se pokaæe ja-

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 27

24 Jn. 1, 3.25 Psalam 113, 11. 26 Jak. 1, 18.27 1 Sol. 5, 18. Vidi i Atanasije Veliki, kao gore, 65, PG 26, 460 C - 461 A. 28 Vidi kao gore, 64, PG 26, 457 B. 29 Vidi ‘Aristot†louV, Met≤ t≤ Fusik≤, E, 1, 1025b, 20-25. Diog†nouV Laert7ou,

B7oi Filos\jwn VII, 1, 130. I. Ab Arnim, Stoicorum veterum fragmenta, Stuttgart 1964, Vol. I,str. 50, odlomak 202; Vol. II, str. 43, odl. 135; Vol. III, str. 42, odl. 175; str. 79, odl. 323;str. 134 i daqe, odl. 495. Vidi i J. Hirschberger, Geschichte dr Philosophie I (Altertum undMittelalter), Basel - Freiburg - Wien 1974, str. 180; 258 i daqe.

sno, kada pretpostavqajuÊi da su l\goV (logos) i jr\nhsh (miπqe-we, misao, razum) sinonimi izraæava svoje liËno miπqewe, kojenaravno utemequje logiËki, navodeÊi doslovce: „jer smatram da suisto miπqewe (jr\nhsin) i voqa (bo0lhsin). Jer ono πto æeli(boule0eta7 tiV) neko, to svakako i misli (jrone8); i ono πto mislito i æeli“30. KarakteristiËno je u ovome ne samo poistoveÊivaweodredaba misao (fr\nhsiV) i voqa (bo0lesiV) nego i koriπÊeweglagola „boule0esqai“ umesto „bo0lesqai“. Svakako na jednom dru-gom mestu u svojoj TreÊoj reËi protiv Arijanaca, koristi naiz-meniËno odredbe „bo0lhsiV“ (imenica od glagola „bo0lesqai“ -prim. prev.) i „boule0esqai“, upravo zato jer ih smatra apsolutnoistovetnim. Konkretno odnoseÊi se na tvrdwu Arijanaca da, uko-liko je Sin nastao „voqom“ („boul¥sei“), tada je Bog stekao Sinapo prinudi (kat’ Ωn≤hkhn) i protiv svoje voqe, odgovara sledeÊe:„Jer kao πto se ono πto je po htewu (tÿ boul¥sei) nalazi nasuprotonoga πto je protivno voqi, tako nadilazi i prethodi ono πto jepo prirodi onome πto je po voqi (to? boule0esqai). KuÊu dakle ne-ko podiæe poπto najpre razmisli i odluËi (bouleu\menoV) o tome,sina meutim raa po prirodi; i ono πto je po voqi (boul¥sei)stvoreno ima svoj poËetak, i nalazi se izvan tvorca; dok je sin sop-stveni porod suπtine oËeve, i ne nalazi se izvan wega; jer nitirazmiπqa i odluËuje (boule0etai) o wemu, da ne bi izgledalo da i osebi razmiπqa i odluËuje (boule0estai). Koliko dakle sin pre-vazilazi tvorevinu, toliko i ono πto je po prirodi (prevazilazi)ono πto je po htewu (t¸V boul¥sewV); i trebali bi da oni (Arijan-ci), kada Ëuju da nije po htewu (o< boul¥sei), da razumeju da je poprirodi.“31. NaizmeniËno koriπÊewe odredaba „bo0lhsiV“ i „bou-le0esqai“ u gorwem tekstu pokazuje izuzetno jasno da Atanasije Ve-liki poistoveÊuje semantiËki „boule0esqai“ sa „bo0lesqai“, upra-vo jer prihvata bez ograde postojeÊe i semantiËko jedinstvo izmeu„l\goV“ i „bo0lhsiV“ kao i grËka filosofija i jezik. Ovo jedinstvopredstavqa za Atanasija Velikog najpogodniju pretpostavku, da biodbacio arijansko shvatawe, po kome se Sin smatra kao proizvodvoqe Boga-Oca. „Kako je dakle moguÊe“, pita retoriËki, „da Logoskoji je naum (boul¥) i htewe (q†lhma) OËevo sam nastaje voqom ihtewem?“32. „I ako je sam voqa (bo0lhsiV), kako je u voqi (ºnboul¥sei) voqa (boul¥)?“33.

28 SVETI KNEZ LAZAR

30 Kao gore, 65, PG 26, 460 B. Vidi i Kiril Aleksandrijski, Qhsaur\V per7 t¸V‘Ag7aV ka7 ‘Omoous7ou Tri≤doV 7, PG 75, 92 D - 93 A.

31 Kao gore, 62, PG 26, 453 BC.32 Kao gore, 64, PG 26, 457 B.33 Kao gore, 67, PG 26, 464 C - 465 A.

V) VOQNOST (t\ qelht\) BOÆANSKOG RO–EWA

Pogledajmo meutim sada kako se shvata po ocima 4. veka ivoqnost (t\ qelht\) boæanskog roewa, koje suprotstavqaju kaoodgovor na poznatu lukavu dilemu Arijanaca.

