ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA · PDF fileim lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo

Jeromonah Antonije Svetogorac

ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

Predgovor

Pohvala Svetogorskom monaštvu monaha Partenija

• Duhovnik otac Grigorije ‐ Grk

• Duhovnik otac Grigorije ‐ Bugarin (umro 1839)

• Duhovnik otac Arsenije ‐ Rus (umro 1846)

• Duhovnik otac Venedikt ‐ Gruzin (umro 1862)

• Starac Visarion ‐ Gruzin (umro 1892)

• Duhovnik otac Leontije ‐ Rus (umro 1876)

• Skriveni starac ‐ Bugarin (umro 1868)

• Duhovnik otac Antipa ‐ Moldavljanin (umro 1882)

• Starac Georgije ‐ Grk (umro 1873)

• Starac Atanasije ‐ Moldavljanin (umro 1873)

• Nepoznati pustinjak ‐ Grk (umro 1855)

• Starac German — Bugarin (umro 1875)

• Starac Joasaf ‐ Grk (umro 1872)

• Duhovnik otac Dositej ‐ Moldavljanin

• Starac Gedeon ‐ Grk (umro 1869)

• Starac Nikodim ‐ Grk (umro 1867)

• Iskušenik Jakov Bugari i tajanstveni starac

• Starac Pajsije ‐ Grk (umro 1869)

• Starac Gedeon ‐ Grk (umro 1869)

• Dugobradi starac ‐ Grk (umro 1835)

• Starac Hadži‐Georgije ‐ Grk (umro 1886)

• Starac Pahomije ‐ Srbin (umro 1870)

• Starac Dionisije ‐ Grk (umro 1880)

• Starac Ilarion ‐ Grk (umro 1880)

• Starac Varnava ‐ Kuco‐Vlah (umro 1905)

• Starac Neofit ‐ Grk (umro 1886)

• Starac Hariton ‐ Grk (umro 1878)

• Starac Danilo ‐ Grk (umro 1889)

• Starac Ignjatije ‐ Grk (umro 1903)

• Starac Zosima ‐ Grk

• Starac Jovan ‐ Rus (umro 1892)

• Starac Danilo ‐ Grk (umro 1789)

• Starac Avramije ‐ Grk

• Starac Gavrilo ‐ Grk

• Starac Teodosije ‐ Bugarin

• Starac Amvrosije ‐ Grk (umro 1871)

• Starac Visarion ‐ Kuco—Vlah (umro 1884)

• Starac Joakim ‐ Grk (umro 1889)

• Starac Jeftimije ‐ Grk (umro 1866)

• Starac Teofil »Agia Psihi« ‐ Grk (umro 1870)

• Starac Avakum ‐ Grk (umro 1875)

• Starac Pajsije ‐ Grk (umro 1876)

• Starac Gerasim ‐ Grk (umro 1880)

• Duhovnik Neofit ‐ Grk (umro 1872)

• Starac Antim Bugarin (umro 1867)

• Iguman Sava ‐ Grk (umro 1821)

• Iguman Gerasim ‐ Bugarin (umro 1875

• Duhovnik Makarije ‐ Grk (umro 1859)

• Starac Makarije ‐ Grk (umro 1845)

• Starac Timotej ‐ Rus (umro 1848)

• Starac Vasilije‐Bugarin

• Starac Jovan ‐ Rus (umro 1843)

• Duhovnik Evstratije ‐ Grk

• Prilog

ŽIVOT I PODVIZI STARCA JEROSHIMONAHA ILARIONA GRUZINA

• Predgovor

• Mladost

• Carska služba i sveštenstvo

• Kraj Imeritinskog carstva i bekstvo cara Solomona

• Boravak u Turskoj i smrt cara

• Dolazak oca Jeseja u Rusiju i boravak u Moskvi

• Stupanje u Dionisijat

• Ispovedništvo

• Služenje sužnjima

• Povratak na Svetu Goru i život u pustinji

• Zatvorenik

• Život u Ivironu i prijem učenika

• Život u Ivironu i Dionisijatu

• Događaji za vreme sevastopoljskog rata

• Iskušenje u Dionisijatu

• Prelazak u Rusik i život u njemu

• Šta je ocu Ilarionu pričao njegov učenik Sava

• Smrt starca Ilariona

• Prilog

Ova knjiga izašla je iz štampe 1993. godine u izdanju manastira HILANDARA, po blagoslovu igumana arhimandrita Mojsija. Knjigu su preveli HILANDARSKI MONASI.

ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama, uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora:

1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine.

Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine.

2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine.

3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa

manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su ostali u rukopisima.

Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske:

Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome!

Jeromonah Antonije

JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA

POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA

Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske.

Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili.

O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica

Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni!

U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom.

Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!

Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici.

Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29).

Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća.

Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on

pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca.

Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život.

Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san.

Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su:

ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio:

ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali:

ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ

On je odgovorio:

ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ

I još su ga pitali:

ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?ʺ

ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ

Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju.

Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali.

1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja.

Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.


DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE ‐ GRK

Duhovnik otac Grigorije je živeo u keliji svetog cara Konstantina i carice Jelene blizu manastira Pantokratora. Rodom Grk iz Kapadokije, veliki isposnik: dva puta nedeljno je uzimao hranu, a u postove samo jednom. Još u mladosti je ostavio svet, roditelje, imanje, i sa osamnaest godina je došao na Svetu Goru gde je četrdeset godina živeo kod starca u poslušanju, i u svemu se na njega ugledao. Starac ga je postrigao u monaha i blagoslovio da primi sveštenstvo i duhovništvo. Posle četrdeset godina, 1840, starac je otišao Gospodu i ostavio ga kao naslednika duhovnog bogatstva, i koliko je bilo telesnog, preporučivši mu dvojicu učenika. Grigorije je, sahranivši svog starca, posle izvesnog vremena pozvao učenike i rekao im: ‐ ʺČeda moja, ne mogu da vam budem starac i nastavnik; iako sam četrdeset godina bio u poslušanju i učio se monaštvu, ipak još uvek treba mnogo da učim, i ne mogu da živim po svojoj volji. Odoh u Rusik, u opštežiće, i tamo ću da se poučim savršenom monaštvu, smirenju i trpljenju. A vi, ako hoćete ostanite u ovoj keliji, ili idite u neki manastir!ʺ

Teško je bilo učenicima kad su čuli ovakve reči svog starca i mnogo su ga molili da ostane, kao i sva bratija Pantokratorskog manastira, i ostali oci koji su u blizini živeli; ali im je on

odgovorio: ‐ ʺOci i braćo! Ne mogu da vam budem pastir niti duhovnik: i meni samome je još potrebno da mnogo učim. Idem da se oprobam u opštežiću i da se učim savršenom monaštvu. Često sam od svog starca slušao da pustinja samo uspavljuje strasti, a da ih opštežiće umrtvljuje i iskorenjuje; a ja ih se plašim, iako sam četrdeset godina proživeo u pustinji sa starcem. Ali evo, starac je umro i ja sam u strahu da se strasti u meni ne probude, i ne pogube me; radi toga ne mogu da ostanem s vama nego idem da umrtvljujem svoje strasti!ʺ

I tako je prešao u Rusik skoro u isto vreme kad i mi (piše monah Partenije), 1840. godine. Mene je Gospod udostojio da poživim s njim, i uvek smo zajedno išli na poslušanje. Premda je bio duhovnik, na svako poslušanje je išao pre svih, i pred svima se smirivao i svima pokoravao.

Imao je toliku čistoću srca i dar prozorljivosti da je video i tajne pomisli. Ovo sam ja grešni na sebi iskusio. Jednog dana smo brali masline, sva bratija, pa i on sa nama; mene su mučile nekakve pomisli, a on mi je prišao, udario me rukom po ramenu i rekao na grčkom: ʺOče, zašto primaš takve pomisli? To je od đavola, goni to dalje od sebe!ʺ Čuvši ovo, prepao sam se, poklonio mu se do zemlje, i prosio njegove svete molitve. Posle se tako usladilo srce moje, da nikako nisam mogao da zadržim suze. I blagodario sam Gospoda Boga moga Isusa Hrista i Božiju Mater što sam se udostojio da živim u jednoj obitelji i idem na poslušanje sa tako velikim starcima.

U to vreme, u Rusiku je živeo shimonah otac Martinijan, Grk, u savršenom poslušanju i otsecanju svoje volje, tako da je postao nezlobiv kao dete. Imao je toliku ljubav za sve, da je dušu svoju za sve polagao, i na sebe primao slabosti svih. I takvu je imao od Boga blagodat i čistoću srca, da je video najtajnije unutrašnje misli. Ruski nije znao, ali je nas Ruse često izobličavao i davao nam dušespasiteljne pouke. Ponekad je ruski govorio tako da ni Rus to ne bi umeo da kaže, a posle od svega toga nije ništa znao, čemu smo se mi mnogo čudili.

Ali je ocu Grigoriju u opštežiću bilo teško, ponajviše radi posta, jer ga je iguman stalno blagosiljao da ide na trpezu radi poslušanja i da bi, svojim prisustvom koristio bratiji; i postavio ga je za duhovnika celog bratstva. Sve u svemu on je tamo proživeo dve godine. Pantokratorska bratija mu je neprestano dolazila i molila ga sa suzama da im se vrati, jer nikako ne mogu da nađu sebi drugoga duhovnika; molili su i starce da ga nagovore ne bi li im se vratio, pa su svi stali da ga savetuju da se vrati u svoju keliju; i iguman ga je tako savetovao, pa je on na kraju otišao, ispunivši time velikom radošću manastir Pantokrator i svu karejsku bratiju.


DUHOVNIK OTAC GRIGORIJE ‐ BUGARIN (umro 1839)

Otac Grigorije je bio rodom iz Bugarske, u mladosti je ostavio svet i za Hristom pošao u svojoj petnaestoj godini. Pošto je došao na Svetu Goru, više od šezdeset godina nije otuda izlazio. Pedeset godina je bio duhovnik, i govore da je imao toliku blagodat da za grehove nije ni pitao, nego ih je sam objašnjavao, i svakog dovodio do suznog pokajanja. Za svakoga je znao kakav duhovni lek da mu da i ko šta može da izdrži. Dolazili su patrijarsi i arhijereji da od njega traže pouku, a on im je razrešavao nedoumice po pitanju crkvenih kanona.

Bio je popustljiv prema velikim grešnicima i sve je navodio na pokajanje. Dolazili su njemu grešnici iz raznih zemalja i od njega dobijali olakšanje. Znao je razne jezike. Govore da je predvideo svoj kraj.

Tri godine posle njegove smrti otkopali su kosti po svetogorskom običaju ‐ i pokazale su se žute kao vosak.

Otac Grigorije je živeo na Kapsali i bio je duhovnik velikog ruskog starca Arsenija.


DUHOVNIK OTAC ARSENIJE ‐ RUS (umro 1846)

Odgajila ga je velika Rusija, uz veliku i slavnu reku Volgu; bio je iz Nižnjegorodske gubernije iz grada Balahni. Rodio se od pravovernih roditelja, i na svetom krštenju bio nazvan Aleksije. U detinjstvu je naučio da čita i piše. Mladost je provodio u svetskim zanimanjima, ali Gospod, videći u njemu buduću blagodat i stanište Svetog Duha nije dao da ogrezne u svetskim strastima nego mu je uskoro otkrio riznicu Jevanđelja i spisa Otaca, iz kojih je on ubrzo uvideo i spoznao laž i sujetu ovog sveta i beskorisnost brige o njemu. U svojoj dvadesetoj godini Aleksije je ostavio kuću i roditelje i pošao da stranstvuje Boga radi po ruskim manastirima. Došavši u Moskovsku guberniju u Pesnošski opštežiteljni skit, počeo je tamo monaški život, pridružio se bratiji i bio na poslušanju tri godine. Onda

ga je obuzela želja da ode u inostranstvo, u moldavske manastire, koji su tada bili čuveni po velikim starcima i podvižnicima. Kada je otkrio svoju želju duhovnom ocu, duhovnik ga je blagoslovio. Mada ga je iguman mnogo odvraćao, on je ipak krenuo na put. Došavši u Kijev i poklonivši se moštima kijevskih čudotvoraca, našao je sebi saputnika po imenu Nikita iz Tulske gubernije, koji mu je sve do smrti, više od četrdeset godina, u svim brigama, radovima i podvizima bio saučesnik. Uzevši blagoslov od kijevskih čudotvoraca i pomolivši im se, uputili su se dalje.

Došavši u Moldaviju i obišavši sve moldavske manastire i skitove, našli su sebi duhovnog oca i pastira u Balaševskom skitu, četiri sata hoda od grada Butašani, i preporučili su mu na staranje zajedno svoje duše i tela. Posle nekog vremena duhovni otac ih je obojicu postrigao i Aleksiju dao ime Avelj, a saputniku njegovom Nikandar. Videći njihove velike podvige i smirenje, uskoro je Avelju ponudio da kao dostojan i vičan Pismu primi hirotoniju. Ovome se to pokazalo preteško i sa suzama je molio svog pastira da ga ne opterećuje takvim bremenom koje premašuje njegove snage, nego da ga ostavi da kao prost monah radi Gospodu. Ali mu je starac rekao da savršeni poslušnik ne bi trebalo sam da rasuđuje, nego je dužan da čini ono što mu je zapoveđeno, da ne poučava svog starca, nego da mu bude poslušan čak i ako je smrt u pitanju. Avelj mu se poklonio do zemlje i rekao: ‐ ʺOprosti mi, oče sveti! Sagreših pred tobom; uradi kako misliš da treba!ʺ I uskoro je bio rukopoložen za jeromonaha, a po volji sve bratije skita, bio je određen i za duhovnika. Ali ni sada, kao jeromonah, ništa nije izmenio u svom poslušanju i smirenju: u svemu se povinovao svom starcu, mada ovaj beše sasvim prost, i nikada ništa nije počinjao bez njegovog blagoslova. Živeli su tako njih dvojica, otac Avelj i otac Nikandar, u savršenom poslušanju i odsecanju svoje volje, punih osamnaest godina. Isprativši svog nastavnika i pastira u večno blaženstvo, ostali su siročad, bez zastupnika pred Gospodom Bogom; pa pošto nisu hteli da žive po svojoj volji, rešili su da žive kao braća, u poslušanju jedan drugome, i da se ne odvajaju do smrti. To su i ispunili. Mada je otac Nikandar želeo da mu otac Avelj bude pastir, jer je ovaj bio jeromonah i duhovnik, otac Avelj nikako nije hteo da pristane da bude starac. Živeli su tako neko vreme, i obojica su imala otkrovenje od Boga, gde im je rečeno da idu na Svetu Goru i da tamo provedu ostatak života. Oni su jedan drugom objavili otkrovenje i počeli pripreme za put. Čuvši za to, skitski i ostali oci su počeli da ih odvraćaju govoreći da u ova nemirna vremena ne može da se ide ne samo na Svetu Goru, nego ni u Tursku, da su i oni koji su tamo živeli svi otišli, da je Sveta Gora puna Turaka i razbojnika i da su svi manastiri zauzeti i zatvoreni, da su po kelijama razbojnici, a da po celoj Turskoj hrišćani ne mogu ni da prođu: svuda se hrišćanska krv na veliko lije. Otac Avelj im je odgovorio: ‐ ʺOci i braćo, zaista je tako kako kažete ‐ to i mi znamo ‐ ali neka bude kako je Bogu ugodno!ʺ I zaista je bilo tako kako su govorili oci; nedavno (1821) u Carigradu su ubili patrijarha Grigorija i tamo su bili veliki neredi. Ali je otac Avelj osećao da je sveta volja Božija da ode na Aton, pa nije slušao ljudske savete, nego je tvrdo verovao da Gospod neće dozvoliti iskušenja veća od njegovih snaga. Otac Nikandar se kolebao kao čovek, ali ga je starac ubeđivao da je bolje poslušati Boga nego

ljude. I rešili su da krenu na put. Sve što su imali podelili su bratiji, a sebi su ostavili novac za put i knjige.

Pošli su u Galac i tamo seli na brod za Carigrad. Došavši tamo videli su plač i nevolje ‐ grčka krv se lije potocima. Grci su im govorili: ‐ ʺZašto ste nam, oci, sada došli? Da li hoćete da sa nama podelite gorke trenutke? Kod vas u Moldaviji ni jaganjce ne kolju tako kako ovde nas kolju, svakodnevno po 100 i po 200, i to na trgu pred svima, a po ulicama i ne zna se koliko. Vraćajte se natrag u Moldaviju, a na Svetu Goru ići ne možete čak i da hoćete: jer brodova nema, a po suvom su svuda razbojnici. I gora Atonska je puna razbojnika. U manastirima s monasima žive Turci!ʺ Ali su naši oci verovali i čvrsto se nadali da će biti na Svetoj Gori.

V to je vreme u Carigradu hleb bio veoma skup a oni su pare potrošili, nešto za brod, nešto za hranu, pa već ništa nije ostalo, a knjige niko nije kupovao. Oni su redom išli i prosili milostinju pa su se sami hranili, i čak hranili i siromašne Grke. Tako su prezimili u Carigradu. Koliko su tamo pretrpeli nevolja to zna samo onaj koji ih je poslao. Dočekavši proleće ostavili su svoje knjige kod jednog Grka, a sami pošli suvim na Svetu Goru. Koliko su na tom putu pretrpeli napasti briga i udaraca ‐ jedino je Bog svedok. On je video njihove patnje i iskušavao ih kao zlato u plamenu, da bude svetlije. Skoro svaki čas napadali su ih razbojnici. Ali nisu imali šta da opljačkaju: novca nije bilo, a odelo sve u zakrpama. Neki ih samo premlate, drugi uzmu i poslednju koricu hleba, a neki ih izmuče pa posle puste. Na takvom su putu proveli više od mesec dana i najzad došli do Svete Gore. I šta su videli? Staništa monaška zapustela, bašte podivljale i obrasle šumom. Manastiri stoje zatvoreni, a vojska Carice Nebeske se razbežala na sve strane: jedni se kriju po neprohodnim šumama, gorama i jazbinama, drugi se zatvorili unutar manastira, i malo ko se mogao videti. Naši oci su pošli do same Zaštitnice Gore Atonske, u Iverski manastir, čudotvornoj ikoni Carice Nebeske, Vratarki atonskoj. I kada su došli do kapije manastira primili su ih iverski oci i uveli u crkvu da se poklone Carici Nebeskoj. Ušavši i videvši je, veoma su se obradovali, pali ničice pred njom i prolili mnoge suze. Molili su je da ih primi u svoj sveti udeo. I začudilo ih je, i mnogo su se radovali, što u tako nemirno vreme kada su se svi svetogorci razbežali, Ona, Carica Nebeska stoji na svom mestu vedra i radosna u punoj svojoj lepoti, ukrašena zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Pun manastir Turaka, a ne mogu da je otmu. Oci naši su pitali Grke: zašto je nisu uzeli i sakrili? Ili zašto bar s nje nisu skinuli dragocenosti, i kako to da Turci ovo bogatstvo ne uzmu? Oci iverski su odgovorili: ʺKuda da je sklonimo i zašto? Ona je naša pokroviteljka i zaštitnica i čuvarka Svete Gore; iako nas je kaznila za naše grehe, lice svoje nije okrenula od nas, i nije se na nas do kraja razgnevila, nego je još uvek sa nama ‐ pošto veselo na nas gleda to se nadamo da će ove nevolje proći. Sada je nama radost i uteha to što je ona, Vladičica sa nama. A kada nas ophrvaju nepodnošljive nevolje od Turaka i oskudice, mi pribegavamo k njoj, i uteha ne izostaje. Vi pitate zašto Turci ne skinu sa nje dragocenosti? Ne samo što ne mogu da skinu bogatstvo nego ne mogu ni da uđu u ovaj mali hram. Evo već treća godina kako

žive u manastiru, a njihova noga još nije stupila u ovu crkvu. Kada se na nas razbesne, počnu da traže zlata i srebra i sveštene predmete, a mi se branimo da nemamo (iako ima, ali je sakriveno, a to im nećemo reći pa makar i svi stradali); onda im pokažemo ovu svetu ikonu i kažemo: evo, na ovoj ikoni mnogo zlata i srebra i dragog kamenja, uzimajte ako hoćete! A oni, stojeći na vratima govore ‐ mi ne možemo da joj priđemo; ona nas ljutito gleda ‐ i odlaze postiđeni. Mi blagodarimo Caricu Nebesku što štiti sama sebe, i nas grešne spasava. I još joj blagodarimo što je poslala Turke da nas grešne smiri; kad njih ne bi bilo, onda bi nas razbojnici sasvim razorili i opustošili!ʺ

ʺKazaćemo vam još nešto: pre otprilike godinu dana bila je velika nevolja i uznemirenost na Svetoj Gori, tako da su i ostali oci hteli da beže napolje. Pre tih nemira govorilo se da na Svetoj Gori sva bratstva broje oko deset hiljada, a sad nije ostalo više od hiljadu monaha, pa i ti su hteli da sve ostave i da beže kud koji zna, jer su mislili da je Bogorodica potpuno napustila Svetu Goru, i da je Gora zbog toga opustela. Ali kada su počeli da pomišljaju na odlazak, Brzoposlušnica, Carica Nebeska, Vladičica naša Bogorodica javila se mnogim ocima i pustinjacima i rekla: ‐ Zašto ste se toliko uplašili i zašto svakakve pomisli nalaze put u vaša srca? Sve će ovo proći i opet će se Sveta Gora ispuniti monasima. Evo, kažem vam, sve dok se moja ikona bude nalazila u Iverskom manastiru, ničega se ne bojte, nego živite u svojim kelijama. A kada izađem iz Iverskog manastira, tada neka svako uzme svoju torbu i nek ide kud zna! ‐ I sada svi pustinožitelji svake nedelje dolaze u naš manastir i gledaju da li Božija Mater stoji na svom mestu. I kada je vide, vraćaju se u pustinju u svoje kelije.ʺ

Čuvši ovo, naši oci su se veoma obradovali. Najpre zbog pokroviteljstva Carice Nebeske, a zatim zato što još uvek ima dosta pustinjaka.

Onda su ih Iverski oci odveli u stranoprimnicu gde su se odmarali nedelju dana. Zatim su im rekli: ‐ ʺOci naši sveti, mi smo vam za prvu nuždu pomogli; ali vas molimo da više ne ostajete, jer ni sami nemamo odakle da uzmemo. Kod nas sedi četrdeset Turaka, a nemamo čime da ih hranimo. Svuda okolo su razbojnici pa od metoha nikakav prihod ne dolazi. Nego vi uzmite u našem skitu jednu keliju s malom crkvom; tamo možete da obrađujete baštu i da se bavite rukodeljem, pa ćete se nekako ishraniti. Ako budete imali neku potrebu, pomoći ćemo. A da noćite, dolazite u manastir!ʺ

Naši oci su zahvalili iverskim monasima za gostoprimstvo, uzeli u skitu jednu keliju i počeli tamo da rade; sadili su baštu i pravili kašike, ali u to vreme rukodelje niko nije kupovao. Tako su preživeli to nemirno vreme više od četiri godine. Čime su se hranili, jedini Bog zna, a oni nisu nikom govorili; u to vreme je bilo veoma teško doći do hleba. Često sam pitao svog starca:

‐ ʺOče sveti, čime ste se hranili u ta teška vremena?ʺ

‐ ʺA šta je Gospod rekao u Jevanđelju? ‐ ištite najpre Carstvo Božije, i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Matej 6, 33). I još: ‐ Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš Nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Tako je Gospod i nas prehranio!ʺ

Na taj način su se prehranili naši oci, ali ne samo oni, nego ih je više od hiljadu ostalo na Svetoj Gori i sve je Bog hranio.

Tih godina stekli su oni veliko bogatstvo duhovno: brige i patnja, u nedostatku telesnih potreba, procvali su i sazreli, i doneli plodove. Vladika i Car Nebeski ih je za sve nagradio darovima Duha Svetoga, i darovao moć da savladaju neprijatelja đavola, da pobede strasti duševne i telesne. Uplovili su oni u tiho pristanište duševnog mira i molitvenog tihovanja, tj. sjedinjenja uma s Bogom. Ocu Avelju Gospod je dao dar rasuđivanja i prozorljivosti, a ocu Nikandru dar suza, te je plakao danonoćno sve do smrti.

Kada je posle burnog i tegobnog vremena Gospod poslao mir na zemlju, utišala se ratna huka, propali su svi razbojnici i svuda je nastala velika tišina i mir, pa su i monasi ponovo počeli da se skupljaju na Svetoj Gori. I pravoslavni hrišćani su pohrlili na poklonjenje. Počelo je da se prodaje rukodelje. Došao je jedan trgovac i pokupovao sve što se u koga zateklo. Naši oci su prodali sve svoje kašike i za njih dobili 2000 leva. Otac Nikandar je rekao: ‐ ʺSada ćemo, oče, imati za sve naše potrebe.ʺ I otac Avelj je rekao: ‐ ʺDa, sad ćemo imati za sve.ʺ

Uskoro je do njih došao jedan mirjanin koji je prosio milostinju. Otac Avelj ga je pitao odakle je i kakva ga nevolja tera. Mirjanin je odgovorio sa suzama: ‐ ʺOče sveti, ja sam sa ostrva Hiosa. Moju ženu i decu su odveli Turci u ropstvo. Turčin za njih traži pet hiljada leva i ja skupljam već drugu godinu. Nakupio sam, slava Bogu, tri hiljade, i još mi treba dve hiljade. Bog će dati, pa ću i to malo pomalo skupiti!ʺ

Saslušavši ovo naš otac mu je rekao: ‐ ʺUđi kod mene u keliju, a ja ću ti nekako pomoći.ʺ

On je ušao, a naš otac je istresao sve pare koje je imao i dao mu. ‐ ʺUzmi, pa idi i otkupi svoju ženu i decu!ʺ Na to mu mirjanin reče: ‐ ʺOče sveti, zašto mi se podsmevate? Meni je i bez toga muka. Nego dajte mi jedan lev pa da idem!ʺ A otac mu reče: ‐ ʺNe, čedo moje, ne podsmevam se, ja sam duhovnik ‐ kako mogu da se podsmevam? Nego ti uzmi!ʺ Pa ga odvede do vrata, i mirjanin s radošću ode na put. Videvši ovo, otac Nikandar zaplaka gorkim suzama i reče: ‐ ʺOče, šta to uradi? Zašto si dao sav novac? Četiri godine smo se mučili i skupljali za nuždu, a sad ćemo ponovo da oskudevamo!ʺ A naš otac mu odgovori: ‐ ʺO, oče Nikandre, kad će od nas biti savršeni monasi? Već nas je Gospod proveo kroz sve nevolje, a ti još uvek kukaš. U najteža vremena nas je Gospod prehranio, a zar sad ne može? Sada, slava Bogu, rukodelje ide; dok budemo radili, i prodavaće se, a višak novca ćemo davati Bogu: zašto da čuvamo tuđe? Samo misli od Boga odvode. Staneš na molitvu: a misli ‐ za njim! A Gospod je rekao: gde je vaše blago, tu neka bude i srce vaše (up. Mt. 6, 21). Nek novac leži u Boga, a mi ćemo tamo srca da držimo!ʺ Otac Nikandar je bio ganut, pao

mu je pred noge, plakao i molio za oproštaj. Od tog časa, otac Nikandar se nije nizašta interesovao, nego je do same smrti plakao.

Uskoro su se obojica postrigli u veliku shimu. Otac Avelj je dobio ime Arsenije, i primio je shimu od jednog shimonaha Arsenija. A otac Nikandar je dobio ime Nikolaj, i primio je shimu od oca Arsenija. I živeli su kao starac sa učenikom u skitu svetog Jovana Preteče deset godina.

Kad je u skitu porastao broj bratije, narušeno je tihovanje, a zbog sve veće bašte voćnjaka bilo je mnogo ovozemaljskih briga. Od svega toga, obojici je bilo teško. I složili su se da se usame u pustinju radi savršenog tihovanja, da ne bi imali nikakvih telesnih i ovozemaljskih briga, nego da žive Bogom jedinim; jer ljubitelj pustinje i tihovanja ne može da podnosi razgovore i svakdonevne brige. Tako su ostavili skit i našli usamljenu keliju, na jedan sat od skita, a i od Iverskog manastira udaljenu sat hoda, na brdu, u skoro neprohodnoj pustinji, posvećenu svetom Jovanu Zlatoustu. Nekada je to bila velika kelija, ali u vreme nemira skoro do temelja razrušena. Oni su je samo malo popravili, osvetili su crkvu, i osposobili dve sobe. Tu su počeli da žive po pustinjskom tipiku: ne baviti se nikakvim životnim brigama ‐ ni baštom, ni voćnjakom. Iako je kelija imala masline oni ih nisu obrađivali. Kada je dozrevao plod, oci su pozivali nekog od siromaha i davali mu da bere. Ja (monah Partenije) sam bio svedok strogog života, a često mi se dešavalo da kod njih i zanoćim. Pažljivo sam gledao kako žive, a želeo sam da i sam sa njima poživim i da kod njih učim pravo monaštvo. Ali oni nikoga nisu primali. ‐ ʺS nama niko ne može. Mi smo tek posle trideset godina dostigli ovakav život, a i sada neki put klonemo, iako je duh bodar, ali je telo slabo, i samo nas blagodat Božja snaži i drži.ʺ

Od vremena svog dolaska na Svetu Goru, otac Nikolaj je proživeo 19 godina, a otac Arsenije 24, a da nisu okusili ni ribu, ni sir, ni vino, ni ulje. Hrana su im bili suvi komadi hleba koje su oni iz Iverskog manastira na svojim lećima uznosili na brdo, i koje su pre nego što bi ih jeli, umakali u vodu. Još su voleli poneku crvenu papriku. Evo kako je izgledala njihova trpeza: suv hleb, paprika i patlidžan, dešavalo se da ima i luka ako neko donese. Usoljene masline ili smokve su nudili samo gostima. Tako su oni jeli, a meni se često dešavalo da budem sa njima. I jelo se samo jednom dnevno, u treći čas; sredom i petkom su ostajali bez trpeze.

A njihov tipik je bio ovakav: posle trpeze do večernje zanimali su se kelejnim čitanjem duhovnih spisa. Onda su služili večernju po tipiku ‐ čitali su uvek s pažnjom i suzama, ne žureći, tiho i krotko; onda povečerje s kanonom Bogorodici i molitve pred spavanje. Noć su provodili u bdenju, molitvi i metanijama. Ako bi ih san savladao, onda bi malo odspavali sedeći, ali ne više od sata za svu noć, pa i to nekako neprimetno; prinuđivali su se na bdenje, i često noću izlazili da prošetaju. Časovnik nisu imali ali su uvek znali koliko je sati, jer pod brdom, u Ivrskom manastiru sa tornja otkucavaju sati, a oni su mogli da ih čuju. U ponoć su odlazili u crkvu na zajedničku molitvu i tamo čitali polunoćnicu, a onda i

jutrenje po ustavu; posle jutrenja uvek su čitali kanon sa akatistom Presvetoj Bogorodici. Onda su se predavali molitvenom tihovanju, do svitanja. Ujutru su se zanimali rukodeljem. Imali su normu: po deset kašika na brata. Radili su odvojeno. Među sobom nikad nisu razgovarali, osim najneophodnijeg, a prebivali su uvek u molitvi srca. Izrađivali su najprostije kašike. Posle toga su čitali časove i moleban Bogorodici, a onda išli za trpezu. Tako su dane i noći provodili u neprestanoj molitvi i rukodelju.

Starac je voleo da često služi liturgiju; kad su imali vino i prosfore, skoro svaki dan su služili. Ali je u vinu i prosforama bio veliki nedostatak. Liturgiju su najčešće služili udvoje. Ponekad sam i ja bio tamo da slušam njihovo umilno pevanje, rastvoreno suzama. Vidim dva starca, od posta sasušena i iznemogla; jedan u oltaru, pred prestolom Gospodnjim, stoji i plače, i od suza jedva izgovara vozglase, više uzdisajima srca; drugi stoji za pevnicom i rida, pa se od plača i ridanja, a i zbog nemoći telesne, jedva šta može čuti. Ja grešni, među tako velikim ognjenim stubovima, bio sam obuzet trepetom, ne znaju ni kuda da usmerim svoj sluh: u oltar, ili nazad, za pevnicu? Odasvud me podstiče na plač. I mada su ljudske uši malo šta čule, na njihovu liturgiju je sam Gospod smotrio, po obećanju:ʺ Na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drhti od moje reči (Is. 66, 2). Ovde su pevali ʺTrisvetu pesmuʺ odbacivši svaku životnu brigu i zaista ne misleći ninašta ovozemaljsko; ovde je među dvojicom sam Gospod prebivao, po rečima: gde se dvojica ili trojica skupe u moje ime onde sam i ja meću njima (Mt. 18, 20). Ova dva starca su toliko ljubili svog Gospoda da nisu hteli ni jedan minut sa njim da se rastaju, nego su uvek sa Njim besedili umom, srcem i ustima. Ako je kod njih i bilo razgovora, to je bilo samo o molitvi, ili o ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. A kad bi neko pred njima počeo da govori nešto loše o svom bratu, oni su prekidali razgovor. Svakog bližnjeg su voleli više nego sebe same, i to su njihova dela jasno pokazivala. Uvek su se starali da svakoga uspokoje. Kada bi im bilo ko došao s nekom potrebom, iz kelije ga nisu pustali tužnog. Ko je bio potišten zbog telesne potrebe davali su mu i više nego što su mogli: i poslednje svoje knjige su davali u zalog, pa su ih posle, Božjom pomoću, otkupljivali. A ko je imao duševnih jada toga su tešili svojim blagim rečima. Siromašni su u njima imali pomoć, ojađeni utehu, a strasni i slabi na greh ‐ brzo ispravljanje i oslobođenje.

Reći ću o sebi: kada sam došao na Svetu Goru, skoro da nisam imao ni kopejke. Otac Arsenije me blagoslovio da učim da pravim kašike, ali nisam imao novca da kupim alatku. Kada sam mu to rekao, odgovorio mi je: ‐ ʺO tome ne brini!ʺ Skinuo je s prozora kesu, prosuo novac, izbrojao, i dao mi sve što je bilo rekavši: ‐ ʺUzmi, nema više od trideset leva.ʺ Ja sam zaplakao i rekao: ‐ ʺSveti oče, a da li ste sebi nešto ostavili?ʺ ‐ ʺMi ćemo biti siti, ne sekiraj se za nas; poslaće Bog. A koliko košta alatka?ʺ Rekao sam da košta pedeset leva. On je ušao u crkvu, uzeo otuda knjigu, dao mi je i rekao: ‐ ʺIdi i založi kod Korenjevih (dva ruska monaha, stričevići, koji su živeli u keliji Preobraženja Gospodnjeg nedaleko od manastira Kutlumuša) i uzmi novaca koliko ti treba, a ja ću posle da je otkupim.ʺ Koliko me suza ovo koštalo: celog puta sam plakao.

Prvo pitanje koje je svakome postavljao, bilo je: ‐ ʺPa kako je, jesi li zadovoljan? Da nemaš neku potrebu?ʺ

Ispričaću još jedan slučaj koji se u mom prisustvu desio na praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Jedan moj duhovni brat po imenu Teoklit uzeo je sve pare koje je imao, sto pedeset leva, da za praznik sebi kupi rasu i platno. Pošao je i sve izgubio, i zbog toga se veoma ožalostio. Videvši ga, otac Arsenije ga je pitao: ‐ʺZašto si tako tužan?ʺ Ovaj je odgovorio da je izgubio sav svoj novac. Starac ga je pitao: ‐ ʺZar si u velikoj nuždi?ʺ A onda je izvadio svoju kesu i dao mu rekavši: ‐ ʺEvo ima šezdeset leva, idi i kupi šta ti treba!ʺ Otac Teoklit je uzeo i krenuo; a zatim je razmislio: ‐ ʺJa sam mlad čovek, mogu da radim, a oni su stari i nemoćni, pa su mi dali poslednje što imaju. Oni se uzdaju u Boga da će ih nasititi; a zar će mene Gospod ostaviti? Idem da im vratim!ʺ Stigao je oca Arsenija i stao da mu vraća novac, ali starac nikako da uzme. On mu je pao pred noge i sa suzama ga jedva umolio da primi. Uzevši novac, starac reče: ‐ ʺI nećeš biti tužan?ʺ A otac Teoklit je odgovorio: ‐ ʺNeću oče sveti, sad sam radostan, jer ste vi uzeli pare nazad!ʺ

Dosta dugo su poživeli u svojoj pustinji, pa su poželeli da odu do Svetog grada Jerusalima, da se poklone živonosnom Hristovom Grobu, i Gospod ne ostavi sluge svoje bez pomoći. Godine 1836. došao je na Svetu Goru iz Rusije jeromonah Anikita, knez Širinski ‐ Šihmatov, veliki posnik. Obišao je celu Goru Atonsku, posetio i ova dva postnika u pustinji, pobesedio duhovno s njima, veoma ih zavoleo i oca Arsenija izabrao za svog duhovnog oca. Onda im je predložio da, ako žele, putuju zajedno s njim u Jerusalim. Prihvatili su. Knez je bio mnogo radostan što će imati takve saputnike. Otišli su u Jerusalim i tamo proveli celu zimu, pa su se, otpraznovavši Uskrs, vratili na Svetu Goru i u svoju keliju. Nisam samo ja iz usta duhovnika slušao, da su na putu u Jerusalim doživeli toliko nevolja koliko je samo Bogu poznato. Pitao sam: ‐ ʺKakvih nevolja, oče, i šta im je bio uzrok? Da nije bila oskudica?ʺ A on odgovori: ‐ ʺNe, i od Boga i od ljudi smo imali svega dovoljno, bolje nije moglo biti. U Jerusalimu su nas hodočasnici obasuli dukatima, ali smo ih, milošću Božjom, razdelili siromašnim Arapima. Ali su muke bile druge vrste: sedeći toliko godina u pustinji, skoro da smo zaboravili kako izgleda svet, a tu smo upali u najveću vrevu i gužvu. A najviše smo se nasekirali zbog posta: svi nas traže, svi nas poštuju, svima je sve na utehu, a mi ne živimo kako treba; toliko smo se sekirali, jer nismo znali kako što brže da dođemo do Svete Gore!ʺ

Po povratku na Svetu Goru otac Nikolaj je molio duhovnika da posetioce kelije ne pušta njemu, da ga ne bi uznemiravali. Godinu dana pre smrti oca Nikolaja, obojica su u snu imali otkrovenje: ocu Nikolaju se javio glas koji je rekao da on samo što nije preplivao veliko i uzburkano more, i ušao u mirnu luku. I ocu Arseniju se javio glas da se on približava velikom i prelepom gradu, gde će završiti svoj put. Starci su jedan drugom ispričali viđenja, i prepoznali da su od Boga. Shvatili su da im se približava smrt. Tad su dodali post na post i suze na suze, i počeli da se spremaju za svoj odlazak. Pola godine pre smrti otac Nikolaj je bio lišen telesnog vida, ali je duhovnim očima savršeno video. Jer,

Bog mu je otkrio svoje ugodnike na Svetoj Gori, one koji su još bili među živima, o čemu je on saopštavao ocu Arseniju, plašeći se da ne upadne u đavolsku prelest. Otac Arsenije je bio veoma oprezan, i nije mu rekao da veruje svojim viđenjima, nego da samo plače pred Bogom i da moli oproštaj svojih grehova. Na oca Nikolaja su napale i druge telesne bolesti: više nije mogao da dolazi u crkvu, nego je uglavnom sedeo na odru, pa i time se mučio, ali nije hteo da leži. Ali kada bi u subotu ili nedelju duhovnik rešio da služi liturgiju, došao bi u keliju oca Nikolaja i rekao: ‐ ʺOče Nikolaje, trebalo bi odslužiti liturgiju!ʺ Ovaj bi veselo odgovorio: ‐ʺSluži oče!ʺ Duhovnik onda kaže: ‐ ʺKako da služim? Ti si bolestan, a sam ne mogu!ʺ Otac Nikolaj odgovara: ‐ ʺDoći ću da ti pomognem.ʺ Pa ustane sa odra, i krene; pročitaju pravilo, i liturgiju odsluže. Otac Nikolaj se pričesti svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove, uzme prosforu, i njom se hrani skoro nedelju dana, a da drugu hranu i ne uzima. I tako su živeli pola godine.

Svake nedelje su imali po jednu liturgiju a ponekad i dve. Pojac i čtec je bio bolestan i slep, pa ipak zbog njega nije bilo zastoja. Uvek je bio spreman na poslušanje. Na mesopusnu subotu su takođe služili liturgiju. Onda je otac Nikolaj pošao u svoju keliju, a duhovnik, spremivši sve, u svoju. Nakon kraćeg vremena otac Nikolaj dolazi duhovniku u keliju, pada mu pred noge i govori: ‐ ʺOprosti mi, sveti oče, što sam ti došao u nevreme: moram ti nešto reći!ʺ Duhovnik reče: ‐ ʺBog da prosti, kaži šta imaš!ʺ Tada je otac Nikolaj, sav u suzama, počeo da govori: ‐ ʺOče sveti, kad sam posle liturgije otišao u keliju i seo na odar, odmah se otvoriše moje oči, i odjednom sam dobro video, a onda se otvoriše i vrata moje kelije i sva se kelija napuni svetlošću. Ušla su tri čoveka, dvojica mladića sa svećama, a među njima čovek u svešteničkoj odeždi koja je sijala neizrecivom slavom. Prišli su mi. Čovek u odeždama me upita: ‐ ʺpoznaješ li ko sam ja?ʺ Ja se osmelih i odgovorih mu: ‐ ʺzaista, prepoznao sam te!ʺ A on će onda: ‐ ʺI ko sam ja?ʺ Ja mu odgovorih ‐ ʺZaista, ti si otac Anikita, naš drug i saputnik u Jerusalim, i ima već tri godine kako si umro.ʺ A on mi onda reče: ‐ ʺJeste, oče Nikolaje, ja sam. Vidiš li kakvom me je slavom nagradio Car Nebeski, Isus Hristos? I tebe će tako nagraditi; za četiri dana bićeš oslobođen svih nevolja i bolesti, a mene je Gospod poslao da te utešim!ʺ Odmah su izašli iz kelije a ja sam ostao sam, pa su se ponovo zatvorile moje oči, ali se srce ispunilo neiskazanom radošćuʺ. Saslušavši ovo, duhovnik mu je rekao: ‐ʺPazi se, oče Nikolaje, da ne budeš iskušan, i nemaj poverenja u sve ovo, nego se uzdaj u Boga, i moli njegovu milost!ʺ Onda je otac Nikolaj rekao: ‐ ʺsveti oče, oprosti mi. Nek sa mnom bude volja Gospodnja; ali se moje srce ispunilo neiskazanom radošću. Molim te, oče, služi od sada svaki dan liturgiju, a ja ću da se spremam za pričešće Svetim tajnama!ʺ Duhovnik mu je rekao: ‐ ʺDobro, ja ću služiti; samo nemoj da te čekam!ʺ I tako je otac Nikolaj otišao u svoju keliju.

Liturgija je bila u nedelju, i u ponedeljak, i u utorak; otac Nikolaj se pričešćivao i bilo mu je lakše. U sredu Siropusne nedelje bili su časovi, a u četvrtak liturgija. Otac Nikolaj je čitao i pevao na liturgiji, i pričestio se. Onda mu je duhovnik po običaju pružio prosforu, ali on nije uzeo; samo je rekao: ‐ ʺOče, dođi do mene u keliju!ʺ ‐ i duhovnik je pošao za njim. Otac

Nikolaj je seo na odar, leđima u zid, njegovo lice je počelo da se menja, obasulo se rumenilom, a on je, podigavši oči prema nebu, bio u nekoj vrsti ekstaze. Onda se povratio, i počeo da govori: ‐ ʺBlagodarim ti, sveti oče, što si sve do moje smrti trpeo sve moje nedostatke, i doveo me do Carstva Nebeskog!ʺ Duhovnik ga je pitao: ‐ ʺDa li, oče Nikolaje, vidiš nešto?ʺ ‐ ʺVidim, oče, da su došli po mene, i iscepali spisak mojih grehova; a sad, oče, blagoslovi!ʺ Duhovnik je rekao: ‐ ʺBog te blagoslovio!ʺ A on će: ‐ ʺBlagoslovi rukom!ʺ Duhovnik je blagoslovio rukom. On je, uzevši ruku, celivao, i još je nije ni ispustio, kad je podigao oči k nebu i tiho izgovorio: ‐ʺGospode, primi duh moj!ʺ I istog trena je ispustio svoju dušu, predao je Gospodu Kome je od mladosti radio, služio sa verom i ljubavlju. Zaista je časna pred Gospodom smrt prepodobnih njegovih. (Ps. 115). Umro je 1841. godine, 6. februara, na četvrtak Siropusne nedelje. Mi smo tada živeli u Rusiku. Vest nam je stigla već u subotu uveče, a mi smo došli u nedelju, na četvrti dan. Na pogreb je došlo mnogo ruske bratije, svi učenici oca Arsenija. I svi se divljahu: otac Nikolaj leži kao živ, njegovo lice se niučemu nije izmenilo, ruke i noge, kao u živoga, nisu ukočene, svi članci i sastavi su meki, a iz usta izlazi prijatan miris, slično tamjanu. Svi su se radovali i proslavljali Boga. Sahranili su ga na Siropusnu nedelju i razišli se.

Otac Arsenije je ostao sam sa Bogom, da se priprema na odlazak. Mnogi učenici su ga molili da ih primi, mnogi su želeli da žive s njim, ali on godinu dana nikoga nije primao. Onda ga je Bog izvestio da će neko vreme još poživeti u ovom svetu radi koristi bratije. Tada je on počeo da prima sve koji su želeli da žive s njim, i uskoro se skupilo njih osmorica. Onda ga je nužda naterala da ostavi svoju keliju, jer je bila suviše mala, pa je sa učenicima otišao u skit Laku, u najdalju pustinju. Uzeli su tamo veliku keliju, i smestili se.

Skitski oci su se veoma obradovali što je među njih došao takav svetionik koji je u stanju da ih sve osvetli svojim životom; ali se ruska bratija oko Kareje i po Kapsali veoma rastužila što se otac udaljio od njih. Ipak, iako je put bio dalek i težak, nisu ostavljali svog utešitelja, nego su se starali da idu kod njega. Duhovnik nije od njih tražio taj napor, nego im je preporučio da izaberu drugog duhovnika, bližeg. A oni su odgovorili da duhovnika ima mnogo, ali da oca i utešitelja u nevolji ne mogu da nađu.

Od učenika koji su živeli sa ocem Arsenijem mnogi nisu mogli da podnesu njegov život i nemaštinu, pa su odlučili da ga napuste, i počeli su da ga mole za blagoslov da ih otpusti, da na Svetoj Gori izaberu drugo mesto za život. On im je, međutim, savetovao: ʺČeda moja ljubljena, čime li ste nezadovoljni? I čime sam vas opteretio? Ako ste tužni zato što se mnogo radi, sedite onda svaki u svojoj keliji u molitvenom tihovanju, samo ne ostavljajte svoje kelejno pravilo i sabornu službu, nego uvek živite sa mislima o Bogu i neprestanoj umnoj molitvi, svim snagama nastojte da očistite unutrašnjeg čoveka u vama, i ne primajte nikakve đavolske predloge. Otkrivajte sve svoje pomisli, nemojte ih skrivati da nekim od vas ne bi zavladao đavo. Ili možda niste zadovoljni hranom? Ni zbog toga ne tugujte. Sve što je potrebno da se nasitimo i utešimo, poslaće Gospod, jer On je rekao: ištite najpre Carstvo Božje, i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33).ʺ ‐ Ali neki učenici nisu

poslušali starčevu pouku nego su govorili: ʺko može da podnese tvoj način života i odbojnost prema sticanju? Što god nam Gospod pošalje, ti sve razdeliš drugima!ʺ ‐ A on im je rekao: ‐ ʺKo želi da živi sa mnom, neka živi kao ja; a ko ne želi da sledi mom načinu života, neka živi gde hoće. Ja blagosiljam, ali samo unutar Svete Gore Atonske, a za izlazak iz Svete Gore ne dam blagoslov, osim po Božjoj volji!ʺ

Posle ovoga mnogi su se razišli, kako je kome odredio. Iako su se telesno razdvojili, duhom i ljubavlju su za njega ostali vezani. Proživevši u skitu tri godine, po Božjem blagoslovu on je otuda otišao sa ostatkom svojih učenika, kupio keliju Svete Trojice blizu manastira Stavronikite, gde su se i nastanili.

Otac Arsenije je u životu trpeo mnoge uvrede i klevete, pa skoro i progon od onih koji su mu zavideli. Zaista, kako je rekao Apostol, oni koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni (2 Tim. 3, 12).

Za to vreme je iz Rusije, iz Sarovske pustinje došao jeromonah Paladije, koji je rešio da živi u skitu svetog proroka Ilije, i poživevši tu kratko vreme, umro. Malorusi, to jest Ukrajinci, žitelji skita, našli su posle njega lestovku (kako su raskolnici nazivali brojanice) i mantiju, i uzbunili se, povikavši da su svi Rusi raskolnici. Odavno su oni mrzeli Ruse i tražili razloga da ih proteraju sa Svete Gore. Počela je istraga: Grci i Bugari su se svemu tome jako čudili, jer su oni Ruse više voleli nego Maloruse, i veoma su bili iznenađeni takvim neobičnim stvarima. Ipak, Malorusi su svoje učinili, oklevetali su Ruse, a više od svih duhovnika oca Arsenija. (Godine 1838. otac Arsenije je na kraće vreme bio starešina Ilinskog skita.) Nađene stvari su poslali na razmatranje patrijarhu u Carigrad, dodavši svakakve klevete. Primivši pošiljku, patrijarh se mnogo začudio. Ceo sabor je o tome raspravljao, i videli su da je u pitanju nekakva kleveta, jer su dobro znali da je sva Rusija zaista pravoslavna. Ipak je patrijarh zatražio da mu se duhovnik Arsenije lično javi. Čuvši ovo, spremili su se obojica u Carigrad, duhovnik i otac Nikolaj. Otišli su peške, suvim putem, jer niti su imali novaca, nit bilo šta drugo što bi mogli dati za prevoz brodom, a kopnom od Svete Gore do Konstantinopolja ima oko hiljadu kilometara. Došavši, javili su se patrijarhu. On se o svemu raspitao, i prepoznavši klevetu, veoma ih požalio. Onda im je pokazao mantiju i brojanice, i rekao: ʺa šta je ovo?ʺ

Duhovnik je odgovorio da je jermonah Paladije došao iz Sarovske pustinje; a tamo je takav običaj, da takve mantije i posebne brojanice drže radi kelijnog pravila.

Patrijarh je rekao: ‐ ʺČuo sam za Sarovsku pustinju, i njen tipik mi se veoma dopada.ʺ Onda je još upitao: ‐ ʺKojim ste putem došli ovamo, morem ili kopnom?ʺ Oni su odgovorili: ‐ ʺKopnom, sveti vladiko!ʺ Patrijarh je sa suzama u očima rekao: ‐ ʺO oci, kako sam vas namučio. Zašto niste došli brodom?ʺ Oni su odgovorili: ‐ ʺNismo imali čime da platimo prevoz!ʺ Patrijarh im je dao novaca i rekao da pođu brodom, i napisao je svetogorskim vlastima da ubuduće ovakve starce ne uznemiravaju, i da ne primaju

nikakve klevete protiv njih, a ako se usudi da ih kleveta, da bude odlučen od Crkve i od svetih Tajni. I tako su se naši oci vratili kući, a usta klevetnika behu zapušena.

Mnogo toga je starac Arsenije na Svetoj Gori odlučivao i raspoređivao, i niko mu nije mogao protivrečiti; sa njegovim blagoslovom su Rusi došli u Rusik; mnoge je on zadržao da na Svetoj Gori provode svoj život, iako nisu želeli; a mnoge je poslao iz Svete Gore na razna mesta. Čudesne su stvari pričali o duhovniku Arseniju:

Godine 1839. u keliji ruske braće Korenjovih ležao je bolestan monah Joasaf; jedne noći bilo mu je veoma teško, i očekujući smrt, zatražio je duhovnika. Kod Korenjovih su tada na konaku bili gosti, dvoje od njih su sa fenjerom pošli da dovedu duhovnika, a razdaljina je bila više od 5 kilometara. Došavši duhovniku, rekli su mu da monah Joasaf umire, i da želi da ga vidi. Molili su da što pre krene sa njima, jer imaju fenjer, a noć je veoma tamna, a i kiša pada. On je rekao: ʺda, mora se brzo, zaista umire; idite vi napred, a ja ću se sad spremiti i sa svojim fenjerom ću vas stići!ʺ Pošli su brzo i žalili ga pošto će ići sam šumom i kroz kišu, i još su se plašili da bolesnik ne umre pre dolaska duhovnika. Kada su stigli u keliju sreo ih je monah Filip i rekao da je otac Joasaf već umro. Pitao ih je zašto su njih dvojica tako dugo lutali. Oni su rekli: ʺišli smo brzo i žurili da bismo ga još zatekli u životu!ʺ Monah Filip je rekao: ʺzašto se pravdate? Skrenuli ste nekome u goste; ima više od pola sata kako je duhovnik došao, ispovedio, pričestio i pročitao molitvu, i istog trena je otac Joasaf umro!ʺ Čuvši ovo njih dvojica su se jako začudili, znajući da nije prošlo ni sat od kako su krenuli od kelije duhovnika. Prišli su samom ocu Arseniju, poklonili se i pitali: ‐ ʺSveti oče, kako ste tako brzo došli? Nismo primetili kada ste nas prestigli!ʺ

On je rekao: ‐ ʺNisam smeo da se zadržavam, i ovako sam ga jedva zatekao. Pošao sam pravim putem za koji vi ne znate!ʺ Oćutali su, iako su dobro znali da drugog puta nema, i pomislili su ‐ ʺnije li išao onim putem kojim je prorok Avakum iz Palestine u Vavilon proroku Danilu doneo jelo?ʺ

Otac Arsenije je na takav način dolazio još dvojici bolesnika na Kapsali.

A evo šta se desilo 1845. godine: 4. jula rešio je otac Arsenije da ide na praznik u lavru prepodobnog Atanasija Atonskog. Tog dana, odsluživši liturgiju, pošao je na put oko Atona i u lavru došao pred bdenije. A razdaljina je bila od njegove kelije do manastira Svetog Pavla osam sati hoda, a od Svetog Pavla do lavre sedam sati hoda. U lavri je stajao na bdeniju i liturgiji, što je trajalo šesnaest sati. U trpezu nije pošao nego je uzeo hleb i otpravio se na put, te je oko večernje opet bio u svojoj keliji, koja se nalazila na osam časova udaljenosti. Svi su se tome mnogo čudili: i mladome bi bilo potrebno da ide tri dana, a on sedamdesetogodišnji starac, pri tom zanemoćao, sa bolesnim nogama, odstojao je 16 sati i ceo put obavio za dan i po. Kasnije su ga pitali: ‐ ʺOče, kako ste mogli tako brzo da se vratite kad put vodi sa brda na brdo, preko oštrog kamenja?ʺ On je odgovorio: ‐ ʺObnovi se kao u orla mladost moja. Ne zato što ja tako mogu, nego s Božjom pomoću!ʺ

Početkom 1846. g. videlo se da se starcu Arseniju približava smrt. Još ranije, kada je sam okopao celu baštu, pitali su ga: ‐ ʺZašto se, oče, toliko naprežete? Zašto ne naredite svojim učenicima?ʺ A on je odgovorio: ‐ ʺMeni više nije mnogo ostalo da okopavam, a učenici će bez mene još dosta da se nakopaju!ʺ Zatim su mu se noge potpuno razbolele, pa više nije mogao ni da radi ni da hoda; ali je svake nedelje služio po 4 liturgije, u nedelju, sredu, petak i subotu, iako sa velikim naporom. Pete nedelje velikog posta u subotu je odslužio, jedva. 23. marta, iste te subote, obavestili su njegove učenike po celoj Svetoj Gori da je starac bolestan, ne bi li svi došli da prime poslednji blagoslov. U nedelju 24. marta rano ujutru, sakupila su se sva njegova duhovna čeda, iz Rusika duhovnik Jeronim, iz Ilinskog skita iguman Pajsije i mnoštvo drugih. Prišao mu je učenik otac Pavle hromi i pitao: ‐ ʺSveti oče, zar hoćeš da nas ostaviš, da odeš od nas?ʺ On je odgovorio: ‐ ʺDa, došlo je vreme, treba vratiti dug!ʺ Otac Pavle je ponovo pitao: ‐ ʺZar se, oče, ne bojiš smrtnog časa, ne užasavaš i ne drhtiš pred odgovor pravednom Sudiji? Bio si više od 30 godina duhovnik!ʺ A starac ga je veselo pogledao i rekao: ‐ ʺStrah i užas ne osećam, nego mi neka radost ispunjava srce i mnogo se uzdam u Gospoda mog, Isusa Hrista, da me po milosti Svojoj neće ostaviti, makar dobrih dela i ne imao; jer čime da se pohvalim osim svojim nemoćima? Svojom voljom ništa nisam učinio, a i što učinih, to je uz pomoć Gospoda moga i po volji Božjoj!ʺ ‐ Onda je svim svojim duhovnim čedima naredio da prilaze jedan po jedan, svakome je opraštao i otpuštao, davao poslednji blagoslov i pouku gde i kako da provode život, i tako je radio skoro do poslednje minute svog života. Ležao je na galeriji. Onda je naredio da se svi udalje, pa su sišli. On je počeo da se moli, ali se nije moglo čuti šta je govorio. Tri puta je podigao ruke prema nebu. Onda ih je spustio i više se ništa nije čulo. Monasi su prišli i videli da je starac već predao dušu u ruke svog Gospoda. Koga je od mladosti tako zavoleo i radi Koga je svoje telo potpuno isušio. Zaista je časna pred Gospodom smrt Njegovih prepodobnih.

Onda su počeli da ga spremaju za pogreb. Kada su mu otkrili noge, ukazala se strašna slika: na obe noge, od kolena naniže, skoro da su ostale samo gole kosti, dok je sva plot istrulela od stajanja i dugogodišnjih rana. Svi su se mnogo čudili na čemu je uopšte stajao i kako je mogao tako brzo da ide. Nikada nije govorio da su mu noge bolesne, nego je uvek stajao, a po Svetoj Gori leteo kao ptica. Od tih rana se čak nije širio nikakav neprijatan miris. Sahranili su ga pored samog oltara u keliji Svete Trojice 1846. g., 25. marta.

I tako se Sveta Gora lišila stuba i svetionika koji je 24 godine podržavao i prosvećivao svu rusku bratiju, ali ne samo Ruse, nego i Grke, Bugare i Moldavljane. Grci su govorili ʺmegalos gerondas Arsenios!ʺ I šta još da se kaže? Ako bismo hteli sve njegove podvige, dobra dela i slučajeve koji su se sa njim desili, podrobno da opišemo, trebalo bi napisati veliku knjigu. Dovoljno je reći da je na Svetoj Gori živeo starac Arsenije i da je svojim učenicima pokazao primer života: nije rečju poučavao, nego je delom pokazivao.

Otac Arsenije je bio srednjeg rasta, imao je rusu kosu, prosedu bradu srednje dužine, i glavu je uvek držao naklonjenu na desno rame. Licem je bio čist i veseo, oči su mu bile

pune suza; bio je veoma suv, ali mu je na licu uvek bilo rumenilo. Posebno onda kada je služio liturgiju on je sve dovodio u čuđenje jer su viđali da mu je lice bivalo kao ognjeno. Beseda mu je bila kratka, bez mnogo reči, govorio je uvek jednostavno, bez laskanja, odrešito i ne ponavljajući se. Veoma je dobro poznavao Sveto pismo i spise otaca, i uvek ih je kao svedoke privodio napamet, čemu su se divili i učeni ljudi. Njegovi iskušenici ga nikada nisu videli da spava ili da leži porebarke, nego je najviše stajao, a ponekad i sedeo. I premda je svom telu davao malo sna, no je to činio sedeći, skoro neprimetno, i uvek je tvorio molitvu dok bi čitao ili se bavio rukodeljem.

Pouke oca Arsenija su u svemu bile saglasne sa poukama drevnih otaca. Svakoga je učio da živi po volji Božjoj i po savetu staraca, a ne po svome umu i željama. Mnogima je izgledao težak čovek, jer, kako se sam trudio, tako je i drugima strogo govorio da sve čine i preduzimaju po Božjoj volji. Takvog starca na Svetoj Gori među Rusima nije ostalo, sem ako kasnije neko ne procveta. Mada ima mnogo podvižnika, ali su oni uglavnom prosti ljudi i takvo rasuđivanje nisu dostigli. Po svetogorskom običaju, posle tri godine su mu otkopali kosti, i one su bile žute kao vosak, šireći oko sebe miris.


DUHOVNIK OTAC VENEDIKT ‐ GRUZIN (umro 1862)

Rodno mesto oca Venedikta je bilo Šorapani u Imeretinskom carstvu. Njegov otac je bio seoski sveštenik, po prezimenu Kiotišvili. Otac Venedikt je dobio domaće obrazovanje od oca, i sam je kasnije služio kao seoski sveštenik. Njegov rođeni brat se nalazio u sviti poslednjeg imeretinskog cara Solomona II i kada je ovaj pobegao u Tursku, oba brata Kiotišvili su se našla uz njega. Pošto je car umro, otac Venedikt je otišao u Jerusalim, gde je bio udostojen da služi liturgiju pri Grobu Gospodnjem.

Iz Jerusalima je otac Venedikt otplovio na Svetu Goru gde se pridružio bratstvu Pantelejmonskog manastira. Bilo je to 1816. god. Ovde je otac Venedikt, iz razloga koji samo on zna, sakrio da je u svešteničkom činu. U to vreme manastir su tek gradili i on je radio zajedno sa ostalim radnicima. Jedan monah koji je bio u Jerusalimu u isto vreme kada je tamo bio i otac Venedikt, neočekivano ga je video i prepoznao. Prišavši igumanu, ocu Savi, rekao mu je: ‐ ʺKako vi to postupate sa sveštenikom, terajući ga da radi najgrublje radove? Ja sam ga video kako služi pri Grobu Gospodnjem?ʺ Otac Sava se veoma iznenadio, odmah ga pozvao i zamolio da kaže svu istinu. Smireni jerej je priznao.

Tada je otac Sava odredio za njega epitimiju: da četrdeset dana pali sva neugasiva kandila u svim paraklisima manastira.

Uskoro je otac Venedikt čuo za strog tipik manastira Dionisijata i, želeći podvige, otišao u taj manastir gde se postrigao u shimu. Da bi se poučio u svetootačkim spisima, on je uzimao gruzinske knjige iz Iverskog manastira. Ali, nije se dugo podvizavao u toj obitelji: zbog grčkog ustanka nagrnuli su onamo turski vojnici. Jednom, otac Venedikt se zatekao u Kareji. Tamo su ga videli neki vojnici i stupili sa njim u razgovor. Verovatno su ti Turci bili iz oblasti Batuma, gde živi mnoštvo Gruzina muslimana, jer su znali gruzinski. Kao potomci pravoslavnih Gruzina oni su se dobro ponašali prema ocu Venediktu. To su primetili monasi Iverskog manastira i predložili ocu Venediktu da pređe k njima. Manastir mu je odredio veoma poštovano poslušanje: da upravlja paraklisom Božje Matere u kome se nalazi čudotvorna ikona Carice Nebeske Portaitisa (ʺVratarkaʺ). Na ovu dužnost se uvek određivao najpobožniji od jeromonaha. Otac Venedikt je uz to bio i usrdni isposnik: ponedeljkom, sredom i petkom on ništa nije ni jeo ni pio. Na tom poslušanju on se nalazio sve do dolaska mladića Vasilija u Svetu Goru, to jest do 1834. god.

Deo prihoda dobijenih od poklonika uvek je bio davan na upotrebu jeromonaha koji je upravljao paraklisom. Otac Venedikt je sav novac koji se skupio za dugo vreme predao manastiru. U znak priznanja za njegovu žrtvu manastir mu je predložio na izbor jednu od dve kelije: svetog proroka Ilije ili svetog Vasilija Velikog. U želji za životom u molitvenom tihovanju, otac Venedikt je izabrao prvu, koja stoji na bregu nasuprot manastira i ima prekrasan pogled na sve četiri strane. U toj keliji je želeo da molitveno tihuje patrijarh Grigorije V koga su 1821. god. na prvi dan Uskrsa Turci obesili u Carigradu. U nju je prešao otac Venedikt sa svojim učenikom Vasilijem i tamo živeo sve do svoje smrti ‐ 28 godina.

Njegov unutrašnji život niko nije znao. Poznato je samo da je sve dnevno pravilo ispunjavao na brojanici. Utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom on je obavezno služio liturgiju. U manastir je išao na bdenije samo na Uskrs, na Božić i na Uspenije, a posle bdenija se vraćao u svoju keliju da odsluži liturgiju. Na dan praznika svetog proroka Ilije iz manastira su mu donosili slatko i kafu, čime je on služio goste koji bi mu došli na praznik.

Znameniti starac, otac Ilarion Gruzin bio je duhovni sin oca Venedikta. On je, kao i svi savremeni starci Svete Gore, visoko cenio duhovne darove i iskustvo u duhovnom rukovodstvu starca Venedikta.

Starac se prestavio u Gospodu 9. marta 1862. godine, u petak treće nedelje svete četrdesetnice.


STARAC VISARION ‐ GRUZIN (umro 1892)

Otac Visarion se rodio 1807. god. u Gurijskoj kneževini, oblasti Gruzinskog Carstva. Na svetom krštenju mu je bilo dato ime Vasilije.

Njegovi roditelji, protojerej Maksim i Ana, pripadali su plemićkoj porodici Kikodze. Njegov otac je bio pri dvoru kneza Gurije, Mamija Gurijeli, koji je umro 1810. god., uskoro posle toga što je svoju kneževinu dao u podanstvo Rusiji.

U ono vreme, obrazovanje mladih ljudi je počinjalo kod kuće, pod rukovodstvom starijih članova porodice, i završavalo se iza manastirskih kapija. Kao udžbenici služile su bogoslužbene i svetootačke knjige. U stara vremena, tokom stoleća, u Gruziji je postojao običaj da se svake tri godine u Atinu pošalje po 12 mladića da bi tamo stekli više obrazovanje. Pri tom su uglavnom birali decu poznatih kneževa.

Deda Vasilijev, jerej Gerasim, kada je postao udovac, stupio je u manastir ʺNamarneviʺ u Kutaijskoj guberniji, i ovde se pod njegovim rukovodstvom nalazio mladi Vasilije nekoliko godina. Posle smrti dede, Vasilije je odmah napustio svoju domovinu i otišao na Svetu Goru Atonsku. Ovo se desilo ovako: sused Vasilijev je putovao u Jerusalim, a otuda je pri povratku posetio i Svetu Goru. Tu je on našao duhovnika oca Venedikta, koji ga je po njegovoj molbi postrigao u rasofor. Po povratku u Gruziju on je mnogo govorio o uzvišenom životu njegovog duhovnog oca, svetogorskog starca. Među slušaocima bio je i dete Vasilije, i on je poželeo da odmah ode u Svetu Goru ka starcu. Svoju nameru je otkrio ocu ali ovaj se nije složio i nije hteo da ga pusti. Tada je Vasilije sam počeo da skuplja novac, i saopštio ocu nameru da se obavezno uputi na Svetu Goru.

Do Kutaisa je pošao peške. Tu je dobio pasoš i pošao dalje sve do obale Crnog mora gde je našao brod koji je trebalo da se uputi u Carigrad.

Za vreme plovidbe Vasilije se upoznao sa jednim trgovcem Jermeninom. Saznavši od Vasilija za cilj glavnog putovanja i oskudnost sredstava kojima je raspolagao, posavetovao mu je da, kada pristanu u Trapezuntu, siđe na obalu i obrati se za pomoć turskom paši, čoveku koji je bio veoma milostiv prema hrišćanima. Vasilije je prihvatio savet, i tek što je brod bacio sidro u pristaništu, on je zajedno sa trgovcem čamcem otišao na obalu. Otprativši ga do pašinog doma, Jermenin ga je ostavio da sam uđe. Paša je naredio da ga puste. No Vasilije se nije zbunio i kao hrišćanin nije se ponizio pred muslimanom. Ulazeći

u sobu, gde je po istočnom običaju podvivši noge sedeo paša, Vasilije mu se sa poštovanjem poklonio i, prišavši bliže, celivao mesto pored paše na divanu. Kasnije, kada se o tome pričalo, na pitanje zašto nije celivao paši ruku ili koleno, kako je običaj u Gruzina, on je odgovorio: ‐ ʺA kako da ga celivam u ruku ili koleno, pa on je Turčin?ʺ

Paši su objasnili da ovaj čovek ima nameru da putuje u Jerusalim, ali nema novca, i da moli da mu se ukaže milost. I paša je naredio da mu se izda 180 leva, suma koja je bila znatna.

Došavši u Carigrad on je ubrzo našao brod za Svetu Goru, i posle izvesnog vremena, najzad, stupio na njenu osvećenu zemlju. Bilo je to 1834. god. a Vasilije je bio u svojoj dvadeset osmoj. U Kareji ga je sreo jedan grčki monah koji je znao gruzijski, jer je neko vreme proveo u Gruziji na metohu Iverskog manastira. Saznavši o cilju njegovog dolaska na Svetu Goru, on ga je uputio ocu Venediktu.

Ovaj poslednji se odmah obradovao, a obradovao se još više kada je saznao da je mladić pismen i da ume da peva. ‐ ʺOdavno sam, govorio je starac, želeo da imam učenika i da živim odvojeno u keliji, ali nisam našao Gruzina. Onda su rešili da žive u keliji svetog proroka Ilije, i uskoro je otac Venedikt postrigao Vasilija nazvavši ga Visarionom. Živeli su oko 30 god. zajedno i otac Vasarion se penjao lestvicama podvižništva. Posedovao je smirenoumlje i prostosrdačnost, i sve više je dolazio u stanje malog deteta. Naučen od svog starca, veoma je marljivo prionuo na umnosrdačnu molitvu. Neki monah Jakov iz Iverskog skita, koji je ponekad bivao kod njih na liturgiji, govorio je da je otac Visarion prisluživao sa takvom pobožnošću, da se moglo pomisliti da je to anđeo, a ne čovek. Na velike manastirske praznike on je dolazio i prisluživao tamo gde su ga pozivali. Najčešće je pomagao sabornim starcima, pomagao njihovim učenicima da spremaju i služe hranu. Manastirski argati, saznavši za dobrotu oca Visariona, uvek su se trudili da budu na mestima gde je on pomagao. Dešavalo se da, kada on nosi velnki poslužavnik sa tanjirima, okruže ga nekoliko ljudi i mole da im nešto udeli. A otac Visarion, kao da ne obraća pažnju ni na šta, skoro polovinu poslužavnika razdeli ljudima koji ga prate. Iskušenici koji su ovo primetili, počeli su da se žale svojim starcima; ali ovi, znajući prostosrdačnost karaktera oca Visariona, činili su prstom znak da se ćuti.

Pred kraj života starac je mnogo patio od reumatizma uobičajenog na Svetoj Gori: prsti na rukama su mu bili iskrivljeni, a kada je ležao, bio je prinuđen da jednu ruku uvek drži visoko u petlji, pričvršćenoj za tavanicu. Malokrvnost bolesnog starca mu više nije davala mogućnosti da se ogreje ni odećom ni prekrivačima. Mogao je malo da se ogreje samo vrelim čajem.

Za sve vreme svog života na Svetoj Gori, starac se usrdno bavio neprestanom Isusovom molitvom, i u tom molitvenom stanju je prebivao do svog poslednjeg daha. Kada su primetili da je sasvim zanemoćao, stali su da pažljivo slede za poslednjim pokretima

starca. On je u toj meri oslabio, da nije bio u stanju da izgovara umnu molitvu, nego je samo neprestano šaputao: ʺUpalo, Upalo ...ʺ, to jest ʺGospodeʺ.

7. oktobra 1893. god. uveče, on je odjednom počeo da govori da je došao protojerej Georgije ‐ stariji brat njegovog učenika Hristofora. Monasi su ga pitali: ‐ ʺA gde je on?ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺZar ne znate da je stigao na Svetu Goru, i sa njim još neki?ʺ Svi koji su se tu zatekli shvatili su starčeve reči kao buncanje, i nisu na njih obraćali pažnju. Međutim, zaista je tog dana u Dafni iz Gruzije stigao protojerej Georgije u pratnji još dvojice Gruzina. Drugog dana ujutru oni su došli u gruzinsku keliju svetog Jovana Bogoslova, i bez odmora, odmah zamolili da ih upute ka keliji szetog proroka Ilije, želeći da se bez odlaganja vide sa bratom i starcem Visarionom. Počela je da pada kiša, ali je otac protojerej rekao da oseća neodoljivu želju da se što pre vidi sa starcem, pa je odmah pošao.

Kada su starcu kazali da je stigao otac Georgije i doneo mu pismo od njegovog rođenog brata ‐ episkopa Imeretinskog Gavrila ‐ on je slabim glasom progovorio: ‐ ʺDajte mi moje pismo!ʺ ‐ i uzevši ga u ruke, ne otvarajući, celivao pismo i vratio ga, ne upitavši šta to u stvari brat piše. Kraće vreme provevši sa ocem protojerejem on već više nije govorio, nego je sve vreme prebivao u molitvenom stanju i sa molitvom na usnama tiho predao duh svoj u ruke Božje 9. oktobra 1893. g.

Starac Visarion je na Svetoj Gori proživeo 58 god. i sve na jednom mestu. Ukupno je proživeo 86 godina.


DUHOVNIK OTAC LEONTIJE ‐ RUS (umro 1876)

Otac Leontije se rodio u Ukrajini. Godinu dana posle njegovog rođenja umrla je njegova majka, a otac ga je dao jednom bogatom Moldavljaninu bez dece. Sa dvadeset dve godine otac Leontije je pobegao od svog vaspitača i sakrio se u manastiru Koldorašani, koji se nalazi na dvadeset vrsta od Bukurešta. Tu je on proživeo šesnaest godina a onda se uputio u Svetu Goru zajedno sa svojim drugom, monahom Antonijem, koga je on kasnije postrigao u shimu i na taj način postao njegov starac. Nastanili su se u moldavskom skitu Lako gde je otac Leontije proživeo trideset pet godina, do same smrti.

Starac Leontije pričao je jednom svom sagovorniku: ‐ ʺKada sam stupio u monaštvo, starac mi je dao ovakvu pouku: pored prve ispovesti pre postriga, o tome šta je bilo u svetskom

životu, treba uvek otkrivati svoje pomisli i imati savršeno poslušanje. Svoju sabraću treba smatrati anđelima i služiti im kao samom Bogu.ʺ Onda je starac rekao i drugu pouku o tome kako čuvati um i čula od pomisli.

Zatim su ga rukopoložili u jerođakona. Njegovo kelijno pravilo je bilo ovakvo: trista velikih metanija sa molitvom Isusovom, a umesto pojasnih poklona čitati sveto Jevanđelje. Velike metanije je on činio čak i onda kada je bio u dubokoj starosti, što je uz neprestano bavljenje umno‐srdačnom molitvom bilo čak i suvišno; ali starac, dok se osećao u snazi, nije popuštao ni u telesnim podvizima.

‐ ʺPoneko ‐ govorio je on ‐ može da čini hiljadu metanija a da pri tom ne oseća zamor tela; a drugi i posle pedeset poklona gube dah; no i takvi se ravnjaju sa onima koji čine mnoge poklone.ʺ

‐ ʺA mi, starče, govirio je sabesednik, mnogo jedemo, pijemo i spavamo, a snage su nam osrednjeʺ.

‐ ʺAko telu ne budete davali što mu je potrebno, još ćete više oslabiti. Prepodobni Pajsije, sa kojim je govorio Sam Gospod, video je jednom sabrata potpuno iznemoglog posle dvodnevnog posta, iznemoglog tako da je ležao na zemlji. Prepodobni se tome začudio, jer je on šezdeset dana proveo ne jedući ništa i nije oslabio. Gospod mu se javio i rekao: ‐ ʺNe misli tako; ti si postio uz Moju blagodat, a on svojom snagom, i sa teškom mukom.ʺ ‐ ʺA kakvu će onda on, produžio je Pajsije, dobiti nagradu?ʺ ‐ ʺJednaku s tvojom!ʺ ‐ rekao je Gospod.

‐ I ovde u skitu ima ih koji poste po dva i po tri dana, pa i po nedelju dana; i to je pomoću blagodati!

‐ Ako hoćeš, govori prepodobni Antonije Veliki, da ispitaš nekog koji je čuven da li je on zaista duhovan čovek, to ga obeščasti, ponizi; ukoliko on to podnese, zaista je takav; a ako ne podnese, onda u njemu ničega i nema. Kada te neko unizi, a ti ne izgubiš ljubav prema njemu, to je put Božiji!ʺ

Ako je radi potrebe starac trebalo da se otpremi nekuda iz kelije, u skit ili u manastir, on je činio nekoliko metanija pred ikonom Bogorodice s namerom da, ma šta se desilo, sve pretrpi.

‐ ʺUkoliko nema takve pripreme, govorio je starac Leontije, ne treba izlaziti.ʺ

Jednom je došao u Kareju jednom Bugarinu koga je poznavao, i koji ga je primio sa ljubavlju, pokazavši mu gde da se odmori na arhondariku, dok on ne poobavlja svoje poslove. Starac je ušao moleći se. Po običaju je rekao sa poklonom: ‐ ʺBlagoslovite!ʺ U to vreme tamo je ležao jedan monah; odjednom se taj bacio na oca Leontija i stao da ga grdi najstrašnijim rečima. Zbunjeni starac je uspevao samo da ponavlja: ‐ ʺTako je oče, tako je;

istinu govoriš!ʺ ‐Ovaj krenu da traži štap, ali se desilo da na celom arhondariku nije bilo ničeg odgovarajućeg, pa on iskoči da nađe napolju. Starac je ostao da ga čeka. Uzdahnuvši prema Bogorodici on je sebi rekao:

‐ ʺEvo Leontije, sada pokaži za šta si se pripremio!ʺ ‐ Vera u Bogorodicu ga nije napuštala. Nadao se da će ga Ona ojačati toliko da mu se strpljenje neće potrošiti pre nego što prestanu da ga tuku. Kad, evo ga trči onaj psovač. Starac očekuje da će jurnuti na njega; ali ovaj se baca starcu pred noge i moli za oproštaj. Neki Vlah, koji je ličio na starca, učinio mu je nešto nažao, i on je pomislio da je u pitanju ista osoba; ali strčavši dole po štap, sreo se sa domaćinom koji ga je pitao za duhovnika Leontija. Tek tada je shvatio grešku. Nezlobivi starac, videvši smirenje i skrušenost monaha, rekao je: ʺBog da prosti; samo ispuni mali kanon ‐ načini sto metanija Bogorodici!ʺ ‐ Tek što je ovaj počeo da se klanja, starac, primetivši iskrenost njegovog pokajanja, reče: ‐ ʺU redu, dosta je!ʺ

Otac Leontije je bio čovek obrazovan, mudar i dobre duše. Sve koji su dolazili na ispovest lečio je i tešio tako da su odlazili radosni.

O poznatom svetogorskom podvižniku, ocu Ilarionu Gruzinu, starac Leontije je slušao još dok nije došao na Svetu Goru, a kada je došao, odmah se otpremio k njemu sa prevodiocem. Ovaj je ocu Leontiju govorio o pravilima umne molitve, i o tome kako da se ponaša idući ovim putem. Do tog vremena starac se nije bavio umnom molitvom, iako je to želeo, ali bez iskusnog rukovodioca nije hteo da počne. Kasnije se uvek obraćao za savet starcu Ilarionu, a ponekad je i sam Ilarion dolazio k njemu. Otac Leontije je postao duboki znalac umne molitve, a kasnije je u tome obučio Moldavljanina oca Antipu, koji je prešao u Rusiju i završio život u Valaamskom manastiru. ‐ U bučnom i prenaseljenom manastiru, zbog raznovrsnosti karaktera bratije, po starčevim rečima, teško je sačuvati pažnju na samog sebe; ali kad je neko dostigao savršeno poslušanje i neprestano otkriva pomisli, i u takvim uslovima se spasava.

‐ ʺMa šta radio i ma kuda išao ‐ sve čini sa Isusovom molitvom. Sam Spasitelj naš, živeći trideset tri godine na zemlji, bio je u poslušanju Josifu i Materi Svojoj. Niko nije video da se smeje, a da plače videli su ga nekoliko puta ‐ time je pokazao kako smo dužni da idemo putem spasenja. Očišćena savest sama pokazuje prednosti unutrašnjeg života prema spoljašnjem!ʺ

U borbi protiv strasti starac je savetovao: ‐ ʺAko te je napala i uznemirava te, na primer zavist prema bratu, odmah u knjizi potraži pouke nekog od otaca o zavisti. Isto i pri drugim strastima ‐ odmah potraži odgovarajuću stranicu. Tako je lakše čoveku da se brani i protivi strastima. Čovek koji je dostigao poslušanje i smirenje i neprimetno uspeva duhovno. Ako se desi da mlad monah govori o strahu Božjem, ili uopšte o putu spasenja, treba slušati i po mogućstvu ispunjavati, a ako neko ko ima belu bradu i koji je duhovnik kao ja, pa poučava protivno spisima svetih otaca, onda ga ne treba uopšte slušati!ʺ

Starac je savetovao da se neprestano plače i misli na smrt: to je put pokajanja, a drugog puta nema.

Otac Leontije je imao snažno telo i još snažniju nadu u Boga Svepomislitelja. Dešavalo se da donese na svojim plećima iz Rusika ili iz drugih udaljenih mesta punu torbu osušenog hleba i drugih namirnica, do trideset oka i da veći deo, i to sve najbolje, razdeli siromasima, bolesnima i starima. Za sebe je ostavljao samo osušen hleb i još ponešto takvo što se može koristiti ne paleći vatru. Njegov učenik, otac Atanasije, retko je izlazio iz skita, a o svemu neophodnom za ishranu brinuo je sam otac Leontije. Učenik je kao malo dete, sedeo kod kuće i jeo sve zgotovljeno što mu je donosio starac.

Otac Leontije se mirno prestavio u Gospodu 25. maja 1876. god., i bio oplakan svim svojim duhovnim čedima i svim koji su imali koristi od njegovih duhovnih saveta i uteha.


SKRIVENI STARAC ‐ BUGARIN (umro 1868)

Jedan ruski pustinjak, shimonah Makarije, koji je živeo u pećini na Kerasiji i umro 1888. god., pričao je sledeće:

Shimonah otac Arsenije, šumar Velike Lavre, bio je pre stupanja u monaštvo 18 godina kapetan serdara (hrišćanske straže Svete Gore), i nekoliko godina čobanin. Znao je sve staze svetogorskih šuma, zbog čega su ga i naznačili, kada je stupio u Lavru, na dužnost šumara. Otac Arsenije je u potpunosti odgovarao očekivanju uprave Lavre. Prilikom nadzora šume on je saznao za pustinjaka koji je živeo skriven i slučajno je o njemu rekao ocu Makariju. Evo kako je to bilo: pred Usksrs 1861. god. došao je ka ocu Makariju otac Arsenije i pitao ga da li je spremio nešto za Uskrs? I kada je ovaj objasnio da nema ničega, Arsenije mu je rekao da tih dana dolaze barke sa jednog od ostrva arhipelaga natovarene uljem, sirom, jajima i ostalim, i savetovao mu da siđe u Lavru da se snabde. A kada je otac Makarije rekao da on nema novca ovaj je obećao da će sam platiti: jednom rečju nagovorio je oca Makarija da krene s njim. Putem je otac Makarije stao da se raspituje ne zna li on, budući da je tako dugo bio šumar, a ranije serdar i čobanin, nekog od pustinjaka koji živi skriven. Areenije se ušeprtljao. Nije želeo da otkrije tajnu, ali nije hteo ni da ražalosti starca druga. Tada je Arsenije rekao: ‐ ʺAko greh kletve uzmeš na sebe onda ću ti reći.ʺ Ovaj je obećao, govoreći da će kada vidi skrivenog starca, najpre reći da je on, Makarije, kriv.

Kada su od moldavskog skita pošli prema Lavri, šumar je na pola puta skrenuo desno i poveo ga kroz neprohodna mesta, objašnjavajući gde živi starac i kako će ga naći. Samo, on je sumnjao da će Makarije biti u stanju da se spusti u tu provaliju, u kojoj starac živi. Razgovarajući tako prišli su do same provalije: sa tri strane stene su se spuštale naniže okomito kao u grobu, i silaska nije bilo nikakvog. Arsenije je rekao: ʺEto, ako si u stanju da se spustiš onda kreni. Kad stigneš do terasaste izbočine, pogledaj pravo pod stenu i tamo ćeš naći njegovo prebivališteʺ. Makarije je počeo da se spušta. Kasnije je govorio da, ma kako da je bilo teško pentrati se po stenama na vrhu Atosa, prilikom sakupljanja neuvenljivih cvetića, ovde je bilo neuporedivo teže.

U početku su mu smetale cipele i on ih je bacio dole; zatim i sama mantija u kojoj nije mogao da se provlači među stenama, pa je i nju zbacio. Na kraju se približio dnu i tamo na kamenu našao svoje stvari. Stavši na ravno mesto i pogledavši uokolo primetio je starčevu kolibicu pod stenom. Pored nje rastu tri masline i smokva. Približivši se video je i samog starca koji je sedeo napolju. Kada je starac primetio čoveka, prekrstio se, pljunuo i brzo ušao u kolibu, zatvorivši se.

Makarije je od oca Arsenija čuo da pustinjak osim grčkog, bugarskog i ruskog, zna još turski i francuski. Makarije je došao do kelije, pročitao molitvu i počeo da kuca na vrata. Pustinjak dugo nije odgovarao. Makarije, videći da ga ovaj smatra demonom, počeo je da uverava kako je on hrišćanin i monah.

‐ ʺA šta tebi treba?ʺ pitao je na kraju pustinjak na čistom ruskom jeziku.

‐ ʺDošao sam da te vidim.ʺ

‐ ʺKo te ovamo doveo, Bog ili demon?ʺ

‐ ʺBogʺ, odgovorio je Makarije.

‐ ʺOtkud znaš da je Bog? možda je i đavo!ʺ

‐ ʺBogʺ, ubeđeno je rekao Makarije.

Pustinjak je i dalje molio da što pre ode odatle, jer nema šta da traži. Makarije je odgovarao jedino da će on umreti pored kelije, ali da otići neće. Sa sobom nije poneo ni odeću ni hleb.

‐ ʺKakav si ti neodgovoran i jogunast čovek, ja takvih još nisam videoʺ, produžio je pustinjak.

A Makarije je i dalje molio da mu otvori.

‐ ʺO, znam ja ko ti je rekaoʺ, progovorio je starac, ʺpokvaren je to čovek!ʺ

‐ ʺNije njegova krivica starče, ja sam kriv!ʺ

‐ ʺOdlazi odavde, molim te, odlazi!ʺ

‐ ʺNeću otići; sedeću pored tvojih vrata do Uskrsa i ovde ću umreti. Neću otići dok te ne vidim!ʺ

‐ ʺReci, ʺBogorodice ...ʺ, najzad je rekao starac; i kada je ovaj rekao molitvu, otvorio je vrata. ‐ ʺDakle, šta hoćeš od mene?ʺ

‐ ʺBlagoslovi očeʺ, rekao je Makarije i pao starcu pred noge.

‐ ʺBog blagoslovioʺ, odgovorio je ovaj i seo na prag, pozvavši i Makarija da sedne. Oko sat vremena je prošlo u ćutanju, pa je starac ustao rekavši: ‐ ʺIdi sad odakle si došao!ʺ

‐ ʺJa bih hteo, oče, da od tebe čujem koju reč na koristʺ, molio je Makarije.

‐ ʺA šta da ti kažem? Ja sam čovek grešan, i sem toga ništa ne znam. Ti vidiš ‐ živim kao zmija koja se od ljudi krije u svojoj rupi. Tako i ja živim u ovoj rupi.ʺ

‐ ʺAli ipak, biće da nešto znaš; i meni bi možda bilo na korist, ako kažeš.ʺ

Videvši prostotu Makarijevu, starac je pitao: ‐ ʺA gde živiš? ko je tvoj duhovnik?ʺ

‐ ʺŽivim u pećini na Kerasiji, a duhovnik mi je otac Nifont kapsokalijskiʺ.

‐ ʺA kakvo je tvoje rukodelje?ʺ

‐ ʺPravim kašikeʺ.

‐ ʺKakve?ʺ

‐ ʺObične i s ʺblagoslovomʺ (sa izrezbarenom rukom koja blagosilja).ʺ

‐ ʺEto vidiš, ako hoćeš da me poslušaš, onda nemoj više da praviš kašike s ʺblagoslovomʺ.

‐ ʺA zašto? Takve kašike više kupuju i u Rusiku i u Sarajuʺ.

‐ ʺNekʹ oni kupuju, ali ti nemoj da praviš!ʺ

‐ ʺNe znamʺ, rekao je zamišljeno Makarije, ʺevo u rusiku je iskusan duhovnik otac Jeronim, pa i on ništa ne kaže, nego uzima one s blagoslovomʺ.

‐ ʺOtac Jeronim, primetio je starac, jeste iskusan duhovnik u upravljanju svojom bratijom, ali se u sitnice on ne upušta i zato ne vidi da takve kašike ne treba praviti, jer one mogu dospeti u ruke nevernika i jeretika, koji se mogu narugati izobraženom blagoslovu. Pa i u pravoslavnoj porodici kašika nije ikona i nije krst; može otac njome da lupi nestašno dete, može da posluži u igri ili da se valja negde zajedno sa nepotrebnim stvarima; a kad tamo, na toj kašici stoje dva krsta, jedan koji predstavlja sam blagoslov, a drugi ti urezuješ na rukavu ruke koja blagosilja: znači dva će krsta biti unižena, a to je greh!ʺ

Makarije je obećao da ubuduće neće praviti kašike s ʺblagoslovomʺ; želeo je da još ponešto pita starca, ali nije znao kako. Na kraju je rekao:

‐ ʺTi, oče, od kakvog si roda?ʺ Starac je odgovarao preko volje:

‐ ʺJa sam od svih rodovaʺ.

‐ ʺMožda si ti Rus?ʺ

‐ ʺNe, ja sam Bugarinʺ.

‐ ʺA otkud tako dobro znaš ruski?ʺ

‐ ʺŽiveo sam na Morfanu kod jednog ruskog starca jeromonaha. Živeo sam još i u skitu Svete Ane, na Kapsokaliviji i na Provati ‐ jednom rečju, obišao sam razna mesta i na kraju mi je Gospod otkrio ovo, gde živim već šesnaest godinaʺ.

‐ ʺA koliko godina si živeo na svim tim mestima?ʺ

‐ ʺMislim ‐ više od osamdeset; od kako sam došao na Svetu Goru, nisam odavde izlazioʺ.

‐ ʺA koliko je tebi uopšte godina?ʺ

‐ ʺSto osamnaestʺ.

‐ ʺČime se hraniš i otkuda ti dolazi odeća i sve ostalo?ʺ

‐ ʺImam pobratima (postriženik kod istog starca), koji je iguman na jednom ostrvu i on mi dostavlja, dolazeći na barci svaka tri mesecaʺ.

Na kraju je Makarije pitao da li starac dozvoljava da ga još koji put poseti. Ovaj je odgovorio da čak i ako se odluči na to, neće uspeti. Tako su se rastali.

I zaista: rešivši da posle izvesnog vremena ode starcu, Makarije je svu odeću izderao probijajući se kroz neprohodno grmlje, iscepao je i cipele, ali ono mesto nije našao. Iduće godine je ponovo zamolio oca Arsenija koji ga je posetio da ga odvede na ono mesto; Arsenije mu je ispunio želju i Makarije se uz iste one teškoće ponovo spustio do starčeve kolibe. Ali starca više nije bilo među živima: sveža humka sa krstom je svedočila o njegovoj smrti, a sahranio ga je, kako je zaključio Makarije, pobratim iguman koji mu je dolazio. Ožalostivši se što nije zatekao starca, on je pošao prema moru u koje se sliva bistri potočić što izvire pored starčeve kolibe. Pristup ka moru nije težak. Tamo pri ušću potoka stoji beli krst koji je služio kao znak igumanu.

Osim ovog starca otac Arsenije šumar je znao za još tri druga skrivena starca; ali o mestu njihovog boravka nikome nije hteo da kaže, ma koliko ga molili. Znači da su bili i da još

uvek postoje takvi skriveni starci koje niko ne poznaje sem onih koji su najverniji. Evo primera:

Pet godina posle odlaska Turaka (oko 1835.) serdari su lovili divokoze pod Atonskim vrhom. Jednom u zoru, prolazeći strminama, nabasali su na jednog nagog starca, koji je stajao na ulazu u teško primetnu pećinu. Začuđeni neobičnim susretom, zapodenuli su razgovor:

‐ ʺBlagoslovi očeʺ.

‐ ʺBog blagoslovioʺ.

‐ ʺKako živiš?ʺ

‐ ʺBlagodarim Gospodu. A kako prebiva Sveta Gora?ʺ

‐ ʺVrlo dobro, posle odlaska poganih Turaka!ʺ

‐ ʺKakvih Turaka?ʺ

‐ ʺKako kakvih? Onih koji su živeli na Svetoj Gori posle grčkog ustanka!ʺ

‐ ʺKakvog ustanka!ʺ

‐ ʺZar ti ne znaš, la se deset godina prolivala pravoslavna krv ne bi li se zbacio turski jaram?ʺ

‐ ʺNe, nisam znao. Nas je ovde sedmorica, i nikuda ne idemo, i o tome nismo znali!ʺ

Rekavši: ‐ ʺBlagoslovi oče!ʺ serdari odoše svojim putem.

Kasnije, kada su došli u skit Svete Ane, pričali su o svom susretu. Tada su se sakupili mnogi oci zaboravivši i na starost i na nemoći i, zasukavši svoje mantije, trkom su pošli da traže starca! Ali starca nisu našli tamo gde su ga videli serdari, kao ni onih drugih šestoro o kojima je ovaj pričao. Govorili su da su to verovatno onih sedam najskrivenijih podvižnika, koje je pričešćivao poznati duhovnik Hristofor iz Janokopula.


DUHOVNIK OTAC ANTIPA ‐ MOLDAVLjANIN (umro 1882)

Otac Antipa se rodio u Moldaviji u selu Kalapodešti, 1816. god. Njegovi roditelji su bili veoma pobožni i živeli su u velikom siromaštvu. Otac, Georgije Lukijan, služio je kao đakon u seoskom hramu; njegova mati, Ekaterina, kasnije je stupila u manastir i završila život u shimi pod imenom Jelisaveta. Lukijan i Ekaterina dugo nisu imali dece; na kraju, molitvama žene, rodio se sin Aleksandar. Rođenje budućeg podvižnika bilo je obeleženo osobitom Božjom blagodaću: mati ga je rodila bez bolova.

Još u detinjstvu, kada je pasao očeve ovce u divljoj šumi punoj otrovnih zmija, on je žive zmije uzimao u svoje ruke i one mu ni najmanje nisu škodile, čime je dovodio do užasa sve koji su ga videli.

Iako od Boga obdaren velikim duhovnim darovima, u detinjstvu je otac Antipa bio lišen običnih, prirodnih sposobnosti: bio je veoma priprost i veoma je teško usvajao ono što mu se kaže. Ova dvojstvenost oca Antipe proizvodila je odgovarajući utisak i na njegove vršnjake. Ponekad bi oni, iznenađeni projavom nečeg divnog, neobičnog, sa strahom padali na kolena pred njim i nazivali ga svojim vladikom; a ponekad bi ga psovali i tukli za njegove grube postupke. Bez obzira na najusrdniji trud, otac Antipa dugo nije mogao da se obuči pismenosti. Videći njegovu nesposobnost, učitelji su mu čak savetovali da je bolje da ostavi školu i izuči neki zanat. Otac Antipa je gorko plakao:

‐ ʺNe, govorio je on, moja jedina želja je da naučim da čitam; do smrti ću se baviti samo čitanjem božanstvenih knjiga!ʺ

Usrdnost, trud i molitva su na kraju pobedili, i sveštene knjige su ocu Antipi postale svakidašnji izvor duhovne pouke. Još je otac Antipa išao u školu kad mu je umro otac, i njihova porodica ostala bez oslonca. Kao starijeg mati ga je dala na učenje knjigovezačkog zanata. Hrabro trpevši sve nevolje u tuđoj kući, uz Božiju pomoć on je brzo dostigao zvanje knjigovezačkog majstora, vratio se kući, počeo da radi samostalno i da se brine o porodici.

Svega je bilo dovoljno kod Lukijanovih, ali srce mladog domaćina nije nalazilo utehu u zemaljskim stvarima. Često je, daleko od svih, lijući suze, prizivao Boga ne znajući kako da stekne mir duši: ‐ ʺkaži mi, Gospode, put, i poći ću njime, jer Tebi uznesoh dušu svoju!ʺ Prilikom jednog od takvih misaonih razgovora, u dvadesetoj godini života, otac Antipa je iznenada bio ozaren čudesnom svetlošću. Ova svetlost je ispunila njegovo srce neiskazivom radošću; suze su grunule potokom: tada, kao da je u ovoj svetlosti osetio višnji božanski poziv, otac Antipa je sa radošću uskliknuo: ‐ ʺGospode, biću monah!ʺ

Ali je Gospod, promislom Svojim, slao na njega i razna demonska iskušenja: demoni su mu se javljali u vidu crnih Etiopljana ili pasa. Prilikom krsnog znamenja oni su u trenutku, zasijavši kao munja, iščezavali. Ponekad su poprimali i mnoge druge, odvratne vidove, proizvodili užasan šum i tresak, izazivali strah i užasnutost u njegovoj duši. A pred

nastup demonskih iskušenja u vazduhu se ponekad čuo glas koji je upozoravao oca Antipu:

‐ ʺSpremaj se, biće iskušenje!ʺ

Osim ovih demonskih iskušenja, mnoge nevolje i uvrede otac Antipa je u razna vremena trpeo i od ljudi koji ga nisu podnosili zbog njegove iskrenosti i revnosne pobožnosti. Tako se on kroz muke i podvige uzdizao lestvicom savršenstva.

Jedne noći je tiho izišao iz kuće i uputio se u čuveni moldavski manastir Njamc. Tu se u sabornoj crkvi sa suzama ničice poklonio pred čudotvornom ikonom Bogorodice. Crkva je bila sasvim pusta; odjednom je začuo šum. Zavesa koja je prekrivala svetu ikonu odgrnula se sama od sebe. U umiljenju neizrecive radosti on je celivao ikonu. Ovako blagodatno utešen u hramu, s velikom je tugom otac Antipa izašao iz kelije igumana, kada je ovaj odlučno odbio sve njegove molbe da stupi među njamecku bratiju. Otac Antipa se otpremio u Vlašku. Tamo ga je jedan neveliki manastir primio pod svoje mirne zidove. Više od dve godine u punom samoodricanju radio je on ovde na manastirskim poslušanjima. Život je bio ispunjen mukom i lišavanjima. Nisu mu davali monašku odeću, nije imao čak ni kelije. Iscrpljen, spavao je gde bilo: u štali, na kuhinjskom podu. Jednom je u polju zaspao na senu; seno je bilo zavejano snegom; polusmrznutog jedva su ga povratili sebi.

Sa bdenjem, postom i telesnim naporima, mladi podvižnik je sjedinio umnu molitvu kojoj ga je naučio shimonah Gedeon. Ovaj se oko trideset godina podvizavao u ʺzatvoruʺ blizu manastira. Strog i pun samoodricanja život oca Antipe se oštro izdvajao u opštem manastirskom poretku. Duhovnik mu je savetovao da ide na Svetu Goru. Za tim je žudelo i srce samog oca Antipe; ali je on već u prvim koracima svog podvižništva želeo da čuje glas u duhovnim stvarima iskusnog starca.

U to vreme u Moldaviji je čuven po svojim podvizima i duhovnom iskustvu bio starešina manastira Braz, arhimandrit Dimitrije. Pre starešinstva manastirom, on je u divljoj šumi vodio strog život pustinjaka. Jednom je slučajno u zemlji našao sud pun zlatnog novca. U sudu je bio i zapis koji je objašnjavao da novac pripada moldavskom mitropolitu Dositeju, koji ga je sakrio saznavši da ne može izbeći mučeničku smrt od ruke Turaka.

‐ ʺKo nađe ovaj novac ‐ govorilo se dalje u zapisu ‐ taj treba da ga potroši na izgradnju manastira i tri skita. Pošto se završi izgradnja trećeg skita, naći će se moje mošti!ʺ

Izvestivši moldavskog mitropolita o svemu što je pronašao, otac Dimitrije je s njegovim blagoslovom revnosno pristupio ispunjenju poslednje volje blaženopočivšeg mitropolita Dositeja. ʺBio je podignut velelepan manastir ‐ kao Njamcʺ ‐ govorio je otac Antipa. Bila je dovršena i izgradnja trećeg, poslednjeg skita, u čijem dvorištu je otac Dimitrije poručio da iskopaju za njega grob. Na dan osvećenja skitskog hrama došao je i otac Dimitrije, i tada su

mu objasnili da se grob, koji je on naredio da se iskopa, osipa sa jedne strane. U njegovom prisustvu su dovršili kopanje, i pronašli kovčeg sa moštima blaženog mitropolita Dositeja.

‐ ʺJa sam se udostojio da vidim ove mošti, govorio je otac Antipa i celivao sam ih: iz njih je izlazio miomiris!ʺ

Tom arhimandritu Dimitriju se obratio otac Antipa tražeći duhovni savet.

Uopšte, otac Dimitrije je uvek zadržavao one koji su želeli na Svetu Goru, ovoga puta, na opšte čuđenje, on se saglasio da tamo otpremi oca Antipu, dodavši da će ga sam postrići u monahe. Potom se otac Antipa otpremio na Atos.

U jednoj od pustinjskih kelija Svete Gore u to vreme su se podvizavala dva njegova zemljaka, moldavski jeroshimonasi Nifont i Nektarije. On je želeo da kod njih postane učenik.

‐ ʺTi si tek nedavno primio monašku mantiju, odgovorili su na njegovu molbu iskusni oci ‐ i sleduje da se najpre potrudiš na poslušanjima u manastiru...ʺ

Povinovavši se njihovom savetu, otac Antipa je stupio u Esfigmenski manastir, gde se oko tri godine trudio u kuhinji. Tu se čitavu godinu dana nalazio u, za podvižnika, najvećem i najopasnijem iskušenju: od njega je odstupila umna molitva i s njom su prestale i sve blagodatne utehe. I um i srce su bili ispunjeni pretećom tamom i brigama. Tada ga je samo čvrsta nada u zastupništvo Božje Matere sačuvala od očajanja.

Došao je kraj iskušeništva i starci Moldavljani su primili svog sabrata radi viših podviga u pustinji.

‐ ʺTako, sad treba obući i shimu, ja ću te postrići!ʺ ‐ rekao je jednom otac Nifont ocu Antipi.

‐ ʺJa sam spreman da s radošću primim shimu; samo se plašim da me tada nećeš pustiti samog u pustinjuʺ ‐ odgovarao mu je otac Antipa.

‐ ʺNaravno da te neću pustiti, rekao je otac Nifont, ti si nam ovde potreban!ʺ

Otac Nifont je već tada pomišljao kako da na Svetoj Gori stvori samostalni moldavski skit, i bio je svestan da će mu za taj posao otac Antipa biti veoma koristan, zato je i želeo da ga sam postriže, kako bi onda po duhovnom zakonu bio sa njim zauvek vezan. Otac Antipa je razumeo starčev cilj i to ga je bezmerno opterećivalo. U nedoumici po pitanju shime, i starac i učenik su rešili da se obrate shimonahu ocu Jeftimiju, koji je bio njihov zajednički duhovni rukovodilac. Ovaj je stao na stranu oca Antipe, pa su po njegovom savetu oca Antipu postrigli i ostavili mu punu slobodu da se oda pustinjačkom životu. Otac Nifont je vrlo nerado otpustio svog monaha u pustinju. Njegova mrzovolja se pokazala čak i na taj način što mu nije dao ama baš ništa od predmeta neophodnih da se makar malo skući. Samo sa golim rukama ušao je otac Antipa u polurazrušenu pustinjačku kolibu. Ona je

bila potpuno prazna, samo je u prednjem uglu na poličici našao malu ikonu Bogorodice, na kojoj se od dugogodišnje gareži jedva razabirao lik. Otac Antipa se veoma obradovao svom pronalasku. Osećao je da je stekao izuzetno bogatstvo. Uzevši sa sobom ikonu i ne časeći časa, uputio se ka poznatom ikonopiscu jerođakonu Pajsiju koji je sa svetih Kijevskih gora prešao na Aton. Molio ga je da mu očisti ikonu, ali što je moguđe pažljivije, da je ne povredi, a naročito da je ni najmanje ne popravlja bojama. Otac Pajsije nije pristajao da pod tim uslovima uzme ikonu, i popustio je samo posle dugih molbi oca Antipe. Posle kraćeg vremena vratio je ikonu savršeno novu, kunući se da je ona tako zablistala posle prvog najobičnijeg oplahivanja vodom, i da je ta pojava veoma iznenadila i njega samog. Ikona Vladičice, koja se posle dugogodišnje tame ovakvim čudom pojavila u punoj svetlosti, kasnije se proslavila mnogim blagodatnim znacima. Sada se ta ikona nalazi u Valaamskom manastiru.

U polurazrušenom kućerku se nije moglo živeti; a sredstva za popravku otac Antipa nije imao. Jednom je išao nedaleko od svoje pustinje; odjednom ga je zaustavio nepoznat monah.

‐ ʺOče, dobri ljudi su mi dali pet dukata i zamolili me da ih predam najsiromašnijem pustinjaku. Pomolivši se, rešio sam da ih dam prvom koga sretnem. Uzmi ih, biće da su ti potrebni!ʺ

Sa blagodarnošću, kao iz Božije ruke, otac Antipa je primio novac. Onda je pozvao jednog siromašnog keliota ‐ tesara i ovaj je pristupio popravci njegove kelije. Tokom četiri dana poslovi su tekli uspešno; petog dana taj monah se opasno razboleo silnim napadom kolere, i od iznemoglosti pao nedaleko od kelije. Već su ga tresli grčevi. Otac Antipa se jako uznemirio. Nemajući snage da bolesnika odvuče u svoju keliju, gonjen neobjašnjivom silom, kao svoju jedinu nadu, izneo je ikonu Bogorodice i postavio je na uzvišenje nasuprot majstora koji je ležao na zemlji; sam se povukao u gustiš gde je počeo da moli Gospoda za njegovo ozdravljenje. Molio se dugo; a kada se vratio ka svome kućerku, zadivljen i sa velikom radošću je video kako je bolesnik već sasvim zdrav i na poslu.

‐ ʺIscelila me tvoja ikona, objasnio je on ocu Antipi. Ona je čudotvorna: ležao sam kao mrtav, a onda sam odjednom osetio da od ikone prema meni ističe neobjašnjivo životvorno, toplo disanje. Potpuno sam se ugrejao, i u trenu stao na noge zdrav!ʺ

Za kratko vreme kelija oca Antipe je bila gotova i njegovi dani su stali da teku mirno. Pustinjak je sa duhovnim podvizima, po nuždi sjedinio i mirno rukodelje ‐ izradu drvenih kašika, koje je prodavao u Kareji da bi se prehranio. Radi pouka o duhovnom životu on se obraćao jeroshimonahu ocu Leontiju koji je živeo u skitu Lako. Sa njim je i kasnije bio u najtešnjim duhovnim odnosima; samo se s njegovim blagoslovom odlučivao na nove korake.

U međuvremenu, zamisao oca Nifonta o izgradnji moldavskog skita počela je malo po malo da se ostvaruje. U Moldaviji u gradu Jasah imali su svoju crkvu ‐ metoh; na Svetoj Gori su kupili zemlju, na kojoj su se brzo dizale pojedine skitske zgrade; broj bratije je rastao. Tada su oci ‐ graditelji stali da mole oca Antipu za pomoć, i ovaj je pristao, poslušavši savet duhovnih otaca. Posvetili su ga u jerođakona, zatim uskoro u jeromonaha i postavili za ekonoma. Obavljajući naizgled ne tako značajnu dužnost, otac Antipa je, po meri svojih snaga, revnovao o poštovanju opštežiteljnih pravila. Jednom je otac Nifont u opštoj bratskoj trpezariji blagoslovio ekonoma da za njega i jednog gosta pripremi posebno jelo. Ekonom nije pripremio; iguman se razljutio i naredio mu da za kaznu čini metanije.

ʺMetanije ću činiti s radošću, odgovorio je ekonom, ali molim da mi oprostite: to što sam učinio bilo je s ciljem da se izbegne sablazan i spoticanje bratije! Pošto si ti sam odredio dobar tipik po pravilima svetih otaca, ne bi trebalo da ih ti i narušavaš, jer starešina u svemu treba da bude primer za sve. Tek tada će naše optežiće biti čvrsto i trajnoʺ.

Od tih reči se otac Nifont potpuno smirio, i zahvalio je ocu Antipi za njegovu blagorazumnu revnost.

Poslovi oko dovršenja skita zahtevali su da otac Nifont tri godine provede u Moldaviji; za sve to vreme uprava nad celokupnim optežićem bila je predata ocu Antipi. Između ostalog, on je ispunjavao dužnosti duhovnika. Sa povratkom oca Nifonta na Svetu Goru došlo je za oca Antipu vreme da se zauvek rastane sa svetim mestom dugogodišnjih podviga, za koje je bio vezan svom dušom i o kome je do kraja života sačuvao najlepše sećanje: otac Nifont ga je odredio za ekonoma skitskog metoha u Jasu. Prebačen neočekivano iz tih predela Svete Gore u mnogostruku uzrujanost briga i poslova bučnog grada, otac Antipa se pre svega starao da i ovde kao i u svom minuvšem životu u pustinji, potpuno ispunjava sva monaška pravila po atonskom tipiku. Tako mu je zapovedio i otac Nifont otpremajući ga u Jasi. Protiv svega što je u obilju iskušenja moglo loše da utiče na dušu podvižnika, iskusni duhovni ratnik se naoružao moćnim oružijem ‐ postom. Često po dva ili tri dana, a ponekad čak i nedelju, potpuno se uzdržavao i od jela i od pića.

Sam vodeći strog život, svom dušom prionuvši za svetu veru i pobožnost, otac Antipa je u svakoj prilici s revnošću razobličavao svako odstupanje od crkvenih pravila koje bi primetio. Takva njegova revnost, udružena sa jednostavnošću i iskrenom ljubavlju, i njegov poučni, dubokom duhovnošću proniknut govor, kao i primer njegovog sopstvenog života, uskoro su pred njim otvorili ljudska srca. Osobito ga je dobro primio moldavski mitropolit; postavio ga je za duhovnika dvaju ženskih manastira i sam sa njim razgovarao o duhovnim pitanjima.