»iwenica da postojawe Sina ne zavisi od voqe Oca ne znaËipo ovim ocima da je Sin „protiv voqe... Ocu“ i prema tome da po-stoji prinudno i mimo voqe wegove. „Naprotiv; nego je æeqen Sinod Oca“, naglaπava sa karakteristiËnom izraæajnoπÊu AtanasijeVeliki34. Da bi utemeqio biblijski ovaj stav upuÊuje na stih Jevan-eqa po Jovanu „Otac qubi Sina i sve mu pokazuje“35, dok preÊutku-je odnosna sliËna mesta ovoga Jevaneqa, kao „Otac qubi Sina, isve je dao wemu u ruku“36 ili „OËe ti si me qubio pre postawa sve-ta“37, kao i biblijsko mesto „Ovo je Sin moj qubqeni“38, koje meu-tim koristi u drugim sluËajevima, da bi naglasio odnos po suπtini(kat’ o

Roewe Sina, kao πto naglaπava i Grigorije Bogoslov, nemoæe da bude nevoqno i nasilno, kao da se radi o jednoj Ëaπi kojase prelila saglasno sa platonskom predstavom proishoewa dru-goga uzroka od prvog ili kao da se radi o nekom suviπku prirodnomi neuzdræivom42. A ovo zato jer je za Boga-Oca roewe Sina æeqe-no. U Bogu, kao πto primeÊuje karakteristiËno, „roewe je jednakovoqi da rodi“43. U ovom smislu upravo neπto kasnije Kirilo Alek-sandrijski karakteriπe Sina kao pravi i slobodan plod oËevesuπtine44.

Ovde je meutim potreban oprez; ovo htewe i sloboda roewaSina od Oca potrebno je da to shvati svako „poboæno“, kao πtopodvlaËi Atanasije Veliki45, zapravo pravoslavno, a ne na arijan-ski naËin, postavqajuÊi zavisnim roewe Sina od voqe Oca. Dru-gim reËima to da Otac æeli i qubi Sina ne znaËi da voqa OËevaËini determiniπuÊi uzrok roewa Sina ili da Otac iz qubaviraa Sina, kao πto podræavaju od skora odreeni pravoslavniteolozi, dajuÊi tako utisak da smatraju na taj naËin qubav Oca kaodeterminiπuÊi uzrok veËnog postojawa Sina, kao takoe i Sveto-ga Duha46; jednostavno znaËi da Otac, kao nestvoren i nedostiæan,ontoloπki je slobodan te stoga prevazilazi prilikom roewa

30 SVETI KNEZ LAZAR

42 Vidi kao gore, 2, PG 36, 76 BC. Vidi i Pl≤twnoV, T7maioV, 41 d. Plwt7nou,’Enne≤deV V, 1, 6.

43 Vidi kao gore, 6, PG 36, 81 B.44 Vidi ‘Ermhne7a e7V t\ Kat≤ ’Iw≤nnhn E

Sina svoga neophodnost prirode i slobodu voqe stvorenih biÊa.Ovo upravo podvlaËi Atanasije Veliki, kada kaæe: „Jer kao πto(Otac) hoÊe svoje postojawe (t¸V 1d7aV 0post≤se¶V ºsti qelht¥V),tako i Sin, poπto je iste suπtine sa wim, nije mimo wegove voqe.Æeqen je i qubqen je dakle Sin od Oca“47. Veoma rasvetqujuÊa uovoj taËki je i primedba Didima Slepog: „Na koji naËin Otac kojije besmrtan i blag, hoÊe da je takav i poπto hoÊe takav je, nemajuÊivoqu, da se tako izrazim, za uzrok, niti je meutim takav bezuËeπÊa voqe ('neqel¥twV £n); tako niti je voqa uzrok roewa“48.Osim ovoga voqnost (t\ qelht\) boæanskog roewa nije po Atana-siju Velikom neπto πto karakteriπe samo Oca, nego karakteriπei Sina. Otac hoÊe da raa Sina sa istom upravo voqom kojom hoÊei Sin da se raa od Oca. I upravo sa tog razloga jedna je voqa iz-meu Oca i Sina u odnosu na tajnu boæanskog roewa. Nije drugavoqa OËeva da raa i druga voqa Sina da bude roen. Kao πtonaglaπava karakteristiËno Atanasije Veliki, „Jer i Sin voqomkojom je æeqen od Oca, wom istom i on voli i hoÊe i poπtuje Oca;i jedna je voqa od Oca u Sinu, i zato se posmatra Sin u Ocu i Otacu Sinu“49. Uostalom, poπto po Atanasiju Velikom, kao πto smo vi-

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 31

Gabr÷n, izdawe N. Macuka u ediciji P. Hristu, Dela Grigorija Palame, tom 2,Solun 1966, str. 335-336: „Da se dakle boæanska voqa razlikuje od boæanske prirodei da je nestvorena, predstavio je ukratko i Damaskin bogoslov“. Gorwe razlikovawe„po prirodi roewa“ i „po voqi stvarawa“, koje uvodi najpre Atanasije Veliki islede ostali pravoslavni oci, temeqno razlikovawe koje pokazuje razlikovaweteologije i ikonomije, izgleda da odriËe dowi tekst, (podvlaËewa prevod.)oËigledno zbog greπke ili nepaæwe. Vidi J. Zizjulas, ’Ap\ t\ proswpe8on ehV t\pr\swpon (‘H sumbol¥ t¸V paterik¥V qeolog7aV ehV t¥n ∑nnoian to? pros¶pou), ukwizi Jarist¥ria ehV tim¥n to? Mhtropol7tou G†rontoV Jalkhd\noV Mel7twnoV, Qes-salon7kh 1977, str. 299: „Konkretnije ovo znaËi da Bog, kao Otac a ne kao „suπtina“,time da „jeste“ stalno potvruje svoju slobodnu voqu da postoji, i ovu potvrdu upra-vo Ëini Wegovo TrojiËno postojawe: Otac iz qubavi - dakle slobodno - raa Sina iishodi Duha. Ako postoji Bog, postoji zato πto postoji Otac, dakle Onaj, koji izslobodne qubavi raa Sina i ishodi Duha“. Ali ono πto je „po prirodi“ ne potpadapod slobodu voqe, nego samo ono πto je „po htewu (voqi)“. Arije je upravo u ovozloslavqe upao, sa kojim se borio Atanasije Veliki (podvlaËewe prev.); tvrdio jeda je Logos proizvod slobodne voqe Oca, stvar koja po Atanasiju Velikom vaæi samoza stvarawe tvorevine. Prema tome Atanasije Veliki pravi razliku izmeu veËneTrojice i Trojice u ikonomiji, dok Arije ne pravi tu razliku. Po Ariju moguÊe jerazlikovawe boæanske suπtine i boæanske energije Oca, ali ostala dva lica, Sini Sveti Duh, ne ubrajaju se u porodicu nestvorene i jednosuπne Trojice. A ovo biva,jer Logos, po Ariju uvek, proizilazi iz voqne energije Oca, a naravno ne od „poprirodi“ veze Oca sa Sinom. Kao πto Êemo videti kasnije, posledice su ove pogub-ne u iskustvu i uËewu o iskupqewu (kraj fusnote iz kwige g. Macukasa).