Za vreme svog svetogorskog podvižništva, od predugog posta, otac Antipa je obično osećao veliku gorčinu u grlu; u Moldaviji, međutim, posle dve godine, ova gorčina se pretvorila u neobičnu slast. Ne mogući da objasni ovu pojavu, on se obratio moldavskom

vladiki. Mitropolit mu je rekao da je takav osećaj u stvari plod posta i umnosrdačne molitve, i da je on blagodatna uteha kojom Gospod ohrabruje podvižnika na njegovom spasonosnom putu.

‐ ʺTako o tome govori prepodobni Isak Sirjaninʺ, završio je svoje objašnjavanje mitropolit. ʺSam Gospod, ljubavlju Svojom, gorčinu isposničkog ognja pretvara u Svoju neiskazivu sladostʺ.

Opšte poštovanje i ljubav prema ocu Antipi činili su da njegovi poslovi u upravljanju metohom idu ne može biti bolje. Sredstva za održavanje metoha kao i za pomoć skitu znatno su uvećana. Sa svom revnošću služeći moldavskom skitu, i odazivajući se sa svom ljubavlju duhovnim potrebama svih koji su kod njega tražili savet u delu spasenja, otac Antipa je svojim srcem neprestano težio usamljenoj Atonskoj Gori. Često je molio oca Nifonta da ga vrati na Svetu Goru; ali otac Nifont je sa njim imao sasvim druge planove. Videći korist od delatnosti oca Antipe za svoje opštežiće i ophrvan množinom raznih potreba za dovršenje skita, kao i oskudnošću sredstava, otac Nifont je odlučio da pođe u skupljanje priloga u Rusiju i da sa sobom povede oca Antipu.

‐ ʺNe puštaš me na Svetu Goru ‐ rekao je otac Antipa igumanu kada mu je ovaj objasnio svoju odluku ‐ nego me vodiš u Rusiju; ja osećam da ću, čim pređemo granicu, već biti ruski a ne vaš!ʺ

Tek što je otac Antipa kročio u Rusiju pod rukovodstvom oca Nifonta, iguman se vratio u Moldaviju a otac Antipa je, ne znajući ruski jezik, ostao sam. Kao kod svojih, bio je smešten u porodicu jednog trgovca. Svoj isposnički život je provodio u izdvojenoj kućici u voćnjaku, posvećujući gotovo sve vreme molitvi. U međuvremenu, skupljanje priloga je teklo veoma uspešno. Uskoro su velike sale trgovačke kuće bile pune skupocenim sasudima, odeždama, rizama i ostalim prilozima moskovskih darodavaca; sa zvonima je sve ukupno vredelo više od 30 hiljada rubalja. Kada su sve te stvari bile otpremljene na Svetu Goru, otac Antipa je bio veseo pri samoj pomisli na radost koju će pričiniti njegovim ocima; ali tovar nije došao do skita. Brod na koji su bile ukrcane stvari potonuo je sa svim putnicima i teretom za vreme bure na Crnom moru. One noći kada se desila katastrofa otac Antipa je bio na molitvi. Odjednom je prslo staklo ormarića u kome je bio smešten lik Bogorodice, što ga je otac Antipa uzeo iz svoje svetogorske pustinje. Spoljašnjeg uzroka za to nije bilo. Otac Antipa je shvatio da je neočekivano razbijeno staklo bilo vesnik neke nesreće i stao mirno da čeka razjašnjenje. Kada se sve saznalo, zbog neuspeha su se rastužili atonski oci, a moskovski dobrotvori izgubili elan. Duhom nije pao jedino otac Antipa. Dok su stvari u Moskvi loše išle, otac Antipa je u Petrogradu sakupio značajnu sumu novca. Da bi je poslao na Svetu Goru, trebalo je zameniti za zlatnu monetu; međutim, po najvišoj naredbi, isplata zlata iz glavne blagajne je bila zabranjena u to vreme. S jedne strane znajući nevolju moldavskih staraca, a s druge videći neprelazne prepreke, otac Antipa se sa molbama za pomoć obraćao raznim uticajnim osobama. Kada

su ga svi odbili i kada više nije bilo nikakvih razumnih nada, otac Antipa je pao ničice pred svetogorsku ikonu Bogorodice i počeo da je moli za zastupništvo. Za vreme molitve čuo je glas koji kao da je dolazio od ikone: ʺto je stvar mitropolita!ʺ

‐ ʺTo baš i nije bio glas nego nešto što je dolazilo u umʺ ‐ objašnjavao je kasnije otac Antipa. I zaista, iznad svakog očekivanja, kada se zauzeo mitropolit, po naredbi ministra finansija učinjen je izuzetak za oca Antipu, i skupljen novac je u vidu zlatnika bio poslan na Svetu Goru.

Uskoro su ponovo počeli da stižu prilozi. U oca Antipe je bilo mnogo iskrenih učenika. Oba mitropolita ‐ petrogradski Isidor i moskovski Filaret, bili su prema njemu blagonakloni i razgovarali sa njim o duhovnom životu. U jednom od razgovora sa mitropolitom Filaretom, na pitanje: ‐ ʺšta je najneophodnije onome koji se bavi umnom molitvom?ʺ ‐ revnosni molitvenik je odgovorio: ‐ ʺTrpljenje!ʺ

Mitropolit petrogradski je za njega čuo samo slučajno: jednom je otac Antipa doputovao iz Moskve da bi od sinoda dobio knjigu za upisivanje priloga. Bio je, kao gost, smešten u Aleksandronevsku lavru, u jednu keliju sa sveštenikom koji je tog dana doputovao. Uskoro je nastupio veliki post. Po svom običaju otac Antipa je išao na sve službe, a u keliji je i danju i noću obavljao i službu na rumunskom jeziku i ispunjavao monaško pravilo. Jelo i piće nije uopšte uzimao. Prošao je prvi dan posta, prošao je i drugi, i treći, a on je jednako tako činio! Sused po keliji oca Antipe sa divljenjem je gledao takav život. Krajem nedelje, otišavši svojim poslom kod mitropolita, govorio je i o ocu Antipi, te je mitropolit obratio pažnju na podvižnika.

Posle izvesnog vremena, mitropolit se na putu za Voronjež, na otkrivanje svetih moštiju svetitelja i čudotvorca Tihona Zadonskog, zaustavio u Moskvi, i tada mu se javio otac Antipa. Kada je mitropolit saznao da i on želi da bude prisutan otkrivanju moštiju, pozvao ga je da služi sa njim. Veoma se obradovao otac Antipa. Svestan veličine trenutka, počeo je da se priprema: četiri dana nije uzimao ni jelo ni piće, iako se tih dana nalazio na putu.

Druge godine svog boravka u Rusiji, tek što je otvorena prolećna plovidba, otac Antipa je posetio Valaamski manastir. Svom svojom dušom zavoleo je tada usamljene i tihe, zelene valaamske predele i čim je završio svoje poslove oko skupljanja priloga, sa blagoslovom svojih moldavskih staraca 6. novembra 1865. god. ponovo js došao u Valaam. Mala, izdvojena kelija u skitu Svih Svetih, primila je ovde revnosnog ljubitelja bezmolvija i molitve.

Veliki su bili molitveni podvizi oca Antipe u predelima Svete Gore i usred svetske buke moldavskih i ruskih gradova; ali su tamo podvizi bili prekidani bilo rukodeljem bilo opštenjem sa svetskim ljudima i poslovima oko priloga. A u Valaamskoj usamljenosti molitva je postala njegovo jedino i isključivo delo: ona je ispunjavala čitav dan i skoro čitavu noć. Osim strogog ispunjavanja crkvenog bogoslužbenog tipika, otac Antipa je

svakodnevno čitao dva akatista Bogorodici, i činio po 300 metanija sa molitvom za spasenje svih umrlih. Spisak svih koje je pominjao je bio veoma dug. pominjao je sve darodavce i priložnike za mnoge godine, sve poznate. To pominjanje je trajalo više od sata. U određeno vreme između crkvenih službi i metanija, on se bavio umnom molitvom. Kada je služio u manastiru, a takođe i svake subote, kada se pričešćivao u skitu, najpre je u keliji obavljao celokupnu službu na rumunskom jeziku. Bratija je više puta primećivala kakvim se gorkim suzama on zalivao za vreme molitve koju je obavljao s punom pažnjom.

Prve nedelje velikog posta nikada nije uzimao ni jelo ni piće; sa istom strogošću on je držao post i ponedeljkom, sredom i petkom, tokom cele godine, i u predvečerje praznika Rođenja Hristovog i Bogojavljanja. Čak i pred smrt kada je bio bolestan, ili kada je od visoke temperature njegovo grlo bilo potpuno sasušeno, on nije želeo da olakša svoje muke gutljajem vode. Za ostala četiri neposna dana u nedelji, njemu je bila dovoljna hrana koju su mu donosili za ručak u subotu.

Kada je dolazio u manastir, otac Antipa se, međutim, prilagođavao manastirskom poretku. Dolazio je 3 puta godišnje: na Božić, na Veliku i Svetlu nedelju, kao i na Duhovsku nedelju. Osim tih određenih dana, dolazio je ponekad još i radi duhovnog razgovora sa njemu bliskim ljudima koji su posebno radi njega doputovali u Valaam. Iako su ga dolasci ovih ljudi jako opterećivali, uvek se na njih odazivao sa svom širinom svoje bezgranične dobrodušnosti. Tada je po ceo dan zatvornik znao da bude i u društvu žena, da pije čaj i da jede.

‐ ʺKako možeš da spojiš dug skitski post sa tako neočekivanim razrešenjem?ʺ ‐ u nedoumici su pitali neki od valaamskih otaca.

‐ ʺSasvim lakoʺ, odgovarao je on rečima apostola Pavla: Usvemu i svačemu navikoh sit biti i gladovati, izobilovati i oskudevati (Fil. 4, 12).

‐ ʺBaćuška, ti mnogo govoriš sa ženama; nije moguće da te posle nikada nisu napadale ružne misli?ʺ ‐ pitao ga je u poslednje dane života jedan od vernih učenika.

‐ ʺNikada!ʺ ‐ odgovarao mu je otac Antipa koji je sačuvao devstvenost i čistotu.

‐ ʺTakve misli ne mogu napasti oca koji voli dete, tim pre ne mogu napasti duhovnog oca. Jedina želja u odnosu na moja čeda duhovna, bio je njihov duhovni uspeh i večno spasenje njihove dušeʺ. Među poštovaocima oca Antipe bilo je i imućnih ljudi. Na njegov predlog, rado su činili priloge za nuždu manastira u Rusiji i na Svetoj Gori. Znajući prave potrebe obitelji, otac Antipa uopšte nije odobravao njihovu sklonost ka suvišnim, prebogatim građevinama.

‐ ʺMnogo sam video manastira ‐ govorio je on, i svuda se grade i obnavljaju; ali uzrujavanja oko gradnje, to su dela sujetna, svetska. Monahu je život u crkvi, a njegov posao je pravilo!ʺ

Ništa ne traživši na zemlji, sav svoj um usmerivši ka Bogu, otac Antipa je s radošću podnosio sve grdnje, uvrede i zamerke. Duboko smirenje i stalna spremnost na samoosudu dali su mu mogućnost da uvek sačuva nepomućen duboki duševni mir. Živeo je u krajnjem siromaštvu. Njegova kelija je bila potpuno prazna: u njoj nije bilo ni kreveta, ni stolice; umesto analoja bio je tu mali stočić, a uz njega još i drveni žezal s prečkom na koji se, u borbi protiv sna, oslanjao kada je iznemogavao za vreme bdenja. Na podu je ležala vlasenica na kojoj se predavao kratkom snu. Sam živeći u takvom siromaštvu, otac Antipa se sa punom ljubavlju odazivao na svaku potrebu bratije. Zavolevši svom dušom Valaam, on je govorio: ‐ ʺJa imam samo jednu dragocenost, to je moja ikona Bogorodice, i nikome je neću dati; ostaviću je Valaamskom manastiru!ʺ

Provodeći mnoge godine u strogom podvigu, otac Antipa ni malo nije narušio svoje zdravlje; i uopšte imao je zdrav, snažan organizam. Lekarima i lekovima nikada nije pribegavao. Prihvatao je bolest kao iz ruke Gospodnje i od Njega je očekivao i izlečenje. Sudeći po njegovom bodrom izgledu, teško je bilo pretpostaviti da će se on tako brzo preseliti u gornja naselja. Tokom samo jedne godine, snažan kašalj ga je potpuno izmoždio i sasušio, pa ga postepeno priveo mirnoj smrti.

I u godini svoje bolesti, Veliku i Svetlu nedelju otac Antipa je proveo u manastiru. Na Veliku subotu bio je na božanskoj liturgiji. Posle je rekao svom najbližem učeiiku:

‐ ʺZa vreme pričešća bio sam u oltaru i pogledao sam kroz južne dveri u crkvu: monasi su se već pričešćivali i lica nekih od njih su sijala kao sunce. A ranije ništa slično nisam video!ʺ

U duboku jesen iste te godine stajao je jednom otac Antipa u svojoj keliji na molitvi. Odjednom se podigao šum: svetogorska ikona Majke Božje se sama podigla s mesta; druge ikone koje su tamo bile su pale. Ikona je tiho krenula po vazduhu, prešla čitava dva metra i zaustavila se na grudima oca Antipe. Starac se užasnuo. S pobožnošću primivši ikonu, postavio je na njeno mesto. Sav u suzama umiljenja on je ovo javljanje otkrio tek tri dana pre svoje smrti.

Bolest oca Antipe se razvijala brzo. Po njegovoj želji nad njim je izvršeno jeleosvećenje. Vidno se gasio. Dva dana pred smrt oca Antipe u manastirskom hramu se služila večernja. Odjednom je nešto snažno udarilo o pod. To je pao iskušenik ‐ starčić oboren napadom apopleksije. Kada su javili igumanu, on je blagoslovio da uzmu svetu vodu i njome osveže bolesnika: mislili su da se onesvestio. Pokazalo se međutim, da je on već umro. Te noći osobito se mučio i otac Antipa: pred jutro mu je bilo lakše i on se obratio učenicima oko sebe sa pitanjem:

‐ ʺKo je to umro u manastiru?ʺ Budući da u skit iz manastira još niko nije došao, učenici su odgovorili:

‐ ʺNiko!ʺ

‐ ʺNe, umro jeʺ, nastojao je otac Antipa. ʺUmro je starčić u crkvi. Bilo mu je teško. Iguman je naredio da se da voda ... nije pomoglo ... umro je!ʺ

Učenici su ga slušali ne znajući šta da misle. Tek oko jedanaest sati u skit je došao duhovnik, i tada se objasnilo da je otac Antipa, ležeći u skitu, na udaljenosti od tri kilometra, govorio o događajima kao da se oni dešavaju pred njegovim očima.

Poslednje noći otac Antipa je često podizao ruke k nebu i dozivao svog voljenog svetogorskog starca, duhovnika oca Leontija:

‐ ʺLeontije, Leontije, gde si Leontije?ʺ

‐ ʺBaćuška, s kim ti to govoriš? Nema ovde nikoga!ʺ ‐ nagnuvši se nad starcem rekao je kelejnik. Starac ga je napregnuto pogledao i lagano prstom kucnuo u glavu.

Pred jutro, osećajući već blizinu svog odlaska, i želeći da se pričesti Svetim Tajnama, otac Antipa je zamolio da požure i obave liturgiju. Udostojivši se da sa punim razumom primi Božanstvene Tajne, otac Antipa se pogruzio u lak dremež. Prošla su dva sata, njegov najbliži učenik je počeo da čita akatist Majci Božjoj i u to vreme je tiho i zauvek otišao otac Antipa, koji je celog života svakodnevno izgovarao pohvalne himne Carici Nebeskoj.

Umro je on u nedelju, 10. januara 1882. god. u šezdeset šestoj godini starosti.


STARAC GEORGIJE ‐ GRK (umro 1873)

Grigorije daskal (učitelj) rodio se 1799. god. Njegovi roditelji su bili imućni trgovci. U svojoj sedamnaestoj godini uputio se na Svetu Goru. Ovde se najpre pridružio jednom starcu koji je živeo u patrijaršijskoj keliji prepodobnog Antonija, što je danas Andrejevski skit (Saraj). Tu je proživeo tri godine a zatim je prešao u keliju prepodobnog Jeftimija pri Rusiku, ka duhovniku, ocu Maksimu s kojim je proživeo godinu dana. U to vreme počeo je grčki ustanak i on je otišao u Moreju, gde je stupio u bogosloviju. Zatim je u Atini studirao filosofiju, bogosloviju i druge nauke. Kada je ustanak završen krenuo je bio na Svetu Goru, ali su ovde još uvek bili Turci, pa je zato ostao u Solunu i u akademiji koja je tada otvorena, proveo još dve godine. Na kraju, 1835, posle četrnaest godina, vratio se na

Svetu Goru. Došao je u Rusik i uskoro primio postrig i rasofor; proživevši tri godine prešao je u skit Male Ane u kolibu i tamo živeo četiri godine. Odakle se preselio na Kapsalu gde je živeo sedam godina. U to vreme je primio postrig u shimu u Hilandarskoj keliji Paterica, kod poznatog starca Neofita iz pećine prepodobnog Atanasija. Da bi bio bliže svom starcu, otac Georgije je prešao u keliju na Vigli gde je živeo do smrti. Ta njegova kelija je bila sasvim prosta. Iznutra je ličila na štalu, i bila je siromašna kao i odeća koju je nosio starac.

(Evo odgovora na neka pitanja oca Pantelejmona, koji je starca posetio oko 1870. g.):

‐ ʺŽiveti u keliji izvan manastira je veoma dobro; samo mora se držati umno‐srdačna molitva, ostavljajući pri tom sve ostalo pravilo po knjigama izuzev u slučaju potrebe da se um malo odmori.

Kada se um iscrpi od napregnutosti u molitvenom stanju, treba ga malo olakšati, pročitati jednu katizmu, ili nešto drugo što oživljava duh, dok se ne odmori, a onda opet prionuti na molitvu. Ali treba znati da se plod rađa u molitvi, a od samog pravila čovek ne može steći smirenje, plač, umiljenje, ljubav, pa ostaje besplodan. Jer, mnogo čitanje odvlači um, a molitva ga skuplja. Samo, u molitvi treba čuvati uzdržanje, smirenje, ljubav prema bratiji i podvig umni i delatni ‐ u tome je zalog uspeha. Ako bi se čovek podvizavao molitvom i trudio se da bude na usluzi drugima, ali istovremeno ne bi imao smirenje i ljubav, uzaludni su svi njegovi podvizi i napori. Živeći u keliji treba se naprezati radi svega, i unutrašnje i spoljašnje.ʺ

Za pouku bratiji koja mu je dolazila, starac je rekao: ‐ ʺAko neko dolazi da čuje reč Božju, ili uopšte ako dolazi zbog pouke duši, takve uvek treba primati jer vreme koje žrtvujemo na razgovor sa njima nije bačeno. Gospod će ga nadoknaditi. Ali ako oni dolaze od duga vremena da praznoslove, da razmotre manastirske poslove, takve treba odbijati od sebe. Ava Isak Sirjanin govori da takvima treba reći: ʺja imam usvojeno pravilo i ako ga ne ispunim, nastaje mi smutnja u duši, zato te molim, oče, budući da je došao čas mog pravila, potrudi se malo sa mnom.ʺ Ako on pokaže nameru da ode, onda ga zadrži i prinudi da sa tobom stoji i tada svoje pravilo produži dva ili tri puta više od običnog, pa te sledeći put više neće uznemiravati.

‐ Za trpezom treba jesti onoliko da bi, ustajući, mogao da se moliš, jer se od suvišne hrane pomračuje um, napada te lenjost, i čovek ne može da se preda usredsređenoj molitvi. Od mnoge hrane razgara se telesna borba. A vino, u slučaju telesne nemoći, odrasli može da pije dve ili tri čaše dnevno. Na putu ili kada se radi težak posao, može se jesti do sita, a kada se nalaziš u svom tihovanju, treba se uzdržavati.

‐ Od molitve se stiče plač, umiljenje i ostale vrline. Sveti oci molitvu ovako dele: najpre slavoslovlje, zatim blagodarnost, na trećem mestu ispovedanje, na četvrtom molbe. Ja govorim tri puta: ʺSlava Tebi Nepostižni, Svemogući, Blagi Tvorče svega!ʺ Zatim

blagodarim govoreći: ʺblagodarim Ti, Bože moj, za sva dobra dela koja Si mi učinio od mladosti moje sve do ovog časa, za ono što znam i za ono što ne znam i za sve ostaloʺ. Ovako tri puta. Dalje se ispovedam, ali ovo više i češće: ʺprognevih Te, Blagi Gospode, svim mojim gresimaʺ... Zatim molim za pomoć, za milost, za učvršćenje u podvizima i protiv neprijateljskih iskušenja, a najviše za milost.

‐ Molitva Isusova može da zameni sva pravila i molitve!

‐ Ava Makarije Veliki je govorio: ʺkad bi neko živeo od Adama pa sve do poslednjeg dana, i kada bi mu život bio ispunjen i najvišim podvizima, kao Antonija Velikog i ostalih svetih, čak i tada skoro ništa ne bi učinio dostojno one slave, koja nas očekuje u beskonačnom carstvu slave!ʺ

‐ Kada bismo živeli i šezdeset godina u ovom svetu, ili i više, u najstrožim podvizima, to sve ne bi ništa značilo u poređenju s blaženstvom. Ovaj svet je u svakom slučaju kao jedan mig, a budućem nema kraja. Apostol Pavle govori da nas Gospod spasava po blagodati, a ne po delima (Rim. 11, 16); ali mi smo dužni da ispunjavamo zapovesti zato što je vera bez dela mrtva (Jak. 2, 20), a dobra dela je oživljavaju. Gospod hoće da se mi razdvojimo od greha, i spreman je da nam Svojom blagodaću u tome pomogne. Zapovesti su nam date zato da bismo odsecali greh. Na primer: devstvo je velika vrlina, a blud je greh; ali ako se ne budemo podvizavali, uzdržavali, molili se i činili sve ostalo, greh će nas pobediti i mi ćemo upasti u blud. Takođe: gordost je veliki greh a smirenje je velika vrlina; ali ako se ne budemo podvizavali, nećemo dostići smirenje, isto kao ni ostale vrline, a i greh nećemo izbeći. Svete zapovesti su nam i date zato da bismo, podvizavajući se, pobedili greh. Treba voleti svu bratiju, voleti i one koji nas vređaju i one koji nam dosađuju, i nikada se ni na koga ne ljutiti. Učitelji monaha, sveti oci, ovako govore: jedan sat se moliti umom, onda drugi sat čitati knjige otaca: Dobrotoljublje, Evergetinos, svetog Jovana Lestvičnika, svetog Isaka Sirjanina i druge o trezvenosti uma, jer čitanjem otaca čovek kao da dobija snagu; posle toga baviti se srdačnom molitvom i prebivati u njoj što je moguće duže. Od nje i dolazi plod: plač, umiljenje, smirenje, ljubav i ostale vrline.

‐ Sveti oci određuju za prvi čas toliko i toliko brojanica, za druga bogosluženja toliko i toliko; tako je moguće, izmerivši za koliko vremena se to može obaviti, odrediti sebi to vreme i baviti se umno srdačnom molitvom. Početnik može da drži brojanice u rukama, zato što ga one na neki način drže u budnom stanju, a bez njih lako podleže lenjosti ili sanjivosti. Darove od Boga ne tražite i ne molite. On zna kada i šta treba da da. Blagodat Svetog Duha Gospod daje i sada, za života, drugima prilikom smrti, a trećima posle smrti; naše je da se često držimo molitve. Oni koji se trude a ne dobijaju ništa, ne treba da sumnjaju i posustaju; i oni će dobiti nagradu za svoj usiljeni rad. Ko od Boga traži darove, navlači na sebe gnev Božji! Da bi se srce otvorilo, potrebne su godine. Promene se stalno dešavaju, dolaze teški trenuci, no potrpimo, jer znamo da će doći i vreme utehe. Ako

čovek za vreme molitve vidi svetlost ili nešto slično, ne treba na to da obraća pažnju jer se neprijatelj pretvara i u anđela svetlosti, pa i više od togaʺ.

Od neprestane udubljenosti u sebe i stalnog prebivanja u srdačnoj molitvi starac je uvek glavu držao sagnutu, tako da se podbradak naslanjao na grudi. Čak i za vreme razgovora nije menjao svoj uobičajeni položaj. Retko bi, pri nekom jačem izrazu, ili prilikom pitanja, kojim je ponekad završavao svoj govor, kao da ispituje da li smo razumeli što je rečeno, on za kratko podizao glavu.

Godine 1871. desilo mi se da posetim starca Grigorija zajedno sa jednim bliskim poznanikom, mirskim čovekom, koji je usled svog porodičnog stanja imao osobita pitanja za starca, na koja je ovaj odgovarao: ‐ ʺPonekad nam bolest dolazi i zbog greha, a ponekad po blagosti Božjoj, da bismo kroz nju stekli večno blaženstvo. Strogo pazite da ne primite nikakav đavolski prilog; đavo se neprestano trudi da u naš um ubaci pomisli o nekom nezakonitom delu, na primer, pri pogledu na tuđu lepotu i slično: a to zato što Gospod osuđuje i samu želju, govoreći da je svako ko je sa željom pogledao na ženu već učinio preljubu u srcu svom s njom. Ako neko kaže u sebi: ʺmlad sam, ispuniću sve svoje želje i pohote, a kajaću se posleʺ ‐ pa na taj način zgreši ‐ takvog čoveka Gospod neće udostojiti pokajanja i može mu preseći život. Čuvajte se i očajanja; ako bi se desilo da zaglibite u neki greh, makar i smrtni, i tada odmah trčite Bogu s pokajanjem i odmah se ispovedite s nadom u milost Božiju. Takvom čoveku, ako pada, Gospod prima pokajanje. Ako čovek i ispunjava sve vrline, a smirenje nema, izgubiće i vrline. Gospod hoće da obavljamo vrline, i da budemo smireni; a ako neko poseduje vrline pa se njima gordi, samo zato će izgubiti nagradu za svoje vrline. Apostol Pavle govori da smo mi dužni čuvati i ostvarivati jevanđelske zapovesti, a u slučaju sagrešenja uvek kajati se, plakati i snishoditi, i tada nas spasava Gospod, ali blagodaću, a ne po dugu. Ako neko ne ispunjava zapovesti, ni Gospod ga neće spasti. Takođe, ko se u svojim sagrešenjima ne pokaje, neće se udostojiti milosti. Gospod hoće da mi budemo čisti. Ma šta mi činili u ovome svetu, sve je sujetno; ali to što se sada trudite i putujete po svetim mestima, to će sa vama biti zauvek!

‐ Ako monah koji živi u pustinji svoje vreme provodi u bogougodnim podvizima, i u isto vreme ima velike materijalne potrebe, pa se nađe darodavac koji bi mu pomagao da se zbog materijalnog stanja ne odstrani od podviga i bogomislija, u takvom slučaju Gospod deli zasluge pustinjaka, dajući polovinu darodavcu. Onaj ko deli milostinju neka zna da on deli Božije darove, i da će više njemu biti udeljeno nego onima kojima udeljuje!ʺ

(Iz druge besede sa starcem): ‐ ʺZa sve vrline smirenje je neophodno, kao kreč pri izgradnji kuće: samo kamenje će se raspasti, a sa krečom čvrsto stoji. Kamen je vrlina, a kreč je smirenje, krov je međutim ljubav. Nemojmo da mislimo da nas Gospod spasava za naše postove, metanije, bdenija i ostalo; ne, Gospod nas spasava po blagodati Svojoj.

Pri molitvenom tihovanju u keliji, mora se imati malo rukodelje, jer rukodelje sabira um početnika; ali to se daje samo zbog nemoći, ili zbog neiskustva; većina Svetih otaca ne

odobrava upotrebu rukodelja i smatra boljim i višim prebivanje bez rukodelja i izvan svake brige. Jedan je ava rekao: ‐ ʺNe znam kako to ljudi, pristupajući molitvenom tihovanju, mogu danonoćno da se bave rukodeljem? Ja jedva da izađem da donesem vode, pa i to nedaleko, i nikoga za to vreme ne vidim, a um mi se već rastroji, tako da, vrativši se u keliju, ne mogu pred Boga da stanem sa istom mišlju sa kojom sam se do tada molio.ʺ Prepodobni David solunski govori: ‐ ʺOnaj ko živi u pustinji mora se ograditi dvema vrlinama ‐ smirenjem i uzdržanjem. Uzdržanje se sastoji u tome da ne jedeš do sitosti, jer ako budeš jeo do sitosti, pomračiće se um, pa nećeš moći ni čitati, ni moliti se, ni steći duhovno razumevanje. Bolje je da ono što bi mogao da pojedeš odjednom podeliš na dva puta, i da se tako jedući, ni jedan ni drugi put ne presitiš.ʺ ‐ Govori se u Evergetinosu da su neki postili po dva dana, neki svaki drugi dan, ali su im oci ovako savetovali: Onima koji poste dva ili tri dana, da jedu svaki drugi dan; a onima koji poste svaki drugi dan, da svakodnevno jedu; ali svakome od njih da nikada ne jedu do sitosti!ʺ Pitali smo starca: ‐ ʺKako se sa čistom molitvom stoji pred Bogom?ʺ Starac je hteo da ispriča o pravilu, ali je pitao: ‐ ʺKoliko ti imaš ljudi?ʺ Rekoh ‐ ʺčetiriʺ. Tada je starac odgovorio: ‐ ʺKada ima mnogo ljudi, to je nemoguće; a kad čovek živi sam i kad se podvizava, moguće je, no i tada su potrebne godine. Može se živeti s učenicima, ali izlaziti svega jednom ili dva dana u nedelji radi razgovora, a ostalo vreme prebivati u tihovanju, i ne izlaziti čak ni u trpezu. Na taj način se još može i uspeti!ʺ

Povodom poseta još je rekao: ‐ ʺAva Isak Sirin je imao duhovnog brata, kod koga je odlazio. A taj je neprestano držao zatvorena vrata i primao je sebi samo one koji su dolazidi svaka dva meseca ili ređe, ali su dolazili radi pouke; a ako bi neko došao samo zato da bi prekratio vreme, takvog nije puštao. Jer vrlinski čovek nikada nema prazno vreme; nego ili čita, ili se moli, ili se bavi rukodeljem, ili se odmara ‐ jednom rečju nijedno vreme ne biva praznim!ʺ

O iskušenjima i zastrašivanjima starac je govorio: ‐ ʺDa, đavoli često dolaze, urlaju, dižu buku, šta sve ne rade. Čak prilaze vratima, kucaju govoreći: ‐ ʺDievhonʺ[1] (molitvama), a molitvu do kraja ne izgovaraju; ali ni tada ja ni na šta ne obraćam pažnjuʺ ‐ ʺJa nikako ne želim da se rvem s iskušenjima koja dolaze od ljudi, pa sam mislio da odem u pustinju, kad eto šta se sve tamo može pretrpeti od đavolaʺ. Na to je starac rekao: ‐ ʺDa bi se živelo u pustinji treba imati duboko smirenje i uzdržanje, i to đavolima ne dozvoljava da ti pakoste. A ako se nešto i desi, Gospod u takvim okolnostima neće dopustiti iskušenja veća od naših snaga. Kraće rečeno, ma šta, đavo činio, ne obraćaj nikakvu pažnju!ʺ

O onima koji nam nanose bol starac je govorio: ‐ ʺVoleti, voleti treba neprijatelje svoje, one koji nas kleveću, izdiru se na nas, nanose nam bol i svakojaka zla; treba trpeti sve i opet ih voleti. Jer, zapovest glasi: voli bližnjega. Moleći se tražimo od Gospoda; ʺi oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našimʺ.ʺ Pri tom je starac ispričao jedan primer: ‐ ʺJedan gnevni mirjanin došao je do mene u nadanju da će obuzdati svoju narav i poslužiti Gospodu monaštvom. Živeo je dva meseca, ali se ni jedan jedini dan nije mogao

uzdržati od gneva kakvog ja još nikad nisam video. Ma koliko da sam ga ubeđivao, ma koliko da sam trpeo, moj sabrat se nikako nije popravljao. Svaki dan me grdi, naziva i skotom i magarcem, i mulcem, i mnogim raznoraznim rečima, svim što mu padne na pamet. A ja sam uvek odgovarao: da, tačno je tako brate, ja sam takav! Međutim, on se nije smirivao, i još više je grdio, govoreći: ‐ ʺMoli se ti u svoju bradu!ʺ ‐ Tako je brate, odgovarao sam ja. Sve je to trajalo dva meseca, i ja, ne videći da će se on ma kako ispraviti, na kraju mu rekoh: ‐ ʺBrate, ti sa mnom ne možeš živeti.ʺ ‐ ʺA zašto?ʺ, pitao je on. ‐ ʺZato što za ova dva meseca nisi uspeo ni jedanput da se uzdržiš od gneva. Koliko god ti je govorio kako treba da se ponašaš, ti ništa ne usvajaš!ʺ Mirjanin se jako razljutio na ove reči, pokupio je sve što je moglo da se nađe u kolibi kod mene i hteo da ode. Ja mu rekoh: ‐ ʺZašto mi to činiš? Ti nisi ništa doneo i ovo nije tvoje!ʺ Ali on nije hteo da sluša, nego je otišao. Naravno, ja bih ga mogao zadržati, mogao bih poći s njim u Lavru i dati da ga zatvore u pirg, ali sam se setio jevanđelske reči: ako neko hoće ... košulju tvoju da uzme podaj mu i haljinu..., i još: oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim ‐ i oprostio sam mu u duši, samo sam pogledao za njim kad je krenuo, sažalivši se nad njim u ovom teškom stanju. Jadnik nije daleko otišao, pao je na putu i pomamio se. Tri meseca ga je mučio đavo. U nekom manastiru su nad njim čitali Jevanđelje i iscelili ga. Onda je dolazio k meni da moli oproštaj, i doneo deset leva. Ja sam mu rekao: ‐ ʺI bez tih para ja ti praštam, ali gledaj kako da se pred Bogom opravdašʺ. Tako smo se i rastaliʺ.

U razgovoru o žalosnom stanju jednog mog poznanika starac je rekao: ‐ ʺAko se ne može drukčije, treba ići i kod lekara i poslušati; ali je bolje predati se sasvim Bogu, pa kako Njemu bude ugodno, a u isto vreme služiti Mu milostinjom i raznim drugim dobrim delima. Ako žena umre, ne treba se suviše žalostiti, jer umreti se i onako mora, a za nju je Gospod pripremio, izgleda, baš to vreme. Možda je Gospod zatekao u takvom stanju da će se spasiti ako baš tada umre. Sveti oci pišu: ʺI smrt nam je ponekad korisna; zato se u svemu treba predati Božijoj volji i ne zbunjivati se!ʺʺ

Roditelji oca Grigorija su bili veoma bogati. Naslednik, njegov rođeni brat, bio je jednom od Gospoda kažnjen za greh koristoljublja i grabežljivosti. Starac je pisao bratu moleći ga da pošalje makar deo imanja koje mu je pripadalo, jer nije imao nikakvo rukodelje, pa je živeo u krajnjoj oskudici. Brat nije obraćao pažnju iako ga je starac molio da ostavi greh srebroljublja. Tada je Gospod došao sa kaznom: lopovi su obili magazu i pokupili sve što su tamo našli, od čega je žena postala nepokretna. Kada je brat napisao ocu Grigoriju o tome šta se desilo, starac mu je odgovorio poukom: ‐ ,,Sve dosad je Gospod pokušavao da te urazumi, ali ako ne ostaviš svoju strast, on može i život tvoj da prekrati!ʺ

Mnoge godine i svakidašnji podvizi na kraju su položili starca na samrtni odar. Živeći sam, bez iskušenika, on nije mogao o svojoj bolesti da izvesti moldavski skit. Slučajno je svratio do njega pustinjak otac Kalist, koji je živeo nedaleko od njega, i saznavši o njegovom stanju, počeo je češće da mu dolazi. Starac je gubio snagu i u samoći je jednog

dana predao svoju dušu Gospodu. Sahranili su ga u blizini njegove kolibe. Predstavio se starac Grigorije 1873. godine.

NAPOMENE:

1. Dievhon je početak kratke molitve: ʺMolitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nasʺ. Ona se u manastirima izgovara ispred vrata prostorije u koju se želi ući, i tek kad se dobije odgovor: ʺAminʺ, onda se i ulazi. (prim. prev.)


STARAC ATANASIJE ‐ MOLDAVLjANIN (umro 1873)

Iza moldavskog skita, na mestu zvanom Vigla, u tihoj kolibici živeo je starac Atanasije, čovek iskusan i zreo u duhovnom delanju. Krajem 18. i početkom 19. veka na tom mestu podvizavao se starac Moldavljanin, otac Georgije, koji je bio štampar i učen čovek. Za vreme ustanka otac Georgije je izašao u Moreju. Tamo ga je mitropolit, ocenivši njegov uzvišeni život, prinudio da primi rukopoloženje. Proživevši tamo godinu dana, otac Georgije je otputovao u Vlašku gde se zadržao u manastiru Černika na usamljenom mestu. Tamo je i umro, neprestano pomišljajući da se vrati na Svetu Goru. Svoju želju nije uspeo da ispuni jer je Aton bio preplavljen Turcima.

Po dolasku oca Georgija u Černiku, prišao mu je mladić Atanasije, koji je čuo o njegovom podvižničkom životu, i ostao uz njega, želeći da podražava njegove podvige. Ranije je Atanasije živeo u Njameckom manastiru, u koji je došao još kao dečak. Sa starcem Georgijem živeo je 8 godina, a posle smrti starca krenuo je da traži svog rođenog brata, u monaštvu Nektarija, koga je našao i zajedno sa njim došao na Svetu Goru 1840. god. Zbog toga što je brat bio veoma mlad, tu su proživeli samo godinu dana, u ksenofontskom skitu.

Posle te godine, otpremili su se za Jerusalim, a otuda u Moldaviju. Čim je Nektariju nikla brada, ponovo su prispeli u Svetu Goru, pa se otac Atanasije nastanio na Vigli, gde je živeo njegov pokojni starac Georgije.

U umnom delanju je ocu Georgiju rukovodilac bio jedan od najbližih učenika starca Pajsija Veličkovskog, i on po imenu Georgije, pod čijim je rukovodstvom otac Georgije tako dobro uspevao da su se i od njega, kao iz izvora, napajali svi koji su voleli molitveno tihovanje. Otac Atanasije je pričao o svome starcu: ‐ ʺOd mnogog plača, izgubio je sve trepavice. Kada je umirao, ja sam gorko plakao zbog rastanka sa takvim starcem, ali on me utešio rekavši da ću samo godinu dana živeti sam. Tako je i bilo: kroz godinu dana našao sam svog brata, oca Nektarija i zajedno smo otišli na Svetu Goru!ʺ

O veličini starca Pajsija Veličkovskog starac Atanasije je rekao: ‐ ʺJa sam još zatekao u životu, u dubokoj starosti, jednog Pajsijevog učenika. Možete shvatiti koliko je veliki bio taj Pajsije iz događaja koji su se desili s njegovim učenikom. On je bio dobar čovek zrele duhovnosti. Sedeo je jednom na krevetu i razmišljao i odjednom video. Postavio se bio presto, okružila ga je bila masa đavola, i drugi đavoli su svečano doveli Satanu koji je seo na presto. Satani su prilazili đavoli jedan po jedan sa izveštajem, a on bi ih pitao: ‐ ʺGde si ti bio?ʺ Prvi đavo koji je prišao je odgovorio: ‐ ʺBio sam kod tog i tog monaha, koji molitveno tihuje iza manastira Njamca, i nisam mogao da mu priđem zato što čim krenem, pada na zemlju, a od njega izlazi vatra koja me pali!ʺ Satana je naredio da ga biju kao i ostale koji nisu uspeli u svojim pakostima. Tako su pretukli pet ili šest đavola. Zatim je Satana silno zakukao i rekao: ‐ ʺO kako mi smetaju ti trefoloi (knjige o duhovnom delanju koje je starac Pajsije preveo), ali će doći vreme kad ih više neće biti i sve će ponovo ići po mojoj volji.ʺ Evo, dodao je otac Atanasije, i došlo je to vreme, jer je čuvena biblioteka izgorela u Njamcu a ono knjiga o duhovnom delanju što su ostale ‐ ko ih gleda?ʺ

(Iz zapisa oca Pantelejmona o poseti starca): Kada smo prvi put došli ocu Atanasiju, do koga nam je vodič bio skitski starac, iz daleka smo videli da starac radi u svom vinogradu. Čim nas je primetio, odmah je ostavio svoj posao i ubrzanim korakom pošao prema svojoj kolibi. Naš vodič, poznajući starca, požurio je za njim vičući: ‐ ʺOče Atanasije!ʺ Ali je onaj bez osvrtanja tako brzo odlazio, kao da ga neko juri. Mi smo skrenuli sa staze i zašli na put prema kolibi na ivici stene, a vodiča smo poslali da stigne i pita starca da li će nas primiti. Ovaj ga je stigao, vikao mu, ali se starac nije zaustavio.

Dugo smo kucali tako da sam već nagovarao našeg vodiča da prestanemo, ali je on, znajući starca, nastavljao da kuca sve jače i jače. Na kraju je starac otvorio vrata i izašao, primio nas s ljubavlju, izvinjavajući se jer je gluv, pa nije čuo da smo kucali!

Govoreći o mestu na kome se naselio rekao je: ‐ ʺVi posećujete pustinjake i ona mesta gde su živeli nekada sveti oci, i zato ćete biti nagrađeni više od nas koji tu živimo; a mi okajani živimo ovde i, provodeći dane u lenjosti, zaslužujemo dvostruku osudu!

‐ U iskušenjima je nužno moliti se kako bi nam Gospod pomogao da ih ponesemo.

‐ Sveti oci pišu da je bolje jesti i piti sve i osuđivati sebe, nego ne jesti, a robovati gordosti. Sveti Vasilije odobrava onima koji održavaju telo umereno: to je nužno radi podrške duši u podvizima, bez čega bi ona zanemoćala; ali sve treba da je učinjeno sa rasuđivanjem!

‐ Nije nevolja u tome što se jede, ali je rasuđivanje neophodno. Bez umerenosti um se pomračuje, ali i pojevši on sebe ukoreva da se prejeo kao skot i kaje se pred Bogom, a to je Bogu ugodno. A ako neko, makar živeo u pustinji, i makar se molio i postio, zamišlja kako čini dobro (đavo ga hvali u srcu njegovom) on je rob taštine. Monah pak, koji jede i prekoreva sebe približava se Bogu pokajnim osećanjima. ‐ Početnicima sveti oci govore da žive u opštežiću i tamo pobeđuju strasti, a tek potom da se osamljuju. Sećanje na smrt i molitveno rasuđivanje prosvećuju čoveka; na taj način se svetlost otkriva u njegovom umu i on bez štete prolazi iskušenja, jer mu ta svetlost pokazuje put!

‐ Dobro je živeti kao keliot ali se pri tom mora stalno držati molitva, jer nema drugog tako snažnog i pouzdanog oružja protiv đavola ni na nebu ni na zemlji, kao što je molitva Isusova. Neprestano treba tvoriti ovu molitvu sve dok ona ne nađe sebi mesto, a naći će ga kada to mesto bude pripremljeno ‐ srce očišćeno od strasti. Srce se, međutim, čisti posredstvom molitve! Postojana molitva ispravlja nedostatke od neispunjenog pravila i drugih neispunjenih podviga.

‐ Ako hoćete, možete molitveno tihovanje naći na mestu gde živite. Ako vas ima trojica ili četvorica, verovatno jednomišljenika, jer inače ne biste živeli zajedno, znači da možete tihovati. Tajnu svoju ne treba otkrivati kome bilo nego samo duhovno iskusnom koji se razume u stvar: jer postoje i takvi koji osuđuju i hule na molitvene tihovatelje. Evo primera: došao je jedan čovek u ksiropotamski manastir, doneo prilog, uključili su ga među proestose i on je živeo tamo nekoliko godina. Zatim je čuo za pustinjački život i videvši kako se živi u idioritmičkom manastiru, poželeo da se udalji radi tihovanja i došao u kapsokalivijski skit k starcu Jeroteju. Posle godinu dana međutim, osetio je da mu je pustinjački život težak pa se vratio u Ksiropotam, gde je stariji proestos primetio: ‐ ʺŽivi brate u manastiru; kud si krenuo? U pustinju! To samo Moldavljani i poneki Rus traže nekakvu umnu molitvu i izluđuju se. Tuda idu ljudi izgubljeni i koji nisu ni za štaʺ ‐ Eto, dodao je starac, kakva shvatanja neki imaju o pustinjacima i o duhovnom životu uopšte. Zato ne treba svakome otkrivati svoju tajnu. Sveti Isak Sirin piše: ʺNe poveravaj svakome svoju tajnu, nego istomišljeniku i duhovnom delateljuʺ.

I sveti oci su čitali dok nisu dobili blagodat molitve; a kada su je dobili, ostavili su čitanje. Veoma je dobro s vremena na vreme posećivati mesta gde su živeli sveti: prepodobni Atanasije, prepodobni Maksim, prepodobni Nil i mnogi drugi. To može da koristi pouci i utvrđenju duše jer na takvim mestima same sobom dolaze misli: tu je živeo takav i takav otac, a ja okajani kako živim? Takvim samoprekorom i molitvom svetima, duša se

umiljava i učvršćava. Sećanje na smrt i sud Božji treba gajiti neprestano, a osobito u toku molitve.

‐ Kada bi bilo neophodno, dali bi mi učenika iz skita; a ja mislim da je bolje da sam sam. Kada biva teško zbog bolesti, dolazi brat, otac Nektarije, i pomaže. Nekada su sveti oci živeli sa drugima, pa i sada duhovno jaki ljudi imaju učenike pri sebi i rukovode njihovim životom; a mi, nemoćni, ne možemo to da podnesemo, nego živimo usamljeno, jer čovek sam nekako lakše misli na svoje grehe. Oni jaki mogu da poučavaju druge; njima će i nagrada biti veća. Tako u Kijevu u pećinama ima mnogo svetih otaca, ali će prepodobni Antonije i Teodosije imati veću slavu od svih, oni su veliki!

‐ Ili prepodobni Nil Sorski, kako je on lepo pisao o tihovanju!

‐ Ne brinite da će vas bratija uznemiravati. Ako oni žele da se sa vama posavetuju, i vi im nešto kažete, to ne razara tihovanje ‐ ljubav prema bratiji se računa u tihovanje. Jer ima mnogo oblika tihovanja: poneko ceo dan govori, a sve ide na korist; drugi kaže jednu reč, i ona uvredi brata!ʺ

Opraštajući se pitali smo starca da li dozvoljava da dođemo i drugi put? Ne smeta li mu to? Starac je odgovorio: ‐ ʺMi smo privikli da zatvaramo ne spoljašnje dveri, nego dveri na koje ulaze strastiʺ.

Pošto smo čuli da starac ima bradu do zemlje, hteli smo da ga zamolimo da nam je pokaže; ali smo se plašili da ga ne uvredimo i zato smo unapred molili da nam oprosti. Starac se začudio i obećao da će oprostiti. Tada smo ga zamolili da razveže bradu i da nam je pokaže. Raskopčao je podrasnik, razvezao bradu kojom se opasivao i opustio je. Brada nije dopirala do poda, ali su četiri vlasi ležale na zemlji. Učinivši to starac nam je primetio da je ova naša radoznalost pusta i nekorisna: dlaka ništa ne znači, kratka ili duga, ništa ne doprinosi spasenju, za koje nisu neophodne duge dlake koje trunu u grobu nego bogougodna dela.

S jeseni oktobra 1873. g. starac Atanasije je osetivši veliku slabost, ostavio kolibu, došao u skit i legao u bolnicu. Uskoro posle toga, 23. oktobra, mirno se prestavio u Gospodu.


NEPOZNATI PUSTINjAK ‐ GRK (umro 1855)

Prema pričanju ktitora moldavskog skita oca Nifonta (iz zapisa oca Denasija), ovaj sluga Božji živeo je u pećini nedaleko od pećine prepodobnog Petra Atonskog. Koliko je godina tamo proboravio i kako se zove nije poznato.

Njegov je život proticao u savršenom siromaštvu; on nije imao ničega ni na sebi ni u pećini; išao je bos, bez kape, i bio je pokriven odrpanom bezvrednom odećom.

Jednom su tim predelom išla dva monaha moldavskog skita. Promašili su svoj put i udarili na pećinu ovog pustinjaka. On je u rukama držao mali psaltir koji je neprestano čitao, i prilikom upražnjavanja umne molitve. U razgovoru s monasima rekao je da se plaši da ne bude osuđen za strast prema posedovanju stvari, jer se još nije oslobodio svega zemaljskog, i ima ovaj psaltir ‐ zato ih moli da ga uzmu sa sobom.

Predvidevši svoju smrt, došao je ocu Nifontu, koji je tada živeo u pećini blizu pećine prepodobnog Atanasija na Vigli, i zamolio ga da odsluži liturgiju i da ga pričesti Svetim Tajnama, govoreći: ‐ ʺpribližava se moj kraj!ʺ

Otac Nifont se saglasio, pa su zajedno pošli u crkvu svetog Jovana Preteče, gde je odslužio liturgiju i pričestio ga. Dok je pustinjak celivao ikone pre pričešća, neprestano je plakao. Posle službe otac Nifont mu je predložio da podele trpezu; ali je ovaj to odbio, zahvalio za pažnju i otišao na put zamolivši pominjanje u svetim molitvama. Ne došavši do svoje pećine, on je umro na samom putu. Bilo mu je, kako izgleda, svega 40 do 45 godina. To se dogodilo 1855. god.


STARAC GERMAN ‐ BUGARIN (umro 1875)

U Kukuzeljevoj pustinji Hair živeo je starac German. Njegovo svetsko ime je bilo Georgije, ali kakav je život vodio u svetu, ne znamo. Poznato je samo da je u početku stupio u manastir Kostenici, gde je primio postrig i proveo deset godina. Kad se završio gr čki ustanak, krenuo je na Svetu Goru i tamo se javio duhovniku iz Kostenice koji je došao pre njega i koji je boravio u manastiru Ksiropotamu. Provevši tu četiri meseca i videvši kakav je tamošnji život, nije želeo da duže ostane. Duhovnik ga je nagovarao da ostane, ali je otac German odgovarao: ‐ ʺJa tražim život u podvigu i došao sam ili da stupim u opštežiće, ili da odem u pustinju; a ovo je idioritmija. Bolje bi bilo da se vratim u Kostenicu nego da nastavim ovako!ʺ Posle toga on je ostavio duhovnika i krenuo gorom.

Stigao je u skit Kapsokalivija i raspitivao se o starcima, pa je pošao do starca Danila hromog koji je živeo u keliji svetih Arhangela. Ovaj ga je pitao: ʺZašto si došao kod mene?ʺ ‐ ʺDa ti dam malo milostinjeʺ, odgovorio je otac German i dao mu sto para. Bilo je to na treći dan Uskrsa, a starac Danilo nije imao šta da jede. Zahvalio mu je, a onda je otac German pitao starca ono što je hteo da sazna. Zatim je pošao ka duhovniku skita i rekao: ‐ ʺBlagoslovi oče da stupim kod starca Danila! ʺIspitujući njegove namere duhovnik je rekao: ‐ ʺŠta ti je! Pa on nema ni šta da jede, a uz to je još i bolestan!ʺ

ʺNije važno što kod njega nema šta da se jede, ali je važno da je on duhovni starac. Ja tražim starca ne hleba radi, nego radi rukovodstva duši!ʺ ‐ ʺKada je tako, rekao je duhovnik, idi, Bog te blagoslovio!ʺ

Otac German je otišao, učinio metaniju pred starcem i, dobivši njegovu saglasnost, proživeo sa njim 14 godina, primivši od njega i shimu. Posle dve godine starac Danilo je oslepeo. Kada je otac German stupio k starcu, ovaj je napunio torbu limunovima i poslao ga u Lavru, da za njih dobije hlebnih suharaka. Doneseni suharci su im trajali 6 nedelja. Zatim su uzeli u skitu jednu oku pirinča i ona im je bila dovoljna za dugo vreme. Ulje su koristili samo za kandila u crkvi.

Osim slepoće starac je imao i veoma bolesne noge, tako da je samo leti, i to sa štakama, mogao koliko toliko da hoda. Otac German mu je u svemu služio sa samopregorom. Starac Danilo je bio duhovan čovek ‐ strogo je držao monaški život ne skrećući ni levo ni desno; molitvu je stekao takvu da je u njemu delovala i za vreme sna. Celog svog života na Svetoj Gori on sredom i petkom nije ništa jeo, pa makar bio i praznik, ‐ ali ovo poslednje, govorio je otac German, činio je zato što je bio nepismen, pa je tako postupao u svojoj prostoti. Jednom je u crkvi čuo da se čita kako je umro neki monah, a jednom svetom čoveku je bilo otkriveno da njegovo telo prate tri Angela. On ih je pitao: ‐ ʺZašto pratite ovog monaha? Znam da je jedan Angeo čuvar. A druga dvojica? Angeli su odgovorili da je taj monah celog života pazio na sredu i petak, pa su zato poslani od Boga da odaju poštu njegovom telu prilikom pogreba i da njegovu dušu predstave Gospodu u slaviʺ. Čuvši ovo starac Danilo je rešio da od tog vremena čini isto tako.

Makar bio i nepismen, ali ono što je jednom čuo, odmah je počeo da ispunjava i to sa takvom poslušnošću da nikada nije ostavljao nedovršenim. U Svetoj Gori je živeo više od pedeset godina, a umro je u svojoj osamdesetoj. Posle smrti starca Danila otac German je u Kapsokaliviji živeo još dvadeset godina, a onda se preselio na Hair gde je živeo do smrti.

Našu pažnju ne zaslužuje samo život ovog starca nego i život njegovih duhovnih predaka. Otac Danilo je imao starca Davida, a David Hristofora. Starac David je bio slep (na bdenja i na liturgije u sabornu crkvu ga je vodio učenik) ali je pri svojoj telesnoj slepoći gledao u budućnost: za tri dana je predskazao svoju smrt. To je bilo na Veliki četvrtak. Primivši Svete Tajne starac je rekao: ‐ ʺSa Uskrsom Hristovim ja ću otići Gospodu, ali ću pre toga pojesti crveno jaje, pa ću onda otići!ʺ Tako se i desilo. Na dan Pashe, posle liturgije, vrativši

se u svoju ke.liju, on je zamolio za jaje i rekao: ‐ ʺOprostiteʺ, i predao svoj duh Gospodu. Pogrebli su ga na večernji pri pashalnom pojanju.

Starac ovog Davida bio je Hristofor duhovnik, koji je u prostoti služio Gospodu. On je bio tako prost da je jednom, dok je još bio učenik, pošto je čuo kako su se četrdeset mučenika zamrzli u jezeru, i sam hteo da se zamrzne, pa je radi toga zimi ušao u cisternu; ali kao pravi učenik, o tome je najpre rekao svom starcu. Ovaj ga je veoma izgrdio. Na Svetoj Gori je u punom molčalništvu proživeo više od šezdeset godina.

(Iz zapisa oca Pantelejmona): Kada smo došli starcu Germanu, zatekli smo ga telesno bolesnog, ali u obilnom blagodatnom stanju.

Bilo je već kasno, pa smo se zato žurili. ‐ ʺPrehladio sam se, govorio je starac i jako su me zaboleli zubi, nisu mi davali mira. Ali imajući takvu starateljku, Caricu Nebesku, Koja je obećala prepodobnom Petru Atonskom da će biti čuvarka i hraniteljka, i da će davati sve što nedostaje onima koji ovde žive, pošao sam na mesto gde je živeo prepodobni Petar i pomazao lice krstoobrazno uljem iz kandila pred ikonom Bogorodice... Ne može se, produžio je starac, živeti u pustinji i ne doživeti nikakvo iskušenje. Ali ako se ima strpljenje, Gospod će sve da uredi na naše spasenjeʺ.

‐ ʺTi si, oče, govorili smo mi, privikao na muke, a mi smo malodušni i uopšte ne možemo da trpimo: koliki nam trud predstoji da dođemo do takvog stanja!ʺ ‐ ʺNije to ništa, pomalo se može privići. Samo ne treba kretati od velikih dela, nego počinjati s malim. Onaj ko kreće od velikog, taj pada i na malom. Prepodobni Antonije celog života nije jeo ulja niti je pio vina, ali to kao zakon nikome nije propisao. A u iskušenjima treba uvek pamtiti mitarevu molitvu, jer je za nas jedino neophodno smirenje; uz druge vrline može se pasti; ali smirenje ne padaʺ. Ovde, na ovom istom mestu u kolibi je živeo starac iz Moldavije po imenu Gerasim, koji je umro oko 1820. godine. Jednom su mu se u snu javila tri starca i rekli: ‐ ʺNas trojica živimo nedaleko odavde, ne uznemiravaj nas i reci da nas i drugi ne diraju!ʺ Starac je o viđenju rekao svom duhovniku. Duhovnik je tada bio poznati starac Neofit Karamanlis, koji je stalno išao pustinjama radi ispovedanja i pričešćivanja pustinjaka. Otac Neofit je poželeo da pronađe mošti ovih triju staraca koji su se javili njegovom čedu. Pretražio je sve pećine, a na tom mestu ih je sijaset, sve napuštene provaljene kolibe i stene; svuda se zaustavljao, čeprkao, razbacivao kamenje, ali ništa nije našao. Posle izvesnog vremena oni su se javili tom istom starcu na ovaj način: prolazeći pustinjom mimo jednog mesta na putu ka prepodobnom Nilu, on je uvek osećao miomiris. A u to vreme kada su ugodnici Božji prohteli da mu se jave, osetio je tako silan miomiris da se i nehotice zaustavio. Bilo je kao ceo oblak koji ga je obuhvatio sa svih strana. U njemu se probudila želja da sazna odakle izlazi takav miris, pa je počeo da traži. Dugo je obilazio uokolo, dok se nije zaustavio blizu nečega što je ličilo na stari zid, gde mu se pokazalo da je na tom mestu miomiris najjači. Pomolivši se, on je iza zida izvadio kamen, onda drugi, treći i uvideo da iza njih zjapi rupa; počeo je da raščišćava i otkrila se pećina.

Kada je otkrio toliko da je već mogao da uđe, čuo je glas: ‐ ʺNe uznemiravaj nas! Nas trojica smo ovde živeli i pogrebeni i želimo da nas niko ne dira!ʺ Starac je zatvorio ulaz u pećinu i posle je samo njegov učenik Ilarion znao za to mesto.

Otac German je produžio: ‐ ʺPrepodobni Akakije Kapsokalivijski je veoma voleo prepodobnog Maksima, i prilikom svake pomisli pribegavao je k molitvi njemu. Mnogo puta mu se prepodobni Maksim javio zbog njegove vere i ljubavi. Jednom je video prepodobnog Maksima i još mnoge u belim rizama, samo su shime na njima bile obične. Prepodobni Akakije je pitao: ‐ ʺKo su ovi koji te prate?ʺ Prepodobni Maksim je odgovorio: ‐ ʺTo su oni koji su ovde u ovoj pustinji živeli, koje sam ja prilikom života poučavao a oni sledovali mom učenju.ʺ Eto tako je nekad bilo, produžio je otac German, ali je i sada tako. I sada ima takvih koje niko ne zna. Oni, makar i živeli kao i ostali, ali u sebi kriju visoki duhovni život koji niko ne zna, kao što nisu znali ni za vreme života prepodobnog Maksima, za koga su svi mislili da je u prelesti, i nije prošla godina ili dve, nego čitavih pedeset dok ga nije otkrio prepodobni Grigorije Sinait.ʺ Starac German je uskliknuo: ‐ ʺKoliko razrušenih koliba možemo ovde naći, koliko pećina u kojima su, očigledno, živeli i spasavali se prepodobni oci! Evo pre dva dana jedan brat je nešto niže od moje kolibe prema moru našao malu kolibicu, već sasvim razvaljenu ali na takvom mestu da ne znam kako je tamo bilo ko mogao da živi, a živeo je. A koliko li godina postoji moja koliba, i ljudi su u njoj živeli, a da niko nije našao tu donju kolibu. Tako su, vidite, ove pustinje ispunjene svetim moštima, ali su te mošti ostale nejavljene. Duhovnik otac Neofit je mnogo tražio ovde, ali nije nalazio, jer sveti koji počivaju ne žele da ih otkrijuʺ.

O ranijim podvižnicima starac je govorio delimično ono što je sam doživeo, a delimično ono što je čuo od svog starca, oca Danila: ‐ ʺRanije su u kapsokalivijskom skitu živeli mnogo poštovani starci, slični drevnim velikim ocima, pred kojima smo mi, sva skitska bratija, prolazili sa velikom pobožnošću. Starci su kao nepokretni stubovi stajali na bdeniju od večeri do jutra, a da se ni jednom ne obazru na stranu. Svi su oni bili ćutljivi, pusta reč za njih nije postojala, čak su i o neophodnim govorili malo i to onda kad treba. Duhovni život su čuvali iznad svega. Među njima je osobitom pobožnošću sijao starac Avksentije: on je među starcima bio kao svetilo. Živeo je u keliji svetog Georgija i imao je samo jedan glineni lonac u kome je sebi kuvao trave, a skupljao ih je po stenama i samo je to jeo. Ponekad je uzimao i hleb, ali ništa više. Živeo je u skntu oko šezdeset godina. Posle smrti ostao je njegov učenik Neofit Karamanlis, duhovnik, koji je umro 1860. godine, kada mu je bilo više od sto godinaʺ.

Starac German je ispračao o još jednom podvižniku: ‐ ʺUčenih starca Kiprijana, Gavril, bio je vešt čovek; mogao je da se prihvati svakog posla, pa mu se skitska bratija u svemu obraćala. Bilo šta da se pokvari i slomije, pa makar i sat, otac Gavril nikada nije odbijao da posluži iz ljubavi prema bližnjem. Pošto se ishranjivao rukodeljem, ne bi bilo dobro ako se njegov trud ne bi nagradio, pa ga je bratija molila da uzme što sleduje. Da bi sačuvao čistu savest, otac Gavril je računao vreme za koje je činio uslugu da bi znao koliko bi u

međuvremenu zaradio svojim rukodeljem (a pravio je on kašike i brojanice) pa je toliko uzimao i od bratije, a više ni pare. Ljudi koji su prisustvovali njegovoj smrti su videli da se starac osmehuje i da je njegovo lice postalo svetlo, ali se nisu dosetili da ga pitaju šta vidi u tom trenutku. Neko je potrčao starcu Nikiforu, koji je 1825. god. obreo mošti prepodobnog Nila, i ispričali mu šta se zbiva. Nikifor im je rekao: ‐ ʺtrčite brže i pitajte šta vidiʺ. Ali, starčeva duša je već odletela ka Gospodu. Tamo je bio i starac Danilo koji je ispričao sve ovo. Posle starca Gavrila u keliji svetog Jovana Bogoslova ostao je njegov učenik, otac Gerasim koji je umro oko 1865. godine, u starosti od više od sto godinaʺ.

Zime 1869‐70. starac German je bio zavejan snegom i deset dana je proveo bez hleba. Te iste godine jedan mirjanin, koji je želeo da stupi u monaštvo, razboleo se i došavši do pustinje oca Germana, konačno legao. Starac je služio bolesnika samopregorno, lišavajući sebe gotovo svega godinu ipo dana. Po želji bolesnika, starac ga je postrigao nazvavšn ga Hristofor. Kada je ozdravio, novopostriženi je počeo da pokazuje nezalovoljstvo jer nije bio u stanju da podnosi surovi život starca: on je želeo ribu, ulje i ostalo, pa ne videći svega toga, ostavio je starca. Po njegovom odlasku, došao je drugi učenik, takođe Hristofor.

Kada smo starca Germana posetili aprila 1871. godine, on je govorio: ‐ ʺMora se trpeti i blago se ponašati sa onima koji govore protiv ljubavi prema pustinjacima. Mati Božja hoće da u svemu bude izobilje u Njenom vrtu ‐ da niko ni u čemu ne oskudeva, zato ste i vi pošli po ovim stenama i pećinama, radi zapovesti Hristove o ljubavi prema bližnjem. A ko će naći monahe koji žive po ovim stenama, ako vi ne krenete? Svako ko na ovaj način čini dobra dela, prvi će dobiti i nagradu, slično onome koji kadi, koji pre drugih oseća miomiris. A ako vas neki grde za dobročinstva prema pustinjacima trpite: Gospod će nagraditi vaše trpljenje i ispraviti zlo. Na pijacu se iznose razne stvari; jedan jedno, drugi drugo, svako svoje; ali se svi sa dobitkom vraćaju natrag ‐ pa tako i ovde. Na ovoj nematerijalnoj pijaci, a takođe i u spasenju duše, svi trguju, svako onim što ima i svi stiču korist. Strpljenje i blagost su nužni da se iskoreni đavolsko delovanje, koje lukavi deluje u ljudima raznovrsnim svojim spletkama, da bi smetao svemu što je dobro. Dobrotvori koji nam šalju svoje priloge neće ostati bez nagrade kao i onaj starac što je i išao po vodu, čije je korake brojao Angeo. ʺA zašto ti brojiš?ʺ ‐ pitao je starac Angela. ʺZato da bi ti za svaki korak dobio nagradu!ʺ

Pitali smo starca o molitvi: ‐ ʺMora se biti istrajan. Kada se srce očisti od strasti ono postaje prestol Božji, a kada neprijatelj u njega polaže svoja lukavstva i lukavstva budu primljena, blagodat ostavlja čoveka, kao pčela koja beži od dima i od smrada. Ako neko nema suze, neka bar ima žalost po Bogu, srdačni bol, jer to, pri smirenju, čoveka čini sličnim mitaru, koji je bio opravdan pred Gospodom. I tako će se steći milost Božja.

‐ Kada su u Solunu, pričao je starac, za vreme grčkog ustanka zatvorili u tamnicu svetogorske starce, solunski paša, kome nisu bili dovoljni ranije uzeta velika suma i stvari iz svetogorskih manastira, tražio je od zatvorenih proestosa i poverenika ogroman novac.

Zatvoreni su odgovarali da kod njih ničeg nema. Paša je nastojao. Tada su mu rekli da su na Svetoj Gori ostali samo olovni krovovi, pa i to samo u nekim manastirima. Paša je naredio zatvorenima da napišu u Svetu Goru da bi monasi koji su ostali skinuli to olovo i poslali u Solun za pravljenje tanadi. Oci su ispunili naređenje; ali su, predavši pismo, celu noć meću sobom govorili o tome, i tugovali i molili se Bogorodici. Odjednom noću dolaze u zatvor dva kalasa i zahtevaju da trgovac Spandali, koji je takoće bio zatvoren, odmah ode do paše. On je pomislio, što je i raaumljivo za tadašnja vremena, da ga zovu na pogubljenje, pa je zato, odlazeći, molio starce da se o njemu pomole. Dolazi on paši, a ovaj mu veli da prenese svetogorskim starcima da olovo sa crkava on neđe uzeti, pa neka napišu drugo pismo na Svetu Goru, da niko ne sme da dirne olovo na krovovima! Zatim je paša pričao: u snu mu se javila Bogorodica i tako ga uplašila da on ni za šta na svetu neće krenuti da skida krovove sa crkava. Kada su od Spandalija čuli radosnu vest, oci su se veoma obradovali i zahvaljivali Carici Nebeskoj za Njenu veliku i brzu pomoć. ‐ ʺEto kako Mati Božja štiti: takođe i za vreme Čama (1854) nije popustila Turcima. Oni su već bili blizu Hilandara, pretili su da unište sve manastire, ali su svi monasi postili tri dana i molili se, i odjednom Turci su otišliʺ.

Starac je još pričao kako je njega sačuvala Majka Božja: ‐ ʺJednom sam pao s vrha merdevina i udario se stranom o kamen koji je probio meso i prošao unutra pa se zustavio na jedva prst rastojanja od srca. Zavapio sam: ʺPresveta Bogorodice, pomozi mi!ʺ ‐ i ostao sam živ. Drugi jedan put je došao razbojnik kod mene u kolibu. Banuo je naglo. Na pitanje zašto je došao, odgovorio je: ‐ ʺDa te ubijem!ʹ i bacio se na mene. Borili smo se sat ipo. Na kraju me oborio i počeo da me davi. Pogledao sam na lik Majke Božje i zavapio k Njoj. Razbojnik je, kao da se nečega uplašio, skočio i istrčao. Od tada sam noću izlazio u šumu. Posle dva dana opet je dolazio razbojnik, i njegovi tragovi su ostali u keliji, ali se kasnije više nije pojavljivao.

(U zapisima oca Pantelejmona sačuvala se beleška jednog sarovskog monaha o poseti kod starca Germana): Idući od pećine prepodobnog Nila prema Lavri i spuštajući se niz sipar belog i svetlosivog mramora, sličnog onom na Uralu, naišli smo na stazicu koja vodi do starca Germana. Uskoro smo videli i njegovo obitalište koje se od trošnosti srušilo i u vreme pada tako ranilo oca Germana da je on, bez obzira na svoju veliku ljubav ka monaškom trpljenju, molio Caricu Nebesku da mu daruje isceljenje, obećavajući da u prvoj prilici izgradi u njenu čast malu crkvu. Majka Božja je uslišila njegovu molitvu i želju tako da je ubrzo bio isceljen. Ali nije mogao da sagradi hram kako je obećao, jer je živeo u krajnjoj oskudici. Prošavši srušenu starčevu kolibicu, iza nje sam video novu, još nedovršenu keliju. Sam otac German radio je u to vreme sa svojim učenikom na ceđenju lovorovog ulja. Videvši nas, ostavio je posao i požurio da nas sretne sa dubokim poklonom. ‐ On je srednjeg rasta, malo pogrbljen, ali njegov hod i držanje su odisali svežinom i prostotom deteta. Njegova odeća se sastojala od nekoliko komada sukna i platna među sobom zašivenih ili vezanih. Njegovo neveliko lice, obrubljeno sedim

vlasima, s nevelikom bradom, održavalo je nezemaljsku radost i mir: bilo je puno ljubavi, krotosti i pune pažnje i saučešća za sve što je bilo oko njega. Meni se učinilo da starac German veoma liči na našeg velikog starca Serafima! Njegovo prvo pitanje je bilo: ‐ ʺDa li ste možda gladni? Imam odličnih suvaraka i sveže vode!ʺ Ali, pošto smo bili siti, zamolio sam ga da nas snabde nečim za potkrepljenje duševnih sila. Uzdahnuvši, starac je rekao da je u takvim zalihama on krajnje siromašan, i da se on, kao i svi hrišćani ovih poslednjih vremena, po pisanju svetih otaca, spasava jedino blagodaću Hristovom koja daje hranu i snagu da se podnesu mnoga i velika iskušenja. Pitali smo ga šta je najbolje od svega što je našao na putu monaškog života. ‐ ʺPoslušanje!ʺ odgovorio je on. ‐ ʺJa bih bio spreman da u to verujem, ako se govori o pustinjačkom životu, produžio sam ja, ali kada se radi o opštežiću, onda ne verujem baš sasvim: čini mi se da je suparništvo u bogatstvu manastira povuklo uprave, a za njima i celokupno monaštvo u interese i materijalnost, da se zato koriste sva naizgled bogougodna sredstva. Zato mi se čini da je naše vreme tako siromašno u pravom monaštvu. Kako su stvari krenule, desi se da poneko od nas primi takvo poslušanje koje nije u saglasnosti sa našom savešću i sa učenjem crkve. Da li će nas i u takvom slučaju poslušanje spasti?ʺ ‐ ʺAko si ti uveren, govorio je on, da je ono što je naređeno protivno zapovesti Božjoj, šta te sprečava da, pre nego što ga ispuniš, objasniš to što misliš svom starešini?ʺ ‐ ʺMoje raspeće!ʺ, odgovorio sam. ‐ ʺPa zar nisi zato i izašao iz sveta, da bi uzeo svoj krst i ošao za Hristom?ʺ ‐ ʺAli šta da radim kada i posle objašnjenja starac bude insistirao da ispuni ono što je naredio?ʺ ‐ ʺAko to ne predstavlja smrtni greh i ako si ti nemoćan, onda je po mome bolje da učiniš; zato što će on, a ne ti, odovarati za to pred Bogom; ali ako si snažan u veri, onda je bolje biti kriv pred starešinom, nego pred Bogom; bolje je biti spreman da se podnese kazna, pa čak i da se izaće iz manastira, noseći svoj krst. Uostalom, onaj ko se prosta srca i punom verom predaje na poslušanje, neprestano moleći Gospoda da starcu otkrije svoju volju radi spasenja svoga, tome Gospod neće popustiti iskušenja, nego će i starešinu i potčinjenog izbaviti od mreža đavolskihʺ.

Počinuo je otac German od mnogog svog truda 1875. godine. Po dopuštenju Božjem, njegova smrt je bila nasilna, od ruku zločinca. Jednom je bio u Kapsokaliviji. Videvši tamo mirjane ‐ radnike, on im je objašnjavao da želi da izgradi kod sebe crkvu zbog čega će biti potrebno da proširi svoju keliju. Čuvši to, majstori su pretpostavili da on ima novca i pošli su da mu ga oduzmu pre nego što najmi majstore. Upali su u pustinjsku keliju, starčevu, i verovatno ne našavši ništa, ubili ga. U želji da sakriju zločin nakupili su mnogo suvog granja, zatim su ga stavili oko kolibe i na nekoliko mesta zapalili, a sami pobegli. Vatra se međutim ugasila, a koliba je ostala cela. Došavši po nekom poslu starcu, jedan puetinjak je našao kolibu obloženu granjem, a oca Germana ubijenim. Na taj način otkrio se zločin.


STARAC JOASAF ‐ GRK (umro 1872)

U gornjem delu ʺNilove pustinjeʺ nalazi se kelija svetog velikomučenika Artemija. Tu se pre pedeset godina podvizavao starac Joasaf. A njegov starac, duhovnik Kornilije, živeo je tu četrdeset godina ‐ od 1817 do 1875.

Otac Kornilije je došao na Svetu Goru 1812. godine, kada mu je bilo četrdeset pet godina. Postao je monah u keliji svetog Preteče na Vigli, gdje je danas moldavski skit, ali je posle kraćeg vremena prešao u keliju svetog Artemija. Bio je on čovek duhovnog i svetog života. 1823. godine došao mu je otac Joasaf koga je on postrigao u monaštvo. Otac Kornilije je pričao kako je još pre dolaska Turaka na Svetu Goru, kada se oko njihove kelije u raznim mestima podvizavalo mnogo pustinjaka, jedan starac rano ujutru pošao da skuplja kestenje. Konjušari manastira Lavre su u to vreme bili u lovu na veprove. Pri bledoj mesečevoj svetlosti, ne pogledavši dobro, jedan konjušar je od starca pomislio da je vepar, opalio i smrtno ga ranio. Na sličan način je poginuo i izvesni starac Leontije. Dok je još bio mirjanin, jednom je u svađi udario svog protivnika tako jako da je ovaj pao i umro. Kasnije, kada je postao monah na Svetoj Gori, promisao Božji je učinio da na što savršeniji način skine sa njega taj greh time što je na njega puštena nasilna smrt. To se desilo 1821. godine. U to vreme, zbog grčkog ustanka, turska vojska je zauzela celu Svetu Goru. Iz Kapsokalivije su skoro svi pobegli u Lavru da bi tamo bili sigurniji ne samo od Turaka, nego i od morskih razbojnika. Otac Leontije je živeo u Kapsokaliviji. Da li se on zadržao ili prosto zbog starosti nije mogao brzo da ode tek, banuše razbojnici i dok su pljačkali skit primetiše ga kako odlazi, i povikaše za njim: Stani! Starac se nije zaustavio. Razbojnici su ga gađali i na mestu ubili.

Na pola sata hoda od kelije svetog Artemija nalazi se ruševina drevnog skita svetog Vasilija. Kada je u jedno vreme na Svetu Goru stiglo mnogo sinajskih monaha, jer su ih iz njihovih manastira izbacili Agarjani, oni su živeli u ovom kraju i na Katunakiji. Ali su mnogi od njih ubrzo umrli, jer nisu mogli da podnesu ovdašnju klimu, dok su ostali napustili Svetu Goru.

Starac Joasaf, rodom Grk, došao je na Svetu Goru 1820. godine i stupio najpre u Lavru gde je proživeo tri godine. Onda su Turci ispunili svu Goru. Zajedno sa drugima i otac Joasaf je služio Turcima i, na opšte čuđenje, od njih ni malo nije stradao. Onda je prešao kod duhovnika oca Kornilija. Na Atonu je ukupno proživeo pedeset dve godine i za sve to vreme nije nikada bolovao. Stariji njegov učenik, Pavle, živeo je sa njim trinaest godina, a od toga je samo godinu dana bio zdrav. ‐ ʺKako se izdržavate?ʺ ‐ pitali smo ga. ‐ ʺPresveta Bogorodica se stara. ‐ Ja, govorio je starac, ponekad prepisujem rukopise; ali sada u

starosti, zbog slabog vida, ni ovo skoro da ne mogu da radim!ʺ Drugi učenik je bio jeromonah Damjan. On je pravio proste kašike i nosio tovare od morske obale i od skita svete Ane. Jednom, po volji Božjoj, on se strovalio sa stene i toliko se izranjavio da su ga doneli na rukama. Tako se desilo da je starac morao da služi oba svoja učenika. Gledajući na njihov život, na oveštalost njihove odeće, osobito one koju je nosio sam starac, morao si da se čudiš. Pred kraj života starac je zanemoćao, ne toliko od godina, mada mu je bilo već 70, koliko od teškog i surovog života, ali je umom bio bodar i svež. Ako se tome mestu prilazi od kelije prepodobnog Nila, i ako se penjete razbacanim oštrim komadićima mramora, pa pomislite da je starac pedeset godina išao uz tu goru i uvek sa teškim teretom na plećima, onda postaje jasno koliko je to bio težak život.

Na kraće vreme pre njegove smrti starca su posetila dva Rusa. Na njihovo pitanje da li ima dovoljno za izdržavanje i šta u stvari radi, starac je odgovorio: ‐ ʺTa kakvi smo mi radnici. Ali evo Ona, Mati, brine o namaʺ. Pri tom je pokazivao ikonu Božje Matere. Posetioci, želeći da zapodenu razgovor primetili su da ponekad baš i nije tako: ‐ ʺNe, ako neko moli od Presvete Bogorodice, ma šta to bilo, ali neophodno za život, ili spasonosno za dušu, Ona, svemilostiva umoliće Svog Sina da sluzi Svom da ono što traži, samo ako to neće biti na štetu njemu ili nekom drugom. Dovoljno je da čovek ostavi grehovni život i da stane na put pokajanja, pa da ga Gospod i Mati Božja prime kao slugu Svoga, osobito ako on padne pred Njih na kolena i moli ih kao što je rečeno u Svetom pismu: ustani ti koji spavaš (od grehovnog života) i obasjaće te Hristos (Ef. 5,14). I Gospod je rekao: Nisam došao da zovem pravednike nego grešnike na pokajanje! I na krstu je On raširio prečiste Svoje ruke da bi grešnike obuhvatio i umirio. Kako se onda može misliti da će Gospod ostaviti svoje sazdanje? Samo čovek može u lenjosti svojoj da prezre put spasenja i večni svoj udeo posle groba. A ako se on neprestano stara za svoje ispravljenje, nikako ga Gospod neće ostaviti. Potrebno je samo da se čovek obrati Bogu. Zato je i rečeno: Onoga koji dolazi k meni neću isterati napolje (Jn. 6, 37), samo treba pribeći blagosti Hrista Spasitelja. A ko se ne obraća, sam sebe gura u pogibaoʺ. Starac je dalje govorio da je čovek u dubokim godinama skloniji umiljenju i razmišljanju o smrti. Obično, onaj koji je stekao grehovne navike, nije sklon umiljenju, nego naprotiv, jača u zlu i bez blagodatne pomoći skoro i da ne može više da ostavi svoje grehovne navike.

Na pitanje starcu o iskušenjima u manastirima, to jest o tome da u pustinji nema takvih iskušenja i da je u njoj lakše živeti, starac je odmahnuo glavom i odgovorio: ‐ ʺU manastirima su svoja iskušenja, u skitovima svoja, a u pustinji svoja. Neprijatelj čovekov, onaj koji ga spotiče na putu spasenja, veoma je iskusan u svojim lukavstvima; ona iskušenja koja odgovaraju mestu, njih tamo i spliće. Trpljenje nam je nužnije od svega. Gospod nas neće ostaviti da se mučimo do kraja, i ne više od naših snaga. Ako neko od samog početka stupi na pravi put spasenja, biće nezaobilazna i iskušenja. Treba trpeti i pomoć Božja neće izostati! A ako nam se desi nekakvo iskušenje od demona, od ljudi, ili od sebe samih, pa mi zbog toga ostavimo svoje mesto i pređemo na drugo, tamo će nas

susresti iskušenje koje je neuporedivo veće; a ako odemo i otuda, tamo gde dođemo naći ćemo veće i od toga. Eto i ja, živeći sa mojim starcem, bio sam mučen pomislima i mnogo dana sam se spremao da odem. Ipak sam, uz pomoć Božiju i strpljenje, sa njim proživeo trideset tri godine. Kada su se pomisli pojačavale, starac bi me vodio duhovniku Hristoforu, a ovaj je govorio: ‐ ʺtrpi, trpi! Đavo hoće da te liši venca. Idi natrag i strpi se malo do smrti starca, a onda idi kud god hoćeš!ʺ I reč iskusnog starca je veoma delovala na mene, pa sam se sa obnovljenim duhom vraćao i produžavao poslušanje svom starcu.ʺ

Kada je starac spomenuo duhovnika oca Hristofora, jedan posetilac ga je pitao nije li on čuo da je taj otac Hristofor pričešćivao sedmoro pustinjaka za koje je znao jedino on. Otac Joasaf je rekao da od njega o tome ništa nije čuo, ali dobro zna da je sam otac Hristofor raspolagao velikim smirenoumljem, i bio toliko iskusan u duhovnom životu da je i sa malo reči, ispunjenih silom blagodati, davao veliku utehu i ohrabrenje ožalošćenim iskušavanim dušama. Na Svetoj Gori je bio dvadeset pet godina, a umro je kada mu je bilo sedamdeset tri. Od samog dolaska i stupanja kod starca Zaharije u Kapsokaliviji, kao i posle prelaska u Janokopulo, tvorio je umnu molitvu i duboko se u njoj učvrstio. Reč njegova je bila tiha i smirena, i nikada nije kazao ništa suvišno. Bio je trudoljubiv kako uz starca, tako još više posle njega. Imajući tri učenika on je uvek išao na posao pre njih, a ruke su mu bile otvrdle i ispucale od poslova. Na ove reči posetioci su prekinuli starca i pitali da li je moguće da se uz neprestanu umnosrdačnu molitvu čovek bavi i telesnim poslovima. ‐ ʺKo je u njoj ojačao ‐ odgovorio je otac Joasaf, tome poslovi ne smetaju. Ruke čine svoje, a um je zauzet svojim. Nije dobro jedino ako nekome opštenje s ljudima postane strast. Tada unutrašnje umno delanje može pretrpeti štetu; a uz takav život kakav je vodio duhovnik Hristofor rad nije mogao da bude smetnjaʺ.

Dalje su ga pitali: ‐ ʺA kako mi koji živimo u opštežiću? Jer nije lako!ʺ ‐ ʺDa, teško je, odgovarao je starac, osobito ako neko od samog stupanja u manastir nije položio temelje ovoj molitvi i nije stekao izvesnu naviku; taj kasnije ne može da počne i zato ostaje bez uspeha. Ali tamo u manastiru postoje druge vrline: ide se u crkvu na opšta bogosluženja; ponekad se stoje svenoćna bdenja ‐ pa će svako imati ono što je zaslužio po delima i usrdnosti. A o starcu Hristoforu ‐ dodao je otac Joasaf, može se još reći da se on umnosrdačnom molitvom bavio sa osobitom pažnjom i usrdnošću, što se vidi iz njegovih dela; a kakvi su bili njegovi tajni podvizi, to samo Bog zna, nama on ništa nije govorio. Za nas je veliko bilo to što kada odemo do njega on nas sa malo reči uteši, i ma kakve bile pomisli, on nas odmah od njih izbavi; toliko je njegova reč bila plodna i blagodatna!ʺ

Po svom životu starac Joasaf je bio sličan drevnim ocima. Tri nedelje pre smrti razboleo se i legao u postelju, a 4. jula 1872. god. mirno se prestavio u Gospodu.


DUHOVNIK OTAC DOSITEJ ‐ MOLDAVLjANIN

Izuzetan podvižnički život imao je i drugi učenik duhovnika oca Ilariona Gruzina, duhovnik otac Dositej, rodom iz Moldavije. On se zamonašio u svojoj otadžbini; kao osamnaestogodišnjak stupio je u manastir Kaldorašani i deset godina proveo u njemu. Kada je došao u obitelj zaželeo je da vidi kako se bratija trudi na opštem poslušanju. Tamo je bio i otac Leontije, koji je u to vreme imao čin jerođakona. Primetivši Dositeja, otac Leontije ga je pitao: ‐ ʺZašto si došao ovamo?ʺ ‐ ʺDa stupim u manastirʺ.

‐ ʺJesi li pismen?ʺ. ‐ ʺKako da ne, čak dosta dobroʺ. ‐ ʺAko si pismen, znaš li nešto od svetih otaca?ʺ ‐ ʺNaravno, znam podosta!ʺ

‐ ʺIspričaj onda nešto, molim te, ja sam čovek nepismen a želeo bih da čujem njihove primere i poukeʺ. I Dositej je počeo da priča kako taj i taj otac govori to, a drugi neki to i to. Leontije je dalje zapitkivao i ovaj ga je poučavao sve dok nije zvonilo za večernju. I odjednom, na večernji Dositej vidi da je onaj koga je on ceo dan ioučavao kao nepismenog služio kao jerođakon, i da je stao za pevnicu da peva i čita. Tada je on rekao samom sebi: ‐ ʺVidi kakvi su ovde monasi. Od sad stavi prst preko usta!ʺ

Posle deset godina provedenih u Kaldorašanima, Dositej je poželeo da ode na Svetu Goru koja je pogodnija za prebivanje u umnom delanju i za sticanje plodova pokajanja. U početku je živeo pri duhovniku ocu Leontiju u skitu Lako, a onda šest godina u skitu Kapsokalivija; na kraju je prešao u izuzetno tiho mesto, u pećinu prepodobnog Nila Mirotočivog.

Život oca Dositeja bio je veoma duhovan; njegova reč je bila ispunjena rasuđivanjem i toplotom koji su izvirali iz sopstvenog iskustva. O umnosrdačnoj molitvi imao je produbljena znanja, osobito iz razgovora sa njegovim starcem Ilarionom Gruzinom.

(Iz zapisa oca Pantelejmona): Starac Dositej je govorio: ‐ ʺMa kakva dobra dela da vrši čovek, briga o duši je viša od svega. Sveti oci pišu: ʺAko čovek u mislima svojim čvrsto ne predstavi da je već tri godine mrtav i pogreben, ne može se učvrstiti u vrlini. Ukoliko ne misli o smrti, neće moći da postavi ni temelje, a kamoli da dostigne kraj. Početak vrline je odricanje od svega materijalnog; posle toga počinje učvršćivanje vrline, ali je to prvi prag koji se ne može mimoićiʺ.

‐ Onaj ko dobrodušno trpi iskušenja koja naviru, Bogu je ugodniji od nekog ko je stekao velike vrline. Kad dolazi iskušenje, dobro je moliti se najpre da nam bude darovano strpljenje, da Gospod pomogne da pretrpimo, a zatim treba blagodariti Gospodu što kroz iskušenja On pomaže našem spasenju; pri tom se treba moliti da vreme iskušenja prođe

bez štete za dušu. Spasenje ne dolazi drukčije nego kroz iskušenja, jer onaj ko odbacuje iskušenja, taj odbacuje i spasenje, a osim toga ostaje bez iskustva. A ko je u stanju da pretrpi sa zahvalnošću, tome je lako i on postaje slobodan i iskusan.

‐ Ma koliko da je čovek grešan on ne sme da očajava, jer je naša velika nada u patnji Hristovoj, u krvi Njegovoj koju je prolio za nas. Sveti oci pišu: ʺMakar se čovek u vrlinama svojim uzneo i do nebesa, dužan je da se moli zbog grehova, to jest da mu se oprosti mnoštvo grehova njegovihʺ. Svim svetim ocima, čak i onim najvećim, dešavalo se po volji Gospodnjoj da skliznu u neke greške, da bi bili smireni u pomislima, i da se ne bi gordili vrlinama. Sveti Isak Sirjanin piše: ʺčak i ako si čudotvorac, ako vaskrsavaš mrtve, moli se da ti se oproste gresi!ʺ Oci govore da mi ne treba da želimo mir u ovom svetu, nego da uzljubimo rad, znoj, iskušenja, uvrede; jer nama je spremljena radost u budućem veku, večno veselje od Boga. Kada se čovek raduje u iskušenjima, tada poznaje svoj napredak.

Sveti apostoli, sveti mučenici i svi prepodobni oci prošli su u iskušenjima ovaj život i posvetili se. Car Savorije je ljuto mučio svog sina. Kada su počeli da deru kožu sa njega, ovaj je uskliknuo: ʺKako je slatko stradati za Hrista!ʺ Kneževi, carski sinovi, i sami carevi su sve ostavljali, živeli u krajnjoj bedi i trpeli razna iskušenja i na taj način postali sveti, kao na primer Joasaf carević, Arsenije Veliki i mnogo mnogo drugih.

‐ Ako ispunjavaš crkveno pravilo ne treba se time ograničavati nego neprestano prebivati u umnoj molitvi, jer će inače ono što si stekao kroz pravilo da se izgubi, i neće ostaviti nikakvog ploda.

‐ Ko o Bogu misli s ljubavlju, o tome i Bog misli. Sva naša briga o onome što je neophodno za život, ostaće na kraju ovde a molitva će prionuti za dušu i sa njom će poći i u grob.

‐ Ako se čovek voljno i sa prinuđivanjem prihvata podviga radi spasenja duše, tada sve postaje lako.

‐ Ko posećuje i teši pustinjske oce koji se trude i podvizavaju i žive u pustinji radi ljubavi Hristove, taj će imati veliko uzdarje od Bogaʺ.

O starcu Dositeju ništa više nije poznato; ako se udostojio milosti Božje, onda će se setiti i on nas, kao što smo se i mi njega setili i napisali ovo malo radi opšte koristi.


STARAC GEDEON ‐ GRK (umro 1869)

Otac Gedeon je došao na Svetu Goru 1832. godine i u početku je bio u Rusiku, ali samo dve godine, pa je prešao u skit Kapsokalivija ka starcu Dionisiju, kod koga je živeo dvadeset godina. Taj Starac Dionisije je ranije živeo sa starcem Timotijem, koji je imao sedam učenika od kojih su samo četvorica bili zapisani. U vreme grčkog ustanka svi učenici oca Timotija su se razbežali, i Dionisije je mislio da živi u starčevoj keliji, ali Lavra nije dozvolila jer on nije bio zapisan u omologiji, i zato je ostao bez ičega. U keliji prepodobnog Akakija, uz njegovu pećinu, živeo je bolestan starac, kod koga se smestio Dionisije. Taj ga je zapisao a posle dve godine umro. Tih godina za vreme grčkog ustanka, u skitu je bilo malo otaca, a duhovnik, otac Neofit Karamanlis živeo je iza skita, u pećini prepodobnog Nifonta. On je ocima savetovao da poseju pšenicu kojom su se oni na neki način snabdeli u Kareji. Dvadeset oka te pšenice je otac Dionisije doneo na svojim leđima. Oci su učinili kako je rečeno, i pšenica je svake godine rađala taman toliko da im je bilo dovoljno za hleb preko cele godine, i to je tako trajalo sve dok, po završetku nemira, nisu počeli da pristižu brodići sa pšenicom. Sa njihovom pojavom prestalo je da rađa ono što su starci sejali.

Za vreme ustanka, oni koji su ostali u skitu imali su život mučenika. Napastovali su ih Turci i morski razbojnici. Na primer jednom, na Veliki petak, razbojnici su došli u skit, i, znajući bogoslužbeni poredak, udarili u zvono jer je bilo vreme da se čitaju časovi, nadajući se da će na taj način sakupiti oce i zarobiti ih. Ne znajući ništa, oci su počeli da se skupljaju, a razbojnici su se bacili na njih i uhvatili trojicu, među njima i oca Dionisija, dok su se ostali razbežali. Razbojnici su zahtevali novac, a pošto ovi ništa nisu imali, strašno su ih mučili: dlanove su im zavezali i sve više i više pritezali i pri svakom obrtaju su zahtevali novac. Zatim su oba boka pritiskali polugama dok su ruke svezali na leđima.

Poučavajući svog učenika Gedeona, starac Dionisije je svoje primedbe svaki put rastvarao blagom rečju: ‐ ʺAko prećutim, mučno će mi biti na duši; dug mi je da ti ovo kažem, kao što i psi laju videći vuka kako se približava, i ne puštaju ga stadu ‐ a ti se popravi!ʺ Ove reči su uvek probadale srce oca Geodeona kao mačem, jer starac je ne strogošću i grdnjama, nego blagošću i sopstvenim primerom poučavao svog učenika. 1854. god. starac Dionisije je umro, proživevši na Svetoj Gori šezdeset godina.

(Iz beleški oca Pantelejmona): ʺŽiveći u opštežiću ‐ govorio je starac manastirskoj bratiji, ‐ staraj se da ne opštiš mnogo sa bratijom, to jest govori samo sa onima s kojima imaš posla, i ne više od toga. Kloni se razgovora, osim sa ljudima sa kojima si jednomišljenik i sa kojima deliš tajne, sa kojima razgovor daje ploda. Ne može se odmah odseći svako opštenje, ali treba ići postepeno, ukazujući ljubav prema svima, čak i prema onima koji rade protiv tebe ili su na tebe ljuti. Danas reci ‐ blagoslovi oče! a sutra skrati, pa reci jednu reč manje, i tako ćeš postepeno odseći nepotrebno opštenje, a da to ne bode oči drugima. Sa onima koji žele da sa tobom jedu i piju potpuno preseci svaki razgovor. U manastiru

postoje ljudi koji strogo drže zapovesti Božje, ali postoje i ljudi suprotnog nastojanja. Moj starac, kada je bio na samrti i kada sam ga zamolio da mi ne ostavlja zapovest da moram da živim na jednom mestu jer se okolnosti menjaju, odgovorio je: ‐ ʺčedo moje, ne dajem ti nikakvu zapovest, samo ovo ispunjavaj: ma kuda pošao, ma gde budeš živeo, ovde ili u opštežiću, svuda zatvaraj oči, zatvaraj usta, zapuši uši.ʺ Zatim se uhvatio za bradu i pogladio je govoreći: ‐ ʺBudi kao magarac, budi malouman, kao onaj koji ništa ne razume; drugog puta nema osim ovog!ʺʺ

Kada sam u razgovoru sa starcem Gedeonom poželeo da čujem nešto korisno za sebe, rekavši da je kod nas u Rusiku sada jako bučno zato što se bratstvo veoma umnožilo, starac je rekao: ‐ ʺDa, danas više nije tako kao onda kad sam ja tamo živeo; tada je zaista bilo veoma tiho, strogo se poštovao monaški život i pravila otaca; ali je i sada moguće da se spasete ako se budete pažljivo čuvaliʺ. Pri tom je snažno beli starac rukama pokrio oči, a onda ih otkrio pažljivo gledajući u mene; onda je zapušio uši i ponovo ih otvorio; zatim je sa obe ruke čvrsto prekrio usta i ponovo ih otvorio, i na kraju, uhvatio rukama svoju bradu i počeo brzo da je klati na sve strane. ‐ ʺKo počne da čini tako biće u nemilosti bratije; njemu će se podsmevati i grditi ga, ali on treba da se ponaša kao da sve to ne primećuje i ne razume. Mnogi od svetih otaca su živeli tako se ponašajući i njih su smatrali jurodivim, suludim, u prelesti. A ako ne možete tako; onda u najmanju ruku prekidajte svako opštenje i trpite ono što će vam se desiti od bratije sa raznim karakterima. Zaista je nekada teško otrpeti uvredu, osobito ako osećaš kako je onaj koji vređa dužan da pokaže poštovanje i ljubav prema uvređenome. Ali onaj koji trpi uvrede ne treba time da je pometen, jer je zato obećana velika nagrada; osobito ako on prema bezobrazniku pokaže ljubav i smirenje; možda će ga ovo smirenje urazumiti i on će se predomisliti. A ako tako ne bude, na njemu je ruka Božja, ona zna kako da ga ispravi. Tako ostati ne može jer onaj koji sebe uznosi, smiriće se.

‐ Ma kuda da krenemo, govorio je starac, svuda su iskušenja, kao što je i prepodobnom Antoniju Velikom bilo otkriveno da su iskušenja ili mreže đavolske na svakom mestu. On se molio i čuo je glas: ʺSmirenje će ih zaobići!ʺ ‐ Ne očekuj i ne misli da ćeš ovaj život provesti bez iskušenja, jer i Apostol je rekao: Svi koji hoće da pobožno žive u Hristu Isusu biće gonjeni (2 Tim. 3, 12). Apostol je još rekao: Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1, 10). Ne samo među mirjanima nego i kod nas u monaštvu, ko želi da se drži dobrog puta, na toga đavo podiže neprijateljstvo ljudi da bi ga sputavali, ili skrenuli s puta. Trpljenje, oče, trpljenje! Govoreći ovo starac je sagovornika potapšao no plećima.

‐ Ma koliko da imamo vrlina, svi imamo i greške, a Hristos nikakvog greha nije imao, pa su ga opet raspeli!

‐ Naša uteha je Hristos, hrabrio nas je starac, i produžio ‐ sveti oci nam pišu da na zemlji živimo tako kao da se još nismo ni rodili!ʺ

U razgovoru sa starcem jednom smo mu rekli da, nalazeći se dugo u manastiru i buci, sada, idući pustinjom, stičemo utehu. On je odgovorio: ‐ ʺTako je, tako je! Uzmite mali čanak vode i postavite ga: voda stoji mirna i čista i vidi se dno. Uzmite veliku posudu vode i stalno je mešajte, da li će biti mirno i čisto? Tako je i kada ima mnogo ljudi; samo se u miru i tišini može pogledati na sebe i poznati šta smo i kakvi smo. U sadašnje vreme ne tražite vrline, ne tražite. Samo se starajte da trpite iskušenja koja vas napadaju, to će u budućem veku biti izjednačeno, da ne kažem, sa podvizima prepodobnog Antonija i mučeništvom svetog Georgija. U keliji je dobro živeti. Tamo svako može sebi da uredi život kako želi, moguće je skloniti se od svega; ni u čemu ne učestvovati, starati se da ne vidiš i ne čuješ ništa, i da se baviš molitvom koliko je više moguće. Čim se završi crkveno pravilo, odmah za molitvu; neka molitva bude neprestana!ʺ

Jednom je Rus koji je živeo u skitu, otac Tovija, došao na bdenje i tugovao što ništa ne razume od službe. Otkrio je to ocu Gedeonu koji ga je utešio: ‐ ʺništa to nije, ne žalosti se makar i ne razumeo. Drži svoju molitvu, a zbog toga što ne razumeš, ne smućuj se. Pogledaj na brod koji plovi morem: tamo su putnici razni, i Grci, i Moldavljani, i Rusi i Arapi; oni ne razumeju jedni druge, ali sede zajedno budući da se nalaze na istom brodu, a brod sve vozi ka pristaništu. Tako i Crkva: ma ko da je u njoj, onaj ko razume ili ko ne razume, sve njih ona vodi u pristanište Carstva nebeskog. Evo, mi razumemo, pa opet često zaspimo na bdenju, a vama Rusima se više prašta, jer ne razumete reči, pa će za vaš podvig i trud, nagrada biti neuporedivo veća nego namaʺ.

Starac Gedeon je poslednjih godina svog života veoma zanemoćao i bolovao. Poslednji put sam bio kod njega na leto 1896. godine (monah Denasije). Iznemogao, starac se jedva podigao na odru i, predosećajući svoj skori odlazak, oprostio se sa mnom kao prepodobni Akakije: ‐ ʺJa idem na dalek put i više se ovde nećemo videti!ʺ 19. novembra iste te godine on se mirno predstavio u Gospodu.


STARAC NIKODIM ‐ GRK (umro 1867)

Otac Nikodim se rodio 1807. godine. Nezadovoljan mirskim životom, njegovom ispraznošću, on je kao tridesetdvogodišnjak došao na Svetu Goru. Posle kraćeg boravka u Novom skitu, po savetu duhovnika, prešao je u Kapsokaliviju, gde se naselio u maloj keliji i počeo da vodi strog molitveni život. Rukodelje nije imao nikakvo, sve dok mu nisu došli

učenici, a tada je već bilo neophodno da se prihvate nekog posla, kao i radi skitskih obaveza koje veoma smetaju svima koji prolaze put umnog delanja. Jeo je on suv hleb, čak ni povrće nije upotrebljavao.

No zavidljivac našeg spasenja nije mogao da podnese brz uspeh oca Nikodima nego je bacio na njega razne muke: otkrivala su mu se strašna priviđenja, razne pretnje i na kraju svetla viđenja. Ali, rukovođen iskusnim starcem, on je pobeđivao đavola i sve njegove horde.

Neko vreme njegova kelija je bila zavejana snegom tako da se nije moglo izaći. Dok je trajala ta nevolja, iscrpla se kod njega zaliha suharaka, i on je dugo vremena bio bez ičega, tako da je od gladi krajnje iznemogao. Tada mu se javio đavo, sav u blistavoj svetlosti, sedeći na prestolu, u vidu Svete Trojice, i rekao: ‐ ʺJa sam Sveta Trojica, pokloni mi se i ispunićeš se blagodati i ješćeš!ʺ I istovremeno, gladnom starcu su bili pokazani stolovi sa različitim đakonijama, i njihov miris je napao čula izgladneloga. Starac je pao ničice i molio Gospoda da ne dopusti da se neprijatelj nad njim smeje. Molio se dugo, i Gospod je pogledao na smirenje starca i prognao demona. Starac je ustao tek onda kada je iščezao miris jela.

Pred smrt, kod starca Nikodima su se na pet mesta otkrile ogromne rane, i on je veoma patio više od tri meseca. U početku je mogao sam polako da izlazi iz kelije, ali je posle ležao nepokretan i s mukom su ga okretali u krevetu. Njegov učenik Nil služio je starca danonoćno, i toliko iznemogao da je bio kao suv štapić. Starac je izgubio i san, ali je pri svemu tome zadržao dobrodušnost i neprestano je hvalio Gospoda, ništa ne govoreći o ljutoj svojoj bolesti. Samo jednom, kada je došao jedan monah iz skita i počeo da govori kao da zavidi starcu zbog takve bolesti, koju bi on želeo sam da ima, radi očišćenja grehova i buduće nagrade, starac je odgovorio: ‐ ʺTi ne znaš šta govoriš; kad bi znao kakva je ovo bolest i kakve muke od nje čovek trpi, ne bi tako nešto rekao!ʺ

Na kratko vreme pred smrt starac je imao viđenje o pripremljenoj nagradi i o dolasku anđela koji će opojati njegovu dušu. U to vreme on je uzeo za ruku učenika Nila i u radosti duhovnoj počeo da govori: ‐ ʺČedo, drži se puta kome sam te naučio i dobićeš ono što i ja sada dobijam!ʺ Od radosti starac nije mogao da produži, i sa tim rečima njegova duša je izletela ka Gospodu. Ali u taj trenutak učenik je sa tugom uskliknuo: ‐ ʺOče, da ti ne umireš?ʺ i time kao da je zadržao dušu starca da bi odgovorio na njegov bol:

‐ ʺDa, umirem!ʺ posle čega je zatvorio oči. To je bilo 1867. godine.

Rukovodeći učenika Nila u umnom delanju, starac ga je poučio da njime treba da se zanima bez popuštanja i da ne veruje nikakvim maštanjima. ‐ ʺMakar se javio i sam Hristos, ne veruj, nego reci:

‐ ʺJa ne želim da vidim Hrista u ovom životu, nego u budućem!ʺʺ Sećajući se sa tugom, učenik je govorio: ‐ ʺNema više takvih staraca. Evo sasvim nedavno, posle njegove smrti, spremao sam se za pričešće Svetim Tajnama i obavljao pravilo zatvorenih očiju. Odjednom se u meni javila ovakva pomisao: ʺtoliko vremena se već podvizavam, a nikako da nešto vidim!ʺ I u taj isti trenutak pred mojim očima se pojavio nerukotvoreni lik. Otvorio sam oči i video to isto ‐ preda mnom je u velikoj svetlosti stajala ikona Spasitelja. Iz pouka starca shvatio sam da je to od đavola. Zatvorio sam oči i produžio da se molim i priviđenje je iščezloʺ.

Divni su i razni putevi svetogorskog života. Gospod je gotov da blagodatno pomogne svakome, a od nas već zavisi da li ćemo u pomoć primiti, usvojiti je, koristiti se njome za svoje spasenje.


ISKUŠENIK JAKOV BUGARIN I TAJANSTVENI STARAC

Neki mladić Jakov Bugarin, ne posavetovavši se sa iskusnim starcima, stupio je kod jednog starca Grka, koji je živeo u skitu Kapsokaliviji, u keliji ispod saborne crkve. Taj starac je voleo široki put, i uz to je još bio surov, prekog karaktera, a u duhovnom životu ništa nije razumevao, kao da ga nije ni tražio. Jakov je međutim težio podvižničkom životu, želeo je da posti i da se moli, ali starac mu to nije dozvoljavao. Jakov je pitao duhovnika šta da radi. Ovaj mu je savetovao da sluša makar i ovakvog starca, otkrivši mu kakvu će korist steći ako pri tome bude sačuvao svoj um i slušao glas sopstvene savesti. Učenik se povinovao, ali ne bez velike unutrašnje teskobe, o kojoj je ispričao duhovniku i molio ga da ga blagoslovi da pređe kod drugog starca. Međutim, duhovnik nije blagoslovio da ostavi starca nego je rekao da mu se u svemu povinuje, samo mu je uz to naznačio podvig posta i molitve koji on treba da izvršava tajno da starac ne bi znao. Jakov je poslušao. Molio se noću, danju radio, održavao pažnju i uzdržavao se od svega. Ali to nije mogao da sakrije od starca koji je počeo da ga prati, da ga tera da više jede, i da spava.

Jakov je imao običaj da svake noći dolazi u sabornu crkvu i da se u priprati moli pred ikonom Presvete Trojice, koja se nalazila nad ulazom u hram. Tako je činio dugo. Jednog dana, kada je bio u velikim brigama zbog života sa onim starcem, za vreme noćne molitve čuo je da neko dolazi. Sakrio se. Jedva čujem korakom u pripratu je ušao starac sede brade i duge kose potpuno nag. Ušavši u pripratu stao je pred vrata crkve i, pomolivši se, prekratio vrata koja su se odmah Sama otvorila. Starac je ušao u hram i dugo se u njegovoj

sredini molio. Molitve je čitao i naglas. Posle duge molitve starac je celivao ikone i izašao. Ponovo je prekratio vrata koja su se zatvorila, i otišao iz hrama.

Jakov je zaželeo da sazna ko je taj starac i da ga zamoli da ga primi k sebi, pa je odmah i sam izašao i počeo izdaleka da ga prati. Tako su se oni od Kapsokalivije uspinjali na planinu sve do Kerasije gde je starac skrenuo u stranu i pošao u pravcu vrha Atona. Kada je počelo da sviće blizu hrama Panagije, i Jakov je na kraju rešio da stigne starca ali se u istom trenutku starac, koji je dotle išao kao da nikoga ne primećuje, obratio Jakovu rekavši:

‐ ʺKuda ideš?ʺ Jakov se približio i zamolio ga da ga uzme sa sobom. Starac je odgovorio: ‐ ʺTi ovde ne možeš živeti. Idi svome starcu i čini poslušanje; to će ti poslužiti za spasenje. A onaj ko nije primio božanstvenu blagodat ne može živeti na ovom mestu. Tvoje spasenje je tamo kod starca. Znaj i to da će uskoro Gospod da te uzme Sebiʺ. Starac je pošao i odlazeći rekao je još i ovo:

‐ ʺNas smo ovde dvojicaʺ. Onda je počeo da se spušta naniže od Panagije.

Jakov je sve ovo ispričao duhovniku. Ovaj je potvrdio rečeno i savetovao Jakova kako da se pripremi za odlazak. Kroz tri nedelje Jakov je umro.

A posle tri godine, kada su otkopali njegove kosti, one su se pokazale miomirisnim, a glava je bila ispunjena mirom. Mnogi, ne poznajući njegov život, čudili su se, kao i sam njegov starac.


STARAC PAJSIJE ‐ GRK (umro 1869)

Sada ispričajmo o čuvenom podvižniku starcu Pajsiju, koji je na Svetoj Gori proživeo osamdeset tri godine i upokojio se u Gospodu kada mu je bilo više od sto.

Kako ne žaliti što izuzetan život starca nije bio primećen u svoje vreme. Starac Pajsije je bio fenomen među starcima, koji su na Atosu proživeli skoro vek, jer ga je pamćenje izuzetno služilo i mogao je vrlo precizno da govori o događajima prošlih vremena. Bio je učen čovek i upoznat sa istorijskim događajima, a u nekima je uzeo i učešća za vreme četrdesetogodišnjeg života u Lavri, gde je bio među prvim proestosima.

Gde se otac Pajsije rodio, ko su bili njegovi roditelji i kakvo je ime nosio u miru ‐ sve to mi ne znamo. Došao je na Svetu Goru 1785. godine i stupio u Lavru. Ovde su ga odmah odredili za pevnicu i uskoro je bio naznačen za tipikara. To poslušanje je obavljao skoro četrdeset godina, jer je imao izuzetan glas i dobro je poznavao muzičku notaciju.

Tokom godina stekao je opšte uvaženje i pažnju starešina. Dali su mu veliki stan i poslugu, i pošto u idioritmiji svako sebe izdržava kako može i ume, on je u odnosu na druge imao obilan sto, pio je bolje vino, a vodu uopšte nije ni koristio! Posle trideset pet godina takvog života naišao je grčki ustanak (1821) i Turci su preplavili Svetu Goru. Od starijih lica Lavre samo je on sa još malo bratije ostao da čuva manastir. U početku Turci su ne jednom mučili starca zahtevajući novac, a on je sve muke trpeo bez reči, istovremeno ne prestajući da im služi. Njegovi glavni pomoćnici su bili starci Neofit (koji se kasnije preselio u pećinu prepodobnog Atanasija, gde se proslavio visokim životom) i Gedeon, koji su od njega primili postriženje u shimu pre nego što su Turci došli na Aton. Pošto je bio blagoglagoljiv i uslužan, starac Pajsije je za kratko vreme stekao naklonost paše, i tako mu je bio po volji da ga je ovaj svojom vlašću čuvao za sve vreme svog boravka na Svetoj Gori. Pre nego što su turske vojske zauzele Svetu Goru, Abdul‐Robut paša je imao nameru da poseče sve monahe koje zatekne, navodno zbog toga što su mnogi od monaha koji su otišli sa Svete Gore stupili u grčke odrede i učestvovali u opštem ustanku. Ali je sledovala naredba sultana Mahmuda da monahe koji su ostali ne ubija, nego da ih samo ostavi bez ičega, čak bez konopca da se opašu!