47 Kao gore, PG 26, 461 C.48 Kao gore, PG 39, 285 C - 288 A. Uporedi i Kiril Aleksandrijski, Di≤logoV

per7 ‘Ag7aV te ka7 ‘Omoous7ou Tri≤doV 2, PG 75, 780 B: „Jer Otac je ne bez uËeπÊa voqe(ԇΠàÓÂıÂÏ‹Ùˆ˜) to πto je po prirodi, imajuÊi za pomoÊnika prirodi voqu dajeste to πto jeste“.

49 Kao gore, PG 26, 464 A.

deli, æiva voqa i htewe OËevo je sam Logos, ne postoji osim wegadruga voqa i htewe u Ocu. Otac promiπqa i hoÊe Sinom svojim, izato je „uvek roditeq po prirodi (gennhtik\V t¸ j0sei)“50 po izrazuAtanasija Velikog. Tako roewe Sina predstavqa u suπtinisamopotvrdu postojawa Oca i ontoloπki izraz wegove slobode.Drugim reËima Otac slobodno hoÊe da postoji veËno (Ωi¨d7wV) kaoOtac, i ova wegova voqa izraæava se u veËnom raawu wegovogSina i Logosa. U ovom smislu Logos kao voqa i htewe Oca ne pred-stavqa samo stvaralaËki i objediwujuÊi uzrok stvorenih biÊa,nego i jedinstveni izraz voqe OËeve da postoji kao „veËni roditeqpo prirodi“. Prema tome nije druga voqa Oca za unutartrojiËneodnose i druga voqa wegova za izvantrojiËne odnose sa svetom, kaoπto je prihvatio netaËno i ishitreno, prema svojoj sopstvenoj kas-nijoj proceni, jedan mladi teolog51. Ukoliko prihvatimo neπtotakvo, trebalo bi, shodno sa teoloπkim pretpostavkama AtanasijaVelikog koje smo razvili gore, da prihvatimo dva Logosa za Oca:jednoga za unutartrojiËne i jednoga za izvantrojiËne wegove odno-se. Atanasije Veliki je meutim u ovoj taËki apsolutno jasan; voqaOËeva i za unutartrojiËne i za izvantrojiËne wegove odnose jejedna i ista, zato πto je jedan saveËni wegov Logos koji predstavqai jedinstvenu voqu i htewe wegovo.

Osim ovoga jedna i jedinstvena voqa, kojom Otac æeli da raaSina i Sin æeli da se raa od Oca ne znaËi da ova voqa odreujeontoloπki odnos izmeu Oca i Sina nego da predstavqa glavniizraz i najjasniju potvrdu jednosuπtnosti izmeu dva boæanskaLica. Tako voqnost (t\ qelht\) boæanskog roewa nije nesaglasnoili dijalektiËki suprotno sa odnosom po suπtini (m† t¥n kat’o

svemoÊnu i nestvorenu prirodu Boæiju. Zato, kao πto primeÊujevrlo karakteristiËno Grigorije Niski, niti jednosuπtnost izme-u Oca i Sina trebalo bi da nas odvede odbacivawu voqnosti bo-æanskog roewa, jer toboæe iziskuje nevoqno i po nuædi roeweSina, niti meutim voqnost boæanskog roewa trebalo bi da nasodvede ka negirawu jednosuπtnosti izmeu Oca i Sina, jer navodnoposreduje izmeu wih voqa52. Jednosuπtnost ova dva boæanska licai voqnost boæanskog roewa nalaze se u Bogu u uravnoteæenoj,neraskidivoj i funkcionalnoj meusobnoj vezi. Da bi bilo jasno irazumqivo ovo mesto i da ne podlegne pogreπnom tumaËewu, Ata-nasije Veliki, koga u ovome verno sledi Grigorije Niski, koristiprimer odnosa svetlosti sa zracima. Kao πto zrak, piπe, ne dugujesvoje postojawe prethodnoj voqi svetlosti, nego potiËe od svet-losti kao wen prirodni porod, „æeqen“ na neki naËin od we, takoi Otac voli i æeli Sina „ne u voqnom promiπqawu, nego po pri-rodi i u istini“, kao πto upravo Sin voli i æeli Oca53. Tako ovajedna voqa izmeu Oca i Sina ne samo da ne Ëini determiniπuÊiuzrok Ëiwenice boæanskog roewa, nego potvruje u posledwojanalizi da Bog kao nedostiæan (0peerbatik\V) i nestvoren pre-vazilazi u tajni boæanskog raawa dijalektiku izmeu nuænosti islobode, koja karakteriπe analogno prirodu i voqu stvorenihbiÊa. Drugim reËima sloboda nestvorenog i nepostiænog Boga priraawu Sina, kao uostalom i pri ishoewu Svetoga Duha, je onto-loπka i ne poistoveÊuje se sa slobodom stvorenih biÊa koja je samomoralna, u stvari sloboda izbora. Zato i po ocima 4. veka, kao πtosmo videli, Otac i „po prirodi“ raa Sina i toga koga raa poprirodi qubi i æeli. I upravo ovo Ëini, izraæava i potvrujewegovu ontoloπku slobodu: wegova trojiËna zajednica.

G) ZAKQU»AK

Sa ovim πto smo rekli pokuπali smo da dotaknemo jedan odnajvaænijih trijadoloπkih problema 4. veka, od Ëijeg reπewa je

RA–AWE SINA I SLOBODA OCA PO OTA»KOM PREDAWU 4. VEKA 33

52 Vidi kao gore, PG 45, 773 D - 776 A: „Jer niti ova neposredna povezanost(podrazumeva se izmeu Oca i Sina) odbacuje voqu Oca, kao da po nuædi prirodenevoqno ima Sina; niti voqa razdvaja Oca od Sina, kao neko rastojawe izmeu wihumetnuto. Tako da niti odbacujemo iz naπih dogmata voqu onoga koji raa premaSinu, kao da je ugroæeno jedinstvo povezanosti Sina prema Ocu, niti pak nerazdvo-jnu povezanost razdvajamo, kada se posmatra voqa prilikom raawa. Jer to je svoj-stveno naπoj sporoj i teπkopokretnoj prirodi, to da Ëesto nije prisutno istovre-meno u nama i posedovawe neke stvari i æeqa toga; nego sada æelimo da imamo ne-πto od onoga πto nemamo, a zatim pak biva da stiËemo od onoga πto nismo æeleli.©to se pak tiËe jednostavne i svemoÊne prirode, opaæa se sve zajedno i u isto vreme,i to da hoÊe dobro, i to da ima ono πto æeli.“

53 Vidi kao gore, PG 26, 464 BC. Vidi i Grigorije Niski, kao gore, PG 45, 776BC.

34 SVETI KNEZ LAZAR

zavisilo u velikoj meri ne samo osigurawe Nikejske dogme od napa-da Arijanaca, nego i daqi hod razvijawa celokupne Trijadoloπkedogme.

Kao πto smo videli, sa svojim odgovorom na lukavu dilemuArijanaca („Voqno je rodio Otac Sina ili ne voqno“) oci su osi-gurali koliko jednosuπtnost izmeu Oca i Sina, naglaπavajuÊi daroewe Sina ne zavisi od voqe Oca, toliko takoe i slobodu Oca,naglaπavajuÊi voqnost boæanskog roewa. Tako su ukinuli kore-nito metafiziËke pretpostavke, na kojima se osnivala arijanskadilema. Ono πto biva „po prirodi“ u Bogu ne znaËi za oce da bivapo nuædi te prema tome raawe Sina, iako „po prirodi“, nije bezvoqe Oca. Sloboda Oca pri roewu Sina ne zavisi od wegove voqe,nego je povezanost wegove nestvorene i nepostiæne prirode, wego-ve „nedostiæne i neizrecive prirode“ po izrazu sv. Epifanija54,zato je sloboda ontoloπka.

Sa ovim odgovorom koji su dali oci 4. veka u suπtini su osi-gurali veËne egzistencijalne (0parktik—V) odnose Sina i SvetogaDuha nezavisno od voqe Oca, a da se ne povreuje niti sloboda Oca,koji kao izvor i uzrok boæanstva raa Sina i ishodi Duha, nitisloboda Sina koji se raa i Duha koji ishodi. A ovo jer lica SveteTrojice kao nestvorena i nepostiæna nemaju samo moralnu nego iontoloπku slobodu, i stoga u svojim veËnim egzistencijalnim veza-ma prevazilaze dijalektiku nuænosti i slobode, koja karakteriπeanalogno prirodu i voqu stvorenih biÊa.

Ove upravo osnovne postavke pravoslavne Trijadologije nala-ze se sinoptiËki izraæene u lakonskom odgovoru koji je dao, kaoπto smo videli, na odnosnu dilemu Arijanaca sveti Epifanije:„Niti voqno dakle rodi, niti ne voqno, nego nepostiænoπÊu pri-rode; jer prevazilazi boæanska priroda voqu, i ne potËiwava sevremenu, niti je prinudom upravqana“.

Prevod iz kwige: Gewrg7ou D. Martz†lou, ’Orq\doxo d\gma ka7qeologik\V problhmatism\V. Melet¥mata dogmatik¸V qeolog7aV. Qes-salon7kh, 1993.