Posle odlaska Turaka kada su se mnogi od bratije vratili, starac Pajsije je pomišljao da sleduje prcmeru i savetu oca Gedeona i da se naseli u pustinji, ali je osećao strah i čak očajanje misleći da nije u stanju da podnese lišavanje u pustinji posle četrdesetogodišnjeg raskošnog života u Lavri. Duhovnik je bio Neofit Karamanlis koji je u to vreme živeo u pećini iza skita Kapsokalivije. On mu je ne jednom govorio da se udalji u pustinju, a onda je jednom odlučno rekao: ‐ ʺDokle ti misliš da provodiš takav život? Evo već četrdeset godina kako ne piješ vodu, nego samo vino; tebe služe, tebe poštuju, a gde je tvoje pokajanje! Sada treba drugih četrdeset godina da piješ vodu i da se sam o svemu staraš!ʺ

Otac Pajsije je osetio takvu želju i odlučnost da je iz tih stopa ostavio Lavru i od tog vremena pa do same smrti, punih četrdeset godina nije pio vina, nije jeo sa uljem i uopšte strogo se podvizavao.

Po izlasku iz Lavre on je pošao duhovniku, a taj ga je naterao da kopa zemlju, seje pšenicu i obavlja razne teške poslove, a da ujedno drži strogi post.

Proživevši s duhovnikom kraće vreme, on je sebi kupio keliju sa većom okućnicom u skitu Kapsokalivija. Ali velika kelija je zahtevala i veliku brigu, što je nespojivo sa životom u tihovanju, i zbog toga ju je otac Pajsije ostavio i kupio malu u tom istom skitu, u kojoj je živeo više od dvadeset godina. Posle petnaest godina primio je učenika koga je postrigao sa imenom Jeftimije. Sedamnaest godina pre smrti oca Pajsija, Gospod je poslao na njega

teško iskušenje: jedne noći, bez ikakvog vidnog uzroka izgorela je njegova koliba tako da je jedva uspeo da iskoči. Posle tog požara on je sa učenikom ostao bez ičega. Ne znajući šta da radi u takvom položaju, starac je pošao duhovniku u želji da se smesti kod njega na zajednički život. Međutim, videći kod njega veliku smetnju tihovanju, kroz petnaestak dana on je otišao na svoje zgarište. Pomolivši se Gospodu on se posavetovao sa učenikom šta da čine. Misli i jednog i drugog su bile upravljene na pustu staru keliju svetog velikomučenika Georgija, za koju je skit odredio sasvim beznačajan otkup. Starac je rešio da je uzme, ali gde da nađe novac? I tada se odlučio za podvig koji mu do tada nikada nije padao na pamet: uprtio je torbu i pošao po celoj gori da prosi milostinju. Ranije je on sam davao milostinju i raspolagao celim manastirom, a sada sam ide da prosi kao siromah. Jedva da je gdegde naišao na saučešće, tako da se vratio noseći samo nekoliko piastera, koje je i uplatio skitu za keliju. Osgalu sumu je starac sa učenikom doplaćivao malo po malo, kada i kako je slao Gospod.

Glavna crta starca Pajsija je bila sveobuhvatna ljubav. Ova ljubav se izražavala i rečju i delom. Ako bi se nekad desilo da primeti da nekome nešto nedostaje, na primer luk, odmah bi trčao da ga načupa u svojoj baštici koja nije mogla da zadovolji ni potrebe njega samog sa učenikom. Osrbito je izražavao ljubav prema onima koji su ga vređali i mrzeli. Dešavalo se da pođe na sabor staraca, po običaju skita, na kome je bio dužan da učestvuje. Tamo je gledao da ništa ne govori, osobito ako su o nekom pitanju oci sporili. Poznati tamo starac Venijamin bi počinjao odmah, još na samom skupu, da viče na njega zbog takve ćutljivosti, da ga grdi i napada. Starac bi krotko odgovarao: ‐ ʺOprostite, Gospoda radi, ja sam uvek saglasan sa svim što vama Gospod ukaže da treba činitiʺ ‐ i ponovo bi zaćutao. Čim bi se vratio kući, on bi zamesio hleb, ispekao lepinju i nosio još vruću ocu Venijaminu, sa ljubavlju govorio s njim, davao mu lepinju ne bi li time pokazao kako se na njega ni malo ne ljuti. Kada bi ga neko vređao, starac se uvek trudio da učini neko posluženje tome koji ga je uvredio. On je često govorio: ‐ ʺLjubav koja se ne pokazuje i na delu, makar i najmanje, nije savršena!ʺ

Starac je pretrpeo mnoga iskušenja od đavola. Pred kraj života, kada je već oslepeo, demon je stao pred njega i rekao: ‐ ʺTi sve jednako: ʺGospode Isuseʺ! Nek ti Isus onda otvori oči! Vidiš, On tebi ne pomaže, tako da Ga ti uzalud dozivašʺ. Starac se prekrstio i prokleo demona, a ovaj je iščezao. Tim povodom starac je govorio svom učeniku krepeći ga: ‐ ʺDrži Isusovu molitvu, ne popuštaj, i ne boj se neprijatelja!ʺ

Kao što je već bilo rečeno, pred dolazak Turaka na Svetu Goru, otac Pajsije je postrigao kasnije čuvene starce Neofita i Gedeona. Neofit je, poživevši u pećini prepodobnog Atanasija, počinuo u Gospodu 1860. godine; a Gedeon, koji se podvizavao u Kapsokaliviji, u keliji Blagoveštenskoj, ležao je na odru već dve i po godine. On je želeo da poseti starca Pajsija, ali zbog teške bolesti koja mu nije dozvoljavala da ustane iz kreveta, to nije mogao da ispuni. Tada je poslao svog učenika Damjana koji je u njegovo ime rekao ocu Pajsiju: ‐ ʺPoslao me starac da ti kažem oče ovakve reči: ʺpošto sam ne mogu da dođem, šaljem

učenika da s moje strane učini metanije i kaže ‐ pošto si ti moj starac, onda sačuvajmo red, idi ka Gospodu najpre ti, i tamo pripremi mesto za mene!ʺʺ Kada je starac Pajsije čuo ove reči, obradovao se duhom i rekao: ‐ʺBlagodarim oca Gedeona za ovu vest. On je bio uzrok mog odlaska u pustinju, i ja ovde završavam svoje dane!ʺ Govoreći ove reči starac se zaplakao. Poćutavši malo dodao je: ‐ ʺReci ocu Gedeonu da je naš kraj blizu. Neka se malo strpi, uskoro ćemo se videti!ʺ

Na praznik svetog velikomučenika Artemija, 20. oktobra, starac Pajsije je izašao iz kelije i seo da bi se ogrejao na suncu. Dan je bio jasan i topao ali je starac osetio da je nazebao; vrativši se u keliju legao je na krevet i pokrio se, ali nikako nije mogao da se zgreje. Posle toga nije ustajao deset dana. Za to vreme ništa nije jeo, pripremajući se za prelazak u drugi život, a svoj duh je hranio svakodnevnim pričešćem Svetim Tajnama. Poslednjeg dana, njegov učenik, videći kako se starac topi, predložio mu je da nad njim obave jeleosvećenje. Starac se složio rekavši: ‐ ʺKako god možete, sada mi pomozite!ʺ Cele te noći učenik Jeftimije je presedeo uz starčev odar pitajući ga šta da čini posle njegovog odlaska. Starac je odgovorio: ‐ ʺČedo moje, ako hoćeš da se spaseš onda se ne sekiraj o svom životu. Ispovedaj se i pričešćuj često; imaj ljubav prema svima; one koji te ne podnose zavoli svim srcem, čim god možeš posluži im; neka te uvek rukovode strah Božji i misao na smrt. Kad god se zarumeni jutro razmišljaj ‐ da li ću dočekati veče?, a uveče ‐ da li ću videti jutro? Radeći tako imaćeš istinsko pokajanje, a o telesnim potrebama i o hlebu ne staraj se; radi malo rukodelje i budi njime zadovoljan. Gospod će se starati za tebe, samo ne traži izobilje i suvišak, nego budi zadovoljan malim. Takođe, ne opterećuj svoje misli kelejnim poslovima: to treba da se uradi, ovo da se završi i slično, jer zbog takve brige nećeš imati duševni mir i istinsko pokajanje. Drži neprestanu molitvu Isusovu, pažnju i ne boj se da se često pričešćuješ Svetim Tajnama!ʺ

Još pre zore došao je duhovnik, Moldavljanin, otac Dositej, i jeromonah koji je s njim služio. Pričestili su starca i počeli da obavljaju jeleosvećenje. Do polovine je starac slobodno vladao rukama, mogao je sam da ih pruža i obrće radi pomazanja; ali posle trećeg Jevanđelja je oslabio. Snaga starčeva se gasila sve više i više, i s poslednjom molitvom, kao da je zaspao, starac je počinuo.

(Iz beleški oca Pantelejmona): Učenik oca Pajsija, Jeftimije, živeo je sa njim dvadeset pet godina. Prilikom razgovora o svom starcu setio se slučaja koji je svedočio o stepenu u kome je starac usvojio umnosrdačnu molitvu. Jeftimije je bio vrlo prost čovek, pa je to svojstvo, zajedno sa poslušanjem starcu, poslužilo kao neka vrsta oruđa za sticanje velike blagodati Božje koja je u njemu delovala kao u savršenima, u potpunosti mu uznoseći um k Bogu. Jednom je starac Pajsije razgovarao sa jednim monahom o Isusovoj molitvi, o tome da ona kod savršenijih zamenjuje sve ostale molitve. Jeftimije je sedeo nedaleko i, čuvši to, počeo u sebi da razmišlja: ‐ ʺZar ono pravilo koje čitamo, razne molitve i tropare Gospodu, Carici Nebeskoj i svetima nisu molitva? Nije valjda da takve molitve ne stižu do Gospoda?ʺ, i on je posumnjao i nije poverovao u ono što je starac rekao monahu. U tom

trenutku obuzelo ga je čudno osećanje, kao da je prestao da diše, i postao na neki način zatvoren u samog sebe; njegova glava je postala laka tako da je nije osećao i njegova duša je bila obasjana neiskazivom svetlošću; um je bio uzdignut ni sam ne znajući kako ni kuda, i pred njim su se otkrile čudesne tajne. Jeftimije je zapao u duhovno ushićenje kakvo se dešava kod onih koji se bave umnom molitvom, za koje vreme opsednutost uma i svesti duhovnim predmetom biva tako silna da sve što je spoljašnje ne osećamo. I kako su se uz to još otkrivale i velike tajne, on je osetio veliki strah ali je odmah radost obuzela njegovu dušu koja je kao poskakujući govorila ovakve reči: ‐ ʺVelik si Gospode i divna su dela Tvoja i ni jedna reč nije dovoljno velika da opeva Tvoja čudesa!ʺ Telo je u to vreme bilo kao bez težine, slobodno, i Jeftimiju se učinilo da se njegova duša odvaja od tela, pa je on počeo da moli Gospoda da ne uzme sada njegovu dušu jer još nije spremna, a on će o tome propovedati svim ljudima. Tada je čuo glas: ‐ ʺUstani i gledaj šta se dešava!ʺ ‐ ʺJa sam, govorio je Jeftimije, ustao i uopšte nisam osećao težinu tela. Tada je svetlost, koja je bila u meni rekla: ‐ ʺJeftimije, veruješ li sada to što govori starac, ili još uvek živiš u pređašnjoj neveri? Ako ne poveruješ u potpunosti, ja ću odavde otići!ʺ Tada sam ja uskliknuo: ‐ ʺVerujem, Gospode, ali se molim, ne uzmi sada moju dušu, jer nisam spreman a ja ću ispovedati Ime Tvoje pred svim ljudima!ʺ Tada sam u sebi čuo glas: ‐ ʺEto o čemu su oni govorili, eto kakva je njihova molitva; zato veruj onome što su govorili!ʺʺ

Kada je došao sebi, delovanje svetlosti se produžavalo i njegovo srce je skakalo od radosti, a starac Pajsije je u to vreme još uvek razgovarao sa monahom. Došavši sebi, Jeftimije je shvatio da su njegove oči bile kao ukočene; za vreme ozarenja duše svetlošću, one su bile otvorene i ostale su usmerene u onu stranu kuda je gledao pre početka viđenja. Dugo je trljao oči i podizao trepavice ali one se nisu pomerale: tako je prošlo mnogo vremena i on je već počeo da očajava da neće moći da ih dovede u pređašnje stanje, pa je zavapio k Carici Nebeskoj za pomoć. A onda su se kapci pokrenuli.

Dok smo tako s ocem Jeftimijem razgovarali o ljubavi starca Pajsija prema neprijateljima, neko je primetio da je teško voleti neprijatelje od sveg srca kada vidimo njihova namerna zlodela. Jeftimije je sledujući za svojim starcem, rekao: ‐ ʺKad ne bi bilo teško, ne bi bilo ni nagrade. Spasitelj je rekao: ‐ Onaj koji me ljubi, zapovesti moje drži. A Njegova zapovest i jeste da ljubimo bližnjeg, pa i neprijatelje svoje, i tada postajemo čeda Božja, kao što Sam Gospod govori u Svom Jevanđelju. Zato što je vrlina napor, Gospod je i rekao: ‐ Mnogo je zvanih a malo izabranih. Rekao je da će malo biti onih koji će se podvizavati ispunjavajući Božje zapovestiʺ...

Tri meseca pre smrti starca Pajsija jedan ruski monah i njegov rođeni brat su bili kod starca i dugo sa njim razgovarali. Predmet razgovora je bio često pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim. Najpre je starac pitao mirjanina koliko puta se on pričešćuje. A kada je ovaj rekao ‐ jednom godišnje, starac ga je umilno poučio da se treba pričešćivati svaki mesec ili u najmanju ruku za vreme svakog od postova. Mirjanin je rekao da zbog svakodnevnih poslova on to ne bi mogao da ispuni. Starac se nije složio i rekao je: ‐ ʺAko neko zaželi,

makar u njega poslova bilo i sto puta više, makar upravljao i celom zemljom, naći će vreme kao što nalazi i za zemaljske posloveʺ. Zatim je govorio o neophodnosti čestog pričešćivanja, jer se preko ove Tajne mi bliže sjedinjujemo s Gospodom i bivamo jedan duh s Njim, a bez sjedinjenja s Gospodom u ovom životu, kako ćemo se s Njim sjediniti u budućem? Mirjanin se ponovo usprotivio govoreći: ‐ ʺkako se možemo tako često pripremati za ovu Tajnu, kada smo vezani svakodnevnim poslovima?ʺ Na to je starac govorio o suštini pokajanja, da se ono ne sastoji samo u usmenom ispovedanju duhovniku, nego je neophodno imati pokajnička osećanja, i u svako vreme čuvati svoju savest, čuvati u odnosu prema Bogu, prema bližnjem i čak prema stvarima. ‐ ʺAko budeš čuvao svoju savest i slušao ono što ti ona govori, onda će tvoja ispovest pred Bogom i duhovnikom biti svakodnevna, istinita i puna; tada ćeš bez kolebanja moći da se pričešćuješ Svetim Tajnama često. A ako ne budeš pazio na svoju savest i ako je ne budeš slušao pri svemu što činiš, kakva će biti tvoja ispovest i pokajanje?ʺ

Naveli su razgovor i na molitvu, i starac je govorio da najpre treba ispuniti sve jevanđelske zapovesti blaženstva: duhovno siromaštvo, plač, milosrđe i ostalo ‐ i tek onda je moguća istinska molitva. Ona je moguća samo ako volimo molitveno delanje i ako se stalno vežbamo u njemu; ali je u svakom slučaju potrebno strpljenje, jer protiv molitvene navike ustaje đavo i napada raznim iskušenjima, pa ako čovek nema strpljenja i olenji se, molitveno raspoloženje propada i dugo se ne može vratiti.

Mnogo i usrdno se potrudivši na spasenju svoje duše, starac Pajsije se mirno predstavio Gospodu 29. oktobra 1869. godine kada mu je bilo više od sto godina, od kojih je osamdeset tri proživeo na Svetoj Gori.


STARAC GEDEON ‐ GRK (umro 1869)

Otac Gedeon se rodio 1781. godine u Zagori, u Maloj Aziji. Na krštenju je dobio ime Georgije. Posle smrti svojih roditelja Georgije je želeo da ode na Svetu Goru, ali su za to saznala njegova braća pa su zamolili jednog Turčina da ga izmlati zato što hoće da bude monah, nadajući se da će ga na taj način uplašiti. Turčin je svesrdno ispunio narudžbinu i braća su zaključila da Georgije više i ne misli na monaštvo; ali je on samo čekao povoljan slučaj, i u prvoj prilici je otišao na Svetu Goru.

Najpre je stigao u skit svete Ane i hteo da stupi u njega, ali ga zbog mladosti nisu primili. Tada je zamolio da mu posavetuju mesto ili starca, i rekli su mu za duhovnika Lavre, koji je u molitvenom tihovanju živeo u keliji svetog Jovana Zlatoustog. Georgije je od njega umolio savet, i duhovnik mu je ukazao na kuvara Lavre po imenu Joakima. Po blagoslovu proestosa Georgije je stupio na poslušanje tom starcu. Otac Joakim je bio postriženik Rusika i kroz pola godine je poželeo da se vrati tamo. Učenik nije hteo da se rastaje od takvog starca i obojica su bili primljeni u Rusik. Tamo je Georgije proživeo deset godina i bio postrižen u mantiju. Posle osam godina bio je položen temelj novog manastira uz more, staranjem igumana Save. Bratstvo je bilo malo, a poslova je bilo mnogo i to teških. Kao snažnog i zdravog, Georgija su odredili na poslušanje na jednom od brodova. Putovanja i kontakti sa svetom su opterećivali njegov duh pa je zamolio da mu daju drugo poslušanje, ali mu molba nije bila ispunjena, i on je posle godinu i po dana otišao iz manastira i naselio se u skitu Kapsokalivija. Tu mu se veoma dopalo i on je već mislio da tajno i ostane, ali je svađa koja je među skićanima nastala povodom izbora dikeja uzbudila njegovu dušu, zbog čega je on otišao u Lavru. Tada je poredak u Lavri bio bolji od mnogih opštežića: na opštu trpezu se išlo u četvrtak, subotu i nedelju, a lavrioti su život provodili koncentrisano i strogo. Ali je Georgije tu ostao samo godinu dana, pa je otišao u skit svetog Vasilija jer ga je privlačio usamljenički život. U skitu je u to vreme na planini Karmil, u hramu proroka Ilije živeo duhovnik Neofit Karamanlis. Otac Gedeon se najpre smestio u odvojenu kolibu, a zatim je živeo pri duhovniku. Ali, posle pet godina, duhovnik mu je naredio da opet pređe u skit Kapsokaliviju u kome je za njegov duh bilo više koristi.

Zbog grčkog ustanka Turci su zauzeli Svetu Goru 1822. godine, pa, kako je iz Lavre većina monaha otišla, uzeli su tamo oca Gedeona radi posluženja Turaka. Bilo je to tri godine nakon što se smestio u Kapsokaliviji. Tamo je on postao pomoćnik starcu Pajsiju, od koga je primio i shimu, jer je njihov život u to vreme bio u stalnoj opasnosti od turskog fanatizma. Nemajući čime da hrane konje Turci su poslali monahe iz Lavre na ostrvo Limnos da u manastirskom brodu dovezu ječam. Među četvoricom poslatih monaha bio je i otac Gedeon. U to vreme na obali su u raznim mestima bile sakrivene razbojničke lađe, a sami razbojnici su bili po mnogobrojnim zasedama. Oni su videli kada je lađa iz Lavre otplovila i čekali su kada će se vratiti. Na polovini puta između Limnosa i Svete Gore 15 lađica je opkolilo monahe i zarobilo ih. Razbojnici su počeli da ih muče zahtevajući novac; jednom od njih su užetom vezali ruke na leđima, među uže stavili štap i uvrtali sve jače i jače, zahtevajući novac. Monah nije izdržao, nego je priznao da na Svetoj Gori ima sakriven novac. Razbojnici su tada odvezali jednog monaha i onaj jadnik mu je rekao gde je sakrio novac. Kada je ovaj drugi doneo novac, njih dvojica su bili pušteni na slobodu. Pošto je mučenje jednog urodilo plodom, razbojnici su bili podstaknuti da to primene i nad ocem Gedeonom. Mučili su ga ceo mesec. Najpre su ga pitali koliko tu živi na Svetoj Gori? Gedeon je odgovorio ‐ ʺviše od dvadeset godinaʺ. Tada su zahtevali za svaku godinu po hiljadu leva, ali Gedeon nije imao ništa. Mučili su ga dugo, a onda su smanjili

zahtev, tako što su tražili samo hiljadu, zatim petsto ili makar sto leva. Pošto su se na kraju uverili da zaista nema ništa izbacili su ga na obalu blizu Jerisosa, odakle je na muli bio prevezen u Lavru. Tamo je ležao tri meseca i jedva se oporavio. Time su počele duge muke oca Gedeona. Turski garnizon se svakog meseca smenjivao. Jednom prilikom su neki od novodošavših Turaka zatražili da ih na lađi odvezu do Iverskog manastira, pa su se otpremili uzevši sa sobom monahe kao veslače. Među monasima je bio i otac Gedeon. Vreme je bilo nemirno, a vetar suprotan; monasi su govorili Turcima da u vreme nepogode ne treba ići, nego da se pričeka; ali su ih Turci naterali da isplove. Veslači su se s mukom borili protiv vetra, ali ipak nisu mogli da dođu do Ivera nego su morali da pristanu na mestu zvanom Megas Velas gde stoji hram svetog Georgija. Iskrcavši iz lađice sav teret Turci su ga natovarili na oca Gedeona i naterali ga da nosi prema Iveru, a lađicu su otpustili natrag. Otac Gedeon je potpuno iznemogao: noseći teret on se blizu Ivera zaustavio da se napije vode. Primetivši ovo jedan Turčin je povikao: ‐ ʺPokvareni kaluđeru, još i lenčariš!ʺ Počeo je da ga bije kundakom. Dotrčali su i njegovi drugovi i tako strašno pretukli oca Gedeona da je ovaj pao i bljuvao krv. Turci su ga tako i ostavili, a iverska bratija, saznavši za to što se dogodilo, uzela ga je i smestila u bolnicu. Malo se oporavivši, on se vratio u Lavru, gde se sa osobitom usrdnošću molio Presvetoj Bogorodici i prepodobnom Atanasiju i uskoro bio isceljen.

Posle svega ovoga, oca Gedeona su naterali da gotovi Turcima, i to je njegovoj duši palo još teže od udaraca. Ožalostio se on veoma, ali nije bilo lakše ni udaljiti se u pustinju: zbog navale razbojnika paša je naredio da njegovi vojnici ubiju sve što se kreće van manastira. Ipak je na kraju krajeva otac Gedeon odlučio da radije rizikuje smrt nego da ostane među Turcima čije je prisustvo imalo razorno dejstvo na njegovo duševno stanje. Molio je starce da ga oslobode ovog posla, ali oni nisu pristali. Jednom je postavio kazan na vatru, i javila mu se misao jača nego ikada ranije: ‐ ʺidi, pa makar i umro, i učini nešto za svoju dušu!ʺ Otac Gedeon je sve ostavio i izašao, onako kako se zatekao, ne uzevši ništa sa sobom. Turci su ga propustili da izađe kroz sveta vrata misleći da on kao kuvar ide po zelen u baštu. Pošao je u skit Kapsokaliviju, gde je u pećini prepodobnog Nifonta živeo duhovnik, otac Neofit. Lavra je molila Turke da ga ne progone, i oni su ga poštedeli. Duhovnik je odobrio njegovu želju i odredio da se naseli u Kapsokaliviji.

U Lavri su se predomislili, setili se da im je otac Gedeon potreban, a kada su to saznali Turci strašno su se razbesneli na njega. Tako poslaše jednog monaha i Turčina da traže oca Gedeona. Oni su saznali da je on u Kapsokaliviji i hteli su ga uzeti sa sobom, ali je on zamolio duhovnika da pođe u Lavru i moli za njega. No, starci nisu hteli ni da razgovaraju s duhovnikom, nego su rekli: ‐ ʺNeka sam dođe da uzme blagoslov, a ovako se skrivati ne može, tim više što i mi zavisimo od Turakaʺ. Duhovnik je ove reči predao ocu Gedeonu i ovaj je s poverenjem pošao. U Lavri su ga strogo zapitali: ‐ ʺZašto si otišao ništa ne rekavši?ʺ On je odgovorio: ‐ ʺOdavno sam vas molio da me oslobodite ovog posla, vi niste hteli, i nisam više mogao da izdržim!ʺ Za ovakvo izbegavanje dužnosti starci su od

Gedeona zahtevali pedeset leva, ‐ a pošto on ništa nije imao, odmah su ga zagvorili u pirg, gde je presedeo tri dana. Ne bi ga ni tako brzo pustili da duhovnik Neofit nije došao i platio za njega.

Posle toga je otac Gedeon dobio slobodu, pa se vratio da tihuje u Kapsokaliviji; ali je njegov život i tamo bio pun nevolja. Jednom je tako pošao u Kareju, i tamo mu je poznati monah dao talir. Došavši natrag u skit tek što je skinuo torbu, a talir položio pod uzglavlje, kad upade razbojnik i poče da traži novac. Gedeon mu je odgovorio da nije ovamo dolazio zato da bi imao novca. Po siromaštvu kolibe i odeće starčeve i razbojnik se mogao uveriti da novca nema. Tada je zatražio hleba, na šta je starac primetio: ‐ ʺKakav hleb i gde da ga uzmem?ʺ Pošto u kolibi ništa nije moglo da se sakrije, razbojnik je i sam video da ničega nema, i na kraju je zatražio vodu. Starac je izašao da natoči, misleći da će moći da se sakrije, ali nije uspeo. Tek što je starac izišao, razbojnik je podigao uzglavlje i, uzevši talir, odmah izašao da vidi šta radi starac. Kada se ovaj vratio sa vodom razbojnik je energično zahtevao novac, tukao ga i gurao puškom, tako da je starac rešio da mu preda svoj talir. Došao je do kreveta, podigao uzglavlje i nije ga našao. ‐ ʺTi si ga već uzeo!ʺ Razbojnik kao da se uvredio, i počeo je da viče: ‐ ʺTi me još nazivaš lopovom!ʺ ‐ pa je stao da još ljuće muči Gedeona. Zadihavši se, tražio je još vode. Starac mu je dao čašu i kada je razbojnik izašao za vodu, on je, skupivši poslednju snagu, pojurio da beži, ali nije daleko otišao, kad srete celu bandu razbojnika koji su ga uhvatili. Njihov pobratim im je rekao da ovaj monah ima novac, i svi su opet navalili da ga muče; ali pošto ništa nisu mogli da izvuku, pokupili su sve što su mogli i otišli ostavivši ga skoro nagim i potpuno izmučenim.

Ali, na ovome se još nisu završile Gedeonove muke. U to vreme solunski paša je saznao da svetogorski monasi umeju dobro da pletu fesove, pa je tražio da mu pošalju u Solun nekog ko se bavi ovim rukodeljem, radi obuke njegovih vojnika zanatu. Svi su se plašili da idu i posle dugog većanja na kraju su odlučili da pošalju Gedeona i Onufrija, stanovnike Kapsokalivije, i još dvojicu iz skita svete Ane, i još nekoliko, sve u svemu njih desetak. I tada je otac Gedeon zapao u nevolju: otac Onufrije je pošao napred k kajmakanu da uzme deškir na polazak, ali, uplašivši se, pobegao je u šumu. Turci su se razbesneli, i tada se pojavio otac Gedeon. ‐ ʺO, kako ste zli vi monasi, svi vi bežite!ʺ Pa su ga strpali u kazamat. Sledećeg dana su ga oslobodili i otpremili. U Solunu su bili predstavljeni paši, a on ih je otpravio u kasarne. Otac Gedeon je izdržao samo četiri meseca, jer su promena hrane, težak vazduh i najgori smeštaj koji mu je bio određen, potpuno razorili njegovo zdravlje, pa je počeo da iskašljava krv. Ostavio je Solun i vratio se u Kapsokaliviju, gde je godinu i po dana ležao u takvom stanju da je svakodnevno očekivao smrt.

Ovde je otac Gedeon ponovo postradao od razbojnika koji su neprestano uznemiravali Svetu Goru svojim upadima. Napali su ga i vezali mu ruke i noge, pa ga bacali na zemlju tako grubo da su mu kosti jedva ostale čitave; onda su ga bespoštedno tukli kundacima po leđima i bedrima tako da je od tih udaraca patio ceo život.

Dolazeći na Svetu Goru Turci su imali nameru da istrebe sve monahe; ali su od sultana dobili ferman da ʺpoštede njihove životeʺ pa su i protiv svoje volje napustili svoju prvobitnu nameru, i zadovoljili se mučenjem monaha i iscrpljivanjem preko poreza. U skitu svete Ane su i dalje živeli skoro svi monasi koji su se u njemu zatekli pre ustanka, i koji su se bavili rukodeljem. Tada je i starac Gedeon uzimao vunu i pravio fesove, dobijajući za rad po 10 para, za šta je sebi kupovao pšenicu za hleb. Ali, budući da je plata bila mizerna, i da zbog bolesti nije mogao uspešno da radi, ni za hleb mu nije bilo dovoljno. On je tada sa brašnom mešao kesten i neke trave, kao što je divlja mirođija. Pomešavši sve to pekao je hleb. Jednom je stavio u peć takav hleb, i čuo kako se približavaju razbojnici; odmah je uzeo još nedopečeni hleb u torbu i požurio da se sakrije, idući u pravcu kelije svetog Preteče koja se nalazila među stenama, i niotkuda se nije mogla videti, pa je razbojnici ni jednom nisu pronašli. U toj keliji se čuvala skitska riznica. O dolasku razbojnika oce su obaveštavali čuvari skita udarima u klepalo pri sabornom hramu, i tada je bežao kako je ko mogao. Razbojnici su došli i uzeli sve što se moglo odneti, pa su se vratili. Ali ponekad su se samo pravili da odlaze, a u stvari su se skrivali u blizini, pa kada bi se monasi vratili u svoja prebivališta, ponovo bi iznenada nagrnuli. Tako su došli i k starcu Gedeonu i počeli da traže novac; ništa ne nalazeći, oteli su mu hleb. Odmah su ga i razlomili, ali im je bio toliko crn i neprijatnog ukusa da su ga bacili.

Tada su na njega natovarali sve što su napljačkali po drugim kelijama i naterali ga da nosi plen prema moru. Na obali su ga opet pitali za novac, govoreći: ʺA zašto drugi oci imaju, a ti nemaš?ʺ On je mislio da će ih se lakše otarasiti ako odgovori: ‐ ʺZato što su oni ovde već odavno, a ja tek od skora!ʺ Na to su oni povikali: ‐ ʺA, od skora, znači novac imaš na nekom drugom mestu?ʺ ‐ i počeli su ponovo da ga tuku. U to vreme starac Gerasim, koga su opljačkali do kože, iz sažaljenja se spustio na obalu i počeo da urazumljuje razbojnike: ‐ ʺi vi ste nekakvi hrišćani, valjda je i vama potrebno spasenje, zašto ga tako mučite? On je zaista siromašan čovek, ništa nema!ʺ Tako su ga na kraju i ostavili.

Još je jednom po volji Božjoj otac Gedeon stradao od razbojnika. Vezali su mu ruke na leđima tako čvrsto da je on pao od bola i strašno se mučio. Ožiljci su ostali na njegovim rukama do kraja života. To je bilo i poslednje mučenje oca Gedeona. Čudno je kako je posle svega toga uopšte mogao toliko dugo da živi u punom odricanju i samoumrtvljivanju. Ali on nije ostavio ni druge svoje podvige, pa je samo poslednje dve i po godine ležao na krevetu ne ustajući, i samo su ga učenici podizali, a njih je imao dva. Stariji Damjan je sa starcem živeo dvadeset šest godina, a drugi, Kozma, osam godina. U vreme bolesti on je učenicima često govorio: ‐ ʺTeret sam za vas!ʺ Ali su oni odgovarali: ‐ ʺSamo ti trpi, oče, a mi sve ovo ispunjavamo s radošću!ʺ

Starac Gedeon je za sve vreme svog života u pustinji spavao manje od dva časa dnevno, tek malo dremajući. Ne prekidajući nikad umno‐srdačnu molitvu, strogo je držao zavet ćutanja. Kada je nastupalo vreme odmora, on je na kolena stavljao jastuk i, prislonivši glavu, usnivao, ali nikada nije legao na rebra sve dok na kraju nije došla bolest da ga

položi. Poslednjih godina Damjan je ubeđivao starca da ostavi takav podvig govoreći: ‐ ʺOče, ti si već star i bolestan, treba ti makar malo mira i odmora. Lezi bar onda kad se spremaš na spavanje!ʺ Starac je odgovarao: ʺBaš tada i moram da se trudim, jer sam star i blizu je smrt. Znaš kako je rekao jedan ava: ʺAko ubediš anđela da legne to ćeš i mene ubeditiʺ, a ja ću barem kao stoka da spavam!ʺ

U početku, iako je strogo poštovao post, ipak je pio vino i jeo s uljem, kada ga je bivalo; ali, poslednjih sedamnaest godina niti je jeo s uljem niti je pio vina ne želeći nikakvu utehu telu bez obzira na bolest. Obično se hranio ovakvom smešom: uzvario bi vodu u malom lončetu i zamešao brašnom pa jeo ništa drugo ne dodajući. Telo mu se tako istanjilo da su mu pred smrt ostale samo kosti i koža. Po izgledu je bio nalik na Arsenija Velikog: star, sed, suv, visok, pogrbljen; ali bez obzira na teške patnje njegovo je lice bilo anđeloliko.

Učenik ‐ Damjan se jednom razboleo i patio godinu i po dana; ne mogući više da podnosi bolest tražio je od starca da se pomoli za njegovo isceljenje. Starac je odgovorio: ‐ ʺTrpi čedo, tebi je ova bolest na veliku korist: ukoliko čovek telesno strada, duša mu se očišćava!ʺ Damjan ga je pri tom pitao kako da se moli. Starac je odgovorio: ‐ ʺZa sada ti je dovoljno tvoje trpljenje, a posle bolesti koja te za molitvu priprema, bavićeš se molitvom!ʺ ‐ ʺKako toʺ, pitao je Damjan? ‐ ʺNa to čovek treba da se prisiljava, odgovarao je starac, ali nikako bez duhovnog rukovodstva, jer čim čovek počne taj podvig, đavo ga uvodi u maštanja, čime obmanjuje neiskusne. Ime Gospoda Isusa Hrista i Matere Božje ne treba da se odvaja od tvog srca; u tome će ti pomoći uzdržavanje. A ma šta da činiš, post, molitvu ili neki drugi podvig ‐ smireno pomišljaj da to što činiš nije ništa. Ako čovek uspeva u svim vrlinama, ali jedne nema, to jest smirenje, onda sve ostalo ništa ne znači.

Ja već više nisam čovek za ovaj svet, ali ti uvek imaj na umu smrtni čas i ne gledaj na prolazne prizrake ovog veka: slavu, bogatstvo i sve ostalo. Beži od svega ovoga i staraj se o budućem životu. Ja sam imao veliku želju i revnost da ispunjavam vrline, ali mi je neprijatelj postavio mnoge prepreke. Treba pobediti sva ta iskušenja da bi se stekle vrline, jer, ko ne trpi iskušenja taj ne može ni da uspeva u vrlinama. Kad god je trebalo da postim ili da se pomolim, uvek je đavo protiv toga podizao iskušenja, da se uništi ono što počinjem!ʺ

Starac je jednom za veliki post odredio sebi pravilo da dnevno uzima samo malu količinu hleba i vode. Najpre po 100 grama a onda sve manje i manje, i dolazio je do najmanje moguće količine. I šta: jednog posta desilo se da se sruši zid kod sabornog skitskog hrama. Odmah su sazvali sve monahe da se on obnovi kako jesenje kiše ne bi podbile i razvalile crkvu. Posao je bio težak. Šljunak se vukao od majdana uz strmu padinu. Otac Gedeon nije hteo da napusti svoje pravilo i da zbog ove slučajnosti ustupi đavolu i razreši svoj post. Uskoro su ostali primetili njegov post i počeli da ga grde što se uzdržava nazivajući ga licemerom, kao da on to čini radi pokazivanja, radi slavoljubivosti i da njih pokudi...

Starac je na to smireno odgovorio: ‐ ʺJa sebi zakon nikakav nisam postavljao, ali mi se ne jede i ne pije, pa ne jedem ni ne pijem!ʺ

1869. godine pred Božić, učenici su pitali starca: ‐ ʺDa li da idemo na bdenije?ʺ On ih je mimo običaja zadržao, pa su oba učenika ostala kod starca i bdenje obavljali na brojanice. Kada je bilo oko ponoći ponovo su pitali: ‐ ʺHoćemo li da produžimo?ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺNeka Kozma ide u crkvu, a ti Damjane ostani kod mene, možda ću sad umreti!ʺ Starac je zatražio da zapale sveću i da okade sobu; to je bilo tri sata pre smrti. Videlo se da je pred smrt đavo hteo da pomete i zbuni starca, ali se posramio: starac je spokojno, u miru i radosti predao svoj duh Gospodu; sam je zatvorio oči i kao da je zaspao. Bilo je to 25. decembra, a u taj čas su u crkvi pevali heruvimsku pesmu.

(Iz zabeleški oca Pantelijmona): Jednom je Damjan pitao starca kako da stekne neprekidnu molitvu. Starac je odgovorio: ‐ ʺTreba se neprestano prinuđivati i bez velike potrebe ne viđati ljude. U početku, po nemoći svojoj, izgovaraj samo ‐ Isuse moj. To je dovoljno lako, ma šta čovek činio i ma kuda išao, čak i pri razgovoru. Onda, kada je molitva usvojena, dobavi ‐ Gospode, i još ‐ Hriste. Pa onda ‐ Sine Božji, a zatim ‐ pomiluj me. Kada se molitva nastani u srcu, ona deluje sama i postojano blagodat Božja silazi i prosvetljuje čoveka. Pri ovoj molitvi treba biti pažljiv, i plašiti se da se čovek ne olenji, jer se za malu lenjost ova molitva oduzima, i tada predstoji težak, krvav podvig, ne bi li se ponovo naučila!

‐ Budi sa svima u ljubavi i ne staraj se o ovozemaljskim stvarima. Pomišljaj neprestano na smrt, jer ja umirem danas, a ti možda već sutra. Ukoliko se misao na smrt makar i za čas odvoji od čoveka, on se može dati na zlo. Strah Božji neka te nikada ne napušta. Moli se za sve pravoslavne, osobito za umrle. Moli se za one koji nas ljube, i još više za one koji nas mrze, vređaju nas i čine nam zlo. O životnim nuždama se ne brini mnogo i ne boj se ‐ Gospod te neće ostaviti. Jer danas i sutra mi idemo tamo, pa se koliko je moguće više brini o tome kako da staneš pred Gospoda, da se ne lišiš Njegove milosti. Evo ja, neko vreme sam mnogo patio, bivao bez hleba i bez svega ostalog, ali me Gospod nije ostavljao, slao je po nekome od braće bilo malo povrća, bilo hleba, i ja sam ostajao živ. Makar i nedostojan, ali duhom se od vas neću odvojiti!ʺ

Kratko vreme pre smrti starca, Damjan ga je pitao: ʺOče, dok si bio živ ništa nam nisi govorio za našu utehu!ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺNisam govorio, čedo moje, a sada ću reći: najpre čuvajte smirenje, a sve ostalo ostavite i samo se molitvom Isusovom bavite sa smirenjem, čuvajući sve zapovesti Božije. Sećanje na smrt neka se ne razdvaja od vas, jer sve dok budete mislili na smrt vaš um neće bežati s jedne stvari na drugu. Kada ležeš, misli da ujutru nećeš ustati, a ustajući ujutru drži Isusovu molitvu i molitvu Presvetoj Bogorodici. Kada se čovek na taj način podvizava, onda dolazi Božja blagodat i prosvetljuje ga. Ali moraš tražiti i imati iskusnog rukovodioca. Gospod će sve poslati što

nam je korisno, samo neka mi ne lenjstvujemo; tada i najprostijem Gospod otkriva Svoje tajne i prosvećuje ga šta da nam kaže za našu korist!

‐ Neki ava je pošao u jedan manastir; opkolila ga je bratija i molila da nešto kaže, i ava je rekao: ‐ ʺNajpre se starajte za istinsko smirenje; zatim, trudite se da steknete strpljivost, kroz iskušenja od đavola i od ljudi koji vas grde i kleveću; na trećem mestu čuvajte se svih pomisli, osobito osuđivanja: čak i ako biste svojim očima videli brata kako greši ‐ ne verujte.ʺ I još znajte da se onaj koji se spasava i koji se podvizava radi budućeg života podvrgava raznim iskušenjima: sve treba trpeti i ne davati da nas đavo prevari, a sa strpljenjem će sve proćiʺ.

Starac je tako tiho govorio da je Damjan jedva mogao da razume njegovu reč. Još kada je Damjan kao učenik stupio k starcu Gedeonu, poznati starac jeromonah Antonije mu je tada rekao: ‐ ʺDrži se ovog starca, ja ga znam od mladosti; on je uvek u molitvi i plače pred Gospodom i Presvetom Bogorodicom!ʺ Damjan je često primećivao kako se otac Gedeon gušio od plača u molitvi, i kada bi pitao starca: ‐ ʺŠta je to s tobom oče?ʺ starac bi odgovorio: ‐ ʺTi to ne znaš!ʺ Starčeva nebriga o stvarima ovog sveta je bila takva da bi i po nedelju dana bio u stanju da presedi bez hleba, ne žaleći zbog toga. Tako je postupao u svemu, svu svoju pažnju upravljajući Bogu, Koji mu je i slao sve što je potrebno posle takvog iskušavanja njegove vere i predanosti. Dešavalo se da, kada Damjan odnekud dođe umoran, starac ga natera da spava, a Damjan, ispunjavajući naredbu, bivao je spokojan u duhu.

Na rukama ovog istog Damjana skončao je poznati duhovnik mnogih otšelnika, otac Hristofor. Pred smrt, onima koji su se okupili, on je rekao: ‐ ʺOci, molite se molitvom Isusovom, a kada se moja duša odreši od tela, vucite za mene brojanice, ne bi li mi Gospod dao milost!ʺ Ovo govoreći Hristofor je izdahnuo. Njegovo se lice prosvetlilo i svi su proslavili Boga.

Duhovnik Hristofor je po dolasku na Svetu Goru stupo k starcu Zahariji koji je živeo u keliji Vaznesenja Gospodnjeg u Kapsokaliviji. Posle smrti starca jako ga je mučila dužnost dikeja koju su mu naložili u skitu, dužnost duhovnika i ostalo, pa je prodao keliju i preselio se na mesto zvano Janokopulo, koje se može videti od pećine prepodobnog Atanasija.


DUGOBRADI STARAC ‐ GRK (umro 1835)

Početkom 19. veka u skitu Kapsokalivija je živeo sveblaženi starac. Njegova brada je bila kao u prepodobnog Onufrija i prepodobnog Petra Atonskog ‐ četvrtina brade ležala je na zemlji. Kada bi neko zaželeo da je vidi, on bi stao na klupu i tada je brada dodirivala zemlju.

Ovaj starac je ranije bio prvi i čuveni pojac Svete Gore i sličnog glasa nije bilo daleko. Nije bilo manastira koji ga nije molio da na praznik dođe radi pevanja. Na jednom od praznika pevao je on na svenoćnom bdenju, i uzgordio se svojim glasom. Posle toga njegov glas je potpuno propao i on više ništa nije bio u stanju da peva, i od toga je zapao u veliku tugu. Pričali su da mu je bilo poslato viđenje i da ga je sama Carica Nebeska izvestila da mu je oduzet glas zato što nije umeo njime da vlada i što se samo gordio; međutim, za utehu će mu biti data velika brada; samo što ovaj put ne sme da se gordi, jer će i nje biti lišen. I počela je da raste brada, i izrasla do četvrtine niže nogu. On ju je uvek nosio podvezanu, a pokazivao je samo onima koji su želeli da vide.

Jednom je u Konstantinopolju pored patrijaršije prolazio sultan Mahmud. Obuzela ga je radoznalost da pogleda u hrišćansku crkvu. Dočekao ga je sam patrijarh; sultan je dugo razgledao crkvu. Videvši ikonu Svetog Petra Atonskog i Onufrija Velikog rekao je patrijarhu: ‐ ʺE, ovo vi lažete! kako je moguće da ljudi imaju takve brade?ʺ Patrijarh mu je smireno odgovorio da to nije laž nego čista istina, i da u sadašnje vreme na Svetoj Gori živi monah koji ima takvu dugu bradu. Sultan se poslao da mu ga dovedu. Monah je došao i javio se sultanu. Taj je naredio da mu pokaže bradu, i monah je stao na divan i raspustio vlasi. Sultan je veoma iznenadio što je brada čak i duža nego one što je video na ikonama. Zatim je sam zaželeo da isproba i uveri se da li je brada istinska: uzeo je jednu vlas od samog lica i povukao njome prstima do kraja; tako je probao 3 vlasi. Zatim je, gledajući na bradu, rekao: ‐ ʺkod hrišćana, što je pisano sve je sušta istina!ʺ A monahu je dao ferman da on sa učenikom do smrti ne plaća porez. Ovaj starac je umro 1835. god.


STARAC HADžI‐GEORGIJE ‐ GRK (umro 1886)

Starac Georgije, prozvan Hadži‐Georgije, rodio se 1809. god. u selu Kermil u Kapadokijskoj mitropoliji. Roditelje njegove su zvali Jordan i Marija. Na krštenju je dobio

ime Gavrilo. Kada je došlo vreme, roditelji ga dadoše u školu, ali učenje Gavrilu nije išlo. Za četiri godine on ne samo što nije naučio da čita kako treba nego je i slova azbuke jedva razlikovao. Zato su ga učitelji u školi i roditelji kod kuće kažnjavali. Gavrilo je počeo da se plaši i škole i kuće, pa je bežao iza naselja gde je provodio i po mesec dana i više po tamošnjim pećinama kojih je bilo mnoštvo. Krio se sve dotle dok ga neko od njegovih nije nalazio. Od svoje tetke monahinje kod koje je ponekad bivao u manastiru, čuo bi on često da postoje sveti ljudi koje nazivaju zatvornicima, koji se neprestano poste i mole Bogu. Tako je i on poželeo da se sakrije u tim pećinama, da posti i da se moli Bogu. Stoga je počeo da se skriva često i na dugo vreme, polagao bi mnoštvo metanija, postio po tri i četiri dana ništa ne okusivši; a kada bi iznemogao, hranio se povrćem ili divljim plodovima koji su rasli u šumi, a hleb i po mesec dana nije ni video. Tugovao je zato što nije mogao da se obuči pismenosti. Dešavalo se da ga sami roditelji vide kako tuguje i da mu kažu: ‐ ʺGavrilo, idi u crkvu i moli se Presvetoj Bogorodici, Ona će ti pomoći da naučiš to što želiš!ʺ

U njihovoj parohijskoj crkvi stoji čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Mali Gavrilo je rešio da postivši tri dana i učinivši hiljadu metanija, ode u crkvu. Da njegovi ne bi ništa primetili, izabrao je noć. Ušavši u pripratu, pred crkvenim dverima je pao ničice i sa suzama počeo da moli Majku Božju: ‐ ʺDaj mi, Mati Božja, da se naučim pismenosti!ʺ Odjednom, gvozdene dveri su se otvorile: izašla je predivna žena, uzela ga za ruku i privela k desnoj ikoni Spasitelja. Tada je rekla: ‐ ʺSine moj, daj ovom otroku Gavrilu da izuči pismenost!ʺ Ovim rečima ga je blagoslovila i dala mu da celiva ruku. ‐ ʺSada ti, rekla je Ona, znaš da čitaš i pišeš!ʺ Rekavši ovo ušla je u severne dveri oltara. Videći da odatle nikako ne izlazi, Gavrilo je krenuo za Njom u oltar; ali je ni tamo nije bilo. Kada je došlo vreme bogosluženja, došao je crkvenjak i, otvorivši vrata video Gavrila. Gledajući ga iznenađeno pitao je: ‐ ʺOtkud ti ovde?ʺ Gavrilo je detaljno ispričao o svemu što se desilo. Crkvenjak je, da bi se uverio, uzeo knjigu i dao je Gavrilu govoreći: ‐ ʺNa, čitaj; da vidimo umeš li da čitaš kako je Ona rekla, i da si sada pismen. Gavrilo je počeo da čita dobro i glatko. Tada je crkvenjak rekao: ‐ ʺTo je bila Majka Božja, a ne obična žena!ʺ

Od tada su svi domaći uvažavali Gavrila, i on je počeo slobodno da okuplja svoje vršnjake u sve one pećine. Tu su stvorili nešto slično manastiru, a samog Gavrila su izabrali za igumana. Tada mu je bilo četrnaest godina i negde u to vreme je sa seljanima iz ovog sela krenuo u Konstantinopolj. Na putu, prolazeći pored jednog prelepog i usamljenog mesta, pomislio je: ovde u ovoj šumi mora da žive pustinjaci! Gavrilo je ostavio saputnike i pošao da ih traži; ali na svoju žalost nikoga nije našao. Saputnike je izgubio iz vida i put izgubio u gustoj šumi. Uplašio se Gavrilo i stao da priziva u pomoć svetog velikomučenika Georgija, svog zemljaka. Odjednom se u daljini pojavio mladi konjanik na belom konju, približio se Gavrilu, govoreći: ‐ ʺIzgleda da si se izgubio?ʺ ‐ ʺDa, izgubio sam seʺ, odgovorio je Gavrilo. Konjanik je bio u prelepoj vojničkoj odeždi i Gavrilo se nije usuđivao

da sa njim razgovara. ‐ ʺIdi za mnomʺ, rekao je on Gavrilu i izveo ga na put, gde je on video svoje saputnike i sustigao ih.

Došavši u Konstantinopolj, Gavrilo je požurio da se smesti kod svog rođenog ujaka, koji je imao visoku dužnost na dvoru sultana Mahmuda II (1808‐1839). On je vodio poslove oko snabdevanja turske vojske. Jednom su ga iz zavisti oklevetali, i njihova kleveta je imala dejstvo, tako da umalo što nije bio lišen života. Da bi izbegao smrt rešio je da se poturči. Primivši islam, stekao je poverenje i milost sultana, postao jedan od njegovih bliskih, i često se nalazio u dvoru. Gavrilo je veoma želeo da izvede svog ujaka iz ove propasti i Gospod mu je pomogao. Ne samo ujaka nego i s njim jednog sveštenika, i još nekoliko drugih ljudi koji su se poturčili, on je uspeo da vrati u hrišćanstvo. Svi su oni tajno ponovo postali hrišćani, ali su još neko vreme ostali na pređašnjim dužnostima kod Turaka.

Čitavu godinu Gavrilo se nalazio na sultanskom dvoru uz ujaka. Sultan ga je primetio i ujaka pitao o njemu. Zatim je sultan Mahmud lično govorio sa Gavrilom i veoma ga zavoleo. Nalazeći se na dvoru Gavrilo se nije podao raskošnom životu: njegova dnevna hrana je bila pregršt ječmenog brašna skuvanog u vodi. Sultan je o tome znao, kao što je znao i da Gavrilo svakodnevno čini petsto metanija, pa je ponekad govorio: ʺko je naučio tako mladog čoveka da se tako posti i moli?ʺ

O ovom sultanu, dobrotvoru hrišćana, govore da je bio potajni hrišćanin. Starac Hadži‐Georgije je ovako o njemu govorio: ‐ ʺSultan Mahmud je tajno bio hrišćanin! Do njegove vladavine hrišćani nisu mogli da poprave ni jedan oronuli hram, niti da grade novi. Njegova prva vrlina je bila što je dao oko dve hiljade firmana za izgradnju novih crkava. 1821. god. posle rušenja male niske crkve u Baluki, izgrađenoj nad Živonosnim Istočnikom Majke Božje, na mestu drevnog velelepnog hrama, ovo mesto je bilo oteto od pravoslavnih Grka. Sultan Mahmud, na molbu patrijarha Konstantina I, vratio je teren hrišćanima i dozvolio da se na njemu obnovi crkva, koja je tu i izgrađena. Ali, zbog nedostatka sredstava, manjih razmera. Pri tome je poznata dobrotorka, ruska grofica Ana Orlova Česminskaja, priložila veliku sumu. Sultan Mahmud je čak naredio da se uništi muslimansko groblje koje je bilo na tom mestu, a nadgrobno kamenje je dao hrišćanima da ga koriste za izgradnju. Još je poklonio dve velike ikone svetog Preteče, koga je on veoma poštovao, i oca Preteče, svetog proroka Zaharije, i jedan srebrni polijelej. Još se pokazao i kao veliki dobrotvor jerusalimske patrijaršije, koja je Jevrejima bogatašima bila dužna trideset šest hiljada zlatnih lira. Sultan je za to saznao i zahtevao da mu donesu sve dokumente koji su se odnosili na taj dug. Pošto ih je razmotrio, video je da je već mnogo kamata uplaćeno, pa je uništio sve dokumente i strogo naredio Jevrejima da ubuduće ne smeju ni da pomenu taj dugʺ.

(Iz zapisa monaha Partenija): Posle ruskog rata sultan Mahmud je postao dobar i milostiv prema hrišćanima: on je oprostio mnogim hrišćanima krivcima, a u Konstantinopolju je izgradio crkvu u Balukliji na svoj račun. Dešavalo se da je dugo sedeo sa patrijarhom i

razgovarao. Hrišćani su na njega gledali kao na oca, a Turci su ga mrzeli i nazivali nevernim, i hrišćaninom i govorili: ‐ ʺSada ste vi dočekali svog cara; sada je sultan vaš hrišćanin!ʺ On je izmenio mnogo turskih običaja. I govore da je njegova smrt bila nasilna: uveče je bio potpuno zdrav, putovao je brodom, a ujutru su iznenada objavili da je umro.

Videći svuda oko sebe slavu sujetnog svetskog života, i videći da je teško boriti se protiv svega toga, Gavrilo je počeo da se moli Majci Božjoj da ga odavde izvede i da mu pokaže put spasenja. Jednom, za vreme božanstvene litugrije u patrijaršijskoj crkvi, Gavrilo se sa suzama molio pred ikonom Presvete Bogorodice koja stoji iza mozaičke patrijaršijske katedre. Kada je liturgija bila završena on nije zajedno sa drugima izašao nego je ostao da se moli, želeći da dobije otkrovenje. I Carica Nebeska, kako je mnogima govorio sam starac, uslišila je njegovu tugu i molitvu: video je kako silazi k njemu sa ikone, u beloj odeždi, i kako ga pita: ‐ʺŠta želiš?ʺ ‐ ʺŽelim da se spasem!ʺ odgovorio je Gavrilo. Ona je tada rekla: ‐ ʺKada izađeš iz crkve idi ka fanarskim vratima i na pristanište gde ćeš videti monaha s kojim ćeš poći na Svetu Goruʺ. Rekavši ovo, Ona je ponovo ušla u ikonu.

Gavrilo je požurio na pristanište i zaista video monaha. Starac ispošćen, brada duga, seda. Bio je to iguman Grigorijatskog manastira, otac Grigorije. Gavrilo mu je pao pred noge i počeo da ga moli da ga uzme sa sobom na Svetu Goru. Iguman ga je gledao govoreći: ‐ ʺSveti oci i patrijaršijska pravila zabranjuju da na Svetu Goru primamo ne samo dečake, nego čak i odrasle ako nemaju bradu. Zato nema ni govora da budeš na Svetoj Gori do svog punoletstva!ʺ Tako odbijen ožalošćeni Gavrilo je ispričao kako je video Presvetu Bogorodicu i šta mu je Ona rekla, ne bi li time ubedio starca da ga uzme sa sobom. Ovaj se zamislio, ali je posle kraće nedoumice opet rekao: ‐ ʺNe, ja ne mogu da te uzmem!ʺ

Sve se ovo dešavalo u prisustvu kapetana broda na kome je iguman trebalo da otputuje za Svetu Goru. Videći ovako veliku želju mladićevu da otputuje za Aton, i slušajući istovremeno odbijanje igumana, kapetan se sažalio i pomogao mu da ispuni želju: ‐ ʺBrod će uskoro poći za Svetu Goru, rekao je on, pa ti sada hajde i sakrij se pod palubu, a posle, kada izaćemo na pučinu, ti ćeš mu se pokazati, i hteo ne hteo, uzeće teʺ. Gavrilo je tako i učinio. Brod je izašao na more zajedno sa njime. Za sve vreme plovidbe plašio se da se pokaže starcu, nego mu se pokazao tek kada su prilazili Svetoj Gori. Prišao je igumanu i pao pred njega. Iguman je ćutao. Gavrilo je bio u nedoumici, ali mu je jedno bilo na umu: ʺPresveta Bogorodica me poslala na Saetu Goru!ʺ

Na Svetoj Gori su izašli na pristaništu Grigorijata, i Gavril je ušao u manastir. Bilo je to 1825. godine. Sam iguman ni ovde ne samo što nije hteo da ga primi, nego nije hteo s njim ni da razgovara. Gavrilo je ostao da se žali i tuži nekima od bratije kojih je tada bilo malo. Bratija je onda umolila igumana da primi mladića, i ovaj je tek tada pristao. Dali su mu poslušanje u kuhinji. U početku Gavrilovog života u Grigorijatu, kako je on sam pričao, na hramovni praznik svetog Nikolaja, zbog nepogode nisu mogli da ulove sveže ribe za

trpezu. I šta se desilo? Odjednom je nekoliko velikih riba iskočilo na obalu blizu manastira na dan uoči praznika i bratija je skupila čudom darovanu ribu koje je bilo sasvim dovoljno.

Posle odlaska Gavrila iz Konstantinopolja, njegov ujak se vratio u hrišćanstvo i sakrio se. Preobučen kao siromah došao je u Smirnu i tu se smestio pri crkvi, ispunjavajući dužnost crkvenjaka. Posle osam godina života ispunjenog molitvom i pokajanjem mirno je predao dušu Gospodu na Svetlo Hristovo Vaskrsenje.

Gavrilo nije dugo živeo u Grigorijatu. Čuo je da u skitu Kapsokalivija postoji iskusni duhovnik, Neofit Karamanlis, njegov zemljak, koji se podvizava u keliji svetog velikomučenika Georgija. Tako je on smislio da ode do duhovnika, da ga zamoli ne bi li ga primio kao učenika.

Starac Neofit ga je primio. Pošto je u to vreme, zbog grčkog ustanka sva Gora bila zauzeta Turcima, većina monaha je napustila Aton. U skitu ih je bilo vrlo malo. Otac Neofit je često odlazio u pećinu prepodobnog Nifonta, pa je sada, u želji da ne narušava patrijaršijske i otačke zabrane koje se odnose na prijem mladih i bezbradih, a ujedno da sačuva Gavrila od Turskog varvarstva, smestio svog učenika u pećinu pored pećine prepodobnog Nifonta. Ovde se on podvizavao, neviđen ni od koga, skoro četiri godine.

Kada je došlo mirnije vreme starac Neofit je kupio keliju svetih Apostola na Kerasiji. Tu su živeli neke tri‐četiri godine. U to vreme starac je imao viđenje posle koga je rešio da primi i utvrdi za sebe i svoje učenike ʺtipik punog postaʺ ‐ da nikada i ni pod kakvim izgovorom ne uzima ni sira i jaja, ni mleka i ribe, ni ulja i vina. Svu takvu hranu koja se kod njih zatekla starac je otpremio u Lavru. Zatim je kupio drugu keliju svetog velikomučenika Dimitrija za četiri stotine leva. Tu je postrigao Gavrila u shimu pod imenom Georgije. Iako je u omologiji kelije otac Georgije bio zapisan kao starac, sve dok je tamo živeo otac Neofit on je bio domaćin i rukovodilac.

Po zakonu svoje zemlje otac Georgije nije imao prava da zna i govori grčki pa je znao samo turski. I sam starac, Neofit naučio je grčki jezik tek na Svetoj Gori. Iz tog razloga otac Georgije nije mogao da govori sa drugima, osim sa svojim starcem. Zato je bio čak i prinuđen da živi u punom ćutanju. Nekoliko godina mu starac Niofit nije dozvoljavao da uđe u hram, nego samo u pripratu, odakle je slušao bogosluženja. Pobožni i priprosti otac Georgije je bio ubeđen da starac služi sa anđelima i da ga zato ne pušta unutra. Tokom dvanaest godina otac Georgije je po naredbi starca svakodnevno išao na vrh Atosa, osim kada je bila ljuta zima, da tamo održava kandila u malom hramu Preobraženja Gospodnjeg.

Jednom je oca Georgija zahvatila ljuta telesna strast, i da je pobedi on je počeo da posti ‐ nije jeo ni pio dvanaest dana; ali se borba produžavala i on je rešio da posti četrdeset dana. I tada mu se javio glas: ‐ ʺAko i dva puta po četrdeset dana budeš postio, borba neće prestati ako se ne smiriš!ʺ U to vreme on je imao neki spor sa starcem. Iz tih stopa je otišao

starcu, učinio metanije i rekao: ‐ ʺOprosti mi oče!ʺ Kada ga je ovaj blagoslovio i položio svoju ruku na njegovu glavu, iskušenje je prestalo kao rukom odnešeno.

Jedno je vreme otac Georgije osećao jaku želju za mučeničkom končinom. Želja je bila tako vatrena da joj nije mogao odoleti. Šezdeset dana se molio Bogu, sve vreme stajao na nogama, spuštajući se samo na trenutak radi kratkog odmora, a hranu je uzimao jednom nedeljno, pripremajući se tako za veliki podvig. Posle šezdesetodnevne molitve pošao je velikom starcu Ilarionu Gruzinu da od njega traži savet i molitve za podvig. Otac Ilarion je odgovorio: ‐ ʺJa od crkve nisam dobio vlast da dajem savete na slična pitanja!ʺ Hadži‐Georgije je međutim u suzama molio da mu odgovori je li bogougodna ili ne njegova namera zbog koje se molio i postio. Govorio je da ga na mučeništva tera plamena želja i da on samo traži njegov blagoslov. Otac Ilarion je odgovorio da na takva pitanja zaista nema šta da odgovori. Na kraju je rekao: ʺako želiš da se tvoje pitanje razreši, onda treba da ideš do starca Venedikta Gruzina. Kada dođeš do njegove kelije na tom i tom mestu ćeš naći u zidu čvor od kanapa. Povuci tri puta i starac će izići misleći da sam ja došao. Padni pred njim ničice i ispričaj mu zbog čega si došao, i moli ga za pouku. Što ti on kaže tako i čini, jer je to Bogu ugodno i tebi na korist!ʺ Hadži‐Georgije je učinio sve što mu je rečeno i kada je otac Venedikt izašao, primio je njegov blagoslov i zatim ispričao o svojoj želji za mučeništvom, radi čega se stojeći molio Bogu šezdeset dana. Otac Venedikt je razumeo da ga je ovamo poslao otac Ilarion, pa je još pre nego što je počeo da odgovara ocu Georgiju na pitanje, počeo sebe da kori: ‐ ʺEvo ti Venedikte, toliko godina živiš ovde, a nemaš takve podvige, i evo početnici te prevazilaze. Kada si ti stajao na molitvi i bdeo toliko vreme? Kada si toliko postio ka ovaj sluga Božji?ʺ Govoreći tako, on je i sebe prekorevao, ali je još više urazumljavao Hadži‐Georgija da se ovaj ne nada na takve podvige i da ne mašta kako je učinio nešto veliko. Starac je znao da ni prekomerni post ni duga molitva neće doneti korist ako ne budu sjedinjeni s dubokim smirenjem i ljubavlju.

Hadži‐Georgije je ove reči prihvatio kao prekor sebi, i sa suzama stao da moli da mu starac kaže kako da čini, jer bez saveta iskusnog starca on ne sme da krene na takvo delo. Otac Venedikt je odgovorio: ‐ ʺAko ti i kažem, nećeš me poslušati, i tražićeš načina da se ispuni tvoja želja. Ipak, možeš da kreneš na mučeništvo, samo znaj da savršeno mučeništvo nećeš dostići, a pretrpećeš mnogo. Pravo mučeništvo će ti doći samo po sebi kasnije, na Svetoj Gori, i to preko mlade bratije koja će se oko tebe okupiti!ʺ

Sve što je rekao otac Venedikt ispunilo se. Hadži‐Georgije je otišao u turski grad, gde je, da bi razljutio Turke protiv sebe, počeo da skuplja dečake i da im govori o Hristu, terajući ih da se krste krsnim znamenjem. Turci su napali na njega. Dugo i temeljito su ga mlatili, a onda proterali iz grada. Posle mnogo pokušaja da Turke razbesni dotle da mu odseku glavu, morao je na kraju da se vrati na Svetu Goru bez uspeha, samo premlaćen i izranavljen. Tako se ispunila prva reč oca Venedikta, a tako će se kasnije ispuniti i druga: mnogo je propatio od svoje bratije.

(Iz zapisa oca Pantelejmona koji je oko 1870, godine nekoliko puta bivao kod Hadži‐Georgija): Starac Hadži‐Georgije živi u Kerasiji u velikoj i staroj keliji svetog velikomučenika Dimitrija, ima 30 učenika, Grka i Rusa. On je poznat u celoj Svetoj Gori i među skoro svim hodočasnicima svetogorskim, osobito onima koji su se penjali na vrh Atosa, jer uspon počinje baš od njegove kelije. Svi koji se odozgo vraćaju bivaju kod njega, i svi ga znaju po velikom gostoprimstvu, čisto Avramovskom: svi prolaznici kod njega bivaju besplatno nahranjeni, a on niti štedi niti žali to što daje. Starac ima i mazge i pomoću njih čini velike usluge tamošnjim ruskim keliotima. On je izgradio i veliki mlin koji ga je skupo koštao, a još više mu doneo neprijatnosti, ali je zato bio na veliku korist svim okolnim stanovnicima. On ima i nešto košnica i sopstvenu barku na kojoj iz raznih mesta dovozi stvari i sebi i drugima. Rezervnih sredstava nema nikada, često čak zapada u dugove, ali Gospod kao da mu tajno šalje za njegovo gostoljublje. Njegovi učenici su kao sušti anđeli. Starac ih na putu spasenja drži veoma surovo i strogo. Oni su uglavnom mladi pa zbog njihove koristi i radi čuvanja od iskušenja gostiju, on im naređuje da se mažu čađu. Često se kod njega može sresti monah tako namazan prljavštinom i čađu da liči na crnca! Saznavši o tome u Lavri, naredili su da se starac mane ove nastranosti, makar bila smišljena i sa dobrim ciljem. Da bi se izbegla sablazan kod njega su svi podšišani, to jest niko ne nosi dugu kosu. Među učenicima ima zaista divnih, ali je jeromonah Mina čovek veoma svetog života. On živi u takvom poslušanju svome starcu kao da je tek došao.

Za sve što čine, i uveče kada idu da spavaju, svi od starca uzimaju blagoslrv i razilaze se ćuteći po kelijama. Neko ko ga već ne poznaje, ne može među učenicima prepoznati samog Hadži‐Georgija, jer je i on uvek prljav i odrpan, kao i svaki običan radnik; toliko se on priprosto ponaša. Njegovu keliju niko ne čisti, buve i krpelje niko ne uništava, zato u tim kelijama može da zaspi samo neko ko je krajnje iscrpljen.

Kod njega uopšte ne upotrebljavaju ni ulje, ni vino, niti ribu, sir i jaja, nego su zadovoljni najoskudnijom trpezom, iako rade veoma teško. Meni se jako dopalo jedno od starčevih pravila: ne samo kada ima opšte poslušanje i kada nekoliko monaha rade zajedno, nego čak i kada su samo dvoje, jedan od njih obavezno naglas izgovora Isusovu molitvu da bi se izbeglo praznoslovlje.

Njihovo glavno rukodelje je živopis, ali se veći deo učenika bavi raznim teškim poslovima. Klima je zdravija nego na bilo kom drugom mestu na Svetoj Gori što su primetili još drevni paganski pisci, jer su svi žitelji grada koji je nekada na tom mestu bio, Akroatosa, bili dugog veka. A kod Hadži‐Georgija umiru mlađi i to veoma često; svi smatraju da su za te prevremene odlaske odgovorni strogo pošćenje i neumereni napori. Više od drugih umiru živopisci. Starac sve ovo vidi, ali ne ublažava svoj tipik savršenog pošćenja, mada su ga često molili da ublaži i da u najmanju ruku dozvodi ulje; ali starac nikada nije pristao. Onda su ga molili da dozvoli makar vino; ali i tu nije popustio. Desilo se da su neki posetioci toliko uzbunjivali učenike žalbama na njegovu nepopustljivost, da su ovi

rešili radi jačeg dejstva na starca da napuste keliju i to po njih nekoliko zajedno, osobito živopisci; ali je i tada starac ostajao nepokolebljiv.

Negodovanje protiv ovakvog tipika je na kraju postalo tako rašireno da se umešala i Lavra, stavši na stranu učenika. Tada se starac smirio, ali kako? Radi nemoćnih je nabavio košnice, posadio vinograd, i nije više prodavao krupne orahe nego je od tucanih oraha pravio dodatak varivu, a grožđe i med davao bratiji u određene dane.

Iako među živopiscima samo jermonah Mina zaista dobro slika ikone, svi oni vode takav podvižnički život da su počeli da primaju mnoge porudžbine za Rusiju.

Po izgledu je starac poslednji prostak i neznalica, ali u razgovoru s njim postaje vidna njegova mudrost, iskustvo i duboka načitanost. U svakoj brizi i nedoumici on će naći rešenje i utehu (kraj zapisa oca Pantelejmona).

Jednom je đavo u jednom čoveku rekao Hadži‐Georgiju, budući njime nateran, da se ni oko čega on tako ne trudi koliko da razori vezu poslušanja starca s učenikom, i da je onda učenik već u njegovoj vlasti; no đavo je vrlo nerado o tome govorio nateran silom Hristovom.

Jednom je Hadži‐Georgije po đavolskom iskušenju otišao od starca i đavoli su ga hvalili i u vidu anđela kao uzlazili na nebo i silazili; pri tome je on primetio u njihovim pokretima neku usplahirenost i brzopletost, i oni su ga nagovarali da im se pokloni, obećavajući da mu daju blagodat Svetog Duha. No Hadži‐Georgije je prizvao molitve starca i tada je sve iščezlo.

Jednom, dok je on još živeo pri starcu javio mu se đavo u vidu mladog čoveka sa mulom koji ga zove k sebi i obećava da će ga on sa svojim prijateljima učiniti starcem i da će kod njih dobro da živi. No on je shvatio varku đavolju i tada je video kako je đavo zajedno sa mulom počeo da se podiže u vazduh i kako je zatim iščezao.

Kada je sam Hadži‐Georgije postao rukovoditelj drugih tada je imao viđenje: oni učenici koji su bili poslušni imali su pored uha anđela koji im je savetovao sve korisno i pobućivao ih i učvršćivao u molitvi; a neposlušne je đavo poučavao sve suprotno vezujući im misli.

Jednom je k Hadži‐Georgiju bio doveden kršteni Turčin koji je bio đavoiman. Po molitvama starca on se oslobodio đavola i počeo je da govori grčki iako ga nije učio. Provevši podvižnički tri godine on se pred smrt udostojio javljanja Gospoda.

(Zapisi pet ruskih poklonika koji su posetili Hadži‐Georgija 1879. godine kada je starac živeo u keliji svetog Stefana blizu Kareje): Dočekao nas je sam starac Georgije sa takvom istinskom očinskom ljubavlju, kao Avraam. Bilo je to prvi put u mom životu da vidim smirenje tako uvaženog starca. Odeća na njemu je prilično jednostavna: podrasnik od belog ruskog platna. Govori malo ali se njegove reči duboko utiskuju u srce navodeći na

misli o budućem životu. Nama poklonicima dali su sledovanje: čaj, hleb, med i bekmes ‐ napitak koji sami spravljaju od grožđa, u kome nema ni kiseline, ni alkohola. Starac je za trpezom bio sa nama, i posle jela nas poučavao kako da se ponašamo za vreme boravka na Svetoj Gori, a kako posle povratka u svet. Pre svega nas je starac poučavao da se čista srca ispovedamo duhovniku i da se ovde na Svetoj Gori pričestimo Svetim Tajnama. O postu za vreme pripreme da i ne govorimo: ovde je uvek veliki post. Ispovedali smo se kod ruskog duhovnika, jeromonaha Antonija, učenika Hadži‐Georgija. Uveče je bilo odsluženo svenoćno bdenije, a ujutro, u nedelju, pričestili smo se. Posle toga nas je starac poučio: ‐ ʺZnajte, čeda moja, ma kakve da ste grehe do sad imali na sebi Gospod ih je sve oprostio, ali pod uslovom da ubuduće tako ne grešite. Naprotiv, ako jedan od njih ponovite, u svemu ćete biti krivi. Vi ste se rešili na put daleko od otadžbine; rešili ste da podnesete sve moguće tegobe puta; i sve to radi spasenja duše. Gospod, videći vašu dobru nameru, oprostio je sve ispovedane grehe i sada ćete poći po Gori i bićete na vrhu Atosa; tamo neka svaki učeni po četrdeset metanija sa molitvom Isusovom, i tamo neka svaki ostavi svoje strasne navike; ako je nečija strast bila pušenje ‐ neka od sada ostavi tu gnusobu; ako ste neumereno uzimali piće, onda radi Gospoda, Koji je zbog tebe okusio sirće i žuč, utvrdi u svojoj duši pravilo da od sada nikada piće ne uzmeš u usta. Ove i druge slične strasti koje su tobom vladale ostavi tamo na gori i duboko u srce položi da njima više nećeš gneviti Boga. Ispuni to i Gospod će uvek biti s tobom. A ako, kao čovek, u nečemu ponovo zgrešiš, ne časeći idi duhovniku, svest svoju očiti ispovešću i nemoj da čekaš uobičajeno vreme za ispovest, kako to po neznanju neki čine. Evo jednostavnog primera: kad zaprljaš svoje rublje odmah ga menjaš i staraš se da ga opereš; a duša je valjda mnogo vrednija od rublja, pa je ipak mnogi ostavljaju u nebrizi i uprljanu čitavu godinu ili više, ne starajući se o njoj, a ona ne samo da se uprlja nego smrdi od rana grehovnika!ʺ

Poučavao nas je još mnogo, što iz Svetog pisma i žitija svetih otaca, što iz sopstvenog iskustva i mi smo se tokom tri nedelje naslađivali njegovim blagodatnim besedama. Na kraju smo od njega uzeli blagoslov da pođemo po Svetoj Gori i molili ga da nam da vodiča koji zna grčki jezik!

Posle odlaska starca Neofita Karamanlisa 1848. godine otac Hadži‐Georgije je postao starac i do 1873. se podvizavao na Kerasiji sa svojom sabraćom i učenicima. Otac Georgije je privukao mnoge učenike ‐ svi siromašni, ubogi i bolesni bili su srdačno primljeni, svi su imali k njemu dostup, jer se vrata njegove uboge kelije nisu ni danju ni noću zatvarala. Svako ko je želeo išao je pravo do njega i iznosio mu svoje potrebe, svoje brige i pomisli. O bolesnicima se sam starac brinuo; on je za sve nevoljnike bio više nego rođeni otac. I sami Turci su ga nazvali ʺbizim babaʺ ‐ to jest naš otac! Starac je znao mnoge pustinjake koje drugi nisu poznavali; on ih je snabdevao najneophodnijim stvarima.

Ako bi se neko od bratije razboleo nikada nisu koristili obična sredstva, nego često pričešćivanje Svetim Tajnama. U slučaju velike iznemoglosti obavljali su nad bolesnikom tajnu jeleosvećenja, a kada je postajalo jasno da se približava smrt, a bolesnik još nije bio

postrižen u shimu, odmah bi ga postrigli i tvorili molitve za njega. Starac je svojim rukama sahranio više od stotinu svojih učenika na raznim mestima Svete Gore, među njima najviše Rusa i to mladih, koji uz takve podvige nisu mogli da podnesu promenu klime na Svetoj Gori.

Neki su, naravno, narušavali strogi ustav starca, ali takvi, ukoliko se ne bi pokajali i ukoliko ne bi imali iskrenu želju da prekinu s ovim svojim slabostima, ili su sami odlazili, ili im je starac savetovao da traže sebi drugo mesto, gde će im biti lakše: ‐ ʺIdi tamo, govorio je starac, gde se to dozvoljava, i ne navlači na sebe prokletstvo tajnim jedenjem! U Nomokanonu svetog Vasilija Velikog je rečeno: ʺOnaj koji razrušava tipik svog duhovnog oca neka bude proklet i za života i posle smrtiʺ.ʺ Oni, međutim, koji su od starca odlazili ne usled nemoći nego zbog strasti stomakougađanja, pred smrt bi se osvestili i saznali šta su izgubili, pa su mnogo tugovali što su se zbog malog i privremenog zadovoljasta lišili tako velikog blaga. Desilo se to s monahom Mihajlom: on se razboleo i dugo nije narušavao post, ali na kraju nije izdržao nego je počeo da koristi svaku hranu i još je zaželeo da se leči. Starac nije blagoslovio. Ovaj ga nije poslušao i otputovao je u Smirnu, tamo legao u bolnicu gde su mu kao prvo doneli supu od mesa. Ležao je tamo nekoliko meseci, a bolest ne samo što nije prolazila, nego je bila sve veća i veća, pa je na kraju osetio da se bliži smrt. Sada već na granici između života i smrti, Mihajlo je shvatio svoju grešku i počeo da plače i doziva svog starca na pomoć. Mnogi su ga sažaljevali i pitali koga on to doziva. Saznali su da je on svetogorski monah i da zove svog duhovnog oca. Ovo predsmrtno pokajanje je delovalo na mnoge, tako da su ostavljali svet i odlazili na Svetu Goru. Oni su i ispričali o tome šta se desilo.

Drugi monah, Hristofor, tokom pet godina izvršavao je do u sitnicu sveto poslušanje starcu, potpuno se pred njim odrekavši svoje volje, ali je na kraju osetio kako mu ponestaje snage, pa se osmelio da se obrati starcu sa ovakvom molbom: ‐ ʺOče, otpusti me!ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺMalo si mi služio i moliš da te otpustim?ʺ Prostosrdačni Hristofor je odgovorno: ‐ ʺMalo, da, ali u savršenom poslušanju. Pet godina ti ni u jednoj jedinoj reči nisam protivrečio; zato me otpusti dok si živ, jer kada umreš bez tebe sve to mogu da izgubim.ʺ

Starac mu je pomolivši se Bogu, naredio da se spremi kroz nekoliko dana. Prolaze dani, Hristofor oseća da nije još mnogo ostalo. Odslužili su svenoćno bdenje, a zatim i tajnu jeleosvećenja i na kraju se Hristofor pričestio. Najzad, po njegovu dušu dođoše anđeli Gospodnji, a Hristofor reče bratiji koja se okupila oko njega: ‐ ʺDošli su po mene, praštajte mi!ʺ Tako se bratija sa njim oprostila, a onda ga je starac blagoslovio rečima: ‐ ʺIdi ka Gospodu i moli se tamo za nas!ʺ ‐ i on je u miru predao svoj duh. Tako se upokojio blaženi mladić Hristofor.

Jedan od učenika Hadži‐Georgija je otišao u svet i pao u sve grehove, i bez obzira na to, primio je rukopoloženje za đakona. U tom sanu je učinio blud, no došavši k sebi, vratio se

starcu i proveo četrdeset dana u velikom pokajanju, tako da je unapred saznao za svoju končinu i molio je starca da i on bude ubrojan u njegove učenike. Kad mu je to starac obećao, on je sa mirom otišao Gospodu.

Bivši na samrti, jedan od starčevih učenika udostojio se nebeskog viđenja: u vidu đakona javili su mu se četiri anđela i rekli mu da su poslani po njega. Bolesnik je rekao da on bez starčevog blagoslova ne može da pođe sa njima i o tome je rekao starcu. Iskusan u duhovnom životu i bojeći se da to možda nije prelest od strane duha tame koji se po reči Apostola preobražava i u anđela svetlosti, on je odgovorio učeniku: ‐ ʺKaži onima koji su došli da ti još nisi gotov i neka dođu kroz dva danaʺ. On je tako i učinio. Bolesnik je izmoljeni period vremena proveo u neprestanoj molitvi i po isteku dva dana u onaj isti čas javili su mu se nebeski žitelji i, odvojivši dušu od tela, odneli je u nebeska rajska naselja.

Jednom je starac Hadži‐Georgije imao viđenje Majke Božje. Sa njene desne strane su stajali anđeli u vidu vojnika, a sa leve strane đavoli u vidu turskih soldata. Ka Njoj su na sud privodili atonske monahe koji su nemarno živeli. Ona je rekla: ‐ ʺJa ne mogu da trpim da takvi budu nemarni na Mom Udeluʺ, i naredila je Turcima da ih pobiju, a njihova tela su bacili u vazduh.

Dešavalo se, naravno, da su neki neiskusni protivrečili starcu i bili grubi s njim, ali su takvi ubrzo zapadali u bolest ili neke druge nevolje. A ako je neko odlazio preko svetogorske granice, onda njegov život nije više dugo trajao. Monahe koji iz bilo kog razloga nisu više želeli da žive sa njim starac nije zadržavao i nagovarao, nego je samo govorio: ‐ ʺAko budeš živeo kod mene i ako kod mene umreš, spašćeš se; ja odgovaram pred Bogom. A ako odeš, ja više ne odgovaram!ʺ Mnogi od učenika Hadži‐Georgija su živeli odvojeno na raznim mestima u malim kolibama, u punom siromaštvu, često nemajući ništa da jedu. Jednom, za veliki post, on je u shimu postrigao takvih trideset pet siromašaka, snabdevši ih i svojim odelom. Starac je imao veliku veru u Boga stečenu posle velikih nevolja i lišavanja; često je zapadao u dugove ali se uvek starao da sve siromahe koji mu dolaze snabde svim što im je neophodno.

Među njegove veće podvige spada i to što je uspeo da Gospodu obrati nekoliko Turaka, pa čak i jednog agu. Aga koji se pripremio za krštenje već je bio došao ka starcu na Kerasiju, ali su ga odjednom napale razne pomisli, pa kada je starac rekao da je sve spremno, on je potpuno odustao. Starac se veoma rastužio i mnogo se trudio da ga smiri, pa je na kraju postigao da mu se ispuni želja, to jest ‐ krstio je agu. Starac sam je bio kum.

Jedan od starčevih učenika ‐ Pajsije, sin bogatog trgovca, došavši ka Hadži‐Georgiju u mladim godinama, na samom početku je bio podvrgnut žestokom iskušenju: čim je došao, starac ga je prognao i Pajsije je celu nedelju proveo na zimi čekajući milost od starca. Proživevši nekoliko godina kod starca on se smutio i hteo je da se vrati u svet, no starac se usrdno za njega molio Majci Božjoj i udostojio se da vidi svete anđele kako uznose njegovu molitvu napisanu na hartiji ka Majci Božjoj. I Ona je starcu darovala Pajsija. Taj je

zatim proveo šest godina u podvizima i savršenom poslušanju i ćutanju, i na samrti se udostojio da vidi Gospoda.

Pajsije je imao dogovor sa starcem da pre njega umre, ali se starac jednom vrlo teško razboleo. Najzad je njegova duša već bila nošena anđelima na nebo i njemu su bila pokazana rajska naselja neobične lepote. On je video da je anđeo koji je nosio njegovu dušu imao prepirku sa Pajsijem koji je govorio, da se sa starcem dogovorio da pre njega umre ‐ i Pajsije je prevladao. Starac je bio vraćen u život i, otvorivši oči, video je oko sebe učenike koji plaču.

Jednom, kad se zanimao rukodeljem, starac je neočekivano progutao veliku iglu. Imajući veru prema svetom mučeniku Mini, on mu se obratio s molitvom i sveti je stao pred njega, zavukao mu ruku u grlo i izvadio iglu.

Monah Isaak koji se udostojio sveštenstva živeo je kod starca dvadeset pet godina vrlo dobro. On je imao veliku usrdnost prema molitvi i u noćno vreme čitav je Psaltir naučio naizust. No posle toga je po đavolskom dejstvu počeo da skuplja ponešto tajno od starca i da čuva pod katancem u svojoj keliji, za što je po Božjem popuštenju bio namrtvo pretučen od đavola. Tada je starac uzeo svetu vodu, okropio ga krstoobrazno. Došavši sebi, Isak se bacio starcu pred noge moleći ga da ga izbavi i da uzme sve to što je on tajno držao kod sebe. Proživevši bogougodno on se na končini udostojio anđelskog viđenja.

Jednom se starac udostojio viđenja svetog Nikolaja Čudotvorca koji mu je rekao: ‐ ʺJa u sredu i petak nisam sisao majčine grudi, a sada u Rusiji ne poštuju postove zbog čega ih postižu mnoge nevolje i napasti. Ja Rusiju mnogo pomažem, no oni rđavo živeʺ.

Otac Hadži‐Georgije je uvek izgledao veseo i zdrav; njegovo lice je bilo puno, čak s lakim rumenilom, oči malo isturene. Svaki posao je radio zajedno sa bratijom: pekao hleb, kuvao, okopavao baštu ‐ jednom rečju, bio je živ primer za sve njih. Spavao je jako malo, a i to gde bilo; često je uveče odlazio u crkvu i tamo ostajao do kraja jutarnjeg bogosluženja; bivala su i takva vremena kad nije imao svoju keliju. Celog života se bavio spasavanjem bližnjih i ni najmanje nije brinuo o udobnostima života. Svoje lice nikada nije umivao, a ono je ipak uvek bilo svetlo. Kosu i bradu nikada nije češljao, a ako bi se vlasi u bradi zamrsile on bi ih odmrsio rukama. A kada mu se kosa zamrsi kao pustina, on bi je odsecao i čekao da naraste druga. Svoje rublje je uvek prao sam, ali retko. Njegova je hrana bila da uteši siromašnog i ožalošćenog, da smiri uznemirenog, da izmiri neprijatelje. Imao je veliki dar govora i umeo da deluje na druge.

Iz razgovora starca bilo je vidno da je on za osnovu podvižničkog života smatrao poslušanje, koje je hvalio iznad svega, polažući u njemu i samo spasenje. ʺNo pri tome, govorio je starac, neophodno je svaki dan plakati i žaliti zbog svojih grehova jer se bez toga ne možemo izbaviti od đavolskih zamkiʺ.

1870. godine starac je počeo da se žalosti ne videći kod svojih učenika onaj strogi život koji je sam provodio, i ono savršeno poslušanje koje je on imao ka svome starcu, i javila mu se pomisao da ostavi svoje mesto i da postane jurodiv Hrista radi. U tom razmišljanju je njegova duša bila anđelom uzvedena na nebo gde je video rajska naselja. Anđeo koji ga je vodio prilazio je sa njim mnogim prekrasnim palatama kao želeći da uđe u njih, no na njihovo kucanje na vrata njima su odgovarali da je to mesto pokoja tog i tog svetog, pri čemu je on slušao imena velikih svetih i mislio sa strahom: ‐ ʺZar ja ubogi i ništi da obitavam u takvim velelepnim dvorcima?ʺ Obilazeći tako rajska naselja ugotovljena svetima, on je prišao ka jednom prekrasnom dvorcu i kada su otvorili njegova vrata, tamo je ugledao svoje učenike i obradovao se. Tu je video i mesto pripremljeno za njega i mesta njegovih učenika koji su još bili u životu. Idući zatim dalje video je i mesta ugotovljena bratiji raznih atonskih manastira. Utešivši se takvim viđenjem, starac više nije hteo da ode i jurodstvuje.

U godinama pred rusko‐turski rat iznikli su veliki neredi među ruskim i grčkim monasima u ruskom manastiru svetog velikomučenika Pantelejmona. Ruski starci, duhovnik otac Jeronim i arhimandrit Makarije zamolili su starca Hadži‐Georgija da dođe u manastir da bi nekako posredovao i uspostavio mir. Starac je sa ljubavlju došao i čitava dva meseca tamo proveo, svesrdno radeći na pomirenju. Na kraju, ne videći uspeh, pomenuti starci su zatražili od oca Georgija da se pomoli i zatraži otkrovenje: ugodno li je, to jest da li je volja Božja, da se Rusi i Grci razdele? Starac je po poslušanju ispunio želju, i dato mu je otkrovenje u snu: video je da usred sabornog hrama svetog Pantelejmona stoji ekonom manastira, a pred njim veliki čanak usoljenih maslina koje je on davao ‐ jednu čašu ruskim monasima, a drugu Grcima. Kada je starac ovo ispričao ruskim ocima, oni su zaključili da na podelu nema Božjeg blagoslova.

Sve koji to žele starac je primao u monaštvo, uglavnom odmah u shimu, oslanjajući se na to da je anđeo prepodobnom Pahomiju pokazao samo jedan vid monaštva. Sve do 1870. godine starac je među učenicima imao gotovo isključivo Grke. Te godine je iz Rusije došao radi poklonjenja poslušnik iz Sergijevske pustinje, Petar Gvozdev iz Petergofskog sreza. Došavši u Rusik on je hteo da tu i ostane da živi, ali ga starci zbog nečega nisu primili, nego su mu predložili da pođe po Gori i da vidi kakav je život Svetogoraca.

U to vreme je na Kerasiji živeo bolestan starac iz Moldavije, otac Teofan, koji je kod sebe imao učenika, monaha Visariona, a taj je dobro znao i ruski i grčki, a poznavao je mnoge iskusne starce pustinje. Jedan poklonik je zamolio starca da.mu da monaha Visariona kao vodiča i prevodioca, i starac je pristao, iako je sam imao potrebu za pomoćju. I baš tada je kod njega došao Petar, i on je pristao da ostane i posuži starcu. Jednom je starac saznao kako otac Makarije, Rus koji živi u keliji Pokrova Presvete Bogorodice, od nečeg boluje, pa je poslao do njega Petra da mu pomogne. Otac Makarije je ležao na odru. Kada je došlo vreme trpeze, neiskusni poslušnik, videći da u okolini ima mnogo zelene trave i znajući iz žitija svetih da se prepodobni pustinjaci hrane travom, smislio je da i sam oproba ovu

svetu hranu. Tako je on načupao prvo što mu je došlo pod ruku, skuvao i seo da jede, zamišljajući koliko je veliki! Ali tek što je progutao nekoliko kašika, kad mu se sva utroba uznemirila: prozor mu se pokazao kao vrata a u vratima nekakvo čudovište! On se uplašio i jurnuo na prozor razbivši staklo, i navalio da beži, i baš potrefio na duboku i strmu provaliju... Kako je leteo niz stene, on naravno, nije znao: čudno je to što nije osećao udarce o stenu, i ne samo što nije poginuo, nego se nije mnogo ni ugruvao, samo je povredio noge i ostao hrom!

Ruski monah Pavle koji je živeo visoko na brdu primetio je u dubini provalije čoveka i pošao da o tome obavesti oca Makarija; a ovaj nije znao kuda se deo njegov poslušnik. Kad su međutim videli na stolu pomenuto varivo, odmah su shvatili ko je tamo u provaliji. Sišli su dole, podigli Petra, i na rukama ga, okolo, daleko, preko skita Kapsokalivije, doneli Hadži‐Georgiju. Iskusni starac je odmah dao da popije jednu za drugom tri čaše toplog maslinovog ulja čime je pogasio unutrašnji plamen otrova. Ipak, bolesnik je jako oslabio. Starac je najpre rešio da nad njim obavi jeleosvećenje, a onda ne videći poboljšanje, sa dozvolom starca Teofana, postrigao ga je u shimu sa imenom Partenije. Uskoro je postriženi tridesetogodišnji monah počeo da se popravlja pa je i potpuno ozdravio, ostavši samo sa povređenim nogama. To je bilo s proleća 1871. godine.

Na taj način je otac Partenije neočekivano postao učenik oca Hadži‐Georgija. Budući iz trgovačke sredine, on je imao mnogo poznanika. Karakter mu je bio preduzimljiv, i on je odmah o svom postrigu obavestio sve njih, napisavši im o velikim podvizima i prozorljivosti svog starca, što se naknadno ispostavilo kao uzrok mnogih teških nevolja i iskušenja za starca Hadži‐Georgija, i što je uticalo na promenu njegovog života. Prilozi su ka njima potekli potocima, i od tog vremena su počeli da dolaze i da traže da budu iskušenici kod starca mnogi Rusi. Otac Partenije je postao usrdni posrednik između starca i novodošavših, a starac ih je sve primao sa jednim jedinim uslovom: da drže potpuni post. Rusi su na sve pristajali samo da postanu učenici takvog starca. Na taj način se za samo tri godine ovde okupilo sasvim znatno rusko‐grčko bratstvo. 1873. godine starac je rasudio da na Kerasiji ostavi one Grke koji žele da ostanu, a da se sa ostalima preseli na drugo mesto. U početku su se smestili u blizini Grigorijatskog manastira. Dodelili su im mesto gde su mogli da izgrade konake i crkvu. To mesto je visoko na brdu sa crkvom svetog arhiđakona Stefana. U znak blagodarnosti su Hadži‐Georgije i Partenije za manastir izgradili crkvu svetog Apostola Jovana Bogoslova u manastirskoj bašti.

Na novom mestu oni su uskoro izgradili veliki konak, a umesto stare malene crkve podigli su, uz učešće peterburgskog trgovca Aleksandra Starikova, novu, svetlu i prostranu. Ovde su proveli samo tri godine, a onda su bili prinuđeni da odu na drugo mesto. Tadašnji starci Rusika su im predložili keliju takođe posvećenu svetom Stefanu, u predelu Kareje. Peterburgski trgovac Jefrem Sivohin im je poslao radi zakupa za tu keliju šest hiljada rubalja. Kada su prelazili ovamo bilo ih je svega 12 ruskih učenika. Neumorni otac Partenije nije mogao da sedi skrštenih ruku: bratstvo je raslo, nicale su zgrade, radionice,

sobe za hodočasnike, a otac Partenije je poklonike i dobrotvore u Rusiji snabdevao ikonama, osvećenim uljem i raznim rukodeljem pustinjaka. Bratstvo je naraslo do pedeset monaha. Jednom od učenika, jermonahu Antoniju, sa mladim sinom i još dvanaestoricom koji su želeli da se sa njim udalje, bila je kupljena velika kelija svetog Nikolaja (Bjelozerka), gde su se preselili sa blagoslovom starca koji im je dao tri hiljade rubalja od onih što su se čuvale u Rusiku.

1883. godine sve veće neprijatnosti su prinudile oca Partenija da ostavi i tu keliju, pa čak i Svetu Goru i da ode u Konstantinopolj. S njim zajedno je krenuo i starac, kao i neki od učenika. Tamo su uzeli u zakup jedan zapusteli manastir svetog Pantelejmona i sveštenomučenika Ermolaja, gde su živeli sve do smrti starca Hadži‐Georgija.

Čitavu godinu starčeve noge su bile obolele i on nije mogao da hoda, ali lekare nije tražio i lekove nije uzimao, nego je držao svoj isposnički tipik sve do samog kraja, i bio jasnog uma i razbora. Sve koji su dolazili je tešio koliko je mogao. Predosećajući svoj odlazak u drugi svet, dva dana pre smrti je bratiji rekao sledeće: ‐ ʺVidim u snu bogatu magazu prepunjenu raznim skupim stvarima koje svima delim besplatno za blagoslov, i ma koliko da delim stvari ne biva manje. Na kraju, umorivši se od deljenja rekoh: ʺGospode, kada ću ja ovo sve razdeliti i skončati?ʺ I odjednom sam video svoju magazu pustu i u njoj ništa nije bilo osim moje mantije!ʺ

Zaveštao je učenicima da ga sahrane u Balukliji, uz crkvu živonosnog Istočnika Majke Božje, u grobu svog rođenog brata Anastasija koji je umro dve godine pre nego što je on došao u Konstantinopolj.

Kraće vreme pre smrti starca došle su kod njega dve važne ličnosti sa molbom da im udeli za škole i druge slične potrebe, pretpostavljajući da starac ima mnogo novaca. Starac je, pokazavši rukom na nebo, rekao: ‐ ʺTamo je moja banka, a ovde nemam novca, nego će za mnom ostati dug od četiristo lira koji traže zajmodavci!ʺ Uoči smrti, uveče, iznemogli starac se pričestio Svetim Tajnama, a takođe i na sam dan smrti. Zamodivši sve prisutne učenike za oproštaj i blagoslov starac Hadži‐Georgije je u miru predao svoj duh Gospodu. To je bilo 18. decembra 1886. godine.

Patrijarh Joakim IV je odredio da se opelo uvaženog starca odsluži u velikoj patrijaršijskoj crkvi na najsvečaniji način, odredivši za to Visariona, Darahijskog episkopa. Od sveštenstva na pogrebu starca je učestvovalo četrdeset ljudi. U pogrebnoj povorci je bilo mnogo naroda, a ispred svih su išli dečaci i devojčice iz škola i prihvatilišta, kojima je starac bio dobrotvor.

Posle smrti starac se javljao u snu mnogima od onih koji su mu bili bliski. Na Svetoj Gori, na Katunakiji u keliji Uspenja Majke Božje mnogo godina se podvizavao starac Neofit sa svojim učenikom Ignjatijem. Taj otac Neofit je bio pobratim starca Hadži‐Georgija, jer su bili postriženici istog starca ‐ duhovnika Neofita Karamanlisa. Kada je Hadži‐Georgije

umro u Konstantinopolju, otac Neofit je na Svetoj Gori takođe osetio veliku slabost. U jednom trenutku starac je, sedeći na postelji, odjednom počeo da se ponaša kao da je van sebe, kao da se zaboravio. Uskoro se trgao i rekao: ‐ ʺSada sam bio u Konstantinopolju kod Hadži‐Georgija!ʺ ‐ ʺA šta si nam odatle doneo?ʺ upitao je otac Ignjatije. ‐ ʺEvo, doneo sam vam koljivo!ʺ ‐ ʺA šta ti je on rekao?ʺ produžio je otac Ignjatije. ‐ ʺRekao mi je da će kroz tri dana doći po mene!ʺ ‐ kazao je starac i zaćutao.

‐ ʺMi, govorio je otac Ignjatije, nismo obratili pažnju na ove reči; ali je na naše iznenađenje starac Neofit, ne osećajući nikakvu naročitu bolest osim staračke zanemoćalosti, zaista posle tri dana, 20. decembra 1886. godine mirno počinuoʺ.

Starac Hadži‐Georgije je bio jako nezlobiv; ako bi se desilo da ga neko uvredi on je prvi tražio način da mu uzvrati dobrim. Starao se da sa svima bude u iskrenom miru: mirio je zavađene, tešio rastužene, i darivao siromašne.

* * *

U životopisu starca Hadži‐Georgija bilo je rečeno pomalo i o njegovom duhovnom ocu i nastavniku, duhovniku Neofitu Karamanlisu.

Taj predivni starac, još kao mladić, čuo je o Svetoj Gori i o pustinjacima i u prostoti svog srca mislio da monasi pustinjaci sedaju za trpezu onda kada čuju zvono na nebu. Tako je smislio da im podražava: bivalo je tako da ujutru počne posao u polju i da čeka kada će na nebu zazvoniti monasima na ručak. Devetog časa on čuje zvono i mirno sede da jede. Tako je to trajalo neko vreme. Na kraju je i sam poželeo da postane monah, i kao osamnaestogodišnjak 1772. godine došao na Svetu Goru gde se podvizavao punih osamdeset osam godina.

Preosvećeni Porfirije Uspenski, još uvek u činu arhimandrita, a kao učeni putopisac Svete Gore, posetio je starca Neofita i razgovarao s njim. Između ostalog o tome piše: ʺOtac Neofit, koji se rodio i vaspitavao u Anatoliji, odavno se spasava ovde i druge spasava. On je duhovnik i kod njega se ispovedaju monasi iz pet manastira, kao i arhijereji koji žive na Svetoj Gori. Zato sam sagovornika zamolio da mi kaže nešto kao pouku. On me prostrelio pogledom i rekao: ‐ ʺstiči strah Božji i budi uzdržan.ʺ ‐ ʺAminʺ, odgovorio sam mu i seo da slušam njegove slobodne razgovore. ‐ ʺImam, govorio je, devet učenika. Nikuda ih ne otpuštam. Danju oni obrađuju baštu i vinograd, a pred noć obavljaju duge metanije, svaki posebno. Ko među njima više od drugih zavoli ove metanije, oslobađa se posla. One među njima koji zgreše kažnjavam žezlom, a ponekad ih zatvaram u praznu cisternu na tri dana bez hleba. Svi oni nikada ne jedu ni sira, ni ribe, i ne piju vina, i zadovoljavaju se suhojedenjem; pričešćuju se svake nedelje posle ispovedanja pomisli i razrešne molitve. Takav vam je naš život. Milostinju primamo ali samo radi održavanja naše crkve, za odeću, obuću i hleb nasušni, koji delimo sa svim hodočasnicima i posetiocima!ʺ

Jednom je otac Neofit u svojoj bašti zatekao divljeg vepra kako rije po povrću, naredio mu da stane, a sam otišao do učenika i rekao im da uzmu veliku vreću. Učenici su pošli i odveli vepra u keliju, napravili za njega valov, a otac Neofit je naredio da ga hrane korenjem i travom, da ne bi išao po baštama i kvario povrće pustinjaka.

Starac Neofit je po kazivanjima savremenika bio veliki muž pred Gospodom. Dan svoje smrti je predskazao četrdeset dana unapred; pročitao je Jevanđelje i Psaltir, sam iskopao grob, pričestio se Svetim Tajnama, dao blagoslov svojim učenicima, prekrstio se s mirom i predao svoj duh Gospodu. On je umro 1860. godine u svojoj sto šestoj godini, od kojih je osamdeset osam proživeo na Svetoj Gori.


STARAC PAHOMIJE ‐ SRBIN (umro 1870)

Odakle je bio rodom starac Pahomije i ko su mu bili roditelji, nismo saznali. Budući Srbin poreklom, otac Pahomije je, po dolasku na Svetu Goru, stupio u bratstvo manastira Hilandara, nasleđe srpskog naroda. Po stupanju u bratstvo, on je usrdno izvršavao sva poslušanja koja su na njega nalagana i zbog svoje poslušnosti svima, bio je od svih poštovan i voljen. Posle kratkog vremena bio je postrižen i dobio je ime Petronije. Tada se sa njim dogodio sledeći slučaj: dok je vršio dužnost kuvara i gostoprimca u manastirskom konaku u Kareji njemu se, zbog njegovog usrdnog stremljenja ka višem duhovnom životu, činilo da je lišen iskušenja i nevolja, a slušao je da nam kroz mnogo nevolje valja ući u Carstvo Božije. Radi toga je počeo da se neprekidno moli da mu Gospod pošalje iskušenja da ne bi, živeći bez njih, izgubio spasenje. Međutim, poznato je da onaj koji podnosi iskušenja koja su na njega poslata postaje dostojan pohvale, a onaj koji ih sam traži, ili pokazuje drskost pred Bogom jer, tobože, Bog ne zna šta je za njega korisno, ili gordost, jer tobože, već je dorastao za borbu sa đavolom. No, pošto se u Petronijevom slučaju nije radilo ni o jednom ni o drugom i pošto je Bog video njegovu prostodušnost i želju za spasenjem, otkrio mu je neispravnost njegove molbe, kao što je nekada učinio sa svojim učenicima, rekavši im: Ne znate šta tražite. I Petronija je postiglo takvo iskušenje da je i pored svega svog strpljenja pao duhom i zavapio k Bogu: ‐ ʺZar me je ovakvo iskušenje moralo postići po Tvojoj volji Gospode? Izbavi, spasi i smiluj seʺ. I istoga časa oslobodio se iskušenja.

Bez obzira na to što je Hilandar imao veoma malobrojno bratstvo i što je u Kareji bilo veoma mirno, njemu je padala teško svaka mnogobrižljivost i više od svega je duhom težio

ka bezmolviju, daleko od briga i mnogih poslova. Međutim, on nije znao da li je to po volji Bogu, naročito s obzirom na to što je i u manastirskom životu nalazio i osećao duševnu korist. Pri takvoj nedoumici, on se obratio za savet jednom duhovnom starcu. Taj starac ga je posavetovao da se usrdno i neprekidno moli Bogu, da mu On Sam kako hoće ukaže na ono što je Njemu po volji.

Gospod je uslišio usrdne molitve i ispunio njegovu želju. Šest godina kasnije dogodilo se nešto u manastiru što je Petroniju dalo povoda da se bez prepreka udalji u pustinju. Sami starci su ga otpustili sa svojim blagoslovom. Otac Petronije se uputio na padine Atosa, centra svetogorskog podvižništva i tu, iznad kapsokalivijskog skita, kupio sebi keliju koja je nosila ime prepodobnog Atanasija Atonskog. Govorilo se da je tu keliju, skromnu spolja i još skromniju iznutra, sazidao neki od srpskih arhimandrita. Uz nju se nalazilo i prilično veliko zemljište. I uskoro se tu razrastao voćnjak sa plodnim drvećem kao i vrt sa povrćem.

Prostodušnost i izobilje ljubavi oca Petronija privlačili su ka njemu i one koje je znao i one koje nije znao; neki su usput svraćali a neki su namerno dolazili. Posetioci nisu uznemiravali starca već su sami pripremali obroke od hrane koja bi se tu našla. Ako bi dolazio kakav jeromonah da služi liturgiju, on je sobom donosio prosfore i vino za bogosluženje i dovodio sobom čteca ‐ pojca. Pošto bi odslužili liturgiju, oni bi uzimali na sebe ulogu domaćina i spremali bi ono čime bi se ugostili. Sve vreme su dolazili gosti i sve što je bilo potrebno Gospod je slao.

Vodeći takav način života, Petronije je uskoro primetio da ga briga o keliji i posetiocima ipak odvlači od njegovog voljenog bezmolvija (tihovanja) i radi toga se počeo savetovati sa svojim duhovnikom kako bi trebalo da postupi da bi bilo bolje i Bogu ugodnije. Duhovnik mu je posavetovao da primi drugog sabrata u keliju kao učenika i da mu prepusti staralje o keliji, a on da se povuče i ostavi brige. U jednoj kolibi u Kapsokaliviji živeo je njegov zemljak ‐ Srbin, koji je nedavno tamo došao i primio monaški zavet i ime Josif. Njega je otac Petronije pozvao sebi u svojstvu učenika i, najzad, po savetu duhovnika, rešio se da mu potpuno preda keliju da se o njoj stara. Otac Petronije se nadao da će na taj način udaljiti sve posetioce, ovo tim pre što je Josif bio nezgodie naravi, nedruželjubiv. U to vreme otac Petronije je odlučio da primi od Josifa postrig i shimu da bi na taj način Josif bio njegov starac. Priča se da je povod za ovakvo samozapostavljanje bio sledeći: imajući odavno nameru da primi shimu, Petronije je razmišljao od koga bi starca uzvišenog po svom životu primio shimu. U svom izboru, kratko se zadržavao na svakom od njih, trudeći se misaono da izabere nekoga još dostojnijeg, još strožijeg u podvižničkom životu. Primegivši u sebi žalac nadmenosti i samomnjenja, starac je oštro i strogo ukorevao sebe rekavši: ‐ ʺNeka on, Josif, bude tvoj starac, od njega primi postrig u shimuʺ. Josif je bio još ne tako star po godinama, a u monaškim pitanjima bio je sasvim neiskusan. Svoju nameru je saopštio svome duhovniku koji je zamisao odobrio videći kako se starac odlučno stara

da iskoreni u sebi samoljubivo mudrovanje. Prilikom postriga Petronije je dobio ime Pahomije.

Kada je postao potčinjen novome starcu, Pahomije je kao i ranije obrađivao vrt i voćnjak koji je već donosio plodove u izobilju; tamo su rađale trešnje, višnje, orasi, smokve, kajsije, breskve i jabuke, a da ne govorimo o vinogradu koji ima skoro svaka kelija. Pored toga, iako se promenio vlasnik kelnje, ipak se produžilo sa posetama ranijih poznanika i svi oni su se obraćali ne novome starcu Josifu, nego ocu Pahomiju. To se nije dopadalo ocu Josifu i on je molio duhovnika da nekako učini da se Pahomije od svega odstrani i da se prisili da se sasvim usami. Smatrajući da je glavni razlog za okupljanje posetilaca raskošni voćnjak Pahomijev, Josif je uporno molio duhovnika da ga blagoslovi da uništi voćnjak. Duhovnik, uzimajući u obzir činjenicu koliko je štetno za onog koji se odao bezmolviju da ima mnoge posetioce i poverovavši da im je razlog ne dobrota Pahomijeva već njegov voćnjak, saglasio se i blagoslovio Josifa da može poseći sve voćke. Otac Josif je jednom, kada ga je ogorčila poseta nekolicine monaha Pahomiju, dohvatio sekiru i počeo da seče stabla i uništava voćnjak u prisustvu posetilaca. Pahomije je ćutke posmatrao neobičnu delatnost starca. Kroz izvesno vreme došao je k njima duhovnik, i, nagovoren od Josifa, obratio se Pahomiju sledećim pitanjem: ‐ ʺZašto si ti zasadio voćnjak i vrt, čemu sve te brige i staranje? Je li to bezmolvni život?ʺ

Budući neoskrnavljen strašću za koju su ga krivili i odavno se pripremajući za život u osami, starac Pahomije je rekao: ‐ ʺOče sveti, ja sam to učinio radi vas, da bih imao čime da okrepim vas i druge oce kada dođu, a meni samom ništa od svega toga nije potrebno; meni je, ako blagoslovite, dovoljna i pećina i ja ću otići pod kamen i tamo ću živetiʺ. Duhovnik je, ne razmišljajući dugo, rekao:

‐ ʺIdi! Neka Bog blagoslovi!ʺ ‐ ʺA ti, šta kažeš?ʺ, obratio se Pahomije ocu Josifu. Znajući da Pahomije ne zna nikakav zanat, a hleb će mu biti potreban, Josif je bio uveren da će se Pahomije vratiti njemu već kroz nedelju dana, i rado mu je dao odobrenje.

Uselivši se pod kamen, starac Pahomije je napravio neku udžericu upotrebivši daske i granje da bi se zaštitio od nevremena i uzeo je sa sobom samo najneophodnije. Ovakav prelom u svom životu on je prihvatio kao direktan poziv Božijeg promisla na viši bezmolvni život i radi toga ne samo da se nije ožalostio na svoga starca već se zaradovao tome što je iznenada i preko svakog očekivanja najzad opredeljen za život u bezmolviju koji je toliko želeo.