Prevod sa grËkog: Protosinel Simeon

54 Vidi kao gore, PG 43, 108 C.

SVETI SAVA SVOMEOTA»ASTVU*

Pre 826 godina na srpskom vladarskom dvoru roeno je dete(1174), kome su roditeqi, otac Stefan Nemawa, veliki æupan(1166‡1196) i majka Ana dali ime Rastko. Za to dete æivotopisacDomentijan kazuje da ga „Hristos izabra joπ iz utrobe matere... iuzdiæe na prosveÊewe otaËastva“ (Domentijan, 124). Na dvoru svo-jih roditeqa Rastko se napajao prvim znawima o pravoslavnoj veri,o prostranstvima Srbije i wenom meudræavnom poloæaju na raz-mei gde se suËeqavaju istoËno i zapadno hriπÊanstvo. Iz istori-je Srbije mogao je da sazna, izmeu ostalog, i to da je wegov otac bioprinuen da sazove sabor protiv jeretika zbog stalnog nastojawaRima da svoje jurisdikcione granice pomera πto dubqe premapravoslavnom Istoku.

Pored pomenutih saznawa koja su opredelila ceo æivotni putmladoga Rastka, stekao je on, joπ kao maloletan, i jedno vaænodræavniËko iskustvo. Prema kazivawu æivotopisca Teodosija,„kad odraste do petnaeste godine, roditeqi mu odeliπe jednu stra-nu svoje dræave, kuda je odlazio od oca radi zabave s velmoæama iradi veseqa s blagorodnim mladiÊima“. (Teodosije, 5; prev. M.BaπiÊ, 82). Rastko je, dakle, dobio u posed Zahumqe ‡ Humsku ze-mqu, kako se navodi u Nemawinoj poveqi, izdatoj SpliÊanima. ToznaËi da je imao sve preduslove da æivi bogato i udobno. Meutim,Rastko je teæio duhovnom æivotu i, po reËima Teodosija, „zavoleoje sirotiwu kao retko ko drugi“ (Teodosije, 5-6).

Pre nego πto je postao punoletan, kao sedamnaestogodiπwak,Rastko je napustio dvorsku udobnost i otiπao u Svetu Goru, gde se

* Beseda uoËi Savindana 2000. godine, u Domu kulture u Smederevu, a u sklopuviπednevnog programa: „Jedanaeste smederevske svetosavske sveËanosti 2000“. Or-ganizatori: SO Smederevo, ustanove u kulturi, osnovne i sredwe πkole, Crkvenaopπtina Smederevo i mesne zajednice. DomaÊin: Osnovna πkola „Ilija Milosavqe-viÊ Kolarac“ u Kolarima ‡ dobitnik Svetosavske poveqe 2000. godine.

Preπtampano iz Kwiæevnih novina, br. 1007/1008, Beograd, 1. ¶¶¶ i 15. ¶¶¶2000, str. 1. i 12.

ISTORIJA I UMETNOST

zamonaπio i dobio ime Sava. U monaπkom podvigu uzor mu je bio,uglavnom, sveti Sava OsveÊeni, palestinski pustiwak na prelazu Vu VI vek, koji je takoe kao sedamnaestogodiπwak postao monah, po-tom jeromonah, a kasnije arhimandrit i zakonopoloæiteq svihpalestinskih lavri i isposnika. Tako je i srpski sveti Sava kas-nije postao od jeromonaha arhimandrit, zakonopoloæiteq i „prvi“iguman, odnosno iguman nad svim igumanima srpskih manastira, aliiznad toga i prvi arhiepiskop Srpske autokefalne crkve.

Sva ta svoja dostojanstva, utemeqena na jakoj pravoslavnoj ve-ri i velikom znawu, stavio je sveti Sava u sluæbu svome otaËastvu‡ zemqi Srbiji. Na Svetu Goru je poneo u duπi Srbiju i srpskinarod, da ih molitvama podræi u svakom poboænom nastojawu. Za-to, prema reËima Domentijana, „vazda spremaπe sve ka prenebesnomæivotu, znajuÊi voqu qubiteqa svoga Hrista i æeleÊi da u Carst-vo nebesno smesti sve...“ (Domentijan, 298). Smisao sopstvenogæivqewa podredio je sluæewu i spasewu „svojih“, tj. Srba, radi Ëe-ga, opet po reËima Domentijana, „ne prestade uËeÊi svoje otaËastvosvagda ‡ dan i noÊ“ (Domentijan, 188). A kada je prevodio grËkezakonske tekstove, naziv Romej Sava nije zamewivao imenicomSrbin, veÊ prisvojnom zamenicom svoj, πto znaËi da je svoj jaËe odbilo koje druge odrednice za ispoqavawe svesti pojedinaca o pri-padawu odreenom narodu, odreenom otaËastvu.

To svoje otaËastvo sveti Sava uporeuje sa dobro ograenimvinogradom koji hoÊe da zaπtiti od neprijateqa tako πto stalno iu raznim vidovima radi na uËvrπÊewu srpskog crkvenodræavnogidentiteta. Radi toga u pismu upuÊenom svome ocu Nemawi (odnos-no od 1196. godine monahu Simeonu), kad ga poziva da doe k wemu dabi zajedno obitavali u Svetoj Gori, za Srbiju slikovito, takoeprema pisawu Domentijana, kaæe: „Da vinograd Hristov, predatnam od Gospoda, ogradimo Ëistom ogradom, Ëistom, dobrom i nepo-roËnom verom, da nijedan od zlih zverova ne okusi wegova ploda,nego rasplodivπi ga u sto trudova, prinesemo u onaj presvetliveliki dan Hristu koji je za nas ærtvovan“ (Domentijan, 147).

Iz Ëvrstih crkvenodræavnih temeqa koje su postavili otac isin ‡ Simeon i Sava, razvila se jaka nemawiÊka Srbija koju su, ponuædi, i neprijateqi morali da uvaæavaju. Tri osnovna konstitu-tivna elementa su je, kao dræavu, Ëinila postojanom i moÊnom: 1.svest i oseÊaj svakog Srbina o tome da pripada svome narodu kaosamosvojnom, samobitnom i samodræavnom, odnosno razliËitom inezavisnom od Vizantinaca, Latina, Bugara, Maara i drugih naro-da; 2. jezik koji se po narodu zove ‡ srpski jezik, i 3. pravoslavnavera, odnosno Srpska pravoslavna crkva.

Kada bi sveti Sava danas pohodio Srbiju teπko da bi je pre-poznao. Ona odavno ne podseÊa na dobro obraeni i savesno ogra-eni vinograd. Razgraena je samim Ustavom, koji je Srbe sveo na

36 SVETI KNEZ LAZAR

graane, a pravoslavnu veru izjednaËio sa verskim zajednicama, me-u kojima su i svakojake sekte, Ëiji je zadatak rastakawe Srpstva ipravoslavne vere. Samo je srpski jezik ostao kao zvaniËni jezik udræavi zato πto ne postoji i ne moæe da se kaæe ‡ graanski jezik.Srbi su svedeni na graane kako se ne bi povredila oseÊawanacionalnih mawina u zemqi, koje to obilato koriste te od mawi-ne prerastaju u naciju i dræavu, kakav je sluËaj na teritoriji tuæ-nog srpskog Kosova i Metohije. A pravoslavna vera je pravno, odno-sno Ustavom izjednaËena sa malim verskim zajednicama kako se nebi, toboæe, povredila wihova oseÊawa i prava.

Sve to izbilo je ugaone temeqce zdrave dræave Srbije u kojojje onemoguÊeno da Srbi budu domaÊini. U tako raslabqenu Srbijuprovalili su svakojaki, i sa svih strana, verski i politiËki wenineprijateqi, kojima sveti Sava, takav kakav je bio, mora da smeta.Otuda i one, donedavno, sramne pojave da se ikona svetoga Save iz-nosi iz πkola i sklawa po tavanima, podrumima, ili uniπtava; dase zvaniËno zabrawuju proslave po πkolama na Savindan; da se izπkolskih uxbenika briπe ime sveti Sava i zamewuje iskquËivoimenom Rastko NemawiÊ. Deca su time liπena ne samo one svo-jevrsne radosti koja se doæivqava kad se slavi sveti Sava, nego iistine, i neophodnog znawa.

Ako bi se pisala istorija odnosa Srba prema svetom Savi, vi-delo bi se da nas je nepoπtovawe wegove nauke i lika bacalo nabespuÊa, stradawa, bespokoj, siromaπtvo, a poπtovawe ‡ raalo unama postojanost, mudrost, trpeqivost, mir, procvat.

Evo nekoliko samo primera iz æivota i dela svetoga Save,koji govore o wegovoj naglaπenoj srpskoj pravoslavnoj svesti i oraznovrsnim vidovima sluæewa Rodu i OtaËastvu:

‡ Radi Srba je na Svetoj Gori podigao 1198. godine, sa svojimocem monahom Simeonom, manastir Hilandar. U autonomnom srp-skom Hilandaru kao carskoj lavri treba prepoznati najavu osni-vawa samostalne Srpske crkve. Koliki je bio trud svetoga Save utome da Hilandar stekne autonomiju Ëak veÊu od autonomije bilokoje druge svetogorske carske lavre, a wih je dvadeset, vidi se i potome πto je izdejstvovao da novoizabrani hilandarski igumani neidu caru, u Carigrad, na potvrewe, πto je bila obaveza igumanasvih ostalih manastira. Sam kazuje u 13. glavi Hilandarskog tipi-ka kako je to izdejstvovao: „Drugi se pak (igumani) znamenuju od ca-ra. A ja smerni razumeh πtetu manastirsku u zlatu i u kowima i utrudu πto nastaje od putovawa (u Carigrad), te umolih one blago-verne careve da ne idu igumani k wima radi naznamenawa, negu uzehod wih æezlo, da je u manastiru mesto carskog naznamenawa“.

Istorija Hilandara i istorija Srba uzajamno se proæimajutako, da je jedna bez druge nepotpuna. U vezi s tim setimo se Savinemolitve nad zapustelim Hilandarom, pre nego πto ga je vizantijski

SVETI SAVA SVOME OTA»ASTVU 37

car Aleksije Anel III (1195‡1203) dao „da Srbima bude na veËni pok-lon“: „...Budi mi pomoÊnik Vladiko Hriste Gospode sviju, da satvo-rim dom PreËiste Ti Matere, kao pribeæiπte svima koji Te qube,i deci otaËastva moga...“ (Domentijan, 165). Sava, u stvari, isto poreËima Domentijana: „Svojim velikim bogoqubqem i svojimpremnogim podvigom priopπti svoje otaËastvo Svetoj Gori...“ (Do-mentijan, 298), a iz we prenese u Srbiju „svaki uzor“ (Domentijan,205).

‡ Takoe radi Srba, Sava je u Solunu primio 1204. godinearhimandritsko dostojanstvo, poπto su Latini osvojili Carigrad,Solun i ugrozili mir na Svetoj Gori. Kao arhimandrit, nije biopotreban ni Hilandaru ni Svetoj Gori, veÊ Srbiji. A u dostojanst-vo arhimandrita proizvela su ga Ëetiri Grka arhijereja na Ëelu sasolunskim mitropolitom Kostadijem i to, kako prenosi Domenti-jan, „po svom grËkom zakonu da bude arhijerej“ (Domentijan, 192).