U početku Pahomije je s vremena na vreme dolazio svome starcu i uzimao ponekad po hlepčić; a kasnije, ne želeći da ga uznemirava, skoro je sasvim prestao da dolazi. Josifu se to nije dopadalo, i tonući sve više u iskušenje, on je jednom predložio duhovniku misao da se spali udžerica pod kamenom Pahomija i da mu se više ne dozvoli da tamo živi. I duhovnik mu je rekao: ‐ ʺEto, spali, zašto da neʺ. Međutim, Pahomije je počeo često da se udaljava u šumu ili na stene vrha Atosa i tamo se pogružavao u molitvu i razmišljanje o

Bogu. Tamo ništa nije narušavalo duboko bezmolvije njegovog uma i on je blagodario Bogu za tu slobodu. A da ne bi bio bez ikakvog ručnog rada, Pahomije je kalemio i rasađivao drveće po prostranoj gori Atona, pretvarajući ih iz divljih u pitome. Ponekad je u šumi pod drvećem, pravio za sebe kolibe od grana i prebivao bi u njima za izvesno vreme, osećajući istovremeno u sebi unutrašnju želju da nađe sebi neko sklonište gde bi se zauvek naselio. Prelazeći iz pećine u pećinu, iz jedne pustinje u drugu, Pahomije je najzad našao nenaseljenu pećinu koja je u potpunosti odgovarala potrebama njegovog duha, kuda je ubrzo i preneo svoju čergu (grub vuneni ogrtač) i druge malenkosti koje su mu pripadale.

Osamivši se u toj pećini, Pahomije je u prvom redu hteo da ispita sebe samoga: može li izdržati surovost pećinskog života. To mesto je bilo jedno od najhladnijih, vlažio i na takvoj visini na kojoj niko nije živeo i nije mogao živeti. Ukoliko bi se neki podvižnici i naseljavali u ta mesta, oni bi svi užasno postradali: neki od njih su izgubili sve zube, drugima je otpala kosa sa glave i brada, dok su drugi dobijali takav nazeb da nisu dugo ostajali u životu. Ne telesna snaga već živa vera starca u promisao Božji tako ga je osnažila da mu ni vlažni ni hladni vazduh te pećine nije naškodio. Osim toga, on je tamo boravio izvesno vreme pa se onda vraćao u svoje ranije prebivalište gde se podvizivao u bezmolviju. Međutim, vrativši se jednom prilikom u svoju kolibicu, on ju je našao spaljenu. Nije se raspitivao niti istraživao, već blagodarivši Bogu, on se posvetio životu lutalice. Odeću i obuću je pohabao, ni kore tvrdog hleba nije imao već se, skupljajući plodove raznih biljki, njima hranio. Pravio je sebi privremena prebivališta na raznim mestima, pored nekog kamena ili pod nekim drvetom, a potom je, prelazeći na drugo mesto, to spaljivao, postupajući tako kao prepodobni Maksim Kapsokalivit. Jednom je celo leto proveo na samom vrhu Atosa.

Živeći po planinskim mestima, on se navikao da se sa lakoćom penje i hoda po takvim stenama po kojima ni srne nisu u stanju da se veru. U to vreme grubi vuneni ogrtač je bio njegov jedini dom, on mu je služio umesto gornje mantije, podrasnika, njega je stavljao pod sebe, njime se pokrivao.

Njegov starac Josif je počeo širiti glasine da je Pahomije pao u prelest (obmanu) i ta vest se brzo pronela. No i to je poslužilo na veliku korist starcu: njega su prestali skoro svi da posećuju. Ne našavši načina da vrati Pahomija u keliju, Josif se opet obratio s molbom duhovniku, ali ni u tom slučaju nije bilo pomoći. Jer, kad je zapitao Pahomija zašto se skita po gorama i ne živi u keliji, ovaj mu je odgovorio: ‐ ʺNigde se sa takvom lakoćom i udobnošću ne mogu udubiti u svoju duhovnu delatnost i nigde ne osećam takvu duhovnu utehu kao tamoʺ. Duhovnik nije mogao da se usprotivi tome čemu je on sam ranije doprineo i zato je pokušao da mu priđe s druge strane, govoreći: ‐ ʺGle, starac tvoj Josif tuguje i ne želi da ti živiš tamo po šumama i po stenama, a naročito zato što mu mnogi prebacuju da te je, tobože, on isteraoʺ.

Starac je ovo saslušao i rekao da se sada on ne može više ničim u keliji zanimati jer se um njegov oslobodio od svih briga i više nije u stanju da se zanima onim čime se ranije zanimao te radi toga, moli da mu, kao neupotrebljivom i beskorisnom, daju blagoslov da živi u šumi gde god nađe mesto. Pri tome je Pahomije napominjao o pećini koju je osposobio za stanovanje i nadao se da će vremenom duhovniku moći da otkrije o svom životu u njoj. Duhovnik nije bio u stanju da opovrgne reči Pahomijeve, ali se uznemireni starac Josif protivio. Pahomije je sa krotošću govorio: ‐ ʺja za svoju dušu tamo nalazim slobodu i utehu; šta vas košta da mi samo date svoj blagoslov? Ja od vas ništa ne tražim no samo vaš blagoslov. Vi ste mi sami raćije govorili da se odam bezmolviju, a sada kao da hoćete da me vratite nazadʺ. Ni duhovnik ni Josif nisu mogli ništa da kažu protiv jednostavnih naroda Pahomijevih i oni su ga otpustili. Ma koliko se Josif trudio da širi glasine da je Pahomije pao u prelest, Gospod ipak nije dozvolio da se to produžava bez kraja.

Pošto je prošao kroz sve stepene nevolja i lišavanja, Pahomije se najzad uselio u gorepomenutu pećinu. Ali, da bi se mogao u nju useliti, Pahomiju je još uvek bio potreban blagoslov duhovnika. U želji da ga duhovnik sasluša bez predubeđenja, Pahomije mu je počeo govoriti kako, živeći već izvesno vreme u toj pećini, ne oseća nikakve smetnje i slično, i najzad je ubedio duhovnika da pođe s njim da razgleda njegovu pećinu. Kad su tamo stigli duhovnik se saglasio sa njegovom željom i dao mu blagoslov da se može nastaniti u toj pećini, ali samo na probu, pa ako ne bude mogao tu živeti, da se preseli dole, bliže moru.

Pećina je bila suva samo za vreme zime, kada je bivala potpuno pokrivena snegom. Jednom je neko snabdeo Pahomija košuljom i obućom, što je, zajedno sa nekim knjigama koje je imao, bilo suvo samo onda kad se iznosilo na sunce. Neki od revnujućih koji su želeli da mu podražavaju odlučili su da kod njega provedu izvesno vreme, ali su, kako se pokazalo, postradali na razne načine: jednom je jeromonahu neke noći sve telo bilo pokriveno mehurima, kao da ga je neko posuo graškom! Drugome je promrzla ona strana tela koja je bila okrenuta ka steni pećine gde je legao, a neki su postradali od stomaka.

Provodeći podvižnički život na takvim mestima gde se hleb uopšte nije mogao nabaviti, Pahomije je naučio da se hrani hranom koju je retko ko drugi mogao jesti. I uvek se hranio jednim te istim: istuca kamenom gnjile kestene, doda, ako ima, suharke, stavi to u vodu i zamuti sa brašnom. Ponekad je to kuvao, a ponekad je i tako nekuvano jeo, dodajući suve divlje plodove koje niko ne bi jeo i kad su sveži, i začudo ‐ nije se razboljevao. Desilo se jednom da je postradao od nekih plodova, iamo je zatvor čitavih dvadeset dana i on sam je sav bio kao u vatri. Ničim se nije lečio, ništa nije ni jeo niti pio, ali ga je sam Gospod Bog izlečio. Od tog doba njegova priroda kao da se preporodila i postala kao čelik, tako da je bez muke živeo tamo gde niko drugi nije mogao živeti i hranio se takvom hranom koju bi retko ko drugi i okusio.

(Iz uspomena nekog ruskog monaha): U zimu 1868. godine dozivali smo ovog bogomudrog prostodušnog oca Pahomija iz njegovog zatvora i on je sa dečjom prostodušnošću, izvršavajući poslušanje, izlazio k nama. Mi smo ga zadržali celu jednu sedmicu. Za sve to vreme, svake noći smo neprekidno uznemiravali starca, jer je svaki od nas želeo da se naslađuje njegovim rečima ispunjenim duhovnim nektarom. Znajući sasvim sigurno da je starac proveo punih petnaest godina u neprekidnom plaču, mi smo ga pitali o suzama čije plodove je on tako obilno smestio u sebi samom i dorastao do takve nezlobivosti, smirenosti i obilja ljubavi. Starac je govorio da suze imaju svoje različite stepene i da među njima ima velikih rizika. Plač onoga koji se kaje mnogo se razlikuje od plača onoga koji uspeva u duhovnoj delatnosti. Ni sećanje na smrt, ni sećanje na svoje nekadašnje grehe, ne proizvode raniju vrstu plača koji je svojstven onome koji se kaje i koji je čemerno gorak, iako nije bez utehe. Plač savršenog proizilazi jedino iz razmišljanja o stradanjima Hrista Spasitelja i iz ljubavi Božje; on proizvodi u duši veliku, neobjašnjivu sladost koja hrani i zagreva duh podvižnika, uznoseći ga u neizreciva sozercanja i čineći da se um njegov potpuno oda Bogu. Sve ovo se ne dešava jednako sa svakim, već prema svačijoj mogućnosti prihvatanja, koje je pak mera dostignuća. Vredna je zapažanja još jedna osobina starca Pahomija ‐ nikoga ne osuđivati. I to je jedan od blagotvornih plodova suza. Iskušenja radi, a nekada po samom toku razgovora, dešavalo se da su mnogi upotrebljavali reči osude. On se na to nikad nije odazivao.

U poslednje vreme otac Pahomije se nije skrivao po šumi već se samo udaljavao u svoju gornju pećinu. S obzirom na to da se od nedavno raščulo za podvižnički život oca Pahomija, počeli su se pojavljivati neki koji su želeli da se koriste njegovim poukama i rukovodstvom. Starac nikome nije otkazivao i odmah je davao novodošlome svoju pećinu, a sam je odlazio u drugu, koja je bila na mnogo većoj visini, bez zaštite, na okomitoj steni. Ta je pećina bila toliko prostrana da bi, ako bi se pregradila iznutra, mogla da primi do sto osoba. Ali prilaz k njoj je bio tako težak da je otac Pahomije bio jedini koji se do nje mogao uspeti, mada se i on ponekad penjao sa velikim trudom. Kada su u Rusiku saznali da je ocu Pahomiju bio potreban konopac po kome bi se mogao lakše penjati po okomitoj steni do pećine, oni su ga njime i snabdeli.

(Iz beležaka oca Pantelejmona, o poseti starcu Pahomiju 1869. godine): Aprila meseca ove godine mi smo otišli do oca Pahomija.

O, kako smo se izmorili dok nismo stigli do njegovog prebivališta! Na našu nevolju mi nismo našli oca Pahomija u njegovoj donjoj pećini; mora biti da je ili negde otišao, ili se nalazio u gornjoj pećini. Pri pogledu na okomiti uspon kojim se tamo odlazilo, ja i drugi neki saputnici smo tvrdo odlučili da se tamo ne pentramo. Samo jedan pustinjak, koji je bio naš putovođa, odluči da ide tamo. Trebalo je videti kako se on pentrao! Mi smo dugo čekali, razmestivši se u donjoj, ʺtrospratnojʺ pećini gde je gorelo kandilo pred ikonom Majke Božje. Ta pećina je bila visoka i starac je u njoj izgradio nešto kao tavanicu od dasaka koja je služila kao pod za drugi sprat pećine, a nad njime je, na isti način, izgrađen i

treći sprat. U donji deo pećine svetlost je ulazila bez ikakvih prepreka, u srednji deo svetlost se probijala kroz nezagrađeni prirodni svod pećine koji je služio kao prozor sa prednje strane; najviši deo pećine bio je taman.

Posle dugog očekivanja, ja sam počeo da se brinem za uspeh našeg dolaska. Pošao sam da vidim neću li ikog ugledati. Baš u to vreme oni koje smo očekivali spuštali su se zajedno po steni: starac je bio napred i puzao je od mesta gde se završavao konopac. Naš putovođa je još bio visoko. Mene je obuzeo užas videvši njihov trud. Ja sam počeo da prigovaram starcu: ‐ ʺZašto si se ti, oče, udaljio na takvu daljinu? Mi smo se toliko umorili idući dovde da nam je ponestalo snage; jedva smo došli dovdeʺ. Na leđima je imao torbu; odeća na njemu, iako je bila pohabana, ipak je bila potpuno monaška. Pod rasom se videla stara shima, a na kamilavki od debelog sukna, bila je postavljena panakamilavka. Njegovo isposničko lice je odražavalo strogost njegovog života i proizvodilo pobožan utisak. Primivši krivicu na sebe, starac je sa bolom u srcu počeo da nas moli za oproštaj što nas je izložio umoru. Govorio je sa takvom ubedljivošću da sam ja požalio što sam izustio one reči. Kad smo već ušli u pećinu i kad se razgovor poveo o drugim predmetima, on je ponovo počeo da moli za oproštaj: ‐ ʺDa sam ja znao da ste vi došli dovde, ja bih sam došao do vas i nikako ne bih dozvolio da se vi trudite toliki put radi mene grešnogʺ.

Nedavno je u tom kraju bio užasan uragan koji je poobarao mnoge šume u blizini pećine oca Pahomija, opustovivši ogromno prostranstvo. Pred samom pećinom oca Pahomija stajala su tri veoma stara drveta slomljena burom. Evo šta je sa njima bilo: kod starca je došao kao učenik neki Rus. Starac mu je dozvolio, kad za to ima potrebu, da greje vodu ili da kuva ponešto, i da se, da bi se zaštitio od vlage i hladnoće, odeva kako i čime može i dao mu je pravilo koje je odgovaralo njegovim moćima. I bivalo je tako da se otac Pahomije tešio i blagodario Bogu videći kako njegov učenik tvrdo spava dok je sam stajao na molitvi. Taj učenik je počeo da moli starca da mu dozvoli da na jednom od ta tri drveta napravi sebi postelju i da tamo spava. Starac je sa osmehom napomenuo da je to nepotrebno i da ne treba dodavati ništa onome što već postoji, utoliko pre što je pećina prostrana, a i trud bi bio uzaludan jer neće proći ni dve sedmice, a to drveće, može biti, više neće postojati. Uskoro posle toga bio je neki praznik i starac je zajedno sa učenikom otišao na bdenije u neku keliju... Kad su oni otišli, te iste noći bila je strašna bura na celoj Svetoj Gori, a kod stena gde se nalazila pećina oca Pahomija, vihor se razbesneo svom svojom silom, spustivši i ta tri stara drveta na oko metar i po iznad korena i odneo ih na daljinu od oko petsto metara. Vrativši se s bdenja, starac je pokazao učeniku mesto na kome su stajala tri prastara drveta pred pećinom i rekao: ‐ ʺEto, vidiš, i tvoja posteljica bi odletela zajedno sa drvećemʺ. Ovaj je pao pred noge starca moleći ga za oproštaj. Starac je govorio da čovek ne bi mogao ostati živ od samog straha kada bi imao prilike da vidi dejstvo te strašne bure.

Taj učenik je kasnije ostavio starca i naselio se u jednom skitu. Razloga za njegov odlazak je bilo je mnogo, ali glavni je bio sledeći: u to vreme je zimi bio veliki sneg po celoj Svetoj

Gori. Kraj gde se nalazila pećina je i inače bio zasut snegom, pošto se nalazio na visini. Pećina je odavno bila sva zavejana snegom, ali kako se sneg sve više nagomilavao, učenik je izgubio hrabrost i rešio da napusti oca Pahomija, govoreći: ‐ ʺŠta će se još desiti! Ugušićemo se pod snegom i nećemo biti udostojeni hrišćanskog pogrebaʺ. Učenika je i ranije obuzimao strah kada bi se negde iznad njih odvaljivao kamen i, leteći pored pećine, valjao se nizbrdo sa bukom i treskom. Plašio se on i strašila (demonskih) ali je ranije, umirivan starcem, ostajao, a ovog puta, ma koliko da ga je starac ubeđivao da Gospod neće dozvoliti da umru pod snegom, učenik je već bio izgubio veru u starca.

Uzeo je svoju torbu, oprostio se i izašao iz pećine. Bilo je potrebno izaći na sneg i spuštati se padinom do puta kojim se moglo doći do naselja. Ali, čim je učenik stupio na sneg, okliznuo se i strmoglavce poleteo od pećine nizbrdo. Ma koliko se starao da se zaustavi, nije uspeo dok se nije doklizio do nekog drveća koje još nije bilo zavejano snegom. Klizao se on oko jedan kilometar. Starac je posmatrao i molio se da se njegov učenik ne ozledi. I tek onda se uspokojio, kada je učenik stao na noge i poklonio mu se.

30. aprila, kada smo mi obišli starca, sneg se već spustio sa visova, ali blizu pećine oca Pahomija mi smo na dva mesta prešli jaruge po snegu. Tako isto je bilo u junu, jer se sneg sledio i veoma se teško topio. U toj pećini je otac Pahomije postojano živeo ne duže od tri godine. Na Svetoj Gori je živeo ukupno oko trideset godina. Ponekad su k njemu dolazili monasi sa željom da ostanu s njim. Ne želeći da ikoga uvredi otkazivanjem otac Pahomije se molio Majci Božjoj da ona otkloni štetnost pećinskog vazduha i da ne dozvoli da nastrada iko ko želi da ostane na tom mestu. I zaista, oni koji su dolazili nisu više trpeli povrede. Starac je sve one koji su k njemu dolazili da se tu nastane primao s ljubavlju, a imao je i nameru da pregradi svoju prostranu pećinu na nekoliko odeljenja, da u njih smesti one koji dolaze. Svakako bi on svoju nameru i izvršio da je imao ikakva sredstva. Između ostalog, pitajući starca šta će tamo raditi oni koje primi, jer oni još ne mogu da sve vreme provode u molitvi, starac je odgovorio da on ima posla ne samo za deset nego za sto pa i više ljudi, jer kamenja ima dosta za sve, pa ih mogu premeštati s mesta na mestu celu noć. Stvarno, takav se posao može naći i za sto hiljada radnika! Posle se saznalo da se i sam starac time zanimao, kao i drugi sveti oci, sledeći pravilo: ʺmučim onog koji mene mučiʺ (tj. telo).

Jednom je došao otac Pahomije duhovniku Teofilu, koji je i sam živeo podvižničkim životom, i zamolio ga da se pomoli za njega pošto je, veli, obuzet slastoljubljem. ‐ ʺKako si ti primetio takvo slastoljublje u sebiʺ, zapitao ga je i duhovnik? ‐ ʺPa eto, sipao ja vodu u lonac, dodao so i zagrejao na vatri. Kada sam zatim dodao suharke i počeo da jedem, tako mi je bplo slatko u ustima, slađe od meda i saća. Zato se ja i plašim da me ne obuzme slastoljublje. Pomoli se, oče, za mene okajanogʺ. Duhovnik je, iako je znao da starac jede retko i po malo, ipak pomislio: ʺda nema nečeg osobenog u njegovom spremanju hraneʺ, i da bi tačno ispitao slast Pahomijeve čorbe, rešio se da sam skuva vodu i učši* isto što je od starca čuo da on čini. Samo se po sebi razume da duhovnik nije našao ništa slatko u vodi

kojoj je dodata so sa suharcima. Radi toga je, kada je opet došao otac Pahomije, duhovnik nanovo počeo da se raspituje kako on kuva vodu. Starac je potražio lončić od duhovnika i počeo ia licu mesta da mu pokazuje kako on kuva vodu, dodajući so. I kada je dodao suharke u vodu i stao da jede tu svoju čorbu, ona mu se opet usladila, kao ʺnebeska manaʺ. Shvativši o čemu se radi, duhovnik ga je zapitao: ‐ ʺA kad si poslednji put jeo?ʺ ‐ Prošle nedelje, odgovorio je starac, a dan kad je došao kod duhovnika bio je petak. ʺEto, od čega tvoja popara tebi izgleda slađa od meda i saćaʺ, primetio je duhovnik sa osmehom.

Drugom jednom prilikom zapitao je jedan pustinjak starca: ‐ʺkako ti, oče, penjući se uz strmu planinu i noseći teret, možeš da praktikuješ umnu molitvu? Ja i bez tereta jedva mogu da držim usnu molitvu, jer potpuno iznemogavamʺ. Starac je odgovorio: ‐ʺKada se penjem uz planinu, što više iznemognem tim čvršće postaje dejstvo molitve i sa svakim korakom jača, tako da se ona u mom srcu odvija sa snažnim klikom i neopisivom snagom. Ukoliko veći teret nosim penjući se uz planinu, utoliko lakše dejstvuje molitva, i ja tada ne osećam teretʺ.

Na kraju svog života otac Pahomije se podvizavao u kolibi na Kerasiji, blizu kelije Hadži‐Georgija, visoko na padini, blizu samog vrha tog prostora gde se u vreme neznaboštva nalazio ʺgvozdeni dvoracʺ. Kod starca se pojavila neka bolest i obrazovao se zatvor bešike. Otac Pahomije se obratio za savet duhovniku Jeronimu iz Rusika i pitao ga da li da se leči ili ne. Starac Jeronim mu je dao ovakav savet: ‐ ʺAko možeš da trpiš, trpi, a ako ne možeš, onda se lečiʺ. ‐ ʺTrpećuʺ, odlučio je starac, Pahomije. Bolest se veoma razvila i drugi ishod osim smrti od nje se nije mogao očekivati. Starac se za to počeo pripremati. Njegov kraj je bio uistini prepodoban. Opojali su ga u keliji Hadži‐Georgija. Upokojio se starac Pahomije na dan Duhova 1870. godine.


STARAC DIONISIJE ‐ GRK (umro 1880)

Na Kerasiji, u keliji svetih Apostola, živeo je jurodivi monah, otac Dionisije, Grk. Rodio se 1814. godine, a na Svetu Goru je došao 1842, stupivši u početku k ocu Nikiforu, u skit Kapsokaliviju, gde je živeo i drugi učenik, monah Partenije. Usled strogosti starca, Parteniju se pogoršalo zdravlje, posle čega je navukao neki oblik sušice, pa je sa blagoslovom starca kupio za sebe keliju svetog velikomučenika Georgija i preselio se u nju, uzevši sa sobom Dionisija, i tamo ga postrigao. S njim je Dionisije živeo četrnaest

godina; a onda je sebi kupio keliju svetih Apostola na Kerasiji, gde je živeo dvadeset godina u takvom siromaštvu kakvo se retko viđa.

Mala crkva kao i prostorija za življenje bili su krajnje bedni. Ne zna se gde je i kako kupovao ulje za kandila, jer novca nije imao, tim pre što je tek kraće vreme pred smrt počeo da prima milostinju, a ranije nikada ništa nije uzimao. Uz keliju je vrt sa nešto loze i voćaka o kojima se on, kao i o samoj keliji, uopšte nije starao, do te mere da su potpuno zarasli. Ali ova nebriga, iako smišljena s ciljem da se potpuno udubi u molitvu i bogomislije, ispala je na kraju veliko iskušenje: mnogo puta iz Lavre su mu govorili da treba da se brine o svojoj keliji, kao što je obavezan; ali on na to nije obraćao pažnju. Na kraju su počeli da prete da će ga izbaciti, ako ne popravi oronulu keliju i ako ne bude obrađivao vrt.

Neki proestosi su znali starca i poštovali ga kao podvižnika, pa su sprečavali ostale da se prema starcu ponašaju grubo; ipak, posle ovih pretnji starac je počeo da prima milostinju. A evo kako je to izgledalo ranije: četiri godine pre toga jedan čovek je slučajno sreo oca Dionisija daleko od njegove kelije. Iz samilosti dao je starcu nešto turskog novca i pošao dalje. Kada je shvatio da mu je dat novac, starac se toliko izbezumio da je počeo da traži čoveka ne bi li mu sve vratio. I na kraju ga je našao i rekao mu: ‐ ʺZašto si mi ti ovo dao? Obučen sam, hleb imam ‐ šta će mi?ʺ Videlo se da je otac Dionisije bio u velikoj muci zato što je primio taj novac, ali su ga ipak nagovorili da uzme za crkvena kandila. Uzevši novac, starac je neko vreme sedeo udubljen u misli i odjednom, položivši novac na zemlju, ustao i brzim korakom otišao!

Unutrašnji život njegov je bio, kako izgleda, sav u Bogu, Koji se i brinuo o njemu kao o Svom vernom sluzi.

Starac je tvorio umnu molitvu i u njoj se veoma uzdigao, skrivajući svoje podvige raznim nastranostima, i trudeći se da kod svih kojih su ga znali ostavi utisak izgubljenog čoveka, čoveka u prelesti. Sa retkima je starac stupao u besedu, i tada se otkrivala njegova duboka mudrost, i iskustvo u duhovnom životu. Sa svima ostalima zapovedao je takav razgovor da su ga lako mogli smatrati suludim.

U retkim časovima otvorenosti starac je govorio: ‐ ʺdanas se monasi spasavaju samo iskušenjem, jer vrline i nema; ali će zato oni koji trpe iskušenja biti sa drevnim ocima koji su se mnogo podvizavali. Dovoljno je i to da trpiš iskušenja, jer ako se ona podnose bez roptanja, to je isto što i molitva. Đavo nas iskušava ne onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu Bog dopušta. Svojim lukavstvima on se trudi da pomete čoveka, da ovaj izgubi svest o sebi, ili da mu nametne beznađe i očajanje, ili da mu unese u um gordu pomisao o tobožnjoj svetosti. Njegovih varki i lukavstava ima tušta i tma. Na sve koji žele da se spasu on kidiše kao besan pas. Ja sam mu rekao: ‐ ʺĐavole, radi sa mnom šta god hoćešʺ, ali on nije u stanju ništa da uradi pošto ja imam duhovnika i pričešćujem se Svetim Tajnama. Šta mi on onda može svojim varkama?ʺ

‐ ʺZar i čoveka koji živi sam napadaju iskušenja, i da li si ti doživeo nešto osobito živeći ovde?ʺ

‐ ʺO, koliko je bilo iskušenja đavolskih, i koja silesija njegovih lukavstava! Ali pošto sam ja sve to doživljavao i na drugim mestima, rešio sam da trpim ovde na jednom mestu, znajući da isušenja nigde nećeš izbeći. Ako hoćeš da te đavo ne saleće, onda pij, jedi, spavaj i radi sve što mu je ugodno: tada ti neće zadavati nikakva iskušenja ni brige. Slično psu koji sedi i niko ga ne dira, pa je i on miran; ali ako ga neko dirne, pas skoči da ga ujede. Treba imati iskusnog duhovnika i savetnika koga ceniš i poštuješ, jer je to uslov smirenjaʺ.

Jednom su se na Veliki petak skupili razni oci pustinjaci u jedinu keliju da obave bdenije. Dvojica od njih, koji su došli pre vremena, smestili su se u stasidiji u priprati. Već je bio mrak, ali su primetili da u uglu neko stoji, pa su tiho prišli da vide. Bio je to starac Dionisije koji se nalazio u ushićenju uma ka Bogu, kada telo biva kao preobraženo. Prepoznavši ga, jedan je pitao drugoga. ‐ ʺVidiš li ti ovog jurodivog?ʺ ‐ ʺVidim ga, vidim. Pogledaj gde je on sada!ʺ Bez duboke pobožnosti nisu mogli da gledaju na svetog starca, shvatajući kuda je uznesena njegova duša delovanjem umnosrdačne molitve. Dugo otac Dionisije nije osećao ljude pored sebe, a kada se vratio u svoje normalno stanje i primetio ih, odmah je počeo da čini svoje uobičajene nastranosti kako bi smatrali da je u prelesti.

Umro je starac Dionisije 1880. godine.


STARAC ILARION ‐ GRK (umro 1880)

Otac Ilarion je 1849. godine stupio u manastir prepodobnog Save Osvećenog, blizu Jerusalima, gde je živeo četiri godine i primio postrig u rasofor, a onda je živeo u samom Jerusalimu do 1857. godine. Te godine je došao u Svetu Goru i u početku oko godinu dana proživeo u Kutlumuškom manastiru. Tražeći za sebe iskusnog starca, otišao je najpre u skit Male svete Ane, u keliju starca Haritona. Ali sa njim nije bio dugo, nego je otišao u Skit svetog Vasilija, pa se otuda opet preselio u skit Male svete Ane, u kolibu, sve to vreme tražeći starca, rukovoditelja. Po njegovim usrdnim molitvama, Gospod mu je darovao takvog starca u licu starca Gerasima, koji je tada živeo na Katunakiji. Oca Gerasima je on molio da ga obuče u shimu i da ga primi pod svoje rukovodstvo. Starac mu je ispunio

želju i otac Ilarion je tada prešao da ponovo živi u kolibi u skitu svetog Vasilija, gde je ostao deset godina.

Jednom su susedi, posetivši oca Ilariona, pitali šta misli na kome mestu je bolje živeti: ovde ili u Jerusalimu. Starac je odgovorio: ‐ ʺPo mojoj nemoći, bolje je ovde, jer kad neko za nešto nije spreman onda ga i mesto ne čuva; a onaj ko je spreman može i tamo da živi i da bude primer za druge. Ovdašnja mesta su, naravno, bolja za molitveno tihovanje, mada je napor ovde veći. Pomolite se Hristu da ja ovde položim dobar početakʺ.

Oni su dalje pitali starca: ‐ ʺnije li ti dosadno živeti ovde, i neudobno?ʺ Starac je na posetioce pogledao ozbiljno i s čuđenjem rekao: ‐ ʺKada iz neke preke potrebe moram da izađem iz kolibe onda je zaista i dosadno i neudobno!ʺ ‐ ʺA lenjost, oče, da li te napada?ʺ Vrteći glavom starac je govorio: ‐ ʺto je tiranka, mučiteljkaʺ.

Želeći da podstaknu starca na razgovor, posetioci su pitali:

‐ ʺOče, kada te napadne strašna potištenost, koja ne dopušta čak ni da se boriš protiv nje, u gakvom stanju izgleda kao sasvim propao, čime se tada tešiš, budući da si sam?ʺ ‐ ʺOdbacujem svaku ljudsku, ovozemaljsku nadu, i usredsredivši se, obraćam se Bogu sa tugom. I Bog utešava. Živeći sam čovek je prinuđen da se bori protiv svih strasti!ʺ

Iz razgovora o životu tamošnjih pustinjaka postalo je poznato da su svi koji žive u jednoj pustinji, iako po raznim kolibama, jednodušni i uvek jedni prema drugima osećaju veliku ljubav. Jednom je neki od suseda došao do starca Ilariona i usrdno ga molio da ga ne zaboravlja u svojim molitvama pošto se u to vreme nalazio pod teretom mnogih iskušenja, o čemu je starac delimično i znao. Odgovorio mu je: ‐ ʺkad ne bi bilo vrlina, ne bi bilo ni takvog iskušenja; a pošto postoji vrlina, uvek je sa njom prisutna i nevolja. Drukčije se ne može!ʺ

Poslednjih godina svog života otac Ilarion je prešao da živi na Kapsalu, jer su ga već napuštale životne snage. Tamo je i umro 1880. godine.


STARAC VARNAVA ‐ KUCO‐VLAH (umro 1905)

Starac Varnava, poreklom Kuco ‐ Vlah, rodio se 1829. godine. Ne nalazeći mira duši svojoj u svetu, on ga je ostavio još u mladosti i otpremio se u tiho pristanište spasenja ‐ Svetu Goru. Ovde je on stupio kod starca Natanaila, velikog i znamenitog podvižnika, koji je živeo u skitu svetog Vasilija. S njim je proživeo mnoge godine. Posle smrti starčeve otac Varnava je ostao sam u toj kolibi i tamo poživeo još četrdeset godina, podvizavajući se u umnoj molitvi.

Jednom su starca posetili ruski monah i njegov pratilac. Obilazeći starce oni su u skit pošli već posle zalaska sunca, a do skita je bilo još sat i po puta. Zato su bili prinuđeni da se tu zaustave. Ali na noćenje nisu imali kud, osim da samog domaćina isteraju iz kelije. U to vreme otac Varnava se vraćao od suseda u svoju kolibu, i, videvši njihovu nedoumicu, s takvom ljubavlju je predložio da spavaju kod njega, da nije bilo moguće ne osetiti dirnutost njegovom iskrenošću. Ruski monah se potom sećao: ‐ ʺNikada se neću načuditi ljubavi i srdačnosti kakva se videla na ocu Varnavi. Njemu ne samo da nije bilo neudobno, nego se od sve duše radovaoʺ.

Na ulazu u kolibu vodič mi je skrenuo pažnju na klupicu koju je starac koristio kada je pristupao umnoj molitvi, i na korbač kojim je sebe kažnjavao pokojni starac Natanail. Pošto nismo stigli duže da porazgovaramo s ocem Ilarionom kod koga smo svratili usput, zamolili smo da ga pozovu. Starac je pošao da ga traži. Budući da nije imao u čemu da ugreje vodu, strčao je ujedno i do suseda da donese posudu. Mi sa sobom nismo nosili ništa osim čaja pa smo zato pitali starca: ‐ ʺIma li nešto da se jede?ʺ On se izvinjavao da nikuda nije izlazio zbog bolesti već skoro godinu dana, pa nema zalihu suharaka, i pokazao nam je ostatke nagorelih korica. Ali se odmah setio da je bio jednom u manastiru svetog Pavla i da mu je neki monah tamo dao prosforu i hleb koje je on osušio i sada ga čuva negde na tavanu. Odmah je otišao po njih pa smo jeli. Otac Varnava je onda seo pored praga, a otac Ilarion je jedva pristao da sedne pored nas. Između ostalog, pitali smo starce: ‐ ʺŠta treba čovek da govori i radi da bi mogao da se učvrsti, i da to bude sigurno?ʺ Otac Varnava je odgovorio: ‐ ʺTreba da ispunjava zapovesti Gospodnje po Jevanđelju!ʺ Na to sam ja pomenuo dvojicu nedaleko naseljenih monaha koji su živeli u prelesti i rekao: ‐ ʺAli te zapovesti mnogo više nego mi ispunjavaju Pahomije na Karulji i Arsenije tu nedaleko, a plod se ne vidi!ʺ Otac Varnava je odgovorio: ‐ ʺNe ispunjavaju ih po razumu!ʺ

Pri tome je starac Ilarion zaklimao glavom, ali je ćutao. Obratili smo se i njemu: ‐ ʺA ti, oče, šta kažeš?ʺ Starac je odgovorio sporo i bezvoljno: ‐ ʺŠta da se kaže? Ja još ni čovek nisam postao kao što treba, pa kako da se nazovem hrišćaninom?ʺ Ja dodadoh da ne bih mogao bez utehe da živim u pustinji. ‐ ʺKoliko se god može ostaviti ‐ ostavite telesne utehe i Bog će pomoćiʺ, primetio je otac Varnava. Ja sam se obratio ocu Ilarionu: ‐ ʺOče, šta ti kažeš?ʺ ‐ ʺŠta da kažem osim onoga što se kod nas govorilo: neka ostavi čovek svaku utehu telesnu i svaki mir, a zatim će uskoro doći saznanje sopstvenih grehova; i tada već čovek dolazi u takvo stanje u kome pada pred Bogom sa plačem. Takvog će ga Gospod ubrzo videti!ʺ

Otac Varnava je rekao: ʺZbog čega li smo došli na Svetu Goru, ako ne da se spasemo? Pa ako bismo i ceo svet stekli, a svoje duše izgubili, kakva nam je korist od toga?ʺ ʺU manastiru, govorili smo mi, monasi se bore samo s ljudima, a u pustinji i sa đavolima!ʺ Otac Varnava je odgovorio: ‐ ʺBaš nedavno sam sa ocem Ilarionom razgovarao o tome da đavo napada čoveka kao lav i sa takvom strašnom snagom, kao da hoće odmah da ga proguta. Međutim, svako ko se podvizava u strahu Božjem, čini ga nemoćnijim od mrava, pa đavo čim izdaleka vidi takvog čoveka, drhti od straha!ʺ

Zatim smo prešli na razgovor o njegovom starcu Natanailu. Starac Natanail je stupio u manastir svetog Pavla i živeo tamo više od deset godina. Pošto je bio antiprosop, zasedao je u Kinotu i tamo bio podvrgnut raznim iskušenjima. Tako se, na primer, jednom nalazio u Kutlumuškom manastiru sa drugim antiprosopima, i tamo je potpisao neku poruku turskom paši u Solunu, u kojoj se iz proste ljubaznosti obećavalo da će se moliti za njega. Zbog toga je njega obuzelo duboko pokajanje, i on je hteo, ako već ne može sasvim da spreči takvu poslanicu, makar da izbriše svoje ime. Kada je počeo o tome da govori, ostali antiprosopi su mu se smejali; ali kada je on odlučno istupio, požurili su da pošalju čoveka sa porukom u Solun, a oca Natanaila su zadržali u Kutlumušu, umirivali ga, i u međuvremenu zatvorili vrata! Pokajanje je, uprkos svemu, tako zavladalo njime, da je on krenuo ne bi li sustigao glasnika. Pošto je video vrata zatvorena gvozdenim zasunima, on ih razbio budući da je od prirode raspolagao ogromnom snagom. Na granici Svete Gore je sustigao glasnika, uzeo od njega papir (budući da je imao vlast za tako nešto) i zamrljao svoje ime! Otuda se nije ni vraćao na svoje mesto, nego je, prezrevši sve, otišao u pustinju i naselio se u kolibi skita svetog Vasilija gde je proživeo šesnaest godina. Ukupno je na Svetoj Gori živeo oko dvadeset pet godina i umro je oktobra 1864.

Po dolasku u pustinju otac Natanail se predao izuzetnom podvigu. Pokajavši se za svoju prošlost, on je provodio vreme u suzama, činio po tri hiljade metanija na dan i jeo samo po komad suvog hleba nedeljno. Često je noću, verovatno kada bi mu se javila neka pomisao o hrani ili o neizdržljivosti pustinjskog života, udarao sebe bičem koji i danas čuva otac Varnava. Dešavalo se da na pitanje učenika kakav se to čudan šum čuo noću, starac odgovarao: ‐ ʺTo sam ja kucnuo da ti ne bi spavao!ʺ Manastir mu je slao sve što mu je trebalo i tamo su ga smatrali za svetog, što je bilo poznato i samom ocu Natanailu. Dugo se i usrdno molio da mu Gospod pošalje iskusnog rukovodioca, pa je najzad nekako doznao o jednom duhovnom starcu, otišao do njega i u razgovoru shvatio da je to baš taj starac o kome se on molio. Otkrio je starcu svoju dušu i predao mu se tako da bi bio spreman čak i u smrt da pođe kad bi mu starac to naredio.

Starac mu je najpre zapovedio da ode u manastir svetog Pavla, gde su ga smatrali svetim, i da ih razuveri na ovaj način: trebalo je da ode u opštu trpezu i da zatraži dvostruku porciju jela i vina, i da bez obzira na to što mu se utroba od prekomernog posta sva skupila, tako radi celu nedelju dana. Otac Natanail je sve ispunio, i bratija je počela da se došaptava, a pri kraju nedelje i otvoreno govori među sobom, da se otac Natanail nalazi u

prelesti. Saznavši za to on se vratio starcu i sve mu ispričao. Tada je starac rekao: ‐ ʺE, sada je dobro. Idi u svoju kolibu i čini ovako ...ʺ Tada mu je dao pravilo i uputio ga u delanje umno‐srdačnom molitvom, u kome je on dostigao visoku stepenicu duhovnog uspona.

Recimo na ovom mestu nekoliko reči o bdenjima koja su tada kod njih služena: monasi bi dolazili subotom danju, jeli bi zajedno to što bi se našlo i porazgovarali: Joasaf, Neofit, Natanail i sam starac, pa bi počeli bdenje koje su obavljali po tipiku bezmolvija ‐ u umnoj molitvi. Prolazeći tako noć, svako je sticao blagodatne plodove po svojoj meri. Posle uobičajenog početka, oni bi se smeštali u stasidije i prebivali u molitvi, sve dok ne izađe sunce; tada su završavali pevanjem ʺČestnjejšujuʺ i slavoslavlja. Ponovo bi starac pripremio nešto da pojedu, pa bi se sa hvalom Gospodu razilazili do iduće subote. Kasnije, kada je sam Natanail postao starac, on je obavljao tako bdenije sa učenikom Varnavom, sa ocem Gerasimom i Ilarionom. Dešavalo se: čitali bi do šestopsalmija, onda bi Gerasim pitao Natanaila: ‐ ʺKako ćemo sad da produžimo ‐ da čitamo ili da se prihvatimo molitve?ʺ Starac bi imajući blaženu naviku da izbor prepusti bratu, odgovarao: ‐ ʺKako hoćete!ʺ Tada bi birali molitvu. Pogasili bi sveće i počeli. Svi su bili na svojim mestima u crkvi i bavili se molitvom. Svakoga je Gospod tešio po meri njegovih napora i duhovnog uzrasta. Ponekad bi starac Natanail uskliknuo tako da bi svi čuli: ‐ ʺPresveta Trojice, pomozi mi!ʺ, posle čega bi opet nastupila tišina. Kada bi došlo vreme da završe bdenje, svi osim Natanaila bi se podigli sa svojih mesta, stvarajući šum i nakašljavajući se da bi se i starac podigao. Na kraju bi rekli: ‐ ʺOče, treba da završimo!ʺ ‐ međutim starac nije ustajao i, očigledno, ništa nije čuo. Sačekavši malo, oni bi upalili sveće da bi, videvši plamen, starac i sam ustao, ali otac Natanail ništa nije video ni čuo. On je sav bio tamo gde prebiva duh ljudi koji se uspnu na stepen opisan kod svetog Kalista. Shvativši to, starac Gerasim bi, zajedno sa drugima, zaćutao. Razdanilo bi se, prošao bi još ceo sat, i starac bi počeo da se kreće; tada bi svi ustali i počeli sa okončanjem bdenija.

Učenik oca Natanaila, Varnava, mnogo puta je video starca u tom stanju.

Starac Varnava je umro 1905. godine za vreme strašnog zemljotresa, kada je veliki kamen pao na kolibu i ubio starca koji je ležao na svom odru.


STARAC NEOFIT ‐ GRK (umro 1886)

Starac Neofit je poreklom Grk. Na Svetu Goru je prvi put došao za vreme grčkog ustanka, kada je imao dvadeset jednu godinu. Ali, saznavši da Turci odatle odvode mlade ljude, vratio se u svoj kraj i stupio u manastir Preobraženja na Meteorima, gde je živeo deset godina i primio postrig u mantiju. 1832. godine, kada su se stišali nemiri, ponovo je došao u Svetu Goru i naselio se u skitu svetog Vasilija, gde je probavio pet godina. Zatim je otišao u skit Kapsokaliviju gde je bio oko šest godina, a onda je sve do same smrti, skoro čitavih četrdeset godina, bio na Katunakiji. Tu je sam izgradio jednosobnu kolibicu, a onda na drugom mestu i drugu, nešto veću keliju i crkvu Uspenja Božje Matere. Tada tamo još nije bilo nikoga, a posle su počeli da se doseljavaju na taj kraj. Primio je tamo učenika, Bugarina Ignjatija, koji je sa njim živeo trideset pet godina i bio, po starčevoj volji, rukopoložen u jeromonaha.

Starac Neofit je govorio: ‐ ʺEto, ja sam se danonoćno trudio sa ljubavlju da izgradim crkvu i da time stvorim miran kutak za onekoji bi poželeli da ovde žive posle mene!ʺ Na pitanje o dosadi pustinjskog života, starac je odgovarao: ‐ ʺKada se čovek privikne na usamljenički život, i kada počne da se naslađuje tihovanjem, onda uopšte ne želi da vidi drugoga. Šta god da čovek čini, uvek treba to da čini ne zbog ljudi, nego samo radi Boga, jer Bog od nas traži da se mi znojimo Njega radi i da lijemo suze svaki dan. Živeo sam skoro petnaest godina sam u ovoj pustinji ‐ ovde nije bilo nikoga, samo šuma i žbunje. A sada pogledajte samo koliko ih se doselilo, i ja sam kao u kavezu. Ovde je kod mene crkva i svi su se prilepili za nju!ʺ

U razgovoru je dotaknuto i pitanje iskušenja. Neko je rekao: ‐ʺAko čovek ne poseduje osobitu blagodat utešenja onda ne može da podnese sve ovo!ʺ A starac je odgovorio: ‐ ʺTreba se neprestano samoukorevati i to na taj način što ćeš sve druge smatrati svetima, a sebe grešnijim od svih u punom smislu te reči, i tada će blagodat tešiti dušu. Zamislite najmršavijeg i najodvratnijeg čoveka, i ne mislite da ste iole bolji od njega, nego da niste dostojni da mu celivate noge. Bog ništa drugo od nas toliko ne traži koliko smirenjeʺ.

Kada je reč prešla na opštežiće starac je rekao: ‐ ʺU opštežiću se može lako spasti, samo treba odbaciti sopstvenu volju!ʺ Sagovornici su mu primetili da je to veoma teško, tim više što su u velikim manastirima ljudi najrazličitijih karaktera, a i samoljublje ne dopušta takvo odricanje od samog sebe. Starac je rekao: ‐ ʺAko bismo pred očima stalno držali nagradu koja nas očekuje i to što će biti posle smrti, ne samo da bismo trpeli uvrede, nego bismo i batine i najbesmisleniji teret podnosili, ne buneći se, nego čak veoma rado, kao što su sveti mučenici podnosili mačeve, točkove, vatru i razne muke, i kao što su podnosili prepobodni oci. Svi su oni baš to imali pred očima i podnosili!ʺ ‐ ʺA da li je to moguće u našim uslovima?ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺČak i ako smo slabi, ipak svakodnevno treba da se podvizavamo i dovodimo sebe u takvo stanjeʺ. Svi prepodobni i mučenici su se podvizavali na sve što je dobro i nisu stajali na jednom mestu. Monaški život je ispunjen iskušenjima: đavoli kao zveri kidišu na čoveka. Jedan se ava molio da mu Gospod pokaže đavole, ali Gospod nije hteo. Ava se ponovo molio i onda je video kako u rojevima lete oko

ljudi, kao pčele oko košnice! Ko čini dobro neka se ne plaši iskušenja. Ne sme se obraćati pažnja na ono što nam đavo govori, nego to treba prezirati. Ne treba gledati oko sebe, nego napred, slično plivaču koji ne gleda pod sebe nego kako da se domogne obale. U Otečniku je za jednog avu rečeno da je pošao sa posudom po vodu i pao u greh. Na povratku mu je đavo polagao očajanje u um govoreći: ‐ ʺKuda sad ideš i zašto? Nema tebi spasenja, idi u svet!ʺ, ali je ava odgovarao: ‐ ʺĐavole, ti si to učinio, a ja ništa nisam učinio!ʺ Došavši u kolibu započeo je svoj uobičajeni posao kao da se ništa nije desilo. Tada je Gospod otkrio jednom pustinjaku da je taj i taj monah pao i ustao. Taj je došao i pitao ga šta se to s njim desilo? Ava je ispričao sve. Tada je taj monah rekao: ‐ ʺTvoje rasuđivanje je smrskalo glavu đavola!ʺ

Jednom drugom podvižniku đavo je govorio: ‐ ʺZašto se ti moliš? I onako ćeš otići u pakao!ʺ Ovaj je odgovorio: ‐ ʺAko i u pakao odem, i tamo ću videti tebe pod mojim nogama!ʺ

Nedelju dana pre smrti starac Neofit je legao u postelju zbog slabosti. 17. decembra otac Ignjatije je jednom čuo da starac teško diše, kao od velikog napora: ‐ ʺAh, ah!ʺ ‐ ʺŠta ti je starče?ʺ ‐ ʺAh, kako sam se umorio! Bio sam u Koistantinopolju kod Hadži‐Georgija i iz daleka video sultanov dvor!ʺ Onda je starac počeo da plače: ‐ ʺAh, umro Georgije!ʺ Otac Ignjatije ga je tešio i ujedno, čuvajući se od iskušenja đavola, počeo da govori da tek što je primio telegram u kome se kaže da je Hadži‐Georgije još živ! Starac je poverovao i smirio se, rekavši: ‐ ʺAh, đavo me obmanuo!ʺ

Posle tri dana starac Neofit je mirno otišao Gospodu. A zatim je stigla vest da je Hadži‐Georgije umro upravo tog dana kada je starac Neofit o tome govorio.


STARAC HARITON ‐ GRK (umro 1878)

Ispod kelije starca Neofita, na strmoj padini, stoji koliba u kojoj je dugo vreme živeo slavni starac Hariton, Grk. 1827. godine, u svojoj dvadeset petoj došao je na Svetu Goru i u jednoj keliji primio postrig u rasofor pod imenom Hristodul. Zatim je stupio u Rusik gde je s imenom Hristofor bio postrižen u mantiju; ali je tu proboravio samo neke tri godine. Tada manastir nije držao radnike i zbog toga su sami monasi obavljali sve poslove, pa neki tamo

nisu mogli da izdrže. Hristofor je prešao u Dohijar, gde je proživeo sedamnaest godina i primio shimu sa imenom Hariton.

Pročitavši za to vreme mnogo knjiga svetih otaca uvideo je da mu mnogo nedostaje kako bi mogao da se nazove monahom. Blagodat Božja je dirnula njegovo srce i pozvala ga na podvig višeg duhovnog života. Osetivši želju za bezmolvijem (molitvenim tihovanjem) on je izašao iz Dohijara i naselio se u Ksenofontskom skitu, gde je proživeo tri godine, ali je zatim, videći prepreke za postizanje svog cilja, prešao u skit Male svete Ane gde se naselio u kolibici i tamo proživeo devet godina. Posle toga je za sebe odabrao mesto na Katunakiji, na goloj steni, gde je sopstvenim rukama počeo da gradi kolibu. Dugo je tako radio ne ostavljajući za to vreme post. O radu može da sudi svako ko pogleda na kakvoj strašnoj i okomitoj steni stoji njegovo prebivalište. Jeo je u to vreme samo po jedan luk i hleba sa malom količinom soli i vode. Ali, pošto je za kolibu morao da kupuje drvo, klinove i ostalo, starac je iscrpeo sva svoja sredstva koja je imao posle odlaska iz Dohijara i ostao je, bez ičega. Spavao je samo po dva sata na dan, a bdenja je obavljao svake noći. U toj kolibi je proživeo dvadeset godina, sve do svoje smrti, bez ikakvog obezbeđenja sredstava.

Čuvši da je duhovnik Jeronim iz Rusika dobrotvor pustinjaka, on je dva puta išao do njega da se požali na svoje teško stanje; ali usled nekih okolnosti tamo nije mogao da dobije milostinju koju je prosio. Starac Hariton je primetio: ‐ ʺKada sam živeo u manastiru znao sam da poniženja donose korist i zbog toga sam trpeo svaku grubost i nepravdu. Teško je i ispričati šta su mi sve radili; ali zato sam privikao da sve podnosim, tako da i danas mogu da izdržim sve što mi naiđeʺ.

Starac Hariton je bio veoma duhovan čovek; njegov govor je bio zaista dirljiv. Jednom su posetioci došli kod starca još pre izlaska sunca, i zatekli ga kako je tek završio svoje bdenje. Njegovo lice je sijalo nekom neizrecivom svetlošću i on je bio ispunjen blagodaću.

Starac je govorio: ‐ ʺOvde je nepomućena tišina. Telo bolno podnosi ova lišavanja pustinjskog života, ali dušu raduje Sam Gospod!ʺ

Jednom je starac rekao kako treba da se moli svaki koji prima milostinju od dobrotvora: 1869. godine dvojica monaha su mu pomogli i bez molbe sa njegove strane. Starac je zahvalio za ovo dobro delo, učinio za njih po hiljadu petsto metanija, i ovo pravilo je dugo držao, ʺMi ne smemo prosto da koristimo milostinju, nego treba da joj odgovorimo po meri naših snaga. Duhovno delanje se nikako ne može obavljati među ljudima, jer u takvoj situaciji đavo nalazi mnoštvo razloga da obori čoveka i u stanju je da razori njegov dugotrajan trud. Među ljudima se može izgubiti duhovna usmerenost, a ponekad i sam cilj monaštva. U pustinji đavo ne može, ako imate rukovodioca, da deluje na čoveka. Ja znam ljude ovde na Katunakiji koji svakodnevno čine po dve hiljade metanija, i poste po četrdeset dana uzimajući samo malo hleba!ʺ

Starcu su primetili da takve podvige mogu da podnesu samo jaki, ali postoje i nemoćni koji se uzvišuju umnim delanjem i na taj način postižu najviše darove. ‐ ʺDa, postoje i takvi, rekao je starac. ‐ Oni postojano prebivaju u umiljenju srca, njihov je um neprestano pogružen u sozrecanje. Ja i danas znam ljude koji ispunjavaju sve, sve što je rečeno kod otaca. Onako kako je ava Arsenije cele noći stajao, tako i danas neki čine; ali je to po blagodati Božjoj, a sam čovek to ne može da postigne!ʺ

Starac je oko kelije podigao visoke i vitke zidine, vešto ih gradeći nad provalijom, čemu su se divili svi koji su videli ovaj veliki trud. Pitali smo ga nije li ga ovaj teški posao sprečavao da se bavi umnim delanjem. On je odgovorio da je svaki položeni kamen osvećen molitvenim suzama.

Kada se poveo razgovor o iskušenjima starac je rekao: ‐ ʺGospod sa nama postupa kao otac sa decom. Ne bojte se ‐ postoje među nama ljudi koji se neprestano nalaze u pokajanju pred Bogom i tim pokajanjem privlače milost Božju. Ne bojte se. Ako se nekom desilo da pretrpi od iskušatelja, bez toga se ne može, jer smo mi u borbi, u podvigu; ali se ne smemo plašiti. Onaj ko iskreno želi da se spase i koji se po promislu podvrgava iskušenjima neće ostati u svojoj nevolji. Gospod dopušta iskušenja sve do same smrti naše, ali radi koristi našim dušama. Ja ovako sa strane gledam kako s bratija po manastirima muči. Oni nagradu ne vide, ali ja je vidim. Samo ko podnose, dobiće i nagradu. Ne valja kada se neko vrati u svet na pređašnji život. Strpljenje je neophodno u svim iskušenjima. Gospod ih šalje po silama našim, a ako je iskušenje veće, onda će i snage dodati da se istrpi. Naš pustinjački život je mučeništvo koje samovoljno trpe svi oni koji žele da idu za Hristom po Njegovim rečima: ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Naravno da se pri ispunjavanju zapovesti Hristovih dešavaju iskušenja kojima Gospod isprobava našu ljubavʺ.

Da bi nas učvrstio u podnošenju tegoba, starac je ispričao sopstveni slučaj: jednom ga je jedan sused pozvao da mu pomogne pri slaganju kamena. Radi ljubavi starac Hariton je pošao. Tamo je bio još jedan čovek s ne baš punim razumom. Trebalo je izdubiti rupu u kamenu i starac je rekao onome koji je držao čekić da malo sačeka jer je sam hteo da upravi dleto. Međutim, onaj je iz sve snage raspalio čekićem po starčevoj ruci i smrskao mu prst. Četrdeset dana je starac patio ne nalazeći mira od strahovitih bolova. Pritom nije imao koga da mu pomogne, pa je morao jednom rukom da mesi i peče hleb koji je potom trebalo iseći i osušiti na suharke. Sam Gospod zna kako mu je bilo teško. Ispričavši sve ovo starac je produžio: ‐ ʺOnaj ko hoće da se spase neka se ne plaši iskušenja, jer Gospod zna koliko možemo da podnesemo; mi smo samo dužni da mu se predamo rečima: ʺGospode, čini sa mnom kako znaš, neka u svemu bude volja Tvoja!ʺ, jer Gospod od nas traži samo smirenje i da sa blagodarnošću trpimo sva iskušenja koja na nas nailaze!ʺ Govorilo se i o ljubavi i starac je rekao: ‐ ʺSvako bogatstvo, mir i radost ovoga sveta ništa ne znače kad se uporede s ljubavlju Božjom. Kada bi sve nesreće napale na nekog ko ima ljubav Božju, on

bi sa radošću živeo usred njih. Tako su se radovali sveti mučenici i svi prepodobni oci, trpeći mučenja i svakakva zlopaćenjaʺ.

Pitali smo šta da činimo protiv iskušenja. Starac je odgovorio: ‐ ʺPotrebna je velika pažnja. Ja ovde živim sam i vidim kako đavo kidiše na mene; ali on ništa ne može da učini jer se pazim. Čuvam se da ne učinim ništa zlo protiv brata kroz koga me đavo iskušava jer sam se iz Otečnika naučio da treba trpeti. Kada sam još kao mlad došao u Svetu Goru, odmah sam hteo u pustinju, ali su mi duhovnici savetovali da najpre stupim u opštežiće, i tek tada u pustinju. Tako sam i učinio. Stupio sam u manastir, danju ispunjavao poslušanje, a noću čitao knjige otaca. A kada sam sa vremenom shvatio da tako više ne mogu, udaljio sam se od ljudi. Ovde sam video delovanje đavola, kakva sve lukavstva on priprema. Tako i vi: koristite se vremenom po rečima Apostola: koristite vreme jer su dani zli. Ako vidite da vas ljudi u manastiru ne popravljaju, onda se udaljite u pustinju i učite se iz Svetog Pisma pa ćete tako naći put. Međutim, i u opštežiću se može udaljiti od ljudi: ne uspostavljajte prijateljstva, ne idite na sastanke i razgovore. Kada imate posla sa mnogobrojnom bratijom neophodno je da mnogo čitate, tim pre što đavo podiže sablazni na ljude. Neophodna je pažnja. Đavo najpre donosi prilog preko pomisli, a onda se stara da se mi saglasimo sa njim, a mi se na svaki način trebamo truditi da ne pristanemo na njegovo ispunjenje. Neka on laje kao pas. Ja vidim kako ona napada, ali ga se ne plašim, neka on samo laje. A od molitve Isusove odmah beži. Kada razmišljaš o svojim gresima i o tome da si već star, da ćeš uskoro umreti i da će ti Gospod suditi, onda vrag sa svojim prinosima ne može da izdrži pored tebe. Ja znam manastirski život, zato tugujem zbog vas. Ovde sam imao veliku borbu, ali sada sam navikao, i lukavog više ne vidim. Znajte, oci, da vaša borba nije jednostavna, nego je protiv đavola koji iz zavisti vojuje protiv ljudi koji žele da se spasu. Treba stalno u srcu imati molitvu!ʺ

Mi smo mu rekli kakvo mišljenje imaju u manastirima o pustinjacima, da na njih gledaju kao na šumske zveri! ‐ ʺTo je tačno, primetio je starac, ali rećm ću vam samo ovo: to su oni koji dolaze pravo iz sveta, koji nisu bili ni u manastiru ni u poslušanju kod starca. Oni su mladi i neiskusni a strasti u njima ostaju kakve su i bile. Oni često idu po manastirima, narušavaju svoje tihovanje i unose sablazan i prekore na pustinjake. Osma je hiljada godina od stvorenja sveta i duhovni pastiri su se olenjili te ne brinu o svojim ovcama. Mi živimoj^ pažnja, a silu ćemo steći čitanjem knjiga otacaʺ.

U to vreme starac je čitao Dobrotoljublje i veoma ga hvalio govoreći: ‐ ʺkakva je to knjiga, to su usta Hristova! Oni koji se danas podvizavaju boje se da kažu reč Božju, jer su ljudi nemoćni i usled nedostatka rasuđivanja lako se povrede. Dobro je na vreme otići od ljudi i osamiti se i uz telesno uzdržavanje čitati knjige i prodirati u njihov smisao s Božjom pomoću. Bez svestranog razumnog održavanja ne može se očistiti um. Sveti oci su jeli hleb i pili vodu!ʺ

‐ ʺPrelasci s jednog mesta na drugo razrušavaju unutrašnji mir, a bez njega se ne može steći i sačuvati vrlina. Mi smo napustili ustave svetih otaca i zbog toga smo izgubili smisao samog monaštva. A valjda smo radi toga ostavili svetski život da bismo se sačuvali od zla i izmenili se, da ne bismo izgubili spasenje. Svetsko mešanje, smušenost i svakakvo neprilično opštenje s drugima u sebi sadrže pakao. Uvek treba da mislimo na to zašto smo došli, i da to ispunjavamo. Ne treba se plašiti neprijatelja: neka on čini svoje!ʺ Mi smo starcu govorili da ne uspevamo da ispunimo svoje obaveze prema Bogu, bližnjima i sopstvenom zvanju. Starac je rekao: ‐ ʺAko ne ispunjavamo, onda se bar smirimo u pomislima pred Bogom. Tako su činili prepodobni Antonije i ostali ‐ neka tako i mi činimo sa smirenjem, a ako ne možemo, treba da se oko toga potrudimo. Sveti David je rekao: smirih se i spase me Gospod! Tamo gde se nalazite, tamo čuvajte monaštvo. Svoje pravilo izvršavajte, čitajte božanstvene knjige. Malo po malo vežbajući se u tome, zagrejaće se srce i doći će blagodat Božja. Ako se čovek nije oslobodio strasti, savest ga izobličava. Neophodno je trpljenje, jer kada savest prekorava onda se čovek smirava. Tada će savest ukazati šta da se čini, i to ćete čuti od sopstvenog srca. Ja sam bio na raznim poslušanjima i usrdno sam radio, ali pošto sam čitao božanstvene spise, razumeo sam da je potrebno nešto drugo. Neprestano se baveći time ja sam tada čuo od srca šta treba činiti. I eto, došao sam ovamo, i, slava Bogu, dobro je. Sada se savest, koja je ranije prekoravala, pretvorila u radost. Neprestano se radujem. Sada ne osećam zasićenost pri čitanju božanstvenih spisa, nego se hranim kao medomʺ.

‐ ʺReći ću vam i ovo: kada čovek učini neki greh, taj ga greh jede iznutra; a kada dovede u red svoj život i živi ispravno, neprestano se raduje jer je stekao smelost pred Hristom. Kao što greh zagorčava život, tako ga vrlina uslađuje. Šta više da se kaže? Zapovesti ispunjavajte, ljubite bližnjeg, makar vas on ponižavao i grdio, zlotvoru vratite dobrim jer nam je naš Spasitelj rekao: Blagosiljajte one koji vas kunu, ninite dobro onima koji vas vređaju..., i još: Ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. U tome je smirenje. Tako malo po malo dolazi blagodat Božja i prosvećuje čoveka!ʺ

Na ovo smo primetili starcu da za zlo koje primamo najčešće želimo da se osvetimo! Starac je odgovorio: ‐ ʺtako ćeš i zlo učiniti i zlotvora nećeš ispraviti; on će biti još zločestiji. A ako budemo trpeli i činili mu dobro, on se videvši našu vrlinu, može ispraviti. Ako zlog čoveka oštro pokaraš, on će postati još gori, sa većom žestinom će napadati. samo od onih koji imaju straha Božjeg može se očekivati da će se popraviti ako im se nešto kaže. Pogledajte: je li Hristos zgrešio ili je bio nešto kriv? Jevreji su Ga gonili, a On ih je lečio. Trpeo je od nerazumnih robova svojih i činio im dobro. Takav je zavet Spasitelj ostavio i nama. Takođe i Apostoli. Zatvarali su ih u tamnicu, tukli, maltretirali, a oni su iceljivali svakoga ko bi im pritekao. Slično su činili sveti oci i naši starci: njima su zavideli, rugali im se i vređali ih, i najneophodnije od njih otimali, a oni su sve trpeli. Tako se prepodobni Makarije, zatekavši razbojnike kako kradu njegove stvari, napravio da je stranac i pomogao im čak da natovare stvari!ʺ

‐ ʺMonah bi morao da se udalji od politike i da se uklanja od svih glasina i raznih vesti, jer kroz njih pada u iskušenje!

‐ Šta je rekao prepodobni Antonije: već se ne bojim Boga nego Ga volim! Nešto slično i ja sada osećam u sebi. I mnogi drugi su tako osećali jer su ispunjavali Njegove zapovesti!ʺ

(Iz jednog drugog razgovora sa starcem Haritonom): Pri našem dolasku starac nas je pitao: ‐ ʺKako Ste?ʺ Mi smo odgovorili da smo telesno dobro, ali nam je duša bolesna! ‐ Na to je starac rekao: ‐ ʺOnaj ko se telesno dobro oseća, taj je i u duši dobro, jer kada je telo u dobrom stanju onda čovek blagodari Gospoda što je On milostivi tako učinio, tako ga umirio i uspokojioʺ.

Mi smo zamolili da nam to objasni i starac je produžio: ‐ʺŽiveći među ljudima teško je proniknuti u duhovno delanje, jer pri opštenju sa njima i pri susretima često izbijaju nesuglasice i nesporazumi. Kao što je voda čista dok stoji, ali kada padne kiša onda se uzmuti, tako je i sa umom ljudskim među ljudima. Onaj, pak, koji želi da se spase, koji ljubi svoje spasenje, sabira svoj um i moli se: ʺGospode Isuse Hriste, Ti vidiš kakva su me iskušenja napala i u kakvim se nevoljama nalazim. Sa svih strana sam okružen svim mogućim iskušenjima i pretrpan sam njima. Milošću Tvojom izbavi me od njih i učini da sve bude na korist!ʺ Treba se moliti da Gospod daruje silu i prosvećenje, moliti se da daruje Svetog Duha, jer kada Duh sveti siđe na čoveka, onda ga prosvećuje kao sunce, i čovek vidi sva dela svoja i razume ih, poznaje šta je od Hrista a šta od đavola. Tada čovek poznaje i ljude vrle, i ljude lukave, koji samo nose masku vrline, jer svi govore duhovne reči, ali su im ciljevi drugi. Dobri ljudi govore iz punog srca!ʺ

‐ ʺVerujte da čoveka koji prebiva u zapovestima Božjim takva ljubav Božja posećuje da može ko hoće da ga grdi, da ga ponižava i vređa, i sve to neće naći odjeka. Ko gaji u sebi strah Božji, taj se kloni svega ljudskog: i susreta i viđenja, i šetnji i ostalog. Ko ima strah Božji taj se i među ljudima prosvećuje; potom mu se po malo otvara uz i on postepeno saznaje stvari, pa prelazi u ljubav Božju!ʺ

‐ ʺKada lukavi đavo ovo vidi, počinje sa svojim smicalicama. Zbog toga je neophodna velika pažnja da bi se misao o Bogu čvrsto sačuvala. Gospod pomaže, ali je od strane čoveka neophodna odluka i čuvanje. Starajte se da život provodite monaški, da uvek tražite Gospoda vapijući: ʺpomozi mi Gospode! prosveti me!ʺ, i tako se danonoćno ustremljujte Bogu. Posle ovoga čovek počinje da prebiva u pobožnom ushićenju, sve mu postaje razumljivo i on shvata kako treba postupati. Od mladosti u nama se nalaze strasti: kod nekog gordost, kod nekog gnev i ostalo. Treba ih lečiti lekovima koje su odredili sveti oci. Neophodni su post i bdenje i treba se truditi da čovek plače. Jer, podvig i jeste to da se mi molimo; tada nam Gospod daruje Svetog Duha. Zbog toga postimo, bdimo, podvizavamo se. Čovek je uvek dužan da se kaje kao grešnik. Hristos je otišao na krst da nam pokaže način života. Ko hoće da se približi Bogu taj mora da se razapne svetu, to jest svim strastima. Kada Duh Sveti prosveti monaha, onda on ne želi ni radost ni veselje, nego

voli sve što je istinski monaško. Tada on sa čistim srcem stoji pred Bogom i Gospod udaljava od njega neprijatelja koji ne može da se zakači za njegove pomisli. Gospod Mu daruje istinsko smirenje zajedno sa suzama. Da, a i zašto mnogo govoriti? Monah i svaki pravi hrišćanin, ako počne sa pokajanjem, sve će steći. Ako onaj ko se trudi za spasenje dopusti da se spotakne, pa čak i ako padne, i u padu provede dan ili dva, ne treba da se zbog toga pomete, nego neka čvrsto drži svoj put; jer bez borbe na ovoj stazi se ne može. Slično kao u ratu: pucaju i sa jedne i sa druge strane, jednom pobeđuju a drugi put bivaju i pobeđeni!ʺ

Umro je starac Hariton ovde na Katunakiji 1878. godine, proživevši na Svetoj Gori više od pedeset godina.


STARAC DANILO ‐ GRK (umro 1889)

Otac Danilo se rodio 1804. godine, a na Svetu Goru je došao posle grčkog ustanka. Najpre je stupio kod starca Neofita u skit Male svete Ane, u keliju svetih Arhanđela, i od tog starca je primio postrig i sa njim proživeo šest godina. Pošto je penjanje u ovaj skit, i nošenje na sebi svega što je potrebno, veoma teško, starci nisu mogli duže tu da žive, nego su prešli u drugu keliju u skitu Velike svete Ane, gde su živeli deveg godina. Na kraju tog perioda bratstvo Grigorijatskog manastira je izabralo oca Neofita za igumana, a sa njim je tamo otišao i otac Danilo. Pošto je ranije taj manastir bio idioritamski, i trebalo je u njemu zavesti opštežiteljni poredak (što je uvek praćeno velikim teškoćama) a starac Neofit nije mogao na sve da gleda, pa je mnogo posla prebacio na svog učenika Danila koji je neumorno svuda stizao i uspostavio potreban poredak.

Posle nekog vremena otac Neofit se odrekao igumanstva, a bratija je izabrala Danila. Mnogo neprijatnosti je bilo sa ranijim proestosima koji su hteli da žive samovoljno, ali je bolji deo bratije bio na strani oca Danila. Ipak, ove neprijatnosti su potrajale skoro dvanaest godina. Na kraju je i sam otac Danilo zaključio da bi bilo najbolje da ostavi igumanstvo i da se udalji u skit Male Svete Ane, gde je živeo u početku. Tražeći sebi dobro mesto za molitveno tihovanje, on je uskoro prešao u skit svetog Vasilija, i tu bi i ostao, da hladna klima skita koji je smešten na velikoj visini nije naterala starca da se preseli niže prema moru, na Katunakiju, ostavivši gore veliku keliju sa crkvom prepodobnog Makarija, koju je sam izgradio. Na Katunakiji je sebi podigao malu kolibu i tu je živeo sam.

Njegov učenik je živeo odvojeno. Na ovom mestu je mogao da živi bez peći kako je navikao, jer nije mogao da živi u keliji u kojoj se loži.

Nakon što je ostavio igumanstvo proživeo je u pustinji oko četrdeset godina praveći krstiće. Njegov učenik, Kalinik, pravio je kašike. Pred kraj života, pošto nije bio u stanju da produži sa rukodeljem, povremeno je bio u nevolji. S obzirom na krajnje siromašne uslove posetioci su ga pitali kakva je vera bila potrebna da se ovde naseli. Starac je odgovorio: ‐ ʺČovek treba da uvek ima tri vrline: veru, nadu i ljubav. Vera znači ‐ čvrsto verovati u Božji promisao, da se Gospod stara o nama, tako da i dlaka sa glave naše neće pasti bez volje Oca nebeskog. Nada ‐ nadati se sa prostosrdačnom predanošću u Njega. A ljubav ‐ ljubiti Ga svim srcem, svom snagom duše. Sa ovim se može stupiti na ovakav život!ʺ

‐ ʺNemojte misliti da se ovde živi bez napora, ne, ovde se ne samo lije znoj nego i krv da bi se steklo ono najneophodnije. Oni koji idu i prose i koje neki zbog toga grde, nikako drukčije ne bi mogli da žive u pustinji, jer rukodelje za život nije dovoljno, osobito danas pošto sa rukodeljem ide slabo. Cena je znatno pala, a sve što nam ovde treba je postalo tri puta skuplje. Otkako su oduzeli moldavske metohe, manastiri su se lišili prihoda, pa i pustinjaci od toga stradaju. U opštežiću sam se dvanaest godina trudio da sve uredim po pravilima svetih otaca, da bi glavna briga bila skoncentrisana na rad za dušu, ali nisam mogao! Jer, danas je glavna briga o spoljašnjem, dok se gotovo potpuno zaboravilo na druge više naše potrebe, što se delimično može i razumeti, jer su svi lišeni svojih imanja u Moldaviji. Ali ja nisam mogao da pristanem na to, pa sam ostavio igumanstvo. Uostalom, za sve vreme igumanovanja neprestano sam se molio da me Bog postavi na mesto koje je za mene najbolje radi spasenja, i pripremao sam se pre svega što se tiče hrane, ograničavajući se koliko je to bilo moguće, i ni izdaleka ne uzimajući sve što je položeno na opštu trpezuʺ. Mnogi su dolazili kod starca Danila po savet. Jednom je na pitanje o ocu Ilarionu Gruzinu, s kojim je starac bio u duhovnoj vezi, on ovo ispričao: ‐ ʺOtac Ilarion je imao veliku moć rasuđivanja i dubok um, ali o njegovim podvizima ja ne znam. Kada sam izašao iz manastira i naselio se u pustinji, pošao sam da se posavetujem sa njim. Ja sam hteo da jedem svaki drugi dan, ali on nije blagoslovio nego je naredio da jedem svaki po jednom, a u subotu i nedelju po dva puta i to sa uljem: ‐ ʺRadi ovako kako ti ja kažem, to je tvoj put!ʺ

‐ Još sam pitao oca Ilariona o snu i on je rekao: ‐ ʺSpavaj onoliko koliko znaš, ali kada se probudiš, ustani i ne leži više!ʺ I tačno je tako; u prvom snu čovek ne vidi nikakve maštarije, a u drugom se rađaju razna snoviđenja.

Molite se od sveg srca i sa suzama, kako bi Gospod postavio put vašeg života po Njegovoj volji i u svemu uvek darovao dobar kraj. Iznad svih vrlina je kada se savršeno prepustite Božjoj volji. Zavist je gora od svih zala; ona je glavno zlo. Onaj ko se nada na Gospoda nikada ne pada i ne plaši se; a zavidljivac često pada. Bog može da rasprši sve njihove zamisli. A ako se ponekad i uprkos naših dobrih dela ponešto i desi, to je volja Božja, jer je

tako nužno da bismo poznali naše duše. Tada je za nas dovoljno da ne činimo zlo onima koji su nam učinili neprijatnosti rečju ili delom. Oci su od zavisti bežali, ali oni su živeli po skitovima a u manastiru se to ne može ‐ tamo se treba povlačiti i smirivati pred svakim. Blažena mati Sinklitikija je govorila: ‐ʺZbog čega mrziš čoveka koji te je uvredio? Nije te on uvredio nego đavo, opšti neprijatelj našeg spasenja. On neće da mi zauzmemo njegovo mesto u Carstvu nebeskom, mesto na kome je on bio pre pada; zato se svim silama trudi da nas sputa i da nas zbaci zajedno sa sobom u donje adske predele, kako je govorio jedan drevni starac koji je mnogo s njim vojevao!ʺ

‐ Ne treba razmišljati o iskušenjima, kako se ona dešavaju i zbog čega. Bolje je predati se u ruke Bogu i moliti Mu se, moliti se neprestano. Pazite se da ne istražujete od čega šta proizilazi, na primer ko je šta rekao, ko je šta učinio, i tome slično. Molite se samo Bogu: ʺGospode, oprosti im! i imajte osobitu ljubav prema Božjoj Materi!

‐ Možda je i to na korist što se vaše srce žalosti na mestu gde živite. A ako kasnije Gospodu bude ugodno, poslaće vas na drugo mesto, na molitveno tihovanje. Tada vi podnesite napor tihovanja, sećajući se ranijih iskušenja. Makar i ne bilo ništa za jelo, tada ćete reći: ʺiako nemam šta da pojedem, ali imam tihovanje i u njemu utehu duše!ʺ Pustinjački život ‐ to je svakodnevni podvig, prisiljavanje!ʺ

O iskušenjima je starac govorio: ʺTreba početi usred iskušenja, jer jedino iskušenja dovode do dobra. Neko se, na primer, nalazi u tamnici, ali moli za pomoć i zaštitu. I prorok Jona je bio u utrobi kitovoj, ali se molio i Bog ga je uslišio. Uzdržavajući se u hrani, uzimajući ponekad malo vina, ali samo zbog slabog zdravlja, i zato što treba podržavati telo, da bi ono bilo sposobnije u duhovnim delima. Treba želeti spasenje i moliti se za njega, i Gospod će učiniti. Treba se predati volji Božjoj. Jedan starac se, kako piše u Otečniku, razboleo i dali su mu poslugu. Jednom je sluga otišao a bolesnik je ostao sam i bio je na samrti. Pošto je od mladosti imao ljubav prema Presvetoj Bogorodici, i sada se Njoj molio. Javila mu se Carica Nebeska i rekla: ‐ ʺZato što me toliko i usrdno moliš, darujem ti još trideset godina i imaćeš snage kao da ti je samome trideset (a bilo mu je devedeset). A posle toga ćeš doći u Carstvo mog Sinaʺʺ.

Jednom drugom prilikom starac Danilo je govorio: ‐ ʺpošto sam i sam nosio sva ta iskušenja, znam ih i duboko saučestvujem sa vama i uvek se molim za vas. Progledao sam potpuno i vidim da vas je Gospod ovih godina uzdigao, u vreme koje je za pustinjake postalo veoma teško (u pitanju su bile neprijatnosti za one manastirske monahe koji su pomagali pustinjacima). Majka Božja vas je radi toga odredila i zbog toga ne možete ostati bez iskušenja. Ja sam o svemu tome i ranije čuo od nekih pustinjaka i molim se za vas posebno. Dobro delo ne može ostati bez iskušenja, njime se ono očišćava i kroz njega se poznaje da je bogougodno. Samo, nosite ime Isusa Hrista postojano u srcu, jer je Carstvo Božje u nama! Gospod je rekao: Nije li dvanaest časova u danu? Ko danju ide ne spotiče se, jer vidi svetlost. Tako i mi krenimo brže putevima zapovesti Gospodnjih, kuda nas On vodi, jer

će nas malo po malo izvesti na svetlost. Gospod neće propustiti da nas Svojom pomoću privede do dobrog kraja, kao i mene: iskušenja i sablazni su me doveli ovamo, a sada sam miran i slavim Gospoda ‐ tako slavim, tako blagodarim da se to izraziti ne može. Tako i vi činite!ʺ

Starac je govorio: ‐ ʺTreba čuvati strah Božji i nadu u Boga sve do poslednjeg minuta svog života. Gospod pomaže u iskušenjima kroz koja možemo steći veliko iskustvo u rasuđivanju i nagradu od Boga za trpeljivost i hrabrost. Ako se neko pažljivo bude bavio sobom i izbegavao sve nekorisne razgovore, onda će malo po malo njegov um i misli početi da se sabiraju i Gospod će mu dati neprekidnu molitvu jer, po onome što je rečeno ‐ daće molitvu onome ko se moli, ona je dar Božji.ʺ

Starac Danilo je otišao Gospodu 17. juna 1889. godine. Posle njega je u keliji ostao njegov učenik, otac Kalinik.


STARAC IGNjATIJE ‐ GRK (umro 1903)

Otac Ignjatije je došao na Svetu Goru nešto pre 1850. godine, kada mu je bilo trideset godina. U početku je stupio u Rusik i tu proživeo trinaest godina. Otuda je prešao u skit Svete Ane gde se podvizavao osam godina, a zatim se želeći veće tihovanje, naselio u Katunakiji, u jednoj maloj kolibi podignutoj uz znatnu pećinu u kojoj se oko polovine 19. veka podvizavao jedan palestinski starac, otac Varnava, pri samom dnu Katunakije blizu Karulje. Taj otac Varnava je na molbu jednog monaha koji je želeo da se nastani u pustinji, sastavio podrobna uputstva kako provoditi život u molitvenom tihovanju.

U početku je otac Ignjatije još mogao da se bavi rukodeljem, i pleo je brojanice. On je mogao da živi ne osećajući oskudicu i tešeći se usamljenošću koju je stekao. Ali kada mu se oko pri stalnom napregnutom radu i čitanju razbolelo (a drugo je bilo zatvoreno po prirodi) usled čega je teško video, rukodelje više nije mogao da radi, i zato mu je pomoć bila veoma potrebna.

Jednom su ga posetioci pitali kako može da živi u kolibi gde se ni metanije ne može učiniti, niti pak leći usled stešnjenosti, starac je odgovorio: ‐ ʺsamo neka tamo ne bude tesno, a ovde ćemo se već stisnuti radi budućeg blaga. Radi množine grehova svojih strpiću se ovde!ʺ Pri tom je jedan od gostiju pokazao drugome osobitu napravu za vešanje

i držače u podu koji su danju bili okrenuti zidu i pridignuti prema plafonu iznad praga. Da starac ne bi pomislio kako obraćaju pažnju na njegov život i kako vide njegovo oruđe za noćne podvige, izašli su da razgledaju pećinu palestinskog starca.

Starac Ignjatije je, po rečima onih koji su ga znali, bio izuzetnog života, i imao je veliki dar umnosrdačne molitve. Umro je 1903. godine.


STARAC ZOSIMA ‐ GRK

Sakupljač životopisa pustinjaka, otac Pantelejmon, čuo je jednom da u dubokoj pustinji, malo kome poznatoj i dostupnoj, između Katunakije i Kerasije, živi pustinjak, pa je silno poželeo da ga poseti. Taj starac je bio po poreklu Grk, a ime mu je bilo Zosima.

Po dolasku u Svetu Goru u početku je bio u Ksiropotamu, ali je neopštežiteljni poredak, i još više poslušanje koje je dobio ‐ da plovi brodovima i u raznim mestima obavlja poslove ‐ u toj meri smutilo njegov duh, da je pošao na vrh Atosa gde se molio Carici Nebeskoj ne bi li mu pokazala put. Tamo ga je zahvatio sneg i on je deset dana proveo na vrhu, sve dok nije naišla mogućnost da se spusti niz planinu Karmil, gde se i naselio pri hramu svetog proroka Ilije, bez kolibe, pod izbočenom stenom. Zadivljuje kako je mogao da živi na takvoj visini bez zaštite. Ali njega spoljašnje neudobnosti i patnje nisu uznemirivali, nego nevolje druge vrste, nevolje od kojih je trpeo žestoka iskušenja: demoni mu nisu davali mira ni danju ni noću na sve načine kidišući na njega. Da u to vreme nije imao uz sebe iskusnog rukovodioca, propao bi.

Pošto nije imao nikakvih sredstava da izgradi kolibu na planini, otac Zosima je krenuo po pustinji da traži neko drugo mesto. Na kraju je stigao u neprohodnu pustinju, i tu našao gotovu kolibicu koju je nekada izgradio neko koga možda niko i ne zna.

O naporima starca Zosime ne može se ni govoriti bez užasa: on nosi vodu od Kerasije, dva časa hoda, i to po takvom putu da se i bez tereta jedva ide.

(Iz beleški oca Pantelejmona koji je starca posetio 1872. godine): Starac je iznenađen našim dolaskom, ustao, pozdravio nas i pokazao šta ima: koliba je tesna i pretopla, i zato je ovde napolju hladnije. Bacio sam pogled u nju: pred ikonama gori kandilo, prozora nema i svetlost ulazi kroz vrata. Visoki odar je pribijen uz zid i pod njim je sve njegovo skladište: suharci i rukodelje.

Pitali smo ga: ‐ ʺŠta te je dovelo, starče, ovamo na ovako divlje mesto? Koji si cilj imao?ʺ ‐ ʺLjubav Hristova, a cilj je jedan: da ovde stradam Hrista radi za vreme ovog kratkog života, pa da se preselim u večnost!ʺ

‐ ʺKakav utisak na tebe ostavlja ova pustinja, ove gore i kamenje i ovo uzburkano more?ʺ ‐ ʺU svemu vidim veličinu Božju. Velika su dela Njegova i ja se ushićavam i proslavljam Njegovu dobrotu!ʺ

Još smo ga pitali kako može da ide bos i zbog čega ne kupi obuću. Starac je odgovorio: ‐ ʺKada bih išao obuven tada moje rukodelje ne bi bilo dovoljno ni za samu obuću, makar se trudio i dva puta više. Idem bos iako ne bez teškoća!ʺ Rukodelje njegovo su jednostavne drvene kašike.

‐ ʺKako možeš tako da živiš i da trpiš ovakvu oskudicu u životu? Mi to ne bismo mogli da podnesemo!ʺ ‐ ʺVi, to je nešto drugo. Ja sam prost čovek i navikao sam. Kad se čovek odrekne sebe samog i pođe za svojim Gospodom, onda ga blagodat snaži i čuva. Vi ne gledajte na ovo mesto, mesto ne spasava čoveka, nego dobra dela Hrista radi. A pošto sam bio čovek bez skrovišta, došao sam ovamo i naselio se iz tog prostog razloga što za mene na drugom mestu nije bilo pristaništaʺ. Onda je dodao: ‐ ʺBdenje donosi čoveku drugo bdenje ‐ kada čovek bdi njegovo srce se razgara i ukorenjuje se u takvoj ljubavi prema Bogu da molitva koja u srcu deluje ne daje sna, čak i kada bi se na san prinuđavao. Đavo se ničega toliko ne boji koliko takvog trezvenog stanja duše koja bdi i moli se. On beži kao ognjem oprljen i uopšte nije u stanju da joj priđe!ʺ Eto, to je sve što znamo o pustinjaku ocu Zosimi.


STARAC JOVAN ‐ RUS (umro 1892)

Domovina oca Jovana je bila Bukovina gde se rodio oko 1833. godine i na krštenju dobio ime Ilja. Njegov otac, po prezimenu Garus, bio je Moldavljanin, a mati Ukrajinka, ali na Svetoj Gori nije živeo s Moldavljanima i uvek je govorio da je Rus, jer je ruski savršeno znao. On se svojevremeno oženio i imao dece. Njegovo omiljeno zanimanje je bilo čitanje Psaltira, pa su ga svi uvažavali i u slučaju nečije smrti pozivali ga da čita nad pokojnikom. Vrlo brzo je obudoveo, i zajedno sa porodicom prešao u Kamenec‐Podoljsku guberniju.

Na ovom mestu nije dugo živeo nego je zajedno sa svojim ocem stupio u Preobraženski manastir blizu gradića Beršad, a kćeri je poslao u ženski manastir na Volini.

Iskušenik Ilja je posle smrti oca rešio da krene na Svetu Goru. Uzevši otpust od manastira, otpremio se u Odesu gde ga je sustigla teška bolest. U tom stanju je učinio zavet: ako ozdravi, otići će u Svetu Goru i stupiti u monaštvo, i tamo neće jesti ni sira, ni jaja, ni mleka, ni ribe, ni ulja. Uskoro posle toga je ozdravio i dobio dozvolu. Otišao je iz Odese u Konstantinopolj, a otuda u Svetu Goru. Imao je želju i revnost da podražava velikim drevnim podvižnicima u pustinjskom i isposničkom životu. Putovao je po poluostrvu i tražio za sebe duhovnog nastavnika među pustinjacima. U to vreme je na Kerasiji u pećini nad visokom i strmom urvinom u molitvenom tihovanju živeo otac Pahomije, Srbin, i do njega se uspentrao Ilja. Uporno ga je molio da ga primi kao učenika. Otac Pahomije ga je saznavši o njegovom prethodnom životu i o stremljenju ka strogo podvižničkom ustavu, primio i posle izvesnog vremena postrigao u shimu, nazvavši ga Jovanom.

Kada ga je postrigao otac Pahomije nije razrešio njegov posnički zavet nego mu je potvrdio da ga produži sve do smrti. U jednom trenutku otac Pahomije je, želeći da ispita koliko se njegov učenik odrekao sopstvene volje, naredio Jovanu da jede sve što mu se ponudi, što je otac Jovan bez pogovora ispunjavao. Videći takvo poslušanje volji starca, otac Pahomije mu je ponovo dozvolio da se drži svog posnog pravila. Šesnaest godina je on tako živeo sa svojim starcem, podvizavajući se u raznim podvizima pokajanja i uniženja tela. Onda je otac Pahomije mirno umro ostavivši ocu Jovanu u nasledstvo podvižništvo, pustinjaštvo i isposništvo. Sav svoj život na Svetoj Gori, kao i njegov starac, otac Jovan je umerio ka najdubljem tihovanju u što većoj udaljenosti od prebivališta drugih. Iz tog razloga je često prelazio sa jednog mesta na drugo, ako bi samo sreo neku prepreku za tihovanje.

Jedno vreme je živeo na Kerasiji u raznim kolibama. Tada je kod njega bilo tri do četiri učenika. Tri puta se nastanjivao u pustinji Tivaida i tamo izgradio četiri kolibe. Živeći na tom mestu on se često udaljavao na najpustija mesta. Na takve pohode on je sa sobom uzimao suharke, sekiru, lopatu, čajnik i ponjavu; sve je to trpao u torbu i tovario na pleća. Umorivši se, ili kada bi se noć približila, on bi se smestio na nekom proplanku, raščistio mesto, razapeo nad sobom na granama drveća platno i na taj način napravio šator. U slučaju nedostatka hrane ili vode nije se mnogo brinuo, nego je po nekoliko dana provodio ne jedući i ne pijući. Pravilo je imao opšte, po brojanicama. Za kelijni kanon je prebivao u umno‐srdačnoj molitvi po dva sata. Sve ostalo vreme je po malo čitao, razmišljao i najvećim delom se starao da prebiva u molitvi.

U njegovoj keliji nije bilo ni stolica, ni kreveta. Da bi zaspao nikada nije legao na bok ili na leđa, nego je uvek spavao u sedećem stavu na podu, na prostrtoj ponjavi. Iako je u pismenosti bio samouk, znanje mu je bilo veoma jasno, i lako je objašnjavao teška mesta iz asketskih dela svetih otaca i iz Svetog Pisma. Ponekad je đavolska lukavstva umnim očima

video tako jasno kao da ih je gledao telesnim. Od stalnog prebivanja u molitvi, njegov karakter je bio nezlobiv, krotak i trpeljiv.

Učenici koji su sa njim živeli bili su dužni da se pridržavaju posnog tipika i veoma retko im je dozvoljavao ulje i vino. Svetim Tajnama se otac Jovan pričešćivao po mogućstvu svake nedelje. Jedan učenik je govorio da je oca Jovana, koji je išao posle pričešća u svoju kolibu, video kako sija jače od sunca. Učenik se. usudio tek posle godinu i po dana da progovori starcu o tome, moleći da mu objasni uzrok takve pojave. ‐ ʺZbog toga je to bilo što si imao poverenja prema meni!ʺ

Kada je bivao kod kuće, otac Jovan je svakodnevno obavljao bdenje, počinjao uveče i završavao idućeg dana. Za to vreme prebivao je u umnoj molitvi.

Pred kraj života otac Jovan je ostavio Tivaidu i zavukao se u najdublju pustinju između Katunakije i Kerasije nad provalijom, na onom mestu gde je ranije živeo otac Zosima. Tu nije mnogo živeo. Jednom ga se setio njemu blizak po duhu starac Varnava u skitu svetog Vasilija. Pozvao je svog učenika i poslao ga da poseti oca Jovana i da mu kaže kako se davno nisu videli, pa se pita da li je živ. Zaista, učenik ga je jedva zastao u životu. Vrativši se ka ocu Varnavi sa tom vešću, bio je odmah poslan ruskom duhovniku, ocu Irodionu u istom tom skitu. Ali taj nije bio kod kuće. Otuda je potrčao na Katunakiju ka duhovniku ocu Ignjatiju Bugarinu, ali, dok je taj stigao do pustinje samrtnika, po veoma teškim stazama, otac je već bio ispustio svoj duh u ruke Gospodnje. Bilo je to 11. novembra 1892. godine. Na tom mestu je odmah bio pogreben.

Celog života na Svetoj Gori on se veoma usrdno zanimao umno‐srdačnom molitvom, i dostigao je u njoj veoma visok stepen. Oni koji su mu bili bliski govorili su da je bio udostojen mnogih duhovnih viđenja, pa su se mnogi od podvižnika obraćali njemu za savet.


STARAC DANILO ‐ GRK (umro 1889)

Godine 1814. uz obalu kod Kapsokalivijskog skita pristao je jedrenjak. Na njemu se nalazio osamnaestogodišnji mladić Dimitrije, Grk, koji je kasnije postao starac Danilo, i koji je ovamo došao radi monaškog života. Pre nego što je stupio na Svetu Goru mladi Dimitrije je čvrsto rešio da uzme za svoga starca i rukovodioca monaha koga najpre sretne, i da živi

do smrti kod njega. U toj nameri, on je izašao na obalu, pošao na planinu i kada se već uspeo visoko i video pred sobom starca Germana, koji je živeo u keliji svetog Artemija, rekao je sam sebi: ‐ ʺOvde kod ovog starca moram da ostanem i da ga poslužim do smrti, jer me je njemu priveo Sam Gospodʺ.

Starac German, rodom Srbin, bio je naizgled jogunastog, surovog i žestokog karaktera, pa ne samo da je grdio svog poslušnog učenika, nego ga je i tukao skoro svaki dan, osobito u početku. Ali on to nije činio prosto, niti je njime ovladala strast gneva, nego po duhovnom razumu, što dugo nije razumevao ne samo učenik, nego i drugi koji su o tome znali. Uprkos takvom odnosu, iskušenik, koji je bio prosvećen blagodaću, nije ostavljao starca i slušao ga je u svemu bez pogovora. To se tako produžilo sve do smrti oca Germana, znači četrdeset godina.

Surovo postupanje starca sa učenikom nije moglo ostati tajna, pa su jednog dana ka ocu Germanu došli starci iz skita Svete Ane, ne bi li ga ubedili da se mane surovosti u odnosu prema učeniku. Starac im je odgovorio jevanđeliskim rečima: vi ne mislite ono što je Božje nego ono što je ljudsko. Shvativši da starac tako postupa po duhovnom razumu, starci su ga ostavili, čudeći se duhovnoj mudrosti Danila i njegovoj predanosti starcu.

Nakon dugogodišnjeg života uz starca, Danilo je postigao najdublje smirenje i udostojio se blagodatnih darova. Jednom, dok je još bio iskušenik, Danilo je ložio peć za hleb, i razgrćući žar, izgubio gvozdene mašice koje su bile slabo pričvršćene za motku. Drva u peći su gorela. Obrativši se starcu on je uskliknuo: ‐ʺOprosti, oče, sagreših, mašice su spale!ʺ ‐ ʺUlazi i izvadi!ʺ, strogo je rekao starac. ‐ ʺBlagoslovi!ʺ, izgovorio je iskušenik. ‐ ʺBog da blagoslovi!ʺ, govorio je starac. I učenik je uskočio u peć, raskopao rukama žar i dohvatio mašice koje su već bile dovoljno užarene, pa sa njima izašao, ostavši ni najmanje ne opečen! Uskoro se vest o takvom čudu proširila po celoj Svetoj Gori. Ali pošto nije želeo da postane predmet sveopšte pažnje, Danilo se sakrio i od starca i živeo ne zna se gde, sve dok čudesni događaj nije malo zaboravljen.

U toj keliji svetog Artemija Danilo je sa starcem proživeo dve godine, a onda se preselio sa njim u Hilandar, gde su proveli još godinu dana, a odatle su prešli na Kerasiju gde su bili još sedam godina, onda opet u skit svetog Vasilija gde su bili deset godina, da bi na kraju otišli u skit svete Ane gde su živeli više od petnaest godina u keliji Vaskrsenja Gospodnjeg. Ovde je umro starac German.

U početku svog boravka na Svetoj Gori Danilo je mnogo propatno ne toliko od starca koliko od nevolja kojima je bila podvrgnuta Sveta Gora: to je bilo vreme grčkog ustanka. Pustinjaci su tada mnogo propatili: hleba nije bilo pa su skupljali travu i kestenje, čime su se i hranili za sve to vreme. Od kestena su pravili brašno, sušeći i meljući ga u prah. Ipak hleb od mlevenog kestenja nije mogao biti ispečen! Moralo se dodati i pšenično brašno, bez koga se kestenova masa rasipala, ali je pšenično brašno bilo skoro nemoguće naći. Pa i tako mešan pšenični i kestenov hleb morao se jesti samo u velikoj nuždi. Glad i nevolje su

često naterivali oca Danila da prosi milostinju u nekom manastiru, ako ništa drugo, a ono hleb za svog starca. Jednom je negde dobio pšenicu i nosio je na svojim leđima u pustinju. Išao je noću da se ne sretne sa razbojnicima ali je ipak dopao njima u ruke. Oni su mu najpre uzeli pšenicu, a onda tražili novac. Kada su posle mučenja videli da on nema ništa, pustili su ga živog da ide. Otišavši drugi put po hranu, Danilo je ponovo pao u ruke razbojnika koji su vodili tri monaha. Došavši na obalu razbojnici su počeli da ukrcavaju uhvaćene na barku da bi ih negde prodali. Danilo je pao sa suzama pred noge kapetana i molio ga da ga ostavi na Svetoj Gori, ili, ako baš hoće, da mu odmah odrubi glavu. Kapetan ga je samo odgurnuo od sebe, verovatno se ne nadajući da će dobiti neku veću cenu za čoveka tako malog rasta, pa je seo sa ostalima na barku i otplovio, a Danilo se vratio starcu.

Uskoro je od razbojnika ocu Danilu i starcu naišla nova nevolja. U to vreme su živeli na Kerasiji, u keliji svetog Jovana Bogoslova, a nedaleko od njih je živeo jeromonah u keliji svetog Georgija. Taj jeromonah je takođe patio od nedostatka hrane, pa je, da bi utolio glad, noću lovio ribu. Jedie noći su ga uhvatili razbojnici i naterali ga da ih dovede do svoje kelije. Pokupivši u njoj sve što su mogli, poharali su i druge kelije u okolini. Ne našavši kod starca Germana ama baš ništa, naterali su njega i učenika da opljačkane stvari snesu do obale, ali tamo zbog nečega nisu obraćali pažnju na Germana i Danila, nego su samo jeromonaha uzeli sa sobom.

Posle smrti oca Germana, starac Danilo se nastanio u pećini iznad skita svete Ane. Ta pećina je smeštena u steni koja se raspukla pri zemljotresu, i koja se proteže sa severozapada na jug. Ako se pogleda spolja uplašiš se ne samo da živiš u njoj, nego i da joj priđeš, jer i nehotice misliš da će se svakog časa stena obrušiti naniže i smrskati te. Pošto se stena uz liticu zaustavila pod uglom, ulaz je između nje i litice najpre uvis, prema istoku, a onda se kada prođeš dva tri sežnja, okreće udesno na jug gde je smešten prozorčić, dok su pri ulazu u pećinu vrata. Na podu je ležala prostirka sa uzglavljem. Tu je sedeo starac kada se bavio rukodeljem i čitanjem knjiga kojih je on imao podosta. U pećinu se moralo ulaziti pobočke, ali i tako se nije moglo izbeći da se negde ne zakači leđima o kamen. Kada se uđe u pećinu moralo se sedeti jer je bilo veoma tesno.

(Iz beleški oca Pantelejmona): Jednom smo u pećinu ušli nas trojica, i dok se starac, koji je išao napred, nije smestio kod prozora, a moj pratilac seo tesno uz starca, ja u pećinu nisam mogao ni da uđem. Kad sam, pak, ja ušao, vrata nisu mogla da se zatvore sve dok se nisam čvrsto stisnuo uz svoje sagovornike. U uglu na istočnoj strani u kamenu je napravljeno udubljenje gde stoje ikone i knjige, a pored njih lobanja starca Germana. Za vreme razgovora otac Danilo je pokazivao na lobanju i govorio sa umiljenjem, prekrstivši ruke na grudima: ‐ ʺNišta ne činim, nikakvo dobro delo nemam, i jedino se nadam u milost Božju i u molitve starca. Čime drugim mogu da se opravdam?ʺ I izgled i svaki pokret oca Danila svedoče o njegovom dubokom smirenoumlju. Iguman Ilinskog skita, otac Pajsije, molio je starca da kaže neku reč na korist. ‐ ʺŠta mogu da vam kažem? Ja,

čovek grešan, tražim samo milost Božju i na nju se jedino nadam!ʺ Trebalo je videti s kakvim je dubokim ubeđenjem otac Danilo ovo govorio, prekrstivši ruke na grudima.

U obližnjoj pećini, koja beše u vidu kolibe, živeo je njegov učenik. Starac mu je ustupio tu pećinu i on je tamo živeo samostalno, odlazeći često i na duže vreme. To je oneraspoložilo mnoge otšelnike koji su radi duhovnih saveta dolazili ocu Danilu, ali je on sam upravo svojim strpljenjem hteo da pobedi nepostojanost učenika, ne zaboravljajući da mu stalno napominje ono što je neophodno za njegovo duševno vaspitanje.

Leti 1880. godine smo bili kod starca Danila i videli da su blizu njegove pećine posečena stabla i da je izgrađena mala koliba koju je sagradio jedan čovek sažalivši se na bolesnog starca, koji je patio od prehlade prouzrokovane vlažnim kamenjem u tesnoj pećini. Ova gradnja je izvukla starca iz njegovog zatvora pa je on išao u Kareju radi kupovine nekakvog materijala, iako tamo nije bio već trideset godina.

Boraveći s vremena na vreme kod starca i znajući kako strogo izbegava da daje savete i pouke, trudili smo se da ga navedemo ne bi li nam objasnio nešto iz svog života i zato smo mu postavljali razna pitanja. On je najčešće izbegavao odgovore, ne ostavljajući ipak neka najjednostavnija pitanja: ʺU iskušenjima, govorio je starac, treba blagodariti Bogu, jer ih On šalje zbog naše koristi, i više nego što možemo da podnesemo neće dopustiti iskušitelju. A ako počnemo da se žalimo, naići će veće iskušenje. Kada neko odbaci iskušenje ili misli da pobegne od njega, obavezno će sresti mnogo veće. Treba biti strpljiv, trpeti. Sveti mučenici su krv prolivali radi Hrista, a mi makar da znoj i trud prolijemo. Kroz iskušenja čovek stiče iskustvo i usavršava se. Treba se truditi i moliti se!ʺ

‐ ʺIpak, može li se čovek smireno moliti ako je njegov duh potresen nekom nevoljom?ʺ ‐ ʺO tome treba da rasuđuju duhovnici, a ja sam prost čovekʺ, odgovorio je starac. Mi smo rekli: ‐ ʺpa mi te i pitamo, starče, ne kao duhovnika, nego pitamo prosto. Jer i ti sam si nekada ranije bivao u nevoljama, pa po svome iskustvu možeš znati kako je to.ʺ ‐ ʺKada je u nevolji, odgovorio je on, čovek se sa suzama obraća Bogu i Hristos ga teši. Po meri nevolje biva i utešenje od Gospodaʺ.

‐ ʺAli zar je zaista tačno, kao što su nam rekli, da bezmolvnik ne može više od tri dana da ostane u samoudubljenju i molitvi, pa makar imao i blagodatni dar?ʺ ‐ ʺDa, odgovarao je starac, jer je neophodan pokret da se ne bi zapalo u lenjost. Ali tako čine slabi, a ko je okusio plodove bezmolvija za njega ovaj zakon ne važi!ʺ

‐ ʺZar mogu oni pitali smo mi, i dalje da prebivaju u tom stanju, ne izlazeći iz kelije, i kako je to mogućeʺ! ‐ ʺMoguʺ .., i on je očigledno hteo još nešto da kaže, ali je presekao reč u samom početku. Kasnije je dodao: ‐ ʺU pustinji se mora neprestano vojevati protiv neprijatelja, koji žestoko vode borbu protiv podvižnika. Ovde je borba izbliza i zato su zloba i lukavstvo đavola opasni. A ko živi sa ljudima taj od njih ima razonodu i rasejanosat misli pa je zbog toga i duhovna borba sasvim malaʺ.

Iako je starac Danilo Grk, srpski se izražava sa takvom lakoćom da su ga mnogi smatrali Srbinom. Blagodatni darovi kojima je obasjan starac bili su vidni samo u retkim slučajevima, pa i to protiv njegove volje. Na vrhu Katunakije živeo je starac iz Moldavije po imenu Kozma. Njegov život je bio surov, ali ga je on podnosio sa blagodarnošću. Jedno vreme napala ga je velika duševna tegoba i on nije nalazio mira čak ni u molitvi, nego je silno bio opterećen mislima. U takvom stanju je izašao u šumu da traži meko drvo ʺkomarnjaʺ za svoje rukodelje. Išao je kroz šumu i odjednom sreo izmoždenog starca niskog rasta sa malom bradom i u najsiromašnijoj odeći. Poklonio se starcu ne znajući da je to bio otac Danilo, i odjednom u sebi osetio naglu promenu: ne samo što je nestala pređašnja tegoba, nego se njime razlila tiha unutrašnja radost i svetlost. Kozma je bio ubeđen da je starac koga je sreo obdaren velikom blagodaću i da se u mislima pomolio za njega saznavši duhom za njegovu duševnu bolest. Ali tek što je požurio prema starcu i počeo znacima, jer nije znao grčki, da mu zahvaljuje, starac se brzo okrenuo i sakrio se. Posle nekoliko godina taj isti Kozma je zbog nekakve bolesti morao da nabavi sveže krastavce. Znajući da ih može naći samo u manastiru svetog Pavla, on je tamo otišao, ali su ga odbili pošto nije umeo da objasni zašto su mu upravo krastavci neophodni. Vraćajući se u svoju pustinju on se popeo visoko u skit svete Ane. Tada je čuo da neko žuri ne bi li ga stigao. Bio je to starac Danilo. Kao da ne oseća svoju starost on je trkom sustizao Kozmu uz strmu planinu. Kozma se poklonio starcu, a ovaj je iz pazuha izvukao šest svežih krastavaca, tek ubranih, spustio mu ih je u torbu i pošao naniže u pravcu svoje pećine, ostavivši zbunjenog i zadivljenog Kozmu koji nije znao čemu više da se divi: tome što je starac saznao za njegovu nevolju i potrebu za krastavcima, ili tome gde je Danilo mogao da uzme te krastavce kojih kod njega ili u obližnjim mestima nema, a krastavci su bili tek ubrani!

Posle nekoliko meseci otac Kozma se sa teškom torbom uspinjao po toj istoj strmini i žurio u svoju kolibu. Bilo je zimsko vreme, burno i hladno. Počinjao je da sipi sneg, i on je napregao sve snage ne bi li do sumraka stigao kući. Kada se već popeo visoko digla se takva vejavica da se više ništa nije videlo, a on je potpuno izgubio snagu. Sav mokar, bez suve odeće da se presvuče, počeo je da traži gde da se skloni. Videvši u blizini veliki kamen Kozma je rešio da sedne malo uz njega, i šta tamo nalazi? Sklupčavši se u svojoj bednoj odeći, bez ikakvog pokrivača, pored kamena leži bos starac Danilo i drhti od hladnoće. Pošto je starca Danila po prećašnjem iskustvu smatrao svojim blagodatnim zaštitnikom, Kozma je skinuo torbu, položio je za uzglavlje i legao blizu starca. Mećava se nastavljala i hladnoća se povećavala. Sneg je gusto zastro zemlju, a Kozma je, ležeći blizu starca, uskoro osetio toplotu, i to takvu, da mu je izgledalo kao da se nalazi u toploj sobi. Tako je celu noć proveo mirno i bez štete. Rano ujutru starac Danilo se podigao i pošao naniže ka svojoj pećini, a tamo gde je ležao nije bilo snega i bilo je potpuno suvo.

Po rečima oca Jeftimija, živopisca Joasafskog bratstva na Kapsokalaviji, Danilo je bio takav podvižnik kakvih danas nažalost više nema. Starac je svoj život završio u svojoj pećini blizu kelije svetog Artemija iznad skita svete Ane 19. jula 1879. godine.


STARAC AVRAMIJE ‐ GRK

Otac Avramije se rodio 1811. godine u trgovačkoj porodici i u svetu je bio učitelj. Na Svetu Goru je došao 1830. godine, stupio u Grigorijatski manastir i tamo živeo šest godina. Još dok je bio u svetu zavoleo je molitveno tihovanje i žudeo za uzvišenim životom. Kasnije je prešao u skit svete Ane i naselio se pri vrhu skita u maloj kolibi gde je živeo oko dve godine. U to vreme njegov starac je hteo da ga ispita, pa ga je poslao u Dohijer gde je dve godine služio u kuhinji, a onda u Rusik na godinu dana. Starac ga je videći da se Avramije učvrstio u smirenoumlju, na kraju blagoslovio da ode u pustinju, što je bilo 1842. On je tada, posle kraćeg boravka u svojoj ranijoj kolibi, prešao u skit Male svete Ane, gde su oci oslobođeni svih obaveza Velikog skita svete Ane, ali zato i ne dobijaju ništa. Pošto nemaju ni voćnjaka, ni bašti, oni žive isključivo u molitvi.

Tu je Avramije sebi sagradio slabašnu kolibicu, u stvari tri aršina dugu šupu i dva i četvrt široku, gde je smešteno malo ognjište i mesto gde starac bdi i odmara se. U drugoj kolibi je živeo njegov učenik, otac Kozma, koji mu je došao 1854.

Život oca Avremija je bio uzvišen, strogost umerena, rasuđivanje duboko, ali ne stečeno knjiškom učenošću, nego životnim iskustom i blagodatnim prosvećenjem.

Ispod starčeve kelije je smeštena ogromna pećina gde se nalaze kosti drevnih tamošnjih otaca, čiste, žute kao vosak i mirisne. Dvojica monaha koji su tražili tihovanje, molili su starca da ih blagoslovi da se nasele u tu pećinu, ali ovaj nije dozvolio imajući za to svoje razloge. Mesto je ovo tako usamljeno i tako daleko od staze koja vodi u Karulju da malo ko narušava njegovo bezmolvije.

(Iz beleški oca Pantelejmona): Oko 1870. godine posetio sam oca Avramija i zamolio ga da me pouči kako da se podnose duševne tegobe. ‐ ʺAko odbaciš tegobe, govorio je starac, koje te sustižu po Božjem dopuštenju, naići će još veće. Od nevolja postoji jedno utočište ‐ trpeti ih. Otporom i tvrdoglavošću ništa se ne postiže, samo ćeš ih umnožiti, i na kraju ćete pobediti. Budite kao trska: kada nailazi vetar, trska se povija, a kada prođe ona se uspravlja. Ako se ne povije biva slomljena. Iskušenja i nevolje čine čoveka smirenim, a

ništa nije više od smirenja. Zato iskušenja, kada naiđu, treba prigrliti, staviti ih, da tako kažem, pod pazuh, a ako se ona razviju i okruže te kao more, onda napuni oči suzama i plivaj u njima. Ako je svetom apostolu Pavlu, koji se molio povodom iskušenja, bilo rečeno: dosta ti je blagodat moja, ako su njemu bila nužna iskušenja, šta onda da kažemo za nas strasne? Gospod nam po Svojoj ljubavi šalje iskušenja da bi nas doveo do smirenja. I ako se ne smirimo malim iskušenjima, poslaće i veća i činiće to sve dotle dok nas ne privede smirenju. Tegobe i iskušenja su nam nužne, jer da nije njih ne bismo se spasli. Ipak, više nego što imamo snage Gospod nikome ne popušta.ʺ

‐ ʺU duševnim tegobama radi i krepi blagodat, pripremajući čoveka, a u telesnim ili materijalnim tegobama radi đavo i tu se ispituje čovekova volja, njegova rešenost i ljubav prema Bogu, te ako se on bori, blagodat neće zakasniti da mu pomogne i da ga uteši za njegovu nameruʺ.

‐ ʺSve dok čovek ne iskoreni strasti ne može se moliti u duševnom miru. Mir duha dolazi posle nevolja koje pobuđuju čoveka na molitvu i rađaju smirenje. A smirenje rađa mir u duhu, i tada se čovek, kao vaspitavan tegobama, iskreno moli. Blagodat Božja sa nama postupa po izobilnoj ljubavi. Kao majka koja uči dete da hoda, pridržavajući ga obema rukama, ona ih drži oko njega, da bi ga ako se on spotakne ponovo prihvatila. A kada on nauči da malo hoda sam, onda stoji i gleda i čim primeti da dete pada, odmah ga pridržava i čuva, sve dok se ono potpuno ne učvrsti. Tako sa nama postupa blagodat.ʺ

‐ ʺAko postoji samoljubivost, znači da su tu sve strasti. Ona sama je u stanju da nas pogubi. Od samoljubivosti dolaze svađe, neprijateljstva, ubistvo, krađe i sve što je zlo. Čak i dobra dela samoljubivog čoveka nisu Bogu ugodna!ʺ

Na putu za Karulju, ne tako daleko od starca Avramija, živi monah Pahomije, Grk, o kome se učvrstilo mišljenje da je u prelesti. Mi smo o tome pitali starca: ‐ ʺDa, rekao je starac, on je nažalost izvan puta i njega niko i ničim ne može ubediti. On se ne pričešćuje zato što nijednom jeromonahu ne želi da učini metaniju ili da uzme blagoslov. On je ubeđen da je rukopoložen odozgo. O duhovniku mu ne smete ni pomenuti, jer će biti sav van sebe. Ali, njegov život je tako surov i strog da na celoj Svetoj Gori nema mnogo takvih koji su mu ravni. Njegovo rasuđivanje je čisto ako ne dodirnete temu duhovnika i ostalo što ga dovodi do negodovanja. Inače, njegova rasuđivanja su zdrava i uglavnom tačna. Samo ponekad zastranjuje. Znači, on još nije potpuno upao u kandže đavolje, ali je njegov položaj veoma opasan. Svi ga ovde sažaljevaju. Ranije je živeo u manastiru Simonopetra, a onda u pećinama na raznim mestima.ʺ

Pitali smo još starca za njegovo rukodelje i saznali da ima deset godina kako ga je ostavio. Sada to i njegovom učeniku pada teško, a osobito nošenje svega što je neophodno iz pristaništa do njihove kolibe. U hrani se ne ograničava, pa se nekad desi da uzme i ulje i ribu, premda ih sam ne kupuje.

(Iz kazivanja starca Avramija): ‐ ʺTelesna iskušenja su lakša od duševnih, ali je sa njima teže da se čovek moli jer ona pobuđuju spoljašnja čula. A duševna iskušenja teže ranjavaju dušu, ali brže dovode do molitve, i čovek stiče korist čak i ne osećajući, jer ga iskušenja privode smirenju, a smirenje ga čuva od zla, i tada on pripada Bogu. I ne samo mi početnici nego i savršeni imaju iskušenja, radi smirenja!ʺ

‐ ʺŠto se tiče molitve u mirnom stanju duha, taj mir treba da bude posledica pobede nad strastima. Ako ne bismo imali iskušenja i ako bismo bili u svetu, naša pomisao bi se uzgordila govoreći: ʺnema nikoga kao ja!ʺ Sveti oci govore: ʺko odbacuje iskušenja, taj ih jača protiv sebe; a ko trpi, taj dobija snagu od Gospodaʺ. Velika je blagodat Gospodnja trpeti iskušenja, kao što govori Apostol: Vama je darovano ne samo da verujete u Njega (Hrista) nego i da stradate za Njega, jer nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božje.ʺ

‐ ʺSveti oci govore da nema ničeg slađeg nego stradati za Hrista. Ta ista sladost stradanja za Hrista davala je mučenicima silu da pretrpe do kraja. Apostoli i mučenici su stradali za Hrista, a mi trpimo: naiđe li na nas bolest, tegoba, tuga ili iskušenje, sve trpimo radi ljubavi prema Hristu, jer nam olakšava nadu u Hrista.ʺ

Zamolili smo starca da se pomoli i on je odgovorio: ‐ ʺMolitva manastira je kao zid, a mi živimo kao zmije u rupi, kao zveri! Vidite kakvi smo spolja, a iznutra smo još gori!ʺ

‐ ʺNeophodno je čitati božanstvene knjige; bez toga duša se malo po malo hladi, čak se i pomračuje i ozlobljuje. Čak i ako ne ispunjavamo čitajući, ipak treba čitati, jer će nas to dovesti do samoukorevanja; a bez čitanja, živeći rđavo, nama izgleda da dobro hodimo! Jedan je ava rekao učeniku koji nije hteo da čita: ‐ ʺod dve posude operi jednuʺ. Učenik je oprao. ‐ ʺKoja je čistija?ʺ, pitao je ava. ‐ ʺOpranaʺ, odgovorio je učenik. ‐ ʺTako je i sa čitanjem božanstvenih knjiga, makar i ne ispunjavali ono što čitamo!ʺʺ

To je sve što znamo o starcu Avramiju.


STARAC GAVRILO ‐ GRK

Došavši na Svetu Goru 1846. godine, otac Gavrilo je stupio u manastir svetog Pavla. Bio je tamo šest meseci pa je prešao u skit svetog Vasilija, odakle se uskoro preselio u kolibu u skitu Male svete Ane, gde se udostojio postriga. Ne znajući nikakvo rukodelje, on je zatim prodao kolibu i naselio se u pećini na tom istom mestu. Pored te svoje pećine starac je

počeo da podiže zid, i kada ga je dovoljno podigao, razrušio je donje kamenje koje se nalazilo na samoj ivici ambisa, i odmah je ceo zid zatutnjao u provaliju! Posle toga starac se spuštao dole strmom stazicom i ponovo nosio uvis isto to kamenje da bi ponovo zidao svoj zid koji mu je bio potreban ni za šta drugo osim radi umaranja samog sebe. Tako je činio mnoge godine, uglavnom noću.

Svi koji provode duhovni život imaju nekakvo rukodelje, ali biraju takvo koje im ne odvlači um od bogomislija. Napor je svakome neophodan ali ne bi trebalo da se čovek veže za ono što čini. Zbog toga samo oni koji su se potpuno usavršili mogu da imaju posao oko kelije, kao što je na primer, voćnjak ili bašta, pletenje brojanica ili izrađivanje kašika, a da se to obavlja potpuno bez strasti. A pošto se čovek za svoj posao ponekad vezuje i neprimetno, mnogi biraju takav rad koji ni najmanje ne zasenjuje um pri pogruženju u bogomislije ili molitvu. Jedan je starac tokom dugih godina srubio blizu svoje kelije ogromno brdo. Tako je i otac Gavrilo slagao zid i rušio ga svaki put.

Život starčev je bio tako siromašan da su se i najubogiji pustinjaci čudili. Nije imao ničega. Često je ostajao i bez suharaka, jer je samo u krajnjoj nuždi odlazio po njih u manastir svetog Pavla. Često je po nekoliko dana sedeo sasvim bez hrane.

Videvši toliko siromaštvo pitali su starca nije li mu teško. On je odgovarao sa dubokim osećanjem: ‐ ʺSveti oci, danas ili sutra ćemo otići odavde. Može li nam biti teško kada znamo šta nas očekuje u večnosti? U Otečniku je rečeno da je neki brat kazao starcu: ‐ ʺoče, u keliji me savlađuje lenjost!ʺ Ava mu je odgovorio: ‐ ʺKada bismo znali šta su to muke paklene koje čekaju lenjivce, onda bismo trpeli sve, makar naša kelija bila i puna crvi!ʺʺ Iz njegovog odgovora i dubokog smirenja, se moglo videti da je starac ispričao ono što u unutrašnjem delanju obuhvata celu njegovu dušu i što mu služi kao podstrek na podvige koje je on tako pregorno nosio.


STARAC TEODOSIJE ‐ BUGARIN

Otac Teodosije se rodio u Bugarskoj, u Velikom Trnovu. Tu je pet godina pohađao duhovnu školu i dobro izučio starogrčki jezik. Došavši na Svetu Goru 1830, stupio je u skit Kapsokaliviju kod nekog starca Antonija, Grka, surove i ljute ćudi, koji ne samo što ga je iscrpljivao teškim poslovima, i nije mu davao da zaspi, nego ga je još i na razne načine mučio. Nekoliko puta ga je terao od sebe ali je ovaj smatrao da starac iskušava njegovu

ljubav i postojanost, pa se uvek vraćao i trpeo iste surovosti. Starac ga je takođe nekoliko puta slao u Rusik sa porukom za grčkog duhovnika oca Makarija, da njegovog učenika stave na poslušanje u kuhinju i da mu ne daju nikakve olakšice, nego da ga opterete svakakvim poslovima.

Jednom je prognani učenik došao do svog rođaka, jeromonaha Pajsija, koji je kasnije postao starešina Ilinskog skita, a tada je još uvek živeo na Kapsokaliviji, i ispričao mu sve šta se dešava, tražeći od njega savet. Taj mu je savetovao da se više ne vraća ocu Antoniju, pa je otac Teodosije otišao kod drugog starca, ali je tada otac Antonije, predomislivši se, došao ka ocu Pajsiju i zamolio da kaže učeniku da se vrati, obećavši da će ga postrići. Otac Pajsije je poverovao ali se novi starac, otac Teodosije usprotivio. Smatrao je da ne treba imati poverenje u njegova obećanja, jer neće izdržati, nego će po svojoj staroj navici opet činiti što i ranije. Tako se i desilo: starac ga je primio sa radošću i u prisustvu oca Pajsija hvalio njegovo poslušanje i strpljenje o čemu se on tako uverio da sada želi da ga postriže. Posle postriga nisu prošla ni dva meseca, a starac je opet isterao oca Teodosija. Tada su se njemu obratili skitski starci, pokušavši da ga urazume, i ukorili ga za nepostojanost i surovost. Otac Antonije se pokajao i zaplakao, jer je otac Teodosije već dobio sušicu, kašljao i mnogo patio. Primivši učenika natrag, živeli su jedno vreme u miru, a onda se i sam starac razboleo. Videvši da mu se približava kraj on je skrušeno molio za oproštaj govoreći: ʺJa sam te ubio, čedo moje, oprosti mi!ʺ Tako je često govorio, a na samoj samrti je svojim pokajanjem doveo do suza sve koji su prisustvovali. Njegov učenik je plakao neutešno.

Na Kapsokaliviji je otac Teodosije uz starca živeo devetnaest godina, a posle njega još sedam. Onda je prešao u skit Male svete Ane i smestio se u keliju Uspenja Božje Matere. Sada je već toliko patio od bolesti da je po dva puta mesečno gotovio umirao a disanje se gasilo od silnog pritiska na grudi, tako da su okolni pustinjaci često dolazili da se sa njim oproste. Ali on bi se odjednom na čudan način kao povratio i oživeo bi tako da je sva bolest, osim slabosti, prolazila. Jednom su u nedelju došli susedi, oprostili se, pripalili sveće, okadili i ne primetivši više znake života kod starca koji je ležao bez daha i ohlađen, otišli. Međutim, on je predveče osetio olakšanje, počeo da diše i toliko se popravio da su ga monasi iz Rusika, svrativši da ga posete, našli već skoro sasvim zdravog i dugo su sa njim razgovarali. Surovi postupci oca Antonija i njegova nepokolebljivost izgradili su u njemu duboko smirenoumlje. Kod njega nije bolest bila uzrok stalnog sećanja na smrt i neprestanog prebivanja u umnoj molitvi, nego je bolest bila samo sredstvo da se razvije već stečena navika unutrašnjeg delanja. U umnoj molitvi se otac Teodosije tako uzvisio da ga je veliki među podvižnicima starac Ilarion Gruzin smatrao duhovnim drugom, a mnogi su kod njega išli po savet.

Bolest starca se, idući svojim prirodnim putem, jako pogoršala, budući da se on nije lečio. I on bi odavno umro da nije bio u stanju da sam sebi pomogne. Blagi Gospod je za njegovo primerno trpljenje na njemu pokazao dva čuda: produžio mu je život iznad bilo kakvog

ljudskog očekivanja, i poslao mu takvog učenika koga su svi koji su ga znali zvali anđelom. To je bila ovaploćena krotost i predanost starcu, koja je išla dotle da je on sam često zaboravljao na hranu i odmor, starajući se o bolesnom starcu. Njegovo ime je bilo Gavrilo.

Na pitanje o učenicima otac Teodosije je odgovorio: ‐ ʺUčenik ima dvostruku borbu: jednu mu nalaže starac, a drugu đavo. Zbog toga su nezaobilazne slabosti, ma kako da je inače učenik dobar. Danas on starca vidi kao svetog, a sutra naprotiv. Vrag unosi razne pomisli protiv starca, i što god učenik više poštuje i uvažava svog starca, to se više đavo trudi da razruši tu ljubav, kako piše sveti Teodor Edeski. Evo šta treba činiti u takvom slučaju: vrag ubacuje pomisao, a mi joj okrećemo leđa. I ako tako stalno budemo izbacivali pomisli koje nam ubacuje, ostaćemo nepovređeniʺ.

‐ ʺBolje je čoveku da se podvizava do smrti i da ne vidi blagodat, nego da je dobije, pa da je izgubi, jer će takav biti osuđen kao nedostojan. Sva naša dela imaju neki kraj, samo pokajanje nema kraja do smrti. Ako neko ranije napusti pokajanje, pa makar bio i svet, poginuće. Sveti oci su se podvizavali do smrti ‐ sve više i više! Svetim krštenjem čovek stiče savršenu blagodat kao poklon, ali je posle dužan da se sam trudi i tada se blagodat postepeno otkriva. Gospod je ponekad davao blagodat svetim ocima radi koristi mnogih, ali je ovde pustinja i to nije potrebno, nego je dovoljno što dolaze još mladi, i pomoću blagodati uspevaju da žive na ovakvim surovim mestima!ʺ O pomislima starac je rekao: ‐ ʺAko mrežom možeš da uloviš vetar, onda ćeš uloviti i pomisli. Ali mi možemo da ih ne primamo, da ih odbacujemo i da se neprestano peremo pokajanjem: ʺoprosti Gospode, sagreših, kajem se!ʺʺ

‐ Pošto starac nije imao sredstava za život, njegov učenik je radio bez prestanka. Ali i tada im nije bilo dovoljno da se ishrane pa je učenik, čim starac oseti malo olakšanje od svoje bolesti, žurio da ljudima, koji su saučestvovali njihovim nevoljama, kaže u čemu je najveća njihova nužda. Tada bi ih oni snabdevali ko je čime mogao.

Kada su pitali oca Teodosija kako je podnosio batine starca Antonija, on je ispričao sledeće: ‐ ʺNa Kapsokaliviji je uz more živeo starac Joanikije Bugarin sa iskušenikom Matejom, takođe Bugarinom. Starac je sa njim postupao tako strogo da je neprestano vikao na njega i tukao ga žestoko, a učenik mu je samo padao pred noge i govorio: ‐ ʺOprosti, oprosti, oče!ʺ Ovaj ga je tukao nogom, štakom, i čim je god stigao. Učenik je osećao takvo strahopoštovanje pred starcem da u njegovom prisustvu nije smeo da sedne, nego je samo čučao, a pri uzviku starca on se samo skupljao od straha, uvažavanja i strahopoštovanja prema njemu. Tako je sa njim proveo sve do smrti. A starac je sa njim postupao kao sa psom, i činio to u duhovnom razumu, na korist učenika, dok je drugima govorio da ima anđela. Posle smrti učenikove kosti su mirisaleʺ.

O sebi je Teodosije govorio: ‐ ʺMoj starac je sa mnom strogo postupao zato što nisam imao ni poslušanje ni staranje, i sve to mi je bilo na korist, na pouku mojoj dušiʺ.


STARAC AMVROSIJE ‐ GRK (umro 1871)

Otac Amvrosije se rodio 1778. godine. Na Svetu Goru je stigao 1799. i stupio kod starca Kozme u skit Svete Ane, u keliju svetih Arhanđela. Sa starcem je u to vreme živeo i njegov pobratim otac Ignjatije.

Na kraće vreme pre grčkog ustanka u noći između prvog i drugog septembra 1820, nad Svetom Gorom se razbesneo strašan ciklon. Još oko godinu dana pre toga takvi cikloni su se često mogli videti daleko na moru.

No pred sam ustanak ʺgnevʺ Božji je posetio Svetu Goru u vidu ovog sveopšteg razrušenja, čija se glavna sila obrušila na skit Svete Ane, dok je druga mesta zakačio samo njegov bok, ali je i tamo stvorio mnogo jada.

Starac Kozma je sa učenicima čitao jutarnju. Odjednom se čulo neobično zviždanje sa šumom, tako da je otac Amvrosije rekao starcu: ‐ ʺBlagoslovi oče da izađem i vidim šta je toʺ ‐ No tek što je otvorio vrata, masa vode je navalila u crkvu i ispunila celu keliju. Amvrosije se obema rukama uhvatio za dovratak, a vodeni tok je sa sobom odneo celu kolibu sa mestom na kome je stajala, sve do samih vrata u zapadnom zidu za koja se upravo i držao Amvrosije. Jedino je on i ostao, a starce je odnela voda. Tajfun je zbrisao svu zemlju, preorao baštu i odneo drveće koje je tamo raslo. Drugi stub ciklona je pao na keliju prepodobnog Antonija i odneo je celu zajedno sa starcem koji je tamo živeo, dok je treći stub pao na oko dvesta metara od glavne skitske crkve i odneo dve kelije i mlin. Ostale kelije u blizini jedva su se održale, jer je voda navaljivala na same prozore. Procep koji je sada između glavne crkve i kelije oca Konstantina, ranije nije postojao; on je stvoren dejstvom ciklona. Tako je otac Amvrosije ostao bez staraca, bez kelije, bez hleba i svega ostalog. Stoga je on uzeo nekakvu vunu, te je pletući fesove uspevao nekako da se ishrani: ali ne zadugo. Uskoro je izbio ustanak i Sveta Gora se napunila civilima koji su tražili pribežište od Turaka. Iz manastira su skoro svi otišli, odnoseći sa sobom što su mogli; ostali su samo retki. Onda su nagrnuli Turci. Počela je tiranija. Pokupili su sve skitske starce, odveli ih u Lavru i zatvorili ih u pirg, gde su stajali u hladnoj i smrdljivoj vodi do kolena i u neizrecivim mukama prizivali Presvetu Bogorodicu da im pomogne. Onda su ih izvukli iz pirga i navalili da traže od njih novac. Ko je mogao, otkupio se. Jedan od njih se

sažalio nad siromasima, kakav je bio otac Amvrosije, koji nisu imali nečega, pa je za njih uplatio naznačenu sumu.

U to vreme je rod kestena, trave i svega ostalog bio izuzetan, pa je otac Amvrosije išao po pustinji i hranio se onim što je nalazio. Onda je paša izdao naredbu da u roku od petnaest dana svi civili izađu sa Svete Gore, a u slučaju da posle tog roka tamo nekog sretne, odrubiće mu odmah glavu. I odjednom se Sveta Gora očistila i monasi koji su na njoj ostali ponovo su slobodno disali. Ali, šta se onda desilo? Vrativši se kući većina izbeglica tamo nije ništa zatekla, pa su počeli da se bave razbojništvom. Počeli su da pristižu na Svetu Goru i da joj plaćaju za ranije svoje utočište grabežima i tiranijom nad monasima, na koje su se obrušile dvostruke muke: od Turaka kojih su bili puni manastiri, i od razbojnika. Ali od ovih poslednjih su patili mnogo više, i život je postao pravo mučenje. ‐ ʺSam Bog zna, govorio je otac Amvrosije, šta me je koštalo da se opet naselim u skitu, da izgradim keliju i da je opskrbim neophodnim stvarimaʺ.

Neko mu je dao vunu i on je ponovo počeo da plete fesove. Jednom je skupio to što je napravio, pošao barkom sa još pet otaca do Ksiropotama, da se otuda uspne u Kareju, ne bi li prodao rukodelje i kupio hleb i vunu. No tek što su počeli da pristaju kad ih napadoše razbojnici. Uzeli su sve, a njih same vezali. Neko od njih je poznavao oca Amvrosija i rekao drugima: ‐ ʺZašto ga vezujete? Njemu je duša u nosu. Keliju mu je voda odnela, a on sam ničega nema!ʺ Tada su ga pustili. On je počeo da moli da mu vrate fesove, ali su oni rekli da su ih već podelili. Zatim su počeli da traže novac od drugih otaca, po petsto leva. Ovo su pristali i zamolili oca Amvrosija da pođe u skit i skupi novac od njihovih učenika. Kada je on već hteo da se vrati, lađar mu je rekao: ‐ ʺŠta to činiš? Razbojnici će te pogubiti. Daj da ja odvezem!ʺ Tako je lađar odvezao novac na Amulijani i tamo ga predao.

Posle toga otac Amvrosije nija imao šta da jede. Zatim su ga uzeli u Lavru da služi Turcima pošto je dobro znao turski. Tamo je posluga nosila bele pregače i zato ih nisu dirali.

O starcima prošlih vremena otac Amvrosije je rekao: ‐ ʺKada sam došao na Svetu Goru, ovde je bilo istinskih staraca i po izgledu, a osobito po njihovom duhovnom iskustvu. Dešavalo se da nismo smeli ni u lice da im pogledamo. Ako pogledaš, onda protiv svoje volje zatvaraš oči od blagodati koja sa tih lica sija. Zato smo pored njih prolazili pogleda uprta u zemlju. Njihova reč je bila silna i sejala je oko sebe uvaženje i strahopoštovanje rastvoreno ljubavljuʺ.

Starac Amvrosije je umro 24. februara 1871. godine. Do poslednjeg dana je govorio, a pričešćivao se često. Tog poslednjeg dana ga je jeromonah koji je došao zatekao hladnog kako leži sa zatvorenim očima. Zbog toga su mislili da je mrtav. No jeromonah je sagnuvši se, rekao starcu na uvo: ‐ ʺOtvori ustaʺ. Otac Amvrosije je otvorio usta te su ga pričestili. On je samo progutao, ponovo zatvorio oči, i njegova duša je odletela ka Gospodu.


STARAC VISARION ‐ KUCO‐VLAH (umro 1884)

Otac Visarion se rodio 1809. godine. Na Svetu Goru je stigao 1834. zajedno sa rođenim bratom, duhovnikom Zosimom, koji je zatim živeo na Katunakiji. Stupio je u Dionisijat gde su ga postrigli posle tri godine. Tu je živeo dvadeset godina, a zatim je, pri primeru brata, pošao da molitveno tihuje i živeo je u raznim pećinama. Jednom se naselio u vlažnu pećinu, nalik na svod, koji je u zemlji otvorio mali izvor što iz planine izbija negde iznad Katunakije. Kada je Lavra o tome saznala, učinili su sve da ga izbace, navodeći kao razlog da se jarci i bikovi plaše i ne mogu da priđu pojilu koje je izgrađeno pored pećine, jer tamo vide čoveka. Posle je živeo ispod Ksenofontskog skita, u Svetoj Ani i u Novom skitu, na kamenju, gde bi sklepao sebi kolibicu. Otac Visarion je rodom Kuco‐Vlah. Rasta je bio veoma visokog, a njegova stalna nošnja je bila ovakva: na niskoj kamilavki bila je stavljena nametka, kratak oveštali podrasnik i na njemu jakna sa nekoliko dugmadi koju je on doneo još kada je došao iz sveta pre mnogo godina, i koju nije skidao ni leti. Njegova je kelija bila sasvim malena. Rukodelje njegovo je krojenje, ali je malo šio. Uglavnom se bavio čitanjem, razmišljanjem i umno‐srdačnom molitvom. Veoma je dobro poznavao Sveto pismo i dela otaca.

Ruski monasi, koji su 1871. posetili starca, zamolili su ga da provri vodu za čaj. Ali, pokazalo se da sem male džezve kod njega nema ničega. Tada su ga zamolili da ih napoji duhovnim pićem. Trebalo je videti s kakvim je oduševljenjem govorio. Njegov bas, i bez toga gromak, još je veselije odzvanjao: ‐ ʺUmnoj molitvi se može naučiti i u manastiru. Ta je stvar neophodna, ali se stiče samo uz iskusnog rukovodioca i samopregor, uz prisiljavanje, ne ostavljajući pri tom i delatne podvige: post, posećivanje hrama i ostalo. U svemu treba imati strogu pažnju. Dobar je poredak u Rusiku. Ranije je Dionisijat prevazilazio sve manastire. Tamo su bili veliki podvižnici. Oni postoje i sada, ali ne takvi i ne toliko. Poredak se u nekim bratstvima znatno izmenio jer je tamo nestalo mira. Sada Rusik prevazilazi sve po poretku koji su zaveli iguman Gerasim i duhovnik Jeronim. Zbog toga čuvajte to što imate pa će Hristos sa svim anđelima biti uz vas. On i sada živi sa vašom obitelji, samo je neophodna pažnja da se ne udalji. Treba da bratija živi u miru i saglasnosti na svakom poslu, inače će se sve raspasti, kao što su pali i veliki manastiri, i sve će otići na štetu, kao kad se prolije sud, a posle tečnost više ne možeš skupiti ma kako

se trudio. Uzmite na primer porodicu, društvo, državu: jaka je ona država gde su podanici jednodušni i sa podjednakom revnošću se brinu o opštem dobru, zapostavljajući svoju ličnu korist. Gde, pak, nema sloge, tu država pada. Zašto su drugi manastiri osiromašili i oslabili? Usled nedostatka sloge. Tamo igumani smenjuju jedan drugogʺ.

O milostinji starac je govorio: ‐ ʺRusik dobro postupa što daje milostinju i snabdeva siromašne. Ali nije dobro što daje otvoreno, u porti, jer mnogi pustinjaci, kada čuju da se razdaje milostinja, ustaju i idu na put da i sami prime, pa time narušavaju svoje bezmolvije. Milostinju treba davati tajno i razmatrati slučajeve onih kojima je potrebna. Gospod je dao zapovest i to kako laku zapovest! Ona će se prva pomenuti pri Njegovom drugom dolasku: Hodite blagosloveni ... (Mt. 25, 34). Još je govorio starac: ‐ ʺKo u srcu nosi žalost po Bogu, taj ima i smelost ka Njemu i duša takvog čoveka se raduje, a ko ima telesni mir, njegova duša je u brigama, a telo se raduje!ʺ

Pitali smo starca da li mu iskušenja bivaju od ljudi ili od đavola. Odgovorio je: ‐ ʺOd ljudi ne, ali od đavola... Međutim i oni su naši učitelji, bez njih ni vrline ne bi biloʺ.

Starac Visarion je umro 1884. godine.


STARAC JOAKIM ‐ GRK (umro 1889)

Otac Joakim, u svetu Manojlo, rodio se na ostrvu Kritu u eparhiji Sfatja, u selu Kalikrate. Tamošnji stanovnici se iz davnih vremena odlikuju smelošću i veštinom u grabežu i smatraju da je titula razbojnika slava. Manojlo nije učio škole, a ni za molitvu nije znao. Imajući posla sa svojim vršnjacima on je prirodno usvojio i njihove poroke. U dvadesetoj godini života je stupio na put razbojništva. U želji da zasluži ime generala (kako se sam izrazio) on nije prilazio bandama ostalih, nego je od sebe udaljavao čak i one koji su mu dolazili sa namerom da načine družinu. U prvim svojim pljačkama on je, kao još neiskusan, padao u ruke vojnika i bio zatvaran u tamnicu, odakle je nalazio mogućnost da se oslobodi. A kada je učestao sa napadima i pljačkama, vlasti su stale da ga progone, naznačivši poveliku ucenu za njegovu glavu. Tako je Manojlo proveo petnaest godina. No blagi Gospod je ne želeći smrti grešniku, i videći nezlobivo srce kod Manojla koji je na loš put stao jedino zato što su bili takvi običaji, ustrojio da se Manojlo obrati iz pogibelji. Stariji brat Manojla je zbog nečeg dospeo u zatvor. O tome su ispričali Manojlu. Sažalivši se na

situaciju brata, i osobito njegove porodice, on je rešio da se lično zauzme za njega pred vlastima i da sebe preda umesto njega. Kako je starešinstvo u selu bilo hrišćansko, Manojlo je otišao ka jednom od njih noću da pita za savet: da li da se preda paši, ili kuda da ide? Starešina je obećao da porazgovara sa kajmakamom i, otišavši tamo, pitao je: ‐ ʺAko uhvatimo Manojla, da li ćeš nam ga ostaviti?ʺ ‐ ʺOstavljam vam gaʺ, odgovorio je kajmakam. Starešina je Manojlu ispričao ovaj razgovor i doveo ga kajmakamu. Ovaj je ceneći starešinu, i poštujući zadatu reč, napisao poruku paši (koji je sa svoje strane uvažavao kajmakama) da bi trebalo pokloniti život Manojlu. Dolazak Manojla je iznenadio, pa čak i zaprepastio pašu koji dugo nije verovao svojim očima da je to zaista Manojlo, za čiju glavu je naznačena tolika suma. Osobito nije mogao da poveruje da se predao dobrovoljno. Paša je bio dirnut do suza i pustio je Manojlovog brata, a njemu je odmah predložio da stupi kod njega u službu, na šta je ovaj pristao. Tako je služio, to paši, to kajmakamu, za šezdeset leva mesečno!

Posle četiri godine pašu su premestili u Solun, a Manojlo ga je zamolio da ga uzme sa sobom. Onda je paša jednom trebalo da ode na Svetu Goru, pa je s njim pošao i Manojlo. Tu je, na Svetoj Gori, tada bio onaj isti kajmakam kome se najpre i predao Manojlo i ovaj ga je zapitao ne bi li ostao kao serdar. No Manojlo nije pristao smatrajući da ne treba da ostavlja pašu na putu, pa se vratio u Solun. Posle nedelju dana kajmakam je i sam došao u Solun i izmolio od paše da mu da Manojla kao čoveka snažnog i sposobnog radi čuvanja Svete Gore. Manojlo je to primio kao znak Božji, i ostavivši i svoju nevestu, pošao sa kajmakamom.

Čitave godine Manojlo je obavljao svoju službu na Svetoj Gori obilazeći manastire bivao je na praznicima, radi čuvanja reda, kao i drugi serdari. Zatim su kajmakama naznačili na neko drugo mesto, i on je predložio Manojlu da pođu zajedno. No Manojlo je odgovorio: ‐ ʺEfendi, dozvoli mi da ovde proživim još godinu dana, meni je ovde jako dobro!ʺ Poživi, poživi!, odgovorio je kajmakam i otišao sam. Od tog vremena nastupa potpuni obrt u životu Manojla koji je osetio silan poziv Božji da se odrekne sveta i da ostatak svog života posveti pokajanju. Prve godine svog hodočasničkog života Manojlo, da li od dosade, da li zbog svog pređašnjeg života, nije podnosio teško pravilo epitimije koje mu je zadato, pa je pomišljao da ode sa Svete Gore. Ali, samo što bi to pomislio, odmah bi osetio kako ga nešto veže za Svetu Goru, i to se ponavljalo svaki put kad god se pojavljivala želja i rešenost da ode. Tri godine je tako Manojlo išao uz kajmakama, ali platu već više nije primao, a četvrte godine se prolazeći pored skita Svete Ane, tamo zaustavio i godinu dana živeo kod glavne crkve. Prošlo je dakle, pet godina od njegovog dolaska na Svetu Goru, i vreme epitimije se bližilo kraju. U srcu je osećao poziv da ostane, ali se još uvek borio protiv te misli. U stvari on je već bio odlučio da ostavi Aton, samo što je to bila poslednja borba sa samim sobom. Do Hilandara je došao rešen da se više ne vraća, ali je tu osetio takvo stanje duše da nije mogao kročiti dalje ni koraka, nego se vratio nazad, obišao celu Svetu Goru, i pri tom razdelio sve svoje novce. Došavši do skita Svete Ane Manojlo nije

pošao dalje. Dikej ‐ Visarion, koji ga je i ranije znao, saučestvovao je njegovoj duševnoj nevolji pa ne samo što mu nije sprečavao da se tamo nastani, nego mu je ukazao svaku počast, i uskoro mu je Gospod pomogao da stekne željeno utočište.

Iza skita na severozapadu postoji u steni velika pećina i Manojlo je to mesto tako zavoleo da je rešio, da, ako već treba, onda baš u toj pećini ostane, a ne negde drugde. Primivši blagoslov staraca, on se tamo i uselio, dolazeći odatle svakodnevno na ranu liturgiju. Monaštvo nije primio, nego je živeo kao mirjanin.

Jednom je tako došao u crkvu pre liturgije. Tu u porti je bilo sakupljeno nekoliko monaha koji su mu rekli: ‐ ʺZašto ti, Manojlo, među nama živiš tako? Vreme ti je da ostaviš civilnu odeću i oda obučeš monašku!ʺ Manojlo je izbegao odgovor i ušao u crkvu, a kada je stao na svoje mesto čuo je tihi unutrašnjii glas: ‐ ʺA u stvari, zašto ti otežeš Manojlo? Poslušaj savet staraca. Pogledaj, pa ti si već i sam star. Imaš sedu bradu, kuda ćeš tako? Zar ne vidiš kako se o tebi staraju sveti Joakim i Ana sa Božjom Materom? Seti se kako te ne puštaju odavde, ne žele da se ti udaljiš sa ovog mesta!ʺ Manojlo je izašao iz hrama i rekao bratiji: ‐ ʺOstajem ovde, primam vaš savet, samo mi kupite odeću i nazovite me Ana, da bih i samim imenom zauvek pripadao skitu!ʺ Starci se nisu začudili tolikoj prostoti Manojla, jer su znali njegov raniji život, pa su mu zato rekli da tako ne ide, nego će ga nazvati Joakimom. A za odeću su starci među sobom sakupili: dikej je dao 10 leva, drugi koliko je ko mogao. No pošto suma nije bila dovoljna, Manojlo se otpremio u neke manastire da tamo zamoli pa je onda kupio sve neophodno. Tako su ga i postrigli. U to vreme se završila i njegova epitimija, pa je mogao pristupiti i pričešću Svetih Tajni.

Pećina u kojoj je živeo otac Joakim je bila prostrana, visoka, može se reći čak i svetla, obrazovana u prirodnoj steni, ali uvek hladna i vlažna, tim pre što nije zaštićena od vetra i nepogoda. Nije imala ni vrata ni prozora. Kad je padala kiša u njoj je bilo mokro, a kada je bio mraz vlaga se pretvarala u led, pa je čak i sneg padao unutra nošen vetrom i tamo ostajao duže nego na otvorenom mestu. Vatru nije imao, a toplu odeću nije nosio. U tome što je imao, tankom podrasniku i rasi, išao je i leti i zimi.

Prošlo je tek pet godina od postriga, a za njegovu odlučnost i dobrovoljno stradanje Gospod mu je dao smirenje i umiljenje.

Od vremena postriga on je sve više sticao strah Božji, pa su ga skitski oci izabrali za eklisiarha grobljanske crkve, kuda je on svakodnevno odlazio pre zore da pripremi sve potrebno za služenje liturgije. Posle službe je čistio crkvu, zatvarao je i odlazio u svoju pećinu, uzimajući sa sobom testiju vode. Iako je bio nepismen, znao je napamet sve praznične tropare i kondake. Ali od svega dirljiviji je kod njega bio dar umiljenja i suza. Odredivši oca Joakima za eklisiarha, skitski oci su rešili da mu svakog dana daju po hleb. Posle liturgije on je dolazio u jednu od kelija gde bi dobio hleb i uzeo vodu. Drugog dana išao je u drugu i tako dalje po redu. Tim hlebom, koji nije bio mnogo teži od pola kilograma i koji bi prethodno isušio i pretvorio u suharke, starac bi ugošćavao svakog ko

dođe do njega. Čim bi neko došao, on bi brzo dohvatio vodu, nalivao je u čanak i tuda stavljao suvarke, stavljao kašiku i složivši ruke na grudi, počinjao da moli da taj jede i to tako umilno da ni sit nije mogao da odrekne tako iskrenom gostoprimstvu...

Imao je krst u duborezu koji mu je neko poklonio kada je došao na Svetu Goru. Na njemu su sa obe strane prikazani 12 praznika. U procepe i pukotine u krstu on je stavio mnogo komadića vate koje je uzimao sa svetih moštiju u svakom od manastira. Po njegovoj živoj veri od ove vatre se pećinom širio predivan miris, kao od samih svetih moštiju. Taj krst je bio i jedino njegovo blago, i čuvao ga je u drvenoj futroli. Kada bi neko dolazio k njemu, on je odmah vadio krst i predlagao novodošavšem da se pomoli, posle čega je molio gosta da celiva lik Božje Matere na hartiji. Zatim je predlagao da se sedne, a sam bi počinjao da se stara o ugošćenju. Prilikom praštanja on je uvek čupao malo trave koja je rasla kod njega među kamenjem i davao na blagoslov od svetog Joakima i Ane i Presvete Bogorodice.

Izgledao je veoma izmoždeno čemu je naravno uzrok bio način njegovog života. Sam je govorio: ‐ ʺranije sam jeo i meso i svake đakonije, pio vino u izobilju, mleko nisam srkao kašikom nego pio umesto vode, a sada mi je Gospod darovao ovu vodu i hleb i nalazim da je to slađe od sveta što sam ikada jeo i pio u svetu. Divno je kako pustinja uslađuje hleb. Daje mu naročit ukus, naročitu sladost. Slava Tebi Gospode! Slava Tebi Gospode! Kako je milostiv Gospod i kako su veliki njegovi darovi!ʺ

Nije mu bilo neprijatno da potvrdno odgovori na pitanje: ‐ ʺOče, ti si bio Manojlo razbojnik?ʺ ‐ ʺDa, ja sam taj, ja! To je čudo milosti Božje! Čudo! Ja nikad nisam ni sanjao da ću biti monah, a pogledajte šta je učinio Gospod! Turčin, Turčin me je ovamo doveo. Čudo, čudo milosti Božje!ʺ

U pećini nije bilo ničega. Na vlažnom podu, u uglu, bilo je položeno nekoliko starih dasaka na kojima se on odmarao, prostirući preko toga ostatak vunenog džaka. No čime je on ispunjavao duge noći u svojoj pećini ne paleći vatru, budući nepismen i nemajući rukodelja? Našavši negde dve bačene prazne tikve on je nakupio u jednu od njih male kamičke, a drugu praznu bi stavljao pored nje. I kada bi nastupila noć, on je prebacivao iz jedne u drugu kamenčiće praveći sa svakim po jedan zemni poklon sa Isusovom molitvom. Ti kamičci su mu zamenjivali brojanice.

U početku mu je po neko, sažalivši se nad njegovim siromaštvom, davao to košulju, to drutu odeću, ali on je sve vrlo brzo odnosio nekome od pustinjaka ili ostavljao na putu kojim prolaze jedino pustinjaci, radeći isto to i s novcem, ako mu je neko davao. Videći da on ne nosi te stvari, pitali su ga: ‐ ʺGde je to što ti je poklonjeno?ʺ Otac Joakkm je neodređeno govorio kao da ne zna: ‐ ʺJa sam ostavio u pećini, ali izgleda da je neko u mom odsustvu uzeo!ʺ Posle toga, saznavši za njegove običaje, prestali su da mu daju. A njemu samom je bila veoma potrebna topla odeća; prodorna hladnoća pećine, vlaga, a

ujedno i izmoždeno staračko telo učinili su svoje. Na kraju je i on sam molio topli podrasnik, mantiju i jače cipele.

Osim metanija, njegov trud se sastojao i u tome što je noću čistio puteve od kamenja, uravnjavajući staze svim prolaznicima. Vijugave staze često idu preko sipara na strmoj padini, i zbog toga staza od kamenja često uopšte ne može da se očisti. No on je skupljao, ako ne baš sve, a ono posebno oštro i veliko kamenje i time poravnavao stazu koliko je mogao. Tamo gde je kamen često klizio na stazu, zbog čega se ona nije mogla očistiti, starac je smislio da iznad staze izgradi zidove, ponekad jedan za drugim paralelno na istom mestu iznad puta, kako bi oni zadržavali kamenje. Osnovni cilj podvižnika je bio da svom telu ne da mira, a ujedno je po osećanju duboke ljubavi prema ocima, hteo da im učini olakšicu da se ne bi suviše umarali u hodu.

Stari običaj Svete Gore je da se na raskršćima i okukama postavljaju krstovi da bi putnici po njima znali gde treba da skrenu i na koju stranu. U skitu Svete Ane, zbog strašnih urvina i velikih stena, staze se račvaju u velikom broju. U svako dalje mesto, čak i u skoro svaku keliju, vodi svoja staza. Mesni žitelji ih dobro poznaju, ali je pešacima iz drugih mesta teško da se snađu u stazama koje često presecaju jedna drugu. Otac Joakim je na svakom raskršću i nagloj okuci postavio krstove utvrdivši ih dobro kamenjem. Takvim svojim rukodeljem on je znatno olakšao put mnogima.

Njegova pećina je veliki prostor u mermernoj steni koji se obrazovao uzduž, sa severa na jug. Ulazak je sa jugozapada. Do ulaza vodi uska stazica iz skita. Na istoku se uzvišuju jedna nad drugu stene, na jugu je pećina zaštićena planinskom liticom, a sa severa je provalija. Prema provaliji je podignut zid od kamena radi zaštite pećine od snega koji bi bez toga u zimsko vreme napunio pećinu. To se jednom i desilo, tako da su starca drugi morali da otkopavaju. Ali taj zid nije dovršen, jer je procep veoma visok pa se bez skela nije moglo zidati dalje. Zbog toga nad zidom zjapi velika praznina koju natkriljuje gornja stena nad provalijom, obrazujući tako neku vrstu velikog prozora. Starac je uz taj zid imao složene daske na kojima se on ponekad odmarao. Pri ulazu u pećinu on je raščistio kamenje i navukao zemlju u kojoj je sejao žalfiju, bosiljak i još neku drugu mirisnu travu, koju je delio za blagoslov posetiocima. Na putu u pećinu ponegde je u rascepe među kamenjem usađivao lozu, ili badem, ili prosto drvo i radovao se videći kako se zelene.

Jednom su u razgovoru pitali oca Joakima nije li štetno po njegovo zdravlje da živi u tako vlažnoj pećini i ne plaši li se prehlade? On je odgovorio: ‐ ʺA zašto da se plašim? Ako se uhvatim za ruku svete Ane koja drugom rukom drži ruku Vladičice, ja imam potporu, imam uzdanicu! Strah je od đavola, a hrabrost i radost od Gospoda i Majke Božje. Kada vojnici idu u borbu onda u početku kao da se plaše. No, stekavši hrabrost i započevši borbu, učvršćuju se u toj hrabrosti i odolevaju neprijatelju ‐ tada bivaju nagrađeni, dobijaju činove i ostalo. Isto tako treba da bude i sa monahom. Slava Tebi, Bože! Toliko darova sam dobio ja grešni. Bio sam razbojnik, bludnik, prestupnik svih zapovesti Gospodnjih, a

kakvim me je darovima nagradio Gospod! Šta će mi bolje mesto za život? Ja ne znam kako da zahvalim Gospodu i Prečistoj Njegovoj Materi za ovu pećinu. Posle postriga često sam pomišljao da krenem po manastirima da se pomolim pred svetim moštima i čudotvornim ikonama, ali kad samo pogledam na svoju pećinu, nikako se od nje ne mogu rastati. Pomisao mi odmah govori: ʺA kuda da kreneš? Šta ti ovde fali? Odeću imaš. Nisi je tražio: tebi su je ovamo doneli. Hleb ti daju oci. Sedi na ovom mestu! I ja, kao da sam vezan. Tako i ostajem. Ne mogu da odem od pećine nikuda sem u skit na liturgiju. Gospod mi daje takvu sladost u ovoj pećini da ne bih mogao odavde da krenem, pa makar mi davali celu Svetu Goru!ʺ

‐ ʺZnači, starče, nije ti ovde hladno?ʺ Odgovorio je: ‐ ʺDešava se da se ruke i noge smrznu, skočane se tako da ih ni mrdnuti ne možeš. Ali kada to prođe, osećaš se sedam puta zdravije nego pre toga. Kažem vam, braćo, na Svetoj Gori govore da je ovde vazduh loš i da voda curi niz mermer, i plaše se toga. Strah je od đavola. Ako je Majka Božja Carica sve veseljene, a ovo Njen dom, i ako se ona stara o celom svetu, onda se, naravno, još mnogo više stara o sopstvenom domu i čega onda da se plašim? Da bolje shvatim štedrost Božju, nisam ni vrata napravio na svojoj pećini. Carica Nebeska, Zastupnica je svih, pa kako onda možemo da se kolebamo? Da, strah je od đavola. Ako se košulja menja zato da se osuši, onda je to u redu, a ako se menja od straha da se ne prehladiš, tome ne treba verovati. Jer mi treba da verujemo u Gospoda i Majku Božju i svetog Joakima i Anu, a ne u presvlačenje košulje!ʺ

‐ ʺEvo, iguman svetog Pavla je dva puta dolazio ovamo i molio me da ih posetim, obećavajući sve što mi je potrebno, ali ja ne mogu. I zato odeća dolazi meni ovamo, i obuća, i hleb, a vode ima ‐ slava Bogu! Kako ću se opravdati ako krenem? Monah treba da pokaže hrabrost i postojanost, kao da je u ratu hrišćana s Turcima: u takvoj borbi samo hrabri izlaze kao pobednici. Ako oni unapred ne bi bili rešeni da idu do smrti, ne bi mogli imati hrabrosti, ne bi mogli pobediti, niti bi ikada stekli neki čin. Tako i monah u svojim delima treba da pokaže svoju vrstu hrabrosti, a pre svega da se utvrdi na jednom mestu i da se tamo strogo drži!ʺ

‐ ʺJednom sam, produžio je starac, u februaru mesecu poželeo da se popnem na vrh Atosa i pitao sam jednog monaha koji put vodi gore, ali on me tako uplašio da sam došao u punu nedoumicu. Govorio je da je tamo i leti opasno po zdravlje, tolika vlada hladnoća, a zimi niko i ne ide. Posle sam pomislio: ‐ ʺKako je to moguće, pa to mesto je Svetinja nad Svetinjama. Može li tamo nekome naškoditi, ili tim više, može li neko tamo propasti?ʺ Tako sam, pitavši za put Hadži‐Georgija, pošao. Do zalaska sunca sam stigao na vrh i ušao u tamošnju crkvu. U njoj je bio led. Uzeo sam kamen i njime lomio led. Očistio sam toliko da sam mogao da legnem, ali sam počeo da se predomišljam da li da legnem. Pomisao se ipak rodila u meni: ‐ ʺa šta ako se razbolim?ʺ Odmah sam na to odgovorio: ‐ ʺpa zar je moguće? Ovde je Svetinja nad Svetinjama!ʺ U toku noći ruke i noge su dobro ozeble, ali sam se ujutru osetio sasvim zdrav, sedam puta zdraviji nego kada sam ovamo dolazio, i

mogao sam još tri dana tamo da prebivam. Do tog vremena sam nosio vetrovku, ali sam je potpuno ostavio posle toga. Od tada sam prestao da se plašim bilo čega, znajući da je strah od đavola i od nedostatka vere!ʺ

‐ ʺAko mi daju stvar sličnu nekoj koju već imam onda jednu dajem, da ne bih imao dve iste, jer sam bio razbojnik, bludnik i veliki grešnik, pa ne smem da imam dva para cipela, dve košulje ili nešto drugo od odeće!ʺ

O milostinji je starac govorio: ‐ ʺJa sam sebi postavio za pravilo da nikuda ne idem i da ni od koga ne tražim, ali ako mi neko donese, ne odričem se i koristim to za popravku puta ili za obnovljenje porušenog zida, a najviše za kandilo u grobljanskoj crkvi koje se nikad ne gasi, a takođe ponekad molim jeromonaha da odsluži liturgiju. Ali, ako bi se desilo da dobijem veliki prilog, onda bih na sebe uzeo sav rashod grobljanske crkve, to jest prosfore, vino, ulje, vosak, tamjan i ostaloʺ. Posle toga starac Joakim je ustao i doneo da pokaže dva hleba, pričajući kako mu je neko danas dao te hlebove, i uskliknuo: ‐ ʺŠta mi još treba! Slava Tebi Gospode! Presveta mi daje hleba, šta mi još treba? Ona me svime snabdeva!ʺ

‐ ʺVi mislite da ja ispunjavam nešto monaško. Ja sedim ovde i vreme provodim osuđujući druge, prejedajući se i spavajući. Iako ribu neću, ali hleb jedem jako mnogo, i pri svemu tome se nadam u milost Božju, u pokrov Majke Božje, u svete Joakima i Anu, iako sam sasvim nedostojan!ʺ

Po Božjem dopuštenju, starcu Joakimu se desilo nešto slično onome što je doživeo prepodobni Antonije. Đavo mu je doneo veliko iskušenje: posle rada na stazama uoči jednog praznika, pošao je na svenoćno bdenije u kirijakon. Odjednom se javila takva silesija đavola koji su ga uhvatili i bacili naniže niz strmu padinu prema moru. Starac je, tumbajući se, leteo naniže i kada se na ravnom mestu zaustavio, đavoli su ga ponovo uhvatili i ponovo bacili dalje, pa je tako nekoliko puta bio bacan preko kamenih zubaca i kroz grmlje, i dospeo do samog mora. Na veliko iznenađenje, njemu samome nije bilo ništa. Skitski oci su već počeli da se skupljaju u kirijakok, ali videći da Joakima nema i znajući da on uvek prvi dolazi u crkvu, začuđeno su pomislili da li je uopšte živ. Pošli su da se osvedoče. U pećini nije bio, pa su stali svuda da ga traže i na kraju su ga po glasu našli na obali mora. Onda je sabor rešio da ga više ne puštaju u pećinu, nego su mu dali mesto pri samoj grobljanskoj crkvi.

Pred praznik Vaskrsenja 1888. starac se razboleo, legao u krevet i ništa nije jeo. Od tog vremena pa sve do smrti proživeo je bez ikakve hrane osim što su mu poneki gutljaj vode sipali u usta. Iako mu je glas sasvim oslabio, on je još uvek mogao da govori. Makar s teškoćom, ali su se reči mogle razabrati. Na četvrtak Svetle sedmice, bio je kanon hramovnog praznika njegove crkve u ime Živonosnog Istočnika. Sunce se već približavalo horizontu i još minut i bilo je spremno da zađe. Odjednom je otac Joakim uskliknuo gromkim glasom: ‐ ʺPanagija mu, Panagija mu (Presveta moja)!ʺ, i s ovim rečima je ispustio duh u ruke svog Gospoda, Koga je tako zavoleo. Starac Joakim je umro kada mu

je bilo oko sedamdeset godina. Od toga je na Svetoj Gori proživeo više od dvadeset pet godina.


STARAC JEFTIMIJE ‐ GRK (umro 1866)

O starcu Jeftimiju, kome su se za savet obraćali otac Antipa Valaamski i iguman Nifont (ovaj poslednji kao njegov duhovni sin po postriženju), nemamo podrobno svedočanstvo. Saznali smo samo sledeće.

(Iz zapisa oca Pantelejmona): Starac Jeftimije je rodom bio Grk i rodio se 1770. godine na ostrvu Imros. Neko vreme je radio kao učitelj, ali pošto nije bio opterećen supružanskim vezama, rano je počeo da pomišlja na spasenje duše, te je rešio da stupi u monaštvo. Sa trideset godina se otpremio na Svetu Goru i ovde se naselio u skitu Svete Ane kod jednog starca. Kako je govorio otac Nifont, on je u skitu bio stub oslonac.

Godinu dana pred svoj odlazak u večnost starac Jeftimije je bio veoma bolestan. Svi koji su duhovno bili sa njim u vezi dolazili su da se oproste. Pripremajući se za smrt on je kao iskusan podvižnik govorio za oproštaj: ‐ ʺOci, starajte se uvek da ste spremni, da vas taj čas ne bi zatekao, jer tada već ništa nećete moći da učinite!ʺ Govorio je to sa takvim oduševljenjem da su svi bili ganuti videći s kakvom rešenošću stupa na dveri smrti, i svi su od toga imali veliku korist. Ali od te bolesti starac nije umro, nego je potpuno ozdravio.

Još za života bio je udostojen otkrivenja o smrtnom času. O važnosti tog trenutka kada duša izlazi iz tela, starac je govorio ovako: ‐ ʺAko neko čuje za dušu koja je otišla, ma gde bio i ma čime se bavio, neka odmah ostavi sve i neka se moli za umrlog. Makar i njemu samome molitve drugih bile potrebne, makar i svoje pravilo još ne ispunio, neka tog časa zaboravi sebe i svako drugo delo, i neka se moli za počivšegʺ.

Starac Jeftimije je osobito voleo moldavski skit. Nemajući mogućnosti da se često vidi sa starcem, iguman Nifont ga je dugo molio da se preseli k njima u skit, ali se otac Jeftimije nije slagao, ne želeći da ostavi svoje tihovanje. Bog je, videći iskrenu želju oca Nifonta i njegovog bratstva, Svojim promislom učinio da se zbude po njihovim molbama. Iguman je pozvao starca na osvećenje skitskog hrama. Starac je krenuo budući sasvim zdrav. Obilazio je ceo skit, razgledao nove zgrade, bio na svim službama i u trpezariji, i posle dva dana pričestio se Svetim Tajnama. Posle toga je došavši u keliju, u stanju neiskazive

radosti, od čijeg izobilja je počeo da peva tropare i stihire, što se drugima pokazalo vrlo čudnim. Usred pevanja starac je predao svoj duh Gospodu. Oni koji su tome prisustvovali pomislili su: ‐ ʺKakav čudan običaj ima ovaj starac da glasno pevaʺ. Tek što je zaćutao, pogledali su i videli da je starac već umro sa izrazom velike radosti na licu. Kada smo posle toga posetili keliju Roždestva Bogorodice u skitu Svete Ane, gde je živeo starac Jeftimije, zamolili smo njegove učenike da kažu nešto od starčevih pouka. Tužno su odgovorili da ne mogu da predaju silu i ubedljivost onoga što je starac govorio: ‐ ʺO, da ste ga zatekli u životu i od njega samog čuli reč! Mi ne možemo da prenesemo ono što je govorio, jer je sam njegov govor imao blagodatnu silu i prodirao u dubinu dušeʺ.


STARAC TEOFIL ʺAGIA PSIHIʺ ‐ GRK (umro 1870)

Oca Teofila su u skitu zvali Teodorit. Rodio se 1777. godine i po zanatu je bio stolar, ali je više od toga radio na sudu: bilo kakva parnica hrišćana s Turcima da se povela, uvek su zvali njega, jer je turski jezik znao savršeno. Ali, videvši taštinu svega toga, došao je u Svetu Goru i stupio u Rusik. To je bilo oko 1800. godine, pri igumanu Savi, kada su nameravali da pristupe kopanju temelja za zidanje novog manastira na obali. Iz Rusika, Teodorit je otišao starcu u skit Kapsokaliviju, gde je živeo šest godina, a u vreme grčkog ustanka je već živeo u Novom skitu, gde se postrigao u mantiju sa imenom Teodosije. U shimu ga je postrigao njegov duhovnik iz skita Svete Ane, Joasaf, nazvavši ga Teofilom.

Znajući dobro turski, on je i tu sa uspehom pred Turcima zastupao mnoge monahe, oslobađajući nekoga od smrti, nekoga od nevolje, podmećući često sopstvenu grbaču umesto onih za koje je molio. Videći njegovo dobrovoljno stradanje mnogi su Turci govorili: ‐ ʺZašto li se ovaj zalaže za krivce koji su zaslužili kaznu?ʺ pa su mu savetovali da se udalji sa Svete Gore. Ali, dobrovoljni mučenik je bio spreman da za svoje bližnje i život položi. I u Solunu je zastupao svetogorske monahe i mnoge je izbavio iz zatvora.

Ime ʺAgia Psihi (sveta duša)ʺ nadenuli su mu stanovnici skita za izuzetnu dobrotu i ljubav koja je obuhvatala sve. Drukčije ga nisu ni zvali, i mnogi čak nisu ni znali njegovo pravo ime.

Od turskih batina postao je pravi invalid: ruka prebijena, kičma ušinuta i celo telo izranavljeno.

Spasao je takođe i mnoge dečake od turskog nasilja, a jedan od njih je kasnije postao iguman Kutlumuša.

Za vreme grčkog ustanka, ono malo stanovnika skita koji su ostali, oskudevali su u svemu, a pre svega u hlebu. Hranili su se kestenom i travom. Jednom je došao činovnik od solunskog paše, i Agia Psihi mu je rekao: ‐ ʺPoruči paši da umiremo od gladi, a i vaši vojnici nemaju šta da jedu. Neka pošalje pšenicu!ʺ ‐ Od tog vremena paša je počeo da šalje hleb.

Svi su se plašili Turaka i njihove surovosti, ali je ʺAgia Psihiʺ imao osobitu smelost kada im se obraćao i zastupao za sve. Turci su mnogo puta postupili po njegovoj želji, ali bi ga ponekad i dobro pretukli.

Kada je paša doznao da je na Svetoj Gori ostalo mnogo dečaka, naredio je da ih sve sakupe. Hvatali su koga su stigli: i iskušenike i svetske ‐ oko trista duša, a onda su ih poturčili u Solunu. ʺAgia Psihiʺ je bio tamo i video ih pre nego što je obavljen muslimanski obred. Rekao je paši: ‐ ʺZašto si pokupio dečake?ʺ Ovaj je odgovorio: ‐ ʺNaš prorok Muhamed je naredio da hrišćanskog dečaka, ako ga nađemo, blagim rečima ubedimo da primi vašu veru, a ako dečak bude zarobljen, onda da to učinimo nasilno! Eto kako se naš prorok brinuo o rasprostiranju naše vere!ʺ ‐ ʺVaš prorok vas vodi pravo u pakao, a vi ga slušate!ʺ ‐ pobunio se otac Teofil. Jedan Turčin je hteo na mestu da ga ubije, ali se zaustavio i rekao: ‐ ʺTrebalo bi te ubiti, ali nam je žao i ostavljamo ti život. Samo ti batali zastupanje za ove dečake!ʺ

Kada su u solunsku tamnicu zatvorili predstavnike Atona, među njima su bila i dva jeromonaha iz Novog skita, Josif i Gerasim, i bratija je molila ʺAgiu Psihiʺ da ode u Solun i izmoli njihovo oslobođenje. Pretrpevši svašta od Turaka, jer su jednom čak i pucali na njega iz čiste zabave, on nije hteo da ide, ali kada je pomislio na to kako zatvoreni pate, nije se uzdržao i iz sažaljenja je krenuo. Od paše je izmolio da pusti ona dva jeromonaha. No kada su otišli da ih oslobode, mnogi drugi tamo zatvoreni počeli su sa suzama da mole ʺAgiu Psihiʺ da se zauzme i za njih, padajući mu pred noge i ljubeći mesto gde je stajao, nazivajući ga ocem i dobrotvorom. Njihov očajnički položaj i gorke suze duboko su dirnule ʺAgiu Psihiʺ i, bez obzira na sve teškoće, on je ponovo otišao kod paše. Gospod mu je pomagao i paša je odmah pustio još 23 čoveka.

Jednom na Svetoj Gori Bile‐paša je u društvu pitao ʺAgiu Psihiʺ: ‐ ʺKako vi gledate na našeg proroka Muhameda?ʺ ‐ ʺMi s njim nikakvog posla nemamo, to je vaša stvar!ʺ ‐ ʺA šta smatrate da je Hristos?ʺ ‐ ʺNema šta da smatramo, nego kako jeste: Isus Hristos je Bog istiniti Koji je stvorio nebo i zemlju, anđele i ljude, more i sve što vidimo svojim očimaʺ. Na te reči paši kao da je pozlilo: pao je u nesvest. ʺAgia Psihiʺ se prepao i prekrstivši ruke na grudima čekao neminovnu smrt. Kapetan koji je tu bio na konju izvukao je mač i hteo da poseče ʺAgiu Psihiʺ, ali je u to vreme paša počeo da se pridiže. To je skrenulo pažnju kapetana i on je skočio sa konja i pitao pašu: ‐ ʺŠta se to s tobom desilo i zašto stupaš u

ovakav razgovor, ako se ne osećaš dobro?ʺ Paša je odgovorio: ‐ ʺJa sam razgovarao sa mnogim Grcima, ali ni od koga nisam čuo ovakve reči. Ovo mora da je neki naročiti čovek!ʺ Moglo se pomisliti da će posle odlaska Turaka sa Svete Gore svi kojima je ʺAgia Psihiʺ pomogao požuriti da mu uzvrate, i da će biti obezbeđen u svemu do kraja života. Ali, tako nije bilo. Kada su ga pitali zašto živi u takvoj bedi, on je rekao da je prilikom ustanka veći deo monaha otišao na razne strane i malo se ko vratio, a svi koje je on oslobodio su pomrli. On sam, imajuđi kolibu u Novom skitu i baveći se rukodeljem skoro nikuda ne ide i, prirodno, malo ga ko zna i pomaže. Na kraju su od njega oduzeli i samu kolibu. Evo kako je to bilo: kada je skit bio u sporu sa manastirima oko poreza i kada su patrijarha zamolili da raščisti stvar, među potpisanim starcima Novog skita ʺAgia Psihiʺ je bio prvi. U manastiru svetog Pavla su za to doznali, pa su prodali njegovu kolibu i on je ostao bez igde ičega. Starcu kelije svetog Jovana Bogoslova, ocu Meletiju, došla je pomisao od Gospoda da ga primi u keliju i drži ga tamo kao starca, za šta mu je ʺAgia Psihiʺ bio duboko zahvalan.

Starac je umro 1870. godine.


STARAC AVAKUM ‐ GRK (umro 1875)

Otac Avakum je, koliko se seća, došao na Svetu Goru sa petnaest godina, negde oko 1790. Monaštvo nije primao nego je bio čamdžija, u početku u Rusiku, a onda je prešao u Dionisijat, gde je živeo sve do grčkog ustanka. Kada je veći deo svetogorskih bratstava žurio da se skloni od Turaka, otišao je i otac Avakum u svoj kraj, na ostrvo Skopelos, i tu sačekao da se vremena smire. Tamo je primio postrig od ruke karakalskog igumana Nikolaja. Vrativši se na Aton, prvo je živeo kao beskućnik, lutajući po raznim mestima, sve dok se na kraju starci Novog skita nisu sažalili i udelili mu smeštaj blizu grobnice u maloj kolibi, pa se on od tada smatrao obezbeđenim, iako je živeo u pravoj štali. Čudo je kako je mogao da živi u tako mračnoj, hladnoj, i zadimljenoj keliji, osobito zimi, jer je i leti morao da se greje na suncu. Ali, on je tvrdio da mu nije hladno i da je uvek ogrejan. Po svemu sudeći, osim njegove odeće, koja je bila stara i tanka kao i on sam, odevao se i u podvižničku odeždu trpljenja.

Izlazeći u susret njegovoj stvarnosti, stanovnici skita su mu davali po malo hleba, i on je ovakvim suhojedenjem bio zadovoljan decenijama. ‐ ʺTreba, govorio je, da se spremimo da

stanemo pred Gospoda. Ovde ništa nije potrebno. Ako ne danas, umreću sutra i sve će ostati. Večnost se ne menja i za nju treba biti spreman.ʺ Na pitanje o njegovoj ubogoj keliji govorio je: ‐ ʺmislio sam nekada da uz pomoć dobrih ljudi nađem za sebe kolibu, ali sam se predomislio: šta će mi to? Uskoro ću umreti, a za to je ovde zgodno mesto!ʺ

Starac Avakum je umro 1875. godine kada mu je bilo oko sto godina.


STARAC PAJSIJE ‐ GRK (umro 1876)

Otac Pajsije se rodio 1799. i na Svetu Goru je došao kada mu je bilo sedamnaest godina. U skitu Svete Ane živeo je trideset godina, u početku kod starca, a onda sam. Zatim je kod njega došao rođak koji ga je molio da pređe u Novi skit, mesto koje je pogodnije za rad, i oni su se naselili u keliji Uspenja Majke Božje, gde je rođak bio postrižen sa imenom Kiril. S njim je starac proživeo trideset godina.

Njihovo rukodelje je bilo pravljenje kamilavki i rezbarenje velikih kašika. Jednom prilikom je neki ruski monah svratio kod njih i zatekao ih pri radu. More je potkopalo zid, zid se srušio i oni su ponovo postavljali kamenje ne bi li zadržali zemlju koju je svaka kiša mogla da spere u more. Kada ih je posetilac pozvao, požurili su da dođu. Pre svih je došao sam starac i to sa mladićkom lakoćom. Na njemu je sve tako visilo da se došljak izbezumio, te je polunagom starcu dao nešto novca, i zatražio da obeća da će sebi kupiti drugu odeću.

(Iz priča oca Pajsija): ‐ ʺPred dolazak Turaka na Svetu Goru manastir svetog Pavla je potpuno opusteo. Odlazeći, starci su zamolili stanovnike skita da pripaze na manastir, obećavajući da će, ako oci učine nešto u korist manastira, posle odlaska Turaka manastir da ih oslobodi svih poreza, o čemu su dali pismenu potvrdu.

Za sve vreme boravka Turaka skitski oci su im služili u skitu i u manastiru i plaćali porez po trideset leva mesečno za svakog Turčina. Teško je bilo i oskudevalo se. Za to vreme oni su pleli fesove i prodavali ne bi li platili svoj porez. Jeli su suv hleb, i to ne pšenični nego kukuruzni ili ječmeni.

Po okončanju nemira, kada su se manastirski oci vratili, pitali su stanovništvo skita kako se živelo. Zatim su potvrdili svoja obećanja, samo su tražili dokument. I skićani su im ga bez svakog podozrenja predali. Uskoro je manastir razrezao skitu porez mnogo veći nego

ranije. Skićani su se pozvali na obećanja, navodeći svoje patnje i platu koju su davali Turcima za manastir. Manastir je odgovarao: ‐ ʺA zašto ste platili? Zašto ste ostali ovde? Mi smo, eto, otišli i nismo platili, tako je trebalo i vi da uradite!ʺ

Posle ovakve zahvalnosti stanovnici skita nisu imali šta da kažu, a pošto su zavisili od manastira, morali su da se povinuju. Čuvali su deset godina potvrde o uplati poreza. Te potvrde su odneli u Konstantinopolj kada su se stanovpici skitova sudili s manastirima, ali tamo na njih nisu obratili pažnju.

Starac Pajsije je umro 1876. godine.


STARAC GERASIM ‐ GRK (umro 1880)

Otac Gerasim je na Aton došao malo posle okončanja grčkog ustanka i stupio u manastir svetog Pavla, gde je živeo trideset godina. Onda je dobio blagoslov od igumana da stupi u usamljenički život i naselio se u kolibu iznad Novog skita. Njegova koliba je imala visoku ogradu sa kapijom uz koju je uvek stajao krst, kao znak da ga nema kod kuće, da mu posetioci ne bi narušavali tihovanje. Za one koji su ga znali bio je sproveden kanap do zvonceta u keliji. Kada bi ga neko zvonjenjem pozvao, izlazio je u susret kao ka nekome koji ima neki neophodan duhovni razgovor.

Izlazeći iz manastira, on je uplatio dve hiljade leva, a manastir se obavezao da će mu do kraja života davati suharke. U početku su davali rado, dodajući još odeću i obuću, ali su posle i suharke davali preko volje.

Rukodeljem se nije mnogo bavio. Pokatkad je pravio nešto brojanica i davao ih jednom monahu radi prodaje u Kareji, ali sam nikada nije izlazio i ni od koga nije ništa tražio, zbog čega je živeo u oskudici.

Kada su ga posetioci jednom mnogo zapitkivali, on je rekao: ‐ ʺIma trenutaka kada čovek kao da leti na nebo; ali ima i takvih vremena, kada po nekoliko sati nailazi takva teskoba, da ne znaš kuda bi se deo. U takvo vreme ne možeš ni da spavaš, ni da se moliš, ni da čitaš, ni da sediš na svom mestu, ni da jedeš, ni da razgovaraš. Takva vremena su veoma teška i potpuno neobjašnjiva svakome koji to sam na svojoj koži nije osetio!ʺ

‐ ʺDesi se tako nekad, da te svi udovi bole, pa ne možeš da ustaneš na molitvu. Ali, ako u takvim trenucima sam sebe nateraš na napor, svaki bol može da nestane bez traga. Osobito ako u to vreme pritekneš Božjoj Materi, ubrzo ćeš osetiti pomoć. Ona pomaže uvek. Kada se loše osećaš ili kada se desi kakav bol u udovima, neophodna je potpuna odlučnost ‐ do smrti ‐ inače nećeš pobediti. Kad živiš usamljeno, ne treba da se obazireš ni na šta. Ako je došlo vreme za večernju ili za neko drugo molitveno pravilo, ma šta da se desilo, ustani sa punom odlučnošću i Gospod će pomoći!ʺ

Gosti su hteli da ga izazovu na otvoreniji razgovor o plodovima njegovog tihovanja, ali se on pravio nevešt, potvrđivao uglavnom njihove reči, ne izjašnjavajući se i sam o takvim pitanjima.

‐ ʺStarče, govorili smo, nije li teško tihovati takvima kao što si ti, na takvom mestu, gde niko i ne prolazi, jer je molitvenicima potrebna međusobna otvorenost i poverenje, kao i provera onoga što čine?ʺ

Starac je odgovorio: ‐ ʺDa, teško je. Ali ja idem do oca Visariona koji živi iznad skita i sa njim razgovaram, a i ispovedam se kod ovdašnjeg skitskog duhovnika Eftimija!ʺ ‐ ʺAli on nema iskustva u molitvenom tihovanju?ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺNema, ali je ispovedanje pomisli neophodno. Radi duhovnog razgovora idem kod oca Visariona!ʺ

‐ ʺNe doživljavaju svi molitveni tihovaoci isto. Sveti Isak Sirin piše da se najviših viđenja udostojavaju samo retki, profinjenog uma. On čak savetuje da ako te zahvati takvo stanje da ne možeš ništa da učiniš, umotaš svoju glavu u mantiju i legneš da spavaš dok taj čas ne prođe. To je stanje takve prirode da ga duša nikom drugom ne može objasniti. Upoređeni sa ovim stanjem, svi podvizi i napori i bilo šta drugo, znače malo ili gotovo ništa. Ali, što je češće duša u takvom stanju, to se ona više uzdiže i čovek prima velike darove od Gospoda. Sveti Isak je još rekao da slično iskušenje ne traje nikada više od sata, inače bi duša stradala. Posle toga dolazi blagorodna promena: u čoveka se useljava takva radost da je duša irožeta neiskazanim blaženstvom, kao sunđer vodom. U to vreme on oseća takvu snažnu revnost, kao što ponekad biva ratniku u borbi, kada on vidi kako mu sve polazi za rukom, te se baca silno na neprijatelje, ne videći pred sobom nikakvu prepreku. Tako biva i sa tihovaocem. Ali, teško njemu ako mu se pri tom desi neka prepreka. On će tada okusiti gorčinu smrtnog otrova, a neprijatelj će nenadano da se baci na njega. I šta onda biva? U njegovoj duši se rasplamsava neukrotiva revnost da se neprijateljima osveti ne obazirući se ni na šta!ʺ

Starac Gerasim, dobri ratnik Hristov, umro je 1880. godine.


DUHOVNIK NEOFIT ‐ GRK (umro 1872)

Otac Neofit je stigao na Svetu Goru 1809. godine, kada mu je bilo trideset sedam, i stupio u manastir Esfigmen gde je živeo deset godina. Uželevši se tihovanja, on se udaljio u pustunju, pod samom planinom, gde je živeo dvadeset godina. U početku se naselio na samom vrhu Atosa, misleći da može tamo da živi, ali nije podneo surovost zime. Spustio se nešto niže, lutao po pećinama, i na kraju se uselio u keliju svetih Arhangela u skitu Male Ane. Tu je živeo deset godina. Kako je sam rekao, tamo je dobro živeo i hranio se duhovnim plodovima usamljeničkog tihovanja. Otuda su ga uzeli za igumana Grigorijatskog manastira.

Jednom su ga pitali zašto je izašao iz Esfigmena. ‐ ʺOtuda sam otišao jer su me poslali na poslušanje u svet. Osećao sam da neću proći bez štete. Da nije toga bilo i danas bi živeo u opštežiću. Tamo je dobro i borba je manja, a u pustinji se treba boriti protiv ljutih đavola!ʺ

Grigorijatskim manastirom je upravljao deset godina, ali je i tamo kao i ranije, usled manastirskih poslova, trebalo izlaziti u svet, pa je to, kao i neke nezgode s bratijom, nateralo starca da ostavi igumanstvo.

‐ ʺUostalom, govorio je starac, od mladosti sam želeo pustinjački život, i ta je želja očigledno prevagnula. Ponovo sam se udaljio u skit Svete Ane, gde sam živeo šest godina. Međutim, osetio sam da moje telesne snage ne odgovaraju više duhovnoj želji da živim u tom skitu, gde od obale na leđima treba nositi sve neophodne stvari, pa sam prešao u Novi skit, u keliju svetog Haralampija, gde živim od 1855!ʺ

Po svojim podvizima on je bio veliki starac. Njemu su s punim poverenjem dolazili za savet.

Pošto je otišao iz Grigorijata, imao je dovoljno sredstava, ali je jedanput, kada je otišao u Kirijakon na bdenje, neko od svetovnjaka ukrao sve što je mogao naći. To je prinudilo starca da pošalje svog učenika Mateja da po manastirima prosi milostinju. Od tada je živeo u oskudici i ponekad je govorio: ‐ ʺŽivot u pustinji nije bez oskudice i bez lišavanja!ʺ

Na pitanje o manastirskom životu jednog monaha koji ga je posetio, on je odgovorio: ‐ ʺI u manastiru se može voditi dostojan i pravilan život, samo treba imati iskusnog duhovnika. Sa drugim treba razgovarati što se može manje, pa i to samo sa onima koji traže duhovnu korist!ʺ

Stoletni starac je umro 1882. godine.


STARAC ANTIM ‐ BUGARIN (umro 1867)

Otac Antim se rodio u Sofiji i u svetu je bio sveštenik. Posle smrti svoje žene, negde oko 1830. godine, udaljio se u Svetu Goru, gde se u početku naselio u manastir Simonopetra, i tamo primio monaštvo. Od 1841. godine počeo je da jurodstvuje, ali je ostalo nepoznato kakvim je povodom rešio da stupi na tako opasan i mukotrpan put duhovnog života. On je voleo manastir Svetog Pantelejmona, voleo je da sluša rusku službu, pa je zato često dolazio u Rusik, a ponekad tamo živeo i po nedelju, pa čak i više. Njegovo omiljeno utočište bila je crkvena priprata.

Otac Antim se uvek starao da sakrije svoj unutrašnji život, pokazujući se nerazumnim. Često je govorio nevezano, kao besmisleno, a ponekad je bio u stanju i da se pokoška. Čim bi primetio da ljudi počinju da shvataju njegove basne i da mu ukazuju poštovanje, namerno bi natrabunjao koješta smešno, i otišao u pustinju da tamo tihuje dva ili tri meseca, ili da luta po pećinama i provalijama Atona a onda se opet vraćao u manastir.

Od samog početka njegovog jurodstva, neki monasi u Rusiku su na njega obratili pažnju i strogo pratili način njegovog života. On na taj put nije stupio odjednom, nego postepeno. Počevši da jurodstvuje, on je pet godina nosio običnu odeću, nije odbijao opštu trpezu i nije dugo odlazio da samuje. A onda, postepeno, kao da se osnažio i rastao u samoodricanju, malo po malo je izmenio odeću, počeo da nosi sasvim tanušnu, a zatim je i nju prenebregao, pa stao da ide polu go, u suknenoj vreći, prorezavši rupe za glavu i ruke, i na taj način je išao svuda. Posle je i taj svoj džak rašio i prosto ga nosio na leđima: zato su ga i nazvali ʺdžaklijaʺ. A u pustinji se i toga lišavao i hodao sasvim bez odeće.

Mnogi su, gledajući njegovo natprirodno podnošenje tegoba, duhovno uzrastali, a neki su se sablaznili, smatrajući ga neuračunljivim. Mnoge je poučavao, ispravljao, hrabrio i korio. Sopstveni život je, međutim, krio. Retki su bili oni kojima se otkrivao, ali su mnogi znali da poseduje veliki dar prozorljivosti.

Poslednjih godina svog života je dosta često dolazio do Rusika, ali unutra nije ulazio uvek, osim ako bi ga ubedljivo zamolili. Zadržavao se uglavnom iza manastira, u kuhinji ili trpezariji za radnike, gde se za hladna vremena grejao i potkrepljivao hranom. Otac iguman je naredio tamošnjem trpezaru da prima starca i da ga ugošćava. Monah je usrdno

ispunjavao ovo poslušanje, i uspeo je da stekne osobito poverenje oca Antima, pa je mogao da dozna nešto o njegovim tajnim podvizima. Otac Antim je od Boga imao veliki dar da dugo posti, što je on pažljivo od svih krio premda je ponekad, bez namere, usled okolnosti, otkrivao svoje podvige i blagodatne darove kojih ga je Gospod udostojio. Tako je jednom, za vreme Petrovskog posta, starac došao u Rusik veoma iscrpljen; monah koji ga je služio primio ga je sa radošću i predložio mu trpezu. Starac je počeo da jede, a monah je nešto išao trpezarijom, s vremena na vreme gledajući na njega. Starac je ne obraćajući na njega pažnju, produžio da jede više nego obično. To je sablaznilo trpezara i on je u mislima počeo da osuđuje starca zato što takav suv i izmožden tako mnogo jede! Ponevši se od takvih pomisli, on je s negodovanjem izašao iz trpezarije. Starac je, završivši obed, izašao iz trpezarije i seo pored vrata. Videvši svog sablažnjenog prijatelja pozvao je i njega da sedne i, uzevši ga za ruku, pitao:

‐ ʺZnaš li ti brate šta je smirenoumlje?ʺ Monah mu je, po smirenosti ogovorio: ‐ ʺNe znam!ʺ Tada je starac rekao: ‐ ʺSmirenoumlje je u tome da nikoga ne osuđuješ, a da samog sebe smatraš gorim od svih. Eto, ti, malopre si se sablaznio i osudio me što sam tako mnogo jeo, a ne znaš koliko dana nisam jeo! Seti se kad sam kod tebe poslednji put jeo!ʺ Monah mu je odgovorio: ‐ ʺSećam se oče, da si kod nas bio na Cveti, a od tada te nisam video!ʺ Starac mu je rekao:

‐ ʺVidiš li koliko dana nisam jeo? A ti me još osuđuješ što mnogo jedem! Brate, Božji darovi su razni: svakome je Bog ponešto dao. Tako je meni Bog dao snagu da trpim glad i studen. Možeš li ti da podneseš onoliko koliko ja podnosim? Hajde probaj, skini svoju odeću i obnažen pođi sa mnom makar samo do susednog manastira. Ti si, eto pojac, a kako pevaš Bogu? Misli tvoje lutaju na sve strane u rasejanosti, a slušaj kako ću ja da pevam!ʺ Starac je podigao ruke ka nebu i drhtavim glasom zapevao ‐ ʺAlilujaʺ, i suze su potokom grunule iz njegovih očiju. Trpezar se užasnuo i sam zaplakao. Onda mu je starac rekao: ʺEto, brate, ne osuđuj nikoga, jer ti ne znaš kome su kakvi darovi dati, nego više obraćaj pažnju na sebe!ʺ Brat se poklonio starcu i zamolio od njega oproštaj. Od tog vremena starac je bio mnogo otvoreniji prema svom prijatelju.

Drugi brat se jednom sablaznio o postupke starca i govorio u svojoj duši: ‐ ʺKako on da bude prozorljiv? Zar prozorljivi tako mnogo jedu?ʺ Starac ga je, proniknuvši u njegove misli, pozvao sebi i rekao: ‐ ʺTi, brate, hoćeš da budeš monah, a tvoje misli su sve u Rusiji. Poći ćeš tamo, ispunićeš svoju želju, ali ćeš se opet vratiti ovamo i tada će te duhovnik udostojiti monaškog postriga!ʺ Reči starčeve su se ispunile do poslednje. Onaj brat je bio pometen pomislima i, ostavivši obitelj, otpremio se u Rusiju, ali je posle godinu dana ponovo došao na Svetu Goru i udostojio se postriga.

Monah koji je posluživao starca izuzetno ga je poštovao, skoro kao svetoga ali se u isto vreme, plašio da pokaže svoja osećanja znajući da starac ne voli pohvale. Jednom je

trpezar dočekao starca, posadio ga za trpezu, a sam iz poštovanja nije hteo da sedne pored njega, nego se pravio da ima neka posla i tumarao trpezarijom.

Starac je jeo ćutke sa smeškom i posmatrao sabrata koji je išao tamo‐vamo. Pošto je završio sa jelom otac Antim je, ustavši od stola, rekao: ‐ ʺDobro, dobro, brate, sada stani! Neka ti Gospod pomogne i osnaži te!ʺ Jedan jeromonah je pričao kako mu se desilo da je poželeo rodni kraj i pomislio da ostavi Svetu Goru. Dok je on o tome mislio, odjednom je u njegovu keliju ušao otac Antim, što se ranije nikad nije dešavalo, i rekao mu: ‐ ʺMajka Božja me poslala da ti kažem, pope, da ne ideš u Rusiju, a ako ipak odeš u svet, upašćeš u greh!ʺ

Jednom je otac Antim dugo ostao na Atoskim visinama u molitvenom tihovanju. Trpezar, koji je privikao na utehu u razgovoru s njim, ne videći ga dugo vremena, zaželeo se starca i molio Boga da starca uputi u manastir ne bi li se on duhovno utešio. Pri tom je razmišljao: ‐ ʺMožda se moj starac od podviga u pustinji iznurio, a ja bih mogao da ga okrepim hranom i da ga napojim čajem!ʺ Sledećeg dana, ujutro, starac je došao svom prijatelju i videvši ga sa osmehom rekao: ‐ ʺEto, po tvojoj želji sam došao sa Atosa. Umoran sam i sve sam noge izubijao o kamenje. Vredi li takvog napora tvoj čaj?ʺ Brat se začudio njegovoj prozorljivosti i izmolio oproštaj zbog pričinjenog truda.

Jednom je uoči oktobra, dok su u Rusiku obavljali svenoćno bdenje u čast pokrova Presvete Bogorodice, otac Antim banuo u manastir umoran i jedva dišući. Kada je sreo svog poznatog sabrata, rekao je: ‐ ʺOve noći sam se nalazio blizu Zografa u pustinji i molio se stojeći na kamenu. Za vreme molitve video sam Majku Božju kako silazi s neba na vaš manastir. Obradovao sam se tom viđenju i požurio ovamo da bih je ovde zatekao, da i mene grešnog zajedno sa svim Svojim slugama, pokrije Svojim pokrovom. Međutim, samo što sam počeo da trčim ovamo, odjednom se pojavila zmija i s ljutinom se bacila na mene, i snažno me ugrizla u nogu. Međutim, ja sam se dosetio da je to prepreka koju je po popuštenju Božjem načinio đavo, da bi me tako lišio duhovne koristi c utehe, pa zato nisam obratio pažnju i nastavio sam da trčim do vašeg manastira!ʺ Sabrat je pregledao starčevu nogu ‐ peta je bila duboko ugrižena i krv je tekla iz rane. Velika ljubav starca prema Bogu ga je učinila neosetljivim za telesne patnje.

Zima 1862. godine je bila hladna i puna snega. U to vreme otac Antim je živeo u pustinji, u jednoj duplji na atoskim visinama. Pao je veliki sneg i potpuno ga zatrpao tako da uopšte nije mogao da izađe odatle. Proveo je tamo četrdeset šest dana bez hleba. A obično je u zimsko vreme bio češće u manastiru. Starci Rusika su, videvši da tako hladne i snežne zime ne dolazi, počeli da se brinu da se nije sledio u pustinji. A onda je jednog dana starac sišao u manastir potpuno iznuren i sa promrzlim licem i rukama. Sabrat koji je brinuo o njemu, videvši ga neočekivano od radosti je uzviknuo: ‐ ʺAh, oče, zar si to ti? A mi smo već pali u očajanje da te više nećemo videti. Gde si bio za sve ovo vreme?ʺ ‐ ʺSedeo sam u dupljiʺ, sa osmehom je odgovorio starac. ‐ ʺA šta si tamo jeo, očeʺ, pitao ga je brat? ‐ ʺO,

brate Viktore, koliko sam samo tamo od mraza i đavola postradao, to samo Bog zna. Već sam bio pomislio da je došao kraj mom životu, ali mi se javio sveti Jovan Krstitelj i izbavio me od smrti!ʺ

Desilo se jednom da starac pet meseci nije dolazio u Rusik. Monasi su se uznemirili misleći da ga neko nije uvredio. Duhovnik Jeronim je znao jednog isihastu u koga je otac Antim imao poverenja, i zamolio ga da potraži starca i sazna o razlogu tako dugog nedolaženja u Rusik. Videvši oca Antima, on ga je pitao zašto je prestao da ide u Rusik. Starac mu je odgovorio: ‐ ʺDok me tamo nisu slavili i nisu me smatrali svetim, ja sam išao, a sada ne samo što nemam nikakve koristi da idem tamo, nego mi je to na štetu. Poslednji put kada sam bio jedan jeromonah mi je pao pred noge i rekao: ‐ ʺPomoli se, sveti oče, za mene grešnog, da se spasem tvojim molitvama!ʺ I tek što sam se okrenuo od njega, drugi jedan jeromonah mi se obratio sa istom molbom. Eto vidiš, mogu li sada da idem do njih? Iako volim taj manastir, ipak ću ga od sada posećivati retko, jer me tamo smatraju za svetog!ʺ

Međutim, i posle toga je otac Antim dolazio u Rusik, ali unutra nije ulazio i posećivao ga je na neki način tajno. Bio je gost kod svog prijatelja van samog manastira. S njim je o svemu razgovarao, i čak mu otkrivao neke svoje tajne. Jednom je starac došao i bio pozvan za trpezu. Posle jela je rekao: ‐ ʺSveti Jovan Milostivi je juče posetio naš manastir.ʺ Tog dana je bila nedelja, i po običaju, mnogo pustinjaka je došlo i svi su bili nahranjeni, a udeljen im je hleb i milostinja.

Otac Antim nije imao stalnog prebivališta, ali cela Sveta Gora je bila njegovo prebivalište. Išao je po svim manastirima i skitovima i svim mestima u planini. Češće nego druga mesta je posećivao Rusik. Poslednjih godina života živeo je oko Zografa. Dolazio je da radi na zidanju novog manastira, nosio kamenje i vodu. Avgusta 1867. veliki podvižnik je poslednji put posetio Rusik. Ušao je pravo u gostoprimnicu, i dugo razgovarao sa poznatim svojim sabratom. Poučavao ga kako da pobedi svoje pomisli i strasti, i na kraju mu pravo rekao: ‐ ʺJa više neću doći kod vas, jer đu uskoro umreti!ʺ

Krajem novembra te iste godine došao je u Zograf i tamo oboleo. Smestili su ga u bolnicu u kojoj je ležao dvanaest dana. 9. decembra je napustio ovaj mnogostradalni život i u miru se predstavio Gospodu.


IGUMAN SAVA ‐ GRK (umro 1821)

Početkom 19. veka je manastir Svetog Pantelejmona, Rusik (u to vreme naseljen Grcima) bio pred potpunim opustošenjem. Zato je 1803. godine sveštena opština, Kinot, rešila da manastir isključi iz broja svetogorskih manastira, i obratila se sa odgovarajućom molbom vaseljenskom patrijarhu. Ali, patrijarh Kalinik je odlučno odbio takav predlog i tome nasuprot poručio da se neodložno pobrinu da nađu iskusnog duhovnog starca, kome bi što pre u ruke dali manastir da u njemu obnovi opštežiće. Primivši na znanje volju patrijarha, sveštena opština je izabrala i predstavila patrijarhu starog jeromonaha Ksenofontskog skita oca Savu, dodavši sa svoje strane mišljenje da će taj starac moći da odgovori zadatku. Patrijarh je blagoslovio, i tako je otac Sava postao graditelj Rusika bez njegove dobrovoljne saglasnosti, pa čak i bez njegovog znanja. Tri puta je otac Sava odbijao da prihvati dužnost. Četvrti put, kada je čuo poslanicu patrijarha kojn je pretio sudom Božjim za neposlu šanje, otac Sava je izgubio prisustvo duha i povinovao se. Zatim je stigla naredba patrijarha da mu se javi lično radi detaljnih uputstava.

Takva neočekivana naredba patrijarha je veoma uznemirila srce smirenog starca. On se nije uplašio nevolja i posla, ali mu je veoma teško pala misao da ga smrt može dostići van Svete Gore. Njegova slabost i poodmakle godine su s pravom izazivale sličnu bojazan. Ali, nije imalo šta da se misli, i on je poslušao.

Među vernicima u Konstantinopolju se brzo iročuo glas o dolasku poznatog pustinjaka Svetogorca, koga su mnogi lično znali. Otac Sava se, međutim, nikome nije pokazizao dva dana. Odmarao se posle teškog puta, i tek trećeg dana se, u pratnji svog učenika i oslanjajući se na skromni monaški štap, javio u patrijaršiju. Patrijarh je sedeo okružen sinodom, no čim je video starca, on je ustao i, pre nego što je ovaj uspeo da zatraži blagoslov, naredio da mu se donese omofor i maidija. Odmah je počeo moleban: usrdnim molbama patrijarh je prizivao blagoslov sviše za dobar početak napora oca Save. Molio je Boga da On Sam, putevima Svog promisla, pomogne u tom poslu. Posle molebna, otac Sava je hteo da celiva ruku svetitelja, ali je i taj bio tako smirenouman, a ujedno i uveren u duhovnost i svetost starca, da su uzajamno celivali jedan drugom ruku. Starac je time bio veoma zbunjen, pa je grunuo u suze i plakao kao dete.

Radi skupljanja priloga otac Sava je ostao četiri godine u Konstantinopolju. U to vreme on se upoznao sa mnogim pobožnim grčkim porodicama. U jednoj od njih pričali su ocu Savi o mladom rođaku trgovcu koji se upoznao s predstavnicima sultanskih harema i snabdevao njihove stanovnice najrazličitijom robom. Zajedno s tim on je uspostavio i druge veze s ovim zatvornicima, zbog čega ih je posećivao svakodnevno. Njegovi rođaci su govoreći o tome ocu Savi, kazali da bi bio isečen na komade kad bi za to saznali. Zato su ga i molili, da on svojim uticajem izbavi mladića od takve strasti. Otac Sava se, ispunjen verom u blagodatnu pomoć Božju posredstvom Svetih Tajni Tela i Krvi Hristove, dao na posao. Posle dugih i bezuspešnih nagovaranja sladostrasnika da ostavi grehovne veze sa

muslimankama, otac Sava je na kraju predložio sa svoje strane najlakše uslove, obećavajući da ga više neće uznemiravati i odvraćati od greha. On ga je molio da samo jedan dan ne ide u harem, da taj dan posti, pa će posle pročitati nad njim razrešnu molitvu i pričestiti ga Svetim Tajnama ‐ posle toga može već da radi šta god hoće! Bedni grešnik je vučen svojim grehom, kao gvožđe magnetom, teško pristao, delimično možda i zbog stida pred starcem i svojim rođacima, a više zato što mu starac više nije ni pominjao odricanje od greha, nego je samo molio da se strpi jedan dan. Tako je nevoljni pokajnik postio taj jedan dan, saslušao razrešnu molitvu i pričestio se Svetim Tajnama. Posle završene liturgije su otac Sava, pričasnik i rođaci ručali zajedno. Za stolom je otac Sava najpre pričasniku kao mimogred predložio da pokuša i danas da ne ide u harem, pa će ga i sutra pričestiti. Ne videći nikakvu reakciju on je počeo usrdno da ga moli, ponovo obećavajući da će mu posle pričešća ostaviti slobodnu volju da greši ili ne greši. Dobivši saglasnost, pričestio ga je i drugog dana. Sad je otac Sava ponovo predložio da ga pričesti pod istim uslovima, to jest da i tog dana ne ide u harem. Tako ga je pričestio i treći dan. A onda se videlo kako je Božja blagodat, po živoj veri starca i molitvama rođaka, učinila svoje. Grešniku je omekšalo srce, i malo po malo on je u sebi počeo da oseća hlađenje raspaljene strasti. Na ovaj način otac Sava je produžio da ga pričešćuje tokom četrdeset dana! Na kraju, pričestivši ga poslednji put, otac Sava mu je rekao: ‐ ʺEto, sada je dovoljno. Sad idi kud god hoćeš, pa makar i u harem, ne zadržavam te!ʺ Ali u duši tog čoveka se desio prevrat: ‐ ʺNek rade sa mnom šta hoće, mogu i na komade da me iseku, ali ja nizašta na svetu neću pristati da idem tamo kuda sam ranije tako nezadrživo stremio!ʺ

Na taj način je mnogomilostivi Gospod, Koji ne želi smrti grešnika nego da se obrati i živ bude, našao svoju zabludelu ovcu.

O ovim događajima oca Save u Konstantinopolju ispričao je očevidac ‐ učenik njegov, arhimandrit Prokopije, koji je umro 1848. godine.

Kada je starac prikupio dovoljno priloga, vratio se na Svetu Goru i počeo da gradi manastir na obali mora. Umro je 1821. godine.


IGUMAN GERASIM ‐ BUGARIN (umro 1875)

Naslednik oca Save u Rusiku bio je njegov učenik Gerasim. On se rodio u Makedoniji 1770. godine.

(Iz beleški monaha Partenija): O. Gerasim je kao petnaestogodišnjak stupio u manastir Kosfenit i u monaštvu se nalazi već više od pedeset godina (1840). Ima izuzetan dar rasuđivanja. Ima dvesta duhovnih čeda, i svima upravlja ne kao vlastodržac, nego kao otac. Ponekog kažnjava, ponekog poučava, ponekog sa suzama ubeđuje, a sve voli kao pravi roditelj. Njegova je kelija kao bolnica, nikada nije zatvorena. I sva bratija, čeda njegova duhovna, i oni zdravi i bolesni, žure svom pastiru, duhovnom iscelitelju, i otkrivaju mu svoje duševne rane. A on, iskusni lekar, sve leči i otpušta ih iz svoje kelije zdrave, pa svaki sa radošću žuri na svoje poslušanje. On onda, primivši sve, sam izlazi iz kelije. Najpre posećuje bolesne, zatim obilazi sve kelije, i nadgleda radnike i rukodeljce. Onda izlazi van manastira i posećuje svu bratiju koja radi na raznim poslušanjima, i sam im pomaže. Tako provodi dane u neprestanim naporima. Za vreme rada bratiju nikada ne požuruje, nego ih još zadržava, i često naređuje da se odmore. U crkvu uvek dolazi pre svih. Ponekad uđem u crkvu, od bratije nema još nikoga, a iguman već stoji na svom mestu. Hranu, osim opšte trpeze, drugu ne uzima. Često na trpezi sam poučava i upućuje bratiju, a ponekad govori o slabostima i nedostacima bratije premda ničije ime ne pominje. A govori uvek sa suzama i roditeljskom ljubavlju, i svu bratiju dovodi do suza. Stoga ga svi gledaju kao angela, i slušaju kao Boga, i poštuju kao cara, i vole kao oca. I poverili su mu svoje duše i tela, kao lekaru i pastiru, i putevoditelju u Carstvo nebesko. I ne poštuju ga samo njegova čeda, nego i sva Gora Atonska, kao strogog čuvara opštežiteljnih monaških tipika.

Recimo ukratko o tome kako je starac Gerasim postupao sa bratijom Rusika, kako je nosio nemoći nemoćnih, kako je smirivao gordost podvižnika, kako je svojevoljnike i narušavaoce opštežiteljnih ustava izgonio. Jednom je u manastir došao monah Avramije, Rus sa Dona, iz gospode, koji je ranije živeo u Ilinskom skitu, i zamolio da ga prime u obitelj. Molio je za njega i duhovnik Jeronim. On je molio da prime i njegov kapital od dvadeset hiljada leva, ali da ga na poslušanje ne šalju. Iguman je pitao: ‐ ʺA šta ćeš ti raditi?ʺ On je odgovorio da će se Bogu moliti. Tada je iguman rekao: ‐ ʺDobro, ja sam tome rad. Ako bi se sva moja bratija rešila da se neprestano mole Bogu, ja ni jednoga ne bih slao na poslušanje. Jer molitva je pravi monaški posao, a sva ostala poslušanja su ispomoć, data da se prekrati vreme i izbegne uninije. Kad ne bi bilo poslušanja, kod mene u manastiru ne bi ostalo ni dvadeset ljudi, a sada, sa poslušanjem, ima ih dvesta. Svakome je veselo i radosno na opštem poslušanju. Postoji vreme za molitvu, vreme za rad, vreme za jelo, i vreme za spavanje, jer svako ima telo i krv. A ko ljubi Gospoda svim srcem svojim, taj može bez prestanka da se moli umnom molitvom, kojoj telesni napori ne smetaju, nego čak i pomažu. Ako i ti možeš tako da se moliš, primiću te i smestiću te bez tvojih para (njih daj kud god znaš), a ako ne možeš tako da se moliš, ni tvoje pare nam ne trebaju. Mi u manastiru živimo: novac ne skupljamo nego duše spasavamo. Kad neko donese novac mi ne odbijemo, i koristimo ga na manastirske potrebe, a donosilac je dužan da se povinuje svim opštežitskim pravilima i odseče svoju volju. Mi preko ličnih snaga nikome ne

tovarimo, nego samo ono što svaki može da ponese.ʺ Toliko je iguman Gerasim bio uman i nekoristoljubiv.

Desio se i ovakav slučaj: u manastiru je živeo jedan monah već postrižen u mantiju, po rodu Grk. On je uložio veliku sumu u manastir, ali je i za sebe ostavio nešto. Iguman mu je govorio: ‐ ʺAko hoćeš da živiš sa nama, za sebe ne ostavljaj ništa. To sada od tebe zavisi. Ako ti je žao novca i ne želiš da se s njim rastaneš, onda ne treba da nam daš ništa, nego nađi takvo mesto gde s novcem možeš živeti. Ukoliko pak utajiš, pa se posle smrti nađe, biće bačeno sa tobom u grob, a ti, kao narušitelj opštežića, nećeš se udostojiti bratskog pomena!ʺ on je odgovorio: ‐ ʺSveti oče, što imam to ću i dati!ʺ Iguman ga je primio i postrigao u shimu. Monah je bio veoma smiren i krotak, i koristan za obitel. kao dobar stolar, i bratija ga je veoma volela. Ali je iguman prozreo zmiju srebroljublja koja se krila u njemu, i često ga je pozivao i u suzama ga molio da iznese svoj skriveni novac. Ovaj je, međutim, odgovarao da više nema. Iguman je, videći njegovu okorelost i pogibelj duše kako se približava, hteo da ga ispravi. Jednog dana je u prisustvu celog manastira naredio da ga isteraju iz obitelji, da izbace svu njegovu imovinu, i isplatio mu njegov novac. Monah novac nije uzeo nego je rekao da ga je manastiru dao za večita vremena. Bratija je veoma žalila v u suzama mislila da je iguman bez milosti kaznio tako smirenog čoveka. Monah je izašao iz obitelji, našao sebi druga i kupio keliju. Platili su četiri hiljade leva, i dve hiljade upotrebili na dogradnju. Tada su svi shvatili zbog čega ga je iguman isterao iz manastira. Ali kada je kupio keliju i sav novac potrošio, na njega je naišlo uninije i više nije bio u stanju da živi u keliji. Sve je predao svom drugu, a sam došao u manastir i stao da moli vratara da kaže igumanu kako hoće da moli za oproštaj. Vratar je preneo poruku. Iguman je, čuvši, dotrčao, čvrsto ga zagrlio i rekao: ‐ ʺJesi li sav novac potrošio ili je još nešto ostalo?ʺ Ovaj je sa stidom i sa suzama u očima odgovorio: ‐ ʺOprosti mi, sveti oče, što sam zgrešio pred Bogom i pred tobom. Sad zaista više ništa nije ostalo, osim mojih grehova!ʺ Iguman mu je rekao: ‐ ʺSad se raduj, jer te je Gospod očistio: sad ćeš i ti biti monahʺ, i dao mu je keliju.

Uopšte, starac Gerasim je skoro svakog dana činio dela dostojna divljenja; on je znao koga da kazni, a kome da oprosti nemoći.

Iguman Gerasim sb predstavio Gospodu 1875. godine, kada mu je bilo sto pet godina.


DUHOVNIK MAKARIJE ‐ GRK (umro 1859)

Otac Makarije, u svetu Manasija, se rodio u Rumeliji u gradiću Zarkost, od roditelja Teoharisa i Stamule. Otac mu se bavio oranjem i premeravanjem terena i mada nije imao školske spreme, u praksi je dostigao zadovoljavajuću iskusnost na tom poslu. Mati je tkala platno. Manasija je pomagao u domaćinstvu, a kada je postao dvadesetogodišnjak, otišao je u Konstantinopolj i tamo stupio u službu kod jednog trgovca. Nekako je Manasiju zapazio Laodikijski mitropolit koji mu je predložio da sa njim ode u eparhiju, obećavši da će se pobrinuti za njegovo obrazovanje. Manasija je pristao i tri godine zatim proživeo s mitropolitom, i usvojio ne samo izučavane nauke, nego i znanja iz duhovnog života. Slušao je razgovore o Svetoj Gori Atonskoj, i osetio želju da je lično poseti, pa je sa blagoslovom svog vladike i došao na Svetu Goru 1804. godine. Kako je došao nastanio se u skitu Svete Ane i rešio da tu ostane. U to vreme tamo se podvizavao poznati duhovnik Metodije, i njemu se Manasija obratio zamolivši za savet. On ga je posle razgovora s njim, poslao u keliju Sveta Tri Jeraha ka ocima Venediktu i Neofitu.

Ova kelija je izuzetna po tome dggo od same izgradnje nikada nije bila prodavana. Postoji već stotinama godina i uvek je starac predavao svome učeniku. Blaženopočivši starac Ilarion Gruzin je govorio: ‐ ʺU ovoj keliji čudodejstvuju sama tri jeraha!ʺ Tamo su uvek živeli veliki podvižnici, i svi su dostizali duboku starost.

Među njima je bio čuveni starac Anastasije, poreklom iz stare, dobre porodice, koji je posle dolaska na Svetu Goru stupio u tu keliju na poslušanje kod starca koji je bio čuven po duhovnom iskustvu. Starac je imao sedam učenika za koje je kelija bila tesna. Anastasije je predložio da proširi keliju i crkvu za svoj račun. Starac je odgovorio: ‐ ʺAko ti potrošiš svoj novac, a posle ne podneseš naš život i poželiš da odeš, ja nemam odakle da ti vratim!ʺ Anastasije je umirio starca i uzevši blagoslov unajmio majstore, pa prezidao keliju i crkvu. Poživevši više od sto godina, starac je umro a ostali učenici su se razišli. Ostao je sam Anastasije koji se podvizavao onako kako ga je sam starac naučio. Kod njega je onda stupio učenik, u postrigu Kalinik, a zatim i drugi ‐ Venedikt. Posle šezdeset godina provedenih na Svetoj Gori, starac Anastasije se preselio Gospodu pošto je i on živeo više od 100 g. Otac Ilarion Gruzin je čuo od drevnih staraca, savremenika oca Anastasija, da je ovaj imao izuzetne podvige i bio obdaren blagodaću. Učenik Kalinik je umro još za života starca i ostao je otac Venedikt, koji je u svemu podražavao njegove podvige. Ovaj je po poreklu bio Bugarin. Kod njega je došao Neofit, a potom i Makarije, i oni su sa njim živeli sve do kraja.

Starci Venedikt i Neofit su bili prosti i neobrazovani monasi ali puni vrlina. Oni su provodili pažljivo asketski život, i Manasija je kod njih bio u poslušanju do punog samoodricanja. Kad je prošla godina od njegovog dolaska, starci su, videći dobru narav njegovu strah Božji i njegovo poslušanje, rekli: ‐ ʺŽeliš li da živiš sa nama do smrti?ʺ Ovaj je odgovorio da je upravo zbog toga i došao. ‐ ʺDa li si miran duhom?ʺ ‐ ʺMiran sam i

radujem se što me je Gospod ovamo doveoʺ, odgovorio je ovaj. Onda su ga postrigli i nazvali ga Makarijem.

Posle postriga otac Makarije se bacio na poslušanje sa još većom revnošću, ne štedeći se ni malo. Nosio je najoveštaliju odeću, uzimao hranu birajući najgoru, a ako bi mu dopalo nešto što je već pokvareno, jeo je i to bez i najmanjeg roptanja. Živeći na Svetoj Gori nikada nije imao svog novca. Pete godine svog monaštva, 1809. godine, otac Makarije je bio rukopoložen u jeromonaha, i stao svakodnevno da služi liturgiju. Uskoro su starci primili još jednog iskušenika, koga su pri postrigu nazvali Nektarije.

U skitu Svete Ane je živeo i umro vaseljenski patrijarh Kiril, koji je utvrdio poredak skitskog života ‐ između ostalog i to da nikoga ne sahranjuju po kelijama, nego na opštem groblju uz Kirijakon, da nemaju mule i magarce, nego da sve nose na svojim leđima. Ovo poslednje ‐ zbog jednog čudesnog javljanja angela. Jedan iskušenik je, iznurivši se pod teškim teretom, pomislio: ‐ ʺDa li će za ovakav trud biti ikakve nagrade? Tim pre što se trudio za sebe, za svoje potrebeʺ. Odjednom je čuo glas: ‐ ʺOvaj napor i ovaj znoj biće jednaki krvi mučenika, i za svaki korak će oci koji se trude dobiti nagradu!ʺ Od tada je sabor staraca po savetu patrijarha rešio da nemaju ni mule ni magarce, nego da sve sami nose. Osim toga, patrijarh je korio one koji su uz svoje kelije posadili vinovu lozu: ‐ ʺZato će, govorio je on, na vas nametnut porez!ʺ

Mirno je tekao život oca Makarija, ali se nad Svetom Gorom spremala oluja: grčki ustanak je buknuo 1821. Ali još godinu dana pre toga su počele nevolje. U noći između prvog i drugog septembra 1820. ciklon je opustošio skit. U to vreme je otac Makarije služio liturgiju. Voda je prodirala kroz prozore crkve i malo je nedostajalo pa da odnese celu keliju sa svima koji su se u njoj nalazili, što su oni iz trenutka u trenutak i očekivali. Onda je otac Makarije uzeo putir i sa njim zakoračio. Voda se povukla, odnevši sa sobom samo glave i kosti ranije počivših staraca, koje su se nalazile sa spoljne strane hrama pod oltarom, u jednom udubljenju. Razorila je još i dva zida.

U to strašno vreme, kada su neverni Turci naveliko prolivali hrišćansku krv, veći deo monaha je odlučio da ode sa Svete Gore. Kako se turska vojska približava Svetoj Gori, 6. decembra 1821. g. Kinot je svima dao pravo da odlaze kuda koji zna spasavajući život i svetinje. Starci Venedikt i Neofit su videći kako monasi napuštaju Aton, blagoslovili svoje učenike da se sakriju za vreme nereda, davši im nešto od svog rukodelja da bi mogli da plate put. Otac Makarije je, ne budući siguran da će izdržati mučenje ako padne u ruke Turaka, rešio da se i on privremeno rastane sa Svetom Gorom.

Za vreme boravka Turaka na Atonu, skitski oci su im služili po određenom redu: prali su im rublje, nosili drva, kuvali hranu i radili sve što su Turci zahtevali. Na primer, oni su naterali skitske oce da stražare oko skita noću, a sami su spavali. Kada bi stražari nešto čuli budili bi Turke pa je bilo dosta i smešnih slučajeva. Uz tu službu stanovnici su plaćali još i porez od po dvadeset pet leva na čoveka mesečno. Prve dve godine nije bilo hleba niti

je bilo odakle da se uzme. Otac Konstantije je kasnije govorio: ‐ ʺDve godine smo mleli travu, divlju mirođiju i suvo kestenje, što smo onda mešali, dodavali malo brašna, pa od toga pekli hlebʺ. Posle dve godine, Turci su počeli da dovoze pšenicu iz Soluna. Skitski oci, koji na kraju nisu imali od čega da plate porez, bili su pozatvarani u pirg manastira Lavre, a među njima i otac Neofit. Otac Nektarije je pošao da ga odatle izbavi, ali su zatvorili i njega. Onda ih je sve izbavio otac Konstantije, i to stoga što je dobro znao turski.

Kad su se Turci još razmeštali po Svetoj Gori i činili nasilja nad monasima, uz obalu skita Svete Ane je pristala barka s hrišćanima koji su bežali od Turaka, ne znajući kuda da se sakriju, i počela sa iskrcavanjem. Videvši ih skitski oci su ih ubeđivali da se ne iskrcavaju, govoreći da će ih Turci tu napasti. Hrišćani su na to odgovorili: ‐ ʺA kuda da pođemo, svuda su Turci, svuda nas gone. Ovde na Svetoj Gori u najmanju ruku čovek ima gde da se sakrije!ʺ Tako misleći hrišćani su se iskrcali i došli u skit. Turaka u skitu tada još nije bilo, ali su uskoro došli iz manastira Svetog Pavla, i videvši hrišćane povikali: ‐ ʺAha, primate razbojnike?ʺ. Rekavši to oni su otišli, preteći skitskim ocima da će se za to osvetiti. Oci su rekli hrišćanima da ih čekaju nevolje, i zamolili da požure sa odlaskom, kud god znaju. Oni su pošli na obalu i počeli da spuštaju barku, kao i obično vukući. Turci su već bili na putu za manastir, ali su, čuvši viku, okrenuli natrag. Približivši se, počeli su da pucaju na hrišćane koji nisu imali sa čime da se brane, nego su potrčali misleći da će se sakriti. Međutim, Turci su neke pobili, a ostalima vezali ruke naopako i sve ih oterali u manastir Svetog Pavla. Spaslo se samo dvoje koji su se bacili u barku i otplovili.

U manastiru je turski zapovednik naredio da sve muškarce ubiju u potoku. Kada su ih poveli, jedan bogati čovek je izvadio kesu s novcem, i dao je Turčinu moleći da ga pusti. Turčin je novac uzeo ali je naredio da ga ubiju. Vojnici su odveli sve kao ovce u klanicu i u potoku su pogubili desetoricu. Žene i decu Turci su po svom običaju držali nedelju dana, a onda ih odvezli i prodali kao roblje.