‡ I moπti svoga oca, svetog Simeona MirotoËivog preneo je,1206. godine, iz Hilandara u Studenicu radi Srba prevashodno, kodkojih treba da se proπiri poπtovawe prvog srpskog vladarasvetiteqa, a ujedno i dræavnost Srbije da ojaËa.

‡ Takoe radi Srba, osnovao je 1206. godine StudeniËku arhi-mandriju, sa namerom da iz Srbije potisne jurisdikciju grËkeOhridske arhiepiskopije, pripremajuÊi tako preduslove za osni-vawe samostalne Srpske crkve, a samim tim i za uËvrπÊewe samo-dræavnosti i meunarodnog poloæaja svoga otaËastva.

PomoÊu StudeniËkog tipika je obezbedio potpunu autonomi-ju manastira Studenice tako πto je iskquËio svaku vlast nad wimraπkog episkopa, ali i srpskog vladara. „Zapovedam, dakle, svimavama od Gospoda Boga Svedræiteqa ‡ kaæe u 12. glavi ‡ da ovaj sve-ti manastir bude slobodan od svih koji tu vladaju...“ A vladara ze-mqe zaduæuje da πtiti tu slobodu manastira tako πto „ima da bdinad ovim svetim mestom“, kako piπe u 13. glavi.

U tako obezbeenoj slobodi manastira prvi je prekinuoustaqenu praksu po kojoj su natpisi na freskama bili grËki, ipoËeo da uvodi ÊiriliËke natpise, ispoqavajuÊi i na taj naËin svo-ju svest o srpskoj samosvojnosti.

Prvi je, takoe, on u Studenici uveo svojevrsnu investiturukoja se sastojala u tome da svakom novoizabranom studeniËkom igu-manu arhimandritu igumansku palicu uruËuje, u samoj Studenici,liËno vladar Srbije.

Kao arhimandrit, Sava se episkopski ponaπao, putujuÊi poprostranoj suverenoj Srbiji koja je imala πirok izlaz na more, tepo woj, kako piπe Teodosije, „mnoge crkve, male i velike, sazdaSveti dok je bio arhimandrit u Studenici, ne samo kamene nego idrvene, da se na svakom mestu wegove dræave slavi Bog“ (Teodosije,97). U tom svojstvu arhimandrit Sava, opet po reËima Teodosija,

38 SVETI KNEZ LAZAR

„stvaraπe velika dela... jer iduÊi po svoj zemqi svojega otaËastvaapostolski propovedaπe Jevaneqe... propovedaπe krπtewe... je-resi razoravaπe, crkve podizaπe... i ukraπavaπe svoje otaËastvoobiËajem i zakonom hristoimenitih qudi... a oni koji u vlasti be-jahu dobivahu zapreÊewa zbog uvrede, i svi ubogi bejahu uteπa-vani...“ (Teodosije, 95‡96).

‡ Radi Srba, Srbije i wene veÊe samodræavnosti Sava je u pr-voj polovini XIII veka otiπao u Nikeju, gde je preko cara zatraæioda utiËe na patrijarha, po reËima Domentijana, „da mi osveti zaarhiepiskopa jednoga od moje braÊe koja je sa mnom, da ga ima zemqaotaËastva mi na osveÊewe svoje“ (Domentijan, 218). Molba je pri-hvaÊena. Za arhiepiskopa je posveÊen bio sam Sava i tako je osno-vana Srpska pravoslavna crkva. Taj izuzetno vaæan istorijski Ëinnije bio ostvarewe samo Savine æeqe, i wegovog brata StefanaPrvovenËanog koji je veÊ primio bio 1217. godine kraqevsku krunuod rimskog pape Honorija III (1216‡1227), nego, svakako, ostvareweodranije zaËete iste ideje i wihovog oca Stefana Nemawe, sobzirom da, prema vladajuÊoj tada crkvenopolitiËkoj ideologiji,pravoslavna dræava ima pravu punoÊu suverenosti onda kada u svo-jim granicama ima i samostalnu crkvu.

‡ Radi potpunog osamostaqewa Srbije Sava je, veÊ kao prviarhiepiskop novoosnovane Srpske crkve, poslao u Rim svoga epi-skopa Metodija sa pismom rimskom papi Honoriju III, kao „papivelike rimske dræave“, po reËima Domentijana, obaveπtavajuÊi otome da je i sam Bogom venËan neutajenom blagodaÊu arhijerejstva,i da mu poπaqe blagoslov prehvalnih apostola Petra i Pavla, Ëi-ji je grob u Rimu, „kako bi venËao brata svoga na kraqevstvo poprvom kraqevstvu otaËastva wihova, u kojem je i otac wihov poboæastvenom promislu roen ‡ u mestu zvanom Dioklitija (tj. uDukqi, odreenije ‡ u danaπwoj Podgorici), koja se odranije zovekraqevstvo“ (Domentijan, 245‡246). Drugim reËima, obaveπtava otome da Srbija sada ima svoju crkvu i svoga crkvenog poglavara, ato znaËi da ima sve preduslove da ubuduÊe ne traæi za svoje vladarekraqevsku krunu od rimskog pape. I zaista, od tada vladare Srbijekruniπu iskquËivo poglavari Srpske pravoslavne crkve. Tako jeSava na ÆiËkom saboru, s poËetka treÊe decenije XIII veka, prvi popravoslavnom obredu krunisao za prvog kraqa Srbije svoga brataStefana PrvovenËanog.