Još pre dolaska Turaka na Svetu Goru, jedanaest skitskih otaca i nekoliko mirskih odlazili su barkom u Rumeliju da žanju pšenicu. U to vreme stanovnici su u strahu od Turaka bili napustili naselja i zasejana polja. Samo je na Svetoj Gori tada bilo više od pedeset hiljada hrišćana raznog uzrasta i oba pola. Tako su čitav mesec odlazili i žnjeli uz veliku opasnost: pet ili šest ljudi je žnjelo, a ostali su sa oružjem stražarili. Dovezavši barku pšenice, oci su je razdelili po 88 oka na čoveka, ali to im nije bilo dovoljno ni za nedelju dana. Jer, dolazili su mirski ljudi i govorili im: ‐ ʺUmiremo od gladi, dajte hleba!ʺ I nije se moglo ne dati.

Kada su razbojnici ostavili ia miru Svetu Goru, a oci nisu imali čime da plate porez Turcima, molili su ih da ukinu stražu. Zato je u skitu ostalo svega pet Turaka. U to vreme, osamdeset razbojnika se dovezlo brodom do Novog skita pa su poslali jednog monaha da pogleda stražare li Turci u skitu Svete Ane i koliko ih ima. Monah se vratio i rekao da straže nema. Razbojnički harambaša je poveo sa sobom svu svoju posadu, otpremio se u skit i rasporedio ih: ‐ ʺKad ja ispalim metak, svi pucajte!ʺ. Naredio im je da opkole skit i ne

puste ni jednog monaha. Došli su noću, pred nedelju. Znajući ovdašnji običaj da se monasi sabiraju u Kirijakon na liturgiju, razbojnici su počeli da udaraju u zvona, a sami su se sakrili. Oci su nailazili, a razbojnici su ih kako je koji dolazio, hvatali i vezivali. Starac Nektarije je pre toga od jednog starca pozajmio hleb, pa je onda ispekao svoj i poneo da vrati. Razbojnici su uhvativši ga i videvši mek hleb, rekli: ‐ ʺEvo, i hleb nam je doneo!ʺ Odmah su se bacili na hleb, a Nektariju su u znak zahvalnosti vezali ruke na leđima tako da su mu ih povredili, i zadugo posle toga nije mogao njima da miče. Od svih su tražili novac. Nektarije je imao petsto leva i dao im. No oni su se još razišli po kelijama i uzimali sve što su mogli. Napljačkane stvari su tovarili na monahe i terali ih da nose ka obali. Našli su i velike kazane. Hteli su da ih ponesu sami ali su bili preteški, pa su ih stali gurati nogama da bi se kazani sami otkotrljali nizbrdo, i uz put su vikali ka kapetanu kod čamca: ‐ ʺBarba Dimitrije, ima li još mesta?ʺ Ovaj je vikao: ‐ ʺNosite, nosite, sve ću da smestim!ʺ

Za sve to vreme, snabdeven molitvama i blagoslovom staraca, otac Makarije je putovao sa Svete Gore za Moreju. U eparhiji Tripolis mesni hrišćani su mu predložili da ostane u razvalinama drevnog manastira Svetog Nikole koje su štrčale posle turskih razaranja, u kraju zvanom Armenisti. Ocu Makariju se mesto veoma dopalo i on je rešio da tu ostane i dovede manastir u red. Pridružila su mu se dva monaha i život je potekao uobičajenim tokom. Arhijerej mu je videći njegov strog život i duhovno iskustvo, predložio da uzme na sebe dužnost duhovnika mesnih žitelja. Otac Makarije je ispunjavao ovo poslušanje i zaslužio sveopštu ljubav i poštovanje. Međutim, skori upad Ibrahim‐paše u Moreju je razrušio sve, i on je zajedno sa ostalima bio prinuđen da se skloni na ostrvo Skopelos.

Opustošivši već mnogo sela, Ibrahim‐paša se približavao Armenisti s namerom da i njega uništi. Hrišćani još nisu ni smislili kako da se spasavaju, kad su se pašine vojske već pokazale. Skoro svi su nagrnuli ka morskoj obali, ali na nesreću nije bilo ni jednog čamca. Samo je daleko na moru bio jedan grčki brod koji je posle očajne vike stanovnika počeo da se približava obali. Otac Makarije je sa trojicom monaha takođe izašao iz manastira i videli su kako su stanovnici bežali na obalu, kao i brod koji se približavao. Ali šta je to moglo da znači za njih dve hiljade, kada je brod mogao da primi najviše dvesta ljudi? Otac Makarije je rešio da se vrati u manastir i tamo čeka svoj udeo, ali su monasi nastojali da se ide na obalu. Još nisu ni došli kad su čuli glas kapetana koji je vikao: ‐ ʺDolazite, monasi, dolazite ovamo!ʺ Kapetan je ukrcao najpre njih, a zatim ostale, koliko je moglo da stane. Sve se to činilo pred očima Ibrahim‐pašine vojske. On je kao ljuta zver napao na bespomoćne hrišćane i sve ih pobio. Spasli su se samo oni koji su se još ranije sakrili. Po odlasku Turaka došao je otac Makarije u manastir i, našavši ga razrušenim hteo sasvim da ga ostavi. Međutim, neki žitelji su ga zamolili da ostane, predloživši mu svoju pomoć pri obiovi. Oni su mu pokazali ranije granice zemljišta i savetovali mu da pronađe stare dokumente i tapije. Otac Makarije je ostao, podigao kakav‐takav privremen krov i označio granice prema kazivanju meštana, trudeći se za to vreme da pronađe stare dokumente. On je iz raznih izvora i uspeo da dobije neophodne papire. Skupivši sve što je pronašao, otac

Makarije je to čuvao kod sebe sve do odlaska na Svetu Goru. U to vreme, obnavljanje manastira je išlo vrlo uspešno. Kasnije, po odlasku oca Makarija, tim mestom je putovao kralj Oton. Svratio je u manastir i mesto mu se veoma dopalo. Monasi su ispričali kralju o drevnim granicama manastirske zemlje i pokazali dokumente koje je sakupio otac Makarije, i kralj je potvrdio vlasništvo manastira nad imanjem. Kada je sve to obavljeno, monasi su pisali ocu Makariju: ‐ ʺSve što je tvoja sveta ruka planirala i zapisala, sada je darovano manastiru!ʺ

Godine 1833. otac Makarije je odlučio da se vrati na Svetu Goru. Kada je stigao svojim starcima, oca Venedikta nije zatekao među živima. On je umro 1822. g. Tako je otac Makarije ostao da živi sa starcem Neofitom i ocem Nektarijem. Nešto pre njegovog dolaska, starcu se pridružio monah Sava, koji je ostao kod oca Makarija do njegove smrti.

Uskoro su oca Makarija izabrali za duhovnika skitske bratije, a 1834. godine sabor je na njega preneo obaveze dikeja: čitavu godinu ispunjavao je on ovo poslušanje puno briga i raznih poslova. U to vreme on je dosta često dolazio u Rusik, po pozivu igumana, radi ispovesti bratije.

Godine 1839. Makarije je ostao siroče. Starac Neofit je umro na dan blagovesti koji je te godine pao na Veliku subotu. Još uveče, na Veliki petak, on je bio otišao do Kirijakona, gde je prestajao celu veoma dugu službu. Posle službe nije pošao kući, jer je njegova kelija daleko.

Uskoro je trebalo da počne bdenije za praznik Blagoveštenja, pa je ostao u hramu. Kada je bdenije počelo otac Neofit je bio prislonjen u stasidiji u polusedećem stavu prateći službu i odgovarajući joj unutrašnjom molitvom. Kada je jerođakon obavio kađenje posle osme pesme kanona, otac Neofit je odgovorio poklonom. Posle devete pesme sva bratija su po starešinstvu prilazila da celivaju prazničnu ikonu i da se pomažu jelejem iz kandila. Monah koji je stajao pored oca Neofita je, videći da on nikako ne kreće, pomislio da je starac zadremao. Počeo je lako da ga gura, ali je starac i dalje stajao sagnute glave, držeći u rukama zapaljenu sveću i ne obraćajući pažnju na monaha koji ga je budio. Taj je pogledao izbliže i video da starac spava večitim snom. I njegov duh je odleteo u onom trenutku kada su zapevali: ʺvsjakoje dihanije da hvalit Gospodaʺ ‐ da večno hvali Boga na nebesima.

Za života starac Neofit se odlikovao obiljem ljubavi i gostoljubljem. Pored same njihove kelije prolazi stazica kojom se uspinju pustinjaci. Starac nikoga nije propuštao nego je svakoga molio da svrati i gostio ga je kako je mogao, nudeći za jelo sve što se moglo naći u keliji.

Posle smrti starca otac Makarije je bio pozvan iz Rusika da pređe u manastir i da bude duhovnik bratije. Nije mogao odmah da se reši da ostavi izabrano mesto. Na kraju, 30. avgusta 1840. otac Makarije je došao u Rusik i naselio se u keliju Svih Svetih iza manastira.

Otac Makarije je revnosno i usrdno služio duhovnom blagu Rusika. Ovde je kao i u skitu, svakodnevno služio liturgiju i u suzama se molio da Gospod pošalje Svoju milost na Rusik koji je tada bio u nevoljama, i da ga podigne duhovno i materijalno. Da bi pojačao takve molitve, on je svaki dan služio posebni moleban Majci Božjoj, a kada se zidao hram svetom Mitrofanu, onda je ovom svetitelju zajedno sa svetim Pantelejmonom sastavio poseban molitveni kanon, koji je čitao svakodnevno. Ovakav život oca Makarija bio je nagrađen od Gospoda takvim darom umiljenja, da on bez suza nije mogao da služi ni jednu službu. Čak su i njegovi razgovori bili praćeni suzama koje su se kao dva potočića lile iz očiju. Krotosti, smirenju i nezlobivosti on je učio ne toliko rečju, koliko delom. Njegova je ljubav sve obuhvatala, a pouke su bile kratke, ali snažne. Ko god da je došao k njemu s nekim pomislima, ogorčen, ili pogođen iskušenjem, on je sa dve reči bio u stanju da ga umiri, a da zatim pažljivo sasluša okolnosti i pouči kako treba postupiti: ‐ ʺOvo ovako, a ono onako; to ostavi, a ovo učini!ʺ govorio je on. Ponekad se dešavalo da je neko dolazio pred samu trpezu, i kada je otac Makarije trebalo da se odmori, ali on uopšte nije pokazivao da treba jesti ili spavati, nego je strpljivo i s punom pažnjom slušao svakoga do kraja. Tek kada je stvar bila razjašnjena, a monah se smirio i dobio razrešenje, starac ga je otpuštao s mirom. Što se tiče hrane, otac Makarije se nije nimalo starao, i nikada nije tražio da jede. Kada mu već postave trpezu i pozovu ga, on bi dolazio. Bio je navikao da jede jednom dnevno, a u toku Velikog posta jednom u dva dana, i taj običaj je sačuvao sve do smrti. Svoje rukodelje ‐ pletenje čarapa, on nije ostavljao. Ponekad se budio noću i, stresajući sa sebe san, hvatao za rukodelje ne ostavljajući istovremeno ni umnu molitvu. Spavao je jako malo, sedeći po istočnom običaju na niskom divanu, oslonjen na lakat i bez pokrivača. Kod njega su prozori bili otvoreni čak i zimi.

U starosti su ga ubeđivali da se treba odevati toplije ili zatvarati prozor, ali on nije pristajao. Tako je u sedećem stavu i duh svoj ispustio ‐ kao da je zadremao. Celog svog života ni s kim se nije sporečkao, niti je koga uvredio. Kada su ga grdili, nije se bunio, nego je odgovarao ćutanjem i ovako: ‐ ʺNeka tako bude!ʺ Samo je jednom, na osoben način protestovao: u skitu Svete Ane ga je neko, koreći ga, nazvao prostim glupim čovekom, a on je rekao: ‐ ʺJa sam možda i filosof, ali se činim ovakvim namerno; tako od mene traži ljubav!ʺ

Jednom su dok je otac Makarije još živeo u skitu, na Svetu Goru došla dva učitelja, koji su tražili iskusne duhovne ljude. Saznavši za oca Makarija došli su njemu i rekli: ‐ ʺZašto živite ovde? Svet propada. Idite tamo, tamo treba narod učiti i na taj način donositi korist narodu i zemlji!ʺ Otac Makarije je odgovorio: ‐ ʺMi smo ljudi prosti i nepismeni; kako ćemo učiti? To je vaš posao. Vi ste učitelji, možete i trebate da poučavate narod!ʺ ‐ ʺNas narod ne slušaʺ, odgovorili su oni. ʺOn izgleda da mnogo više poštuje i ima poverenja u vašu odeću, u vaš ponizan izgled i isposnički život. Zato vas narod sluša, a nas, koji svega toga nemamo, neće da sluša!ʺ

Kada je otac Makarije bio na ostrvu Skopelos, priveli su k njemu opsednutog i zatražili da se moli za njega. Sažalivši se nad bolesnikom, on je počeo da čita molitvu za izgonjenje demona. Za to vreme je đavo, koji je bio u čoveku, vikao: ‐ ʺSažiže me, sažiže ... odoh, odoh!ʺ Prodrmavši bolesnika, on ga je odmah zatim ostavio.

Za sve vreme njegovog duhovništva u Rusiku, raznonarodna manastirska bratija je živela u predivnoj jednodušnosti, miru i ljubavi. On je sam tražio i druge poučavao da traže ono jedino potrebno. Zato su njegova duhovna čeda i živela u slozi. Dešavalo se da kada mu dođe neko od bratije i počne da se žali na jednog od staraca ili arhimandrita, otac Makarije odgovori: ‐ ʺNe gledaj na njega. Ti imaš pogrešne predstave o toj stvari, a ona se čak i ne tiče tebe. Ti gledaj svoje, da savršen staneš pred Gospoda!ʺ

Otac Makarije je bio u bliskoj duhovnoj vezi sa igumanom Gerasimom: kao da su imali jednu dušu. Duhovno iskustvo oca Makarija, njegova bliskost i istovetnost mišljenja sa igumanom, i njegova duševna mekoća, blagotvorno su uticale na duhovni razvoj manastira. Sve se to naročito videlo posle njegove smrti. Tada su u bratstvu počele podele, nesuglasice, i na kraju, počela je da se obrazuje nacionalna partijnost.

Plač je i ranije bilo stalno svojstvo oca Makarija, ali ga je pri kraju života umiljenje posećivalo u takvom izobilju, da je svakodnevna liturgija, koja obično traje dva sata, bila produžena na tri, a pri kraju i na četiri sata. Starca bi zahvatalo umiljenje i on je plakao u oltaru, a njegov čtec i pojac, otac Sava, bi mu podražavao na klirosu. U poslednje vreme, od preobilja umiljenja i zbog slabosti nogu, on nije služio sam, nego se samo svakodnevno pričešćivao Svetim Tajnama. Otac Makarije je kao i njegov starac, otac Neofit, voleo manastirska bdenija zato su ga, kada više nije mogao da ide, donosili u manastir na krevetu.

Pred samu smrt ga je bratija koja se nalazila oko njega pitala kako da žive posle njegove smrti. Starac je rekao: ‐ ʺŽivite kao što ste i živeli: uzdržavajte se i budite umereni u svemu, pazite na poslušanje, budite smireni i obraćajte pažnju na molitvu, tome se starajte, to tražite, a ne tražite da tvorite čudesa ‐ to nije neophodno, to i ne spasava!ʺ

Tri dana pred smrt, otac Makarije je, sedeći na svom divanu, odjednom upro oči u prostor i gledao ne trepćući tako pravo da uopšte nije primećivao ništa oko sebe. Oni koji su se tu zatekli počeli su da pitaju: ‐ ʺŠta je to s tobom, oče, šta to vidiš?ʺ Ali otac Makarije nije odgovarao. Tek kroz četvrt sata starac je prekrstivši se, tri puta rekao: ‐ ʺSlava Tebi Bože Svedržitelju!ʺ Učenici su se približili i ponovo pitali šta je to video, ali on ništa nije odgovorio.

I tako, završivši trku, veru sačuvavši, i dodajmo, bratiju na put spasenja izvevši, starac Makarije je mirno i tiho predao svoju dušu Gospodu 15. novembra 1859. godine, kada mu je bilo sedamdeset devet godina, proživevši od toga na Svetoj Gori pedeset pet.


STARAC MAKARIJE ‐ GRK (umro 1845)

U Rusiku je živeo izuzetan starac, monah Makarije, rodom Grk. U najranijoj mladosti je odbacio svet i stupio u manastir, i šezdeset godina proveo na Svetoj Gori. Od toga dvadeset u pustinji, kod starca na poslušanju. Zatim je isprativši svog starca u večno blažensto i prodavši keliju, stupio u opštežiće, u kom je živeo više od četrdeset godina. Bilo mu je više od sedamdeset i za sve je bio primer po načinu života. Na svakom poslušanju je bio prvi i trudio se više od svih. Često mu je iguman govorio: ‐ ʺOče Makarije, ti više ne bi trebalo da ideš na poslušanja, nego da sediš u keliji. Već si se dovoljno naradio u svom životu, a sad pusti i da mladi rade!ʺ On bi tada sa suzama pao igumanu pred noge i počeo da govori: ‐ ʺSveti oče, ne lišavaj me nagrade za dela poslušanja, ne odvajaj me od ljubljenog bratstva, dok se miču moje noge i ruke. Ukoliko imam snage još ću poraditi za manastir, i još se nagledati svoje ljubljene bratije!ʺ Iguman bi govorio: ‐ ʺRadi, radi, oče Makarije: ono sam ja rekao žaleći tvoju starost!ʺ

Takvih staraca je bilo još desetorica. Gledajući na njih, uvek smo se čudili i plakali videći do kakve su mere savršenstva došli. Bili su nezlobivi kao deca, ili kao bestrasni angeli, a više od svih ovaj otac Makarije. Iguman ga je često iskušavao: ‐ ʺTi si, oče Makarije sagrešio!ʺ ‐ Ovaj bi pao na zemlju i suzama je kvasio. Bivalo je da sve vreme trpeze leži bez hrane, pa da i posle trpeze leži pored vrata i sa suzama moli oproštaj od sve bratije. Iguman je to činio zato da se otac Makarije ne pogordi svojim vrlinama, i pogružavao ga je u smirenoumlje u kome je sebe smatrao nižim od svih.

Godine 1845. umro je bez svake bolesti. Pričestivši se Svetim Tajnama došao je do igumana i rekao: ‐ ʺOprosti mi, sveti oče, i blagoslovi: hoću da umrem!ʺ Iguman je odgovorio: ‐ ʺBog da prosti i blagoslovi. Samo, nadam se da nećeš umreti, jer savršeni podvižnici ne umiru, nego odlaze u večnost!ʺ Izašavši od igumana, otac Makarije je otišao u bolnicu, i zamolio krevet. Bolničar je rekao: ‐ ʺŠta će tebi, oče Makarije, krevetʺ Ovaj je odgovorio: ‐ʺHoću da umremʺ. Zatim se oprostio od svih, legao na krevet i s mirom predao dušu Gospodu.


STARAC TIMOTEJ ‐ RUS (umro 1848)

Rodom je bio iz severne Rusije, iz Vologodske gubernije. U mladosti je živeo u Peterburgu. Videvši taštinu i nepostojanost ovog sveta, ostavio je svoj dom, roditelje i srodnike i svoje imanje, i došao na ostrvo Valaam u opštežiteljni manastir. Stupio je u bratstvo i radio na raznim poslušanjima.

Pri postrigu u mantiju bio je nazvan Tihon. Poučen starcima, iskusio je sladost tihovanja i blagotvorne molitve. I toliko je zavoleo Gospoda svoga, tako mu se srce usladilo molitvom, da se ni za trenutak nije hteo odvajati od Gospoda, nego je poželeo da se uvek Njim naslađava. Primetivši da nas od Boga odvaja jezik i razni razgovori, osobito beskorisni, zatvorio je svoja usta, zadržao svoj jezik, i četrnaest godina nije progovorio ni reči, što mu je donelo mnogo nevolja i napasti. Očima svojim nije davao sna, niti dremanja svojim veđama: danju se nalazio na poslušanju, umom je besedio s Bogom, a noću je stajao na molitvi. Prirodi je ipak davao odmora ‐ malo bi dremnuo i to stojeći, ili malo sedeći. Zbog svega toga je u crkvi često padao za vreme službe. Dešavalo se da se udalji u pustinju i da u šumi stoji na jednom mestu po dva i tri dana bez hrane, imajući um svoj usmeren ka Bogu. Često bi kada je đavo napadao svojim užasima, izlazio noću na groblje i stajao do jutra među grobovima, time pobeđujući strah. Mnogo je napastvovanja i iskušenja pretrpeo od đavola.

Proživeo je u Valaamu više od dvadeset godina i pročulo se o njemu na sve strane, pa i u Peterburgu. Iako on ništa ni sa kim nije govorio, mnogi su želeli da bar vide njegovo lice. Valaamski iguman Damaskin ga je, ne zna se tačno kakvim povodom, poslao u Peterburg u manastirsku crkvicu. Iako je on dugo sa suzama molio igumana da ga ostavi u manastiru ili u pustinji, da tamo oplakuje svoje grehe, iguman ga nije ostavio. Kada je prešao u crkvicu u bučnom gradu, učinilo mu se veoma teško, i čak nepodnošljivo. Toliko vreme je proživeo u manastiru i u pustinji, a sada je došao da gleda na sablazni. A najviše mu je smetalo to što ga svi slave i uvažavaju, i što je u crkvici svakodnevno gomila naroda. Živeo je tamo godinu dana, i mnogo puta molio igumana da mu dozvoli povratak u manastir, ali nije uspeo da ga umoli. Zato je rešio da se udalji na Svetu Goru, pa je zamolio mitropolita da ga blagoslovi na put u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. Dobivši pasoš, otpremio se u Jerusalim. Proveo je tamo pola godine i posle Uskrsa krenuo na Svetu Goru. Stigao je u Rusik i stupio u bratstvo. Tu je postrižen u shimu, sa imenom Timotej. Zatim su ga, po njegovoj želji, otpustili u usamljenu pustinju, u keliju svetog velikomučenika Georgija, sat hoda od manastira. Bio je tamo sam s Bogom, i svake nedelje je dolazio u manastir na svenoćno bdenje. Na liturgiji se pričešćivao svetim Tajnama, uzimao sebi hranu i odmah se vraćao u svoju pustinju. Tako je proživeo tri godine. Zatim

je zanemoćao. Obolele su mu noge, koje su se nadule kao stupa od mnogog svenoćnog stajanja.

(Iz beleški monaha Partenija): Posle mog povratka iz Rusije, odredili su me da služim ocu Timoteju. Tako sam se udostojio da budem očevidac njegovog života i podviga. Živeo sam sa njim pola godine, i nikada ga nisam video da leži, a i sedeo je sasvim malo, jedino za vreme trpeze. Sve ostalo vreme bio je na nogama. Iako su mu noge bile otekle i bolele ga, on se na to nije obazirao. Svako veče bi usred crkve stao na molitvu, i stajao do jutra nepokretan, čitavih dvanaest sati. Takav je bio njegov tipik. Svoju keliju nije imao nego mu je crkva bila umesto kelije. U toku dana čitao bi deo iz Apoetola i Jevanđelja i akatist Bogorodici. Takođe i deo iz Dobrotoljublja i Isaaka Sirina. Zatim je radio. Hranu je uzimao isključivo posnu. Posle trpeze je ulazio u crkvu, sedao na mesto i dremao oko sata. To je bio sav odmor koji je davao svom nemoćnom telu. Zatim bi ustao i obavljao svoje monaško pravilo: trista velikih metanija, hiljadu dvesta pojasnih. Pri tom molitvu nije čitao ustima nego srcem i umom. Takav je bio njegov život i takvi njegovi podvizi, da na njih nisam mogao da gledam bez suza.

Kada je starac Timotej došao na Svetu Goru, duhovnik Jeronim ga je blagoslovio da govori sa svima i da poučava one koji to budu tražili. Razgovori i pouke njegove su bile uvek na istu temu: da se svako trudi da stekne umnu molitvu, da se svako trudi da u sebi očisti unutrašnjeg čoveka, da očisti svoje srce od pomisli i od đavolskih nagovora. On je uvek govorio da se monah zato zove vojnik Cara nebeskog, što vodi borbu ne protiv tela i krvi i ne protiv ljudi, nego protiv poglavarstava tame ovog sveta i protiv duhova zlobe koji neprestano ratuju protiv našeg uma, i neprestano gađaju svojim strelama naše srce ranjavajući nas. To što nas gađaju, nije u našoj vlasti i ne možemo im zabraniti, ali od naše volje zavisi da li ćemo čuvati, neprestano im se suprotstavljati, i braniti se od strela, to jest da li ćemo neprestano tvoriti Isusovu molitvu. Ako se i desi da nas vrlo bolno povrede, tu ranu treba što pre pokazati lekaru, to jest duhovnom ocu, i lečiti je pokajanjem i suzama.

Često je govorio i ovo: ‐ ʺSramotno je zvanje vojnika za onog ko ne ispunjava tačno carsku službu. Takav se kažnjava. Takođe će pred Carem nebesnim biti sramota i nas monaha koji se ne brinemo i ne trudimo o očišćenju čoveka, ne staramo se da stalno obavljamo umnu molitvu koja čisti naše srce i odgoni sve đavolske pomisli, i sjedinjuje nas sa Samim Bogom. Kako ćemo se opravdati mi, monasi, koji smo ostavili svet, oslobodili se svetskih briga, udaljili se u pustinju, odrekli se samih sebe, i prošli već polovinu puta, a nismo se potrudili da stignemo do kraja, i ne brinemo se o dostignuću konačnog cilja? A naš konačan cilj je da očistimo u nama našeg unutrašnjeg čoveka, da zavolimo Gospoda Boga svim srcem svojim, svom mišlju svojom, da se sa njim sjedinimo molitvom, to jest neprestanim našim razgovorom s Njim kroz umnu molitvu. Kada dostignemo takvo istinsko monaško stanje, i kada ime slatkog Isusa Hrista bude sladosno našem umu i srcu, tada ćemo moći Njime pobediti i strasti, i ne samo pobediti, nego i umrtviti. A bez umne molitve nemoguće je pobediti strasti i očistiti srce i sjediniti se s Bogom. Umna molitva je

početak i izvor svih vrlina. I apostol govori da je bolje reći pet reči umom, nego hiljadu reči jezikom (1 Kor. 14, 19). Sam naš Gospod, Spasitelj sveta je rekao: Carstvo je Božje unutra u vama (Lk. 17, 21), i još: Blaženi čisti srcem jer će Boga videti (Mt. 5, 8). Kakvu ćemo radost osetiti kada u sebi uvidimo Carstvo nebesko? Kako ćemo biti veseli kada očistimo svoje srcem od strasti i nečistih pomisli? Kako ćemo se utešiti kad duševnim našim očima ugledamo Samog Boga, Tvorca neba i zemlje, na Koga ni činovi angelski ne smeju da gledaju? Eto kakve neizrecive tajne nam Gospod otkriva, i kakvu neizrecivu milost izliva na nas, a mi ne želimo da se potrudimo da očistimo svoje srce, nećemo da radimo na blagotvornoj molitvi. Jer, podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (up. Mt. 11, 12). To treba da je naš trud, nas monaha, koji smo ostavili svet i svetske brige i svu taštinu. Svet, to jest ljubitelji sveta, to ne mogu dostići, pa i ne trude se, a dostići ne mogu zato što su uvek zauzeti životnim brigama, i time vezuju svoj um za svet i njegove varkeʺ.

ʺBio je kod nas u Valaamu monah, moj duhovni brat, koji mi je otkrio da je jednom tako stajao na molitvi i bio pažljiv umom, dok je njegovo srce gorelo plamenom Božanske ljubavi. Bio je van sebe, sav se izmenio u ushićenju, i obreo se odjednom u raju: video je mnoštvo anđela i svetih ugodnika Božjih, video je prekrasne voćnjake sa mnogim plodovima i na kraju njegov pogled je privuklo usamljeno drvo, lepše od svih, i plodovi njegovi su bili slični jabuci. On je mnogo zavoleo to mesto i nije hteo odatle da ode. Tada mu je prišao jedan prelepi mladić, obučen da se opisati ne može, i opojasan zlatnim pojasom, i pitao ga: ‐ ʺZašto, čoveče, stojiš i čudiš se? Možda želiš da okusiš od ovih plodova?ʺ Monah je odgovorio: ‐ ʺAko bi bilo moguće, želeo bih makar da probam!ʺ Mladić je uzbrao jednu jabuku i dao mu, rekavši da je pojede. Kada je pojeo, obreo se ponovo u svojoj keliji, kako stoji na molitvi. A jabuka je bila tako slatka i ukusna da se jezikom ljudskim ne može ni opisati: i ništa na zemlji joj nema sličnog. Ono što na zemlji slatko i ukusno jedeš, to je slatko samo dok ga jedeš i dok je još pod nepcima. No uskoro zatim zaboravljaš njegov ukus. A rajski plod nije takav: prošlo je deset godina, a na nepcima se još oseća slast!ʺ Starac Timotej je govorio o svom drugu, a ja pretpostavljam da se on lično toga udostojio za svoj angelski život.

Pred kraj života, starac Timotej se vratio u manastir, gde je živeo kao zatvornik. Umro je 1848. godine.



ʺAko je kvasac svet, to je i tijesto; ako je korijen svet, to su i grane.ʺ (Rim. 11, 16)

PREDGOVOR

Sakupljanje svedočanstava o životu i podvizima gruzinskog starca jeroshimonaha Ilariona započeto je bilo odmah posle njegove smrti, 1864. Oko toga se posebno starao ruski monah, o. Pantelejmon koji je kasnije, u činu arhimandrita, bio starešina Trojice‐Kirenskog manastira, u Irkutskoj eparhiji, u Sibiru, gde je i umro 1888. godine.

Otac Pantelejmon je koristio uspomene mnogih lica koja su sa starcem bila u bliskim duhovnim odnosima. Među njima su bili: gruzinski monah Gavril, kome je na molbu duhovnika Rusika, oca Jeronima, sam starac podrobno ispričao svoj život do primanja monaštva; takođe učenik starca, duhovnik otac Sava, zatim zografski pustinjak Vasilije i pešternik Hariton, pa starac Hadži‐Georgije, monah Visarion Gruzin, pešternik Danilo, starac Teofilakt, duhovnik o. Danilo, bugarski starac Nikodim i Teofil ʺAgia psihiʺ.

Znatno kasnije, na istom poslu se trudio i ruski monah otac Denasije.

Otac Pantelejmon je počeo da piše životopis, i doveo ga do vremena kada je starac Ilarion napustio svet i postao monah. Sve ostalo, evo već više od sto godina, ostalo je u odlomcima i tek je sada, izgleda, nastupilo vreme da se sve skupljeno stavi pred blagočestivog čitaoca.

Ako je još za života oca Ilarina njegov izuzetan primer pravoslavnog podvižništva bio pouka i nadahnuće mnogima, tim pre verujemo da će i nama koji živimo u vreme sasvim mlake revnosti za podvig, upoznavanje s njim biti od koristi.



MLADOST

Blaženopočivši starac jeroshimonah Ilarion je bio rodom Gruzin iz Imeretije. Rodio se 1776. godine u naselju Losijat‐Hevi, šarapanskog sreza, kutajske gubernije. Njegovi roditelji, Hahulija i Marija Končaveli, iz stare plemićke porodice, bili su veoma pobožni, i osobito su usrdno poštovali svetog velikomučenika Georgija. Za njihovo blagočestije, Bog ih je nagradio muškim prvencem koga su na svetom krštenju nazvali Jesej. Kada je dečkić napunio šest godina, njegov ujak, pustinožitelj Tabakinskog Georgijevskog manastira, jerođakon Stefan, uzeo ga je iz roditeljskog doma, i sve do svoje smrti, dvanaest godina ga vaspitavao u svojoj planinskoj pustinji.

Ovaj jerođakon Stefan, u svetu Simeon, plemić poreklom, bio je vaspitan u strahu Božijem i naučio knjige Svetoga pisma u roditeljskom domu. Zatim je bio poslan na dvor i zapisan u carsku pratnju gde se nadazio pod rukovodstvom kneza Georgija Cereteli, koji je bio upravnik carskog dvora. Iako na dvoru, Simeon je vodio strog i uzdržan život. Postojano je prebivao u molitvi i trudio se da uglavnom opšti sa duhovnim ljudima, tražeći često od njih savet.

Na dvoru su ga veoma uvažavali, i zato mu nije bilo lako da se oslobodi carske službe, ne bi li stupio u monaštvo koje je žarko želeo. Ipak, kada je dostigao čin sotnika, zastupništvom njegovog pokrovitelja, kneza Cereteli, bio je oslobođen carske službe.

Obrevši željenu slobodu, odmah je sa sebe skinuo uniformu i prezrevši slavu ovoga sveta, stupio u Tabakinski manastir na služenje Bogu. Nakon trogodišnjeg iskušeništva koje je proveo na različitim poslušanjima, postrižen je u monaha pod imenom Stefan. U to vreme manastirom je upravljao starac arhimandrit German, muž iskusan i vrlinski. Molitvom i Božijom blagodaću koja je obilno obitavala u njemu, otvarao je nebo da spusti kišu, isceljivao je bolesnike. Imao je običaj da za vreme jutrenja sam čita kanone svetima, i pri tom su iz njegovih očiju često tekla dva potočića suza. Kasnije, otac Ilarion se čudio kako mu ni jedenje mesa nije smetalo da tvori čudesa.

Pošto je u manastiru kao monah proživeo tri godine, Stefan je bio rukopoložen za đakona. Rukopolaganje je izvršio Kutajski mitropolit Dositej. Stefan je uskoro posle rukopolaganja otkrio starcu Germanu svoju davnašnju želju da započne usamljenički život. Starac, kao iskusan, videvši za vreme svog dugog boravka u Svetoj Zemlji i Sinaju, na ostrvima Egejskog mora i Svetoj Gori Atonskoj mnoge velike podvižnike, preduzeo je sve mere da ga odvrati od te namere, kako ne bi bio izložen iskušenju da upadne u đavolske mreže ‐ u prelest. Zatim, kada je video da je Stefanova želja čvrsta, pristao je, ali ne odmah, nego ga je najpre podvrgao dugom ispitivanju na različitim manastirskim poslušanjima, što je trajalo još tri godine. Tako je u sve u svemu on u manastiru proživeo devet godina.

Nakon toga, Stefanov duhovnik je sazvao manastirske starce na duhovni sabor. Pozvavši i Stefana, još jednom ga je upitao za njegovu nameru, i još jednom dobio isti odlučan odgovor. Tada su starci upitali: na kakvom mestu želi da se osami? A on, od detinjstva naučen da se predaje volji Božijoj i odlukama starijih, ostavio je da o tome odluče starci, i

po njihovom savetu izabrao mesto udaljeno šest kilometara od manastira, u planini, usred guste šume, gde je u drevna vremena živelo mnogo pustinjaka.

Početak usamljeničkog života je bio povezan sa stavljanjem na probu koja je trajala još pet godina. Prve godine Stefanu je bilo naređeno da ujutru, posle liturgije, uzima sa sobom proju, vodu i povrće, i da do večeri sam radi na raščišćavanju šume i krčenju puta, a da se svake večeri vraća u obitelj. Kada je protekla ta prva godina, i on u šumi sagradio drvenu keliju, dobio je blagoslov da sledeće godine provodi noć sam u keliji, a da se na jutrenju vraća u manastir i da tamo sa ocima bude do podneva. Treće godine mu je bilo dozvoljeno da posadi baštu i da po dve noći ostaje u pustinji, a da tek trećeg dana dolazi u obitelj. Četvrte godine je mogao tamo da provodi po četiri noći svake nedelje, da petog dana dolazi u manastir i tamo ostaje takođe u subotu i nedelju. Sledeće godine je bio obavezan samo subotu i nedelju da provodi u manastiru.

Kada se on, uz pomoć Božije blagodati, učvrstio u podvigu, starci, videći postojanost njegove želje, blagoslovili su ga da se potpuno osami. Tri godine je proživeo u savršenom molčaniju, a zatim je bio nadahnut božanskom revnošću da u pustinjskom duhu vaspita nekoga. Posle dugog razmišljanja, otpremio se u selo Losijat‐Hevi, ka svojoj sestri Mariji Končaveli, i njoj i mužu predložio da sina prvenca posvete na služenje Bogu. Oni su dugo bili neodlučni, ali kada im je starac prorekao ‐ ukoliko se budu protivili volji Božjoj ‐ smrt deteta i prestanak svakog daljeg rađanja u kući, oni su požurili da daju dečaka kome je u to vreme bilo šest godina.

Uzevši sa sobom Jeseja, starac ga je tokom dvanaest godina vaspitavao kao mladicu, obučavajući ga bezmolviju, uzdržavanju, molitvi i čitanju Svetog pisma. Retko mu je dozvoljavao da vidi roditelje ili ode u posetu manastiru. Postavši pustinjak u tako mladim godinama, otac Ilarion je rano upoznao zlobu demona koji više od svega ne podnose otšelnike. Samo Gospod zna kakvim je sve napadima bio podvrgnut. Mrzitelj dobra, đavo, je raznim lukavstvima pokušavao da mu pomuti razum, ili da ga navede da se liši života. Noću su demoni vršili napade pod vidom razbojnika, ponekad su dečaka zvali majčinim glasom, podsećajući ga na ostavljenu kuću, a danju su dolazili pod vidom medveda i drugih zveri, u želji da ga prestraše.

Godine njegove mladosti su prolazile u takvoj silnoj borbi i potpunoj odvojenosti od sveta. Pred kraj života starca Stefana, ka njima je došao odbegli seljak kneza Abašidze, koji je posle tri godine iskušeništva bio postrižen pod imenom Lavrentije. Kasnije je on otišao na hodočašće po svetim mestima, i u Jerusalimu bio posvećen u čin jeromonaha. Pošto se dugo trudio pri Grobu Gospodnjem, po blagoslovu Patrijarha Jerusalimskog, otišao je u svetogorski Iverski manastir, gde je i dočekao kraj svog zemaljskog života. Otac Ilarion je o njemu pričao da je bio ispunjen božanske ljubavi i krotosti; otac Venedikt, u čijem prisustvu je ovaj umro, govorio je da je njegov kraj bio blažen, jer je otac Lavrentije svoju dušu Bogu predao stojeći, držeći u raširenim rukama sveću.

Kada se približio kraj života oca Stefana, ovaj je, predosećajući to unapred, zaveštao Jeseju da posle njegove smrti napusti keliju kako ne bi, živeći bez rukovodstva, upao u đavolske zamke. Posle toga je starac otišao u manastir, dao poslednji celiv bratiji, vratio se u svoju keliju i nakon nekoliko dana bolesti otišao u blaženu večnost.

Ne samo za manastirsku bratiju, nego i za mnoge ljude iz okolnih mesta, smrt starca je bila veliki gubitak. Mnogi su se lišili molitvene pomoći, savetnika i utešitelja. Otac Ilarion je o njemu govorio da je to bio čovek strogih monaških pravila koji je dostigao stepen rasuđivanja viših monaških predmeta. Tokom više nedelja on je bio u stanju da jede samo komad kukuruzne proje sa solju i vodom, a ponekad samo malo povrća. Za vreme Velikog posta, on je po tri dana provodio u potpunom uzdržavanju. Ljudi su dolazili k njemu tražeći savet. Na pitanje jednog čoveka koji je težio monaštvu, starac je rekao: ʺAko želiš da stupiš u monaštvo, najpre treba da se očistiš od svih pohota i strasne zavisnosti, i to da se očistiš bar na polovinu pre postriga, a zatim da se trudiš kako bi u tebi potpuno nestao čak i trag mirskog životaʺ.

Posle smrti starca, Jesej je prešao u Tabakinski manastir, ali tamo nije dugo živeo, jer je imao veliku revnost da produži nauke, pa je, čuvši da je u Tiflisu otvorena škola, ne obavestivši o tome nikoga, otišao u Gruziju. Na putu, u naselju Nikozi, Gorijskog sreza, po svom pobožnom običaju poštovanja sveštenih lica, on je svratio da uzme blagoslov od Nikoskog episkopa Atanasija. Taj sveti čovek ga je primio kod sebe na noćenje, raspitivao se o njegovom dotadašnjem životu, a zatim, po običaju drevnih otaca, zamolio gosta da zajedno stanu na molitvu. Jesej je pročitao molitve iz gruzinskog molitvenika. Veoma dirnut njegovim čitanjem, vladika mu se obratio kao nastavnik i savetnik: ʺČedo moje, u školi se nećeš naučiti ničem takvom, što već nisi naučio u pustinji; zato se vrati u svoj dom, a Gospod Bog, koji te je naučio ovim molitvama, i molitveno zastupništvo tvog starca, upraviće te i dovesti do toga da budeš od koristi Božijoj Crkvi i tvom narodu.ʺ I Jesej se s blagoslovom Božijeg čoveka vratio u roditeljski dom u selu Losijat‐Hevi.

Nije, međutim, dugo bio u roditeljskom domu. Uskoro ga je otac odveo u Kutais u dvor, i prineo ga kao žrtvu na služenje caru. Car ga je predao svom najbližem čoveku, knezu Cereteli, na vaspitanje. A ovaj, videći u njemu duhovnu žeđ, opredelio ga je, radi usavršavanja u naukama, učenom arhimandritu Gerontiju ‐ u svetu knezu Solagašvili ‐ koji je prebivao u Džurčskom Georgijevskom manastiru. Otac Gerontije se više od svega trudio da u svom učeniku razvije ljubav prema molitvi, i vaspitavao ga je u strogom monaškom duhu, tako da je kasnije otac Ilarion sa divljenjem pričao kako je starac stajao na bdeniju od povečerja do izlaska sunca, i od samog Ilariona tražio da zajedno sa njim stoji na molitvi. Tako su oni svu noć provodili u pojanju psalama i čidanju molitava. Mladi Jesej je kod svog učitelja provodio podvižnički život, u punom poslušanju. Jednom, zimi, starac mu je naredio da odnese pismo njegovom drugu u Kutais, i poslao ga bosonogog po snegu. Pismo je bilo odneto na naznačenu adresu, a taj čovek, preneražen Jesejevim izgledom, dao mu je dva pijastra rekavši da za njih kupi opanke. Pošto se starcu vratio

obuven, čuo je od njega oštar ukor za malodušnost i netrpljenje. Starac je svog učenika obučavao uzdržavanju, ali ne odjednom, nego postepeno, uzdižući ga iz mere u meru. Najpre ga je navikao da ponedeljkom, sredom i petkom ne uzima hranu pre zalaska sunca, a onda ga je odučio da tih dana uopšte jede. Istovremeno, starac je Jeseja obučavao i svetskim naukama: gramatici, aritmetici, krasnopisu i ostalom. U takvim neprestanim trudovima i podvizima, mladić je kod starca Gerontija proveo tri i po godine. Kada je starac video kako je Jesej za tako kratko vreme napredovao u svim naukama, vratio ga je knezu Cereteli radi daljeg školovanja u svetu. Knez je Jeseja uvek držao uza se, i vodio ga na sva svoja putovanja.

Posle tri godine, knez mu je predao brigu o prihodima i rashodima svoje svite, a takođe mu je poverio da u njegovo ime piše naređenja, predavši mu u te svrhe svoj lični pečat.



CARSKA SLUŽBA I SVEŠTENSTVO

Prošle su još dve godine, i knez Cereteli je uveo Jeseja na dvor, i car Solomon II ga je postavio među pisare u kancelariji za naredbe. Ovde je on služio dve i po godine. Zatim mu je car predložio da se oženi i primi sveštenstvo. U to vreme, u carskoj okolini i među velikašima, vladala je znatna uzrujanost povodom planova i pritisaka da se Imeretija priključi Ruskoj Imperiji. Car, videći prostodušnost i duhovno nastrojenje Jesejevo, smatrao je da u takvim vremenima treba da mu omogući duhovno zvanje.

Otac Ilarion se kasnije sećao da u to vreme car u svojoj okolini nije imao na koga da se osloni. Jedini poverljivi čovek je bio komandant vojske, knez Kajhosro Cereteli, i uz njega nekoliko vernih slugu.

Odani caru upravnik dvora knez Georgije Cereteli je umro, ostavivši za sobom veliku tugu i brigu; posle njegove smrti car više nije imao s kim da podeli svoje misli i osećanja. To je bio jedan od razloga što je odlučio da rukopoloži Jeseja, kako bi stekao duhovnika i savetnika i u duhovnim i u državničkim pitanjima.

Jesej se pokorio volji svog gospodara, stupio je u brak sa devojkom kneževskog roda po imenu Marija. Proživevši u domu njenih roditelja samo dve nedelje, on je prešao u Kutais, gde je uskoro bio rukopoložen, najpre za đakona, a onda za prezvitera i protoprezvitera dvorske crkve.

Car Solomon je Jeseja stalno držao uza se, naloživši mu da razrešava kneževske nesuglasice pri deobi imanja. Dužnost mirotvorca je zahtevala veliko strpljenje i taktičnost od strane oca Jeseja i oduzimala je mnogo vremena, tako da se sa ženom viđao veoma retko. To je jako žalostilo Mariju. Jednom je ona saznala da je njen muž, tek što se vratio sa puta na imanje kneza Abašidze, odmah otišao u Kutais, čak je i ne posetivši. Marija je to tako bolno doživela, da je pala u postelju i, posle šestomesečne bolesti umrla, proživevši samo dve godine u braku.

Budući da je sudbina Jesejeva bila tesno povezana sa političkim životom Imeretije, biće umesno da ovde kažemo koju reč i o poslednjim danima Imeretinskog carstva i o sudbini cara Solomona. Sve to je starac Ilarion ispričao ocu Gavrilu Gruzinu, a prema njegovim rečima je onda zapisao ruski duhovnik Pantelejmonskog manastira na Svetoj Gori, otac Pantelejmon.



KRAJ IMERETINSKOG CARSTVA I BEKSTVO CARA SOLOMONA

Nakon što je 1801. godine Gruzinsko carstvo, po molbi cara Georgija VIII, bilo priključeno Ruskoj Imperiji, ruska vlada je počela pismene pregovore sa carem Imeretije o prisajedinjenju i njegovog Carstva Rusiji. Car Solomon II je sazvao savet velmoža i doneto je ovakvo rešenje: pošto car nema naslednika prestola, Imeretija će do njegove smrti sačuvati svoju nezavisnost, nalazeći se sa Rusijom u bratskim odnosima dve države iste vere. Ruska vojska slobodno može da prolazi kroz teritoriju Imeretije prema turskoj granici, i vojska Imeretije je dužna da joj pruža svaku pomoć. Odnosi dve zemlje treba da budu zasnovani na sveštenim uslovima koji su svojstveni dvojici Božijih pomazanika.i narodima hrišćanskim, sjedinjenim nerazrušivim savezom duša ‐ večno i nepokolebljivo; posle smrti cara, međutim, u Imeretiji treba da se uvedu zakoni Ruske Imperije. Protokol ovog zasedanja je bio poslan u Tiflis, namesniku Kavkaza, da ga ovaj sprovede imperatoru Aleksandru I.

Iako su ovakve odluke odobravali svi podanici cara Solomona, u glavi jednog velikaša ‐ kneza Zuraba Cereteli ‐ sazrevao je drugi plan. Knez Zurab, koga je car Solomon I poslao u Peterburg, i koji je od Jekaterine II dobio čin general‐majora, strašno se pogordio; bogatstvo i slava zavrteli su mu glavu. Njegov dvorac u Sačheri se odlikovao raskošom

koji je nadilazio onaj carski. Živeo je u okruženju plemića, od kojih su mnogi napustili svog zakonitog gospodara i prešli njemu u službu. U Imeretiji, Gruziji, Mingreliji i Guriji, svuda je podržavao rodbinske veze sa svim velikim porodicama. Vodio je život nalik na život nekog feudalnog viteza, uživajući osobite slobode i namećući svoju neograničenu vlast. Licemerno je izražavao svoju vernost Rusiji. A ustvari je gajio misao da svrgne cara Solomona sa prestola, i da se sam tamo ustoliči. Na svaki način se starao da razruši prijateljske odnose cara i imperatora. Protivnika cara Solomona II, Grigorija Dadiani, nadahnuo je na pisanje klevetničkih pisama protiv cara imperatoru Aleksandru I, a samom je caru savetovao da ne propušta rusku vojsku iz Mingrelije u Gruziju preko Imeretije, jer, govorio je on, Rusi mogu da okupiraju carstvo pre njegove smrti. Car, međutim, budući čovek prostosrdačan i nezlobiv, nije obraćao pažnju na njegove lukave savete, nego je voleo Ruse smatrajući ih braćom po veri.

Kada knez nije uspeo da poseje mržnju između dva monarha na taj način, pribegao je drugam sredstvima. Počeo je da održava prepisku sa namesnikom Kavkaza, a zatim je i sam putovao do njega, i to ne jednom, sugerišući mu misao da prisustvo cara u Imeretiji smeta sređivanju prilika na Kavkazu. Carsku svitu je predstavio u najmračnijim bojama, kao ljude verolomne, svojevoljne i sumnjive, a samog cara kao čoveka slaboumnog i nesposobnog za rešenje državnih poslova.

Posle mnogih pokušaja, najzad je i uspeo u svojim nastojanjima. General‐ađutant Tormazov, posle tajnog razgovora sa knezom Cereteli, napisao je caru i celom Savetu neka im ne bude teško da se jave u Suram, na granici Imeretije i Gruzije, radi ličnog susreta i pregovora, jer, navodno, za njih postoji usmeni ukaz imperatora. Car Solomon je odmah osetio da nešto nije u redu, i sazvao je veće, da sastave odgovor generalu. Na savetovanju su bila potvrđena pređašnja rešenjat a generalu je odgovoreno da se ubuduće ne zamara šaljući predloge ponižavajuće za cara i njegov narod. Pred kraj većanja, knez Zurab Cereteli je ustao protiv ovakvog opšteprimljenog rešenja, lukavo prikrivajući svoje zamisli brigom o sudbini cara. On je svima počeo da dokazuje kako ne treba u tako oštroj formi odgovarati imperatoru, da to može imati za posledicu rat i izgon cara iz zemlje. U isto vreme, on je caru savetovao da se pod izgovorom šetnje ili lova sretne u Suramu sa generalom Tormazovim, i da na taj način spreči nevolje koje prete Imeretiji. Tu je prezviter Jesej, osetivši lukave planove kneza Zuraba, počeo u prisustvu svih da ga razobličava kao izdajnika, verolomnog vlastoljupca i vinovnika nesloge i svađa u zemlji. Na taj način, otac Jesej je zatvorio usta gordog kneza, i ovaj je iz dvora izašao posramljen. Zahtevao je da mu daju konja, i odjahao je kući u Sahčeri preteći ocu Jeseju. Odgovor cara je, onako kako je dogovoreno, poslat u Tiflis. Nekoliko dana posle toga, otac Jesej je od kuće dobio vest o smrti supruge. Požurio je svome domu da oda poslednju poštu počivšoj.

U njegovom odsustvu, pojavile su se nesuglasice u Veću. Neki su se pokajali što su napisali onakvo pismo, drugi su otvoreno podržavali stavove kneza Cereteli, a treći su ubeđivali cara da se treba držati saveta prezvitera Jeseja i ne napuštati Kutais sve dok ovaj

ne okonča četrdesetodnevnu žalost za svojom suprugom. Car nije znao koji od tih saveta da primi. Na nesreću, prevagnuo je lukavi plan kneza Cereteli, protiv koga je tako odlučno ustao otac Jesej, i car Solomon je izašao iz Kutaisa u pratnji 300 vojnika i, pod izgovorom šetnje, otpremio se u Suram.

General Tormazov, saznavši da se car približava, neočekivano je napustio Suram i otišao u Gori, ostavivši naređenje jednom od činovnika da izvesti cara, kako je zbog neobično važnih poslova hitno morao da se javi u Gori, kuda najljubaznije poziva i njegovo visočanstvo (po rečima oca Gavrila, imeretinski carevi su nosili naziv visočanstvo, a ne veličanstvo). U slučaju da car odbije, Tormazov je istom onom činovniku naredio da uz pomoć vojske i artiljerije koja je bila ostavljena u zasedi, cara dovuče silom. Kada je car Solomon II stigao u Suram, bio je dočekan na najsvečaniji način; ali kada je saznao za lukave manevre generala, veoma ga je ožalostilo tako neblagodarno ponašanje prema njemu. Više od svega ga je brinula sudbina rodne Imeretije. Pitao se šta će biti s njom, ako iz Rusije i ubuduće budu slali slične ljude ‐ kakve bede oni mogu navući na njegovu zemlju? Rastužen, on je govorio: ʺZar je moguće da blagorazumni gospodar‐imperator Rusije može da postavlja takve ljude koji ne zaslužuju ni trunke poverenja?ʺ I zaplakao je car Solomon nad sudbinom svoje zemlje, koju je budno i sa ljubavlju čuvao dvadeset pet godina, starajući se da sačuva svoj narod na sveštenim putevima Jevanđelja.

Ljubazni doček od strane činovnika koje je poslao general Tormazov, nije mogao da ublaži gorčinu prve vesti. Car je brižno govorio da takvo neblagorodno ponašanje generala zahteva razjašnjenje bez odlaganja, kako se sluga ne bi uzdizao i zloupotrebljavao ukazano mu poverenje. Carska svita mu je tako i predložila: da spali gradić i da se vrati u dvor, ali on nije pristao, i smirivši se pred neznanim putevima Svevišnjeg, koji upravlja svim ljudskim delima, pošao je u Gori.

Ali je general Tormazov, ostavivši i tamo odred u zasedi, žurno otputovao u Tiflis, poručivši svom činovniku da izvesti cara kako je zbog hitnih poslova morao da bude u Tiflisu, pa pokorno moli da ga njegovo visočanstvo tamo poseti. Laž generalova, tako ponižavajuća po čast Cara, dovela je do njegovog negodovanja i duboke nedoumice: ʺZar je moguće da se država oslanja na nečasne generale, zar je moguće da sam imperator ima poverenja u takve ljude koji ne mogu koristiti ni veri, ni caru, ni državi?ʺ ‐ pomislio je. I tada je pljunuo tri puta, što se odnosilo na čast generala Tormazova, pa je, ne časeći časa, krenuo za Tiflis.

Stigavši tamo, bio je dočekan sa velikom čašću i smešten u velelepne odaje, koje su bile okružene brojnom stražom, pod maskom počasne garde. Kada je pred njega izašao general Tormazov, car je, stojeći, ne dozvolivši mu da kaže makar jednu reč, gnevno rekao: ʺKo si ti i kakvog si porekla, i za kakve zasluge si se domogao tako važnog položaja?ʺ Kada mu je general objasnio da vodi poreklo iz stare plemićke porodice, čuo je ovakve reči: ʺKada bi ti pošteno zaslužio tvoj čin, i kada bi tvoje poreklo bilo takvo, kao što

govoriš, nikada ne bi sebi dozvolio da me na tako neblagorodan način uvrediš i prinudiš me na neprijatna objašnjenja s tvojim gospodarom; tvoji su postupci niski i nisu dostojni ni tvog roda ni tvog čina. Ja bih odmah mogao da se razračunam s tobom, kao sa bezobraznikom, ali to neću učiniti, jer me na velikodušnost obavezuje moj carski položaj, a i radi časti tvog gospodara, našeg brata.ʺ S ovim rečima on ga je otpustio. General je izašao krajnje zbunjen. Došavši sebi, pozvao je gruzinske knezove, Davida Džambakurijan‐Oberlianija, Konstantina Bagration‐Muhranskog i Davida Tarhan‐Mouravova, pokazao im imperatorsku naredbu i stao da se pravda, pokušavajući da svali svu krivicu na kneza Zuraba Cereteli. Okrivljujući ga za sve, molio je knezove da posreduju u njegovu korist pred imeretinskim carem, da bi on svoj gnev zamenio milošću, obećavajući sa svoje strane da će pisati imperatoru i moliti ga da caru u Sankt‐Peterburgu prirede dostojan doček. Zatim je oslabio stražu i dozvolio caru da slobodno prima posete.

Knezovi su caru ispričali njihov razgovor s generalom, ali nisu mogli da ga izvedu iz stanja mrzovolje i malodušnosti, tako da ni izvinjenja, ni obećagdo srdačnog prijema u severnoj prestonici nisu obradovali srce carevo. Na većanju sa ljudima koji su mu bili odani, car je prokleo kneza Zuraba Cereteli: ʺNeka Gospod Svedržitelj opustoši njegov dom za to što nam je učinio, jer se zbog njegovih spletki Imeretija pre vremena lišava cara i vladara.ʺ Među prisutnima nalazio se i treći sin kneza Zuraba Cereteli, Simeon. Čuvši tako strašno prokletstvo iz usta Božijeg pomazanika, on je u strahu pao pred noge caru i u suzama, gubeći dah od uzbuđenja, počeo da moli: ʺGospodaru! Skini to prokletstvo sa mene i brata mojega, mitropolita Davida, jer mi nismo učestvovali ni u kakvim planovima našeg oca i brata Grigorija!ʺ Tada mu je car rekao: ʺTi ne treba da se plašiš tog prokletstva, jer pravda Božija progoni samo onoga ko je kriv; a ko je bez krivice, njega ne dira.ʺ

Drugo poslanstvo od generala Tormazova donelo je caru vest, da je po primljenom saopštenju iz Sankt‐Peterburga za cara tamo već pripremljen dvorac, a da je za izdržavanje njegovo i carske svite naznačena dovoljno visoka suma, i da imperator želi od sveg srca da ima pored sebe takvog velikog sabrata. Za put u Rusiju dat mu je rok od dva meseca. Car je preko tih istih poslanika odgovorio generalu: ʺImeretija je raj Božiji i cela je dvorac za svog cara, zato me ne mogu namamiti vaši peterburgski dvorci. Umerena trpeza, ukrašena darovima podanika imeretinskog cara čini jedinu raskoš u dvorcu, pri čemu su se sa tog stola hranili i velmože i prosjaci i skitnice i siromasi, i svi su blagosiljali Gospoda. Takvi ogromni troškovi su za mene sasvim izlišni, i neka vaš gospodar njima ne opterećuje državnu blagajnu. A što se tiče obećanja da će mi prirediti ljubazan doček i da će se sa mnom ponašati kao sa svojim sabratom, to će se, ako bude ugodno Bogu, i desiti. O mojim pripremama, neka general zna, kako se pre vremena ne bi uzrujavao ‐ ova dva meseca posvećujem molitvi, budući da odlazim u nepoznatu zemlju.ʺ

Nakon odlaska poslanika, car se predao plamenoj molitvi, izlivajući pred Boga svoja osećanja. Zatim je pozvao sve svoje ljude i rekao im: ʺSvi vi, braćo moja moji ste vaspitanici, ili moji savaspitanici. Do današnjeg dana, nalazeći se u našoj očevini, provodili

smo život oslanjajući se na Božiji Promisao, kako ja, vaš otac, tako i vi, voljeni moji, prisna mi deco i braćo po srcu. Samo se po sebi razume da, nalazeći se već više od dvadeset pet godina među vama kao vladar, i budući zadovoljan svim vašim uslugama, nikada nisam imao potrebe da se uveravam i posebno o vašoj predanosti, jer je vaše služenje samo sve pokazivalo. Služeći mi, često ste bivali odvojeni od vaših porodica, niste se sa njima skoro ni sretali. Ali sada, nepoznatim putevima Promisla Božijeg, Gospod je dopustio da se naš način života izmeni i moraćemo do smrti da prebivamo u tuđini. Ja bih želeo da vas pitam: ko će mi i sada ostati do kraja veran? Ova stvar nije ni jednostavna, niti će brzo proći, to što se dešava prevazilazi ljudske snage. Ko želi da deli moju sudbinu, da bude učesnik u nevolji koja me je snašla?ʺ I svi su odmah, u jedan glas, uveravali cara u svoju potpunu odanost i spremnost da sa njim podele sve tegobe i radosti, zanemarivši interese svojih porodica i imanja, za šta su kao dokaz tražili da se donese Živonosni Krst, i pred njim su Caru položili zakletvu da reč svoju neće pogaziti.

Nekoliko dana posle toga, Car je pozvao svog vernog slugu, kneza Kajhosro Cereteli, i otkrio mu šta misli o predstojećem putu u Sankt‐Peterburg. Govorio je o tome da ruski imperator želi da ga ima pored sebe samo zato da bi se gordio; možda ne otvoreno, ali makar u mislima: kako je on car careva i vladar nad carstvima. ʺPomisli samo šta će značiti moja pojava među zborom plemića u dvorcu? To će na mene ostaviti neizbrisivu i uvredljivu mrlju, tako da je bolje i pre vremena da primim gorku smrtnu čašu, nego da postanem uzrokom beščašća moje sveštene dinastije. Otkrih tako pred tobom svoju dušu, a ti sada razmisli i daj mi svoj prijateljski savet.ʺ

Knez Kajhosro, od detinjstva odan svome caru svom svojom blagorodnom dušom, požurio je da odgovori: ʺCare! Vama je poznato da sam spreman da dokažem svoju ljubav prema Vama i dušom i srcem, zato Vas molim, poverite mi Vašu nameru.ʺ Tada mu je car rekao da je spreman čak i na bekstvo u Tursku, ili da se postriže u monaha, ili da sve odbaci i postane skitnica, ali da ni u kom slučaju ne putuje u Sankt‐Peterburg, kako imperatoru tamo ne bi dao mogućnost da se šepuri time što je car careva!

Knez Kajhosro je obećao da će u svemu pomoći caru, i još iste večeri je svim knezovima iz svite saopštio planove cara. Svi su još jednom kletvom potvrdili svoju odanost. Tada je knez pozvao jednog od neznatnijih plemića i pitao ga: ʺKao verni podanik svog gospodara, koji te je vaspitao i u svemu uzdigao, reci koji je stepen tvoje ljubavi prema caru?ʺ Ovaj je odgovorio da je za ljubav prema caru spreman da zaboravi i ljubav prema roditeljima i porodici, i da je spreman na bilo kakva lišavanja. Knez je dalje pitao: ʺAko bi okolnosti zahtevale da žrtvuješ i život za svog gospodara, da te poseku mačem, ili obese, ili čak i iskidaju na deliće, bi li prihvatio sve to?ʺ Ovaj je, zbunivši se, odgovorio da mu se čini kako taj zahtev prevazilazi snage, i molio je da mu oproste, kao čoveku slabom i malodušnom. Knez mu je zahvalio za iskrenost i nagradio ga novcem, odeždom i oružjem. Zatim ga je izveo pred cara, i dat mu je bio nalog da ode u Kutais, da carici ispriča o svemu što se zbilo, i da je zamoli neka odmah otputuje do Gurijskog kneza, a odatle u

Kobuletski Sandžak, u granicama Turske, i da tamo čeka cara, kako bi zatim zajedno krenuli u Konstantinopolj (Carigrad).

Idućeg dana, posle ručka, knez Kajhosro je pozvao jednog mladog velikaša koji je izmalena bio vaspitavan na dvoru i koji je prisluživao caru za kreme trpeze, dodavao vodu i vino, pa ga pitao: ʺTi, brate, nalazeći se u takvoj carevoj blizini, i koristeći se neprestano njegovnm pokroviteljstvom, koliko si predan svom dobrotvoru?ʺ Ovaj je odgovorio da je spreman da žrtvuje sve, pa i svoj život, i da moli Boga da mu se da prilika, pa da svoje reči i dokaže. Knez je rekao: ʺU takvom slučaju, da li si spreman na podvig, da izbaviš svog cara iz nevolje?ʺ A plemić, ispunivši se iskrenim oduševljenjem, odgovorio je: ʺBlagodarim ti, Gospode, što si me udostojio da svome caru poslužim krvlju.ʺ Tada mu je knez otkrio zamisao cara, i kakav su plan smislili: ʺSutra uveče, promenićeš sa carem odeću, i leći ćeš u njegov krevet. A car će za to vreme, prerušen u prostog slugu, zajedno sa knezovima, izaći iz dvora, kao da idu u kupatilo.ʺ Mladić je sa radošću obećao da će sve to ispuniti, i od tog trenutka stao da se priprema za smrt.

Zatim je knez Kajhosro predložio knezovima da pred stražom odglume kako je među njima izbio razdor povodom prelaska u Rusiju, što su oni vešto i ispunili. Digla se galama, svađa i krici. Dotrčao je sam general Tormazov i pokušao da smiri posvađane knezove, ali uzalud. Skoro svi su vikali da ne žele da idu u Sankt‐Peterburg. Tada je izašao i Car Solomon i objavio da onaj ko ne želi da ide s njim, može da se vrati kući. Skoro sva svita, sa izuzetkom šest knezova, zaželela je da se vrati. Još iste večeri, knezovi su osedlali konje i izjahali iz Tiflisa, zaustavivši se sedam kilometara od grada, gde su počeli da pripremaju zalihe za dalji put. Sledećeg dana, neki od njih su se pojavili u gradu, praveći se da se bave neophodnim kupovinama, a tajno su saopštili knezu Kajhosro da je već sve spremno za bekstvo.

Uveče, tek što je počelo da se smrkava, car je sa svojim vernim slugom promenio odelo i, uzevši u ruke glinenu posudu za vino, izašao sa ostatkom svite, a verni sluga je zatvorio dveri i legao u postelju svog gospodara. Knez Kajhosro je rekao dežurnom komandantu straže neka niko ne uznemirava cara dok se ostali ne vrate iz kupatila.

Izašavši iz dvorca, oni su se uputili ka kapiji kupatila, a usput su svratili do jednog pekara, Imeretinca, da kupe vrućih lepinja. Taj Imeretinac, pažljivo se zagledavši u preobučenog cara, zapitao ih je: ʺKo je ovaj blagorodni čovek? Biće da nije sluga, jer mada i po svojoj odeći liči na slugu, po licu se vidi da je važna osobaʺ. Na to je knez Simeon Cereteli, gospodar tog pekara, u gnevu stao da ga grdi: ʺOtkad li si postao tako rečit, i bez svakog razmišljanja se mešaš u tuđe poslove? Za ovakvu drskost ću te prodati knezu Kiknadze!ʺ A ovaj knez je bio poznat po najsurovijem ponašanju prema svojim podanima (kmetovima). Prestrašen ovom pretnjom, pekar im se odmah sklonio s očiju ostavivši dućan. Knezovi su uzeli nekoliko toplih lepinja i dali ih caru da nosi, pa su krenuli dalje.

Prošavši bazar, oni su se približili kupatilima, pa su još svratili i do jednog trgovca vinom, kupili bokal vina i takođe ga dali caru da nosi. Prolazeći između kupatila i kožarskih radnji, počeli su da se penju prema Persijskoj kapiji, koja se nalazi u Sejdabadskom kvartu. Usput su ih sreli neki Jermeni; jedan od njih, pogledavši na celu grupu, obratio je pažnju na cara i, zadivivši se njegovoj lepoti, stasu i plemenitom izgledu, rekao je na gruzinskom: ʺVidi ovog čoveka, kako je krasan!ʺ Ovaj uzvik je privukao pažnju još nekih Jermena koji su tu blizu stajali. Jedan od njih je rekao: ʺOni su, izgleda, Imeretinciʺ, a drugi je dodao: ʺA taj lepi čovek, biće da je njihov carʺ. Ove reči su tako pogodile cara Solomona, da je on neočekivano pao i prosuo sve vino. Knezovi Kajhosro i Simeon brzo su ga podigli, i prvi je stao da ga grdi: ʺSlušaj, momak, tebi nije prvi put da danas zbijaš ovakve šale. Šta to treba da znači? Jesi li pijan ili ti se đavo ruga? Za ovakve stvari ima da ti pokažemo, dugo ćeš pamtiti!ʺ Ove reči su nekako osvestile cara, i povorka je mogla da krene dalje.

Kad su već izlazili iz grada, knez Kajhosro je ukorio cara za njegovu mlakost i malodušnost. Car je od žalosti tako oslabeo, da nije mogao sam dalje da ide, nego su ga uzeli na ruke i nosili. Ali je Gospod uskoro olakšao njegove muke. Na putu su sreli kneza Baratošvili koji je putovao u Tiflis. Zamolili su kneza da caru ustupi svog konja, ispričavši mu o svim nevoljama koje su ga snašle. Blagorodni knez je odmah dao konja i sve svoje zalihe koje je njegov sluga imao na drugom konju, i poželeo im što srećniji ishod.

Uskoro su stigli do dogovorenog mesta i, pridruživši se ostalima iz svite, produžili su put preko Trialetskih gora u Ahalcih. Trećeg dana su se približili gradu, i poslali pred sobom jahača da obavesti pašu o carevom dolasku, i o njegovoj nameri da ide u Carigrad, sultanu Mahmudu.



BORAVAK U TURSKOJ I SMRT CARA

Ahalcihski paša, čuvši takve vesti, poslao je počasnu konjičku stražu u susret caru, a onda je i sam sa svitom izjahao van grada, i po turskom običaju priredio celu konjičku paradu, u čast dolaska dragog gosta. Paša je cara primio s velikom radošću, pa je tim povodom u gradu nastao pravi praznik, a posebno za ugnjetene hrišćane. Za cara su bile određene bogate odaje, iz blagajne su date velike sume za njegovo izdržavanje, a sam paša ga je svake večeri posećivao, tešeći ga i ulivajući mu nadu na povratak, i na vaspostavljanje Imeretinskog carstva. Takođe je otpremio u Carigrad činovnika, da izvesti sultana o

dolasku Imeretinskog cara u Ahalcihski pašaluk, i da pred sultanom zastupa nesrećnog cara. Paša je želeo da nagovori sultana, da pošalju vojsku koja bi kaznila neposlušne Imeretince, koji su svojim verolomstvom i izdajom navukli toliko nevolja na glavu cara Solomona.

Pročitavši izveštaj Ahalcihskog paše, sultan je napisao ferman sledeće sadržine: ʺOtomanska vlada prima Imeretinskog cara Solomona pod svoju zaštitu, obećavajući mu punu slobodu i bezbednost, sve dok mu se ne vrati njegovo carstvo. Za izdržavanje cara i njegove svite, neka se izdvoje sredstva iz dohodaka od strane robe u Erzerumu i gradovima erzerumske oblasti, takođe od desetine koju Turska ubira od pšenice, ječma, krupne i sitne rogate stoke i domaće peradi.ʺ Međutim, bila je odbijena careva želja da se javi Sultanu u Carigrad. Što se tiče slanja vojske, da se smiri pobuna carevih protivnika, paša nije primio nikakva naređenja, ali nije bilo napisano ni da se u Imeretiju ne šalju dobrovoljci (bašibozuci). O vraćanju cara na njegov presto bilo je rečeno da treba čekati zaoštravanje odnosa Rusije i evropskih država, a do tog vremena neka živi u gradu Erzerumu.

Dobivši tako milostivi odgovor, car Solomon se obodrio, izašao iz svog tmurnog stanja i rešio da zarati protiv Imeretije, kako bi kaznio svoje verolomne podanike. Uz saglasnost paše, objavio je da traži dobrovoljce, sve koji žele da posluže časti i slavi turskog oružja, ne bi li prognali rusku vojsku iz Imeretije. I našlo se dovoljno mnogo pustolova, ljudi koji su više želeli pljačku i prolivanje hrišćanske krvi, nego da ukažu pomoć nesrećnom caru.

Pravo je čudo, kako je car mogao da se reši na jedno tako nebogougodno delo! Po celoj Imeretiji su bili poslani verni caru ljudi da podignu narod na ustanak. Narod se podelio: jedni su bili za cara, a drugi protiv njega. Ovi su se pridružili ruskoj vojsci, i slali caru poruke da ne žele više da ga vide na prestolu. Molili su ga da se udalji iz Imeretije. Ali car se na to nije obazirao, i počeo je rat. U turskoj vojsci je izbila kuga, koja je i u Imeretiji istrebila mnogo mirnog naroda. Rat nije bio uspešan po cara Solomona. Ruska vojska ga je razbila, pa je morao da se vrati u Ahalcih.

U tim, za cara teškim trenucima, protoprezviter Jesej Končaveli je ostavio domovinu i otpremio se u Erzerum, da svome gospodaru posluži u nevoljama koje su ga sustigle.

Erzerumski paša Vaame‐Emin je cara primio srdačno, odredivši mu dobar smeštaj i izdržavanje. Ali taj mir nije dugo trajao, jer je general Tormazov, deleći neštedimice poklone, stao da mami gramzivog Turčina na svoju stranu. Zahtevao je od njega da cara u svemu i što više pritesni. Zbog toga je paša počeo vrlo rđavo da se odnosi prema caru, premestio je njega i svitu u staru kasarnu u kojoj su čamili nekoliko godina, a od izdržavanja koje je car trebalo da dobija, paša je za sebe zadržavao polovinu.

Car je na kraju izgubio strpljenje i, ne rekavši paši ništa, osedlao konje, naoružao se kao za rat, i spremio se da ode u Trapezund. Kada je za to saznao paša, poslao je janičara sa

molbom da mu se objasni tako neočekivan odlazak. Car je odgovorio da je uzrok odlaska u nezasluženo lošem odnosu paše, i da on više ne može da živi u njegovom pašaluku, pa zato odlazi u Trapezund, da bi odatle o svemu obavestio sultana. Paša je na to rekao da bez sultanovog odobrenja car nema pravo da izlazi iz Erzeruma, i savetovao mu je da se smiri, obećavajući sa svoje strane bolji odnos. Car se povinovao i vratio se, ali je čekao drugi povoljan slučaj.

I nije morao dugo da čeka. Maja 1812. godine, za vreme turskog ramazana, kada su se Turci posle noćne gozbe predali snu, car je skupio svoje ljude, osedlao konje i žurno izjahao iz Erzeruma. Kada su se približili granici Vajburtskog sandžaka, primetili su da ih goni odred janičara. Car je rešio da ne beži, nego da sa njima stupi u borbu.

U to vreme, tuda je prolazio državni velikodostojnik iz Carigrada. Pozdravivši cara, projahao je dalje; a kada je stigao do odreda janičara pitao je čime treba objasniti njihovo tako brzo jahanje. Kada su mu objasnili da su ih poslali u poteru za Imeretinskim carem, i da je paša Vaame‐Emin naredio da ga uhvate živog ili mrtvog, velikodostojnik je, sa uobičajenom turskom ironijom, rekao: ʺAkilsizlarinin kazandigi, akli, saabilah ejmišlahʺ, to jest ʺBezumni skuvaše, a umni posrkašeʺ. Zatim je, obrativši se komandantu odreda, rekao: ʺDa, brate! Vidi se da si ti verni sluga svome paši, ali ne i sultanu; i kakvu će ti korist doneti ta služba? Ako se desi da i uhvatiš cara, stradaćeš za to, jer ćeš time uvrediti njegovu čast. A ako ti oni iziđu na megdan, znaj da su tako naoružani da mogu odbiti i čitavu vojsku. Od sve ove muke nećeš imati nikakve koristi, sem što će ti odleteti glava, kao lubenica. Paša te neće zaštititi od gneva sultanovog; i on sam će morati da misli o sopstvenoj glavi. Bolje će ti biti da se vratiš natrag.ʺ

Tako je car produžio put i drugog dana stigao u grad Bajburt. Tamo ga je srdačno primio muselim i dva dana ih gostio, a na treći dan su krenuli u Gimiš‐Hanu, gde ih je dočekalo grčko pravoslavno sveštenstvo, pa su i tamo ostali dva dana.

Odatle su, najzad, posle dvodnevnog puta, dospeli u Trapezund. Paša tog grada, Osman‐Hazi‐Nazar‐Ogli bio je poreklom od gruzinskih knezova, i nije znao šta da čini od radosti kako bi dostojno dočekao Imeretinskog cara, pa je pozvao konzule stranih država i pravoslavno sveštenstvo i rešio da svi zajedno iziđu van grada na doček. Prijem je bio tako srdačan da je to umnogome utešilo cara. Zatim je paša saopštio u Carigrad o dolasku Imeretinskog cara i njegove svite, i pitao kakvo je naređenje o dostojnom prijemu takvog gosta. Car Solomon je sa svoje strane poslao izaslanika, kneza Jovana Leonidze, sa porukom u kojoj je sultanu objasnio svoje nevolje i zlostavljanje koje je morao da trpi od erzerumskog paše. Kada je sultan pročitao tu poruku, od saosećanja je čak i zasuzio, kako je svedočio knez Leonidze. Onda je dugo sedeo zamišljen, pa je odjednom riknuo kao lav: ʺAman, dželatʺ, pa, pošto se dželat pojavio, napisao je malu ceduljicu i udario na nju pečat; zatim je dželatu izdao ovakvo naređenje: bez odlaganja otići u Erzerum, tamo odrubiti glavu paši Vaame‐Eminu, njegovo imanje konfiskovati, a ženu i decu poslati u

ropstvo; a da se posle dvadeset dana vrati u Carigrad sa pašinom glavom, s tim da najpre svrati u Trepezund i glavu pokaže caru.

Stigavši u Erzerum, dželat se pojavio pred pašinim konakom i, ne ulazeći unutra, pozvao ga na ulicu. Na pašin krik skupio se maltene ceo grad. Dželat je izvadio sultansku naredbu i pročitao je naglas, pred svima. Kukavnog pašu su ščepali, bacili ga na kolena i dželat mu je tu i odrubio glavu. Kada je kasnije stigao u Trapezund, pokazao je glavu caru. Videvši je, car samo što se nije onesvestio, pa je naredio da što brže odnesu taj trofej s njegovih očiju.

U međuvremenu, knez Leonidze, koga je u Carigradu zadržao sultan, primio je iz blagajne bogate darove na carevo ime; videći takvu dobronamernost sultana prema Caru, mnogi turski velikodostojnici, a među njima ponajviše paše gruzinskog porekla koji su služili kod Turaka, i sami su priložili svoje darove, tako da se knez Leonidze vratio na brodu koji je bio pretovaren poklonima.

Ubrzo zatim, sultan Mahmud je napisao caru da Rusija, trenutno vezana ratom protiv Napoleona, neće moći da se protivi njegovom povratku na presto, pa mu je predložio da se pridruži vojskama koje su vodili paše Erzerumski, Trapezunski i Potijski, i da krene na Imerotiju. Ova poslanica, međutim, nije obradovala cara i on je sa tugom uskliknuo: ʺZašto li sam se začeo u utrobi majčinoj, ako su zbog mene takve bede dužne da se obruše na hrišćanske krajeve!ʺ Napisao je odgovor sultanu da je nadasve zahvalan zbog brige o njemu, ali moli da se pohod odloži tri meseca, pozivajući se na bolest i nezdravu klimu potijske tvrđave. Zatim je sakupio sve svoje ljude na savet, i predložio im da tajno izađu iz Trapezunda morskim putem u Krim, a otuda u Sankt‐Peterburg, ka ruskom imperatoru, radi mira s njim.

Ali, određeni rok je prošao, pa su bili prinuđeni da krenu u Poti. Kada je car tamo stigao, a iza njega turska vojska, knezovi iz Kutaisa, Mingrelije i Gruzije su mu napisali da više ne bi trebalo da pokušava sa povratkom na imeretinski presto uz oružanu pomoć Turaka.

Na ovom mestu se prekida zapis koji je sastavljen po rečima monaha Gavrila Gruzina, po molbi duhovnika iz Rusika, oca Jeronima. Otac Gavrilo je podrobno znao život starca Ilariona, ali, na žalost, njegovo svedočenje nije dovedeno do kraja, jer se teško razboleo, a ubrzo i umro ‐ 27. oktobra 1865. godine.

Car Solomon II se vratio u Tursku, gde je i umro u Trapezundu 1814. godine.



DOLAZAK OCA JESEJA U RUSIJU I BORAVAK U MOSKVI

Svita cara Solomona, sastavljena od Imeretinaca, brojala je šest stotina ljudi. Posle smrti cara, protoprezviter Jesej se rešio da po svaku cenu ode u Rusiju, o čemu je saopštio svim dvorjanima i predložio da sleduju njegovom primeru. Mnogi su sa radošću prihvatili takvu odluku, ali su se istovremeno i plašili da je sprovedu u delo, da ih ne dostigne gnev imperatora. Otac Jesej ih je sve umirivao, i obećao je da će na sebe preuzeti svu brigu i zastupništvo pred imperatorom. Odmah je i napisao molbu u ime knezova i ostale svite, i poslao je imperatoru. Gospodar je milostivo primio tu molbu, i ne samo što je oprostio svojim dojučerašnjim neprijateljima, nego im je vratio ranije činove i imanja. A samo je knezova u carskoj sviti bilo sedamdeset šest.

Maja meseca 1814, samo tri meseca posle smrti cara Solomona, otac Jesej se sa svima ostalima vratio u Imeretiju, i nastanio se u domu svojih roditelja. Sada, oslobođen dužnosti carskog duhovnika, počeo je da traži mesto pogodno za molitveno ujedinjenje. Mislio je da se nastani negde blizu rodnog sela, ili u pustinji pored Tabakinskog manastira, gde je proveo prve godine svoje mladosti. Ali nije prošlo ni sedam meseci nakon povratka u domovinu, kako ga je imeretinska carica Marija pozvala u Moskvu, kuda je ona bila otpremljena iz Imeretije posle bekstva cara Solomona u Tursku. Otac Jesej, kao carski duhovnik, mogao je bolje od svih da joj ispriča o poslednjim danima njenog muža. Veran svome dugu, otac Jesej nije oklevao da se javi carici, i da je obavesti o svemu što se desilo.

Ceneći odanost oca Jeseja njenom pokojnom mužu, a istovremeno ne želeći da ima stranca za duhovnika, carica je zadržala oca Jeseja. On je sa sobom doneo krupan deo Životvornog Krsta Gospodnjeg, sopstvenost cara Solomona, koji je carica Marija uzela u svoju dvorsku crkvu.

Ne zna se tačno zašto, da li zbog zasluga oca Jeseja pred imperatorom, po pitanju obraćanja svite cara Solomona u verne podanike Ruske Imperije, ili usled posredovanja carice Marije, Gospodar imperator Aleksandar I je zaželeo da ga unapredi u prestone arhijereje. Ali, veličina čina nikako nije mogla da primami pustinoljubivu dušu oca Jeseja. On je nepokolebivo stremio usamljeništvu.

Nastanivši se u dvoru, on je uskoro video u kakvom jadnom stanju je bio duhovni i moralni život dvorjana ‐ u poređenju sa onim blagočestivim životom koga su se držali nekadašnji Imeretinski carevi i ceo narod. Primetio je da su i carica i ceo dvor sve više stali da se predaju svetskim razonodama, zaboravljajući na svoje hrišćanske obaveze.

Nepoštovanje posta sredom i petkom, neprestane zabave, a zatim i razvrat ‐ za koji je primer dala sama carica, našavši sebi ljubavnika ‐ sve je to krajnje opterećivalo oca Jeseja, kao duhovnika i kao starog hrišćanina koji je navikao od detinjstva da živi po zapovestima Gospodnjim. Svi saveti i upozorenja oca Jeseja su bili uzaludni.

Bez obzira na strog odnos prema sebi, on je počeo da primećuje da u njegovom životu, koji je uvek nosio pečat strogog asketizma, počinju da se osećaju promene, i to krupne; hteo ne hteo, bio je prinuđen da se povinuje uslovima prestonog života: sto je uvek bio pretrpan različitim jelima, vina je pio mnogo, i spavao je na perinama. Uza sve to pojavila se i nova, ozbiljnija opasnost, opasnost dubokog i teškog pada. Otac Jesej se odlikovao spoljašnjom lepotom: visok rastom, širok u plećima, stasit muškarac; lepota duše se odražavala na plemenitom njegovom licu, pa su se i nevoljno pogledi mnogih zadržavali na njemu. U blagočestivim dušama on je izazivao uvaženje, a u ljudima strasnim ‐ nečiste pohote. Otac Jesej je morao da na sebi oproba svu žestinu napada iskonskog neprijatelja ljudskog spasenja, preko dvorskih dama i devica koje su svojom nametljivošću tako pritešnjivale njegovu skromnu dušu, da je on najzad čvrsto rešio da se po svaku cenu udalji sa dvora, jer nije nalazio drugog načina da se izbavi od stalnih progona tih žena. Istovremeno je bio potpuno svestan da on sam neće moći da preokrene dvorske običaje.

Odasvud pritešnjen, otac Jesej je mnogo puta molio caricu da ga oslobodi mučnog prestonog života i da ga otpusti u domovinu, ali ova nije htela ni da čuje; ponekad je sve okretala na šalu, a ponekad je čvrsto i ozbiljno odbijala. Sa svoje strane, otac Jesej je više puta odlučno stavljao do znanja da, ako ga ne otpusti dobrovoljno, on će otići tajno. Na to je carica, kroz smeh, primetila da ovo nije Imeretija, i da su takva bekstva nemoguća: u prvom gradu će ga uhvatiti policija i prisilno ga dovesti natrag k njoj. Ali, bez obzira na ovu pretnju, otac Jesej je odlučno izjavio da će kad‐tad otići sa dvora. Tako su prošle tri i po godine koje su bile veliko iskušenje za blagočestivu dušu oca Jeseja, iskušenje neuporedivo veće nego sedmogodišnje lutanje po tuđini sa carem Solomonom.

Nalazeći se u tako teškom položaju, otac Jesej je nalazio uspokojenje jedino u molitvenom obraćanju Gospodu i Njegovoj Prečistoj Materi. Otkrivajući pred njima svoju ožalošćenu dušu, on im se molio da ispune njegovu zavetnu želju, da se naseli kao otšelnik negde u pustinji. Takođe se molio velikomučeniku Georgiju, prema kome je od same mladosti u roditeljskom domu gajio osobitu veru, i od koga je mnogo puta u životu dobijao pomoć.

U to vreme se otac Jesej upoznao sa arhimandritom svetogorskog Iverskog manastira, koji je boravio u Nikolajevskom manastiru. Taj arhimandrit je kasnije svetogorcima otkrio ko je u stvari bio otac Jesej, budući da se on na Svetoj Gori skrivao kao bedni siromašan monah.

Vreme je teklo, a sa njim su se, dan za danom, umnožavale i nevolje oca Jeseja. Jednom, on je u iskrenom razgovoru sa kamerdinerom carice Marije, čovekom koji mu je bio veoma odan, otkrio svoju zavetnu želju. Ovaj je odobrio njegovu bogougodnu nameru i obećao svoju pomoć. Skovao je plan i saopštio ga ocu Jeseju. Najpre se pomoliše Bogu, a onda

odoše do mitropolita Serafima. Mitropolit je često posećivao caricu i dobro je znao kamerdinera i samog oca Jeseja ‐ njenog duhovnika. Došavši kod mitropolita, kamerdiner je rekao kako ga je carica poslala da moli, ne bi li se dao pasoš ocu Jeseju, jer će on na neko vreme otputovati kući u Imeretiju. Mitropolit, ne sumnjajući ništa, odmah je izdao naređenje da se izda pasoš, koji je uskoro i bio dobijen.

Okriljen nadom da će se njegova želja najzad ostvariti, otac Jesej se javio carici, i kao ranije počeo da govori o tome kako će otići. Carica se rugala njegovim rečima; a kada je on kazao da je već dobio pasoš, ona je odgovorila da u takvo nešto nikada neće poverovati, jer bez njene dozvole, niko mu neće dati pasoš. Otac Jesej je još rekao: ʺOprostite za sve, ja odlazim!ʺ ‐ i ostavio caricu. Otputovao je još te iste noći. Nije, međutim, otputovao u Gruziju, znajući da će ga carica tamo lako naći i ponovo dovesti u Moskvu, nego je krenuo u Odesu i, nigde se ne zadržavajući, uskoro stigao u Carigrad. Njegova namera je bila da poseti Palestinu i Sinaj, i da tamo nađe sebi utočište, na jednom od mesta gde su se od davnina podvizavali Gruzini. O Svetoj Gori on skoro ništa nije ni znao.

U Carigrad je stigao u dane Pedesetnice i otišao je do Jerusalimskog Patrijarha da se posavetuje u vezi puta u Jerusalim. Patrijarh je smatrao ovako: ako otac Jesej ima nameru da u Jerusalimu sačeka Uskrs, moraće tamo da provede skoro celu godinu, što će mu verovatno dosaditi, pa je zato bolje da najpre ode na Svetu Goru, bude tamo do zime, a da odatle, kad se približi Veliki post, stigne u Jerusalim. Otac Jesej je zahvalio Patrijarhu na dobrom savetu.

Prirodno je da je, spremajući se na put u Svetu Goru, carstvo monaha, otac Jesej morao pomisliti i o trajnom svom naseljavanju na Atosu. Sudeći po svemu, on je o tome ozbiljno mislio. Odlučnost da u svemu posluži Gospodu bila je kod njega velika. Odmah je zamenio svoje svilene odežde sa nekakve stare rite, čime se nadao da će sakriti svoju raniju svetsku veličinu i kao nepoznat poraditi Gospodu u punom samoodricanju.

Našao je brod za Svetu Goru i napustio Carigrad. To je bilo 1819. godine.



STUPANjE U DIONISIJAT

Na Svetoj Gori se najpre nastanio u manastiru Ivironu. U njemu nije našao ni jednog Gruzina i, pošto nije znao grčki, sa nekima iz bratstva je govorio na turskom jeziku; ali

pošto tamo nije bilo mnogo onih koji su znali turski, otac Jesej je veći deo vremena provodio ćuteći. U manastiru je rekao da je rodom iz Gruzije, da je siromah, što je pokazivala i njegova stara i prljava odeća; i da je došao na Atos da poseti i pokloni se svetim mestima. Po običaju, odveli su ga na arhondarik (gostoprimnicu), gde je proveo nedelju dana, posećujući službe u crkvi i gledajući kakav je život u manastiru.

Niko na njega nije obraćao posebnu pažnju. Ćuteći, otac Jesej je obilazio obitelj, pažljivo prateći unutrašnji poredak jednog neopštežiteljnog manastira. Idioritam[1] mu se nije dopao, i on je zaključio: ʺIako je ovo naš, gruzinski manastir, meni ovde nije mesto.ʺ Jednog jutra, izašao je na manastirsku kapiju i zastavši u razmišljanju primetio kako neki od bratije, uprtivši torbe, odlaze nekuda. Pitao je kuda li su to krenuli? Odgovorili su da idu na hramovni praznik u manastir Dionisijat, jer je sutra dan Roždestva sv. Jovana Krstitelja. Otac Jesej je pitao da li bi ga poveli sa sobom. Odgovorili su: ʺAko hoćeš, krenimo.ʺ I pošli su.

Po mesnom običaju, svi koji dolaze na praznik, javljaju se najpre na arhondarik, i zauzimaju mesto koje im se odredi. Tu ih poslužuju čašicom rakije, fildžanom kafe i hladnom vodom. Zatim odlaze u trapezu da se potkrepe, pa tek onda idu na bdenije. Ali, sa ocem Jesejem je ispalo drukčije: na ulazu u manastir on je među narodom izgubio svoje saputnike, pa je ostao kod kapije. A ovi, zaboravivši da on ne poznaje običaje, nisu ga tražili. Otac Jesej od jutra ništa nije jeo, i veoma je ogladneo. Pošto nije dočekao da ga neko pozove na trapezu, i čuvši da se već zvoni na bdenije, sa ostalima je pošao u crkvu, pomislivši kako radi praznika velikog proroka Jovana Krstitelja taj dan u manastiru smatraju strogo posnim i da bratija ništa ne jede.

Iznenadila ga je dužina službe, jer je prošla cela noć, a bdenije je još trajalo; završilo se tek dva sata posle izlaska sunca. Otac Jesej je pomislio ‐ hoće li sada dati nešto za jelo? Ili će da nastavi sa postom? Ali, počela je liturgija, i tek posle nje su svi pošli u trapezu, a za njima i otac Jesej. Ovaj praznik u Dionisijatu je za njega bila velika duhovna uteha. Poredak službe, način života monaha, strogost i blagoustrojstvo u svemu toliko su mu se dopali, da nije želeo da napušta obitelj.

Trećeg dana praznika, gostoprimac ga je zapitao zbog čega ne odlazi, zajedno sa drugim gostima? Otac Jesej je rekao da želi još neko vreme da poživi ovde i pogleda ustrojstvo manastira, da on ovde za svoju dušu nalazi veliku utehu. Gostoprimac je primetio da, ako on to želi, treba uzeti blagoslov od igumana, jer tako zahteva manastirski tipik. Tako je otac Jesej pošao do igumana, koji je dobro govorio turski, i objasnio da mu se veoma dopao strogi red u Dionisijatu, i da bi želeo tu da poživi i razgleda, na šta moli blagoslov; a ako iguman blagoizvoli da ga primi, spreman je i da ostane zauvek. Iguman Stefan, videći njegovu telesnu snagu, saglasio se da ga primi, rekavši da su mu neophodne radne ruke, i naznačio ga na poslušanje u kuhinju.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/Aton19/Aton19vek58.htm#note1

U Dionisijatu je otac Jesej našao svog starog druga, oca Venedikta, Gruzina, koji je u to vreme živeo blizu manastira, u pustinji. Na Veliki post 1821. godine oni su zajedno primili postrig u veliku shimu. Prilikom postriga, otac Jesej je dobio ime Ilarion. Pošto su njega privodili prvog, on je po monaštvu postao na neki način stariji brat oca Venedikta; ali je sam otac Ilarion uvek smatrao oca Venedikta starijim od sebe, posebno što se tiče podviga, što će se videti i iz daljeg životopisa. Za postrig su im pripremili novu odeću, ali je otac Ilarion nije primio, i molio je da ga ostave u onim starim haljinama.

U manastiru je prolazio razna poslušanja: pored kuhinje i trapeze, radio je na svim teškim poslovima, bivao i u manastirskim vinogradima na Monoksilitu, nedaleko od granice Svete Gore, a za vreme rada birao je obično najnapornije i najteže poslove. U vinogradu je uzimao najveću i najtežu motiku, duboko je zarivao u zemlju i tako je premetao da u tome niko nije mogao da mu podražava. Takođe je i u manastiru neumorno nosio sva poslušanja, budući od Gospoda obdaren takvom telesnom snagom, ali i takvom revnošću za podvig.

Bez obzira na to što nije znao grčki jezik, bratija ga je zavolela, kako za primernu trudoljubivost, tako i za krotak, podvižnički život. Boraveći u Dionisijatu pod vidom prostog siromašnog Gruzina, i ne posedujući apsolutno ništa, otac Ilarion nikada nije zatvarao svoju keliju. Jednom, neko od bratije je zašao u keliju u njegovom odsustvu i videvši metalnu kutiju, bio savladan radoznalošću da vidi šta se u njoj nalazi. Na svoje veliko iznenađenje, našao je u njoj ruski pasoš i turski firman u kome je bilo napisano da je njegov vlasnik sveštenik. Sabrat je o tome odmah izvestio igumana. Iguman je pozvao oca Ilariona i pitao ga šta to drži u svojoj kutiji. Otac Ilarion je odgovorio da je tamo njegov pasoš. Tada je iguman naredio da mu donese kutiju i da mu pokaže. Otac Ilarion, nadajući se da niko ne ume da čita ruski i turski, doneo je dokumente igumanu; ali se na nevolju pokazalo da je jedan monah umeo da čita turski, pa je i pročitao firman. Tada su svi saznali da je on jerej. Otac Ilarion je molio bratiju da o tome više nikome ne govore. A i uopšte, kod Grka je čest slučaj da jerej, odlazeći iz sveta i stupajući u monaštvo, u manastiru više ne služi, pa se čak i pričešćuje zajedno sa ostalim prostim monasima.

Oko dve godine je proveo otac Ilarion na teškim poslušanjima, ispunjavajući sve sa ljubavlju i samoodricanjem. Smetalo mu je jedino to što nije znao grčki jezik, pa se lišavao slušanja reči Božije. Zato je jednom rešio da o tome progovori s igumanom, i da od njega traži blagoslov da pođe u Iviron i tamo zamoli da mu daju knjige na gruzinskom jeziku, kojih je u Ivironu bilo mnogo. Teško je bilo duši njegovoj bez Svetoga pisma. Iguman je blagoslovio, i tako je otac Ilarion krenuo u Iviron, u svojoj uobičajenoj staroj i prljavoj odeći.

Došavši do manastira, zaustavio se da se pomoli pred čudotvornim likom Bogorodice koji se nalazi nad manastirskom kapijom. U to vreme, a bilo je predveče, na portiku su sedeli stariji monasi iz bratstva, a među njima i onaj arhimandrit sa kojim se otac Ilarion upoznao

još u Moskvi. Samo što je video oca Ilariona, odmah ga je poznao i na opšte čuđenje potrčao ka njemu, počeo da celiva njegova ramena i ruke, uzvikujući pri tom: ʺBre! bre! ‐ papa Jeseje, papa Jeseje! Agie pnevmatike! Pnevmatike vasilikos!ʺ (Oče Jeseje, oče Jeseje! Duhovniče sveti! Carski duhovniče!) Začuđeni tako neobičnom pozdravu svi su ustali i prišli im. Arhimandrit je, držeći za ruku oca Ilariona i predstavljajući ga svima rekao: ʺOvo je otac Jesej ‐ carski duhovnik sa kojim sam imao čast da se upoznam u Moskvi, u dvoru Imeretinske carice.ʺ Začuđeni monasi su ga poveli u manastir, gde su se svi divili ovom neočekivanom otkriću, a osobito oni koji su ga pre dve godine videli u obitelji kao siromašnog došljaka. Arhimandrit im je zamerao kako su mogli da puste iz manastira tako važnog čoveka. Bratija se pravdala kako je umela. Onda ga je arhimandrit uzeo u svoje odaje, i tri dana ga odatle nije puštao, moleći ga da ostane u njihovom manastiru. Predlagao mu je da zauzme najbolje kelije, sa punim manastirskim izdržavanjem i sa poslugom, ali uverivši se da otac Ilarion ostaje nepokolebljiv, dao mu je gruzinske knjige i otpustio ga sa velikim žaljenjem.

Sa torbom na leđima vratio se otac Ilarion u Dionisijat, ne sluteći da je o njemu i tamo već sve bilo poznato, jer glas, kako se u Dionisijatu pod vidom prostog monaha krije carski duhovnik, ubrzo je obišao celu Svetu Goru. Pri ulasku u manastir, vratar mu se s poštovanjem poklonio i pozdravio ga kako se pozdravljaju starci, pa je o dolasku odmah obavestio igumana. Ovaj ga je dočekao raširenih ruku za zagrljaj, bratski mu zamerio zato što nije rekao ništa o sebi, ko je i kakav je čin imao. Otac Ilarion, pometen takvim susretom, rekao je: ʺNije mi bila na korist ova poseta Ivironu, bolje bi mi bilo da nisam išao, jer ja sam došao na Svetu Goru da oplakujem svoje grehe, i dok sam bio nepoznat bilo mi je mirnije nego sada.ʺ Iguman već nije hteo da ga pusti da ispunjava pređašnja poslušanja, nego ga je molio da se primi za manastirskog duhovnika. Ali je otac Ilarion to odlučno odbio, i uporno je molio da ga ne liše mogućnosti da posluži bratiji, pa se odmah i otpremio u kuhinju. Ali tamo nije dugo ostao: sada ga je svuda u stopu pratilo opšte uvažavanje. Bratija mu nije dopuštala da ispunjava pređašnja poslušanja koja je tako voleo, nego su se trudili da u svemu što je teško ‐ u podizanju krtlova, nošenju vode i drva ‐preduhitre starca. Sve se završilo time što je otac Ilarion ostavio kuhinju i naselio se u pustinjačkoj keliji blizu manastira.

NAPOMENE:

1. Način života u manastiru, gde je svaki monah ekonomski nezavisan, nema zajedničke trapeze, nema igumana, nego manastirom upravlja savet ʺstaracaʺ. Suprotno tome je opštežiće, gde je sva imovina zajednička, a manastirom upravlja starešina, iguman.



ISPOVEDNIŠTVO

U to vreme (1821. godine), povodom ustanka u Grčkoj, svuda je bilo nasilje i teror. Krv hrišćanska se lila neštedimice, jer su Turci silom oružja hteli da uguše ustanak i smire nerede. A pošto je i Sveta Gora bila umešana u taj ustanak, to je i ona bila podvrgnuta teškim posledicama rata. Solunski upravitelj, Abdul Rubut‐paša, sa mnogobrojnom vojskom se podigao ka Atosu od Kasandre i postavio svoj logor na Kumici ‐ na prelazu blizu same svetogorske granice.

Toje bilo početkom 1822. godine. Odatle je paša poslao strašnu naredbu da se sve starešine manastira jave kod njega na poklonjenje, u protivnim slučaju je pretio da će zauzeti Svetu Goru i razrušiti manastire. Igumani, znajući za surovost Turaka i njihov fanatizam koji je uz to još bio i izazvan hrišćanskim ustankom, nisu se usuđivali da se pojave pred pašom, svesni da verovatno neće ostati u životu. Svaki od njih je pokušavao da se izmakne pred opasnom pretnjom i da umesto sebe pošalje nekog poverenika‐dobrovoljca, koji se ne bi plašio da strada od nevernika.

I Dionisijatski iguman Stefan, ne usuđujući se da ode paši, molio je oca Ilariona da se on umesto njega tamo pojavi. Otac Ilarion je spremno prihvatio predlog rekavši: ʺJa se ne bojim Turaka.ʺ Ali ga je iguman unapred izvestio da stvar sada nije nimalo laka, jer, kada on ode paši na pregovore, tada će i sva bratija izići iz manastira, i poneće sa sobom sve dragocenosti i svetinje, za što su već spremili i lađice. A kada svi izađu, to neće moći ostati neprimećeno, pa će Turci, naravno, odmah posumnjati na prevaru i ubiće sve pregovarače; znači, on treba da se pripremi za smrt. Otac Ilarion je pokazao punu spremnost na sve i rekao da je već odavno želeo da postrada za Hrista i da se udostoji mučeništva. Iguman je rekao: ʺEvo, sada su okolnosti za to povoljnije nego ikada ‐ neka bude kako ti hoćeš, a na opštu korist.ʺ Sa ocem Ilarionom su otišla još dvojica ‐ jeromonah Pantelejmon i još jedan monah.

Stigavši do Kumice, oni su se javili paši i predali mu pismo Sveštenog Kinota[1] u kome su bili naimenovani kao zastupnici manastira. Paša je počeo da čita, i kada je stigao do imena oca Ilariona Gruzina, zaustavio se, pogledao na oce i pitao ko je od njih Gruzin? Ovi su mu pokazali. Tada je paša pitao na gruzinskom jeziku: ʺIz koje si ti oblasti?ʺ ‐ ʺIz Imeretijeʺ ‐ odgovorio je otac Ilarion. ‐ ʺA ja sam iz Abhazije.ʺ ‐ ʺIz kog mesta?ʺ ‐ pitao je starac, i ovaj je rekao ime grada. ‐ ʺTaj je grad nedaleko od mog sela. A kako se prezivaš?ʺ Paša je rekao i svoje gruzinsko prezime. ‐ ʺA, tako. Pa ja i tvoj dom dobro poznajemʺ ‐ obradovao se otac Ilarion. Ispalo je da je paša sin pravoslavnog sveštenika. U mladosti je bio odveden, prodan Turcima i obraćen u islam. ʺZnači, mi smo zemljaciʺ, rekao je paša. ʺOdavno li si ovde, i zašto si ovamo došao?ʺ ‐ ʺDošao sam da se Bogu molim, a živim ovde već tri godine.ʺ

Posle ovih objašnjenja, paša je sa ocem Ilarionom ponovo počeo da govori turski: ʺŠta ti je trebalo da dođeš kod ovih razbojnika? Zašto si se ti, čestan, blagorodan čovek, pomešao sa ovim nevaljalcima?ʺ Grdeći bespoštedno Svetu Goru i svetogorce, paša je ubeđivao oca Ilariona kako treba da napusti Atos, navodeći mu mnoge i svakakve razloge, među njima i taj, da je on došao ovamo sa namerom da poseče sve svetogorce; ali, sažalivši se na njega, kao na blagorodnog čoveka i sunarodnika, ne želi da ga sustigne ista sudbina. Starajući se na svaki način da ubedi oca Ilariona, on mu je predlagao svoj dom u blizini Soluna, gde živi pašina žena; govorio je da će o njemu izvestiti sultana, u čije ime je obećavao sve milosti, ma kuda otac Ilarion želeo da se preseli ‐ u otadžbinu ili u Solun ‐ da će mu sve biti na raspoloženju. Na to je otac Ilarion primetio paši da je došao na Svetu Goru radi spasenja duše i da njemu, osim toga, ništa nije potrebno.

Paša je još jednom pokušao da ubedi oca Ilariona da napusti Svetu Goru ‐ ʺto gnezdo razvrata i razbojništvaʺ. On je bio spreman da ga otpremi na svoj račun, obećavajući mu i od sultana svaku zaštitu. Ali je otac Ilarion odbacio sve predloge, a o svetogorcima je rekao: ʺNe! To su časni ljudi i istinske sluge Božije.ʺ Onda je počeo da grdi pašu za otpadništvo od vere svojih otaca i svoje otadžbine. ʺGledaj kako ti nečasno postupašʺ, govorio je otac Ilarion, ʺodstupio si od istinite vere hrišćanske i kao kruna još gore zablude i pogibelji, digao si se s naoružanom silom protiv sledbenika Hristovih, prolivajući njihovu nevinu krv, pa još uzimaš silom hrišćanske dečake da bi ih preveo u isto to bogoodstupništvo, u istu tu pogibao!ʺ Paša je u odgovor grdio svetogorce za učešće u ustanku protiv turske vlasti, i u podstrekavanju okolnih žitelja na metež. Što se tiče dečaka koje je uzeo sa Svete Gore, govorio je da oni mogu korisno poslužiti državi, umesto da se pogrebu u pustinji.

Onda je paša počeo da huli na pravoslavnu veru govoreći: ʺKolika je zabluda hrišćana, koji veruju da je devica rodila Boga! Kao da se Bog može smestiti u ljudsku utrobu, i kao da ona koja je rodila može da ostane djeva. Na to je otac Ilarion primetio: ʺTi ne shvataš tajnu ovaploćenja Boga Logosa; shvatanje te tajne je dar Božiji; kome je dano, taj i razume kako je devica mogla da rodi Izbavitelja sveta! Evo, sad ću ti objasniti...ʺ Na te reči, paša je počeo


vidljivo da se gnevi i da se nervozno šeta šatorom. Ostali predstavnici manastira, shvatajući da ovaj razgovor ne može izaći na dobro, neprimetno su odgurnuli oca Ilariona unazad i tiho mu rekli: ʺSada nije vreme za ove rasprave, jer možeš da razljutiš pašu, pa će on ne samo tebe, nego i sve nas koji smo još ostali na Svetoj Gori ubiti ili staviti na muke, pa ako već ne žališ sebe, sažali se makar na svete oce na Atosu, koje će snaći neviđena beda.ʺ Umirivši takvim rečima oca Ilariona i objasnivši se s pašom, oni su mu uručili donesene darove.

Paša je otpustio oca Ilariona da ide kud hoće, a ostale predstavnike manastira je zatvorio u solunsku tamnicu. Dečake je takođe otpremio u Solun, radi pripreme za prelazak u islam; a bilo ih je više od tri stotine. Sam paša je otišao u Grad Negoš, u blizini Soluna, u kojem se neko vreme pre toga desila pobuna, i tamo je ubio i dao na muke mnoštvo hrišćana.

Vrativši se na Svetu Goru, otac Ilarion se mnogo žalostio zato što ništa nije uspeo da kaže protiv bogohulnih reči pašinih i što je ovaj ostao u neku ruku pobednik u diskusiji; ali je još više bio ožalošćen kada je čuo za pašina zverstva u Negošu. Usplamtevši duhom revnosti za Bogom, on je stao da moli igumana Stefana, da mu ovaj blagoslovi put u Solun radi objašnjenja sa pašom: najpre da produži prekinuti razgovor o tajnama hrišćanske vere i da mu pokaže u kakvoj se zabludi nalazi; a zatim, da razobliči njegova zverstva i krvoločnost. Iguman ga je pitao: nalazi li on u sebi toliko hrabrosti i snage, i oseća li se sposobnim da pretrpi dugotrajne muke, pa i samu smrt? Otac Ilarion je odgovarao da je na sve spreman, na bilo kakve muke, uzdajući se na pomoć Božiju; već je na Kumici on tražio taj podvig, pa je zbog toga i počeo da grdi pašu, ali mu nisu dali da završi. Tada je iguman Stefan, ne kolebajući se, dao svoj blagoslov, i poželeo mu pomoći od Gospoda i Matere Božije. Isprosivši molitve od bratije, otac Ilarion je peške otišao za Solun i došao tamo pred sam početak ramazana, za vreme koga Turci danju poste, a posle zalaska sunca počinju sa gozbom.

Straža je pred pašinom kapijom zaustavila oca Ilariona pitanjem: šta mu je potrebno? Otac Ilarion je odgovorio da je neophodno da vidi pašu i da sa njim pogovori o važnoj stvari, pa zato moli da jave kako Gruzin Ilarion, onaj isti koji je sa njim govorio na Kumici, želi da raščiste jednu stvar. U to vreme, kod paše su bili okupljeni svi viđeniji turski činovnici, a takođe i strani gosti: Englezi, Francuzi, Jevreji i Jermeni. Veče je bilo blizu, i uskoro je trebalo da počne gozba. Kada su paši javili o dolasku Gruzina Ilariona, on je rekao da svi čuju: ʺA, to je onaj pop koga sam razuverio u njegovom ispraznom hrišćanskom verovanju, pa je došao ovamo da primi veru velikog proroka. ‐ Pozovite ga!ʺ Ušao je otac Ilarion i video pašu kako sedi na divanu, a sve činovnike kako stoje pred njim. Pozdravio ga je, kako je red. Paša mu se obratio radostan: ʺA, papa Ilarione! Dobro došao! Sigurno si došao zbog onog našeg razgovora o veri?ʺ ‐ ʺDaʺ, odgovorio je otac Ilarion, ʺupravo me taj razgovor naterao da dođem ovamo i da se podrobno s tobom objasnim, jer onda na Kumici ne dadoše mi da završim što sam počeo. Meni je veoma drago što istovremeno

ovde vidim i najviđenije građane Soluna.ʺ ‐ ʺI ja se radujemʺ, rekao je paša, ʺda mogu da te ugostim na dan našeg praznika i da te počastim.ʺ

Zatim je smestio oca Ilariona pored sebe na divan, a svi građani su i dalje stajali pred njima. Čim je seo pored paše, otac Ilarion je nastavio onaj prekinuti razgovor: ʺTi si izvolio da posumnjaš kako je devica mogla roditi Boga i, jednom rodivši, kako je mogla ostati djevom? Sad ću ti ja to objasniti, jer i vaš prorok Muhamed govori da se Isus Hristos rodio od Djeve, da se rodio bez semenog začeća, pa je tako njegovo rođenje, kao rođenje istinitog Boga, umom nepostižno. On je istiniti Bog, i radi ljudskog spasenja je na sebe primio telo, da bi izbavio pali rod ljudski od prokletstva i smrti.ʺ

Paša, shvativši da je starac čvrst u svojoj nadi, stupio sa njim u spor, a otac Ilarion je iskoristio priliku da za vreme spora pomene i zlodela paše u Negošu pa je rekao: ʺNe bojiš li se ti Boga, mučeći tako nevine hrišćane? Sam si rođen u domu hrišćanskih roditelja, a tako ljuto, tako zverski postupaš, da bi ugušio glas savesti koja te muči za tvoje odstupništvo od Hrista!ʺ

Paša se u odgovor na to nasmejao i rekao: ʺSasvim obrnuto, ja sam veoma zadovoljan što sam se izbavio od vaše smešne vere hrišćanske. Kada mi je jednom došao onaj, što me ukrao od roditelja i prodao Turcima, dao sam mu bakšiš, jer sam već bio paša, a zahvalio sam mu kao nekome ko mi je učinio veliku uslugu! Ako bi vaša vera bila istinita i ugodna Bogu, onda Vas Gospod ne bi predavao u ruke vaših neprijatelja, i oni vas ne bi gazili tako kako se to uvek i svuda dešava!ʺ

Na ove gorde reči otac Ilarion je primetio: ʺTi, paša, sve shvataš kako ne treba! Zar se otac ne maša štapa da bi kaznio ljubljeno svoje dete kada se ono raspusti? On to, međutim, ne čini da bi od svog srca odbacio sina, nego da ga ispravi; a kada vidi da se dete pokajalo i ispravilo, on lomi prut i baca ga u vatru! Tako je i vas pustio da nas za grehe naše ugnjetavate, želeći i tražeći način da nas ispravi. Vi ste žezal u desnici Božijoj, a kada Gospod vidi naše pokajanje, onda će i on odbaciti žezal, kao stvar koja više nije potrebna!ʺ

Onda je počeo da grdi pašu zbog dečaka koje je pokupio sa Svete Gore. Ali, prvog dana nije mu bilo dano mnogo da govori, jer je dan već išao ka večeri, a paša je produžavao da ga bez gneva, mirno sluša. Čak je predlagao ocu Ilarionu da kod njega ostane na konaku, što starac, koji je tražio mučeništvo, a ne pokoj, nije prihvatio, nego je celu noć proveo u dvorištu, očekujući jutro i nadajući se da će idućeg dana dostići svoj cilj.

Drugog dana, kada se paša probudio posle noćnog veselja, otac Ilarion je produžio svoj razgovor, dokazujući istinitost hrišćanske vere. Istovremeno, on je grdio pašu, nazivajući ga bezbožnikom, nevaljalcem, mazgom i svinjom, na sve načine se trudeći da ga naljuti i iznudi za sebe smrtnu kaznu. Osobito je vikao na pašu zbog dečaka koji su baš nekako tada bili svi privedeni u belim odeždama, radi izvršenja nad njima nečastivog obreda. Od

tih četiri stotine dečaka koje je paša nakupio u raznim mestima, samo su dvojica tvrdo ostali u ispovedanju vere hrišćanske i bili mučeni; ostali su se svi poturčili.

Paša je sve grdnje slušao ravnodušno, ponekad je izlazio, da otac Ilarion ne bi mogao da završi reč. Tako su prošla tri i po dana, i sve to vreme je otac Ilarion dolazio i vikao na pašu. Stranci i turski činovnici koji su se tamo nalazili, čudili su se tome što paša tako dugo sluša ukore nekakvog odrpanog starca. Drugu noć, otac Ilarion je proveo u kući jednog bogoljubivog hrišćanina sa imenom Spandoni, koji je sa porodicom ukazao ocu Ilarionu najsrdačnije gostoprimstvo.

Jedne od tih noći koje je otac Ilarion proveo u Solunu, kada se on molio, pripremajući se za podvig mučeništva, ušao je u kuću jedan naoružan Turčin. U to vreme je bilo Turcima dozvoljeno da ubiju svakog hrišćanina, bez ikakve odgovornosti. Zato je Turčin zgrabio sablju i hteo da poseče starca na molitvi, viknuvši: ʺSad ću te isećiʺ, ali, zamahnuvši, zbog nečeg nije mogao da izvrši svoju nameru. Ruka kao da mu se skamenila ili ju je neko zadržao i on je, dugo držeći u vezduhu sablju, mogao da je spusti tek kada je odlučio da starcu ne čini ništa nažao, a da sablju vrati u korice.

Četvrtog dana, trudeći se da više naljuti pašu, otac Ilarion je počeo da govori o ispraznosti i lažnosti islama, i samog njegovog osnivača Muhameda, nazivajući ga prevarantom i govoreći: kako je sam Muhamed propao, tako će propasti i svi koji veruju u njega.

ʺI kuda ćemo, po tvome, svi mi otići?ʺ ‐ pitao je paša, smejući se.

ʺOnuda, kuda će i vaš Muhamed!ʺ

ʺA kuda će po tvome, Muhamed?ʺ

ʺU pakao!ʺ ‐ odgovarao je otac Ilarion ‐ ʺi svi vi s njimʺ.

ʺA ko će se, misliš, spasti i poći u raj?ʺ

ʺSamo oni koji istinski veruju Bogu, koji se nalaze u nedrima Pravoslavne Hristove vere; osim ovih, svi ostali: Jevreji, Jermeni, katolici i protestanti osuđeni su na muke.ʺ

Na to su svi koji su se nalazili u sobi u besu počeli da viču: ʺTreba ga ubiti!ʺ Posle ovih povika paša više nije mogao da ostane ravnodušan, pa je, mada nije želeo smrt starca, kako sam ne bi bio osumnjičen kao odstupnik od Muhamedovog zakona, naredio da ocu Ilarionu odrube glavu. ʺEto, sam si nakokodakao sebi nevolju; sada više ni ja ne mogu da te zaštitim; za tvoje drske reči odleteće ti glava s ramena!ʺ

Otac Ilarion, obnaživši glavu, priklonio je i rekao: ʺNa, seci je! Ja se ne bojim da umrem za istinu.ʺ I držao je glavu u tom položaju sve dok nisu došli serdari koji su ga podigli i odveli na mesto izvršenja kazne.

Dok su trajale pripreme za izvršenje kazne kod paše su ušli dvojica njegovih bliskih ljudi, Abhazci: jedan je bio blagajnik a drugi osobito poverljiv činovnik, koje je paša voleo za vernost i odanost. On im je ispričao o svojoj naredbi da poseku gruzinskog popa. Ovi su u uzbuđenju pljesnuli rukama i povikali: ʺTo ne sme da se desi, nikako ne sme! Za nas bi to bila velika ljaga; nećemo smeti u grad da izađemo; jer jedva da se jedan naš zemljak našao u celom ovom kraju, pa smo i toga, govoriće ljudi, posekli ‐ to će nam biti večita sramota.ʺ Ne želeći da ožalosti svoje ljubimce, paša je dao oca Ilariona pod njihovu vlast.

Dok su vodili oca Ilariona, za njima je nagrnuo silan narod ‐ i hrišćani, i Turci i Jevreji; iduću ulicama, gomila je rasla, a na samom trgu se skupilo tako mnogo sveta da se nije moglo prići. Otac Ilarion je išao čvrsto, ni na licu njegovom, ni u pokretima, nije se mogla primetiti ni senka straha. Šapućući molitvu, on je izgledao radostan, i išao je kao na svadbu. A pašini doglavnici, dobivši od paše razrešenje, žurno su pošli na trg i, proguravši se kroz gomilu, zatekli su oca Ilariona već na samom mestu pogubljenja. U pašino ime, oni su ga uzeli iz ruku dželata i poveli sa sobom. Narod je krenuo za njima.

Otac Ilarion je pomislio da su promenili mesto i oblik kazne, da ga možda vode na vešala, pa je pokorno koračao za onima koji su ga vodili, produžavajući da se moli. Ali, što su ga dalje vodili, tim je više bio u nedoumici. Otišli su već dosta daleko; išli su ulicama i kroz dvorišta, i u svakom dvorištu on je očekivao da će se naredba paše tu izvršiti. Međutim, njega su vodili sve dalje i dalje, u pravcu puta kojim je stigao sa Svete Gore. Narod, koji ih je sledio u stopu, bio je zaustavljen stražom na gradskoj kapiji. Činovnici‐Abhazci su izveli oca Ilariona van grada, i kada su već bili dovoljno daleko, jedan od njih ga je gurnuo s leđa tako snažno, da on samo što nije pao licem na zemlju. I reče mu: ʺIdi, pope, na svoju Svetu Goru; i da te više nismo ovde videli!ʺ

Došavši sebi, otac Ilarion je lagano krenuo i, odmakavši se malo, osvrnuo se; oba činovnika su stajali na onom mestu i, preteći mu, vikali da ide ne osvrćući se. Odmakavši se dovoljno daleko, on se još jednom osvrnuo i video kako još uvek tamo stoje i preteći mu mašu rukama. Uskoro ih više nije mogao videti. Tada se otac Ilarion prekrstio, uzdahnuo i rekao: ʺNedostojan sam ja, okajani, da Gospod od mene primi žrtvu mučeništva!ʺ ‐ i polako je krenuo putem prema Svetoj Gori; a onda se, setivši se ljubavi onog hrišćanina, koji ga je primio, rešio da se vrati i zahvali mu za krov nad glavom i ljubav. A Spandoni, kada je ponovo video starca, nije dopustio da ovaj peške ide do Svete Gore, nego mu je dao konja i sprovodnika.

NAPOMENE:

1. Sveštena opština, upravno telo Svete Gore.



SLUŽENjE SUŽNjIMA

Na putu za Svetu Goru trebalo je da prođu kroz ceo Solun. Već su napuštali poslednje ulice na kraju grada, koje vode na veliki put, kad su odjednom čuli glas: ʺPater, pater!ʺ Otac Ilarion se osvrnuo, ali nikoga nije video. Glas ga je, međutim, ponovo pozvao. I tada je on na zidu susednog zdanja video mado prozorče kroz koje je visila ruka koja ga je pozivala. U toj zgradi, kako je on kasnije saznao, bili su zatvoreni, zajedno sa prestupnicima, hrišćani, a među njima najviše svetogorski monasi ‐ za učešće u grčkom ustanku. Zatvorenici su silno patili od gladi i žeđi. Kada se otac Ilarion približio prozoru, ruka koja mu je mahala ispružila se ponovo, držeći posudu, i glas iz tamnice ga je zamolio da mu donese vode. Otac Ilarion je ispunio molbu zatvorenika, ali se odmah pojavila druga ruka sa čankom i sledovala je ista molba, a zatim još i još, protezale su se ruke. Starac je sa radošću ispunio njihovo traženje i, saznavši ko se nalazi u zatočenju, rešio da ostane, kako bi pomogao sužnjima. On je otpustio sprovodnika i konja. Rasudio je da ga je upravo zbog ovih nesrećnika Gospod ostavio u životu, da im se nađe na usluzi. Svakog dana starac je dolazio do tamnice i donosio im što su tražili: hleb i vodu i drugu hranu.

Jedan od turskih stražara, kada je to primetio, hteo je u gnevu da ubije starca, a ovaj, nimalo se ne uplašivši, bio je spreman sa radošću da primi smrt. Ali, tu se na vreme probudio drugi stražar i smirio onoga ovakvim rečima: ʺNe diraj ga, ostavi ga nek nosi; ni ja, ni ti, niti bilo ko od nas, neće im dati hleba, a mi nismo ovde postavljeni da ih morimo glađu, nego samo da ne pobegnu. Prema tome, ako on već hoće ostavi ga da ih hrani, zašto da ga mi sprečavamo.ʺ

Od tog vremena, straža više nije smetala ocu Ilarionu da pomaže zatvorenicima, ali, da bi sebe obezbedili, oni su pašu obavestili da nekakav pop, Gruzin, onaj koji je nedavno drsko grdio pašu, sada sedi pored tamnice i pomaže zatvorenicima. Paša je odgovorio: ʺNe sprečavajte ga, neka im nosi šta hoće, samo neka ne unosi ono što je zabranjeno zakonom.ʺ I tada je straža potpuno slobodno ostavila ocu Ilarionu da nosi zatočenicima sve što su

tražili, osim vina, rakije i drugih pića, a ako on to prekrši, obećali su mu da će mu se glava otkotrljati u jendek.

Koristeći dozvolu pašinu, otac Ilarion se neumorno trudio dan i noć; ne samo što je zatočenima kupovao hleb i voće, nego je i ispunjavao različite njihove porudžbine, i to je radio kako za hrišćane, tako i za Turke. Sam je prao njihovo rublje i neprestano je bio zaposlen, budući da je zatvor bio pun, a on jedan. Jedanput, neki proestos[1] manastira Lavre zamolio ga je da donese malo rakije, radi nekih telesnih tegoba. Otac Ilarion je pristao i doneo mu, krijući od straže. Ali, čim je to učinio za jednoga, osule su se molbe drugih: neko je molio vina, neko rakije. Starac je ispunjavao sve molbe i nosio im stvari koje su strogo zabranjene. Jednom, nije uzeo ni vina, ni rakije, nego je, kao i obično, napunio svoju torbu hlebom i pošao u tamnicu. Pred zidom ga je zaustavila straža: ʺStani, pope, da vidimo šta nosiš. Da nema nečeg što je zabranjeno?ʺ Pregledavši sve pustili su ga, ponavljajući svoje pretnje.

Međutim, otac Ilarion je bez obzira na to produžavao da nosi zatvorenicima vino i rakiju, po njihovim molbama. Posle pet dana, ponovo nije uzeo sa sobom ništa od zabranjenog, jer je imao pretežak tovar, pa je mislio da se vrati po vino ‐ i šta se desilo?! I tog puta su ga Turci zaustavili i pažljivo pretresli njegovu torbu. Kada su za to saznali zatvorenici, veoma su se uznemirili, i smatrali su sebe krivcima za neprijatnosti kojima je starac izložen, jer je on bespogovorno ispunjavao sve što su tražili. Na sveopštu radost, straža ponovo nije ništa našla, i starac je opet bio pušten kod njih.

Uskoro su zatvorenici potrošili sav novac. Zapali su u nevolju, jer ni otac Ilarion nije ništa imao, sem svoje stare odeće. Njega je proželo duboko sažaljenje prema nesrećnicima, pa je počeo da skuplja milostinju kod solunskih hrišćana. Podstaknuti na delo milosrđa, oni su se dogovorili sa jednim pekarom da se iz nje hleb besplatno daje zatvorenicima. Radi tačnijeg računa, oni su pekaru i starcu Ilarionu dali dva jednaka štapa na kojima su ovi činili zareze ‐ koliko hleba je bilo odneto u zatvor. Zatim su se, prema broju tih zareza, svodili računi s pekarom.

Tako je otac Ilarion proveo, pomažući sužnjima, šest meseci. U toj istoj tamnici, u odvojenoj keliji, na konopcima su bili obešeni dvojica zatvorenika: jedan je bio hrišćanin, a drugi Turčin, bankar, od koga je paša mučenjem hteo da izvuče novac za državne potrebe. Bili su obešeni za ruke i noge na takav način da bi se i pri najmanjem pokretu konopac pokretao, pa bi počinjali da se ljuljaju levo‐desno. Pred njima je bila postavljena posebna straža koja je stalno držala oružje na gotovs i gole sablje, ne dozvoljavajući nikome ni da se približi nesrećnicima. Nisu im davali ni jelo ni piće, jer su oni bili osuđeni da umru od gladi u takvom užasnom položaju.

Dani su bili vreli, ona dvojica obešenih su bili mučeni strašnom žeđu: imali su zapečene i ispucale usne. Otac Ilarion, boraveći često u tamnici, svu svoju pažnju je skoncentrisao na to kako da pomogne ovoj dvojici nesrećnika; ali bi ga svaki pokušaj koštao života. Uzev


vodu u jednoj flaši, i dve velike kruške, otac Ilarion je čekao pogodan momenat da im priđe. I gle, jednom, primetio je da oba serdara koja su stajala sa obnaženim sabljama, dremaju prislonjeni uza zid. Starac se polako provukao između njih i, bez obzira na tesnoću prolaza, nije ih probudio. Prišavši jednom od obešenih, ulio mu je u usta malo vode, zatim je drugome dao malo, i ponovivši to tri puta, stavio svakome u usta po krušku. Videvši požrtvovanost starca, Turčin koji je visio rekao je: ʺNeka ti Alah uzvrati za tvoje dobro delo! Ali odlazi brže, da te straža ne pogubiʺ. Svi zatvorenici su sledili sa strahom svaki pokret oca Ilariona. Obavivši šta je želeo, otac Ilarion je požurio da se vrati; ali, pri svoj svojoj opreznosti, ipak je zakačio jednog od usnulih vojnika, on se pokrenuo, i obojica su se probudili. Ali je Gospod, koji je i poslao na njih san, i sada čudesno zaštitio oca Ilariona: jer i probudivši se, i videvši šta čini starac, oni ostadoše nepokretni ‐ stajali su kao preneraženi i ništa nisu učinili starcu. Ovaj podvig je nesrećnike spasao smrti, jer su im bile potkrepljene životne snage.

U to vreme rođaci Turčina bankara su kod paše izdejstvovali njegovo oslobođenje; ali se to desilo posle starčevog povratka na Svetu Goru. Bankar je svima pričao o podvigu starca i govorio: ʺDajte mi ga, pokažite mi ga! Pozlatiću ga, izliću u zlatu njegov lik, i ima da mu se klanjam kao svom spasitelju!ʺ

Otac Ilarion je, međutim, koji dan posle tog podviga, došao u tamnicu da se oprosti od svojih prijatelja i saopštio im da je te noći imao viđenje od Boga, u kome mu je rečeno da se vrati na Svetu Goru. Sam po sebi on nikada ne bi ostavio svoju službu, ali se pokorava Božijoj naredbi i mora da ide. Našao je umesto sebe drugog čoveka, spremnog da posluži zatvorenicima i kome je bogoljubivi Spandoni obećao da će mu platiti za trud. Otac Ilarion mu je objasnio šta i kako da čini, oprostio se sa svima i otpremio se na put. Idućeg dana po odlasku starca, odjednom se pročulo da je paša naredio dželatu da odrubi starčevu glavu. Tada su svi zatočenici proslavili Boga koji čuva svog slugu ‐ i njihova žalost zbog starčevog odlaska se pretvorila u radost.

NAPOMENE:

1. Saborni starac, član uprave manastira.



POVRATAK NA SVETU GORU I ŽIVOT U PUSTINjI

Prekorevajući sebe i smatrajući se nedostojnim mučeničkog venca, otac Ilarion je pešice stigao na Svetu Goru i ponovo se nastanio u Dionisijatu, gde je neko vreme radio na istim onim poslušanjima kao i ranije, a osim toga, služio je i Turke koji su se u to vreme u velikom broju naselili po svetogorskim manastirima. Bilo ih je tako mnogo da su monasi koji su još ostali jedva za sebe nalazili mesto. Samo u Dionisijatu ih je bilo pedeset.

Ta okolnost je naterala oca Ilariona da se preseli u pustinju, i on je našao mesto u jednoj pećini pod brdom, nedaleko od manastira, gde je živeo dve i po godine. Tu nije bilo ničega za hranu; u početku mu je neko dao tikvu koju je on jeo sirovu, režući svakog dana po mali komadić. Ubrzo mu je nestalo vode. Provevši u pećini još tri dana, na kraju je odlučio da ode do manastira i zatraži nešto, ali je, izašavši iz pećine, pred njom našao vreću brašna koju mu je neko doneo, ne zna se ko i ne zna se kada. Pošao je u manastir da pita nije li njihovo to brašno. U manastiru, međutim, nikome nije ni na pamet padalo da mu donosi brašno ‐ ni sami monasi nisu imali šta da jedu. Tada je otac Ilarion dao manastiru polovinu brašna, a drugu polovinu ostavio za sebe, pa je od njega pravio testo koje je jeo ili pečeno, ili sirovo.

Zatim se, po zavisti vražijoj, kod njega otvorila ljuta borba, pa je iz te pećine prešao na Katunakiju, gde je živeo u mnogim pećinama, i tamo na sebi osetio najteža iskušenja koja su trajala mnogo godina. Ukupno je u pećinama proveo tri i po godine. Za to vreme nije jeo hleba, niti išta kuvano, za hranu je imao samo neke trave, korenje i kestenje. Umrtvljivao je svoju plot, ratujući protiv nevidljivog neprijatelja. Otac Ilarion kao da je goreo u plamenu vavilonske peći, i njegova borba je bila tako strašna, da tri godine nije nalazio mira ni danju, ni noću. Ljudi koji ga znaju govore da, dok je živeo na Katunakiji, između skitova svete Ane i svetog Vasilija nije ostalo nijedno mesto, nijedan kamen, koji ne bi bio orošen njegovim suzama za vreme bdenja i molitava i nepodnošljive borbe ‐ dok je udarao glavu zmije koja je na njega ustala sa svim svojim adskim vojskama.

U to vreme, držeći se strogog tihovanja, skoro nikoga nije viđao, a ako bi ponekad slučajno sreo nekog od pustinjaka, sklanjao se u stranu ne narušavajući svoje ćutanje.

Jednom, za vreme silnog vražijeg napada, četrdeset dana je proveo u raspetom položaju, ne jedući, ne pijući i skoro bez odmora, pobeđujući neprijatelja koji se na njega obrušio

kroz telo. Đavo je tih dana bio razjaren do te mere da je pored prirodnog telesnog plamena pod njim založio i pravu vatru, paleći ga; ali ni time nije mogao da pokoleba smelog borca.

Pored iskušenja koja mu je priređivao preko ploti, vrag je napadao starca i iskušavao ga na razne načine, javljajući se u vidu Arapa, vojnika i zveri. Sve to je činio samo da odvoji starca od molitve.

Od velike vlage po pećinama, starac je izgubio skoro svu kosu. Pećina u kojoj je najduže boravio bila je prostrana, ali sa jedne strane potpuno otvorena, tako da ju je zalivala kiša. Uz vlagu su išli još i glad i bolesti. Otac Ilarion je silno patio od stalne prehlade; noge su mu otekle, pa često nije mogao ni da izađe iz pećine.

Jednom, za vreme bolesti, nestalo mu je vode, pa pošto nije mogao da siđe do izvora, počeo je da se moli. I Bog je odmah poslao kišni oblak koji se zaustavio iznad njegove pećine. Kiša mu je napunila sve posude vodom.

Posle tri godine, Gospod Bog, brinući se o svom vernom sluzi, poslao mu je sve što je neophodno na ovaj način: otac Ilarion, živeći u pećini, često nije jeo ništa i po pet, deset pa i više dana. Pošto nije imao hleba niti ičeg drugog, predavao se Božijem Promislu govoreći: ʺAko Bogu bude ugodno, poslaće mi ono što mi treba.ʺ I gle, pred kraj treće godine njenog prebivanja u pećinama, jedan monah, tražeći puževe, zašao je slučajno u pećinu Starca Ilariona i našao ga potpuno iznemoglog; saznavši da starac već petnaest dana ništa nije okusio, nahranio ga je puževima. Zatim je pošao da o tome ispriča u skitovima. Kada su svi saznali gde starac boravi, sa svih strana su počeli da mu donose hranu. Videći u njemu svetog starca, obraćali su mu se za savet.

Takvi slučajevi su bivali s njim i ranije. Jednom je više od dve nedelje proveo bez ikakve hrane, i tako zanemoćao od posta da se nije mogao pokrenuti s mesta, pa je ležao, očekujući smrt. Po Božijem Promislu, jedan pustinjak, kupivši negde suvarke, išao je sa svojim tovarom blizu starčeve pećine (malo iznad tog mesta prolazi staza od svete Ane u Lavru). Na putu je silno ožedneo. Spustio se do izvora koji je bio ispod starčeve pećine. Onda je rešio da svrati do oca Ilariona. Zašavši u pećinu, zatekao ga je već na samrti. Pošto je shvatio da je to od krajnje iznemoglosti, ulio mu je u usta malo vode i zatim je omekšao suvarke i dao mu da jede, čime mu je spasao život.

Kada su, međutim, mnogi počeli da ga posećuju, tražeći savet, otac Ilarion je bio prinuđen da napusti pećinu. Neko vreme je pokušavao da nikoga ne pušta kod sebe, ali je zatim rešio da je bolje sasvim pobeći od ljudi, zavolevši tihovanje i neprestanu molitvu.



ZATVORNIK

Ometan mnoštvom posetilaca, otac Ilarion se rešio da započne još više podviga ‐ da se potpuno zatvori od sveta, što je i izvršio nastanivši se u pirgu (kuli) Novog skita. Na to je najpre dobio blagoslov od manastira Svetog Pavla. Kao zatvornik proveo je takođe oko tri godine. Njegovo pravilo je bilo ovakvo: kao hranu je upotrebljavao hleb ili suvarke, a jeo je jednom dnevno; petkom nije jeo ništa. Kada je došao na Svetu Goru, starac je jeo toliko da mu je bilo malo i tri funte hleba na dan; a kada se zatvorio, podražavajući prepodobnom Makariju Velikom, nalomio je suvaraka u jednu tikvu sa uskim grlom, pa je odatle vadio onoliko koliko je mogao da izvuče u šaci, i to mu je bilo za ceo dan.

Skit je naznačio oca Gerasima da prislužuje starcu, i ovaj je svakih petnaest dana dolazio i donosio suvarke.

Vodu je otac Ilarion pio takođe na meru ‐ po jednu čašu na dan. Dok je starac živeo na dvoru, pio je izuzetno mnogo vina, a kada je stigao na Svetu Goru, počeo je da pije u istim tim ogromnim količinama vodu, zbog čega se uvek obilno znojio, tako da je jedva uspevao da menja suknene košulje. Dok je boravio u pećinama, njegov duhovnik je bio starac Neofit Karamanlis koji, videći tako bezmerno pijenje vode, jednostavno zabrani starcu da to čini, i za kratko vreme ga dovede do njegove mere: jedne male čaše dnevno. Duhovnik je govorio da samovolja ne koristi, da prekomerno pijenje vode izaziva bolesti.

Dok je otac Ilarion živeo na dvoru, velike metanije nije činio, nije mogao da ih čini; a kada je došao na Svetu Goru, počeo je da čini mnogo metanija. Kao zatvornik, još ih je udvostručio. Spavao je po dva sata, a na kraju samo po jedan sat dnevno.

Uz takve spoljašnje podvige, on se pogruzio u more duhovnih sozercanja i umne molitve, ali je tome sledovala i žestoka duhovna borba. Često su mu se javljale čitave horde demona, kao borbeni pukovi. Oni su vikali oko pirga, kao da su izvodili opsadu, napade, potkope i ostalo, ali su se povlačili posramljeni, preteći da će ga svejedno oterati sa tog mesta. Ponekad je cela ta demonska gomila, starajući se da zaplaši starca, urlala: ʺTri strane smo već zauzeli, ostala je još samo jedna, zauzećemo i nju!ʺ

Uskoro nakon što se otac Ilarion sasvim zatvorio u pirgu, ka njemu je, po običaju, došao otac Gerasim sa hranom. Kako je ušao, otac Gerasim je seo u ugao, i podvižnici su stali da beseduju o dušespasonosnim pitanjima, kad odjednom obojica čuše teške korake koji su im se približavali stepenicama. Taj neko je tako snažno koračao da su se tresli zidovi pirga, a za njim se po stepenicama, sudeći po zvuku, vukla ogromna sablja. Znajući da su dveri pirga bile zatvorene iznutra, oni su se začudili ko bi to i kako mogao da uđe. A teški koraci

su bili sve bliže. Odjednom, vrata su se otvorila i ušao je ratnik visokog rasta, u uniformi sa epoletama, naoružan od glave do pete. Izvukavši ogromnu kuburu, zamahnuo je njome na oca Ilariona sa besnim uzvikom: ʺProtiv mene li se naoružavaš?!ʺ Od ove neočekivane pojave, i strašnog izgleda ratnika, otac Ilarion je odskočio od zida pored kojeg je sedeo na rogožini; ali, budući potpuno predan Božijoj volji, on je podigao ruke uvis i prizvao ime Gospodnje, i demon je odmah nestao. Otac Gerasim, svedok tog događaja, od straha se bio ukočio.

Jednom mu se javila čitava vojska demona; ali, naišavši na smelu i nepokolebljivu veru starčevu i ne mogući mu pričiniti nikakvu štetu, rekli su: ʺNemoj da misliš! Oborićemo mi tebe! Nahuškaćemo protiv tebe sve ljude; dovešćemo ovamo Turke, raskopaćemo i samo ovo mesto, tako da ne ostane ni kamen na kamenu, atebe ćemo oterati ne samo odavde, nego i sa Atosa!ʺ Na to je otac Ilarion odgovorio đavolu: ʺBlagosloven Bog! Ako je volja Božija ‐ na, pojedi me!ʺ Demoni, videći takvu čvrstinu starčevu, povikali su: ʺZnaš li ti uopšte protiv koga si se podigao, s kim imaš posla?ʺ ...U tom trenutku razmakao se krov pirga i pred ocem Ilarionom se pojavio đavo u tako gigantskom obliku da mu je glava dodirivala same vrhove zvezdanog neba! Na to je otac Ilarion stao da se moli, i demon je iščezao, poražen silom Hristovog imena.

Ali, bilo je trenutaka kada je Gospod dopuštao demonima i oni su napadali na starca, u zlobi i jarosti tukli ga, ostavljali skoro mrtvoga.

Otac Ilarion je prešao u pirg da bi izbegao mnoge posete, i tu više nikoga nije puštao, osim oca Gerasima i svog duhovnika Neofita Karamanlisa, koji ga je posećivao veoma retko. Neko vreme nakon preseljenja u pirg, došao je duhovnik i pitao: ʺZašto si došao ovamo i ostavio pećinu?ʺ Otac Ilarion je odgovorio da su ga na to naterali posetioci. Duhovnik je dalje pitao: ʺKako si mogao bez duhovničkog blagoslova da stupiš na tako visok podvig?ʺ Na to je starac odgovorio da duhovnika nije našao kod kuće (otac Neofit je bio duhovnik svih pustinjaka sa juga Svete Gore, ispod planine, pa je često odlazio u pustinju da ih ispoveda i pričešćuje), pa se obratio svome pređašnjem duhovniku, dionisijatskom igumanu Stefanu, i od njega dobio blagoslov. Pri tom je rekao: ʺPočeli su svi da me slave, pa sam pobegao ovamo, davši obećanje da ću ovde i umreti.ʺ

Jednom je otac Ilarion hteo da se navikne da ne spava, pa je proveo dvanaest dana bez sna, što mu je jako naškodilo: telo je počelo da mu se trese, u glavi mu se vrtelo tako da mu se ceo svet okretao pred očima; pri tom mu se i sam razum pomračio. Arhilukavi đavo, videvši starca u takvom stanju, pristupio mu je i kroz pomisao počeo da ga nagovara: ʺEvo, već si pao u prelest! Naredi da te vežu konopcom oko vrata i pričvrste za zid; i još reci učeniku neka te ubije, jer si se lišio razuma i više nisi ni za šta...ʺ

Otac Ilarion je o svojim pomislima ispričao ocu Gerasimu kada je ovaj došao. Otac Gerasim, ne znajući kakav je starac podvig uzeo na sebe, odgovorio je da se verovatno radi o bolesti. Ali, kada je podrobno ispitao starca i saznao da ovaj nije spavao već dvanaest

dana, i da mu se san sasvim presekao tako da više ne može da zaspi, dao mu je da ispije malo vode, uveravajući ga da će sve biti dobro. Ispivši vodu, starac je zadremao na nekoliko sekundi. Zatim mu je otac Gerasim dao još malo vode i komadić raskvašenog suvarka, što je delovalo tako blagotvorno, da je starac usnuo još na nekoliko minuta. I tako, primajući vodu i hranu po malo, starac je na kraju zaspao na čitav sat, i uskoro je sasvim ozdravio.

Kao što je već rečeno, otac Gerasim je nosio hranu starcu Ilarionu svakih petnaest dana; svoju torbu je ostavljao pored vrata pirga, a starac ju je zatim uzimao. Jednom je otac Gerasim zaboravio da donese određeno ʺsledovanjeʺ. Kada je došlo vreme, otac Ilarion je po običaju izašao da uzme suvarke, pa kada ništa nije našao, pomislio je: ʺBiće da me Bog iskušava!ʺ Iako je mogao da dozove prolaznike, nije hteo, nego je ostao tako, predavši se volji Božijoj. Devet dana je proveo bez hrane u običnim svojim podvizima, nimalo ih ne smanjujući; ali kada je prošao i deveti dan, osetio je kako je oslabio, i više nije mogao da produži sa svojim uobičajenim molitvenim pravilom. Zato je prekrstio ruke, seo na rogožinu i u tom položaju ostao šest dana. Prošlo je petnaest dana i pojavio se otac Gerasim. Na svoje iznenađenje, našao je starca potpuno zanemoćalog ‐ jedva živog. Pitao ga je nije li bolestan. Starac je krotko odgovorio da je zdrav, samo je jako oslabio. Tek tada se otac Gerasim setio da mu prošli put nije doneo ni vode ni hrane. Stao je gorko da se kaje i da se kori za toliku zaboravnost, i hteo je odmah da nahrani starca, ali nije mogao, jer su ovome silno otekle i ispucale usne. Tada je on zagrejao vodu, natopio u njoj suvarke, i tako ih stavio starcu u usta.

Malo po malo, obnovile su se snage starca. Kako se ništa slično ne bi ponovilo, oni su se dogovorili da u slučaju nužde otac Ilarion kroz prozor izvesi maramu.

Jednom, vrazi su se javili u takvom mnoštvu, da su na pirg sipali kao sneg, i vikali: ʺZbacimo ga, zbacimo!ʺ Neustrašivi starac je odgovarao: ʺAko je volja Božija, bacajte!ʺ ‐ i demoni su iščezli. Neki drugi put oni su mu zapretili da će ga u pirgu zasuti snegom. I zaista, zimi, za vreme strašne snežne oluje, provalio se krov i napadalo je toliko snega da je starac bio sasvim zavejan, i on je tri dana proživeo pod snegom, sve dok ga nisu otkopali skitski monasi. Našavši ga skoro na izdisaju, uzeli su ga sa sobom na arhondarik, i sa naporom ga priveli svesti. Navalili su da ga mole da se ostavi zatvorništva, ali starac nije pristao. Kasnije je do kraja života patio od reumatizma. Ali bolest nije bila rezultat samo ovog trodnevnog boravka pod snegom, nego i vlage i hladnoće njegovog boravišta (usled lošeg krova, zidovi pirga su bili natopljeni vodom). Reuma je zahvatila ceo organizam i starac je, zahvaljujući samo svojoj jakoj konstituciji izdržao da ga ove tri godine ne svale u grob.

Jednom, poklonici iz Anatolije, koji su brodom prolazili mimo skita, bili su zahvaćeni jakom burom, i već su počeli da gube nadu u svoje spasenje. Pošto su znali za starca Ilariona oni su se obratili Gospodu da se ʺsvetim molitvama starcaʺ, on sažali na njih i

bura se odmah utišala. Pristćvši zatim uz obalu, hodočasnici su pošli da zablagodare svom dobrotvoru; ali su zatekli zatvoren pirg. Navalili su da mole oca Gerasima da im otvori i dozvoli da se poklone starcu, ali ovaj nije pristao. Tada su se dvojica između njih na neki način uspuzala do donjeg prozora, provukla se unutra, i otvorila iznutra vrata pirga. I svi su ušli, i počeli da se penju stepeništem. Otac Ilarion je pomislio da su demoni pa, iako se obično nije plašio, ovog puta se veoma prestrašio ‐ tako to udešava Gospod, pokazujući da bez Njega ništa ne možemo. Hodočasnici su primetili starčev strah i, kako bi ga uverili da su oni ljudi, ušli su u crkvicu koja je bila pored starčeve kelije i tamo počeli da se mole. Onda su prišli samom starcu, klanjali mu se i zahvaljivali za izbavljenje od brodoloma.

Ova poseta hodočasnika je izazvala veliku duhovnu borbu, tako da je starac već bio rešio da napusti pirg: demoni mu nisu davali mira, neprestano mu ubacujući pomisao: ʺEto, posvetio si se, eto postao si već čudotvorac.ʺ

Da bi smirio ove pomisli, otac Ilarion je zamolio oca Gerasima da svima objavi kako je on u prelesti, i da moli da se za njega vuku brojanice. To je bilo i učinjeno, ali pošto iskušenje nije prestajalo, starac je zamolio oca Gerasima da mu ovaj veže ruke i da ga povede po kelijama skita, kao bezumnog, tražeći molitve otaca. Ali ovo poslednje otac Gerasim nije hteo da ispuni.

Jednom je u skit došla velika grupa hodočasnika; oni su dali znatan prilog za sabornu crkvu, pa kad su čuli za zatvornika, poželeli su da ga vide. No, budući da starac nikoga nije puštao, nije pustio ni njih. Oni su odlučili da sastave žive merdevine, penjući se jedan drugom na ramena, kako bi se popeli do prozora odakle se može videti starac i uzeti od njega blagoslov. Kada je video šta su smislili hodočasnici, otac Ilarion se užasnuo, jer je prozor bio veoma visoko, i cela stvar se mogla loše završiti.

U starcu se razbuktala silna unutrašnja borba. Jedna pomisao ga je nagovarala da odmah otvori vrata pirga, da ne bi postao krivac za smrt nerazumno revnujućih, a druga, naprotiv, sprečavala ga je da to učini, kako ne bi narušavao jednom prihvaćeno pravilo, i pravdajući se još time što na tu ideju nisu došli njegovom krivicom. Nekoliko minuta duša starčeva se mučila, ne znajući na koju stranu da pretegne. Na kraju, savladan ljubavlju prema bližnjima, on je požurio da otvori vrata, izašao i sakrio se.

Ovaj slučaj, kada je bilo narušeno njegovo pravilo, navodio ga je na pomisao da se u pirg više i ne vraća. Kako bi razrešio tu sumnju, obratio se skitskom duhovniku, ocu Leontiju, i otkrio mu svoje misli. Ovaj ga je umirio rekavši da taj izlazak ne treba da smatra tako bitnim narušenjem zaveta, pa ga je savetovao da se vrati, što je starac i učinio, ali u pirgu više nije dugo ostao.

Demoni, iskoristivši ovaj slučaj, poveli su pravu opsadu. Neprestano su navirali na prozor, pod vidom hodočasnika. Starcu su govorili da moraju tako da čine, jer nikoga ne pušta unutra, a oni veoma žele da ga vide, kao svog zemljaka. Zbog njega su, navodno,

doputovali iz takve daljine, da se posavetuju o svojim problemima. Starac ih je primio misleći da su pravi hodočasnici i stupio s njima u razgovor, a demonima ništa drugo nije ni trebalo. Razvezli su dugu besedu o nevoljama svog naroda i Crkve, a na kraju su mu se gadno narugali i tako ga pretukli da je bez glasa preležao dva meseca.

Nekako u to vreme demoni su pokušali da prevare starca predstavivši mu u mašti, kao da je napolju napadalo tako mnogo snega, sve do gornjih prozora pirga, tako da su posetioci nesmetano ulazili u kulu. Kada je to video pomislio je u sebi: ʺIdi, idi odavde što brže možeš.ʺ Ali, starac je na tu pomisao odgovorio glasno: ʺUmreću, ali otići neću!ʺ i demoni su na te reči iščezli.

Treće godine zatvorništva oca Ilariona došao je jedan arhijerej koji je želeo da sa starcem porazgovara o duhovnim stvarima; ali, ma koliko da ga je umoljavao, starac nije hteo da otvori vrata pirga. Uvređen time, episkop je glasno rekao: ʺGledaj stolpniče da na taj način ne upadneš u visokoumlje i gordost! Prezreo si vladiku koji k tebi nije došao iz radoznalosti, nego radi duhovne koristi; za to će te Gospod kazniti!ʺ Pošto je episkop otišao, a otac Ilarion vršio je kelijno pravilo, odjednom se na njega s neba obrušio oganj i opalio ga, a starac je pri tom za trenutak izgubio svest. Takvu snagu ima reč arhijereja! A Gospod je to poslao starcu na korist, i na korist svima koji su želeli da čuju njegovu iskusnu reč, jer u svakom slučaju, usled bolesti, on ne bi dugo mogao ostati na pirgu.

Već pred kraj njegovog zatvorništva, starac je video bezbrojne pukove demona koji su prema pirgu navaljivali sve do svetopavlovskih prudova, gustim redovima, duž čitavog polučasovnog puta, i svi su se ustremili na njega. Po Božijem popuštenju, pretukli su starca, kao nekada Antonija Velikog, Avramija i druge. Posle tri dana, došao je otac Gerasim sa hranom i našao starca kako leži polumrtav. Otac Gerasim je pozvao ostale i zajedno su preneli starca u obližnju keliju, gde su ga opštim naporima priveli svesti.

Kada je otac Ilarion došao sebi ispričao je kakvo ga je iskušenje bilo snašlo, i zamolio ih da ga odnesu natrag u pirg, ali skitski oci to nisu dopustili, nego su pozvali njegovog druga, oca Venedikta i zamolili ga da proceni stanje i položaj oca Ilariona. Posle razgovora sa starcem, otac Venedikt je objavio ocima da starac više ne bi smeo da živi kao zatvornik, i svi su se jednodušno sa tim saglasili. Saslušavši zajedničko mišljenje starca, otac Ilarion se pokorno saglasio. Smestili su ga u keliju svetog Haralampija, gde se o njemu starao otac Venedikt, i starac je uskoro počeo da se popravlja. Sva njegova leđa su bila izubijana, i on je ležao dva meseca, pateći od teških bolova; ali je i duševno njegovo stanje bilo u opasnosti.

Iskusan u podvižničkom životu, otac Venedikt je počeo da odseca volju oca Ilariona, i sem toga što ga je smestio u keliju, naterao ga je da jede hranu sa uljem, ribu i sir. Otac Ilarion je bio toliko mudar i krotak da je u svemu bespogovorno slušao svog druga, imajući punu veru u njegovo rasuđivanje.

Kada se oporavio od bolesti, otac Ilarion je prešao u dionisijatsku keliju svetog apostola Jakova, gde nije dugo ostao. Tamo se jako projavio njegov reumatizam od koga je starac patio do kraja života. Osim toga, pojavile su se i tegobe druge prirode. Naime, bratstvo se podelilo po pitanju pričešćivanja: jedni su bili za to da se bratija pričešćuje svetim tajnama svake nedelje, a drugi ‐ svakog meseca, a treći opet po trećem! Iz toga su se rodili sporovi, i svi su se trudili da na svoju stranu privuku oca Ilariona. To je duboko ožalostilo miroljubivu dušu starčevu, i on je posle dva meseca prešao u Iviron.



ŽIVOT U IVIRONU I PRIJEM UČENIKA

U Iviron je otac Ilarion prešao bolestan; čim se, međutim, malo oporavio, prihvatio se da sredi tamošnju gruzinsku biblioteku; sastavio je katalog, zatim je napisao izbor iz knjiga i rukopisa, što je činilo dvanaest tomova pod naslovom ʺCvetnikʺ, gde su uglavnom bila žitija svetih. Taj zbornik je bio predan zografskom igumanu koji se spremao na put u Rusiju. Ovaj je i izdao svih dvanaest tomova na gruzinskom jeziku, ne označivši ko je sastavio zbornike.

U Ivironu je starac proživeo šest meseci u punom tihovanju. Pošto se oporavio od bolesti, prešao je u skit svetog Jovana Preteče, gde su njegovi sunarodnici ‐ gruzinski monasi ‐ živeli još od osmog veka; tu se naselio u maloj kolibi blizu saborne crkve.

Na pitanje: zašto je ostavio pirg i prešao u skit starac je odgovarao: ʺOvde sam našao istinsko tihovanje, jer sve koji dolaze k meni mogu da uputim na skitskog duhovnika, i šaljem ih njemu, a ja, kažem im, nisam duhovnik, nego sam došao da oplakujem svoje grehe.ʺ Tako je starcu bilo drago tihovanje ‐ taj neophodni saputnik svih koji se bave umnim delanjem.

Bez obzira na to što starac nikoga nije puštao u svoju kolibu, i vrata stalno držao zatvorena, narod je kao i ranije dolazio. Zbog toga je rešio da ostavi i to mesto, i da se nastani u keliji svetih Arhangela, koju je manastir sazidao posebno za njega. Tu su ka njemu došla dva brata i molila starca da ih primi kao učenike. Oni su na Svetoj Gori najpre bili stupili kod jednog starca koji je posle tri godine umro, i ostavio učenicima veliku keliju sa dosta zemlje u okolini. Ali su braća ubrzo videla da se bez duhovnog ukovodstva ne može živeti; tada je stariji od njih, Makarije, stupio u Iviron, kuda su ga pozvali kao

dobrog kaligrafa; a mlađi, Sava, ostao je privremeno sam na keliji, jer je za sebe tražio iskusnog starca. Pošto se glas o ocu Ilarionu, zbog velikih njegovih podviga proneo celom Svetom Gorom, Sava je odlučio da ode baš kod njega.

Kada je stigao kod starca, zatekao ga je u tankoj iskrpljenoj odeći, prljavoj i svoj u ritama; slična je bila i kamilavka, a kosa i brada su bili potpuno zamršeni.

Na njegovu molbu da ga primi, otac Ilarion ga je odlučno odbio, govoreći da Sava sa njim ne može živeti. Ali je posle vrlo upornih molbi rekao: ʺAko hoćeš da stupiš kod mene treba da znaš kakva su pravila koja ćeš ispunjavati: ni od koga ništa ne uzimati, novac nemati i do poslednjeg dana voditi isposnički život, biti zadovoljan suhojedenijem, i truditi se na molitvi dan i noć.ʺ Sava je sa punom spremnošću pristao na sve i nastanio se kod starca.

Uskoro posle toga, i njegov brat Makarije je zaželeo da pređe kod starca. Saznavši za to, ivironski proestosi su ga nagovarali da ostane kod njih, obećavali da će ga poslati u akademiju, na školovanje, ali se ovaj nije dao zavesti, nego je želeo jedino da poradi Gospodu, za svoje spasenje. Posle šest meseci je došao kod oca Ilariona i bio primljen.

Taj Makarije je bio veoma čvrstog karaktera i ispunjavao je sve podvige po zapovesti starca, požrtvovano, kako to samo retki mogu. Potpuno se predao na poslušanje, odsekao je svoju volju i predao je u ruke oca Ilariona. U neprestanim teškim podvizima on je uskoro i ostavio ovaj svet ‐ posle osam godina ‐ i njegov kraj je svedočio o dubokoj mudrosti oca Ilariona, koji ga je tako brzo doveo na izuzetno visok duhovni stepenik.

Sava je, međutim, bio lakomislen, pa, iako je slušao starca, mnogo toga je činio i po svojoj volji, često sporeći. Kako ga je već jednom primio, otac Ilarion nije hteo da ga tera, nego se nadao da će trpljenjem i očinskim savetom nekako ispraviti neiskusnog mladića. Ne mogući da kontroliše mladalačke porive, Sava je nekoliko puta hteo da ode kod starca Hadži‐Georgija na Kerasiju, i jednom je već bio prešao kod njega, ali je ovaj, pošto je shvatio iskušenja i nastrojenje mladićevo, pitao: ʺHoćeš li ispunjavati sve što se naredi?ʺ Sava je odgovorio da je spreman, i molio starca da ga primi pod svoje rukovodstvo, nadajući se da će mu opštenje sa novim bratstvom doneti olakšanje i razonodu. Ali, Hadži‐Georgije gaje odveo dalje i smestio pod jednim kamenom koji je pod sobom obrazovao nešto nalik na pećinu, i ponovo ga pitao da li je spreman u svemu da sluša. Ovaj je ponovo odgovorio potvrdno. Zatim ga je starac poučio što se tiče tipika, rekao da će mu sam donositi i to onu koju i sam jede.

Jedno vreme Sava je držao reč i uzimao samo onu hranu koju mu je donosio starac; ali nije mogao dugo da podnosi takvo lišavanje, budući da mu je starac donosio samo travu, grubu i gorku. Sava je bez znanja starca počeo da odlazi u skit svete Ane i da tamo krade hleb i suvarke, a u odsustvu starca uopšte je izlazio sa mesta svog zatvorničkog života, i

kao zatočenik koji se otme na slobodu, zapodevao detinje igre sa nekima od mlađih sabrata.

Saznavši za sve to, starac ga je ukrotio za preslušanje i lakomislenost, i dodao da je ta hrana, koja se njemu čini nepodhošljivom, bila njegova sopstvena, kakvu jede svaki dan. Pošto je Sava projavio punu samovolju, starac je rekao, ako ovaj još želi da živi kod njega, za kaznu će biti smešten u veliko bure, i sedeće tamo sve dok se starac ne uveri kako je poslušanje mladićevo nelicemerno; ako ne pristaje na to, starac ga kod sebe ne zadržava.

Sava se ponovo saglasio, osećajući se krivim, i smestio se u bure, gde ga je starac držao nikuda ga ne puštajući. Bure je bilo veoma veliko i prostrano, tako da je Sava u njemu mogao da obavlja svoje pravilo, da čini velike metanije, pa čak i da malo korača; za obavljanje prirodnih potreba bio je načinjen poseban otvor.

Cilj Hadži‐Georgija bio je da ispravi Savu, to jest da on, ne mogući da trpi takve uslove, sam zaželi da se vrati starcu Ilarionu.

Posle izvesnog vremena, starac je došao kod Save i rekao kako je čuo da je otac Ilarion umro. Sava je zaplakao, stao da se busa u grudi i da sebe gorko ukorava za to što ga je napustio. Zatim je rekao: ʺNeću izići iz bureta, nego ću da umrem ovde!ʺ I stao je da moli starca kako bi ovaj svojom molitvom vaskrsao oca Ilariona.

Videvši da se Sava pokajao, starac Hadži‐Georgije ga je pitao hoće li biti poslušan ocu Ilarionu, ako ovaj oživi? Sava je sa suzama obećao da će starca poslušati do groba, samo ako oživi taj pred kim se on oseća velikim krivcem. Hadži‐Georgije je obećao da će se pomoliti da starac oživi.

Posle izvesnog vremena uzeo je Savu, i obojica su pošli kod oca Ilariona. Sava je od nestrpljivosti, želeći da vidi je li starac Ilarion živ, stalno istrčavao napred, sve dok nije sasvim otrčao i izgubio se iz vida. Počelo je da se smrkava. Kada je izdaleka video vatru u keliji starca Ilariona i shvatio da je ovaj živ, Sava je jurnuo ka keliji i tamo počeo da lupa na vrata. Na pitanje oca Ilariona ko je tamo, odgovorio je: ʺPas.ʺ Otac Ilarion ga je poznao po glasu i rekao: ʺJa se plašim psa, da me ne ujede.ʺ ʺJa sam tvoj učenikʺ, tužno je izgovorio Sava. ʺNemam nikakvog učenika ‐ psaʺ odgovorio je starac na to i ućutao. Sava ga je na to stao moliti da otvori i da ga primi natrag, kao otac bludnog sina, jer se za sve kaje i došao je da moli za oproštaj. Starac je međutim rekao, da ga neće pustiti dok ne dođe Hadži‐Georgije.

Onda je pristigao i Hadži‐Georgije. Otac Ilarion je izišao, poklonio mu se, skinuo svoju rasu i dao mu je, a od njega primio rasu i odenuo je; tek onda ih je uveo u keliju. Starac Georgije, veoma blizak ocu Ilarionu, pitao ga je zašto tako čini. Ovaj je odgovorio da, kako sam nije umeo da ispravi učenika i nije uspeo da ga odbrani od prelesti, a Georgije je to učinio ‐ zato mu daje svoju rasu, prihvatajući ga za svog starca: ʺMnogo sam ti zahvalan,

jer me Sava nikako nije slušao, i nisam mogao da ga vodim ka spasenju, nego je išao kuda je hteo. A ti si ga stekao za Gospoda, doveo si ga do skrušenosti, i ja sada vidim kako veliku blagodat imaš!ʺ Zatim su seli. Sava je hteo da im opere noge u znak svog punog pokajanja i smirenja, ali mu je Hadži‐Georgije zabranio. Onda se otac Ilarion obratio Savi s pitanjem: ʺZašto to činiš? Ja još nisam umro. Šta bi ti hteo od mene?ʺ Sava je rekao: ʺHoću samo jedno: da ti budem poslušan, u svemu i uvek!ʺ Starac ga je pogledao i rekao: ʺI šta god ti kažem, činićeš?ʺ Ovaj je potvrdio. Onda je starac produžio: ʺSada ja više nemam poverenja u tvoje reči; ko ti je jemac, da ćeš me slušati?ʺ ‐ ʺEvo, Hristos mi je svedok!ʺ ‐ rekao je Sava pokazujući ikonu. ʺAko Hrista pozivaš za svedoka, onda ti kažem da se ponozo vratiš ocu Georgiju, i radi tamo.ʺ

Sava je na to stao da moli starca da ga ne tera od sebe. Govorio je da neće moći podneti tamošnji život, da će ga, verovatno, Hadži‐Georgije ponovo smestiti u bure. I šta će on tada? Ali je otac Ilarion bio neumoljiv; obratio se ocu Georgiju i zamolio ga da uzme Savu natrag. Ovaj je, iz uvaženja prema ocu Ilarionu, pristao, ali pod uslovom da Sava jede isto što i on sam, i da ne krade suvarke, a takođe da sebi ne dozvoljava slobodno ponašanje sa mladim iskušenicima, kada ostanu sami.

Starac Ilarion je rekao Savi: ʺŠta ti misliš? Otac Georgije neprestano radi, i to teške poslove, a jede takvu hranu; a ti, koji ništa ne radiš, nisi njome zadovoljan? A što se tiče preslobodnog ponašanja, zar ne znaš da ono rađa drskost, a drskost je mati svih poroka.ʺ I zapovedivši mu da u svemu sluša oca Georgija, otpustio je Savu. Hadži‐Georgije gaje smestio u pređašnju pećinu, dao mu pouku i molitveno pravilo. Hranu mu je donosio kao i ranije, onu istu gorku travu koju je i sam jeo.

Ali Sava ovoga puta nije dugo živeo kod Hadži‐Georgija. Brat njegov, Makarije, razboleo se od tuberkuloze koja je bila posledica preteranih podviga, i silno je patio. Otac Ilarion je napisao Hadži‐Georgiju poruku u kojoj je molio da mu pošalje nekoga da posluži bolesniku. U poruci on nije pominjao Savu, ali je upravo on bio poslan. Za vreme svog drugog, kratkog boravka kod Hadži‐Georgija, Sava je toliko pretrpeo od njega, da je zapamtio za ceo život.

Prošlo je deset dana otkako je Sava ponovo bio kod oca Ilariona, a Makarije je već umro. Kraj njegov bio je blažen: u trenutku smrti, njegovo je lice zasijalo neobičnim sjajem, koji se postepeno pojačavao, osvetlivši keliju, pa čak i svu okolinu, i videli su ga mnogi koji su se skupili u keliju oca Ilariona.

Sav sijajući od radosti, Makarije je govorio da su došli anđeli, onda prepodobni oci, mučenici, ispovednici, svetitelji i proroci. ʺA evo i same Vladičice Bogorodice!ʺ Svi su stajali sa trepetom; svetlost je bila tako blistava da oči nisu mogle da je podnesu. Kada je samrtnik rekao ʺEvo i samog Gospoda našeg Isusa Hrista!ʺ ‐ svi su popadali ničice u pobožnom strahu.

Makarije je rekao starcu: ʺOče, oprosti i blagoslovi me, jer me uzimaju odavde.ʺ Sa tim rečima, njegova duša je odletela na nebesa, a svetlost, koja je obasjavala celu pustinju, postepeno se ugasila. Svi su se divili i proslavljali Boga, koji je tako velike milosti udostojio slugu svoga, za nelicemerno poslušanje i odsecanje svoje volje.

Sahranivši oca Makarija, starac Ilarion je pozvao Savu i rekao mu kako ne može da ga zadrži kod sebe; zato neka ide kud hoće. I bez obzira na sve Savine molbe, ostao je nepokolebljiv. Sava je otišao kod Hadži‐Georgija, ali mu je ovaj rekao da ne može više da se nosi s njegovom prevrtljivošću i slabostima, i naredio mu neka se vrati ocu Ilarionu. Posle dugih molbi i odlučnog odbijanja oca Georgija, Sava je bio primoran da još jednom ode starcu Ilarionu. Putem on je skinuo uzdu sa mazge i stavio je na sebe. Tako opremljen došao je kod starca. I prve njegove reči su bile: ʺUpravljaj mnome kako god hoćeš ‐ predajem se kao mazga u tvoje ruke!ʺ! Tek tada ga je starac primio.

Uskoro je došao Hadži‐Georgije i rekao starcu, pokazujući na Savu: ʺKanon njemu treba, kanon[1]!ʺ Otac Ilarion, kao štiteći Savu, usprotivio se: ʺNe! Sada je namaknuta uzda, i ja ću njime upravljati, a on će me slušati.ʺ

Posle toga otac Ilarion je počeo da hvali Savu za njegovo trpljenje i rekao: ʺSada možemo da ga rukopoložimo za đakona.ʺ ‐ ʺNe ‐ odsekao je otac Georgije ‐ još je rano! Velika je on još luda, velika!ʺ Ali, razgovaranši još mnogo o tome, trećeg dana su proizveli Savu u jerođakona, a uskoro zatim su ga rukopoložili i za jeromonaha. Taj čin starac je želeo da dobije Makarije, ali posle smrti Makarija, a videći čisto pokajanje Savino, rešio je da proizvede njega. Pri tome ga je obavezao ovakvom zapovešću: da svaki dan služi liturgiju, celog svog života, i da se moli za ceo svet.

NAPOMENE:

1. To jest kazna, epitimija.



ŽIVOT U IVIRONU I DIONISIJATU

Ali, vratimo naše pripovedanje u ono vreme kada je otac Ilarion živeo u keliji svetih Arhangela, pored Ivirona. Tu je on mislio da će naći mira, ali ga posetioci nisu ostavljali ni na novom mestu, tako da je bio prinuđen da beži od njih i skriva se kod oca Venedikta, u keliji svetog proroka Ilije, gde se i pričešćivao i živeo po pet pa i deset dana. Nije želeo da ostane zauvek govoreći: ʺTi si Gruzin i ja sam Gruzin, zato lako možemo da zapadnemo u praznoslovlje.ʺ Ove posete su, međutim, postale nevolja i za oca Venedikta jer, pošto nisu nalazili oca Ilariona kod kuće, mnogi su počeli da dolaze kod oca Venedikta, zbog čega se na kraju otac Ilarion preselio u dionisijatsku keliju svetog apostola Jakova.

Za to je bio još jedan razlog: kada su se kod njega naselili Makarije i Sava, starac je počeo da služi liturgiju svakog dana, a prosfore je uzimao iz manastira. Više puta se desilo da u tim prosforama nađe mišiji izmet. Kao revnitelj blagočešća, smatrao je da je to uvreda za Boga, i otišao je do manastira da im ukaže na taj nedozvoljeni odnos prema liturgijskom hlebu. Tri puta je korio ivironske proestose, tim pre što je znao da su za hranu oni uvek imali čist hleb, ali proestosi nisu obraćali pažnju na njegovo ubeđivanje.

Videvši to, i strogo ih još jednom izgrdivši, starac je ostavio keliju svetih Arhangela i preselio se u keliju svetog apostola Jakova, blizu Dionisijata, na molbu dionisijatskog igumana. Bilo je to 1843. godine, i živeli su tamo, zajedno sa učenikom, sve do 1857; tu je i skončao njegov učenik Makarije.

Živeći sada blizu manastira, starac i pored svih molbi ipak nije hteo da preuzme zvanje duhovnika, ali je počeo da prima sve koji su mu dolazili radi duhovnog saveta. Njegovi odgovori na pitanja su uvek imali vid saveta, ali, premda su se svi prema njemu odnosili kao prema duhovniku, on nikome nije čitao razrešene molitve, osim petorici ljudi, kojima je to nekoliko puta učinio, pobuđen uvek nekim važnim razlogom.

Sa duhovnim pitanjima su dolazili odasvud, i zvali ga ʺduhovnikom nad duhovnicimaʺ. Upoređujući pređašnji život starčev, ispunjen svetske slave ‐ sa ovim sadašnjim, sa ispovedništvom, podvižništvom u pustinji, zatvorništvom, sa blagodatnim projavljenjima koja su bila u njegovom životu, svetogorski oci su o njemu imali tako visoko mišljenje da su ga nazivali ʺjednim od drevnihʺ, i odnosili se prema njemu sa dubokim uvažavanjem. Njegova je reč bila ʺreč onoga koji ima vlastʺ, i nije gledao ko je ko; ponekad je govorio proročki, i njegove reči su se uvek ispunjavale. Poznati na Svetoj Gori podvižnik Evstatije, koji je kasnije živeo na Halki, govorio je da je otac Ilarion prošao svih deset stupnjeva duhovnog rasta, kako je to objašnjavao u ʺDobrotoljubijuʺ

Kelija svetog apostola Jakova smeštena je na strmini, oko pola sata hoda udaljena od manastira. Tamo se veoma pojačala prehlada starčeva, od koje je on postojano patio. Često se dešavalo da se on udalji u drugu pustinjsku keliju svetog Onufrija.

Avgusta 1849. godine oca Ilariona je posetio ruski pisac i putnik po svetim mestima, Andrej Muravjov; o tom susretu on je zapisao: ʺStarac se teško može videti, ali mi je jedan drugi gruzinski podvižnik, Venedikt, koga sam posetio u manastiru Ivironu, preporučio da u njegovo ime pokucam na vrata otšelnika, njegovog zemljaka i druga. Bez obzira da duboku starost, izgled oca Ilariona je bio neobično svež; rumenilo je sjajilo na njegovim obrazima, ali je žuta boja njegove kose i brade otkrivala njegov uzrast; on kao da se obnovio orlovskom mladošću u svom nedostupnom gnezdu. Starac me smestio pored sebe i, saznavši odakle sam, raspitivao se za Rusiju. Šta ste došli da vidite u mojoj pustinji? ‐ rekao je uzdahnuvši ‐ Moje grehe? Ili možda ima malo u svetu lezilebovića sličnih meni? Sve što sam video i znao, sve je već davno zaboravljeno; živim ovde u zabiti, dok Bog hoće da me trpi. Ali, za Vaše smirenje je korisno da posećujete svete obitelji, jer uvek ima čemu da se naučite od onih koji sa dobrim namerama stupaju na put trudova.

Želeo sam da od njega dobijem neki znak blagoslova, neki predmet, za uspomenu na naš susret. Starac Ilarion je ušao u svoju crkvu i odatle doneo brojanice od, kako ga nazivamo, imeretinskog crnog ćilibara. Ako želite blagoslov od moje nedostojnosti, neka bude sa Vama. ‐ Rekavši to, starac me otpustio s mirom.ʺ

U Dionisijatu je bio jedan monah, baštovan, koji je usled nekih događaja izgubio nadu u svoje spasenje, i od toga zapao u očajanje. Jednom je otac Ilarion poslao Savu u manastir nekim poslom. Usput, ovaj je svratio kod baštovana. Zatekao ga je kako se sprema za put; hteo je da zauvek napusti Svetu Goru. Na pitanje oca Save šta je tome uzrok, odgovorio je da nema nadu na spasenje, da uzalud podnosi monaške tegobe, i da je zato zaključio da je bolje provesti ovaj život u miru, bez borbe, pa je rešio da se vrati u svet.

Otac Sava je počeo da ga ubeđuje da ostane, da se smiri i da svu svoju nadu položi na Boga, a ne da pada u očajanje za svoje spasenje. Baštovan u početku nije hteo ni da ga sluša, a onda je postepeno počeo da uviđa kako bi otac Sava i mogao biti u pravu, da bi na kraju sasvim pristao da ostane, samo pod jednim uslovom: da otac Sava uzme njegove grehe na sebe. Sava je pristao, položivši njegovu ruku na svoju.

Na povratku, đavo je počeo da muči oca Savu pomislima, da nije po svojim silama primio na sebe greh brata; već je i sam otac Sava počeo da pada u očajanje. Pomisli su ga nagovarale da se i ne javi starcu, nego da ode nekuda. Za to vreme, starac Ilarion je duhom poznao da se njegov učenik nalazi u opasnosti i molitvom je ustao protiv đavola. Sava je istog trenutka osetio olakšanje u borbi protiv pomisli, i rešio da se vrati starcu, makar i sa mukom u srcu. Otac Ilarion ga je dočekao još na putu: ʺŠta se desilo? Otišao si tako veseo, a vraćaš se utučen? Ne boj se! Gospod je na sebe uzeo grehe celoga sveta; kako onda da ne spase jednog čoveka?ʺ I otac Sava se potpuno smirio.



DOGAĐAJI ZA VREME SEVASTOPOLjSKOG RATA

Pismo oca Save ruskom pantelejmonskom monahu Denasiju:

ʺ... Godine 1853, pri blagočestivom Imperatoru Nikolaju, koga da upokoji Gospod u Carstvu Nebeskom sa svima svetima, tamo gde sija svetlost lica Gospoda našeg Isusa Hrista, i gde je obitavalište svih koji se raduju ‐ te godine sam ja sa blaženim starcem mojim, jeroshimonahom Ilarionom, prebivao u tihovanju blizu manastira Dionisijata, na brdu, i vršili smo bogosluženja u sveštenom hramu svetog apostola Jakova, brata Gospodnjeg. Tada se desio strašni rat Rusije kod Sevastopolja, protiv Turaka i njihovih saveznika, jeretika. Kada smo sa tugom saznali za to, naše se srce ražalostilo, jer je moj blaženi starac veoma voleo Ruse, i često sam ga čuo kako blagodari Boga za to što njegov narod nije pao u ruke Turaka i jeretika, nego u ruke pravoslavnih hrišćana.

I tek što smo čuli za taj užasni rat, starac mi je rekao: Pazi, čedo moje! Pošto se naša braća, ruski hrišćani, sada nalaze u vatri i krvi, mi smo dužni da vatreno i sa suzama molimo Boga, kako bi oni mogli pobediti neprijatelje i smiriti ih, da bi se kroz to proslavilo svesveto ime Njegovo. A ti, čedo moje Savo, osim liturgije koju služiš svakodnevno, i za vreme koje moliš Boga za Ruski narod ‐ zaveštavam ti da pročitaš čitav psaltir cara i proroka Davida svaki dan, i da činiš metanije za pomoć našoj braći. Odgovorio sam: ʹRadi tebe, učiniću sve što moguʹ.

Kada smo počeli liturgiju i ja vozglasio: Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i Svjatago Duha ... on je tiho rekao: Amin. Počeo sam veliku jekteniju: Mirom Gospodu pomolimsja. Starac je odgovarao na gruzinskom: Upalo, šegvickale (Gospodi, pomiluj), dosta brzo. O svišnjem mire ... i starac je govorio: Upalo, šegvickale, ali sada sporije, zabrinuto. Dalje: O blagočestivih pravoslavnih hristijanah ... ‐ tada je starac veoma skrušeno i sa mnogim suzama, ruku podignutih nebu, polako pevao: Upalo, šegvickale, bijući se u grudi desnom rukom i padajući ničice na zemlju tri puta udarao čelom o pod. Dalje: O blagočestivješiem i bogoljubivjejšem imperatorje našem Nikolaje, i supruge, čadjeh, palatje i voinstve jego ‐ starac je odgovarao sa velikom tugom, sa rukama i pogledom uprtim uvis: Upalo, šegvickale. Zatim: O ježe pokoriti pod nozje jego sjakago vraga i supostata ‐ na šta je starac odgovarao bijući se u grudi i padajući ničice na zemlju, sa velikim plačem: Upalo, šegvickale. O Svjatejšem Sinodje i

o vsej bogohranimoj deržave Rosijskoj... sa mnogim suzama i bolom sledilo je: Upalo, šegvickale.

Dok ovo pišem, steže se srce moje i plačem i ne mogu da pišem. Isto tako je bilo i dok sam proiznosio sugubu jekteniju.

Na ovaj način smo služili liturgiju svakog dana. Kada je prošlo neko vreme, starac mi je rekao: Pođimo u manastir i pitajmo igumana šta im je poznato o ratu; da li pobeđuju Rusi, ili neprijatelji? Međutim, kada smo došli u manastir, iguman nam je pokazao dokument koji je iz Carigrada sa jednim arhijerejem poslao patrijarh, i koji je nalagao da u svim manastirima, na Velikom vhodu Božanstvene liturgije, mole Boga da podari pobedu turskom oružju i pokori ruski narod pod noge Turcima. Bila je priložena osobena molitva, koju je trebalo čitati naglas.

Kada je iguman, starac Evlogije, pročitao ovu patrijaršijsku poslanicu, rekao je starcu: Jesi li razumeo to što nam piše naša glava i otac naš?ʹ, a moj starac se užasnuo i rekao: ʹOn nije hrišćaninʹ. Tužno je upitao da li su u manastiru čitali tu molitvu, za vreme liturgije, kako piše? Odgovorili su: Ne, taman posla!ʹ A patrijarh je u pismu pretio da manastir, koji ne ispuni naredbu, ima da pretrpi veoma strogu kaznu

Idućeg dana smo se vratili u keliju. Prošla je još jedna nedelja. Dolazi nam jedan monah iz manastira Grigorijata, radi ispovedanja pomisli, a moj starac ga pita: ʹDa li ste vi čitali onu molitvu, što je patrijarh poslao u manastire?ʹ ʹDa, reče on, pročitali smo je prošle nedelje za vreme liturgije.ʹ Starac je na to kazao: Nije dobro što ste je čitali; time ste se lišili blagodati svetog krštenja, lišili ste manastir Božije blagodati i podvrgli se osudi!ʹ

Vratio se taj monah u manastir i ispričao svim starcima i igumanu da smo, po rečima starca Ilariona ʹlišili manastir blagodati Božije i blagodati svetog krštenjaʹ.

Istog dana je vodena bujica odnela manastirsku vodenicu, i oci su počeli da ropću na igumana: Ti si upropastio manastir!ʹ Iguman je u velikoj brizi požurio da učini tri metanije pred ikonom Spasitelja i pomolio se: Gospode moj, Isuse Hriste, idem kod duhovnika Ilariona da ispovedim to što sam učinio, i kakvu mi epitimiju on naloži, ima da je ispunim, samo da nas ne pogubi ova nevolja.ʹ

Uzeo je sa sobom jednog jerođakona i jednog monaha, i otišli su u keliju svetog apostola Jakova, gde smo tada živeli. Kada su stigli, starac je bio van kelije. Videvši ga, iguman i pratioci su pali ničice, čineći metanije i govoreći: ʹBlagoslovi, sveti duhovniče.ʹ Zatim su prišli da mu celivaju ruku. Ali je moj starac povikao: ʹNapolje, napolje, dalje od mene, ja ne primam jeretike!ʹ Iguman je počeo da moli: ʹSagrešio sam, došao sam da mi daš epitimiju.ʹ Starac je i dalje vikao: Kako si se usudio, nesrećniče, da postaviš Muhameda iznad Hrista? Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista govori Svom Sinu: Sedi sa moje desne strane dok ne položim tvoje neprijatelje pod noge tvoje (Ps. 109), a ti se moliš da položi Sina Svojega

pod noge Njegovih neprijatelja! Gubi se od mene, neću te primiti.ʹ Iguman je u suzama molio starca da primi njegovo pokajanje i da mu da epitimiju. Ja nisam tvoj duhovnik, idi, nađi duhovnika koji će to učiniti.ʹ Ostavio ih je van kelije da plaču, ušao i za sobom zatvrrio vrata ključem.

Šta nam je preostalo? Ušli smo u moju keliju i tamo odslužili bdenije, moleći Boga da umilostivi starca, da najzad da kanon igumanu. Ujutru je starac došao na liturgiju, sa došljacima nije progovorio ni reči, i posle otpusta brzo ponovo otišao u keliju. Pratioci su se uznemirli, uplašili su se da igumana ne zadesi udar. Zamolili su mene da odem i pogledam neće li možda mene poslušati i izaći.

Idem, padam ničice pred njim i molim ga: ʹUčini milost, daj im epitimiju ‐ iguman može da dobije srčani udar i da ovde umre.ʹ Tada me je starac pitao: Kakvu epitimiju da im dam? Bog se na njih razgnevio. Kakvu epitimiju može neko da im naloži, kako bi umilostivio Boga?ʹ

Rekao sam mom starcu: ʹStarče, pošto svakodnevno čitam ceo Psaltir cara‐proroka Davida, kao što si mi rekao, našao sam tamo jedan psalam koji je pogodan za ovaj slučaj ‐ 82. psalam: Ko je kao ti Bože, ne zameri nego ukroti, Bože... Naredi im da ceo ovaj psalam pročitaju ujutru, na liturgiji, kada se peva heruvimska pesma, pri Velikom vhodu; neka jeromonah, koji je ranije čitao molitvu patrijarha, stane pod polijelej u centru hrama, i kada se za vreme Vhoda skupe svi oci, onda neka jerej izađe iz oltara držeći diskos i čašu u rukama, a neka jedan monah pred njim nosi ispisan ovaj psalam, a jeromonah koji čeka pod polijelejem da pročita ceo psalam glasno svoj bratiji, a od drugog do devetog stiha treba svi mnogo puta da ponove Gospodi, pomiluj. Dok se čitaju ostali stihovi, svi treba da govore: Amin! I onda će se blagodat ponovo vratiti na njih.ʹ

Starac je primio moj savet i rekao da ih pozovem. Oni su, radosni, ušli u keliju i napravili metaniju, a starac im je rekao: ʹOvaj kanon ispunite, i milost Božja će vam se vratiti.ʹ Tada su se oni uznemirili da o tome slučajno ne sazna egzarh koga je patrijarh poslao u svetogorsku prestonicu Kareju, da nadgleda kako se sprovodi patrijarhov ukaz, ili da za to ne ʹsaznaju Turci i ne pričine manastiru veliku nevolju. Nisu znali šta da rade.

Starac je rekao: ʹAko se vi tako plašite, uzeću svog jeromonaha i doći ćemo u manastir, pa ako saznaju egzarh ili Turci, recite im da vam je tako savetovao jedan monah Ilarion, Gruzin, pa je sam i učinio. I bićete mirni. Iguman je na to rekao: ʹDuhovniče, i za vas brinemo i sekiramo se, jer kada za sve saznaju Turci, doći će ovamo, svezaće vas u džakove i obojicu utopiti u moruʹ. Starac je samo rekao: ʹMi smo spremni, moj jeromonah i ja, neka samo dođu.ʹ I tako smo svi zajedno otišli u Grigorijat. Kada su nas videli monasi, veoma su se obradovali.

Ujutru su udesili, te je onaj jeromonah koji je čitao molitvu patrijarha sam služio; zapalili su sveće na velikom polijeleju za vreme heruvimske pesme i kada su se okupili svi oci, a

sveštenoslužitelj izašao iz oltara noseći u rukama i na glavi čašu i diskos, i kada je vozglasio: Vseh vas da pomjanet Gospod Bog vo carstviji Svojem, zaustavio se pod velikim polijelejem, onda je jedan monah stao pred njega sa hartijom u rukama, i sveštenik je počeo da čita: Vo imja Oca i Sina i Sjvatago Duhsa! Ko je kao ti, Bože ... i ceo psalam do kraja. Oci su se do desetog stiha molili: Kirie, eleison, a onda su mnogo puta govorili: Amin! I svi su razumeli, da se blagodat vratila na obitelj; i starci su me od radosti grlili, blagodareći mi za pomoć; i svi su slavili i blagodarili Boga.ʺ

Na ovome se završava pismo oca Save.

Sve se to desilo pri patrijarhu Antimu VI. Posle završenog rata on je po drugi put bio zbačen s prestola (20. 9. 1855). Posle toga je došao na Szetu Goru i naselio se u manastiru Esfigmenu, čiji je i bio postriženik.

Jednom, 1856. godine, na neki od praznika, on je poželeo da poseti manastir svetog Pantelejmona, gde se u to vreme nalazio otac Ilarion. Za vreme službe, patrijarh je stajao u Pokrovskoj sabornoj crkvi, u arhijerejskoj katedri. Otac Ilarion, koji je sa ocem Savom prošao pored njega, nije čak ni pogledao na patrijarha, na šta je ovaj odmah obratio pažnju. Patrijarhu su ispričali slučaj sa molitvom u Grigorijatu. Posle završenog bogosluženja, po običaju, svi gosti su bili pozvani na arhondarik. Želeći da se nekako izvuče iz neprijatnog položaja pred Rusima i pred ocam Ilarionom, patrijarh je započeo razgovor o prošlim događajima, i postarao se da privede misao kako bivaju slučajevi kada staranje o Crkvi traži da se primeni izvesna ʺikonomijaʺ u potčinjavanju nekad ne baš sasvim zakonitim zahtevima vlasti, ako to može da posluži na dobro Crkve. ʺTako smo se i mi molili za višnju pomoć sultanu, i time smo ga raspoložili da bude milostiv prema našoj Crkvi i njenim čedima ‐ pravoslavnim hrišćanima.ʺ

Priča se da kada je patrijarh Antim, pri kome se desila šizma sa Bugarima, stupio na Svetu Goru posle njegovog svrgavanja, tek što je stupio na obalu zatresla se sva Gora od podzemnog udara. Sve su to svetogorci pripisali krivici patrijarha, i Kinot je razaslao ukaz po celoj Svetoj Gori, da se usrdno mole Bogu, kako ne bi kaznio svetogorske obitelji pravednim gnevom svojim, nego da ih pomiluje po velikoj svojoj milosti.



ISKUŠENjE U DIONISIJATU

Odlomak iz dnevnika igumana manastira Rusika, arhimandrita Makarija:

ʺGodine 1857, januara osmog dana, monah Joasaf Gruzin koji živi kod nas bio je u Dionisijatu radi ispovesti kod znamenitog podvižnika našeg vremena, jeroshimonaha Ilariona. Ispraćajući našeg monaha, naložio sam mu da kaže starcu neka se pomoli za mene, da mi Gospod da trpljenje; i ako moj život bude na slavu Božiju, neka mi ga Gospod produži, a ako moj život bude na štetu, neka ga prekrati.

Odgovor starca Ilariona: ʹTrpljenje se stiče nadom na Boga i priznanjem da je čovek lično nedostojniji od svih. Ljudi koje Gospod priziva sebi na služenje, iz smirenja sebe smatraju slabim, kako pred Gospodom, tako i pred ljudima: takvi ljudi ne traže da proslave sebe, nego se staraju za slavu Božiju; što se tiče ljudi koji traže svoju slavu, oni su u stanju sve da žrtvuju, samo da se domognu vlastiʹ i obećao je da će se moliti za mene.ʺ

Neprijatelj našeg spasenja nije ostavio starca ni u Dionisijatu; on je protiv oca Ilariona podigao igumana Evlogija, koji je naterao starca da ode iz manastira i da se preseli u skit Male Ane. Evo kako je to bilo:

Saznalo se da su mačke spavale na brašnu od koga su se pekle prosfore; čak su i u koritu, na samom testu, videli mačiju nečistoću. Ne jednom su to zamerili prosforniku, ali je on, strasno vezan za svoje mačke, sa negodovanjem odgovarao da on već dvadeset godina peče prosfore, i da zna svoj posao.

Neki iz bratstva, imajući ljubav prema starcu Ilarionu, ispričali su mu sve podrobno, žaleći se na takvo beščinje u prosfornici. Starac nije oćutao, nego je otišao do igumana i strogo mu primetio da je takva nebriga nedopustiva, da je sama prosfornica tesna i mračna i nepogodna, i dodao: ʺEvo, ti imaš dobru keliju u kojoj možeš spokojno da živiš do smrti; ali si se uželeo prostora i sagradio novu, još bolju. Tako nešto je trebalo da uradiš za prosfornicu, makar da si je napravio i duplo manjom od svoje kelije, bilo bi dovoljno.ʺ

Igumanu se nije svideo tako direktan i strog ukor. Nije se ni u čemu složio s ocem Ilarionom nego ga je izgrdio i rekao: ʺZar ćeš ti da budeš iguman nada mnom?ʺ Otac Ilarion je izašao uvređen i maltene izbačen.

Posle tog razgovora, iguman je počeo da nagovara bratiju protiv oca Ilariona, grdeći ga: ʺŠta on misli? Zar hoće da bude starešina ovde? Trebalo bi ga smiriti; trebalo bi ga kazniti, da se ne meša u tuđe poslove; treba ga oterati odavde!ʺ

Ove reči i namere igumana bili su saopšteni ocu Ilarionu koji je rekao: ʺDa, sa takvim ljudima ja ne mogu da živim.ʺ I otišao je u skit Male Ane. Tamo su ga već dobro znali, jer je to mesto blizu pećine gde je ranije živeo starac. Primili su ga s velikom radošću, a neki trgovac mu je kupio keliju prepodobnog Onufrija, gde je starac živeo sve do 1862. godine.

Uskoro po prelasku u skit, kod starca je došao učenik njegovog bivšeg duhovnika, oca Neofita Karamanlisa, starac Hadži‐Georgije, koji mu je, ljubavi radi Hristove, primetio: ʺEto, ti si mene učio trpljenju, a sam si otišao!ʺ ʺNe!ʺ ‐ krotko je odgovarao starac. ʺJa sam samo poslušao Jevanđelje koje kaže: Ako vas gone u jednom gradu, bežite u drugi.ʺ

Dok je starac živeo u skitu Male Ane, desio se događaj vredan da se zabeleži. Crkva njegove kelije je bila posvećena prepodobnom Onufriju, i njen oltar je zahtevao veće popravke, ali starac nije hteo da dosađuje manartiru molbama da mu u tome pomognu. Međutim, njegov učenik mu je o tome često govorio, i tražio je da starac zamoli manastir da im pomogne. Tada je starac rekao: ʺDok sam živ, ja ne želim bilo kome da dosađujem radi sebe, a ovde, ako popravimo presto, posle treba zvati arhijereja da ga osveti, a s njim one koji prislužuju i pojce, što je sve vezano za velike rashode; bolje će biti da se strpimo i ostavimo tu stvar volji Božijoj.ʺ

Zaista, onaj ko se brine za najvažnije, za život večni, taj će dobiti, iako ne odjednom, i sve ostalo, kao što je rečeno: ʺTražite najpre Carstvo Božije i pravdu Njegovu, a sve ostalo će vam se dodati.ʺ

U to vreme, u Vlaškoj se nalazio monah iz Lavre, radi skupljanja priloga. Idući jednom gradom, sreo je ženu koja mu je uručila dvadeset zlatnika, moleći ga da ih dostavi na Svetu Goru, starcu Ilarionu Gruzinu, na keliju prepodobnog Onufrija, napomenuvši da je to njemu sada potrebno. Zatim je ta žena nestala.

Kada se taj monah, završivši svoje poslove, vratio, odmah je pošao do oca Ilariona i predao mu novac, rekavši da ga ta žena verovatno poznaje. Otac Ilarion je, iznenađen, rekao da on u Vlaškoj nikada nije bio i da tamo nikoga ne zna, pa će biti da se monah prevario, a da su novci bili poslani nekom drugom. Ali monah je stao da objašnjava da žena nije samo pomenula njegovo ime, nego i crkvu zbog koje se novac daje, pa zato nikome drugom ne može biti predan.

Iako je ukazanje bilo više nego jasno, otac Ilarion je odlučno odbijao da primi novac, i molio je monaha da, ako ne može da nađe nikog drugog sa istim imenom, novac razdeli siromasima.

Monah je o svemu tome ispričao u Lavri, a pošto je tamo već bilo poznato da starčeva crkva ima potrebu za popravkom, saborni starci su rešili da taj monah sam najmi radnike i da obavi sve što je neophodno, da zatim pozove vladiku s klirom i da posle osvećenja obezbedi posluženje za goste, što je ovaj i ispunio. Po želji oca Ilariona, novoosvećeni hram je bio posvećen Vaskrsenju Hristovom.

Dve godine pošto se preselio u skit Male Ane, desilo se sledeće iskušenje: duhovnik, otac Grigorije, koji je živeo u skitu Velike Ane, dogovorio se sa igumanom manastira Kutlumuša da primi englesko državljanstvo i pasoš. Saznavši za to, otac Ilarion je prilikom

prvog susreta, budući da su bili drugovi, ukorio duhovnika i ukazao na zlo iz koga se takav nagovor i rodio. Otac Grigorije se pokajao i, pavši pred starcem ničice, molio da mu ovaj odredi eptimiju; ali je otac Ilarion to odbio govoreći: ʺJa takve stvari ne mogu da sudim drukčije, sem po svetim kanonima, tim pre što se radi o samoj svetoj Crkvi; zbog toga epitimiju nećeš biti u stanju da nosiš, i od druga ću ti postati neprijatelj. Zato će biti bolje da pođeš kod svog duhovnika, njemu otkri svoj greh, i ono što ti on kaže primi i ispunjavaj.ʺ

Ali, otac Grigorije je dugo i uporno molio da mu sam otac Ilarion odredi epitimiju, tvrdeći da će je primiti i poneti na sebi. Posle dugog ubeđivanja, otac Ilarion je najpre objasnio ocu Grigoriju u čemu se sastoji zlo njegovog postupka, a onda je naveo crkvene kanone po kojima ga je odlučio od liturgisanja četrdeset dana. Posle četrdeset dana stvari će biti jasnije: ako zbog njihovih odnosa sa Englezima dođe paša, odlučiće ga zauvek, a ako ne dođe, ponovo će razmotriti slučaj, pa će s obzirom na stepen njegovog pokajanja odlučiti kako da čini dalje.

Otada Grigorije je radosno primio epitimiju i nekoliko dana nije služio; ali se kasnije sreo sa igumanom Kutlumuša i sasvim se promenio. Ovaj ga je ubedio da se drži čvrsto svoje prethodne namere (u vezi sa državljanstvom), da ne sluša nikoga, i da je to čista glupost podvrgavati se epitimiji za takvu stvar, i slušati čoveka koji dalje od svoje divlje pustinje ništa ne vidi i ne razume. Posle ovog susreta, otac Grigorije je odbacio epitimiju starca Ilariona, počeo da služi, a da bi smirio svoju savest, stao je silno da grdi i kleveće oca Ilariona.

Posle ovog slučaja, u svetopavlovski manastir je došao engleski poslanik. Treba reći da su svi mrnasi tog manastira bili rodom sa jonskih ostrva koja su tada još uvek bila u engleskom posedu. Poslanik je zamolio da ga pominju u molitvama, i jeromonah koji je služio jeto činio ne samo na jektenijama, nego i na proskomidiji. Ali je kasnije, pokolebavši se, otišao kod duhovnika i rekao mu svoje sumnje. Duhovnik ga je izgrdio za to što je pominjao jeretika i rekao da tri godine ne sme da služi liturgiju. Jeromonah nije bio ubeđen da je to ispravno, pa je otišao do oca Ilariona, a ovaj, zaprepastivši se kad je čuo, odlučno je rekao da ne treba da služi čitavog života!

Posle povratka u manastir jeromonah je odbijao da služi. Iguman je tražio da sazna u čemu je stvar. I kada je čuo da su mu oba duhovnika zabranili, počeo je da grdi obojicu, nazivajući ih ljudima nerazumnim, jer zbog takvih sitnica kao što je pominjanje protestanta odlučuju od služenja.

Ali, Bogu se ne možeš narugati bez posledica. Posle liturgije, jeromonahu je udarila krv na nos, i ničim se nije dala zaustaviti, i on je, na urazumljenje mnogih, umro. To se pročulo po celoj Svetoj Gori.

Uskoro posle tog događaja ‐ 1862. godine ‐ otac Ilarion i Sava su prešli u Rusik.



PRELAZAK U RUSIK I ŽIVOT U NjEMU

Prelazak u Rusik je bio posledica pomenutih iskušenja. Prvi put je otac Ilarion boravio u tom manastiru onda kada je došao na Svetu Goru, 1819. godine. Drugi put 1856. radi susreta i upoznavanja sa starcem‐duhovnikom Jeronimom, a treći put, evo, prešao je sasvim da tamo živi.

Po savetima i molbama nekih monaha on je bio rešio da se upozna sa ocem Jeronimom, i od prvog susreta oni su se zbližili, i taj savez njihovog duhovnog prijateljstva je trajao sve do smrti starca Ilariona. Dok je ovaj još živeo u skitu Male Ane, otac Jeronim je svake godine odlazio u podatonsku pustinju radi susreta sa duhovnim drugovima, a pre svega je posećivao njega.

Godine 1862. otac Ilarion je došao u Rusik i objavio da želi da se naseli u manastiru. Starci su radosno primili i njega i učenika, i zamolili ga da sam izabere usamljenu keliju, dok oni ne sagrade za njega keliju velikomučenika Georgija. Starac se privremeno smestio u keliju Pečerskih prepodobnih, koju je sagradio bivši starešina Kijevo‐Pečerske Lavre, Amvrosije; iduće godine, kada je za sredstva jednog ruskog noštovaoca starca Ilariona, E. G. Habarova, završena gradnja kelije svetog velikomučenika Gerrgija, starac je prešao tamo.

Ta se kelija nalazi na pola sata hoda od manastira, među maslinjacima. Njena crkva je bila osvećena oktobra te iste godine. Tu starac nije živeo dugo ‐ samo do iduće godine ‐ do same svoje smrti.

Godinu dana pred smrt starac se razboleo teškom bolešću; zatvorila su mu se creva, tako da nije mogao ni da pije ni da jede, sve je udaralo natrag, i lekar je rekao kako će starac sigurno umreti već sutrašnjeg dana, tog i tog časa. Starac je ležao nepokretno i ječao; monasi su dolazili da se s njim oproste, i sam on je bio ubeđen da mu nije više mnogo ostalo, pa se zato i opraštao od svih.

Ali, sledećeg dana, baš tog časa koji je označio lekar, starac je pešice, sasvim zdrav, došao u manastir da poseti bolesnog oca Makarija. Kako su se svi začudili kada su ga videli!

A isceljenje starca se desilo ovako: Kada je on već bio na izdisaju, i molio se na odru, čuo je glas od ikone Spasitelja: ʺŽeliš li da ostaneš u životu i budeš zdrav?ʺ Starac, uvek i u

svemu pokoran volji Božijoj, odgovorio je da je pokoran Božijem Promislu. Sledio je odgovor da mu se daruju život i zdravlje. Otac Ilarion je ustao sa kreveta potpuno zdrav i ujutru, kada je čuo za bolest oca Makarija, požurio je da ga poseti.

Uskoro posle toga, na Svetu Goru je stigao bivši ober‐prokuror Sinoda, grof Tolstoj, koji je putovao Istokom radi crkvenih poslova. Na raznim mestima, osobito u Aleksandriji, mnogo su mu svačega govorili o Svetoj Gori, a posebno o Rusiku i njegovim starcima, tako da je on dolazio sa već izgrađenim mišljenjem. A to mišljenje nije bilo povoljno.

Jedini koji je mogao blagotvorno da utiče na njega bio je otac Ilarion, koga je on znao posredno, jer je za njega imao pozdrav od svoje žene, gruzinske princeze. Razgovarajući sa starcem, grof se uverio da sve ono što su mu o svetogorcima napričali, nije bilo tačno.

Za oca Ilariona on je čuo ranije, od šefa kancelarije Svetog Sinoda, P. I. Solomona, i činovnika za specijalne zadatke, K. K. Zedergolma, koji su posetili Svetu Goru 1859. godine. Oni su posebno posetili oca Ilariona, radi saveta po nekim važnim duhovnim i crkvenim pitanjima. Kasnije je P. I. Solomon napisao ocu Ilarionu pismo, a odgovor starca je štampan u ʺTambovskim Eparhijalnim Vedomostimaʺ (u prilogu ove knjige).

Svom učeniku, ocu Savi, starac je zaveštao: nikada ne jesti jelo s uljem, nikada ne piti vina, služiti svaki dan liturgiju i moliti se za ceo svet. Dok su živeli zajedno, sve to su ispunjavali bez izuzetka; sem toga, svaku noć su provodili u bdeniju. Kada su obojica podvižnika prešli u Rusik, monasi su primetili da se oni pridržavaju ovakvog poretka: uveče nisu spavali, nego, kada se sve već utišalo, izlazio je starac, pa je, ili malo kašljucao, ili malo čvršće koračao pored kelije svog učenika, ili bi tri puta kucnuo, a ponekad ga čak i pozvao, navodno zbog neke stvari, sve je to on činio, da Sava ne bi zaspao za vreme bdenija u keliji.

Kada bi nastala ponoć, tada je starac izlazio iz kelije i počinjao bučno da hoda, kako bi njegove korake čula sva bratija koja je živela sa njima i da bi svi ustali na jutrenje. I bratija Pečerske kelije bi ostajala da odsluži pravilo, što je trajalo do osam sati, posle čega je svakodnevno sledila liturgija. Starac sam više nije služio, ali se uvek pričešćivao.

Da ne bi sedeo besposlen, starac je često izlazio danju da nešto radi; voleo je da radi stolarske poslove; za sobom je ostavio klupe, stolice, merdevine. Sve je to napravljeno sekirom i ekserima, bez lepka i dleta.

U keliji svetog Georgija bio im je dodeljen ruski monah da im posluži, i on je, hteo ne hteo, pratio njihove svakodnevne podvige, svenoćna bdenija i strogi post; ali, da bi sve to sakrili, oni mu nisu dozvolili da dugo ostane s njima, nego su ga slali u keliju Pečerskih otaca. Hranu su kuvali samo subotom i nedeljom, pa i to više ʺda se kažeʺ. Ali, kada je otac Ilarion bivao u gostima, po svom velikom rasuđivanju, nije odbijao posluženje i jeo je to što bi mu ponudili; učenik njegov, međutim, nikada i nigde nije narušavao post, tako da

su čak i na dan Uskrsa samo njemu postavljali posno jelo, a starac je, kada se vrati u keliju, ponovo držao post.

Spavao je starac samo po dva sata dnevno ‐ jedan sat stojeći, oslonjen na štap, a drugi sedeći na podu, prislonjen leđima uza zid. Svenoćna bdenija su uvek obavljali svako u svojoj keliji, baveći se umnom, Isusovom molitvom, za šta je starac sebi načinio posebnu napravu: četiri gvozdene karike učvršćene za tavanicu na kojima su bili za oba kraja privezani ubrusi, na kojima je starac kada iznemogne visio. Kako posetioci ne bi mogli da shvate čemu služi to ustrojstvo, starac je tamo danju vešao rublje.

Otac Ilarion je gotovo uvek razgovarao turski, a njegov učenik je prevodio na grčki jezik, jer je sam starac loše znao grčki. Ruski jezik je sasvim zaboravio, iako ga je nekada u Rusiji malo znao. Ali dešavalo se da bi odjednom počinjao da govori jako dobro i grčki i ruski, samo što to nije bilo od znanja jezika, nego po nadahnuću, isključivo u slučajevima velike duhovne važnosti.

Na primer, kada je još živeo u keliji Pečerskih otaca, tamo se nalazio monah, Rus, otac Teona, stolar, koji je služio i kao crkvenjak. To poslušanje je on obavljao sa mnogo staranja. Jednom, noću, došao kod njega demon u ljudskom obličju i star da mu govori: ʺŠta će tebi vino u keliji?ʺ Monah je odgovorio da je vino namenjeno crkvi, i da ga on ne drži za sopstvenu upotrebu. Demon je tada stao da zahteva to vino, i hteo je već da ga uzme, ali je otac Teona, držeći flašicu, počeo da spori, i toliko se uzbudio da je glasno povikao kako mu neće dati vina. Svojom vikom probudio je sve, i oci su počeli da kucaju na njegova vrata, ali otac Teona, ništa ne shvatajući, vikao je jedno te isto: da vino neće dati! Kada je došao sebi i, na kraju, otvorio vrata, svi su bili veoma uzbuđeni.

Otac Ilarion je uveo Teonu kod sebe i počeo da ga smiruje, objašnjavajući mu šta se desilo, i da je to učinio vrag po zavisti, jer on ne podnosi usrdno služenje. Dugo je besedovao s njim, sve dok se otac Teona nije potpuno umirio. Tek mu je ujutru palo na pamet da su sve vreme govorili ruski. Posle službe, ponovo je prišao starcu i hteo da nastavi razgovor o tome što se desilo, ali je otac Ilarion odlučno rekao da ništa ne razume. Otac Teona je uznegodovao: ʺKako sad to, pa celu smo noć razgovarali!ʺ Na to je starac, preko oca Save, odgovorio: ʺJa ni sam ne znam kako sam govorio, ali je Gospod, videći nuždu, dao tebi da moje reči razumeš tako, kao da sam ja govorio ruski, a u stvari, ne znam kako sam govorio.ʺ

Dešavalo se da je na taj isti način počinjao da govori i grčki; u velikoj nuždi, ako nije bilo učenika ili nekog drugog koji bi znao turski jezik.



ŠTA JE O OCU ILARIONU PRIČAO NjEGOV UČENIK SAVA

Dok je otac Ilarion još živeo u pećini, svratio je kod njega neki pustinjak. Pogovorivši malo o duhovnim stvarima, oni su se pogostili sa malo mekog hleba koji je, kako izgleda, i doneo taj pustinjak. On je obećao da će se uskoro ponovo javiti. Ali je uspeo da ponovo poseti starca tek posle mesec dana. Zato, kada je došao, počeo je da moli starca za oproštaj zbog zakašnjenja. Otac Ilarion se usprotivio: ʺO čemu to govoriš? Kakve četiri nedelje? Juče si bio kod mene i govorili smo o tome i tome?!ʺ Neko vreme starci su sporili, svaki dokazujući svoje, ali, setivši se svežeg hleba koji su jeli juče, kako je mislio starac Ilarion, pošao je da nađe ostatak. Međutim, našao je stari hleb, tvrd kao kamen. Tada se uverio da je pustinjak bio u pravu. To ga je nateralo da se zamisli, jer je sve to vreme proveo u duhovnom ushićenju, zaboravivši na sve zemaljsko.

Jednom je otac Ilarion ispričao slučaj koji mu se desio, ali tako da se radilo o nekom drugom. Jedan monah je živeo kao zatvornik. Izašavši jednom iz svog utočišta, video je demona u monaškoj odeždi kako sedi i gorko plače, tako gorko, da se jedva može naći čovek sposoban da prirodno podnese takvu tugu. Zatvornik mu je prišao kao čoveku, sa velikim sažaljenjem, i zapitao ga za uzrok tako gorkog plača. Demon je odgovorio, da, evo, već trideset godina moli Gospoda da mu oprosti jedan greh, a Gospod ne prašta. Rekavši to, opet je udario u ridanje i plač.

Monah ga je tešio kako je mogao, ali, kada se vratio u keliju, napala ga je lukava pomisao koju je, naravno, ubacio isti onaj demon: ʺEno, čovek zbog jednog greha plače i moli Boga za oproštaj, i ne može da ga umilostivi, a ti si grešio od mladosti svoje, grešio si i neprestano gnevio Boga. Šta još za sebe očekuješ? Zašto živiš ovde, besmisleno traćeći vreme?ʺ

Ali, milosrdni Gospod nije dozvolio da Njegov sluga upadne u đavolske mreže. Zatvornik je još pri toj pomisli, čuo glas: ʺNe veruj demonu koji te kuša. Izađi i reci mu: ne samo da će za jedan greh tridesetogodišnje pokajanje umilostiviti Gospoda, nego, ako bi čovek na sebi imao grehe celoga sveta, i počeo da se kaje od sveg srca, Gospod bi primio i tročasovno pokajanje. Čak bi i tebe, Satanu, Gospod primio, kad bi se ti pokajao!ʺ

Kada je monah izašao i predao ove reči demonu, ovaj se zasmejao i rekao: ʺA, stari, prepoznao si me?!ʺ i odmah iščezao.

Jednom je na Svetu Goru pobegao besan pas, i serdari, ma koliko da su se trudili, nisu mogli da ga uhvate. Pas je napadao na stoku i na ljude. Desilo se da je dotrčao i do kelije

starca Ilariona. Starac ga je ugledao kroz prozor i viknuo ocu Savi da donese konopac; ali pošto se ta reč na turskom jeziku može pobrkati sa rečju pas, učenik je pomislio da mu je starac naredio da donese psa; nimalo ne rasuđujući, potrčao je, uhvatio psa za uvo i već je hteo da ga dovede starcu. Ovaj, kada je video penu na gubici psa, užasnuo se i naredio je Savi da ga odmah pusti, grdeći učenika. Pas je pobegao, ne učinivši Savi ništa nažao, a uskoro su ga serdari uhvatili i ubili.

Monah Kiril iz Novog skita, postriženik arhijereja koji živi u Kareji, imao je rođenog brata koji je otišao u svet da dovede u red svoje poslove, i zauvek se vrati na Svetu Goru. Ali se ispostavilo da su ti njegovi poslovi bili tako zapetljani da nisu dozvoljavali brzi dolazak na Atos, pa je on napisao bratu, moleći ga da dođe i pomogne mu, jer se plašio da bi u suprotnom slučaju mogao zauvek da ostane u svetu. Otac Kiril je otišao kod svog starca‐arhijereja da moli blagoslov, ali ga nije dobio. Išao je i kod drugih duhovnika, ali su oni govorili svako svoje, tako da on najzad uopšte nije znao šta da čini.

Na kraju je došao i kod oca Ilariona. Starac ga je pažljivo saslušao i, poznavši duhom kako će se ta stvar završiti, rekao: ʺIdi ponovo kod svog starca i sve mu ispričaj, pa ako on sada blagoslovi, putuj ne sumnjajući.ʺ

Otac Kiril je tako i uradio. Tek što je sa starcem progovorio o svom problemu, arhijerej je odmah dao blagoslov, bez obzira na to što je ranije tako odlučno odbio. Tada je otac Kiril sišao u Dafnu, odakle je trebalo da otplovi kući, ali se u to vreme more silno uzburkalo, pa se oi uplašio i pomislio da na taj put nema Božijeg blagoslova, vratio se kod arhijereja i otkrio mu svoj pomisao. Arhijerej, međutim, nije primio takvo njegovo tumačenje, pa je otac Kiril na kraju ipak otputovao.

Pre odlaska, on je svratio kod starca Ilariona, ali ga nije zatekao u keliji; tada je obesio na vrata bošču sa suvarcima i otpremio se na put, Otac Ilarion se vratio, našao bošču i rekao ocu Savi: ʺOve suvarke je ostavio otac Kiril; on je ovamo svraćao, ali je sada već otputovao, i dobro je uradio, jer će sve poslove obaviti na korist, i postrići će monahinju, i brata će dovesti na Svetu Goru.ʺ.

Sve se tako i desilo: jer, zaista, došavši kući, on je sve probleme uspešno razrešio; i svoju sestru je postrigao kao monahinju. A kada su se zajedno sa bratom vratili na Svetu Goru, najpre su pravo otišli do oca Ilariona po blagoslov, a brat je celim putem do starčeve kelije osećao neiskazan miomiris. Otac Kiril je pričao da mu je starac predskazao i mnogo drugih stvari koje su se kasnije dogodile.

Ko je imao veru prema starcu, tome se mnogo i otkrivalo. Tako je, na primer, shimonah Nikodim, Bugarin, koji je živeo u manastiru Kostamonitu, više od petnaest godina stalno išao na ispovest ocu Ilarionu i veoma ga poštovao, videći na njemu obilje blagodati.

Na dan smrti starca Ilariona ocu Nikodimu je došla ovakva pomisao: zašto on, koji toliko godina već ide kod starca Ilariona, još nijednom nije tražio da mu ovaj pročita razrešnu molitvu. I otac Nikodim je rešio da sledećeg puta, kada pođe, obavezno zatraži i to. Kada je, idućeg dana, pošao, saznao je da je otac Ilarion umro, i veoma se ražalostio.

Posle tri dana, nakon tople molitve za umrloga, on je za vreme jutrenja lako zadremao i javio mu se otac Ilarion, veoma lepog lica, svetao i radostan. Starac je govorio: ʺNe tuguj što ti nisam pročitao molitve, nego idi kod oca Save, on će ti ih pročitati umesto mene.ʺ Otac Nikodim je odmah uzeo torbu i pošao poznatim stazama do kelije svetog Georgija. Tamo je zatekao Savu kako sedi u hramu u epitrahilju, a u ruci drži otvorenu knjigu. Otac Sava mu se obratio i rekao: ʺTebe čekam! Starac mi je naredio da ti pročitam razrešnu molitvu.ʺ Zatim je ustao i počeo da čita po Trebniku. Kada je završio molitvu, završilo se i viđenje.

S ovim ocem Nikodimom desio se i drugi slučaj. Bio on jednom kod starca Ilariona u keliji svetog Jakova, sa još jednim jeromonahom. Dugo su besedili na razne duhovne teme, tako da se razgovor neprimetno produžio do kasno uveče. Završivši razgovor, starac je rekao: ʺA sada, idite s Bogom.ʺ Oni su se zbunili pomislivši kuda sad da krenu po takvom mraku, jer je noć bila bez meseca. Ali, poštujući starca i ne usuđujući se da mu protivreče, krenuli su. Tek što su stupili za dveri kelije i stali da pipajući silaze niz strmu i vijugavu stazu, odjednom ih je obasjala svetlost, i postalo je svetlo, skoro kao danju, tako da su lako stigli do Dionisijata.

Za vreme kolere, kada su svuda oko Svete Gore bili obrazovani karantini, bura je prema obali blizu Dionisijata nanela čamac pun mirskih ljudi. Oni su hteli da izađu na obalu, i da na arsani (pristaništu) sačekaju kraj nepogode; ali, zbog epidemije, arsanar nije mogao da ih pusti na obalu bez blagoslova igumana. Ovaj je, međutim, naredio da ih ne pušta, rekavši neka otplove u karantinsku zonu na Dafni.

Ljudi su pokušali da objasne kako je zbog bure, i noći koja se bližila, nemoguće tuda ploviti, što je ionako svakome bilo očevidno. Ali, njih su odlučno odbili, i odgurnuli čamac od obale. I oni su bili prinuđeni da sa velikim naporom veslaju do susednog manastira.

Neki od bratije su negodovali protiv igumana za takav postupak, i otišli su do oca Ilariona da ispričaju šta se desilo. Starac ih je umirio, dodavši da će Gospod kazniti igumana i to dvostruko, a na njegovu korist i urazumljenje. Na njega će naići takva bolest, da će tri dana mukati kao krava. A pošto su i neki drugi od bratije učestvovali u odbijanju čamca, na korist svih će se desiti i druga nevolja.

Posle tri dana iguman je dobio zapaljenje grla, i to tako da je jaukao, ali kao krava, i mukao je neljudskim glasom tačno tri dana.

Kada je ozdravio, neki od bratije su isplovili na more da love ribu, i sa njima su bile sve manastirske mreže. Dan je bio miran, ali je iznenada naišao silan vihor i more se tako uznemirilo, da su oni polegali na dno čamca i tamo bili kao paralizovani; čamac je izbacilo na obalu i razbilo ga u paramparčad, mreže su sve propale, a sami ribari su se jedva spasli. Ali to još nije sve: drugi čamac koji je krenuo da pomogne prvome, potonuo je, prevrnut burom.

Kada su se u Dionisijatu bratija uznemirila zbog nečistoće u prosfornici, jeromonah Averkije je bio na čelu monaha koji su ustali protiv takve nebrige. On je prvi ispričao ocu Ilarionu o tome, i starac je odobrio njegovu revnost u bogougodnom delu, i savetovao mu da se nepokolebivo drži svog stava.

Kada su se jeromonasi postepeno smirili, jer je iguman obećao da će u prosfornici zavesti red, onda je ovaj stao da na svaki način progoni Averkija, kao vinovnika pobune. Hteo je da ga protera iz manastira. Otac Averkije je došao starcu Ilarionu i rekao mu za svoju nevolju. Starac mu je odgovorio: ʺTi si se zalagao za stvar Božiju; zato se ne boj, ma kako te progonili, jer čak i da te oteraju, Gospod će ti za tvoju revnost dati sve što ti treba.ʺ Posle ovih reči starca Ilariona, otac Averkije se smirio; bio je miran i kada su ga zaista proterali iz obitelji. A to što je rekao otac Ilarion obistinilo se, jer kada je otac Averkije došao u kutlumuški skit svetog Pantelejmona, tamo su mu dali sve ‐ i keliju, i hleb, i sve što je neophodno.

Posle izvesnog vremena, videvši ga, otac Ilarion je rekao ne treba da žali zbog toga što je proteran, jer Gospod čini blaženima prognane pravde radi, i za trpljenje će mu dati prostrane odaje, kao carske, i on će tamo blagosiljati Gospoda, jer je, ne žaleći sebe, stajao na braniku istine. I šta se zatim desilo? Uskoro su kod oca Averkija došli starci iz Kostamonita i zamolili ga da bude kod njih iguman.

Kada je ustoličen za igumana, poželeo je da starac Ilarion dođe i blagoslovi njegov novi život, i da pravilo kako da rukovodi bratijom. Poslali su oca Nikodima, Bugarina, da pozove starca. Kada su došli u manastir, iguman ih je dočekao sa radošću; ali je starac, predvidevši duhom šta će se desiti, stao, i pre nego što je ovaj uspeo ma šta da kaže, počeo govor parabolom, ukazujući na primer proroka Samuila: ʺGospod je naredio izrailskom caru Saulu da ustane protiv Amalika, koji je mnogo zla činio Izrailćanima kada su iz Egipta išli u obećanu zemlju, i preko proroka Samuila je naredio da ne poštede nikoga, ni žitelje, ni cara, niti da uzimaju ikakav plen. Po reči proroka Samuila, Saul je pobedio cara Amalika Agaga, ali nije ispunio naredbu Gospodnju: nije ubio cara, a nije istrebio ni njihovu stoku, nego je Izraelcima dozvolio da najbolji deo uzmu sebi. I kada se vratio, i hteo da prinese žrtvu u Galgali, Gospod je naredio Samuilu da ga izobliči, rekavši da se uzima od njega carstvo, i predaje drugom, dostojnijem. Tako ‐ rekao je otac Ilarion igumanu ‐ ima da se desi i s tobom!ʺ I ušao je u crkvu. Zatim, oprostivši se, vratio se kući.

Posle izvesnog vremena iguman Averkije je došao na pomisao da ode u Dionisijat i pomiri se sa tamošnjim igumanom koji ga je proterao u svoje vreme. Kako je stvar stajala, on je trebalo samo da moli za oproštaj za vređanje koje je naneo; ali, iz čovekougađanja, on je na sebe uzeo svu krivicu zbog pobune povodom prosfora, pritvorno tvrdeći kako je iguman bio u pravu. Za taj postupak oca Averkija je saznala skoro cela Sveta Gora. Zbog čovekougađanja, Gospod je popustio da on, kao i car Saul, upadnu u isto iskušenje, jer, kako je car lišen carstva, tako je i iguman lišen igumanstva; posle nekog vremena, bratija kostamonitskog manastira oterala je oca Averkija zbog nekog propusta.

Jedan ruski monah ‐ otac Varsanufije ‐ bio je jednom kod starca Jeftimija u skitu svete Ane; u razgovoru su dodirnuli temu smrti nekog monaha. Neočekivano, otac Jeftimije je zaplakao i rekao: ʺOtac Ilarion mi je govorio: kada čuješ za nečiju smrt, ma ko to bio, ostavi svaki svoj posao, svoje pravilo i brigu o sopstvenoj duši, pa se moli i plači za dušom koja prolazi mitarstva; jer mi još živimo i možemo se pokajati, a duša umrlog više za sebe ne može ništa da učini, i ima veliku potrebu za molitvenom pomoći.ʺ



SMRT STARCA ILARIONA

Od detinjstva, starac Ilarion je gajio veliku ljubav i poštovanje prema svetom velikomučeniku Georgiju. Kako je svedočio otac Sava, sveti velikomučenik se javljao starcu i štitio ga celog njegovog života. Otac Ilarion je bio kršten u hramu ovog svetoga, a svoje detinjstvo i mladost je proveo u manastirima ‐ Tabakinskom i Džručskom ‐ koji su posvećeni svetom Georgiju; tako se udostojio i da umre pod njegovim krovom ‐ u keliji svetog velikomučenika.