Ali, na tom ÆiËkom saboru Sava je joπ neπto veoma vaænouradio za Srbe i Srbiju. Izgovorio je Ëuvenu ÆiËku besedu opravoverju da bi potisnuo latinsko krivoverje koje se πirilo poSrbiji uglavnom pomoÊu iskvarenog Simvola vere. Teodosije u vezisa tim istiËe Savine reËi: „HoÊu, dakle, ispovedajuÊi veru svi, dase obavestim kako verujemo. Znam da se smatrate za vernike, i dasmo najpre svetim i prepodobnim ocem naπim Simeonom nasaeni

SVETI SAVA SVOME OTA»ASTVU 39

pravoverjem...“ (Teodosije, 147‡148). Zatim kaæe: „Naumih da vamgovorim besedu o jeresima...“ (Teodosije, 148). Poπto su prisutniËuli pravu nauku i savete, svi rekoπe: „Verujemo onako kako zapo-vedaπ i ispovedamo onako kako nas ti, Vladiko, nauËiπ“ (Teodo-sije, 151). Posle toga, Sava je triput naglas Ëitao Simvol vere,Ëlan po Ëlan, a za wim su ponavqali samodræac Stefan Prvoven-Ëani i sav prisutni narod. Triput se naglas Ëitalo kako bi se nau-Ëilo da se Simvol vere izgovara bez jeretiËkog latinskog dodatkaFilioque u 8. Ëlanu, zbog kojeg su rimokatolici i nazivani bogomi-lima.

Izvori kazuju da bogomili koje je Nemawa strogo kaæwavao iiz Srbije proterivao nisu bili oni stari bogomili ‡ poznati kaodualisti po tome πto uËe da je svet nastao od dva naËela, Boga iSatane, i da je vidqivi svet, kao tvorevina Satane, potËiwen zlu ‡veÊ Latini koji su kvarewem Simvola vere reËju Filioque uveli dua-lizam u dogmatsko uËewe o Svetoj Trojici, verujuÊi da Duh Svetiishodi ne samo od Oca nego i od Sina. Zbog toga su nazvani novimbogomilima. Ovu istinu mnogi istoriËari joπ uvek uporno skri-vaju u nameri da pravoslavne Srbe u Srbiji i Bosni sredwega vekaopterete masovnim bogomilstvom. Neoprostivo im je to πto takvuneistinu proturaju i preko πkolskih uxbenika, zavodeÊi nastavni-ke i ake.

‡ Kada je Sava postao arhiepiskop, iz Ohrida mu je, od arhi-episkopa Dimitrija Homatijana, stiglo pismo puno prekora, u ko-jem mu, pored ostalog, kaæe da ga je „porobila qubav prema otaxbi-ni“. (Celo Homatijanovo pismo Savi, na grËkom i srpskom jeziku,v. Miodrag M. PetroviÊ, StudeniËki tipik i samostalnost Srp-ske crkve, Beograd 1986, str. 136‡143; 158‡162). UËinio je to Homa-tijan u oËaju, i to onda kada je konaËno shvatio da je Sava sa osni-vawem Srpske crkve sasvim potisnuo iz Srbije dotadaπwu ohrid-sku crkvenu jurisdikciju, osnovao nova episkopska sediπta i zaepiskope umesto Grka postavio Srbe.

‡ Radi veÊeg ugleda svoga pravoslavnog otaËastva Sava je pu-tovao u strane dræave, ne samo u Vizantiju, Ugarsku, Bugarsku, negoje preko Svete Zemqe stigao Ëak na Sinaj, gde je u manastiru SveteEkaterine proveo ceo Vaskrπwi post i svake subote sluæio svetuliturgiju na vrhu Horiva, u hramu posveÊenom proroku Mojsiju, namestu gde je ovaj razgovarao sa Bogom i gde je primio Deset Boæi-jih zapovesti.

‡ ©ta je najviπe moglo da utiËe na svetoga Savu da Srbijuuzdigne na stepen pravoslavne kraqevine? Svakako to πto je raz-drobqenost Vizantijskog carstva, usled upada Latina u Carigrad1204. godine, omoguÊila veÊi uticaj Rima na balkanske pravoslavnenarode. Bugari su odmah prihvatili uniju. Primas Bugarske crkveje veÊ u novembru 1204. godine krunisao, sa blagoslovom pape Ino-

40 SVETI KNEZ LAZAR

Êentija III (1198‡1216), Kalojana za kraqa. Institucija kraqevstvaje tada postala posebno vaæna. A na osnovu vladarske titule odre-uje se rang meu vladarima, pa sledstveno tome, i pravnopolitiË-ki poloæaj dræave se rangira. Savi je moralo da zasmeta to πto jeBugarska tada, kao kraqevina, imala viπi dræavni rang od Srbije.Sem toga, po wegovim strogo pravoslavnim shvatawima, nepri-hvatqivo bi bilo da srpsko kraqevstvo zavisi od pape ili da sepomiπqa na uniju sa rimokatolicima.

Radi toga, uglavnom, Sava uopπte svoga oca Stefana Nemawune naziva velikim æupanom. On u svesti ima ono πto je i papinapisao, a to je, da je wegov otac roen u Dukqi „koja se odranijezove veliko kraqevstvo“. O svome ocu piπe kao o „gospodinunaπem i samodrπcu koji je carevao svom srpskom zemqom, dodajuÊi:„Bog postavi ovoga samodræavnoga gospodina da caruje ovom srp-skom zemqom“ (Æivot svetog Simeona Nemawe, izd. V ∆oroviÊ,Spisi sv. Save, Beograd ‡ Sr. Karlovci 1928, 151). Zatim se pita:„Kako Êemo ovoga nazvati? Vladarem li, a uz to i uËiteqem“ (isto,152), da bi malo daqe rekao kako je Ne