Dok su ga obuzimali samrtnički bolovi, starac je govorio: ʺSlava Bogu! Eto, ja sam hteo mučeničku smrt, ali me Gospod toga nije udostojio; ali je sada poslao bolest, što može biti i više mučeništva, ako se podnosi u trpljenju i predanosti volji Božijojʺ

Dan pre smrti, otac Ilarion je otpustio oca Savu na keliju svetog Dimitrija, da služi liturgiju; ali, za to vreme mu je pozlilo i on je počeo da se moli. Nekako u to vreme otac Sava je čuo glas starca koji ga je pozivao: ʺSavo, Savo, Savo!ʺ Kada se Sava vratio, zatekao je starca sasvim zanemoćalog, a drugog dana otac Ilarion je predao dušu. Bilo je to četrnaestog dana, meseca februara 1864. godine.

U zapisima oca Save nisu se našle nikakve druge pojedinosti o poslednjim trenucima starca Ilariona.

Može se pretpostaviti da je sam otac Ilarion, znajući kakvo je ogromno poštovanje Rusa prema njemu, iz bojazni da jednog dana ne postave njegove kosti zajedno sa svetim moštima, zaveštao ocu Savi da tajno odnese njegovo telo i sahrani na nekom mestu za koje Rusi ne znaju. Gde su tačno bili pogrebeni časni ostaci starčevi ‐ ne zna se; ali je među raznim pretpostavkama najverovatnija, da je to bilo u iverskom skitu svetog Preteče, gde je otac Ilarion živeo neko vreme. Tamo bi oni najverovatnije i ostali da se nije desilo sledeće:

Otac Sava je, izgleda, otkrio tajnu učeniku tada već počivšeg druga starca Ilariona, oca Venedikta ‐ monahu Visarionu Gruzinu, a možda i još nekim monasima, bliskim starcu.

Uskoro posle smrti starca, otac Visarion je poželeo da ode na njegov grob i pomoli se. Prethodne noći, javio mu se njegov pokojni starac Venedikt i pitao: ʺKuda se to spremaš da ideš?ʺ Ovaj je odgovorio da želi na grob oca Ilariona, za kojim neutešno plače. Otac Venedikt je na to primetio da starac Ilarion nije umro ‐ i zašto onda da se ide na grob? Visarion je stupio u spor, tvrdeći da je starac zaista umro, da je on to čuo od njegovog učenika i od mnogih drugih, koji su prisustvovali smrti. Otac Venedikt je uporno tvrdio da otac Ilarion nije umro, nego je živ, i molio je svog učenika da ne veruje svakakvim pričama. Otac Visarion je onda gorko primetio: ʺŠta je to oče, ti mi se rugaš?ʺ ‐ na šta je otac Venedikt odlučno rekao: ʺOtac Ilarion je živ i nalazi se zajedno sa prepodobnim Atanasijem Atonskim.ʺ Na to se otac Visarion probudio i osetio kako u njegovoj duši raste radost. Došavši na mesto gde je pogreben starac Ilarion, on je o svom viđenju ispričao ocu Savi.

Pred smrt, otac Ilarion je pričao starcima Pantelejmonskog manastira: ʺNemojte zapisivati keliju na ime oca Save, on neće hteti da živi ovde; navikao je na Maloj Ani i ja ga otpuštam da se tamo vrati.ʺ Tako je i učinio otac Sava; uskoro posle starčeve smrti on se vratio u keliju Hristovog Vaskrsenja, gde je živeo sve do svoje smrti, 1908. godine.

Među rukopisima se našao i ovaj dokument, datiran 18. 6. 1867.: ʺKto Bog velij, jako Bog naš: Ti jesi Bog tvorjaj čudesa!ʺ

Evo, ispunilo se i naše očekivanje; ma koliko da je učenik oca Ilariona krio njegove mošti, Gospod ih je javio i proslavio. Uzrok javljanju je bio taj što su među Grcima počele da se šire glasine kako telo starčevo zemlja nije primila (što se smatra veoma rđavim znakom ‐ prim. prev.), pa ga njegov učenik zbog toga i ne otkopava. Čuvši za to, skitski oci su savetovali ocu Savi da otkopa mošti i da ih svima pokaže, kako bi ućutkao hulu na njegovog starca. A ako to ne učini, neka zna da će greh hule pasti na njega.

To je ubedilo oca Savu. Na otkrivanje i prenesenje moštiju on je pozvao četiri čoveka, a sam je ostao da se moli u keliji. Na bdenije pred Vaznesenje, 25. maja, monasi su otkopali kosti oca Ilariona. Za vreme samog otkopavanja osećali su divan miris koji ih je pratio celim putem do skita Male Ane. Tamo se, u keliji učenika, razlio takav miomiris da su se svi prisutni zadivili ‐ četiri Rusa i oko sedamdeset Grka.

Posle prenošenja moštiju jedan pustinjak je imao viđenje: usred bela dana, u pet sati po vizantijskom vremenu, on je video svetlu kuglu, sličnu suncu, iznad kelije oca Save. Kugla je zračila svetlošću i držala se u vazduhu, ne udaljavajući se od kelije. To je trajalo oko jedan sat. Videvši to, monah je hteo da kuglu pokaže i drugima, ali čim je to pomislio, ona je postala nevidljiva. Zaključio je da su verovatno otkriveni ostaci oca Ilariona, pa je, pokrenut ljubavlju prema pokojniku, a i neobičnošću viđenja, požurio do oca Save i ispričao mu kako je nad njegovom kelijom video kuglu u vidu sunca. A otac Sava je njemu ispričao kako su otkrivene mošti starčeve, i pokazao ih.



PRILOG

Pismo upravnika kancelarije Svetog Sinoda, P. I. Solomona ocu Ilarionu:

Prepodobnom i mnogocenjenom među jeromonasima i duhovnim ocima gospodinu Ilarionu Gruzinu, na Svetu Goru atonsku, u skit Male Svete Ane.

Časni i ljubazni oče Ilarione!

Mnogocenjeni arhimandrit sveštenog manastira Kostamonita, gospodin Simeon, dostavio mi je željeno pismo Vašeg prepodobija, i ja sam s velikom radošću celivao potpis desnice Vaše, i veoma sam se obradovao što ste dobro. Od sveg srca blagodarim Vašem prepodobiju što me niste zaboravili, nedostojnog, i nevrednog Vaše dažnje.

Neka Vam je poznato, da je svaka Vaša reč za mene naređenje, i ja ću sa zadovoljstvom učiniti sve što mogu da pomognem gospodinu Simeonu. Koristim ovu priliku da saopštim Vašoj ljubavi da sam se 1860. godine, Vašim svetim molitvama, poklonio Svetom Grobu, sve prepreke savladao veoma lako, i zastupništvom i milošću Božijom sretno se vratio u Rusiju.

Ovde me je pogodila teška i neizreciva tuga: u mom odsustvu umro je znameniti duhovnik i moj starac Makarije (Optinski). Ali, Gospod nas nije sasvim ostavio; blaženopočivši starac je ostavio dostojnog naslednika po duhovnim darovima ‐ oca Amvrosija, koji je sada duhovni rukovodilac mene grešnoga.

Moram Vam priznati, sveti oče, svoju slabost. Iako ne zaboravljam mudre savete i pouke Vašeg prepodobija, ipak ih po svojoj lenjosti često kršim. Molim Vaše prepodobije da mi oprosti i da se pomoli za mene i za moju suprugu koja nije dobrog zdravlja, i koja mi svojom bolešću pričinjava veliku tugu i brigu.

Takođe molim Vaše prepodobije da ne prekraćuje molitve svoje za našeg gospodara i za Rusiju. Nesreća je i popuštenje Božije što u našu domovinu prodiru ideje Zapada i protestanata koje su se uvrežile u jednom delu ‐ ne znam koliko velikom ‐ mojih pravoslavnih sugrađana.

Kakvi će biti plodovi svega toga za Crkvu i državu, ne zna nijedan hrišćanin. Moj saputnik, Konstantin [1], našao je predivno pristanište: pre šest meseci udaljio se u manastir, i sada svoj život provodi uz noge oca Amvrosija.

Pozdravite, od moje strane, prepodobnog među jeromonasima gospodina Savu. Prosim svakodnevne i bogonadahnute molitve Vašeg prepodobija, koje će me sačuvati od iskušenja tokom celog života.

Spreman na svaku uslugu, sluga Vašeg prepodobija

1862. godine.

Petar Solomon

Odgovor starca Ilariona gospodinu Solomonu, koji je na grčkom jeziku napisao otac Sava:

Vaša Visosti, pobožni i vozljubljeni u Hristu brate, gospodine Petre, od sve duše i iz dubine srca želim Vam svako dobro.

Dobio sam dragoceno pismo Vaše i, pročitavši ga, veoma se obradovao iz dva razloga: najpre, jer sam doznao da je Vaša blagost dobrog zdravlja; drugi, još važniji razlog, i bliži srcu meni i svima vernima, jeste taj što pokazujete, i kao u ogledalu označavate svojim pismom, iskrenu i smelu revnost koju u dubini duše gajite prema Hristu i pravoslavnim dogmatima neporočne naše vere, vere Majke naše ‐ Istočne Katoličanske Crkve Pravoslavne. Ovo me je najviše obradovalo, vozljubljeni brate, jer tuga i nemir zbog takvih razornih gubitelja i poslanika satane, koji smućuju srca prostijih i neupućenih u pravilnom

učenju i razumevanju Apostola i ostalih otaca Crkve, taj nemir je znak i dokaz iskrene vere i ljubavi prema našem Bogu.

Ali mi smo uvereni, jer reči Hristove nisu isprazne, da joj ni vrata adova neće odoleti; jer, iako je istinita vera naša kamen spoticanja i sablazni za neke, ona to nije za sve. Za verne, ona je miomiris večnoga života; za neverne ona je miris smrti, i u smrt ih vodi, jer ʺpozna Gospod koji su Njegoviʺ. On kaže: ʺOvce glas moj čuju i za mnom idu, a ja ću im dati život večni, i neće propasti, jer ih niko ne može oteti iz ruke Oca mojeg; a za tuđinom ne idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa tuđina.ʺ ‐ Pa će tako uzaludna biti i namera ovih bezbožnika, jer Crkvi pomaže Božija blagodat, revnost i staranje Svetoga Duha; i stid će prekriti lica njihova, jer svaki koji padne na kamen, razbiće se, ʺa ako on na nekoga padne, smrskaće gaʺ.

Najveća dužnost sveštenih pastira je da bde kako ʺnas koji spavamoʺ ne bi pogubili ovi misleni vukovi.

Učenje Hristovo kaže: Carstvo Nebesko je slično čoveku koji u svom polju seje dobro seme. Dok su ljudi spavali, došao je njegov neprijatelj i posejao kukolj među pšenicom, i otišao. Eto kako naša lenjost postaje uzrokom vražije setve usred pšenice. Ali, ako se sa revnošću staramo, neće otrpeti glasa našega, nego će pobeći posramljeni sinovi pogibli.

Blaženi i preblaženi jereji i božanski pastiri i ostali predstavnici slovesnih ovaca Hristovih ‐ koji očima sna ne daju, niti dremanja kapcima očnim, sve dok ne nađu mesto sveto u Gospodu; narod sveti, kažem; hram bogougodni i utočište i uspokojenje. Ovakvi će imati čast i slavu razumnih vođa koje je Gospod postavio da mu služe. Ovi će biti pribrojani osvećenim Apostolima Hristovim.

Zamolili ste me da se toplo molim za njegovo carsko veličanstvo, našeg imperatora, koga je Gospod naš Isus Hristos, jedini istiniti Bog, Car careva i Gospodar gospodara, rekavši da ʺmnome carevi carujuʺ ‐ izabrao i predodredio na ovu službu, da pase nasleđe Njegovo. Sam Gospod neka ga sačuva, kao zenicu oka, u zatišju od svakog iskušenja, i da pokori pod noge njegove ʺsvakog vraga i supostataʺ.

O tome, brate, mene ne treba moliti, jer ja grešni, iako nemam pred Gospodom smelosti kao pravednici ‐ ma koliko me predstavljali višim nego što jesam ‐ ja se ipak ovog molitvenog zastupništva za cara, za Rusiju i za sve pravoslavne hrišćane prihvatam više nego rado, jer kakva druga važnija briga ili delanje ili želja mogu postojati?

Znak pravoslavne vere i iskrene ljubavi prema bogu jeste molitva. Naš dug je da imamo srca i misli uvek usmerene ka Bogu, i da se molimo za njegovo veličanstvo imperatora i svu Pravoslavnu Crkvu. Ovo je naša prva i najprijatnija obaveza i prema Bogu i prema ljudima, iako smo grešni. Ko, braćo, može da zamisli pravoslavnog hrišćanina koji se ne moli za našeg cara, jedinog našeg? I ko nije dužan da ga ljubi? Nije li on jedinstvena

pohvala hrišćana i slava Hrista? Jer je samo on po podobiju Hrista ‐ Pomazanika po prirodi ‐ sličan Njemu i dostojan da se naziva carem i pomazanikom Božijim, imajući u sebi Oca koji je pomazao, pomazanog Sina i onoga kojim je pomazan, Duha Svetoga.

Ostali carevi, drugih naroda, makar ih bilo i mnogo, o sebi misle da su veliki, ali nijedan od njih nije i u stvarnosti car, nego se samo šepure visokim zvanjem, ali u njima i na njima ne počiva Bog. A caruju samo delimično, po snishođenju Božijem. Zato, ko ne voli svog bogopostavljenog cara, taj nije dostojan da se nazove hrišćaninom. I to je zaista tako.

Pozdravljam i ljubljenoga brata u Hristu, gospodina Konstantina, jer sam se veoma obradovao bogoprijatnoj vesti i blaženom životu koji je izabrao po Božijem blagoslovu. Neka mu Gospod da trpljenja.

Pozdravljam vas obojcu i ja ‐ smireni Sava jeromonah ‐ pozdravljam vas u Hristu. Neka, braćo moja, Bog mira i ljubavi bude sa vama.

Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka je sa svima vama koji tako rasuđujete i očekujete blaženi dolazak Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista. A Njemu neka je slava i sila sa Ocem i Svetim Duhom, u vekove vekova. Amin.

Smireni i ljubeći Vaše prevashodije u Hristu brat

1863. godine, 4. februara. Ilarion Gruzin

NAPOMENE:

1. Buduđi optinski jeromonah Kliment Zedergolm.


STARAC VASILIJE ‐ BUGARIN

Blizu manastira Zografa živeo je i umro poznati starac Vasilije. O ovom starcu jedan od njegovih učenika priča sledeće: ‐ ʺčitajući jednom jutrenju, kada je u 50. psalmu došao do reči ‐ srce čisto sačini u meni Bože ‐ on nije mogao da produži dalje, nego je stalno ponavljao: ‐ ʺsrce čisto, srce čistoʺ... i na kraju je zaplakao. Poseta blagodeti u ovom stanju umiljenja trajala je oko sata. Ali to je samo zračak blagodatnih stanja njihovog duha koji su ponekad trajali čitave dane, dovodeći ga do stanja zaborava o svemu što ga okružujeʺ.

Starac Vasilije dugo nije imao ni pojma o umno‐srdačnoj molitvi nego je provodio samo delatan podvig. O spoljnjem podvižničkom životu njegovom već se govorilo po celoj Svetoj Gori. Njegov delatan podvig je međutim, za njega bio lestvica ka tihovanju: silom dobrih pomisli, straha Božjeg, a osobito imenom Gospoda Isusa Hrista, koje ruši svako zlo, on je očistio svoje srce i podigao se na viši stupanj duhovnog podviga.

Starac Vasilije je bio poreklom Bugarin. Najpre je u domovini stupio u Rilski manastir i tamo živeo dve godine. Posle toga je došao u Svetu Goru i stupio u Zograf. To je bilo 1813. Tu je radio na raznim poslušanjima a najviše je bio eklisiarh. Za vreme grčkog ustanka otac Vasilije je otišao iz Zografa u pustinju i neko vrme živeo u Kapsali u kolibi, gde se ranije podvizavao po svojim spisima čuveni prepodobni Nikodim Svetogorac. 1822. godine, nemirne političke prilike, koje su na Svetu Goru dovele mnogo Turaka, naterale su oca Vasilija da privremeno napusti Svetu Goru. Neposredno pred svoj odlazak otac Vasilije je uspeo da učini podvig ljubavi: da iz turskih ruku spase jednog mladog monaha koji je kasnije bio zografski iguman. Evo kako se to desilo: tursku vojsku, koja je tada došla da zaposedne svetogorske manastire, predvodio je Abdul Robut‐paša, sin pravoslavnog gruzijskog sveštenika, koga su Turci u detinjstvu odveli i obratili u islam. Revnujući na širenju svoje vere, a istovremeno služeći turskoj državi, paša je svuda, gde je mogao, uzimao dečake i obraćao ih u islam. Od njih su kasnije postajali ljuti ratnici poznati pod imenom janičari. To isto je činio i na Svetoj Gori. Zarobio je mlade pitomce pustinje, ne bi li ih obratio u svoju veru. Između ostalog, paša je doznao da se u Zografu nalazi mlad pisar, u svojoj sedamnaestoj godini i rešio je da i njega uzme. Videći kako se približava opasnost, taj iskušenik je o svemu ispričao ocu Vasiliju, moleći ga da odmah dođe i, kako zna, pokuša da ga spase. Bilo je veče. Dogovorivši se s njim, otac Vasilije je pripremio korpu, privezao je dugim konopcem, pa je noću u njoj spustio mladića kroz prozor, a sam izašao na vrata jer turska straža nije sumnjala u pustinjaka koji se vraćao u svoju kolibu. Prišavši zidu gde je spustio korpu s poslušnikom, starac ga je ubacio u vunenu vreću i poneo ga na leđima kao da nosi suharke. Taj iskušenik je bio malog rasta a ocu Vasiliju, snažnom telom, nije bilo teško da ga nosi. Odatle su oni noćima išli do starčeve pustinje gde je on hranio budućeg igumana suvim kestenjem, prveći od njih brašno i pekući nekakve kolačiće umesto hleba. ʺBilo je to divnoʺ, govorili su zografci koji su se sećali oca Antima,

ʺkada je sam iguman o tome govorio bratiji. Eto kako je Gospod pripremio velikom manastiru iskusnog igumana, vaspitavajući ga u nevolji, podvizima i lišavanjimaʺ. Uskoro su Turci počeli da prodiru čak i u pustinju oca Vasilija. Da bi sakrio učenika, on ga je predao jednom drugom starcu, koji je živeo na takvom mestu do koga Turci nisu mogli doći, a sam starac je ostavio Svetu Goru i otpremio se u Bugarsku, gde je proživeo do završetka nemira u pustinji blizu jednog manastira.

Kada se na istoku vratio mir, otac Vasilije je ponovo došao na Svetu Goru. Njegovo prebivalište na Kapsali je već bilo opustelo, zbog čega se starac obratio Zografu i oni su ga rado primili. Ali, život u manastiru, tim pre što je on tada još bio idioritmički, bio je za njega nepodnošljiv, pa je zamolio proestose manastira da dozvole da se naseli u napuštenoj lugarskoj kolibi, u lugu na oko sat hoda od manastira. Starci su blagoslovili.

Naselivši se u kolibi, starac je popravio koliko je mogao da uradi sam i predao se dubokom samovanju koje je vremenom uzraslo do savršenog tihovanja. Posle nekoliko godina on se i sasvim zatvorio i nikoga nije primao. Niti je s kim razgovarao, niti je kuda izlazio. Starac je ranije išao u Zograf na velike praznike, a posle je dolazio samo tri puta godišnje.

Glas o njegovom podvižničkom životu je dosegao do dalekih puetinja Atona i pobudio jednog podvižnika, jeromonaha Gerasima, poznatog u to vreme u celoj Svetoj Gori kao iskusnog trudbenika umne molitve, da poseti starca. Gerasim je u to vreme bio poslušnik kod poznatog pustinjaka, duhovnika Ilariona Gruzina. U manastiru su odgovarali oca Gerasima da ne ide starcu, govoreći da će mu trud biti uzaludan. ‐ ʺStarac, govorili su mu, ni sopstvenoj manastirskoj bratiji nikada ne otvara vrataʺ. Ovo, ipak, nije zaustavilo oca Gerasima. Rekao je da ne dolazi iz radoznalosti, nego da vidi korist od razgovora sa starcem. ‐ ʺVerujem, govorio je otac Gerasim, da me neće lišiti susreta i razgovora s njim!ʺ Sa takvom nadom on se otpremio u lug do pustinjske kelije. I njegove nade nisu bile izneverene. Po promislu Božjem, starac Vasilije je izašao iz kolibe u to vreme kada mu je otac Gerasim prilazio i oni su se sreli. Pozdravivši starca, otac Gerasim ga je zamolio da blagoslovi da ga poseti. Ovaj nije odbio i oni su ušli. Ne zna se da li je ime velikog Ilariona, kome je otac Gerasim služio, ili sam razgovor, učinio da se otvori unutrašnja klet srca oca Vasilija. ‐ ʺKako provodiš svoje vreme i kako obavljaš pravilo?ʺ, pitao je Gerasim. ‐ ʺMoj život i moje pravilo su jednostavniʺ, odgovorio je starac. ʺČitam jutrenje, časove i večernju, povečerje s kanonom i akatist Majci Božjoj, obavljam monaško pravilo i čitam knjige!ʺ ‐ ʺKakve?ʺ, produžio je Gerasim. ‐ ʺJevanđelje, Psaltir, zatim Dobrotoljublje, i Isaaka Sirinaʺ. ‐ ʺDobro, primetio je Gerasim, a kakve plodove vidiš od umnog delanja?ʺ ‐ ʺKakvog delanja?ʺ pitao je starac. ‐ ʺNa koji način se baviš umnom molitvom, i kako to na tvoj duh deluje?ʺ ‐ ʺOprosti očeʺ, smireno je odgovarao starac. ʺJa još ne znam šta je to umna molitva!ʺ ‐ ʺA kako onda čitaš Dobrotoljublje, ako ne znaš šta je to umna molitva?ʺ Otac Gerasim je zamolio starca da od njega ništa ne krije. ‐ ʺJa ga čitam prosto, kao knjigu korisnu za dušu. Naravno, već sam davno primetio i osetio da u toj knjizi ima nečeg

skrivenog, dubokog, sladosnog, ali nisam imao nikoga da me pouči, a sam nisam mogao da pronađem to duhovno blago!ʺ Videći da starac govori sasvim prostodušno, jeromonah Gerasim mu je objasnio pravila umne molitve, upozoravajući ga u isto vreme na bezbrojna iskušenja od strane lukavog lovca na ljudske duše. Usladivši se duhovnim razgovorom i dogovorivši se o novom susretu posle izvesnog vremena, oni su se rastali.

Zahvalivši Gospodu za milost koju mu je poslao u susretu i razgovoru sa ocem Gerasimom, starac se mnogo čudio sopstvenom neznanju, osobito kada je hteo da počne sa novom molitvom i shvatio da je zaboravio podrobnosti uputstava oca Gerasima. Ukorivši sebe otac Vasilije je dočekao drugi dolazak svog učitelja. Po obećanju, otac Gerasim je ponovo došao da poseti starca, i ovaj je bez oklevanja ispričao kako je zaboravio pravilo koje mu je preporučeno. Otac Gerasim je ponovio svoju pouku i, da bi podstakao starca, ispričao mu o svom delanju i njegovim plodovima.

Budući da je pređašnji dvadesetogodišnji starčev monaški život bio isključivo posvećen ugađanju Bogu, ubrzo mu je bila darovana i umna molitva. Samo, u početku je susreo nove teškoće: raspitavši se za sva pravila koja se odnose na umno delanje, on nije pitao oca Gerasima gde je kod monaha mesto srca jer tu zajedno sa udisanjem i rečima Gospode Isuse Hriste, treba da silazi um, dok pri izdisanju treba govoriti ‐ pomiluj me. I tek kada je umna molitva sama progovorila u njegovom srcu, on je saznao gde se ono nalazi. Tada mu je postalo jasno i Dobrotoljublje.

Zlobni naš neprijatelj đavo, je, videći duhovne uspehe starca, nagovorio protiv njega ljude i toliko ih ozlobio da su više puta otvoreno hteli ili da ga izbace, ili još gore, da ga spale zajedno sa kolibom. Više od dve godine su trajale takve žestoke nevolje. Starac je dobrodušno to podnosio, pristajući unapred na svaku patnju i na samu smrt, i očekivao i danju i noću mučenički kraj. Njegovo strpljenje i hrabrost su na kraju zadivili i same progonioce. Svima kao da su se otvorile oči i sve manastirsko bratstvo se odjednom izmenilo u odnosu prema njemu. Počeli su da ga poštuju i uvažavaju, i od tog vremena je živeo već sasvim mirno, osobito od kako je u Zografu bilo uvedeno opštežiće (1849), a iguman postao njegov pitomac otac Antim.

Podnoseći teška iskušenja od đavola i ljudi starac ipak nije mogao da se do kraja bori protiv prirode: dvadeset pet godina je proživeo u pustinji, u kolibi koja je bila slaba zaštita od nepogode, i na kraju je morao da je napusti. Vlažan vazduh duboke vododerine i hladan vetar zvani ʺopojʺ narušili su zdravlje snažnog čoveka, tako da je on bio prinuđen da ode. Manastirski starci su mu predložili da pređe u manastir, ali je otac Vasilije zamolio da mu izgrade kolibu nad tim mestom, i iguman je ispunio njegovu želju.

Posle smrti igumana Antima, otac Vasilije je ponovo bio izložen progonu koji je bio tako žestok da su ga isterali iz njegovog novog prebivališta. Ali, dopustivši i ovo iskušenje radi učvršćenja starca u trpljenju, Gospod je uskoro razrušio sva đavolska lukavstva. Neko je starca pitao kako on sada živi. On je odgovorio: ‐ ʺMisleći stalno na to da ne treba da

očekujem ništa drugo do neprestane muke i napasti, prebivam u miru i spokojstvu, ma šta sa mnom da se dešava!ʺ

Iskustvo kroz iskušenja i prosvećenje blagodaću kroz umno delanje doveli su starca do velikog dara rasuđivanja, a zajedno s tim i do smirenoumlja. Iako je on i dalje provodio usamljenički život, više to nije bilo potpuno ćutanje nego su od pre izvesnog vremena vrata njegove kelije bila otvorena za svu bratiju koja su zaželela da dođu radi saveta. On je sebe smatrao neznalicom koja nije u stanju da govori kako treba, jer nije imao nikakvog obrazovanja. Govorio je o sebi kao o čoveku koji nema nikakvih dobrih dela. U razgovoru je želeo da ostavi utisak kako nikakvog duhovnog iskustva nema, ali je beseda s njim ipak bila slast za slušaoca.

Budući po prirodi jakog sastava, on svom telu nije davao poslabljenja. To se može videti i po tome što je, prešavši u novu keliju, otac Vasilije tokom deset godina srubio ogroman breg blizu nje iako mu to ni za šta nije bilo potrebno.

Otac Vasilije je u monaštvu proveo više od šezdeset godina. U poslednje vreme su mu iz manastira poslali učenike, nešto radi poslušanja starcu, a više radi vaspitanja u višem duhovnom životu. Jedan od učenika je bio vojni sveštenik u rusko‐turskom ratu; drugi, Meletije, je postao mitropolit u Bugarskoj. Ostali njegovi učenici su potom obavljali važne dužnosti u Zografu. Prilikom prijema učenika, otac Vasilije je pažljivo birao. Ako monah koga je manastir poslao nije bio po njegovoj volji, nije ga primao. Svi koji paze na svoj život znaju kako je teško pri umnom delanju živeti s čovekom drukčijeg nastrojenja.

Duhovnik Rusika, otac Jeronim je, čuvši pohvale o životu starca Vasilija, želeo da ga vidi. Ali, pošto sam nigde nije išao, on je molio neke zografske oce da ubede starca ne bi li došao u Rusik. Tri godine starac nije pristajao ni na kakve molbe da se pokrene, uveren da je on potpuna neznalica u reči i na delu. U molbama je video samo iskušenje đavolsko koje ga izaziva da izađe iz svoje pustinje. Tek posle dugog vremena rekao je jednom jeromonahu da će otići. Na pitanje kada, odgovorio je: ‐ ʺKada me izvesti Gospodʺ. Starac je mislio da ako pođe s tim jeromonahom, njegov će dolazak biti razglašen u manastiru, pa se može desiti iskušenje zbog radoznalosti bratije. Zbog toga bi bolje bilo da pođe sa čovekom koga tamo ne poznaju, pa je pozvao svog duhovnog druga, pešternika oca Haritona, koji je dobro znao put do Rusika. Na taj način su i došli potajno, kao prosjaci. Ostavivši oca Haritona na određenom mestu da ga čeka, starac je otišao pravo kod duhovnika. Usput je prošao pored igumana Gerasima, s kojim se nije video više od četrdeset godina. Ipak, prošao je ne javljajući se i ne dajući od sebe ni glasa. Tri sata je bio sam u razgovoru sa ocem Jeronimom, posle čega je starac Vasilije stekao duboko poštovanje za dar rasuđivanja kakav je imao duhovnik.

Želeći da se starac malo odmori od puta, duhovnik se od njega oprostio u nadi da će iduće noći moći opširnije da porazgovara s njim. Ali, dok je duhovnik naređivao kako da odvedu starca do gostoprimnice, da bi ga tamo ugostili i smestili, ovaj je polako sišao

naniže, našao svog saputnika, i otišao sa njim u trpezariju. Tamo ga niko nije znao, pa su mogli odmah da izađu i odatle se upute u pustinju.

Kao dopunu svedočanstvima o starcu nije naodmet primetiti da je on poznavao podvige mnogih novomučenika, i da je čak bio očevidac stradanja nekih među njima. U Zografu, jedan monah, preživevši deset godina, nijednom nije bio kod starca. Na njega su napala razna iskušenja koja su mu otežavala duh, i počeo je naglo da slabi. Jedan jeromonah mu je, budući mu blizak, savetovao da ode do oca Vasilija, da mu otkrije svoje pomisli. On je, naprotiv, mislio: ‐ ʺŠta mogu da čujem od starca?ʺ Na kraju je ipak rešio da ode, premda je krenuo veoma nerado. U razgovoru je starac unapred video njegova pitanja i odmah počeo da mu objašnjava njegova iskušenja i sve što je sa njim bilo i jeste, pa i ono što će biti, ako postupi tako i tako, a ne drukčije. Od starca je izašao kao obnovljen.

Navedimo i rasuđivanje starca Vasilija o tome kako postupati u svađi: ‐ ʺNašoj paloj prirodi kao da je svojstveno da se srce uzbudi ako ti neko nešto napakosti, ili je tvoj protivnik, javno ili skriveno. A ako pri tom sebi još dopustimo preispitivanje i prebrojavanje nanešenog nam zla, srce dejstvuje kao razjareni tigar koji je spreman da napadne na svog protivnika. U razdraženom srcu se ponavljaju pitanja koja raspiruju plamen gneva: kako? zašto? radi čega? kakav sam dao povod?ʺ Čovek bi da se smiri i ovlada sobom, ali kada je srce raspaljeno smućujućim pomislima um je već nemoćan da mu se suprotstavlja. Teško je čak stati i na molitvu, osobito na molitvu za onoga ko nas je uvredio, jer tada sve, srce i sama pomisao, trpi nasilje, bol. Kraja nema buntovnim mislima koje niču za to vreme! I ako čovek, bez obzira na sav taj haos koji đavo uzburkava u nama, počinje odlučno da se prisiljava, javlja se glavna misao koja sprečava molitvu, koja neiskusne često i konačno odvrati od nje: ʺkako da se moliš? pogledaj šta ti je na duši ‐ kakav metež! Da li će Bog primiti takvu molitvu? Nećeš li ga naprotiv razgneviti?ʺ Videći takvu buru srca i misli, i prozrevši đavolsko lukavstvo, podvižnik ipak pristupa molitvi: uzima brojanice i čineći metanije počinje: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj slugu Tvoga! O, kako bolno idu ove metanije i molitva pri prvoj brojanici. Ali je Gospod blizu. Borbu čoveka protiv sebe On ovde prima više od svake žrtve, tim pre što se sve to radi zbog prve i glavne zapovesti Njegove o ljubavi, i pri tom o ljubavi prema neprijatelju. Malo po malo u duši kao da sviće, promiče tišina i posle nekog vremena oseća se radost. Mir se useljava zbog usplamtele ljubavi prema neprijatelju, takve ljubavi da je molitvenik spreman da se žrtvuje za njega ako bi to trebalo. Kakva svetlost, nebeska svetlost, kakva blažena radost, kakva punoća svete ljubavi prodire za to vreme u dušu. To može da zna samo onaj ko je osetio, a rečima je to nedostupno. Onaj ko u svom srcu oseti savršenu ljubav prema bližnjem koji ga je uvredio, videće divnu promenu i na samom neprijatelju. Iz svega toga je jasno da nam je ljubav prirodna, a da su mržnja i neprijateljstvo zlo lukavog đavola!ʺ

To je bilo sve što smo našli o starcu Vasiliju.


STARAC JOVAN ‐ RUS (umro 1843)

Evo šta je starac Jovan rekao o sebi: ‐ ʺja sam poreklom iz središnje Rusije. Iz kakve porodice nije neophodno da se zna. Od mladosti sam zavoleo Gospoda mog Isusa Hrista. Videvši taštinu i nepostojanost ovog sveta, kratkoću ovog života i beskonačnost budućeg, razmislio sam o svemu tome i zaključio: ko na ovom svetu posluži i poradi Gospodu, spašće svoju dušu, i naslediti večno blaženstvo, a ko sagreši i razgnevi Boga, dužan je da primi večne muke. Stoga sam rešio da poradim Gospodu svome bez prepreka sujetnog sveta, pa sam sve ostavio i krenuo za Hristom još u ranoj mladosti. Ranije sam hodočastio po ruskim manastirima, i u mnogima od njih slušao o velikom starcu Pajsiju i o njegovim podvizima, o njegovom velikom bogookupljenom stadu i o drugim moldavskim ocima, o starcu Onufriju, pa sam se otpremio na put i stigao u Moldaviju, u veliku obitelj Njamec. Tu sam i video velikog starca Pajsija i njegovu obasjanu sedu glavu, i Bogom sabranu veliku vojsku njegovu. Njegovih učenika je tada bilo oko hiljadu. Pao sam ničice k nogama njegovim, i molio ga da i mene primi u svetu obitelj, i da me pridruži svome stadu. On me s ljubavlju primio, dao mi keliju i naznačio poslušanje, i preporučio me duhovniku. On je primao sve koji su dolazili sa željom da žive s njim, iako su poneki od starijih iz bratstva bili zabrinuti, jer su padali u oskudicu. Ali on je bratiji uvek govorio: ‐ ʺOnoga ko dolazi meni neću oterati. Došao brat, došla i molitva. Poslaće Bog i za njegovu hranu!ʺ

ʺTako sam i ja grešni počeo da živim u njegovom bogookupljenom stadu i da se naslađujem njegovim mudrim poukama, i da se tešim gledajući njegove sede vlasi. Starac Pajsije je svima govorio, sve tešio, a sve i kažnjavao sa očinskom lgubavlju ‐ da ne bi razrušavali opštežiće, da imaju savršeno poslušanje i smirenje, da odsecaju svoju volju. Poučavao ih da jedan drugom odaju poštovanje metanijama. Učio ih da svako ima krotak korak, ruke prekrštene preko grudi, glavu pognutu, oči uprte u zemlju, srce gore prema Bogu, a um u neprestanoj Isusovoj molitvi, i da u svima plamti nelicemerna ljubav. Više od svega starao se da u svakom poseje i produbi božanstveno seme, delanje srca, umnu neprestanu molitvu Isusovu. Bila je tada Njamecka obitelj kao raj, Bogom zasađen vrt: svi su u slozi i ljubavi radili Gospodu. Bilo je savršeno opštežiće i ljubav, i svi kao da su imali jednu dušu. Svako je išao na svoje poslušanje sa smirenjem, bez roptanja, svi su se tešili pogledom na svog pastira i razgovorom s njim. On je svima bio uzor i primer svojim životom. Ali ja grešni nisam bio udostojen da me on postriže u monaštvo, nego sam od

njega primio samo rasofor i tamo živeo svega dve godine. Međutim, koliko je on bio smiren i krotak, toliko je bio i strog: za malu neposlušnost strogo je kažnjavao. Jedno vreme manastirom je išao jedan iskušenik koji je neprestano razmahivao rukama i često se osvrtao u stranu. Starac ga je video sa prozora i pitao: ‐ ʺKod kog duhovnika je ovaj iskušenik?ʺ Rekli su mu. On je odmah pozvao duhovnika i strogo mu prigovorio: ‐ ʺZar tako učiš svoje učenike? Oni svojim lošim ponašanjem sablažnjavaju bratiju. Monah u svemu treba da bude monah: hod krotak, ruke na prsima, oči ka zemlji, glava povijena, svakome koga sretne treba da čini poklon, jeromonahu ili monahu do zemlje, sebi ravnom pojasni. Ti kažeš da on još nije monah, ali svako ko živi u manastiru, bio postrižen ili ne, svako je dužan da poštuje monaštvo i da sledi primer starijih. Zato obojici, i tebi i učeniku, dajem kanon da tri dana u trpezariji činite metanije, ne bi li i ostali naučili da se ne treba ponašati nepristojno!ʺ

Takođe je strogo pazio da se svi krste pravilno: ako je neko nepravilno ili nepažljivo činio krsno znamenje na svom licu, toga je veoma strogo kažnjavao, i uvek govorio: ‐ ʺKada neko nepravilno čini krsno znamenje, đavoli se raduju tom mahanju!ʺ Takođe je pazio da držanje svih u crkvi bude veoma svečano. Uvek je sam obilazio svu bratiju da bi svi stajali po propisu, sa strahom i trepetom, činili sve metanije, a osobito je pazio na klirosne i na čtece, da ne propuste ni jednu metaniju: na Sveti Bože, na priđite poklonimo se, na Aliluja. Služba, i ustav i napevi su u manastiru bili svetogorski.

Strogo je zabranjivao upotrebu duvana. Ko ga ne bi slušao, toga je izgonio iz manastira. Starac Pajsije je najpre sa bratijom živeo u manastiru Dragomirne. Posle ratova, taj manastir je zajedno sa čitavom Bukovinom dopao pod vlast Austrije. On je ostavio svoj manastir sa svim bogatstvima i prešao u Moldaviju, rekavši bratiji: ‐ ʺOci i bratijo, ko hoće da posluša i sledi svog starca, grešnog Pajsija, neka ide sa mnom. Da ostane u Dragomirne nikome ne dajem blagoslov: jer ko živi u jeretičkom dvorištu, i sam će se neizbežno nakupiti jeresi. Papa rimski kao lav riče i po drugim carstvima i traži koga da proguta. Ne da mira čak i u turskom carstvu i uvek uznemirava i vređa svetu istočnu Crkvu. Tim pre će nas u austrijskoj vlasti žive progutati!ʺ I tako je sa celim svojim stadom otišao u Moldaviju. Moldavski vladar mu je, videvši njegovu revnost za pravoslavlje, dao umesto jednog dva manastira; Sekulj, u ime Jovana Preteče a onda i Njamec, u ime vaznesenja Gospodnjeg. Starac Pajsije je uvek učio bratiju da se čuva jeresi i raskola, da se u svemu povinuje svetim istočnim vaseljenskim patrijarsima i da poštuje revnitelje pravoslavlja: svetog patrijarha Fotija, i blaženog Marka, mitropolita Efeskog, koji su se podvizavali u borbi protiv pape rimskog.

Ali ja sam se malo naslađivao njegovim medotočivim učenjima, samo dve godine. Onda su se svi odjednom rastužili i zabrinuli čuvši da je starac bolestan. Sve je postalo mračno i žalosno. A uskoro nam je svima bilo rečeno da se skupimo na liturgiju. Svi su se slegli, kao orlovi, tako da crkva nije mogla sve da primi. I došao je starac koga su pridržavala dva duhovnika. Sva se bratija obradovala videvši njegove lepe sede vlasi, i svi su mu se

poklonili do zemlje, a on je otišao pravo u oltar i tamo proveo službu. Tu se i pričestio Svetim Tajnama. Posle liturgije je stao na svoje mesto, i svima zapovedio da prilaze radi blagoslova. Sa svima se oprostio i pošao u svoju keliju, i više nikoga nije sebi primao. Posle nekoliko dana čuli smo tužnu vest da je starac umro. Nakon tri dana sahranili su ga u sabornoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg, a mi smo ostali siročići. Zatim su na savetu celokupnog bratstva izabrali drugog predvodnika, jednog od njegovih učenika, duhovnika Sofronija, koji me je i postrigao u mantiju. Posle dve godine počela su da se menjaju opštežiteljna pravila oca Pajsija. Zbog toga su u manastiru počeli nemiri, pa je sedamdeset Rusa otišlo u Rusiju. Među njima je bio i poznati starac Teodor.

Ja grešni sam pošao na Svetu Goru, u nadi da će tamo uzrasti ono božansko seme koje je u meni posejao starac Pajsije. Došavši ovamo srećno morem, naselio sam se u pustinjskoj keliji na mestu zvanom Lako, i tamo živeo oko dve godine, izdržavajući se rukodeljem, praveći kašike. Posle su nastupila nemirna vremena, ratovi, na Svetu Goru su nagrnuli razbojnici i počeli da čine mnogo zla. Ja okajani nisam mogao da izdržim, nego sam ponovo morem otputovao u Moldaviju, u svoju obitelj. Ali, iskusivši pustinjsko tihovanje, slađe od meda, izmolio sam za sebe keliju van manastira. Otac arhimandrit sa duhovnikom hteli su da me rukopolože za jerođakona. Ja sam se plašio da primim čin, da se ne bih odvikao od umilne i tihe molitve. Zamolio sam da me ostave u tihovanju, ali oni su nameravali da me nateraju. Videvši njihovu nameru, ja sam sebi odsekao prst desne ruke, i od tog vremena su me ostavili, prozvavši me ʺbesprstiʺ. Počeo sam da živim u izdvojenoj keliji i da odlazim na neka manastirska poslušanja, i često sam posećivao jednog pustinjaka shimonaha Platona, učenika Pajsijeva, gde sam se naslađivao duhovnim razgovorima. U toj keliji sam proživeo pet godina. Dosadila mi je priča, koju nisam mogao da izbegnem na poslušanju, jer sam video kako u meni gasne svetionik božanstvene svetlosti. Zato sam umolio arhimandrita da me otpusti u najdublju pustinju, u Pokrovski skit, k ocu Platonu. On me je odbio: ‐ʺAko ćemo takve mlade otpuštati u pustinju, niko neće hteti na poslušanje!ʺ

Izašao sam plačući i počeo da pomišljam: kakvo li sam bogatstvo sabrao na Svetoj Gori, a ovde sve protraćio. Idem ponovo na Svetu Goru i tamo ću završiti svoj život. Otišao sam do oca Platona i otkrio mu moju zamisao. On je rekao: ‐ ʺIdi na Svetu Goru i tamo živi, pa ponovo dođi ovamo. Onda će te ovde ostaviti na miru i tada ćemo živeti zajedno i ti ćeš sahraniti moje grešno telo. Čak i ako bi hteo da ostaneš tamo do smrti, u nevolji ćeš izaći!ʺ Ja sam mu se poklonio, otišao arhimandritu i počeo da ga molim da me otpusti na Svetu Goru Atonsku. Rekao sam mu da su se sada vremena smirila, a ja sam tada bio došao zbog nemira. Onda me je on s ljubavlju otpustio.

Pred sam odlazak ponovo sam otišao do oca Platona i zamolio ga da mi da poslednju pouku. On je počeo ovako: ‐ ʺEvo moje pouke: kada odeš u Svetu Goru izaberi iskusnog starca, oca i učitelja, preporuči mu svoje telo i dušu, i budi mu poslušan makar za to i život izgubio. Gde on blagoslovi, tamo i živi. Svetogorski oci su iznad moldavskih. I sam sam

želeo da sa njima živim i od njih steknem koristi. Bio sam i putovao na Svetu Goru, ali volja Božja i nemirna vremena nisu dozvolili da tamo i ostanem, nego sam se vratio u Moldaviju. A o budućem blaženstvu, i kako ga dostići, reći ću ti kratko: gde god da živiš, kuda god da lutaš, uvek i na svakom mestu prisustvuje Carstvo Gospodnje i Njegova blagodat, samo ako živimo po Njegovoj svetoj volji i tvorimo Njegove zapovesti. Ne prosvećuje mesto čoveka, nego čovek mesto. A volja Gospodnja je iskazana glavnim trima vrlinama, to jest verom, nadom i ljubavlju. Prvo je vera: vera je glava vrlina. Bez vere su dobra dela mrtva. Pravednik će zbog vere biti živ. Verom su sveti pobedili svet, činili pravdu, dobili obećana blaga. Ako stekneš savršenu veru u Gospoda, ništa ti neće biti nemoguće, nego će ti sve biti pokoreno i nikakvih briga i napasti se nećeš plašiti. O ovoj veri rekao je Gospod svojim učenicima: Ako imate veru i ne posumnjate ... i gori ovoj ako rečete: digni se i baci se u more, dogodiće se. (Mt. 21, 21).

Ovu su veru imali Apostoli, i pošli su celom zemljom, kao ovce usred vukova, i ulovili su sve narode u Njegovu veru. Ovu veru su imali sveti mučenici koji su lili svoju krv. Ovu veru su imali prepodobni oci koji su ostavivši svet i ono što je u njemu, otišli u pustinju i sami sa Bogom prebivali u njoj, neki četrdeset, neki pedeset i šezdeset godina. Poverovali su Bogu, i Gospod ih je hranio, iako su retko koga od ljudi videli. Ako takvu veru stekneš, nećeš biti daleko od Carstva Nebeskog!ʺ Ja sam odgovorio: ‐ ʺSveti oče, kako da steknem takvu veru koja prevazilazi ljudske moći? Ja sam čovek grešan i svakodnevno padam zbog slabosti svoje!ʺ On je na to rekao: ‐ ʺDa, tačno je, ova se vera naporom i podvizima, postom i molitvom stiče; savršenim poslušanjem i odsecanjem sopstvene volje ona jača i raste. A ponovo ti kažem, ukoliko ne stekneš takvu veru, ne možeš steći ni nadu na Boga, ni ljubav prema Njemu i bližnjemu. Ako svega toga me budeš imao, i ako ne očistiš unutrašnjeg čoveka u sebi, ne pobediš strasti, uzalud će biti svako udaljavanje od sveta samo telom, a ne umom i srcem. Jer, treba se čuvati da nas ne stigne strašna pretnja, nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te (Otk. 3, 16). Svetom Gorom upravlja Majka Božja. Jedni tamo odlaze s novcem, ali se ipak vraćaju, drugi idu bez novca pa ostaju i tamo žive: kako kog blagoslovi Presveta Bogorodica. Ranije sam ti govorio samo o veri: sada slušaj i o nadi. Gde budeš živeo, ne nadaj se ni na koga smrtnog, ni na cara, ni kneza, i sina ljudskog, jer u njima nema spasenja, ni patrijarha, ni trgovca niti bilo kog drugog čoveka. Jer svaki je čovek laža. Ne nadaj se ni na bogatstvo ni slavu ovog sveta, ni čin: bogatstvo je kao rosa jutarnja. Kako rosa ispari, tako iščezne i bogatstvo, i svaka slava ljudska je kao cvet poljski: uveče cveta, a ujutru je pokošen i vene. Tako je i sa slavom ljudskom: danas te hvale a sutra grde i psuju. A ti, ljubljeno moje čedo, svu nadu polaži na Gospoda Boga. Sada svoju veru i nadu treba da pokažeš ne na rečima, nego delom, bez roptanja. Sada za tebe dolazi vreme briga i iskušenja, na moru i na suvu. Ali ne očajavaj, nego jednom poverovavši Gospodu Bogu, imaj nadu u Njega i pevaj s prorokom Davidom: Neka bude Gospode milost Tvoja na nama kao što se nadasmo u Tebe (Ps. 32, 22). I još: Blaženi su svi koji se nadaju na Njega. Onaj ko se nada na Gospoda je kao gora Sion: neće se uzdrmati doveka onaj koji živi u Jerusalimu (Ps. 2, 12; 124, 1).

Sada ću još reći o ljubavi prema Bogu i bližnjemu: ljubi Gospoda Boga Tvoga svom dušom tvojom, i svim srcem svojim, svom mišlju tvojom. Tako treba da ljubimo Gospoda Boga, da za tu ljubav ništa ne štedimo, ni same sebe. Tako su Ga voleli Apostoli, i prešli su celu vaseljenu, vređani, izrugivani, tučeni, u lancima i tamnicama, a na kraju su i samu smrt pretrpeli za ljubav Hristovu. Tako su ga zavoleli i sveti mučenici. Ostavivši sve: roditelje, ženu, decu, čin i čast, da se ne bi odvojili od Njega, prolivali su krv svoju. Tako su ga zavoleli prepodobni oci naši, i radi ove ljubavi ostavili svet, svetsku slavu i svu taštinu njegovu. Ljubavi radi Hristove udaljavali su se u manastire i pustinje i predavali se poslušanju, savršenom odsecanju sopstvene volje, i svojih prohteva, da bi bez prepreka radili svome Gospodu. Ti si, ljubljeni brate, već si postavio početak. Sada se trudi da zavoliš Gospoda svom dušom svojom, to jest da se s Njim sjediniš srcem, umnom neprestanom molitvom Isusovom, i staraj se da očistiš unutrašnjeg čoveka od svih pomisli koje nisu po Njegovoj volji. Tada ćeš poznati kako će slatke biti reči Gospodnje u tvom grlu (up. Ps. 118, 103), i kako je veselo i prijatno biti s Bogom. Prorok je rekao: Setih se Boga i obradovah se (Ps. 76,4). Ko neprestano s Njim govori i pominje Njegovo sveto ime, kako da se ne raduje Imenu Gospodnjem? Ako je prijatno besedovati sa carem zemaljskim i dobiti od njega nagradu, kako je to tek sa nebeskim Tvorcem, na Koga ni angelski činovi ne smeju da gledaju? O kako je to sladosno! Ali, nemojmo o tome govoriti rečima, jer kad iskusiš na delu, tada ćeš shvatiti i reći ćeš: ʺGospode, dobro nam je ovde biti. Uzmi me od ovog taštog sveta i njegovih lukavstava. Ne želim više da u njemu prebivam. Bojim se da me ne razluče od Tebe, slatki moj Gospode!ʺ

Sada idi na Svetu Goru i trudi se da dostigneš tu radost. Tamo ćeš naći takve oce i učitelje koji je imaju u izobilju, a i tebi je mogu udeliti samo ako ih u svemu poslušaš. Još ću ti reći kako treba voleti svog bližnjeg i svakog čoveka: Apostol je rekao: Ako ko reče: ljubim Boga, a mrzi brata svoga, laža je (Jn. 4, 20). Ljubav prema Bogu dokazuje se ljubavlju prema bližnjem. Bližnje ne treba da volimo kao same sebe, nego neuporedivo više. Savršena ljubav se poznaje po tome što sam u stanju da položim svoj život (dušu) za brata (up. Jn. 15, 13). Eto to je savršena ljubav. Takvu ljubav ne može steći niko ko je mišlju i srcem privezan za prelesti ovog sveta. U svetu se dešavaju ubistva, grabež, zloba, zavist, mržnja, kleveta, sporovi zbog poseda i bogatstva, ili zbog časti i svetske slave, ili zbog telesnih strasti. Zato je rečeno: prijateljstvo prema svetu je neprijateljstvo prema Bogu (up. Jak. 4,4). Ni jedan sluga ne može služiti dva gospodara (up. Lk. 16, 13), jer ko hoće od sveg srca da zavoli Gospoda Boga i svog bližnjeg, taj, po Jevanđelju, treba da ostavi svet i sve što je u svetu i da sledi za Hristom putem monaškog života. A i onda, ako ne stupimo u savršeno poslušanje, i ne odsečemo sopstvenu volju, i ne čuvamo svoje srce od skvernih pomisli, i ako se ne staramo o očišćenju unutrašnjeg čoveka, možemo poginuti i u samom pristaništvu. Naše spasenje je u odricanju od samih sebe, i u čuvanju svog srca u neprestanoj umnoj molitvi Isusovoj. Ako se odreknemo samih sebe, i ako svoje srce budemo čuvali od đavolskih nagovora, i ako um svoj budemo držali u neprestanoj

molitvi, tada će se u nama skupiti i prebivati sve tri vrline: vera, nada i ljubav ‐ tada će se u nas useliti Sveta Trojica ‐ Otac, Sin i Sveti Duh ‐ Jedan Bog, Kome slava u vekove!ʺ

Tako sam se ponovo otpremio morem preko Konstantinopolja. Ponovo sam stigao u Svetu Goru i nastanio se u svojoj pustinji, ponovo sam počeo da pravim kašike i živim u tihovanju, i mnogo se radovao tome, jer sam bio udostojen da dostignem tiho i mirno pristanište Svete Gore Atonske.

Jednom sam se, prolazeći sa svojim rukodeljem pored Iverskog manastira, udostojio da vidim svetog patrijarha Grigorija V, koji se tamo odmarao, a kasnije su ga mučki ubili Turci. Kada sam ga video kako sedi pored manastirske kapije sa dvojicom đakona, ukrašenog sedim vlasima, moja duša je ustreptala i obradovalo se srce moje. Brzo sam skinuo svoju torbu i bacio se pred njegove noge. Đakoni mi rekoše da je to patrijarh. On me je blagoslovio. Ja sam mu celivao ruku, a on meni glavu, pa je rekao: ‐ ʺŠta želiš, oče?ʺ A ja mu rekoh: ‐ ʺŽelim da vaša svetost uzme od mog bednog rukodeljaʺ. On je naredio da donesem, pa sam odabrao desetak kašika i dao mu. Od njih je on uzeo samo tri, a ostale je vratio. Ja sam molio da uzme sve, ali je on rekao: ‐ ʺDovoljno je u ime Svete Trojice!ʺ blagoslovio me i otpustio.

U Svetoj Gori sam proživeo tri godine. Onda su ponovo nastupili nemiri: namnožili se razbojnici i svuda je vladao strah i trepet. Manastiri su se svi zatvorili, a po kelijama svuda muka i nevolja. Trpeo sam pola godine misleći da će valjda proći, a iz časa u čas je bilo sve gore. Nisam više mogao da izdržim, zaplakao sam i oprostio se sa Svetom Gorom. Otpremio sam se u Konstantinopolj morem. Tamo sam bio kod drugog patrijarha i udostojio se da i od njega dobijem blagoslov. Onda sam se otpremio brodom, i mnogo doživeo straha na Crnom moru. Samo što nismo potonuli. Čitav mesec nas je gonilo s jednog kraja na drugi, i već smo očekivali smrt, jer hrane više nismo imali. Onda nas je bacilo prema Anadoliji i pristali smo uz jednu planinu, blagodareći Gospoda. Ovde mi Grci lađari rekoše: ‐ ʺOče, sada smo, slava Bogu, pristali kod prepodobnog Grigorija. Pođimo i poklonimo se njegovim svetim moštima!ʺ Pitao sam: ‐ ʺKojeg Grigorija?ʺ Oni rekoše: ‐ʺUčenika svetog Vasilija Novog, koji je imao velika viđenjaʺ. Posle smrti svetog Vasilija otišao je u ovu pustinju i ovde završio život, pa je tu i sahranjeno njegovo telo. Ja sam se veoma obradovao. Lađari su uzeli tamjan, ulje, mene posadili sa sobom u čamac, i izašli smo na obalu, popeli se na brdo, a onda u veliku pećinu. Išli smo daleko i došli do crkve, u kojoj je na sredini bila načinjena grobnica. Tu je visilo jedno kandilo. Grci mi rekoše: ‐ʺOvde se spasavao sveti Grigorije, i u ovoj grobnici je sahranjeno njegovo telo.ʺ Onda su sipali ulje u kandilo, zapalili, pokadili tamjanom, odmorili se i celivali grob, i molili Božjeg ugodnika da se naše putovanje povoljno završi. Zatim smo se vratili na brod, i Bog je dao dobar vetar, pa smo pristali uz jedno selo gde smo kupili sebi hranu. Zatim smo plovili dalje, i ubrzo stigli u Moldaviju. Ponovo sam se vratio u svoju obitelj gde su me primili s ljubavlju, i otpustili me u tihi skit Pokrovski, gde sam se naselio blizu oca Platona, i živeo sa njim kao sa drugom i savetnikom. Počeo sam u svemu da mu

podražavam i mnogo sam od toga imao koristi. U to vreme on je već bio preplivao more strasti, i dostigao tihu luku slatkog tihovanja.

Manastir Njamec nije sam nego pod sobom ima i manastir Sekulj i mnogo skitova, u svima njima živi bratija iz Njameca. Hrana se svima šalje otuda, a odeću nabavljaju sami, i svi se bave raznim rukodeljima. Svoja rukodelja daju u manastir, a za to dobijaju sve što im je potrebno. Otac Platon je čitavog svog života pisao knjige a ja sam rezbario kašike. Uskoro sam se postrigao u shimu i ostavili su me u punom miru i tišini a snabdevali su me svim što mi je bilo potrebno. Blagodario sam Gospoda što sam se udostojio da steknem takav mir. Proživeo sam tako s ocem Platonom više od dvadeset godina. Po pet dana u nedelji sedeli smo u keliji za rukodeljem, ćuteći i baveći se umnom molitvom. Svake Subote smo odlazili u Sabornu crkvu i pričešćivali se Svetim Tajnama. Takođe smo svake nedelje i na velike praznike išli na svenoćna bdenija. Jeli smo jednostavno: jedanput dnevno, a sredom i petkom smo postili, to jest nismo ništa jeli. Svake godine na svetu Četrdesetnicu zatvarali smo se u kelije. Pripremili bismo sebi suharke i vodu, zatvorili prozore i vrata, i sedeli sami, samo sa Gospodom, do Lazareve Subote. Jedino je svake subote dolazio duhovnik sa svetim Tajnama i pričešćivao nas.

Posle dvadeset godina ovakvog života, otac arhimandrit sa bratijom nas je zamolio da pređemo bliže manastiru na korist ostale bratije. Iako nam je izgledalo teško da se odvojimo od drage nam i tihe pustinje, bila je to volja Božja. Tako su nam dali izdvojenu keliju van manastira. U njoj smo počeli da živimo po prvobitnom pustinjskom ustavu. Kod mene je, slava Bogu, bilo spokojno, ali je ka ocu Platonu nagrnula sva bratija. Dveri njegove kelije nisu bile zatvorene, nego je ulazio ko je hteo. I data je bila premudrost svima na korist. Potekla je iz njegovih usta kao izobilna reka. I ja sam ga često posećivao, i nikada nisam mogao do sitosti da se nasladim njegove besede. Kada je nastupila sveta Četrdesetnica, mi smo se opet zatvorili. U Lazarevu Subotu smo pošli u Sabornu crkvu na liturgiju. Otac Platon je išao pred nama sam, a mi sa bratijom za njim. Dok smo išli, sa glave oca Platona se do neba uzdigao beli stub. Mi smo svi to videli i pali na zemlju. A kada smo ustali, otac Platon je već bio ušao za manastirska vrata. Mi smo došli za njim u crkvu i poklonili mu se do zemlje. On je, međutim, rekao: ‐ ʺZašto mi se, braćo, klanjate? To čudo je Bog pokazao ne radi mene, nego radi vas. Vidite li kako Gospod proslavlja one koji Mu služe. Služite Gospodu od sve svoje duše, pa će i vas proslaviti, ali ne u ovom veku, nego u budućem, beskonačnom!ʺ

Otac Platon je takođe sve učio da pobeđuju strasti, da žive u savršenom poslušanju i da odsecaju svoju volju, da budu smireni, niži od svih, da svakoga ljube nelicemerno, a posebno da čiste unutrašnjeg čoveka i da neprestano tvore molitvu. Tako je proživeo deset godina. Onda nas je otac Platon napustio izazvavši veliki plač, jer nas je ostavio siročad na ovom svetu, da se sami borimo protiv strasti i đavola. Posle smrti oca Platona sva bratija se obratila meni sa svim nevoljama i slabostima: neko nije zadovoljan hranom, nekome je teško poslušanje, nekome nešto drugo. A otkud se sve to desilo? Zato što je presahla

ljubav i što su razorili opštežiće. Ja sam govorio sa upravom da sve podjednako ljube. A oni su to sve potvrđivali na rečima, ali ne i delom. Braća plaču, mene uznemiravaju, čak su potpuno razorili moje tihovanje. Počeo sam da smišljam šta da radim: ako ću da živim ovde, treba bratiju ljubiti do kraja, i dušu položiti za njih. Trebalo bi stradati jer se popraviti više ne može. A ako odem odavde, kako da ne razljutim Boga što samo za sebe samog tražim mira, a bratiju ostavljam da se muči bez svake utehe. A zna se da nema veće ljubavi od one kad neko polaže svoju dušu za brata. A proces započet u manastiru jako je teško zaustaviti. Rušenje ide brzo, ali je obnavljanje izuzetno teško.

Tri puta je dolazio mitropolit Venijamin da bi vratio opštežiće, i mene je pozivao sebi, ali ništa nije mogao da učini. Starija braća nikako nisu htela. Ja sam molio mitropolita da me otpusti iz manastira Njamec u manastir Voron, u pustinjsku keliju velikog starca Onufrija, druga starca Pajsija gde je on živeo sa jeromonahom Nikolajem i starcem Teodorom, i gde je završio svoj život. Mitropolit je zaplakao i rekao mi: ‐ ʺJa bih, oče Jovane, želeo da ti poživiš ovde i podržiš bratiju, da tešiš nevoljne i koristiš slabima, ali se bojim da te zadržavam da te ne bih ražalostio. Bog te blagoslovio: idi i moli se i za mene grešnog Venijamina. I ja veoma želim da ostavim svoju katedru i da u miru i tišini i molitvi provedem ostatak svog života. Više od četrdeset godina kao mitropolit upravljam Moldavskom katedrom, i imao sam mnogo svakakvih iskušenja. Poslovi su naši veliki. Često je odsustvovao knez, pa sam morao da upravljam i celom Moldavijom. A ko živi, a da ne sagreši Bogu i bližnjemu? Odavno imam želju da sve ostavim i da plačem zbog svojih grehova, ali mi okolnosti ne dozvoljavaju. Koliko godina zidam sabornu crkvu, i nikako da je dovršim. Želeo bih sam da je osvetim, premda je već očigledno da se neću udostojiti, jer su snage već na izmaku!ʺ Ja mu na to rekoh: ‐ ʺVladiko sveti, sabornu crkvu izgleda nećemo osvetiti. No treba se više pobrinuti za unutrašnju crkvu, da nju dobro sagradimo. A i mir možeš dobiti samo na kratko vreme!ʺ I tako smo se oprostili. Ja sam otišao u manastir Voronu. Primio me je arhimandrit Rafail s ljubavlju i otpustio u onu pustinju, gde me je snabdevao hranom. I živim ovde četiri godine kao u raju, spokojno i u tišini. I svake subote odlazim u manastir, pričešćujem se svetim tajnama i ponovo žurim ovamoʺ. (Iz beleški oca Partenija)

‐ Ja sam, pisao je inok Partenije, pao pred njegove noge i u suzama počeo da govorim: ‐ ʺOče sveti, oprosti mi grešnom i ispričaj mi o tajnama tvog tihovanja: kakve plodove je tebi donelo, kakvim te je Gospod darovima nagradio?ʺ On se ispunio suzama i rekao: ‐ ʺZašto me pitaš, čedo, o onome što je iznad mene? Nemoj pitati o tome, nego idi s Bogom na Svetu Goru Atonsku i trudi se da očistiš unutrašnjeg čoveka molitvom. Kada tvoje srce bude ranjeno ljubavlju Hristovom, tada ćeš sam doznati kako je dobro biti s Bogom!ʺ Ja sam molio, da mi kaže makar malo. On je sa suzama rekao: ‐ ʺSaslušaj me grešnog. Otkriću ti tajnu, ali dok sam ja živ, čuvaj je. Otkriću ti deo mog bogatstva i ti ga ne sakri, nego, kada dođe vreme, i drugima ga otkri. Po dolasku u Njamecki manastir i čuvši od starca Pajsija o umnoj molitvi, upitao sam ga kako je treba početi i kako dejstvovati. Počeo sam

da ispitujem na delu i ona mi se učinila tako slatkom, da sam je zavoleo više od svega na svetu. Zbog toga sam bežao od bratije, zavoleo ćutanje, često se udaljavao u pustinju, klonio se svih sablazni, a osobito praznoslovlja. Zbog toga sam dva puta putovao na Svetu Goru, iscrpljivao sebe poslušanjem, naporima, postom, metanijama i svenoćnim stajanjem: sve da bih stekao neprestanu umnu molitvu. Zbog nje sam se često zatvarao u keliju, i sve sile trošio nje radi. A kada sam tako činio mnoge godine, malo po malo, počela je da prodire u mene. Zatim me je kada smo živeli u Pokrovskom skitu, posetio Gospod radi molitava oca Platona: moje srce je ozarila neizreciva radost i molitva je počela sama da dejstvuje. Toliko mi se usladila da mi ne da da spavam: zaspim po sat dnevno, pa i to sedeći, i opet ustajem kao da mi san ne treba. Pa i kada spavam, moje srce bdi. Počeli su da se pokazuju i plodovi molitve. Zaista, čedo, Carstvo Nebesko je u nama. Rodila se u meni neizreciva ljubav prema svima, i suze: ako hoću, mogu plakati neprestano. I tako su mi slatke postale božanstvene knjige ‐ osobito Jevanđelje i Psaltir, da se ne mogu nasladiti, a svaka reč me baca u divljenje i čini da mnogo plačem. O Bože, objavio si mi ono što je skriveno i nejasno u Tvojoj mudrosti (up. Ps. 50,7). Često uveče ustajem da čitam Psaltir i molitvu Isusovu, i prebivam u ushićenju, van sebe. Ne znam gde sam, da li u telu ili van tela, ne znam, Bog zna. Kada dođem sebi već je zora! Ali mi se dade žalac u telo da me muči da se ne ponosim (up. 2 Kor. 12,7). Nikako ne mogu da budem sa narodom, a ponajmanje sa mirjanima. Sa ženama uopšte nisam u stanju da govorim. Već više od četrdeset godina ni jedna nije bila u mojoj keliji, iako su mnoge želele da sa mnom govore. Ja ih sve odbijam jer sam slab. Još sam mnogo iskušenja i povreda pretrpeo od đavola. Reći ću ti da volim da čitam knjige, a osobito Jevanđelje, Psaltir, Dobrotoljublje, Isaaka Sirina, a i drugih knjiga imam podosta. Sve one leže u manastiru. Novac nisam sticao i ništa ni od koga nisam uzimao, osim knjiga. A sada mi oprosti što si me prinudio da tako mnogo govorim. Hajdemo u manastir. I ja ću tamo noćiti, pa ću te ispratiti sutra!ʺ

Starac je umro četiri godine posle ovog razgovora, 1843. Bio je srednjeg rasta, sedih vlasi, brada mu je bila mala, bela. Bio je tako mršav da meso i krv skoro nije imao. Sve je savetovao i učio strpljenju, poslušanju, postu, smirenju i ljubavi. Neke i sozercavajućem bogomisliju, ali ne sve. Još je mnogo plakao i žalio zbog svih koji ne poštuju svete postove, sredu i petak, i govorio: ‐ ʺOni ljudi koji samovoljno ne poštuju svete postove živi su telom, a dušama su pomrli, jer privlače na sebe kletvu sabora i svetih otacaʺ. Zabranjivao je druženje sa takvima.


DUHOVNIK EVSTRATIJE ‐ GRK

Otac Evstratije se rodio u Tralbzuntu, u Maloj Aziji, oko 1783. godine. Roditelji su mu bili pravoslavni Grci. U monaštvo je stupio još kad mu je bilo osam godina u manastiru Sumila blizu svog rodnog mesta, u kom se nalazi proslavljena čudotvorna ikona Majke Božje. Tamo je primio postrig i proživeo oko dvadeset godina. Tamo se udostojio i čina jerođakona, a zatim i sveštenstva. Živeći u toj obitelji on je slušao o patnjama hrišćana koji se nalaze pod teškim turskim jarmom, i jako se zbog toga žalostio. Turci su hrišćane mučili i neštedimice ubijali, u želji da iskorene hrišćanstvo koje su mrzeli. Otac Evstratije je počeo da moli Gospoda za jedan od tri dara: da primi mučeništvo za Hrista, da otkupi hrišćane iz ropstva, ili da stupi na put asketskog života. I Gospod mu je ispunio molbu.

Pošto ga je nagrizla tuga zbog nasilništva nad hrišćanima, on je mislio kako da im pomogne, pa se otpremio u Konstantinopolj. Tamo je pred najuticajnijim ljudima u državi, među predstavnicima grčkog naroda, svedočio o patnjama hrišćana i molio za pomoć. Oni su ga odbili govoreći da sami služe Turcima kao činovnici Divana, pa, ako se sazna da pomažu hrišćane, mogu zbog toga stradati. Tada se otac Evstratije obratio ženama tih istih arhonata, i one su mu davale novac i zlato. Tako se obratio za pomoć i bogatim trgovcima i drugim hrišćanima koji su poštovali starca, i ma šta bi zatražio, rado su davali.

Otac Evstratije je našao dve žene, jednu Turkinju, tajnu hrišćanku, koja je znala grčki, i drugu, Grkinju, koje su njegova uputstva ispunjavale na najbolji način: kupovale su na trgovima hrišćane, naređivale im da obave nekakav posao, i neprimetno za svet puštale na slobodu. Žene su, ako su to htele, bile upućivane u manastir koji se nalazio na susednom ostrvu, pa je kasnije ona Grkinja postala igumanija. One koje nisu želele u manastir, stupale su u brak. Decu su slali u dobre škole.

Za svih osam godina koje je starac posvetio oslobađanju hrišćana, on je uzimao hranu jednom nedeljno, subotom. Ukupno je otac Evstratije otkupio devesta ljudi. Ali, cela stvar se nije mogla sakriti od Turaka. Na kraju su vlasti saznale da nekakav monah otkupljuje hrišćane i pušta ih na slobodu. Stigla je prijava posle koje je usledila stroga naredba da tog monaha, ma gde da ga nađu, odmah dostave na Divan, jer su starca smatrali saradnikom grčkih ustanika.

Ovako su ga opisali: monah malog rasta, ide u pohabanoj odeći i neuglednoj kamilavki, pogrbljen, gleda naniže, ulazi u bogate kuće. Turci su tražili i stražarili ali nigde nisu naišli na starca: on kao da je bio neuhvatljiv. Jednom su saznali da se otac Evstratije nalazi u magazi nekog trgovca, pa su požurili da ga tamo uhvate. Starac im je pošao u susret ali ga nisu videli, ili po promislu Božjem nisu na njega obratili pažnju. Kada je on prošao, kavasi su počeli da se raspituju u magazi za monaha, tražeći odlučno da im ga predaju. Svi koji su tamo bili rekli su da ne znaju takvog monaha. Turci su se zbog toga tako razbesneli da su na licu mesta sasekli dvojicu. Počeli su da pretražuju magazu, ali starca nigde nisu našli.

Jednom je starac sa jednim sveštenikom išao čamcem u Galatu. Turci su primetili da je to on i pucali su, ali nisu ubili njega, nego njegovog saputnika. Čamac je bio nedaleko od obale pa je starac iskočio i sakrio se. Šest meseci je proveo u kući jednog hrišćanina sakriven, a onda je izašao. Međutim, više nije mogao da nastavi sa otkupljivanjem hrišćana, jer su u to vreme čak obesili patrijarha Grigorija V, a mnoge najviđenije hrišćane ubili. Sada je opasnost pretila svima, i nije bilo koga da mu pomaže, jer su i kuće ranijih darodavaca bile opljačkane. Ne videći mogućnost da produži sa svojim delom, i budući da je dalji boravak u Turskoj postao opasan, on se otpremio u Jerusalim.

Poklonivši se svetim mestima, živeo je u lavri prepodobnog Save Osvećenog, i poželeo da tamo i ostane. Tu ga je patrijarh odredio za opšteg duhovnika bratstvu, a posle, kada je primetio njegov vrlinski i podvižnički život, i za svog ličnog duhovnika. Deset godina se starac Evstratije podvizavao u Velikoj Lavri. Međutim, uznemiravanje od onih koji su tražili njegove duhovne savete i pouke nateralo ga je da traži tiši i usamljeniji život.

Doznavši da je grčki ustanak završen, odlučio je da ode na Svetu Goru. Tu je našao željeno tihovanje, i sa radošću u duši naselio se u Kapsokalivijskom skitu. Pošto je posebno voleo igumana Dionisijata, Stefana, on je često bivao tamo. U skitu nije dugo živeo, svega tri i po godine. Leontije daskal kiriks, poznat svima kao čovek učen i duhovan, Stefan, iguman Dionisijata, čovek visokog i duhovnog svetog života, Pantelejmon, monah istog manastira, i starac Evstratije, sastavili su molbu vaseljenskom patrijarhu. Objasnivši sve razloge neurednosti idioritmičkog života i svetosti opštežiteljnog ustava koji su odredili sveti bogonosni oci, ktitori svetogorskih manastira, oni su ga zamolili da svojom duhovnom vlašću uvede opštežiće u svim manastirima na Atonu. Navedeni razlozi su bili toliko ubedljivi i važni, da je patrijarh odmah napisao povelju u kojoj je svim svetogorskim manastirima naredio da uvedu opštežiće. Čim su za to čuli saborni starci (proestosi) idioritmičkih manastira, odmah su se ustremili u Carigrad i bogato potkupili turske vlasti, pa i neke od duhovne vlasti. Na kraju su na svoju stranu privoleli i samog patrijarha. Starci su se trijumfalno vratili na Svetu Goru, a potpisnici one molbe su morali što pre da se sklone, kako je ko mogao i znao.

Starac Evstratije se sam otpremio u Carigrad i u početku našao pribežište pri hramu Panagija u Galati. Neki zlonamerni ljudi su saznali da je on tamo i potkupili jednog čoveka da ga otruje. Saznavši za to od sveštenika koji su služili u hramu, starac se odatle povukao na ostrvo Halku, gde se podvizavao sve do smrti.

Starac je svojim učenicima govorio: ‐ ʺeto, čeda moja, Gospod mi je ispunio želju: nisam mogao celog života da otkupljujem hrišćane od Turaka, nisam bio dostojan ni mučeničkog venca, ali me je Gospod udostojio da završim život u askezi. Ali, ja ništa nisam obavio onako kako su to naši prepodobni oci asketi, koji su zasijali vrlinama i bogougodnim delima. Želeo sam mučeništvo, ali ga nisam bio dostojan. Gospod mi je dopustio samo nešto nevolja i lišavanja, premda ni u tome nisam mnogo napredovao!ʺ

Međutim, u razgovoru s ljudima koji su mu bili bliski duhom, starac je govorio da je istinsko monaštvo više od mučeništva: u mukama se strada jednom, ponekad samo nekoliko sati, a istinski monah je svakodnevni mučenik. Svakog časa, svakog minuta on treba da je na straži.

Od samog početka starac je držao ovakvo pravilo: svakog dana je činio po tri hiljade metanija, uglavnom noću. Dva časa bi posvetio umno‐srdačnoj molitvi Isusovoj, a onda bi počeo sa metanijama. Zatim bi se ponovo bavio umnom molitvom ili čitanjem, a onda dalje metanijama. Smenjujući jedno s drugim on je uvek ispunjavao svoj broj metanija. Ovo pravilo je održavao skoro do smrti. Tek sedam meseci pre kraja ga je napustio, jer ga je bolest sve više sprečavala. Poneki su se, živeći kod starca i znajući za njegove podvige, mnogo čudili kako mršav starčić u godinama može da čini po tri hiljade metanija, i to utoliko više što je on neprestano prebivao u umnoj molitvi. Baveći se molitvom on je u isto vreme vršio i delatne podvige.

Starčeva pećina je više ličila na mrtvački sanduk nego na prebivalište: u njoj je uvek bilo mračno i njeno malo prozorče je uvek bilo pokriveno debelom zavesom. Jednom je učenik Antim pitao: ‐ ʺKako ti, oče, možeš da živiš u tako tesnom i tamnom zatvoru?ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺPredstoji nam svakako zatvor, ili privremeno ovde, ili tamo večno. Ako ovde ne budemo živeli u tesnoći i tamnici, tamo ćemoʺ. Starac čak ni na Uskrs nije izlazio iz pećine.

Svake noći je on obavljao bdenije, a svakog dana od devet sati ujutru je služio liturgiju u svojoj crkvi‐pećini, za koju je retko ko i znao osim njegovih učenika. Posle liturgije starac bi obično seo u ugao, na kozju kožu, da se odmori, i dremao bi prekrstivši ruke preko grudi. Takvo odmaranje bi trajalo nešto više od sata. Učenici su mu dolazili na bdenije samo nedeljom i praznikom, a on im je ponekad govorio: ‐ ʺMeni bdenija nisu potrebna, i služim ih samo radi vas, da ne biste zapali u lenjost!ʺ

U starčevoj pećini stolica nije bilo pa su zato učenici koji su dolazili stajali, i to pogrbljeno zbog niske tavanice, što su, prirodno, teško podnosili. Međutim, posle najveće iscrpljenosti javljala se snaga, i oni su bodro produžavali bdenije. Tako je bilo i pri metanijama i drugim podvizima: prožimala ih je nekakva sila usred najvećeg umora i krepila ih. Starac je celu noć stajao na nogama i samo je ponekad prislanjao ruke na patericu, premda se nije krivio nego je stajao kao upaljena sveća pred Bogom. Takvih dana bi se suze kao dva potoka lile na zemlju. On je imao veliki dar suza: ponekad su se dok bi čitao neki tropar Bogorodici ili svetome, ili veliko slavoslovlje, suze lile kao iz izvora. Jednom je otac Antim stajao, nalaktivši se na patericu. Starac je to primetio i rekao: ‐ ʺNa ovaj način ti odobrovoljavaš đavole!ʺ

Učenici su polagali predviđene metanije, kao i sam starac, ne odjednom, nego oko sat metanija, a posle bi se odmarali moleći se stojeći. Jednom su neki iz starčeve okoline pitali njegovog učenika kako se može činiti toliko metanija. On je odgovorio: ‐ ʺU početku je

teško i sto metanija, a onda sa vremenom, pri posnoj hrani biva sve lakše i lakše. Ne samo sto nego i duplo više, pa i petsto i više može se učiniti bez naročitog napora!ʺ

Starac je svake godine bolovao jednom ili dva puta, i skoro uvek tačno četiri dana. Bolovao je tako da mu je bilo teško pridići se, ali se lečio uvek samo metanijama. Čim bi osetio da može, on je sa velikim naporom počinjao sa metanijama, i što ih je brže činio, to mu je bilo lakše, tako da je na kraju obično ozdravio usred metanija.

Imao je sedam učenika. Želeći da sačuva usamljenost i tihovanje, on je ostavio samo jednog učenika da uz njega živi dvadeset pet godina na nevelikom rastojanju u posebnoj kolibi, a ostale je poslao na susedno ostrvo, odredivši im vreme kada mogu da dođu radi duhovnog saveta. Ponekad i više od mesec dana nisu mogli da dođu do njega. Jer, iako je rastojanje malo, kada dunu jaki vetrovi na malom čamcu nije moglo da se pređe. Kad je tako strog bio prema svojim učenicima šta tek da se kaže o običnim posetiocima?

Još zadugo do smrti on je jednom rekao učeniku Antimu kako mu je bila data takva molitva da se i za vreme sna njegovo srce moli. Tako su se na blaženom starcu ispunile reči cara proroka: ja spavam a srce moje bdi. To i jeste nasleđe svih koji usrdno traže Gospoda i koji Ga nalaze u svom srcu gde se uselio po Svom obećanju:

Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće ga; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se naseliti (Jn. 14, 23). Zbog toga je potrebno dobro paziti da se ne prezre neki siromašak, ako on iskreno poštuje Ime Trojedinog Boga.

Starac se molio ovako: nagnuo bi malo glavu prema grudima, sedeći ili stojeći izgovarao bi polako sa umiljenjem i pažnjom ‐ ʺGospode, Isuse Hriste, pomiluj meʺ, vezujući sav um za reči molitve, on je zaustavljao dah tako da odgovara pokretu uma.

Jednom su na Svetlo Hristovo Vaskrsenje učenici želeli da kupe sir i pitali su za to starca. On je rekao: ‐ ʺBraćo, sir u sebi nosi slast, a onaj koji jede slatku hranu, biva lišen dara suza!ʺ

Starac Evstratije je bio poznat kao prozorljivac: kome god bi nešto rekao, sve se tako dešavalo do sitnice. Imao je i dar čudotvorstva: dok je još bio u Jerusalimu tamo se desila kuga, i jedna devojka je umirala blizu groba Majke Božje u Getsimaniji. Već je bila na izdisaju kad je starac pomazao uljem iz kandila Majke Božje. Istog trena je bila zdrava. Jednu ženu je dvadeset godina mučio đavo. Lečili su je mnogi lekari, ali bez uspeha. Žena se obratila starcu Evstratiju i tražila da se za nju pomoli. Starac je naredio da ide u crkvu i da se deset dana pričešćuje Hristovim Tajnama. Ona je tako i učinila i desetog dana đavo je povikao njenim sopstvenim ustima: ‐ ʺOdlazim, odlazim od ovog zlog starca!ʺ ‐ Tako se i izlečila.

Jednom je zbog nečega starcu trebalo da iz zemlje iskopa ćup, ogromnu posudu za čuvanje vode koja je bila ukopana u zemlju da se voda ne bi grejala. Starac je sa sobom poveo tri

učenika i rekao da izvlači ćup. Ma koliko da su se naprezali, nisu ga mogli izvući. Starac je bio nezadovoljan. Udaljio je učenike, uzeo ćup jednom rukom i izvadio ga, postavivši ga pred zaprepašćene učenike.

Jerusalimski patrijarh Kiril II je, kad bi bivao u Konstantinopolju, uvek posećcvao starca Evstratija, koji mu je bio duhovnik i u Jerusalimu. I svešteni sinod konstantinopoljske patrijaršije je cenio starca, i ne samo što ga je cenio nego ga se i plašio. Dešavalo se da starac nešto kaže, a da sinod žuri to da ispuni do ižice. A evo zašto. Starac je među učenicima imao jednoga iz bogate kuće po imenu Arsenije, čija sestričina je bila udata za važnog činovnika patrijaršije. Po sestrinoj molbi otac Arsenije je ponekad dolazio u njihovu kuću radi duhovnog razgovora s njom. Njenom mužu se, izgleda, to nije dopalo, i nije želeo da Arsenije dolazi kod njih, samo ga zato nije terao da ne bi uvredio ženu. Posle nekog vremena umro im je bio sin. Muž je to iskoristio kao povod da prekine Arsenijeve posete. Počeo je da priča kako je Arsenije vradžbinama ugušio njegovog sina, i molio je u sinodu da ga zatvore u tamnicu. Svi arhijereji su ćutali, ali je jedan, da ugodi tom čoveku, rekao: ‐ ʺDa, treba ga zatvoritiʺ. On se obratio posluzi rekavši: ‐ ʺPrivedite ga!ʺ Poslali su stražu po Arsenija. Kada su ga priveli u patrijaršiju, objasnili su mu njegovu krivicu i Arsenije je odgovorio: ‐ ʺJa sam čovek grešan i otišao sam u pustinju da oplakujem svoje grehe, a vradžbine nikakve ne poznajem!ʺ U istom tom trenutku je obojicu ‐ i arhijereja i činovnika ‐ stigla strašna ʺBožja kaznaʺ: arhijerej je uzviknuo tri puta: ‐ʺAh, ah, ah: i pustio duh. A činovniku se pomračio um. Tada su svi članovi sinoda u jedan glas rekli: ‐ ʺŠto brže vratite ovog monaha. Za uvredu starca Evstratija provaliće se zemlja i progutaće nas!ʺ

Starac Antim (potonji dikej u Kapsokalivijskom skitu) je pričao kako je stupio kod starca Evstratija: ‐ ʺŽiveo sam u Konstantinopolju i budući u svemu svetovnjak, nisam znao da uopšte postoje pustinjaci, nego sam kao i drugi mislio da je to bilo u davna vremena, a da je danas nemoguće. Desilo se da sam o tome poveo razgovor sa jednim poznanikom. On je poricao moje mišljenje, rekavši da i danas postoje asketi ‐ podvižnici, ispričavši mi o starcu Evstratiju koji se podvizavao na ostrvu Halki. Čuvši to, počeo sam da ga molim da me odvede tamo, obećavajući da ga nagradim koliko god zatraži. Otišavši na ostrvo, obojica smo pošli ka mestu gde živi starac. Kad smo prišli, u njegovoj pećini su bila trojica učenika koji su se u to vreme bavili molitvom. Primetili su nas i počeli da se kriju u mraku. Prišavši pećini osetio sam neiskaziv miomiris, ali na moju žalost, ni starac ni njegovi učenici koji su živeli nedaleko u posebnim kolibama, nisu nam otvorili. Svuda je vladala mrtva tišina, kao da nikog nije bilo kod kuće. Kucali smo na sva vrata i nismo dobili odgovor, pa smo se vratili u manastir Bogorodice, gde je škola. Ja sam platio svog vodiča i otpustio ga. Gorući od želje da vidim starca, vratio sam se pred pećinu posle zalaska sunca. Ne znajući put, probijao sam se kroz grmlje. Desilo se da je, kada sam prišao, starac stajao pred pećinom. Molio se licem okrenut istoku i naslonjen rukama na patericu. Po istočnom računanju bilo je oko dva sata noću. Ja sam mogao videti samo starčevu glavu koju on kao da je kretao u molitvi.

Ona se lagano njihala. Iz daleka sam učinio poklon i rekao: ‐ ʺBlagoslovi oče!ʺ Starac je pitao: ‐ ʺKo si ti?ʺ Odgovorio sam: ‐ʺHrišćanin iz Konstantinopolja koji je došao do vaše svetosti da se ispovedi!ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺJa to ne mogu da obavim, nego idi u grad, tamo su sveštenici i arhijereji; njima se ispovedaj!ʺ Počeo sam da ga molim i rekao da sam došao baš kod njega. Čuvši to starac je rekao: ‐ ʺTi ne možeš očuvati ili poneti ono što ću ti reći!ʺ Ja sam ga ubeđivao da ću poneti; samo neka me primi na ispovest. Na kraju je starac rekao: ‐ ʺHoćeš li da budeš monah, ako te ispovedim?ʺ Odgovorio sam da imam sestre koje izdržavam svojim radom. Ali kroz pet ili šest godina, kada se one udaju, moći ću da stupim u manastir. Starac je, ispitujući me, rekao: ‐ ʺOstavi ih i stupaj ako hoćeš odmah, a ako misliš da prema njima imaš dug, neka greh padne na mene!ʺ Pri tom je moju ruku položio na svoju da me utvrdi. Zatim je rekao: ‐ ʺTi samo zavoli Marijin deo. Nju je pohvalio Gospod!ʺ

Šta se tu moglo? Rešio sam da ostanem. Starac je pozvao jednog od učenika i uručio me njemu rekavši: ‐ ʺUzmi ga na deset dana i nauči ga monaškom pravilu. Posle mu odredi posebnu keliju!ʺ Verovatno je starac hteo da ispita moju volju, jer ako nema potpune, vatrene odluke, niko se tamo ne može održati. Jeli smo jednom dnevno, u deset sati po istočnom: samo hleb i presnu travu. Od toga sam došao da takve iznurenosti da su mi se tresle ruke i noge, i celo telo. Ali kada je bilo vreme da se čita određeno pravilo, ni sam ne znam kako i otkuda, dolazila je snaga, i ja sam osećao neobjašnjivu unutrašnju radost. Kada smo se okupljali kod starca na bdenije, svi njegovi učenici i ja s njima, u pećini se nije moglo uspravno stajati, jer je tavanica bila vrlo niska. Kada bi starac s nekim govorio, nikada ne bi sedeo. Stajao je gledajući licem prema istoku, lako se oslanjajući na patericu, i tako razgovarao.

Kada sam već bio primljen kao učenik starčev, jednom sam mu rekao: ‐ ʺOče, plašim se da živim bez poslušanja, ovde je svet vrlo blizu!ʺ Starac je odgovorio: ‐ ʺNe boj se, samo se drži onoga što ti govorim: glavno je da imaš žarku želju za podvigom. Najpre čini metanije, zatim stoj na molitvi oko sata, malo priklonivši glavu na grudi, i oslonivši malo podbradak. Zatim čitaj svetootačke knjige i sveto Jevanđelje. Ako nema suza, udaraj čelom u zemlju. A pre čitanja, ako ti je veoma teško da stojiš na molitvi, sedi sat ili sat i po moleći se, a onda malo čitaj. Sve to čini sa umiljenjem i suzama, a prilikom molitve pazi da se um bavi samo rečima molitve. Tako radi do devetog časa. Noću, posle spavanja, kada staneš na molitvu i san počne da te obara, treba kleknuti na zemlju, i biti uporan do znoja i krvi, zato što je određen čas naš dug pred Gospodom. Treba pročitati jutrenje, a đavo dolazi da smeta. Međutim, ako prolijemo znoj i krv, ništa mu neće uspeti!ʺ

Otac Evstratije je služio Božansku Liturgiju svakog dana, i tek dve godine pre smrti je napustio ovo pravilo. U njegovoj pećini, gde je sada preko kamenja položeno njegovo telo i zatrpano pola aršina, sa istočne strane je bila izgrađena crkva, to jest samo oltar u kome je presto bio u udubljenju stene, žrtvenik u istoj toj steni, a na severu umivaonik i kadionica. Tu je starac Evstratije svakodnevno obavljao bdenije, a ujutru liturgiju. U uglu, sa južne

strane od praga, bila je nameštena postelja i malo prozorče pored koga je ležalo nekoliko knjiga koje je on danju čitao. Nisu ga viđali kako spava, jer je on dremao samo ujutru, pa i to sedeći ili stojeći, a odmah posle toga bi ili činio metanije ili počinjao sa čitanjem.

Učenike je učio da crkveno pravilo ispunjavaju bez propuštanja, i sa izvesnim produžavanjem. Kada bi kod nekog primetio duhovni polet i uspeh, dozvoljavao mu je da se bavi umnom molitvom, ali ne odjednom nego postepeno, govoreći: ‐ ʺSvakome je neophodno da ispunjava crkveno pravilo, ali je sve to lišće, a neophodno je da drvo ukrasimo i plodovima, i taj plod rađa umna molitva koja dovodi do suza. Suze su plod. Monah treba uvek da plače!ʺ

Sam starac je, kada se molio, imao maramicu na paterici. Na nju su kapale suze koje su se lile kao dva potočića i koje on nije stizao da briše, ili, tačnije rečeno, nije mogao na to ni da obraća pažnju budući u stanju duhovne uznesenosti. Često su učenici primećivali da starac nije osećao ni video ono što se dešavalo oko njega. Učenici su razumeli o kakvom se stanju radi, ali se nisu usudili da ga pitaju. On sam o tome nije ni sa kim govorio. Sa nekim svetovnjacima je govorio o događajima koji će se desiti, a kada se sve to ispunilo, oni su počeli da govore o njegovom daru proroštva. Otac Evstratije je rekao učenicima: ‐ ʺTo govore svetovnjaci. I neka govore, a vi ne verujte. Može li čovek u današnje vreme da ima dar proroštva i da predviđa budućnost?ʺ Starac se veoma trudio da sve ubedi kako on ništa nema i ništa ne zna.

Kada se starac razboleo tako da više nije mogao da se stara o sebi, prešao je kod učenika Makarija gde je i umro. Zbog tesnoće kolibe Makarije je dogradio još jednu sobu u kojoj je ležao starac na ubogoj prostirci sa tankim dušekom i bez posebnog pokrivača. Starac je sačuvao jasnu svest sve do smrti. Kada se po okolnim mestima pronela vest o njegovoj bolesti, oko pećine se okupilo petsto ljudi u želji da se udostoje da prisustvuju njegovom predstavljenju i da mu odaju poslednju počast.

Za života je starac malo primao posetioce, iako su među njima ponekad bivali arhijereji i važni državni činovnici. Narod koji se okupio želeo je da od njega dobije poslednji blagoslov, ali starac nikoga nije primao i molio je da ga ne uznemiravaju. No narod, u ljubavi prema njemu, nije odlazio. Tada se starac usrdno pomolio Majci Božjoj da Ona učini da pri njegovoj smrti ne bude nikog od tuđih ljudi. Tako se i desilo: vreme je bilo tako loše da niko nije izlazio, pa su zato u času njegove smrti oko njega bili samo njegovi bliski.

Jedan od starih Svetogoraca, otac Hariton, Zografski pustinjak, je pričao: ‐ ʺNa jednom ostrvu blizu Konstantinopolja slavno se podvizavao starac koji je celog svog života svakog dana činio tri hiljade metanija. Imao je veliki dar umno‐srdačne molitve. Njegovih sedam učenika su bili takvog života da bi svaki od njih mogao biti izvrstan duhovnik u bilo kom svetogorskom manastiru. Veliki je to bio starac!ʺ


PRILOG

U rukopisima oca Pantelejmona nađene su sledeće tri besede nepoznatih staraca koje je on zapisao oko 1870. godine:

* * *

‐ ʺKada je čovek još pun strasti i njegova savest kao da je zasuta nečistim materijalom, on ne može trenutno da postavi srce i um svoj pred Gospoda. A ako se čovek bude uporno podvizavao, i svoje srce i um ne bude odvajao do Gospoda i to ne samo onda kada ga na to podseti neka strast, onda će on brzo da napreduje zbog toga što je on uvek srcem smiren i često se nalazi u suzama i umiljenju. I ako bi mu se kao čoveku i desilo da sagreši, on je odmah spreman na pokajanje. Ono je pored njega i odmah se izliva pred Gospoda. A sve je to savršeno skriveno od ljudi, osim od onoga rukovoditelja kome se on otkriva. On može takav put da prohodi bez ičijeg znanja i samo duhovni čovek može da ga razume po nekoj promeni na njegovom licu.

Onima koji ulaze na ova vrata pokajanja otkrivaju se velike tajne Premudrosti Božje zbog čega se oni stalno nalaze kao u nekom zaprepašćenju i neizrečenom plaču. Oni shvataju i nemoć ljudsku koja im se otkriva do detalja, čak i kod vrliiskih ljudi, zbog čega oni nikada ne mogu da osuđuju. Na tom stepenu sveti Isak Sirin nalaže da se ne bude bez plača, jer neprijatelji spasenja u to vreme osobeno na njih škrguću zubima.

‐ Sveti oci su se kada bi hteli da ispune bilo kakvu vrlinu, najpre pripremali da pretrpe sve što ih susretne. Oni nisu polagali nadu ni na kakvog čoveka nego jedinstveno na Boga. I tako, pri pomoći Božjoj, oni su mogli da čine dobra dela i da ne trpe štete od iskušenja.

Već je teško kada čovek ima borbu sa satanom. No ako postoje i ljudi preko kojih đavo napada na njega, onda je nesravnjivo teže. Iskušenja se ničim ne pobeđuju osim jedino strpljenjem i smirenjem. Bolje je ostaviti sve svoje namere i pretpostavke i biti bez ikakve brige, ma šta činili sa nama: ‐ to će biti delo po Bogu. Jer, ako se neko nalazi u raznim maštanjima uma, on nikada neće naći vremena da se pobrine o svojoj duši. A ako položi nadu na Boga, on će moći da naće vreme za svoje spasenje pošto Bog svakome čoveku raspoređuje iskušenja srazmerno njegovim silama i delima. Ako je vaše delo bogougodno, Gospod neće dopustiti da padnete u grešno iskušenje neprijateljstva nego će vam u tome, po molitvama staraca, dati trpljenje. Položite brigu svoju na Gospoda. Ako On hoće kroz

ta iskušenja da gradi vaše spasenje, daće i trpljenje. Gospod će tako ustrojiti da vam bude lako usred iskušenja. Mi znamo da su mnogi dobili blagodat Svetog Duha od Gospoda, ali iskušenja od njih Gospod nije uzimao, nego im je davao trpljenje. Ako se budemo trudili oko vrlina i o poboljšanju života potrebitih, onda se do smrti neće prekratiti iskušenja zato što ona imaju prirodni uzrok i teku bez prestanka. Bez toga nije moguće.

Ko živi u bezmolviju, ima drugačija iskušenja. U pustinji su mnogo veća iskušenja, ako neko prebiva u savršenom bezmolviju i bezmetežnosti. Ma kuda pošli svugde nas čakaju iskušenja: to je naš krst koji smo mi dužni da nosimo do smrti.

Kada te napadne neka strast, na primer bludna, ili ako nekog osudiš, onda odmah stavi srce i um svoj pred Gospoda i žalostivo priznaj iz dubine: ‐ Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Tada će u tren oka, dok još ne stigneš sve da iskažeš, iskušenje isčeznuti. Vrag se tada boji, drhti. U mirnom stanju čovek ne može tako brzo i silno da pribegne ka Bogu kao u iskušenju. Đavo, pak, videći da ne pobeđuje, nego da plete vence, beži od tog čoveka bez osvrtanja. To je moguće svugde činiti, jer je to nevidljivo i trenutno. Bilo gde da se čovek nalazi i bilo šta da radi, on time može svoje srce da sačuva čistim. Čuvajući na takav način svoje srce, čini ga gotovim za primanje blagodati koja ga brzo posećujeʺ.

‐ ʺEvo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2 Kor. 6, 2). Sada je ono u našim rukama, a ne posle, ne sutra, kako često govorimo sebi, jer nam tako šapuće đavo ili sopstvena ranjena i unakažena priroda. I savest u nama vapije: ʺdokleʺ? Bog je milostiv, On nas voli, i stradao je za nas! Ako je On za nas život dao, onda i mi treba bar malo da propatimo sa Njim da bismo ušli u Njegovu slavu. On je milostiv, ali i pravedan. Miluje, strpljiv je, očekuje naše obraćanje svim srcem!ʺ Starac, kao udubivši se u neku bezgraničnu daljinu, nastavlja: ‐ ʺAh, Božanska ljubavi, koliko si velika, bezmerna, nepristupačna umu. Hriste Isuse! On je za nas položio Svoju dušu. Nama ostaje samo da mu se obratimo punim pokajanjem zbog svog greha pred Njim i oprostiće nam! Ako Ga budemo tražili i naći ćemo. On voli Svoja čeda i javiće nam se i biće s nama, ako ponovo ne zahladnimo zlom bezosećajnošću. Teško meni okajanom grešniku. Ako se budemo trudili da u svemu sledimo Njegovim svetim zapovestkma sadržanim u svetom Jevanđelju, koje su često suprotne našem ljudskom razumu, nećemo se zastideti kada se On javi u Svojoj slavi, i svi sveti anđeli s Njim. Više od naših mogućnosti On ne traži, a Njegove zapovesti nisu teške; kada ne bi bile po meri snage, ne bi ih takve davao. Jaram je moj blag, potvrdio je On Sam, i breme je moje lako! Uzmite jaram moj na sebe... i naći ćete pokoj dušama vašim! Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko. Rodite rod dostojan pokajanja!

Ne mislite, zato što ste na Svetoj Gori, da ćete odatle pravo i u raj. Ne, od nas se traži više nego od mirskih: mi smo lišeni briga o porodicama, o kupovanju i prodavanju. Od svega toga smo izbavljeni, ali smo dali zavet poslušanja Samom Gospodu: da ispunimo u svemu Njegovu svetu volju i da se povinujemo starcima i braći svojoj manastirskoj, samo ako oni od nas ne traže nešto što je protivno volji Božjojʺ.

‐ ʺAli kako to, starče, pitali smo mi, sveti oci govore da se bez usamljenog tihovanja ne može steći pokajanje, a nas u obitelji ima mnogo, pa smo mnogo prinuđeni da svakodnevno opštimo jedan s drugim?ʺ ‐ ʺDa, osim pokajanja nema drugog puta na nebo. Prava tišina rađa podvig, podvig rađa plač, a sa njima sama po sebi ide molitva. Ali šta vi možete da činite? U pustinju? Ona je nedostupna za nespremne. Dobro bi bilo negde blizu manastira u kolibi, ali i to traži svoje vreme i dosta snažan duh, takav koji se pri napadima neprijateljskim jača, i ne podleže im. U manastiru je borba kao s golubovima, a u pustinji je kao sa lavovima. Pustinja i tihovanje su plodonosniji i zaista pogodniji za pokajanje i samooplakivanje. Ali, rekao sam da nije to za svakoga. Ponekad i đavoli, videći da stičemo korist u opštežiću, podstrekavaju na neumereni podvig tihovanja i jedva čujno šapuću: ‐ ʺbudite kao bogovi!ʺ Ne podmeću li nam oni danonoćno svoje zamke? Ako ne uspeju da nas u početku pobede strastima, oni počinju da deluju sa desne strane, preko želje za višim podvizima. Dešava se da napadaju nekog podvižnika, a onda, da ga prevare, sa očajnom drekom o svom porazu beže. Ako taj nerazumnik kao lav sa vikom jurne za njima sa gordim mišljenjem da je na kraju pobedio i njih okajanje, onda u stvari sam biva pobeđen demonom visokoumljaʺ.

‐ ʺMeni je skoro uvek bilo teško da savetujem odlazak iz opštežića, osim kada je u pitanju neki jak razlog ili iskušenje. Trpi, bićeš mučenik! Istina, kod vas u manastiru ima mnogo mladeži, a oni dosta štete nanose monasima kojima je stalo do svog spasenja. Oh, svuda je monasima kojima je stalo do svog spasenja. Oh, svuda je tesno! Treba trpeti. Gospod nam je preko proroka rekao: bezakonik neka se obrati od svog bezakonja koje je počinio i neka čuva zapovesti moje, i čini sud i pravdu i milost, i poživeće i neće umreti (up. Jez, 18,21). I još: pravednik, ako se obrati od svoje pravde, sva njegova pravda koju je počinio biće zaboravljena: u svom prestupu kojim prestupi i u svojim grehovima će umreti (up. Jez. 18,24). Znači, u čemu nas Gospod zatekne, u tome će i suditi. Ako zatekne u pokajnom plaču zbog grehova, nesumnjivo ćemo biti pomilovani i utešeni Njegovom beskonačnom radošću. Blaženi koji plaču jer će se utešitiʺ ‐ ʺStarče, rekli smo mi, govorio nam je jedan naš monah da mu je prilikom prijema u iskušenike duhovnik rekao kako radi spasenja neodložno treba da se brine o umnoj molitvi. Posle toga, kada je posle postriga pošao duhovniku, ovaj je svoje reči ponovio. Zatim, pre svog odlaska u večnost, i treći put je sa još većom upornošću ponovio iste reči!ʺ ‐ ʺZaista je tako, primetio je starac, iako se rečeno možda po osobitoj naravi odnosilo upravo na to lice. Ali istovremeno to je korisno i za sve. Osobito za nas monahe to je neophodan i najbolji put u Carstvo Nebesko, koje je u nama još ovde na zemlji, a zatim i u blaženstvo u večnosti!ʺ

‐ ʺKako to, oče, kad znamo da su mnogi od monaha i svetovnjaka, ne znajući ništa o umnoj molitvi, izbavljeni od večnih muka i udostojeni nebeskih Gospodnjih darova? U Jevanđelju se uzvišuju siromašni i oni koji plaču, krotki i milostivi, a o umnoj molitvi se tamo ne govori ništa!ʺ

‐ ʺJedna je stvar biti pomilovan a druga biti osvećen. Jedna je stvar biti rob, a druga biti prijatelj kome se poveravaju tajne. Jedna je stvar sa strahom stajati pred pragom, a druga smelo ulaziti u unutrašnjost odaja Gospodnjih. A monasima se pri postrigu molitva Isusova stavlja kao obaveza, jer se pri uručenju brojanice govori: ʺprimi brate, mač duhovii koji je reč Božja, svagdašnja molitva Isusova. Uvek u svojim ustima treba da imaš ove reči: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!ʺ Blaženi starac Serafim Sarovski je dostigavši veliki uspeh u toj molitvi, stalno savetovao svim monasima da pažljivo vode život, da se bave Isusovom molitvom. Jednom ga je posetio mladić koji je završio bogosloviju, i poverio starcu svoju nameru da stupi u monaštvo. Starac mu je dao pouku za spasenje duše, između ostalog i zavet da se obuči Isusovoj molitvi. Govoreći o njoj, dodao je: ‐ ʺSamo spoljašnja molitva je nedovoljna. Bog obraća pažnju na ono što se dešava u našem umu, i zato oni monasi koji ne sjedinjuju spoljašnju molitvu sa unutrašnjom, i nisu monasi, nego pogašeno ugljevlje!ʺ Za života starca Serafima u Sarovu su svakog novoprimljenog monaha odmah obučavali Isusovoj molitvi. Onaj je monah, ko je monah unutra. Zato su sveti oci, koji su mnogostrukim podvizima obeležili trnovitu stazu života, svim silama nastojali da ljudima koji od njih traže savet pokažu kako sav naš podvig treba da je usmeren na očišćenje srca i otkrivanje u sebi darovane blagodati krštenja koja se može povratiti samo dugim naporima i znojem skoro do krvi. Retki su kojima je dato spoznanje o samom sebi i svojoj veličini među svim stvorenjima, o svojoj ništavnosti posle pada, o povratku izgubljenog dolaskom Spasiteljevim, i o delovanju pri krštenju svemoćne Božje blagodati. Većina ovo samopoznanje stiče posredstvom čitanja Svetog pisma i dela svetih otaca i učitelja Crkve, a takođe i kroz besedu sa ljudima istinitog duhovnog života. Dobro je biti siromašan duhom, krotak, milostiv, mirotvorac, čist srcem. Ali ako pri tom nema neprestane molitve, sve ove vrline nemajući čvrstu osnovu, biće od male koristi. Gospod Isus Hristos je rekao: Bez mene ne možete činiti ništa. I još: Ko u meni ne ostane izbaciće se napolje... i osušiće se, i: Ostanite u meni i ja ću u vama, da mnogi plod donesete. Molitva je mati vrlina. Ako nju steknemo, onda lako možemo steći i sve druge nabrojane vrline. Ali ako se ne budemo starali o molitvi tako da ona neodvojivo sa nama prebiva na svakom mestu, čak i u snu, kako bismo mogli da kažemo o sebi: ʺmi spavamo a srce naše bdiʺ ‐ onda ne treba da se obmanjujemo lažnom nadom u bilo kakva druga dobra dela koja sama po sebi već i nisu više dobra, ako ih činimo samo zato što ih dobrima smatramo, kako govori sveti Petar Damaskin!ʺ

‐ ʺOsenivši podvižnika, molitva ga malo po malo preobražava iz nemilosrdnog u milostivog, krotkog i podatnog na suze. Kome je do jarosti ili pohote tada kad ga molitva celog ispunjava? Shvatite da ovde ne govorim o molitvi sabornoj, ili glasnoj kelijnoj, nego o molitvi Isusovoj koju um tvori u srcu, a ne u glavi, kako to biva sa usnim molitvama!

Kada um posle mnogih napora uđe u srce i u njemu uvek prebiva, tada prestaju sva lutanja vaseljenom. Dotle, dok je on u glavi, lutanje je nemoguće izbeći. U početku je to veoma teško; i četvrt sata prinudnog držanja uma u srcu izgleda kao večnost. Um se

upinje da otuda izađe, ali malo po malo, uz pomoć Božje blagodati i svog trpljenja, on se privikava, i na kraju ništa odatle ne može da ga istera!

Jedna svetogorska obitelj je imala metoh blizu svetskog naselja. U određeno vreme je radi ispovesti tamošnje bratije iz manastira slat duhovnik. Tada su seljani duhovnika pozivali da služi molebne, da osvećuje vodu i njihove kuće. Tu je on, prilagodivši se prostoti seoskog naroda, poučavao: ‐ ʺSlušajte šta ću vam reći! Čim sunce grane, odmah ustajte, osenjujte se znamenjem krsta i govorite: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, a onda se trudite da se ceo dan tako molite. To nije teško, a od toga i posao lakše ide i Bogu je prijatnije!ʺ Mnogo sličnog im je govorio duhovnik, na korist prostom čoveku. Jednom je posle takve pouke prišao mlad čovek i rekao: ‐ ʺOče, prošle godine ti si nas isto ovako poučavao da se neprestano molimo. Kada si otišao počeo sam tako da činim. U mom srcu je postalo toplo, onda vrelo, i nešto kao da se okrenulo!ʺ Duhovnik je shvatio o čemu se radi, pozvao svog učenika i rekao mu: ‐ ʺNe treba više pouke tamo gde je počelo delo. Mi učimo ono što sami nemamo, a ovde u prostim ljudima izobilno deluje božanska blagodat!ʺ

U manastiru Pantokrator se podvizavao jedan prost starac po zanatu krojač. Bio je veoma pobožnog života. Bespogovorno je ispunjavao sve što su mu naređivali da učini, ali nije imao pojma o Isusovoj molitvi. Treba reći da iguman i duhovnici, nažalost, veoma često, savetujući bratiju da stupi na put unutrašnjeg života, ne objašnjavaju kako da se počne, i kako da se sprovodi to delo. Tako je i ovaj starac, nemajući predstavu o višem životu, ispunjavao sve što mu je savest nalagala, kao što je i mladić Georgije koga pominje sveti Simeon Novi Bogoslov, poštovao svaku naredbu staraca. Jednom je manastir posetio neki daskal (učitelj) i po Božjem promislu stupio u razgovor sa tim starcem. Videvši njegovo neznanje o duhovnom delanju, objasnio mu je kako početi i baviti se njime. Starac je odmah prionuo na posao. U prostoti svog srca i zbog velike revnosti i budući već pripremljen svojim delatnim podvigom, uskoro u sebi osetio srdačnu toplotu, govoreći u umiljenju: ‐ ʺIsuse, Isuse moj!ʺ

Daskal je video šta se sa starcem desilo. Rekavši o tome jednom prijatelju on je dodao: ‐ ʺEto, mi učeni sve znamo, pa i druge poučavamo mnogome, a sami šta imamo? Evo, ovaj starac je prost čovek, a tako nas je brzo prestigao i sad vidimo šta se sa njim zbiva!ʺ

Ali je i daskal bio pažljivog podvižničkog života: njegova savest ga je usmeravala, pa je tako usplamteo ljubavlju prema Bogu da se otpremio pravo u turska naselja gde se ispovedivši hrišćansku veru udostojio da primi mučenički kraj od muslimana.

Starac je pričao još mnogo toga što se nije zadržalo u mom sećanju, a ponešto će ostati jedino u dubini mog srca.

KRAJ I BOGU NAŠEM SLAVA

Documents

ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA · PDF fileim lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo