Mark Barnel Jed'ma neodgonetljiva šifra na svetu je žena. Leo Marks agent za specijalne operacije Copyright © by Mark Burnell, 2001 Copyright za Srbiju i Crnu Goru © by Alnari, 2003 Mark Barnel Jedna žena, jedan muškarac, devet pasoša Prevela s engleskog Ljiljana Petrović Editor Beograd, 2003 Želeo bih ovom prilikom da zahvalim Lidiji Grišaevoj i Nikolaju Morgunovu iz Moskve i Marjalisi Bjorkbom iz Helsinkija. Naročitu za- hvalnost dugujem Tobiju Idiju i Suzani Vot za nesebičnu pomoć koju su mi pružili od prve do poslednje stranice. Pravo je zadovoljstvo saradivati sa takvim Ijudima. Želeo bih takode da zahvalim i Lariju Ešmidu iz Njujorka za svu podršku koju mi je pružio. Izabeli sa ljubavlju PARIZ Ritam automobilskih brisača delovao je hipnotički. Guma je škri-pala o staklo razmazujući kišu ievo-desno. Nagnuvši se unapred, Džejms Maršal baci pogled ka restoranu sa druge strane ulice. Sat na kontrolnoj tabli pokazivao je pet do dva. Provere radi, pogledao je na sopstveni časovnik - sat u automobilu je neznatno žurio - i za-palio cigaretu. Glas koji ga je kontaktirao dao mu je adresu, vreme sastanka - tačno u dva - i upozorenje da ne kasni. To je bilo pre po-la sata na javnoj govornici u ulici Gar di Nord. Onaj drugi telefonski poziv - poziv koji ga je prekjuče zatekao kod kuće - došao je kao grom iz vedra neba. I iz prošlosti. Odmah je prepoznao glas. Jednostavan poslić i gotovinska isplata - tako je glasila ponuda. Svota koju su mu ponudili bila je pozamašna, ako se ima u vidu da je posao mogao odraditi za tili čas. Neće morati čak ni da napusti Pariz. To je ponudu isprva učinilo još primamljivijom. Da li bi se pńhvatio uloge kurira? Naravno, ništa naročito, najo-bičnija tezga tipa preuzmi i prosledi dalje, kao usluga jednog preka-Ijenog veterana drugom. Naravno, odgovorio je, rado bi prihvatio tako nešto. U ne tako dalekoj prošlosti takav posao bi bio ispod njegove časti. Staviše, mogao bi se čak naći i uvreden sličnom ponudom. Džejms Maršal -kurir? Običan potrčko? Sada je, medutim, bio zahvalan što mu se pružila prilika da zaradi novac. Za volanom taksija sedeo je sredovečni emigrant iz Tunisa. Mar-šal mu reče da ga odveze do avenije de Fridland. Odatle će se po-tom peške vratiti do ulice Foburg Sen Onore. Naleti pljuska su po-stajali sve snažniji. I hladniji. Olovno nebo se spustilo nad gradom. Jedan kamionet je pokušavao da se okrene ispred samog restora-na. Vozilo je zakašljucalo i stalo, Vozač pokuša da ga ponovo upali - jednom, dvaput. Jalova rabota. Tresnuo je rukom po voianu i po-novo okušao sreću. Opet bezuspešno. Žena za volanom

modropla-vog Merecedesa je širila ruke u očajanju. Vozač kamioneta bespo-moćno slegnu ramenima. Sav saobraćaj je stao. Farovi su bljeska-!i, auspusi štektali. Maršal pokuša da ignoriše grč u stomaku, grč koji mu je sugeri-sao da bi bilo bolje da batali stvar. Poželeo je da je sada kod kuće. Njegova ledena, vlažna garsonjera nikada nije delovala privlačnije. Prešao je ulicu, provlačeći se izmedu isprečenih vozila, i ušao u re-storan. Pet-šest mušterija stajalo je oko mesinganog šanka. Pored nje-ga se odmah stvori konobar koji mu pomognu da skine prokisli man-til i upita ga da li je sam, da bi ga potom, i ne sačekavši odgovor, poveo kroz salu za ručavanje. Oleg Rogačev je sedeo u samom dnu odaje, za stolom pored prozora. Maršal ga odmah prepozna, zahva-Ijujući brižljivo prostudiranim fotografijama: bikovska grada, kicoški brkovi, oštro podšišana srebrnasta kosa. Kragna i manžetne su mu tesno prianjale uz kožu, ističući debele ruke i podbulo lice. Nosio je tamno svileno odelo na dvoredno kopčanje. Rogačev podiže pogled sa tanjira - na jelovniku su bili svinjski papci i spanać - i pokaza mu da sedne prekoputa njega. Čovek ko-ji je sedeo pored Rogačeva bio mu je nepoznat, ali ga njegovo pri-sustvo nije nimalo iznenadilo. Biće da je prevodilac, pomisli Maršal. Rogačev nije govorio engleski i logično je pretpostavijao da ni Mar-šal ne govori ruski. Medutim, Maršal je govorio ruski već trideset godina. Sa gotovo neprimetnim akcentom, on se obrati Rogačevu, ,,Mi u Britaniji imamo jednu izreku. Dvoje čini društvo, a troje čini gu-žvu." Rogačev ga iznenadeno pogleda. ,,Ovo je Anatolij." ,,Nadam se da nećete biti uvredeni ako ga zamolim da ode." Usledilo je par momenata napete tišine. Onda Rogačev progo-vori, ,,Vidimo se u hotelu." Anatolij ustade i napusti sto. Maršal zauze svoje mesto. Roga-čev odgurnu tanjir na stranu, pozva konobara i pokaza mu nešto dežmekastim prstima. Stigla je čista čaša. Rogačev sačeka dok ko-nobar ne nasu vino. ,,Nadam se da su vaši svesni rizika koji preuzimam." ,,Naravno." ,,Onda očekujem da mi ukažu dužno poštovanje." ,,Poštovanje neće izostati. Ali samo nezvanično. To je stavka na kojoj se apsolutno insistira. Ubedeni su da ćete razumeti njihove razloge." Maršal baci pogled kroz prozor. Saobraćajni krkljanac, krešendo automobilskih sirena, neposustajući slapovi kiše. Kada je ponovo pogledao ispred sebe ugleda spravicu koja je stajala pored Roga-čevljeve čaše. Podsećala je na tranzistor, ali nije imala antenu niti skalu. Rus napipa prekidač sa strane. A onda, primetivši izraz na Maršalovom licu, objasni: ,,Blokira usmerene radio mikrofone. Emi-tuje snažne elektronske signale, stvarajući zaštitni omotač u preč-niku od pet metara. Ako neko pokušava da nas prisluškuje čuće sa-mo smetnje." Lukavo se nasmešio. ,,lako uopšte nisam ovde, bolje je preduzeti izvesne mere." Otud, dakle, toliko odugovlačenje sa obznanjivanjem mesta su-streta, pomisli Maršal. U stara vremena - u njegovo vreme - takve mere opreza bile su rutinska stvar. Naivno je pretpostavljao da će sada biti drugačije. Zanimalo ga je šta su Rogačevljevi prijatelji i nepnjatelji mislili, gde !i se on sada nalazi? U Moskvi? Jekaterin-burgu? Majamiju? ,,Šta ste to došli da mi ponudite?" Maršal otpi gutljaj crnog vina. Malo je gorčilo, ali je efekat bio zadovoljavajući. ,,Može se desiti da u istrazi pokrenutoj protiv Vive-rove finansijske službe ne izroni ništa."

Rogačev nije delovao naročito impresionirano. ,,Da, to je sasvim moguće." Maršal odmahnu glavom. ,,Ali, ima nekih detalja sa kojima niste upoznati. Procurile su informacije o povezanosti Vivera sa Kalmek-som iz Lozane. Već se spremaju nalozi za hapšenje." Rogačev začkilji svojim sitnim svinjskim očima. ,,Nastavite." ,,Ako prihvatite našu ponudu, vodeći Viverovi funkcioneri će i dalje morati da budu smenjeni. Tu nema spora. Kompanija će tako-de morati da plati novčanu globu za sitnije zakonske prekršaje. Bi-lo bi bolje da u istrazi ipak izroni nešto. ,,Šta još imate da mi kažete?" ,,Ono što je pozitivno u čitavoj stvari je da će vaša aktivna imo-vina biti odmrznuta. Takode, vaš status persone non grata će biti ukinut, pod uslovom da ne pokušate da udete u Ujedinjeno Kraljev-stvo u narednih šest meseci." Konobar pride stolu. Rasklonio je tanjire i dopunio čaše. Roga-čev zatraži dva espresa i račun. ,,Želeo bih da znate da nisam odlu-čio da sklopim pogodbu sa vama zarad svoje lične koristi. U pitanju je, da se tako izrazim, neka vrsta bonusa." Zavukao je ruku u džep i odatle izvadio zlatni sonijev mini disk, koji potom spusti nasred stola. ,,Ja sam trgovac žitom, a ne kriminalac. Ljudi koji eksploati-šu moju komercijalnu mrežu su otpadnici. Oni predstavljaju pretnju za sve." ,,Naravno." ,,Zeleo bih da jasno istaknem tu razliku." ,,Razumljivo." Obazrivo je spustio šaku na mini disk. ,,Od suštinskog je znača-ja da oni nikada ne otkriju poreklo ovih informacija..." ,,Apsolutno vas razumem." .....jer bi to moglo dovesti do komplikacija. Komplikacija koje ni- kome neće doneti ništa dobro." Maršal pokuša da ignoriše pretnju. U meduvremenu je stigao espreso. Rus je dodao šećer. Sa druge strane prozora, zakrčenje koje je prouzrokovao vozač kamioneta beše dostiglo eskalaciju. Ka-miondžija je sada stajao pored svog vozila, žučno se raspravljajući sa desetak Ijudi. Neki od gostiju u restoranu skrenuše pogled ka ulici, zaintrigirani onim što se napolju dešavalo. Rogačev tiho progovori. ,,Kurir stiže iz Budimpešte na terminal br. 2 aerodroma Hitrou trećeg aprila avionom kompanije Malev. Broj leta je MA610." Maršal izvadi olovku iz jakne i zabeleži podatke u notes. ,,Kako se kurir zove?" ,,To ćete saznati kada avion napusti Budimpeštu. Ne želim da ga presretnu u Madarskoj." ,,Sta donosi?" ,,Plutonijum 239." ..Odakle?" ,,lz MINATOM-a. Ne mogu biti odredeniji." MINATOM je bilo rusko ministarstvo za atomsku energiju, neve-rovatno razgranata služba koja se odlikovaia dugim istorijatom neo-dredenosti. ..Koliko?" ,,Hiljadu i petsto grama." ,,U čemu ga donosi?" ,,U koferu. Plutonijum će biti unutra, u zaštićenoj kutiji." ,,Je l' kutija štekovana ili ne?"

,,Koliko znamo nije." ,,Kolika je čistoća robe?" „94 procenta." ,,Je l' nosi još nešto?" ,,Možda izvesnu količinu litijuma 6." ,,Koju količinu?" ,,Još uvek ne znamo. Verovatno dva do četiri kilograma. A mo-žda i ništa." ,,Da li vam je poznato odredište?" ,,A krajnji potrošač?" ,,Neidentifikovan." Rogačev baci pogled na Maršalove beleške. Hleb, šećer, slani-na, maslinovo ulje, kilogrami i grami, funte i unce; iičilo je na najre-gularniji spisak za nabavku. Kada su završili sa razgovorom Roga-čev plati kešom i ostavi bogatu napojnicu. Onda uzeše svoje man-tile i izadoše na ulicu. Kiša je u meduvremenu postala još jača. Ne-bom bljesnu munja, a nakon pet sekundi zatutnja i grmljavina pri-gušena horom zavijajućih automobilskih sirena, Pokisli vozač kami-oneta je urtao od besa. Rogačev raširi kišobran. Izgledalo je da se sjajno zabavlja posmatrajući ulični prizor. Maršal je razmišljao o onome što mu predstoji. Disk, kratka po-seta Monmartru, onda nazad do ulice Gar di Nord. Sa javne govor-nice će pozvati zapamćeni broj u Londonu, proslediće poruku, a on-da će se vratiti u Sen Deni. Usput će možda svratiti do nekog ka-fea na šolju kafe. lli čašicu nečeg žešćeg. A onda - koliko sutra -isplata. Neupadljivi smedi koverat, tako je obično bilo. Pun frana-ka... Zvuk koji se prolomi nije ličio na grmljavinu. Bio je mnogo gla-sniji. I prodorniji. Tečnost koja mu zapljusnu lice definitivno nije liči-la na kišu. Bila je topla. Kišobran ispade iz Rogačevljevih ruku. Vetar ga odnese niz uli-cu. Još jedan zaglušujući prasak i Rus^poče da se okreće oko svo-je ose. Maršal je stajao kao ukopan. Sok ga je izolovao od onoga što se dešavalo oko njega. Vreme kao da je stalo. Nije mogao od-rediti odakle potiče zvuk. Video je kako se prolaznici okreću ka nji-ma, rukama zaklanjaju usta i pilje razrogačenih očiju. Niko više nije obraćao pažnju na vozača kamioneta. Rogačev posrnu, udarivši o auto parkiran na ivičnjaku, a onda se stropošta na zemlju. Na beloj haubi ostadoše tragovi krvi. Krv je, razvodnjena kišom, poprimala ružičastu nijansu. A Maršal, u svoj neuobičajenosti situacije, zateče sebe kako razmišlja o dobrim starim vremenima. Stara je svega osamnaest meseci. Pre dve godine, imala je dvadeset pet godina. Vodili su ljubav lagano, ali je popodne bilo vrelo i tela su im uskoro postala klizava od znoja. Loren Mason je bio visok, mišićav, dobro graden muškarac, bez trunke suvišne masnoće na svom te-lu; tamne kose, tamne puti, sa tamnim naslagama nečistoće ispod noktiju. Kada su se upoznali delovao joj je donekle zapušteno, što joj se svideio. Ona, za razliku od toga, nikada nije izgledala bolje, što joj se takode svidalo. Jedre grudi, blaga oblina stomaka, nežna put i dva dražesna udubljenja na donjem delu leda. Kosa joj beše porasla. Gusta i tamna, spuštala se preko ramena do pola leda. Letnje sunce je iznijanširalo njenu bledu put, a zdrava ishrana joj poboljšala ten. Spavaća soba na prvom spratu bila je omalena. Visoka tavani-ca, uglačani parket, dve jemenske asure na podu, uzani bračni kre-vet sa okvirom od kovanog gvožda. Na jednom zidu je stajalo veli-ko starinsko ogledalo. Na suprotnom zidu je bilo okačeno šest umetničkih fotografija koje su prikazivale divlju lepotu Provanse.

Mason je ležao izvaljen na ledima. Stefani je bila iznad njega. Burinama je čvrsto stiskala njegovo opruženo telo. Njihala se laga-no napred-nazad, prelazeći vrhovima prstiju preko njegovih grudi i stomaka. Oboje su ćutali. Sve je bilo mirno, nije bilo ni daška vetra koji bi ih rashladio. U trenutku svršavanja je zatvorila oči, zabacila glavu unazad i ugrizla se za sočnu donju usnu. Nešto kasnije, Mason zapali cigaretu, koristeći prljavu porcelan-sku tacnu kao pepeljaru. Stefani je stajala pored prozora, naga i mokra od znoja. Pogled joj je lutao krajolikom koji je okruživao usa-mljenu seosku kuću, preko vinograda i prašnjavog druma koji ga je presecao. Vinova loza se presijavala na vrelini. U dnu doline, zaklo-njen smaragdnim krošnjama, nazirao se put. Desno odatle pružao se Ontrekasto, a levo Salern. Tamo negde počivale su granice stvarnog sveta. ,,Psi su sinoć lajali svud unaokolo." Mason se promeškolji u postelji iza njenih leda. Federi zaškripa-še. ,,Nisu ti dali da zaspiš?" 1 I Klimnula je glavom. ,,Neki su zavijali." ,,Trebalo je da provedeš noć sa mnom." ,,U stvari, dopalo mi se. Bilo je... nekako tužno." Prekrstila je ru-ke. ,,Tužno, ali lepo." ,,Hoćemo li se videti kasnije?" ,,Ukoliko želiš." ,,Da li f/'želiš?" ,,Sta misiiš?" ,,Ne znam. Nikada ne znam šta misliš." ,,Bolje po tebe." Loren odlazi. Stojeći u dvorištu, posmatram kako njegov stari fi-jat kašljuca po drumu, podižući oblake zlatne prašine. Nakon što se prašina slegla ulazim u kuću i pravim čaj. U kuhinji je sveže i mrač-no. Kameni pod, zidovi od terakote, masivan hrastov sto sa klupa-ma. Pčele zuje oko malog četvrtastog prozora iznad sudopere. Francuski prozori gledaju na terasu. Drvene grede, obrasle zelenim prekivačem, stvaraju mestimičnu senku. Maslinova stabla krase te-rasaste obronke iza kuće. Posed pripada tridesetpetogodišnjem nemačkom bankaru koji se pre godinu i po dana iz službenih razloga iz Frankfurta preselio u Tokio. Kuća se iznajmljuje preko jedne minhenske agencije, na period od šest meseci. Počela sam tu da živim pre nešto više od go-dinu dana. Pre sedam nedelja potpisala sam treći ugovor zaredom. Krov mestimično prokišnjava, gips ponegde otpada, prozori i vrata ne dihtuju baš najbolje. Ali, to mi nimalo ne smeta. Čak mi se i vi-še svida tako. Imam utisak da sam stvarno kod kuće. Mada, otkud bih ja mogla pričati o tome? Živela sam na toliko mesta, ali nijedno od njih nije bilo moj pravi dom. Izlazim u dvorište da popijem čaj. Leto se oseća u vazduhu. Sve je prožeto mirisom limuna i lavande. Volim ovakve dane, ali i oštri-ju decembarsku klimu kad vetar fijuče nad turobnim pejzažom i ki-ša lije iz olovnih oblaka koji se spuste toliko nisko da mi se čini da ih mogu dodirnuti. Tada se prašnjavi drum pretvori u glicerin, blo-kirajući pristup glavnom putu. Uvek uživam u veštačkoj izolaciji ko-ja sledi. U dnevnoj sobi se nalazi veliki kamin, a u šupi iza kuće je boga-ta zaliha dn/a. Osećam gotovo detinje oduševljenje dok sedim u svom toplom suvom kutku, slušajući kako napolju besni oluja. Od-rasla sam u severnom Nortamberlandu, u blizini škotske granice.

12 Surovi klimatski uslovi, vetar i kiša, ostavili su neizbrisiv trag u mo-jim uspomenama na detinjstvo, postavši nerazdvojivi deo moje lič-nosti. Pretpostavljam da je u tome moj problem. Ja sam zbir delova koji nikada neće postati celina. Kod mene su dva i dva pet. lli tri. IIi ma koliko, samo ne četiri. Za Ijude iz mog neposrednog okruženja ja sam Stefani Snajder, Švajcarkinja bez roditelja, bez braće ili sestara, i bez prtljaga. Izdr-žavam se od skromnog nasledstva. Dane provodim čitajući, crtaju-ći, šetajući. Dolazim niodkuda i tamo ću sejednog dana i vratiti. Ta-kve su bar prognoze onih koji se nasladuju tračaranjem o meni. Op-šte je poznato da sam spavala sa par muškaraca iz kraja - prilično iznenadujući izbor, po mišljenju nekih - i da se trenutno vidam sa Masonom, mehaničarem iz Salerna. Mason je autsajder kao i ja, budući da je iz Marseja. Naš odnos je, po mišljenju okoline, krajnje neobavezan. Igrom slučaja, to je zaista tako. Razlog je u tome što se ja jed-nostavno ne osećam sposobnom za ozbiljnu vezu. Bar ne za sada -još uvek je prerano za to - a možda i nikada. Medutim, čini mi se da sam u poslednje vreme napravila blagi iskorak u tom pravcu. Desetak minuta sam obuzeta čitanjem - izbor je pao na Kuću smrti od Pjera Manjana - a onda spuštam knjigu pored sebe. Sa mesta gde sedim vidim laptop koji stoji na fńžideru, Poklopac je prekriven finim slojem prašine. Prošloje sigurno mesec dana otka-ko sam ga poslednji put uključila. U početku sam ga uključivala dva-tń puta dnevno. Polako ali sigurno kidam spone sa svojim ne-kadašnjim svetom. Svakim danom se osećam sve preporodenijom. Ali, taj proces je imao i svojih loših momenata. Prvi muškarac sa kojim sam otpočela ljubavnu vezu nakon što sam se doselila ovde bio je lekar iz Draginjana po imenu Olivije. Trebaloje da mi budejasnojoš od samog početka. lsuvišeje dobro izgledao, a toje uvek opasan znak. Upoznali smo se u Ontrekastou, na vatrometu priredenom povodom godišnjice pada Bastilje. Bio je šarmantan i zabavan, pa sam počela da izlazim sa njim. Medutim, veoma brzo se promenio. Ponekadje bio Ijubomoran, a ponekad sa-svim ravnodušan. Kada bih ušla u sobu bilo je nemoguće predvide-ti da li će reći nešto božanstveno ili nešto krajnje okrutno. Nije znao za ravnotežu. lli smo leteli nebu pod oblake ili smo se survavali do samog dna. Stropošavanje, izmirenje, ponovni uzlet - ti procesi su se neprestano smenjivali. Za nekog mojih godina doživela sam više I3 nego dovoljno uspona i padova. Poslednje što mi je trebalo bila je Olivijeova amaterska dramatika. Te noći kada smo raskinu/i odvezla sam se do njegove kuće u Draginjanu. Prethodne večeri je on trebalo da dode do mene. Ka-snio je dva sata. Večera koju sam mu spremila je propala, ali on ni-je našao za shodno čak ni da se izvini, Vodili smo ljubav - bez i naj-manje primese nežnosti - a ujutru je, u periodu izmečtu budenja i odlaska, uspeo da me povredi čak četiri puta, a da nije uopšte pri-metio šta radi. Nisam se naročito potresla. On je za mene već bio otpisan. Nešto kasnije sam ga pozvala i rekla da ću svratiti do nje-govog stana da mu ponovo nešto spremim, te da bih mu bila za-hvalna ako bi se, za promenu, jednom pojavio na vreme. Ovoga puta je kasnio samo sat vremena. Stavila sam tanjir pred njega - govečfe odreske u umaku od crnog vina - i napunila nam ča-še. „ Ti nećeš da mi se pńdružiš?"

,,Ja sam jela dokje još bilo toplo. Što će reći, pre sat vremena." On je samo slegnuo ramenima i prineo viljušku ustima. Cutke sam posmatrala kako prazni tanjir i dosipa repete. Kada je konač-no spustio viljušku i nož ustala sam sa stolice i bacila njegove re-zervne ključeve na sto. ,,Ja sam svoje već uzela. Ovo su tvoji." Pogledao je u ključeve, a onda u mene. ,,Šta ovo treba da zna-či?" ,,A šta misliš, šta bi trebalo da znači?" ,,Je l' ovo neka šala?" Uzdržala sam se od zajedljivog komentara i samo odmahnula glavom. Lice mu je postalo mrko i surovo. ,,Šta to pokušavaš da mi ka-žeš, Stefani?" ,,Piješ sa svojim prijateljima, ali ne i sa mnom. Tucaš me, ali ne-maš želje da me poljubiš." Zavalio se u stolicu i duboko udahnuo. ,,Dakle..." ,,Dakle ništa." Nisam imala nerava za izandala opravdanja. ,,Go-tovo '\e." ,,Čekaj malo..." ,,Zašto?" ,,Zašto?" ,,Da. Zašto? Zašto da čekam? Zašto da dalje traćim vreme?" ,,Zar ne možemo bar da porazgovaramo?" 14 „ Već sam od/učila." ,,A šta je sa mnom?" Morala sam da se nasmejem. ,,Eto, vidiš." ,,Šta 'eto, vidiš'?" ,,Znaš ti dobro... A, ako ne znaš... ma, svejedno je nebitno." Pokupila sam ključeve od kola koji su ležali pored sudopere. ,,Stefani..." Okrenula sam se. Pružila sam mu priliku, ali on nije imao šta da kaže. Zato satn ja rekla: ,,Još nešto, pre nego što odem." ,,Šta?" ,,Jesi li uživao u večeri?" Delovao je zbunjeno. ,,Molim?" ,,Pitanje je krajnje prosto. Jesi li uživao u večeh? Da ili ne?" Slegnuo je ramenima. ,,Da, rekao bih da jesam. Dobro si to..." Otišla sam do kante za dubre koja se nalazila pored vrata, zavu-kla ruku unutra, pronašla praznu konzervu i hitnula je ka njemu. „77 si jedno razmaženo derište, Olivije. Za osobu takve inteligencije, ponašaš se krajnje moronski." Pogledao je u etiketu. ,,Hrana za pse?" ,,AH ne bilo kakva, dragi. Prvoklasna hrana za pse." ,,Uvalila si mi hranu za pse?" ,,Htela sam da učinim nešto što bi te nateralo da shvatiš." ,,Da shvatim šta?" ,,Kako se ponašaš prema meni poslednjih nekoliko nedelja." U nedostatku adekvatnog odgovora, uspeo je samo da procedi: ,,Rekla si mi da su to govedi odresci!"

„1 jesu. Zgotovljeni od hrane za pse. Govede srce... i čini mi se još nešto... uostalom, piše ti sve na etiketi." Lice mu je postalo bledo kao krpa. Nisam bila sigurna da li je to bilo od besa ili mučnine. ,,Postala sam ti nezanimljiva, ali nisi smogao hrabrosti da mi to kažeš." ,,Nije istina." ,,Vidaš li se s nekom drugom?" Na trenutak je zastao. Onda je rekao: ,,Ne." ,,U pravu sam, zar ne?" ,,Nisi u pravu." Nisam želela izvinjenje, želela sam samo mrvu Iskrenosti, ,,Ma daj, molim te..." Lice mu je postalo još namrštenije. ,,U redu. Ako baš želiš da znaš, odgovor je 'da'." 15 Transformacija je bila isuviše nagla. Postala sam još nesigurni-ja. Osećala sam da je njegovo priznanje laž, da je želeo da me po-vredi dok još može. U svakom slučaju, više mi nije bilo bitno. Olivi-je to, naravno, nije primetio. ,,Pa da", rekla sam, ne uspevši da se oduprem porivu jeftinog prepucavanja, ,,to objašnjava tvoju seksualnu učmalost. U posled-nje vreme si očajan." Pre nego što je stigao da odgovori, nastavila sam: ,,Stvarje u sledećem. Ti ne osećaš ništa prema meni i ja više ne osećam ništa prema tebi, pa čemu onda sve ovo?" Skočio je, obuzet besom, i upro prstom u mene, ,,Ne tnogu da verujem! Ti... ti si..." Penio je, zamuckivao, i konačno pronašao nešto što će me po-goditi. Rekao mi je da sam fńgidna. Frigidna švajcarska kučka. Bi-la je to tako bespomoćna i tako apsurdna - tako uškopljena - op-tužba da je trebalo da se sažalim na njega. Ali nisam. Umesto toga sam počela da se grohotom smejem. Olivijeu je to izgleda prelilo čašu, pa je krenuo da me ošamari. Ono što je usledilo biloje čista automatika. lzvila sam se na le-vu stranu, izbegavši udarac. Presrela sam njegovu šaku, čvrsto je stisla i uvrnula mu zglob. Sve to u roku od pola sekunde. Čula sam kako zglavak puca, osetila da su mu dva prsta slomljena. Dokje pa-dao na kolena, napravila sam korak unazad, a onda sam se okrenu-la u mestu, čvrsto zamahnula nogom i slomila mu tri rebra. Sledeće čega se sećam je kako stojim iznad njega. Ćutala sam. U prostohji se čulo samo njegovo disanje. Bio je bespomoćan kao nedonošče. Lice mu je bilo obliveno krvlju, na podu su ležali koma-dići zuba. U izvesnom smislu, Ol!vije se verovatno oporavio brže od mene. Taj dogadaj je stavio tačku na moje zadovoljstvo svojim novim ja. Verovala sam da sam iskorenila taj deo svoje prošlosti. Sada znam da sam još uvek daleko od toga i ništa ne uzimam zdravo za goto-vo. Nasilnost je sastavni deo mene i tu verovatno nema pomoći. Stvorena sam da budem takva. Posle Olivijea u moj život ušetao je Remi, profesor ekonomije iz Tuluza. Malo pre nego što smo se upoznali uzeo je jednogodišnje plaćeno odsustvo sa univerziteta kako bi se posvetio pisanju knji-ge. To je bilo fino. Remi je bio stariji, mudrlji, civilizovaniji. lsprva se činilo da je ta veza savršeno odgovarala mom novom psihičkom ustrojstvu. Medutim, nakon tri meseca, počeoje da govori o buduć-nosti, o životu u Tuluzu. Prvi nagoveštaj trajnosti označio je poče-tak kraja. 16

/ tako sam sada sa Lorenom, Još na samom početku sam mu saopštila da ne očekuje bilo šta ozbiljno. ,,Razveo sam se pre tri meseca", rekao mi je. ,,Poslednje što mi je u ovom trenutku potrebno je ozbiljna veza. Hoću samo da se ogrebem o malo dobrog života, da se zabavim..." Zasada je upravo tako. On je bistar, duhovit, pažljiv. Uzalud se arči kao mehaničar u Salernu, Mogao bi da puca na nešto daleko više. Mada, sa druge strane, otkud meni pravo da govorim o tome? Nakon svega što mi se izdešavalo mogla bih ovako da živim godi-nama, a da mi ne dosadi. Ne znam šta donosi budućnost niti razmi-šljam o tome. Po prvi put u životu sam zadovoljna sadašnjošću. Ne raditi ništa i ne biti nigde deluje mi kao savršeno rešenje. Ovih dana, kada se setim 20. januara 2000. godine i skučene sobe na drugom spratu izandalog hotela u Bilbaou, pomislim: ,,Zar sam to stvarno bila ja?" Provela je popodne na najvišem obronku maslinjaka, skicirajući oronulu pastirsku kolibu na rubu farme. Uradila je četiri crteža iz dve perspektive, koristeći tuš i ugljen na papiru. Duvao je neposu-stajući topli povetarac. Koža joj je bila isušena od sunca. Prašina se uvukla u sve telesne pore. Kada se vratila kući ostavila je crteže na radnoj ploči, popila čašu vode, nasula još jednu, a onda se popela na sprat. Nasred kupatila je stajala starinska kada sa teškim gvozdenim nogarima. Zardale slavine su ispuštale zvuke protesta kada bi ih odvrnula. Svukla je lanenu haljinu preko glave, bacila je na izribani drveni pod, a onda se spustila u vodu. Sa kružnog prozora je pucao pogled na plavičaste vinograde, obasjane svetlošću sutona. Oblak pare se dizao sa površine vode. Zatvorila je oči i sada-šnjost ustuknu pred prošlošću: sparni apartman na poslednjem spratu zgrade u Valeti, sa pogledom na utvrdenje; prepuno pre-dvorje hotela Interkontinental u Beogradu; Salman Rifat dok joj si-pa maslinovo ulje na kožu; napad dizenterije koju je zaradila u Kin-šasi; TV snimci krhotina aviona NE027 razbacanih po severnom Atlantiku; poruka na ekranu: Imam jedan poslić za tebe, ukoliko si zainteresovana; Bilbao. Pre osamnaest meseci ovakva sećanja bi aktivirala alarm za uz-bunu. Medutim, Stefani se sada osećala spokojno u njihovom dru-štvu. Prihvatila je činjenicu da ona nikada neće nestati, ali što se vi-še udaljavala od njih postajala su podnošljivija. Sve učestalije joj se I ! činilo da ona nemaju neke naročite veze sa njom. Nadala se da će vremenom možda moći da poveruje da ta sećanja zapravo pripada-ju nekom drugom. Glavni ulaz je bio otvoren. Masonov stan se nalazio u uzanoj sporednoj uličici nedaleko od glavnog trga u Ontrekastou. Prvi sprat, visoka tavanica, mrlje od vlage po zidovima i dotrajale rolet-ne iza kojih se nalazio uzani balkon. Spavaća soba je bila u zadnjem delu stana i gledala na unutrašnje dvorište koje je zimi zaudaralo na vlagu. Tokom leta tu bi se stvorio bazen ustajalog sparnog vazdu-ha. Mason je bio bos. Kosa mu je još uvek bila mokra od tuširanja. Nosio je izbledele farmerice i zelenu pamučnu košulju, izgužvanu i neupasanu. Kao i njegov stan, bio je potpuno zapušten. Mora se priznati da mu je dobro stajalo. Jeli su piletinu i salatu; a za dezert su imali kajsije po kojima je taj kraj bio poznat. Stefanini prsti su bili umrljani od slatkog soka. Kasnije su otišli do bara na trgu. Skučen, zagušljiv, napadno osve-tljen, bar nije bio naročito privlačan, ali je Mason bio dobar sa ga-zdom, a Stefani je već upoznala većinu Ijudi koji su se tamo oku-pljali. Na zidnom

nosaču u jednom uglu stajao je W ispred koga je sedela grupa fudbalskih poklonika, pomno prateći utakmicu evrop-skog šampionata. Iza šanka je bilo okačeno desetak izbledelih foto-grafija bivših postava Olimpika iz Marseja. Svi snimci su bili napra-vljeni na Stad Velodromu. Deca su trčkarala kroz bar, neprestano otvarajući i zatvarajući vrata. Neki od klinaca su nosili belo-plave dresove Olimpika. Kada se Stefani sa Masonom vratila do njego-vog stana bilo je već petnaest minuta do ponoći. Umorni i pomalo pijani, prevrtali su se po krevetu pokušavajući da izvedu nešto što se teško moglo nazvati vodenjem ljubavi. Ujutru se Stefani prva probudila i izašla po svež hleb. Kada se vratila zateče Masona kako kuva kafu, pušeći prvu jutarnju cigare-tu. ,,Jesi li večeras zauzeta?" ,,Jesam." Okrenuo se i pogledao je. ,,Stvarno?" ,,Deluješ iznenadeno." Spustio je pogled na mlevenu kafu u džezvi. ,,Ma nisam iznena-den, nego..." ,,Nego šta?" 18 ,,Ne znam ni sam." ,,U redu je, Loren. Nisam zauzeta." Tragovi nesigurnosti nestadoše sa njegovog lica. Seretski se is-cerio: ,,Nisi?" ,,Samo neću da pomisliš da sam na izvol'te." ,,Kako bih uopšte mogao da pomislim tako nešto? Ja te čak i ne poznajem. Kažeš mi da imaš gadnu narav, ali ja to do sada još ni-sam primetio." Stefani se takode nasmeja. Mason nije insistirao na daljem pretresanju započete teme, baš kao što je i pretopostavlja-la. ,,Hoćeš II ponovo doći?" ,,Zašto ti ne bi došao do mene?" ,,Važi. Završiću sa poslom u garaži negde oko pola sedam - se-dam," Kada je Mason otišao na posao, Stefani ude u svoj polovni pe-žo 106 i vrati se kući. Parkirala se ispod drveta, ostavivši prozore na automobilu otvorene. Uprkos svežem jutru, činilo se da je pred njima topao dan. Vetar je ćarlijao medu krošnjama. Raskošno ble-doljubičasto grmlje lavande kao da joj je šaputalo dok se kamenim stepeništem pela ka šljunkovitom platou pored terase. A onda odjednom zastade. Uprkos tome što nije ni videla ni ču-la bilo šta sumnjivo obuze je neka strepnja, neka težina u grudima. Bio je to, poput reakcije na Olivijeov šamar, instinkt koji nije mogla iskoreniti iz svog psihofizičkog ustrojstva. Stajala je kao ukopana, zadržavajući dah. Puls joj postade ubrzan. Nije bilo nijednog oči-glednog razloga za takvu reakciju. Vrata nisu bila provaljena, pro-zori nisu bili razbijeni, sve je stajalo onako kako je bilo i ostavljeno. Malo je sačekala. I dalje ništa. Pomisli da verovatno uobražava. Ali, čim je napravila prvi korak, začu neobičan šum. Nešto kao grebuc-kanje, kao kad se jedna čvrsta površina tare o drugu. Zvuk je, pri-gušen hučanjem vetra, bio jedva čujan. Moglo je to da bude lupka-nje grane o crep na ambaru ili škripanje dotrajale roletne na zarda-loj šarci. Reakcija koja je usledila bila je gotovo nesvesna, aktivirana se-ćanjem. Um je funkcionisao kao kompjuter. Prikupljao informacije, analizirao ih, stvarao strategije, procenjivao stepen rizika. Imala je utisak da njenim koracima, pokretima, postupcima upravlja neka tuda volja.

Veoma tiho pevušeći, krenula je ka stražnjem delu kuće, deluju-ći kao najbezbrižnija osoba na svetu. Stigavši iza kuće, izula je ci-pele i zgrabila odvodnu cev povezanu sa krovnim olukom. Kada se doselila cevje bila bačena sa strane. Još prve nedelje svojim ruka-ma pričvrstila ju je za kameni zid. Onda poče da se penje, tarući tabane o hrapavu površinu. Do-trajala boja Ijuštila joj se pod dlanovima. Bila je van forme - mišići joj behu smekšali i izgubiii gipkost - ali joj je tehnika i dalje bila sa-vršena. Stigavši do vrha, odgurnula je roletnu - koja je uvek bila spuštena ali nikada pričvršćena - a onda se zanjihala ka prozoru i, ščepavši drveni okvir, uvukla se u sobičak koji je agencija preko ko-je je iznajmila stan prepredeno opisala kao treću spavaću sobu. Zastala je na stepeništu i oslušnula, ali je sve bilo savršeno ti-ho. U drugoj spavaćoj sobi, koja je gledala na dvorište iza kuće, Stefani otvori jedinu vitrinu u prostoriji, razgrnu cipele sa patosa, izvuče prostirku koja se nalazila ispod i podiže središnju dasku brodskog poda. Ispod nje je virilo parče konopca za veš pričvršće-no ekserom. Stefani ga povuče ka sebi i dohvati zapečaćenu pla-stičnu vrećicu privezanu za drugi kraj, prekrivenu prašinom i pauči-nom. Uprkos mirnom životu koji je izgradila, nijednog trenutka joj ni-je palo na pamet da se otarasi svog vernog čuvara. !zvadila ga je iz vrećice. Blistavi devetmilimetarski SIG Sauer P226. U prošlosti, njeno omiljeno oružje. Proverila je pištolj, a onda napustila spava-ću sobu. Stepenište je predstavljalo najgoru deonicu. Tu se, zbog skuče-nosti, osećala kao u zamci. Otkočila je pištolj i, bosim stopalima kli-zeći po uglačanom kamenom podu, krenula naniže. Obišla je prize-mlje, krećući se kao duh: dnevna soba, garderoba, radni kabinet. Uljez je bio u kuhinji. Osetila je njegovo prisustvo još na dnu stepeništa, ali ga je spazila tek kada je provirila kroz pukotinu na poluotvorenim yratima. Ugledala je bež sako, tačnije deo leda i ra-mena, pola ruke, lakat. Na prstima se uvukla u prostoriju. Posetilac je stajao okrenut ledima, motreći na ulaz sa terase. Izgledalo je kao da je očekuje. Možda ju je čuo dok se parkirala. Bilo je malo vero-vatno da ju je video kako dolazi kamenim stepeništem, jer nijedan od kuhinjskih prozora nije gledao na tu stranu. Pa ipak, izgledalo je kao da zna da je ona u kuću najčešće uiazila preko terase. Stefani mu prisloni hladan metalni vrh cevi uz potiljak pre nego što je uspeo da se pomeri. Uprkos tome, njegov trzaj je bio gotovo neprimetan. Nije pokušao da se okrene, niti je na ma koji način po-kazao svoju iznenadenost. Tek tada ona prepozna njegovu kratko podšišanu snežno belu kosu. 20 ,,Dobro veče, gospodice Šnajder", obrati joj se karakterističnim škotskim naglaskom. ,,lli bi možda trebalo da kažem gospodice Pa-trik?" Govorite sebi da to ne može biti istina. Po prvi put u ži-votu ste iskreni prema sebi, ali vaša prva reakcija je poricanje. Mo-ra da je posredi neka greška. Vaša, i/i možda tuda, uopšte nije bit-no. Bilo koje opravdanjeje dobrodošlo kada niste u stanju da se su-očite sa istinom o sebi. Svako ima neki talenat. Tako nam bar govore klišei. Mislim da to zavisi od toga šta smatrate talentom. Kada najmanji zajednički označitelj odredi prag tog talenta, gotovo da nema stvari koja ne može da prode: lep osmeh, izverziranost u slaganju priča, nepodlo-žnost gojaznosti. Ja lično, medutim, odbacujem ideju da se svako rada sa nekim darom.

Toje isto kao da kažete: ,,umetnostje za sve Ijude". Nije tačno. Umetnost je za one koji je razumeju i koji umeju da je cene. Ona pripada eliti. Baš kao i talenat. Većina Ijudi se ne odlikuje nekom naročitom sposobnošću. Osrednjost je jedini kvalitet koj! im ne manjka. Ja bar to znam. Du-go sam i sama bila jedna od njih. Ali to je bilo pre nego što sam ot-kńla da postoji i moje alternativno ja, da postoji jedan drugi svet gde se mogu izdići iznad ostalih i briljirati. Jedno je otkriti da ste po nečemu izuzetni, a sasvim drugo pre-poznati da je ono što vas čini izuzetnim neprihvatljivo. Šta dakle ra-dite kada konačno uvidite koje je vaše pravo ja - šta je vaše pravo ja - i shvatite da je to sve ono što društvo u generalnom smislu od-bacuje? Kažete sebi da to ne može biti istina. Eto, to je prva stvar koju uradite. lli nastavljate da radite. Ali to ne važi za mene. Već dovoljno dugo lažem samu sebe. Kadaje nastupio taj trenutak, pre-stala sam da se pretvaram da sam neko drugi i odabrala da budem ono što stvarno jesam. Odabrala sam da budem iskrena. Brutalno iskrena. ,,Pa, kako si, Stefani?" Dok se okretao, njegovo lice joj je izranjalo u sećanju: rumena koža zategnuta preko istaknutih jagodica, akvamarinsko plave oči, 21 ta bela kosa. Nosio je bež odelo, tamno plavu košulju raskopčanu ispod grla i par laganih crnih izglancanih cipela. ,,Naravno, čuo sam glasine. Da se Petra Rojter vratila. Normal-no, nisam im verovao. Medutim, kada se ispostavilo da tu ipak ima nečega, pretpostavio sam da je neko prisvojio njen identitet kako bi zaštitio svoj. Baš kao što si ti jednom uradila." Osmotrio ju je, zbunjen, uvreden. ,,Uopšte mi nije palo na pamet da bi to mogla bi-ti ti, prava Petra Rojter." Aleksander je bio čovek koji je verovao da samo drugi greše. Zbog toga ju je tako streljao pogledom. Tražio je odgovor. ,,Nisam verovao da ću, nakon što si nestala, ikada više čuti za tebe, a kamoli da ću te videti. Medutim, više od dve godine ti si bi-la Petra. Pitanje je, zbog čega?" Stefani ne odgovori ništa. ,,A onda si prestala s tim. Pre otprilike godinu i po dana, ako se ne varam. Bez nekog vidljivog razloga, bez upozorenja. Pitanje po-novo glasi 'zbogč̂ega'?" Aleksander. Covek bez krštenog imena. Čovek koga je četiri go-dine pokušavala da zaboravi. ,,U čemu je stvar? Je l' ti maca pojela jezik?" lzvadio je paklo rotmansa iz džepa sakoa. ,,To baš ne liči na tebe." Stefani nije mogla da se uzdrži. ,,Jebi se." Bilo bi bolje da je prećutala. Sada je Aleksander dobio priliku da uzvrati. ,,Tako je već bolje." Prislonila je pištolj na hrbat njegovog nosa. Jzlazi." ,,Da li ti je poznata izreka 'ko dela na brzinu kaje se natenane'?" ,,Da li je tebi poznata izreka 'brojim do tri'?" Nije čak ni trepnuo. ,,lznajmila si ovaj posed preko minhenske agencije Braun-Stal. Kupila si pežo od lva Montinija, zubarskog tehničara iz San Rafae-la. Jesi li znala da mu je otac bio rumunski

disident? Svojevremeno je u Bukureštu objavljivao ilegalni pamflet koji je izlazio jednom me-sečno. Sedamdesetih i dobrim delom osamdesetih. Hrabar ali bu-dalast..." ,,Jedan." ,,Pa, rekao bih da ti je to ostalo nepoznato", zaključi Aleksander. ,,To je verovatno stoga što nisi sprovela detaljnu istragu kao mi. Ti nas bar dobro poznaješ, znaš koliko smo temeljni. Ja, na primer, znam da retko kad odlaziš dalje od Ontrekastoa ili Salerna. Znam da imaš tekući račun u banci Credit Lyonnais na koji pristiže pede- 22 set hiljada franaka mesečno. Sto je poprilična svota, s obzirom na tvoj način života. Uplatilac se svaki put menja i podaci o njemu ne-staju čim se transakcija obavi. Dobar ti je taj trik - jednog dana ćeš morati da mi objasniš u čemu je caka. Takode znam da si u ljubav-noj vezi sa Lorenom Masonom, automehinačarem iz Marseja. Pret-postavljam da ti je poznato da Mason ima bivšu ženu..." ,,Dva." ..... ali se pitam da li ti je nešto rekao o svom policijskom dosi- jeu." Stefani nije uspela da prikrije svoju iznenadenost. ,,Tako sam i pretpostavljao." Aleksander je uživao u predstavi. Teatralno je izvu-kao cigaretu iz paklice, lupnuo njome o ivicu kutije, a onda nasta-vio: ,,Triput osudivan zbog krade automobila. Poslednji put na četiri meseca. Tada je njegovoj ženi pukao film. Odseiila se dok je bio u zatvoru. Odnela je sve sa sobom: nameštaj, tepihe, zavese, sve ži-vo. Možeš zamisliti njegovu iznenadenost kada se vratio kući iz za-tvora. To mu je verovatno olakšalo odluku da ode... budući da nije imao šta da ostavi." Stefani još jače prisloni metal uz njegovu kožu. Aleksander je pogleda u oči. ,,Tri?" To je bio trenutak kada je mogla da završi sa svim tim. U glavi joj se mutilo. Bila je rastrzana odlukom. Znala je da je Aleksander bio svestan toga, pa ipak nije ustuknuo. Zakočila je pištolj. ,,Šta tražiš ovde?" Kada je sklonila pištolj, na hrbatu Aleksanderovog nosa ostade beličasti kružni urez. ,,Pretpostavljam da je Mason smatrao da bi bilo dobro da se preseli u neki miran gradić poput Salerna - ili Ontrekastoa - gde ga niko neće uznemiravati. Gde bi mogao da izgradi novi život. Baš kao i ti, zar ne?" Na kuhinjskom stolu je stajala aktn-tašna. On je otvori i izvadi koverat od manile formata A4. ,,Pogledaj ovo." Unutra je bilo dvadesetak fotografija, od kojih su mnoge bile cr-no-bele. Prva je prikazivala školsko igralište, pet devojčica u unifor-mi, starosti otrilike sedam-osam godina. Bile su nasmejane, uhva-ćene u trenutku igre. Na osnovu granulacije Stefani zaključi da je fotograf koristio transfokalni objektiv. lsprva nije mogla da dokuči zbog čega bi ta fotografija biia bitna. A onda joj sinu. Zavarala ju je kosa. Gusta i smeda, padala je gotovo do struka. Pre četiri godine bila je kratko podšišana. Isto tako, bila je visoka, 23 višlja od devojčica oko nje. Sa četiri godine bila je prilično sitna. U meduvremenu je iždžikljala i prestigla svoje vršnjakinje. Poče da nazire crte lica: Kristoferov nos, Džejnine oči. Devojčica u središtu fotografije bila je Poli, njena bratanica. ,,Pretpostavljam da nikada nisi videla Filipa, zar ne? Kada si po-slednji put videla svoju snaju bila je trudna s njim. Stajali smo na putu iznad Falstonskog groblja i posmatrali

kako te tvoja porodica sahranjuje posle automobilske nesreće u kojoj si izgubila život. Se-ćaš se?" Stefani ništa ne odgovori. Bilo je pet fotografija sa plaže. Vero-vatno Bamburg, ili možda Sihausiz. Tamo su ih roditelji vodili kada su bili deca. Kristofer i Džejn su svoju decu takode vodili tamo. Vi-dela je Džejmsa i Poli kako trčkaraju kroz morsku penu, Kristofera sa pantalonama zavrnutim do kolena, Filipa na njegovim ramenima, sa ručicama u Kristoferovoj kosi. Ličilo je na vetrovit dan. Izgledali su baš onako kao što su joj ostali u sećanju. Na dva snimka mogao se videti zlatni ritriver. Zanimalo ju je da ii je pas njihov, ali je bila svesna da se mora uzdržati od bilo kakvih pitanja. Poslednje foto-grafije bile su snimljene u njihovom domu, iznad Falstona. Kristofer dok skuplja ovce u zabranu ispod pašnjaka, Džejn uhvaćena u ku-patilu, dok otkopčava brushalter, nesvesna da je neko posmatra. Stefani oseti pretnju sadržanu u fotografijama. Onda ih spusti na sto. ,,Pretpostavljam da postoji neka poenta u svemu ovome." ,,Jesi li skoro bila u Parizu?" Ona ništa ne odgovori. ,,Sta znaš o Džejmsu Maršalu?" ,,Nikad nisam čula za njega." ,,A o Olegu Rogačevu?" ,,Takode." Aleksander konačno zapali cigaretu. ,,A jesi li ikad čula za neko-ga po imenu Koba?" ,,Ne." ,,Još jedan Rus." ,,Nikad ne bih pogodila." ,,Čak ni dok si bila Petra?" ,,Čak ni onda." Jmam jednu ponudu za tebe." ,,Nema šanse." ,,Nisi je ni saslušala." 24 ,,Svejedno. Ne zanima me." ,,Možda će te zanimati. Zašto lepo ne sedneš i ne saslušaš šta imam da ti kažem?" Ona ostade da stoji. Aleksander je delovao smoreno. ,,Neću otići dok me ne saslu- šaš." ,,Onda počni da pričaš." ,,Znaš da nemaš prava da od mene očekuješ da budem popu-stljiv prema tebi. Nekada si pripadala Magenti. Još uvek joj pripa-daš. Poslednje četiri godine se ne računaju. Trebalo bi da to imaš na umu kad budeš razmatrala moj predlog. A predlog je sledeći: je-dan posao iz dve ili tri etape..." ,,Zaboravi." Aleksander nastavi kao da je ništa nije čuo. ,,Posle toga si slo-bodna. Nećeš više morati da se vidaš sa mnom. Na obostrano za-dovoljstvo, rekao bih." ,,Nisam zainteresovana." ,,Stefani..." ,,Ne razumeš me. Ne mogu više da radim za tebe." ,,Hoćeš reći nećeš da radiš za mene." ,,Rekla sam 'ne mogu'. Promenila sam se." ,,Svi se mi menjamo. U ovoj ili onoj meri. Ali niko tako kao ti. Ti si u tome bez premca, Stefani. Nakon što se transformišeš u Petru Rojter i obaviš posao, bićeš slobodna da se ponovo preobratiš u ono što si sada. lli u bilo šta što bi želela da budeš."

,,Zar nisi čuo šta sam rekla? Nikada više neću raditi za tebe. Makar me to koštalo glave." Aleksandar teatralno povuče dim, a onda polako izdahnu, ispu-štajući ga kroz nozdrve. ,,Ne očekujem tvoju trenutnu saglasnost. Ne ovde i ne sada. Imaš ti svoj ponos. Ali, kada bi ponos ostavila po strani, uvidela bi da je ovo zaista dobra ponuda." Pokupio je fo-gografije sa stola. ,,Danas je ponedeljak. Očekujem te u sedištu Magente krajem nedelje." ,,Definitivno si sišao s uma." Slegnuo je ramenima kao da je razgovor završen. ,,lzgleda da si se ovde baš lepo skrasiia. Zašto da sve to baciš u vodu? Zašto da ponovo bežiš? Što ti zasigurno predstoji. Razmisli o tome. Mogla bi da se oslobodiš svega toga." Pošao je da vrati fotografije u aktn-tašnu, ali se onda predomisli. ,,Ostaviću ih kod tebe." ,,Ne misliš valjda stvarno da ćeš me ponovo videti?" 2! ,,Jesi li stvarno nameravala da me upucaš?" ,,Jesam." ,,Ali ipak nisi to uradila." Krenuo je ka terasi, a onda zastao. Na radnoj ploči pored sudopere ležali su crteži pastirske kolibe koje je napravila tog popodneva. On uze jedan od njih i odmeri ga. ,,0vo si ti radila?" Bacio je skicu na ploču sa neskirvenim prezirom. ,,Trebalo bi da se držiš ubistava, Stefani. To je tvoj najveći talenat." ,,Penzionala sam se." Aieksandar se nasmeja. Pokušavala je da se seti da li ga je ika-da videla nasmejanog. A onda reče: ,,Tebi je svega dvadeset sedam godina. Premlada si za penziju." Posmatrala je kako Aleksander odlazi drumom, spuštajući se ka glavnom putu. Pri povratku iz Ontrekastoa nije primetila nikakav automobil u okolini. Možda ga je negde čekao vozač. Nije sačeka-la da Aleksander nestane sa vidika. Možeš sebi stvohti dom, možeš sebi stvoriti život kakavželiš, ali nikada ne stvaraj ništa što ne možeš da napustiš u roku od jedne sekunde. Nije bilo potrebe za daljim razmišljanjem. Ono što je usledilo ak-tiviralo se samo od sebe. Uzela je nož iz kuhinjske fioke i popela se do spavaće sobe na spratu. Onda se zavuče ispod kreveta i izvuče stari kožni kofer sa mesinganim bravicama. Otvorila ga je i razrezala umrljanu postavu na dnu, pazeći da ne ošteti skriveni sadržaj. Nemački pasoš na ime Franka Miler i dve hiljade nemačkih maraka. To će joj biti dovoljno da stigne do Helsinkija. Tamo ju je, sigurno smeštena u Senatinto-ri ogranku Merita-Nordbankena u ulici Aleksanterinkatu, u sefu pod brojem 1572, očekivala lična imovina Franke Miler: ključevi iznajm-Ijene garsonjere u Berlinu, za koju je redovno plaćala kiriju direkt-nim debitom na račun agencije za izdavanje stanova, izvod iz ma-tične knjige rodenih, važeća Ameriken ekspres kartica, nemačka yozačka dozvola, izvodi iz banke ličnih podataka. Uspavan, ali kom-pletan identitet. Onda otvori ormar sa desne strane kreveta i pope se na stolicu kako bi mogla da dohvati najvišlju policu. Iza stare kutije za cipele napipala je mali crni ruksak. Sve je bilo već spakovano: nešto veša, čarape, jedna trenerka, par crnih farmerica (koje su joj sada vero- vatno bile pretesne), par majica, dukserica, lagana siva vetrovka sa kapuljačom. Tu je takode bila i torbica u kojoj su se nalazila sred-stva za održavanje lične higijene i kutija za prvu pomoć sa hirurškim koncem, sredstvom za dezinfekciju i raznim analgeticima.

Stefani pogleda na sat. Bilo je tek pola jedanaest. Ako je poslu-ži prevoz, biće na aerodromu u Nici već oko pola jedan. A tamo će već smisliti način da se još istog dana obre u Helsinkiju. Sutradan će, nakon što sredi ostale formalnosti koje će joj pomoći da preu-zme identitet Franke Miler, pred sobom imati čitav svet u koji mo-že da se utopi. Koliko sutradan Stefani Šnajder će iščeznuti sa lica zemlje. Sedam i petnaest. Mason je, kao i obično, ušao u kuhinju preko terase, a onda zastao kao ukopan. Pod je bio prekriven razbijenom grnčarijom, smrskanim staklom, razbacanim escajgom. Drvena sto-lica pored frižidera bila je slomljena. Ne ovlaš slomljena, sa otpa-lom letvicom ili nogarom, već potpuno demolirana. Glasno ju je pozvao po imenu, ali ne dobi odgovor. Knjige u dnevnoj sobi su bile povadene iz police i razbacane po prostoriji. Tirkizna porcelanska vaza je ležala razbijena u parampar-čad pored gvozdene rešetke kamina. Mason pojuri do spavaće so-be. Tamo je sve bilo nedirnuto. Stefani nije bila unutra. Vrativši se u kuhinju, po prvi put primeti tragove krvi. Vodili su kroz zadnja vra-ta, gubeći se medu nepokošenom travom u dvorištu. Digao je po-gled i ugledao je kako sedi ispod maslinovog stabla, mlatarajući no-gama preko kamene izbočine. ,,Stefani!" Bila je spremna za polazak još pre nego što je Aleksander sti-gao do glavnog puta. Ali, nikako joj se nije dalo da krene. Oklevala je. Razmišljajući sada o tome, ni sama nije znala zašto je ostala. Prošlo je sat vremena. Misli su joj lutale. Bila je perverzno spokoj-na. Kasnije je otišla u vinograd i šetala mećtu limunovim stablima na strmom obronku koji se dizao prema istoku. Psihološki anestetik je tokom popodneva počeo da jenjava. Prvo je nastupila depresija, a odmah potom neobuzdana srdžba. ,,Tvoja ruka", prodahtao je Mason, spustivši se pored nje. ,,Šta ti se desilo s rukom?" Ruke su joj ležale na krilu. Nadlanica i prsti leve šake bili su iz-grebani i izranjavljeni. Tamne lepljive posekotine bile su pune srče i zgrušane krvi. 26 21 ,,Šta se, zaboga, desilo?" Nije se najjasnije sećala šta se dešavaio izmedu kasnog popo-dneva i predvečerja. Crni ruksak je ležao pored ulaznih vrata. Nije se sećala da ga je spustila tamo, ali je bila svesna da su se pasoš Franke Miler i nemačke marke nalazili u džepu sa strane. ,,Hoćeš li da pozovem policiju?" Odmahnula je glavom. Mason to nevoljno prihvati, ali odustade od daljeg nagovaranja. ,,Trebalo bi da odeš do lekara." A onda pred očima poče da joj se odmotava film. Videla je sebe kako se munjevito okreće u mestu, zahvaćena vihorom srdžbe, uda-rajući u sve što joj se našlo na putu, pogleda pomućenog suzama ozlojedenosti i besa. Nije bila sigurna u šta je tačno udarila, ali je bol bio pročišćujući. Baš kao što je i pretpostavljala. Skrenuli su sa glavnog puta i motor Masonovog fijata poče da zavija u bespoštednoj borbi sa krivudavim drumom. Farovi su oba-sjavali vinograde, insekti se rojili na slaboj žutoj svetlosti. Nisu pro-govorili ni reč otkako su napustili Saiern. Na Stefaninoj levoj ruci jasno su se nazirala četiri šava. Manje posekotine i ogrebotine su bile očišćene i dezinfikovane. Odbila je da uzme nešto za umirenje bolova.

Ušli su u kuhinju. Masonov pogled je bio prikovan za detalj koji mu ranije beše promakao: pištolj pored sudopere. Stefani je nemo posmatrala kako podiže pištolj i premeće ga po rukama. Lice mu je postalo vidno uznemireno. ,,Je l' ovo tvoje?" Bilo je očigledno da se očajnički nadao negativnom odgovoru. Umesto toga, ona reče: ,,Jeste." ,,Sta će tebi ova gvoždurija, Stefani?" ,,Bolje ne pitaj." ,,Ali, pitam te. Baš kao što te pitam i šta se ovde desilo." ,,Mogu ti složiti neku priču, ako baš insistiraš. Ali pretpostavljam da ne želiš da slušaš laži." ,,Mislim da mi duguješ više od toga." ,,Ne dugujem ti apsolutno ništa", odvratila je. ,,Bez obaveza, se-ćaš se?" ,,Zar ne misliš da ova situacija zahteva izvesno objašnjenje?" ,,Mislim da svi mi imamo svoje tajne, Loren. Aveti prošlosti koje bi trebalo da ostavimo iza sebe." Nakratko je zaćutala, ostavivši mu vremena da razmisli o njenim rečima. ,,Šta misiiš?" 28 Prešao je pogledom po prostoriji. ,,Mislim da bi bilo pametno da raščistimo ovaj krš." Stefani spusti nepovredenu šaku na njegovo rame. ,,Nemoj sa-da. To može da sačeka." Večerali su hleb i sir. Mason otvori bocu vina. Sedeli su za sto-lom na terasi, slušajući hor cvrčaka. Kada su završili, on odnese ta-njire i vrati se sa kafom i prašnjavom bocom armanjaka. Stefani re-če da joj se ne pije, ali joj on objasni da je to iz čisto medicinskih razloga. Na kraju je popustila i on joj nasu malo pića u već korišće- nu čašu. Kada je odlučila da odustane od bekstva nije to učinila sa nekim odrecJenim razlogom. Bila je to stvar instinkta. Sada joj je bilo ja-sno zašto. Aleksander je bio nenaoružan. Ta činjenica je bila pod-svesno registrovana. Bez oružja, bez saučesnika, bez bilo kakve za-štite. Bio je to neverovatan rizik sa njegove strane. Mogla je da ga ubije na licu mesta. Sanse bi mu bile ravne nuli. Posmatrano iz re-trospektive, pitanje koje se samo po sebi nametalo bilo je 'zašto?'. Mason nasu piće za sebe. ,,Slušaj, što se tiče onoga malopre... ako ne želiš da pričaš o tome, u redu. Ali ako želiš, možeš se oslo-niti na mene." ,,Znam." Držala je čašu obema rukama, zureći u šavove. Jmala sam danas jednog posetioca." ,,Kakvog posetioca?" ,,Nekog iz moje prošlosti." ,,Šta je hteo?" ,,Delić moje budućnosti." „1 šta ćeš da radiš?" ,,Još uvek ne znam." Mason izbegnu njen pogled, nervozno se poigravajući končićem na šavu pantalona. ,,Taj pištolj...mislim, ako si u nekoj nevolji... ako ti je potrebna pomoć, imam neke poznanike koji..." ,,Znam." On je pogleda. ,,Znaš šta?"

,,Znam zašto si automehaničar." ,,Pardon?" ,,Znam da voliš automobile, Loren. Znam da si prosto lud za nji- ma." Sedeli su neko vreme u tišini, a onda Loren ponovo prozbori. ,,U svakom slučaju, kao što sam rekao, znam neke Ijude koji..." ,,Svejedno, zaboravi." 29 ,,Dobro, ako se kojim slučajem predomisliš..." ,,Hvala ti." Zapalio je cigaretu. ,,Ljudi na fotografijama u kuhinji. Ko su oni?" Stefani slegnu ramenima. ,,Porodica koju sam nekada poznava-la." Košmar se nastavio tokom naredna dva dana. Nije mogla da spava, nije mogla da jede. Na momente bi je obuzela panika, a on-da bi zapala u gotovo katatonično stanje. Svi njeni argumenti okre-tali su se u zatvorenom krugu: njen novi život bio je vredan borbe, bio je vredan ponovnog uspostavljanja kontakta sa prošlošću, ma-da, sa druge strane, ništa nije moglo biti vredno toga, ništa izuzev šanse da svoju prošlost zauvek ostavi za sobom. U sredu je čitav dan provela u brdima, pod zubatim suncem, me-du oštrim stenama i trnovitim šibljem. Mogla je da pobegne, bila je svesna toga. Mogla je da zametne trag Magenti, ali koliko bi to tra-jalo? Čim bi se negde zaustavila, ponovo bi je pronašli. Dobro je znala da bi to samo bilo pitanje vremena. Pa čak i kad je ne bi pro-našli, ta mogućnost bi joj uvek lebdela nad glavom. Bez obzira ko-liko se trudila da zanemari takvu pretnju, ona bi neprestano bila pri-sutna. Više od svega želela je da prestane da beži. Život koji je ovde stvorila naučio ju je bar toliko. Naravno, nije mogla znati gde će se konačno skrasiti. Ali, to nije ni bilo bitno. Bio je bitan sam čin, a ne lokacija. Odreći se tog sna bi značilo da je Aleksander odneo pobe-du. To je bio detalj na koji je računao kada je kod nje došao nenao-ružan. Nije joj ponudio svoju reč kao garanciju jer je znao da ona to ne bi prihvatila - izmedu njih nikada ne može postojati poverenje -ali je rizik kome se izložio predstavljao gest njegove dobre volje. Do sumraka su joj se pojavili žuljevi na nogama, koža joj je bila oprljena od sunca, a um spržen od razmišljanja. Došao je kraj pretvaranju, sećanja su bila vaskrsnuta. Provela je besanu noć. Gnušanje, strah i srdžba nisu joj dali da zaspi. Negde pred zoru počela je čak da ubeduje sebe da to i ne bi bilo tako lo-še. Ma, to je samo jedan poslić. Ali je znala da je to daleko od isti-ne. Osamnaest meseci stvarnog života se pobrinulo za to. Koliko god se trudila, nikada neće moći da povrati ubojitost koju je neka-da imala. Uprkos svemu, bila je srećna zbog toga jer se konačno osećala kao Ijudsko biće. 30 Magenta Haus. Nepostojeća organizacija kojom upravljaju ne-postojeći Ijudi. Ironična posledica modernog doba. U vreme sveop-šte otwrenosti neko je još uvek morao da se probija kroz kanaliza-ciju da bi se obračunao sa pacovima. Ne znam koliko plaćenih ubica Magenta ima na svom spisku -rekla bih četiń-pet, možda šest - ali znam da sam ja bila jednistve-na medu njima. Oni su bili naprosto obučeni za eliminaciju nepoželj-nih. Ja sam bila obučena za daleko više od toga. Operišući pod pse-udonimom Petra Rojter - kao nemačka studentkinja koja je preko političkog aktivizma

zabasala u vode plaćeničkog terońzma -bila sam maestralno izvežbana da se infiltriram na odgovarajuća mesta, da zavodim, lažem, pńsluškujem, kradem, ubijam. Naučila sam ka-ko da podnosim bol i kako da ga jednako efikasno nanosim. Prošlo je četiri godine otkako sam nestala i otada neprestano bežim, prvo kao Petra, a nakon toga i kao osoba koja trenutno je-sam. Čak i sada, više od godinu dana nakon što sam se skrasila ov-de, i dalje sam u bekstvu. Aleksanderovi uslovi predstavljaju šansu da jednom zasvagda okončam s tim. Stavljeno na papir, deluje kao lak izbor. Odradivanjem jednog posla moći ću sebi da priuštim budućnost kakvu želim. Ali, prome-nila sam se otkako sam prestala da budem Petra. Mislim da pola-ko postajem ono što je Stefani Patrik trebalo da bude. I upravo u tomeje problem. Ona je možda nepodnošljiva i sebična - možda je čak i prava kučka - ali nipošto nije plaćeni ubica. Za razliku od Pe-tre, koja nikada nije bila ništa drugo. Počinjem da razmišljam o Ijudima kao ĕto su Žan Mark Uten, Li Čing Zai, Džon Peltor, Zvonimir Vujović, Esteban Garsija. Poput Petre Rojter, to su samo bezlična imena. Pitam se šta ti Ijudi rade u ovom trenutku, gde god da se nalazili. Petrinom profesijom bavio se uski krug odabranih. Naravno, ako vam je potreban ubica može-te ga pronaći na uličnom uglu u sirotinjskoj četvrti bilo kog grada na svetu. Možete relativno lako pronaći čak i samouke atentatore. Na Balkanu ili Srednjem istoku sve vrvi od revnosnih amatera. Ali nas koji sačinjavamo elitu ima svega desetak. Imamo različite život-ne priče, ali zajednička odlika nam je kvalitet posla koji obavljamo. Često sam razmišljala o tome kako bi izgledao susret sa osta-lim članovima kluba. Zamišljala sam kako sedimo u restoranu, raz-menjujući industrijske tajne, spajajući lica i imena, procenjujući konkurenciju. Povremeno bih čula neki trač. Obično od Sterna, po-srednika za informacije, koji bi mi bacio poneku mrvicu u nadi da ću 31 platiti za nešto sočnije. Na primer, poznato mi je da je bivši američ-ki marinac Džon Peltor odgovoran za postavljanje automobila-bom-be u Kuala Lumpuru koji je prošle godine usmrtio indonežanskog ambasadora, I da je Li Čing Zai učestvovao u ubistvu Alfreda Rida, osnivača Rid Media Grupe, u Mumbaiju maja 1999. godine. Bio je to, prema Sternovoj priči, precizan pogodak u glavu sa daljine od pet stotina metara, uprkos snažnom bočnom vetru. Dok sam bila Petra Rojter nisam uopšte zamarala mozak stva-rima koje kinje Stefani Patrik. Kao ni moralnim dilemama poveza-nim sa mojom profesijom. Nisam razmišljala o etici. Razmišljala sam o efikasnosti. Nisam razmišljala o meti. Ako mi je bio ponuden ugovor, on ili ona bili su unapred mrtvi, jer bi se, ako bih ja odbila posao, nesumnjivo našao neko ko bi ga prihvatio. Dok sam gledala kroz teleskopski nišan, ili u oči žrtve, nisam pred sobom videla Ijud-sko biće. Isto tako, nisam razmišljala ni o novcu. To je dolazilo ka-snije. Uvek sam razmišljala samo ojednom... da li bi neko drugi to obavio bolje od mene? Kao što je poznato svim ženama koje se bave profesijama u ko-jima dominiraju muškarci, morate biti bolji od njih da biste bili rav-nopravni sa njima. Cetvrtak ujutro. Stefani je sa terase posmatrala izlazak sunca. Bilo je prohladno. Nešto kasnije pojavi se Mason, neobrijan, sa šo-Ijom kafe u ruci. ,,Dakle, ipak odlaziš?" ,,Video si torbu?" ,,Video sam ono što ostavljaš."

,,Na šta misliš?" ,,Na garderobu koju si ostavila u ormanu. Iskreno govoreći, ni ja je ne bih poneo." ,,Ne bi ti dobro stajala." ,,lznenadila bi se u šta bih sve mogao da se uvučem." ,,Ali to sigurno ne bi bio naročito privlaćan prizor." On se nasmeja, a onda reče: ,,Slušaj, jesi li sigurna da znaš šta radiš?" Jskreno govoreći, ne baš. Ali znam šta će se desiti ako ne odem i uopše ne želim da se suočim sa takvom opcijom. Poslednjih godi-nu i kusur dana bilo mi je više nego sjajno, ali pre toga, znaš..." ,,Šta?" Duboko je uzdahnula. ,,Pa, recimo da je bilo groznih momenata." 32 ,,Nisi jedina", reče on, tonom u kome se pre moglo nazreti sao-sećanje nego konfrontacija. ,,Znam." ,,Cime si se bavila?" ,,Ne želiš da znaš." ,,Stefani..." ,,Baš kao što i ja ne želim da znam ništa o tvom dosijeu i kradi automobila." Na trenutak je delovao zaprepašćeno. Onda odmahnu glavom. ,,Znala si za to?" ,,Saznala sam pre neki dan. Ali, u takvom svetu sam se kretala. Znala sam stvari koje nisam želela da znam. Vidala sam stvari koje bih želela da zaboravim. Mesecima, godinama, lutala sam od hote-la do hotela, od države do države, a posao kojim sam se bavila... bilo je to..." Ona zastade i spusti ruke na njegova ramena. ,,Nije bitno." Gledajući u Masona, oseti se potpuno bespomoćno. ,,Loren, stvarno mi je žao." ,,U redu je." ,,Sigurno?" ,,Sigurno." ,,Trebalo je bar nešto da ti kažem." ,,Ne razmišljaj o tome. Bilo nam je stvarno dobro, onako kako je bilo." Nije imala snage da mu pogleda u oči. ,,U pravu si." ,,Sve vreme sam znao da to sa tobom ne može trajati večno. I to je bio deo čari." ,,Hvala ti." ,,Znaš šta hoću da kažem." Klimnula je glavom. ,,Planiram da se jednog dana vratim. Ako to bude moguće..." On je uhvati za ruku. ,,Hajde da ne pričamo o tome. Hajde da se-dimo ovde i pijemo kafu na suncu. Možemo se pretvarati da odla-ziš nekim poslom i da ćeš se vratiti za vikend. Spremiću ti nešto po-sebno za večeru. Vodićemo ljubav, popićemo koju čašu više. Pa će-mo isto tako i sutradan, i sledeće nedelje... i pre nego što trepneš leto će proći i jesen će nam zakucati na vrata." 33 Stefani nikad ne bi ni pomislila da bi pogled na Brentford mogao da pobudi bilo kakvu emociju u njoj. Uprkos tome osetila je težinu u grudima. Prislonila je lice uz prozor dok je avion izranjao iz oblaka. Strme ulice, oronule zidine stare kule, turobna stovarišta.

Četiri godine nije videla London i nije joj ni najmanje nedostajao. Ono što je osećala nije bila izopačena nostalgija, već duševna te-skoba. Krenula je podzemnom železnicom ka Londonu. Kod Gloster Ro-uda je sišla sa linije za Pikadili i krenula ka Distriktu, izašavši na uli-cu kod Keja. Bilo je toplo i sparno. Nebo je ličilo na ogromnu sivu fleku. Turisti su se tiskali oko kioska za prodaju hot-doga, a vazduh zaudarao na prženi crni luk. Sa druge strane Temze lagano se okre-tao Milenijumski točak. Stefani prebaci ruksak preko ramena i ude u Viktorija Gardens. Zdanje Magente se naziralo kroz krošnje; slo-žena mreža kancelarija smeštena u dve zasebne zgrade povezane zajedničkom konstrukcijom. Glavni ulaz bio je na uglu Robert Stri-ta i platoa Adelfi. Odmah je prepoznala detalj koji joj se ubedljivo najviše dopadao: bronzanu ploču pored ulaza. Izlizani ugravirani natpis, koji je plaćao danak surovim vremenskim uslovima i urba-nom zagadenju, bio je još uvek čitljiv: L. L. Hering i sinovi, numi-zmatičari, od 1785. Podigla je pogled ka staroj sigurnosnoj kameri iznad vrata. Na interfonu pored mesingane ploče pritisnula je dug-me na kome je pisalo Adelphi Travel. Glas sa druge strane bio je izveštačen i zvonak. ,,lzvolite?" ,,lmam zakazan susret sa Aleksanderom." ,,Kojim Aleksanderom?" ,,Veoma duhovito." ,,Mislim da ste pritisnuli pogrešno..." ,,Ne znam šta bi trebalo da kažem. Prošlo je četiri godine." ,,Žao mi je, gospodo, ali..." „1, molim vas, batalite to 'gospodo'." ,,Ovde nema nikoga ko se tako zove..." ,,Recite mu samo da je stigla Stefani Patrik." Kada se obrela u zgradi primeti da se prostor za prijem strana-ka nije nimalo promenio. Na zidu sa desne strane nalazila se ugla-čana drvena ploča sa spiskom kompanija koje su tu bile stacionira-ne. Neke od njih su postojale, a neke ne, a odnos izmedu njih i Ma-gente mogao se po svojoj kompleksnosti uporediti sa lavirintom hodnika i stepeništa unutar zgrade. Sećala se nekolicine imena - 34 Ga/braith Shipping (UK), Truro Pacific- a primetila je i neka nova: Galileo Resources, WB Armstrong lnvestments, Panatex Ltd. Mr-zovoljna službenica sedela je pred zastarelim kompjuterskim termi-nalom, slažući pasijans i pušeći. Sredovečna, sa debelim slojem jef-tine šminke, ostavljala je lukavo osmišljeni utisak izandalosti. Baš kao i sigurnosna kamera iznad ulaznih vrata, olinjali tepih i izblede-li tapeti sa plavo-sivim prugama. Svaka od tih stavki bila je po jed-na cigla u fasadi iza koje se Magenta skrivala. Stefani je znala da su u neonkama iznad slika na zidu bile štekovane minijaturne sigur-nosne kamere, da su neobična ulazna vrata bila otporna na eksplo-ziju, da je oštrokonda umornog lica ispod stola držala napunjeni Glick. Službenica joj se obrati, ne vadeći cigaretu iz usta. ,,Niz hodnik, a onda stepeništem..." ,,Znam put." Margaret Hornbi, Aleksanderova sekretarica, nije bila za svojim stolom. Stefani otvori vrata i ugleda ga kako stoji pored prozora. ,,Za tebe ne postoji kucanje?" ,,Za mene ne postoji ništa. Bar u poslednje vreme." ,,Prestara si da bi izigravala buntovnički nastrojenu šiparicu, Stefani."

,,Ali sam premlada da se penzionišem?" Na prvi pogled ništa se nije promenilo: police pretpane knjiga-ma sa teškim kožnim povezom, česterfild sofa, parket i persijski te-pih, starinski italijanski globus u uglu. Stefani se seti koliko je bila razočarana kada je saznala da to nije jedan od onih kičavih bifea za piće. ,,Sta ti je sa rukom?", upita Aleksander. ,,Posekla sam se flertujući." Ćutke se uputio ka svom stolu. Cudno, ali na domaćem terenu je delovao daleko obazrivije. ,,Samo da znaš, donela si ispravnu odluku." ,,Pre ili kasnije je moralo da dode do toga." Gurnuo joj je koverat preko stola. Ona ga podiže i unutra napi-pa ključeve. Na prednjoj strani je bila ispisana adresa. Aleksander reče: ,,Tu ćeš odsesti. Stan je namešten. Počinjemo u ponedeljak u devet ujutru. Imaš vidend da se središ." Stefani se osmehnu bez trunke prijaznosti ili topline. ,,Bojim se da će mi za to trebati više od jednog vikenda. Najmanje nekoliko godina." 35 Iznajmijeni dvosobni stan nalazio se na poslednjem spratu peto-spratnog viktorijanskog zdanja od crvene cigle u ulici Bulstrod, u blizini Marilbon Haj Strita. Ulaz u zgradu bio je pun prašine i bače-ne pošte. Stepenište je, svakim narednim spratom, postajalo sve uže i sve mračnije. Brave na ulaznim vratirna su bile zamenjene. Va-zduh u stanu bio je ustajao. Stefani spusti ruksak i otvori prozore u jalovom pokušaju da napravi malo osvežavajuće promaje. Stan je u kuhinji i kupatilu imao pločice, a u ostalim prostorija-ma topli pod. Zidovi su bili okrečeni žućkastom bojom, a prozori imali roletne umesto zavesa. Odvrnula je slavinu u kupatilu. Bilo je tople vode. U kuhinji je zatekla frižider od nerdajućeg čelika koji je bio hladan, ali prazan. Pogledala je irna li nečeg u kredencu. Samo tegla marmelade i pola kese duguljastog pirinča. U spavaćoj sobi se nalazio oniski bračni krevet, sa dušekom tvrdim kao beton. U dnevnoj sobi su se nalazili W, crna kožna sofa i sto prekriven masivnom pločom od rezbarenog stakla. Na policama je bilo nasla-gano mnoštvo knjiga. Bio je tu i stalak sa CD-ovima, a na jednom zidu su bili okačeni uramljeni crno-beli snimci fotomodela sa napu-ćenim usnama. Prethodni stanar je definitivno bio muškarac, zaklju-či Stefani. Pitanje je bilo samo da li je ta osoba zaista postojala. Na polici iznad viktorijanskog kamina ležalo je nekoliko uramljenih fo-tografija. Podigla je jednu od njih. Na fotografiji je bila lepa nasme-jana devojka duge svetlosmede kose. Stefani okrenu sliku, skinu štipaljku sa poledine i izvadi je iz rama. Topla porodična fotografija je zapravo bila isečak iz neke luksuzne brošure. Potom pregleda knjige na policama. izgledalo je kao da nijedna od njih nikada nije otvorena. Stefani prepozna znake: nezgrapni veštački utisak Ijudskog pri-sustva koji je dodatno naglašavao hladnu sterilnost mesta na kome se obrela. Sirota Magenta. Kada je, u ponedeljak ujutru, nakon probijanja kroz gužvu i vre-linu jutarnjeg špica u podzemnoj železnici, kročila u podzemnu salu za konferencije, obradova je prisustvo klima-uredaja. Zidovi i tepih su bili iste tamnosive boje kao i njena majica. Na zidu sa leve stra-ne bilo je postavljeno šesnaest ekrana, u rasporedu četiti puta če-tiri. U središtu prostorije stajao je ovalni sto od trešnjinog drveta, a oko njega je bilo rasporedeno deset stolica sa tapacirungom od crne kože i grafitnim okvirima. ,,Hej, Stefani."

36 Stefani se okrenu. Rozi Coduri je stajala na vratima. Bila je vit-kija nego pre četiri godine, što ju je činilo mladom. Nosila je usku tamnocrvenu kratku suknju i crnu svilenu košulju. Njena sjajna cr-na kosa bila je vezana u gusti konjski rep. ,,Rozi." ,,Žao mi je što te ponovo vidim." ,,Meni takode." Nasmešiše se jedna drugoj. ,,Mogu li ti doneti nešto? Kafu? Čaj? Kartu u jednom pravcu?" ,,Ne bi bilo loše." ,,Dobro izgledaš." ,,Ti takode." Kada je Aleksander ušao u sobu, Rozi se povuče, a sa njom ne-stade i sva toplina iz prostorije. On sede sa jedne strane stola, a Stefani preko puta njega. Zanemarivši formalnosti, odmah predoše na posao. On pritisnu dugme na srebrnastom daljinskom upravlja-ču i na četiri ekrana se pojavi ista slika: crno-beli portret ozbiljnog izduženog muškog lica, sa kvrgavim čelom i proredenom kosom prebačenom preko temena. ,,Ovo je Džejms Maršal. Bivši službenik S!S-a koji je jedno vre-me radio za nas, a onda otišao u prevremenu penziju." Aleksander se nelagodno promeškolji u stolici. ,,Nažalost, počeo je previše da pije... stvari su izmakle kontroli i negativno se odrazile na njegovu pouzdanost." ,,Ne kapiram kako se to ovde moglo desiti." ,,U prošlosti je bio prilično efikasan na terenu. Sto delimično ob-jašnjava zašto smo, iz nekog izopačenog osećanja lojalnosti, nasta-vili da angažujemo Maršala za povremene neformalne zadatke. Bio je to obostrano koristan aranžman. On je dobijao priliku da dopuni svoju ubogu penziju, a mi smo imali osobu za obavljanje poslova ko-je je bolje poveriti nekome sa strane. Zbog toga sam u aprilu unaj-mio Maršala da mi završi jedan posiić u Parizu. Delovalo je kao sa-vršeno rešenje, budući da se Maršal po završetku karijere preselio tamo." Na ekranu se sada, umesto Maršalovog lica, pojavi zapis sni-mljen sigurnosnom kamerom. Usporeni snimak je prikazivao čove-ka koji prolazi kroz carinu, u trenutku pre nego što će ga zaustaviti carinski službenici. Snimak se potom zamrznu, fokusirajući sum-njivca: bio je visok i ridokos. Kosa mu je padala preko čela, spušta-jući se ka ievom oku. Zivi snimak potom smeniše fotografije: por-treti snimljeni anfas i iz poluprofila. 37 ,,Hans Kleper, holandski kriminalac stacioniran u Amsterdamu. Specijalnost mu je herion koji dolazi preko Indonezije, putevima ko-je obezbeduju uticajni podmićeni saradnici iz Džakarte. Video zapis koji smo upravo videli snimljen je na aerodromu Hitrou 16. decem-bra prošle godine, neposredno nakon Kleperovog dolaska iz Bakua. Zahvaljujući upozorenju SlS-a prosledenom iz Moskve, mada je po-reklo informacije Novosibirsk, carinski službenici su presreli Klepe-ra, koji je putovao pod lažnim belgijskim pasošem. Svesni njegove reputacije, očekivali su heroin. Umesto heroina, pronašli su pluto-nijum 239. Kilogram i sedamsto pedeset grama, sa čistoćom od 94 procenta. Znaš li zašto je to bitno?" Stefani odmahnu glavom.

,,Svevšto prelazi 93 procenta može se koristiti za proizvodnju oružja. Štaviše, potrebno je svega osam kilograma da bi se nešto napravilo. Kleper je nosio plutonijum 239 u zaštitnim kanisterima smeštenim u dva putna kofera. Nosio je i izvesnu količinu litijuma 6, koji sam po sebi nije radioaktivan, ali pospešuje nuklearnu proiz-vodnju." ,,Otkud narkodileru nuklearni materijal?" ,,Da, to je pitanje koje se očigledno nameće." ,,Koji je bio Kleperov odgovor?' ,,Nije stigao da pruži bilo kakav odgovor. Umro je." Stefani izvi obrvu. ,,Na licu mesta?" ,,U roku od sat vremena." ,,Uzrok smrti?" ,,Srčani napad." Bacila je pogled na fotografije. Kleper je mogao biti negde na pragu četvrte decenije. ,,Srčani napad, kažeš?" Aleksander klimnu glavom. ,,Veštački izazvan. Kleper je sigurno bio svestan činjenice da će se, ako dode do ispitivanja prtljaga, na-ći u velikoj nevolji. Znao je da će ga u pritvoru svući i detaljno pre-tresti. Autopsijom je ustanovljen ubod na levom zglavku. Pri pretre-su odeće i imovine pronadeno je Mont Blanc penkalo, preinačeno u neku vrstu šprica, sa patronom hemijski doradenog alfentanila. Penkalo je moglo poslužiti kao sredstvo za ubrizgavanje, poput spravica koje koriste dijabetičari. Ovaj slučaj može se uporediti sa slučajem bugarskog disidenta Georgija Markova kada je, ovde u Londonu septembra 1978. godine, vršak kišobrana primenjen u sličnu svrhu." Na ekranu je ponovo išao usporeni snimak. Kleper je prišao kon-trolnom punktu, stavio oba kofera na klupu i pružio svoj pasoš. On-I8 da je zavukao ruku u džep sakoa i izvadio penkalo. Naizgled krajnje uobičajen postupak. Cinilo se kao da podešava penkalo, držeći ga jednom i okrećući navoj drugom rukom. Gledao je službenicima pra-vo u oči, dajući tihe odgovore na njihova tiha pitanja. Uopšte nisu primetili ubod. Nije ni trepnuo kada je energično, mada krajnje dis-kretno, ubrizgao rastvor. Stefani odmahnu glavom. ,,Reklo bi se, čovek bez ijedne brige na svetu." ,,lli možda sa svim brigama na svetu." ,,Ali da to tako nonšalantno obavi?" ,,Sto može navesti na pomisao da je verovao da sebi ubrizgava nešto drugo. Nešto što bi izazvalo reakciju, ali ga ne bi usmrtilo. U svakom slučaju, male su šanse da ikada saznamo šta je u tom tre-nutku mislio." Stefani nije skidala pogled sa Klepera. ,,Pretpostavljam da nije neki gubitak..." ,,Sada znamo da je on bio prvi od pet kurira i da je odredište dvojice od njih bila Velika Britanija. O ostaloj trojici ne znamo ništa. Znamo samo da je akcija otkazana nakon njegove smrti, ali SIS ni-je uspeo da otkrije krajnju destinaciju ili identitet krajnjih potroša-ča. Što se tiče porekla plutonijuma 239, u obaveštajnim krugovima se pretpostavlja da stiže sa teritorije bivšeg Sovjetskog saveza. Iz-ronilo je jedno ime. lli, bolje rečeno, pseudonim. Koba. Ali, to je bi-lo sve. Negde do marta meseca. A onda je, kao grom iz vedra ne-ba, SIS kontaktirao izvesni Oleg Rogačev, predsedavajući sindika-ta Centralnaja, organizacije koja je u prošlosti bila ozbiljno poveza-na sa švercovanjem materijala za proizvodnju nuklearnog oružja." ,,Na koji način je ostvaren kontakt?"

,,Posredstvom jedne kazaške irwesticione kompanije. Almatin-vest. Imaju predstavništvo u Londonu, ali je kontakt ostvaren pre-ko njihove kancelarije u Moskvi. Predstavnik Almatinvesta je u Ro-gačevljevo ime stupio u kontakt sa britanskom ambasadom. Tražili su ugovaranje tajnog ličnog sastanka sa nekim od visokih funkcio-nera SlS-a. Procena njihovog zahteva poverena je Rodžeru Sten-sfildu, mom ličnom poznaniku. On je zaključio da se radi o bona fi-de pristupu. Predstavnik Almatinvesta je rekao da Rogačev želi da SIS-u otkrije Kobino pravo ime." ,,Sta je Rogačev tražio zauzvrat?" ,,Ništa." Aleksander primeti kako se izraz njenog lica menja. ,,Znam šta misliš. Ali, možda je potkazivanje Kobe za njega dovolj-na nagrada." 39 ,,lli je Rogačev možda nanjušio da SIS ima nešto i skapirao da bi mogao da ih iskoristi za eliminaciju suparnika, ne preuzimajući ni-kakav rizik na sebe. Koba najverovatnije i ne postoji." ,,To je i Stensfildu palo na pamet. Zato i nije hteo da u operaci-ju bude umešan iko iz SlS-a. Bar ne direktno." ,,Pa se stoga obratio tebi." ,,Upravo tako. Plan je bio krajnje jednostavan. Nastupivši kao visoki funkcioner SlS-a, Maršal se u Parizu susreo sa Rogačevim. Rogačev je na sastanku trebalo da mu uruči disk sa informacijama o teroristima, krajnjim potrošačima i kuririma. Sastali su se u resto-ranu. u ulici Foburg Sen Onore. Koliko nam je poznato, sve se odvi-jalo po planu. Medutim, kada su izašli \z kafea..." Aleksander promeni sliku. Na ekranu su se sada videla dva tela lica okrenutih ka zemlji, jedno rasprostrto preko pločnika, a drugo zgrčeno u slivniku sa strane. Videli su se i tamni tragovi krvi. lako je Stefani gledala u ekran, bila je sigurna da je Aleksander posma-tra. ,,Ni kod jednog nije pronaden disk. Prema izjavama očevidaca, niko im nije trkeljisao po džepovima ili nešto slično. Moguće je da je disk uzet kasnije. Takode je moguće da je disk već bio prosleden dalje - možda još u restoranu. Jedino što zasigurno znamo je to da je on sada u posedu Georga Salibija." ,,Nikad čula." ,,Libanski bankar. Živi u Njujorku. Osnivač First Intercontinetal-a." ,,Kako se on uklapa u sve ovo?" ,,Kao i u sve ostalo. Novac. Sam Bog zna kako se dočepao di-ska, ali možeš biti sigurna da će znati da ga upotrebi." ,,Kako?" ,,lzneće ga na aukciju, pa ko da više. lli će ga upotrebiti da vuče konce onako kako mu odgovara. U svakom slučaju, disk sada ima status valute. A to je situacija koju nikako ne možemo tolerisati." ,,Dakle, Salibi je meta?" ,,Ne. Meta je disk. Ako Salibi bude pravio neke smetnje... pa, utoliko gore po njega." ,,Znači, to je posao koji treba odraditi? Disk." Aleksander je prostreli pogledom. ,,Ubistvo Džejmsa Maršala ne može proći nekažnjeno." ,,Zvuči mi malo starozavetno."

,,Ne radi se samo o osveti, već i o odašiljanju poruke. Onda, tu je i Koba. Ne znamo da li je Britanija bila krajnja destinacija za plu- 40 tonijum koji je Kleper nosio, ili samo usputna stanica. A, budući da ne znamo, moramo pretpostaviti najgore. Moramo, dakle, otkriti ko je Koba, koga on to snabdeva i šta je cilj operacije." ,,A onda?" ,,Sve dok je živ, Koba predstavlja pretnju. Problem je u slede-ćem: ako bismo naprosto želeli da pronademo nekog Kobu, to bi bi-lo relativno lako. Na raspolaganju nam stoji gomila kandidata. Ali, moramo da pronademo pravog Kobu." ,,Ne kapiram." ,,Ruski kriminalci već po tradiciji deluju pod pseudonimima. Isto-rijski, Koba je bio gruzijski pljačkaš koji je štitio sirotu raju od tlači-telja. Nešto kao kavkaski Robin Hud. Legenda se održala do danas. Kriminalci sebe još uvek nazivaju 'Koba'. Čak ni Staljin nije odoleo iskušenju, dok je početkom dvadesetog veka pljačkao banke po Gruziji." ,,Dakle, nemaš ni najblažu predstavu za kim u stvari tragaš?" ,,Sasvim suprotno. Suzili smo izbor na dvojicu. Dok dode vreme da stupiš u akciju znaćemo koji je od njih pravi." ,,A šta ako ne saznate?" ,,Uvek postoji sigurnosna opcija." ,,Obojica?" ,,Jedino tako možemo biti sigurni." ,,Baš slatko." ,,Veruj mi, svet neće biti oštećen ni za jednog od njih." „1 to je zbog toga u redu?" ,,Bilo bi ti korisnije kad bi prestala da budeš toliko nadobudna." Stefani nije imala živaca da se upušta u raspravu. ,,Postoji li mo-gućnost da je Koba ubio Maršala i Rogačeva?" Aleksander je umorno pogleda. ,,Ne znam. To bi ti trebalo meni da kažeš." ,,Sta bi to trebalo da znači?" On ponovo baci pogled na dvojicu mrtvih na ekranu. ,,Ubistvo je izvršila jedna osoba. Dva hica po žrtvi. Nijedan nije imao vremena da reaguje. U panici koja je usledila, ubica je lako pobegao. Bilo je dosta svedoka, ali se njihove izjave razlikuju. Atentat je izvršen u sumrak, po pljusku. Atentator je bio obučen u crno, teget ili sivo. Verovatno je nosio tamnu jaknu sa kapuljačom kako bi prikrio lice. Recimo vetrovku. Možda je nosio i kišobran, kao dodatnu zaštitu. Sto se tiče fizičkih karakteristika, nemamo gotovo nikakvih podata-ka. Tanane grade, visok izmedu šest i sedam stopa - hajde da ka-žemo pet stopa i devet inča. Drugim rečima, otprilike tvoje visine." 41 Svetla u dvorani za konferencije bila su prigušena, tako da mu je deo lica bio u senci. Titravi odbljesak ekrana poigravao mu je na očnim jabučicama. ,,Možda je bio muškarac." Stefani je netremice zurila u njega. ,,A možda je bila i žena." Aleksander se nasloni, obasjan kupom beli-časte svetlosti. ,,Da li ovo počinje da ti zvuči poznato?"

Stefani nije mogla da veruje. ,,Misliš da ja imam nekakve veze s tim?" ,,Pa, priča se naokolo..." ,,Ti si definitivno sišao s uma." ,,Jesam li?" ,,Ako bi mi naveo tačan datum, verovatno bih mogla da ti argu-mentujem." ,,Daj da pogadam. Mason bi garantovao za tebe. Bio sam sa njom prethodne i naredne noći. Medutim, ako imamo u vidu gde ži-viš, mogla si skoknuti do Pariza i vratiti se u istom danu." ,,Ti to ozbiljno?" ,,Kao i uvek." ,,Ali nemaš nikakvih dokaza, zar ne?" Aleksanderov osmeh bio je leden. ,,Nisu mi ni potrebni. Ti si ta kojoj su potrebni dokazi." Otmica aviona na Malti bila je moj poslednji posao za Magentu. U haosu koji je usledio nije mi bilo teško da nestanem. I to je tre-balo da bude kraj priče. Umesto toga, naredne dve i pojjodine i da-Ije sam bila Petra Rojter, i to više nego ikada ranije. Zivot je opo-našao umetnost i postala sam profesionalni plaćeni ubica. Danas, dok sedim u ovoj sobi, jasno vidim kako me je Magenta preobrazila u Petru Rojter i razumem čitav proces, mada mi je mu-ka i od same pomisli na to. Ono što mi nije jasno je zašto sam ta-ko zdušno ponovo prigrlila Petru nakon što sam je se konačno oslo-bodila. To nije jasno ni Aleksanderu. Zbog toga se i pita da li sam ja ubila Olega Rogačeva i Džejmsa Maršala. Pre dve godine ne bih ni trenutka oklevala, pod uslovom da je ugovor regularan. Zašto bi sada bilo drugačije? Jasno mi je kuda sve ovo vodi. Moram pronaći počinioca kako bih dokazala da to nisam ja. lako Aleksander tvrdi kako ga zanima-ju Koba i disk, ono što on stvarno že/i je pariski atentator. Zudi za osvetom jer se oseća odgovornim za Maršalovu smrt, a ovo je jedi-ni način da se to sredi. Neko mora da plati. Zivot za život. To je ro-ba kojom Magenta trguje. 42 ,,Odlučila si da učiš ruski? Zašto?" ,,lz profesionalnih razloga. Verovala sam da će za mene - za Pe-tru - u Rusiji biti posla do mile volje. Ako ništa drugo, ono od ruskih kriminalaca." „1 je l' bilo?" ,,Pa, baš i nije. Nikada nisam sklopila ugovor sa nekim Rusom, mada sam stupila u kontakt sa dosta njih." ,,Gde to?" ,,U Srbiji, na Kipru, u Letoniji. Takode u Cirihu i Parizu." ,,Ko ti je sugerisao da bi ti učenje ruskog moglo biti od koristi?" ,,Stern." ,,Bila si u kontaktu sa Sternom?" Stefani je bila zaprepašćena iznenadenošću koju je nazrela u njegovom glasu. ,,Da." ,,Da li znaš ko je Stern?" ,,Naravno da ne znam. U tome i jeste čitav štos." Stern, posrednik za informacije. Čovek koji je postojao samo u internetskom etru i trampio glasine i tajne za keš. Jedni su govori-li da je Svajcarac, drugi pak da je Nemac. lli Austrijanac. Neki čak i da je Amerikanac. Kao i Aleksander, čovek bez krštenog imena. lli možda sa nekoliko njih. Stefani ga je, dok bi komunicirali, uvek zva-la Oskar. To je bila njegova sugestija, ali ona nijednog trena nije po-verovala da mu je to pravo ime. Moguće je da je nekada bio profe-sionalni špijun, ali niko nije mogao definitivno reći za koga je radio. Drugi su govorili da je bio

novinar, ili plaćenik. Stefani beše čula i teoriju da Stern uopšte ne postoji, da je on zapravo konglomerat vi-še osoba. A možda se čak radilo i o ženi. ,,Pričaj mi o njemu." ,,Posle Malte sam protrkeljisala stare vebsajtove, tražeći poru-ke za Petru. Nisam očekivala da ću nešto pronaći. A onda sam na-basala na njegovu poruku, odaslatu u internetsku pomrčinu. Odgo-vorila sam mu i tako smo počeli da komuniciramo. Oboje smo u po-četku bili na oprezu. Na kraju mi je rekao da ima poslić za mene, ako sam zainteresovana." ,,U kom pravcu se razvijao vaš odnos?" ,,Napravili smo sporazum. Dopustila sam mu da deluje u moje ime. Konkretnije rečeno, postao je moj agent. Stvar je dobro funk-cionisala jer nisam dolazila u lični kontakt s klijentima. Isto tako, ni-ko od njih nije lično poznavao Sterna. Anonimnost svih aktera u igri bila je zaštićena. Stern je često govorio kako je to savršen primer •''•• praktične elektronske trgovine. Rekao j'e da je internet izmišljen za Ijude poput nas." ,,lzgleda kao da ste bili stvoreni jedno za drugo." ,,Bio je to odnos u kome smo oboje bili na dobiti." ,,Pretpostavljam da si mu plaćala za to što radi." ,,L)zimao je petnaest procenata honorara od poslova koje je ugovarao za mene. Osim toga, nudio je i druge usluge, za koje sam posebno plaćala." ,,Kao na primer?" ,,lnformacije, opšte ili specifične. ili pouzdane Ijude za kontakt u stranim gradovima. Takve stvari." ,,To te nikada nije brinulo?" ,,Nije. Iz jednog dobrog razloga. Ako bi mi se nešto desilo, po-čeo bi da gubi novac. A Stern mrzi da gubi novac." ,,A ko pa voli?" Ton njegovog glasa je prenu i ona ne odgovori ništa. ,,Ti znaš o čemu govorim, zar ne?" Savršeno dobro je znaia. ,,Ne." ,,Milion i osamdeset hiljada dolara, ako zanemarimo sitniš." Stefani se ukoči. ,,Ja sam taj novac zaradila." ,,Pripadao je nama." ,,Pripadao je Petri." ,,Petra je pripadala nama." ,,Petra nije pripadala nikome. Ni onda, a ni sada." Aleksander preblede. „ Vratićeš ga." ,,Jesi li spreman da se kladiš u to?" ,,Petra je bila naša tvorevina. Ti si samo odigraia svoju ulogu. Ni-šta yiše." ,,Sta ćemo sa onim posle Malte?" ,,Govorimo o novcu zaradenom pre Malte." ,,Znaš šta? Pre Maite, posle Malte, boli me uvo šta ti misiiš. Bi-la sam Petra. Oduvek sam Petra. Ako ti je toliko stalo do novca, tu-ži me." Prva nedelja je najgora. Nalazimo se ujutru. Ponekad priča-mo u njegovoj kance/ariji. Ponekad kohstimo sobu za sastanke ili kancelariju u kojoj nikada ranije nisam bila. Sami smo. On povre- • •

meno ponešto pribeleži, vodeći računa da ne vidim šta je napisao. Onda napravimo pauzu za ručak - obično sat vremena - a potom nastavljamo do pet ili šest uveče. To što toliko yremena provodim nasamo s njim u meni izaziva neku vrstu klaustrofobije. lsprva mi postavlja neka opšta pitanja, pokušavajući da uspo-stavi hronološki sled dogadaja nakon Malte. To mi ne smeta puno. Kasnije, kada postane odredeniji, usredsredujući se na detalje, po-činjem da lažem,. Ne baš sve vreme, samo onda kada je potrebno. Bacim mu malo suvih kostiju, ali mu ne dam svoje meso i krv. ,,Uzalud trošiš vreme", kažem mu petog jutra. ,,Pojma nemaš da li ti govorim istinu." „ Veruj mi, saznaću." ,,Samo ako ti dopustim." Sto povremeno i činim. Uprkos prevladavajućem instinktu da mu ne dam ama baš ništa, postoje izuzeci, Želela bih da mu poka-žem da je Petra u koju sam se preobratila bila bolja od Petre koju je stvorila Magenta. Dok opisujem kako sam se infiltrirala u Gu-zmanovu nepristupačnu vilu iznad Oahake, a potom nečujno ubila meksičkog narko barona, čujem ponos u svom g/asu. Aleksander se pravi kao da ništa ne primećuje. Sa ushićenjem mu pńpovedam ka-ko sam skoro nedelju dana provela u razrovarenom kanalu u Gro-znom pre nego što sam jednim snajperskim hicem usmrtila ruskog generala Vladimira Timošenka. Trebalo bi da me bude sramota što se hvalim takvim stvarima, ali nije. Bar ne kada sam s njim. Umesto toga, osećam ogromno za-dovoljstvo. To je korumpirajući uticaj koji on vrši na mene. Na kraju svakog dana pokušavam da svoj bes ostavim u Magen-ti, ali je to gotovo nemoguće. Još jedan grozan špic u podzemnoj, nabavka namirnica u Vejtrozu, veče ispred TV-a, noć isprekidanog sna. Nedostaje mi Loren i lavež pasa koji se razleže dolinom. Ne-dostaje mi pevušenje cvrčaka, miris lavande i večernja čaša vina na terasi. U petak popodne, Aleksander kaže: ,,Stern je vodio sve tvoje fi- nansijske poslove, zar ne?" ,,On je prodavac informacija, a ne moj računovoda ili bankar." ,,AH on ti je sklapao ugovore?" ,,Da." ,,Koliko si novca zaradila preko njega?" „ To te se ne tiče." ,,A ako ja kažem da me se tiče?" 4! Nonšalantno s/ežem ramenima. ,,Mnogo više nego kod tebe. " Aleksander deluje razjareno. Lukavo se smešim. ,,Mnogo više." Ulazimo u drugu nedelju. Ponekad sam neraspoložena i ćutljiva, ponekad spremna da grizem. Svadamo se po nekol/ko puta dnevno i tada potežem ono najprljavije 'iz svog verbalnog arsenala. U četvr-tak popodne paradiramo po kancelariji žučno se prepirući. Puca mi film i izlećem napolje zalupivši vrata za sobom. Ne usporavam sve dok zgrada ne ostane daleko iza mene. Rozi Čoduri uspeva da me stigne u Viktorija Gardensu. Prilazi mi obazrivo, kao da sam pas koji ujeda. ,,Stefani?" I dalje koračam, ali nemam gde da odem. ,,Šta hoćeš?" ,,Je l' sve u redu?" ,,Šta tebe boli uvo za to?"

,,Sta je ovo? Dobar pandur, loš pandur? Hoćeš da me smuvaš na finjaka, pa da onda odjuriš kod njega i sve mu ispričaš?" ,,Zar zaista tako misliš?" Nisam mislila tako. „ Ti radiš tamo, zar ne? Za njega. . . " Nije delovala Ijutito, već razočarano. ,,Mislila sam da me bolje poznaješ. " Pokušavam da se smirim i tiho kažem. ,,Bože, Rozi..." „ U redu je, " Stavljam ruku na čelo, zaklanjajući oči. ,,Ne, nije u redu. lzvini. " Tokom vikenda odlučujem da raščistim krš koji sam zatekla u stanu. Bolje da sve liferujem nego da me guše nečije ideje o Ijud-skom pńsustvu. Skidam slike sa zidova i odnosim ih u podrum. Ba-cam fotografije i novinske isečke u crne kese za dubre. Trkeljišem po CD-ovima da vidim ima li tu ičega što vredi. Kolekcija jezive osrednjosti: Majkl Bolton, Maraja Keri, Vitni Hjuston, Elton Džon. Ni jedne jedine pristojne pesme u čitavom repertoaru. Škartiram sva trideset i četiri albuma sa stalka. U subotu popodne sat vremena provodim u knjižari Daunt Bo-oks u Merilbon Haj Stritu, gde kupujem nekoliko naslova. U nede-Iju popodne kupujem šest CD-ova u Tower Recordsu na Pikadili Sirkusu, uključujuć/ dva albuma benda Garbage / Felt Mountain od Goldfrappa. U predvečerje gledam Zlatne momke u bioskopu Princ Čarls na Lester Skveru. Po izlasku iz bioskopa, vraćam se do bla-gajne i kupujem kartu za sledeću projekciju, Klub Buena Vista. ł( Sreda popodne. Konačno se sručila kiša, najavljena nepodnošlji-vom vlažnošću jutarnjeg vazduha. Sedeli su u Aleksanderovoj kan-celariji. Dva prozora su bila otvorena. Pljusak je prigušivao saobra-ćajnu vrevu koja je dopirala sa Keja. Aleksander zapali rotmans i reče: ,,Pričaj mi o Arkanu." Arkan i njegovi paravojni Tigrovi. Stefani oseti kako je podilaze žmarci. ,,Zašto bih ti pričala o njemu?" ,,Kruže glasine da ga je ubila Petra Rojter." ,,Nigde to nisam pročitala." ,,Pa, naravno. Nije pisalo u novinama." Stefani se zavali u stolicu. ,,Arkan je bio pas, a ne tigar. I umro je kao pas. Nije bio ubijen, već uklonjen." ,,Jesi li ga ti ubila?" Stefani zatvori oči. Bilo je to 15. januara 2000. godine. Arkan -pravo ime mu je bilo Željko Ražnatović - je koračao predvorjem be-ogradskog hotela Interkontinental. Na delić sekunde pogledi su im se ukrstili. Bila je to za njega poslednja sekunda života. Upotrebila je automat Heckler & Koch i ciljala u^giavu jer su Sternovi izvori upozoravali da će Arkan nositi pancir. Sto se ispostavilo kao tačno. Tri metka su pogodila metu. ,,Očevici pominju dvojicu atentatora. Ko je bio drugi?" ,,Nije bitno. Mrtav je." Stefani primeti nešto u Aleksaderovoj reakciji. Iznenadenost, gnušanje, užasnutost? Nije mogla da dokuči. On upita: ,,Kontakt je bio ostvaren preko Sterna?" ,,Da." ,,Bez indikacija o identitetu klijenta?" ,,lsprva ne. Stern je posao opisao kao lokalni obračun." ,,Kako si ti to protumačila?" ,,Slobodan Milošević."

Aleksander se na trenutak zamisli, a onda klimnu giavom. ,,Sla-žem se. Pretpostavljam da nikad nisi upoznala Miloševića." ,,Ne. Ali sam upoznala njegovog maloumnog sina, Marka." ,,Kako je do toga došlo?" ,,Stern je ugovorio sastanak sa posrednikom. Otputovala sam iz Beograda za Požarevac..." ,,Miloševićev rodni grad?" Stefani klimnu glavom. ,,Našla sam se sa posrednikom - Belgi-jancem po imenu Marsel Klasen - u Bambi parku. To ti je neka vr-sta bolesnog luna parka koji je sagradio Marko Milošević." ': 1 „1 on je bio tarno." ,,Da. Sa Malicijom Gajić." ,,Sa kim?" ,,To mu je prijateljica. Imaju zajedničko dete." ,,Da li je ona u vezi sa nekim osobama koje su ti poznate?" ,,Samo sa plastičnim hirurgom koji je očigledno poklonik teorije 'što veće grudi, to bolje'." ,,Sta imaš da mi kažeš o Marku?" ,,Smatrao je sebe biznismenom." ,,Ali ti nisi stekla takav utisak?" ,,Utisak koji sam stekla je da je tupav kao vo, da imbecilno ve-ruje da se peroksidne bodlje mogu nazvati frizurom i da se loži na kreacije Tomija Hilfigera." „ Je l' ti izgledalo kao da se on i Belgijanac već poznaju?" ,,Na izvestan način. Razgovarali su, ali sam imala utisak da je Klasenu neprijatno da se s Markom pojavljuje u javnosti." ,,Šta misliš, da li je Marko prosledio informacije Klasenu?" ,,Kako misliš?" ,,Da li je Bambi park bio samo mesto za sastanak ili je i Marko imao umešane prste?" ,,Sumnjam. Hoću reći, Klasen je bio posrednik. Da je Marko bio umešan, sam bi mi dao informacije. Ne bi bilo potrebe za Klase-nom." ,,Pa opet, očigledno je da su se poznavali. Sto ukazuje da su i ranije saradivali. Možda je posredi nešto u šta su bili upleteni osta-li članovi porodice?" ,,To sam i ja pomislila." ,,Šta je bilo onda?" ,,Klasen i ja smo se vratili za Beograd i on mi je dao potrebne in-formacije." ,,Kao na primer?" ,,Gde da podignem oružje, gde da se nadem sa drugim atenta-torom, kakav je bio Arkanov raspored." ,,Zašto si odabrala Interkontinental?" ,,Lepo i otvoreno mesto. Idealno za stvaranje panike." ,,Jesi li ti ubila i telohranitelja, Momčila Mandića?" ,,Ne. Ja sam se usredsredila na Arkana. Onaj drugi je razbucao obezbedenje. I sve ostale." ,,Koiiko mi se čini, uhapšeni su neki od osumnjičenih. Tip po ime-nu Dušan Gavrić, koji je bio ranjen." 48

,,To što su ga upucali ne znači da je kriv. Samo da je baksuz. lli neoprezan. Kad smo već kod toga, ne bih volela da sam u njegovoj koži posle hapšenja..." ,,Petrino ime se povezuje i sa drugim ubistvima u tom regionu. Šta je sa Pavelom Bulatovićem?" ,,Nemam nikakve veze s tim." Stefani se ipak jasno sećala detalja. Jugoslovenski ministar od-brane ručavao je u beogradskom restoranu Rad, zdanju koje je gle-dalo na fudbalsko igralište. Atentator je kroz prozor otvorio vatru iz Kalašnjikova, u tri žestoka rafala, pucajući po dijagonali, a potom pobegao preko terena. Budući da je ovo ubistvo usledilo nedugo nakon Arkanovog, Stefani se pitala da li je oba atentata naručila ista osoba. ,,Šta je sa Darkom Ašaninom?" Ime joj je bilo poznato. Bivši beogradski kriminalac. ,,Nema ve- ze sa mnom." ,,!ma li još nekog za koga bi trebalo da znam iz tog dela sveta?" Stefani se prezrivo nasmeja. ,,Arkan ti nije dovoljan?" Muka mi je od same pomisli na podzemnu železnicu. Spušta se veče. Poslovni Ijudi se preznojavaju u svojim bezobličnim odelima. Krećem peške, prolazeći ispod Hangerfordskog mosta. Lagano prevaljujem put, duž Viktorijinog keja i pored Ministarstva odbrane, ka Vestminsterskom mostu, Zvuci saobraćajne vreve, aviona koji špartaju kroz vazduh, svetine koja se tiska oko mene, postepeno počinju da jenjavaju. U glavi mi postaje mračnije, svežije. Ni tračka otvorenog prostora, sve je blokirano zidovima, dok se na kraju ne obrem u pretrpanoj sobi malog hotela. Unutra je uzani krevet sa tankim dušekom, drvena stolica priklještena izmedu vitrine i komo- de. Ležim na krevetu, zureći u tavanicu. Oblivena sam hladnim zno-jem. Mrdam usnama kao da pokušavam nešto da kažem, ali se ni-šta ne čuje. Ne primećujem da mokrim, natapajući neudobni ma-drac. Pomeram se tek kada osetim prevrtanje u želucu. Ali, reagu-jem presporo. Padam na kolena i počinjem nekontrolisano da po-vraćam. Leda mi se izvijaju, čini mi se da ću izbljuvati utrobu. Po-tom se ponovo strovaljujem na pod i ležim sklupčana. Ne znam ko-liko dugo ostajem u tom položaju. Bilbao, 20. januar 2000, godine. Pet dana posle Beograda, pet dana posle Arkana. Tri dana nakon što sam stigla u Bilbao i uzela 49 sobu u ovoj crnoj rupi. Trebalo je tu da provedem samo 36 sati. Plan nije bio komplikovan: trebalo je da podignem paket u pošti, da preuzmem novi identitet koji će mi pomoći da stignem do Rabata, da potom odmorim nedelju dana u Maroku pod imenom De/fina La-font - identitet koji sam upotrebila da bih deset dana ranije ušla u Maroko - i da se na kraju vratim u Pariz. Plan je bio jednostavan, klinički, perfektan. U čistom Pethnom maniru. /spn/a me je obuzela snažna letargija. Mišići su mi se pretvorili u olovo, krv mi se sledila. Zamišljala sam kako se zgrušava, kako postaje crna. Onda je usledio osećaj užasa. Zavlačio mi se pod ko-žu, gušio me. Dve i po godine sam funkcionisala ne znajući za strah. Težeći mehaničkoj perfekciji, naučila sam da strepnju pretvorim u oprez, da bol

pretvońm u kaznu. Želela sam da se lišim svake emo-cije, bez obzira šta radila. A šta god da sam radila, želela sam da to bude obavljeno sa nemilosrdnom efikasnošću. Mislila sam da sam definitivno eliminisala sumnju i slučajnost iz života Petre Roj-ter. Ali sam sada, dok sam ležala na podu oblivena znojem, dok mi je u glavi besneo kovitlac emocija, znala da sam definitivno pukla. Dva dana nisam mogla ni da jedem ni da pijem. Moje telo je odba-civalo sve što bih stavila u njega. Isto je činio i moj um. Jasno mi je da na izvestan način odbacujem samu sebe. Medutim, posmatrano iz druge perspektive, samo odbacujem uljeza. Kasnije sam govorila sebi da je to bio trenutak kada sam odlu-čila da više ne budem Petra Rojter. Ali istina je sledeća: moje telo beše već donelo odluku umesto mene. Dve i po godine poistoveći-vanja sa Petrom zatrovalo je moje celokupno ustrojstvo. Nije prepoznala prostoriju, koja je sada pripadala kompaniji Thurman Mining. Bacivši pogled kroz prozor, sa druge strane Ro-bert Strita ugledala je monumentalno zdanje Adelfija. Na jednom zidu kancelarije nalazile su se ogromne mape Braziia i Mongolije. Male površine na tim mapama bile su označene plavim, crnim i cr-venim mastilom. Uz odabrana područja bili su prikačeni spiskovi sa navedenim brojem hektara. Na radnom stolu nalazila se vaza sa za-bodenom brazilskom zastavicom i krupnim štampanim natpisom Ordem e Progresso. Na zidu pored prozora visile su uramljene fo-tografije: rudari sa šlemovima na ulazu u jamu, muškarci u majica-ma ispred raskrčene šume, horizont prekriven crnim dimom. Vrata se otvoriše. U prostoriju stupi mršavi muškarac kratko podšišane svetlosmede kose. Nosio je maslinaste vojničke panta- 50 lone i plavu nike majicu. Imao je i naočari: sivi matirani okvir sa bla-go zatamnjenim stakllma. ,,Zdravo, Stef. lzvini što si čekala." Stefani se ukoči. Uvek je ta-ko reagovala na prisnost stranaca. Akcenat mu je bio blago lanka-sterski. Pružio joj je ruku: ,,Martin Palmer." izgledalo je da su otprilike istih godina, što ga je - sa izuzetkom Rozi Coduri - činilo najmladom osobom koju je upoznala u Magen-ti. Preko levog ramena mu je bila prebačena siva najlonska kesa. Spustio ju je i seo na rotirajuću stolicu iza radnog stola, pokazavši joj na mesto preko puta. Potom izvadi notes i olovku, izvinuvši joj se što je ne može ponuditi kafom. Ona odgovori: ,,Nisam vas nikad ranije videla." Delovao je stidljivo. ,,Ja sam ovde nov." Potom se zaverenički nasmeši, ali mu ona ne uzvrati osmehom. ,,Trebalo bi da vam posta-vim par pitanja. Rutinska stvar." ,,Kakvih pitanja?" ,,Uglavnom lične prirode. Je l' to u redu?" ,,Sta ste vi, psiholog?" ,,Pa, tako nešto." ,,Delujete mi nervozno." ,,Nisam nervozan." ,,Nisam rekla da ste nervozni, već da mi tako delujete." Bio je ocigledno postiden. ,,Da li bismo mogli da počnemo?" Ravnoteža je sada bila prebačena. Stefani slegnu ramenima. ,,Sta imate da me pitate?" ,,Dakle... da vidimo. Dolazite ovde već... koliko dugo? Tri nede-Ije?" „1 dva dana." ,,Na pretres?" ,,Ne bih to tako nazvala." Jedan vojnik je jednom rekao Stefani da je ,,pretres" zapravo te-rapija. Da mu je to pomoglo da izade na kraj sa onim što je morao da čini - i čemu je morao da prisustvuje - tokom aktivne tajne slu-žbe. Svaka misija bila je propraćena intenzivnom analizom: šta je pošlo naopako, šta je išlo kako valja, kakve se lekcije odatle mogu izvući za budućnost.

Jedan deo preispitivanja bio je tehničke, a dru-gi lične prirode. Na kraju procesa bi uvek bio mentalno iscrpljen, ali ono što je bitno je da nijedna stavka nije bila zanemarena, da je svaki aspekt bio pretresen i racionalizovan do najsitnijih detalja. I da je, uprkos osećanju smoždenosti, posle toga bio spremniji da se uhvati u koštac sa svojim sećanjima. 51 Stefani je razumela šta je hteo da kaže, ali se ona nije tako ose-ćala. Kao što je vojnik primetio, presudni uslov za uspešnost tera-pije bilo je poverenje u osobu koja je vodila seanse. Medutim, u po-slednje tri sedmice, što je Aleksander više pokušavao da prodre do nje, ona se osećala sve povredenijom i sve negativnije reagovala na njegova nastojanja. Dijapazon tih reakcija kretao se od nadurenog odbijanja komunikacije do neskrivenog neprijateljstva. Jednostav-no nije mogla da se obuzda. Palmer pribeleži nešto u notes. ,,Sta radiš kad nisi ovde?" ,,Kako to misliš?" ,,Recimo, šta radiš uveče?" ,,Ostajem u stanu. Kupim usput ono što mi treba, onda spremim nešto za jelo, gledam W, čitam." ,,Uopšte ne izlaziš?" Izašla je samo jednom, tokom druge nedelje, posle napornog ce-lodnevnog slaganja priče o ugovoru koji je sklopila u Njujorku. Ose-ćala je očajničku potrebu za pićem, pa je svratiia do bara na Sent Martins Lejnu. Sela je za mali sto pored vrata i pola sata zurila u prolaznike, blažeći bol alkoholom. Lokal je bio pun, ijudi su svraća-li s posla da obrnu po koju turu. Neprestano su pristizali, okupira-jući stolove i tiskajući se oko šanka. Vazduh je bio prožet smehom, čavrljanjem i duvanskim dimom. Koliko se sećala, nosio je jeftino prugasto odelo. Rumeni obra-zi, rida brada, stomak, poodmakao podvaljak. Stajao je za šankom, a onda krenuo ka njoj, sa kriglom u ruci. Upitao ju je šta će da po-pije. Ona se nasmejala i odbila ponudu, ali se on uprkos tome za-valio u stolicu preko puta. Rekla je: ,,Očekujem nekoga." On se nasmejao, pokazavši od nikotina požutele zube. ,,Mene?" Nije odgovorila ništa. ,,Ozbiljno, luče, zar baš ništa nećeš da popiješ?' Bacila je pogled na njegove ortake. ,,Je l' tamo pala neka opkla-da?" ,,Ma, ne brini zbog njih." Bio je pripit. Dah mu je zaudarao na pivo. ,,Ne brinem ja zbog njih." ,,Ja sam Carli." ,,Nisam zainteresovana." Kada joj je pružio ruku, ona ju je munjevito zgrabila, zgnječila mu prste i prikucala mu šaku za sto. Zasiktao je od bola, razroga- 52 čenih očiju. Na prebledelom čelu pojavile su se graške znoja. Ste-fani je imala utisak kao da posmatra nešto što nema nikakve veze s njom. Ali, kada se setila kako se obrušila na Olivijea, bila je zga-dena nad samom sobom. Pustila ga je i on je skočio sa stolice, uz-mičući ka šanku, sudarajući se sa okolnim mušterijama i mrmljajući nešto sebi u bradu. Martin Palmer je strpljivo čekao odgovor. Stefani reče: ,,Trenutno nisam raspoložena za izlaske." ,,Da li piješ?" Pogied mu je bio prikovan za beleške. ,,Da li konzumiraš alko-hol?" Onda je konačno pogleda. ,,Noću, kad odeš kući." Ona odgovori glasorn u kome je prvobitnu srdžbu zamenila pri-mesa tuge. ,,Nedovoljno."

Bila je svesna da joj se odbrambeni mehanizmi naglo intenzivi-raju, što je bio očigledan znak koliko su u poslednje vreme oslabili. Ne zbog Palmerovih lukavih pitanja - bila je iznenadena njegovom nevičnošću - već zbog nečega u njoj samoj. Prepoznala je osećaj. Bila je to želja da sebi skine kamen sa srca. Ali, Palmer nije bio od-govarajući ispovednik. Razgovarali su dva sata. Bilo je mnogo pita-nja na koja je želela da odgovori iskreno, ali nije mogla, bar ne pred njim. Iskren odgovor predstavljao bi devalvaciju istine. Bila je razočarana, potom frustrirana, i na kraju ogorčena. ,,Da vidimo", promrmlja Palmer. ,,Taj Turčin, Salman Rifat, trgo-vac oružjem. Prema priči gospodina Aleksandera, morala si da spa-vaš sa Rifatom kako bi stekla njegovo poverenje i zadobila pristup fajlovima koje je čuvao u svojoj vili." ,,Da spavam s njim?" Palmera je očigledno kosnulo semantičko cepidlačenje. ,,Dobro, da imaš seksualne odnose s njim." „! šta s tim?" ,,Zanima me kako si se u tim trenucima osećala?" ,,Kako sam se osećala?" ,,Da." ,,lzranjavljeno." On pocrvene. ,,Nisam na to mislio." ,,Znam ja na šta si ti mislio", prosikta Stefani. ,,Ali ja sam se osećala izranjavljeno. A je l' znaš zašto? Zato što je Rifat imao ku-rac debeo k'o tvoj zglavak i voleo da ga zavlači gde god stigne. A ja sam mu dopuštala da mi to radi jer je sve išlo u rok službe." 53 Palmer se upinjao da deluje kontrolisano, škrabajući nešto u no-tes. ,,Tako, dakle. U redu..." ,,U redu?" On se prenu. ,,lzvini. Nisam tako mislio." ,,A kako si mislio? Je l' to trebalo da bude izraz saosećanja? lli možda razumevanja?" ,,Slušaj, samo pokušavam da ti pomognem." ,,Bolje ti slušaj mene. Hoćeš da čuješ nešto o Salmanu Rifatu? Dobro, onda. On je trgovac oružjem. Ukrotitelj. Monstrum. I ima svoja sitna zadovoljstva." Na trenutak je zastala, pogledavši u svo-ja stopala. ,,Najviše je voleo da izvodim striptiz pred njim, obično u dnevnoj sobi, nikad u spavaćoj. Dok sam se svlačila, rekao bi mi šta da radim i ja bih ga bez protivljenja poslušala. Ali, kraj je uvek bio isti. On ima posed u Grčkoj, gde se proizvodi maslinovo ulje. I gde god da putuje uvek sa sobom nosi bočice tog domaćeg ulja. Tamno plavo staklo, minijaturni čep na vrhu. Rekao bi mi da se naguzim preko sofe ili preko stola, a onda bi mi sipao malo ulja na leda. Vo-leo je da gleda kako ulje klizi niz kožu. To ga je palilo. Onda bi mi rekao da mešam. Sa njegovim uzbudenjem rasla je i njegova agre-sivnost. Konačno, kada bi mi se ulje slilo niz zadnjicu, onda bi me potucao. Ovako ili onako." Podigla je pogled. Palmer je nemo zurio u nju. Činilo se da je prestao da diše. „1 zato, kada me pitaš kako sam se osećala i kada ti kažem da sam se osećala izranjavljeno, možeš slobodno tako i da zapišeš u taj tvoj jebeni notes. Sa svim ostalim sranjima koja će Aleksande-ru predočiti ono što bi želeo da zna..." ,,Slušaj, Stef..."

Ona prezrivo frknu. ..Sfe/^Obraćaš mi se kao da se poznajemo godinama." ,,Samo pokušavam da se postavim prijateljski." ,,Bolje ne traći vreme. Ni svoje, a ni moje." ,,Ne moraš da budeš toliko odbojna." ,,Zašto mi postavljaš sva ta pitanja. Šta očekuješ da otkriješ?" Skrenuo je pogled. ,,To je samo rutinska procena." Stefani se osmehnu. Oboje su dobro znali da je to najobičnija laž. „ Jesi li se ikad upitao kako je to ubiti nekoga? Verovatno si, kao psiholog - ili šta god da si - morao razmišljati o tome. Sa profesio-nalne tačke gledišta." Palmer ostade nem. 54 ,,Kako je pogledati nekome u oči - pri čemu oboje savršeno do-bro znate šta sledi - i pritisnuti obarač. lli zabiti sečivo u meso, ose-titi kako ti se topla krv razliva po prstima i zglobu šake. Ako te za-nima, mogla bih ti reći kako je to. Mogla bih ti sve opisati do najsit-nijih detalja. Ali, nikakva vajda od toga. Besmisleno je da ja tebi ne-što govorim. Moji odgovori na tvoja pitanja neće ti ama baš ništa reći o meni. Ti si teorija, a ja sam stvarnost. Razlika izmedu nas dvoje je nešto što ti nikada nećeš skopčati." Stefani ustade i poče da kruži oko stola, polako mu se približa- vajući. ,,Pogledaj se samo. Obučen kao ulični mangup, ne bi li ostavio utisak nekoga ko bi mi bio blizak, kome bih se mogla poveriti. Proči-tao si moj dosije i zaključio da bi takav imidž najviše odgovarao, zar ne? Jesi li i frizuru podesio u skladu sa profesionalnom dužnošću?" Nije bilo potrebe da bilo šta negira. Stefani se nasloni na ivicu stola, skoro ga dodirujući nogom. Bila je prožeta ledenom pribrano-šću, imala je potpunu kontrolu nad situacijom. Palmer je bio bled kao krpa. ,,Nalaziš se u zoni sukoba", prošaptala je. ,,Kriješ se medu go-milom leševa. Gledaš kako rezervisti siluju još nestasalu devojku, a onda joj odrubljuju glavu. I smeju se, sve vreme se smeju, ti peka-ri, učitelji, zemljoradnici. Kad jednom vidiš tako nešto nikada ne možeš da zaboraviš, ostaje ti zauvek urezano u sećanju. Jedino pi-tanje je: kako živeti s tim?" Oči su mu bile sive. Gledao ju je netremice. ,,Ti si psiholog. Imaš li ti možda neki odgovor?" On odmahnu glavom. ,,Eto, vidiš. Nemam ga ni ja. Ali nekako guraš dalje. Neko vre-me. A onda dode trenutak kad više ne možeš. A taj trenutak uvek dode, pre ili kasnije." Okrenula mu je leda. ,,Ne shvataj ovo lično -nisi ti kriv - ali odbijam da dalje odgovaram na tvoja patetična pi-tanja. Što se tiče Aleksandera, reci mu šta god hoćeš. Meni je sve-jedno." Možeš sebi stvoriti dom, možeš sebi stvoriti život ka-kav želiš, ali nikada ne stvaraj ništa što ne možeš da napustiš u roku od jedne sekunde. 5! Covek koji ju je tome naučio bio je Jan Bojd, pustinjačka figura isklesana od saderlandskog granita. Bojd je u prošlosti bio profesi-onalni vojnik. Detalji te prošlosti bili su pohranjeni u dokumentaciji koja je na neki volšebni način zagubljena, tako da je njegova kari-jera sada bila obavijena velom zlokobne tišine. Više nego bilo ko drugi, Bojd je bio odgovoran za transformisanje Stefani Patrik u Pe-tru Rojter. On ju je naučio

kako da opstane u najsurovijim mogućim uslovima, kako da ubija, kako da sebe liši svake emocije. Pod nje-govim starateljstvom ona je postala snažnija, brža i izdržljivija ne-go što je mogla i da sanja. Ako govorimo o Bojdu kao učitelju, mo-ra se priznati da je bio strog, ponekad i okrutan. Ako govorimo o nastavnom planu i programu, lekcije su bile grozomorne, ponekad i brutalne. Ako, pak, govorimo o Stefani kao učenici, uvek je bila vi-še nego izuzetna. Ugledala ga je kroz prozor vagona kada se voz kompanije Sko-trejl zaustavio na stanici Lerg. Krupnih kostiju, ali vitak, sa licem na kome su bili očigledni tragovi surovih vremensih uslova, stajao je naslonjen na lend-rover, prekrštenih ruku, dok mu je oštar vetar mr-sio gustu plavu kosu. Nosio je izbledele farmerke, gojzerice i masli-nastozelenu majicu. Stefani je bila jedina putnica koja je sišla sa voza. Bojd otvori vrata lend-rovera, ali joj prepusti da se sama izbori sa prtljagom. Onda napustiše stanicu, prodoše kroz Lerg i krenuše istočnom oba-lom jezera Šin. Bojd je vozio veoma brzo, pretičući ostala vozila i manevrišući na suženom prostoru, dopuštajući točkovima da povre-meno okrznu natopljeno busenje trave koje je ležalo pokraj puta. Stefani zgrabi ručicu na vratima, nadajući se da Bojd neće primeti-ti njenu reakciju. Na putu ka severu, oblaci su ih pratili u stopu. Kroz njih bi se po-vremeno ukazao po koji blistavi trak sunca i nebom se prolile zlat-na, purpurna, smaragdna i bakarna boja, a onda bi svod ponovo po-stao modrosiv. Izbledela trava koja se njihala na vetru ličila je na uz-burkano more. Prolazili su pored oronulih ostataka kamenih kuća napuštenih još početkom devetnaestog veka i zabarikadiranih pro-zora kuća napuštenih u skorije vreme. Ožiljci napretka. S vremena na vreme pored puta su se mogle ugledati visoke gomile naslaga-nog treseta, koji će uskoro tinjati u nekom lokalnom karninu. Pretekavši žuti kamion - lokalnu pokretnu biblioteku - Bojd pro-govori: ,,Aleksander kaže da živiš na jugu Francuske." ,,Tako je." 56 ,,Pod prezimenom Snajder." ,,Tačno." ,,To je devojačko prezime tvoje majke?" ,,Da." On prekorno odmahnu glavom. ,,Razočaravajuće. Pogotovo za tebe, Stefani." Kod Laksfordskog mosta skrenuše desno i, nakon još jednog skretanja, izbiše na neravni drum. Put je neprestano vijugao, udo-voljavajući zahtevima terena. Preko izrovanog tla, oko granitnih gromada prekrivenih vlažnom mahovinom, kroz bare pune treset-nog mulja, preko improvizovanih mostića konstruisanih od starih kušet vagona. Dobro je znala šta je čeka: modrice, iščašenja, hladnoća, iscr-pljenost. Uprkos tome, osećala se kao kod kuće. Bolje rečeno, ose-ćala je neku sponu. Što su dalje zadirali na sever u glavi joj je po-stajalo bistrije. Prošlo je tri dana od neuspešne Palmerove proce-ne. Videla je ozlojadenost u Aleksanderovom pogledu. Bojd je bio jedino rešenje. Nije gajila nikakve iluzije u pogledu režima koji je predstojao, ali joj je bilo drago što je ponovo tu. Brvnara je bila smeštena blizu jezera, na blagoj travnatoj padi-ni, dovoljno visoko da bude zaštićena od poplava. Pedesetak meta-ra dalje nalazile su se tri daščare sa novim krovom od terpapira. Iz-medu njih i brvnare bila je velika garaža, koja je služila i kao

radio-nica. Iza brvnare se nalazila velika šupa i još jedan manji objekat u kome je bio smešten dizel generator. Kada je prošli put bila ovde bila je zima i njih dvoje su bili sami, ali je Bojd tokom leta tu držao kurseve za opstanak u dMjini, čiji je cilj bilo pospešivanje timskog rada medu iznurenim kancelarijskim službenicima. Ponekad bi ga kompanije koje su ga unajmljivale za-moliie da identifikuje naročite kvalitete pojedinaca u svakoj grupi. Ko je prirodni voda, ali toga nije svestan? Ko misli da je voda, ali neće da vuče ostale? Ko je subverzivni miner? Kursevi su trajali od maja do kraja septembra. Bojd je kao po-moćnike angažovao bivše kolege iz vojske. Tokom zime, kada nije bilo kurseva, Bojd je stajao na raspolaganju prijateljima. Tu su spa-dali odredeni vojni zvaničnici sa svojirn naročitim zahtevima. lli pla-ninari kojima je bila potrebna žestoka fizička priprema. lli Ijudi po-put Aleksandera. Bojd naglo zakoči ispred brvnare. ,,Ovde je trenutno jedna grupa, tako da ćeš odsesti kod mene. Vidaćeš ih povremeno, ali ne razgovaraj s njima. Je l' jasno?" 57 ,,Jasno." Jsto važi i za osoblje. Ni reči." ,,Kako ti kažeš." On je umorno pogleda. ,,Upravo tako, Stefani. Kako ja kažem." Prvih petnaest dana vladala je nepromenljiva rutina: tresak vra-ta još pre svanuća, iskakanje iz kreveta, trčanje kroz ledenu zoru, blagotvorna vrelina tuša, doručak za izribanim drvenim kuhinjskim stolom. Bojd obično nije jeo sa Stefani. Izmedu doručka i ručka su sparingovali, uvežbavajući napad ili odbranu, uglavnom goloruki, katkad sa hladnim oružjem. Podsećao ju je kako da razne priručne stvarčice pretvori u oružje, kako da ubije krednitnom karticom, ka-ko da onesposobi protivnika najobičnijom spajalicom. Proučavali su ranjive tačke: zglobove, arterije, oči. Ove seanse su se obično održavale u garaži, koja je bila toliko prostrana da su unutra mogla stati tri kamiona. Na stalažama duž zidova bili su poslagani kajaci. U dnu prostorije nalazile su se teške mengele, drvena klupa, poslužavnici sa zamazanim alatkama. Sa tavanice je visila bokserska vreća. Počeo je da je podučava osno-vama tajlandskog boksa. Tajlandski boks ga nije naročito zanimao kao sport, ali je cenio brzinu i pokretljivost koju je ova veština da-rivala svojim najboljim predstavnicima. Ručak je obično bio oskudan: malo čorbe od povrća, hleb i vo-da. Stefani je znala da joj, ako pojede previše, sledi povraćanje po-podne. Ali, ni uzdržavanje od hrane često nije bilo neka garancija. Bojd njen trud nije smatrao ozbiljnim sve dok ne bi pala na zemlju i izbljuvala utrobu. Trčali su kroz visoku oštru travu, koja je skrivala opasne useke, uz i niz padine prekrivene zdrobljenim kamenjem, gde čak ni krajnji oprez nije bio od pomoći. Svaki pad bio je obeležen novom ozledom na telu. Trčali su kroz lepljivi crni mulj tresetnih močvara. Stefani se seti onoga što je nekada davno otkrila: ništa brže ne isisava ener-giju od tresetne močvare. Trčali su po urlajućem vetru, kroz horizontalnu kišu, po nemilo-srdnom suncu. Čak i kad je bilo hladno, severno škotsko sunce bi u tren oka bolno oprljilo kožu. Jedini izuzetak bila je magla, kada se nisu mnogo udaljavali od brvnare i jezera. Vreme je bilo nepredvi-

divo. Bilo je sasvim uobičajeno doživeti sva četiri godišnja doba još pre ručka i još jedan celogodišnji ciklus tokom popodneva. 58 To što je Stefani znala šta je mogla očekivati nije iskustvo učini-lo manje bolnim. Omlitaveli mišići su goreli u znak protesta. Bolovi su prelazili u grčeve. Ozlede i posekotine nisu mogle da zacele jer su se rane iznova i iznova otvarale. Bojd ju je držao na rubu iscr-pljenosti i ona je znala zašto: hteo je da izazove reakciju. Fizičku ili emocionalnu. lii obe. Pre četiri godine Bojd se krajnje surovo ophodio prema njoj. To mu je bio zadatak - da je natera da odustane. Režim se svodio na krajnje šikaniranje. Ovog puta je bilo drugačije. Njih dvoje su što-šta zajedno pregurali. Njihov odnos eyoluirao je od odnosa starijeg vodnika i guštera do odnosa mentora i štićenika. Uprkos svojoj gra-nitnoj fasadi, Bojd se u to vreme ponosio njome. Istini za volju, i Stefani je bila ponosna. Na kraju se prema njoj odnosio sa pošto-vanjem. Kao prema sebi ravnoj. A sve to neminovno je rezultiralo još nečim. Subverzivnom seksualnom privlačnošću. Medutim, ni on ni ona to nisu priznavali. Nisu želeli da priznaju. Bojd je i dalje polagao pravo na nepoljuljivi autoritet, ali ne po svaku cenu. Jednom je pokušao da je slomi i nije uspeo. Njih dvo-je su se prilično dobro razumeli. Bili su donekle slični. Element ne-prijateljstva na kome je počivao Bojdov režim bio je prevaziden. On je dobro znao da Stefani nikada neće podbaciti u izvršavanju nare-denja. Umesto toga, ona će uvek nastojati da učini i više od nalo-ženog kako bi mu pokazala da on, a preko njega ni Aleksander, ne može slomiti njen duh. Bojd joj je uveče dozvoljavao da uživa u čarima tople kupke, umesto uobičajenog brzinskog tuširanja, da očisti i utaži bolni kolaž modrica i posekotina. Dok se kupala, on bi spremio nešto za veče-ru. Ponekad je večeravao zajedno sa njom, mada su takve situaci-je bile retke. Posle toga bi se spustio u stolicu pored kamina i ne-što čitao ili bi otišao da nešto završi u kancelariji, zatvarajući vrata za sobom. Ona je bila slobodna da čini šta joj je volja. To je značilo da bi se u najkraćem roku spakovala na spavanje jer je znala da će se uobičajena rutina ujutro nastaviti i da pred sobom nema mnogo vremena za oporavak. Sedim na kamenu šne grane se povijaju bobica. Bojd kaže da vu, ali ja prognoziram Nedelje se polako ste. Svesna sam da okružena stablima planinskog jasena. Slaba-pod težinom gustih grozdova sjajnih crvenih to najavljuje oštru zimu. Verovatno je u pra-ozbiljan mraz još pre z'ime. nižu, a tenzija medu nama svakodnevno ra-svojim neobuzdanim reakcijama na njegove 59 provokacije samo još više pogoršavam situaciju. Ali, takva sam. Bes je za mene podsticaj. Već osećam metamorfozu. Moji predašnji telesni oblici se po-vlače, očvršćavaju, menjaju se. Više sam se dopada/a sebi u pret-hodnom izdanju - kao srećna, zdrava, ženstvena osoba - ali jedan deo mene likuje zbog ovog novog stanja. Fizička promena me men-talno osnažuje. Teško je to racionalno objasniti. Možda zbog ose-ćaja da Bojd sebi tako samo otežava zadatak. Sa mojim napretkom i usavršavanjem njegove provokacije gube na snazi. A on postaje sve zbunjeniji i rastrzaniji. Posmatrano iz naše sužene ravni postojanja, to bi trebalo da me ispuni izvesnim zadovoljstvotn. Ali ne osećam ništa slično. Volela bih da ga upitam u čemu je stvar, ali

ne mogu. Baš kao što odbijam da mu odgovorim na pitanja o tome šta sam radila dok sam bila Pe-tra. Ne zato što ne želim da on to zna, već zato što ne želim da to stigne do Aleksandera. Možda to donekle objašnjava moja zbrkana osećanja, Ne mogu da gledam da jedna tako snažna i nezavisna osoba kao što je Bojd igra ulogu Aleksanderovog piona. Posmatram izdaleka, Bojd stoji pored daščare. Okružen je svo-jim pomoćnicima, dvojicom muškaraca i jednom ženom. Svi oni su bivše kolege iz vojske. Poslednja tura gostiju stoji na rubu jezera, okupljena oko kajaka. Markentiška grupa iz Slaua. Bave se proda-jom oglasnog prostora za časopise specijalizovane za polovne au-tomobile, kućanski alat, komjuterske komponente, opremu za kuhi-nje i kupatila. Onog trenutka kada se Bojd uputi ka grupi da održi uvodnu reč napuštam poprište dogadaja i vraćam se u brvnaru. Unutra je hladno, mračno i tiho. Čujem pucketanje peći u kuhi-nji. To je jedini zvuk. Ulazim u Bojdovu kancelahju, jedinu prostori-ju u njegovom domu u koju mi je pristup izričito zabranjen. Kance-larija je mala i kockasta, sa jedn/m jedinim prozorom koji gleda rta jezero. Masivan radni sto od hrastovine zauzima veliki deo prosto-ra. Na jednom zidu nalaze se četiri ormarića za fascikle. Svi su za-ključani, što je deluje prilično čudno ako se ima u vidu da Bojd sko-ro nikada ne zaključava ulazna vrata, izuzev ako je odsutan na du-že vreme. Preturam po papińma na stolu: telefonski račun sa meni potpu-no nepoznat/m brojevima, dopisi sa pečatom Saderlandskog save-ta, karta za vožnju Kaledonian Mek Brejnovim trajektom do ostrva Ajlej, nekoliko pisama od kompanija koje su tokom leta sklopile ugovor sa Bojdom. Preskačem kompjuter jer pretpostavljam da će 60 provaliti ako nešto budem trkeljisala. Umesto toga, uzimam telefon i okrećem 1471 da bih videla ko ga je poslednji zvao, ali je poziv oči-gledno imao skńvenu identifikaciju. Na nekim od polica naslagane su knjige, većinom istorijske. Ne-ma ničeg od beletństike. Iznad mini-linije nalazi se tridesetak CD-ova, svi sa klasičnom muzikom. Iznad CD-ova su dva reda masivnih fascikli, sa natpisima sa strane. Liči na poslovnu dokumentaciju na-gomilanu tokom protekle decenije. Na jednoj od polica su dva ma-la srebrna samovara, na polici ispod nje nekoliko uramljenih foto-grafija: Bojd u borbenoj opremi, plamena šikara u pozadini, trojica vojnika stoje ispred njega u gro-planu, zagrlivši mitraljeze kao ver-ne prijatelje; Bojd u mladem izdanju i sa dužom kosom, iza njega se naziru obrisi Menhetna - verovatno snimak sa vrha Empajer Stejt Bildinga; portret žene svetlosmečte kose, sivih očiju, malenog nosa i tankih pravilnih usana. Uzimam fotografiju. Rejčel. Ima još njenih fotografija, na nekima je sa Bojdom, a na nekima sama. Na zajedničkim fotografijama vidim sasvim drugog čoveka od onoga koga poznajem. Čoveka koji je umeo da se smeje, čove-ka bez praznine u očima. Na svakoj od njih izgleda iskreno srećan. Jedva da podseća na Bojda. Svesna sam jedino kuckanja starinskog sata na njegovom stolu. I dalje držim Rejčelinu fotografiju. Nešto kao da izbija iz okvira, prolazi mi kroz vrhove prstiju i prodire pravo u grudi. Stid. Bojd tni nije bez razloga zabranio pristup u ovu odaju. A sad i sama imam dobar razlog da se držim dalje odatle. Posmatram ga kroz prozor. I dalje priča. Pitam se šta li je to Rejčel posedovala što je Bojda na-velo da se zaljubi u nju. Kao što se pitam i kakva je to žena treba-/o da bude pa da se zaljubi u muškarca kao što je Bojd.

Bojd je stajao ledima okrenut sudoperi. Stefani se smestila bli-zu peći, uživajući u toploti koja joj se razlivala po butinama. Napo-Iju je besnela oluja. Olovni oblaci su se gomilali celog popodneva i sa prvim sumrakom stuštila se kiša. Sada, četiri sata kasnije, oluja je postajala još žešća. ,,Uopšte se nisam iznenadio kada sam čuo da si klisnula posle Malte. Upozoho sam Aleksandera. Sve vreme sam mu govorio da ćeš to uraditi. Rekao sam mu, ako dobije priliku budi siguran da će je iskoristiti. Ali, bila si toliko dobra da mi nije verovao. Mislio je da sam te previše dobro istrenirao da bi uradila tako nešto." ,,Ali nisi?" 61 ,,Zavisi kako posmatraš. Lično smatram da sam te istrenirao do-voljno dobro da razmišljaš svojom glavom. Kada si se obrela tamo, više nisi bila isprogramirana mašina. Bila si nepredvidiva, maštovi-ta, nezaustavljiva." ,,Da li bi trebalo da se osećam polaskano?" ,,Trebalo bi da upitaš šta je krenulo naopako?" ,,Možda ništa nije krenulo naopako." ,,Postala si Petra, zar ne? To nije trebalo da se desi. Kada si ne-stala, trebalo je da nestaneš zauvek." ,,Niko ne može zauvek nestati. Bar ne njima." ,,Ali, ti si mogla." ,,Pronašli su me, zar ne?" ,,Jesu, zahvaljujući genijalnom izboru prezimena", odgovorio je, nimalo ne skrivajući svoj prezir. Stefani nije bila baš ubedena da je to imalo veze s prezimenom. ,,Da si bila pažljivija, moglo je da upali. Mogla si sebi da stvoriš potpuno nov život. Dobaržwot." „1 jesam. Na kraju." ,,Trebalo je to da uradiš odmah. Bila si dovoljno talentovana za tako nešto. Onog trenutka kad si uspela da se iščupaš, mogla si da uradiš sve što..." ,,Kao šta, na primer? Da se skrasim u Sidneju ili Rejkjaviku? Da se zaposlim, da izrodim sitnu dečicu?" ,,A što da ne?" ,,Čini mi se da me ne poznaješ onoliko dobro koliko veruješ." ,,Možda se nisi dovoljno potrudila?" Stefani ne uspe da odoli provokaciji: ,,Misliš, kao ti? Daj da ne-što raščistimo. Nas dvoje se mnogo ne razlikujemo. Oboje smo sje-bani, nijedno od nas nije sposobno da živi u stvarnom svetu sa stvarnim Ijudima i da radi od devet do pet." Bojd ne zagrize mamac. ,,Mentalno si u gorem stanju nego kad smo se upoznali. Tada si bila samo nekontrolisana. Bila si puna be-sa i bez ikakvog cilja pred sobom. A sada? Ne znam o čemu se ra-di, ali je u pitanju nešto daleko kompleksnije..." Njegovo sažaljenje ju je vredalo. Nesposobna da se izbori s emocijama, ona pribeže jeftinom sarkazmu. ,,U mećłuvremenu s\ postao i psihijatar? Ti si zaista višestruko talentovan čovek." „1 ti si nekada bila višestruko talentovana žena." ,,Ako vidiš feleričnu robu, konsultuj se sa samim sobom. Ti si me stvorio." 62 ,,Znam. I svestan sam svoje odgovornosti. Više nego ikada rani- |e ,,Rekla bih da je malo kasno, zar ne?" ,,Zašto si postala Petra posle Malte?" ,,Ne tiče te se." ,,Ne možeš ovako unedogled." ,,Kako?"

,,Da izbegavaš ono što je jedino bitno u čitavoj priči." ,,Misliš, kao ti? Pogledaj se samo. Traćiš se ovde u zemlji nedo- diji pokušavajući da zaboraviš da Rejčel više nije medu živima." Bilo je očigledno da se na jedvite jade obuzdava. A onda, nakon kratke tišine, prozbori: ,,Mislim da je bolje da idemo na spavanje." Okrenuvši joj leda, dodade: ,,Pre nego što neko od nas ne kaže ne- što zbog čega ćemo kasnije zažaliti." Ležala je na boku, zgrčena, potpuno budna uprkos iscrpljenosti. Bilo je mračno. Kiša je dobovala o prozor. Zavese su šuštale na pro-maji. Obuze je studen samoće. Misli su joj bile zbrkane, srce joj je bilo puno srdžbe. Ustala je iz kreveta, navukla široku crnu majicu i na prstima kre-nula kroz hodnik, nečujno klizeći po hladnom parketu. Bojdova spa-vaća soba nalazila se iznad kuhinje. Otvorila je vrata. Začu se škri-pa i ona na trenutak zastade. Ni šuma. Bojd je bio čovek koji je mo-gao čuti šapat čak i u snu. Znala je da bi još pre nego što bi dota-kla vrata njegov krevet već bio prazan. Sišla je u prizemlje. Bojd je bio u kuhinji. Ložio je peć. Sačekala je ispred vrata. Osetio je nje-no prisustvo još pre nego što ju je ugledao. Spustio je kofu sa kok-som, ustao i okrenuo se ka njoj. Ona reče: ,,lzvini." ,,Zaboravi." ,,Moje ponašanje nije ogledalo mojih osećanja." ,,Obučena si da se ne ponašaš onako kako se osećaš." ,,Znam. Ali, imam već dovoijno neprijatelja." Prišla je i spustila mu poljubac na usne. Nije je ni zagrlio ni od-gurnuo. Kada je završila i odmakla se, on ne prozbori ništa. ,,Provela sam čitav život prećutkujući ono što osećam." ,,Stefani..." ,,Hoćeš da mi kažeš da je ovo loša ideja? Ako je tako, bolje ne troši reči. Ako hoćeš da mi popuješ kako se radi o lakomislenom po-rivu, trebalo bi da znaš da mi se ovo već četiri godine vrzma po mi- 63 slima. Dok trčimo kroz divljinu urlaš na mene, ali ja znam da u srcu ne osećaš tako. Kada me pogledaš, oči te odaju. Možeš li da mi ka-žeš da ti nisi razmišljao o tome?" Kada je progovorio, znala je da mu je grlo suvo. ,,Ali, to/esfe lo-ša ideja." Stefani svuče majicu preko glave i baci je na pod. U kuhinji je bi-lo toplo, što je prijalo njenoj nagoj koži. ,,Je l' ovo neka igra, Stefani?" ,,Daleko od igre." ,,Šta je onda?" ,,Mi smo dvoje Ijudi u specifičnim okolnostima. I nemamo šta da izgubimo." ,,Nemamo šta da izgubimo?" ,,Znaš li šta želim više od svega?" ,,Šta?" ,,Želim da neko u meni vidi ženu. Zelim da ti u meni vidiš ženu. Ja nisam muškarac prerušen u žensko. Nisam robot, nisam mašina za ubijanje. Kada me Aleksander pogleda, on vidi sredstvo. Dok sam bila Petra Ijudi su u meni videli pretnju. Kada bih ih pogledala videla bih samo strah. Ne želim to." „ Jesi li sigurna da je ovo ono što želiš?'

,,Želim da neko upozna ono što stvarno jesam." ,,A tvoj prijatelj iz Francuske?" Na trenutak je obuze osećaj krivice. A onda izroni rešenje. ,,Lo-ren je bio divan. Bilo nam je stvarno dobro, ali je to bila krajnje neo-bavezna afera. Nikada ne bi moglo da preraste u nešto više jer mu nikada ne bih mogla otkriti ono što zaista jesam. On me uopšte ni-je poznavao. Ali bi ti mogao da me upoznaš." Ponovo zavlada tišina. Bojd ju je gledao u oči, ne skrećući pogled. Ona uzviknu: ,,Pogledaj me, zaboga!" On ne učini ništa. ,,Pred tobom stoji naga dvadesetsedmogodišnja žena. Uradi ne-što." Bila je zapanjena slabošću svog glasa. ,,Molim te." ,,Nije to tako prosto. Ne znam... jednostavno ne znam šta da mi-slim." Zvučao je čudno. Gotovo bespomoćno. „1 ne treba da misliš." ,,Nisam ja ti." ,,Zbog toga mi se i dopadaš." ,,Ne dopadam ti se." ,,Grešiš", insistirala je Stefani. ,,Dopadaš mi se." ,,Kada bi me videla negde na ulici ne bi me ni primetila." ,,Ali, mi nismo na ulici." ,,Obuci majicu, Stefani." ,,Vodi ljubav sa mnom." ,,Neću." Ona oseti kako je obuzima panika. ,,Onda me potucaj." On ustuknu. ,,Neću." ,,Onda mi dopusti da ja potucam tebe." ,,Neću." ,,Nećeš morati ništa da radiš." ,,ldi na spavanje." ,,Ponižavaš me." ,,Sama sebe ponižavaš." Stefani zakorači ka njemu. Bojd je stajao pored peći kao uko-pan. ,,Znam da me želiš." ,,Ne želim te." ,,Lažovčino. Videla sam kako me gledaš. Dok trčimo, dok se raz-gibavam, kada smo natopljeni do gole kože. Znam šta ti je na umu. Isto što i meni." ,,Prestani." Ona se ponovo približi. ,,Jesi li imao neku posle Rejčel?" ,,Sad je dosta." Bila je tako blizu da ga je mogla dodirnuti. ,,Jesi li?" ,,Ozbiljno ti kažem." Vratanca peći bila su i dalje otvorena. Ona primeti kako joj od-sjaj narandžastog plamena poigrava na stomaku. ,,Ali, ti ne želiš da odem. Znam da ne želiš." ,,Stefani..."

Dohvatila je njegovu ruku i privukla je tik do svojih stidnih dlači-ca. ,,Ako želiš, možeš zamišljati da si s njom." Bojdov pogled se pomrači. Naglo je istrgao ruku i Stefani se zatetura unazad, udari kukom o ugao stola i saplete se, uhvativši se za sudoperu. Kad joj se raz-bistrilo u glavi, odjednom se oseti jeftino i ušeprtljano. Bojd je pro-streli pogledom punim mržnje. ,,lmaš šezdeset sekundi da se obučeš." I ••; 65 Izašli su na stazu. Tama je skrivala bezbrojne zamke. Bojd joj re-če da skrene desno i sada su pred njima bile milje i milje neravnog terena. Noć je bila kao iz horor filma: slapovi kiše, grmljavina, hlad-noća koja je ledila kosti, sablasno bljeskanje munja. Kako je uspon postajao strmiji, trava se povlačila pred vresištem i kamenjerom. Spoticali su se i posrtali, oštro kamenje im je paralo članke, na ce-vanicama, kolenima i dlanovima gomilale su posekotine i ozlede. Samo kad bi pala, Bojd bi se smilovao da nešto progovori. ,,Ustaj! Na noge lagane! Diži se!" Stefani se skotrlja niz travnati obronak, do ruba stene petnaest stopa niže od mesta pada. Na jedvite jade se zaustavi, uhvativši se za viažnu granitnu gromadu. Bojd dobaulja do nje. ,,Sta si se koji moj izvalila? Ustaj i nastavi da trčiš!" Ona pokuša da se pridigne na kolena. Bojd se sagnu, zgrabi je za kosu i poče da je vuče preko kamenjara. Ne uspevši da se obu-zda, ona ispusti glasan jauk. Kada mu je zarila nokte u meso, on je šutnu petom, pogodivši je u lakat. Stefani ponovo zaurla. ,,Šta cviliš? Sama si ovo tražila." Nezaustavljivo su gurali dalje. Izgubila je svaki osećaj za vreme i mesto. Negde u svojoj zbrkanoj svesti bila je svesna činjenice da se Bojd neće naprosto zadovoljiti time da je goni do tačke obesve-šćenja, već da je i sebe želeo da dogura do te granice. Peli su se sve višlje, uspon je postajao sve strmiji. Pentrali su se uz izbočinu široku nešto više od pola metra. Sa njihove leve strane nalazio se klizavi kameni zid, a sa desne zjapeći tamni bezdan. Zdrobljeno kamenje im se omicalo pod stopalima. Suvonjava stabla izvijala su se medu pločama crnog stenja, vitke grane im parale ko-žu i odeću. Napinjući se da nešto razazna kroz pljusak, Stefani uspori pokušavajući da proračuna dalji pravac kretanja, a onda ose-ti kako je Bojd munu pesnicom otpozadi. ,,Rekao sam da ubrzaš, a ne da usporiš!" Kada je pala, uopšte nije pokušao da je zadrži. Bauljala je nasle-po i, nakon što je napipala neku granu, čvrsto se privi uz nju. Hra-pava kora razdera joj kožu sa prevoja ruke. Noge joj se nadoše u vazduhu. Besno žmirkajući, ugleda Bojda kako stoji na stazi podbo-čenih kukova i netremice je posmatra. Ona prestade da se Ijulja, sakupi snagu i dobauija se nazad do kamene izbočine. Onda diže pogled ka njemu, opružena na sve četiri. Očekivala je bujicu uvre-da, ali on ne prozbori ni reč. Nije ni morao. Njegov pogled je dovolj-no govorio: ovde nema bezbednosne mreže. 66 Stigoše do nekog platoa. Stefani je pretpostavljala da je to ulegnuće izmedu dva vrha jer vetar odjednom postade snažniji, a kiša horizontalna. Sad, kada je uspon prestao, terao ju

je da idu još brže. Na većoj nadmorskoj visini gustu travu zameni prljavo žbunje ukliešteno medu krhotinama oštrog stenja i pločama uglačanog ka-mena. Majica joj je prijanjala za telo kao druga koža. Trčali su mahnito i besciljno, sagorevajući poslednje zalihe kise-onika u plućima. Vetar im je zavijao u ušima. Povraćala je u trku, uopšte se ne zaustavljajući. lzbljuvala je poslednje rezerve žuči i pljuvačke u pomrčinu i gurala dalje. Ponekad je padala ona, pone-kad on. Kada bi se strovalio na zemlju začula bi gundanje i čangr-tanje zdrobljenog kamenja. Nije se okretala. Trčala je dalje, primo-ravajući ga da nadoknadi rastojanje. Čvrstina volje ju je gonila da nastavi onda kada bi fizička snaga zakazala. Sve dok nije iščašila članak. Bili su na zaravni, ali joj se desno stopalo omaknu i uklješti se izmedu dva kamena. Pokušala je da ga izvuče, osetila izvrtanje u zglobu i probadajuću vrelinu koja joj se razli kroz list i cevanicu. On-da pade, izvukavši stopalo iz uklještenja. Zastavila se pored bare ledene crne vode. Ležala je na ledima, nekontrolisano dišući. Bojd zareža, naredivši joj da ustane. Ona se ne pomeri i oseti kako je Bojd čizmom šutira medu rebra. Onda se izvrnu na stranu i pokuša da se pridigne. Ali, kada je prebacila te-žinu na levi gležanj, on klecnu. Bojd još jednom zaurla. ,,Ne mogu!", prodahta Stefani. On je zgrabi za okovratnik majice natopljene ledenom vodom. ,,Možeš." ,,Moj članak... iščašen je... uvrnut..." ,,Sve i da je slomljen! Ne zanima me! Trči!" Pokušala jejoš tri puta, ali bezuspešno. Bojd nije popuštao. Dok je ležala na zemlji, on se nadvi iznad nje i spusti don čizme na po-vredeni gležanj. Ona se izvi od bola, ali ne pusti ni glasa. ,,Kada sledeći put padneš zdrobiću ti kost u jebenu kašu! Jesi li me čula, ti petparačka dro/y'o?" Ona još jednom pokuša da se pridigne. Oboje su bili zatečeni onime što je usledilo. Stefani nije bila u potpunosti svesna da je uputila udarac, a Bojd nije imao dovoljno vremena da ga izbegne. Njena desna šaka munjevito se spusti na Bojdovo lice. Prasak udarca na trenutak zagluši oluju koja je besnela i Bojd pade na ze-mlju. Medutim, kao gumeni balon, suknuo je naviše onog trenutka 67 kad je dodirnuo tlo. Stefani nije stigla čak ni da podigne ruke. Te-žak udarac raznese joj desni obraz, odmah ispod oka. Dok je pada-la pred očima joj bljesnuše svetlaci, parajući gustu pomrčinu. Na trenutak nije bilo više ničega, osim kiše i studeni. Kada je otvorila oči, Bojd više nije bio iznad nje. Sedeo je nešto dalje odatle, na kamenu obraslom mahovinom, držeći glavu medu rukama. Posmatrala ga je, nepomičnog kao kip, dok se voda cedila sa njega. Na kraju je pogleda. Uprkos tami, videla je da je mržnja nestala iz njegovih očiju. U njegovom pogledu sada se mogla nazre-ti samo beskrajna tuga. Trebalo im je dva sata da se wrate do brvnare. Dok su hodali, Bojd ju je pridržavao kako ne bi morala da se oslanja na de-sno stopalo. lsprva je bila nesvesna kiše i vetra, ali kada je ugleda-la slabo svetlucanje jezera i nejasne obrise daščara iza njega, obu-ze je nepodnošljiva drhtavica koja joj isisa poslednje atome snage.

Kada su stigli, on je uvede u kuhinju. Voda se cedila sa nje, gro-znica ju je nekontrolisano tresla. Bojd privuče drvenu stolicu i okre-nu je ka peći, ali ne previše blizu. Potom ode po suvu odeću. Prvo joj je skinuo natopljenu majicu - zamenivši je debelom bordo duk-sericom - a onda i donji deo trenerke i patike. Kada je obukla far-merice, navukao joj je debele vunene čarape preko promrzlih sto-pala. Na kraju joj je obmotao šal oko vrata. Onda je stavio džezvu na usijanu ringlu i na trenutak nestao da se i sam presvuče. Napolju je i dalje besnela oluja. Stefani je polako dolazila sebi. Prsti na nogama i rukama, koji su se polako otkravljivali, počeše da gore. Popili su dve džezve slatkog čaja sa^mlekom. Bojd joj je rekao da ne srče, već da ga polako pi-jucka. Cangrljanje vetra o prozore zvučalo je neobično prijatno sa-da kada su bili na toplom i suvom. Ponovo je bila dete. Bojd sačeka da njeno telo počne da proizvodi sopstvenu toplo-tu pre nego što se pozabavi ozledama. Skinuo joj je šal i privukao stolicu bliže peći. Prvo joj je ispitao desni gležanj, okrećući ga i pri-tiskajući. Onda ga je obmotao zavojem, očistio povrede antiseptič-kim sredstvom, a one najgore istrljao arnikom. Sve to vreme nijed-no od njih ne progovori ni reč. Kasnije joj je dao nurofen, odveo je do kreveta i rekao joj da se ispava. 68 Bilo je već odmaklo popodne. Stefani se polako obuče, pokuša-vaiući da razgiba ukočene mišiće. Navukla je isti par farmerki, de-belu rolku, dokolenice i par čizama. Napolju se beše razvedrilo. Va-zduh je bio oštar, nebo boje safira. Pronašla je Bojda u jednom od pomoćnih objekata, uposlenog oko dizel generatora. Rukavi su mu bili zavrnuti do lakata, ruke i podlaktice umazane uljem i garežinom. Imao je nešto na licu. Nije mogla reći da li je to bila modrica ili na-slaga prljavštine. Bojd spusti mehaničarski ključ na parce zamazanog platna. ,,Ka- ko tvoje stopalo?" Slegnula je ramenima. ,,Dobro." ,,A ostalo?" ,,Slušaj, u vezi sa onim što se juče..." ,,Daj da to preskočimo, Stefani. Nije bitno." ,,Bitno je." ,,To je već stvar prošlosti. Bolje da je tamo i ostavimo, šta ka-žeš?" Kada ona ništa ne odgovori, on nastavi: ,,Tako je bolje za obo- je." ,,Mogu li da te zamohm da mi učiniš nešto?" ,,Šta?' ,,Da me ošišaš." Bojd se namršti. ,,Nisam baš vičan tome." „1 ne moraš da budeš." Naredno jutro osvanu sa mrazom, koji najavi četvordnevni hlad-ni talas. Stefani se probudi kasno i polako ustade. Drveno ogleda-lo iznad komode nije bilo dovoljno veliko da u njemu vidi celo lice. Morala je pažljivo da podesi ugao da bi osmotrila svoju tamnu ko-su. Kratka i neujednačeno podšišana ostavljala je utisak ranjivosti. Tako se i osećala. To joj, medutim, nije naročito smetalo. Kada je zakoračila napolje učini joj se da hoda po staklenoj plo-či. Nebo je bilo gotovo purpurno, sa nekoliko namreškanih paperja-stih oblaka. Bojd beše otišao na trčanje bez

nje. Ugledala ga je^na planinskom grebenu sa druge strane jezera, kao zeleno sivu-tačku naspram bakarne pozadine. Kada se vratio, čekala ga je u kuhinji. Nije bio zadihan, ali su mu obrazi bili rumeni od hladnoće. Čelo mu se presijavalo od znoja. On baci pogled na kuhinjski sto. ,,Šta je ovo?" ,,A šta misliĕ?" ,,Ne moraš da spremaš doručak." 69 ,,Znam." ,,Hteo sam da kažem da nema potrebe za bilo kakvom kompen-zacijom." ,,Znam." Valerija Rauhman je bila nastavnica ruskog jezika koja je stigla po Aleksanderovom nalogu poslednje nedelje septembra. Blede puti i sa krupnim tamno smedim očima, imala je crnu kosu prošara-nu srebrnastim pramenovima skupljenu u starinsku pundu. Reklo bi se da je imala oko četrdesetak godina, mada je Stefani od Bojda kasnije saznala da je zapravo bila starija. Uprkos zdepastoj gradi, bila je veoma elegantna. Strog izraz lica nije uspevao da prikrije iskričavost njenih očiju. Njene crte i držanje na prvi pogled su ot-krivali neobično kontradiktornu osobu. Početak jezičke obuke bio je intenzivan jer Stefani nije bila u stanju da se posveti treningu. ,,Nije baš toliko dobro kao što sam očekivala", izjavila je Rauhmanova posle prve lekcije. ,,Ali, uz mno-go vremena i truda, ko zna šta možemo napraviti." Nedelju dana posle Valerijinog dolaska, poslednja grupa gostiju je otišla. Stefani je posmatrala kako u koloni ulaze u dva minibusa koja će ih prebaciti do lnvernesa. Bojd je naredna dva dana proveo sa svojim pomoćnicima, pospremajući daščare koje će biti zakatan-čene preko zime. Veče uoči odlaska proveo je sa njima u kućici za osoblje. Stefani i Rauhmanova su ostale u brvnari. Posle večere, Stefani se smestila pored prozora u dnevnoj sobi, posmatrajući da-ščaru iz koje se razlivala slaba narandžasta svetlost. Noć je bila mirna. Iz kućice za osoblje povremeno su dopirale vesele salve smeha. Rauhmanova prozbori: ,,Drago mi je da je večeras srećan." Stefani je pogleda preko sobe. ,,Koliko ga dobro poznajete?" ,,Znamo se već godinama. Poznavala sam i Rejčel." ,,Kakva je ona bila?" ,,Divna. Mirne naravi, ali jaka. Jača od njega." Stefani oseti blagu Ijubomoru. ,,Kako ste se upoznali?" ,,Nije na meni da govorim o tome." ,,Ali ste ga poznavali pre nego što je došao ovde?" Ona klimnu glavom. ,,Sudarali smo se povremeno po belom sve-tu. U Zagrebu, Džakarti, Damasku." ,,Šta je on tražio tamo?" ,,lsto što i ja. Završavao poslove." 70 ,,Na mestima kao što je Damask?" Kada smo se sreli u Damasku, vraćao se iz Kuvajta." ,,Zalivski rat?" ,,Nakon što su Iračani upali u Kuvajt, poslali su ga tamo zbog prikupljanja informacija. Tokom šest meseci koji su prethodili Pu-stinjskoj oluji živeo je u kuvajtskoj prestonici. Snalazio se kako je znao i umeo, neprestano menjao boravišta, prehranjivao se pacovi-ma, slao informacije o Iračanima kad god je mogao. Ostao je sve dok grad nije bio osloboden." „1 onda ste se tek tako sudarili u Damasku?" Rauhmanova se nasmeši. ,,Ne pravi se naivna, Stefani. Ja dobro znam ko si ti. Tako da znaš kako stvari funkcionišu." ,,Nikad mi ne priča o tome."

,,Naravno da ti ne priča. On nikada ne priča o stvarima i Ijudima do kojih mu je stalo. Zato te nikada nije pomenuo." Prošlo je nedelju dana pre nego što se Stefani vratila treninzi-ma. Dve nedelje kasnije, Rauhmanova je morala na nekoliko dana u London. Stefani i Bojd su krenuli na četvorodnevni boravak u di-vljini. Bojd je odvojio potrebnu odeću i oboma spremio po jedan za-vežljaj. Nosio je kompas, ali kada je bilo vedro terao ju je da se ori-jentiše uz pomoć časovnika i sunca. Sećala se postupka: na sever-noj hemisferi sat treba držati horizontalno, tako da kazaljka koja pokazuje sate bude usmerena ka suncu. Linija koja napola preseca ugao izmedu kazaljke i brojke 12 je linija sever-jug. Na osnovu to-ga odreduju se svi ostali pravci. Članak joj u meduvremenu beše zacelio, a izdržljivost postala gotovo ravna njegovoj, tako da su putovali veoma brzo, bez obzira na teren. Stefani je uživala u daljini koju su svakodnevno prevalji-vali. Danju su se uglavnom držali viših predela. Kasno popodne bi pronašli neku rečicu ili potok i spustili se sledeći njen tok. Zbog su-rovih prirodnih uslova hrana je biia oskudna. Nisu imali čime da ulo-ve jelena, košutu ili neku pticu, pa su se prehranjivali pecanjem. U svakom zavežljaju bila je konzerva sa najlonom za pecanje, udica-ma i olovnim tegićima. Stefani se pokazala kao krajnji amater, uhvativši samo jednu pastrmku u čitava četiri dana. Sve ostalo bio je Bojdov ulov. U zavežljajima je bila i cirada koja im je služila za pravljenje sklo-ništa za noćenje. Od mladica ukradenih sa šumarskih plantaža na-pravili bi improvizovanu okosnicu, a onda razapeli ciradu preko nje. 71 Bojd im beše priuštio i luksuz laganih vreća za spavanje marke go-rteks. Za noćenje su odabirali prirodno zaklonjena mesta, a cirada se pokazala prilično efikasnom u slučaju kiše. U svakom zavežljaju nalazile su se i vodootporne šibice, koje su služile za potpaljivanje vatre. Oko vatre bi napravili kružni kameni zidić, koji je sprečavao gašenje plamena. Uveče bi očistili ribu i is-pekli je na žaru, a ishranu su dopunjavali ovsenim biskvitima koje Bojd takode beše spakovao. Kada je bilo vedro učio ju je kako da razaznaje glavna sazvežda na nebu: Veiika kola, Kasiopeju, Orion. Poslednjeg jutra Stefani se probudi pre Bojda. Još uvek se ne beše razdanilo. Posmatrala je kako se istočno nebo lagano preliva svetlošću i na njemu ukazuje modrikasto sunce. Čula je udaljenu ri-ku starog jelena na padini iznad njih. Kasnije ga ugledaše kako sa-terava košute u tesnac na planinskom grebenu. Pratili su životinje, krećući se niz vetar i pazeći da ih one ne opaze. Zahvaljujući Boj-dovoj umešnosti, na kraju uspeše da im se približe. Probivši se kroz tresetnu močvaru i vazduh prožet teškim mošusnim zadahom, sti-goše do kamene ploče sa koje su mogli posmatrati jelene. Nakon što su životinje otišle svojim putem, Stefani i Bojd se uspentraše na vrh, odakle se mogla videti brvnara, kao sićušna tačka naspram grantinog zida. Seli su na kamenu izbočinu, mlatarajući nogama iznad provalije visoke pedesetak stopa, a onda pojeli ostatak sledovanja. Stefani pogleda u Bojda, koji je žvakao ovseni biskvit. Pogled mu je bio pri-kovan za kaljave čizme i prostor koji je počivao izmedu njih. Sme-škao se. ,,O čemu li samo razmišljaš?"

Odmahnuo je glavom. ,,Pitao sam se kako je biio tvojim rodite-Ijima. Mislim, kako izgleda imati takvo dete?" „1 to ti je smešno?" ,,Pre bih rekao da je užasavajuće." ,,Baš ti hvala." „ Jesu li i oni bili tako čvrste volje kao ti?" ,,Oboje." ,,Gospode Bože." ,,lsto tako i moja sestra. I jedan od braće." ,,Mora da je bilo strašno bučno." Stefani se glasno nasmeja. I te kako. Sve vreme. ,,Ali, ja sam bi-la ubedljivo najgora." ,,Nije valjda da priznaješ?" 72 ,,Bila sam noćna mora za svoje roditelje. Naročito u pubertetu. lsuviše bistra za svoje dobro, isuviše tvrdoglava za tude. Nisam mogla ni da pomislim da jednog dana budem kao oni." ,,A koji pubertetlija pa može?" ,,Tačno. Gledalo sam samo kako da ih što više razočaram. I bila sam prilično uspešna u tome. Bila sam najpametnija u školi, aii sam uvek podbacivala u ocenama. Bila sam više puta uhvaćena kako pu-šim i pijem. Slušala sam Kleš i Smitse i izlazila sa momcima koje oni nisu mogli očima da vide." Stefani pogleda u provaliju. ,,Postoji li išta egocentričnije i besciljnije od pubertetlije?" ,,Naravno da ne postoji." ,,Najčudnije od svega je što, sada kad mojih roditelja više nema, kapiram da im u stvari na neki način zavidim. Ako se ikada budem udala, volela bih da imam brak kao što je bio njihov. Sa žučnim pre-pirkama i gomilom nemoguće dece." ,,Nemoj, molim te. Pomisao na tebe u dečjem izdanju bila je do-voljno užasavajuća." Stefani se okrenu ka njemu. ,,Ne možeš da me zamisliš kao su-prugu? lii kao majku?" Bojd pode da odgovori, a onda zastade. ,,Pošao sam da kažem 'ne'.^ali istina je da pojma nemam." ,,Želela bih kuću poput one u kojoj sam odrasla. I detinjstvo po-put onoga u kome sam odrasla." ,,Ta, nemoj mi kasti. Duboko u srcu, ti si zapravo jedna staro-modna devojka." Ona se zakikota, što je bila prava retkost. ,,Znam. lzigravam buntovnika sve ove godine da bi se na kraju ispostavilo da jedan deo mene naprosto umire od želje za malogradanštinom." Sreda je bila kišovita. Valerija Rauhman se prethodno veče vra-tila iz Londona. Kada se Stefani spustila u prizemlje, ona i Bojd su razgovarali u kuhinji. Na stolu je stajao ve!iki paket. ..Pogledaj šta nam je Valerija donela iz Londona." ,,Šta je to?" ,,vGeorg Salibi." Čovek sa diskom. ,,lma li nekih vesti o Maršalovom ubici? lli Ko-bi?" ,,Još uvek ne." ,,Sta kažu za Salibija?"

,,Disk je - ili će uskoro biti - u sefu u njegovom apartmanu u Njujorku. Ovde su informacije koje su nam potrebne." 73 Oni otvoriše paket i rasporediše sadržaj po stolu. Georg Salibi, libanski milijarder, bankar po profesiji, osnivač First Intercontintal-a, starosti 64 godine. Čovek koji je posedovao apartman u potkro-vlju elitnog zdanja na Central park vestu, kuću u Londonu na Vilton Kresentu, ogromnu rezidenciju sa pogledom na more u Vilfranš-sur-Meru, stotinu metara dugačak brod usidren u Internacionalnom jah-ting klubu na Antibima - nazvan Zara, po njegovoj kćeri - i jahtu po imenu Go/fska struja V, koja mu je služila za prebacivanje od jed-nog poseda do drugog. Salibijeva žena bila je Argentinka po imenu Silvija, ćerka gene-rala koji je 1975. godine prebegao u Svajcarsku, sa dvadeset mili-ona utajenih dolara. Deset godina mlada od Salibija, Silvija je i da-Ije bila žena izuzetne lepote: visoke jagodice, krupne smaragdne oči, usta Sofije Loren. Imala je dvadeset sedam godina kada se udala za Salibija i nije bilo teško videti šta je očaralo korpulentnog bankara. Njihova deca, Feliks i Zara, nasledila su majčinu lepotu. Stefani ponovo uze Silvijinu fotografiju izvremena kada se verila sa Salibijem. Imala je tada onoliko godina koliko je Stefani imala sada. Imala je držanje, prefinjenost, eleganciju. Delovala je savršeno opušteno sa blistavom dijamantskom ogrlicom koju je nosila oko gracioznog vrata. Prefinjeriih crta i blagih oblina, bez ijednog gru-bog prelaza, bila je sve ono što Stefani nije bila. ,,Salibi je poznat po svojoj paranoji", reče Bojd. ,,lma obezbede-nje na svim svojim posedima, bez obzira da li je tamo ili ne. Obez-bećfenje uglavnom sačinjavaju bivši pripadnici izraelske vojske, uključujući i li čnog telohranitelja u čijem se društvu nalazi 24 sata na dan i 365 dana u godini." ,,Bez dana odmora?" ,,Bez dana odmora, već više od tri godine." Bojd pruži Stefani fotografiju: strog izraz lica, preplanula koža i tamnosmede oči, kratko podšišana crna kosa, snažna ramena. ,,Žena?" Bojd klimnu glavom. ,,Rut Stajfel. Bila je prvo u izraelskoj armi-ji, potom u Mosadu. U Magenti se opravdano veruje da je povre-meno radila i za Šabeka. Otkako je kod Salibija, nije imala slobod-nog dana." ,,Zanima me šta Silvija misli o tome." Posle ručka su proučili arhitektonske planove apartmana na Central park vestu. U jednoj fascikli nalazile su se fotografije zda-nja, slikane sa veće i manje razdaljine. Bile su tu i tri stranice ra- 74 znoraznih zapažanja i dvanaest stranica tehničkih beležaka. Bojdu i Stefani je trebalo sat vremena da tek ovlaš pregledaju materijal. ,,Dakle, šta kažeš?" Stefani je proučavala vertikalne planove. ,,Sta kažem?... Ako je disk na prodaju, možda bi bilo lakše da ga Magenta otkupi." ,,Mislim da to prevazilazi Aleksanderov budžet. Veoma je skupo upošljavati osobe tvog soja." ,,Nisam ni znala da predstavljam toliki luksuz." ,,Ne zavaravaj se. Ti si samo zlosrećna nužnost."

Stefani se ponovo usredsredi na planove. ,,Rekla bih da je ne-moguće uvući se odozdo, pa ćemo morati da pokušamo odozgo." ,,Slažem se. Ali kako?" ,,U svakom slučaju, ne mogu se popeti spolja. Bila bih primeće-na." ,,A ne možeš ni iznutra, jer je sve obezbedeno." ,,A ne mogu ni sa krova. Ako realno posmatramo." Stefani po-novo baci pogled na planove. ,,Liftovi..." ,,Zaboravi. I glavni i pomoćni lift se automatski zaustavljaju na spratu ispod. Svaki put kad se otvore vrata, obezbedenje izvrši pro-veru. Ne bi čak ni stigla do sprata koji ti treba." ,,Nisam mislila na liftove. Mislila sam na kućišta." Treba nam četrdeset pet minuta da stignemo do tamo. Ogrom-na izbočina vlažnog crnog granita, natopljena trava ispod nje, blat-njavo žbunje i mrtva stabla iznad, a u pozadini svega toga stotinu stopa visok granitni zid. Gledam u Bojda. On se vragolasto ceri. ,,Nisam mislio na to, već na ovu izbočinu ovde." Sa stenovite gromade sliva se ledena bujica, vodeni zastor sa-činjen od mnoštva mlazova, nekih jačine otvorene slav!ne, a nekih pak tankih kao igla. Na sve strane se čuje kapanje, huk i romore-nje. ..Pogledaj. Je /' te podseća na nešto?" Sležem ramenima. ,,Ne baš." ,,Na Central park vest. Na venac oko vrha zgrade." Fotografije mi ponovo izranjaju u mislima, Gotsko, teško, čudo-višno zdanje. ,,Venac na vrhu zdanja je otprilike istih dimenzija i pod istim uglom kao ovaj komad stene. Moraćeš da se spustiš preko njega." ,,Biću zakačena..." 75 ,,Da. Ali moraćeš da se spustiš, a ne da skočiš." „ Važi." ,,Ali pre nego što se spustiš, da vidimo možeš li da se popneš." Posmatram izbočinu iz suprotnog ugla. Uspevala sam da se iz-borim i sa daleko gorim stvarima i Bojd to zna. Moja majka, koja je bila Švajcarkinja, bila je u svoje vreme poznata alpinistkinja. Uspe-la je da osvoji Everest iz drugog pokušaja i savladala većinu najvi-šljih vrhova u Evropi, sa izuzetkom Ajgera, koji joj je dvaput izma-kao. Nasledila sam njenu ljubav prema planinarenju i njenu neu-strašivost pred stenama. Prilazim pročeiju stene i spuštam ruke na nju. Hladna je, tvrda i mokra. Pre nego što krenem u akciju u glavi stvaram mapu putanje koju ću slediti. Pukotine gde mogu zakačiti nožne prste, mesta ko-ja mogu poslužiti kao rukohvati, ispupčine dovoljno male da ih mo-gu ščepati, a opet dovoljno čvrste da mogu izdržati moju težinu. Kao kad deca prave crtež spajanjem tačkica. Nakon što sam dobro isplanirala svaki potez na putu do vrha, krećem. Prelazim oko deset stopa : onda padam. lzvijam se udesno, ra-širenih ruku i nogu, naginjući se unazad pod uglom od skoro četr-deset pet stepeni. Hvatam se za oštru ali masivnu izbočinu i poči-njem da prebacujem težinu kada, bez ikakvog upozorenja, stena počinje da se lomi, a jedan komad ostaje u mojoj šaci. Nema vre-mena za bilo kakvu reakciju. Već padam. Stropoštavam se na tlo obraslo gustom travom. Dok se borim za dah, Bojd pritrčava i pita: ,,Jesi /i u redu?"

Pokušavam nešto da kažem, ali ne uspevam da pustim ni g/asa. On me ostavlja da dodem sebi. „ Predvideo sam to." Da bi dokazao svoju tvrdnju prolazi kroz paučinaste slapove, grabi komad stene koji deluje pńlično pouzdano i naglo ga povlači ka sebi. Komadina se odlama, ostavljajući svetao urez na pročelju stene, ,,Do davola", prodahćem besno. ,,Moglo bi se ponovo desiti." Dižem se u sedeći položaj. Mokra sam do gole kože. ,,Šta hoćeš time da kažeš?" ,,Gips na vencu oko zgrade. Sigurno je star i truo. Može se de-siti da se odlomi dok se vereš." ,,Sigurno si ponosan na sebe." ,,Jesam. Hajde sad da probamo s vrha." 76 Stefani navuče zavese. Bilo je vetrovito jutro. Talasi su se mre-škali na jezeru. Trava je bila prekrivena injem. Ona se brzo obuče. Majica koju je ostavila da se osuši preko noći bila je kao uštirkana i mirisala na treset. Navukla je duksericu preko. Onda uze čizme iz ostave pored stražnjeg ulaza. Bile su tople. Bojd je bio u kuhinji. Pio je kafu, naslanjajući se na sudoperu. Na sebi je imao stari par vojničkih pantalona i široki crni džemper sa V izrezom preko bele majice. ,,Zar nećemo na trčanje?" ,,Valerija je otišla. Nije htela da te budi. Rekla mi je da te pozdra-vim." ,,Kada je otišla?" ,,Rano jutros. Odvezao sam je do Lerga." ,,Sta se desilo?" ,,Ništa." ,,Ništa?" ,,Tvoje pripreme su završene. Bar ovaj deo priprema." Stefani je želela da nešto kaže, da se pobuni. Ali ne uspe da pro-zbori ni reč. Bojd kao da je to osetio. ,,Zvali su me sinoć, nakon što si otišla na spavanje. Sutra ujutro ideš kući." ,,Nije mi to kuća." Bojd nasu kafu iz džezve u limenu šolju koju joj potom dodade. ,,Ako hoćeš idi na trčanje, ali sam mislio da bismo to jutros mogli da preskočimo. U dovoljno si dobroj formi." ,,Ali me baš nije milina pogledati?" On se nasmeši. ,,Pa, baš i nije. Moram priznati da mi nedostaju one sočne obline sa kojima si došla." ,,Preživećeš." ,,Nemoj biti sigurna u to." Nasuo je sebi još kafe. ,,Trebalo bi da skoknem do Durnesa. Hoćeš sa mnom?" Osetila je miris mora još pre nego što ga je ugledala. Mileli su drumom na kome su ovce bile glavni učesnici u saobraćaju. U Dur-nes stigoše u podne. Prozujali su pored osnovne škole, a onda Bojd zakoči ispred Mejsa, malog supermarketa sa poštanskim šalterom gde se mogla uplatiti članarina za Durneški golf klub. Njihov teren bio je najseverniji i

najvetrovitiji u čitavoj Britaniji. Preko puta pro-davnice nalazila se benzinska pumpa, drvena kućica smeštena po-red starih pumpi za točenje goriva. U Mejsu kupiše potrebne namirnice. U prodavnici je bilo petoro-šestoro Ijudi. Cinilo se da ih Bojd sve poznaje. Na kasi je stupio u i korwerzaciju sa jednim parom. Žilav muškarac sa ridom kosom oša-cova Stefani, a onda promrmlja fazon koji nije uspela da čuje. Svi prisutni počeše da se smeju. Neka debela žena u otrcanom crnom kožuhu upita Bojda kakva mu je bila sezona. On krišom pogleda Stefani. ,,Napornija nego obično, Meri. Ali i isplativija." Razgovor i smeh se nastaviše. Bojd je bio u središtu dogadaja, opušten, druželjubiv. Za Stefani, koja je sve to ćutke posmatrala, bilo je to pravo otkrovenje. Kada su izašli iz radnje, on predloži da prošetaju. Uputiše se ka Balnakilu, koji je bio udaljen oko jednu mi-Iju, prošavši pored lokalnog zanatskog centra sa mnoštvom radnji-ca smeštenih u korozijom izjedenim betonskim halama podignutim tokom 1940-tih za smeštaj nemačkih ratnih zarobljenika. Bojd uparkira lendrover pored jedne stare kuće u Balnakilu, na suprotnoj strani puta koji je vodio ka zidom ogračtenom groblju. Stefani izra-zi želju da zaviri unutra. On slegnu ramenima i reče da će je čekati kod ulaza na plažu. Malena kamena crkva nije imala krov. Zidovi su joj bili obrasli br-šljanom. Groblje je bilo pretrpano. Nadgrobne ploče su većinom bi-le stare, a natpisi na njima nagrizeni zubom vremena i surovih kli-matskih uslova. Bilo je i mnogo spomen-ploča koje su čuvale seća-nje na Ijude koji nisu bili tu sahranjeni: na one koji su izgubili život na moru, ili u kolonijalnim ratovima, boreći se za ekspanziju Britan-ske imperije, ili na one koji su emigrirali u Australiju, Indiju i Južnu Afriku nadajući se boljem životu. Medu svim tim starim grobovima, bilo je i nekoliko skorijeg datuma. Bio je tu i grob Bojdove supruge, Rejčel. Njena humka se nalazila u samom dnu groblja, pored kamenog zida. Na maloj neupadljivoj četvrtastoj nadgrobnoj ploči bili su ukle-sani osnovni podaci. Umrla u trideset petoj godini. Uzrok smrti se nije pominjao, ali je Stefani znala da se radilo o raku dojke. Volje-na žena Janova. Donja polovina ploče bila je prazna, rezervisana za još jedan natpis. Bacila je pogled preko groblja. Bojd je bio okrenut ka moru. Našli su se na dogovorenom mestu, a onda krenuli plažom u pravcu Farejd Heda, najisturenije kopnene tačke. Bilo je vreme pli-me, ali je nivo vode još uvek bio nizak. Pesak je bio čvrst i pod na-letima vetra se vrtložio nad namreškanom površinom mora. Prola-zili su preko naslaga morske trave i razbacanog dubreta: izgubljena cipela, parče automobilskog pojasa, komadi muljem zamazane pla- 78 stike. Na udaljenom kraju plaže mogla se videti betonska staza ko-ja je vijugala izmedu peščanih dina. Na nekim mestima bila je pre-krivena peskom, ali je pravac bio očigledan i oni su ga pratili. Kada bi zašli izmedu dina vetar bi se stišao, ali bi na otvorenom odmah povratio svu svoju silinu. Kada su prošli pored zaštitne rešetke, Stefani prozbori: ,,lmala sam nekog u Londonu, pre Malte. Zvao se Frenk Vajt. Bila sam za-Ijubljena u njega. I on u mene, rekla bih. Ali, bila je to čudna ljubav. Nisam mu mogla reći pravu istinu o sebi. Bila je to ljubav sazdana na lažima, izuzev na samom kraju. Onda sam mu sve ispričala i on je to prihvatio. Znao je da ima nečega još od samog početka." No-stalgično je odmahnula glavom. ,,Posle Malte

sam nestala. Ali sam mu redovno slala poruke. Pružila sam mu priliku da me prati, da me pronade. Da nestane zajedno sa mnom." ,,AK je on nije iskoristio?" ,,Možeš li da pretpostaviš zašto?" ,,Valjda me nije voleo onoliko koliko sam mislila. lli onoliko koliko sam ja volela njega." ,,Možda bi previše izgubio da je krenuo za tobom." ,,Veruj mi da ne bi." ,,Jesi li probala da ponovo stupiš u kontakt s njim otkako si se vratila u London?" ,,Nisam. Prošlo je četiri godine otada. On pripada sasvim druga-čijem poglavlju mog života. Poglavlju koje... ma, previše je kompli-kovano za objašnjavanje." ,,Znam šta hoćeš da kažeš." Stefani nije bila baš najsigurnija u to. Duboko je uzdahnula. ,,U svakom slučaju, kada sam uvidela da za nas nema zajedničke bu-dućnosti, izgubila sam veru u bilo kakvu budućnost. Nisam nestala da bih utekla Magenti. To nije bio razlog. Nestala sam da bih bila s njim." Bojd zastade u pola koraka, pa i ona učini isto. Tužno se osmehnula. ,,Moj prvi fijasko na ljubavnom planu. Imala sam dvade-set tri godine, ali me je ošinuo kao petnaestogodišnjakinju." ,,Zbog toga si postala Petra." ,,Nisam ništa postala. Već sam bila Petra." ,,Ne kapiram." ,,Nisam odabrala da živim u Petrinom stilu zato što mi je srce bi-lo slomljeno. Ali sam bila zbunjena i besna. Ako nešto na svetu mr-zim, to je samosažaljenje, ali kada osmotrim stvari iz ove perspek- •'- tive, čini mi se da nisam imala mnogo izbora. Postavivši sebi savr-šenstvo kao isključivi cilj - po svaku cenu - pre ili kasnije sam mo-rala pući." ,,Verovatno", složi se Bojd. ,,Sve što sam na kraju uradila svelo se na to da ništa nisam pro-menila. Nije bilo nikakve konkretne odluke. Umesto Aleksandera, postojao je motiv novca, mada se tu zapravo nije radilo o parama. Već o poslu. Životarenju od danas do sutra. Odbacivanje ugovora, prihvatanje ugovora, pravljenje planova, njihovo sprovodenje u de-lo, skrivanje tragova posle obavljenog posla. Briga o najsitnijim po-jedinostima o čemu god da se radilo." ,,Za čim si tragala?" ,,Za mehaničkim savršenstvom. Htela sam da postanem mašina. Da lišim sebe svake emocije." „1 je l' ti uspelo?" ,,Mislim da jeste. Na neko vreme..." Kada su prošli sigurnosnu rešeku, put prede u makadam obra-stao travom sa obe strane. Ovce su slobodno šetale naokolo. U da-Ijini, na samom rubu kopna, Stefani ugleda malu gradevinu: osma-trački toranj na čijim su zidovima bili oslikani crno-žuti kvadrati. Prostorije nekadašnjeg Ministarstva odbrane, objasni joj Bojd, sa betonskom platformom za sletanje helikoptera. Objekat se sada koristio za spasavanje utopljenika. Kada su se približili tornju, uspon postade strmiji. Zečevi su slo-bodno trčkarali naokolo. Stefani odšeta do ivice grebena i zagleda se u provaliju dubine oko dve stotine stopa. Posmatrala je kako se uspenušali talasi lome o hridi, hučeći, besneći, nadirući i povlačeći se. Nešto kao da ju je vuklo nadole. Osećaj joj je bio poznat, kao želja da se prepusti

trenutnom ludilu i otisne u vrtložne dubine. Ona se nadvi iznad ponora, osetivši kako je Bojd napeto posmatra. ,,Sta te je navelo da prestaneš sa svim tim?", upitao ju je. Ona mu opisa Bilbao. ,,Ne znam zašto se tako desilo. Ali, jedno-stavno se desilo. Prvih nekoliko nedelja sam mislila da se radi o nervnom slomu. Ali sada, kada stvari razmotrim iz retrospektive, či-ni mi se da to nije bio slom, već neka vrsta prodora. Nervni slom se verovatno odigrao pre Bilbaoa. I posle Malte." „1 trajao dve i po godine?" ,,Da. Mislim da je čitava Petrina nezavisna karijera bio jedan kontinualni nervni slom. I da je Bilbao - ili, konkretnije govoreći, atentat na Arkana - predstavljao tačku u kojoj sam definitivno pu-kla." 80 Boid je sedeo pored peći, ubacujući treset na poluzagašeni žar. Onda ustade i podiže čašu sa police nad kaminom. Kada se okre-nuo, Stefani je stajala pored njega. Uzela mu je čašu iz ruke i vra-tila je na policu. ,,Hoćeš li reći Aleksanderu ovo što sam ti danas ispričala?" ,,Neću, ukoliko ti to ne želiš." ,,Ali. on će želeti da zna." ,,On će samo želeti da zna jesi li spremna za akciju." „1 jesam li?" ,,Ranjivija si nego što si bila." ,,To nije odgovor. Jesam li spremna za akciju?" ,,Da. Bojim se da jesi." Ona ga poljubi, osetivši ukus Pomerola. Nešto ranije, tokom ve-čere, Bojd odnekud beše izvukao prašnjavu bocu Clos Rene-a. Ste-fani je delovala iznenadeno, pa se Bojd oseti pozvanim da joj obja-sni da je piće čuvao za specijalnu priliku. ,,Dakle, slaviš što ćeš konačno da me se otarasiš?" ,,Ni najmanje." ,,Sta je onda?" ,,Zaključi sama." Stefani samo porumeni. Ovoga puta je Bojd bio taj koji je prekinuo poljubac. Ali veoma nežno. Culo se samo pucketanje vatre. Stefani prošapta: ,,Želim da vodim ljubav sa tobom." ,,Nemoj." ,,Ovog puta je drugačije..." ,,Znam." I dalje ju je držao u naručju. Stefani ga pogleda pravo u oči, a onda upita: ,,Je !' to zbog Rejčel?" ,,Na izvestan način, da." Polako, oklevajući, ona se izvuče iz njegovog zagrljaja. ,,Onda iz-vini. Ne bih želela da pokvarim nešto u našem odnosu." ,,Nema šta da se pokvari, Stefani. Samo ne želim da sebe dove-dem u takav položaj." ,,Kakav položaj?" On se okrenu i ponovo dohvati čašu. ,,Bio sam zaljubljen u Rej-cel. Oboje smo verovali da je pred nama duga i srećna budućnost. Ali, nije biio tako." Stefani ga je posmatrala

kako otpija poslednji gutljaj vina. ,,Svet u koji ćeš se koliko sutra vratiti... oboje dobro znamo na šta to može izaći. Već sam izgubio nekoga koga sam vo- 81 leo. Ne želim da sebe dovedem u položaj da po drugi put moram da prolazim kroz sve to." Kao da je razočaran što me vidi. Možda zbog crne dukse-rice koju imam na sebi, Dok skidam jaknu, primećujem kako zuri u natpis na duksu. Preko čitave prednje strane zlatnim slovim piše: NE ŠALJI DEČAKA DA OBAVI MUSKI POSAO. Aleksander ne kaže ništa. I ne mora. Znam da mu se to ni naj-manje ne svida, baš kao što znam i da je krajnje infantilno što sam obukla tako nešto. ,,Nismo uspeli da identikujemo Kobu." ,,Baš sam iznenadena. Ko su kandidati?" ,,Vladimir Vatukin, koji je nasledio Olega Rogačeva na čelu sin-dikata Centralnaja, i Anatolij Medajev, koji je bio Rogačevljeva de-sna ruka. Od Rogačevljevog ubistva u Parizu, Medajevje nestao sa poprišta dogadaja." ,,Za razliku od Vatukina, koji je se direktno ovajdio." ,,Postoji još jedna osoba koja bi nas mogla povesti u pravom smeru. Konstantin Komarov. Ruski biznismen. On lično nije član ni-jedne kriminalne organizacije, ali blisko saraduje sa više njih. lli ni sa jednom, zavisno od tačke gledišta. Ako su mafijaške klike zup-čanici u pogonskoj mašini ruskog kńminala, on podmazuje prostor izmedu njih." ,,lma ulogu maziva? Baš sočno." ,,Komarov mnogo putuje, ali je stacioniran u Njujorku." ,,Kao i Georg Salibi. Daj da pogadam. Odlučio si da uštediš na putnim troškovima i ubediš me da odradim dva posla po ceni jed-nog?" ,,Opšte je poznato da Komarov saraduje sa Kobom." ,,Čime se bavi?" ,,On je investitor. I finansijski savetnik." ,,Perač novca..." „ Tehnički g/edano, savršeno je čist." ,,Dakle, hohštapler u senci." ,,Ne baš. Svojevremeno je bio upleten u sve i svašta. Ali to je sada prošlost." ,,U čemu se sastoji posao?" Jskoristićeš Komarava da dodeš do Kobe." ",,Kako?" ,,Pretvaraćeš se da si zainteresovana za kupovinu plutonijuma 239. Komarov neće želeti da bude lično upleten u to. Ali će nanju-šiti priliku da se ogrebe za procenat prosledivši posao Kobi." ,,A ako plan ne upali?" ,,U ruskim mafijaškim krugovima Komarovljeva reputacija - a na kraju krajeva i njegovo bogatstvo - zasnovana je na njegovoj pou-zdanosti. Ako bi izneverio tu reputaciju, našao bi se u nevolji. Ali, da se prvo pozabavimo onim što je najvažnije. Moraš biti ubedljiva u svom pristupu. Ako bilo šta posumnja, možemo da se pozdravimo s poslom. Medutim, onog trenutka kad on bude garantovao za te-be..." ,,A šta ako on ne pristane na to?" ,,Tvoj zadatakje da pronadeš način da ga pridobiješ."

,,Kako ćemo stići do njega?" ,,Ovde u Londonu se nalazi neko ko bi nam mogao biti od pomo-ći. Poljak po imenu Zbignjev Sladek. Rozi Coduri će ti dati sve neo-phodne informacije." ,,Postoji li mogućnost da se Vatukin ili Medajev mogu smatrati odgovornim za ono što se desilo u Parizu?" ,,Ti mene pitaš?" ,,Oh, zaboga..." Dok ustajem, Aleksander ponovo zuri u moje grudi I, možda, u natpis kojije ispisan na njima. NE ŠALJIDEČAKA DA OBAVIMU-ŠKI POSAO. Uzimam jaknu sa naslona stolice i polako je oblačim, pruživši mu priliku da konačno vidi ono što je ispisano na ledima: POŠALJI ŽENU. „77 to smatraš dobrim vicom?" Trijumfalno sevam pogledom. ,,Ne", odgovaram. „77 si za mene najbolji vic." Rozi Coduri je pogleda razrogačenih očiju. ,,Bože, šta ti se desi-lo s kosom?" ,,Bolje ne pitaj," Zdanje Magente, suteren, četvrti nivo, soba 2A, osmougaona prostorija bez prozora. Halogensko osvetljenje ugradeno u tavani-cu bilo je prigušeno. Čulo se samo tiho brujanje klima uredaja i zu-janje kompjuterskih terminala. Ona sede pored Rozi, spustivši se 82 83 na obrtnu stolicu sa visokim kožnim naslonom. Pred njima su sta-jala tri monitora od dvadesetjednog inča. Rozi je deklamovala, isto-vremeno kucajući na tastaturi: Sladek, Zbignjev, V. Datum rodenja: 4. septembar 1963. Mesto rodenja: Krakov, Poljska. Na sva tri ekrana pojaviše se različite slike. Slika na desnom monitoru bila je podeljena na 64 kvadrata, levi monitor je izlistavao tri spiska referenci, dok se na centralnom monitoru mogla videti fo-tografija mladeg muškarca sa bezobličnim crtama iica, sivim očima, tamnim podočnjacima i razbarušenom svetlosmedom kosom. Rozi reče: ,,Na desnom monitoru je pregled potrebnih informa-cija. Ako se malo bolje zagledaš videćeš da svaki kvadrat ima ne-što kao naslov. Samo stani mišem na ono što želiš i podaci će se pojaviti na centralnom monitoru. Na levom ekranu su reference ko-je će te odvesti do srodnih informacija opšteg tipa. Samo treba da udeš u štos, a onda je prilično lako baratati." Sladek je vodio londohski ogranak Almatirwesta u iznajmljenoj kancelariji u poslovnom centru Hajd Park. Sedište kompanije nala-zilo se u Almatiju u Kazahstanu. Ziveo je sam u garsonjeri na prvom spratu zgrade na Kadogan skveru i vozio srebrnasti mercedes kom-presor. Otkako je stigao u Britaniju pre dve godine, karijera mu je naglo krenula uzlaznom putanjom. Pre toga je bio finansijski kauboj na Divljem istoku. Lansirao je nove oblike bankarstva u područjima gde je stoka još uvek predstavljala glavno sredstvo trgovinske raz-mene. Kao tridesetogodišnjak se našao na čelu male privatne ban-ke po imenu Vaseks, sa sedištem u Biškeku u Kirgistanu. Rozi pre-de na jednu od srodnih tema. Na centralnom ekranu pojaviše se snegom prekriveni planinski vrhovi. ,,Ovo je planinski venac Tjan San koji se prostire izmedu Kine i Kirgistana. Kirgistan je mala planinska zemlja koja je, od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, postala nešto kao ZND verzija Svajcarske za one koji sktapaju finansijske poslove sa neortodok-snim

svetom. Sladek je proveo četiri godine u Biškeku pre nego što je Vaseks otišao pod likvidaciju, zajedno sa svoja tri osnivača. Na-redne godine pojavio se u Moskvi." Ona stade na još jedan od kvadrata sa desne strane. Na ekra-nu se pojavi filmski zapis: velika prostorija sa izdignutim podijumom i brojni redovi stolica za publiku. Iza podijuma su stajala dva velika ekrana na kojima su se mogli videti silni nizovi cifara ispod ćirili čnih natpisa. Rozi pokaza na muškarca obučenog u dvoredno odelo koji je sedeo u četvrtom redu. ,,To je Sladek." 84 ,,A šta je ovo?" Moskovska devizna aukcija. Takve manifestacije se obično odr-žav'aju u hotelima - kao što je ovde slučaj - ili salama za konferen-cije pred odabranim krugom od dvadeset do pedeset osoba." Stefani je posmatrala nemi film koji je išao pred njima. ,,Šta se tamo dešava?" ,,Prisutni iznose ponude za dolarske sume koje Centralna držav-na banka daje u vidu kredita. Plaćaju bonuse za gotovinu jer znaju da će izvući dobit od kamate koju će zaračunati kada sklope zajmo-davne ugovore sa preduzećima, Tu, naravno, svako ima svoj deo ko-lača. Sistem funkcioniše isključivo na osnovu preporuke." ,,Kako je Sladek upao u sve to?" ,,Ova aukcija je održana 1997. Sladek je došao kao zastupnik lvana Timofejeva, mafijaša koji se preorijentisao na bankarstvo. Ti-mofejey je bio persona non grata na takvim manifestacijama, ali ga to nije sprečavalo da pošalje svoje predstavnike. Prošlog oktobra je izgubio život u Kasnojarsku gde su mu sibirski banditi odrubili gla-vu." ,,Koliko razumem, Sladek je danas čist?" Rozi se nasmeja. ,,Ne bih baš tako rekla. Ali, u poredenju sa ostalim kompanijama za koje je radio, Almatinvest je naizgled uzor-na firma." ,,Kirgistan i Kazahstan se graniče, zar ne? Ima li ikakve veze iz-medu onoga čime se bavio u to vrerne i onoga što trenutno radi?" ,,lstina je da su Biškek i Almati nasukani u zajedničkoj nedodiji. Mnogo novca sa kazaških i azerbejdžanskih naftnih polja prošlo je kroz institucije u Biškeku, a mnogi od trgovinskih partnera i klijena-ta Almatinvesta povezani su sa naftnom industrijom. A, onda, ima-mo i ovo..." Još jedan kvadrat, još jedna slika. Fotografija na kojoj se Zbig-njev Sladek rukuje sa Murtazom Rahimovim, predsednikom Ba-škortostana, jedne od osamdeset devet članica Ruske federacije. Rahimov i njegova najbliža porodica tretiraju naftom bogati Baškor-tostan kao svoj privatni feudalni posed. Predsednikov sin Ural je bio na čelu jedne od najvećih ruskih naftnih kompanija. Dokumen-tacija je navodila brojne primere njihove autokratske vladavine, brutalnosti, korupcije, sumnjivih ortakluka, kontrole medija, preva-ra na državnom nivou. ,,Kada jednom počneš da pratiš tragove", reče joj Rozi: ,,oni te neumoljjyo vode kroz Dagestan, Tatarstan, Čečeniju, Sankt Peters- 85 burg, baltičke države, pa sve do zapadne Evrope. Usput budi reče-no, ovo je za tebe." Ona uruči Stefani malu plastičnu kutiju. Stefani skinu poklopac. Unutra pronade luksuzne vizitkarte: Ketrin Marč, Galileo Resour-ces. Na dnu svake posetnice stajao je broj telefona i faksa i imejl adresa. Poštanske adrese nije bilo.

,,Tako ćeš nastupiti kad odeš u posetu Sladeku. U razgovoru si za njega Kejt, nikako Ketrin. Identitet još uvek nije kompletan, ali je, što se tiče brojeva telefona i imejl adrese, sve odradeno. Uklo-nili smo Galileo Resources sa spiska kompanija, za svaki slučaj. To bi trebalo da bude dovoljno da izguraš stvar sa Sladekom, ali ćemo, sigurnosti radi, srediti još neke detalje. Identitet Kejt Marč će biti dovršen pre nego što se upoznaš sa Komarovim." Stefani zatvori Sladekov dosije i na desnom ekranu kliknu na kvadratić koji otvori prvi fajl o Konstantinu Komarovu. ,,Don sa Dona", reče Rozi. ,,To je nadimak koji mu je dao FBI." ..Mislila sam da je iz Moskve." ,,Tamo je roden. Ali je inače iz Sibira." ,,To i dalje ne objašnjava zašto bi ga zvali Don." ,,Nadimak potiče iz 1993. godine, kada je u Voronježu ubijen je-dan uzbekistanski zelenaš. Uzbekistanac je prethodno zavrnuo Ko-marova za neki posao u Moskvi. To je jedino što je bilo ko uspeo da iščeprka. Sumnja je bila osnovana, ali nije bilo apsolutno nikakvih dokaza. Medutim, nadimak je ostao." Komarov je imao izduženo lice, orlovski nos i prodorne tam-nosmede oči. Crna kosa mu je mestimično bila prošarana srebrna-stim pramenovima. Bio je kratko podšišan. Preplanule crte lica de-lovale su više evropejski nego sibirski. Stefani kliknu na još jedan kvadrat. Komarov je prelazio neku ulicu u Parizu. Saobraćajna gu-žva je podsećala na ugrušak krvi u zakrčenoj arteriji. Drveće je bi-lo posuto cvetovima. Nosio je drap košulju, plavi sako, sive flanel-ske pantalone, crne sportske cipele. Bio je vitke grade. Sve u sve-mu, nije očekivala tako nešto. Većina ruskih gangstera koje je upo-znala bili su ogrezli u salo, a vulgarnost njihovog ukusa rasla je na kvadrat sa obimom stomaka. Otromboljenih lica, sa brkovima, po-nosni vlasnici najgrozomornijih frizura sedamdesetih i osamdesetih godina, oni su, gotovo bez izuzetka, predstavljali antitezu dobrog ukusa. Stefani potom prelista Komarovljevu biografiju. Državna siroti-šta, zavodi za maloletne delikvente, sovjetske kazneno-popravne ustanove, na kraju čupanje iz svega toga. Pre nego što se preselio 86 u Njujork, živeo je pet godina u Moskvi, gde je zadržao izvesne po-siovne ineterese i jedan apartman. Saradivao je sa svim značajni-jim kriminalnim organizacijama u ruskoj prestonici. Na spisku su se nalazili Lubjerci, Dolgoprudniki, Solncerskije, Balašikhinskije. I, na-ravno, Centralnaja. Magenta je uspela da dode do kopije dosijea koji se čuvao u od-seku broj šest MVD-a, ruskog ministarstva unutršnjih poslova. U njemu je Komarov figurirao kao jedna od najuticajnijih osoba u sve-tu ruskog kriminala. Dokumentacija je sugerisala da je, izuzev u le-gitimne poslove, bio upleten i u pranje novca, kocku i prostituciju. U izveštaju se zakijučivalo da je nemoguće proceniti njegovo stvar-no bogatstvo jer je bilo nemoguće dovesti ga u direktnu vezu sa bi-lo kojom od kompanija koje je neformalno posedovao. Izgleda da ni-ko nije bio uspešniji u izvrdavanju pravnih začkoljica od Konstanti-na Komarova. Stefani pogleda ostale odrednice i otvori jednu od njih. Najveća malverzacija u koju je Komarov bio upleten bila je izvedena preko sindikata Centralnaja. Bilo je dobro poznato da je ruski organizova-ni kriminal najčešće ciljao na državni aparat jer je tu priticala najve-ća količina novca. Isto tako, vlade nisu raspolagale efikasnim sred-stvima za

nadgledanje protoka i odliva tog novca. Centralnaja je, neposredno nakon Plišane revolucije, izvela izuzetno unosnu mal-verzaciju u prometu naftnih derivata, u kojoj je češka vlada pretr-pela značajne finansijske gubitke. Labavi zakoni su omogućivali stranim državljanima da bez strepnje irwestiraju u novonastalu Če-šku republiku. Tu novu liberalnu atmosferu najbolje je iskoristio ru-ski organizovani kriminal. Centralnaja je pokazala put, a u igru su uskoro uskočili i ostali. Pomenuta malverzacija je počivala na jednostavnoj zakonskoj regu-lativi: dizel je bio žestoko oporezovan, dok se na laka goriva nisu plaćale nikakve dažbine. Centralnaja je preduzela korake da uspe-šno izigra ovaj propis. Ponekad su prikrivali identitet železničkih ci-sterni kojima se dovozio dizel sa naftnih polja sa teritorije Rusije i Zajednice nezavisnih država, švercujući dizel kao lako gorivo. Pone-kad su hemijskom obradom menjali karakteristike dizela, da bi, po ulasku u Cešku, gorivo bilo podvrgnuto suprotnom hemijskom pro-cesu kako bi povratilo svoja prvobitna svojstva. Razmere ove pre-vare bile su nesagledive. Kada je posao dostigao svoj vrhunac, tre-ćina ukupne količine benzina koji je kolao Ceškom bila je neopore-zovana. Ruske kriminalne organizacije su požnjele ogromnu dobit, 87 a Centralnaja je bila najuspešnija od svih. Po skromnom proračunu FBI-a, češka vlada je na ovaj način izgubila državne prihode kojima bi se mogla finansirati izgradnja najmanje pedeset bolnica. Najgore je tek usledilo. Sume koje su bile u opticaju neminovno su dovele do borbe za prevlast, Teritorijalne čarke mećtu mafijaškim klikama su eskalirale. Prag se pretvorio u poprište uiičnih obračuna izmedu pripadnika ruske mafije. Dokumentacija MVD-a je teretila Konstantina Komarova kao glavnog krivca za organizovanje prevare u korist Centralnaje. Bez obzira na tačnost tih tvrdnji, on je zasigurno pomogao Centralnaji da opere i uloži nešto od ostvarenog profita. Sredinom devedesetih godina postsovjetska Rusija je još uvek bila daleko od demokratije. Bila je to kjeptokratija, u čijem je sredi-štu baronisao Konstantin Komarov. Covek koji se na Menhetnu osećao jednako lagodno kao i u Moskvi ili Magadanu. Kameleon. Baš kao i Petra Rojter. Ustajem iz kreveta, stavljam prvi album Garbagea u CD uredaj i prebacujem na pesmu koju želim da čujem: „ Glupačica." Bas tut-nji kroz mene. Pravim kupku, a potom se razgibavam. U ogledalu posmatram kako mi se trbušni mišići valjaju ispod kože, kao tečni mermer. Grudi su mi se smanjile i očvrsle, butine su mi tvrde kao kamen. Nadlaktice su mi mišićave, sa napregnutim tetivama. Usta su mi puna i sočna kao i uvek, ali mi je lice ogrubelo, oči postale le-dene. Izgledam kao Petra, ali se tako ne osećain. Uskoro postajem obavijena omotačem vodene pare, lspruživši se u kadi, zatvaram oči i uživam u muzici. U mislima mi izranja Loren. Vodimo ljubav u mojoj kući na selu, topli poveta-rac ćarlija kroz otvoren prozor. Osećam njegov miris i čujem zvuk koji stvara dodir naših tela. Ispod vode rukom čvrsto stežem pre-deo izmedu butina, Moji prsti su njegovi prsti. Grizem donju usnu dok ne osetim bol. A onda, odjednom - a da ni sama nisam syesna kada dolazi do prelaza - u meni više nije Loren, već Bojd. Obmotana peškirom, sa koga voda kaplje na pod, odlazim do kuhinje i uključujem aparat za kafu. Na stolu je parče papira koje satn tamo ostavila prethodne noći. Gledam u beleške koje sam na-pravila: oči, kosa, šminka, odeća, dodatni detalji.

Kašičicom grebem kafu sa dna kutije, sipam je u aparat, preli-vam ključalom vodom i ostavljam da odstoji. Bilo b/ suviše komplikovano menjati boju očiju, pa će one stoga ostati tamnosmede. Kosa mi je porasla otkako ju je Bojd skresao 88 kuhinjskim makazama. I dalje deluje haotično, ali se nešto da na-praviti od nje. Nekoliko minuta razmišljam koja bi boja bila najpri-merenija, ali ne mogu da se odlučim. A poštojoš nisam odredila fri-zuru, ne mogu da odredim ni šminku. Privatno ne volim da se šmin-kam, ali mi se čini da bi Kejt trebalo da bude bar malo našminkana. Izbor odeće je najlakši. Uzimam posetnicu. Galileo Resources. Nije teško zamisliti o kakvoj bi osobi trebalo da se radi: čvrsta, efikasna, spremna da svoju ženstvenost upotrebi kao oružje, maskirajući je kao slabost. Dodatne detalje je već teže odrediti. Da li bi trebalo da nosi naočari? lli burmu? Da li bi govor s akcentom doprineo uti-sku? Po pravilu ne koristim dodatne detalje ukoliko se ne ispostavi da su neophodni. Problem je u tome da se zaključi kada su zaista neophodni. Turisti, uprkos kiši, behu zakrčili pločnik ispred Harodsa. Stefa-ni prede ulicu i zastade ispred velikih drvenih vrata. Na interfonu je bilo dvadesetak dugmadi. Pritisnula je dugme pored koga je pisalo Poslovni centar Hajd Park. Lift nije radio, pa je krenula zelenim li-noleumskim stepenicama. Prošavši kroz obrtna vrata, obre se pred praznim šalterom za prijem. Poslovni centar Hajd Park je zauzimao prvi sprat zgrade. Prostor je bio pregraden jeftinim paravanima ka-ko bi se mreža hodnika iskoristila za stvaranje skučenih kancelari-ja. Prolazila je pored vrata sa prikačenim plastičnim pločicama: VI-tal Films, turistička agencija Go Latvia, Britanska agencija za kore-nasto povrće. Na uglu hodnika skrenu levo, prošavši pored pedikir-skog salona, firme za plasman yeštačkog dubriva i kompanije koja se bavila poštanskom prodajom tarot karata. Kancelarija Almatin-vesta bila je poslednja sa leve strane. Čekaonica površine osam puta šest stopa, sa tri plastične stolice poredane duž neuglednog paravana. Anoreksična recepcionerka je delovala smoreno. Na zidu iznad njene glave nalazio se yazdušni snimak Almatija. Fotografija je bila izbledela od stajanja. ,,Moje ime je Kejt Marč. Imam zakazano kod gospodina Slade-ka." Sladekova kancelarija je bila dvaput prostranija od čekaonice, ali nimalo luksuznije opremljena. Medutim, njegovo odelo delovalo je prilično skupo. Kao i kućna adresa, auto i losion koji je koristio: ni najmanje se nije uklapao u okruženje, baš kao ni ona. Rozi je re-kla Stefani da je Almatirwest iznajmijivao kancelariju na mesečnom nivou, plaćajući rentu gotovinom. 89 ,,A kada kažem gotovinom, mislim bukvalno dvadeseticama i pe-deseticama." ,,Drugim rečima, potrebno im je mesto sa koga se svakog tre-nutka mogu pokupiti i otići." Na radnom stolu su se naiazila dva telefona. Pored njih su sta-jala dva mobilna aparata. Stefani se pitala da li su fiksni telefoni uopšte bili priklju čeni. Dok ju je uvodio u kancelariju, posmatrala je prizor u ogledalu. Poslovna žena visoka pet stopa i devet inča, plus dva inča štikala, elegantno crno Džozefovo odelo, pripijena suknja do kolena, crna satenska košulja raskopčana ispod grla, sveže oprana i podšišana

tamna kosa, diskretna šminka, malo ajlajnera, karmin boje višnje, muški omega sat na levoj ruci, crna aktn-tašna od teleće kože u de-snoj. ,,Jeste li za kafu?" ,,Ne, hvala." ,,Ništa, zaista." Onda sedoše. Sladek je ovlaš prelistavao svoju beležnicu. ,,Da-kle... čemu možemo zahvaliti za vašu posetu? Kako vam možemo biti na usluzi?" Jmam jedan poslovni predlog." Uzeo je njenu posetnicu. ,,Galileo Resources. Ne deluje mi po-znato. Kojom vrstom posla se bavite?" ,,lnformacijama." ,,Kakvim informacijama?" ,,Ličnim. lli, u ovom slučaju, informacijama koje se tiču konkret-no jedne osobe." ,,Nastavite." ,,Želela bih da me upoznate sa Konstantinom Komarovim." Emocija koju je Sladek pokušao da prikrije bio je strah, a ne iz-nenadenost. ,,Čini mi se da ne poznajem..." „1 te kako ga poznajete." Sladek na trenutak zaćuta, nervozno šmrknu i nakašlja se. Me-dutim, ubrzo ponovo navuče masku nedokučivosti i, ležerno se po-igravajući penkalom, nastavi razgovor. ,,Čak i kada bih poznavao dotičnog gospodina, ne vidim razlog zašto bih vas povezao s njim." ,,A šta ako bi to bilo u vašem ličnom interesu? Naravno, hipote-tički govoreći..." ,,Hipotetički, dakle, o kakvom bi se interesu moglo raditi?" 90 ,,Vi ste biznismen, zar ne?" On se na trenutak zamisli. ,,Morali biste da mi ponudite izvesne garancije." Stefani ništa ne odgovori, primoravajući ga da nastavi. ,,Navedite cifru." ,,Navešću vam nešto bolje. Razlog da to učinite." Sladek začkilji. ,,Razlog?" ,,Vi imate devojku koja živi u Zapadnom Kilburnu. U ulici Lotrop. Zove se Sali Mek Liod, rodom je iz Sefilda." Stefani otvori aktn-ta-šnu i izvadi šest fotografija, koje potom hitnu preko stola. ,,Upozna-li ste se u baru Stringfelou. Radila je tamo kao zabavljačica. Sada joj plaćate da se time više ne bavi." Sladek izdvoji snimak devojke u toplesu i ovlaš pregleda ostalih pet. ,,Takode imate rodaka koji živi u Londonu. Zove se Jan Kamin-ski. Veoma ste bliski. Dok ste u Biškeku upravljali Vaseksom dola-zio vam je u posetu nekoliko puta godišnje. Medutim, sada kada ži-vite u istom gradu, vidate se veoma retko. Pa čak i tada, nikada se ne sastajate na istom mestu. lli u delovima grada gde bilo koji od vas živi ili radi. Kontaktirate putem javnih govornica, nikada ne zo-vete jedan drugog sa kućnog ili mobilnog telefona. Možete li mi re-ći zbog čega?" ,,Ne možete me uplašiti pretnjama." Stefani ga ošinu pogledom. ,,Ne pretim vam. Jan Kaminski je oženjen. Supruga mu se zove Meri. Devojačko prezime bilo joj je Dojl. Iz Dablina je. Venčali su se jula 1987. Žive u privatnoj kući u Valvortu, u Ist stritu. Imaju dva sina - Jeržija i Kristofa - koji idu

u srednju školu u Trafalgar stritu. Pošto je blizu, idu peške. Treba sa-mo dvaput da predu ulicu, ali je to savršeno u redu. Znate li zašto?" Sladek se zagleda u nju, otvorenih usta, ali ne odgovori ništa. ,,Zato što je i jednom više nego dovoljno. Jedan od dečaka će u nekom trenutku sići sa pločnika. Vozač nekog od automobila koji tu-da prolaze neće biti dovoljno pažljiv. lli će možda ići prebrzo i neće moći na vreme da se zaustavi. Ko zna?" Soba C4 nalazila se u računovodstvenom odseku kompanije L. L. Hering. Od svih kompanija u zdanju, numizmatičarska firma bila je najstarija, najlegitimnija i uživala je Stefanine najveće simpatije. Njen vlasnik, Džerald Tornton, i sam je delovao kao antikvitet, na-lik retkim i drevnim novčićima koji su predstavljali njegovo životno opredeljenje. Njegova kancelarija bila je delić istorije, odaja ispu- 91 njena masivnim referentnim delima u kožnom povezu, papirom po-žutelim od stajanja, novčićima izloženim po vitrinama, sakoima od tvida i prašinom. Imao je dva pomoćnika koji su bili jednako skloni ćutanju kao i on. Računovodstveni odsek se nalazio iza Torntonove kancelarije. Kockastog oblika, sa jednim jedinim prozorom koji je gledao na Vik-torija Gardens, svojim izgledom se sasvim uklapao u ostatak L. L. Heringsa. Na sve strane su bile police sa računovodstvenim knjiga-ma koje su datirale još od nastanka firme 1789. godine. U njima su kitnjastim rukopisom bile uknjižene sve moguće transakcije. Dodat-na referentna literatura bila je poslagana duž jednog od zidova, po-deljena po istorijskim kategorijama. Medutim, u prostoriji su se ta-kode nalazila i tri tanka kompjuterska monitora, rasporedena oko dve tastature i jedne stolice. Medu osobljem Magente, C4 je bila poznata kao Memorijski od-sek. Tu su se stvarali kompletni identiteti, smišljala se imena, bio-grafije, poslovni i medicinski podaci. Nizale se porodične tragedije, propali brakovi, pobedene bolesti zavisnosti, fatalne slabosti. Tu se stvarala prošlost za duhove budućnosti. Memorijski odsek je bio materica koja je izrodila Petru Rojter. Stefani tamo zateče Rozi Coduri. Pored nje je bila crna fascikla, koju ona podiže i pruži Stefani. ,,Ostatak tvoje vikend-literature," ,,Jedva čekam," ,,Baš si ironična. Kada krećeš?" ,,Sutra ujutru." Prethodne večeri Sladek je pozvao Gaiileo Resoursces. U teško odredivoj kanceiariji negde u zdanju Magente, neko je preuzeo ulo-gu recepcionistkinje. Galileo Resources. Dobro veče. lzvolite? Na-kon toga, u igru je stupio drugi glas, oponašajući sekretaricu Kejt Marč. Žao mi je, ali trentuno nije u kancelariji. Mogu li vam ja ne-kako pomoći ili želite da vam se kasnije javi? Sladek je ostavio broj mobilnog. Stefani ga je već imala. Pozvala je oko deset. Cuo se sa Komarovim koji je bio negde u inostranstvu, poslom. Ali je trebalo da se vrati u Njujork krajem nedelje. Stefani je pozvaia njegovu se-kretaricu i zakazala susret. Rozi je upita: ,,Jesi li za sendvič. Nisam ništa stavila u usta či-tav dan." Stefani nije bila baš sigurna u to. ,,Važi." Donji deo Robert strita se zavojito spuštao ispod zdanja Magen-te, pre nego što će se, nešto niže, stopiti sa Savojskim trgom. Na 92

zaobljenom zidu zgrade okrenutom ka Robert stritu bio je smešten jedan od sporednih izlaza. Rozi i Stefani prodoše kroz vrata i upu-tiše se ka Strandu. Sele su za sto u zadnjem delu neuglednog lokala: zamagljeni prozori, prljavi zidovi boje magnolije, Aba na radiju - ,,Pobednik uzi-ma sve" - limene pepeljare i stolnjaci sa crvenim karo dezenom. Rozi naruči salatu od tunjevine i čašu vode. Stefani zatraži koka ko- lu. Rozi joj preko stola dodade crno-belu fotografiju. ,,Boris Berg- štajn. Tvoj čovek za vezu u Njujorku." Imao je široko spušteno čelo, debeo nos, pune usne, žablje oči. Kosa mu je bila kratka i oštro podšišana, a utisak je dopunjavala neobrijana brada duž izražene donje vilice. ,,Blagi Bože, nije baš ne-ki lepotan, zar ne?" ,,Daleko je od andela", složi se Rozi. ,,U svakom smislu." ,,lmate nešto o njemu?" ,,Naravno. Osrednja riba u nekoliko osrednjih bara. Živi u Braj-ton Biču, ima veze po južnoj Floridi. I Moskvi." ,,Cime se bavi?" ,,Svime što donosi profit. U svoje vreme bavio se prodajom nar-kotika, zaštitom, prostitucijom - uglavnom u Rusiji, ali i u Nemač-koj. Trenutno prilično oprezno nastupa. Hteo bi da se dokopa ame-ričkog državljanstva, ali je pod istragom u vezi sa nekim propalim preduzimačkim poslom u Majamiju." ,,Na Floridi su valjda svi takvi poslovi propali." Konobarica donese narudžbinu. Kada se udaljila, Rozi reče: ,,Mogu li da te pitam nešto... lično?" Stefani pokuša da se osmehne. ,,Možeš." ,,Je li te prisilio da se vratiš? Mislim... nisam očekivala da ću te ikada više videti." ,,Nije ni on." ,,Pa šta se desilo?" ,,Napravili smo dogovor. Kada završim ovaj posao neće polaga-ti više nikakva prava na mene." ,,Da li mu veruješ?" Stefani otpi gutljaj koka kole. ,,Ako hoćeš iskreno, ni sama ne znam." ,,Ali si se svejedno vratila." ,,Pomisao da je tako nešto moguće bila je dovoljna. Ne želim da provedem ostatak života razmišljajući o Magenti. Čak i kad sam 93 uspela da se skrasim na jugu Francuske, neprestano sam razmišlja-la o tome. Ovo mi je šansa da jednom zasvagda završim s tom pri-čom." ,,Šta ako ne održi obećanje?" Stefani slegnu ramenima. ,,Nekada sam samo razmišljala o to-me kako da ga ubijem. Ali, to je bilo dok sam bila Petra. Više nisam takva. Tako da ne znam." Kada su se rastale ispred kafea, Rozi je poljubi u obraz. ,,Sreć-no u Njujorku." Dve prijateljice koje su ukrale malo vremena za zajednički ručak u danu prepunom poslovnih obaveza. Tako bi izgledalo nekome ko posmatra sa strane, pretpostavljala je Stefani. Prizor koji se svako-dnevno može videti u svim delovima grada. Nije imala utisak da se Rozi folirala. Pa ipak, njoj samoj sve toje delovalo nekako strano.

Pošla je podzemnom železnicom od Cering Krosa do Bejker stri-ta. Njen vagon je bio skoro prazan. Sela je pored samih vrata i otvorila fasciklu. Na vrhu se nalazila viza kartica na ime gospodice Kejt E. Marč. Onda pogleda vozačku dozvolu. K skraćeno od Ke-trin, E skraćeno od Elizabet. Imala je 28 godina. Dakle, svega jeda-naest meseci starija od Stefani. Onda pronade imena roditelja. Al-fred i Helen. Oboje su umrli prirodnom smrću, tokom poslednjih pet godina. Proverila ima li braće ili sestara, iako je već dobro znala od-govor. Kada su se njena očekivanja potvrdila na usnama joj zatitra iskrivljen osmeh. Bez braće. Bez sestara. Bila je jedinče. Baš kafi i sva deca Memorijskog odseka. 8 Stefani krenu ekspresom sa Seste avenije, prešavši ra-stojanje od 57. ulice do Brajton Biča, koji se nalazio u južnom delu Bruklina. Zubato sunce je paralo vedro nebo, ali je vazduh bio do-voljno hladan da sledi dah. Stepenište kojim se izlazilo sa izdignu-te stanične platforme vodilo je na Brajton Bič aveniju, koja je i da-Ije predstavljala stecište ruske zajednice u Njujorku. Putanja kojom je krenula bila je u neprestanoj senci pruge koja se nadvijala iznad ulice. Sa obe strane su bile nanizane radnje, sa engleskim i ćirili č-nim natpisima: perionice veša, cvećare, zlatare, prodavnice elek-tronske robe. Stefani proveri adresu koju je naškrabala na parčetu 94 papira u Seri Nederlandu. Apoteka Surgut. Pronašla ju je izmedu kafea Arbat i Vasilijeve prodavnice pića. Unutra je bilo mračno. Vazduh je bio sladunjav. Na stalku pored vrata goreli su mirišljavi štapići. Na zidovima su se nalazile umet-ničke fotografije sibirskih šamana: dugi crni ogrtači ukrašeni traka-ma i resama, sjajni ukrasi za glavu i perjanice, zlatno prstenje i ta-njiri, mlatila. Na stalaži ispod fotografija bile su poredane drvene i staklene kutije. U njima su se nalazile razne trave, praškovi, osuše-no lišće, korenje. Na svaku od njih bila je prikačena kartica sa spi-skom oboljenja koja su se time lečila. Na kraju radnje nalazila se iz-lakirana drvena tezga. ,,Da li je Boris Bergštajn tu?" Čovek u crnom prsluku ispod starog sivog sakoa pogleda je is-pod oboda kape. Ona ponovi pitanje na ruskom. On razgrnu Ijubi-častu zavesu iza sebe i nešto promrmlja u mrak. Kada se Bergštajn pojavio blokirao je čitava vrata. Visok šest stopa i tri inča, sa širokim ramenima i snažnim grudima, kretao se kao bodibilder. Mišići su mu se valjali prilikom hoda. Koža mu je bi-la ružičasta i pegava. Brada od otprilike tri dana imala je ridkastu nijansu, ali mu je kosa bila tamna. Nosio je bordo kožnu jaknu pre-ko debele crne polo majice i tamnoplavih farmerica. Majica mu je prijanjala uz telo, ističući omlitavele stomačne mišiće. ,,Vi ste Boris Bergšajn?" ,,A koga to zanima?" ,,Ja sam prijateljica Alana Kelija." ,,Onog drkadžije?" ,,Videli smo se prošlog leta. U bioskopu Sputnjik na Lenjinski prospektu. Gledali smo dva filma zaredom." Bergštajn je isprva delovao iznenadeno, a onda iznervirano. ,,A prethodnog leta?" ,,U dači blizu Domodedova."

,,U redu, u redu..." ,,Ko smišlja ove koještarije?" ,,A šta misliš? Keli? A koja si pa ti?" ,,Kejt Marč." ,,Jesi li i ti FBI-evka?" Stefani se nasmeši, ali ništa ne odgovori. Boris Bergštajn se rodio u Odesi, na Crnom moru, 1962. godi-ne. Otac mu je radio u fabrici koja je proizvodila šubare i tepihe. Ta-kode je bio aktivan na cvetajućoj crnoj berzi, gde je trampio robu 95 ukradenu s posla za svežu hranu, pozorišne ulaznice, odeću. Njego-vi roditelji su 1981. odlučili da emigriraju za Izrael. Za Bergštajna, koji je voleo Odesu i nikada sebe nije smatrao Jevrejinom, uprkos prezimenu koje je nosio i diskriminišućem žigu u pasošu za putova-nje kroz SSSR, ta odluka je došla kao hladan tuš. Porodica je, po dolasku u Izrael, živela u kibucu. Boris je odslužio tri godine u izra-elskoj armiji. 1985. godine se preselio u Zapadni Berlin i stupio u organizovani reketaški lanac, pridruživši se lokalnoj rusko-jevrej-skoj bandi. Počeo je karijeru kao gorila, radeći za nekog uterivača dugova. Kasnije se izveštio i prešao na prevare sa kreditnim karti-cama. Njegova banda imala je jake veze sa Brajton Bičom, tradici-onalnom prvom stanicom u Sjedinjenim državama. Bergštajn je ta-ko 1988. godine stigao u Njujork. Sada je bio doušnik FBI-a pod komandom Alana Kelija, terenca koji je 1999. godine iz Službe unutrašnjih prihoda u Filadelfiji tajnim zadatkom bio prebačen u Njujork. Magenta je Stefani isporučila ključne podatke iz Bergštajnovog dosijea, medu kojima se nalazilo njegovo šifrovano ime - Suncokret - kao i detalji sporazuma koji su on i Keli sklopili pre nego što je Keli avgusta meseca otputovao za Kinu. Bergštajn reče: ,,Daj da se sklonimo odavde." Izašli su na Brajton Bič aveniju. Ljudi oko njih govorili su ruski i ukrajinski. Onda se začu klaparanje čelika o čelik i voz im protutnja iznad glava. Buka im na trenutak zagluši bubne opne. Zemlja se za-trese. ,,Jesi li ti iz Njujorka?", razdra se Berštajn. ,,Nisam." ,,Odakle si onda?" ,,Odnekud drugde." On se osmehnu, otkrivši krive požutele zube. ,,Svi ste isti." ,,Svida II vam se ovde, Borise?" ,,Naravno. Osećam se kao kod kuće." ,,A u Moskvi?" ,,Sta sad pa s Moskvom? Imam stan tamo. U Krilatskoju. Znaš li gde je Krilatskoje?" ,,Ne znam." Bergštajn se promuklo nasmeja. ,,Rajsko mesto. Ali se ne može nazvati domom." Onda se spustiše Drugom Brajtonskom ulicom, pored igrališta u blizini Brajtvoterskog suda. Velika betonska površina sa tobogani- 96 ma i Ijuljaškama za decu. Bilo je i klupa i stolova za odrasle. Upr-kos jesenjem mrazu, starci su sedeli naokolo, igrajući domine, pu-šeći, diskutujući.

,,Keli kaže da se bavite prodajom nameštaja." Bergštajn gurnu ruke u džepove. ,,Da, sa nekim Ukrajincima. Imamo prodavnicu ovde u Brajton Biču, jednu u Bensonherstu i još jednu u Bej Ridžu. Takode, posedujem i deo garaže u Borou Parku. ,,Uprkos tome četiri puta godišnje skoknete do Moskve." Slegnuo je ramenirna. ,,lmam rodake..." ,,Naravno." Stigli su do keja, a onda skrenuli levo, pored Art Deko apartma-na koji su gledaii na Atlantik. Oštar vetar poigravao se nad talasi-ma. Bergštajn izvadi cigaretu iz paklice kenta, otkinu filter i zapali je, zaklonivši je džinovskom šakom. ,,Sta znate o Konstantinu Komarovu?" On izdahnu plavičast dim, koji se rasprši u vazduhu. ,,Znam da je bogat. I da ima mnogo bogatih prijatelja. Načuo sam da ima stan na gornjem Ist Sajdu, u ulici šezdeset i nekoj." ,,Dolazi li ponekad ovde?" ,,Naravno." ,,Koji su mu poslovni interesi?" ,,Nekretnine, ulaganje kapitala, uvoz-izvoz..." ,,Uvoz-izvoz?" ,,A-ha." ,,Tu može spadati sve živo, zar ne?" ,,Poseduje skladišta na dokovima kod Buš Terminala. Vide se sa autoputa Govanus. Skoro da se može uskočiti kroz prozor." ,,Još nešto?" ,,Cuo sam da ima posadu na Kenediju." ,,Posadu na Kenediju?" ,,Ma, znaš. Na aerodromu." ,,Kakvu posadu?" ,,Sigurno ne letačku. Aerodromsko osoblje, carinike, obezbede-nje, zaposlene na prtljagu... šta ti ja znam. Nekakvu posadu koja vodi računa da neko ne sjebe specijalne pošiljke." Zaustavili su se kod jednog restorana na keju. Restoran se zvao Kaljinka. Veliki zeleni neonski natpis nad ulazom bio je slomljen. Bergštajn zalupa na zaključana vrata sve dok ih vlasnik - omalen muškarac sa osmouganim naočarima i zabrinutim licem - ne pusti unutra. Onda naruči čaj i povede Stefani do stola pored prozora od 97 bojenog stakla koji je predstavljao jedini detalj na neuglednoj fasa-di okrenutoj ka keju. Na jednom kraju restorana nalazila se bina: usamljeni mikrofon na stalku, zvučnici sa obe strane, četiri obojene svetiljke okačene na stub. ,,Kakav je Komarov?" ,,Ne poznajem ga." ,,lz onoga što ste čuli." ,,Ovih dana piša šampanjac i sere zlatne poluge, ali je u svoje vreme bio opaka bitanga. Verovatno je, ispod sve one skupe ode-će, još uvek takav." ,,Još nešto što bi doprinelo utisku?" Bergštajn se zamisli. I da i ne. ,,Kako legenda postaje legenda? Sve mora odnekud da krene."

,,Recite mi." ,,Dok je živeo u Moskvi, posredovao je u sporu izmedu dve ma-fijaške organizacije. Dolgoprudnikija i Centralnaje. Uzrok čarke bi-lo je vodenje kockarskih poslova u Budimpešti. Situacija je posta-jala sve gora. Radili su noževi, pištolji, pesnice. Onda je predstav-nik Dolgoprudnikija poginuo u eksploziji automobila bombe u Bu-dimpešti. Madarska policija je poludela. Tada se umešao Komarov. Ne zbog svojih, već zbog opštih interesa. Nakon par dana postig-nut je sporazum i dogovorena je kompenzacija. Oleg Rogačev, koji je tada bio na čelu Centralnaje, pristao je da Dolgoprudnikiju ispla-ti dva miliona američkih dolara na ime prava na zaštitu kazina. Za-molili su Komarova da izvrši transfer u Budimpešti. Obe strane su mu verovale. Komarov je posao kurira poverio nekom tipu iz Ta-škenta, koji je i ranije radio za njega. Stvar je u tome što nikad ra-nije od njega nije bilo traženo da isporuči dva miliona dolara u kori-šćenim novčanicama. Pacovje, naravno, zbrisao. Nestao bez traga i glasa." ,,Sa parama koje su pripadale Centralnaji." ,,Da. Izjebao je Komarova. Medutim, ovaj je svejedno obavio is-poruku. Stvar je bila previše ozbiljna, pa je pljunuo sopstveni keš. Dva miliona. Koje je negde štekovao za svaki slučaj, baš kao i ti. Znaš, kolaju priče da u Rusiji ima više dolarskih stohiljadarki nego u Americi. U svakom slučaju, Komarov je izvršio isplatu i svi su bili prezadovoljni. Ni Centralnaji ni Dolgoprudnikiju nije čak ni pome-nuo šta se zaista desilo. Oni su to saznali tek kasnije. U meduvre-menu je poništio ugovor sa kurirom. Pola miliona dolara. U Rusiji možeš da naručiš ubistvo za paklo marlbora, pa bi se pomislilo da 98 bi sa tolikim parama mogao da savataš bilo koga. Ali, ništa se nije desilo. Komarov je nastavio da se bavi svojim poslom, postajao je sve bogatiji i, kako je vreme prolazilo, Uzbekistanac je verovatno poverovao da je uspeo da se izvuče. Ali nije. Tri godine kasnije se poslom obreo u Voronježu, na putu ka..." ,,Don sa Dona." ,,Znaš tu priču?" ,,Čula sam samo za nadimak, ali ne znam detalje." ,,Dobro. Dakle, Uzbekistanac je u Voronježu, tu je samo u pro-lazu, kada mu iznenada pozli. Grčevi u stomaku. Odlazi do svog ho-tela, seda za šank, naručuje par pića i pokušava da se pribere. Me-dutim, uskoro pada u nesvest. U bolnici doktor odlučuje da ga otvo-ri. Puklo mu je slepo crevo, ili tako nešto. U svakom slučaju, izvade mu to što ne valja, očiste ga, zašiju. Sada ima šavove preko stoma-ka pa mora da odmori par dana." ,,Prema priči zaposlenih u bolnici, bio je nasmrt preplašen. Po-kušao je da pobegne iz bolnice još pre nego što je stao na noge. Ni-je hteo da ostane u Voronježu. ponayljao je da hoće kući, ali nije hteo da kaže gde mu je kuća. Čim je prohodao, napušta bolnicu. Veče je. Prekasno je da napusti grad, pa mora negde da prenoći. A onda će da odmagli prvim jutarnjim vozom. Ne vraća se u hotel u kome se onesvestio. Provodi noć na nekom drugom mestu. Ujutru, u sam cik zore, odlučuje da napusti hotel. Lift se penje do trećeg sprata. Ulazi unutra. Komarov ga čeka u liftu. Vrata se zatvaraju, lift se spušta. Komarov izlazi na prvom spratu. Lift se potom spu-šta do predvorja. Vrata se otvaraju, Uzbekistanac leži mrtav na po-du, krv lipti na sve strane. Znaš li kako ga je Komarov ubio?" ,,Kako?"

,,Jednim jedinim udarcem. Bio je mrtav još pre nego što je pao na zemlju." Bergštajn se nagnu preko stola i spusti glas, iako su bi-li sami. ,,Komarov ga je tako jako udario da mu je pesnica prošla pravo kroz šavove, pravo kroz stomačnu duplju. Ni metkom ne bi brže završio stvar." Caj je stigao u malom zamagljenom samovaru na okruglom ple-tenom poslužavniku, zajedno sa dve visoke čaše u mesinganim dr-žačima. Bergštajn napuni prvu čašu i dodade je Stefani. ,,Eto, sad znaš kakav je Komarov. Nikada ne zaboravlja i nikada ne prašta." ,,Kao i FBI, zar ne?" Bergštajn je pogleda kao da ga je ošamarila. ,,Da čujem sad šta ti treba." 99 ,,Georg Salibi." ,,Bankar..." ,,Sutra dolazi u grad i ostaje tri dana. Trebaju mi njegov raspo-red aktivnosti i plan kretanja." Na trenutak se učini kao da se Bergštajn premišija. A onda klim-nu glavom. ,,U redu." ,,Možete to da mi sredite?" ,,Nema frke." Stefani se nasmeši. ,,Baš kao što mi je Keli i rekao." Onda otpi gutljaj čaja. Bio je jak i gorak. ,,Sta vam se desilo u Majamiju?" Ńa sam pomen Majamija Bergštajn se smrači. ,,Ma, bio je to ne-ki preduzimački posao blizu hipodroma Hajiija. Stanovi i poslovni prostor. Moj udeo je bio mali. Medutim, neki ugovori su pukli. Lju-di nisu bili isplaćeni, uletela je policija, počeli su da vršljaju. Onda se ispostavilo da neki od investitora nisu imali izmirene račune sa Službom unutrašnjih prihoda. Tako je počelo. Ubrzo nakon toga FBI mi je zakucao na vrata i morao sam da prekinem s poslom." ,,Tek tako?" ,,Tek tako." Brodvej je bio pun uličnih tezgi na kojima su se prodavale far-merke, patike, jakne, dukserice. Sva roba je bila markirana i jefti-na. Stvari su bile ili falsifikovane ili ukradene, ali se činilo da niko za to ne mari. Stefani kupi dva para Kelvin Klajn farmerica.par ribok patika i nešto veša u prodavnici sa stalnom rasprodajom, Častila se i jednim crnim ruksakom i zamenila svoju kožnu jaknu za grozan du-gačak perjani mantil sa najk oznakom sa leve strane grudi. U gvo-ždarskoj radnji je kupila veliki šrafciger, čekić, nož, nekoliko eksera, crnu izolir traku i dva mala šifrovana katanca. Na kraju je svratila do apoteke gde je kupila kozmetičke potrepštine i crvenu najlonsku vreću za veš. Koristeći Brodvej kao bazu, tumarala je gore dole dvadesetim i nekim, tridesetim i nekim i četdesetim i nekim ulicama. Konačno se skrasila u hotelu Karter, u Zapadnoj 43. ulici, izmedu Brodveja i Osme avenije. Pored ulaza je bila mala prodavnica kafe, Prljavim stepenicama se popela do predvorja na prvom spratu. Prostorija je bila ogromna i grozomorna, zastrta psihodeličnim tepihom koji je delovao još upečatljivije pod plavo-crvenim neonskim osvetljenjem. Tražila je mesto gde klijentela nije obraćala naročitu pažnju na kva-litet smeštaja i gde osoblje nije obraćalo naročitu pažnju na kvali-tet gostiju. Hotel Karter je delovao kao idealan izbor. 100

Prijavila se pod imenom Džejn Fransis. To je bio sekundarni po-moćni identitet koji joj je Magenta sklepala za takve situacije. Dva-desetpetogodišnja medicinska sestra iz Melburna, koja je koristila jednogodišnji plaćeni odmor za putovanje po svetu, ako bi je neko nešto pitao. Ali niko je ništa nije pitao. Imala je utisak da je na for-mularu koji je dobila na recepciji mogla da napiše šta god joj dune. Duh sa druge strane stola pruži joj ključ sobe na šestom spratu. Kada je ušia unutra, navukla je rezu na vrata. Neko vreme je sede-la na krevetu, ne radeći ništa. Osluškivala je prigušene zvuke koji su dopirali sa ulice i približavanje i udaljavanje koraka u hodniku is-pred sobe. Dušek je bio neudoban, federi poiskakali, uzglavlje ras-klimatano. Spavaia je u stotinama takvih kreveta i od sećanja na njih joj proključa u utrobi. Zavese su bile navučene. Ona pride prozoru, malo ih razmaknu i proviri napolje. Direktno preko puta nalazila se velika dežurna ga-raža, a nešto dalje odatle zgrada New York Timesa. Plava vrata ga-raže bila su zatvorena. Iznad izlaza, nanizane duž zgrade, bile su staklene sijaliČne kugle sa natpisom Times. Stefani proveri vitrinu, fijoke, prostor ispod kreveta, čvrstinu zi-dova. U kupatilu je proverila WC šolju, kazanče, paravan pored ka-de. Vrativši se u spavaću sobu, odšeta do jednog ugla i skloni par-če prljavog tepiha. Nije bilo ničeg ispod, samo go parket. Onda raspakova garderobu, stavi kupljene alatke u bočni džep ruksaka, zatvori rajsferšlus i dodatno ga osigura katancem. Potom rasporedi kozmetiku oko lavaboa u kupatilu i nap^ravi malo nereda na krevetu. Nakon toga napusti hotel i vrati se u Seri Nederland na Petoj aveniji. Nakon što sam pozvala sobnu uslugu, uključujem laptop i pro-nalazim fajlove sa planovima Sa/ibijevog apartmana na Central park vestu. Iz svoje sobe, koja gleda na Petu aveniju, hotel Plaza i jugoistočni ugao Central parka, gotovo da mogu da vidim vrh Sali-bijeve zgrade. Onda okrećem telefonski broj koji nisam koństila th godine. Taj broj nema nikakve veze sa Magentom. ,,VuLin?" ,,Ja sam." ,,Kada smo se poslednji put videli ruka vam je bila u gipsu. Slo-mili steje u automobilskom udesu. Sreli smo se na trajektu za Stej-ten Ajlend. Dala sam vam pet hiljada dolara. Sećate 1/ se šta ste v/ rneni dali?" 10 I Usledila je poduža pauza. A onda glas sa druge strane prozbo-ri: ,,Sta želite?" Isporučila sam mu spisak. ,,Do kada vam je to po-trebno?" „ Što pre." ,,Tri dana?" ,,Može li prekosutra?" ,,To je isuviše kratak rok." ,,Probajte." Njegov uzdah je bio krajnje predvidiv. ,,Mogu da pokušam..." ,,Koliko para?" ,,Deset hiljada." „ U redu. Dajte mi adresu." Onda stiže hrana. Potpisujem priznanicu, da bih nedugo potom otkrila da sam izgubila apetit. Kasnije se svlačim, ostajući samo u vešu, i izvodim seriju gimnastičkih vežbi, uživajući u toploti koja mi se širi mišićima. Pola sata kasnije zaranjam u toplu kupku,

pokuša-vajući da se opustim. Potom se polako oblačim. TV je uključen, CNN preživa istu petominutnu mrvicu vesti izmedu blokova rekla-ma i samopropagande. Nekada, dok sam bila Petra, gde god bih mrdnula iz zasede bi iskočio CNN. U hotelskim sobama, po aero-dromskim čekaonicama. Ne obraćam ni najmanje pažnje na to. To je samo šarena laža za uši. Odlučila sam se za svilenu košulju tako intenzivne blještavo pla-ve boje da pod odgovarajućim osvetljenjem može delovati gotovo Ijubičasto ili crno i za elegantni crni ,,Maks Mahn" kostim. Kostim je savršeno krojen i prijatno sam iznenadena koliko dobro izgledam u njemu. Osećam se kao prevarant. Ja ne nosim Maks Marine kre-acije i slične fensi stvari. A opet, koga ja to mažem? Ja jesam pre-varant. Više se ne osećam kao Stefani, nemam pojma ko bi treba-lo da bude ta Kejt Marč i definitivno znam da više nisam Petra Roj-ter. Neboder od stakla i crnog čelika. Predvorjem je dominirao ogromni bronzani konj smešten nasred četvrtaste fontane. Stefani pode liftom. Vrata se otvoriše na dvadeset devetom spratu. Ona se, preko izglancanog granita, uputi do zaobljenog granitnog šalte-ra za prijem. Iza šaltera, i iza recepcionerke čija je kosa takoćfe pod-sećala na granit, velikim zlatnim slovima bilo je ispisano: Gardajn Hil. Ova investiciona kompanija, osnovana 1971. godine, održavaia je dvadeset sedam godina svoj nepoljuljani imidž osrednjosti, da bi 102 se 1998. konačno našla na rubu bankrota. Tada ju je otkupila švaj-carska investiciona firma Mirš, plativši daleko više od realne vred-nosti. U to doba Gardajn Hil je imao poslovnicu u neuglednoj zgra-di u Osmoj aveniji i zapošljavao sedamdesetak Ijudi. Sada je ista ta firma zauzimala čitav sprat prestižnog zdanja u Istočnoj 52. ulici, a broj zaposlenih sveo se na svega devetnaest osoba. Niko od njih ni-je tu radio pre nego sto je Mirš otkupio kompaniju. Recepcionerka u\/ede Stefani u kancelariju i zamoli je da sače-ka, upitavši je da li je za kafu. Stefani odbi. Kada su se vrata zatvo-rila, prišla je prozoru. Daleko dole mravi su se tiskali po zakrčenom pločniku. Cinilo joj se da je od zemlje deli mnogo više od dvadeset devet spratova. Gardajn Hil je mogao zapošljavati bar još toliko Ijudi, a da na spratu ne oseti pomanjkanje prostora. Posmatrano sa strane, takva ekonomija nije imala smisla. Medutim, nešto upućenijem posmatra-ču je bilo savršeno jasno da je takva ekstravagantnost bila omogu-ćena komplikovanim sporazumom na osnovu koga je Gardajn Hil mogao koristiti prostor bez plaćanja rente. Zgradu su posedovala tri partnera: Saul Gulbenkian, njujorški magnat za nekretnine, Ge-org Salibi, osnivač First Intercontinentala, \ Konstantin Komarov, vlasnik Mirša, iz koga je proistekao današnji Gardajn Hil. Gulben-kian je preko First Intercontinentala isfinansirao kupovinu zdanja od Kamerona Mek Groa, kanadskog preduzimača i jednog od Gulben-kianovih najvećih rivala. Ne zna se zašto ili kako se Mirš upleo u sve to. To je očigledno bila stvar internog dogovora izmedu Gulben-kiana, Salibija i Kornarova. Na zidovima kancelarije visilo je desetak slika. Bile su slične po stilu. Stefaninom nevičnom oku izgledalo je kao da ih je naslikao isti umetnik. Ulja na platnu, sa prizorima iz ruskog seoskog života: injem prekrivene šume, rascvetali vrtovi, zlatne jesenje krošnje, oštro zimsko sunce razliveno po snežnom prostranstvu. Pogledom je tražila potpis autora. Muškarac koji se pojavi iza nje reče: ,,Olga Svetličnaja." Stefani se okrenu. ,,Molim?"

Onog trenutka kada ga je ugledaia u grudima je nešto steže. Osećala je kao da ga već poznaje. Učini joj se da se na njegovom licu mogla pročitati slična reakcija. Zanimljivo je da nije osetila ni-šta slično dok je proučavala njegov dosije. Upita se koga li on u tom trenutku posmatra. Brižljivo našminkanu Kejt Marč odevenu u ele-gantni Maks Marin kostim? lli pometeno stvorenje koje se krilo is- pod te fasade? 103 Nosio je odelo na jednoredno kopčanje, košulju boje različka i bordo svilenu kravatu. Nije bio preplanuo kao na fotografijama, ali su mu na koži i dalje bili primetni tragovi surovih klimatskih uslova. Ona zamisli život na otvorenoj pučini, daleko od klimatizovanih kan-celarija i aviona. Što se tiče figure, u tri dimenzije je delovao jedna-ko vitko kao i u dve. ,,Umetnica koja je to naslikala. Tako se zove. Olga Svetličnaja." ,,Jesu ii sve slike njene?" ,,Polovina. Preostale je naslikao Jurij Kugač, njen suprug." On joj se približi. ,,Poetski realizarn. To nije baš svima blisko - za neke je takav stil previše svetao, previše pojednostavljen - ali ove slike imaju nešto što ja prepoznajem." ,,A to je?" ,,Nešto što ne biste razumeli. Ja sam Konstantin Komarov." Rukovali su se. Dlan mu je bio suv i hrapav. Kada su seli, on je osmotri, a onda baci pogled na uramljenu fotografiju na svom rad-nom stolu. Stefani je videla samo poledinu. Usledilo je malo neformalnog razgovora, u kome je Stefani odi-grala bezličnu automatsku rolu koju je njen identitet zahtevao. Ko-marov potom prebaci temu razgovora na Zbignjeva Sladeka i Alma-tinvest. ,,Dao mi je prili čno šture podatke o vašoj kompaniji, gospo-dice Marč. Zato sam morao da sprovedem lično istraživanje. Veruj-te mi da nije bilo lako. Izgleda da radite za kompaniju koja nema čak ni svoju kancelariju." ,,Registrovani smo." On odgovori ćutnjom na takvu konstataciju, sačekavši da čuje neko konkretnije objašnjenje. Ali, šta je tu imalo da se kaže? Ste-fani je bila zbunjena. Postojalo je nešto u njemu - i u njenoj reakci-ji na njega - što ju je potpuno izbacivalo \z ravnoteže. Obostranost osećanja koju, kako je verovala, u početku beše primetila, sada be-še nestala. Bio je potpuno nedokučh/, Komarov izvadi paklo marlbora iz džepa i ponudi je cigaretom. ,,Da li vam smeta ako zapalim?" Poslednje što je očekivala bili su maniri. U stvari, nije ni sama znala šta je tačno očekivala, ali ovakvo ponašanje sigurno nije. Ne-ko je pobrkao lončiće. Pokušala je da čoveka koji je sedeo pred njom zamisli u desetogodišnjoj borbi za opstanak po sovjetskim za-tvorima u sibirskoj pustoši. Nije išlo. Nikako nije uspevala da sklo-pi kockice. ,,Razgovarao sam sa Sladekom i mislim da znam kako bih vam mogao pomoći. On kaže da vi zastupate grupu Ijudi koja bi želela 104 da inevstira izvesnu svotu novca tako da to bude... kako da se iz-razim... poreski isplativo." ,,Upravo tako."

,,A da pritom ne morate da odgovarate na nezgodna pitanja o poreklu novca." ,,Tačno." ,,Pretpostavljam da bi ti Ijudi želeli da sačuvaju svoju anonim- nost." ,,Da, tako sam rekla Sladeku." ,,lmaju li oni svoja predstavništva u SAD?" ,,Da." ,,A u Evropi?" ,,Da." ,,Bave li se mešovitim posiovima?" ,,Meštovitim?" ,,Zakonitim i nezakonitim." Postoji mnogo raznih opcija, rekao je, ali je on specijalizovan za prekookeanske zone koje su na ceni medu Rusima. Švajcarska je bila prva na listi i na nju je otpadalo skoro pedeset procenata po-sla, mada je Kipar u poslednje vreme postajao sve popularniji. ,,Ne treba vam ulazna viza, pravni sistem im je prilično pouzdan, zemlja je poiitički stabilna i vidljivo napreduje na ekonomskom pla-nu. Isto tako, relativno je blizu Rusije i tamo već postoji brojna i do-bro organizovana ruska zajednica." Postojale su i egzotičnije opcije. Na pacifičku državicu Nauru i republiku Palau 1999. godine otpadalo je gotovo četrdeset proce-nata prekookeanskog transfera novca. lako je ta cifra u meduvre-menu pala na manje od deset procenata, ta područja su i dalje ima-la svojih pogodnosti. Nauru, minijaturna suverena država, nalazi se blizu ekvatora, na koralnom ostrvu u Tihom okeanu. Ostrvo je du-gačko svega osam milja. Sve do osamedesetih godina tamošnja in-dustrija se zasnivala na eksploataciji guana, fosilnog blaga koja se koristi za proizvodnju veštačkog dubriva. A onda su iokalne vlasti pretvorile Nauru u idealnu luku sa nultim porezom. U neuglednoj daščari na osrvu bila je otvorena Nauru korporacija, u koju se učla-nilo više od dve stotine banaka i kompanija iz svih delova sveta. Po-sredstvom tih kompanija svakodnevno se pralo na desetine miliona dolara. Za članstvo u Nauru korporaciji trebalo je izdvojiti manje od deset hiljada dolara godišnje. Samo 1999. godine preko ostrva je prošlo više od 75 milijardi dolara, što je otprilike 12 miliona dolara PO stanovniku. 105 U petnaestak minuta izlaganja Stefani je bila preplavljena infor-macijama. Posmatrala ga je kako govori, ali gotovo ništa nije čula. Imao je mali ožiljak na desnom obrazu. Na ruci je nosio sat marke brajtling. Znala je da blene u njega, ali nije marila. U mislima joj po-novo izroni hotel u Voronježu, krvlju poprskan lift, mrtav Uzbekista-nac na podu. I dalje nije mogla da zamisli Komarova kako izvlači okrvavljenu psenicu iz raznete utrobe svoje žrtve. Rekao je: ,,Nauru je mesto gde za kontaminirani dolar možete dobiti ekvivalentnu devičanski čistu novčanicu. Umesto uobičajenih 75 centi i lako ustanovljivog ostatka." Sigurna sam da ga odnekud već znam, mada sam sa druge stra- ne apso/utno uverena da to ne može biti istina. Ne znam baš ništa o njemu, a opet znam sasvim dovoljno. Ne izgleda nešto naročito, ali me fizički privlači na način na koji mi se to nikada ranije nije de- silo. Tu privlačnost ne osećam u srcu, već u stomaku. Slušam ga kako bih zapamtila boju njegovog g/asa, a ne ono što govori. Ako

bi me ovog trenutka upitao može li da me poljubi, rekla bih 'da'.. Ako bi izjavio da želi da vodi ljubav sa mnom bez oklevanja bih pri- stala. Ne znam da li i on oseća nešto slično. Gledamo jedno drugom u oči - netremice - ali nema šanse da zaključim šta se dešava iza nje-govog pogleda. Osećam se apsurdno. Sve što pouzdano znam o njemu je ono što sam pročitala, a to nije nimalo dobro. Uopšte ne-ma razloga da se ovako osećam. Ali, to što sam svesna toga nima-lo mi ne pomaže, već me samo dodatno razdražuje. Ja ne padam na takve situacije. Ja sam iznad toga. Zar upravo ja nekada nisam bila sušta definicija samokontrole? Ne mogu da objasnim zašto, ali nerv/ su mi na ivici. A onda do-lazim sebi, phsećajući se zašto sam ovde. ,,Ljudi koje zastupam želeli bi nešto da kupe." Komarov se namršti. ,,Mislio sam da smo do sada razgovarali o tome. Na izvestan način..." ,,Oni žele da kupe nešto preko jednog od vaših saradnika." ,,Koga?" ,,Kobe." Njegovo lice ne odade ni najmanju reakciju. ,,Sta ih zanima?" ,,To ću reći Kobi lično." ,,Ne poznajem nikoga pod tim imenom." 106 ,,A jeste li poznavali nekoga po imenu Oleg Rogačev?" Ovoga puta reakcija nije izostala. Stefani nastavi: ,,Oh, naravno da ste ga poznavali. Kada je ubi-jen u Parizu, bio je u društvu jednog britanskog obaveštajca. I on je ubijen. Ubica je pobegao i do danas nije uhvaćen. Ali je zato iden-tifikovana osoba koja stoji iza atentata. Da li vas zanima ko je to?" Njegova nesigurnost prede u razdražljivost. ,,Ne vidim kakve ve-ze to ima..." ,,Zanima li vas ili ne?" Komarov nonšalantno slegnu ramenima, pokušavajući da ostavi utisak ravnodušnosti. ,,Pa, dobro. Ko stoji iza toga?" " Stefani klimnu glavom, nadajući se da izgleda kao Petra. ,,Unaj-mili ste nekoga da likvidira glavnog čoveka Centralnaje." Izgledalo je kao da mu je pao kamen sa srca. ,,Loše ste obave-šteni." Stefani nije bila baš sigurna u istinitost ove tvrdnje. Znala je da njegovo ponovo uspostavljeno samopozdanje nije stajalo na čvr-stim nogama. ,,Sigurna sam da zaista verujete u to. Mislim, zašto biste uradili tako nešto? Ako bi se pročulo... takav potez bi vam u najboljem slučaju mogao uništiti reputaciju. A u najgorem biste na-vukli Centralnaju na vrat." ,,Upravo tako." ,,Stvar je u tome što imam dokaz." ,,Nemoguće." Usta su joj bila suva. Ona otkopča kožnu torbicu i izvuče parče papira koje mu potom pruži preko stola. ,,Fotostatski snimak preba-civanja novca sa jednog od vaših ličnih računa na privatni račun u Andori." ,,Uopšte ne znam šta je ovo. Očigledno se radi o falsifikatu." ,,Nije falsifikat. Ovaj papir je stvaran. Baš kao i račun u Andori. Račun pripada izvesnom Sebastijanu Aumanu,

drugorazrednom plaćeniku koje je sve do avgusta meseca bio stacioniran u Briselu. Tada se njegov pežo sudario sa nemačkim kamionom na autoputu A1 , izmedu Pariza i Kalea. Ali je za sobom ostavio dovoljno dokaza na osnovu kojih se može povezati sa Rogačevljevim ubistvom. A i sa vama." Očekivala je razjarenost. Umesto toga, videla je samo zbunje-nost. ,,To nema nikakve veze sa mnom." 107 Stefani klimnu glavom. ,,Ali, to više uopšte nije bitno, zar ne? Uopšte nije bitno ko je kome platio. Ubica je možda čak i sam Ko-ba. Važno je samo ono u šta Ijudi veruju. Sve je u sklapanju kocki-ca. One koje bi ovaj slučaj mogao da zanima treba samo usmeriti u odgovarajućem pravcu." Komarov gurnu papir preko stola. ,,Pravite veliku grešku." Ona ga pogleda pravo u oči. ,,Znam." Usledila je napeta tišina. Onda on konačno progovori. ,,Nikada nisam lično upoznao Ko-bu. Bila je to obostrana odiuka." ,,Ne verujem vam." ,,Razmislite malo. Uvek koristimo posrednika." Sporazum sličan onome koji je ona imala sa Sternom. ,,Onda me povežite s njim preko posrednika." ,,Ako je to ono što želite." Stefani oseti aluziju u njegovom glasu. ,,Da li je to ono što želite?", upita je. Sada je on zurio u nju i uopšte nije mogla da dokuči šta mu se mota po glavi. ,,Nemojte me ucenjivati. Mnogi su pokušali. Nikome nije upali-lo." To nije zvučalo kao pretnja. Pre je zvučali kao zahtev. !li, čak, kao rnolba. ,,Sta onda predlažete?" On ugasi cigaretu. ,,Zamolite me." ,,Ne razumem." ,,Zamolite me da vam učinim Uslugu." ,,Zašto?" ,,Da bih kasnije i ja vas mogao zamoliti za uslugu." ,,Kakvu uslugu?" ,,Još uvek ne znam. Ali, smisliću već nešto." Znala je da ne treba da se upušta u takvu igru. ,,Dobro, onda. Kao usluga..." ,,Dogovoreno." ,,Odsela sam u Seri Nederlandu. Možete me pronaći tamo." Komarov se hladno nasmeši. ,,Pronaći ću vas već negde. Može-te biti sigurni u to." 108 9 Stefani zastade pod cnrenom tendom prodavnice kafe Sedam radosti, zapiljivši se u kineska slova ispisana na tabli sa dru-ge strane stakla. Pogledala je nadesno, potom nalevo, a onda na-stavila dalje. Na uglu ulica Malberi i Blum stajao je parkiran ka-mion. Dvojica mušaraca su istovarali zaklane prasiće i jedno jare. Ispred restorana Vang Hunan otvoriše se pomoćna vrata. Crni če-lik zaškripa o

beton pločnika. Kratkonogo osoblje izjuri iz kuhinje u suterenu. Na ulicu suknu oblak pare. Ledeni vazduh je mirisao na prženo pačje salo. Kinezi su stajali duž ulice, okupljeni u male skupine, čavrljajući, pušeći, pljujući po pločniku. Stefani prode pored prodavaca ribe či-ja je roba bila izložena u gajbicama napunjenim zdrobljenim ledom, improvizovanog salona lepote smeštenog u uličnom budžaku, pro-davnice električnih uredaja čiji je vlasnik nudio i gatarske usluge. Potom napravi još jedan krug, pa se spusti niz ulicu Mot. Četvrt sata kasnije vrati se do zapisane adrese u ulici Malberi. Lokacija koju je tražila bila je stešnjena izmedu dve radnje. U jed-noj se prodavalo kuhinjsko posude, a u drugoj VHS i DVD akcioni filmovi koji su stizali iz Hong Konga. lsprva je promašila ulaz, pa je morala da se vrati unazad. Prolaz ismedu zgrada bio je toliko uzak da se krupniji čovek jedva mogao provući. Stepenice koje su vodi-le u suteren bile su strme i slabo osvetljene. U dnu su se nalazila otvorena vrata, iza kojih je počivao mračan hodnik. Cula joj se na-pregnuše, zenice raširiše, u nozdrvama oseti miris anisa. Na prvim yratirna zdesna stajao je natpis: Putnička agencija Čang Sun. Iza otvorenih vrata, Stefani ugleda debelog muškarca, radni sto, tele-fon, gajbice u uglu, oblak plavičastog duvanskog dima. Onda pode dalje, pored travara specijalizovanog za ekceme i psorijazu, opti-čarske radnje, poslovnice firme koja se bavila uvozom mesa. Zub-na ordinacija Vu Lin nalaziia se u osmoj kancelariji po redu. U čekaonici u kojoj se nalazila samo jedna stolica stajalo je še-storo Ijudi. Sve sami Kinezi. Kada se Stefani pojavila, žamor pre-stade i sve oči se okrenuše ka njoj. Nakon što su zadovoljili svoju znatiželju prestaše da obraćaju pažnju na nju i nastaviše sa razgo-vorom. Onda se otvoriše vrata u dnu prostorije. Na njima se pojavi niska mršava žena koja je u nosiljci na ledima vukla kenjkavo deten-ce. Iza njih je stajao muškarac pedesetih godina. Bio je visok pet stopa i osam inča. Imao je masnu srebrnastu kosu i oči koje su se 109 jedva nazirale medu naborima pegave kože. Nosio je male, okrugle naočari. Kada je ugledao Stefani rukom je pozva da pride, a onda je uvede u ordinaciju. Niko se nije bunio što je ušla preko reda. Od-mah po njenom ulasku, Kinez zatvori vrata. Zubarska stolica je bila tapacirana plavom kožom, a rupe na na-slonima za ruke zakrpljene srebrnastom lepljivom trakom. Instru-menti na zardalom poslužavniku pored stolice izgledali su zastare-lo. Na parčetu antiseptičnog papira stajao je okrvavljeni zub. Vu Lin upita: ,,Jeste li doneli novac?" ,,Pre nego što dobijete novac hoću da vidim ono što sam naru-čila." ,,Nije ovde." ,,Nego gde?" Slegnuo je ramenima. ,,U blizini." ,,Hajde onda da skoknemo do tamo." ,,Da prvo prebrojim noyac." ,,Možete ga prebrojati, ali ga ne možete zadržati. Dok sve ne proverim." Vu Lin se nakratko zamisli. ,,U redu." Stefani raskopča jaknu, izvuče sivu duksericu iz pantalona, pa otvori torbicu koju je nosila pričvršćenu oko pojasa. Onda mu pru-ži svežanj novčanica, obmotan gumicom. ,,Deset hiljada, u korišćenim pedeseticama, dvadeseticama i de-seticama."

Vu Lin poče da broji. Nosio je beli mantil koji je bio zreo za pra-nje. Stefani pogleda u tehničarku, koja je sedela na okrugloj stolici u uglu. Podbulo bezizražajno lice, zdepasto telo. Bila je mlada i či-nilo se da se dosaduje. Stefani ju je posmatrala sve dok ova ne skrenu pogled. Završivši sa prebrojavanjem, Vu Lin reče: ,,Biće teško." ,,Šta ste rekli?" ,,Da se nabavi to što želite. Prekratak rok, nema dovoljno vre-mena." ,,Mislila sam da ste već sve sredili." ,,Jesam nešto. Ali biće teško. Moraćete više da platite." Stefani krenu ka njemu, ispruživši ruku. ,,Već smo se dogovorili oko cene." Nakon kratkotrajne neodlučnosti, Vu Lin joj vrati novac. ,,Ovo je nedovoljno. Ako robu želite sutra, nedovoljno je." ,,Koliko tražite?" ,,Petnaest." ,,Petnaest hiljadarki?" ,,Ne može za manje." Stefani se smrači. ,,Nije pametno kačiti se sa mnom." Vu Lin ostade ravnodušan na pretnju. ,,To što želite nije lako za-yršiti. Opasno je. I skupo. Sa deset hiljada sam na gubitku. Sa pet-naest ću možda nešto izvući." Stefani je znala da laže. Vu Lin pride stolu za kojim je sedela asistentkinja i naškraba ne-što na parčetu papiru. Onda joj pruži ceduljicu. Adresa u Kanal stri-tu. ,,Sutra popodne. U četiri." Kada se vratila u Šeri Nederland tamo je sačeka Komarovljeva poruka. U šest sati se uputi ka Sent Ridžisu, na uglu Pete avenije i 55. ulice. Cekao ju je u King Kol Baru. Bio je drugačije obučen, ali je stil bio prepoznatljiv: elegantno sivo odelo na dvoredno kopčanje, pamučna košulja bež boje, ovalna zlatna dugmad za manžetne, pla-va svilena kravata. Stefani je nosila crne pantalone, usku bordo majicu sa narandžastim rukavima i ležernu crnu jaknu. Ugledavši ga, postade svesna svoje nedolične garderobe. Osećala se tako ne-umesno da joj dode da iskoči iz kože. Želela je da se izvini, ali ne reče ništa. Komarov je pio martini. Pozvao je konobara. ,,Sta ćete popiti?" U^tom trenutku najbolje bi joj legla trostruka doza votke. ,,Sampanjac?", predloži Komarov. U datim okolnostima, taj predlog joj se učini apsurdnim. ,,Je l' mi to nešto slavimo?" ,,Ne znam. Slavimo li?" ,,Šampanjac bi mi prijao. Hvala." Kada se konobar udaljio, Komarov joj ćušnu presavijenu cedulji-cu. Ona je otvori. Na njoj je hemijskom olovkom bila ispisana adre-sa. ,,Koga da tražim?" ,,Pronaći će on vas. Zove se Mihail Bukarin." ,,On je Kobin posrednik?" ,,On će vas odvesti do posrednika." ,,Posrednik izmedu vas i posrednika. Da to nije malo paranoič-no?" ,,Pod ovakvim okolnostima sigurno nije." ,,Kakvim okolnostima?" 110 1 < ,,Ne mogu vam verovati." ,,Otkud znate?1 ,,Pokušali ste da me ucenite, ako se sećate."

,,Mislila sam da sam vas zamolila za uslugu." On ništa ne odgovori. ,,Kako ću ga prepoznati?", upita Stefani. Komarov ga ukratko opisa. Kada je završio, ona reče: ,,Bože, pa šta mu se desilo?" ,,Bio je pripadnik KGB Alfe. To mu se desilo." ,,KGB Alfe?" ,,Deo Specnaza, sovjetskih snaga za specijalne namene, ali ne pod vojnom upravom, već pod direktnom kontroiom KGB-a. Elita medu elitom. Bukarin je 1979. godine bio u odredu koji je uleteo u predsedničku palatu u Kabulu. To je označilo početak rata u Avga-nistanu. Bukarin je lično upucao afganistanskog premijera Amina." ,,Pretpostavljam da bi trebalo da se ponosi time?" ,,Proveo je čitav rat u Avganistanu, a ožiljci koje nosi svedoče o tome. U čitavoj svojoj mladosti, tokom svih godina koje sam proveo po zatvorima, nisam upoznao žešćeg momka od Bukarina." ,,U koliko sati bi trebalo da se nademo?" ,,Sutra ujutro u deset. Ako se niko ne pojavi do deset i dvade-set, napustite mesto sastanka. Probajte ponovo sutradan, u isto vreme. Ako se tri dana zaredom niko ne pojavi, ponovo mi se javi-te." U meduvremenu je stigao šampanjac za Stefani. Ona otpi gu-tljaj i pogleda unaokolo. Nešto lepih i mnogo više imućnih Ijudi, mu-ral Maksfilda Pariša, osećaj spokoja, zaustavljenost vremena. On-da se ponovo okrenu ka Komarovu, koji ju je netremice posmatrao. Rekla je: ,,Sve ove infomacije ste mi mogli dostaviti putem po-ruke." ,,Znam", odgovorio je. Stefani ude u kafedžinicu na Junion Skveru. Nije bilo gužve. Sa zvučnika se čula pesma Roja Orbinsona. Prepoznala je glas, ali ne i melodiju. Onda sede u separe pored zida i naruči kafu. Bilo je de-set do deset. Konstantin Komarov joj, iako je sa njim provela svega pola sata, čitave noći nije izlazio iz misli, Njihov razgovor je bio napet i trivija-lan. Pričali su, ali kao da ništa nisu rekli. Kao da su se oboje plašili da postave bilo kakvo pitanje, strepeći kakav će odgovor čuti. U pola sedam vratila se u Šeri Nederland, potpuno rastresena. 112 Sada, posle noći isprekidanog sna, i dalje joj nije bilo jasno za-što je Komarov uopšte došao na sastanak. Popila je još jednu šolju kafe. U deset i dvadeset u lokal ude muškarac čvrste zdepaste gra-de. Nosio je plavu vetrovku, vunenu kapu sa natpisom GIANTS na-vučenu na čelo, teške čizme i sive pantalone. Pogledao je po pro-storiji, ignorišući konobaricu koja je pokušala da ga odvede do jed-nog od stolova, a onda prišao Stefani. Ožiljci su odgovarali Komarovljevom opisu: zastrašujući reljef oko levog oka, dugačka izbledela brazgotina koja se preko levog obraza spuštala do donje vilice, glatka unakažena koža ispred uha. Pogledala je u levu šaku: nedostajala su mu dva prsta. Seo je preko puta nje. ,,Sačekaćemo malo." Govorio je engleski sa izrazitim akcentom. Konobarica mu je na-sula kafu. Sedeli su u tišini. U petnaest do jedanaest zazvoni Ste-fanin telefon. Bio je to Boris Bergštajn. Imao je informacije koje je tražila. Ugovorili su sastanak. Nešto pre jedanaest zazvoni i Buka-rinov mobilni. Razgovor se sastojao od par promrmljanih reči i tra-jao svega petnaest sekundi.

Uzeli su taksi do 54. ulice, izašavši pred zapuštenom dvadese-tospratnicom sa ciglenom fasadom. Ulazi i prozori u prizemlju su bi-li zakovani daskama i zakatančeni. Nad glavnim ulazom je nekada stajala velika nadstrešnica, što se moglo zaključiti po upadljivom iz-bledelom tragu na fasadi. Stefani diže pogled. Ispod većine prozo-ra nalazili su se zastareli klima uredaji. Zgrada se sužavala ka vrhu, ostavljajući prostor za balkone na višim spratovima i potkrovlju. Bu-karin je povede do službenog ulaza. Iznad vrata je i dalje stajala stara tabla sa natpisom Somerset. Bukarin otključa katanac. Odmah po ulasku je zatvorio vrata, blokirajući svetlosti i zvuke koji su dopirali sa ulice. Onda izvadi ba-terijsku lampu iz džepa i povede je kroz lavirint uzanih hodnika. Ko-načno dodoše do velike otvorene prostorije. Titrava dnevna sve-tlost probijala se kroz pukotine u daskama kojima je bio zakovan prozor. Jedna jedina sijalica visila je sa teške bronzane kuke na ko-ju je nekad bio okačen masivni luster. Sijalica se nalazila na kraju dugog narandžastog kabla koji je padao na pod i vijugavo nestajao u mračnom uglu. Bili su u predvorju. Sa crno-belog kamenog poda dizali su se iz-rezbareni stubovi. Recepcija je i dalje bila tu. Iza recepcionerskog stola zjapio je ispražnjen ormar za dokumentaciju od mahagonije-voa drveta. U kavezu u zadnjem delu prizemlja nalazio se lift od is- 113 poliranog drveta i rezbarenog stakla. Vazduh je bio hladan, ustajao i vlažan. Nezvani posetioci behu ostavili tragove za sobom: zdro-bljene konzerve, izgažene novine, razbacane špriceve. Bukarin se uputi ka širokom stepeništu koje je vodilo ka prvom spratu, račvajući se u dva pravca, levo i desno. Popeli su se na pe-ti sprat, a onda krenuli dugim pasažom. Sva vrata su bila otvorena. Na ovoj visini, prozori nisu bili zakovani, ali su bili prljavi. Svetlost koja je prodirala unutra bila je siva i mutna. U prostorijama nije bi-lo nikakvog nameštaja, ali su tapete ostale. Crne vlažne mrlje pro-bijale su se kroz oljušteni gips. Tepisi su bili posklanjani, otkrivaju-ći go parket. Nešto od sitnijih uredaja bilo je opelješeno, a nešto je i dalje stajalo tu. Stefani, iako ih nije videla, oseti prisustvo pacova koji su tapkali naokolo. Stigavši do kraja pasaža, Bukarin mahnu rukom, pokazujući joj da ude u apartman koji se sastojao od više povezanih prostorija. Vi-soke tavanice, dvostruka vrata, masivni kamini. Zelene prskane ta-pete sa fleur-de-lys dizajnom ostavljale su, bar u Stefaninim očima, utisak jeftinog pansiona. Kada se okrenula, Bukarin je stajao ledi-ma okrenut zidu, zatvorivši vrata kroz koja su upravo ušli. Taman je zaustila da upita šta se dešava kada u njegovoj ruci primeti pištolj. Zatupasti kolt. Stefani se instinktivno trgnu, odmah zažalivši zbog svoje reakci-je. Bukarin je bio predaleko. Osim toga, uprkos njenoj veštini u bor-bi prsa u prsa, pred njom je stajao čovek koji je očigledno bio maj-stor svog zanata.vČovek koji bi verovatno mogao da izade na kraj čak i sa Bojdom. Čovek kome nedostatak dva prsta i dvadesetogo-dišnji pakao od života verovatno nisu ništa značili. Alternativa je bi-la da potrči u suprotnom pravcu. Da cik-cak putanjom jurne ka vra-tima sa druge strane. Ali, Bukarin je bio bivši pripadnik Alfe, krem Specnaza, nekadašnja zvezda elitnih sovjetskih specijalaca. Vero-vatno bi bila mrtva još na pola puta do vrata. ,,Skinite se." Mislila je da je pogrešno čula. ,,Molim?"

,,Odeću. Skinite svoju odeću." Stajala je usred prostrane odaje. Nije bilo nikakvog paravana, ničega iza čega bi se mogia zakloniti. Bukarin okrenu kolt u šaci, pokazavši joj da se ne šali. Videla je da nema izbora. Poiako je zbacila debelu jaknu sa ra-mena. Hladnoća joj prože telo. Onda skinu čizme, čarape, farmeri-ce, rolku, majicu. Bukarin ju je posmatrao nedokučivim pogledom. 114 Stala je ispred njega. Na sebi je imala samo crni donji veš. Koža joj je bila naježena. ,,Sve." Hladnoća joj nije ispunila samo telo. Um joj je takode bio smr-znut. Otkopčala je brushalter koji pade na zemlju. Onda poče da skida gaćice, ali zastade u pola pokreta. Ne, ne mogu. Ali ih je ipak skinula, trudeći se da joj lice ostane bezizražajno. Kada je ostala gola, Bukarin ponovo uperi pištolj u nju. ,,Vidiš onaj zid izmedu prozora. Stani tamo." Ona se okrenu i uputi ka ivici sobe, očekujući da čuje repetira-nje pištolja. Ostareli parket grebao joj je tabane. Kada se okrenu-la, on je išao ka njenoj odeći. Podigao je brushalter i počeo da ga premeće po rukama. Stefanin strah prede u zbunjenost. Onda vide kako Bukarin zavlači ruku u džep, izvadivši iz njega napravicu veli-čine mobilnog telefona. Prešao je njome preko brushaltera, a onda ga bacio u stranu. Potom je uzeo čarapu. Stefani obuze olakšanje. Bila je to samo provera. Tražio je prislušne uredaje. Kada je završio, Bukarin stade pored zida i zazvižda. Prostori-jom se razleže odjek. Nešto se pomeri u pomrčini sa njene leve strane. Na vratima susedne sobe pojavi se neki muškarac. Zastao je na ulazu, naslonivši se na dovratak i prekrstivši ruke. Stefani se prenu. Lice joj je bilo donekle poznato: izduženo, mr-šavo, koščato. Znala je da je Rus još pre nego što je progovorio. Vi-dela je njegovu fotografiju u Magenti. Kezio se. ,,Možete da se obučete." Medajev. Zato joj se učinio poznat. Anatolij Medajev. Zapušte-na kosa je bila duža nego na slici. Padala mu je niz vrat i bila skra-ćena sa strane. Proredena kozja bradica bila je novi detalj, ali više nije bilo nikakve sumnje. Bila je šokirana svojim otkrićem. Medajev, jedan od glavnih kandidata za Kobu, stajao je ispred nje, verovatno izigravajući Kobinu osobu za kontakt. Tragajući za Kobom, Magen-ta nedavno beše suzila izbor na svega dve osobe: Medajeva i Vla-dimira Vatukina. Stefani je stajala ne pomerajući se, na Medajevljevo očigledno iznenadenje i zadovoljstvo. On joj se obrati: ,,Ako ne želite da se obučete, to je savršeno u redu." Stefani se pribra, pa se uputi ka svojoj odeći koja je ležala na-sred sobe. Medajev zapali cigaretu. ,,Kažu da je uzbudljivije posmatrati že-nu dok se oblači nego dok se svlači. Ja se lično ne slažem s tim. Kostja mi kaže da biste želeli da upoznate Kobu." 115 Stefani navuče farmerice i, zakopčavajući ih, odgovori: ,,Tako je." ,,Zašto?" ,,To ću reći njemu lično." ,,Ako mi ne kažete, uopšte ga nećete videti. U svakom slučaju, ja nastupam u njegovo ime." Ako si ti Koba, to je onda apsolutno tačno, zar ne? Bilo bi do-voljno da sjurim jedan metak u tebe pa da zakoračim u budućnost oslobodena svih aveti prošlosti.

,,Ja zastupam grupu..." ,,Tipično za Ijude poput vas. Sta to oni žele?" Odlučila je da baci karte na sto. ,,Plutonijum 239. Cistoće iznad 93 procenta." ,,Količina?" ,,Najmanje osam kilograma." On zazvižda. Ponovo se prolomi odjek. ,,To će vas skupo stajati." ,,Novac ne predstavlja problem." Medajev izvi obrve. ,,Niste baš vični cenkanju, zar ne? Možda bi bilo bolje da se vaši klijenti li čno sastanu sa Kobom. Možda bi tre-balo da se lično sastanu sa mnom." ,,Unajmili su me iz istog razloga kao i Koba vas. Stidljivi su." ,,Razlika je u tome što Koba nije taj kome nešto treba." ,,Ali Koba je ovde taj koji ima priliku da zaradi na desetine mili-ona dolara. Možda..." Medajev se zamisli, premećući cigaretu po ustima. ,,Koba mora znati identitet krajnjih potrošača. Sigurno ne bi bio odušeyljen da otkrije da je prodao plutonijum 239 hordi jebenih Čečena. Šta mi-slite o tome?" ,,Nisu Cečeni." ,,Bez uvrede, dušo, ali da bih ti poverovao trebaće mi nešto vi-še od tvog verbalnog uveravanja." ,,Dobićete nešto više kad dode vreme za to. Ja trenutno nisam sigurna da li Koba uopšte i postoji. lli da li može izvršiti isporuku." Stefani je kasnila. Boris Bergštajn je nosio crni kožni mantil, umesto bordo sakoa u kome ga je upoznala, i debelu rolku boje ba-kra. Izbledele leviske su imale klasičan kroj, ali su zahvaljujući nje-govim monstruoznim butinama delovale kao uski model. U Central parku je vrvelo od Ijudi: džogera, vlasnika pasa koji su šetali svoje Ijubimce, mladih mama koje su gurale kolica, ludaka koji su mrmlja- 116 li sebi u bradu. Krošnje su se presijavaie jarko crvenom, zlatnom i smaragdnom bojom. Stefani je osećala miris godišnjeg doba koje je kucalo na vrata. Kada je bila dete uživala je u njegovim dražima: mraznim popodnevima, pucketavoj vatri i blistavom noćnom nebu. Njena majka ga je nazivala dobom sveopšteg rasapa. ,,Salibi stiže danas popodne. Iz Frankfurta." Stefani je znala da je prethodnog dana bio u Ženevi, a dva da-na ranije u Bejrutu. Pretpostavljalo se da je putovao preko Ženeve da bi tamo pokupio disk. ,,Kakav mu je dnevni raspored?" ,,Večeras je zauzet. Sutra će biti u banci. Sutra uveče napušta grad. Nisam uspeo da saznam gde ide, ali ima letnjikovac u Konek-tikatu. Često odlazi tamo. Ponekad svakodnevno, naročito leti." ,,Koliko je to mesto udaljeno odavde?" ,,lde helikopterom. Prekosutra neće biti u First Intercontinentalu prejDodneva." Sto je Stefani ostavljalo dovljno vremena za akciju, baš kao što su joj obećali u Magenti. ,,lma li još nešto?" ,,Krajem nedelje odlazi za Montreal, a potom za Pariz." ,,Odlično." Neko vreme su nastavili ćutke, a onda Bergštajn prozbori: ,,Mo-gu li nešto da te pitam?" ,,Šta?" ,,Koliko će me taj kučkim sin još držati na uzdi?"

Klimnuo je glavom. ,,lsprva je rekao godinu dana. Ali, prošlo je već tri." ,,Odgovor glasi: 'pojma nemam'." ,,Ali, vas dvoje zajedno radite." ,,Pa..." ,,Hoćeš li razgovarati s njim?" ,,Slušaj, ja ga stvarno ne poznajem toliko dobro." ,,Poznaješ ga dovoljno dobro da bi te poslao kod mene." Stefani se nade u iskušenju da mu prizna istinu. Umesto toga, procedi jeftinu laž. ,,Moji pretpostavljeni su to sredili." ,,Samo bih želeo da batalim sve ovo. Umoran sam, ako me raz-umeš." ,,Umoran od čega?" Bergštajn pogleda oko sebe i bespomoćno slegnu ramenima. ,,Od svega." 117 Sedimo u kafeu na Amsterdam aveniji, koja se razmeće svojim odredbama o zabrani pušenja na javnom mestu. Ispred mene je to-pla čokolada, ispred Bergštajna dupli espreso. Cutke, otkida beli filter sa Kenta. Ovde smo već skoro sat yremena. Neverovatno je koliko prvi utisak može biti pogrešan. Onog tre-nutka kada sam ga ugledala u apoteci Surgut tačno sam znala ko je Boris Bergštajn. Siledžija sa igrališta koji se uvek oslanjao na svoju fizičku snagu da bi dobio ono što želi. Čovek koji je kriminal odabrao kao svoju profesiju. Čovek za koga je novac predstayljao dovoljno opravdanje. Verovatno alkoholičar koji je svoju devojku ubijao od batina. Ali nisam bila u pravu. Zasigurno nije svetac, ali nije ni ono za šta sam ga smatrala. lako uporno pokušava da bude tako nešto. ,,U detinjstvu i mladosti sam se neprestano tukao. Kada ste mo-je telesne konstitucije, tu nema pomoći. Ljudi se kače s tobom da bi dokazali koliko su opasni. lsprva se samo braniš, koristeći sva raspoloživa sredstva. Kasnije si ti taj koji prvi počinje. To je i dalje odbrana. Samo efikasnija." Priča mi o svom detinjstvu u Odesi, potom o preseljenju u Izrael. ,,Bilaje tojebena noćna mora. Izraelci su prema nama posft/pa// go-re kao prema Rusima nego Ukrajinci kao prema Jevrejima." Život u Zapadnom Berlinu je bio nešto bolji, ali je gravitaciona sila krimi-nala bila neodoljiva. Jedini Ijudi koje je poznavao u čitavom gradu bili su gangsteri. ,,lsprva govoriš sebi da to nije ništa ozbiljno. Uči-niš im uslugu, odradiš im kakav poslić, Ali polako toneš sve dublje i dublje." Nesposoban da se odupre, Bergštajn je krupnim koraci-ma grabio putem kriminala. Nakon uterivanja dugova i sitnih preva-ra, prešao je na kocku i narkotike, potom na prostituciju. ,,Poslali su me u Moskvu", nastavlja sa svojom ispovešću, pale-ći 'kent'. ,,Bio sam zadužen za devojke na Voznesenskiju, odmah pored Tverskaje. Radio sam sa još jednim tipom, zvao se Arkojam. Manijakalni skot, Teoretski gledano, posao je bio lak. Devojke su stajale postrojene duž zida. Čak i na minus petnaest. Mi smo pri-mali pozive kl/jenata i odašiljali ih, jednu po jednu. One skupe smo lično isporučivali i vraćali, dok su ostale išle javnim prevozom. Sve su radile na sat. One koje bi se kasnije vratile - ili ne bi donele do-voljno novca - ne bi ponovile grešku. Vodili smo računa da se ta-kve stvari ne dešavaju. Tačnije, Arkojam je vodio računa o tome..," Odjednom me obuzima jeza, mučnina. Zatvaram oči, ali ih usko-ro ponovo otvaram jer mi se ne svida ono što se ukazuje u tami. 118 nOdakle su devojke bile?"

flOdasvuda. Iz Moldayije, Ukrajine, Belorusije, ponekad iz bal-tičkih zemalja. Nije ih bilo mnogo sa juga. Rusi ne vole da tucaju tamnopute. Sto se tiče stranaca, oni traže gotovo isključivo Ruski- nje." „1 šta se desilo?" ,,Nisam mogao više da podnesem. Sva ta prebijanja... trebalo je samo da vidiš neke od tih devojaka. Kost i koža, navučene na dro-gu i alkohol, na hiljade kilometara daleko od kuće." Odmahnuo je glavom. ,,Arkojamu to nije smetalo. On je voleo da se iživljava. Ni-je se osećao živim ako nekome ne b/ pomerio mozak, Bio je upola moje veličine, ali pravi psihopata. Znaš li kako sam znao da lije ne-ka devojka nova ili već iskusna?" ,,Kako?" ,,Ako je tek sišla s busa bila bi preplašena od mene. Posle izve-snom vremena bila je preplašena od njega." Od Moskve, preko Zapadnog Berlina, pa sve do Njujorka, Berg-štajnova kahjera predstavljala je niz traljavo odradenih poslova, povremeno prošaran ponekim neočekivanim uspehom. Posao sa prodavnicama nameštaja bio je skorijeg datuma, kao most izmedu dva sveta, jednog poštenog i jednog iskvarenog, oscilirajući negde izmedu njih. ,,Potreban mi je samo jedan pravi zgoditak", kaže mi. ,,Kao i svima nama." ,,Samo sto hiljada dolara, ne više." ,,Sta će ti to doneti?" ,,Poznajem jednog tipa u Fort Loderdejlu. Pokreće neki posao sa iznajmljivanjem brodova. Sve je stoposto čisto. Sa sto hiljadarki ulećem u igru." ,,Šta Alan Keli kaže na to?" ,,Kaže da pripadam FBI-u dokle im god trebam." Ista ugovorna obaveza koju je Magenta svojevremeno nametnu-la meni. Iznosi mi dalji tok svoje profesionalne karijere. Nije teško zaključiti zašto ga je FBI odabrao za doušnika. Nekompetentan je, ali nije imbecil. Ostavlja potreban utisak, ali je ranjiv. Deluje kako treba i to je ono što je najvažnije. Čitavog života je bio van svoje li-ge, srljajući iz jedne pogrešne odluke u drugu. On je samo veliko dete sa velikim srcem koje nikada nije dobilo potrebno usmerenje. Do trenutka rastanka osećamo da smo uspeli da predemo neku ne-vidljivu barijeru. Nismo prijatelji, i dalje ne yerujemo jedno drugom, ali više nismo ni potpuni stranci. 119 Dok napuštamo sto, Bergšajn pita: ,,Hoćeš li da vidiš Salibija uživo?" Kineska četvrt. Stefani odmeri zgradu sa druge strane ulice, za-klonivši oči od sunca oštrog kao britva. U prizemlju ugleda rnenjač-nicu New China Diamond, jednu od šest zlatarskih radnji poredanih duž severne strane Kanal Strita. Iznad menjačnice su se nadvijala četiri sprata obložena fasadom od cigle. Klima uredaji su virili sa zamrznutih prozora sa kinsekim natpisima. Prešla je ulicu, provla-čeći se izmedu zakrčenih vozila. Kada je ušla unutra, uputiše je do stepeništa u zadnjem delu zgrade, rekavši joj da se popne do poslednjeg sprata. Zatekla je Vu Lina u kancelariji koja je gledala na sporednu uličicu. Pored njega su stajala dva ogromna oznojena Kineza. Jedan je nosio hilfigero-vu, drugi ribokovu kreaciju. Na zidu su visile izbiedele fotografije, promocioni snimci kineske turističke agencije. Planine, dramatični tesnaci, široki rečni tokovi. Nijedan kliše nije bio izostavljen. Stefani primeti da su telohranitelji užasno debeli, a prostor uža-sno skučen. Jedan od njih pride da je pretrese. Vu Lin ostade za svojim stolom, pušeći cigaretu. Umesto belog

mantila sada je no-sio svetlosivo odelo i purpurnu kravatu. Poslednja tri dugmeta bila su mu otkopčana, otkrivajući masivan zlatni lanac. ,,Jeste li doneli novac?" Kinez koji ju je pretresao sada joj je stajao iza leda. Stefani reče: ,,Gde je moja roba?" Vu Lin se sagnu i spusti crni ruksak na sto. ,,Prvo ću proveriti. Onda ćete dobiti novac." ,,Petnaest hiljada?" ,,Petnaest hiljada." Vu Lin prede rukom preko ruksaka, a onda se odmaknu. Stefa-ni otvori ruksak i rasporedi sadržaj po stolu. Prvo pištolj, Chck P17, sa doradenim Sřeyrprigušivačem. Rasklopila je oružje. Pištolj je bio lak - svega 600 grama bez šaržera - zahvaljujući laganom sintetičkom rukohvatu i ramu. Potpuno napunjen, sa okvirom za se-damnaest metaka, i dalje je težio svega 860 grama. Pregiedala je neobičan jednodelni okidački sistem, sa pomoćnim okidačem. On-da zatraži dva puna okvira za šaržer. Vu Lin je preduzeo mere opre-za, smestivši 'tridesetčetvorke' u zasebnu kutiju. Stefani potom pregleda preostali sadržaj. Tri jugoslovenske kompaktne CS gasne granate, tri zapaljive naprave sa uredajem za 120 tempiranje i daijinskim upravljačem, mali feisslerov samostrel sa odgovarajućom opremom, naočari za noć, gas-maska, korejski ra-dio-mikrofon sa rukohvatom sličnim glockovom, ali sa 25-centime-tarskom metalnom sondom umesto cevi, aivin dvosmerni radio po-vezan sa motorolom, improvizovani daljinac za garažu. Stefani nije baš bila oduševljena idejom da se Vu Lin tek tako provuče, ali nije imala drugog izbora. Ne zbog pukih pet hiljada do-lara. Vratila je sadržaj nazad, zatvorila ranac, a onda mu pružila po-jas s novcem. Sačekala je da se namršti. Vu Lin je ošinu pogledom. ,,Ovde ima samo deset hiljada." Stefani zavuče ruku u džep jakne i izvuče svežanj dolara, staviv-ši ga ispred njegovog lica. ,,Ovo je dodatak", rekla je. ,,Prebrojte ga. I smatrajte se srećnikom." Bacila je novac na sto ispred njega. ,,Verujte mi da i dalje nije pametno kačiti se sa mnom." 10 Apartman se nalazio u Brajtonu, u Petoj ulici. Stefani krenu stepeništem do trećeg sprata. Bergšajn ju je čekao na kraju hodnika. Bio je obučen u crno. Lice mu je bilo obrijano, u vazduhu se osećao miris jeftine kolonjske vode. Ušli su u mali dvosobni stan. Dnevnom sobom je dominirao re-gal u kome se nalazio ogroman televizor - na ekranu je išla repriza Dalasa, usne Sju Elen su apsurdno drhtale, ali nije bilo tona. U pro-storiji je bilo još petoro Ijudi, tri žene i dva muškarca. Stefani je zna-la da je Bergštajn imao trideset devet godina. Reklo bi se da su svi ostali imali minimum pedeset. Bili su svečano odeveni: uštirkane košulje, sakoi, doterana kosa, šminka poput glazure na torti, lažni dragulji oko vrata. Bergštajn ih predstavi - Maks i Mia lvanov, Je-lena Janković, Pjotr Nedved - ostavivši najstariju damu za kraj. ,,Ovo je moja majka. Marija Bergštajn." Bila je sićušna - ne viša od pet stopa i dva inča. Krhke i slaba-šne grade, gotovo da je podsećala na vrapca. Stojeći pored svog ogromnog sina, pozivala je na odgonetanje genetičke enigme. Stefani osmotri svoju garderobu: kaki pantalone, crne čizme, narandžasta košulja preko bele majice i planinarska jakna marke north face. ,,Oprostite. Nisam znala da dolazim na... obukla bih ne-što..." 121 Marija Bergštajn se okrenu ka svom sinu. ,,Borja, zar joj ti nisi rekao?"

Onda ponovo pogleda u Stefani, zakolutavši očima. Pjotr Ne-dved je blago dodirnu rukom. ,,Je li vam rekao koga ćemo večeras gledati?" Nedvedove oči zasjaše. ,,Alu Pugačovu." Stefani se nasmeši. Ime joj nije ništa značilo. Napolju ih je čekao taksi koji će ih odvesti do Nju Džersija. Sva sedišta su bila zauzeta. Mia lvanov reče da ima još naručenih tak-sija iz Brajton Biča. Bergštajn smesti Stefani pored svoje majke. Kada vozilo skrenu u aveniju Koni Ajlend, ona uhvati Stefani za ru-ku. ,,Vi niste Ruskinja, a i premladi ste. Zato ne možete da razume-te. Borja misli da je to dobar vic. Ali za nas koji imamo dovoljno go-dina - i koji smo bili tamo - to je izuzetno važno. Mi ne možemo da zaboravimo. I ne treba da zaboravimo. A Ala to razume. I ona je propatila, ali je uspela, a mi smo je svi posmatrali i bili uz nju. Ono što je važno u vezi sa Alom je to da nikada nije zaboravila odakle je potekla. Nikada nije zaboravila na nas i nikada nije smatrala da je zbog nečega bolja od nas. Reći ću vam samo ovo. U najmračnija vremena, ona je bila kao svetlost. A sada kada su se stvari prome-nile nabolje, svi se možemo osvrnuti na prošlost i setiti se kako je nekada bilo. Za nas koji sada živimo ovde, ovo je način da se seti-mo Rusije. Mi nismo za sobom ostavili samo loše stvari. Ostavili smo sve." Marija Bergšajn izloži Stefani Alinu biografiju: sukobi sa vlašću, brojni rnuževi, votka i cigarete, ljubavnici, zapanjujuća frizura, bitka sa viškom kilograma. I muzika. Suptilna kao udarac u solarni plek-sus; sentimentalne tradicionalne balade, ciganska muzika, velike vodviljske arije, sve i svašta. Ala Pugačeva, pop zvezda sovjetskog doba, kulturna ikona sa više od dvesta miliona prodatih albuma. Dr-ska, provokativna, ali obdarena neverovatnim glasom. Karijeru je započela kao šiparica tokom šezdesetih, uspešno pregurala sedam-desete i osamdesete, da bi na kraju nadživela sistem sa kojim će je uvek poistovećivati. ,,Da biste razumeli Alu nije vam dovoljno samo rusko poreklo", uzdahnu Marija kada su zašli na periferiju Atlantik Sitija. ,,Možete je razumeti samo ako ste zaista živeli u Sovjetskom savezu." Ispred Tramp Tadž Mahala tiskale su se kolone taksija i rasko-šnih limuzina. Blještavi reflektori su parali tminu. Na ogromnom re- 122 klamnom panou bila je naslikana Ala: vitka, crvenokosa, očigledno u svojim tridesetim. Kada su izašli iz taksija, Stefani povuče Bergštajna za rukav i prosikta mu na uho: ,,Šta ja tražim ovde?" ,,A šta bi radila da nisi ovde? Camila u hotelu, igrajući se sama sa sobom?" ,,Ako misliš da će ovo izgladiti tvoje probleme sa FBI-om u veli- koj si zabludi." Bergštajn je mrzovoljno pogleda. ,,Bilo je mnogo zainteresova-nih za tvoju kartu. Ljudi koji su oduvek želeli da vide Alu, ali nisu imali prilike. Samo sam mislio..." Onda zastade i odmahnu rukom. ,,Ma, kome ja pričam." Kada su ušli u kazino, ugledaše prepunu koncertnu dvoranu sa šest hiljada mesta. Većina publike ličila je na klonove skupine iz stančića u Brajton Biču. Svi obučeni u najsvečanije nedeljno ruho. Slapovi kanirane kose, naramenice kao sa starih fotografija.

Masa se tiskala u parter, tražeći svoja sedišta. Bergštajn uhva-ti Stefani za ruku i skrenu joj pažnju u odredenom pravcu. ,,Pogle-daj tamo. U loži. Je l' ga vidiš? To je Salibi..." Stefani ga nije odmah ugledala. Prvo je primetila Rut Stajfel: tamne puti, kratke crne kose, telohraniteljka je nosila plavu haljinu koja nije uspevala da prikrije njenu mišićavost. Salibi pored nje ni-je delovao nimalo impresivno. Proćelav, okrugao, u odelu koje mu je očigledno bilo preveliko. ,,On se ovde oseća baš kao i ti", reče Bergštajn. ,,Kako to misliš?" ,,Kao uljez. Više nismo u Atlantik Sitiju. Nismo čak ni u Sjedinje-nim državama. Sada smo u Rusiji." ,,Šta onda traži ovde?" ,,Ne mislim da mu je stalo do muzike. Zašto ne odeš i ne pitaš ga?" U Salibijevoj ekskluzivnoj loži bilo je šesnaest mesta. Od toga je bilo zauzeto svega četiri. ,,Prepoznaješ li plavokosog muškarca, ili onu ridokosu?" Bergštajn razmisli. ,,Ne, ne znam ko su oni." Svetla se ugasiše i publika gromoglasno izrazi svoje oduševlje-nje. Kada je Ala Pugačeva izašla na pozornicu, obučena u crno, ogr-nuta tankim svilenim bež ogrtačem, lica okruženog ekstravagant-nim plavim loknama, izgledala je dvadeset godina starija i trideset funti teža nego na reklamnom panou ispred dvorane. 123 Stefani primeti kako zakasneli posetioci, obavijeni plaštom ta-me, popunjavaju mesta u Salibijevoj loži. Do kraja koncerta, loža je bila skoro puna. Na završnom bisu, publika ustade na noge, gromoglasno kličući i aplaudirajući. Ala im je mahala, slala poljupce i obećala da će po-novo doći. Onda je nestala iza zavese. Reflektori su bljesnuli. Na li-cima su se nazirali osmesi pomešani sa suzama, Komešanje u re-dovima ispred nje delimično zakloni Stefanin pogled na ložu. Bergštajn reče. ,,Onaj sa licem kao u tvora. To je Vatukin. Vladi-mir Vatukin, novi gazda Centralnaje. A ono tamo... je l' vidiš onu devojku?" Bilo ih je nekoliko. ,,Koju?" ,,Onu lepu." Stefani je tačno znala na koga je Bergštajn mislio. Po prvi put u životu shvatila je značenje izraza ,,kreće se kao ždrebica". Bila je vi-soka, sa kratkom crvenom kosom, razdeljenom i prebačenom na desnu stranu. Ostale devojke - sa nezgrapnim oblinama i Versače-ovim kreacijama - izgledale su jeftino pored nje. Mada je Stefani bila sigurna da su bile sve samo ne 'jeftine', Četiri cifre za noć, pretpostavljala je. ,,To ie Nała'"- »<- -• dala Ranije a—,«. ,,Pripadala?" ,,Da, pripadala. Tako to funkcioniše. Kada je Rogačev ubijen, Va tukin je preuzeo Centralnaju. I Nataliju." ,,Da li je to bitno?" Bergštajn se nasmeja. ,,Hoćeš da pitaš, da li su se tucali još pre Rogačevljevog ubistva?" ,,Da." ,,Sumnjam. Ali nije isključeno." ,,Ako nisu, onda je malo čudno. Zar ne?" ,,Ako je dobro osmotriš, uopšte nije čudno. I sam bih se našao u iskušenju. Koji muškarac pa ne bi?" ,,Muškarac s mozgom. Muškarac koji bi skontao kakav bi to uti-sak moglo ostaviti."

,,Vatukin je daleko više od muškarca s mozgom. On je muškarac od kamena. Boli ga uvo kakav bi utisak nešto moglo ostaviti. Nika-da ranije nije razmišljao o tome, pa zašto bi sada počeo? On je glavni čovek Centralnaje. Nekome se to ne svida? E pa, jebi ga. Šta taj neko može da uradi po tom pitanju?" 124 ,,A šta ćemo s njom?" Gledaj Varno. On je ružan k'o kopile. Ali mu se svida Natalija, ona mu dode kao bonus na novi položaj. Što se nje tiče, možda je lepa, ali sigurno nije imbecil. Ona je praktična. Cvrsta koliko i on, u mnogo čemu. To ima smisla, drži je na ledu." Stefani se nije mogla složiti sa njegovom logikom. I dalje je zu-rila u ložu. Natalija joj je delovala donekle poznato. Pade joj na pa-met da se nekada možda bavila manekenstvom. Ne bi bila prva ko-ja je završila u naručju kriminalca. ,,Ko je tip desno od Salibija?" ,,Aleksandar Kosigin. Vlasnik Vajs-Randala, farmaceutske kom-panije." ,,Rus?" ,,Da, ali stacioniran u Njujorku." Bio je visok i vitak. Imao je šezdesetak godina. Proseda kosa bi-la mu je kratka i zalizana. Delovao je uobraženo: prav kao stub, vi-soko uzdignute glave, posmatrao je ostale sa vrha zašiljenog nosa. ,,Koja je njegova priča?" ,,Bio je u sovjetskoj Crvenoj armiji. General-potpukovnik. Sada izgleda kao da je roden na Vol Stritu. Preispoljni dripac. Takvi po-put njega su nas i sjebali. Godinama su nam sedeli na grbači. A on-da, kada se sve završilo, pokrali su sve što su mogli i zapalili preko noći." ,,Vajs-Randal baš ne zvuči ruski." ,,Kompanija je američka, Ali ju je Kosigin kupio. Za gotovinu. Sta misliš, odakle mu pare? Sigurno ne od crvenoarmijske plate." Stefani se zaledi. I svi ostali su delovali zaledeno, Ijudi oko nje, društvance u loži. Nosio je crno jednoredno odelo, bez kravate. Ko-marov. Jedan od onih koji su kasnije stigli. Pričao je sa još jednim od okasnelih. Anatolijem Medajevim. lli je to možda bio Koba? U svakom slučaju, sa čovekom koji ju je poslednji video nagu. Bergštajn je i dalje pričao, ali ona nije čula ni jednu jedinu reč. Komarov je pokazivao na Medajeva, gotovo upirući prstom u njego-ve grudi. Vatukin nešto prozbori. Natalija je stajala iza njega, nad-vijajući se, nečujna, dekorativna. Kosigin reče nešto Komarovu, a onda Medajev poče da se smeje. Salibi se okrenu, prokomentari-savši nešto što se svima dopalo, i tenzija popusti. Bergštajn reče: ,,Hajdemo. Pobeći će nam autobus." Po povratku u Brajton Bič, svratiše na zabavu u Kaljinki, resto-i~an na keju gde ju je Bergštajn svojevremeno izveo na šolju čaja. 125 Zelene neonke iznad ulaza bile su popravljene. Stolovi u sali za ru-čavanje su bili zastrti i postavljeni: uštirkani beli stolnjaci, staklo, porcelan, escajg. Duž jednog od zidova pružao se veliki švedski sto: dimljeni losos na srebrnim poslužavnicima, duboke činije sa supom, staklene posude ispunjene ribljom ikrom na zdrobljenom ledu, sala-te, tanjiri sa kobasicama i hladnim odrescima. Svi prisutni bili su na koncertu u Atlantik Sitiju. Na pozornici smeštenoj na jednom kraju sale, pod blještavom svetlošću sijalica, stajala je dvojnica Ale Pu-gačove: viša, tanja, sa ravnom plavom kosom, pevala je na muziku sa trake. Melodije su išle istim redom kao i na koncertu u Tramp Tadž Mahalu. Stefani

shvati da nema šanse da te večeri išta više iz-vuče od Bergštajna. Pio je samo da se napije. Otišla je, unajmivši taksi do Menhetna. Naslonivši umornu gla-vu na prozor, posmatrala je svetlucanje velegradskih svetala. Bilo je petnaest minuta do ponoći kada je ušla u sobu u Šeri Nederlan-du. Zatvorila je vrata petom i skinula jaknu. ,,Nemoj mi samo reći da imaš sve njene albume." Preneražena, odskačem od zemlje. A pošto sam umorna, moja zatečenost prerasta u bes. ,,Šta do davola ti tražiš ovde? Izlazi." Komarov sedi u stolici pored prozora. Zavese su navučene. Po-služio se pivom. Ne mrda. ,,Kako si ušao?" Idiotsko pitanje za nekoga koje dovoljno vičan da opere milijar-du dolara. ,,Ne izgledaš mi baš kao Alina obožavateljka." ,,KakvaAla?" Na licu mu se pomalja osmeh, alije očigledno da se ne šali. „ Vi-deo sam te." Nemam snage da poreknem. ,,Šta da ti kažem. Obožavam kani-ranu kosu. Čula sam daje Atlantik Siti večeras pravo mesto za me-ne." On širi ruke. „ To sve objašnjava. U tom slučaju, odlazim." Ali ne odlazi. I dalje sedi, zureć'i u mene. Moja nelagodnost svakim trenut-kom raste. ,,Pitaš se šta ja tražim ovde. A ja se pitam šta si ti tra-ž/la tamo." Ne želim da nasednem na ovakav manevar. ,,Videla sam te ka-ko se raspravljaš sa Anatolijem Medajevim." ,,Razgovarali smo o tebi. Rekao mi je da ti ne veruje. Misli da fo-liraš." 126 Moja napetost raste. ,,Sta s/ mu odgovońo?" ,,Rekao sam mu da ne smatram tako. Ali da nisam siguran." Ot-pija gutljaj iz flaše. ,,AH, to je bilo pre nego što sam te video. Taman si izlazila. Onaj rmpalija sa kojim si bila - kako se ono zvaše?" Ništa ne odgovaram. ,,Mislim da ga odnekud znam. Čovek takve konstitucije se teško zaboravlja." ,,Pratila sam te." Nije očekivao takvu direktnost. ,,Zašto?" ,,/z istog razloga iz kog si ti sada ovde. Imam neko osećanje u vezi s tobom, ali nisam sigurna..." Laž je automatska i, poput svih najboljih laži, prožeta trunkom istine, Sta god da je planirao, odustao je od svojih namera. Vidim to po izrazu njegovog lica. Ne progovaramo čitav minut i to su ube-dljivo najprijatniji trenuci otkako sam ušla u sobu. Onda me pita: ,,Jesi li gladna?" Ne mogu čak ni da pomislim na hranu. Kada su izašli iz Šeri Nederlanda, pred njima se zaustavi crni leksus. Komarov joj otvori zadnja vrata, a onda udoše. Komarov se nagnu unapred i promrmlja nešto vozaču. Krenuše Petom avenijom. Onda joj se izvini, rekavši da mora da obavi neke razgovore. Stefa-ni odgovori da je to savršeno u redu i zagleda se kroz prozor, glu-meći nezainteresovanost. Prisluškivala je, pokušavajući da ustano-vi sa kojim delovima sveta je komunicirao. Cirih, Pariz, Los Ande-les. Bacila je pogled na sat. Pet minuta posle ponoći na Menhetnu, šest sati i pet minuta izjutra u Švajcarskoj i Francuskoj, devet sati i pet minuta uveče u Los Andelesu. Razgovarao je o kamatnim sto-pama, bankovnim

transferima, investicionim pojedinostima. Na osnovu podataka mogla je da stvori sliku prekrcanog rasporeda za naredni period: predstojeće putovanje za Evropu - Cirih, verovatno Pariz, Valensija, moguće London, Berlin, Sankt Petersburg i Stok-holm - a onda povratak preko Montreala. Ako se okolnosti ne pro-mene. Sa Junijon skvera krenuše Brodvejom do Brum strita, a onda skrenuše u ulicu Merser. Tomoko je bio minijaturni japanski resto-ran smešten iznad umetničke galerije. Žena koja ih je dočekala pre-pozna Komarova, a onda mu se obrati na japanskom. Povela ih je do zasebne odaje. Komarov skinu cipele i sede prekrštenih nogu na svileno jastuče. Stefani se smesti preko puta njega. Prepustila mu 127 je izbor hrane i on naruči mešavinu sušija i sašimija, malo sakea i dve boce kirina. ,,Gde ste naučili da govorite japanski?" ,,Ne znam baš mnogo japanskog", priznao je. ,,lzvedite me na-polje i uverićete se." ,,To nije odgovor na moje pitanje." ,,Proveo sarn neko vreme u Nahodki. Tamo ima Japanaca. Japan je relativno blizu." A proveo si i neko vreme u zatvoru na ostrvu Sahalin, kojejejoš bliže Japanu. Tesnac La Peruz, koji razdvaja Sahalin i Hokaido, ši-rok je manje od pedeset milja. Upitala ga je čime se tačno bavi. On joj odgovori da je finansi-jer. Bio je iskren u pogledu Mirša, stacioniranog u Cirihu, i kompa-nija koje je preko njega kontrolisao. Onda on upita nju da mu kaže nešto o Galileo Resources \ svojoj ulozi u firmi i ona istrabunja iz-mišljotine koje joj je Magenta isporučila. Kada ju je upitao ko su osobe koje zastupa, Stefani mu odgovori da je sigurna da ih lako može zamisliti. ,,Verovatno ste već imali posla s njima." ,,Moguće. A kako to da nemate kancelariju? 2vuči kao nešto što bi trebalo razmotriti." ,,Možda." ,,Postoji li neki odredeni razlog za to?" ,,Ne volim da ostavljam tragove." On na trenutak razmisli. ,,Jeste !i nezavisni?" ,,Na šta mislite?" ,,Mislim, da li vaša kompanija zaista postoji?" ,,Postoje brojevi na koje se možete javiti. Imate moju posetni-cu," ,,Što ne znači apsolutno ništa. Jeste li solista?" Stefani izvi obrvu. ,,Svi smo mi solisti, zar ne?" Usiedi tišina koju Komarov nije pokušavao da prekine. Stefani oseti zadovoljstvo. Oduvek je bila najjača u trenucima ćutnje. ,,Da li je vaš posao legitiman?", upita ga. Očekivala je da će pokušati da izvrda odgovor. Umesto toga, on reče: ,,U poslednje vreme nemam više toliko razloga da budem ne-legelan. Ni razloga, a ni želje." ,,To je izgleda ušlo u modu. Svi Rusi koje sam upoznala prosto iz-garaju od želje da rade u skladu sa zakonom." ,,Vidite, Kejt..." Zastao je. ,,Mogu li vas zvati Kejt?" 128 Volela bih da me zoveš Stefani. ,,Naravno." ,,Vi i ja... vidite, neću se pretvarati da sam nevinašce. Ljudi sa kojima poslujem - tu je u igri mnogo više od posla. Sve i da se ja promenim, većina njih neće. A čak i ako se promenim, moj odnos prema njima uvek će ostati isti."

,,Dakle, mafija..." Grimasom je pokazao da ne odobrava tako ishitren zaključak. ,,Ne volim tu reč." ,,Kriminalci, onda." ,,Recimo prijatelji. Oni koji su uspeli da opstanu. Spone koje nas vežu ne može ugroziti neki autsajder." ,,Jesam li ja autsajder?" ,,Naravno da jeste. Oboje smo autsajderi." ,,Znate vi dobro na šta mislim." ,,Dobro, onda. Jeste." Bila mu je zahvalna što je nije lagao. Opisao joj je život koji joj je bio blizak: život u neprestanom pokretu, telesnu iscrpljenost usled menjanja vremenskih zona, mrlje od gradova, restorane, kan-celarije, hotele. Bio je nomad dvadeset prvog veka. Baš kao i ona krajem prethodnog stoleća. 11 Budim se u pola šest. Komarov me je dovezao kući posle dva po ponoći, zaspala sam nešto posle tri. Imam glavobolju. Pre-više sakea i kirina, nedovoljno odmora. Razgovarali smo oko dva sata, ali mi se uprkos tome čini da sada o njemu znam još manje nego ranije. Ima nečega izmedu nas, ali to nije poverenje. Kako bi i moglo biti poverenja, s obzirom na okolnosti pod kojima smo se upoznali? Opasno je da bilo koje od nas kaže šta stvarno želi, pa čemu onda rizik? Došao je u hotel, izveo me na večeru - ništa od toga nije bilo neophodno. Ali, on je to ipak učinio. Medutim, i dalje ne znam šta hoće od mene. Kao što ne znam ni šta ja hoću od njega. Ako uop-šte nešto hoću. Nesumnjivoje da osećam neverovatan magnetizam kada sam u njegovoj blizini. Ali, to bi mogla biti samo brza hrana za telo. Prolazna pńvlačnost koja bi, nakon utaženja, brzo pala u zabo-rav. Sa koje god strane razmotrila situaciju, petljanje s njim je loša idej^. Ali se ipak ne zavaravam. 129 Pokušavam da nastavim sa spavanjem. Prevrćem se po poste-Iji, ali mi san ne dolazi na oči. Nešto pre šest ustajem iz kreveta i počinjem da koračam po sobi. Priznajem seb/ da sam nervozna. Na-vlačim hotelsk/ bade-mantil, pozivam sobnu uslugu i naručujem ka-fu. Uključujem laptop i ponovo pregledam planove Central park ve-sta. Apartman u potkrovlju bi yečeras trebalo da bude prazan. Ma-genta veruje da će Salibi i Stajfelova biti van grada. Bergštajnove informacije to potvrduju. Medutim, ako dode do nekakvih promena i ako se zateknu u apartmanu, Rut Stajfel postaje značajna stavka. U Bilbau sam se zaklela da nikada više nikoga neću ubiti. Nika-da mi nije palo na pamet da bih mogla prekršiti to obećanje. Ali, ako ona yečeras bude tamo, moraću. Nema alternative. Dok sam bila u Škotskoj, sa Bojdom sam pročešljala sve moguće scenarije, ali je zaključak uvek bio isti: ako je Stajfelova tamo, mora biti bez okle-vanja neutralisana. A s obzirom na njenu veštinu, element iznena-denja je jedino što može garantovati uspešnost poduhvata. Pregledam njen dosije. Rodena u Ašdodu, u Izraelu, 30. juna 1968. Otacjoj je bio agent Mosada. Ubio gaje šiitski snajperista u Balbeku u Libanu 1985. godine. Pretpostavljam da je to uticalo na njeno profesionalno opredeljenje. Majka joj sada živi sa jednim od stričeva u stanu u Tel Avivu, Rut ima dvojicu braće. Jedan je dok-tor u Vitlejemu, drugi je pilot El Ala. Onaje i dalje deo porodice ko-ja funkcioniše. Sto se za mene ne može reći.

Za njeno dobro, i za dobro njene porodice, nadam se da ona i Salibi neće promeniti svo-je planove. Moja kafa stiže sa prvim jutarnjim zracima. U osam sati ležim sklupčana na sofi, gledajući vesti na TV-u. U misli mi dolazi Loren. U Salernu je sada vreme ručka. Vidim ga kako jede, ruku zamaza-nih motornim uljem. Onda pali cigaretu i, završivši je, baca opušak na zemlju. Osećam njegov miris, mešavinu znoja i maziva koja mi se uvlači pod kožu dok vodimo ljubav. Nešto kasnije tonem u san. Probudivši se, vidim da je TV i dalje uključen, ja sam i dalje u bade-mantilu, opružena na sofi. U jedan ponovo zovem sobnu uslugu. Naručujem ručak. Biće to poslednje što ću pojesti pre nego što se sve okonča. Želudac mi se već grči od napetosti. Za nekoliko sati ću se naći pred svršenom situacijom. Prebacujem kanale i zaustavljam se na crno-belom filmu sa Ronal-dom Reganom u glavnoj ulozi. Tako mi prolazi početak popodneva. Negde oko četiri prepuštam se čarima tople kupke. Namera mi je 130 da se opustim, ali ništa od toga. Obukavši se, postajem svesna či-njenice da se još uvek nisam preobratila u Petru. Odlučujem se za purpurnu kratku suknju koju sam kupila u Me-rilbon haj stritu u Oksfamu, crne hulahopke, 'Dok Martens' i duk-sericu na čijoj je poledini nacrtan šareni leteći tanjir, dok je napred krupnim srebrnim slovima ispisano: IZBAČENA IZ SVEMIRA. Sve u svemu, udobna odeća. U šest sati napuštam Šeri Nederlands. Hotel Karter. Stefani raspakova potrebnu opremu i, dohvativši krpu, poče brižljivo da briše jedan po jedan predmet. Tu su bila dva kotura planinarskog konopca, pojas, šest kuka zakačenih na žičanu omču, sklopiva stega, glimerica, baterijska lampa, sekač za staklo, kompaktna usisna guma, vrećica sa čistim diskovima izdržljive ad-hezivne plastike. Uklonila je kuke sa krajeva koturova, zamenivši ih nazubljenim čeličnim vijcima. Onda poreda na krevet garderobu ko-ju će kasnije obući. Bilo je osam i deset po njujorškom vremenu, jedan i deset uve-če u Londonu. Aleksander je u Magenti i očekuje da mu se uskoro javi. Standardna operaterska procedura ukidala je mogućnost bilo kakvog verbalnog kontakta neposredno pre akcije. Zato je priklju-čila mobilni na laptop i poslala poruku. Njujork Siti. Da li je sve čisto? Zatvorila je oči i zamislila plan zgrade. Onda se sa dvodimenzi-onalne prebacila na trodimenzionalnu ravan. U mislima je pomno razmatrala svaki mogući korak, pokušavajućl da predvidi sve even-tualnosti. Završivši sa zadatkom, pronašla je planove i fotografije u kompjuteru i ponovila svoju zamišljenu rutu ne bi li proverila da li je nešto propustila. U pet do devet tiho pištanje je obavesti da je do-bila imejl. Sve čisto. Zlatni sonijev mini-disk. Prva kombinacija za sutra je 437a9bO. Validne kombinacije 0000 do 0600. Potvrdi prijem. Četiri-tri-sedam-A-devet-B-nula. Kreći. Gotovo. Nema više komunikacije, nema više kompjuterske pomoći. Oti-šla je do stola i uzela flopi disk. Ubacila ga je u laptop, ušla u jedi-ni postojeći fajl i pustila virus da odradi svoje.

Central park vest, 1:35 ujutru. Stefani krenu ka ulazu u garažu. Usmerila je daljinski ka senzoru i kapija se otvori. Bacila je daljinac 131 u negovanu cvetnu leju koja se pružala duž ulaza. Pored prilaza ko-ji je vodio ka dvospratnoj ukopanoj garaži stajali su automobili koji su ukazivali na vrednost apartmana koji su se naiazili iznad: bentli, mercedes, ferari. Pomoćni lift bio je smešten pored požarnog izla-za. Za ulazak je bila potrebna kartica, ali se na zidu sa desne stra-ne nalazio pristupni panel. Došavši do njega, Stefani zbaci ranac i kabanicu, a onda skinu kožne rukavice. Ispod njih je imala tesno pri-pijene gumene crne rukavice. Bila je obučena u vojničke pantalone, sviilenu polo majicu, uzani prsluk. Sva garderoba bila je crna. Onda navuče fantomku. lzvukla je glimericu iz džepa na levoj nogavici, otvorila pristupni pamel, isključila obezbedenje i pozvala lift. Ušavši unutra, pronašla je malu izbočinu u visini struka, koja je mogla da posluži kao oslo-nac za nogu. Odšrafila je panel koja se nalazio iznad, sakupljajući šrafove u šaci, a onda okrenula metalnu šipku koja je služila kao upravljač. Panel pade dole i ostade da visi u pretrpanom prostoru. Sada je trebalo progurati ruksak kroz uzani prolaz. Kada je završi-la s tim, pritisnula je dugme, popela se na krov, zavukla ruku u pro-cep i povukla panel naviše. Dva tanka mlaza svetlosti suknuše kroz otvore za šrafove. Potom navuče ruksak na leda i pričvrsti pojas oko struka, pa otvori gornji levi džep na jakni - mračnim kućištem se razleže odjek pucketavog čička - i odatle izvadi baterijsku lam-pu. Podesila ju je tako da baca što širi mlaz svetlosti, ali tek kada je stigla blizu vrha poče da razabira obličja. Lift se zaustavi. Čula je zvonjavu i osetila tresak vrata koja se otvaraju. Znala je da će neo-čekivan dolazak lifta biti odmah proveren. Sišla je sa krova lifta, prebacivši se na horizontalni čelični nosač, držeći lampu medu zu-birna. Okretala je okrugli prednji deo sve dok se svetlost ne ugasi. Muški glasovi, odjek teških donova po podu lifta, glasni otkuca-ji njenog srca. Neprozirna tmina. Cuvari su se povukli, vrata se čan-grljavo zatvorila. Biagi tresak i točak poče da melje. Lift se obruši u pomrčinu. Stefani ostade nepomična, lica pripijenog uz prašnjav i prljav zid. Dok je lift bio u pokretu, najviše ju je brinulo da bi kablovi mo-gli zakačiti ruksak. Kada ponovo zavlada tišina, ona upali lampu, iz-vadi je iz usta i nagnu se ka kućištu kako bi mogla ispitati njegov gornji deo. Planovi su govorili da tu negde postoji izlaz za krov, ali se nije mogao videti odozdo. Trebalo joj je pet minuta da se uspentra do vrha kućišta. Tamo se nalazila malena platforma oivičena šipkama. Prebacila se preko 132 šipki i pokušala da otvori vrata. Bila su zaključana, pa je dohvatila šrafciger i prinela ga šarkama. Devedeset sekundi kasnije bila je na krovu, šćućurena ispod drvenog vodotornja, i studirala okolinu. Zvuci grada bili su prigušeni, zahvaljujući visini. Noć je bila hladna, ali joj je koža bila vlažna i lepljiva. Adrenalin joj je šikljao kroz vene, ali je situacija bila pod kontrolom. Nešto ranije, u Karteru, nekoliko puta se ispovraćala na nervnoj bazi. Tada se setila da su najgori tre-nuci uvek bili trenuci uoči akcije. Kasnije je um postajao preokupi-ran onime što se dešava. Dogadaji su dobijali sopstveni zamah. Vreme je letelo i sve je bilo gotovo - okončavši se na ovaj ili onaj način - pre nego što biste i stigli da osetite strah. Bar je tako ne- kada biio.

Stojeći na rubu zgrade, Stefani pokuša da se orijentiše, podesi svoj poiožaj i spusti se na kamenu izbočinu. Pustila je konopac da padne, okrenula se, uzela samostrel i izbacila hitac ka krovu. Uda-rac odjeknu preko kamena, proževši joj zglobove. Potom se prikači za konopac, spusti se na šake i kolena, a onda unatraške prebaci noge preko ruba. Tražila je oslonac, osećajući kako se gips odronja-va; baš kao natopljeni granit na škotskoj litici. Obazrivo je ispitivala dok nije bila dovoljno sigurna, Onda poče da se polako spušta preko kamenih ukrasa i zjapećih čeljusti oluka izrezbarenog u obliku mitskog čudovišta. Dvaput oseti kako joj ne-staje tlo pod nogama. lnstinktivno je reagova!a. Približivši se proče-Iju zgrade, potraži zgodno uporište za stopala, kako bi mogla da oslobodi jednu ruku. Njome ponovo dohvati samostrel, koji joj je konopcem bio prikačen za pojas. Druga strela je bila prikačena za karabiner. Hitnula je strelu u goli kamen. Onda je provukla konopac kroz karabiner, kako bi mogla da se spusti blizu vertikalne ravni zgrade. Kada je ustanovila da je doyoljno pouzdano, krenu. Zaustavila se malo više, kako bi obavila neophodna prepodeša-vanja. Pogledala je u svoje cipele i ambis koji je zjapio pod njom, uživajući u osećaju lebdenja. Nije osećala vrtoglavicu, samo neko čudno ushićenje. Nožnim prstima napipa kameni sims prozora, bla-go se odgurnu, a onda se zanjiha ka njemu. Kao što je i očekivala, zavese su bile razmaknute. U ovo doba spavaća soba nikad nije predstavljala povoljnu opciju. Prislonivši lice uz staklo, preletela je pogledom po prostoriji. Kao što je i očekivala: radna soba. Kompju-terski terminal stajao je na radnom stolu u ispravnom položaju. Potom je, zavukavši ruku u bočni džep ruksaka, izvukla kružne komade plastike. Šćućurivši se na simsu - kako bi mogla da koristi 133 obe ruke - skinu zaštitni sloj sa adhezivne plastike i pritisnu koma-de uz staklo, delimično ih uglačavši dlanom. Komadi su se na par mesta preklapali, što je ta mesta činilo još izdržljivijim. Kada je za-vršila, prekriveno područje bilo je površine otprilike pola kvadrat-nog metra. Potom side sa simsa i, ponovo se našavši u vazduhu, sačeka da se njihanje zaustavi. Pogledavši kroz plastikom izolovano staklo, pred sobom je imala pregled prostora od otprilike dva kubna metra, neposredno ispred monitora. Tada otkopča mobilni sa pojasa oko struka. Tekstualna poruka koju će Stajfelovoj pustiti na mobilni bila je unapred pripremljena. Stefani je znala da će, ukoliko je bila u apart-manu, mobilni Stajfelovoj biti na dohvat ruke i da će biti uključen. Pritisnula je dugmence i počela da odbrojava sekunde, zamišljajući sled dogadaja: Stajfelova se budi, tumara po mraku tražeći telefon, prinosi ga uhu, pita ko je, onda shvata da se radi o poruci, a ne o pozivu. Protrljavši oči, čita poruku koja je obaveštava da je dobila izuzetno važan imejl koji bi trebalo odmah da otvori. lsprva je izne-nadena, a onda zbunjena, možda čak i iznervirana. Ali je sigurno da neće ignorisati poruku. Preveliki je profesionalac za tako nešto. Stefani ponovo zakači telefon za pojas, a onda oslobodi glock. Prigušivač je već bio namešten. Podigla je oružje, čekajući da Rut Stajfel zakorači u sobu. Ali, ništa se ne desi. Posle dva minuta, ona ponovo posla poruku. I dalje ništa. Da je Stajfelova u apartmanu, do sada bi sigurno došla. Stupila bi u markiranu kocku, prišla ter-minalu i uključila ga da proveri prispele mejlove. Stefani bi ispalila bar dva hica, možda i tri. Svi meci bi prošli kroz plastiku, koja bi se pobrinula da se prozori ne rasprsnu i da ne bude mnogo buke.

Ali od Stajfelove nije bilo ni traga. Sto je značilo da je apartman prazan, kao što su i očekivali. Ispred ulaznih vrata je stajalo obez-bedenje - ono je uvek bilo tu, bez obzira da li je Salibi bio u apart-manu ili ne - ali je oni neće čuti. Stefani sačeka još dva minuta, vi-seći u vazduhu, a onda, za svaki slučaj, posla poruku i po treći put. Potom se vrati na sims. Pripremivši se, izvadi sekač stakla koji je podsećao na šestar. Njegova dijamantska igla rezala je savršeni krug prečnika od osam inča u donjem desnom uglu prozora. Onda prisloni usisnu gumu na krug, pričvrsti je i naglo gurnu napred. Za-ču se slabašno pucketanje i guma je bila unutra, a ostatak stakla nedirnut, Pomoću kanapa koji je bio privezan za dršku usisne gume polako je spusti na tepih sa druge strane prozora. Onda provuče ru- 134 ku kroz rupu, pronade mesinganu bravicu i otvori prozor. Sada je bi-lo vreme da navuče naočari za snalaženje u mraku. Zbacila je ruksak i izvukla stegu, koju je prikačila za ram prozo-ra. Pričvrstila je konopce, pripremajući put za bekstvo. Ispod teških zavesa boje kajsije postavila je prvu zapaljivu napravu, podesivši tajmer na sto sekundi. Onda je podesila dvosmerni aivin radio i okrenula Salibijev broj mobilnog na motoroli. Linija nije bila aktivna. Probala je sa ostalim brojevima. Svuda tišina. Potom uključi korej-ski radio mikrofon. Stojeći na vratima sobe, oslušnula je zvuke u hodniku i ispred ulaznih vrata. Začu muške glasove. Salibi je uvek držao bar dva čuvara isped apartmana. A onda, tu su bili i oni koji su pretražili pomoćni lift. Stefani se uputi ka glavnoj spavaćoj sobi, koja je gledala na Central park. Ona se nalazila na drugom kraju apartmana. Prošla je pored sobe za prijem gostiju, ogromne prostorije sa pregradom po sredini, sa uglačanim parketom, izrezbarenim stubovima, dva ogromna raskošna lustera. Stavila je drugu zapaljivu napravu pored unutrašnjeg zida. Bogato oslikane kineske tapete će planuti k'o od šale. Onda postavi i poslednju zapaljivu napravu, koja je trebalo da preseče put izmedu hodnika koji je vodio ka Salibijevoj spavaćoj so-bi i mermernog predvorja. Ispred spavaće sobe se nalazilo predsoblje. Stefani spusti ruk-sak na tepih pored komode i proveri glock. A onda otvori vrata. Ni-je se čuo ni najmanji šum. Ni traga od Salibija ili Stajfelove. Stefani skinu naočari i napipa prekidač na zidu. Trebalo je par trenutaka da joj se oči naviknu na iznenadnu svetlost i intenzitet vrištave boje. Soba je plivala u krvi. Rut Stajfel je bila privezana za stolicu koja je ležala oborena na pod. Ako se izuzme srebrnasta platnena traka zalepljena preko usta, bila je potpuno gola. Salibi je ležao na krevetu, ruku vezanih iza leda. I on je bio go. Oba leša su imala rupu od metka posred če-la i prerezane grkljane. Tela su im bila pretučena. Stefani oseti kako joj se butni mišići oduzimaju. U svom životu se nagledala i gorih stvari, ali to nije umanjilo šok. Mutilo joj se u glavi. Činjenica da je Stajfelova bila vezana za stolicu sugerisala je da je uljez prvo mučio telohraniteljku, pokušavajući da Salibiju razve-že jezik. Pretpostavljala je da to nije urodilo plodom, te da je ubica 135 nakon toga prešao na direktan pristup, to jest na Salibija lično. Osvrnula se po sobi, dok nije ugledala sliku. Ulje na platnu, rad Edvarda Hopera. Izgleda da ni direktan pristup

nije urodio plodom. Pastelna svilena zavesa iza Stajfelove bila je poprskana krvlju. Krv od prostrelne rane. Njen donji veš bio je uredno složen na be-lom lanenom čaršavu sa jedne strane kreveta, što je delovalo čud-no. Stefani pogleda na krevet. Na oba jastuka stajali su sveži oti-sci naslonjenih glava. Dakle, Stajfelova mu nije bila samo telohra-niteljka. Bilo je nekakvog smisla u tome - tri pune godine bez slo-bodnog dana - pa opet, bilo je teško zamisliti ih zajedno. Ali, ne i nemoguće. U svojoj karijeri je nailazila i na daleko čudnije veze. Nalet vrtoglavice prode i Petra ponovo uspostavi kontrolu nad Stefani. Skinula je umetničko platno sa kukice i spustila ga na ze-mlju. Celični sef je bio dimenzija osamnaest puta osamnaest inča. Ispod ručke se nalazila mala tastatura sa ciframa i slovima i mali di-gitalni displej. Ukucala je šifru koja je bila važeća tek oko dva sata. Cetiri-tri-sedam-A-devet-B-nula. Začuo se tihi škljocaj. Otvorila je sef, izmakavši se u stranu, u skladu sa Bojdovim uputstvima; nije se mogla otpisati mogućnost da se unutra nalazila neka eksploziv-na zamka. U sefu je pronašla nekoliko masivnih koverata od manile, koje je ostavila onako kako ih je i zatekla. Bilo je tu i tuce fotografija, spa-jalicom prikačenih za negative. Stefani ugleda poznatog televizij-skog jevandelistu kako u nekom motelu leži izvaljen u društvu dve mlade Latinoamerikanke. Potom snimak poznatog košarkaša kako ušmrkava kokain rasut po stakienom stolu. Tri fotografije su prika-zivale prizore oralnog seksa: francuski komesar Evropske unije sa plavokosim mladićem upola mladim od njega; dve žene koje Stefa-ni nisu bile poznate, jedna Azijatkinja a druga belkinja; i, najšokant-nije od svega, poznati zvaničnik Nacionalne Rifle asocijacije zatek-nut u polnom činu sa vučjakom. Unutra su bila i dva dijamantska ro-/e/cssata, smaragdni broš, ogrlica sa dijamantima i safirima. Siio je tu i šest svežnjeva ganc novih novčanica u apoenima od stotinu do-lara, uvezanih trakom. Svaki svežanj bio je debeo otprilike jedan inč. Ali, diska nije bilo. Još jednom je proverila sadržaj sefa. Ponovo ništa. Salibi i Staj-felova nije trebalo da budu u apartmanu, ali su bili. Disk je trebalo da bude u sefu, ali nije bio. Ona uze svežnjeve iz sefa, povuče se do predsoblja, čučnu po-red ruksaka, otkopča najveću pregradu i ćušnu novac unutra. Do-bro odraden poslić. Tako bi Petra gledala na keš. 136 Njeno ponašanje je bilo instinktivno. Ali, taj instinkt nije pripa-dao Stefani. Od tog saznanja je spopade iznenadna mučnina. lzva-dila je novac iz ruksaka i hitnula ga preko prostorije. Stigla je otprilike do pola hodnika kad začu korake. Tiho tupka-nje po čvrstoj površini, zvuk gume koja udara o mermer. Zaledila se. U predvorju je bilo upaljeno svetlo, na zidu nešto dalje "odatle ukaza se senka, okrznu je dašak zvuka. Stefani se sada potpuno prepusti Petrinim isntinktima. Pribi se uz zid, otkoči glock i poče da se šunja hodnikom do vra-ta koja su izlazila na predvorje. Ugledala je dvojicu muškaraca i ču-la trećeg, ispred poluotvorenih ulaznih vrata sa desne strane. Spu-stila se na koleno i ponovo otvorila ruksak. lzvadila je tri male jugo-slovenske CS gasne granate, navukla gas-masku i naočari za mrak, a onda dohvatila daljinski upravljač. Skinula je osigurač sa prvog kanistera, napipavajući prekidač za svetlo. Srce joj je dobovalo u grudima. Podesila je tajmer za tri zapaljive naprave, poništivši pr-vobitnu komandu od stotinu sekundi. Odjeknuše tri istovremene detonacije. Apartmanom se prolomi zaglušujući prasak. Tri talasa eksplozije razlegoše se

prostorijama, medusobno se sudarajući. Prozori iskočiše iz ležišta, sruči se pljusak smrskanog stakla. Ste-fani isključi svetlo u predvorju i zakotrlja CS granatu ka ulaznim vratima. Eksplodirala je baš u trenutku kada su se vrata širom otvo-rila. Glasan nerazumljiv govor, dreka, haos i pomrčina na sve strane. Naoružani čuvari počeše da izranjaju niodkuda. U daleko većem broju nego što je Magenta mogla i da pretpostavi. Ona pokuša da ih prebroji. Osmorica? Dvanaestorica? U pometnji koja je usledila bilo je nemoguće bilo šta ustanoviti. I ko je dao signal za uzbunu? Da sef možda ipak nije bio ožičen? Ugledala je tri čuvara kako tu-maraju preko hodnika ka Salibijevoj radnoj sobi, presecajući plani-ranu putanju za bekstvo. Srce joj side u pete. Za koji trenutak će otkriti otvoreni prozor, usisnu gumu i izrezani stakleni disk, stegu i pričvršćeni konopac. Pokušavaia je da se izbori sa panikom. Morala je ostati pribra-na, morala je razmišljati čiste glave. Sigurno postoji neki alternativ-ni izlaz. Ulazna vrata nisu dolazila u obzir, a obe planirane rute za bekstvo bile su blokirane. Radnom sobom se prolomiše krici uzbune, neko izlete iz kuhinje, povlačeći se ka predvorju i krećući se... pravo ka njoj. Ispalila je dva hica, promašivši oba puta. Uprkos prigušivaču, prasak joj se 137 zari pravo u mozak. Cuvar se baci na zemlju, povika nešto što nije mogla razumeti - možda na hebrejskom? - a onda uzvrati paljbu. Pucao je iz uzija, bez prigušivača. Kratki rafali zaparaše tavanicu. Osetila je zvonjavu u ušima. Gust dim se provlačio ispod masivnih dvokrilnih vrata, puneći sobu za prijem. Stefani spazi kako čuvar pokušava da se pridigne na kolena. Onda zakotrlja i drugu CS granatu ka njemu. Eksplodi-rala mu je pred nogama. On zaurla, ispusti oružje i posrnu unazad, zaklanjajući lice rukama. Stefani ostavi ruksak i jurnu ka Salibijevoj spavaćoj sobi, svesna da joj šanse svakim trenutkom postaju sve slabije. Već je zaključila da nema šanse da izade spuštajući se iz apartmana. Skinula je naočari. lako je napolju bilo veoma mračno, znala je da će biti bolje da se osloni na prirodni vid. Uletevši u spavaću sobu, razgrnula je krvlju zamazane zavese iza Rut Stajfel i otvorila prozor. Soba je reagovala kao ogromno plućno krilo, usisavši gust mlaz ledenog vazduha. Stefani skinu osi-gurač sa poslednje CS granate, hitnu je ka predvorju, ćušnu glock u nedra i poče da se vere kroz prozor. Iza njenih leda prolomi se de-tonacija. Stojeći na uzanom simsu, polako se uspravila i podigla ruke iz-nad glave. Vrhovima prstiju je napipala gornju ivicu kamene grede. Onda polako prebaci težinu. Delovalo je dovoljno sigurno. Zamisli kako bi to trebalo da izvede: jedan potez, čitavo telo, jedna šansa. Zanjiha se udesno, povukavši bradu ka šakama. Desnim stopalom napipa uporište: glatku kamenu izbočinu, deo ukrasnog okvira oko prozora. Nije bilo puno vremena za razmišljanje. Jednostavno je krenula. Baš kao što bi učinila i njena majka. Neki iz švajcarskih planinarskih krugova su Moniku Šnajder smatrali bezobzirnom. Stefanin otac je, nasuprot tome, uvek tvrdio da je ona naprosto bila neustrašiva. Pod obrnutim ugiom od 45 stepeni, bez ikakvih sigurnosnih mera, Ste-fani krenu preko ispupčenog venca koji se pružao duž zgrade, kom-penzujući na licu mesta svako pokliznuće i gubitak uporišta. Ispod i iza sebe čula je dreku koja je dopirala iz spavaće sobe, propraćenu štektanjem mitraljeske vatre. Kamen se pretvarao u prašinu pod njenim stopama. Kada se konačno dokopala krova, glock se otkači i pade u tamu. Čula je kako još jedan prozor izleće iz šteka na drugom kraju zgrade.

Sve što je usledilo bilo je čisto instinktivno. Pentranje preko kro-va do vrha pomoćnog lifta, spoznaja da lift ide naviše, onda opet 138 povlačenje na krov, traženje požarnog izlaza. Stigla je do njega u istom trenutku kad i dva Salibijeva čuvara. Prvog je udariia laktom u lice - nije stigao ni da vidi s kim ima posla - a onda je, izvevši mu-njevit okret oko levog stopala, desnom petom tresnula drugog u vrat. Obojica se zateturaše unazad, otkotrljavši se niz metalne ste-penice do odmorišta koje je vodilo ka potkrovlju. Ona krenu ka nji-ma - kako bi im pokupila oružje - kada se na odmorištu pojaviše još dvojica. Spazili su je i otvorili vatru. Stefani se ponovo baci na krov, a onda pojuri u suprotnom pravcu. Čula je bat njihovih čizama, udaranje tvrdih donova o metal. Pomoćni lift je bio jedina opcija. Kroz vrata, na mračnu platfor-mu. Kabina je bila u stanju mirovanja negde ispod nje.^Kada bi do-hvatila kabl, verovatno bi uspela da sklizne do krova. Cula je kako se vrata sa treskom zatvaraju, brzo gutajući ono malo svetlosti ko-je je imala na raspolaganju. Uspentrala se preko rešetaka baš ka-da točak iznad nje poče da se okreće. Lift je počeo da se spušta, a sa njim i ona. Skočila je. Par trenutaka je bila u slobodnom padu. Onda se sudarila sa po-merajućim kablom. Leva ruka joj se obmotala oko kabla, dok joj se telo i dalje izvijalo. Nekako se zaustavila, drhteći. Eksplozija bola joj zapara levo rame - nije uspela da zadrži jauk - a onda je ponovo pala. Rukavica joj je bila rasporena na levom dlanu, a koža ispod nje odrana. Gotovo u trenutku se nade na krovu lifta. U trci sa vremenom, zgrabila je ručicu panela, uvrnula je, a onda pustila. Potom je pole-tela, s glavom izvijenom unapred, u kvadrat svetlosti, pavši na sprat ispod. Ignorišući plamteći bol u ramenu, gurnula je panel na-zad. Odmah nakon toga usledila je paljba. Stefani se nabi u uzani za-klon koji su pružala metalna vrata. Meci su praštali po krovu, zasi-pajući je krhotinama. Pogledala je udesno, u skalu koja je prikazi-vala kretanje lifta... dvanaesti sprat... jedanaesti... deseti... Naglo je pritisnula dugme s brojem devet. Lift se zaustavi. Vra-ta se otvoriše. Izašla je napolje. Pucnjava beše prestala. U kućištu iznad nje odjeknuše besni urlici. Bila je ili mrtva, ili je jurila ka ste-peništu. Ona se na prstima vrati u lift, upravo u trenutku kad vrata počeše da se zatvaraju. Zadržala je dah, pitajući se da II će se puc-njava nastaviti. Lift se zatetura i ponovo ožive. Posle toga je čula još samo oštro zavijanje požarnog alarma, či-ji je zvuk, sa svakim predenim spratom, postajao sve slabiji. 139 12 Pljuštalo je kao iz kabla. Peta avenija je svetlucala pod ne beskim svodom, modrim kao njeno rame. Stajala je pred istim pro-zorom kao i pre nekoliko sati - negde oko pola četiri - neposredno po svom povratku. Sa gotovo identične pozicije posmatrala je na-randžastu mrlju na nebu iznad Cental parka. Ta mrlja je sada bila na W-u. Usplahireni čovek bujne plave kose govorio je u superlativima. Iza njega se nazirao stambeni blok na Central park vestu. Kamera je zumirala apartman u potkrovlju. Gusti crni dim kuljao je sa dve strane zgrade. Požar je besneo, a jarko plameni narandžasti jezičci sukljali naviše sa raznetih prozora, nasladujući se dekorativnim ru-bom zgrade. Napušteni konopac je lelujao na užarenom vetru kao otkačeni antenski kabl. Kamera se potom vrati na prostor ispred zgrade. Saobraćaj na Central park vestu je bio zakrčen: vatrogasni kamioni, policijski automobili, vozila hitne pomoći, W ekipe, oku-pljen narod.

Plava stroboskopska svetlost se odbijala o okolne objekte. Kada je nazalno zavijanje izveštača sa lica mesta postalo nečujno usled piske sirena, reditelj se prebaci na studio, u kome su sedeli neka brucoškinja u modro plavom odelu i odbojni matorac u somotskom sakou. Ekspert za medunarodni terorizam. Brucoškinja ga zapita ko bi mogli biti počinioci. Stefani pogleda na sat u gor-njem levom uglu ekrana. Bilo je 07:39, Gde možete pronaći eksper-ta za medunarodni terorizam u dvadeset do osam ujutru? U gradu koji živi dvadeset i četiri sata dnevno, na svakom ćošku. Stefani prepozna jednu od fotografija Silvije Salibi. Glamurozni snimak, star više od deset godina, koji prikazuje Silviju na izlasku iz pariskog Rica. Usledio je zamagljeni snimak na kome Zara stoji na palubi jahte koju je njen otac nazvao po njoj, a nakon toga fotogra-fija Salibijevog sina Feliksa snimljena u Gštadu. Telo Georga Salibi-ja bilo je tek otkriveno, ali je izgledalo kao da su se W stanice već mesecima spremale za taj trenutak. Stefani poče da prebacuje kanale, šetajući se od jedne informa-tivne emisije do druge. Kao prvo, metod. Detalji su uglavnom bili precizni. Kao drugo, osumnjičena osoba. lli, bolje rečeno, osumnji-čene osobe. Izgleda da se pretpostavljalo da u ubistvo nije bila umešana samo jedna osoba, već više njih. A postojala je još jedna pretpostavka. Da su ubice bili muškarci. Ukoliko se ne suoče sa do-kazima koji bi ukazivali na suprotno, oni koji su radili na slučaju bili 140 su skloni pretpostavci da su tako nešto mogli da obave samo pri-padnici muškog pola. Dok je bila Petra, tako duboko ukorenjena predrasuda uvek joj je pružala efikasnije pokriće od bilo kog lažnog identiteta. Kao treće, motiv. Odakle početi? Georg Salibi je u svim delovima sveta - u Njujorku, Londonu, na jugu Francuske - važio za poznatu javnu ličnost, uprkos svojoj po-vučenoj prirodi. Dve i po milijarde dolara su bile dovoljne da neko-me podare ugled i poštovanje, bez obzira kako je to bogatstvo bilo stečeno. Iz te kategorije su možda bili isključeni samo na milijarde teški narko-teroristi, mada oni zasigurno nisu bili isključeni i sa spi-ska Salibijevih poznanika i poslovnih partnera. Salibi je već deset godina bio lični prijatelj Hoze Maria Moldovana, ozloglašenog ko-lumbijskog narko barona. Moldovano nije bio tipicni izdanak te sor-te. Nije odrastao na ulici, poticao je iz imućne, aristokratske poro-dice, završio je studije na Jejlu. Znao je kako da se služi nožem i vi-Ijuškom, što ga je, u Salibijevim snobovskim očima, činilo podesnim za druženje i saradnju. Istraga FBI-a nije ništa konkretno ustanovila, ali su odredeni američki zvaničnici i dalje bili sumnjičavi. Stefani je, sa druge stra-ne, znala da je njihov odnos bio daleko prisniji. Svojevremeno je vi-dela Salibijeve fotografije na Moldovanovom posedu u blizini Kar-tegene. Snimci su bili napravljeni aprila 1998. godine, onog viken-da kada su skovani planovi za osnivanje First Intercontinentala, što bi omogućilo pranje narko dolara preko Grand Kajmana. Takode je čula i tonski zapis razgovora vodenog u apartmanu hotela Alvear Palas u Buenos Airesu. To je bilo septembra iste godine. Na traci se moglo čuti kako njih dvojica razraduju pojedinosti pomenutog plana. Nakon Moldovanovog ubistva Salibi je postao vidno uznemi-ren. Njegove strahove dodatno je potpirivao Karlos Arguelo, krimi-nalac koji je došao na Moldovanovo mesto. Arguelo je bio sušta su-protnost Moldovanu: ulični kasapin koji se probio do industrijskog vrha, nemilosredno eliminišući svakoga ko bi mu se našao na putu. Za razliku od Moldovana, Arguelo je voleo da lično obavlja najkrva-vije poslove. Njegov omiljeni metod odašiljanja poruke bio je malj. Salibi je pokušao da prekine sve veze sa Kartegenom, ali mu Ar-guelo to nije

dopustio. On je insistirao - na način svojstven Ijudima njegovog soja - da poslovne veze izmedu First Intercontinentala \ Moldovana ne smeju trpeti samo zato što je Moldovano bio dovolj-no nesmotren da dopusti da ga ubiju. I tako je i bilo. Posao kao i 141 obično, i sve unosniji profit za obe strane. Ali, Salibija to nije smiri-lo. Postajao je sve nervozniji. U poslednje vreme su čak počele da kolaju glasine da je stupio u pregovore za finansijskim vlastima u Njujorku i sa FBI-em. Arguelo nije bio jedini osumnjičeni. U opticaju je bio i kineski i ruski organizovani kriminal, kao i uvek kada se radilo o sličnim zlo-činima. Medu ostalim kandidatima bili su Salibijevi saradnici iz ma-fijaških i terorističkih krugova, iz vremena kada je delovao na Sred-njem istoku, sa bazom u Bejrutu. Nedavno se čak i američka mafi-ja dala u hajku na njega. First Intercontinental je bio u labavim po-slovnim vezama sa sumnjivom kompanijom za nekretnine pod nazi-vom Southern Star. Zbog prevara koje je ta kompanija izvršila če-trnaest mafiosa je osudeno na pozamašne zatvorske kazne. Dvoji-ca službenika First Intercontinentala su svedočila protiv glavnoop-tuženih, u zamenu za zakonski imunitet i garancije o zaštiti svedo-ka. Obojica su pronadena mrtva u roku od tri nedelje po donošenju presude. Istina je bila sledeća: niko nije zasigurno znao ko je stajao iza ubistva Georga Salibija i njegove telohraniteljke Rut Stajfel. To ni-je znala ni Stefani. Ali je znala kome to može biti pripisano u zaslu-gu. Petri Rojter. Posle dogadaja na Central park vestu peške se vratila do hote-la Karter, skinuvši fantomku čim je izašla na ulicu. Pojas sa opre-mom je ostavila na podu pomoćnog lifta. Kada je ušla u svoju iz-najmljenu sobu u Karteru, svukla se i spakovala svaki delić garde-robe u veći od dva ruksaka. Onda je unutra ugurala ispresavijan i urolan manji ruksak, uništeni laptop, kupljene alatke i sve lične stvari koje su se mogle povezati sa identitetom Džejn Fransis. Na-polju je ostala samo odeća u kojoj je prevalila rastojanje od Šeri Nederlanda do Kartera. Obukla se i po poslednji put napustila so-bu. Džejn Fransis beše iznajmila sobu na nedelju dana. Stefani se zapita da li će iko uopšte i primetiti da je već otišla. Na Osmoj aveniji je uzela taksi do Bruklinskog mosta. Odatle je krenula peške pored riblje pijace Falton, a onda ispod izdignutog dela FDR Drajva. Ugrabivši pogodan trenutak, hitnula je ruksak u Ist River. U blizini Gradske većnice je ponovo zaustavila taksi, koji ju je odbacio do Šeri Nederlanda. Tek kada se obrela u svojoj sobi, navala adrenalina poče da je-njava, a bol u ramenu poprimi pun intenzitet. Posmatrajući naran- 142 džasti odbljesak na noćnom nebu - i slušajućl udaljeno zavijanje si-rena - popila je tri nurofena sa dve male votke. Nakon toga je ot-puzala do kreveta i pala u težak, istrzan san. Po satu na TV-u bilo je 07:52. Progutala je još tri nurofena, a on-da spremila toplu kupku. Ni jedno ni drugo nije joj naročito ublažilo bol. Dok je previjala odrani dlan, zazvoni telefon. Bio je to Boris Bergštajn. Restorančić je bio na Leksingtonu. Stefani stiže prva i sede u separe pored prozora. Kelnerica joj je nasula kafu. Kroz lupnjavu koja je dopirala iz kuhinje, mogla je čuti deliće razgovora koji su se vodili za okolnim stolovima. Ma, sigurno Rusi. Možda i Izraelci; tip je bio Libanac. Ma jok, to sigurno otpada - devojka mu je biia Izra-elka.

Pronašli su ih svezane, znaš, u nekakvoj seksualnoj perverzi-ji. Onda je usledilo prebacivanje na svakidašnje teme: rasizam u njujorškoj policiji, kancelarijski tračevi, tim Jenkija, frizura Hilari Klinton. Bergštajn je kasnio pola sata. Ušavši u restoran, otresao je ki-šu sa smede kabanice koja mu je dopirala do kolena. Nosio je tač-kastu sivu polo rolku, zbog koje je delovao još blede nego obično. Spustio se na klupu preko puta nje, pozvao konobaricu i naručio do-ručak. Izgledalo }e da je dobro raspoložen. ,,Pa, šta smo to radili sinoć?" ,,Ne tiče te se." ,,Šta ti se desilo s rukom?" ,,Ne bi trebalo da se više susrećemo. Šta hoćeš?" On se nagnu preko stola, a glas mu prede u zaverenički šapat. ,,Kada sam video vesti, nisam mogao da verujem." „1 ne bi trebalo da veruješ. Bili su već mrtvi kada sam stigla." ,,Sranje." ,,Nisam ih ja ubila." ,,Ko je onda?" ,,Pojma nemam." Bergštajn slegnu ramenima. ,,U svakom slučaju, sada je svejed- no. Konobarica im napuni šolje. ,,Sta hoćeš?", upita Stefani. ,,Sansu da krenem iznova." ,,Što će reći?" ,,Sto hiljadarki i da mi se Keli skine s kičme." 143 ,,Ne mogu ti biti od pomoći." ,,Mogla bi da razgovaraš sa Kelijem. lli zamoli svog pretposta-vljenog da popriča s njim." ,,Slušaj, stvarno saosećam, ali nema šanse." Onda stiže Bergštajnova narudžbina: ogroman tanjir sa francu-skim tostom i reš pečenom slaninom i veiika čaša oranž dusa. Ko-nobarica im dopuni šolje sa kafom. Stefani je posmatrala kako se Bergštajn alavo baca na hranu. Culo se samo zveckanje escajga i glasno žvakanje. Bergštajn potom malo uspori, ali ne u toj meri da bi sačekao da proguta zalogaj pre nego što nešto kaže. ,,FBI me je izradio, Kejt." ,,Nisi prvi. A ni poslednji." ,,Ne bih želeo da te dovedem u nezgodan položaj, ali ako novi-nari otkriju da je u ono što se sinoć desilo umešan FBI..." Izraz na Stefaninom licu se ne promeni. ,,Ne preti ako nešto ne možeš da sprovedeš u delo, Borise." ,,Misliš da ne bih mogao? Ako bi mi to pružilo priliku da se oslo-bodim Kelija? lli da zaradim sto hiljadarki? Mislim da bi se našao neko ko bi toliko platio za takvu priču." ,,Za kakvu priču?" ,,Tajni agent FBI-a infiltriran..." ,,Koji tajni agent FBI-a?" ,,Pa, ti."

Bilo je očigledno da je, još pre nego što je završio rečenicu, po-čela da ga obuzima sumnja. Stefani pusti da tišina završi posao umesto nje. Konačno, on glasno izrazi svoja strahovanja. ,,Ti nisi iz FBI-a?" Još tišine. ,,Šta si ti?" ,,Pitam se šta će Alan Keli reći kada se vrati iz Kine i otkrije da si radio za nekog drugog. Za nekoga koga ne možeš identifikovati, ali ko je povezan sa ubistvom osobe koju FBI prati već pet godina." ,,Ko si ti, jebo te?" ,,Niko zbog koga bi trebalo da brineš. Do večeras ću nestati. Najbolje što možeš da učiniš je da zaboraviš da sam ikada postoja-la. Na taj način smo oboje čisti." Bes koji je usledio nakon početne iznenadenosti sada je prešao u nesigurnost. ,,A šta ćemo sa Kelijem?" ,,Neće imati pojma." Posle sumnjičavosti, u glasu mu odjeknu razočaranje. ,,Do mo-ga!" 144 ,,Završi doručak, Borise." Ali on beše izgubio apetit. Sedeli su i pili kafu dok se nije malo smirio. Stefani ga bi žao, ali ništa ne reče, niti dopusti da se to pri-meti. Bila je sigurna da Bergštajn više ne predstavlja neku opa-snost. Pa ipak, bio je u pravu u vezi sa jednom stvari: on definitiv-no nije bio za taj posao. Nadala se da će uspeti da se nekako do-kopa novca i pobegne od svega. Posmatrao je kišu, bezizražajnog pogleda. ,,Kakva noć..." ,,Bilo je i boljih", složi se Stefani. ,,Pretpostavljam da bi i on rekao isto, da može." ,,A i ona." Bergštajn se namršti. ,,Koja ona?" ,,Rut Stajfel." ,,Nisam mislio na Salibija." ,,Nego na koga?" ,,Sećaš li se tipa koga smo videli u Atlantik Sitiju? Izduženo lice, grozna kosa?" Tačno je znala na koga misli. ,,Anatolij Medajev?" ,,Upravo." Stefani oseti kako je obuzima napetost. ,,Sta je s njim?" ,,Zar nisi čula? Pa, i on je mrtav." Zastala je na trenutak. ,,Kako je umro?" ,,U mukama, eto kako. Pronašli su leš u prtljažniku nekog starog ševroleta u Palisejds interstejt parku." ,,Gde je to?" ,,U Nju Džerziju. U okrugu Bergen." ,,Sta mu se desilo?" ,,Pronašli su ga vatrogasci. Pozvao ih je neki prolaznik. Auto je bio izgoreo. Medajev je bio u prtljažniku, obmotan bodljikavom ži-com. Obe čašice na kolenima su mu bile raznesene." ,,Zna li se ko bi mogao stajati iza toga?" On se ponovo namršti. ,,Je l' ti to ozbiljno?"

,,Kako to misliš?" ,,Hoćeš da kažeš da ne znaš ko stoji iza toga?" Ona odmahnu glavom. ,,Ne. A ti?" ,,Naravno da znam. Centralnaja." ,,Otkud znaš?" ,,Po metodu. Bodljikava žica, auto. Strpaju žrtvu u prtljažnik dok je još uvek živa. Onda zapale auto. Nesrećnik se, ako još može da mrda, sav iskasapi pokušavajući da se iskobelja. Pre nego što živ izgcrl. lli odleti u vazduh. To ti se zove ubistvo s potpisom." 145 ,,S potpisom Centralnaje?" Klimnuo je glavom. ,,Neke bande koriste automobile-bombe. Druge koriste mačete, spaljivanje, prosipanje utrobe. Koriste i uo-bičajenije metode. Klasiku: noževe, vatreno oružje, i slično. Ali, kad želiš da pošalješ poruku, onda koristiš potpis." ,,Ko sve zna za to?" ,,Misliš, osim nas dvoje?" ,,Da." ,,Pa, samo njujorška policija, FBI, pola populacije Brajton Biča i 150 miliona Rusa." Istočna 52. ulica, podne. Sekretarica mu je bila lepa, kamenog izraza lica. Uskladene nijanse karmina i laka za nokte, i najmanja fleka na zubima brižljivo prikrivena. Garderoba koju je nosila - za-gasiti kostim i crna svilena košulja - delovala je skupo. Pogledala je u Stefani s neskrivenim prezirom. ,,lmate li zakazano?" ,,Da li izgledam kao da imam zakazano?" Prošli put je nosila Maks Marin kostim. Ovoga puta je bila obu-čena u svoje najotrcanije farmerice, majicu na kojoj je pisalo IZBA-ČENA IZ SVEMIRA i jaknu koja joj je očigledno bila prevelika. Ko-sa koja je ranije bila oprana, očešljana i brižljivo razdeljena sada je bila prljava i raščupana. Stefani promaršira pored recepcionerskog stola. Sekretarica skoči i usplahireno jurnu za njom. ,,Ne možete unutra!" Ali ona ipak ude. Komarov je bio zavaljen u stolici iza radnog stola. Trgnuo se, očigledno prenut. Stefani pretpostavi da je dre-mao. Začkiljio je pogledom na obe žene. ,,Oprostite, ali ona je jednostavno..." ,,U redu je, Mila", reče Komarov. Stefani ga prostrelja pogle-dom. Zevnuo je i protrljao lice. ,,Možete li nas ostaviti same? Hva-la." Vrata se zatvoriše. Stefani krenu ka stolu. Nije sela. Komarov zapali cigaretu i upita: ,,Šta vam se desilo s rukom?" Ona na brzinu slaga. Jzgorela sam se. Šta se desilo Anatoliju Medajevu?" „1 on se izgoreo." ,,Vama je to smešno?" ,,Verujte da mi danas baš ništa nije smešno. Šta vi tražite ovde?" Stefani preplavi srdžba. ,,Pogodite." 146 ,,Mislite da ja imam nekakve veze s tim." ,,Veoma dobro. Nastavite." ,,Zato što je Medajev bio moj posrednik za Kobu." ,,lmpresionirana sam. Molim vas, nemojte prekidati. Pažljivo vas slušam."

,,Nisam ga ja ubio." ,,Znam. Ubila ga je Centralnaja." ,,Nisam naručio njegovo ubistvo. Od Centralnaje niti bilo koga drugog. Poznavao sam Anatolija duže od dvadeset godina. Mislim da to dovoljno govori." ,,Videla sam vas sa Medajevim u Atlantik Sitiju, ako se sećate. Posvadali ste se posle koncerta. Vladimir Vatukin je stajao tik do vas. On je sada glavni čovek Centralnaje, ako se ne varam." Komarov je delovao povredeno. Pušio je, posmatrajući je kroz oblak dima. Na kraju progovori. ,,Poznajete li Kimberli iz Rojalto-na?" ,,Kakve to sad veze ima?" ,,Radi za šankom. Polujapanka, polufrancuskinja. Izuzetno lepa. Izašli smo par puta, a onda smo raskinuli. Ima lošu narav, stalno smo se svadali." „1 šta s tim?" ,,Pa, ništa. To bi trebalo da vam ukaže da ja ne ubijam Ijude sa-mo zato što sam se posvadao s njima." ,,Glave padaju i zbog mnogo sitnijih stvari." Upro je prstom u nju. ,,Nisam dužan da odgovaram na vaša pi-tanja." ,,Pretpostavljam da ne odgovarate ni na čija pitanja." ,,Možda mislite da sam ja ubio i Salibija." Osećala se kao da ju je ošamario. ,,Molim?" ,,Niste videli vesti?" Stefani odmahnu glavom. ,,Na TV-u se samo o tome trubi." Još uvek je pokušavala da dode do daha. Komarov joj isporuči televizijsku verziju dogadaja na Central park vestu. Onda reče: „1 Salibi je bio u Atlantik Sitiju. Sećate li se lože u kojoj sam sedeo? Bila je to Salibijeva loža. Bio sam njegov gost. Kao i Anatolij. I Aleksandar Kosigin. Koliko znam, on je još uvek živ, ali možda bi trebalo da pozovem i proverim da nisam slučajno ubio i njega." Stefani je bila toliko umorna da joj je pripala muka. Znala je da se to videlo. 147 ,,Zašto ste došli ovde, Kejt?" Da rasprave stvar oko Medajeva. To beše naumila da kaže. Ali, to nije bila istina i bilo joj je jasno da bi Komarov to znao ako bilo šta prozbori. Nije uopšte trebalo da dolazi. Postupila je krajnje ne-promišljeno. Dopustila je da njome ovladaju umor i srdžba, Bojd bi bio više nego besan kada bi čuo šta je uradila. Pri pomisli na to, ona se umorno osmehnu. ,,Pravo da vam kažem, ne znam ni sama..." Pošli su peške do Istočne 65. ulice. Komarov je prvo okrenuo broj na mobilnom i rezervisao sto, Restoran Ferije nalazio se izme-du Parka i Medisona. Bio je pun, ali je njih dvoje čekao sto u uda-Ijenom uglu. Komarov je naručio votku sa ledom. Ona naruči ko-kakolu, ali se onda predomisli. „1 za mene votka." Alkohol je na trehutak povrati. Naručili su hranu. Komarov je odabrao vino, uopšte ne konsultujući listu pića. Stefani ga je bud-no motrila. Ko bi od ostalih gostiju uopšte

mogao pretpostaviti gde i kako je Komarov odrastao? Ponašao se kao da je oduvek živeo na visokoj nozi. Kako je tako nešto bilo moguće? Obuhvatila je vinsku čašu sa obe šake i, naslonivši laktove na sto, otpila još jedan gutljaj. ,,Pričajte mi o Aleksandru Kosiginu." Komarov izvi obrvu. ,,Zašto bi vas to zanimalo?" ,,Zato što ste ga malopre pomenuli. A još odranije sam čula za njega." ,,lma li to neke veze sa poslom koji obavljate za Galileo Resour-ces?" ,,Ne, nikakve. Samo sam radoznala." ,,On je vlasnik Vajs-Randala." ,,Farmaceutska kompanija, ako ne grešim." Komarov klimnu glavom. ,,Stacionirana ovde u Njujorku, ali ima i postrojenje u unutrašnjosti i još jedno u Baltimoru. Imaju i objek-te u inostranstvu. U Belgiji, Svajcarskoj, Svedskoj, Rusiji." ,,Koliko sam čula, bio je u sovjetskoj armiji." ,,Mnogo njih je bilo u sovjetskoj armiji." ,,Ali ne i vi?" ,,Sa izuzetkom kaznenih ustanova, nikada nisam bio ni u čemu sovjetskom." ,,Kako to mislite?1 148 ,,Roditelji su me vaspitali tako da verujem da Država nema nika-kvu vlast nada mnom. Da uopšte ne postoji. Nisam imao nikakvih veza s njom." Stefani se nasmeši. ,,Ne mogu vas zamisliti kao anarhistu." ,,Nisam bio anarhista." ,,Šta ste to onda bili?" ,,Ne biste razumeli." ,,lskušajte me." Nakratko se kolebao. ,,Znate li šta je vorovskoi mirl" ,,Svet !opova." Pogledao ju je razrogačenih očiju. ,,Govorite ruski?" ,,Dovoljno da znam kako da prevedem vorovskoi mir." ,,Ali ne znate šta taj izraz zapravo predstavlja." ,,Ne." Slegnula je ramenima. Videla je da je tema time okonča-na. Ali nije želela da ispusti priliku koja joj se ukazala. ,,Kosigin je bio general-potpukovnik, zar ne?" „1 funkcioner Petnaestog direktorata." Stefani pokuša da odgonetne. ,,Sto znači da je imao direktan pristup plutonijumu 239?" ,, ,,Pitam se da li je Kosigin imao pristupa skladištima sa nuklear- nim materijalom." Komarov je delovao zbunjeno. ,,Zašto biste pomislili tako ne- što?" ,,Mislila sam da je Petnaesti direktorat možda..." ,,Petnaesti direktorat je bio zadužen za sovjetski program biolo-škog rata." Stefani je delovala smeteno, zbog čega Komarov nasta-vi. ,Jo danas nije više neka velika tajna, Kejt."

Stefani je obrok započela sa endivijama, orasima i roguefortom. Komarov je kao predjelo uzeo salatu od sočiva i rotkve i pačetinu sa aromatičnom prelivom. Pili su beli burgundac. Posle toga za Ste-fani stiže ajkulino mesu u umaku od Sardonea, a za Komarova din-stana piletina sa glaziranim crnim lukom u umaku od crnog vina. Stefani pogleda u hranu koja je ležala na tanjirima i nasmeši se. ,,Sećam se kako mi je majka pričala o tome kada je prvi put pro-bala avokado. Rekla je da joj je ličio na neku biljku pristiglu iz sve-mira. Na najegzotičniju stvar koju je ikada videla ili okusila." ,,Ja avokado nisam okusio pre svoje trideset i pete. Kao ni bilo koje drugo vino izuzev gruzijskog." ,,Kad bismo se žalili, govorila nam je da smo razmaženi. Onda bi nam pričala kako je bilo kada je ona bila mlada." 149 ,,Kada si mlad, nikada nisi dovoljno zahvalan za ono što imaš. Čak i kada nemaš gotovo ništa." ,,Jeste li vi od tih što ništa nisu imali?" Jmao sam snažnu porodicu sa istorijom kojom smo se ponosili. Gde god da sam bio, šta god da mi se dešavalo, uvek sam znao odakle potičem. Znao sam ko sam. Tako da sam imao daleko više od većine Ijudi koji su imali više od mene. A kakva je vaša priča?" „1 ja sam nekada znala ko sam. Dok sam bila mlada. Dok su mi roditelji bili živi." Komarov jeprinosio čašu usnama. Čuvši njene reči, zastade u pola pokreta. ,,Šta im se desilo?" Stefani se ugrize za jezik. Pogrešni roditelji. Nije se mogla seti-ti kako bi trebalo da se zovu roditelji Kejt Marč, čak ni da li su bili živi ili ne. A onda shvati da nimalo ne mari za sve to, da je zapravo srećna što je dopustila sebi da joj se omakne takva greška. Komarov njenu ćutnju shvati kao znak da joj je teško da govori o tome. ,,Koliko dugo ćete ostati u Njujorku?" ,,Večeras odlazim. A vi?" ,,Sutra uveče. Gde idete?" ,,Gde vi idete?" Kpmarov se nasmeši. ,,U tome je naš problem, zar ne?" ,,Žao mi je." ,,Moramo doneti odluku, Kejt. Može li izmećtu nas uopšte posto-jati poverenje?" ,,lskreno govoreći, ne znam." ,,Ako nema poverenja, čemu onda sve ovo?" Konačno je dobila potvrdu. Obuze je trema. Ali, šta ćemo sa po-verenjem? Bilo je prerano da bi se odlučila na krajnju iskrenost, pa umesto toga pribeže onome čemu je bila najvičnija. ,,Ja putujem za Frankfurt." Videla je kako breme spada sa Komarovljevih pleća. ,,A ja putu-jem za Cirih." Setila se telefonskog razgovora koji je pre neko veče čula u lek-susu. Na osnovu tog razgovora uspela je da sklopi njegov plan i program. Prvo Švajcarska, ukoliko se okolnosti ne promene. Dakle, govorio je istinu. Bila je istovremeno i srećna i razočarana. Požele da može da povuče svoju bezočnu laž i napravi sličan iskorak ka istini i uzjamnom poverenju. Dok me Ijubi, osećam se kao sedamnaestogodišnjakinja. Znam da ovo ne bi trebalo da se dešava, ali ne mogu da odolim. Zbunje-

150 na sam do ludlla. U meni se bore Stefani i Petra. Znam da sam ov-de samo zahvaljujući tome što sutra više neću biti tu. Svesna sam da je to veza za samo jednu noć - ili, bolje rečeno, za jedno popod-ne - ali sam o tome maštala od trenutka kada sam ga upoznala. Dok je Petra pregovarala u vezi sa Kobom, razmišljala sam koliko bi mi teško palo da mirno sedim prekrštenih nogu ako bi se ukaza-la pogodna prilika. Ovo je ta prilika. Ako mi to može poslužiti kao nekakvo opravdanje, znam odgovor još pre nego što i postavim pi- tanje. Samo jednom, ponavljam sebi. Nalazimo se u njegovom stanu na Petoj aveniji. Došli smo ovde posle ručka u Ferijeu. Pet minuta šetnje. Pitao meje da li sam uda-ta. Bila sam zatečena pitanjem. Ne zato što je došlo od njega, već zato što sebe nikada nisam mogla da zamislim kao udatu ženu. Ni-je da nisam pokušavala. Ponekad sam čak i priželjkivala tako nešto - bar u teoriji - ali nikada sebi nisam delovala naročito ubedljivo u tom izdanju. ,,Ne. Nisam udata." ,,Jesi li nekad bila blizu toga?" ,,Ne. Niko me nikad nije zaprosio, A ti?" ,,Bio sam oženjen", odgovorio je, skrenuvši pogled. ,,Razveden?" Odmahnuo je glavom. ,,Ona više nije živa." ,,Žao mi je." Prešao je preko mog izvinjenja. ,,Poginula je u saobraćajnoj ne- sreći." Zgrada u kojoj živi deluje velelepno: mermerno predvorje, dva uniformisana portira, luksuzni lift - kombinacija mesinga i rnahago-n/ja - koji nas odvozi do malog dvosobnog stana na desetom spra-tu. Očigledno je da nije imao udela u unutrašnjem dizajnu. Sve je klinički luksuzno. Liči na elitni apartman nekog ekskluzivnog hote-la: uglačan parket, persijski tepisi, lamperija u dnevnoj sobi, prozo-ri sa pogledom na park, još slika Olge Svetličnaje i Jurija Kugača, 'soni' televizor sa širokim spljoštenim ekranom, pravougaono za-magljeno ogledalo ugradeno u zid iznad kamina. Kuhinja je sva od čelika, blistavog hroma i luksuznih pločica i izgleda kao da je niko nikada nije takao. Sva raskoš koju može pńuštiti veliki novac, ma-da imam utisak da on ni najmanje ne mań za sve to. lzuzev za sli-ke. One su jedini lični detalj. Nigde ne vidim njenu fotografiju. Ne znam čak ni kako se zvala. Nikada mi nije rekao, a ja nikada nisam pitala. 151 Ulazimo u spavaću sobu. Uzima moju zavijenu levu ruku, prino-si je ustima i Ijubi mi vrhove prstiju. Puštam ga da mi skine odeću. Kada se sagnuo da me izuje, spuštam desnu ruku na njegovo rame kako bih održala ravnotežu. Potom mi skida čarape. Stopala su mi hladna i vlažna, oslonjena na drveni pod. Svlači mi farmerice koje pucketaju od elektriciteta. Osećam kako zavlači prste ispod lasti-ša, lagano mi milujući kožu. Ne znam šta tražim ovde. Razmišljam o gomili dobrih razloga da budem na nekom drugom mestu. Onda mi na pamet padaju ostali muškarci koje sam imala. Lica su im zamagljena, kao da ih posma-tram kroz prozor voza kojijuri pored prepunog perona. Mogli bi uni-štiti ovo što se sada dešava. Ali, neću im dopustiti. Osećam se kao da sam sišla s uma.

Crne pamučne gaćice klize mi preko butina i listova. Zausta-vljam dah. Sva čula su mi intenzMrana. On potom staje ispred me-ne, dohvativši rub majice sa natpisom IZBAČENA IZ SVEMIHA. Podižem ruke iznad glave, ne uspevajući da zatomim slabašan jauk bola prouzrokovan tim pokretom. On zastaje. ,,U redu je", kažem mu. Majica pada na zemlju i on vidi da nije tako. Iz nekog neobjašnji-vog razloga, postidena sam zbog modrica koje mi prekrivaju levo rame. On šara pogledom po plavičastozelenom kolažu na mojoj ko-ži, a onda prelazi na moju zavijenu ruku. Nakon toga primećuje tra-gove jedne ranije povrede. Sa obe strane mog levog ramena nazi-re se hrapavi ožiljak kružnog oblika. „1 ja sam doživela saobraćajnu nesreću", šapućem. ,,lmala sam dvadeset dve godine. Parče metala mi se..." Ne tnogu da zaključim da li mi veruje ili ne. Otkopčava crni brus-halter i sada sam potpuno naga. Nikada se nisam osećala tako ogo-Ijenom. Osećam se ne kao da me je svukao, već kao da me je olju-štio. Ponovo me Ijubi i sada ja počinjem da razodevam njega. Prsti-ma pronalazim dugmiće na košulji. Gleda me pravo u oči, ne skre-ćući pogled, i uskoro mi postaje jasno zbog čega. Ispn/a ih tek ne-jasno nazirem. Prigušena svetlost sumornog popodneva održava ih u tajnosti dokle god je to moguće. Svlačim košulju sa njegovog de-snog ramena. Koža mu je plava, siva i zelena. Tetovaže. Po čitavom telu. Ne bi trebalo da budem iznenadena. Ali ipakjesam. Sve do sa-da uspevala sam da zanemarim Konstantinovu prošlost. Njegovo 152 držanje i stil odevanja naveli su me da zaboravim ko on zapravo je-ste. Potpuno sam previdela godine provedene po zatvohma, ali preda mnom su sada ti amblemi časti čiji je zadatak da me na to podsete. Prelazim prstima preko njegovog stomaka. Ni trunke ma-snoće. Kao da je, od očiju do vrhova prstiju, sazdan od zelenog mermera. Košulja pada na pod. Preko ramena, oko oba bicepsa, preko grudi i duž stomaka, vrtlože se plavičastosivi kolaži. Pod nejasnim osvetljenjem liče na najgrozomornije modrice na svetu. Daleko go-re od mojih. A onda shvatam da je njegova koža mapa njegove pro-šlosti. Dermatološka kartografija. Omamljena sam. Ne znam šta da mislim. Nikada nisam volela tetovaže. Ali, ovo prevazilazi sve što sam do sada videta. Tu se ne radi o modnom hiru. Ono što me najviše uznemirava nije njihov iz-gled, već ono što oličavaju. Gleda me netremice, očekujući reakciju. Ljubim ga u usta. Zele-la bih da on preuzme stvar u svoje ruke. Izgleda da mi je pročitao misli. Spušta me na krevet i počinje da šara usnama. Stiska me za rame i ja ispuštam jauk bola. ,,Ne prekidaj." Počinje da mi Ijubi grudi. Nada mnom se nadvijaju njegova ra-mena. Zelene isprepletene zmije plaze po meni, zavode me, obra-zujući živopisan sklad sa mojim modricama. Onda spušta ruke na moje butine, nežno ih razdvajajući. Zurim u tavanicu, očekujući dodir njegovih usana. On ne žuri, kao da želi da me izludi. Deluje kao večnost. Onda osećam njegova usta i je-zik medu bedrima. Neko ispušta strastan uzdah. Pretpostavljam da sam to ja. Bila je iscrpljena, ali nije mogla da zaspi. Bilo je mračno na gornjem nivou Boinga 747. Skoro svi ostali putnici su spavali na oborenim sedištima. Počela je da gleda film, ali je

gotovo odmah iz-gubila interesovanje. Onda otvori roletnu. Noć je bila vedra, pun mesec im je visio nad glavama, zvezde su podsećale na svetlucavu prašinu. Mesečina je obasjavala okean koji je ležao na trideset i se- 153 dam hiljada stopa ispod njih. Ugledala je svetleće tačkice na povr-šini vode - svetla ogromnog tankera. Navukla je prekrivač do brade i sklupčala se na sedištu. Sve ju je bolelo. Neki od tih bolova podsećali su na prijatne, a drugi na ne-prijatne stvari koje su joj se nedavno desile. Nije ni sama znala ko-liko su tačno puta vodili ljubav. Sećala se svega kao kroz izmaglicu. Proždirali su sate, odlučni da ne propuste ni jedan jedini trenutak kratkog yremena koje im je stajalo na raspolaganju. Vremenska ograničenost je bez sumnje doprinela intenzitetu doživljaja. Podse-tivši je da bi trebalo da krene ako želi da na vreme stigne na aero-drom - već je kasnila - Komarov joj je predložio da bi joj možda pri-jalo jedno brzinsko tuširanje. Odgovorila mu je da je to traćenje vremena, ponudivši mu svoje usne kao dokaz. Sada, kada je sve prošlo, bila je srećna što ga je još uvek osećala na svojoj koži i u svojoj nutrini. Na vratima su se poljubili za rastanak. Obratila mu se sa Kon-stantine. Rekao joj je da bi voleo da ga zove Kostja. Dvaput je po-novila njegovo novo ime, a onda ga poslednji put poljubila. Prošlo je premalo vremena da bi znala šta zaista oseća. Sve što je znala je da se oseća telesno iscrpljeno i ispunjeno. Cula su joj bi-la smućena, ali joj to nije smetalo. Filmski kadrovi su se i dalje smenjivali na malenom ekranu is-pred nje. Pogledala je na sat, proračunavši koliko se avion otprilike udaljio od Nove zemlje. Onda ponovo baci pogled kroz prozor. Cr-ni Atlantik je delovao veličanstveno. U očima joj se pojaviše suze. Privatna ordinacija doktora Brajana Ruderforda nalazila se u Džordž Stritu. Stefani je ispravljenih leda sedela na klupi za pre-gled. Ruderford stade iza nje, spusti desnu ruku na njeno rame, a onda levom uhvati biceps. Polako ga je vukao ka sebi. ,,Je l' osećaš to?" ,,Da." Pustio joj je ruku, a onda stao ispred nje. ,,Sada se možeš obu-ći." Stefani je sa aerodroma Hitrou okrenula dva telefonska broja, Ruderfordov i Magentin, Onda je krenula ka Džordž Stritu. Ruder-ford joj je skinuo zavoj sa leve ruke, dezinfikovao povredu, a onda je iznova previo. Potom joj je pregledao rame. Pola sata joj je blago pomerao i uvrtao levu ruku, povremeno joj zarivajući prste u meso, tražeći tačke koje su prouzrokovale najve- ću nelagodnost. Stefani primeti kako se u jednom trenutku zagle-dao u ožiljak na levom ramenu, blistavi kružni disk unakažene kože koji je Komarov nedugo pre toga prekrio poljupcima, dopunjen slič-nim ožiljkom za zadnje strane ramena. Ruderford je bio odgovoran za oba. Prednji ožiljak je bio ulazna, a zadnji izlazna rana. Od met-ka koji nikada nije postojao. Ti ožiljci su bili deo Petrine istorije, baš kao što su tetovaže bile deo Komarovljeve. Stefani ih uopšte nije osećala kao svoje. Objašnjenje koje je pružila Komarovu bilo je isto kao i ono koje je pružala ostalim znatiželjnicima. Automobilski udes skriven izmaglicom prošlosti. Kada je Loren primetio da ožiljak liči na ranu od metka, Stefani se samo bezazleno osmehnula. ,,Otkud znam. Nikada nisam videla kako izgleda rana od metka."

Ruderford ju je, tužnog izraza lica, posmatrao kako navlači ko-šulju. Onda je pošla sa njim do kancelarije. Pregrade od hrastovog drveta umesto zidova, police pretrpane medicinskim časopisima, uramljene diplome, nagrade farmaceutskih kompanija, fotografije sa konferencija u inostranstvu i sa prijema u Britanskoj medicinskoj asocijaciji. ,,Evo o čemu se radi. Rame funkcioniše kao univerzalni kuglični zglob. Loptasti zglob naleže u zglobnu čašicu. Postoje tri grupe mi-šića koje zglob drže u čašici. Oni su poznati kao SIT mišići - supra-spinatus, infraspinatus \ teres minor. U tvojoj povredi najveće ošte-ćenje pretrpeli su upravo ti mišići." ,,Koliko je ozbiljno?" ,,Rameni zglob bi trebalo da bude najpokretljivi zglob na telu. Ali tvoj sada ima prilično ograničen dijapazon. I prouzrokuje velike bo-love, ako je suditi po tvom izrazu lica. Potrebno ti je mirovanje i fi-zioterapija." ,,Preneću to Aleksanderu kad ga vidim." Ruderford se saosećajno nasmeši. .Jrebalo bi da znaš da je za oporavak od ovakvih povreda potrebno dosta vremena. I da se ve-oma lako možeš ponovo povrediti." U Magentu je stigla sredinom popodneva. Aleksander je bio u svojoj kancelariji. Stajao je pored prozora, pušeći rotmans. Po izra-zu njegovog lica znala je šta može da očekuje. Lice mu je bilo kise-lo kao limun. ,,Ništa od Kobe, ništa od diska. Salibi, Stajfelova i Medajev mr-tvi. Svaka čast." ,,Polaskana sam." ,,Tebi je smešno što su svi ti Ijudi pobijeni?" 154 155 ,,Nije mi smešno, već žalosno. Sve što se desilo." Aleksander klimnu glavom i zagleda se u vrt. ,,Tipično za tebe, Stefani. Uopšte nisam iznenaden. Ti si oduvek bila najniži zajednič-ki označitelj." ,,Očekuješ da se sekiram zbog Kobe? lli zbog diska?" ,,A šta ćemo s Ijudima? Stvarnim Ijudima?" ,,Stvarni Ijudi? Georg Salibi, milijarder koji šuruje sa teroristima i narko mafijom? Stajfelova, Medajev?" Komarov? Petra? Aleksander je patronski pogleda, uprevši prstom kroz prozor. ,,Ti misliš da su oni dole stvarni? Oni što po čitav dan razmišljaju o hi-poteci i dijetalnom jogurtu? Pretresaju ko je koga potucao u posled-njoj epizodi Ist Enda. Je l' za njih misliš da su stvarni? Stvarni svet nema nikakve veze sa prevelikim porezom na benzin. lli sa fudba-lom. lli sa nedeljnim telešopovima. Stvarni svet je primitivan i ne-milosrdan. Kad ukloniš sve to dubre, nemaš više za šta da se uhva-tiš. Sitna riba koja se koprca u svom mulju - ništa više do hrana za krupnije zverke. Ali oni toga uopšte nisu svesni, niti žele to da po-stanu. Sve dok im ne ukineš satelitsku televiziju i Francuze kao glavnu metu mržnje i prezira oni su zadovoljni svojim životima." ,,Ti si definitivno sišao s uma." ,,Nisam sišao s uma. Samo ga koristim." ,,Da li je Džejms Maršal bio stvaran? lli Oleg Rogačev?" ,,Džejms Maršal je umro čineći nešto u šta je čitavog života ve-rovao. On je bio dobar čovek."

,,lli bezobzirni alkoholičar." ,,On je bio kvalitetnije Ijudsko biće nego što ćeš ti ikada posta-ti." ,,Ne sumnjam. Ali ga nikad nisam upoznala. Za mene je on sa-mo ime. Cista statistika." Aleksander je de!ovao besno. ,,Mladost te čini bezdušnom." ,,Ne. 77 me činiš bezdušnom." Dva sata kasnije crni mercedes izade na Strand. Stefani i Alek- sander su sedeli pozadi, odeljeni od vozača podignutom staklenom pregradom. ,,Anatolij Medajev nije bio mrtav kada su ga pronašli." Stefani je ta informacija biia nova. ,,Jesi li siguran u to?" ,,Nekim čudom je još mogao da govori. Jedan od bolničara je pribeležio ono što je rekao. Izgleda da je hteo da spere Ijagu sa se- be pre nego što ode Bogu na istinu." 156 Stefani je bila besna i iscrpljena. Posle dva sata kontraproduk-tivnog 'pretresa' želela je samo da ode i da se dobro naspava. Se-ansa se privodila kraju na zadnjem sedištu mercedesa zato što je Aleksander kasnio na nekakav sastanak. ,,Šta je rekao?" ,,Ništa naročito, ali dovoljno. Koba i dalje pregovara sa krajnjim potrošačima koji su unajmili Hansa Keplera da prošvercuje plutoni-jum 239 kroz Hitrou." ,,Dakle, možemo da otpišemo mogućnost da se iza Kobinog identiteta krije Medajev." ,,Samo ako je govorio istinu." ,,Ako jeste, onda Vladimir Vatukin ostaje kao glavni kandidat za Kobu." ,,Možda." ,,Da li je u igri još neko?" Aleksander napravi bolnu grimasu. ,,Medajev i Vatukin se nika-da nisu naročito dobro slagali. Medajev je bio isuviše blizak Roga-čevu, što se Vatukinu nije svidalo. Medajevu se, pak, nije svidao Vatukinov agresivni oportunizam. Ako je Koba Vatukin lično, Meda-jev je imao zlatnu priliku da ga otkuca. Ali nije to učinio." Mercedes je zastao. Stefani pogleda kroz prozor. Napolju je pljuštala kiša. Beskućnici su se skupljali pred zatvorenim radnjama, tražeći sklonište za noć. Prolaznici koji su se vraćali s posla, ili išli na večernju pozorišnu predstavu, marširali su pored njih, slepi za is-pružene dlanove i gluvi za prosjačko moljakanje. Aleksanderovi ne-stvarni Ijudi. ,,Krajnji potrošači su se predomislili. Više ih ne zanima nuklear-ni materijal. Sada traže biološko oružje." Stefani oslušnu Petrinu procenu. ,,Manje neprilika, manje para. Ima smisla." ,,Ugovorena je razmena." ,,Kada?" ,,Medajev ništa nije rekao." ,,Nema nikakvih nagoveštaja o identitetu krajnjih potrošača ili o krajnjoj meti?" ,,Nema." ,,Još nešto?" Aleksander odmahnu glavom. ,,lzdahnuo je pre nego što su sti-gli do bolnice." „1 šta sad?" 157 ,,Moraš pronaći Kobu i saznati ko su krajnji potrošači. Ako to ne možeš, moraš se bar postarati da ne dode do razmene. Ako se do-kopaju materijala, priča je završena."

Aleksander zapali cigaretu i malo odškrinu prozor. U automobil prodreše zvuci grada. ,,Sve što znamo o Kobi je da je u tesnim vezama sa Centralnajom." ,,U najtešnjim, ako je posredi Vatukin." ,,To ćeš ti morati da otkriješ. Ali, moraćeš da deluješ uverljivo ako hoćeš da se infiltriraš u Centralnaju." ,,Pretpostavljam da imaš nešto na umu." ,,Naravno. Petru." Prošli su pored Trafalgar skvera, a onda krenuli niz Mol. Stefani reče: ,,U poslednje vreme se primirila." ,,Možemo to promeniti." Naravno. Magentina specijalnost. ,,Šta ćemo sa diskom?" ,,S obzirom na ono što nam je Medajev ispovedio, disk je potpu-no bezvredan. Sve informacije na njemu tiču se nuklearnog materi-jala. A to je sad praistorija." Stefani pomisli na majku Rut Stajfel koja je živela u Tel Avivu. Ona verovatno nikada neće saznati koliko je besmislena bila smrt njene kćeri, ali se Stefani zbog toga nije nimalo bolje osećala. ,,Znaš li gde se sada nalazi disk?" Aleksander otrese pepeo sa rukava sakoa. ,,Ne znam. Ono što znam je da Salibi nije nameravao da ga proda. Planirao je da ga is-poručl FBI-u kao deo pogodbe koju su napravili." ,,Da pogaćtam. Imunitet od zakonskog gonjenja?" ,,Još bolje. Obustava finansijske istrage pokrenute u Njujorku." ,,Velika lova kupuje najbolje advokate." ,,FBI ne zna da je pretnja sada biološka, a ne nuklearna. Tako da disk i dalje smatraju važnim." ,,A ti ne vidiš razlog da ih ubeduješ u suprotno, zar ne?" ,,lnformacije su novac, Stefani. Ne treba se razbacivati njima." ,,Vi ste stvarno neverovatni..." Skrenuli su desno, pored Sent Džejms palasa, a onda se uputi-li Sent Džejms ptritom ka Pikadiliju. Aleksander dovrši cigaretu, ba-ci je u vlažnu noć, a onda zatvori prozor i upita: ,,Kako ti se čini Kon-stantin Komarov?" Probadanje u grudima munjevito joj zahvati i ostatak tela. ,,Na šta misliš?" Učini joj se da je zvučala zadihano, kao optuženik. Pogledala je u Aleksandera. Činilo se da ništa ne primećuje. 158 ,,Često posluje sa Centralnajom. A ima i vezu za Kobu." ,,/maoje. Medajev je bio njegova veza. Sad kada je Medajev mr-tav ništa ga više ne vezuje za Kobu. A, istini za volju, ni za Central-naju, izuzev očiglednih poslovnih kontakata." Aleksander nakratko razmisli. ,,Verovatno si u pravu. Samo mi je palo na pamet." Ponovo su zastali pred semaforom na Pikadiliju. Stefani reče: ,,Ako hoćemo da ovo upali, moram biti nezavisna." ,,lspoštovaću naš dogovor. Disk više nije aktuelan, ali ću ti ispo-ručiti Kobu. Tako će Džejms Maršal biti osvećen. U tome je bila po-enta. Ali neću biti vezana za Magentu." Aleksander se prezrivo nasmeja. ,,Smešno." ,,Nisi me dobro razumeo. Ovo nije molba, već svečana izjava." ,,A moja svečana izjava je..." ,,Petra Rojter je prerasla Magentu." ,,O čemu ti to govoriš?" ,,Prava Petra Rojter. Ono što sam postala, a ne ono što si ti stvorio." ,,Prošlo je dve godine..." ,,Ne mari." Oklevao je. ,,Možeš dobiti izvesnu autonomiju - toliko ti mogu učiniti - ali ćeš..."

Stefani izgubi i poslednju trunku strpljenja. ,,lzvesnu autonomi-ju? Sta ti misliš, ko si? Ja sam tamo napolju razradila čitavu mrežu. Mrežu koja je kompleksnija od bilo čega što je Magenta ikada stvo-rila. Tajni svet koji pripada meni lično." ,,Stefani..." ,,Ako ti se ne svida, prepuštam ti Kobu pa ga nabij u svoje jebe-no dupe. Unutra će mu biti malo tesno, ali će sigurno biti u dobrom društvu." Aleksander je delovao istinski šokirano. Stafni ga munu prstom u grudi. ,,Kapiraš? Ja ti ovde ne nudim da nešto biraš i da se premišljaš, već ti kažem kako ćemo raditi. Hoćeš Petru? U redu. Ali je neću deliti s tobom. Obaviću to na svoj način, ti ćeš dobiti ono što želiš i oboje ćemo biti srećni i zadovolj-ni. I ne razmišljaj o tome kako možeš da me ucenjuješ pretnjama usmerenim na ostatak moje porodice, ili na nekog mehaničara iz Marseja. Mislim da smo to prevazišli. Kontaktiraću Rozi Čoduri ako mi nešto zatreba. II ako misiim da bi nešto trebalo da znaš. lzuzev 159 toga, medu nama neće biti nikakvog kontakta. A kada odradim po-sao, završili smo za vjeke vekova. lzvesna autonomija! Slušaš li ti nekad sebe, skote pompezni!" Vozili su se Saut Odli stritom, prešavši preko Grosvenor skvera u potpunoj tišini, a onda Aleksander konačno pritisnu dugme na ru-čici za otvaranje vrata. Staklena pregrada se spusti. Rekao je vo-začu da skrene na ivičnjak na uglu Oksford i Djuk strita. Kada je au-to usporio, obratio se Stefani. ,,Pretpostavljam da uvidaš potrebu da legitimizujemo tako iznenadni Petrin povratak?" ,,Sta predlažeš?" ,,Dva poslića koja bi te vratila u žižu." ,,Gospode Bože..." „1 to jedan za drugim." Odmahnula je glavom. ,,Ne računaj na to." ,,Ne moraš ih ti obaviti. Poslaću nekog drugog. Ali ćeš morati da budeš u blizini. Moraćeš malo da se eksponiraš kako bi pospešila glasine." ,,Kako ćeš to organizovati?" ,,Rozi će ti poslati uputstva." ,,lzuzev toga, ostajem nezavisna?" ,,Da." ,,U redu." Aleksander joj tada reče: ,,Sada možeš da izadeš. Od sada na-dalje, naši pravci se razilaze." Zatvaram vrata stana i konačno sam sama. Usta su mi još uvek neprijatno suva, posledica iscrpljenosti od leta avionom. Bacam torbu na pod, ostavljajući je neraspakovanu. Neko vreme samo le-žim na krevetu, ne pomerajući se, ne razmišljajući, jedva dišući. Je-dini tračak svetlosti u sobi potiče od uličnog osvetljenja, koje tava-nicu ocrtava tupim beživotnim pravougaonicima. On je i dalje u Njujorku. Na Menhetnu je sada već odmaklo po-podne. U roku od nekoliko sati biće na putu za Cirih. Da samja no-vinar, a on advokat, pozvala bih ga. Ali nisam, te se uzdržavam od takvih akcija. Zamišljam ga ispod sebe, iznad sebe, iza sebe, ispred sebe. On je deo mene, čak iako ga nikada više ne budem videla.

Kasnije spremam špagete, dodajući kašiku pestoa iz otvorene teglice u frižideru. Jedem sedeći pred televizorom, prebacujući pro-grame. Ne gleda mi se ništa od dubreta koje je na repertoaru. Do jedanaest sam u krevetu. 160 Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam se, do trenutka kada sam se probudila, preobrazila u Petru Rojter. Ali osećam se druga-čije. Sat pokazuje da je pola deset. Analgetici koje mi je Ruderford prepisao omogućili su mi da povežem deset sati neprekidnog sna. Pravim kupku i spuštam se u kadu. Topla voda ispira poslednje Ko-stjine tragove sa mog tela. On mi sada deluje kao san. Dalek, bez-obličan, nepostojan kao para koja se diže sa površine, bojeći mi obraze rumenilom. Ponovo sam nezavisna. Ne mogu da poreknem uzbudenje koje me obuzima. Već počinjem da razmišljam kao ona. Pravim spisko-ve, pokušavam da se setim imena, brojeva, mesta. Nemoguće je proceniti u kojoj meri su se ti podaci izmenili. Nakon polučasovne kupke, navlačim odeću, pravim kafu i uklju-čujem svoj novi laptop. Švrljam po veb-sajtovima kojeje obično ko-ristio. Bio je najskloniji sajtovima na kojima su se poruke menjale svaka dva-tri dana. Svet Oriksa, sajt namenjen raštrkanim verskim sledbenicima, još uvek funkcioniše, ali ne prepoznajem ni jedno od imena na panelu sa porukama. Moto-Europe je u meduvremenu ugašen. Baš kao i Paralelni univerzum, namenjen specijalistima za provodenje bizarnih godišnjih odmora. Sat vremena i osam sajtova kasnije, nailazim na aukciju American Eaglea. Svrljam kroz njihov ,,panel za trampu", a onda mi jedno ime pada u oči. Herman Jakob-sen. Bacam pogled na poruku. Prodaje dečju parnu lokomotivu sa kompozicijom, svi delovi ispravni, proizvedena 1911. Tu je i refe-rentni broj: 0039968LR. Inicijali, svaka druga cifra, inicijali. Da li je to ono sa čim sam se ranije susretala? Sastavljam imejl za HJ0398LR. Zdravo, Oskare. To je sve. Potom šaljem poruku na MSN i AOL. Nakon svoje prve fizioterapije, Stefani napusti zdanje Čelzi i Vestminstera. Napolju je sipila kišica. Saobraćaj na Fulam Roudu je bio usporen, zbog radova koji su se obavljali na tri deonice u raspo-nu od jedne milje. Beše tek prošlo podne. Pronašla je telefonsku govornicu i okrenula broj. Telefon je pozvonio pet-šest puta pre ne-go što joj se javi muški glas. Čuvši ga, Stefani se nasmeši. U boji glasa nazirala se starost osobe sa kojom je razgovarala. Rekla je: ,,Ja sam." Usledila je poduža pauza. Čula je njegovo glasno disanje. „7'*?" ..Baš tako." 161 II •: ,,Mislio sam da te više nikada neću čuti." ,,Nisi jedini." ,,Gde se nalaziš?" ,,U blizini. Mogu li da svratim?" Na stanici Kensington Stefani uhvati voz koji je išao za Distrikt. Izašla je na stanici Viktorija. Potom se spusti niz Vilton Plejs, a on-da skrenu desno u ulicu Longmur. Kuća Sirila Bredfilda nalazila se na kraju ulice, blizu ugla sa Gildhaus stritom. Fasada od cigle, za-prljana i neosvežena već decenijama. Okviri prozora su bili zapušte-ni i truli. I Siril Bredfild je ponekad umeo da deluje jednako zapu-šteno: neuredna srebrnasta kosa,

nebesko plave oči na zakrvavlje-nim beonjačama, bleda isušena koža. Nosio je sive flanelske pan-talone zakrpljene na kolenima i staru vijela košulju. Rukavi su mu bili zavrnuti do lakta, kragna iskrzana. Prednji deo jeftinih sportskih cipela štrčao je naviše, podsećajući na rep mrtve ribe. U kući je bilo mračno. U vazduhu se osećao miris sladunjavog duvana. Stefani pode za njim, popevši se uz stepenice koje su vo-dile ka potkrovlju adaptiranom u atelje. Prostorija je bila pregrade-na paravanom. Na jednom kraju se nalazila mračna komora, impro-vizovana od velikog starinskog ormana. Ostatak prostorije su zau-zimali raščišćen prostor za fotografisanje, dve radne klupe i radni sto pretrpan papirima. Na policama su bili poredani razredivači, bo-je, mastilo, različite vrste papira, plastične folije, kutije sa poštan-skim markicama, tri mašine za frankiranje pošte, četiri debele fa-scikle pune kreditnih kartica. Stefani je uvek bila zapanjena količi-nom inkriminišućeg materijala koji je Bredford držao kod kuće, ali se on uvek odlikovao neverovatno samouverenim pristupom falsifi-katorskoj umetnosti. U Bredfordovom slučaju, umetnost je bila adekvatan naziv za ono čime se bavio. U jednom uglu prostorije nalazio se mali frižider, na kome je sta-jao prenosivi CD plejer. Sa njega su dopirali zvuci klasične muzike, neka klavirska kompozicija. Melodija joj je bila nepoznata. Bredfild kao da joj pročita misli. ,,Pulenk", reče joj. Zbunjeno je klimnula gla-vom. Bredfild je poštedi neprijatnosti. „Jesi li za čaj?" ,,Može, hvala." Uštekao je bojom zamrljano lonče koje je stajalo na kraju jedne od radnih klupa. ,,Bez mleka, ako se dobro sećam." ,,Tačno." ,,Dakle, o čemu se radi?" Stefani se osećala kao nesigurno dače pred nastavnikom. ,,Tre-baju mi neke stvari." 162 ,,Mislio sam da si se povukla iz posla." "očigledno sam premlada za povlačenje." l'dalie je stajao okrenut ledima. ,,Nisi valjda u nekakvoj nevolji?" Nije uspela da na brzinu smisli adekvatan odgovor. On se okre-nu ka njoj, i dalje iščekajući. ,,Pokušavam da sve nevolje ostavim za sobom. „1 zato si došla kod mene?" To će mi biti poslednji posao." '^Zvučiš kao teškaš koji ne zna kada je vreme da se povuče iz ringa." ,,Ali, oni obično imaju izbora, zar ner ,,Dakle, ipaks\ u nevolji." ,,Umem da vodim računa o sebi." Bacio je pogled na njenu levu ruku. ,,Zaista?" ,,Je l' bi se bolje osećao kada bih ti rekla da sam se opekla na šporet?" Nasmejao se. ,,Sta ti treba?" Jrebaće mi nekoliko u narednih par nedelja." ,,Potpunih ili delimičnih?" „1 jedno i drugo. Uglavnom potpunih. Za danas mi treba samo jedna stvar." ,,Šta konkretno?" ,,Pasoš, vozačka dozvola, dve kreditne kartice." ,,Državljanstvo?" ,,Bolje da ne bude britansko. Francusko, austrijsko, švajcarsko. Definitivno ne nemačko."

,,Onda, može švajcarsko?" ,,U redu." ,,Do kad ti to treba?" ,,Sto pre." Bredfild složi Ijutito-zabrinut izraz lica. ,,Znaš, nije mi ni najma-nje stalo do većine Ijudi sa kojima saradujem. Ali, ti si izuzetak." ,,Znam šta hoćeš da kažeš..." Naherio je glavu. ,,Da, verovatno znaš. Ali, pretpostavljam da svejedno ne bi obratila pažnju. Kada ti nešto naumiš tu više nema šta da se priča, zar ne?" ,,Ne budi okrutan." Povukao je roletnu sa belom papirnom pozadinom. Stefani se namesti ispred. Usmerio je polaroid aparat sa četiri sočiva ka njoj. Potom izvuče negativ iz otvora na aparatu i pogleda na sat. Stefa- 163 ni je gledala u papire razbacane po radnom stolu. Na par njih nala-zile su se oznake Uprave za prihode. ,,Šta je ovo? Malo se igramo poreskih inspektora?" Bredfild mahnu negativom kroz vazduh. ,,Pod istragom sam." Stefani izvi obrvu. ,,Stvarno?" ,,Neki uobraženi revnosni činovničić što, nasukan iza radnog stola, prebrojava trice i kučine i postavlja glupa pitanja." ,,Je l' nešto ozbiljno?" ,,Ma, najobičnija rutinska kontrola. Očigledno..." Fotografije za pasoš tipično nisu bile nimalo laskave. Bredfild stavi fotografski papir izdeljen na četiri dela na jednu od klupa, a onda ga obasja zglobnom lampom. ,,Deluješ malo istrošeno." ,,Baš znaš kako da udeliš kompliment." ,,Boja kose. Hoćeš li da ostane ista?" ,,Da." ,,Sećam se kad smo prošli put radili. Za beogradsku operaciju, ako ne grešim. Koristila si plava kontaktna sočiva." ,,Tačno." ,,Kakva su bila?" ,,Neugodna." ,,Šta ćemo ovog puta?" ,,Batalićemo ih." ,,Stariš?" ,,Ne, nego ako ih upotrebim, neću imati vremena za izmene." Bredfild napravi još nekoliko snimaka, menjajući osvetljenje. Nagovorio ju je da se par puta presvuče. Na jednom kraju ateljea stajala je velika komoda sa garderobom. Iznela mu je pojedinosti o identitetu koji je trebalo da preuzme, a onda su se konsultovali oko pečata koji će se nalaziti u pasošu. Dok joj je spremao drugu šolju čaja, Stefani reče: ,,Sećaš li se Malte?" ,,Kako bih mogao da zaboravim?" J^posle toga, kada si otišao kod Frenka Vajta..." ,,Coveka u koga si bila zaljubljena. Naravno da se sećam."

Bredfild je bio njen kurir. On je preneo njena uputstva Vajtu. Da ih je poslušao, Vajt bi je narednog jutra pronašao u Parizu. U iz-najmljenom stanu u devetnaestom aromdismanu, u neposrednoj blizini ulice Arman Karel. Mogli su zauvek nestati. Zajedno. Ali, on nije krenuo za njom. 164 nŠta misliš, zašto nije pošao za mnom?" ,,Ne znam." ,,Sigurno si razmišljao o tome." ,,Prošle su četiri godine otada. U to vreme sam možda i razmi-šljao. Ali, to je bilo davno. Zaboravio sam šta sam tada mislio." ,,Ne verujem ti." ,,Postajem senilan. Zaboravljam stvari..." ,,Ako hoćeš da me lažeš, umeš ti to i bolje." ,,Zaboravi. To je istorija." ,,Možda me nije voleo." ,,Mislim da jeste." ,,Možda me nije dovoljno voleo." ,,Možda te je voleo previše." ,,Šta time hoćeš da kažeš?" ,,Ništa." ,,... Bredfild je delovao iznervirano. ,,Možda se plašio da će, ako kre-ne za tobom... da će oni krenuti za njim. Da će ih odvesti do tebe. Možda je mislio da je mnogo važnije da postaneš slobodna, Možda te je toliko voleo." Stefani zapljusnu dah prošlosti. ,,Da li ti samo tako misliš? lli je stvarno bilo tako?" Pogledi im se sretoše. Dugo i netremice su se posmatrali. Ste-fani nije mogla da dokuči šta se dešava iza bledog zimskog neba njegovih očiju Na kraju, on prošapta: ,,Samo mi je palo na pamet. To je sve." Posle sat vremena Stefani krenu. A onda se, pošavši da uzme mantil sa klupe, naglo okrenu i reče: ,,Pre nego što odem, u vezi sa onim poreskim inspektorom... Jesi li siguran da je sve u redu?" ,,Jesam." ,,Osećam se kao da su i moji interesi ugroženi." ,,Biće kako treba." ,,Jesi ii siguran u to?" ,,Zašto?" ,,Nešto sam razmišljala... znaš..." ,,Sta?" Pogledala mu je u oči. ,,Ako želiš, mogla bih da se pobrinem za to." ..Kako to misliš?" 165 ,,Odradiću ti to kao uslugu. Kao malu prijateljsku uslugu." Bredfild se namršti. ,,Nisam baš siguran da razumem." ,,Ma daj, Sirile." ,,Hoćeš da kažeš da..." Lice mu je bilo kao od kamena. ,,Nemaš razloga za zabrinutost. Ja sam dobra u svom poslu. Najbolja. Izgledaće kao nesrećni slu-čaj. Neobazrivo prelaženje ulice. Pad niz stepenice. lli srčani napad. lli mu možda provalnik uleti u kuću i situacija izmakne kontroli." Bredford zinu od zaprepašćenja, ali ne pusti ni glasa. Stefani ga je gledala tupim pogledom. Pustila je da tišina još više pojača ten-ziju. ,,Zatvori usta. Samo sam se šalila." Jesi li to ti, Petra? Daj mi znak, a onda možemo razgovarati. Stern. Posrednik za informacije. Još uvek u etru.

Jutro je provela po agencijama za iznajmljivanje stanova. Traži-la je nešto što se izdavalo na kratak rok. Kada se vratila u Bulstrod strit, zatekla je poruku. Ruke su joj bile pretrpane namirnicama. Spustila je pazar na kuhinjski sto i počela da raspakuje kese, poku-šavajući da smisli neki nepogrešiv znak. Onda sede ispred termina-la, sa velikom šoljom zelenog čaja pored sebe. Beograd. Nisam ti poslala nijednu razglednicu posle toga. Ne zameri. Još uvek mi duguješ 75 hiljadarki za Atinu. Je l' ti to do-voljan znak? Pet minuta kasnije, stiže njegov odgovor. Prebacili su se na ,,pri-vatnu odaju". Šta si radila u meduvremenu, Petra? Nadam se da nisi unaj-mila nekog drugog. Nevernost je tako okrutna stvar. Bila sam na zasluženom odmoru. Dve godine? Zapravo, skoro tri. Javljaš li mi se samo da čuješ kako sam ili se vraćaš u posao? Kupujem, ne prodajem. Potrebne su mi informacije, a ne te-zga. Nije da ti baš verujem, Petra. Imam osećaj da si u poslednje vreme bila veoma nevaljala devojčica. Oskare, da li sam te ikada lagala? 166 Ne znam. Jesi li skoro bila u Njujorku? Novinari pominju ne-koliko osumnjičenih, ali po mojim informacijama postoji samo je-dan. U pitanju je ženska osoba... Stefani se upita odakle je Stern to doznao, ali je znala da ga ne može pitati. Sigurna sam da postoje i drugi koji mogu ponuditi slične usluge. Uzgred budi rečeno, verovatno su i jeftiniji od te- be... Mogu zamisliti. Jesam li te dirnuo u živac? Šta ti treba? Sve što imaš o ruskom kriminalcu koji deluje pod pseudoni-mom Koba. Znam da je izbor ogroman, ali je ovaj povezan sa Centralnajom i bio je umešan u isporuku plutonijuma 239 koja je prošle godine zaplenjena na aerodromu Hitrou. Kurir, holandski narko diler po imenu Hans Kleper, je umro. Taj incident je na iz-vestan način povezan sa aprilskim ubistvom Olega Rogačeva u Parizu. Ah, Rogačev. Dobro sam zaradio na njemu ove godine. Znaš li ko ga je ubio? Platiću ti za ime. Ne brini, draga moja Petra. Za sve ćeš platiti. 14 Narednog jutra Stefani pozva Guderijan Majer banku u Cirihu i zatraži Alberta Ajhnera. Saopštila mu je broj svog računa i odgovorila na tri formalna pitanja koja joj je postavio. Onda je za-molila da se izvrši transfer na dolarski račun špediterske korpora-cije Sandolfino otvoren u Banko Alvaro Sarasin u Meksiko Sitiju. Svota od milion američkih dolara. Popodne je kontaktirala Eduarda Ruiza iz Alvaro Sarasina i naložila mu da narednog jutra prebaci no-vac u cirišku banku Anri Loder. Zdanja Anri Lodera i Guderijan Ma-jera nalazila su se u neposrednom komšiluku u ciriškoj ulici Banof-štrase. Delilo ih je svega dvestotinak jardi. Dvadesetočasovni tran-sfer obavljen preko meksičke banke Alvaro Sarasin koštao je sko-ro pedeset hiljada dolara, oko dvadeset pet hiljada po transakciji. Pod datim okolnostima, Stefani je to smatrala poštenom cenom.

Iznajmila je namešten jednosoban stan u zgradi na Old kort plej-su, odmah pored Kensington haj strita. Potpisala je ugovor na dva meseca, sa mogućim produženjem na tri. Zgrada je bila dosta pro-metna, kako su je obavestili u agenciji. Tu su stanovali uglavnom 167 strani državljani. Stan je podsećao na stotine hotela u kojima je ra-nije odsedala. Bio je udoban, zagušljiv, bez trunke dražesti. Ali, bu-dući da nije bio povezan sa Magentom, u njemu se osećala daleko prijatnije nego u stanu u ulici Bulstrod. Tri dana je provela u pripremama. Biia je u redovnom kontaktu sa Sternom, kupovala informacije od njega, pohranjivala ih, štam-pala i iščitavala dok ih nije naučila gotovo napamet. Zalepila je ne-koliko listova papira na zid u dnevnoj sobi, a onda je na njima ispi-sivala spiskove, pravila unakrsne reference: imena, godišta, spolja-šnji izgled, ključni biografski podaci. Prošvrljala je po Oksfamu u potrazi za polovnom odećom, a kupila je i nešto nove garderobe u buticima u Kensington haj stritu, koristeći debitnu karticu na ime Helen Eplton, redovne mušterije Lojds TSB-a. Imala je i masterkard i viza karticu na isto ime. Trećeg jutra je ponovo posetila Sirila Bredforda i dala mu detalje za ostale identitete. Duhovi su počeli da poprimaju obličja. Zamolila je Sterna da locira osobe za kontakt sa kojima je sara-divala u prošlosti. Do nekih od njih došla je upravo preko Sterna. Aldo Rivera je i dalje bio u biznisu sa kradenim automobilima. Pre-selio se iz Torina u Lion, ali nije promenio delatnost: skupi automo-bili koji su se krali po zapadnoj Evropi transportovali su se potom na istočno tržište gde se za njih mogla izvući dobra para. Bruno Klajst se bavio kupoprodajom informacija već trideset godina. Za razliku od Sterna, sa svojim klijentima se susretao licem u lice. Stern je uvek tvrdio da je pravo čudo da mu još niko nije skinuo gla-vu. Pre tri godine Klajst je operisao iz jedne pekare u Pragu. Sada je bio ylasnik antikvarne radnje u Beču, specijalizovane za rasvet-ne uradaje. Setila se da je Klajst oduvek bio Ijubitelj starinskih lam-Pi. Stiven Brejdi, Valter Bek, Alan Pol i Preben Simonsen su bili mr-tvi. Jedan je umro od metka zaradenog u Belfastu, drugi od raka pluća u Dortmundu, treći od starosti u Bostonu, a četvrti od davlje-nja klavirskom žicom u Kopenhagenu. Dvojica bivših saradnika su bila u zatvoru, jedan zbog ubistva, a drugi zbog prevare. Stern nije uspeo da locira Anu Marer. Stefani mu zatraži informacije o još ne-kim osobama. Druge večeri Komarov joj je ostavio poruku. Bila je kratka i bez-lična. Kostja je. Večeras sam u Parizu. Javi mi se. Okrenula je broj, ali mu je telefon bio isključen. Ujutru je, izme-du ostalog, od Sterna zatražila i Komarovljev profil. Odgovor je bio 168 razočaravajući - bilo je malo toga što već nije znala - izuzev jedne stvari. Komarovljeva pokojna supruga se zvala Irina. Nije bilo njene fo-tografije. Poznavali su se od detinjstva. Odrasli su zajedno i venča-|j se 1994. godine. Verovatno bi se venčali i ranije, da Komarov ni-ie bio na odsluženju zatvorske kazne u Sibiru. Nakon izlaska na slo-bodu, 1992. godine, došao je u Moskvu, gde je Irina živela. Veza je obnovljena posle desetogodišnje hibernacije. Nisu imali dece, pri-meti Stefarii. Onda proveri pojedinosti o saobraćajnoj nesreći u ko-joj je izgubila život. 23. januar, 1997. u ulici Povarskaja eksplodirao je automobil-bomba, nedaleko od ugla sa Novim Arbatom. Vozač i dvoje putnika su ostali na mestu mrtvi. Kao i sedmoro slučajnih

prolaznika. Medu njima je bila i Irina Komarov. Za eksploziju su okrivljeni čečenski te-roristi. Komarov je Irininu smrt opisao kao saobraćajnu nesreću. Tehnič-ki, ono što se desilo moglo bi se i tako okarakterisati. Zatekla se u blizini kada je automobil ekspiodirao. Ali, način na koji joj je on to predočio ukazivao je na svesno zataškavanje istine. Nalazim se u kafiću na Kvinsveju. Sa radija se čuje pesma gru-pe Teksas: ,,Reci šta želiš,,. Sedim za stolom pored prozora, po-smatrajući kako vetar raznosi smeće po ulici i ispijajući drugu šolju kafe. Razmišljam o Eriku Roju, a onda se oglašava mobilni. ,,Ja sam." Te dve reči su dovoljne da mi srce iskoči iz grudi. Već sledećeg trenutuka sam zgrožena sama sobom. Zar sam zaboravila ko sam? Zar da se ponašam kao ušeprtljana šesnaestogodišnjakinja? U svakom slučaju, nisam šesnaestogodišnjakinja. ,,Odakle zoveš?", pitam. ,,Sa aerodroma. Upravo sam doleteo 'iz Pariza." ,,Sa kog aerodroma?" ,,Frankfurtskog." Osećanje koje me obuzima je krajnje kontradiktorno. Mešavina ushićenja i razočarenja. ,,Ali, ja nisam u Frankfurtu." Cujem samo saopštenja sa aerodromskog razglasa. Na nemač-kom. ,,Pa gde si onda?" ,,U Londonu", odgovaram, pre nego što me razmišljanje natera da se ugrizem za jezik. 169 „ U Londonu, dakle..." ,,A otkud ti u Frankfurtu?" ,,lmam neki sastanak. Trebalo je da se održi u Manhajmu, ali sam ih zamolio da promenimo lokaciju. Nadao sam se... znaš već..." Ne^mogu ništa da učinim. Obuzima me isto gorko-slatko oseća-nje. ,,Žao mi je, Kostja..." ,,Želeo sam da te iznenadim, ali je očigledno trebalo pn/o da te pozovem." „ Svejedno si me iznenadio." Nasmejao se. U pozadini se opet začu obaveštenje sa razglasa. ,,Sutra putujem za Moskvu, Kejt. Posle toga se vraćam za Njujork." Htela bih da mu kažem da bih silno želela da se ponovo vidimo. Sto pre. Umesto toga uspevam da procedim samo: „ Tako, dakle." Zvučim krajnje neutralno i ravnodušno. Ponekad iznenadujem samu sebe. Pita me šta trenutno radim. Odgovoram mu neodredeno. Ne znam koliko smisleno ti odgovori zvuče, jer sam i sama ispunjena nekim apsurdnim osećanjem razočaranja. Pre pet minuta se nisam tnogla ni nadati da bi on želeo da me ponovo vidi. Trebalo bi da bu-dem polaskana i spokojna. „ Sada moram da prekinem", kaže on. Dobijam još jednu pr/liku da mu dam neki znak. Ali, jednostavno ne mogu. Ne znam šta me sprečava da to uradim. Reči mi zastaju u grlu, gušeći me. A onda se veza prekida.

Sutradan, pola sata posle podneva, Stefani je sedela prekršte-nih nogu na podu u dnevnoj sobi. Pred njom je bila činija supe od povrća i sendvič kupljen u pekari u Kensington čerč stritu. W je bio uključen, ali bez tona. Svud oko nje, rasprostrte preko tepiha, bile su štampane stranice A4 formata i rukom ispisane beleške na ko-madima papira. Tu je bio i laptop. Prelistavala je podatke o nekret-ninama koje je Vatukin posedovao: kuća u Setunu i stan preko pu-ta ekskluzivnog kompleksa Zlatni ključ u Moskvi; veličanstveni apartman u Rimu; letnjikovac u Zermatu; i, na kraju, vila na Kipru. Njegova bivša supruga i troje dece živeli su u kući na obali Zenev-skog jezera, a imali su i stan u londonskom naselju Najtsbridž. Va-tukin je takode zadržao i skroman stančić u Novosibirsku, svom rodnom gradu. I jednom od rodnih gradova Centralnaje. Stefani otvori fajlove sa podacima o Centralnaji, a onda u njima potraži dalje informacije o Vatukinu. Na ekranu se pojaviše četiri 170 fotografije: Moskva, 23. jul - Vatukin snimljen pri izlasku-iz Belog trga, noćnog kluba na Novom Arbatu; Hamburg, 27. jul - Vatukin uslikan na terminalu br. 4 aerodroma Fulsbitel; Almati, 19. avgust -Vatukin napušta hotel Otrar u Gogoljevoj ulici; Jekaterinburg, 4. septembar - Vatukin snimljen tokom šetnje Voznesenski prospek-tom. Sve fotografije su nastale nakon pogibije Olega Rogačeva i Vatukinovog dolaska na čelo Centralnaje. Stefani malo detaljnije razmotri fotografiju iz Almatija. Vatukin je stajao pored Anatolija Medajeva. Medajev je bio Rogačevljev verni saradnik, ali je posle incidenta u Parizu bio delimično ignori-san u Centralnaji. Pa ipak, par meseci kasnije je, sudeći prema fo-tografiji, i dalje bio u središtu zbivanja, hodajući rame uz rame sa naslednikom svog mentora. Stefani potom prede na snimke koji su prikazivali Nataliju Mar-kovu, Vatukinljevu ljubavnicu. Na jednoj od fotografija kosa joj je bila duga i plava, a ne kratka i tamnocrvena, a muškarac koji je sta-jao pored nje bio je Oleg Rogačev, a ne Vladimir Vatukin. Datum je pružao objašnjenje. Fotografija je bila stara godinu i po dana. Da-kle, bila je snimljena pre Vatukinovog stupanja na funkciju. Roga-čev i Natalija su ulazili u crni mercedes parkiran ispred moskovskog Metropola. Stefani uveliča Natalijino lice. Bila je izuzetno - mada neklasično - lepa. Crte lica su joj možda bile isuviše oštre za ispra-no savršenstvo koje se zahtevalo od nekog top modela: visoke slo-venske jagodice, snažna brada, bademaste oči. Natalija je izgleda-la baš kao što treba: kao luksuzna, po-meri-skrojena pratilja. Poput dobro skrojenog odela, ona je doprinosila Rogačevljevom imidžu. Kada je završila sa obrokom, Stefani odnese činiju u kuhinju, a onda se vrati sa šoljom instant kafe i posveti se razmatranju infor-macija koje joj je Stern poslao sredinom jutra. Sindikalna organizacija Centralnaja bila je stacionirana u Mo-skvi, ali je njen istorijat započeo u Jekaterinburgu, gradu koji se na-lazio u uralskom delu Rusije, i Novosibirsku, gradu smeštenom u zapadnom Sibiru. Sve vodeće ličnosti Centralnaje, uključujući i Vla-dimira Vatukina, bile su odgajene u skladu sa pravilima i tradicija-ma vorovskoi mira. ,,Svet lopova" je bio tajno protivzakonito udru-ženje čiji su koreni poticali još od odmetničkog seljačkog pokreta iz sedamnaestog veka. Posmatrano iz retrospektive, aktivnosti odmetnika bile su ne sa-mo kriminalne, već i političke prirode. U njima je bio oličen bunt protiv nemilosrdne carističke vladavine. Pljačkaši koji su presretali I /•'

državne službenike dobijali su oreol narodnih junaka. Počinioci ta-kvih dela bili su obavijeni velom ćutnje. Odmetnici su se organizo-vali u skupine u kojima su svi imali jednak status i gde se dobit de-lila na ravne časti. Drugim rečima, njihov kodeks je bio labavo za-snovan na komunističkom idealu koji će zvanično izroniti tek dve stotine godina kasnije. U Sovjetskom savezu nije bilo organizovanog kriminala. Bar po zvaničnoj partijskoj liniji. istina je, medutim, bila drugačija. Jedno od najupečatljivijih načela vorovskoi mira bilo je njegovo neprizna-vanje države, bilo carističke ili komunističke. To nije bilo puko odba-civanje države kao institucije, već apsolutno poricanje njenog po-stojanja. Plaćanje poreza i odazivanje na vojne pozive smatrali su se saučesništvom sa onima na vlasti, te stoga zločinom protiv vo-rovskoi rnira. Nije bilo srednjeg puta, niti starosne granice. Zbog ta-ko neumoljivog opiranja državi, pripadnici ovog kriminalnog udruže-nja bili su u periodu sovjetske vlasti masovno zatvarani, ali to nije stavilo tačku na njihovo postojanje. Daleko od toga. Podzemne glavešine su čak i iz zatvora upravljali svojim imperi-jama. Od Urala pa sve do obiasti Kolima u istočnom Sibiru, duž tračnica Transsibirske železnice, nicalo je na stotine radnih logora, povezanih mrežom čeličnih šina. U toj nepreglednoj pustoši vorov-skoi mir je i dalje vukao konce, upravljajući crnom berzom koja je cvetala zahvaljujući nesposobnosti države da svom narodu obezbe-di najnužnije stvari. Crnoberzijanci su trgovali alkoholom, nakitom, auto-delovima, hranom, drvenom gradom, naftnim derivatima, svi-me za čim je vladala potreba. Taj podzemni svet je bio toliko efika-san, a autoritarni svet iznad njega, sa druge strane, toliko neefika-san, da je pre ili kasnije neminovno moralo doći do sklapanja tajnog sporazuma iznnedu njih. Korupcija je uhvatila maha, oni na ključnim pozicijama su punili džepove i sistem je, takav kakav je bio, neko vreme uspešno funkcionisao. Medutim, sa raspadom Sovjetskog saveza 1991. godine, stvo-ren je veliki vakuum. Kada su se zatvorske kapije pootvarale, pri-padnici vorovskoi mira su žmirkajući izmileli na svetlost dana i za-tekli svet koji se uveliko razlikovao od onoga koji su za sobom osta-vili. Kruta struktura državne vlasti beše nestala. Njeno mesto je ostalo upražnjeno. Haos koji je nastao, u kome je svako mogao da radi šta mu se prohte, iznedrio je jednu novu vrstu kriminala. Ne-prijemčivi za tradiciju vorovskoi mira, novopečeni kriminalci su gra-bili sve što su mogli, uklanjajući svakoga ko bi im se našao na putu 172 j ne mareći za posledice. Jer, u najvećem broju slučajeva, posledi- ca nije ni bilo. Pripadnici vorovskoi mira tradicionalno nisu bili motivisani mate-rijalnom dobiti. Njihov sistem je počivao na bratstvu koje je bilo ne-uporedivo vrednije od bilo kakve materijalne imovine. Novi soj kri-minalaca nije se odlikovao takvom moralnošću. Njih je zanimalo je-dino da zgrabe što više. Ako mogu pritom da ugrabe i nešto što je vaše, utoliko bolje. Situaciju je još više pogoršala činjenica da su najefikasniji predstavnici ove nove vrste kriminala biii Uzbekistan-ci, Azerbejdžanci, Cečeni. Otrovno prisustvo tog novog soja, koji su često nazivali prljavim južnjacima sa Kavkaza, uskoro je počelo da guši Sankt Petersburg i Moskvu. Čelni Ijudi vorovskoi mira bili su suočeni sa krajnje neprijatnim izborom: da ostanu verni principima ustanovljenim još početkom sedamnaestog veka ili da udu u direktan sukob sa nosiocima ove nove pretnje. Oleg Rogačev, koji je tada bio glavešina Centralnaje, je iz

Centralnog kaznenog zavoda Kabarovsk nadgledao ekspanzi-ju svoje organizacije iz Jekaterinburga i Novosibirska ka Moskvi. On nije imao nameru da ,,čoporu jebenih majmuna sa juga" dopusti da dovedu u pitanje dalji razvoj Centralnaje. Još pre izlaska iz za-tvora 1992. godine, on je iz svoje ledene ćelije 5000 milja udaljene od poprišta zbivanja dirigovao akcijama odmazde. Pokušaji da se ugroze interesi Centralnaje bili su surovo kažnjavani. Po izlasku na slobodu, Rogačev se preselio u Moskvu, gde je intenzivirao svoju kampanju nemilosrdnog obraćuna sa ,,ostalima", a naročito sa ,,ju-žnjacima". Tokom prvog Cečenskog rata, Centralnaja je snabdeva-la ruske trupe alkoholom i namirnicama. Tu akciju je finansirao Ro-gačev lično, što je predstavljalo gest nezamisliv za tradicionalnog pripadnika vorovskoi mira. Ali, u tome i jeste bila caka. Rogačev se nije u potpunosti povinovao ni jednim ni drugim standardima. Ova promena se, kako je on voleo da kaže, mogla nazvati goto-vodarvinovskom. Odgajen u manirima i tradiciji vorovskoi mira, Ro-gačev je, poput mnogih drugih - uključujući tu i Konstantina Koma-rova - morao da se prilagodi prirodnom okruženju kako bi osigurao opstanak vrste. A onda je, nakon početnog prilagodavanja, nasta-vio sa darvinovskom evolucijom nastojeći da eliminiše najveću pret-nju po svoju vrstu: naime, sve svoje poslovne rivale. Posmatrana u takvom kontekstu, njegova nasilnim putem izazvana smrt bila je po-sve predvidiva, mada ne i vremenski lako ustanovljiva. 173 U sedarn i pet Stefani začu zvono na vratima. Rozi Čoduri je na sebi imala tegetplavi kaput i prupurnu svilenu maramu. Stefani re-če: ,,Žao mi je što sam te namučila da dodeš do mene. Ali, nije mi se ulazilo u zgradu." ,,U redu je. lonako sam pošla kući." ,,Gde živiš?" ,,lmam stan na Seven sisters roudu." ,,Onda ti nije baš usput, zar ne? Hoćeš li nešto da popiješ?" ,,Ne, hvala ti." ,,Ozbiljno. Dopusti mi da učinim bar toliko. Imam bocu vina u fri-žideru." ,,Dobro, onda." Dok je Rozi skidala kaput, Stefani otrča do kuhinje. Vratila se sa bocom Sauvignon Blanca i dve čaše. Onda udoše u dnevnu sobu i Stefani primeti kako Rozi promatra stvari haotično razbacane po prostoriji: grafikone, spiskove, skice, automobilske karte, fotografi-je. Sele su na sofu i Stefańi joj izloži kontaktnu proceduru koju je pripremila. Izlaganje je trajalo dvadesetak minuta. Rozi je apsorbo-vala svaki detalj. Informacije su bile ispisane na listu papira, ali Ste-fani uvide da je to potpuno nepotrebno. Kada im je dopunila čaše, Rozi progovori: ,,Znaš, Stefani, još uvek ne mogu da verujem da si postala nezavisna." ,,A ja još uvek ne mogu da verujem da ti radiš za Aleksandera." Rozi je delovala postideno. ,,Ne, stvarno. Hajde da se suočimo s tim. Obe dobro znamo za-što sam ja počela da radim za njega. U svetu izvrnute logike to je imalo nekog smisla. Ali ti? Jednostavno ne kapiram." Stefani \e bila svesna da pilji u nju, ali nije marila. Besprekorni ten, pune usne, oči tamne gotovo koliko i njene, gusta duga crna kosa. Vitka, ali ne i mršava, gracioznih pokreta, uvek elegantno odevena, skladna, inteligentna. Bilo je apsurdno da takva osoba ra-di za

Aleksandera. Stefani oseti trunku zavisti, ali je osećaj koji je prevladavao bila zbunjenost takvim aranžmanom. Rozi neubedljivo slegnu ramenima. ,,Neko i to mora da radi." „1 tebi je to dovoljno?" ,,Pa, znaš, meni to nijeyecf/na stvar u životu. Imam svoje prijate-Ije, porodicu. Uveče izadem medu svet, povremeno negde otputu-jem. Baš kao i svi ostali." Stefani se poigravala vinskom čašom. ,,A Ijudi sa kojima se sre-ćeš - tvoja po>rodica, prijatelji sa kojima provodiš odmor - šta im ka-žeš kada te pitaju čime se baviš?" 174 Verovatno isto što i ti govoriš Ijudima sa kojima se srećeš. Bilo šta'što deluje ubedljivo." ,,Pulenk?" Pogledao me je, prijateljski se osmehnuvši. ,,lmaš sjajnu memo-riiu, ali nemaš nimalo sluha. Ovo je Bah. Goldbergške varijacije u izvodenju Glena Gulda." Tri nova identiteta leže na radnoj klupi. Irski, francuski, nemač-ki. Pasoši, medicinski izveštaji o primljenim vakcinama, vozačke do-zvole, kreditne kartice (još uvek neaktivirane). Već sam pokupila švajcarski identitet. Poslednji pasoš- na ime Keli Rejnolds, američ-ke državljanke -još uvek nije gotov. Uručujem mu masivni koverat sa novcem. Znatn da će ga, iz diskretnosti, prebrojati tek kada odem. Siril i ja ne moramo da brinemo o uzajamnom poverenju. Za razliku od Kostje i mene. Irski i nemački pasoš su relativno novi. Ostali su starijeg datu-ma i Bredfild se pobńnuo da tako i izgledaju: uglovi su ispresavija-ni, neke stranice su probušene imaginarnim heftalicama kojima su se ranije pričvršćivale vize. Neki od pečata su jasno vidljivi, a neki bledi i gotovo nečitki. Potpis na francuskom pasošu je blago zamr-Ijan. Mastilo je izbledelo od imaginarnog dugogodišnjeg stajanja. ,,Divni su. " Lice mu se obliva rumenilom. ,,Hvala. " Ljubim ga u obraz, što ga čini još stidljivijim. Medutim, u trenut-ku kada krećem da dokumenta naguram u ruksak, primećujem ime na irskom pasošu. Proveram još jednom, ne verujući svojim očima. ,,Zao mi je, Sirile, ali ovo nisam primetila. Ovaj ne valja." Odjednom postaje snužden, a meni je strašno kńvo što sam ga povredila. ,,Šta je u pitanju?" Pružam mu pasoš. ,,Pogledaj ime. " On spušta pogled na ime, mršti se i odmahuje glavom. „1 dobro, šta ne valja s imenom?" ,,Zezaš me, zar ne?" ,,Ne zezam te. U čemu je stvar?" Hi se sjajno folira, ili stvarno pojma nema. ,,Ti baš puno ne zala-ziš medu svet, zar ne, Sirile?" ,, ,,Kada si poslednji put bio u bioskopu?" Treba mu desetak sekundi da se priseti. ,,Pa, rekao bih, negde tokom osamdesetih. Možda i nešto ranije. " 175 ,,A ne gledaš ni TV, pretpostavljam?" Delovao je pokajnički. ,,Pa, više volim nešto da pročitam." ,,Ali očigledno ne čitaš časopis Hello." On odmahuje glavom. Ovoga puta ne mogu da odolim. Obavijam mu ruke oko vrata i Iju-bim ga u oba obraza. „ Ti si veličanstven."

,,Stefani, molim te..." ,,Džulija Roberts je velika filmska zvezda, Sirile, Zaraduje deset miliona dolara po filmu. Ona ti je valjda najpoznatije žensko lice na planeti. Poslednje što mi je potrebno je ime zbog koga će se svaki aerodromski ili hotelski činovničić zapiljiti u mene." 15 Grom'ngen, sreda popodne. Stefani popi šolju kafe u kafiću na Grote Marktu. Napolju j6 padala kiša. Prostrani trg je bio skoro prazan. Bacila je pogled na Martinikerk, koji se nalazio na sever-nom uglu. Vrh kule se gotovo gubio medu niskim oblacima koji su se čitavog dana nadvijali nad severnom Holandijom. Bilo je pet do četiri. Ostavila je nekoliko novčića pored šolje i izašla na ulicu. Trebalo joj je deset minuta hoda do odredišta u uli-ci Brugstrat. Iznad izbledele reklame za Agfa filmove nalazilo se zvono, ali su vrata bila odškrinuta, pa nije bilo potrebe da se naja-valjuje. Vazduh je mirisao na plesan. Popela se uskim stepeništem do prvog sprata. Kancelarija se sastojala iz jedne jedine prostorije. Na oznaci prikačenoj za matirani prozor pisalo je: Transportno pred-uzeće Northern Line. Ispod toga je stajalo ime: Frans Lajden. Na zi-du sa leve strane bio je okačen stari poster teretnog broda. Na zi-du desno visio je kalendar. Bledoljubičasta farba se Ijuštila sa zido-va, otkrivajući ispucalu gipsanu podlogu. Za kompjuterskim termi-nalom je sedeo pogrbljen muškarac, obavijen oblakom duvanskog dima. Bio joj je okrenut ledima. Podigao je ruku i na holandskom prozborio nešto što nije razumela. Stefani mu se obrati na engleskom: ,,Jeste li vi Frans Lajden?" ,,A koga to zanima?' ,,Nekoga ko je ubeden da je pravo Lajdenovo ime Erik Roj." On se naglo uspravi, zaledivši se u stolici. Onda se polako okre-nu. Posmatrala je reakciju prepoznavanja, propraćenu strahom. Ro-jeva bleda koža postade siva, baš kao i kosa koja je, prilikom njiho-176 vog prethodnog susreta, još uvek bila prošarana smedim vlasima. Nosio je naočari. Pitala se da li stakla uopšte imaju dioptriju. U pro-šlosti nikada nije nosio naočari i možda ih je nabacio samo da bi promenio svoj spoljašnji izgled. Izgubio je dosta na težini, zbog če-ga je delovao ispijeno i staro. Možda je bolestan, pomislila je. lli je možda psihički pukao. Uvek je bio slab sa živcima. ,,Zdravo, Eriče." ,,Bože gospode. Pa, to si ti." ,,Da, Eriče. To sam ja." ,,Čuo sam da si mrtva." ,,Možda i jesam. Izgledaš kao da si video duha." ,,Šta hoćeš?" ,,Ono što i obično. Informacije." ,,Više se ne bavim time." ,,Šteta. Trebalo je da se držiš trgovine oružjem. Tada si znao šta radiš. Ali, tvrda dečja pornografija na Internetu? Silno si me razo-čarao, Eriče. Mada, kad bolje razmislim, nisam naročito iznenade-na." ,,Ne bavim se više ni time." ,,Da, pretpostavljam. Verovatno si zato i napustio Amesterdam i preselio se u Groningen. A verovatno si iz istog razloga promenio i ime i osnovao ovu veliku multinacionalnu kompaniju u ovoj velelep-noj poslovnici. Transportno preduzeće Northern Lines. Ali, gde su ti ta transportna sredstva? Razbacana po velikim svetskim lukama? lli ukotvljena

negde u tvojoj mašti? A baš me zanima i šta li tran-sportuješ u poslednje vreme?" Posmatrala je kako mu se izraz na licu menja, nehotično joj odajući u kom pravcu treba da nastavi is-pitivanje. ,,A možda uopšte i nema nikakvih transportnih sredstava? Možda si odlučio da se vratiš onome što najbolje radiš." On se žac-nu. ,,Možda si se vratio trgovini oružjem." ,,Šta te zanima?" ,,Vidi, vidi. Izgleda da sam za korak ispred svog izvora informa-cija. To je lepa promena. A može mi doneti i lepu zaradu kada mu plasiram novinu." Roj je bio na rubu panike. Ugasio je cigaretu i odmah se mašio za siedeću. Stefani zatvori vrata kancelarije i pode ka njemu. Roj se promeškolji u stolici, ali ostade prikovan za nju. Ako bi želela da ga ubije, ne bi joj pružio ni najmanji otpor. Neki Ijudi su bili takvi. Ka-da bi postalo gusto, naprosto bi se odsekli i prepustili se sudbini. Kao ovce. 177 ,,Zanima me oružje, Eriče. To je oduvek bila tvoja specijalnost. A ne snimci čoporativnog silovanja." Progutao je knedlu, a onda klimnuo glavom. ,,Mogu ti nabaviti šta god hoćeš." ,,Teško oružje?" ,,Teško, lako. Muško, ako hoćeš..." Njegov neuspeli pokušaj vi-ca i kikot kojim ga je propratio bili su podjednako patetični. ,,Bilo šta." ,,Nuklearno?" To ga malo prenu. ,,Bože... pa ne znam baš. Možda..." ,,Biološko?" ,,Nema šanse." ,,Ne laži me, Eriče. Rekao si da možeš da mi nabaviš šta god ho-ću." ,,Da, ali biološko je druga priča..." ,,lstanbul, januar 1 999. Antraks za borbene namene. Ti si bio po-srednik. Prodavci su bili Rusi, a krajnji potrošači su bili antitaliban-ski orijentisani afganistanski militaristi. Posao je pukao." Na trenutak je izgledalo da će Roj svakog trenutka briznuti u plač. ,,To je bio jedan jedini put. Ja ne radim biološko. Isto važi za hemijsko i nuklearno. Gade mi se ta sranja. Lako i teško naoruža-nje, to je moj fah. Ako ti treba Apač ili MIG možemo da razgovara-mo." ,,Ali očigledno možeš da završiš i tako nešto." Očajnički je odmahivao glavom. ,,Slušaj, nisamja to ugovorio..." ,,Ja nisarn ovde u svojstvu kupca, Eriče." " ,,Ali neko drugi jeste. Moram da saznam ko. I to što pre." Malo se pribrao. ,,Pa, mogao bih da se raspitam." ,,Možeš ti i više od toga, Eriče. Ne šalim se. Hoću imena. A ako ih ne dobijem, čedni stanovnici Groningena će dobiti ime od mene. Tvoje ime. Ne znam kakvo je njihovo mišljenje o Fransu Lajdenu, ali sam sigurna da ih ime Erik Roj ne bi baš usrećilo. Bar kada čuju da je za pomenutim raspisana poternica u Amsterdamu zbog sajtova sa dečjom pornografijom." ,,Kučko!" ,,Ne trudi se, Eriče. Laskanje te neće nikuda odvesti." Kada je Stefani izašla na Brugstrat i dalje je rominjala kiša. U kancelariji Northern Linea Erik Roj je klečao na podu. Krv mu je ka-pala kroz prste, dok je obema rukama pridržavao polomljen nos. 178 Cirih, četvrtak, pola dva popodne. Sedeli su u separeu u udalje-nom uglu braserije Rudolf, malenog restorana u neposrednoj blizini Banhofštrasea i Guderijan Majer banke. U sali za ručavanje je bilo mračno, toplo, diskretno. Lampe sa abažurima na svakom od devet stolova, čipkaste zavese preko prozora, pucketanje vatre u kaminu.

Albert Ajhner je naručio Geschnetzeltes Kalbfleisch, tanke tele-će odreske u kremastom umaku, a Stefani pileća prsa pečena na žaru i salatu. Za piće su odabrali Puligny Montrachet. Prethodnog popodneva, u Groningenu, delovala je kao zapušte-na dvadesetpetogodišnjakinja obučena u vojničke pantalone, goj-zerice, otrcanu duksericu i staru teksas jaknu. Kosa joj je bila raz-barušena i fiksirana želatinom. Sada je mogla da prode kao prefi-njena tridesetpetogodišnja dama, sa razdvojenom i začešljanom kosom, crnim Džozefovim odelom i kaputom od kašmira koji je le-žao okačen na vešalici pored vrata. Dok joj je pričao o svojoj supruzi, troje dece i sedmoro unučića Ajhner je prosto pucao od zadovoljstva. To nije bio način života ko-ji bi mogao usrećiti Stefani, ali je za njega to bilo ispunjenje život-nih snova: velika kuća na periferiji Ciriha i vila u Toskani, dobar po-sao u elegantnoj kancelariji na Banofštraseu - posao je nasledio od svog tasta - i poštovanje Ijudi medu kojima se kretao. Pa ipak, ka-da ga je Stefani upoznala pre tri i po godine, bio je to čovek na ru-bu samoubistva. Tada joj je to opisao kao trenutak ludila. Poslovno putovanje u Severnu Ameriku, previše gradova, premalo sna, privremeni gubi-tak razuma. Nikada to nije uspeo racionalno da objasni. Incident se desio u Njujorku. Odseo je u hotelu Vestberi. Uveče je sišao do ba-ra da popije čašicu pića. Bio je umoran i usamljen i popio je više ne-go što je trebalo. Stupio je u razgovor sa nekom ženom. Bila je ita-lijanskog porekla, tamne puti, duge tamnocrvene kose, prava lepo-tica. Stefani je, u toj fazi priče, bila gotovo sigurna da zna u kom pravcu vodi njegova dalja ispovest. Ali, nije bila u pravu. Ajhner i pomenuta dama su popili malo šampanjca, a onda se popeli do njegove sobe. Počeli su da se Ijube i da jednom drugom svlače odeću. Alkohol mu je mutio svest. Od tog trenutka nadalje više se ničega nije sećao. Kada se ujutru probudio bio je sam u so-bi i bilo mu je strašno zlo. Nije to bio klasičan mamurluk. Cinilo mu se da mu je čitav organizam zatrovan. Osećao se smoždeno, sve ga je bolelo, imao je modrice na vratu i po rukama, na izgužvanim be- 179 lim čaršavima su se nazirale mrljice krvi. Imao je rupu u sećanju, a od one žene nije bilo ni traga ni glasa. Proverio je novčanik, koji je stajao na stolu. Ništa nije nedostajalo. Onda je prelistao svoju do-kumentaciju. Sve je bilo na mestu. Potom se vratio u krevet i pre-ležao naredna dva dana. Nedelju dana kasnije se vratio u Cirih. Četiri dana nakon povrat-ka na njegovom stolu u Guderijan Majeru sačekala ga je preporu-čena pošiljka. Unutra je bilo 48 kolor fotografija. Bez negativa. Ni na jednoj od njih nije bilo italijanske lepotice. Umesto toga, Ajhner je ugledao sebe u društvu mladog mišićavog tamnoputog muškar-ca sa alkama provučenim kroz bradavice na grudima. Kada ih je prelistao, postalo mu je jasno odakie su poticale modrice i telesna smoždenost. ,,Mislio sam da će me strefiti infarkt", poverio se Stefani. ,,Na li-cu mesta. Mislim da je jedino što me je održalo bila pomisao da bi pored mog tela bile pronadene fotografije. Obelodanjena seksual-na afera sa nekom ženom - recimo, sa nekom rasnom italijanskom lepoticom - mogla bi prouzrokovati skandal u mom privatnom i jav-nom životu. Ali, ne nužno fatalni skandal. Medutim, ovako nešto..."

Onda mu se javila ta žena, zahtevajući da se vidi s njim. Kada su se sreli, saopštila mu je uslove koje rnora ispuniti da bi dobio ne-gative: pustiće novac sa nekih od računa Guderijan Majer banke i proslediće informacije o nekim od klijenata. Nemoguće, odgovorio joj je. Ona mu je rekla da razmisli o posledicama i dala mu nedelju dana da se odluči. Stefani je upoznala Ajhnera u Kopenhagenu, pet dana kasnije. Tada je još uvek bila Petra. I, kao grabežljiva zver, nanjušila je dobru priliku. ,,Nemam puno vremena", rekao joj je Ajhner. Bio je bled kao avet, neprestano je drhtao. Palo joj je na pamet da bi mogao umreti iz čisto fizioloških razloga još pre isteka roka. Pitala ga je šta bi učinio ako ona odbije posao. On se na to uspra-vio i dostojanstveno je pogledao. ,,Sve što je u mojoj moći da svo-ju porodicu i svoju banku zaštitim od sramote koju sam im naneo." Ali, to nije bio razlog zbog koga je prihvatila posao. Razlog nije bio ni novac. Ono što ju je pridobilo bilo je njegovo odbijanje da pri-stane na zahteve svojih ucenjivača. ,,Obaviću to pod jednim uslovom." ,,Recite." ,,Da postanete moj bankar." 180 isuviše prestrašen da joj bilo šta odbije, samo je klimnuo gla-vom. Nasmešivši se, Petra mu je rekla: ,,Možete ih smatrati mrtvim." I bili su. U roku od nedelju dana. Ime Petra Rojter nikada nije bilo pomenuto. U Kopenhagenu je ona samo bila žena koja bi mogla biti od pomoći. Kasnije je posta-la osoba koja je bila dok je živela na jugu Francuske - Stefani Snaj-der. Stefani je bila sigurna da je Ajhneru sigurno moralo pasti na pamet da su ona i Petra jedna te ista osoba. Nedugo nakon što bi se Petrino ime pojavilo u novinama na bankovni račun Stefani Snaj-der bi pristigla izvesna svota novca, što je ukidalo svaku iluziju o prirodi posla kojim se bavila. Uvek je obećavala sebi da će ga jed-nog dana to i upitati. ,,Dakle, Stefani, dosta smo pričali o meni. Sta tebe dovodi u Ci-rih?" ,,Potrebna mi je usluga, Alberte." On je prijateljski potapša po ruci. ,,Za tebe... bilo šta." ,,Potrebno mi je da čujem šapat koji ne stiže do mojih ušiju." ,,Nastavi." ,,Možda ćete morati da prekršite svoj zavet o poverljivosti poda-taka." Klimnuo je glavom. ,,Šta kažeš da naručimo kafu? I možda malo konjaka?" ,,Slažem se," On pozva konobara i naruči, na taj način obezbedivši sebi malo vremena za razmišljanje. Kada su ponovo ostali sami, reče joj: ,,Ti si izuzetak koji potvrduje pravilo. Pre tebe nije bilo izuzetaka." Beč, petak. Bilo je divno, sveže jutro. Povetarac je neposusta-jući ćarlijao ulicom Dorotergase. Klajst je otvarao tek u deset. Ste-fani pogleda na sat. Bilo je deset i pet, Natpis iznad vrata je bio is-pisan goticom, zlatnim slovima na crnom drvetu. Bio je napravljen tako da odaje utisak starosti, ali je Stefani znala da je radnja po-stojala manje od tri godine. Ušaviši unutra, obre se u blistavoj šumi svetlosti. Na desetine svetiljki je visilo sa tavanice, sve na različitim visinama. Svetlost se prelamala kroz brušeno staklo dvadesetak lustera. Naokolo su sta-jale lampe svih mogućih veličina, na postoljima od

svih mogućih materijala: porcelana, mesinga, bakra, drveta, keramike, stakla, perspeksa. Stubovi i zavojite spirale svetlosti, mali debeljuškasti 181 heruvimi, sve to je bilo rasporedeno po podu, čajnim stočićima, rad-nim stolovima, policama, komodama. Stefani se upita koliko li je si-jalica obasjavalo prostoriju? Tri, četiri stotine? ,,Često sam se pitao da li ću te ikada ponovo videti. I gotovo uvek sam dolazio do istog zaključka: da me se više neće ukazati ta prilika. I dalje si najlepša opasnost koju čovek može ugledati." Ona se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas. Sedeo je nepo-mično u kožnoj fotelji sa visokim naslonom, obasjan svetlošću sve-ća. ,,Vidim da nisi izgubio svoju slatkorečivost." ,,Cuo sam da s\ mrtva." ,,Ta pretpostavka već poprima razmere epidemije." ,,To je prirodna pretpostavka. Osobe tvog soja obično ne doče-kaju penziju. Stvarate sebi previše neprijatelja. Kada prestanu da stižu vesti o vama, logično pretpostavljamo da je lovac postao plen." Bruno Klajst ustade iz svoje stolice. Preostali raščupani prame-novi kose bili su mu već potpuno beli. Naočari sa debelim staklima su visile na crvenoj traci oko vrata. Na sebi je imao tegetplavu pa-mučnu košulju, težak tamnozeleni džemper i par iznošenih somot-skih pantalona. Izgledao je kao idealni deka sa porodičnih fotogra-fija. Pogledavši ga, niko ne bi mogao pretpostaviti da pred sobom ima dugogodišnjeg agenta Stazija, nekada ozloglašene istočnone-mačke tajne policije. Nakon pada Berlinskog zida, tajna policija je bila raspuštena. Mnogi od njenih agenata prešli su u SVR, nekadašnji Prvi glavni di-rektorat KGB-a, pod čiju nadležnost su spadali ruski špijuni u ino-stranstvu. Bruno Klajst se nije opredelio za tu opciju. Odlučio je da postane nezavistan. Pre bekstva iz Istočne Nemačke postarao se da izbriše svoje lične podatke iz dokumentacije Stazija i da opelje-ši što veći broj tajnih podataka iz njihovih dosijea. Ti podaci su mu obezbedili osnovu za novu delatnost. Poput Sterna, Klajst je postao posrednik za informacije. Za razliku od Sterna, više je voleo da di-rektno kontaktira sa svojim kupcima i prodavcima. Stefani nije skrivala svoje oduševljenje prostorom u kome se ob-rela. ,,Dakle, odlučio si da, posle dugogodišnjeg života u senci, iz-roniš na blještavilo svetlosti." ,,Nisi prva sa takvim komentarom." Otišli su u zadnji deo radnje, gde se nalazila minijaturna čajna kuhinja. Stefani je stajala na vratima, jer unutra nije bilo dovoljno 182 prostora za dvoje Ijudi. Klajst im je, nad gasnim rešoom, pripremao toplu čokoladu, dodavši u obe šolje po štapić vanile. ,,Za čime sada tragaš?" ,,Za anonimnim krajnjim potrošačima. Hoće da kupe biološko oružje. Prodavac je Rus koji deluje pod pseudonimom Koba." Klajst joj dodade šolju. ,,Jesi li razgovarala sa Erikom Rojem?" ,,Posetila sam ga prekjuče." „1 šta kaže?" ,,Ništa naročito."

Klajst izvi čupavu belu obrvu. . Stefani odmahnu glavom. ,,Još uvek se bori za vazduh. Kroz po-lomljen nos." ,,Znaš li za Istanbul?" ,,Znam da je posredovao u nekom poslu koji se izjalovio." ,,Kupci su bili Afganistanci. Nisu mogli da isporuče novac. Na-meravali su da kompenzuju opijumom. Ali su se onda posvadali iz-medu sebe, što je kod njih valjda tradicionalna pojava." „1 tako je posao pukao." ,,Bio je otkazan." ,,Roj ga je otkazao?" ,,Roj nije bio pravi posrednik. Bio je samo fasada." ,,Ko je stajao iza njega?" ,,Salman Rifat." Stefani zadrhta pri pomenu njegovog imena. Covek koji je obo-žavao da bude iza nje. I bio je. Mnogo puta. ,,Roj mi to nije pome- nuo. ,,Pretpostavljam da je Rifat strahovao od pregovora sa tempe-ramentnim Afganistancima, pa je platio Roju da ga zastupa. A Roj je, takav kakav jeste, u svemu video samo novac." ,,Zvuči dovoljno uverljivo." ,,Da sam na tvom mestu, potražio bih Salmana Rifata." Pričali su još pola sata. Utanačili su načine za stupanje u kon-takt. Klajst nije želeo nikakvu naknadu za informacije koje joj je pružio. Bio je čist, rekao joj je. Već osamnaest meseci. Prodavnica sa starinskim lampama mu je biia sasvim dovoljna. Posle dvadeset godina u Staziju i još osam koje je proveo kao solista želeo je sa-mo da se smiri i ostavi prošlost za sobom. A koje je mesto bilo bo-Ije za to od Beča? Kada je krenula, otpratio ju je do vrata. ,,Stvarno sam srećan što sam te video", rekao joj je. „1 što su glasine bile pogrešne. Možda 183 više nisam u poslu, ali se i dalje sećam nekih stvari. Posle ovakvog razgovora, uz šolju tople čokolade, mogao bih gotovo da ubedim sebe da je bilo vredno toga." ,,Ali nije?" Nasmejao se. ,,Naravno da nije. Bilo je to traćenje vremena, tra-ćenje sredstava, traćenje života. Nema potrebe da ti ja o tome pri-čam." Izašla je na Dorotergase. Stotinak jardi dalje, pozvonio joj je mobilni. ,,Gde si sada?" Zastala je u pola koraka. ,,U Beču." ,,Hoćeš II i večeras biti tu?" ,,Pa, mogla bih da budem. A gde si ti?" Prvi put se ne može nazvati vodenjem ljubavi. To je puki seks. Glad, znoj, sirovost. Prvo nastupa požuda, pa tek onda emocije. Nakon što smo svršili, ležimo na krevetu isprep/etenih udova, u ap-solutnoj tišini. Drugi put je već sporije, dublje, slade. Golubovi proleću pored našeg prozora. Napolju se spušta veče. Nalazimo se na trećem spratu pansiona Elizabet. Iznad nas je sa-mo krov. Lakirani drveni pod, par iskrzanih asura, škripavi krevet sa mesinganim ramom, litografije sa prikazirna Hofburga. U tesnom kupatilu je duboka starinska kada sa zelenim mrljama oko odvoda. Emajlirani lavabo je požuteo od starosti.

Kostja pali marlboro. Prelazim prstima po njegovoj znojavoj ko-ži. Na sredini grudi naslikana mu je crkva koja lebdi na oblacima. Pravoslavni ruski krst izdiže se sa centalne kupole. Andeli natkrilju-ju prizor. ,,Da li to nosi nekakvo značenje?" ,,Svaki zvonik predstavlja po jednu osudu," Na njegovim grudi-ma su naslikana četiri. Potom pokazuje na tetovažu na desnom bi-cepsu. ,,Ovo je grb Bele garde. Belogardejci su se borili protiv Cr-vene armije za vreme revolucije. On označava starešinstvo unutar bande." ,,Jesi li ti pripadao nekoj od bandi?" ,,Ne, ali sam bio blizak sa mnogima od njih. To je znak poštova-nja." ,,Da li sve tetovaže imaju neko značenje?" ,,Ne baš sve, ali većina ima. Tetovaže su neka vrsta zatvorskog jezika. Pauci označavaju narkomane, mačke lopove, lobanje ubice. 184 Lobanja na epoleti ukazuje da je žrtva bila neka značajna osoba. Voda suparničke bande ili neka javna ličnost. Bodljikava žica na če-lu znači doživotnu robiju. Neke tetovaže se urezuju kao vid kazne. Seksulani prestupnici, recimo, dobijaju bodež na watu ili ramenu." ,,Kako se vrši tetoviranje?" ,,lglama, starim žiletima, naoštrenim noževima. Boje se dobijaju od čadi, mastila, šampona." Uvukao je dugačak dim. ,,Čak i od mo-kraće." ,,Zarje moguće da nikada nisi zaradio infekciju?" ,,lmao sam sreće. Drugi nisu. Neki^su čak i umrli." Prelazim prstima preko crteža. ,,Čudno. lako ih vidim svud po tebi i dalje nemam utisak da su one zaista tvoje. Kao da pripadaju nekom drugom." „1 pripadaju nekom drugom. Coveku koji sam nekada bio." „ Tada si bio kriminalac. A i sada si kriminalac." Ne shvata to kao uvredu. ,,Tada nisam bio kńminalac. Bio sam samo čovek koji pokušava da sačuva živu g/avu." ,,A sada?" Posle kratkotrajnog razmišljanja odmahuje glavom. ,,Ne znam šta sam sada." ,,Ne znaš šta si, ali znaš ko si, zar ne?" Phzvuk u mom glasu tera ga da se okrene ka meni. ,,Na šta ci-Ijaš?" ,,Na tvoje poreklo, vorovskoi mir. Šta god da si, gde god da si, uvek znaš ko si." Na usnama mu se pojavljuje obazrivi osmeh. ,,A šta je sa to-bom? Je l' ti znaš ko si?" ,,Ne više. Čini mi se da sam zaboravila ko sam." ,,A meni se čini da si ti žena puna tajni." ,,Možda si u pravu." ,,Još od Njujorka pokušavam da saznam ko si ti. Zadatak nije bio nimalo lak." Nešto me probada u grudima. „1 šta si saznao?" ,,Pomalo od svačega." ,,Reci mi." Gleda me pravo u oči. ,,Saznao sam da je ubistvo Georga Sali-bija i Rut Stajfel najverovatnije izvršila osoba ženskog pola." Prva direktna provokacija i već sam nasela. Pokušavam da osta-nem nedokučiva, ali mi ne polazi za rukom,

Kostja nastavlja. ,,Znam da su Salibijevi telohranitelji jurili ubicu preko krova. Pobegao Im je uskočivši u kućište lifta. Čuli su krik. 185 Ženski krik. Sigurno joj se desila neka nezgoda. Ali im je ipak uma-kla. Sistemom eliminacije stižemo do suženog izbora mogućih po-vreda." „ To su samo pretpostavke." On spušta ruku na moje povredeno rame, lagano ga stisnuvši. ,,Što ne znači da nisam u pravu." Potom uzima moju levu šaku na kojoj su, iako su rane zacelile, ožiljci i dalje vidljivi. ,,Zar ne?" Pokušavam da zamislim šta mu se mota po g/avi. Pretpostavljao je da sam bila u Njujorku kako bih se susrela s Kobom. Znao je da sam se srela sa Anatalijem Medajevim u Somersetu. A sada može da me poveže i sa dešavanjima na Central park vestu. ,,Brojevi telefona i faksa londonske poslovnice Galileo Resour-cesa više ne funkcionišu." Tačno. Magenta ih je ugasila čim sam napustila Njujork. ,,Kejt Marč je krajnje misteriozna osoba." Šeta pogledom po mojoj odeći, koja leži razbacana po podu spavaće sobe. ,,Mislim da bih, kada bih pretražio tvoje stvari, otkrio da si ti zapravo neka dru-ga osoba. Šta li tvoj pasoš kaže na to? lli tvoje kreditne kartice?" Ne mogu da ustanovim šta tačno oseća. Da li je besan, uznemi-ren, ravnodušan? Pototn dodiruje lažirani ožiljak na prednjoj strani mog levog ra-mena. ,,Rekla si mi da si ovo zaradila u saobraćajnoj nesreći. Ali meni više liči na ožiljak od metka. Ušao je ovde, a izašao pozadi." Sve što uspevam da procedim je: „ Ti se u to sigurno razumeš." ,,Naravno da se razumem." ,,Pa, kao što si rekao, ja sam žena puna tajni." ,,Da li je Mehelen jedna od tih tajni?" Krv mi se ledi. Nema više potrebe da ga lažem. ,,Od Njujorka do Moskve", progovara on: ,,slažu se brojne teo-rije o misterioznom atentatoru na Central park vestu. Medutim, spisak ozbiljnih kandidata može se svesti na šačicu. Ako pritom imamo u vidu da je atentatoržensko, izbor postaje drastično sužen. Dakle, postoji jedna ženska osoba. Atentatorka. Teroristkinja, U poslednje vreme nije bila naročito aktivna, ali njen dosije je dovolj-no rečit. Bez sumnje poseduje redak talenat za svoj posao. Pro-blem je u tome što niko ne zna gde se tačno nalazi ili kako izgleda. Medutim, postoji jedna stvar. Jedno izrazito obeležje. Pre nekoliko godina ona je pripadala jednoj bandi koja je operisala u Belgiji. U gradu Mehelenu su uleteli u okršaj sa policijom. Bila je ranjena, al/ je uspela da pobegne. Povreda koju je zaradi/a? Metak joj je pro-svirao levo rame." 186 Želim nešto da kažem, ali ne uspevam da procedim ni jednu je-dinu reč. Moje ćutanje je za Kostju dovoljno rečito. ,,Tvoje ime je Petra Rojter." Osećam se toliko ogoljenom da to ne mogu da podnesem. Di-žem se u sedeći položaj i navlačim ćebe oko sebe. Kostja ostaje ne-pomičan. Kada konačno uspevam da razvežem jezik moje reči zvu-če besno, tričavo i jadno. ,,Tako, znači. Zaključio si da bi mogao da me par puta potucaš pre nego što pokreneš ovu temu..." ,,A šta da sam nastavio da ćutim. Koliko puta bi ti mene potuca-/a pre nego što bi je pokrenula?"

Otišli su do jeftinog italijanskog restorana. Izbledele fotografije Sicilije na zidovima, crveni karirani stolnjaci, sveće u okrugiim po-sudama od zelenog stakla na svakom stolu, prigušeni zvuk napoli-tanskih ljubavnih balada u pozadini. Naručili su picu i kjanti. Koma-rov je nosio odelo u kome je stigao, ali bez kravate. Odelo je bilo Brionijevo. Videla je etiketu dok su se oblačili. Većina muškaraca je odelo nosila kao pižamu. Zgužvana i otromboljena, ona na njima ni-su bila melem, već kazna za oči. Komarov je, medutim, znao kako da ih nosi. Zahvaljujući njegovoj vitkoj gradi i uspravnom držanju stajala su mu savršeno. Muškarac koji je sedeo preko puta nje kao da nije bio isti onaj čovek sa kojim je provela čitavo popodne u po-stelji, Pred njom se sada nalazio biznismen: prefinjen, bogat, samo-uveren, a ne istetovirani bivši robijaš. Činilo se apsurdnim da neko-liko krpica može u toj meri promeniti utisak. Ali, bilo je tako. ,,Da li ti je to toliko važno?", upita Stefani. Bilo je to pitanje koje je želela da postavi već sat vremena. Tiši-na, koja joj je ranije uvek bila saveznik, po prvi put joj postade ne-prijatna. Sada je došao trenutak kada više nije mogla podneti ćut-nju. ,,Mogu i dalje biti Kejt Marč, ukoliko to želiš. U tome i jeste Pe-trina draž." ,,To je suludo." ,,Naravno." ,,Ne želim da budeš Kejt Marč." ,,Ali ne želiš da budem ni Petra. Rekla bih da nisi baš oduševljen tom pomišlju?" Komarov ispi čašu, a onda je ponovo napuni. ,,Kada sam posum-njao da bi to mogla biti ti, neprestano sam ponavljao sebi da to ni-je moguće. Ali, sada kada sam se uverio..." 187 Stefani oseti prve nagoveštaje panike. ,,Sta sada?" ,,Što sam više stvari saznavao o tebi - o tvojim delima - to mi je bilo teže da prihvatim da ste ti i ona jedna te ista osoba. Jednostav-no se nije uklapalo. I dalje se ne uklapa." Želela je da mu kaže da su Salibi i Stajfelova već bili mrtvi kada ih je pronašla, ali je znala da joj Komarov ne bi poverovao. Oni su bili mrtvi, a ona je bila tamo. Zbog haosa koji je usledio postojale su opravdane pretpostavke da je ubistvo izvršila žena, što je dodat-no otežavalo situaciju. Da je bila na Komarovljevom mestu ni ona ne bi poverovala u svoju sopstvenu priču. ,,A šta je sa Medajevim? Je l' ga Centralnaja ubila?" ,,Naizgled." ,,Misliš da bi u pitanju mogao biti neko drugi?" ,,Anatalij se muvao po surnnjivim krugovima. Poznavao sam ga veoma dobro, a opet nedovoljno. Liči na Centralnaju, ali me ne bi iznenadilo ni da je prste umešao neko drugi." ,,Kako stoje stvari sa Salibijem?" ,,Zašto sa Salibijem?" ,,Bio ti je poslovni partner." ,,Nije rni to prvi pos!ovni partner koji je tako završio." Rekao je to krajnje nonšalantno. Bez trunke emocije ili iznenadenosti. ,,Aten-tat je u Moskvi profesionalni rizik kome se izlaže svaki bogati bizni-smen. Ako dode do razmirica, to je glavni lek. U Njujorku se to re-šava putern advokata. Ali se u Moskvi takve stvari rešavaju uzijem. To je daleko brži, čistiji i jeftiniji metod." ,,Uopšte te ne dotiče to što se desiio Salibiju?" ,,Nas dvojica nismo bili prijatelji. Spajao nas je samo novac. A to nije dovoljno jak razlog za bilo kakve emocije." ,,Nisam baš sigurna da mi govoriš istinu." ,,Možda bi više volela da čuješ nešto sentimentalnije." ,,Ni najmanje." Nasmejao se, ali mu je osmeh bio leden. ,,Tako sam i pretposta-vljao."

,,A kako stoje stvari sa mnom? Ko sam ja, čime se bavim - da II ti je to bitno?" ,,Ne, ukoliko nisam jedna od tvojih meta." ,,Ja ne vodim ljubav sa svojim metama." Kelnerica je prišla stolu da odnese tanjire. Naručili su dva espre-sa. Komarov zatraži čašu kalvadosa, a onda zapali još jedan marl-boro. 188 ,,Kako bi mi to moglo biti bitno, Petra? Zar je na meni da su-dim?" ,,Ne znam i ne želim da razmišljam o tome." ,,Razmotri to na sledeći način. Ja sam poslednja osoba na sve-tu koja bi nešto mogla da ti zameri. Možda bih i ja tebi trebalo da postavim isto pitanje." „1 dobio bi isti odgovor." ,,Upravo tako. Ne možemo se pretvarati da smo kao ostali Ijudi. Bar ne izmedu sebe." Kada bi samo stvarno bilo tako. ,,Bilo mi je potrebno da to čujem." ,,Zar zaista želiš da neko o tebi donosi sud prema standardirna koji na nas nisu primenljivi?" ,,Stvarno tako gledaš na to?" Komarov klimnu glavom. ,,Njihova pravila se razlikuju od naših. Njihova moralnost se razlikuje od naše. Uporedivati takve stvari... bilo bi to kao brkanje baba i žaba." U Beču su proveli dva dana, vodeći ljubav, jedući, pijući, obila-zeći turističke atrakcije. Napravila je znatne izmene u svom raspo-redu zbog Komarova, prekršivši najfundamentalniji zakon kome ju je Bojd naučio: nikada ne dopusti da se u bilo šfa što radiš uplete bilo šta lično. Noću su, omamljeni laganim pijanstvom, pokušavali da što duže ostanu budni. Najbolji deo svakog dana bilo je budenje, trenutak kada bi otvoriia oči i ugledala ga pored sebe. Kada bi ga poljubila, trudeći se upije njegov dodir, njegovo prisustvo. Miris ka-fe pomešan sa dimom njegove prve jutarnje cigarete, ukus oštrog vazduha koji je dopirao spolja. Bila je sigurna da će joj ti detalji ostati zauvek urezani u sećanje, Kada mu je rekla da zna kako je Irina poginula delovao je čudno ravnodušno. Kada je on nju upitao koliko ima godina odgovorila mu je trideset i tri, jer je zaboravila koliko bi tačno Petra trebalo da ima. Komarov joj na to reče da on ima četrdeset i četiri, upitavši je da li joj smeta tolika razlika. Kada joj je to rekao izgledao joj je kao de-čačić. Poljubila ga je, rekla mu da ne bude smešan i upitala se da li bi se osećao bolje ili gore kada bi znao da u stvari ima svega dva-deset i sedam. Kada je govorio o poslu bilo je nemoguće povezati ga sa njego-vom robijaškom prošlošću. Prelazio je sa teme ne temu: cene pše-nice, farmaceutski poslovni poduhvat sa američkim i finskim part- 189 nerima u Rusiji, šumarski poslovni poduhvat u Letoniji, trajektna transportna kompanija u Estoniji, telekomunikacioni posao sa šved-skim i nemačkim partnerima u zapadnom Sibiru, renoviranje neka-dašnjih državnih fabrika u Novosibirsku i Jekaterinburgu, imovinski poslovi na Menhetnu, bankarstvo, hotelijerstvo, avio-kompanije, nafta, nikl, zlato, gas, ugalj, dijamanti. ,,Postoji li nešto zašta Mirš nije zainteresovan?" ,,Naravno. Za sve što predstavlja gubitak vremena i novca." Saznala je da najviše voli italijansku hranu, da takode uživa u ja-panskim, tajlandskim i indijskim specijalitetima, ali da mu kineska kuhinja baš ne prija.

Rekao joj je da pije više nego što mu preporu-čuje njegov skupi doktor sa Menhetna, ali neuporedivo manje od gotovo svih Rusa koje poznaje. Najviše je voleo crno vino. Votku je pio onda kada bi to nalagala situacija. Takode je saznala da nikada nije imao lični automobil. ,,Nikada se dovoljno dugo ne zadržavam na jednom mestu da bi to imalo nekog smisla. U svakom slučaju, gde god da se nadem, uvek imam nekoga ko će mi po potrebi pozajmiti auto." ,,Uvek?" ,,Uvek." Voleo je da čita, kad god bi mu okolnosti dopuštale, ali nikada beletristiku. Ako bi pogledao neki film, u tren oka bi ga zaboravio. Nije voleo da putuje avionom, ali se navikao da spava tokom leta jer su to bile retke prilike kada ga niko nije mogao ometati. Nije ga zanimalo gomilanje lične imovine iz istog razloga iz kog nije imao ni auto, ali je voleo da troši novac na dobra odela jer je većinu vreme-na provodio u njima. Sva odela su mu bila Bńonijeva ili Kanalijeva, dok su cipele obavezno bile marke Cerč. ,,U poslednje vreme 99 procenata vremena provodim u odelu. U svojoj mladosti bih takvo ponašanje smatrao gotovo jeretičkim. I nemogućim." Takvi razgovori su predstavljali primere najdubljeg zadiranje u prošlost koje je bilo koje od njih sebi moglo da priušti. Cim bi raz-govor krenuo na tu stranu, opreznost je dolazila po svoje. Oboje su toga bili svesni, mada to nikada nisu direktno pomenuli, ne želeći da rizikuju krhku lepotu svojih zajedničkih trenutaka. Vreme je brzo prošlo. Kada je osvanulo njihovo poslednje zajed-ničko jutro, Stefani je bila kivna na sate koje su izgubili spavajući. Vodili su ljubav ćutke, spakovali se ćutke. Popili su kafu u maloj tr-pezariji u prizemlju. Težina koju je osećala u stomaku ubila joj je 190 svaku volju za hranom, iako je bila gladna. Odjavili su se iz pansio-na Elizabet i krenuli kroz kišicu koja je rominjala bečkim ulicama. Komarov joj reče da će njihova veza morati da ostane tajna. Iz či-sto profesionalnih razloga. Znala je da je u pravu, ali su je njegove reči uprkos tome zabolele. Zvučalo je tako trulo. Stajali su isped autobusa koji je trebalo da je odveze na aero-drom. Dežmekasti astmatični vozač je objavio da je vreme da se krene. Stefani se, stojeći na donjem stepeniku, okrenu da ga još jednom poljubi. ,,Kada ću te ponovo videti?" ,,Uskoro." ,,Gde ću te ponovo videti?" ,,Negde." 16 Za potpuno uskrsnuće Petre Rojter bilo je potrebno šest nedelja. Čak i ako je još uvek bilo onih koji su sumnjali da je ona bila odgovorna za pokolj na Central park pestu, do kraja prve nedelje decembra gotovo svi su bili uvereni da se Petra u velikom stilu vratila na pozornicu. Kada bi samo čula kakvi sve tračevi kruže, rekao joj je Stern preko laptopa, dok je putovala iz Liona za Pariz. Već ti plaćam pravo malo bogatstvo, Oskare. Ovo ti nudim gratis. Postaješ mekan pod stare dane. Hajde, onda. Pričaj.

Razlozi za Petrino trogodišnje odsustvo: ozbiljna povreda; ne-planirana trudnoća; povlačenje na Južni Pacifik; hapšenje u In-doneziji, Kolumbiji, Turskoj ili Kini - izaberi šta ti se najviše svi-da; propali brak; srećni brak; stupanje medu redove BND-a! Stefani se glasno nasmeja. Kada se ostali putnici okrenuše ka njoj prekrila je usta rukama. Onda otkuca odgovor, ne skidajući osmeh sa lica. Petra u službi BND-a ili Petra nominovana na sledećim papin-skim izborima? Koja opcija ti se čini održivijom? Mesec dana je putovala s jednog na drugi kraj Evrope. Jeftini hoteli i pansioni, hladne železničke stanice, zagušljivi aerodromski terminali, celovečernje vožnje autobusom nakon kojih je nepodno- 191 šljivo zaudarala na ustajali zadah nikotina i znoja. U Bremenu je za-radila trovanje hranom i provela trideset i šest sati nad WC šoljom sa otvorenim ventilom na kazančetu. Sredinom novembra je zaka-čila virus gripa. Nedelju dana (na proputovanju kroz Maribor, Lju-bljanu, Split i Bolonju) osećala se kao narkoman koji pokušava da batali svoj porok. Tresla ju je groznica, povraćala je, bolovi i grčevi su joj probadali telo, bila je ni na nebu ni na zemlji. London je po pravilu predstavljao stanicu za kratkotrajni predah i reorganizaciju: promena garderobe, pranje veša, jedna noć pristojnog sna, preuzi-manje novog identiteta. Ručavala je po restoranima ifi je kupovala brzu hranu jer je bilo besmisleno gomilati namirnice u frižideru. Naj-dugoročniji period o kome je mogla razišljati bila su dvadeset i če-tiri sata. Komunikaciju je obavljala preko Rozi Čoduri, kao što je bilo do-govoreno. Tokom treće nedelje neprestanog života na putu, dok je još uvek bila u Nemačkoj, od Rozi je dobila adresu, datum i spisak šturih uputstava koja su je odve!a u Pariz. Dva dana kasnije, u tač-no naznačeno vreme, ušla je u oronulu stambenu zgradu na Mon-martru. U mračnom hodniku koji je zaudarao na kanalizaciju i dez-infekciono sredstvo, u pregradi ormarića koji je pripadao stanu na drugom spratu, pronašla je paket. Paket je bio adresiran na lvet Blanko, sa napomenom ,,za Dženin Elvej". Unutra su se nalazile fo-tografije, adrese u Tuluzu i Marseju, auto-mape sa ulicama označe-nim fluorescentno žutom bojom. Bio je tu i raspored kretanja u na-redna 72 sata, prema kome je trebalo da se upravlja. Išla je auto-buskim i voznim linijama preciziranim na spisku. Ručavala je u na-značenim restoranima u naznačeno vreme, išla označenim ulicama, zvala koga treba, govorila šta treba. Odsedala je u odabranim ho-telima, pod imenima koja joj je Magenta namenila. Marsej je bio po-slednja stanica. Kada je završila sa putovanjem, vratila se u Pariz, gde je treba-lo da se sastane sa Komarovim, koji je doleteo iz Njujorka. On je rezervisao apartman u Krijonu, na trgu Konkord. Premorena i sita svega, Stefani nije bila u najgracioznijem izdanju. Rekla mu je da hotel prosto bode oči i da je glupo odsesti na takvom mestu. Ko-marov se složio sa njom i poljubio je. ,,Kostja, zar nismo rekli da našu vezu moramo držati u tajnosti?" ,,Jesmo. Zato nam nema izlaska odavde sve do mog odlaska." Na licu mu je titrao osmeh i prosto nije mogla da se naljuti na njega. ,,Do kada si ovde?" 192 ,,Do prekosutra." Sledećeg jutra Figaro je objavio priču. Marat Manov, trgovac belim robljem, ubijen s leda pri izlasku iz svog stana u Marseju. Ste-fani prepozna adresu: poslednje mesto koje je

posetila, manje od šest sati pre ubistva. Manov, Rus iz Nižnjij Ńovgoroda, živeo je u Marseju pod lažnim imenom Roman Kasales. U Francuskoj je već više od godinu dana bila raspisana poternica za njim, pod optužbom da je sa svojom bandom imigrante iz istočne Evrope i sa područja bivše Jugoslavije nelegalno prebacivao u zapadnoevropske zemlje. Većina imigranata stizala je preko italijanskih luka na Jadranu - Le-čea, Barija i Peskare - odakle su bivali transportovani za Francu-sku, Britaniju i Nemačku. Mnoge od žena su bile primoravane da se bave prostitucijom kako bi otplatile troškove putovanja. Manovlje-va banda je imala odrede prostitutki u Parizu, Marseju, Tuluzu, Lio-nu i Bordou. Lokalne vlasti u Marseju su sumnjale da je Manova ubila osoba ženskog pola. Možda neka od imigrantkinja. Bilo je izvesnog samo-zadovoljstva u toj pretpostavci. Ostali detalji su bili nejasni, ali Ste-fani zapazi da je poiicija iz Tuluza pokrenula sopstvenu istragu. Komarov je članak video nešto kasnije. Stefani je bila u kadi, utonula u iagani dremež, kada se on pojavi kroz oblak pare. Prime-tila je novine u njegovoj ruci, presavijene na odgovarajuću stranicu. Pokazao joj je članak. ,,Tvoje maslo?" ,,Ništa me ne pitaj." Posle Pariza Komarov se vratio u Njujork. Stefani je utwatila let za Amsterdam, a potom se vozom uputila ka Groningenu. Tamo je presrela Erika Roja, koji preblede kao krpa kada je uglada na Brug-stratu, ispred ulaza u zgradu. Kao i prethodnog puta, nije joj pružio ni najmanji otpor. Nije čak pokušao ni da pobegne. Stefani ga uhva-ti za ruku i povede uz stepenice, do kancelarije transportnog pred-uzeća Northern Lines. Nadoše se sami iza zatvorenih vrata. ,,Ne volim da držim propovedi perverznjacima, Eriče, ali trebalo je da budeš iskreniji kada sam prošli put bila ovde. Tako bi nas obo-je poštedeo neprijatnosti." ,,Sta sad hoćeš?" Stefani oseti Petrino čelično prisustvo. Kako su se dani pretva-rali u nedelje, stara osećanja su se malo po malo vraćala. Sada, dok je posmatrala Erika Roja pred sobom, jedino što je osećala bio je prezir. Jstanbul. Onaj propali posao. Zašto mi nisi sponienuo Sal-ma^a Rifata?" 193 ,,Ja, ovaj... ne znam." ,,Ne znaš? Da te onda podsetim? Nisi ga spomenuo zato što ga se plašiš više nego mene." „ Ne, nisi u pravu..." Provela je deset minuta s Rojem. Odgovorio joj je na sva pita-nja. Što je iskreniji postajao, utoliko ga je više prezirala. Videla je pornografiju koju je valjao i bilo joj je jasno kakvog čoveka ima pred sobom. On je sebe smatrao žrtvom, a ne saučesnikom. Nije shva-tao da ga je lansiranje prizora seksualnog zlostavljanja činilo uče-snikom u svakom od prikazanih činova. Ali, to je samo slika. To bi bila njegova odbrana, njegovo opravdanje. I njegova najveća sla-bost. Stefani krenu ka vratima. ,,Vidim da ti je otok splasnuo. Je l' te još uvek boli?" Hrskavica je bila nameštena, modrice behu skoro izbledele, ali su tri šava ostavila vidan ožiljak na hrbatu Rojevog nosa. Nije smo-gao snage da joj odgovori. Ona se nagnu ka njemu, zarivši vrh ka-žiprsta u sjajnu glatku pokožicu. ,,Kada se sledećeg puta budeš premišljao ko predstavlja veću opasnost, tipuj na mene."

Kasnije se pokajala što mu je ponovo slomila nos. Ne zbog bilo kakvog sažaljenja prema Roju, već zato što je taj čin bio krajnje ne-potreban i, još gore, što je predstavljao izraz nekontrolisanosti. Pe-tra se, u svoje zlatno doba, uopšte ne bi smarala takvim trivijalno-stima. Pretnja bi bila sasvim dovoljna. Stefani je svoj rodendan provela u Nemačkoj, sama. Probudila se u Drezdenu i zaspala u Hanoveru. Hotel je bio katastrofalan: po-lomljeni radijatori, zidovi pjekriveni vlagom, porodica albanskih imi-granata u susednoj sobi. Citave noći su se svadali. Dreka i plač. U glasovima se nazirao strah. Bilo joj je drago kada se sručio pljusak, koji je donekle prigušio zvuke iz komšiluka. Kada se probudila, no-ge i ruke su joj bile prekrivene crvenim ugrizima. Stenice. Petrin rodendan je provela sa Komarovim u hotelu Atlantik u Hamburgu. ,,Hajdemo zajedno u Njujork, Petra." ,,Ne mogu." ,,Mislio sam da ti možeš šta god poželiš." ,,To ne znači da nemam obaveza." ,,Prema kome?" ,,Ma, daj, molim te..." ,,Prema nekom od klijenata?" Uvredio ju je prizvuk u njegovom glasu. ,,Da. Prema nekom od klijenata." ,,Otkaži. Promeni plan. Uradi nešto." ,,Zašto to tražiš od mene? Zašto ti to ne uradiš?" ,,Zato što je meni daleko teže da uradim tako nešto." ,,Daleko teže? A zbog čega to? Dovoljan je jedan poziv..." ,,Ti si nezavisna. Ja imam daleko veću odgovornost." Stefani se rezignirano nasmeja. ,,Naravno. Don sa Dona." ,,Šta bi to trebalo da znači?" ,,Da li bi ti našu vezu nazvao ravnopravnom?" ,,Ne trošim vreme na razmišljanje o takvim stvarima." ,,Pa, potroši malo. Nećeš propasti." ,,Zaboravi." ,,A zašto ne bi?" ,,Zato što nisam egocentrični američki prilagodenik opsednut pretresanjem onoga što osećam." ,,Da li si ti uopšte kadar da nešto osetiš?" ,,Poštedi me jeftinih pitanja." ,,Nisi mi odgovorio." ,,A šta misliš?" ,,Pa, čini mi se da stvarno uživaš dok me tucaš. Ali, što se tiče ostalog, teško je reći. Ko zna? Možda se samo foliraš. Možda ap-solutno ništa ne osećaš." Koraknuo je ka njoj, a onda zastao. Delovao je prvo besno, a po-tom šokirano. ,,U čemu je stvar, Kostja? Bojiš se da me ošamariš?" Tišina. ,,To si krenuo da uradiš, zar ne? Kao prava muškarčina, kao pra-vi Rus. Da mi začepiš gubicu šljivom ispod oka i razbijenom nju-škom?" Gledao ju je pravo u oči.

,,Jer o tome se u stvari radi, zar ne? O razlici medu polovima? O uspostavljanju kontrole?" Komarov je delovao iskreno zbunjen. ,,Zašto se tako ponašaš?" ,,Zašto se uvek sastajemo samo tamo gde tebi odgovara i samo onda kada tvoj raspored to dopušta?" ,,Zato što je to jedini način da se uopšte vidamo. Alternativa bi bila da potpuno batalimo bilo kakav susret. Što bi bilo neuporedivo gore." 194 195 ,,Gospode Bože! Ali to nije dovoljno! Ne želim takvu vezu. Na šta ja tebi ličim? Na naoružanu lujku koja trčkara s jednog na dru-gi kraj Evrope da bi se raščepila na nekom hotelskom krevetu kad god tebi tako nešto dune na pamet? Može II se tako nešto uopšte nazvati vezom?" Odmahnuo je glavom. ,,Ne znam, ali ti mogu reći jednu stvar." ,,Koju stvar?" ,,Naša veza nije takva kakvom je ti predočavaš. Situacija u ko-joj se nalazimo - ova naša veza - ne može se uporediti ni sa čim što mi se u životu desilo. Ni sa čim za šta sam u životu čuo. Ona je pot-puno drugačija. Jer mi nismo kao ostali Ijudi, mi ne živimo po njiho-vim pravilima, ne prihvatamo njihova merila. Kako onda naš odnos možeš procenjivati u odnosu na njihove? Nema primenljivih kriteri-juma. Moramo se snalaziti kako znamo i umemo." ,,Jebi se." Stefani krenu ka vratima. Komarov joj reče: ,,Pre nego što odeš, trebalo bi da znaš nešto o meni, Petra. U svom životu nikada još nisam udario ženu. Nikada nisam bio ni blizu toga. Čak ni u poslednjih šezdeset sekundi." Citavog jutra je padala kiša. Spuštam se niz Belgrejv plejs, a onda skrećem na Iton skver. Cudno je zadržati se u Londonu duže od samo jedne noći. Medutim, pre ili kasnije, Petra me je morala dovesti ovde. Pritiskam mesingano dugme i dižem pogled ka kame-rama smeštenim iznad ulaza. U predvorju se nalaze dva velika starinska ogledala, italijanski mermerni stočić, uglačani granitni pod. Ulazim u lift. U gornjem predvorju, ispred ulaza u apartman na mansardi, pretresaju me dvojica preplanulih muškaraca u uskim tamnosmedim odelima. Unajmljene gorile. Puni mišića, ali bez trunke mozga. To je soj koji ispod 'Versačeovog' odela obavezno nosi beretu. Dok me pretražu-ju, kiša koja kaplje sa mene kvasi im garderobu, što ih očigledno nervira. Ulazim u kričavo luksuzni apartman: hodnik sa zidovima boje čo-kolade i tepihom koji vodi do gost/nske sobe u kojoj se nalaze tri cr-ne kožne sofe, jastučići sa prugastim dezenom, velike pozlaćene lampe na hromiranim čajnim stočićima prekin/enim zamagljenim stak/om, beli tepih, grimizni zidov/ i tavanica. Sa leve strane je ogromni lakirani regal u kome su smeštena četiri TV ekrana, video rekorder, DVD plejer, satelit / muzički uredaj. Nekom autsajderu 196 ovo bi moglo delovati kao vic. Ali za mene je to znak. Ne moram da poznajem osobu koja poseduje ovaj apartman da bih znala s kim imam posla. Poznajem taj soj.

On sedi zavaljen u fotelji pored prozora koji gleda na balkon. Neadekvatne crne pantaione, 'Gučijeve' cipele bez šnira, plava svi-lena košulja raskopčana ispod vrata, rukavi zavrnuti do lakata, za-gasite mišićave podlaktice. Umesto nekadašnje oštro podšišane kose sada vidim glatko izbrijanu lobanju. Brižno odnegovana kozja bradica. Na jednoj ruci nosi zlatni 'Roleks', a na drugoj masivnu zlatnu narukvicu. Oko wafa mu visi zlatna kajla. Nosi samo najsku-plje stvań. Sto mi se gadi. Ja sam se, sa druge strane, potrudila da delujem što otrcanije. Nije bilo naročito teško. Široke svetlosive iznošene pantalone, pr-ljave 'Converse' patike, izbledela U2 majica ispod crne dukserice pocepane na laktu. I, naravno, moja stara kabanica sa koje se sliva voda, natapajući beli tepih. Mogla sam da uzmem taksi, ali sam se odlučila za šetnju po kiši. Pramenovi tamne kose su mi prilepljeni za čelo. Nos rni je crven i šmrkav. U ustima mu visi rnala orijentalna cigara. ,,Zaboravila si kišo-bran, Petra?" Salman Flifat. Turčin. Trgovac oružjem. Covek koji će vas ugu-šiti svojim šarmom pre nego što vas mačetom isecka na komadiće. Iskreno govoreći, iznenadena sam što ga ovde susrećem. Kada mu je Stern ušao u trag, nisam mu odmah poverovala, Rifat u Londo-nu? Malo verovatno, odgovońla sam. Ranije je često posećivao London, ali, sa razgranavanjem posla, boravak u zemljama poput Britanije, Francuske ili Nemačke, postajao je sve rizičniji. Stern mi je prodao broj njegovog mobilnog telefona i rekao mi da ga lično kontaktiram. ,,Koliko je vremena prošlo, Petra?" Nedovoljno. Uspela sam da donekle potisnem svoju užasnutost, ali je se očigledno nisam oslobodila. Kada mi je Bruno Klajst pred-ložio da pronadem Rifata, ignorisala sam njegov savet. Uporno sam ponavljala sebi da mora postojat! i neki drugi način. Ali nije bilo dru-gog načina. Moj drugi odlazak u Groningen i ponovni susret sa Eh-kom Rojem samo su potvrdili ono što mi je Klajst rekao. „ Vidim da si se lepo situirao, Salmane." ,,Stan pripada mom prijatelju." ,,Šta radiš u Londonu? Valjaš Ircima felerično oružje?" Rifat prezrivo frknu. „ Više ne poslujem s amatehma. Niti sa psi-hopatama." 197 ,,A šta ćemo sa antitalibansk/m militaristima? Oni su ti baš oli-čenje psihičke stabi/nosti, nema šta..." ,,Meni lično antitalibanski stav deluje kao dokaz umne uravnote-ženosti. A šta se dešava s tobom, Petra? Čuo sam g/asine..." „ Ti valjda ne bi trebalo da nasedaš na glasine." ,,Pokušavao sam da te pronadem. Dve godine ni traga ni g/asa od tebe. A onda si odjednom ponovo u središtu zbivanja." „ Ovih dana mogu sebi priuštiti da biram. Baš kao i ti." Rifat ustaje iz stolice. Gotovo da sam zaboravila njegove enorm-ne telesne razmere. Visok šest stopa i sedam inča, tako bar piše u dosijeu. Ali ne radi se samo o visini. On je neverovatno širok. Ra-mena i vrat mu pucaju od mišićavosti. Odaju utisak masivne čvor-novate hrastovine. Struk mu je izrazito uzak, gotovo ženski. Rifat se bavi bodi-bildingom već dvadeset godina. Gde god da se nalazi provodi po nekoliko sati dnevno u teretani. U sećanju mi izranjaju čvrsti zategnuti mišići, nabubrele vene, specifični zadah steroidima zasićene kože. Od tih uspomena želudac mi se okreće u utrobi. Otvara klizna staklena vrata. Izlazimo na balkon, koji je prekri-ven nadstrešnicom, Stan nije njegov, pa se plaši da nije ozvučen. Goyoriće slobodno tek na otvorenom prostoru.

Hladno je, dah se ledi, ali Rifat kao da ne mari. Naslanja se na kamen, pogleda upr-tog ka Iton skver gardensu. Dim purnja iz cigare. ,,Šta hoćeš?" ,,lnformacije. Dobro ću ti platiti." Dajem mu spisak. Razgovaramo o Kobi, o terorističkim grupa-ma, biološkom oružju i identitetu Rogačevljevog i Maršalovog ubi-ce. Ne daje mi konkretne odgovore, već samo usmerava moje da-Ije interesovanje. Na balkonu ostajemo desetak minuta. Kiša upor-no dobuje po nadstrešnici, štiteći privatnost razgovora. Po ulasku u sobu pitam: ,,Možeš li mi pomoći?" Klima glavom. ,,Nešto možeš dobiti odmah, a ostalo u roku od 48 sati." Majmuni u braon odelima su i dalje tamo gde smo ih ostavili, ,,Koliko tražiš?" ,,Koliko možeš da ponudiš?" ,,Samo mi reci cifru i mesto isporuke. Sve će biti sredeno za sat vremena." On se maša se za srebnu tabakeru, izvadivši iz nje još jednu /uk-suznu cigaru. ,,Ne trebaju mi pare, Petra, Već ih imam i prev/še. Ni sam ti ne bih mogao reći koliko. Čak ni sa tolerancijom od pet mi-liona dolara gore dole." 198 ,,Šta onda hoćeš?" ,,Kako si me pronašla?" tlPreko starog poznanika." ,,Kog?" Nikada ne bih mogla žrtvovati Bruna Klajsta. Ali, Erik Roj... to već ne bi bilo tako loše, ,,Ako ti dam ime i lokaciju mogu li smatrati da smo postigli spo-razum?" Zuri u mene tridesetak sekundi. A onda, bez reči, napušta pro-storiju. Vraća se noseći malu plavu kruškastu bocu sa čepom na vr-hu. Krv mi se ledi. Dobro znam šta je unutra. Maslinovo ulje sa nje-govog poseda u Grčkoj. ,,Nisi zaboravila, zar ne?" Sam Bog zna koliko sam se trudila da zaboravim. Skida čep sa boce. „ Ovo je sporazum." Gledam prvo u njega, a onda u gorile ispred vrata. ,,Ti dani su prošlost, Salmane. Smisli nešto drugo." ,,Bez brige, Petra, Nisam ja idiot, Istina je da smo tri na jedan, ali mi dobro znamo ko si ti i za šfa si sve kadra." Zapalio je novu ci-garu. ,,Ne želim ni na šta da te primoravam. Hoću da to učiniš svo-jom voljom. Kao što si i pre činila." ,,Ne rnisliš valjda da je stvarno bilo tako?" ,,U ono vreme si izgledala kao premija. Danas si došla ovde kao poslednja klošarka. Zašto? Da bi me obeshrabrila?" ,,Zaboravi." ,,Hajde da bacimo karte na sto. Ovde si jer nemaš drugog izbo-ra, Petra. A ja od tebe tražim samo tu sitnicu." Na licu mu zatitra zverski osmeh. „ To je jedino što možeš da mi ponudiš." Odmahujem glavom, procedivši: ,,Precenio si se, i to ne po prvi put." Lev Golta je dobio dva hica u potiljak pri ulasku u svoj zardali folksvacjen pasat ispred zgrade u kojoj je živeo već pet meseci, u blizini berlinskog aerodroma Tempelhof. Ubistvo je izvršeno u pone-deljak ujutru, nešto pre šest sati. Bilo je još uvek mračno, nije bilo svedokai. Stefani je napustila Berlin prethodnog dana, oko sedam uveče. Lj nedelju popodne je svratila do Goltinog stana da isporuči masivar» koverat koji joj je bio

prosleden nešto ranije. lzvadila je ko-verat iz DHL omotnice, ali ga nije otvarala. Popela se liftom do sed-rnog sprata, a onda ćušnula pismo kroz uzani otvor pošanskog san- 199 dučeta na vratima njegovog stana. Pri spuštanju niz stepenice mi-moišla se sa dve žene. Bile su to jedine osobe koje je srela. Tek u utorak je saznala za Goltino ubistvo. Putovala je iz Nir-nberga za Minhen. Napolju je pljuštala kiša, a ona je već pet sati sedela za volanom. Svrtila je na benzinsku pumpu i sela da popije kafu. Ostala je unutra oko pola sata, čitajući Suddeutscher Zei-tung. Unutra je pronašla šturi članak: Lev Golta, ruski kriminalac za kojim je bila raspisana poternica u Britaniji, ubijen je u Berlinu pret-hodnog jutra. Nije bilo mnogo pojedinosti o ubistvu, ali je članak u kratkim crtama predočavao Goltinu biografiju. Sredinom devedese-tih godina Golta se progurao na lestvici moskovskih piaćenih ubica. Njegovo ime postalo je sinonim krajnje brutalnosti. Neke od njego-vih žrtava bile su pronadene sa prosutom utrobom, neke je do smr-ti mučio sagorevajući im telo lemiiicom. Potom je rodacima žrtava slao video zapise mučenja. Bilo je samo pitanje vremena kada će neko raspisati ucenu i za njegovu glavu. Kada se to desilo pobegao je iz Moskve, nastanio se na zapadu i promenio profesiju. Iznajmio je stan u londonskom naselju Stre-tam. Iz Rusije je uvezao najnovije mašine za falsifikovanje american express, mastercard, diners \ visa kartica, koje je prodavao za 400 funti po komadu. Tim karticama je takode kupovao raznu robu -najčešće markirana odela i elektronske uredaje - koje je potom pro-davao na crnoj berzi. Kada je policija prekinula falsifikatorsko-šver-cerski lanac i uhapsila dvojicu Goltinih saradnika, oni su ga ocin-karili kao osobu koja stoji iza čitave ma!verzacije. Ali, bilo je preka-sno. Golta već beše pobegao. Ovoga puta u Berlin. Stefani nije znala zašto je Magenta baš njega odabrala za Petri-nu drugu žrtvu. Naprosto je sledila uputstva, kao i u slučaju Mara-ta Manova. Aleksander je rekao da će organizovati dva ubistva ko-ja će je vratiti na javnu scenu i smatrala je da je sa tim sada bilo za-vršeno. Posle neuspešnih pregovora sa Salmanom Rifatom Stefani se vratila u kontinentalnu Evropu. Provela je nekoliko dana sa Koma-rovim u Antverpu i Zermatu. Posle hamburške tenzije, Antverp je došao kao pravo olakšanje. Gorčina je nestala i pred njima su bila tri strasna i burna dana. Komarov se ponašao kao da se nikada ni-su ni posvadali. ,,Nemamo vremena za gubljenje, Petra." Apsolutno. Svaki trenutak je bio dragocen, budući da se njihova veza zasnivala na par sati koje su mogli ukrasti od svakodnevnih 200 neodložnih obaveza. Bila je srećna što se može složiti s njim. Ne-gde pri kraju boravka u Zermatu medu njima je već bila usposta-vljena izvesna prisnost. Stefani je to uspela da postigne sa svega nekoliko muškaraca. Prisnost je obično bila propraćena izvesnom dozom samodopadnosti, a onda bi nužno usledila dosada. Zbog to-ga je više volela da trenutke prisnosti rezerviše za potpune stran-ce, smatrajući da je bolje da se ofira pred nekim koga nikada više neće videti. Bila je to istina koju je naučila da prihvati. Nije se za-marala psihičkim analizama koje je takvo ponašanje podsticalo. Medutim, sa Komarovim, stvari su stajale drugačije. Prisnost je do-nosila toplinu, zadovoljstvo, sigurnost. Zelela je da se konačno pot-puno prepusti takvim emocijama.

Posle Zermata Stefani se iznajmljenim pežoom odvezla do Ciri-ha, gde je trebalo da se sastane sa Albertom Ajhnerom. On joj je, po dogovoru, ostavio imejl na jednom od AOL računa. Stigla je ka-sno popodne i uzela sobu u hotelu Leonard na Limatkeju. Izašla je na večeru oko pola devet. Kada se, nešto pre deset, vratila u sobu, zatekla je još jedan imejl. Od Rozi Coduri. Sledećeg jutra u jedanaest sati su se našle u kafeu u blizini Min-stergasea. Stefani je stigia prva i zauzela sto u udaljenom uglu lo-kala. Unutra je bilo tiho. Bilo je svega pet-šest mušterija. Ljudi su uglavnom sedeli i pušili, jedan muškarac je nešto šaputao u mobil-ni. Na dn/enirn zidovima su visile fotografije skijaša sa autogrami-ma. Iznad kamina se nalazio par starih drvenih skija. Kada je Rozi ušla, Stefani je nije odmah prepoznala. Kosa joj je bila kraća nego obično, a figura vitkija. Stefani primeti modricu na desnom obrazu i zavoj preko desne šake. Izraz na njenom licu bio je dovoljno rečit. ,,Karate", odgovori Rozi. ,,Karate?" ,,Počela sam da vežbam. Tri puta nedeljno. U klubu na Seven si-sters^roudu, u neposrednoj blizini mog stana." ,,Sta ti se desilo?" Rozi se postideno nasmeja. ,,Bila sam nesmotrena. Dobila sam udarac posred lica, pala i iščašila zglob." ,,Ali, otkud sad karate?" ,,Što da ne? Dosadilo mi je gimnasticiranje. Htela sam nešto... nešto malo... ma, znašveć." Stefani požele da kaže da ne zna, ali umesto toga samo klimnu glavom. Rozi se spusti na stolicu, raskopčavši crnu kožnu torbu. 201 Konobarica sa nakostrešenom blajhanom kosom i tri minctuše u le-voj nozdrvi pride stolu. Rozi je naručila toplu čokoladu, a Stefani kafu. Rozi iz torbe izvadi prenosivi DVD plejer i par slušalica. ,,Nismo ti ovo mogli poslati. Zato sam morala lično da dodem." Disk je već bio u aparatu. Rozi pritisnu play, a potom pauzu. Po-javi se zamznuta crno-bela slika. Malena prostorija sa stolom pribi-jenim uza zid, tip zavaljen na stolici, još dvojica preko puta njega. ,,Poklon od madarske policije. Tip koji sedi je Rus, Strogvin, upravnik budimpeštanskog Belog trga. Centralnaja drži lanac loka-la pod tim imenom. Lokali su kombinacija kazina, restorana, noćnog kluba i striptiz bara. Imaju četiri Bela trga u Rusiji i po jedan u Pra-gu, Bukureštu, Budimpešti, Sofiji, Atini i Berlinu." Strogvin je imao stomak pivopije i dugu tamnu kosu vezanu u konjski rep. Nosio je avijatičarsku kožnu jaknu, izbledelu majicu, cr-nu trenerku. Pušio je ručno zavijenu cigaru. ,,lspred kluba je došlo do oružanog obračuna, pa su priveli Stro-gvina na saslušanje. On je česti posetilac policijske stanice. Svaki put kad ukokaju nekog Rusa, Strogvina i njegove pajtaše dovuku na preslišavanje. To je već preraslo u ritual. Svi su na ti. Ovde imaš snimak Strogvinovog drugog saslušanja. Napred imaš još oko sat i po razgovora." Stefani namesti slušalice i Rozi otkoči dugme za pauzu. Video zapis krenu. Razgovor se vodio na ruskom. Prvo su ga ispitivali o šverceru benzina koji je ubijen ispred Belog trga. Bio je u društvu dve devojke koje su bile zaposlene u klubu.

„ Jesu li devojke prostitutke?", upitao je jedan od policajaca. ,,Nikako. Ne bih im tako nešto dozvolio." ,,Da li neka od vaših devojaka upražnjava seksualne odnose sa mušterijama?" ,,Beli trg ne pruža takve usluge. Nemamo soba za izdavanje", našali se Strogvin. Glas mu je zvučao feminizirano. ,,Kod nas može-te dobiti samo piće i dobar provod. To što devojke čine napolju -van radnog vremena - to je već njihov posao." ,,Posao?" Slegnuo je ramenima. ,,Ako to tako shvataju. Otkud ja pa znam?" Policajac promeni temu. ,,Recite nam nešto o Anatoliju Medaje-vu." ,,Mrtav je. Ubijen je u Njujorku." 202 ,,Znate li zbog čega?" Strogvin slegnu ramenima. ,,Ako odbijate saradnju, ništa od nagodbe." ,,Medajev je bio blizak Rogačevu..." „1 on je mrtav." ,,Tačno." ,,Da li su njihova ubistva u nekakvoj vezi?" Strogvin klimnu glavom. ,,Koba." ,,Koba ih je ubio?" ,,Možda." ,,Ma, daj..." ,,Kruže razne glasine. To je sve." ,,Kakve glasine?" Strogvin je gledao ispred sebe. ,,Kakve glasine?" ,,Cuo sam da Koba saraduje sa teroristima." ,,Sa kojim teroristima? Čečenima?" ,,Ne znam." ,,U čemu se sastoji ta saradnja?" ,,Planira da im proda... nešto." ,,Nešto nuklearno?" Strogvin prvo odmahnu glavom, a onda ipak potvrdi. ,,Možda. Nešto ozbiljno. Posao je trebalo do bude odraden još prošle godi-ne, ali se nešto izjalovilo. Otkazan je. Sada imaju novi plan. Tamo negde u januaru." ,,Kakve veze Rogačev i Medajev imaju s tim?" ,,Kako sam načuo, oni su bili umešani u prvu operaciju. Onu što je otkazana. Putovali su zajedno sa Kobom, tako da su sigurno zna-li o čemu se radi. Ali priča se da su oni bili protiv prodaje." ,,Zašto?" ,,Smatrali su da je isuviše opasno. Da nema cifre koja je dovolj-no visoka za tako nešto. Ali je Koba... kada se taj na nešto odluči, onda..." ,,Gde su putovali?" ,,Prvo u Pariz. Potom u Berlin. Mislim da su bili i u Amsterdamu i Frankfurtu. Onda su se vratili za Pariz." ,,Kada je to bilo?" ,,Početkom godine. Kraj januara i početak februara."

Rozi progovori ne zaustavljajući snimak. ,,lma još štošta. Gde i kada je viden, hotelski računi, avionske rezervacije, upotrebljene 203 kreditne kartice, pseudonimi koje je koristio. Ne samo na mestima koja Strogvin pominje, već i u Minhenu, Budimpešti, Londonu i Ba-kuu." ,,Ko ti je to rekao?", zapita jedan od policajaca. ,,Zaboravi." ,,Ako nam ne kažeš ime, ništa od nagodbe." Strogvin se besno okrenu. ,,Onda se jebite sa svojom nagod-bom. To ime nećete dobiti." Niži od dvojice policajaca upita: ,,Ko je Koba?" ,,On je iz Moskve. Ima jake veze u Americi. I po Evropi. Svuda gde se mogu podmititi policajci i državni funkcioneri." ,,A ovde u Budimpešti?" ,,Ne verujem." ,,Zašto ne?" ,,Panduri ovde ne primaju mito. Bar ne u velikoj meri. Ali je u En-gleskoj to već izvodljivije, I u Nemačkoj. Mada je Amerika najideal-nija za tako nešto." ,,Koba je izrazito krupan tip, zar ne?" Strogvin se namršti. ,,Ne. Onako je... srednje grade..." ,,Dakle, ipak ga lično poznaješ?" ,,Govorim na osnovu opisa koje sam čuo. Priča se da je mršav i žestok." ,,Kao moja keva", isceri se niži policajac. To je bio kraj razgovora. Na ekranu se potom ukaza fotografija zapaljene škode. Auto je stajao nasred poorane njive. U pozadini su se nazirale seoske kuće. ,,Gde je ovo?", upita Stefani. ,,Dvadesetak milja od Budimpešte, manje od 48 sati nakon raz-govora." ,,Da pogadam. Pronašii su ga u prtljažniku, umotanog u bodlji-kavu žicu." Rozi se namršti. ,,Otkud znaš?" ,,Ne znam, ali pretpostavljam. Ubistvo sa potpisom. Centralna-jino maslo. Medajev je na isti način ubijen u Njujorku." Rozi isključi DVD. ,,Čula si ga, Stefani. Nešto se sprema u janu-aru. To je ono što je rekao. I što je znao. I što ga je koštalo glave." Krajem prve nedelje decembra ponovo su se sreli u Parizu. Ste-fani je rezervisala sobu u hotelu Kasteks u Mareu. Hotel je delovao mirno, starinski, ušuškano. Daieko bolji izbor od Krijona. Komarov 204 joj reče da deluje iscrpljeno. Nije ni pokušala da ga razuveri. I on je izgledao umorno. Prve noći su zaspali čvrstim snom. Stefani se pro-budi negde oko deset. Sa druge strane prozora naziralo se čelično nebo i čulo uporno rominjanje kiše. Kasnije su otišli do Pikasovog muzeja. Kada ga Stefani upita šta misli o Pikasu, odgovorio je: ,,Nije ide- alan, ali je sasvim u redu." ,,Nije idealan?" ,,Oprao sam trideset pet miliona dolara preko njegovih slika. Medutim, u idealnom svetu ti je potreban umetnik koji je manje sla-van, ali čije slike se uprkos tome visoko kotiraju."

,,Zaboga, Kostja. Daj reci to malo glasnije da te svi čuju." Za ručak su kupili sendviče u jevrejskoj radnji delikatesne robe u ulici De Rozije. Popodne su otišli u bioskop. Na repertoaru je bi-la retrospektiva Bertrana Tavernijea. Gledali su L627. Potom su se vratili u hotel, gde su vodili ljubav, malo odremali, izležavali se u to-ploj kupkci i na kraju popili po piće. Večerali su u obližnjem bistrou. Unutra je bilo toplo, vazduh je mirisao na kuhinjska isparenja, pro-zori su bili zamagljeni, plamen sveća je titrao na glinenim svećnja-cima na izribanim drvenim stolovima. Komarov je naručio zečetinu, a Stefani riblju čorbu. Popili su flašu crnog burgundca. Potom su naručili još jednu. ,,U čemu je stvar?", upita Komarov. ,,Rekao bih da nešto želiš da mi kažeš." Stefani nije mogla da mu pogleda u oči. ,,Ma, ništa." ,,Petra..." Duboko je udahnula, a onda tiho rekla: ,,Moram nešto da te za-molim. Bila bih najsrećnija da to mogu da izbegnem, ali nalazim se u takvoj situaciji da... želela bih samo da znaš da nikada ne bih do-pustila da se bilo šta ispreči izmedu nas." ,,U redu, slušam te." ,,Možeš li da me upoznaš sa Vladimirom Vatukinom?" Komaro-vljeno lice ostade bezizražajno. ,,Sto pre", dodala je. Bila je zgadena sobom. Konačno se ponašala kao prava Petra. Njena molba biia je više nego jeftina, a Komarov je, sudeći prema izrazu lica, deiio njeno uverenje. ,,Koliko dugo si pripremala teren za ovako nešto?" Pošteno pitanje na koje nije imala snage da odgovori. Umesto toga je samo slegla ramenima. ,,Par sati? Par dana? lli možda mnogo duže?" 205 ,,Zaboravi." ,,Još od Ciriha? lli možda od Hamburga? II od prethodne pose-te Parizu?" ,,Je l' možemo da batalimo?" ,,A/e možemo da batalimo, Petra." ,,lzvini, Kostja. Nije uopšte trebaio da pitam." ,,Ali si pitala." ,,Zar ne možemo jednostavno da zaboravimo na ovo?" ,,Sada više ne." ,,Zašto?" ,,Zato što bi to što tražiš od mene moglo sve da promeni." ,,Onda ćemo bataliti stvar." ,,Tebe poznajem tek nekoliko nedelja, a Vladimira dvadeset go-dina. Da živimo u crno-belom svetu, izbor bi bio sasvim prost. Ali svet u kome živimo nije crno-beo, već siv." ,,A zbog čega, molim te? Da možda i s njim ne spavaš?" Komarov se nasmeši, a onda je pogleda suženih očiju. ,,Kada sam se po prvi obreo u Jekaterinburgu, taj grad se zvao drugačije - Sverdlovsk. Imao sam tada devetnaest godina. Doputovao sam iz Moskve sa svojim rodakom Vasilijem. Vasilij je bio četiri godine sta-riji od mene i već je bio iskusni sovjetski crnoberzijanac. Tri dana nakon dolaska trebalo je da se nademo sa grupom lokalnih reketa-ša. Negde oko jedan ujutru milicija je uletela u skladište u kome smo se nalazili. Dali smo se u beg. Vasilij je uspeo da pobegne. Ja nisam. Tri milicajca su me stigla u Lenjinovoj ulici, baš ispred spo-menika Jakovu Sverdlovu. Počeli su da me mlate, a onda se poja-vio Vladimir. Veruj mi, u ono vreme niko nije smeo da udari na mili-ciju. Apsolutno niko. Ali to nije važilo za Vladimira." ,,Poznavali ste se?"

,,Ne. Na sastanku smo se videli prvi put u životu. Ali, bio je jed-nostavno takav. Nije mogao da posmatra kako milicija nekog prebi-ja. Pogotovo ne nekog blentavog klinca. Bolelo ga je uvo za rizik. Tako je sve počelo. Kasnije, kada smo zajedno robijali u kazneno-popravnom domu Kabarovsk, štitili smo leda jedan drugome. Jed-nom prilikom se dokačio sa nekom mrcinom iz Sibira. Taj tip, Batov, ga je izbo naoštrenom kašikom. Brinuo sam o njemu kao o detetu, lečio ga kako sam znao i umeo. Da nije bilo mene, sigurno bi bio mr-tav. Oko mesec dana kasnije, dok se još uvek oporavljao, odvukao me je u stranu i rekao: ,,Kostja, hoćeš li nešto da mi učiniš? Pokaži onom drkadžiji Batovu kako je to kad te izbodu jebenom kašikom!" 206 Uradio sam to. Jer, takav je bio naš odnos. Bio i ostao. Do dana-šnjih dana." ,,Mislila sam da niste naročito bliski." ,,Nas dvojica nismo prijatelji, ako na to misliš." ,,Ali. zvuči kao da jeste." ,,Nisam sredio Batova iz ljubavi prema Vladimiru. Sredio sam ga zato što je to bilo dobro za posao." ,,Kakav posao?' ,,Posao opstanka. Naš odnos je uvek bio zasnovan na poslu. Promenila se samo priroda poslovanja. Na sibirskom dalekom isto-ku smo morali da ujedinimo snage kako bismo izašli na kraj sa vla-stima i konkurencijom. Vladimir nije bio jedini. Imao sam isti odnos sa Rogačevim i sa još mnogo njih. Uspeli smo da opstanemo zahva-Ijujući tom zajedništvu, a onda smo se zahvaljujući istom tom zajed-ništvu i obogatili. Sve nas povezuje zajednička istorija. To su naše spone. Razumevanje prekaljeno godinama zajedničkog iskustva." ,,Sta konkretno hoćeš da mi kažeš?" ,,Hoću da ti kažem da to što spavaš sa mnom ne znači da te mo-gu rangirati ispred njih. Bar ne kada je u pitanju poverenje." ,,Dakle, ne veruješ mi?" ,,Nisam to rekao." ,,Gospode Bože..." ,,Ne razmišljaj emocijama, Petra. Razmišljaj glavom. Oboje do-bro znamo šta osećamo, ali možemo li zanemariti sve ostalo? Ako učinim ono što tražiš od mene, izlažem se ogromnom riziku. Voleo bih da mogu da se pretvaram da je to nebitno jer se radi o tebi. Ali, nije tako. Stvari drugačije funkcionišu u stvarnom svetu. Moram bi-ti siguran." Stefani oseti kako joj se obrazi žare od poniženja. Kada je pro-cedila izvinjenje, bila je zaprepašćena krhkošću svog glasa. ,,Nisi jedina koja ne želi da se bilo šta ispreči izmedu nas, Pe-tra." ,,Ako je tako, bolje zaboravi. Pronaći ću neki drugi način." Nežno ju je uhvatio za ruku. ,,Ne slušaš me. Nisam rekao da ne-ću to da učinim. Kažem samo da, ako se upustimo u to... dobro znaš da to nije igra." ,,Nisam ni mislila da jeste." 207 - 1 Rusija se pomalja bez upozorenja. Lufthansin avion izra-nja iz gustih oblaka i pod sobom odjednom vidim čvrsto tlo, ali bez trunke boje. Samo sivilo i hladnoća. Daleko dole promiču jezera, re-ke, brezove šume, malene farme. Tri dana su prošla od našeg su-sreta

u Parizu. Tri dana otkako sam se zaklela da će mi on uvek bi-ti na prvom mestu. Tri dana otkako je rekao da će to učiniti, bez ob-zira na sve. Točkovi zagrebaše pistu i konačno sam na zemlji. Na Seremetjevu 2 pružam carniskom službeniku pasoš na ime Klaudije Bauman. Klaudija je tridesetjednogodišnja nezavisna novi-narka. Službenik ovlaš pregleda putnu ispravu. Nema razloga za brigu. Falsifikat je maestralno odraden, baš kao i švajcarski pasoš zašiven u postavu moje kožne jakne. Odlazim taksijem do Moskve, uzimam sobu u Kempinski Bal-tsčugu, raspakujem stvari i oblačim nešto prikladnije: farmerke, či-zme, debeli džemper, postavljeni mantil. Rašivam postavu kožne jakne i vadim dokumenta koja mi je napravio Siril Bredfild. Zove se Irena Marso. Stavljam njene isprave u plastičnu kesu zajedno sa dva svežnja novčanica, dolara i rublji. Uključujem laptop i pronala-zim adresu koju je Stern poslao Odri Smit iz MSN-a. Juče sam po-digla ključeve u minhenskoj agenciji Braun-Stal. Nakon što sam za-pamtila adresu, brišem poruku. Petnaest minuta kasnije sam na stanici moskovskog metroa kod Crvenog trga. Bibirevo je naselje u severnom delu grada, u neposrednoj blizi-ni spoljašnjeg gradskog prstena. Ne može se pohvaliti nekom lepo-tom: oronuli blokovi visokospratnica sa zapuštenim prostorom iz-medu zgrada. Na jednom kraju stambenog bloka, u nivou sa ulicom, smeštene su prodavnice, apoteka, dva bara, TV servis i medicinska klinika. Lokali su u sličnom stanju - zapušteni i oronuli - kao i zgra-de iznad njih. Prolazim čistinom izmedu zgrada: utabana zemlja mestimično pokrivena gužvicama proredene trave, klupa, dečje igralište, neko-liko stabala bez lišća. Ispred jednog od ulaza trojica tinejdžera, obrijanih glava i u prljavim iznošenim trenerkama, dele cigaretu. Je-dan od njih mi nešto dobacuje, a onda počinju bezobrazno da se ce-re. Po ulasku u zgradu pronalazim lift. Na njemu je prilepljena cedu-Ija sa natpisom ŃE RADI. Reklo bi se da cedulja već dugo tu stoji. Penjem se stepeništem do šestog sprata i pronalazim vrata svog 208 stana na kraju mračnog uzanog hodnika. Od četiri sijalice u hodni-ku radi samo jedna. Otključavam stan. Unutra je toplo i zagušljivo. Ovaj stan, kao i svi ostali, ima centralno grejanje. Toliko centralno da apsolutno ništa ne možete podesiti po svojoj volji. Tako vam je kako vam je. Nema nikakvih uredaja za regulisanje toplote. Ylasnik stana radi na sibirskim gasnim poljima i u Moskvi provo-di svega mesec dana godišnje. Preostalih jedanaest meseci ga iz-najmljuje. Uglavnom strancima, jer oni bolje plaćaju. Mada se niko neće mnogo opružiti za stan u Bibirevu. Ako bi neko hteo da prove-ri detalje oko zakupa, otkrio bi da novac za moj smeštaj uplaćuje Volgen, fotografska agencija iz Minhena. Nijedno od mojih imena nije poyezano sa stanom. On je nešto kao polisa osiguranja. Po-slednje pribežište. Kao i švajcarski identitet sa kojim sam ušetala u njega. Spavaća soba, dnevna soba, malo kupatilo, minijaturna kuhinja sa izlazom na uzani balkon. Zidovi su tanki. U dnevnoj sobi se jasno čuje televizor iz susednog stana. Zastajem pored prozora i gledam ka jugu. Još betonskih kutija sa turobnim nebom u pozadini. U mi-slima mi izranja Ontrekasto, rashladeno vino na terasi, spuštanje toplote u predvečerje. I Kostja, a ne Loren, pored tnene. Razgledam stan, tražeći zgodno mesto za štekovanje, ali ništa ne deluje dovoljno sigurno. Kasnije odlazim do samoposluge, Bibi-revo 84. Na jednom od štandova se prodaju

knjige: tvrd povez i kit-njaste korice. U samom središtu tržnog centra nalazi se apoteka: staklena kocka u kojoj sedi poluusnula prodavačica. Dve žene ku-puju usoljenu haringu na tezgi za prodaju ribe. U vitrini za meso, smešteno sred kobasica i mesnih preradevina, leži zaklano prase braonkasto-žućkaste boje. Kupujem par potrebnih sitnica. Potom se vraćam do svog stambenog bloka, prošavši pored niza zelenih garaža. Garaže su zaključane katancima, što bi trebalo da ih osigu-ra od lopova i vandala. Na kraju niza su dve sklepane daščare. Jed-na od njih služi kao golubarnik. Uzalud piljim unutra. Mračno je i ne mogu da vidim ono što me zanima. Ali, onda mi nešto pada na pa-met. Ptice unutra tiho guguču. Odlazim do apartmana, uzimam dokumenta - kao i jednu kašiči-GU iz kuhinje - a potom se vraćam do golubarnika. Kroz zasun je provučen katanac klasičnog tipa. Koristim kalauz koji sam pre tri godine kupila u Ženevi, na Sternov nagovor. Spolja posmatrano, li--i na moderan automobilski ključ - kombinacija crne plastike i me-tala -ali dugme sa strane aktivira glavni mehanizam, laser koji oči- 209 tava prorez na bravi i prilagodava ključ, koji nije kompaktan već se sastoji od sto pedeset nezavisnih pločica izuzetno tankog metala na centralnom mehaničkom klipu. Golubovi me ignorišu, domundavajući se izmedu sebe. U zad-njem delu daščare nalazi se kanalizacioni odvod. Rešetka nije pri-čvršćena. Izgleda kao da niko ne zalazi unutra. Cimam je tri-četiri puta pre nego što ispadne iz ležišta. Dok je pomeram, sa nje otpa-daju stvrdnute naslage golubjeg izmeta. Vežem crnu najlonsku tra-ku oko prljavog potpornja. Onda za nju pričvršćujem zapečaćenu plastičnu vrećicu, koju potom spuštam u odvod. Vraćam rešetku u ležište, nabacavši malo dubreta preko. Po izlasku iz golubarnika po-novo namičem katanac i zakopavam kalauz iza daščare. Čupam tra-vu sa komadića zemlje i kašikom izdubljujem plitku jamicu u stvrd-nutom tlu. Utiskujem ključ unutra, a onda jamicu prekrivam rastre-sitom zemljom. Potom vraćam busen trave na prvobitno mesto, bri-žljivo prikrivajući tragove. Stefani nogom zalupi vrata, privi se uz njega i spusti mu polju-bac na usne. ,,Bože, koliko si mi nedostajao." ,,Petra, nemamo mnogo vremena." ,,Baš me briga." Zapušivši mu usta poljupcem, počela je da ga svlači. On je na trenutak oklevao, a onda je zgrabi i privi uza sebe. Oteturali su se do kreveta. Zadigao joj je suknju i svukao joj gaćice niz butine. ,,Poljubi me", prodahtala je. Kada Komarov krenu ka njenom li-cu, ona dodade: ,,Niže." Kada su završili, on progovori: ,,Kad izademo odavde moramo se ponašati kao da se jedva poznajemo." Stefani je navlačila gaćice. ,,Šta? Nema podgurkivanja nogom ispod stola?" ,,Nema podgurkivanja, nema pog/eda, nema apsolutno ničega. Moramo biti na distanci. Kao da se još uvek odmeravamo. Kao da nema razloga za brigu. A kada završimo, ti se vraćaš ovde, a ja idem svojoj kući." ,,Je l' izgledam u redu? Primećuje li se nešto?" ,,lzgledaš odlično." Stajao je pored prozora. Ona upita: ,,Kako možeš da kažeš ka-da me nisi ni pog/edao?" On se okrenu i blago se osmehnu. ,,lzgledaš fantastično. lsuvi-še dobro da bi bila sa mnom, Sto znači da niko ništa neće posum-njati."

210 Ušavši u kupatilo, Stefani još jednom proveń kako izgleda, do-tera frizuru i izravna nabore na suknj/. Kada je zakoračila napolje, oseti lepljivost i vlažnu toplotu medu butinama. To je ispuni zado-volistvom. Volela bi da može da ga zadrži u sebi čitave noći. Napolju ih je čekao crni 'šogun' sa zatamnjenim staklima. Ko-marov sede za volan, pa krenuše preko mosta Moskvorecki. Potom se, prozujavši pored velelepnog hotela Rosja, uputiše Lubjanskim prospektom. On zapali cigaru i okrenu broj na telefonu koji se na-lazio u automobilu. ,,Da vidimo u kom ćemo pravcu." ,,Zarjoš uvek ne znaš?" ,,Vatukin rezerviše mesta neposredno uoči dolaska. Iz bezbed-nosnih razloga." ,,A ako su sva mesta popunjena, neko će mu sa oduševljenjem ustupiti svoj sto?" ,,Sa ili bez oduševljenja, isto mu se hvata." ,,Od koga si pozajmio auto?" ,,Od Paula Karstena, Nemca koji je vlasnik dva zlatna rudnika u Sibiru. S tim parama može da kupi mnogo automobila. Po posled-njim informacijama, devet komada. Samo u Moskvi. Ali, da nije bi-lo mene, i dalje bi šipčio peške do svoje kancelańje u Drezdenu." Kafe Puškin se na tri nivoa razmetao svojom velelepnom rasko-ši. Stefani i Komarov se popeše na prvi sprat. Na zidovima nežne bež boje visila su ovalna ogledala u kitnjastim ramovima, prostorje obasjavala titrava svetlost sveća na elegantnim stalcima, tavanica je bila oslikana freskama, podovi prekriveni sjajnim uglačanim par-ketom, a u jednom uglu stajao je stahnski globus koji Stefani pod-seti na onaj koji je videla u Aleksanderovoj kancelariji. Dvorana za ručavanje je bila pregradena stańnskim drvenim policama za knjige na kojima su bili poslagani vremešni masivni tomovi u kožnom po-vezu. ,,Dopada li ti se ova starinska sofisticiranost?", upita je Koma-rov. ,,Malo je... neočekivano." ,,Sve sami lažnjaci. Ovaj lokal je otvoren pre svega nekoliko go-dina. Uloženo je puno para da bi sve delovalo tako staro." y/adimir Vatukin je nosio crno odelo, crne cipele i tamnoplavu košulju. Nije imao kravatu. Bio je otprilike Stefanine visine i Koma-rovljeve grade. Po svom fizičkom izgledu je, baš kao i Komarov, od-udarao od svojih poslovnih saradnika. Natalija Markova, Vatukino- 211 va ljubavnica, nosila je visoke potpetice, Bez njih bi bila par santi-metara viša od Vatukina. Pripijena crna haljina otkrivala je spekta-kularnu figuru: vitka, a opet sportski graćtena, elegantno snažna. Možda isuviše snažna za anoreksični ukus zapada, ali je Stefani mogla razumeti prMačnost kojuje ona posedovala za muškarca po-put Vatukina. Ona i Natalija su se zapravo odlikovale sličnim fizič-kim athbutima. Komarov je predstavi. Vatukin ju je netremice posmatrao svo-jim sitnim prodornim očima. Osmeh mu je bio leden. Kao i stisak, Insistiraoje da Stefani sedne sa njegove leve strane. Natalijaje se-la s desne. Telohranitelje je predstavio kao svoje advokate, Stefa-ni se ugrize za jezik, ne pokazavši ni najmanju reakciju. Bio je tu i neki poslovni saradnik koga je Komarov izgleda poznavao - Arkadij - u društvu tri devojke: plavuše, brinete i ridokose. Sve tri su bile potpuno različite, a opet gotovo identične tri verzije lepote,

jedna-ko prMačne; tri različite toalete, jednako skupe; tri zasebne biogra-fije, sa identičnom namenom. Devojke su pušile 'davidov slim'. Kada je došlo vreme večeń odabrale su najskuplje stavke sa jelovnika. Hrana je pristizala u ta-lasima. Blinje i kavijar, dimljena moruna, haringe i krompir, svako-jake salate - Cezar, Officiel, Vinaigrette - nadeveni govedi odresci, jagnjetina i nostvice - mlade morune koje su se mogle uloviti samo u gornjim tokovitna Volge. Pili su šampanjac, votku sa brusnicom i 'Petrus', po ceni od 2700 dolara po flaši. Stefani je bila umerena u piću. Baš kao i Natalija. MećJutim, Arkadij i dve od njegovih devo-jaka su već bili dobro zagrejani. Treća devojka, plavuša, i Vatukino-vi telohranitelji su pijuckali kokakolu. Komarov i Vatukin su pili kao prekaljeni veterani, konzumirajući onoliko koliko je potrebno da se razbije napetost, ali ne više od toga. Prošlo je sat vremena pre nego što joj se Vatkin tiho obrati: ,,Naravno, još odranije sam čuo za vas. Ali nikada nisam mislio da ću vas lično upoznati. Nisam pretpostavljao da će nam se putevi ukrstiti." Bilo je teško čuti ga zbog razgovora koji su se vodil/ oko sused-nih stolova i zveckanja posuda, iako su sedeli jedno pored drugog. Stefani prepozna Natalijino držanje. Sekla ju je pogledom kao hi-rurškim nožem, u najboljem Petrinom maniru. ,,U mojoj profesiji se putevi ukrštaju na najneverovatnije nači-ne." Vatukin je imao zločesto lasičje lice koje je bilo teško zamisliti sa osmehom. No, ipak se nasmeši. ,,U pravu ste. Koliko čujem. ni- 212 • foaš pametno naći vam se na putu. Naročito u poslednje vreme. Marat Manov i Lev Golta bi verovatno bolje prošli da su to imali u vidu." Stefanino lice ostade potpuno bezizražajno. ,,Da li je tačno ono što se priča?" ,,Ne razgovaram o svorn poslu sa Ijudima koje ne poznajem." Vatukin brzo potisnu i najmanji nagoveštaj rasrdenosti. ,,Golta je bio drkadžija koji je dobio ono što je tražio. Priča se da je njegov otac priželjkivao da mu sin kada poraste postane kasapin. Na izve-stan način, želja mu se ostvarila. Sreo sam ga nekoliko puta pre ne-go što je napustio Moskvu. Odvratno stvorenje, čak i po ovdašnjim merilima. Učinili ste ovom svetu veliku uslugu," ,,Nisam to uradila iz ljubavi prema čovečanstvu." Vatukin se nasmeja. ,,Onda recimo da ste učinili veliku uslugu svom bankovnom računu." ,,To je već bliže istini." ,,Pretpostavljam da isto važi i za Manova?" ,,Upravo tako." ,,AH, vidite, meni je Marat bio veoma drag." Svagi trag šaljivosti beše nestao sa njegovog lica. Streljao ju je svojim prodornim sivim očima. Stefani se takode uozbilji, otpivši gutljaj 'Petrusa'. Hajde sad, mirno i sabrano... ,,Možda je vama bio drag, ali nekomjdrugom očigledno nije. Ne-srećom po vas. I naravno, po Manata. Sta da vam kažem? Ja samo obavljam svoj posao." Vatukinjuje i dalje fiksirao pogledom, ali je nju to sve manje uz-nemiravalo. Izgleda da je njemu bilo daleko neprijatnije zbog tišine koja je zavladala za stolom nego njoj.

Spustila je čašu na sto. ,,Kako možete očekivati da osećam ne-sto prema osobi koju nikada nisam upoznala?" ,,Zeleo bih samo da vam stavim do znanja da ja osećam nešto." ,,Dobro, ako je tako. Ali ne očekujte da se ja rasplačem oko to-ga. Koliko sam čula nije bio nevinašce, ali ni monstrum. Bio je sa-"io jedan od klipova u mehanizmu." Sada je ona njega strelja/a pogledom, prodirući do srži. Nije de-lovao uvredeno. Stefani se učini da je čak bio na izvestan način ohrabren. Malo po malo razgovor se vrati u normalnu kolotečinu. Vstukin dovrši votku, a brižni konobar smesta na sto spusti novu cašu. Onda je zapalio cigaru, ispustivši tri koluta dima. ,,Kostja mi kaže da bismo mogli saradivati." 213 Klimnula je glavom. ,,Nadam se da je tako." ,,O čemu se radi?" ,,Ja ovde nastupam u ime svog klijenta. Potrebno nam je oruž-je. Hemijsko ili biološko." ,,Koje od ta dva?" ,,Ako je moguće, biološko." ,,Koga zastupate?" ,,Razumljivo je da vam to ne mogu reći." ,,Ako mi ne kažete zaboravite na posao." „ U potpunosti razumem vaš zahtev. Ali, radi se o sledećem. Oni ne žele da otkriju svoj identitet sve dok vi i ja ne postignemo neka-kav sporazum. Što znači da, ukoliko nas dvoje ne uspemo da pro-nademo zajednički jezik, onda je bolje da njihov identitet ostane okružen velom tajne. Medutim, u slučaju da naši pregovori budu uspešni, ja ću vam otkriti identitet klijenata, a vi zadržavate pravo opoziva ukoliko ste bilo čime nezadovoljni." ,,Šta oni tačno želĕ?" ,,Ni sami nisu sigurni. Zato su me i poslali ovde." ,,Vi se razumete u biološko oružje?" ,,Ne naročito. Ali poznajem svoje klijente, Treba im nešto čime je lako rukovati. Da budem iskrena, ja lično većini njih ne bih pove-rila ni ručnu granatu." ,,Tamnoputi, je li? Sta su? Uzbeci? Azerbejdžanci?" ,,Nisu sa teritońje bivšeg Sovjetskog saveza." ,,Ali jesu neki babuni." ,,Pa, znate kako se kaže: svet je prava džungla." On se cinično nasmeja, otresavši cigaretu o pepeljaru. „6/0/0-ško oružje nije nimalo naivna stvar." ,,Znam. Objasnila sam im to." ,,Ako uspemo da se dogovorimo, za kada im je to potrebno?" „ Što pre." ,,Šta znači što pre?" ,,Recimo odmah?" ,,Ne možemo srljati. U igruje upleteno mnogo Ijudi. Biće potreb-no dosta ubedivanja... znate već kako to ide." ,,Naravno. Vi pružate uslugu. Mi dobijamo ono za šta smo plati-li." ,,Baš tako. A ono što vi zahtevate nije nimalo jeftino. Pritom že-lite isporuku u najkraćem mogućem roku. Za tako nešto, sračuna-to u američkim dolarima, moraćete da izdvojite... pa, recimo osmo-cifren iznos." 214 :iSedmocifren." ,,Nizak osmocifren." ,,Sedmocifren." „ Visok sedmocifren." ,,Možda. Dokle god je cena razumna, pństaće da plate. Novac nije nikakav problem." Vatukin je pokušavao da joj parira ležernošću, ali ona ipak pri-meti lagano poigravanje facijalnih mišića. Kada su stigli do Novog Arbata bilo je već pola dva. Posmatran sa pločnika, čelični šiljak se dizao dvadesetak stopa u visinu. Na njegovom vrhu okretala se velika srebrna kocka

koju su obasjavali reflektoń postavljeni iznad blještavog neonskog ulaza. Sa svakim obrtajem, kocka je prosipala slapove blistave bele svetlosti, koja se prelamala kroz kapi ledene kiše koja je uporno zasipala grad. Beli trg. Obezbedenje je napravilo prolaz kroz masu koja je strpljivo če-kala da ude unutra. Vatukin i njegovo društvo stupiše u klub. Du-gačak hodnikje povezivao predvorje sa ostalim prostońjama. Cita-vom dužinom hodnika mogli su se videti pravougaonici armiranog stakla ugradeni u pod i zidove. Iza stakla su bili bazeni ispunjeni vo-dom, kamenjem, morskom travom. I piranama. Komarov joj je jednom phlikom, dok su večerali u nekom pari-skom restoranu, pričao o tim piranama. Rekao je da one predsta-vljaju jednu od moskovskih znamenitosti. Popili su malo više, pa je mislila da se šali. lli da preuveličava. Medutim, Komarovljev komen-tar je bio više nego skroman. U jednom trenutku je zastala, a oko nje je plivalo na stotine nemani. Prolazile su joj ispod stopala i po-red lica. Kost, tetive, koža, bez trunke mesa. Riba supermodel. Ko-marov joj je rekao da se pričalo da su mnogi Rogačevljevi neprija-telji zayršili u njihovim čeljustima. Kada su ušli u dvoranu gorile u crnim odelima su odmah obrazo-vale zaštitni kordon oko njih. Vatukin se ponašao kao kralj. Na la-skanje je odgovarao prezhvošću. Stefani prepozna oštrinu u pogle-du, aroganciju. Za čoveka njegove konstitucije zračio je neverovat-nom fizičkom snagom. Natalija ga je pratila u stopu, kao veličan-stvena svetlucava senka. Seli su u rezervisan separe na balkonu, odakle su mogli videti či-tav klub, Tu se nalazio privatan bar, u kome je radila prelepa devoj-ka evroazijskih crta, obučena u kratku crnu suknju i zlatnu Versa- 215 če' majicu. Brineta i crvenokosa su se otimale za Arkadijevu naklo-nost. Svo troje su bili mortus pijani. Bacili su se na tamnocrvenu kožnu sofu, cerekajući se. Poljubio je jednu, pa drugu, a onda iska-pio jednu od čaša poredanih duž stola. Vatukin se obrati Stefani: ,,Zelite li da malo prošvrljamo?" ,,Naravno. Što da ne?" Pogled joj se na trenutak ukrsti sa Komarovljevim. Playuša je sedela tik do njega. Delovao je krajnje neutralno. Prvo je žacnu iskra Ijubomore, a potomje preplavi srdžba. Natalijaje bila priča za sebe. Bila je med i mleko dokje piljila u Vatukina, ali kad bi se okre-nula ka Stefani prostrelila bije pogledom od koga se dizala kosa na glavi. Kada se Vatukin nakratko udalji da bi porazgovarao sa jed-nim od svojih telohranitelja, Natalija besno prosikta: ,,Nemoj da ti je palo na pamet." ,,A šta to?" Bacila je pogled ka Vatukinu. ,,Ne zanima me ni ko si ni šta si. Hoću samo da znaš da on pripada meni." ,,Mene on uopšte ne zanima. U pitanju je čist posao." Ironično se nasmejala. ,,Uvekje u pitanju posao." ,,Ko kaže da je ljubav mrtva?" „ Upozoravam te. Drži ruke dalje od njega." Unutra se nalazilo šest barova, restoran, kazino, plesni podijum i striptiz klub. Bilo je i osamnaest privatnih odaja. Nije se ni na če-mu štedelo, ni na raskoši, ni na kiču, ni na vulgarnosti, Beli trg je bio spomenik postsovjetskog hedonizma. Vatukin je odvede do kancelarija u zadnjem delu blještavog lavirinta. U sovjetsko doba tu je bila smeštena bioskopska sala sa dve hiljade sedišta, namenje-na za plasiranje jeftine državne propagande. Na zidu u kancelariji obezbedenja bili su nanizani monitori. Vatukin joj dopusti da baci pogled u neke od privatnih odaja. U jednoj od njih šest striptizeta je

cupkalo oko četvorice debelih muškaraca. Na sve strane su leža-le flaše od piva, votke i vina. ,,Kazaci", prezrivo promrmlja Vatukin. ,,Ova banda dolazi jed-nom mesečno. Stacionirani su u Almatiju. Trgovci oružjem. Imaju dil sa Kinezima. Robu transportuju preko Kazahstana, Kirgistana i Ta-džikistana." ,,Znaju li kineske vlasti za to?" ,,Pretpostavljam da znaju. I oni imaju deo kolača. Ove gnjide ov-de imaju predstavništvo u Pekingu. Cak n: kiriju ne plaćaju. Vlada im daje prostor za džabe." 216 U drugoj privatnoj odaji četiri devojke su ušmrkavalei srebrnog poslužavnika pod nadzorom dvojice zgodnih mlau,,. škaraca u svilenim odelima. U trećoj prostoriji tri žene su sedele na sofi, pušeći, pričajući i dosaćtujući se. U sobi su ležala i četiri komi-rana muškarca. Na sve strane su bile razbacane prazne flaše. Vatukin se iskezi. ,,Poput svih nas, pokušavaju da nadoknade iz- gubljeno vreme." Potom ju je poveo do stńptiz bara u suterenu. Stajali su na ula-zu. Pretpostavljala je da pokušava da je testira, pa nije ispoljila ni-kakvu reakciju. Muškarci su sedeli grupisani oko malih stolova. Bas je tutnjao prostorijom. Vazduh je bio ispunjen vrelinom i vlagom. Koža se presijavala pod svetlošću reflektora. Oblaci dima, pomeša-ni sa kiselim zadahom znoja, dizali su se naviše, raspršujući se me-du kupama titrave svetlosti. Devojke zacakljenih očiju uyijale su se oko gostiju, izmamljujući im rublje, dolare, marke. Vatukin zapali 'marlboro'. ,,Kostja kaže da ste odseli u Baltsču- gu." „ Tačno." ,,Ako želite mogu vam poslati nekog tipa." Uprkos svemu kroz šta je prošla, Vatukinova ponuda ju je zate-kla nespremnu. Ne zbog onoga štoje rekao, već zbog ležernosti ko-jom joj je to saopštio. Pokušala je da ga jednako nonšalantno odbi-je. ,,Ne, hvala." ,,Doći će vam pravo na vrata. Kao naručeni sendvič." ,,Ne večeras," ,,Onda neki drugi put?" ,,Sumnjam." ,,Ako ovde nema nikoga ko vam se svida, nemojte se obeshra-briti. Mogu vam nabaviti šta god želite. Najzgodnije, bilo koje boje, bilo koje... veličine. Bilo kog formata..." ,,Kao što sam vam već rekla, nisam zainteresovana," ,,Možda više volite žene. Jesam li u pravu?" Stefani se izvini i ode do toaleta. Unutra je sve bilo od merme-ra. Bacila je pogled na ogledalo. Pune sočne usne, bleda koža, du-boke tamne oči. Prode rukom kroz svoju gustu kosu. Nimalo loše, s obzirom na okolnosti. Medutim, uprkos tome što nije bilo nimalo loše, osećala se kao najstarija dvadesetsedmogodišnjakinja na svetu. Onda krenu nazad ka separeu. Pogled su joj privukle njegove razmere. Visina, širina. Zastala je i osmotńla ga. Izmedu njih je bi- 217

/a masa Ijudi. Zurio je pravo u nju. Primetio ju je pre nego što je ona opazila njega. Debele usne, veliki kvrgav nos, izbuljene žablje oči, bleda pegava koža obasjana ultraljubičastim sijalicama. Boris Bergštajn. Stefani nije imala predstavu koliko dugo su se tako gledali. Ni-jedno nije skretalo pogled. A onda Petra preuze kontrolu, jurnuvši ka njemu, Čak i sa tolike razdaljine mogla je primetiti njegovu us-paničenost. Počeo je da uzmiče. Krčio je put ka izlazu, ignorišući gundanje i psovke. Gomila nije uspevala da ga sakrije. Uporno ga je sled/la. Ali beše joj suviše odmakao. Šmugnuo je kroz vrata, iz-gubivši se u zavojitom pasažu. Kada je stigla do izlaza od njega ni-je bilo ni traga ni glasa. Bilo je četiri i petnaest kada su napustili Beli trg. ,,Znam da je kasno, ali moram nešto da obavim. Imaš li nešto protiv?" Stefani slegnu ramenima, isuviše umorna za bilo kakvu reakciju, Petnaest minuta kasnije, automobil skrenu sa Mira prospekta, upu-tivši se ka severozapadu. Prolazili su Murmanskim prospektom, pa-ralelno sa železničkim šinama koje su od stanice Lenjingrad vodile ka stanici Sankt Peterburg. Potom skrenuše desno u neku stambe-nu četvrt. Pored njih su promicale zgrade sa fasadom od crvene ci-gle, razdrndani automobili poredani duž Mčnjaka. Komarov se na kraju parkira u ulici Kalibrovskaja, uz sam zid fabrike Prokatdetal. Iz odžaka je kuljao gust dim. Stefani izade iz 'šoguna'. U daljini je videla oronuli TV toranj Ostankino. Delovao je ogromno, obasjan gradskim svetlima. Čim je izašla ophrva je umor i ona poče da se trese od hladnoće. Podigla je kragnu kaputa. Fabrika je uporno bru-jala. „ Pazi gde gaziš", upozoho ju je. Prešli su ulicu, a onda pošli stazom izmedu dva niza metalnih ga-raža. Staza je bila oivičena stablima topole, breze i lipe. Na kraju se zaustaviše ispred neke petospratnice. Zgrada je imala dva ula-za, ali Komarov ne ude ni u jedan od njih, već je povede sa strane. Slabo ulično osvetljenje uskoro postade beskorisno. Stefani uspo-ri korak dokjoj se oči ne privikoše na tamu. A onda odjednom zati-tra nekakva svetlost. Komarovje otvarao teška metalna vrata. Spustivši se uzanim stepen/štem u suteren, obreše su u velikoj prostorij/ obasjanoj slabom svetlošću lampi prikačenih za zid. Ko-marov se okrenu ka njoj, pokazavši joj da bude tiha. Pod priguše- 218 nom svetlošću Stefani ugleda dva niza montažnih kreveta, po jedan duž svakog zida. Ispod tamnih pokrivača nazirala su se ušuškana tela. Cinilo se da su svi kreveti bili zauzeti. Soba je bila topla i is-punjena teškim zadahom. Nešto je zapara u grlu. Sledila je Koma-rova, prošavši kroz vrata na drugom kraju odaje. Soba u koju su ušli bila je mala i sveža. Uza zid je bila poredana gomila kutija. U trećoj sobi ponovo postade toplo. ,,Kostja!" U susret im je dolazila omalena debeljuškasta žena sa velikim naočahma. Kosa joj je bila ošišana na paž. Nosila je tamno zeleno radno odelo navučeno preko debele sive dukserice. Imala je pede-setak godina. Na bradi je imala ožiljak neobičnog cik-cak oblika. ,,Kako je večeras, Ljudmila?" ,,Nema mnogo gužve." ,,Koje sve tu?" ,,Maks, Aleksej, Valeńja." ,,Gde su? Pozadi?" Klimnula je glavom. ,,Hoćete li nešto da pojedete?" Pogledao je u Stefani. Ona odmahnu glavom. ,,Jeste li bar za čaj?" ,,Uvek", odgovoń Komaroy.

U susednoj prostohji nalazila se improvizovana kuhinja: tri pń-mus šporeta ispod zastarelog ventilatora, drvena sudopera ilegal-no priključena na gradski vodovod, sto pretrpan činijama, kašikama i šerp^ama. ,,Šta je ovo?", upita Stefani. ,,Prihvatilište." ,,Za koga?" ,,Šta misliš za koga? Za beskućnike." ,,Šta mi tražimo ovde?" ,,Pa, rekao sam ti. Moram nešto da obavim." ,,Ovde?" ,,Za mene svuda ima nekakvog posla, draga moja Petra." Raskopčala je kaput, ,,Lažeš me, ali nema veze. Kada bih znala sve o tebi, verovatno bi mi brzo dosadio." Čaj je bio jak i gorak. Ostavio ju je samu na petnaestak minuta. Razmišljala je o Nataliji -on pripada meni... drži ruke dalje od nje-ga - / Vatukinu. Ispod Natalijine očigledne agresivnosti tinjao je očaj. Vatukin je bio druga šansa u svetu u kome većina devojaka ni-kada ne dobije ni prvu. Kada se konačno pojavio, Komarov ne pru-ži nikakvo objašnjenje za svoje odsustvo. 219 Ušli su u auto i krenuli ka jugu. ,,Kada sam bio mlad, Moskva je noću bila veoma mračna, Čak i kada sam se vratio sa istoka, nije bilo ni približno ovako. Nije bilo to/iko svetala, reklamnih panoa, automobila. Grad se neverovatno promenio u poslednjih deset godina." ,,Nabolje?" Komarov se osmehnuo, ali nije odmah odgovorio. „ Oni koji žive na Menhetnu, na gornjem Ist Sajdu, sigurno bi tako rekli." ,,A oni koji ne žive tamo?" ,,Nekada je ovde postojao režim koji je Ijude jebao u zdrav mo-zak. Danas tog režima više nema, ali se i dalje dešava isto." ,,Ko im to danas radi? Ljudi poput tebe?" Zapalio je cigaretu, ,,Kako si prošla sa Vladimirom?" ,,Pretpostavljam da će me potražiti." ,,Jesi li tnu rekla da u stvari tražiš Kobu?" Stefani odjednom obuze napetost. ,,Nisam." ,,AH to je istina, zarne?" Da li da ga slaže, da mu kaže istinu /'//' nešto nalik istini? Nije mo-gla da odluči. ,,Zašto ga uopšte tražiš?", upita Komarov. ,,Molim te, ne teraj me da te lažem," Beše već prošlo pet kada je ušla u svoju hotelsku sobu. Sama. 18 U senci kolosalnog hotelskog kompleksa lzmailovo bi- la je smeštena pijaca, Taksi je doveze do same kapije. Na čistini preko puta igrale su tri vezane mečke. Sa druge strane ograde na-lazilo se na desetine tezgi. Bile su poredane pod pravom linijom, sa uzanim prolazima izmedu redova. Pada/a je kiša. Na najlonima ra-zapetim preko tezgi hrmirale su se barice ledene vode. Neka de-vpjka, obučena u tradicionalnu cigansku nošnju, svirala je violinu. Šaka kojomje prevlačila gudalo preko žica bilajojje sakrivena u ru-kav, kako bi se zaštitila od oštrog mraza, Stefani oseti miris dn/e-nog uglja i pečenog mesa. Neka postarija žena se ispreči pred njom, nudeći joj šubare od nutrije / krzna polarne lisice. Kada je Stefani odbi, ona besno pljunu u blato pored njenih čizama.

Stefani potom zade u deo p/jace gde se prodavala vojna opre-ma. Trebalo joj je petnaestak minuta da pronade tezgu koju joj je 220 Stern opisao. Iza štanda, na žičanim vešalicama, bili su okačeni pla-vos/V/ vojni šinjeli. Neki su očigledno bili nošeni, dok su drugi izgle-dali potpuno novi. Na tezgi se nalazila i kutija puna šubara. Na sva-kojje bila prikačena limena crvena zvezda. Na stočiću ispred tezge bili su poredani revolveri, bodeži, medaije, kompasi, dogledi, znač-ke. Bilo je tu i šest zardalih nemačkih šlemova iz Drugog svetskog rata. Na dva šlema bile su primetne rupe od metka. Iza tezgeje sta-jao oniži tamnoputi muškarac naboranog lica. Nosio je prljavu belu 'fila' vetrovku. Stefani podiže stari teleskopski nišan. ,,Zahvaljujući njemu ukokali smo mnogo Svaba pred Staljingra-dom. To vam je deo istorije. Pripadao je 284. sibirskoj diviziji." ,,Da li je Rudi tu?" Pitanje ga je očigledno iznenadilo. Oprezno ju je osmotrio. ,,U bolnici je." ,,Nešto ozbiljno?" ,,Žena mu se ponovo porada. Peto dete." ,,Zar je toliko loše?" Nakon kratkog dijaloga, njegova sumnjičavost nestade. ,,Šta vam treba?" ,,Nešto što funkcioniše." ,,Za kada?" ,,Odmah." ,,Ne mislite valjda da ovde držim robu?" ,,Koliko vam vremena treba da mi donesete?" ,,Zavisi šta tražite. Dvadeset minuta do sat vremena." ,,Šta imate?" ,,Pa, recimo, 'nagant'..." ,,Na šta vam ja ličim? Na sakupljača antikviteta?" Pažljivo se osvrnuo oko sebe. ,,A Je l' može MR73? lli 'Glock 27'?Glockye odličan. Lično sam se uverio. Sedamdesetprocentni polimer, prima petnaest metaka, plus jedan u cevi. Fosforescentni nišan. A imam i par čeških CZ 75-ica. Ako vam treba neĕto veće, wogu vam ponuditi 'ingramoy' automat od 7.65 mm." ,,A šta kažete za SIG-Sauer P226 sa priguš'wačem?" Pola dvanaest. Stefani side sa minibusa broj 733, u blizini resto-rana Podbrežje, na putu ka lzmailovu. Vreme se beše pogoršalo. Kiša je polako prelazila u sneg. Na adresi Krilatskoje brežuljci 35 najazila se turobna sedamnaestospratnicat smeštena u bloku iden-tičnih gradevina. Dve žene rumenih okruglih lica čavrljale su na ula- 221 zu. Stefani na svom mobilnom promrzlim prstima okrenu fiksni broj u komšiluku. Javi se muški glas. ,,Da?" ,,Da li je Galina tu?" „ Galina. " ,,Pogrešili ste. " Bar je bio kod kuće. One žene su u meduvremenu napustile ulaz. Stefani pode liftom do petnaestog sprata. U kabini se osećao težak vonj mokraće. Vrata se razdvojiše, otkrivajući uzani hodnik. Nikoga nije bilo na vidiku. Prošla je pored njegovih vrata, proveri/a da li je hodnik i dalje prazan, a onda izvadila SIG iz džepa kaputa i namestila prigušivač. Potom ponovo okrenu isti broj. "

,,Mislim da imaš problem. " ,,Ko je to?" ,,Pošli su po tebe. Imaš dva-tń minuta. Srećno. " Onda zauze busiju. Kada je otvorio vrata, naleteo je pravo na SIG. Ciljala muje pravo u glavu. Dobro je odmerila visinu. Trgaose, pogleda prikovanog za prigušivač. ,,Zdravo, Borise. " Bergštajn razvuče lice u Ijutitu grimasu. ,,Sranje!" ,,Samo mi pruži razlog i neću oklevati. " ,,Jebi se!" ,,Hajde sad polako nazad. Bez naglih pokreta. " Stefani zatvori vrata, držeći ga neprestano na nišanu. Kuhinja je bila u očajnom stanju: danima neoprano posude u sudoperi, prazne flaše, plastični tanjirići prepuni opušaka, vonj ukiseljenog mleka, bubašvabe koje mile po ostacima ubudalog hleba na stolu. Kupati-lo je zaudaralo na izmet. U kadi se nalazila gomila zapakovanih di-zel farmetki. Lažnjaci, najverovatnije. Dnevna soba je bila pretrpa-na kutijama sa elektronskom robonr. CD uredaji, video rekorderi, DVD plejeri, laptopovi, televizori, muzičke linije. Sve markirano. U prostorij/ su se nalazili još i mala sofa prekrivena maslinastim pre-krivačem, televizor, telefon i ružičasti plastični poslužavnik koji je očigledno služio kao pepeljara. ,,Lepo si se ovde sredio, Borise, Stan u potpunosti odgovara... tvojoj ličnosti." ,,Kako si me pronašla?" ,,Ako se sećaš, kada smo se upoznali u Brajton Biču pomenuo si da imaš stan u Kri/atskoju. " 222 Namrštio se. ,,Ali, stan se ne vodi na mene..." Stefani se zagonetno nasmeši. ,,Znam." Bolje rečeno, Stern je znao. Za odgovarajuću nadoknadu. ,,ldi do prozora, Borise. Spusti se na kolena, leda ka meni." ,,Šta tražiš ovde?" ,,To sam baš ja tebe htela da pitam. Hajde, kao što sam rekla." Polako se spustio na tepih. ,,Ovde si zbog onoga sinoć?" ,,Šta misliš?" ,,Bila je to puka slučajnost." ,,Svi koji veruju u slučajnost na kraju završe s metkom." ,,Kad god sam u Moskvi odlazim u Beli trg. Tamo su najbolje de- vojke." ,,Kod mene tvoj šarm ne pali, Borise. Šta radiš u Moskvi?" ,,Dobro znaš da dolazim ovde četiri puta godišnje." ,,Ali zašto si sad došao?" ,,Poslom." ,,Kakvim poslom?" Odmahnuo je glavom. ,,Ma daj, molim te..." ,,Kakvim poslom?" ,,Ne mogu..." Stefani opali. Hitac prigušeno odjeknu u pretrpanoj sobi. Komad zida se rasprsnu pred Bergštajnom, odmah ispod simsa. Komadići gipsa i prašine sručiše se na njega.

lnstinktivno je krenuo u stranu, a onda se strovalio na bok, ne mrdajući. Stefani ga gurnu vrhom či-zme. ,,Na kolena. Lice ka zidu." Počeo je da se trese. ,,Nemam nameru da ponavljam. Diži se/" Polako se pridigao na kolena. ,,Da čujem, šta si sinoć video?" ,,Ništa." ,,Šta si video?" ,,Kunem ti se da nisam video ništa." Uspaničeno je zaplitao je-zikom. ,,Pńmetio sam te tek kad si me pogledala." ,,Reci mi kakvim si poslom ovde, Borise?" ,,Molim te..." ,,Nemam nameru da ponavljam. Metak u kičmu će biti sasvim dovoljan. Umrećeš, ali natenane. U vražjim mukama. Pet, četiri, tri, dva..." ,,U džepu mi je." 223 ,,Jedan..." ,,Pogledaj u jebeni džep/" Stefani koraknu napred, prislonivši mu vršak prigušivača na po-tiljak. ,,Polako, Borise. Ako pńmetim bilo šta što podseća na oruž-je..." ,,Kunem se." ,,Dobro, onda. Hajde da vidimo šta je to." Veoma polako je zavukao levu ruku u džep od jakne, izvukavši odatle malu limenu kutiju. Izgledala je kao tabakera, ali nije bilo ni-kakvih oznaka. Stefani je uze, pa se povuče par koraka. Podigla je poklopac. Na vrhu je bio tanak s/oj vate, a ispod njega dvadesetak brižno ispresavijanih četvrtastih komadića papira. ,,Još jedan narko-diler. Svet prosřo vapi za takvima." Bergštajn je odmahivao glavom. ,,Sta lupetaš? To nije droga." Stefani razvi komad papira sa vrha. „ Vidi, vidi..." Tri fino izbrušena dijamanta. ,,Ako ih uzmeš, potpisala si mi smrtnu presudu", zacvile Berg-štajn. ,,Ma šta mi kažeš." ,,A ako me upucaš - ili ako nestanem - onda si potpisala smrt-nu presudu mojoj majci." To ju je žacnulo. Bilo joj je drago što je Bergštajn gledao u zid. ,,Za koga radiš?" ,,Ne poznaješ ih," ,,Pojma ti nemaš koga ja sve poznajem. Ustaj." Malo po malo se pńdigao. Mišići na butinama su mu se nekon-trolisano grčili. Izgleda da je sa bešikom bio isti slučaj. Kada se okrenuo, Stefani primeti tamnu vlažnu mrlju na preponama. Nije imao hrabrosti da je pogleda u oči. ,,Nisi dorastao svom zadatku, Borise." ,,Znam." Sa petnaestog sprata pucao je pogled na Moskvu. Posmatrala je hemijsku izmaglicu nad gradom. Visina na kojoj se stan nalazio pružala je sjajan pogled na urbani pejzaž, ali i

maksimalnu izlože-nost oštrim vetrovima sa Urala. Osećala je promaju koja se provla-čila kroz prozor i čula zavijanje vetra koji je nemilosrdno šibao kon-strukciju zgrade. Iz kupatila je dopiralo pljuskanje vode i škripa slavine. Par minu-ta kasnije Bergštajn se vrati u dnevnu sobu. Presvukao se. Na se-bi je sada imao par smedih panta/ona. 224 Dobar izbor boje", prokomentarisala je Stefani. ,,U slučaju da se 'ukakiš u gaće." Baš si duhovita", progunda Bergštajn. ,,Ne brini. Ja umem da čuvam tajnu." aHoćeš da popiješ nešto?" nNe pijem sa bubašvabama." Bergštajn je delovao uvredeno. Stefani reče: „ Videla sam ti kuhinju, Borise." Otvorioje kutiju u kojojje trebalo da se nalazi aivin muzički ure-daja i odatle izvukao čistu bocu ispunjenu tamnom tečnošću. ,,Za-to ga držim ovde." Skinuo je zatvarač, a onda joj pružio flašu. ,,Šta je ovo?" ,,Jermenski konjak." ,,Malo mi je rano." „1 meni. Ali nemam baš svakog jutra čast da mi neka ženska dr-ži pištolj uperen u glavu." Nakon što je povukao nekoliko gutljaja i ispušio cigaretu, nervi su počeli da mu se opuštaju. ,,Tako dakle? Dijamanti? Jesi li svestan šta radiš, Borise?" HTreba da ih prenesem do Njujorka. Eto šta radim." ,,Spremna sam da se kladim da nemaš nameru da ih prijaviš ca-rinicima na Kenediju" Bergštajn se počeša po nosu i slegnu ramenima. ,,Zato mi / pla-ćaju dvadeset pet soma." ,,Pare koje će ti omogućiti da uletiš u posao sa iznajmljivanjem jahti u Fort Loderdejlu?" ,,Možda." Stefani skinu pńgušivač sa SIG-a. ,,Jesi li smislio kako ćeš to iz-vesti?" ,,Naravno." Lagaoje. ,,Ma daj, Borise..." ,,Dobro, nisam još. Ali imam nekoliko šema." «Da čujem." nNema šanse." Stefani se nasmeja. ,,Da sam htela mogla sam da ti sjurim me-ak ujnozak, da potrpam kamenje u džep i izadem odavde kao da se ništa nije desilo." ,,Zašto nisi?" nZato što nisam lopov. I zato što ne ubiiam glupe bespomoćne zivotinje." • -j~" nekao joj je. Tri plana, sva tri jednako beznadežna. 225 ,,Zaboga, Borise, Šta ti vredi dvadeset pet soma ako zaglaviš bar petnaest godina?" ,,lmaš neku bolju ideju?" ,,Nemam," ,,E pa, onda... probaću, pa šta mi Bog da." ,,Šanse su ti ravne nuli."

Bergštajn baci pikavac u prepuni ružičasti poslužavnik i odmah upali sledeću cigaretu. Stefani se seti Marije Bergštajn, njene neo-bjašnjive opčinjenosti Alom Pugačovom i malog ušuškanog stana u Brajton Biču. ,,Ponudiću ti nešto, Borise. Dobro me slušaj. Mislim da ti mogu obezbediti siguran način da ovo kamenje prebaciš do Sjedinjenih Država." Delovao je sumnjičavo. ,,Koliko tražiš?" ,,Ne treba mi novac. Hoću da mi zauzvrat nešto učiniš." ,,Šta?" ,,Hoću da to završiš kako treba, da pokupiš svojih dvadeset pet soma i da ispariš. Nemaš ti prokletu petlju za takve poslove. Sam si mi to rekao one večeh u Njujorku. Na prvi pogled deluješ kao mnogo opak tip." Pogledala je u njegove prepone. ,,Ali ostali ne vi-de ono što sam ja upravo videla. Ne znam za koga radiš, ali mogu da pretpostavim o kakvom se soju radi. Namirisali su te na m/lju. Ako ih se ne otarasiš, zabasaćeš do guše. Možda ne danas, možda ni sutra, ali to te pre ili kasnije čeka. lli ćeš izgubiti glavu nizašta." Bergštajn je delovao iskreno zbunjen. ,,Zašto ovo radiš?" ,,Zato što mi se - uprkos bilo kakvom zdravom instinktu - dopa-daš. A dopala mi se i tvoja majka. Bilo bi strašno da t/ jednog dana donosi cveće na grob zbog čiste imbecilnosti." ,,Do davola! Kasnim!" Posle desetak minuta razgovora Bergštajn zgrabi telefon i poče da ukucava brojeve. ,,Obećao sam ujaku da ću ga danas posetiti. Onda je zastao i pogledao u Stefan/. ,,Je l' to u redu?" Slegnula je ramenima. ,,Nas dvoje smo završili? Nećeš me upucati u leda kad krenem kroz vrata?" ,,Neću. Bar ne danas." Otipkao je još dva broja, a onda ponovo zastao. ,,Hoćeš li sa mnom?" „ Neću." 226 Oopašće ti se. Svima se dopada." ^Borise..." tPod datim okolnostima, ovo je najmanje što mogu da učinim za tebe. Poznavao je Georga Salibija." Njena znatiželja se probudi. ,,Stvarno?" Bergštajn je vozio petnaest godina star ulubljeni 'audi'. Stefani ga upita da li je siguran da će auto izdržati put. Odgovorio joj je da ga još nikad nije izneverio. Bili su već na spoljašnjem gradskom pr-stenu kada se oglasi Stefanin mobilni. Komarov. ,,Gde si?", upita je. ,,U automobilu." ,,Možeš li da razgovaraš?" ,,Donekle." ,,Hteo bih nešto da ti pokažem. Sta radiš yečeras?" ,,Zvuči primamljivo. Recimo da ne radim ništa." Komarov joj izloži detaljna uputstva, a onda sve još jednom po-novi. ,,Jesi li zapamtila?" ,,Biću tamo." Sa spoljašnjeg prstena su skrenuli na seoski put koji je vodio pored Skolkova, a onda se otisnuli preko otvorenih polja. Nije bilo saobraćajnih znakova. Nešto kasnije su skrenuli na uski krivudavi neasfaltirani drum oivičen stablima srebrne breze, koji je vodio ka proplanku na obali jezerceta. Nekada davno, drvena kućica pored vode bila je okrečena

tirkiznom bojom. Uprkos dugogodišnjoj izlo-ženosti surovim klimatskim uslovima, okviń na prozohma su i dalje bili intenzivne zelene boje. Dim je kuljao iz metalnog odžaka na kro-vu. Josif Bergštajn izade da ih dočeka. Pored njega su stajala dva nemačka ovčara. Nije bio ni viši ni teži od svoje sestre, Izgledali su skoro kao blizanci. Srdačno je zagrlio Bohsa i rukovao se sa Stefa-ni. Bio je uzdržan, ali pńjatan. Pozdravivši je, blago se naklonio. Unutra je bubnjala tučana peć. U kuhinji i dnevnoj sobi bilo je toplo i suvo. Podovi su bili zastrti jeftinim samarkandskim ćilimima 1 Pr°stirkama od irvasove kože. U dnevnoj sobi su se nalazili velika sofa, dve kožne fotelje, dva radna stola, stara polica za knjige, ura- mljeni crteži na zidovima. Bio je to pravi ušuškani porodični kutak. Poslužio ih je supom i crnim hlebom koji je sam umesio. Borisa je to očigledno obradovalo. Podsetilo ga je na majku. Posle ručka su P°pHi čaj. Josif Bergštajn je rekao Stefani da je i on bio u prilici a emigrira u Izrael sa ostatkom porodice, ali da mu nije bilo ni na 227 kraj pameti da ode. Pričao joj je kako ih je Boris preklinjao da osta-ne s njim, ali da njegova sestra Marija nije htela ni da čuje. ,,Mislim da se plašila da bi mogao postati kao ja. Šta sam mo-gao da urad/m? Marija je uvek bila tvrdoglava. Ali ne uvek i u pra-vu. Klela se da ih u Izraelu čeka bolji život. I śta se desilo? Otišli su i odatle. Kada vidim u kakvom se haosu Rusija danas nalazi, znate li šta uradim? Samo pomislim na Izrael i odmah mi je lakše." ,,Zar niste bili u iskušenju da se preselite u Njujork kada vam je porodica emigńrala u SAD?" Počeo je da zavija cigaru. ,,Četiri puta sam bio u Njujorku, ali ni-kadanisam poželeo da tamo živim." ,,Četiri puta?" ,,Da. Bio sam i u Cikagu. Bostonu. Putovao sam u inostranstvo pet-šest puta godišnje." Liznuo je cigaret-papir, a onda zalepio ci-garu. ,,Poslovno." ,,Čime se bavite?" ,,Šta vam je Boris rekao?" ,,lskreno rečeno, ništa. Osim da ste poznavali Georga Saiibija." Josif izvi obrvu. „1 vi ste ga poznavali?" Stefani pogleda u Borisa. ,,Pa, ne baš. Srela sam ga samo jed-nom. Nije bio naročito komunikativan," ,,Baš čudno." ,,Zašto?" ,,Ne zameńte mi na direktnosti, ali vi biste baš bili njegov tip. Tamnokosa, atletske grade, odlučna... Stefani se seti Rut Stajfel. ,,Mislite da sam odlučna?" Na licu mu se pojavi slabašan osmeh. Usne su mu bile tanke i stisnute. ,,Nazovite to instinktom. U svakom slučaju, čitao sam o njegovom ubistvu u novinama. Bilo je i na TV-u. Jeste li videli čitu-Ije? Brežnjev, Andropov, Gorbačov - znao se sa svima njima, neka-da u stara vremena. Poznavaoje i Jeljcina, u vreme kadaje ovaj bio partijski funkcioner u Sibiru i još uvek mogao da spoji dve suvisle misli." Boris izade iz sobe. Stefani upita: ,,Kako ste se upoznali sa Sa-libijem?"

,,Bankarska posla." ,,Vi ste bankar?" ,,Pa, ne baš." Rekao joj je da su se upoznali na Kipru početkom sedarndese-tih. On je bio tamo po službenoj dužnosti. Salibi je u to vreme ze- 228 . ^a učvrsti svoje veze sa Kremljom. Bergštajn je bio deo tajnog rnoskovskog tima koji je trebalo da razmotń Salibijevu ponudu. Posle toga smo se povremeno susretali. U Bejrutu, Atini, Ber-linu. Nekoliko puta i u Sjedinjenim Državama. Dopadao mi se. Bio je rezervisan prema strancima, ali srdačan i velikodušan prema pri- jateljima." Śtefani je bivala sve napetija. „6/0 vam je prijatelj?" Josif Bergštajn seglasno nasmeja. ,,Ma, ne. Nikako. Ja sam b/o samo posmatrač. Jednostavno sam bio u prilici da vidim kako se ophodi prema drugim Ijudima." Stefani onda tobože nonšalantno upita: ,,Kada sam ga upozna- la bioje u društvu jednog Rusa. Konstantina Komarova. Jeste li ču- li za njega?" Klimnuoje glavom. ,,Mislim da živi u Njujorku. FBI mu je dao na- dimak..." ,,Don sa Dona." ,,Baš tako." ,,Sta znate o njemu?" Josif Bergštajn začkilji o čima. ,,Priča se da je u hotelu u Voro-nježu ubio nekog Uzbekistanca jednim jedinim udarcem." Kada su krenuli za Moskvu već se spuštao sumrak. Jedan od fa-rova na automobilu bio je slomljen, ali ih to nije usporilo. ,,Nisam uspela da saznam čime se tvoj ujak tačno bavi." „ U poslednje vreme ne radi puno." ,,A ranije?" „8/0 je u KGB-u." ,,Šta mu je bio posao?" ,,Radioje u finansijama. Bio je zadužen za raspodelu fondova za naše agente u inostranstvu," ,,Ozbiljno?" Bergštajn klimnu glavom. ,,Putovao je širom sveta." Taksi se spusti obalom reke Jauza, seyerno od Lefortova, a on-da se zaustavi u ulici Semjonovskaja. Napolju je padao sneg. Krup-ne pahulje su lepršale nad šoferšajbnom. Stefani krenu, sledeći Ko-marovljeva uputstva. Sportski kompleks Metalurg je ranije pńpadao fabrici ,,Srp i če-kic . Bio je zamišljen kao prostor za rekreaciju radnika. Sada je bio otvoren za javnost. To, naravno, nije važilo u deset minuta do po-n°ć/ - sportski centar se zatvarao u devet - što je objašnjavalo pri- 229 sustvo redara na glavnoj kapiji. Stefani krenu duž ograde. Komaroy joj je obećao da ćejedan od sporedn/h ulaza biti otključan. Kada je zašla u kompleks, nastojala je da se

kreće van glavnih pop/očanih staza. Sakrivena velom tame, prešla je dva fudbalska terena, a on-da izbila sa zadnje strane crveno-bele dvospratnice sa c/glenom fa-sadom koja se nalazila u središtu kompleksa. Provirila je iza ugla. Ispred ulaza su bile parkirane /imuzine i ostali četvorotočkaši. Telohranitelji i šoferi su cupkali u mestu, cvo-koćući od hladnoće, pušeći i dodajući flašu u krug. Stefani se povuče u pomrčinu, uzvera se na škripavu meta/nu nadstrešnicu iznad komandne kućice koja se naslanjala na zgradu i odatle se pope do prozora na prvom spratu. Prozor je bio odškri-nut. Uvukavši se unutra, začu prigušeni odjek burnog aplauza, Unu-tra je bilo hladno, promaja je duvala niz pasaž. Napipavala je put kroz tamu. Onda pred sobom ugleda slabašne tačke svetlosti. Sve-tiljke na balkonu, po tri sa svake strane zgrade. Sve su bile usme-rene nadole. Stani iza srednje svetiljke, sa strane koja ti je najbli-ža. Prvo štoje primetila bilaje vrelina kojaje kuljala odozdo. Potom je osetila vonj. Pomešani miris duvana, parfema, telesnih isparenja. I još nečega što, iako joj je bilo poznato, nije mogla odmah identifi-kovati. Pogledala je dole. Bodi-bilderske sprave i tegovi bili su sklonje-ni u stranu. U središtu sportske sale nalazio se ogroman kavez u kome je bio smešten bokserski ring. U ringu su se borila dva mu-škarca. Jedan je bio krupan i spor, drugi žilav i brz. Šest svetiljki sa balkona bilo je fokusirano na bohlište. Kada su joj se oči privikle na blještavilo svetlosti, Stefani ugleda krv. Krv se slivala sa boraca, kapajući na pod arene zastrt šatorskim platnom. Krupniji bokser uputi desni direkt, a onda se okliznu. Na grimiznoj podlozi ostade trag stopala. Rulja poče da kliče. Njegov žilavi protivnik tada uputi pljusak udaraca. Jedan od njih pogodi krupajliju u vilicu. Craške kr-vi i znoja poleteše kroz vazduh. Tek tada Stefani primeti da nijedan od boksera nije nosio rukavice. Oko ringa se tiskala grupa Ijudi. Uglavnom muškarc/. Zažarena lica su im bila oblivena znojem. Mahali su pesnicama i urlali. Po Stefaninoj proceni, oko trećinu publike u dvorani sačinjavale su že-ne. Nešto dalje odatle bili su postavljen/ stolovi i stolice. Duž jed-nog zida bio je smešten improvizovani šank gde se moglo naručiti piće. 230 X\ onda shvati odakleje poticao onaj zadah. Težak sparni vazduh b'o /e prožet ukusom krvi. Gotovo da ga je mogla osetiti na nepci-ma petra je u svojoj kahjeri videla i gore stvari, ali je od onoga što ualeda ipak podidoše žmarci. Bio je to Koloseum. Gladijatori i ras-pomamljena rulja. Prešla je pogledom po dvorani. Nije joj trebalo mnogo da ih pronade. Komarov je sedeo za jednim od stolova u društvu Vatukina, Natalije, šestońce njoj nepoznatih muškaraca i dve žene, Baš kao što je i rekao. Krupniji bokser je u meduvremenu živnuo, zadavši svom protiv-niku žestok udarac u donji deo stomaka. Dvoranom se prolomi zvuk koji je ličao na šištanje ogromnog ispumpanog balona. Sitniji bok-serse zateturao, otkotrljavši se preko klizavog šatorskog platna. U poslednjem trenutku je uspeo da izbegne udarac nogom upućen ka njegovoj glavi. Stefani nije mogla da vidi izraz na Komarovljevom licu, ali je Va-tukin delovao potpuno zaokupljen borbom. Natalija je, sa druge strane, delovala zaledeno. Na njenom licu nije se mogla nazreti ni trunka emocije. Kada sam bila mlada poznavala sam mnogo potencijalnih Nata-lija. Devojke iz Krua, Kardifa, Aberdina. Jedna ili dve su uspele da izvedu ono što i Natalija, ali ih je mnogo

više završilo u jarku. Ne-srećnice koje su pokušavale da pobegnu od svog porekla, oslanja-jući se na samo jedan adut: svoj izgled. Bez nekog formalnog obra-zovanja mogle su da se pouzdaju samo u praktičan razum, odluč-nost i mušku slabost. Bile su kao bokseri koji svim raspoloživim sredstvima sebi krče put iz geta. Jurile su za novcem jednako ne-milosrdno kao kapitalistički investitori, ali ih nikada nisam smatrala plaćenicima ili sakupljačima zlatnih poluga. Uvek sam na njih gleda-la^kao na osobe koje su pokušavale da uzmu život u svoje ruke, sa vise ili manje uspeha. Progutale su ponos i bacile sebe kao ulog. lako ne znam gotovo ništa o Nataliji, imam utisak da je dobro Poznajem. Ćerka železničkog skretničara ili sitnog oficira koji nika-da nije dobio pravu šansu. Ćerka žene koja je trpela iživljavanja svog muža alkoholičara. Zena neverovatnog stoicizma, koji je na-sledila od svojih ženskih predaka. Jasno vidim Nataliju u nekom r°vincijskom gradiću, sivom hladnom i zatucanom, njeno odrasta- nje medu vršnjacima sličnih sudbina. A onda je, početkom puberte- taj njena raspupela lepota počela da je izdvaja od ostalih. Muške :l su je žudno gutale pogledom, a ona je postajala sve samouve- 231 renija. A onda je u jednom trenutku odlučila da prekorači liniju. Na-dam se da je njeno prvo iskustvo bilo naivno i nežno. Moje je bilo brutalno i razočaravajuće. Posle toga... pa, verovatno je očvršća-vala kroz patnju, da bi na kraju uvidela ne samo da svoj izgled mo-že upotrebiti kao robu, već i da joj je on jedina šansa za bekstvo od turobne neminovnosti koju budućnost nosi. Možda je maznula neke pare. lli spavala sa debelim bankarskim službenikom koji je živeo na spratu ispod. Sta god da je uradila, uspela je da prikupi dovoljno za kartu do Moskve. Do metropole. Blještava svetla, ključ za buduć-nost neukaljanu prošlošću. Ali ta budućnost stoji na staklenim nogama. Krhkim, nepouzda-nim. Ako se razbije, šta onda? Da se vrati u zaborav? Rulja je urlala. Sitniji bokser je bio toliko usredsreden na kišu udaraca kojom je zasuo svog protivnika da nije primetio njegov iz-nenadni levi direkt. Sadaje ležao izvaljen na ledima, prekriven sop-stvenom kn/lju i krvlju svih boksera koji su prošli kroz ring. Masa ga je pozivala da ustane. Pridigao se na kolena, previjajući se. Rmpa-lija ga je zgrabio za kosu i tresnuo kolenom po licu. Krv šiknu na sve strane. Stefani zatvori oči, alije i dalje čula tup odjek udaraca i ras-pomamljeno klicanje gomile. A onda je sve bilo gotovo. Adrenalin poče da jenjava i klicanje gomile se povuče pred romorom razgovora. Publika se usredsredi na naplatu opklada. Postioci su cirkulisali oko stolova. Beživotno telo boksera - biloje nemoguće reći da lije bio mrtav ili samo u ne~ svesti - bilo je iznešeno iz ringa na improvizovanim nosilima. Ali, on više nikoga nije zanimao. Stefani ponovo baci pogled ka Vatukino-vom stolu. Komarov više nije bio tu. Minut kasnije začu glas iza svojih leda. ,,Jesi //' imala nekih problema?" Stefani se okrenu. Delovao je kao senka. ,,Šta je do davola ovo?" ,,Zabava za one koji vole surovost i koji imaju dovoljno para da p/aře." ,,Šta ti tražiš ovde?" ,,Pružam svojim klijentima provod kakav žele." ,,Ko su oni Ijudi za tvojim sto/om?"

,,Amerikanci. Dvojica su preduzimači. Jedan je hotelijer, Ostali su bankari." Pńbližio joj se tako da može da mu pogleda u oči. On-da reče: „ Tvrde da je ovo bolje od seksa. Uzbudljivije. Kažu da na 232 Menhetnu u bilo koje doba mogu da spavaju s najlepšim ženama sveta. Ali ovo... ovo je nešto stvarno. Neprestano koriste tu reč." Trebalo bi više da izlaze." ,,Slažem se. Ali su suviše izmoždeni za tako nešto." „1 šta ti tražiš sa njima, Kostja?" ,,lsto što i ti sa Vladimirom. Posao." nPomažeš im da potroše koji dolar na sveopštoj rasprodaji?" ,,Na kakvoj sveopštoj rasprodaji?" ,,Bivša državna imovina koja se arči u bescenje. Pretpostavljam da se o tome radi." ,,Kaskaš otprilike pet godina, Petra. Možda čak i deset. Nisu do-šli ovde da bismo razgovarali o investicijama u Moskvi, već o inve-sticijama u Njujorku. A valuta koja je u opticaju nije dolar, već ru-blja." Bilo je dobro što su stajali u mraku. ,,A zašto sam ja ovde?" Komarov se približi, obgrli je oko kukova i pokaza joj na sto u neposrednoj blizini ringa. ,,Vidiš onog tamnoputog sa zlatnom min-dušom?" ,,Da." ,,Toje SergijevizBaškortostana. Trgujenaftnim derivatima. Ima jake veze u Centralnaji. A onog debelog za stolom iza? U društvu ridokose? Toje Barsov. Moskovljanin. Jedan od čelnika Ljubercija. Onaj ćelavacje takode odavde. Feliks. On je iz Solntserskija. Onaj tamo omaleni, sa druge strane ringa, sa velikim naočarima i šta-pom. Je l' ga vidiš?" ,,Da." ,,To je Ulman. On je iz Odese. I poslednji koga sam hteo da ti pokažem... kud li se deo? A, eno ga. Ona ridokosa mrcina. Okre-nut nam je ledima. To je Antonov, iz Dolgoprudnikija." „1 u čemu je poenta?" ,,Svi oni imaju nešto zajedničko. Tačnije, radi se o dve stvań." ,,Osim što su svi dovoljno bolesni da ovakvu grozomoru smatra-ju zabavom?" ,,Kao prvo: Ijudi ih obično sve skupa etiketiraju kao kriminal-ce..." ,,Ma, šta mi kažeš?" „1 kao drugo: svi oni zajedno su Koba." Dole, u kavezu koji je okruživao ring, jedan od radnika je džoge-om brisao okrvavljeni pod pred sledeći meč. Na podu se, medutim, niJe primećivala nikakva promena. 233 ,,Svi zajedno su Koba?" ,,U ovo ili ono doba svi su se koristili tim pseudonimom. Svi oni koriste po nekoliko imena odjednom. Promene ih na desetine to-kom karijere." ,,Dovukao si me ovde da bi mi to rekao?" ,,Da bih ti to pokazao. Da bude dovoljno upečatljivo. Da te na-teram da shvatiš." ,,Da shvatim šta?" ,,Da samo traćiš vreme. Nećeš pronaći Kobu za kojim tragaš, ukoliko on to sam ne bude želeo. Pravi Koba je legenda, Mit." Baš kao i Petra Rojter. ,,A šta je sa Vatukinom? Da li je on nekada bio Koba?" Komarov ništa ne odgovori. ,,A ti, Kostja? Jesi li ti ikada bio Koba?"

,,Ne." Stefani ni sama nije znala da li je ono što je osetila bilo olakša-nje, nesigurnost ili apsolutna nepoverljivost. 19 Pola šest ujutru. Stojim pored prozora u Kostjinoj dnevnoj sobi, gledajući na Kutuzovski prospekt. Napolju je neverovatno ti-ho. Na sebi imam samo tanku bluzu, ali mi je toplo, iako na svega nekoliko inča od mene veje sneg. Toliko o obazrivosti. Bacili smo sve u vetar provevši noć zajedno. Ali, dolazak ovde bio je više od nepromišljenog poriva. Bila je to deklaracija namere. Ovo nije sa-mo nomadska veza. Ovo je nešto daleko dublje i nijedno od nas ne mora to naglas da kaže da bismo znali da je tako. Ovaj stan je daleko manji od onog na Menhetnu. I bez trunke luksuza. Spavaća soba, minijaturna kuhinja, kupatilo i dnevni bora-vak u kome se upravo nalazim. Tamnozeleni tepih je star bar tride-setak godina. Kao i tapete sa cvetnim dezenom. Sare su na nekim mestima sasvim izbledele. U sobi se nalaze jeftin čajni stočić, neu-dobna sofa koju bi trebalo tapacirati, mali samsung televizor. Sa plafona visi jedna jedina sijalica, zaklonjena drap abažurom sa sme-dim flekama. Pored fotelje u uglu nalazi se klasična lampa. Stan deluje spartanski i hladno. Apsolutno ništa ne govori o nje-mu. Baš kao ni onaj na gornjem Ist Sajdu. Sa druge strane, ni stan 234 Old kort plejsu ne govori apsolutno ništa o meni. Većina domo-nosi neki trag onih koji žive u njima. Medutim, mesta na kojima Kostia i ja živimo su poput garderobe koju nosimo: fasada koja bi trebalo da prikrije pravu istinu o nama. Na nekim od polica naredane su knjige, ostale su prazne. Na jednoj se nalaze četiri uramljene fotografije. Dve od fotografija pri-kazuju ženu krupnih kostiju, snažne grade, okruglog iica oivičenog nustim crnim loknama. Na jednoj od njih ona leži na prostirci na tra-vi. U pozadini se nazire šumarak. Smeje se. Na drugoj sedi za sto-lom. Preko ramena gleda u fotografski aparat. Tu već deluje ozbilj-nije. Obe slike su stare. Treća fotografija prikazuje nekog muškar-ca. Kostjin otac. Sličnost je neverovatna. Pozadina deluje turobno, preko četvrtastog prozora navučena je čipkasta zavesa koja prigu-šuje svetlost. Tamna proredena kosa, smešak na naboranom licu. I osmeh je Kostjin - pomalo iskrivljen - ali mu je pogled prazan. Osmeh je samo na licu, ne i u srcu. Poslednja fotografija. Opet žensko lice. Ali, ova fotografija je nešto novija, modernija. Baš kao i ona. Lepo oblikovane jagodice, tamna kosa, bleda put, sočne usne i tamne oči. Deluje mi donekle poznato. Govorim sebi da mu je to možda sestra, jer ne želim da verujem da bi mu mogla biti nešto drugo. Ali njen pogled odaje da je zaljubljena u osobu koja je slika, a ta osoba je verovatno on. Ša-Ije poljubac ka aparatu i... Obuzima me drhtaj. Poznata mi je zato što podseća na mene, Doduše, nešto je niža, skladnije gradena, sve u svemu izgleda bo-Ije od mene, ali definitivno imamo neku zajedničku nit. Onda, prenuvši se, primećujem da je on tu. Stoji na vratima i po-smatra me. Peškir mu je obmotan oko struka. Postidena sam i zbu-njena. On ne pokazuje ni trunku emocije. ,.Ovo je Irina?" ,,Da." ,,Žao mi je. Nije trebalo da..." Ne kaže mi da je u redu. Da nema veze. Samo stoji i zuri u me-ne. Vraćam fotografiju na policu.

..Nisi mogla da spavaš?" ,,Divno sam spavala", odgovaram mu. Sto je tačno. ,,Ali sam se rasanila." ..Jesi li za kafu?" ..Malo ličimo, zar ne?" Kostja ne odgovara. 235 ,,lzvini. Ali morala sam da pitam. Jesam li ja nešto kao zamena?" ,,Nju niko ne može da zameni." Kada se vratila u Baltsčug beše već prošlo sedam. Komarovjoj reče da će se možda videti kasnije. Upitala je čemu ,,možda", Re. kao je da zavisi od okolnosti. Kakvih okolnosti? Sastanaka, poziva uobičajenih stvari. Upitala ga je zašto je i dalje toliko tajnovit pred njom, a on je izvrdao konkretan odgovor. ,,lz istog razloga iz kog si ti tajnovita preda mnom, Petra. Tako je bezbednije." Vrativiši se u svoju hotelsku sobu, naručila je kafu, istuširala se, kontaktirala Sterna, iznela mu svoje zahteve i pitala za cenu. Ovo ne liči na tebe, Petra? Otkud sadpa dijamanti? Hoćeš da uneseš malo raznolikosti u svoj posao? Sve treba probati. U pet do devet javio joj se Vatukin, upitavši je može li da dode oko jedanaest. Kazini na Novom Arbatu su delovali neubedljivo po danu. Ni traga od neona, samo modro nebo nad glavama. U Belom trgu se osećao težak ustajali vonj. Pod dnevnim osvetljenjem, me-sto je delovalo jeftino. Cak su i pirane izgledale bolećivo. Jedna starica je metlom skupljala razbijeno staklo. Vatukin ju je čekao u kancelariji na prvom spratu. Izgledalo je kao da oka nije sklopio či-tavu noć. Prebledeo, zakrvavljenih očiju, iždžikljale brade. Ponudio ju je kafom, a onda zapalio cigaretu. Možda bi mogli da se dogovo-re, rekao joj je, Medutim, prvo su morali da se odrade neki tehnič-ki detalji, a čovek koji je bio zadužen za to nije bio u Moskvi. ,,Kada dolazi?" ,,Ne zna se tačno. U svakom slučaju ne skoro. A možda uopšte neće ni dolaziti." Vatukin predloži kompromis. London, tri dana uoči Božića. Nji-ma bi to savršeno odgovaralo, a njoj? Stefani se nadala da se us-plahirenost koju je osećala u grudima ne očitava na njenom licu. Rekla je da joj mesto i vreme odgovaraju. ,,Znate, za ženu vaših sposobnosti u Moskvi bi moglo imati pu-no posla." Stefani se hladno osmehnu. ,,Za mene svuda ima puno posla." ,,M/slim na dobro plaćen posao." ,,Samo takvima se i bavim." Crvena štop-svetla su parala ledenu pomrčinu. Ponovo je poceo da veje sneg. Komarov je bio u 'mercedesu', tri automobila ispred 236 lublienog 'audija' koji je pozajmila od Bergštajna. Našli su se za "ankotn u Metropolu, negde u vreme ručka. Predala mu je koverat sa uputstvima. ,,Ostalo zavisi od tebe, Borise." Ćušnuo je koverat u džep jakne. „1 dalje ne tražiš ništa?" ,,Ništa osim tvoje reči. I da mi pozajmiš auto danas popodne." Znala je gde će Komarov ručati. U Tamerlanu, mongolskom re-storanu u ulici Prečistenka. Negde oko dva, izašao je iz restorana u društvu jednog od američkih biznismena sa kojima je bio na boks-meču. Stefani je čekala u parkiranom autu sa druge strane ulice.

Komarov onda krenu ka severoistoku, u pravcu lzmailova, pro-šavši pored pijace gde je Stefani kupila SIG. Skrenuo je u ulicu Park, koja je bila isuviše neprometna da bi ga mogla dalje pratiti. Stefani se zaustavi na ivičnjaku nedaleko od ugla, posmatrajući ka-ko se crni 'mercedes' probija kroz sneg. Stotinak metara dalje, Ko-marov ponovo skrenu nalevo, parkiravši se tik do metalne ograde. Onda izade iz automobila, prode kroz kapiju i nestade medu crnim stablima. Stefani tada otvori vrata 'audija' i izade na mraz. Proverila je SIG, podigla kragnu i krenula ulicom Park. Sneg joj je škripao pod čizmama, a hladan vazduh štipao za obraze. Grad beše sasvim utih- nuo. Crna gvozdena kapija okruživala je maleno dvorište u čijem sre-dištu se nalazila turobna trospratnica. Nad dvorištem su se nadvi-jali visoki stambeni blokovi povezani mrežom pločnika oMčenih brezama i prekrivenih snegom. Vlažne grane su se povijale pod te-retom padavina. Stefani stiže do kapije. Na ogradi je stajala metalna ploča sa natpisom: Dom za nezbńnutu decu, br. 23. Osvrnula se naokolo, ali ne primeti nikog živog. Prošla je pored tobogana sa koga je visio niz ledenica. Iza tobogana su visile dve Ijuljaške. Jedna je bila bez sedišta. Na prozorima u pńzemlju bile su postavljene crne gvozdene rešetke. Provukla je ruku, sastrugavši 'ed /' prljavštinu sa delića stakla. Soba je delovala jadno: siva ma-sna farba na zidovima, nezastrt pod, tri stola sa klupama. Pratila je "omarovljeve otiske u snegu. Vodili su do vrata iza ugla. Na vrati-fa su se nalazile zaštitne metalne ploče. Pritisnula je kvaku i ušla. Obrela se u praznom neosvetljenom hodniku. Prljavi zidovi, be-tonski pod. U dnu hodnika nazirao se pravougaonik svetlosti. Od-lekud je dopiralo tiho brujanje. Osetila je mińs dezinfekcionog sre- 237 dstva. Prsti joj instinktivno krenuše ka SIG-u, ali se odupre iskuše-nju da izvuče oružje. Bilo je hladno. Dah joj se ledio. Prošla je po-red neke kancelańje. Vrata su bila odškrinuta: radni sto, stolica sa pocepanim naslonom za ruke, spisak sa pedesetak imena okačen na zidu. Na ormanu sa fasciklama stajao je radio sa koga je dopi-rala domaća pop muzika. Na stolu se pušila šolja čaja, spuštena is-pod zglobne lampe. Konačno stiže do prostorije iz koje je dopirala svetlost. Bila je prilično prostrana. Učionica, ili soba za sastanke. Dužjednog od zi-dova biloje naslagano pet kamara plastičnih stolica. U jednom uglu nalazio se stari televizor postavljen na teleskopski stalak, a u dru-gom drveni čiviluk. Sa leve strane su bila dva velika stola. Na zidu, stari posteri: deca koja veselo jure niz brežuljak, devojčica koja se smeje, delfin uhvaćen u skoku, talasasto žitno polje obasjano iskri-čavim zracima sunca. Veliki četvrtasti prozori su gledali na igrali-šte. Ispred jednog od njih Stefani primeti Komarovljevu siluetu. Stajao je okrenut ledima. Uopšte se ne okrenuvśi ka njoj, on progovori: ,,Jesi li našla ono što si tražila?" Stajala je kao ukopana. Nije bila kadra da razmišlja. Obuzeo ju je bes. Bes je kod nje uvek dolazio pre postidenosti, ,,Pojma nemaš šta si uradila." Kada se konačno okrenuo, nije smogla snage da mu pogleda u oči. ,,Mislio sam da ti mogu verovati." ,,Možeš", prošaptala je.

,,Sta onda tražiš ovde?" Rašihla je ruke. ,,Pratila sam te." I dalje su stajali na suprotnim krajevima sobe. ,,Zašto?" „ Da vidim gde si. S kim si." ,,Zašto?" Reči su joj zastale u grlu. ,,Zašto, Petra? Jesam li i ja jedna od meta?" ,,Nisi!" Bilo joj je jasno da je njen odgovor bio isuviše brz, isuvi-še kategoričan. Očajnički. „ Ti nisi meta. Kunem ti se. Nikada ne bih... nikada ne bih mogla..." ,,Zašto onda?" Rekla je: ,,Zato što nisi hteo da nni kažeš. A ja sam želela da znam. Morala sam da znam." Ali, bila je to laž. Komarov je bio u pravu. Bilo je to pitanje po-verenja. lli možda nedostatka poverenja. Koliko god da je želela / 238 rlalie nije mogla naterati sebe da mu bezrezervno veruje. Morala je ama da se uveh. Sada se zbog toga osećala jeftino i jadno. Neki čovek se pojavi na vratima. Bio je Stefanine visine, ali mr-šaviji. Tamne puti, tamne prosede kose. Kragna karirane košulje b't-\a je isuviše široka za njegov tanušni vrat. Preko košulje je nosio smedi pleteni pulover sa V izrezom i tamnosivi sako. Sve stvari su mu bile prevelike. Komarov odmahnu glavom - pre tužno nego Ijutito - a onda re-če: ,,Ovo je Mohamed Saev, upravnik doma." Onda je otišao. Stefani je želela da još nešto kaže - da mu se izvini, da ga zamoli za oproštaj - ali definitvno nije bio trenutak za to. Saev je povede prizemljem: trpezarija, loše opremljena kuhinja, ambulanta bez najnužnijih sredstava. Deca su bila na času. Stefa-ni i Saev su ih posmatrali kroz prozorčić na vratima učionice. Bili su bledi i neuhranjeni. Svi odreda ošišani do glave. ,,Vaške", objasni joj Saev. ,,Mašinica i malo sredstva za dezin-fekciju... tako je najjeftinije." Na spratu su se nalazile spavaonice: izdužene, hladne, turobne prostorije sa ležajevima poredanim duž zidova. Vlažni dušeci, sivi prosenjeni čaršavi, ćebad puna rupa. Pored svakog ležaja nalazila se mala drvena komoda. Većina nije imala vratanca, mnoge su bile bez polica. U zajedničkom kupatilu na četiri od šest lavaboa nije bi-lo vode. Tuš je kapao. Osećao se miris vlažnog gipsa. Na prozori-ma se nahvatao led. Saev predloži da popiju kafu. Krenuli su zadnjim stepeništem ka phzemlju. ,,Ovo mesto..." ,,Ovo je državni dom za nezbńnutu decu. Sagraden je pre tride- set godina." ,,Kakve veze Konstantin ima s tim?" Saev se iznenadeno okrenu ka njoj. ,,Pa, on je vlasnik." ,,Zar niste rekli da je ovo državni dom?" ,,Bio je, doskora. Svojim očima ste se uverili kako je to funkcio-nisalo."

Ušli su u kuhinju. Saev stavi džezvu na plinski rešo. Stefani ba-Cl pogled kroz prozor. Komarovljev plavi 'mercedes' više nije bio tu. Pravila se kao da je se to ne dotiče. ,,Znači, on je ovo kupio?" Saev se nasmeja, otkrivši vilicu u kojoj ;e nedostajala otprilike trećina zuba. Ostali su bili kvarni. ,,Samo što mu nisu platili da e. Kao i za ostale." 239 ,,Kako mislite za ostale?" „ Ovo mu je šesti. Treći u Moskvi." ,,Kostja poseduje šest dečjih domova?" ,,Da." „1 svi su ovakvi?" Saevje delovao uvredeno. ,,Naravno da nisu. Možda samo u po-četku. Ali kasnije sigurno ne. Nismo imali dovoljno vremena da ne-što uradimo. Ali ćemo uskoro početi. Biće bolje odeće, bolje hrane, više toplote, bolje medicinske brige. Možda poneki ispravan televi-zor, sapun umesto gole vode..." ,,Koliko dugo je Konstantin vlasnik ovoga?" ,,Manje od mesec dana." ,,Očigledno mi nedostaju neke informacije. Nije mi baš sve naj-jasnije." ,,Vi uopšte niste znaliza ovo?" ,,Ne." Saev se ponovo nasmeja. „ To je dobro." ,,Zašto?" ,,Jer tako i treba da bude." Otvorio je dve kesice instant kafe. Prelio je kafu kipućom vo-dom, a onda stavio bledožutu šolju pred Stefani. ,,Jeste li radili ovde i pre nego što je Komarov preuzeo dom?", upitala ga je. Odmahnuo je glavom. ,,Stigao sam u Moskvu tek pre godinu da-na." ,,Odakleste?" ,,lz Groznija. Ja sam Čečen. Ali već četiri godine nisam bio ta-mo. Pre Moskve sam bio u Jerevanu, potom u Kazanu." ,,Zašto ste došli ovde?" ,,Došao sam u potrazi za poslom." „1 ovde ste završili?" ,,Završio sam u slivniku. Kao i svi Čečeni koji ovde dodu. Na nas ovde gledaju kao na pse. Još gore od toga. Kao na crve u pasjim crevima. Predrasude im ne dozvoljavaju da u nama vide obične nor-malne stvarne Ijude. Niti da u meni vide doktora." ,,Vi ste doktor?" Klimnuoje glavom. ,,Završio sam medicinu. Ali kako da se zapo-slim ovde? lli u Kazanu? Nema šanse. Većina Moskovljana bi pre umrla nego da dopuste da ih leči neki Čečen." „1 šta ste radili?" 240 ,,Počeo sam da pijem. Da ublažim muku. I hladnoću. I batine. Imam rupu u sećanju. Flupu od šest meseci. Pre toga sam bio bes-kućnik, potucao se po ulicama, pio šta sam stigao, spavao na sta-nicama Lenjingradski i Kazanski. Posle toga sam bio u prihvatilištu blizu Murmanski prospekta."

,,Kod Ljudmile?" Saevljevo lice se ozari kad ču njeno ime. ,,Da." ,,Bila sam tamo. Kostja me je jednom odveo. Je l' i prihvatilište ima nekakve veze s njim?" Klimnuo je glavom. ,,Sve su to delovi jedne te iste stvari." ,,Kakve stvari?" ,,Trebalo bi da pitate njega. Nije na meni da govorim o tome." Stefani otpi gutljaj iz šolje. Nije ni podsećalo na kafu, ali joj je toplota prijala. ,,Nastavite." „ Tamo je bilo mnogo Ijudi poput mene. U početku sam dolazio samo da prenoćim. Bilo je toplo i bezbedno. A bilo je i hrane, dru-štva. Uskoro sam počeo da ostajem i preko dana. Nije mi se odla-zilo odatle. Razgovarao sam sa ostalima, iznosio dubre, obavljao sitne poslove. Onda me je Ljudmila jednog dana upitala da li bih že-leo da radim kao medicinski pomoćnik. Tako sam se uključio u čita-vu priču. Kada je prošli put bio u poseti Moskvi, Konstantin mi je ispričao o ovom mestu. Doveo me je ovde. Proveo me je naokolo i upitao me da li bih prihvati da budem upravnik ako uspe da otkupi dom. Iskreno govoreći, nisam bio baš siguran. Rekao je da će na-baviti novac i da će dovesti osoblje. Sta sam mogao da mu kažem?" ,,Nisam imala pojma o svemu tome." ,,Niko nema pojma." „ Čovek pun tajni." ,,Da. I daleko više od toga. Znate li da mu je poginula žena?" ,,lrina? Čula sam. Automobil bomba." ,,A da li znate da su za eksploziju odgovorni čečenski teroristi? On je, više od bilo kog drugog, imao razlog da nas mrzi - da me mr-zi - ali on nije takav. On nije kao ostali. To je njegov najveći kvali-tet. I njegova najveća slabost." Restoran Aragvi na trgu Tverskaja imaoje tri sale za ručavanje. Jednaje podsećala na nemačku pivnicu. Druga je izgledala kao za-tvoreni bazen: zidovi prekriveni belim mermernim pločicama deset stopa u visinu. Ostatak zidova i polukružni svod bili su oslikani pri-zorima iz gruzijskih bajki. Bombastičan stil, epski sadržaj: muškar-ci uh'/aćeni u koštac sa tigrovima, vitezovi na konjima, mlade devoj- 241 ke u pastoralnom ambijentu kao dekoracija. Treća sala je bila ubed-ljivo najmanja od svih: raštrkani stolovi, drveni pane/i umesto zido-va. Komarov ju je čekao unutra. U blizini njihovog stola nalazio se par žaluzina ugradenih u zid. U prostoriji se nalazilo još svega dvo-je gostiju. Za stolom u udaljenom uglu sedeo je sredovečni muška-rac u društvu devojke upola mlade i sitnije od njega. Držali su se za ruke i nešto ćućońli. Komarov je nosio tamno sivo Kanalijevo odelo, Bela košulja mu je bila raskopčana ispod vrata. Izgledaoje umorno. Na stolu se na-lazila flaša mineralne vode, staklena pepeljara i kofa sa ledom na kome se hladila boca gruzijskog šampanjca. ,,Nisam bio siguran da li ćeš doći." ,,A ja nisam bila sigurna da li zaista želiš da dodem." Kada se vratila u Baltsčug zatekla je poruku: Moramo da razgo-varamo. Cekaću te u Aragviju u osam. Seli su za sto. ,,Ovo je bio Staljinovomiljeni restoran. I Berijin." Komarovotvo-ri žaluzine i pred njima se ukaza mali drveni balkon koji je visio sa zida glavne sale za ručavanje. Sa balkona su

se mogli videti svi sto-lovi na donjem nivou. ,,Ovde su mogli uživati u maksimalnoj privat-nosti, špijunirajući ostale goste, Veliko olakšanje za velike parano-ike." ,,Ja nisam špijunirala, Kostja." ,,Oh, jesi. I te kako. Na tavanici možeš da vidiš živopisne prizo-re iz gruzijskih mitova." ,,Domišljato, nema šta. Koba..." „ Učinilo mi se prikladno," Ustala je sa stolice. ,,Ako nameravaš da se čitavo veče ponašaš kao kreten bolje je da odmah odem." ,,Sedi." ,,Jebi se." ,,Rekao sam da sedneš," Uprkos tome što joj se u glavi mutilo od srdžbe, njeno telo ga posluša. Komarov joj nasu čašu šampanjca. Ona se umesto toga maši za mineralnu vodu. Bila je topla i slankasta. ,,Mislila sam da našu vezu treba da držimo u tajnosti. Pogotovo ovde." „ Ono dvoje u uglu su u redu. Niko drugi neće zalaziti ovde." ,,Znaš ti dobro šta sam htela da kažem." Kada je klimnuo glavom, delovao je poraženo. ,,Umoran sam, Petra. Umoran od svega ovoga." Zavalio se u stolicu i raširio ruke. ,,Možda je rizično... pa šta s tim? Rizikujem otkad znam za sebe." 242 ,,Jesu li i ona deca u lzmailovu jedan od hzika?" Umesto da odgovori, zapalio je cigaretu. ,,Saev kaže da poseduješ šest dečjih domova. Rekao mi je i za prihvatilište u blizini Murmanski prospekta. Zašto sve to držiš u taj- nosti?" ,,Zato što su to ranjive tačke. I što je još bitnije, znaci ranjivo- sti." ,,Kako to misliš?" ,,Najlakši način da se izvrši pritisak na mene bilo bi vršenje pri-tiska na njih." ,,Zašto si onda uleteo u sve to?" Namrštio se. ,,Zašto sam uleteo? Ja sam oduvek u tome." ,,Ne kapiram te." Bilo je očigledno da se premišlja da li da joj kaže ili ne. Stpljivo je čekala. ,,Kada je moja majka nestala a otac bio osuden na dvanaest go-dina robije u Norilsku, mene su poslali u državno sirotište. Ono ni-je bilo ni prineti lzmailovu. lzmailovoje napredna institucija u odno-su na njega. Moje prvo sirotište bilo je sagradeno sredinom devet-naestog veka. Nijedan detalj se otada ne beše promenio. Imao sam osam godina kada sam se obreo tamo. Tog dana je stiglo nas sed-moro. Biloje kasno -jezivo hladno, dvadeset pet stepeni ispod nu-le, smetovi na sve strane - i tu prvu noć smo prespavali svi zajed-no zgurani na dva kreveta. Ujutru su nas, čiji su roditelji bili na ro-biji, odvojili od pravih siročića. Bilo nas je troje. Odveli su nas u sa-lu gde nas je čekao upravnik sirotišta. On nam je rekao da su naši roditelji bili neprijatelji države i da smo tu došli na prevaspitavanje. Dali su nam da potpišemo nekakvu izjavu. Tu je pisalo da se odń-čemo svojih majki i očeva, te da je Otadžbina ubuduće naš jedini roditelj. Od nas troje samo sam ja umeo da čitam." „1 jesi li potpisao?" ,,Nisam. Da sam potpisao priznao bih da država postoji."

,,Zaboga, ali imao si samo osam godina." ,,Bio sam već dovoljno star da mi to bude jasno. Roditelji su me tako odgajili. Pretpostavljam da je to bila samo još jedna forma in-doktrinacije. Ali sam verovao u to, čak i tada," ,,A sada?" „1 sada." Pospani konobar pńde stolu. Komarov naruči za oboje. Stefani pogleda u onaj drugi par. lsprva je mislila da se radi o tipičnoj vezi 243 starijeg bogatog muškarca i privlačne mlade devojke koja je vero-vatno naplaćivala na sat. Sada već nije bila tako sigurna. Govor te-la se nije uklapao: on je delovao snuždeno, a ona kao da ga je teši-la. Konobar se povuče. ,,Jesu li ono drugo dvoje dece potpisala izjavu?" ,,Jesu." ,,Šta je bilo sa njima?" nPridružili su se ostaloj deci u sirotištu." ,,A sa tobom?" ,,Mene su prebacili u dečju duševnu bolnicu u južnom delu gra-da, blizu Moskvičeve fabrike," ,,U duševnu bolnicu?" Komarov otpi malo šampanjca. ,,Nisam hteo da potpišem, štoje značilo da sam duševno bolestan. To je bila logika tog doba. Leka-ri su nam rekli da je neuklapanje u društvo bolest od koje nas mo-raju izlečiti. Punktirali su mi lumbalni deo. Govońli su da mi moraju izvući tečnost iz kičme kako bi mi izlečiii bolest u glavi. Biloje i dru-gih vrsta tretmana. Injekcije, tablete. Neko vreme sam patio odgla-vobolja koje su bile tako žestoke da nisam mogao da mrdnem. To je trajalo otprilike šest meseci." ,,Jesu li sva deca u bolnici bila poput tebe?" ,,Oko polovina nas. Ostali su stvarno bili duševno bolesni. Me-dutim, od nas koji smo tamo stigli zdravi, oko dve trećine su vreme-nom zaradile razne vidove duševnih poremećaja." ,,Ali ne i ti." ,,Ja sam imao sreće." ,,Ne zvuči baš tako." ,,Pa, na kraju ipakjesam. Uspeo sam čak da se na izvestan na-čin i osvetim." ,,Kako?" ,,Devedeset pete godine sam na državnoj aukciju kupio tu du-ševnu bolnicu. Onda sam je uništio. Spalio je do temelja. Izgubio sam pola miliona dolara, ali sam se mnogo bolje osećao." Neube-dljivo se osmehnuo. ,,Nije ostalo ni traga od nje. Danas se tamo može videti samo nedovršeno korejsko mašinsko postrojenje. Ban-krotirali su devedeset devete. Objekat je otada napušten. Svida mi se kako je sve ispalo." Stefani otpi gutljaj šampanjca koji je tako tvrdoglavo ignorisala. 6/0 je gušći i sladi od bilo kog šampanjca koji je probala. ,,Znači, sada kupuješ dečje domove kako bi zalečio rane iz pro-šlosti." 244 ,,Nije baš tako, Petra." „ Ubedi me."

,,Ova zemlja ide iz krize u krizu. Uzmi, recimo, potapanje Kurska. Prava tragedija. Ati i odlična TV predstava: očajne uplakane majke u Murmansku, Putin u svom pravom izdanju, stari KGB-ovski men-talitet. Ekološke katastrofe se nižujedna za drugom, a mi za to zdu-šno okrivljujemo sovjetsku prošlost. Ali najveća ruska tragedija se upravo dešava. To je potpuni kolaps budućnosti. Deca bez domo-va, bez obrazovanja, bez zdravstvene brige, bez roditelja. I masa dece koja imaju takve roditelje da bi im možda bilo bolje bez njih. Ja sam biznismen, Petra. lnvestitor. Ja investiram u budućnost. To je sve." „1 dalje mi nije baš sve najjasnije." „ To nije parola. To je istina." ,,Možda deo istine." ,,Ma, pojma ti nemaš." Konobar donese prvu turu hrane: satsivi, hladnu piletinu sa be-lim lukom i orasima, kharcho, gustu čorbu serviranu sa pirinčem, khachpuri, hleb sa sirom, i tanjir cn/enog i zelenog pasulja. Otvorio je flašu gruzijskog vina i spustio je na kraj stola. ,,Koliko dugo si ostao u duševnoj bolnici?" ,,Četiri godine." ,,A posle toga?" Slegnuoje ramenima i nasmejao se. ,,Počeo sam da se bavim bi-znisom, lli kriminalom. Zavisi kako gledaš na to. Kada se danas osvrnem na to doba - svoje detinjstvo i ranu mladost - vidim kapi-talistu u povojima." ,,Ja tebe uopšte ne smatram kapitalistom," ,,Možda ne u zapadnjačkom smislu." ,,Nego u kom." ,,Ne bi ti to razumela." ,,Ne patroniši mi, Kostja." ,,Ozbiljno ti kažem. Po raspadu Sovjetskog saveza Ameńkanci i zapadni Evropljani su se ponadali da će uleteti ovde i obogatiti se preko noći. Potrošili su milionejer su očekivali da će zgrnuti milijar-de. Nekolicina je i uspela. Ali, ko danas kontmliše realan novac u Rusiji? Ne kontrolišu ga ni Amerikanci ni Nemci, već Rusi. Kao što i treba da bude. Ali, oni nikako ne mogu da dodu sebi. Pitaju se gde su otišle sve te pare. Mislili su da će ovde biti drugačije. Ali ja ti kao čovek koji pos/uje i na istoku i na zapadu mogu reći sledeće. Prak- 245 sa je suštinski svuda ista. Biznis, politika, kriminal: Sveto Trojstvo, Mi smo tek nedavno ušli u igru - zato naši metodi ponekad deluju sirovo - ali brzo učimo. Medutim, prava razlika izmedu nas počiva u percepciji. Kod nas nije sve tako crno-belo. Biznis i khminal su sa-mo različite tačke istog spektra." ,,Da, to mi je već jasno. To o različitim tačkama istog spektra." ,,Lepo onda. Ali isto tako bi trebalo da ti bude jasno da je ono o čemu..." ,,Znam da neki vidovi sigurnosti čoveka čine ranjivim pred stvar-nošću." Komarov diže čašu i nazdravi joj. ,,Upravo tako." ,,Dakle, kako si završio u zatvoru?" Ponovo se osmehnuo. „ To je bar bilo lako. I neminovno. Još u četrnaestoj godini sam počeo da se bavim crnoberzijanskim poslo-vima. Valjao sam cigarete, krao povrće, proizvodio votku, naplaći-vao reket. Neprestano sam srljao u nevolju. Najdelotvornije je bilo platiti policajcima da zažmure na jedno oko. Ali to nije uvek palilo." „ Tako nonšalantno govohš o tome." ,,Bilo je daleko od nonšalantnog. Ali jednostavno nije bilo dru-gog izbora," ,,Jer bi sve ostalo bilo sklapanje tajnog pakta sa državom." „ Tačno."

Komarov, novi vor. Donekle drugačiji od svojih prethodnika iz vorovskoi mira, kao i od novonastalog ruskog kriminalnog bratstva. Začetnik nove vrste kriminala. lli biznismen. Zavisi kako gledaš na to... Konobar odnese tanjire i donese sledeće jelo: chakhokhbili, pi-letinu sa dinstanim povrćem. Komarov joj nasu malo vina. Bilo je iz-uzetno aromatično i donekle podsećalo na španska vina. ,,Šta se desilo sa tvojim roditeljima?" ,,Majka mi je umrla u zatvoru nekoliko dana nakon što sam je poslednji put video. Navodno od srčanog napada. Saznao sam za njenu smrt tek dve godine kasnije." ,,A otac? Rekao si da je dobio dvanaest godina." ,,Dvanaest godina u rudnicima nikla u Norilsku. Praktično, doži-votna robija." ,,Umro je?" ,,Začudo, nije. On je bio statistička retkost. Uspeo da je preživi. I to više od dvanaest godina. U meduvremenu su mu kaznu produ-žili na devetnaest." 246 ,,Još uvek je živ?" ,,Da." ,,Gde živi? Ovde u Moskvi?" Komarov odmahnu glavom. ,,U Nohlsku. Kada su ga pustili, od-lučio je da ostane." ,,Ali, zašto? Mislim, nikada nisam bila u Nońlsku, ali..." Komarov joj pruži detaljan op/'s. Grad nasukan u ledom okova-noj pustoši dve hiljade milja severoistočno od Moskve. Temperatu-ra se zimi spušta do minus pedeset Celzijusa. Mreža sivih ulica me-du betonskim kulama i fabhkama. Asfalt i šine, drumski saobraćaj ništa brži od železničkog, zardali automobili i vagoni. Načičkani dimnjaci na rubovima grada bljuju otrovna isparenja u olovno nebo. Deset meseci zime godišnje. Izgradnja Nońlska počelaje 1937. go-dine. Podigla ga je nacija robova. U vreme kada je stigao Komaro-vljev otac tamo su već postojali rudnici nikla, cementare, ciglane, liynice bakra. Takav grad mogli su stvoriti samo robijaši. Nema ci-v!la koji bi prihvatio i preživeo tako nešto, Komarovljev otacje opi-sivao Norilsk kao grad ,,sagraden na kostima". ,,Ni sam dugo nisam znao da je preživeo. I ja sam išao od zatvo-ra do zatvora. Kolima Central 3, Sahalin, Kabarovsk. Tek po izlasku na slobodu sam čuo da je uspeo da izvuče živu glavu, Trebale su mi godine da saznam da je još uvek tamo. Poput tebe, pretpostavljao sam da se odselio. Da se možda vratio u Moskvu. Ali, ne..." ,,Otišao si da ga posetiš?" ,,Februara devedeset sedme. Ziveo je u garsonjeri u istoj zgra-di u kojoj i čovek koji mu je sedam godina bio glavni zatvorski ču-var. Da samo možeš da vidiš brlog koji on naziva svojim domom. Ali, posle devetnaest godina u rudnicima, čak i takvo mesto deluje kao dvorac. Odleteo sam dakle za Norilsk. Proveo sam nedelju da-na s njim. Bila je to najčudnija nedelja u mom životu. Ništa što sam doživeo po zatvohma, sirotištima i ludnicama nije se moglo upore-diti sa tih nedelju dana. Bili smo potpuni stranci. Kada smo razgo-varali o mojoj majci pričali smo o njoj kao o slučajnoj zajedničkoj poznanici. Nismo imali šta da kažemo jedan drugome. Devedeset posto vremena smo proveli ćuteći. Ali sam mogao da osetim njego-ve reči. Baš kao što osećam i tvoje. Izjedalo ga je osećanje krivi-ce." ,,Zbog čega?"

,,Zato što me je bacio u život koji je bio daleko suroviji nego što je trebalo da bude. Uvek je govorio da je biti Rus prokletstvo koli- 247 ko i blagoslov. Ali, uprkos svemu, osećao je izvestan ponos. Posle svega što je proživeo uspeo je da sačuva integritet. Država je po-kušala da ga slomi i nije uspela. Država je na kraju odumrla. A vo-rovskoi mir je opstao." ,,Kako si se ti osećao?" ,,Etnocije su mi bile zbrkane. On ne može da razume kako stva-ri danas funkcionišu, kako ja funkcionišem. Za njega je napredak prestao onog dana kada se ukrcao na voz za Norilsk. U glavi nosi samo sećanje na ono što je nekada bilo i to će za njega tako osta-ti sve dok ne sklopi oči. Pokušao sam da ga nagovorim da se vrati u Moskvu. Kupio sam mu čak i stan - triput veći od onog tamo, u odličnom stanju, sa svim što mu je potrebno, obezbedio sam mu čak i ženu koja bi brinula o njemu - ali nije hteo ni da čuje." ,,Zašto?" ,,Jer Moskvu više nije doživljavao kao svoj dom." ,,A Norilsk jeste?" Komarov završi sa jelom. Zapalio je još jednu cigaretu. „ Nepre-stano mi je ponavljao: 'Mrzim ovaj grad. Volim ovaj grad.' Tek ta-ko. Jedno, pa drugo. U krug. Kada je odbio da se vrati ovde pitao sam ga da li bi možda hteo u neki drugi grad. Ne, rekao mi je, ne-ma mesta gde bi želeo da ode. Rekao sam da mora postojati neko mesto. Pogledao me je i rekao, 'Za gde sam ja sad? Kada te puste sa robije, dobiješ pismenu potvrdu da si slobodan. Ali nisi. Norllsk je doživotna robija, Kada sam izašao iz zatvora, nisam imao gde da odem, tako da sam ostao. Zivim isto kao što sam živeo i onda. Sa-moje malo toplije i hranaje nešto bolja. Ali je to i dalje život od da-nas do sutra, bez prošlosti i bez budućnosti. Mrzim ovaj grad. Vo-lim ovaj grad. Čitav život sam proveo ovde. Zato ću tu i umreti.' I, znaš šta, Petra? U pravu je." ,,Zašto je u pravu?" ,,Jer moderna Rusija nije nužno bolja Rusija. Danas su sva indu-strijska postrojenja koja je izgradio prešla u privatne ruke. Fabrike se neprestano zatvaraju, Radnici ne dobijaju plate. Po prvi put ot-kako se prvi voz zaustavio na šinama usred nedodije u Norilsku se pojavila nezaposlenost. Svi oni koji su tamo ostavili kosti, sva ne-pravda koja im je naneta i sve muke koje su pretrpeli - zar je sve to bilp uzalud?" ,,Šta ti misliš?" ,,Rekao bih da jeste. Zato on sebi ne može dopustiti bilo kakvu alternativu. On nije zarobljenik grada, Petra. On je zarobljenik jed-nog slstema mišljenja. Baš kao ! nas dvoje." 248 Pojeli su još nešto, popili još nešto. Par u uglu je postajao sve melanholičniji. Komarov upita Stefani o njenoj prošlosti i ona mu složi priču o Petrl. Rodena u Hamburgu 1968. Njen otac, Karl Roj-ter, bio je policajac koji je po službenoj dužnosti došao iz Stutgar-ta. Imao je četrdeset pet godina kada se ona rodila. Njegova žena Roza bila je dvadeset godina mlada od njega. Petra im je bila jedi-no dete. Karl Rojterje bio veteran Drugog svetskog rata. Kao mlad regrut služio je u 371. pešadijskoj diviziji koja je učestvovala u bici za Staljingrad pod komandom general-potpukovnika Stempela. Ko-marovje upita da li joj je otac ikada pričao o svojim ratnim iskustvi-tna. Laži potekoše slatko i pitko kao vino. Da, odgovorila je, ignori-šući grč u utrobi, otac joj je pričao o hladnoći, izgladnelosti, paco-vima, bolestima, strahu i neizmernom ponosu štoje bio deo Paulu-sove kobne Šeste armije. Njeni roditelji više nisu bili medu živima. Onda mu iznese pojedinosti o Petrinom preobražaju: besna levičar-ski orijentisana studentkinja zgrožena samodopadnošću potrošač-ke kulture s kraja osamdesetih i početka devedesetih;

evoluiranje od univerzitetskog radikala do anarhiste; preobražaj anarhiste u te-roristu; a onda regresija. ,,Kakva regresija?", upita je Komarov. ,,Od teroriste sam se izopačila u plaćenika. Trampila sam ideale za novac." ,,Zašto?" Trebalo joj je nešto vremena da smisli pravi odgovor. Na kraju je rekla: ,,Jer sam došla do zaključka da sve to izlazi na isto. Levi-čari, desničari... kao što ti kažeš, sve su to samo različite tačkejed-nog te istog spektra. Nema crno-belog sveta, nema ničega u šta se može verovati." ,,Mogla si jednostavno da batališ." ,,To je moja profesija, Kostja. To je kao da od lekara zahtevaš da batali medicinu." U salu ude par muzičara. Jedan je svirao harmoniku, a drugi duduk. Svirali su serenadu paru koji je sedeo u uglu. Crvenokosa devojka poče da peva. Glas joj je bio slabašan. Muškarac se osmehnu, u očima mu bljesnuše suze. Pevala je prvo na gruzijskom, a potom na jermenskom. Pesmu za pesmom. Onda zavlada tišina. Za Stefani je taj trenutak trajao kao čitava večnost. Znala je da će mu se uvek vraćati u mislima. Komarovje nežno uze za ruku dok su zvuci duduka pred njima odmotavali petovekovnu pripovest srednje Azije. 249 ,,Sta ćemo nas dvoje, Kostja?" ,,Ne znam. Ali moraš mi obećati jednu stvar." „ Sta god želiš." ,,Ne bih želeo da, posle svega o čemu smo večeras razgovarali - posle svega što si danas videla - napraviš grešku i pomisliš da sam ja dobar čovek. Jer nisam." 20 Aeroflotom do Frankfurta, a onda Britiš Ervejzom do Lon-dona. Bilo je 10:45 kada se avion spustio na Hitrou, pet minuta po-sle ponoći kada je stigla do Old kort plejsa. Stan je bio hladan i vla-žan. Podesila je termostat. U frižideru je zatekla samo pakovanje putera, teglicu maslinki i pola flaše mineralne vode. Koja je u me-duvremenu izvetrila. Nije imala dovoljno snage da raspakuje stvari, čak ni da opere zube. Skinula je odeću, uvukla se ispod prekrivača i sklupčala se. Uprkos iscrpljenosti, trebalo joj je sat vremena da zaspi, Sanjala je da Komarov vodi ljubav sa Natalijom i da ih ona posmatra, nemoć-na da bilo šta učini. Kada se probudila, nešto pre osam, dugo nije mogla da se oslobodi mučnog utiska sna. Kada je napust/la Moskvu padao je sneg. U Londonu je padala kiša. Napunila je kadu i ubacila CD u plejer: Lu Ridov 'Njujork'. Prelistala je poštu. Reklame, nešto pošiljaka na ime prethodnog stanara, apsolutno ničeg za bilo koji od njenih /dentiteta. Nešto ka-snije je odnela garderobu u Modern Express na hemijsko čišćenje, a onda se prošetala do Kensington čerč strita, gde je doručkovala. Naručila je kroasane, kafu i veliku čašu oranž-dusa. Potom je kupi-la potrebne namirnice u Sejfveju i ostatak jutra provela u pospre-manju stana. Kućansk/ poslovi su nekada umeli da deluju kao pra-va katarza. Spuštali su je na zemlju, omogućavajući joj da se na-kratko oseti kao normalno Ijudsko biće. Nijejoj smetalo štoje to bi-la samo iluzija. Oribala je kadu, usisala stan, prebrisala kuhinjski pod i otvorila da se provetri. Oduvek je volela zvuk kiše.

Posle ručka - minestrone i vruć hleb - pozvala je Njujork. Ko-marovje bio u svom stanu na Petoj aveniji. Rekao joj je da je tamo divno jutro. Vedro nebo i mraz. Let iz Moskve je kasnio. Avion je sleteo tek u petnaest minuta do ponoći. 250 Stefani reče: ,,Sanjala sam te sinoć." „1 šta sam radio?" ,,Vodio si ljubav sa mnom." Vladimir Vatukin i Natalija Markova su stig/i u London 20. de-cembra uveče. Bili su u pratnji dvojice telohranitelja koji su izigra-vali Vatukinove advokate u Kafeu Puškin. Dva tamnozelena 'bentli-ja' su ih prebacila od aerodroma Hitrou do Lejnsboroa na Hajd park korneru. Narednog jutra Stefani ustade u šest. Dvadesetak minuta raz-gibavanja, tuširanje, lagani doručak. Stanje napustila u sedam, ob-učena za šetnju po kiši. U 7:25 je bila kod Hajd park kornera. Sta-la je na autobusku stanicu. Ljudi su ulazili i izlazili, a ona je tobože uvek čekala sledeći autobus. Vatukin izade iz hotela u 8:15, bez pratnje. Telohranitelji su ostali sa Natalijom. Ispred hotela se nalazio ulaz za metro. Vatukin krenu niz stepe-nište. Stefani se spusti ulazom pored autobuske stanice. Ubrzo ga ugleda pored mašine za kupovinu karata, a onda se brzo utopi me-du masu. U šalter-sali ga skoro izgubi iz vida. Svud naokolo tiskali su se putnici koji su upravo izašli iz voza koji je prispeo sa severa, radnici koji su žurili na posao i grupa zadhglih navijača Newcastle Uniteda koji su mahali limenkama piva. Vatukin ude u voz za Pika-dili, sišavši kod Kings krosa. Bilo je pet do devet. Pratila ga je na sigurnoj razdaljini. Prešao je Juston roud, spu-stio se Džad stritom, a onda kod Tavistok plejsa skrenuo levo. Zda-nje u koje je ušao nekada je bilo stambena zgrada: četvorospratni-ca sa ciglenom fasadom i dvestogodišnjim naslagama urbanog za-gadenja. Stefani sačeka par minuta, a onda prode pored ulaza. Na mesinganoj ploči iznad interfona bilo je pet imena. Sve sami naziv! kompanija. Prošlaje ne zaustavljajući se, a onda zapisala imena fir-mi u notes koji je ponela sa sobom, Dvadeset pet minuta kasnije Vatukin izade iz zgrade. U 10:15 su već bili kod ruske pravoslavne katedrale u Enismor gardensu. Vatukin se unutra zadržao nepunih pet minuta. Oko je-danaest Stefani se obre u stambenom delu Keningtona. Kada se Vatukin pojavi pet minuta kasnije u ruci je nosio kesu sa kabastim sadržajem. Potom je krenuo podzemnom železnicom do Murgejta, odakle je nastavio peške do Finsberi sirkusa. Oko 12:45 se vratio do Murgejta, ali ovoga puta bez kese. Uhvatio je voz do Kings kro-sa, a potom preseo na liniju za Viktoriju, izašavši kod Grin parka. 251 Par minuta pre pola dva je ušao u Diverso, italijanski restoran na Pikadiliju, gde su ga čekali Natalija i telohran/telji. Popodne su posvetili šoping-orgijanju: Espriz, Kartije, Hermes, Prada, Armani. Proveli su sat vremena u Grafu, gde ih je osoblje zasipalo pažnjom. Stefani je tih sat vremena provela na Nju Bond stritu, gde ju je nebo zasipalo pljuskom. Motrila je i čekala. Kitnja-sti božićni ukrasi su svetlucali na kiši. Kada su se pojavili Natalija je delovala zadovoljno, a Vatukin smućeno. Telohranitelji su u Mo-skvi nosili oružje. U Londonu su vukli kese. U pola pet su svratili u Fortnums na čaj. Kasnije su se vratili do Lejnsboroa, gde su ostali do pola osam, Tada su se ponovo pojavili 'bentliji' i odvezli ih do

Dorčestera. Pet minuta po njihovom dolasku, pred hotelom se za-ustavio crni 'mercedes'. Na haubi je lepršala ruska zastavica. Izi-gravajući tuństkinju, Stefani je digitalnim aparatom fotografisala pročelje hotela, potrudivši se da im uhvati lica. Deset minuta kasni-je je ušla u Dorčester da proveh da li su Ijudi iz 'mercedesa' zaista došli na sastanak sa Vatukinom. Bilo je osam i pet. U 8:28 nogom zatvaram vrata svog stana. Promrzla sam, umor-na i mokra. Skidam kabanicu i ulazim u kuhinju. Sipam čašu vina, odvlačim se do kupatila, odvrćem slavinu i sylačim pantalone koje su toliko mokre da su mi se prilepile uz kožu. Na pamet mi pada Bo-ris Bergštajn i incident u njegovom stanu u Krilatskoju. Do devet sam u kuhinji, ugrejana i suva. Osećam se skoro kao Ijudsko biće. Na CD uredaju se vrti Goldfrappov album Felt Mountain, cirkam drugu čašu vina, voda počinje da ključa, prsti su mi ulepljeni od be-log luka. Seckam paradajz i ubacujem ga u tiganj, dodavši malo vi-na i svežeg bosiljka. Laptop je na kuhinjskom stolu, pored notesa koji se naduo od vlage. Kucam spisak zahteva, a onda ga, zajedno sa fotografijama snimljenim digitalnim aparatom, šaljem Sternu. Razmišljam koju bih vrstu testenine želela za večeru. Odlučujem se za špagete. Negde na pola večere dobijam prvi odgovor, o kući u Keningto-nu. Posed pripada Forester Vajliju, investicionoj kompaniji sa po-slovnicom na Strandu. Drže uglavnom stambene objekte, prete-žno srednje i niže klase. Na posedu se nalaze tri apartmana. Tražim da mi pošalje nešto o tome ko tamo živi, a onda završa-vam večeru. Još jedna čaša vina i već sam nadomak tog savršenog stanja: blago ošamućena i potpuno opuštena. Vraćam se svom sta- 252 rom favoritu: Version 2.0 od grupe Garbage. Odabiram pesmu -You Look So Fine - \ mislim na Kostju. U Londonu je sada dvade-set do deset, na Menhetnu dvadeset do pet. Zamišljam ga u kan-celariji u Gardajn hilu, na dvadeset devetom spratu, sa pogledom na Istočnu 52. uiicu. Njegova ledena sekretarica Mila sedi ispred, a platna Olge Svetličnaje i Jurija Kugača vise na zidu iza vrata. Stern se ponovo javlja i kaže da je stan u prizemlju kuće u Keningtonu iz-najrnio Nemac po imenu Jirgen Fegel. Da li je to od nekog značaja? To mu nije pravo ime. Radi se u stvari o Ukrajincu po imenu Leonid Kičenko. Pet godina je radio kao svodnik za Centralnaju u Moskvi. Ima raspisanu poternicu zbog ubistva dve devojke -Hrvatice i Slovenke -1999. godine. Obe su radile za njega. Iska-sapio ih je razbijenom flašom. Usput budi rečeno, imam još ne-kih informacija o Forester Vajliju. Zanima li te? Da. Forester Vajli je vlasništvo kompanije Arkadijan, registrova-ne u Džersiju. Bave se raznim poslovima širom Evrope i bivšeg Sovjetskog saveza. Drže putničke agencije, restorane, agencije za iznajmljivanje limuzina, radnje za hemijsko čišćenje i lanac noćnih klubova. Lanac noćnih klubova? Da, lanac klubova pod imenom Beli trg. Uglavnom po istoč-noevropskim gradovima, uključujući i Rusiju. Zanimljivo je da je Arkadijanova kupovna cena bila jedan američki dolar. Jedan dolar?

Jedan. Ko je bio prodavac? Neka švajcarska firma. Mirš. Kostja. Mirš je Kostjin na način na koji Gardajn hil to nije. Mirš je pravi Komarov. Kao švajcarska firma, on je nevidljiv, sakriven iza drugih kompanija na isti način na koji se Kostja krije iza 'Brionijevog' ode-la ili pogleda na Petu aveniju. Stern i ja komuniciramo negde do posle ponoći. Pitanja i odgo-vori jure kroz virtuelni prostor. Osećam se kao da piljim u smetnje na TV ekranu: potrebno je nešto vremena da bi se sklopila slika. Zdanje na Tavistok plejsu poseduje još jedna od kompanija iz Arka-dijanove ergele. Svih pet naziva sa mesingane ploče vraćaju me na istu polazišnu tačku. Pratim isprepletene niti mreže: legalne firme, 253 investicione firme, preduzetništvo, imovinski menadžment, računo-vodstvo, hotelijerstvo. Sve firme su stacionirane u Londonu, svima se direktno ili indirektno upravlja iz Džersija, u osnivanju svih njih učestvovao je korporacijski duh iz Švajcarske i sve one - tu bar ne-ma nikakve sumnje - polažu račune nekome u Moskvi. Političari i novinari razglabaju o opasnom prodoru ruske mafije, ali se ne mogu složiti po pitanju intenziteta pretnje koja potiče od takvih kriminalnih kartela. Raspravljaju o merama koje bi trebalo preduzeti kako bi se te organizacije zadržale što dalje od britanskog tla. Ali istina je na monitoru ispred mene. Prekasno je za tako ne-što. Centralnaja je već tu. Stern je uspeo da identifikuje dvojicu muškaraca sa digitalnih fotografija koje sam snimila ispred Dorčestera. Jedan od njih je slu-žbenik ruske ambasade, a drugi je ruski preduzetnik. Ma daj, Oskare. Ruski preduzetnik? Možeš li da budeš malo odredeniji? Bavi se najsavremenijim komunikacijama. Industrija celular-nih telefona. Tačan naziv njegove profesije je arbitražer elek-tronskih minuta. lzvinjavam se. Potcenila sam te. Arbitražer elektronskih mi-nuta. Toje valjda najnebulozniji opis radnog mesta koji sam ika-da čula. Opis njegovog prethodnog radnog mesta je daleko konkret-niji. Radio je za KGB. Elektronski nadzor. Ima izvesnog smisla, zarne? Pri pomenu KGB-a, padaju mi na pamet još neka pitanja. Posle dvadesetak minuta Stern se vraća sa odgovorom. Josif Bergštajn je bivši službenik KGB-a. Počeo je da radi za njih 1969. godine i ostao je član Prvog glavnog direktorata sve do podele unutar organizacije. Potom je prešao u SVR, gde je ostao do 1998. Znam da je bio zadužen za fondove za finansiranje agenata u inostranstvu. Imaš li nekih dodatnih informacija o tome? Bojim se da si na pogrešnom tragu, Petra. Kako to misliš? Josif Bergštajn je bio KGB-ov profesionalni ubica. I to jedan od najboljih. Pet do jedanaest, Pikadi/i sirkus. Debeljuškast/ Božić-Bata je stajao pored Erosa koji je pevao ,,Zvonite zvončići." Turisti i narod 254 koji je izašao u kupovinu behu zakrčili čitav taj deo grada. B/lo je gotovo nemoguće prokrčiti put kroz masu. Vazduh je mirisao na jef-tinu picu, masne čizburgere i pečeno kestenje. Lampice sa božićnih jelki su uletele u neravnopravan duel sa neonskim reklamama i iz-gubile bitku.

Stefani beše nazvala Vatukina negde oko devet. Rekaojoj je da će sastanak biti u jedanaest i da mu se ponovo javi za sat vremena da joj kaže gde će se naći. Iste mere predostrožnosti kao i prilikom susreta u moskovskom Kafeu Puškin. Ulaz je bio smešten pored prodavnice suvenira na Šaftsberi aveniji. Plastične britanske zastavice, phgodne razg/ednice, šolje sa izvajanim obličjima engleskih buldoga, keramičke biste Vinstona Čerčila koji prstima pokazuje svoje pobedničko ,,V". Uobičajeno precenjeno sranje. Dve japanske šiparice su kikoćući se isprobava-le plastični policijski šlem. Probivši se kroz gužvu, Stefani se pope do drugog sprata. Samson Entertainment je zauzimao tri prostoh-je u zadnjem delu zgrade. Vatukin ju je čekao na vrhu stepeništa. Na sebi je imao skupu kožnu pilotsku jaknu. Stefani je bila sigurna da mu je jaknu kupila Natalija. lli, još verovatnije, da ga je ubedila da je sam kupi. Nije mu dobro stajala. Bila je previše napadna. ,,lzvinjavam se zbog lokacije. Nisam želeo da budemo primeće-ni u javnosti." Uveo ju je u pretrpanu kancelańju. Na zidovima su visili posteri 'manekenki' u oskudnim bikinijima. Koža im je bila preplanula i na-mazana uljem. Neke su ležale izvaljene na automobilskim haubama, a neke su bile na motociklima. Na vrhu svakog od postera crvenim slovima je bilo ispisano Samson Entertainment. ,,Ovo je Aleksandar Kosigin. Aleksandre, ovo je Petra." Rukovali su se. Bio je visok oko šest stopa i tri inča. Vitak, ali ne i mršav, kratke začešljane prosede kose. Bledunjave plave oči u kojima se očitavala sumnjičavost tvrdice zurile su sa zakrvavljenih beonjača. Nosio je crno odelo na jednoredno kopčanje koje mu ni-je baš najbolje pristajalo. Preko stolice na kojoj je sedeo bioje pre-bačen sivkastosmedi mantil, Stefani ga se dobro sećala. Bivši ge-neral-potpukovnik Sovjetske armije, a sada čelni čovek Vajs-Ran-dala, farmaceutske kompanije stacionirane u Sjedinjenim Država-ma, sa industrijskim postrojenjima u Belgiji, Švajcarskoj, Švedskoj i Rusiji. Tramp Tadž Mahal u Atlantik Sitiju. Tamo ga je prvi put vi-dela. U pńvatnoj loži Georga Salibija. Zajedno sa Vatukinom. I Ko- marovim. 255 \ Vatukin zapali 'marlboro'. ,,Aleksandar će prvo morati da vam postavi par pitanja." Kosigin je nekada bio član Petnaestog direktorata koji je kon-trolisao sovjetski program biološkog oružja. Pod pretpostavkom da su njegove sadašnje aktivnosti bile uveliko potpomognute zaostav-štinom prošlosti - što, ako imamo u vidu prirodu poslova kojim se Vajs-Randal bavio, zvuči krajnje logično - biloje sasvim verovatno da je Kosigin u Rusiji još uvek imao snažne veze u krugovima koji su preuzeli kontrolu nad programom biološkog rata nakon raspu-štanja Petnaestog direktorata. ,,Bilo bi poželjno da znam šta vaši klijenti nameravaju da urade sa oružjem. Samo tako možemo biti sigurni da će dobiti odgovara-juće sredstvo i način prenosa. Kao prvo, nameravaju li da ga upo-trebe u nekoj urbanoj sredini ili na otvorenijem prostoru?" Stefani se bez oklevanja lati scenarija koji je smislila. ,,Ruralno područje, mala gustina naseljenosti, ravan otvoren teren, razbaca-na seoca." ,,lmaju li na umu neki odredeni broj?" ,,Broj?" ,,Broj žrtava." ,,Nisu naznačili tako nešto."

Kosigin poče da govori o stopama smrtnosti i infektivnosti. Po-stojale su neke vrste doradenog antraksa, rekao joj je, koje su već bile nadomak savršenstva. Savršenstvo je podrazumevalo stopro-centnu stopu smrtnosti. Upotreba termina bilaje krajnje perverzna. Potom joj izloži pojedinosti o periodu inkubacije, simptomima, rizi-cima, sistemima prenosa, relativnim troškovima. ,,Možda bi trebalo razmisliti i o varioli. Jeste li ikada videli šta prirodna variola uradi dečjem licu? Neke od doradenih vrsta su još gore. Ako planiraju da plasiraju snimke na TV-u i u štampi, toje mo-žda jedan od najjačih kandidata." Tako nonšalantno su razgovarali o tome. Kao da je došla po no-vu kuhinju. Želite li viseće delove ili klasične police? Virus koji erup-tira u roku od dvanaest sati nakon infekcije ili virus koji čeka u bu-siji oko nedelju dana? A kakav šporet biste voleli, plinski ili električ-ni? Mogućnost sekundarne infekcije ili samo primarnu? Stefani je pokušavala da bezgrešno odigra svoju rolu. Cula je saobraćajnu buku sa Saftsbeń avenije, brujanje helikoptera koji im je preletao iznad glava, tupo bubnjanje muzičkog uredaja iz sused-ne kancelahje. Stvarni svet je grabio svojim putem svud oko njih. 256 lli je to možda bio samo Aleksanderov prividni svet? Možda je bio u pravu. Možda je ovo bio stvarni svet: rodenje, smrt i malo ubogog koprcanja izmedu ta dva. Razgovor je trajao oko dva sata. Kada su završili, Kosigin se okrenu ka Vatukinu, klimnuvši glavom. ,,lzgleda da ćemo moći nešto da napravimo", rekao je Vatukin. ,,Kada?" ,,Natalija i ja se sutra ujutru vraćamo za Rusiju. Za svaku Novu godinu organizujem prijem u svojoj dači u blizini Moskve. Dodite pa ćemo tamo porazgovarati, Utanačićemo sve detalje kada nam se glave razbistre." Stefani pogleda u Kosigina, koji joj reče: ,,Nas dvoje se više ne-ćemo susretati. Sve ostalo ćete srediti sa Vladimirom." Na licu mu zaigra bolestan osmeh. ,,AH ću pomno pratiti štampu." Komarov je te večeri doleteo u London. Nazvao ju je sa Hitro-ua. Dala mu je adresu. Sat vremena kasnije već su se Ijubili u nje-nom stanu na Old kort plejsu. Rekla je: ,,Počeo si da mi nedostaješ još onog trenutka kada sam ušla u avion." „1 ti si meni puno nedostajala." Provela ga je kroz stan. Upitao ju je da li je stan njen. Ne, od-govohla je, iznajmila ga je. Privremeno rešenje, Upitao ju je ima li neko stalno boravište. Trenutno ne. Nekada ranije ga je imala i po-novo je priželjkivala tako nešto, ali je trenutno bila u nomadskoj fa-zi. Spremila muje večeru. Biloje to prvu put da mu ona nešto spre-mi i bilo joj je drago što ne moraju obedovati u nekom hotelu ili re-storanu. Pileća prsa nadevena pečurkama, sa mladim krompirićima i boranijom. Popili su po čašu belog burgundca, a onda prešli na cr-ni. Posle večere su se izležavali na sofi, pijući vino i ne pričajući pu-no. Pre nego što je utonula u san, Stefani je navila sat na pola se-dam. Izašli su na ulicu u 7:15. Napolju je bilo hladno i tiho. Ubacili su torbe u prtljažnik automobila koji je iznajmila prethodnog dana, a onda krenuli ka severu. Stigli su rano popodne. Persl Arms In se nalazio severno od Kilderske šume, na granici izmedu Nortamberlanda i Škotske. Alan Smajli, vlasnik gostionice, imje rekao da ni sam tačno ne zna sa koje strane granice su se na-lazili. Zavisi ko je pitao. Sa druge strane Kilderskog jezera ležao je Falston, selo u kome je Stefani odrasla. I u kome je sahranjena.

257 Pet godina je prošlo otkako je stajala na \retrovitom drumu -Aleksander je bio pored nje - / posmatrala ka ko dole na groblju njen brat utučeno korača za kovčegom. Magertta je izdejstvovala njenu smrt u saobraćajnoj nesreći. U to vreme s-ve je delovalo bla-go nadrealistički. Tek kasnije je osetila pune posledice svoje od/u-ke: nikada više neće videti Khstofera. Kao ni svofu snaju Džejn i nji-hovu dečicu Džejmsa i Poli, U meduvremenu se rodio i Filip. Džejn je bila trudna u vreme sahrane, Roditelji im već behu umrli. Imala je još samc Kristofera. I on nju. Znala je da će posle njene pogibije on ostati bez ikog svog. Ni-kada nije uspela da se otrese osećanja krivice zbog toga jerje mo-gla doneti i drugačiju odluku. Ali u to doba je verovala da postoje razlozi za takav postupak i nije gledala izvan njih, A sada je ponovo bila tu, po prvi put nakon pet godina. Kada je razmišljala gde bi ona i Komarov mogli provesti Božić to je bilo je-dino mesto koje joj je palo na pamet. Kadaje bila mala svaki Božić je bio čarobni dogadaj. Turobni krajolik i surova klima su u tome za-sigurno imali jednakog udela kao i čarape sa pok/onima, crkvena služba i svečana trpeza. Roditelji su im svake godine priredivali Bo-žić kakav bi svako dete moglo samo poželeti. Kads su oni nestali nestale su i božićne radosti. Praznici sujoj postali j&dnolični, prazni i pusti. Naravno, neće moći da vidi Kristofera. Ali će bitt' dovoljno blizu njega. Tlo na kome su odrasli će ih spojiti. Tačno će znati šta se kod njih dešava. Videće jelku u podnožju stepeništa u hodniku, osetiće toplotu kamina u dnevnoj sobi i ukus voćnog kolača koji je po pra-vilu bio malo prepečen i presušen, I znala je da će, boz ijedne reči, uspeti da prenese sve te emocije Komarovu. Jedan deo nje je žudeo za tim da Aleksander dozna gde se na-lazi. Že/e/aje da vidi paniku i razjarenost na njegovom licu. A opet, sa druge strane, bila je užasnuta pomišlju da bi Aleks&nder mogao čuti za njenu posetu i sve upropastiti. Kada su se pńjavili na recepciji, Stefani se potpisala kao Klau-dija Bauman, a Komarov kao lvan Andrejev. Sudeći pc izrazu lica, Alan Smajli kao da je zaustio da kaže da je to /epa prcmena u od-nosu na Gospodin i Gospoda Smit. Odveo ih je do sobe. ,,/mamo šest soba", rekao je: ,,ali je tu trenutno još samo jedan par. Za vas sam rezen/isao najbolji pogled." Neravan teren je postepeno prelazio u talasaste brežuljke. Na prostranstvu prekrivenom oštrom travom u daljini su se nazira/a 258 stada ovaca, kameni zidovi, vijugava rečica, čvornovato drveće ko-je se povijalo pod naletima vetra. Kada su ostali sami Komarov joj pride iza leda i obrgli je rukama. Poljubio ju je u vrat. ,,Petra, ovo mesto je neverovatno. Otkud znaš za njega?" „ Već sam bila ovde." Na Božić su se odvezli do Haustedsa, rimskog utvrdenja na Ha-drijanovom zidu. Muzej i prostorije Nacionalnog trusta su bili zatvo-reni. Lokalitet je bio pust. Ostavili su auto na parkingu i peške se uputili ka kamenim ostacima utvrdenja. Beli oblaci su se mreškali na nebu boje safira, oštar istočni vetarjojje terao suze na oči. Nos joj je postao crven. Setali su duž z'/da u pravcu zapada, a onda za-stali nad strminom dubokom oko dve stotine stopa. U podnožju su se nazirala stada ovaca koje su slobodno lutale po natopljenoj be-ličastoj travi, Pred sobom su videli još neravnog terena, kućicu po-red jezera, šumu i

snegom prekrivene Čeviotske planine u daljini. Stefani reče: „ Ovo mesto je nekada bilo rub sveta. Osećaš to, zar ne?" ,,Petra?" „ Volim te." Stajao je iza nje. Bilo joj je drago što joj je lice skńveno. Rekao je: ,,Sve se promenilo." Stezalo ju je u grlu. Pokušavala je da prikrije uzdrhtalost glasa. ,,Zbog čega?" ,,Jer u mom životu nema mesta za ljubav. Nemoguće je živet/ onakg kako ja živim i vo/eti nekoga. Ne ako želim da uspe." ,,Sta pokušavaš da mi kažeš?" ,,Ne znam šta pokušavam, Govońm ti samo ono što znam." Zelela je da i ona kaže njemu ono što zasigumo zna: da i ona njega voli. Ali nije mogla. Te reči - jednostavno ne bi zazvučale ka-ko treba ako ih ona izgovori. Nije bio pravi trenutak za to. ,,Sta mi tu možemo, Kostja?" Spustio je ruke na njena ramena. ,,Možemo da nestanemo." Dvadeset sedmi. Zavese su bile razmaknute. Kiša je dobovala o prozor. Stefani je ležala, privivši se uz Komarova. Prelazila mu je rukom preko grudi, vrata, ključne kosti, tražeći poznata obeležja: dva mala ožiljka na levom rebru, m/adeže ispod vrata, komadić su-ve kože na ramenu. Zelela je da upije svaki detalj. Nijedna sitnica nije bila nevažna. Drugi dan Božića su proveli u obilasku okoline. Ručali su u jed-nom pabu u Haviku, gde je Stefani nagovorila Komarova da proba Ginis. Rekaoje da je grozan. Kada su se uveče vratili u Persi Arms, bar je bio prepun. Lokalni gosti su naručivali turu za turom, skoro do ponoći. Muškarci su pili svetlo pivo, a žene po koju čašicu žesto-kog pića ili vino. Par muškaraca je pušilo lulu. Stefani oseti opor mi-ris duvana na jastuku i na Komarovljevoj koži. Dok su sedeli u ba-ru, Komarov je opčinjenoj publici pripovedao o svom detinjstvu i mladosti u Rusiji. Neke od priča su bile istinite, a neke izmišljene. Stefani je rado ostala u senci. Nije učestvovala u razgovoru, samo je sedela i slušala. Takva povučenost bi je u prošlosti zgrozila. Sa-da ju je prihvatila, mada je jedan deo nje još uvek burno negodo-vao. Smajli i njegova supruga su tumarali po prizemlju. ,,Na šta si mislio kada si rekao da bismo mogli da nestanemo?" Pomilovao ju je po kosi. ,,Novi identiteti za nas bar nisu problem, zar ne? Imamo dovoljno para. Rekla bi mi koje bi sve mere opreza trebalo da preduzmemo. A onda bismo naprosto iščezli. Mogli bi-smo da odemo bilo gde." ,,A kada bismo krenuli?" ,,Sada." Pogledala ga je. ,,Je l' ti to ozbiljno?" ,,Najozbiljnije." ,,Ostavio bi sve za sobom?" ,,Za tebe, da." „1 to smesta?" ,,Koliko danas. U roku od sat vremena." Preplavila ju je plima osećanja. Ali čarobnost trenutka pomutila jejedna snažnija realnost. Rekla mu je da je to nemoguće. Bar za-sada. Bila bi najsrećnija da može da prekrši obećanje dato Aleksan-deru, ali negde u belom svetu grupa bezličnih Ijudi je kovala plan koji je polako i kobno sazrevao, U mislima je videla moguće posle-dice svoje ishitrene odluke: gomile mrtvih dečjih tela sa kožom pre-krivenom užasnim plikovima, Ijude koji se bore za dah nemoćni da pobegnu od otrovnih gasova koji im proždiru pluća, polako ih

guše-ći. Kosiginov prijazan nonšalantan glas, glas b/ološkog kasapina, odjekivao joj je u mislima. ,,Moram prvo da odradim ovaj posao, Kostja." ,,Zašto?" ,,Ne želim da ti kažem." 260 Delovao je Ijutito, ali se uzdržao. Bila mu je zahvalna zbog toga j nadala se da on to primećuje. ,,A posle toga?" ,,Posle toga sam slobodna." ,,Kada će to biti?" Uskoro. Zar to nije bila istina? Koža joj se naježila. Vremeje isti-calo. Koba - postojao on ili ne - pripremao je isporuku za grupu bezličnih senki. Što je značilo da nisu znali ni šta je meta, ni kakav je motiv, ni šta se može uraditi da bi se katastrofa sprečila. ,,Ne znam tačno, ali uskoro. U pitanju su dani, ne nedelje. Vra-ćam se u Moskvu za Novu godinu," ,,ldeš kod Vatukina?" ,,Da. Hoćeš li i ti biti tamo?" ,,Ako ne pobegnem s tobom, onda hoću." Bilaje slomljena. Više nije mogla odlagati neizbežno. Biloje vre-me da Petra preuzme kontrolu. Vreme da se uradi ono što se mo-ra. Ali ne pre nego što provede svoje poslednje sate sa Komarovim. Kao Stefani. Doručkovali su, a onda se odjavili iz gostionice. Odvezli su se do obale i prošetali se žalom ispod Bamburgškog zamka. Sihausiz, Du-stanburgški zamak, Lindisfarn, Famska ostrva — istaknuta obeiežja pejzaža njenog detinjstva. Biloje divno šetati sa Komarovim po pla-ži na kojoj se kao mala igrala sa svojom braćom i sestrom. Nije bi-lo važno što on nije znao za to. Koračali su jedno pored drugog. Ruka mu je bila prebačena pre-ko njenog ramena. Vetar je mreškao pesak oko njihovih stopala. Neprozirno more je srdito hučalo, talasi se razbijal/ o obalu, raspr-šujući morsku penu. U daljini je poigravala jedna tamna tačkica. Tanker koji se čas pomaljao, čas nestajao sa vidika. Prošli su pored žene kojaje pokušavala da nauči štene boksera da ide uz nogu. Pas nije obraćao ni najmanje pažnje na zapovesti svoje gospodarice i nestašno se vrteo u krug. Kada je bila devojčica i oni su držali bok-sere u svojoj kući u Falstonu. Obično dva ili tri. Bili su nestašni, ba-lavi i nezaustavljivi. Kad god bi yidela boksera toplina bi joj se raz-lila srcem, a onda bi je ispunio nepodnošljivi osećaj gubitka. Spazivši Komarovljev čudan pogled, zastade u po koraka: ,,O čemu se radi?" Slegnuo je ramenima. ,,Ne znam. Šetamo ovde po ovoj plaži. Reklo bi se najobičniji ljubavni par. A/i neprestano razmišljam ko si u stvari ti. Zena koju poznajem ili žena koja je ono što znam da je- 261 ste? U svoje vreme sam se nagledao stvari - ; preživeo stvari - od kojih bi se čoveku sledila krv u žilama, ali kad god te pogledam i da-Ije ne mogu da zamislim kako je baviti se onime čime se ti baviš." ,,Naši svetovi nisu toliko različiti, Kostja." ,,Lakše je živeti u mom svetu. Nije toliko usamljeno. I toli-ko.,,hladno."

Želela je nešto da kaže, ali su je reči izdale. ,,Kako uspevaš? Kako opstaješ?" ,,lskreno rečeno, ne znam ni sama." ,,Ja ne bih mogao. Sišao bih s uma." To ju je pogodilo pravo u žicu. U Petri je videla nešto što nije vi-dela u sebi. ,,Najvažnije od svega jeste izgubiti maštu." ,,Kako to misliš?" ,,Ako se baviš mojom poslom to je nužno, ako imaš nameru da opstaneš. Ako ne izgubiš maštu, izgubićeš razum. Na primer, nala-ziš se u nekom nepoznatom gradu - recimo u podzemnoj železnici - i vidiš čudan izraz na nekom od lica medu svetinom. Moraš ube-diti sebe da to ne znači apsolutno ništa. Da te niko ne prati. Ali isto tako znaš da je sasvim moguće da te neko ipak prati. Iste te noći spavaš u svojoj hotelskoj sobi. Začuješ nekakvu škripu. Lako mo-žeš ubediti sebe da ti se neko šunja ispred vrata, mada se u stvari radi samo o zvuku koji proizvodi sleganje stare konstrukcije. Vešti-na se sastoji u poznavanju razlike izmedu ta dva i u potpunom gu-bitku mašte. Oni koji nisu sposobni za to jednostavno sagore. Po-stanu paranoični, što ih čini nestabilnim. I ranjivim. A kad stigneš do te faze, možeš se smatrati mrtvim." 21 Kada je spustila slušalicu, poče da se trese. Pitala ga je ko-liko će mu trebati da prikupi informacije. Sat vremena, odgovorio je. Sat vremena. Veruj mi, prava sitnica. Pretpostavljala je da ih je već imao. Dogovorili su se da ga poseti u podne. Bilo joj je muka. Pogledala je na sat pored kreveta. Deset i trideset pet. Jedanaest i trideset pet u Cirihu, gde se Komarov trenutno nalazio. Pre dva-deset i četiri sata bili su nadomak Bamburga. Ona je vozila. Nisu mnogo govorili. Nije bilo potrebe za tim. Bio je u pravu. Ne može se više ovako. 262 Čitave noći nije ni trenula. Ne zato što joj je nedostajao Koma-rov, već zbog onoga što ju je očekivalo. Prevrtala se po krevetu. U želucu joj se takode prevrtalo. Mišići su joj goreli od napetosti. Naj-gore je bilo izmedu tri i četiri ujutru. Želela je da zarida na sav glas, da iskoči kroz prozor, da se sjuri do aerodroma, da mu odleti u su-sret i zauvek nestane. Nešto posle pet je zaključila da nema šanse da zaspi i ustala iz kreveta. Nije vredelo opirati se neminovnom. Mogla je samo da se pripremi za ono što je očekuje. Pokušala je da se koncentriše, da se usresredi na preobražaj u Petru. Zamislila je sebe u Groningenu, kako razbija nos Eriku Roju - i to dvaput. Još uvek je bila sposobna za tako nešto. Pitajte Bruna Klajsta. On pre-poznaje kvalitet. Sada je medutim ponovo počela da je obuzima panika. Uspori disanje. Nemoguće je paničiti kada je disanje pod kontrolom. To je bila definitivno potvrdena istina. Pripremila je kupku da bi se malo opustila i pokušala da smiri vrtlog misli u glavi. Baš kao što ju je Bojd naučio pre pet godina. Vizuelizacija, disanje. Treba samo da vidiš promenu i ona će se desiti. Tesna kratka crna suknja, cipele sa visokim potpeticama, pur-purna svilena bluza. Stavila je malo ajlajnera, pudera i bogat sloj grimiznog karmina. U ogledalu je ugledala ženu deset godina stari-ju od Stefani. U Londonu je bilo mirno i tiho. Uvek je volela period izmedu Bo-žića i Nove godine. Grad je delovao pusto i civilizovano. Pozvala je taksi, dala vozaču adresu i utonula u sedište. Nesvesno je platila vožnju, pritisnula dugme i ušla u lift. Vrata su se razdvojila:

pre-dvorje, hodnik boje čokolade, grimizni zidovi sobe za prijem, beli te-pih, balkon sa nadstrešnicom, hrom i zatamnjeno staklo. Salman Rifat reče: ,,Znao sam da ćeš se vratiti." Stefani ništa ne odgovori. ,,Dao sam svima slobodan dan. Mislio sam da je tako bolje. Je-si li za piće?" ,,Može votka. I da sam na tvom mestu ništa ne bih uzimala zdra-vo za gotovo. Moraćeš da me uveriš da imaš nešto dovoljno vred-no ove posete." ,,Naravno." ,,Dakle, šta imaš?" ,,A šta ti imaš?" Nemoj mu pokazati apsolutno ništa. Čak ni kad budeš gola. 263 ;! Stefani raskopča bluzu, koliko da se nazre crni brushalter koji je nosila ispod. ,,Hoću da znam o čemu ovde razgovaramo. U suprot-nom ćemo to obaviti drugačije." Rifat je pogleda raširenih očiju. Rekla je: ,,Dobro znaš na šta sam sve spremna ako budem pri-morana." Klimnuo je glavom. ,,Mogu ti dati podatke o krajnjim potrošači-ma, vrsti oružja i gradu u kome će se izvršiti primopredaja." ,,A datum?" „1 datum." Stefani se osvrnu oko sebe. Stajala je na okruglom srebrnom poslužavniku. Mala plava boca maslinovog ulja. Rifat je deiovao nervozno. Ali ne toliko nervozno kao ona. Bio je to trenutak odluke. Bilbao i ono na šta se tamo zavetova-la. Ako prekrši taj zavet šta će ostati od njenog samodostojanstva? Sa druge strane, šta će sa Komarovim? A opet, alternativa je bila daleko gora. Od Rifata neće moći da izvuče ono što joj treba ako mu slomi nos, kao što je to uradila sa Erikom Rojem. Rifat je bio potpuno drugačije stvorenje. Shvatio je njeno ćutanje kao znak popustljivosti i rekao: ,,Skini suknju." Rifat se zavali na sofu, dahćući. Njegovo groteskno mišićavo te-lo se presijavalo od znoja. Vene su mu bile nabrekle. Ponudio joj je da se istušira - da se još jednom istušira; naterao ju je da to dva-put uradi tokom popodneva- ali Stefani odbi. Htela je samo što pre da ode. Citavo telo joj je drhtalo. Rifat dohvati čašu čivasa koja je stajala pored sofe, posmatrajući je kako ustaje. Kada se sagnula da dohvati gaćice, rekao joj je da ih ostavi. Rekao joj je da njen veš ču-va kao uspomenu. Stefani je bilo jasno šta pokušava, pa se ugr^e za jezik, Navukla je suknju, koja se pripi uz vlažnu kožu. Na čitavom telu je osećala njegov zadah: podsećao je na trulež i smrt. Ponaša-la se kao automat, što joj je pomoglo da pregura sate koji su bili za njom. Nije mu pružila apsolutno ništa. Njena nevoljnost je verovat-no samo produžila mučenje, ali Stefani nije marila. Mogao je da joj radi šta god hoće, ali ona nije htela da uzdiše i stenje pod njim. Kada je zakopčala suknju, pokušao je još jednom. ,,Znaš, treba-lo bi ovo da ponovimo." ,,Ako me još jednom takneš ubiću te." ,,To je ono što volim kod tebe. Osim što si opaka u krevetu, ti si j prava pravcata kučka." Zapalio je cigaru. ,,Veruj mi da na čitavom svetu ne postoji žena nalik tebi." ,,Ali zato postoji previše muškaraca nalik tebi."

,,Ma hajde, Petra. Sama si tako odlučila. Učinila si to svojom vo-Ijom. Baš kao što sam i prognozirao." Napustila je zgradu u pola sedam. Kod Iton skvera je skrenula desno. Osećala se otupelo, ali je znala da to neće dugo potrajati. Da nije moglo potrajati. Šest sati... Pozvala je Rozi Coduri. Sa treskom zatvaram ulazna vrata, odlazim u kuhinju i otvaram flašu oporog crnog vina. Sipam vino u čašu i ispijam ga naiskap. Hoću da sagorim njegov odvratni zadah. Ponovo punim čašu i od-nosim je u kupatilo, gde provodim oko pola sata pod vrelim tušem. Sapunjam se, ribam i ispiram. Koža mi postaje bledoružičasta. Izu-zev na mestima gde su počele da se pomaljaju modrice. Posle tu-širanja se umotavam u veliki peškir. Donosim crnu kesu za dubre iz kuhinje i unutra stavljam sve što sam tog dana nosila, uključujući mantil i cipele. Ne želim da zadržim ni jednu jedinu stvar, U kesu potom ubacujem ajlajner, puder i karmin, a onda je odvlačim i osta-vljam ispred vrata. Ne želim uopšte da je vidim u stanu. Ovo je čist dokaz, ako su uopšte potrebni bilo kakvi dokazi, da ja u stvań nisam prava Petra. Nakon što je utekla Magenti i otpo-čela nezavisnu karijeru, Petra se često i bez oklevanja upuštala u seksualne odnose sa muškarcima ako bi situacija to zahtevala. Uradila bi ono što sam ja uradila danas popodne, a onda popila šo-Iju čaja. Završila bi s tim i gurala dalje. Takve stvań je ne bi ni naj-manje tangirale jer im ona to jednostavno nije dopuštala. U tomeje bila njena tajna: nastojala je da savršeno funkcioniše, da ne oseća apsolutno ništa, da eliminiše sve manjkave Ijudske elemente i da se pretvori u automat. Automat od koga je muškarcima zastajao dah. U to vreme Salman Rifatje biojedan od tih muškaraca. Kao Pe-tra, dopuštala sam mu da mi radi sve što želi i pružala mu sve što želi: izvijala sam se od zadovoljstva ili jecala od bola, zavisno od si-tuacije. Sve to je bio deo mog arsenala. Zahvaljujući tom arsenalu Petra je i bila tako dobra. Znala je da laže, da krade, da se tuca, da ubija. I sve je radila jednako dobro. Uznemirenost koju sada osećam trebalo bi da bude dobar znak. To pokazuje da više nisam ona. Da sam postala Ijudsko biće. Sinoć 264 265 sam pokušala da racionalno razmotrim ono što me je sutradan oče-kivalo. Uporno sam ponav/jala sebi da Rifat neće tucati mene, već Petru. Ubedivala sam sebe da je to cena koju vredi platiti da bih ko-načno postala slobodna. Pokušavala sam da se utešim činjen/com da neću raditi ništa što ranije već nisam radila. Mislila sam da mo-gu ubediti sebe da ne dopustim da to ostavi ikakvog traga na me-ni. Uveravala sam sebe da time neću izdati Kostju jer to nema ni-kakve veze s emocijama. Baš sam bila naivna. Petra je možda od-ličan lažov ali sam ja valjda jedina osoba na svetu koju ne može pre-variti. Sutradan ujutru - 29. decembra - Rozi je u pet do osam bila pred zgradom na Old kort plejsu. Stefani navuče par farmerica i ru-žičastu majicu dok se Rozi pela stepeništem. ,,Zaboga, izgledaš grozno. Je l' sve u redu?" Previše vina, previše griže savesti - previše fizičke nelagodnosti - i nedovoljno sna. Stefani odgovori: ,,Pokupila sam nekakve infor-macije u Moskvi. Jesi li za kafu?" Kada su se smestile u kuhinji, Rozi reče: ,,Znači, nije mogao da ti kaže o kojoj organizaciji se radi?"

Stefani odmahnu glavom. ,,Nije u pitanju nikakva organizacija, već grupa pojedinaca. Ne zna koliko ih tačno ima. Pet-šest verovat-no, možda i manje. Ekstremni srpski nacionalisti. Kažu da novac ni-je problem, platiće koliko god treba. Nekadašnje okorele Miloševi-ćeve pristalice." ,,Za kada je zakazana isporuka?" ,,Za deveti januar, u Njujorku. Što će reći, za jedanaest dana. Medutim, nije mogao da mi kaže tačnu lokaciju, tako da nam ta in-formacija nije od neke pomoći. Meta bi mogla biti bilo gde, u bilo koje doba posle devetog januara. Dok ne otkrijemo o kome se tač-no radi, nema šanse da se bilo šta učini. Ako na vreme ne spreči-mo isporuku, stvar možemo smatrati okončanom. A šta ti imaš za mene?" Rozi joj uruči plavu fasciklu. ,,Angažovala sam neke Ijude da mi ovo odrade preko noći. Malo je nabacano i šturo, ali ne bi ni imala vremena za više jer imaš zakazan sastanak u jedanaest." ,,Sa kim?" ,,Sa Jevgenijem Ylaskom. Ovde ti je adresa i broj telefona. Pri-javljen je pod lažnim imenom. Kloček." ,,Nikad čula." 266 ,,Smatrali smo da je najbolje konsultovati se s njim. Bio je zame-nik direktora u odseku za biološko oružje sovjetskog koncerna Bio-preparat. U Biopreparatu su se vršila farmaceutska i hemijska is-traživanja. Ostale potrebne podatke ćeš pronaći medu dokumenta- cijom." ,,A to oružje... Marburg U-13?" ,,Bolje ne pitaj." Kada je Rozi otišla, Stefani otvori fasciklu. Jevgenij Vlasko je di-plomirao na Moskovskom državnom univerzitetu. Poreklom iz lekar-ske porodice, završio je medicinu kao student generacije, a onda otišao na medicinski institut Tomsk gde se posvetio proučavanju epidemiologije i infektivnih bolesti. Tri godine kasnije, 1977, ušao je u Ministarski savet Sovjetskog saveza. Nedugo nakon toga bio je prebačen na Institut za primenjenu biologiju u Obolensku, blizu Mo-skve. Period od 1982. do 1986. godine proveo je u Centru za nau-ku i razvoj u Stepnogorsku, u Kazahstanu, gde je radio na osmišlja-vanju postrojenja za proizvodnju biološkog oružja - antraksa, kuge, tularemije i sakagije. Tokom službovanja u Stepnogorsku počeo je da istražuje mo-gućnosti za vojnu primenu Marburga, jednog od virusa hemoragij-ske groznice. Potom je 1986. godine prebačen u Joškar-Olu, gde je trebalo da nadgleda dizajniranje i konstruisanje specijalističke opreme za razvijanje i testiranje biološkog oružja. 1987. godine je postao upravnik Vektora - pod punim imenom: Institut za moleku-larnu biologiju - u Koltsovu, u blizini Novosibirska. Tu je nastavio sa istraživanjima virusa hemoragijske groznice koja je započeo u Step- nogorsku. Kao najveći stručnjak za biološko oružje u svojoj generaciji, Vla-sko je postao zamenik direktora državnog koncerna Biopreparat i jedan od civilnih članova Petnaestog direktorata, koji je imao kon-trolu nad sovjetskim programom biološkog oružja. A onda je 1992. godine, bez ikakvog upozorenja, prebegao iz Rusije. Krajnji cilj mu je bila Britanija. Za ostvarenje svog plana kao najpogodniji trenu-tak izabrao je službeni put u

Pariz. Bilo je priloženo i nekoliko foto-grafija. Fotografija iz studentskih dana prikazivala je mršavog tam-nokosog mladića odlučnog izraza lica. Na ostalim fotografijama, snimljenim u poznijem delu karijere, Vlasko je i dalje bio mršav i od-lučan, ali mu je kosa bila plava. Jevgenij Vlasko je živeo u viktorijanskoj kući na Džeraldajn rou-du u Vondsvortu. Prozor u prizemlju bio je zaklonjen čipkastom za- 267 vesom, korov je džikljao iz pukotina ispucale staze od cigala, zele-na farba se Ijuštila sa ulaznih vrata. Kada je ušla unutra, Stefani je bila šokirana njegovim fizičkim stanjem. Vlasko je bio pri kraju še-ste decenije, ali je izgledao mnogo starije. Ono malo kose što mu je ostalo bilo je tamnosrebrnaste boje. Koža mu je bila suva kao pergament. Na nekim mestima se primećivalo potpuno odsustvo pigmenta. Nadlanice su mu bile prekrivene krupnim pegama. Poveo ju je do malene kuhinje u zadnjem delu prizemlja. Prosto-rija je bila mračna i uska. Nameštaj je imao bar tridesetak godina. Sigurno je tu donesen još mnogo pre Vlaskovog dolaska u Britani-ju. Na dotrajalom podu nazirali su se komadići ogoljenog vinila, ,,Mogu li vas ponuditi čajem?" ,,Da, hvala." ,,Ja ga pijem na ruski način." „1 ja takode." Stavio je ulubljen lončić na plavičast plinski plamen. ,,Pretpostavljam da ste prostudirali moju biografiju. Sigurno ste dobili neku dokumentaciju..." ,,U pravu ste." ,,Mogu da zamislim kakav ste utisak stekli. Antiljudsko biće go-dine." Stefani pode da odgovori nekom otrcanom frazom, ali se onda predomisli. ,,S obzirom na moju biografiju, izbegavam da donosim sud o drugim Ijudima. Mogu li vas pitati o nečemu što nisam prona-šla u dokumentaciji?" ,,lzvolite." ,,Zašto ste devedeset druge napustili Rusiju?" lzvadio je paklicu benson & Hedgesa iz džepa debelog sivog džempera. Ruke su mu se tresle. Upaljač nije hteo da upali. Uspeo je tek iz šestog pokušaja. ,,Otišao sam jer više nisam mogao da žmurim pred istinom. U šta god da sam se izrodio, bio sam sin lekara i to je bio poziv koji sam oduvek nosio u srcu. Kao mladić sam položio zakletvu koju po-lažu svi sovjetski lekari. Položio sam je iskreno i od srca." ,,Hoćete da mi kažete da ste proveli petnaest godina razvijajući razne vrste biološkog oružja ne znajući šta u stvari radite?" ,,Hoću da vam kažem da je u Sovjetskom savezu tokom sedam-desetih i osamdesetih godina postojao ogroman jaz izmedu onoga što se govorilo i onoga što se radilo. Govorili su mi da ću učestvo-vati u istraživačkom projektu koji je za cilj imao pronalaženje leko va i vakcina kojim bi se mogle neutralisati pogubne posledice bio-loškog oružja koje se proizvodilo na zapadu. I ja sam u to verovao. Baš kao što sam verovao i da u tehnološkom pogledu moramo su-stići zapad kako bismo ih odvratili od namere da ikada upotrebe ta-kvo oružje. Svi smo u to verovali. Surovo otrežnjenje je došlo tek kasnije, kada sam shvatio da me zapravo koriste za stvaranje takve vrste oružja." Drhtavim rukama je sipao čaj u dve čaše stavljene u zamaglje-ne mesingane držače. Onda je na sto spustio teglicu džema. Po-smatrala je kako, držeći kašičicu čvornovatim prstima, zahvata džem iz teglice i stavlja ga u čaj. ,,U prvo vreme smo bili neizmerno ponosni na svoj rad. Ne mo-gu to poreći. Uzbudenja novih naučnih otkrića su potisnula moral-na pitanja. Bili smo mladi, bili smo začetnici

nečeg novog, uživali smo ogromno poštovanje, čak i medu onima koji nisu bili sigurni da li mi zaista postojimo. Oni nas nikada nisu upoznali, ali su znali za nas. Mereno standardima Sovjetskog saveza ništa nam nije nedo-stajalo. Naravno, kada to kažem ne mislim na novac. U to vreme novac nije bio toliko važan. Mislim na čast. Na tapšanje po ledima. Budžet nam je bio više nego zadovoljavajući, a uticaj ogroman. Ra-dili smo kao psi, ali se nismo žalili. Uprkos tome, vremenom sam počeo da sumnjam. Čak i pre nego što sam saznao istinu. Možda je to bilo zakasnelo sazrevanje, ili sve ozbiljnije razočaranje držav-nim sistemom. Možda se radilo i o kumulativnom efektu dugotraj-ne psiho-fizičke preforsiranosti." ,,Sta se desilo?" Pogled mu je bio uperen ka prozoru sa koga se video maleni vrt. Stefani je pretpostavljala da je vrt bio ograden zidićem, ali se to ni-je moglo videti. Sve je bilo zarasio u žbunje i korov. Od Vlaskovog dolaska verovatno niko nije ni zašao tamo. ,,Biopreparat je bio više od vojnog pogona. U njegovoj nadležno-sti bila je i civilna medicina. Tako se prikrivao vojni program. Budžet se maskirao troškovima za civilno zdravstvo. Taj potez ne samo da je uspešno prikrivao istinu, već je partijskim rukovodiocima pružao priliku da se hvale ogromnim sumama novca koje je država izdvaja-la za zdravstvenu brigu o svom narodu. Realnost je, medutim, bila sasvim drugačija. Sećam se svoje prve posete Groznom. Bilo je to 1987. U bolnici su se igle sterilisale vodenom parom jer nove igle nisu dolazile, a aparat za sterilizaciju je bio pokvaren. Kada sam se sledeće godine vratio tamo, igle su morale da se rekonstruišu." 268 269 ,,Da se 'rekonstruišu'?" ,,Da se oštre jer su postale tupe od prečeste upotrebe." Tužno je odmahivao glavom. ,,To je samo jedan od primera patnji kroz ko-je je narod prolazio da bi država mogla da finansira naše programe. Mogao bih vam navesti još na desetine drugih." ,,To vam je, znači, prelilo čašu?" ,,Ne. Istina mi je prelila čašu." Prešli su u dnevnu sobu. Zidovi su bili oblepljeni tamnozelenim tapetama. Prljave čipkaste zavese koje je videla spolja prigušivale su skoro svu prirodnu svetlost. Unutra su bile dve fotelje kojima je bilo potrebno tapaciranje. ispred kamina je stajala električna greja-lica sa tri rebra. Abažuri na lampama su bili tamnoljubičaste i zlat-ne boje. Soba je odavala utisak krajnje tišine i turobnosti. Stefani se spusti na jednu od fotelja. Čitavo telo ju je bolelo. Promeškoljila se u potrazi za manje bolnim položajem. lnstinktivno se seti porekla tog bola - dana provedenog sa Rifatom, njegovog brutalnog stiska i nezajažljive agresivnosti - i zadrhta od gnušanja. Vlasko je, nesvestan onoga što se dešava u njenoj glavi, nasta- vio sa pričom. ,,U to doba sam bio zamenik direktora Biopreparata. Bio sam i član Petnaestog direktorata. Oktobra 1990. godine So- vjetski savez je potpisao ugovor sa Sjedinjenim Državama i Veli- kom Britanijom na osnovu koga su se dopuštale posete odredenim lokacijama na kojima bi se moglo proizvoditi biološko oružje. Kada su nam Britanci i Amerikanci došli u posetu odveli smo ih na mesta koja su želeli da vide - na spisku su, izmedu ostalog, bili Obolensk i koltsovski Vektor - ali smo ih držali dalje od svih osetljivijih pod-

ručja na tim lokacijama. Da budem iskren, bili smo zadovoljni nači- nom na koji smo to izveli. Naša recipročna poseta Sjedinjenim Dr- žavama bila je zaplanirana za decembar 1991. Predali smo im spi- sak postrojenja koja smo želeli da obidemo. Na spisku su se nala- zili Američki vojno-medicinski istraživački institut za infektivne bo- lesti u Fort Detriku u Merilendu, istraživački centar Dagvej u blizi- ni Solt Lejk Sitija, centar Soli u Sviftvoteru u Pensilvaniji i Pajn Blaf Arsenal u Arkanzasu. Kada smo 1972. godine potpisali Konvenciju o biološkom i tok-sičnom oružju, uradili smo to mirne glave, baš kao i SAD, jer u kon-venciji nije bilo klauzule o proveri lokaliteta. Shodno tome, pretpo-stavljali smo da će druga strana prekršiti odredbe konvencije. Mo-glo bi se zapravo reći da je čitav naš program bio zasnovan na toj pretpostavci. A poreklo te pretpostavke počivalo je u ubedenju da 270 će oni isto to pretpostaviti za nas. lspostavilo se, medutim, da je Amerika nastavila sa istraživanjem biološkog oružja, ali da se pri-tom ograničila na defanzivne sposobnosti. Oni uopšte nisu imali ofanzivni program. Poseta iz decembra 1991. godine potvrdila je ono u šta su neki od nas već počeli da sumnjaju. Da smo živeli u ve-likoj laži." ,,Jeste li to obelodanili kada ste se vratili u Rusiju?" ,,Jesmo." ,,Na kakav je prijem to naišlo?" ,,Rekli su nam da smo sigurno pogrešili u proceni i da moramo bolje da otvorimo oči. Kasnije su nam naredili da stvorimo nekakve dokaze o američkom ofanzivnom programu biološkog oružja, bez obzira koliko to stajalo. Kada smo rekli da je tako nešto nemoguće, bilo nam je naredeno da držimo jezik za zubima. Biopreparat je bio u krizi. Bila mu je potrebna verodostojna pretnja da bi mogao da opravda ogromne troškove. Generali su se uspaničili. Plašili su se da će izgubiti posao, prihode, prestiž. Tada mi je postalo jasno da ću morati da odem. Da sam ostao, istina bi bila pokopana. lsprva sam slegao ramenima i pravio se da ništa ne primećujem, kako bih zadržao poverenje svojih pretpostavljenih. Što mi je i uspelo. Zbog toga su me, smatrajući me potpuno pouzdanim, i poslali u Pariz 1992." Vlasko podiže čašu obema rukama i prinese je ustima. ,,Pretpostavljam da ste ogorčeni?" ,,Ne toliko kao ranije. Ali, ponekad me uhvati kriza. Dao sam im sve. Svoje poverenje, svoj intelekt, najbolje godine života. Svoje zdravlje. Patim od gotovo svih alergija koje se mogu zamisliti. Ne smem da jedem svinjetinu, piletinu i jaja. Ne smem ni da pomislim na bilo šta od mlečnih proizvoda: puter, mleko, sir. Alergičan sam na agrume i na pšenicu. Triput dnevno moram da premazujem kožu mašću jer ona više ne luči prirodne masne materije. Gutam po pet anti-alergijskih pilula četiri puta dnevno. Usled silnih vakcina ne po-sedujem prirodni imunitet na bolest. Svaki čas navučem kijavicu i moram da nosim ove specijalno zatamnjene naočari kako mi do ze-nica ne bi dopreo ni tračak UVA svetlosti." ,,Sve to ste zaradili baveći se svojom profesijom?" Klimnuo je glavom. ,,U roku od deset godina kosa mi je postala plava." ,,Primetila sam to na nekim od fotografija." ,,A znate li zašto?"

271 . ,,U područjima sa ograničenim pristupom vazduh se špricao hi-drogen peroksidom zbog dezinfekcije. Dovoljno je da se setim nje-govog mirisa - i ukusa - pa da mi se okrene želudac. Tokom deset godina neprekidne izloženosti on ne samo da mi je posvetlio kosu, već me je trovao sa svakim udisajem. Sve u svemu, pravo je čudo da uopšte mogu još uvek da dišem." ,,Oprostite na drskosti, ali iznenaduje me da niste ostavili du-van." ,,Svašta! Da vam nešto kažem. Kada sam saznao da sam dobio premeštaj i da me sa medicinskog instituta Tomsk šalju u Obolensk i Stepnogorsk, znate li kako su mi kolege čestitale?" ,,Kako?" ,,Srdačno i iskreno. Svi su se rukovali sa mnom, zagrlili me i iz-Ijubili u oba obraza. A onda su mi rekli da ću biti mrtav u roku od dve godine. Takva je bila reputacija koju je taj odsek uživao. Ali, ni-sam mario. Niko od nas nije. Mi smo na takve zadatke gledali ne samo kao na šansu za napredovanje u karijeri, već kao na patriot-sku čast. Nikada nisam verovao da ću doživeti ove godine. I nakon svih opasnosti kojima sam izložio svoj organizam, mislim da je par cigareta - pa čak i mnogo više od toga - potpuno zanemarljiva stvar. A ionako već predugo koristim vaše gostoprimstvo." ,,Novembra 1986. godine, dok sam se nalazio u Joškar-Oli, za-molili su me da osmislim neki novi način prenosa. Nešto malo. Ne-što što neće morati da se pričvršćuje na bojevu glavu. Izumeo sam prenosni mehanizam namenjen za bliski kontakt. Predao sam neko-liko skica. Avgusta 1987. godine prebačen sam u koltsovski Vektor i nakon toga više ništa nisam čuo o svojim nacrtima. A onda je do-šao M-8389." ,,Šta je to?" ,,Broj poštanskog faha Srednjoazijskog ogranka za primenjenu biohemiju u Almatiju. Najtajniji lokaliteti su se uvek nazivali po svo-jim poštanskim fahovima. Sto se tiče punog imena, taj lokalitet ni-je bio ni blizu Almatija. Bio je na stotine kilometara daleko. Daleko od svega. Nije bio ucrtan ni na jednoj mapi i sve do pojave satelit-skih fotografija zapadnjaci nisu ni sanjali da tako nešto postoji. M-8389 nije bio usamljena pojava. Bilo je na desetine takvih mesta razbacanih po nepreglednim pustošima Sovjetskog saveza." „1 šta se desilo?" „1990. godine otkrivena je Marburgova varijanta U-13. Izuzetno smrtonosna forma Marburga, dobijena od Varijante U, koja je stvo-272 rena nakon nesrećenog slučaja koji se desio u Koltsovu osamdeset osme. Tada je iz tela zaraženog - Nikolaja Ustinova - posmrtno uzet uzorak inficirane krvi, na osnovu koga je razvijena nova loza in-fekcije. U je bilo skraćeno od Ustinov, odatle naziv Varijanta U. U-13 je bila usavršena, još smrtonosnija verzija te varijatne. Ustinov se zarazio Marburgom preko igle čiji je vršak slučajno probio njego-vo zaštitno odelo. U-13 je bio biohemijski doraden tako da se infek-cija može izvršiti vazdušnim putem. To se stručno kaže 'preko aero-sola'. ,,U vreme nesreće ja nisam vodio projekat M-8389, ali sam bio zamenik direktora Biopreparata. M-8389 je stoga spadao u moju sferu odgovornosti. Odleteo sam za Kazahstan da bih nadgledao poslednje faze procesa i njegove posledice. Troje čistača je bilo za-raženo virusom u području u kome se on nije smeo nalaziti. Pokre-nuta je istraga, ali se ništa nije moglo precizno ustanoviti." ,,Cistači su umrli?"

,,Da, i to na daleko jeziviji način nego što se moglo očekivati. Vi-rus ih je pokosio daleko brže nego što bi to učinio prirodni Marburg. U roku od nekoliko sati filovirusi su desetkovali njihove ćelije, ne-povratno ih razarajući. Nesrećnici su skapavali u mukama. Nepre-stano povraćanje, nezaustavljivi crni proliv. Krvarili su iz nosa, uši-ju, anusa, genitalija, čak i iz bradavica. Unutrašnji organi su im se raspadali, creva su im ispadala pred našim očima. Tako deluje Mar-burg U-13. Iz očiju su im na kraju tekle krvave suze..." Vidno uznemiren sećanjima, Vlasko na trenutak prestade sa pri-čom i zapali još jednu cigaretu. ,,Sve do incidenta u M-8389 nisam imao pojma koliko se daleko otišlo sa razvijanjem U-13. Dva meseca kasnije sam podneo izve-štaj Petnaestom direktoratu u Moskvi. Zgrada 112, u kojoj se nala-zila bezbednosna zona u kojoj je došlo do nesreće, morala je da bu-de trajno zapečaćena. Nismo uspeli da otkrijemo kako se U-13 pro-bio kroz ventile za vazduh i izazvao infekciju." ,,U izveštaju sam rekao da smo stigli do faze kada više ne mo-žemo sa pouzdanošću tvrditi koliko je pogubna postala varijanta U-13. Kao aerosolsko oružje, ona je krajnje neprihvatljiva. Ukratko, rekao sam im da se U-13 mora uništiti i da moramo obustaviti eks-perimente koji se tiču aerosolske primene Marburga. Usledila je žučna rasprava. General-major Kalinjin, moj pretpostavljeni, pretio mi je otkazom. Rekao sam mu da bi mi učinio uslugu. Rekao sam im da je to nešto ĕto prevazilazi karijerizam, da U-13 ne predstavlja ni- 273 šta manju pretnju za nas nego za naše neprijatelje. Direktorat je na kraju prihvatio moje mišljenje." „1 program je bio obustavljen?" ,,Da, dok je bio pod mojim nadzorom." ,,Ašta je bilo sa U-13?" ,,Bio je uništen." ,,Celokupna količina?" ,,Koliko mi je poznato, da." ,,lma li šanse da je nešto sačuvano?" ,,Moguće. lli je možda sačuvana tehnologija. Nauka se nevero-vatno brzo razvija i gotovo da je nemoguće poništiti nešto što je već otkriveno." ,,Jesu li svi članovi Petnaestog direktorata znali za U-13?" ,,Jesu, koliko se sećam." ,,Da li je u direktoratu postojao neki zvanični protokol po tom pi-tanju?" ,,Naravno." ,,Pod čijom kontrolom?" ,,Pod kontrolom tri najuticajnije ličnosti Petnaestog direktorata u to doba." ,,A to su bili?" ,,Pukovnik Aleksandar Modiljanov, general-major lvan Oskoi -usput budi rečeno, obojica su već pokojni - i general-potpukovnik Aleksandar Kosigin." Kosigin. Naravno. ,,Samo još jedno pitanje. Marburg U-13... šta ako dode do naj-goreg?" ,,Zavisi od mesta gde bi se oružje upotrebilo i od mogućnosti za sekundarnu infekciju. Ako bi se upotrebilo u urbanom području, sa velike visine, po snažnom vetru, mogli

bismo govoriti o hiljadama žrtava. Na desetine hiljada, možda i više. Na način koji sam vam malopre opisao. Ali, to se odnosi samo na primarnu infekciju. Ako zaraženi počnu da inficiraju ostale - to jest, ako dode do sekundar-ne infekcije - nemoguće je predvideti posledice. Sve što se sa si-gurnošću može reći je da bi se svet našao suočen sa jednom novom vrstom užasa." ,,A način prenosa?" ,,Do vremena kada sam završio sa radom na prenosnom siste-mu, agens se mogao transportovati u obezbedenoj posudi veličine aktn-tašne. Ali, to je bilo pre više od deset godina. A danas... ko zna dokle su u meduvremenu stigli?" 274 ,,Da ste na mom mestu, šta biste uradili?" Vlasko se zamisli. U tišini prostorije jasno se čulo teško sopta-nje iz njegovih grudi. Na kraju je prozborio: ,,Postoji neko ko bi vam možda mogao pomoći. Sergej Roskov. On je bio moj glavni pomoć-nik u Biopreparatu. Kada sam prebegao, došao je na moj položaj. Ako uspete da ga pronadete, možete mu verovati." ,,Gde je on sada?" ,,Negde u Moskvi. U stvari, čuo sam da se krije." ,,Zašto?" ,,Ne znam." ,,Kako mogu da stignem do njega?" Vlasko pride jednoj od komoda i iz nje izvuče kožnu tabakeru ko-ju potom ćušnu Stefani u ruku. ,,Trebalo bi prvo da pronadete Va-lentinu Rudenko. Ona mi je stara prijateljica. Ako neko zna gde se Roskov krije, onda je to ona. Pre mnogo godina mi je poklonila ovu tabakeru. Pre nego što sam krenuo u Pariz, rekao sam joj da name-ravam da prebegnem. Ona je bila jedina koja je za to znala. Dogo-vorili smo se da, ako ikada ponovo vidi ovu tabakeru, da će to biti znak da dolazi od mene. Pronadite je i pitajte. Ako ona ne zna gde je Roskov velike su šanse da više nije medu živima." 22 Moskva, 30. decembar. Petnaest stepeni ispod nule. Vejala je mećava. Let je kasnio i beše već prošlo osam kada je stigla do Kutuzovskog prospekta. Platila je taksisti i zastala ispod lučnog svoda. Sigurno će primetiti. Videće mi to u očima, osetiće miris na mojoj koži. Sačekao ju je ispred lifta i poljubio. Kada su ušli u stan nasuo joj je malo vina. Samo je pitanje trenutka... ,,Pa, kako je bilo?" Stefani mu reče istinu. ,,Bila sam usamljena. Pre nego što sam te poznavala, čak i kada sam bila sama, nikada se nisam osećala usamljeno. Kako je bilo u Švajcarskoj?" ,,Lepo. I prazno." Kada ju je razodenuo, mislila je da će je modrice izdati. Preteri-vala je. Modrice čak ni prvog dana nisu bile naročito strašne, a sa-da su bile gotovo neprimetne. Ali ih je svejedno osećala. Kada su te večeri prvi put vodili ljubav bila je napeta i postidena. Posle to- 275 ga se neštedimice prepustila piću, pokušavajući da spere osećaj krivice. Drugi put je već uspela da natera sebe da se ponaša kao da se ništa nikada nije desilo. Jeli su milansku i napolitansku salarnu, italijanski sir i škotske zobene biskvite. Sve namirnice su bile kupljene u delikatesnoj rad-nji u Cirihu. Ležali su preko razbacane

garderobe na podu u dnev-noj sobi, umotani u dva čaršava. Stefani je priželjkivala da nikada ne ustanu odatle. Komarov je pušio. Dugo su ćutali, a onda je on upita o čemu razmišlja. ,,O svim godinama koje si proveo u zatvoru. O nepovratnom gu-bitku života. Uslovima koji su tamo vladali. Pitam se kako se uop-šte uspeo da opstaneš." Odgovorio je gotovo ravnodušno. ,,Kao i većina ostalih. Prihva-tio sam stvari takve kakve jesu." Stefani se podignu na lakat kako bi mogla da mu se zagleda u oči. ,,Prihvatiol" ,,Ne mislim na presude i autoritet koji ih je izrekao, već na duži-nu kazne. Kada prihvatiš stvarnost, vreme brže prolazi. Kada se na-deš unutra nema više šta da se uradi. Oni koji to ne prihvate loše prolaze. Svakim danom plaćaju turobni danak. Polako kopne." ,,Ali kako to može da se prihvati?" ,,Ne izjedaš se oko toga. Podigneš zid oko sebe. Ne razmišljaš o prošlosti niti o budućnosti, o stvarima koje ti nedostaju. U stvari, pokušavaš da uopšte ne razmišljaš. Primoraš sebe da živiš samo u tom trenutku i da ne osećaš apsolutno ništa. Nateraš sebe da men-talno otupiš." ,,A fizički?" Komarov se nasmeši. ,,U Sibiru bar ne moraš da se brineš za to." Stefani ga uštinu. ,,Znaš ti na šta ja mislim." Pomilovao ju je po kosi. ,,To je prosto. lli si fizički jak ili si fizički slab. Imaš sreće ili nemaš sreće. To je sve. Nema šta da se uradi. Osim da se čeka." Bio je još uvek mrak kada je zazvonio telefon. Komarov se javi na drugo zvono. Nekoliko jedva čujnih reči i već je bio van kreveta, oblačeći se. Bio je još uvek omamijen snom. Stefani ga upita šta ni-je u redu. Sve je u redu, odgovorio je. Morao je da se nade sa ne-kim. Iz poslovnih razloga. ,,Koliko je sati?" 276 ,,Pet i dvadeset." ,,Posiovni razlozi u pet i dvadeset?" ,,U Njujorku je sada devet i dvadeset." ,,Putuješ za Njujork?" Nagnuo se preko kreveta i poljubio je. ,,Ne. Vidimo se kasnije." Aii se nisu videli kasnije. Pozvao ju je oko podne. Iskrsle su ne-ke komplikacije. Ne može o tome preko telefona. Javiće joj se čim bude mogao, ali ne veruje da će moći da ide sa njom na Vatukino-vu zabavu. Stefani reče da u tom slučaju ni ona ne želi da ide. ,,Ali moraš. Ako oboje otkažemo razmisli kakav bi utisak to mo-glo da ostavi." ,,Boli me uvo za utisak." „1 mene. Ali kapiraš šta hoću da kažem, zar ne?" Sa spoljašenjeg gradskog prstena skrenuli su na put Rubljevo-Uspenskoje. Automobil je truckao po neravnom drumu. Pored njih su promicala stabla borova i breza. I dalje je vejao sneg. Farovi su krčili proiaz kroz pomrčinu, krupne pahulje poigravale nad šofer-šajbnom. Otežale grane su se nadvijale iznad puta, presijavajući se pod svetlošću farova. Stefani je sedela na zadnjem sedištu merce-desa koji je Vatukin poslao po nju. Najnoviji model, blindirana karo-serija, zatamnjeni prozori, W. Vozač je, medutim, bio daleko od

naj-novijeg modela: debeo, u kožnoj jakni pretesnoj za pištolj, sa cige-ratom medu ispucalim usnama. Prošii su pored Barvike i Zukovke, sela koja su nestala pre ne-go što je stigla da baci pogled na njih. Onda su skrenuli levo, na pu-tić prekiriven neugaženim snežnim prekrivačem. Stotinak metara dalje Stefani primeti rampu i stražarsku kućicu u kojoj su se nalazi-la dva naoružana čuvara. Nakon par razmenjenih reči, rampa se po-diže. Mercedes nastavi kroz mračnu i tihu šumu. Prešli su otprilike jedan kilometar kada se pred njima ukaza dača: blještava arhitek-tonska groteska opasana debelim zidom. To nije bila kopija kuće ko-ja je Vatukina toliko oduševila tokom njegovog kratkotrajnog borav-ka u norveškoj luci Bergen. Bila je to ta kuća. Kuća mu se toliko do-pala da ju je kupio, rasklopio, transportovao do Rusije i tamo je re-konstruisao. Ali, nije bila dovoljno velika. I kakvo je rešenje smislio? Da sagradi još jednu istu takvu pored. Sijamski blizanci, poput Ma-gentinog zdanja. Ali i dalje nije bilo dovoljno prostora, pa je dodao po dva spata na svaku od njih. Posle svega toga bilo je nemoguće zaključiti u čemu je počivala njena prvobitna privlačnost. 277 Komarov joj je prethodne večeri prezrivim glasom opisao unu-trašnjost dače: dve saune, jakuzi u svakom kupatilu, privatni bio-skop, dvorana za zabavu dovoljno prostrana da se u nju smesti ogroman sto za ruski bilijar i nešto manji za američki, zatvoreni ba-zen okružen lošim imitacijama klasičnih kipova. ,,Tamo je nekada bila prava dača. Manja, ali u tradicionalnom sti-lu. Srušio ju je da bi napravio mesta za... na kraju krajeva, videćeš i sama." ,,Nisi baš oduševljen time što je napravio?" Slegnuo je ramenima. ,,U čemu je poenta? U roku od jedne ge-neracije niko se više neće sećati." ,,Neće se sećati čega?" ,,Odakle smo potekli. Zašto smo radili to što smo radili." Iza druge rampe nalazilo se dvadesetak parkiranih limuzina. Sve su bile prljave. Unutra ih dočekaše prostorni lavirint i zvučna kako-fonija. Posluga je nosila crno-zlatne uniforme, konobarice su na se-bi imale mini-suknje. Stefani primeti da su žene brojnije od muška-raca, ali je bila svesna da je ona izuzetak. Ona je bila gošća. Osta-le žene su bile u svojstvu pratilja ili animir-dama. Malo njih je ličilo na supruge. Mlade, lepe, izazovnog ponašanja, jagmile su se oko prisutnih muškaraca zanemarujući odbojnost njihovog izgleda ili po-našanja. Neki od njih se definitivno nisu uklapali u ambijent. Mu-škarci sa brkovima, ožiljcima i Hugo Bossodelima. Ljudi koji su bi-li u stanju da se adaptiraju na najsurovije zatvorske uslove, ali ne i na nošenje odela. U jednoj od soba za prijem nalazio se ogromni švedski sto: ka-vijar, srebrni poslužavnici prepuni mesa, salate, dimljeni losos i mo-runa, sirevi, činije sa raznim supama i čorbama, sve moguće vrste hleba. U susednoj prostoriji popularni ruski W komičar se razme-tao svojim opscenim humorom, na ogromno zadovoljstvo okupljenih gostiju. Tu se susrela sa Vatukinom. Bio \e obučen u crno, delovao je vitko i trezveno. Poveo ju je u stranu, upitavši je da li se dobro provodi i šta može učiniti za nju. Komarova je pomenuo samo je-danput - šteta što ne može da dode, ali šta da se radi - a onda joj predložio da se sastanu drugog januara ujutru. ,,Do tada će nam se glave razbistriti."

Stefani primeti da je u njegovoj glavi i sada bilo savršeno bistro, da nije bio ni blizu pijanstva. Upoznao ju je sa nekim od gostiju. Funkcioner koji je radio za majora Lužkova, novinar sa neobičnim britanskim akcentom - verovatno Kanadanin - neki švedski hirurg, 278 dvojica funkcionera iz Gazproma, imovinski špekulant sa Menhet-na, direktori Baškreditbanke, Severnaja Kazna banke, Dalkomban-ke i austrijskog Kreditanštalta. U ponoć je bio prireden vatromet. Blještava ekstravagantna svetlost zapara noć. Svi pokuljaše napolje. Dobre doze alkohola su ih neko vreme štitile od minusa koji je vladao napolju. Zvuci oduše-yljenja, aplauz, još pića, salve smeha. Dim se dizao sa platforme za detonaciju, skrivene iza zastora od drveća. Stefani oseti miris kor-dita pomešan sa nikotinom. Kada je predstava bila završena, na red dodoše zdravice. Pripiti gosti počeše da pevaju. Do jedan su naga tela već plutala po bazenu. Stefani je prolazila kroz sobu u zadnjem delu dače. Na zidu su se nalazila tri ogromna IV ekrana, smeštena jedan iznad drugog. Sva tri su bila uključena, ali nije bilo tona: na ekranu na vrhu bio je emitovan prenos fudbalske utakmice izmedu Juventusa i Barselo-ne; u sredini je išao sinhronizovani film sa Cak Norisom; na ekranu u dnu prikazivao se tvrdi holandski pornić. U prostoriji je bilo dese-tak gostiju. Sedeli su ili ležali na sofama i foteljama. Neki su zurili u ekran, drugi su razgovarali. Jedan je ležao komiran. ,,Ne liči baš na Bambi park, zar ne?" Stefani se okrenu. Njegovo prisustvo je bilo toliko neočekivano da je na trenutak zaboravila njegovo ime. ,,Ali podseća na Markov stil. Naročito donji ekran." Klasen. Marsel Klasen. Belgijski posrednik. Januar 2000, Poža-revac, neposredno pred Arkanovo ubistvo. Ista voštana koža, ista masna kosa prebačena preko levog oka. Bambi Park, mesto gde su se sastali, bio je zabavni park koji je podigao Miloševićev sin Mar-ko. ,,Rusi obožavaju Čaka Norisa", reče Klasen. ,,A i on voli njih. Čak je ovih dana sveprisutan u Moskvi. Baš kao i HIV." Srpski teroristi su pušteni s lanca i Klasen je već u Moskvi. ,,Jesi li još uvek aktivan na Balkanu?", upita Stefani. ,,Povremeno. A ti?" ,,Odonda više ne. Otkud ti ovde?" Klasen se isceri. ,,Pokaži mi, pa ću ti pokazati." ,,Bacio si me u iskušenje, ali ipak ne." Poslednji put se sreli kada su se iz Požarevca vraćali za Beo-grad. Klasen joj se u automobilu nevešto udvarao. Rekla mu je da odraste. Da su njih dvoje različiti svetovi. Nije imao šta da joj od-govori na to. 279 ,,Sjajno si obavila ono u Interkontinentaiu." ,,Moram priznati da su mi tvoje informacije pomogle. Stvarno je nosio pancir." ,,Posle Beograda si iščezla." ,,Bila mi je potrebna pauza." ,,Ali, kada si odlučila da se vratiš, krenula si od Moskve." Kiselo se osmehnula. ,,Baš kao i ti." ,,Dugujem ti izvinjenje."

Natalija nema ni trunke karmina na usnama. Za razliku od svih ostalih žena. Njena bleda koža deluje besprekorno. Kao puter. Njen način odevanja sve ostale baca u zasenak, ali sumnjatn da ijedna od devojaka shvata zašto. Na sebi nema ni jednu jedinu markiranu krpicu. lzostavilaje obavezan minić, opredelivši se za pripijenu suk-nju srednje dužine. Takva garderoba otkńva sasvim dovoljno i - što jejoš yažnije - nagoveštava daleko više. Na sebi ima još i klasičnu žensku košulju od crne svile. Raskopčala je jedno dugtne više nego što phstojnost nalaže, diskretno otkrivajući jamicu medu grudima, Oko vrata nosi prefinjenu ogrlicu od platine, sa koje visi mali pra-voslavni ruski krst. Ostale žene u prostohji teraju me da se osećam matoro. Pored nje se osećam jeftino i aljkavo. ,,lzvinjenje?" ,,Što sam bila onako neprijatna u Belom trgu. Nisam znala ko si ti." ,,A kako si i mogla da znaš?" Njen osmeh je prepun zahvalnosti. ,,Moj položaj je takav da se-bi ne mogu priuštiti preteranu blagonaklonost. Ima rnnogo devoja-ka koje bi želele da uzurpiraju moje mesto." ,,Jasno mi je." „ Ugrabile bi i najmanju priliku - ne bi prezale ni od čega - da ostvare ono što su naumile." Tražimo neko mirnije mesto za razgovor. Ulazimo u jednu od radnih soba. Drveni zidovi su ostali od pn/obitne dače, kaže mi. Na njima je okačena serija crno-belih fotografija u grafitnim ramovima. Skupa erotika Helmuta Njutna. Te slike bi se uklopile u većinu pro-storija koje sam u životu videla, ali ovde deluju krajnje neprimere-no. ,,Vladimirovo shvatanje umetnosti. Skupo su ga stajale. Da su bi/e jeftine smatrao bi ih besmislenom pornografijom." ,,A ti?", pitam je. ,,Kako se tebi dopadaju?" 280 ,,Smaraju me." Razgovaramo još neko vreme, a onda ona nastupa sa krajnje di-rektnim pitanjem. Kako je to ubiti nekoga? Pitanje dolazi kao grom iz vedrog neba. Pokušavam da dobijem na vremenu. ,,Zašto ne pitaš njega. Si-gurno bi imao šta da ti kaže." ,,Mislim... kao žena?" Odgovaram joj iskreno i bez oklevanja. ,,Kada to radim ne na-stupam kao žena. Kada bih tako nastupala... pa, mislim da uopšte ne bih bila u stanju da odradim posao. lli da se uhvatim u koštac sa emocionalnim posledicama. Toje kao seks. Muškarci tnogu da spa-vaju sa nama i da apsolutno ništa ne osećaju. Ali, mi smo drugači- je." ,,Ali ti ipak ubijaš." ,,U takvim situacijama prestajem da budem ja. Postajem neko drugi. Koliko god je potrebno. Moja psiha ostaje potpuno razdvoje-na od tog čina. To je jedini način da živim s tim." Klima glavom, skrećući pogled. ,,Da, znam na šta misliš. "^ Sigurna sam da zna. Isto osećanje, drugačiji kontekst. Cini mi se da mogu da se otisnem u malo istraživanje. ,,A odakle si ti, Na-talija?" ,,lz Omska, Znaš gde je Omsk?" ,,Ne znam."

,,lzmedu Jekateńnburga i Novosibirska, severno od granice sa Kazahstanom." „ To je daleko odavde..." „ To je daleko od bilo čega." ,,Zašto si došla u Moskvu?" ,,Jer nisam znala šta da radim u Omsku. Bila sam bez perspek-tive, bez budućnosti. Mislila sam da, ako se dokopam Moskve, pre-da mnom leži čitav svet, Evropa, Amerika. Kada sam stigla bila sam švorc. Imala sam jednu drugaricu iz Omska koja je pre mene stigla u Moskvu. Ona mi je pronašla posao u Raspučinu. Jesi li nekad bi-la tamo? Toje restoran. Radila sam kao kelnerica. Služile smo u to-plesu." Primetivši izraz na mom licu, sleže ramenima kao da kaže: ma, znaš već. ,,Japanski biznismeni su nam polivali grudi šampanj-cem, a onda skupljali kapljice jezikom. Eto, na takvom mestu sam radila. Kasnije sam se zaposlila u Belom trgu. Tu sam upoznala Ole-ga Rogačeva. Nisam tada znala ko je on. Ali je on znao ko sam ja. lli, bolje rečeno šta sam ja." 281 „/ tako je počelo?" ,,Da, kada su mi rekli ko je on. Tako je počelo." ,,lskrena /jubav." Tužno se nasmejala. ,,Ljubavje ponekad luksuz koj/ je nemogu-će priuštiti. Oleg je bio moja ulaznica za nov život. Oboje smo to znali. Već/na devojaka nikada ne dobije šansu kakvuje on meni pru-žio." ,,Kakav je bio?" Njen odgovorje prožet bolom, ali i istinom. ,,Bolji nego što sam imala prava da očekujem." Posmatra moju reakciju. ,,Daleko bolji od Vladimira." Saosećajno klimam glavom. ,,Čula sam šta se desilo u Parizu." Natalija sleže ramenima. ,,Nisam bila baš toliko naivna. Znala sam u kakvom je svetu Oleg živeo, sa kakvim Ijudima je sarači-vao,.. ali opet, nikada nisam mislila da će se to njemu desiti." ,,Niko od nas ne razmišlja o tome. To je kao saobraćajna nesre-ća. Uvek misliš da se takve stvari dešavaju drugima, sve dok se jednog dana ne dese i tebi." ,,Kada su ga ubili bila sam očajna. Ne zato što mi je sve bilo od-uzeto, već zato šta sam stvarno nešto osećala prema Olegu." ,,Medutim, nije ti bilo oduzeto baš sve, zar ne?" ,,Nije baš sve. Ali sam izgubila sve što je bilo dobro i lepo. Vla-dimirje preuzeo Centralnaju, a onda i mene." ,,Da li je bilo šanse da ga odbiješ?" ,,Ja sam mnogo čvršća nego što izgledam. Navikla sam da se bor/m za opstanak. A nije mi bilo ni na kraj pameti da se vratim u Omsk. Čak ni mrtva. Većina devojaka nikada ne dobije pravu šan-su. A ja sam dobila dve. Nije morao dvaput da me pita." Pogled joj je plamteo. ,,Osećala sam se potpuno ispražnjeno. Odradila sam ono što moram, kao automat. Vladimir je daleko tipičniji muškarac od Olega, tako da ništa nije primetio." Neubedljivo se nasmešila, „1 dalje ne primećuje." „ To je dobro." „1 lako," „ Utoliko bolje." ,,A kako stoje stvari s tobom? Imaš 1/ t/ nekoga?" Polazim da odgovorim odrično, ali se onda predomišljam. ,,Da." „1 kako je?" ,,Pa... iznenadujuće." ,,Zašto?" 282 „ Jer obično moram da lažem muškarce sa kojima se zbližim." Natalija se glasno nasmeja. „1 zbog toga je iznenadujuće?" ,,Pretpostavljam da znaš na šta mislim."

Klimnula je glavom. ,,Ali sa njim možeš da budeš iskrena?" ,,Da", odgovaram. Osećam se jeftino dok to govorim, ali se na-dam da se to ne primećuje u mom glasu. A onda izručujem nepla-niranu ispovest. ,,Nisam se uopšte nadala da ću pronaći nekog ko-ga neću morati da lažem. Smatram da ljubav ne može biti sazdana na lažima. Zbog toga sam mislila da ću zauvek ostati sama." Natalija mi gleda pravo u oči. Njen pogled me istovremeno pro-žima i toplinom i uznemirenošću. Onda uzima moju ruku. Snažno je stiska. Izraz u njenim očima je tako... ,,Baš čudno", kaže. ,,Nas dve smo toliko različite, a opet toliko slične." U pravu je. I ja osećam isto. Ali ne mogu da odagnam sliku ko-ja mi stoji pred očima. Vatukin i ja. Pritiskam obarač, lišavajući je i druge šanse, lansirajući je nazad u pustoš. Prvi januar, sivo nebo, neposustajući naleti mećave, deset ispod nule. I ni reči od Komarova. Ostavila mu je nekoliko poruka. Ni na jednu nije odgovorio. Bila je i do njegovog stana. Bio je prazan. Smišljala je razloge kojima bi ublažila svoju zabrinutost, ali nijedan nije bio dovoljno ubedljiv. Taksi se probijao kroz bljuzgavicu na Lenjingradskom prospektu. Prošli su pored Dinamovog stadiona, a onda skrenuli desno, pa le-vo. Vozilo se zaustavilo na uglu Ulice Crvene armije i Ulice akade-mika lljušina. Stefani se nade pred desetospratnicom sa brojem 21. Jevgenij Vlasko joj je dao adresu, ali je Stern bio taj koji joj je do-turio kombinaciju šifrovane brave na ulubljenim ulaznim vratima. Ušavši u zgradu, Stefani se pope stepenicama do petog sprata. Pronašla je stan i pokucala. ,,Ko je?" ,,Prijateljica Jevgenija Vlaska." Usledila je poduža pauza. ,,Jevgenij se odavno odselio." ,,Znam. U Londonu je. Videli smo se pre nekoliko dana." Ponovo tišina. ,,Zamolio me je da vam uručim jedan poklon." ,,Kakav poklon?" ,,Tabakeru." Još malo tišine, a onda se začu zveket i škripa lanaca i brava. Valentina Rudenko je bila starija koščata žena pognutnog držanja. 283 Preko ramena joj je bio prebačen drečavi žuti šal. Stefani joj preda-de tabakeru. Uzela ju je medu artritične prste, pomno je ispitala, a onda pozvala Stefani unutra. U stanu je bilo mračno. Teške zavese u pretrpanoj dnevnoj sobi bile su napola navučene. Zeleni zidovi su bili prekriveni crnim tra-govima vlage. Na televizoru je stajao jeftin mehanički sat. Tiho je kuckao. Na jednom od zidova visila je plastična ikona, a preko pu-ta nje akrilna slika Svetog Vasilija. ,,Kako je Jevgenije? Odavno nisam čula ništa o njemu. Mislila sam da je možda umro. Oduvek je bio bolešljiv." ,,lmam utisak da živi iz čistog inata." Rudenkova se nasmeja. ,,To liči na Jevgenija. Ah, da je lvan bio toliko borben..." Osmeh nestade sa njenog lica. Pogied joj bio upe-ren u nekoliko uramljenih fotografija koje su stajale na okruglom stočiću prekrivenom miljeom. ,,Ali, kad je neko tako strastven pu-šač..." Ušla je u kuhinju i vratila se par rninuta kasnije sa dve čaše ča-ja. Razgovarale su o Sergeju Roskovu.

,,Tačno. lvan i ja smo se družili sa Sergejom i Katarinom. Bili smo priiično bliski. Nakon Jevgenijevog odlaska, Sergej je zauzeo nje-govo mesto kao zamenik direktora Biopreparata. Nije bio baš odu-ševljen svojim unapredenjem. A, da budem iskrena, ni Jevgenijevim postupkom. Sergej je delio njegove sumnje, aii nije odobravao to što je Jevgenij prebegao. U tome se sastojala razlika izmedu njih dvojice. Sergej je bio povučeniji, nije bio sklon konfrontaciji, dok je Jevgenij oduvek bio direktan. Mislim da se tako ponašao zato što je bio svestan svojih vrednosti. Rado je koristio svoju genijalnost da uspaniči visoke funkcionere." ,,Da li je Roskov nastavio sa njihovim istraživanjima u Bioprepa-ratu?" Slegnula je ramenima. ,,Ne znam. Sve što vam mogu reći je da je na kraju izgubio posao. Ne svojom krivicom. Takva je bila situa-cija u kojoj smo se našli. Inflacija je divljala, svi su bili nasmrt zabri-nuti. Biopreparat je ostao bez novca. Budžeti su se kresali na sve strane. Sergej nije imao sreće." ,,Kako je to podneo?" ,,Loše, kao i mnogi drugi. Pre nego što je nastupila kriza on i Ka-tarina su prilično lagodno živeli. Ništa im nije manjkalo. Odjednom su ostali bez bilo kakvih prihoda. Inflacija im je progutala uštedevi-nu. Medutim, ono što ih je najviše pogodilo bio je gubitak statusa. 284 Nije više bilo života na visokoj nozi, privilegija, prestiža. To ih je ba-cilo u depresiju." ,,Vlasko kaže da je Sergej verovatno imao ponude iz inostran-stva." ,,Tačno. To sam čula od Katarine. Bilo je ponuda iz Južne Kore-je, Irana. Pozvali su ga da dode na Biotehnološki sajam u Teheranu. Ali je on odbio. Imao je ponudu i od Kubanaca. Zamslite samo." Ru-denkova izvi obrvu. ,,Posle svih onih godina u Kazahstanu imao je šansu da za godinu dana zgrne više para nego što je zaradio tokom svoje dvadesetogodišnje službe." ,,Ali nije prihvatio ništa od svega toga?" ,,Morate znati da je Sergej prevashodno patriota. Ruski patrio-ta." „1 šta se desilo?" Slegnula je ramenima, kao da kaže 'ono štoje moralo da se de-si'. ,,Katarina nije bila takav idealista. Ona je uvek bila mnogo prak-tičnija od njega. Pokušala je da ga nagovori da prihvati neku od po-nuda. Počeli su da se svadaju. On je sve više pio. Znate već kako to ide..." Rudenkova zaćuta. Stefani je strpljivo čekala. ,,Katarina nije bila samo praktična. Bila je i privlačna. Na kraju je odlučila da zaigra na tu kartu. Pronašla je drugog. Nekog debe-log Ukrajinca koji se dobro snašao u novonastaloj situaciji." ,,Dobro se snašao?" ,,Radio je za vojsku, ovde u Moskvi. Administrativac. Birokrata. Kada je Centralni komitet odlučio da se odrekne monopola nad po-litičkom vlašću i imovinom, on je uradio ono što i mnogi drugi. Pre-tvorio je imovinu svog odseka u privatno vlasništvo. Svoje privatno vlasništvo. A onda je sve rasprodao. Džipove, kamione, automobi-le, čak i tenkove. Kupci su uglavnom dolazili iz azijskih republika, sa Kavkaza, Srednjeg Istoka. Rasturio je sve za manje od godinu da-na i sebi napunio džepove. Kada ga je Katarina upoznala već je po-stajao nervozan i planirao da napusti Rusiju. Ona se njemu silno dopadala, a njoj nije trebalo mnogo ubedivanja."

,,Gde su otišli?" ,,Na Kipar. Kupio je dya hotela u Limasolu. Sada žive u velikoj vili sa ličnom poslugom. Čujem da se on još više ugojio. Kada im je dosadno skoknu u šoping do Pariza ili Milana." ,,A Roskov?" ,,Pa, recimo da to baš nije olakšalo njegove probleme sa pićem. Medutim, sreća mu se ponovo osmehnula. Bivši kolega iz Biopre- 285 parata mu je ponudio posao u nekoj privatnoj farmaceutskoj kom-paniji. Sibirska zvezda. Za čoveka takvih sposobnosti sigurno je bi-lo..." ,,Znate li ko je bio taj njegov kolega?" ,,Nikada to nije pomenuo." ,,A kada je to bilo?" Na trenutak je zastala. ,,Mislim tamo negde devedeset šeste. Možda devedeset sedme." „1 sve je bilo u redu?" ,,Neko vreme. Plata je bila zadovoljavajuća. Ništa basnoslovno, ali dovoljno da ponovo stane na noge. Iznajmio je stan u ovoj zgra-di, tri sprata ispod nas. Bio je ponovo onaj stari Sergej, sve dok ne-ko ne bi pomenuo Katarinu. Medutim, početkom prošle godine, nje-govo ponašanje je počelo da se menja. Postajao je sve depresivni-ji i ponovo počeo da pije. Bio je strašno nervozan. Kad god bih ga upitala o čemu se radi govorio bi mi da je sve u redu. Nisam vršila neki pritisak na njega, jer je Sergej... pa, da ga poznajete znali bi-ste da ako on nešto neće možete da pišete propalo." ,,Šta je bio uzrok te depresije? Novi posao? Prošlost? Katari-na?" ,,Ne znam ni sama. Izgledao je grozno. Zapušteno, iscrpljeno..." ,,Kada je nestao." ,,U jesen. Ne sećam se tačno datuma." ,,Znate li kuda je otišao?" ,,Rekao mi je da je po mene bezbednije da ne znam." ,,Jeste li otada u nekom kontaktu s njim?" ,,Ponekad mi se javi. Ali ne često. I uvek sa javne govornice. Pi-ta da II ga je neko tražio u stanu. Da li je neko zvao ili svraćao ov-de da se raspituje o njemu." ,,Da li su se takve stvari dešavale?" ,,U poslednje vreme ne. Odmah nakon njegovog nestanka par puta je došla policija. Postavili su par očiglednih pitanja, a onda iz-gubili interesovanje. Otada niko više nije ni dolazio ni zvao." ,,Ali vam se on i dalje javlja?" ,,S vremena na vreme. Jednom me je zamolio da odem do nje-govog stana - ključ stoji kod mene - i da mu nešto spakujem. Od-nela sam torbu do stanice Kijevski i ostavila je pored šaltera za kar-te." ,,Jeste li ga videli?" ,,Nisam." 286 Stefani srknu gutljaj čaja. ,,Morala bih da porazgovaram s njim. Lično." ,,Ne verujem da je to moguće..." ,,Možete li ga pitati?"

,,On se uvek javlja meni. Ja nikada ne zovem." ,,Možete li nekako da mu doturite poruku?" Valentina Rudenko se ćuteći zagleda u čašu sa čajem. Ponovo je u hotelu. Nema poruka, nema poziva. Pokušala je da okrene njegov broj. Bezuspešno. Da bi malo odvratila misli, pono-vo je kontaktirala Sterna. Kasno popodne je već imala informacije. Sibirska zvezda je nastala kao jedno od civilnih postrojenja Biopre-parata. Započeto 1989. i završeno 1991. godine, bilo je to jedno od vrhunskih postrojenja za proizvodnju lekova namenjenih domaćem tržištu. Fabrika je 1993. godine prodata švedskoj farmaceutskoj fir-mi po imenu Knutson. Instalirane su nove proizvodne linije za razne vrste lekova koji će se plasirati na zapadno-evropsko tržište. Vred-na državna imovina prešla je budzašto u privatne ruke. Jeftina rad-na snaga obećavala je dodatni profit. Stefani zamoli Sterna da joj pošalje nešto o Knutsonu i odgovo-ri su bili tužno predvidivi. Kompaniju je posedovao Vajs-Randal. Po-strojenju u blizini Moskve je 1999. godine vraćeno ime Sibirska zvezda, ali je Knutson bio u vlasništvu Vajs-Randala još od 1995. godine. Vrtimo se u krug, pomisli Stefani. Kao jedan od najuticajnijih funkcionera Petnaestog direktorata, general-potpukovnik Aleksan-dar Kosigin je dugi niz godina bio Roskovljev pretpostavljeni. Kada je Roskov prihvatio posao u Sibirskoj zvezdi ponovo su se našli u istim ulogama. Izgleda da je Roskov u oba slučaja uleteo u igru u čvrstom uverenju da radi u korist svog naroda. I u oba slučaja bio prevaren. Nadala se da će je Komarov probuditi. Da će je nežno poljubiti u oči, a onda se uvući pod prekrivač i prisloniti svoje toplo telo uz njeno. Ali, probudila ju je uznemirenost. Pogiedala je na sat. Sedam i petnaest. Drugi januar. Devet dana do isporuke u Njujorku, dva dana otkako ga je poslednji put videla i nešto manje otkako ga je poslednji put čula. Mogao je biti bilo gde. Kada je telefon konačno pozvonio obuze je prvo strepnja, a potom razočaranje. Sa druge strane nije bio Komarov, već Vatukin. 287 ,,Jeste li spremni za sastanak?" ,,Jesam." ,,Poslaću kola po vas." Automobil je stigao u 9:15. Još jedan mercedes. Saobraćaj je bio usporen kao glečer. Stefani je očekivala da krenu ka centru, ali vozač skrenu na zapad. Pola sata kasnije bili su skoro na periferiji, na izrovanom putu koji je vodio izmedu urušenih fabrika i oronulih stambenih zgrada. Merecedes skrenu u veliko industrijsko dvorište. Na zardaioj tabli iznad ulaza je pisalo: Stovarište auto-mehanizaci-one opreme. Tu su se ranije prodavali rezervni delovi za vozila za održavanje puteva, objasni joj vozač. Pored kapije se nalazila stražarska kućica. Psi čuvari su šetali duž lanca, režeći. Prošli su pored niza propalih plavih kamiona sa velikim žutim dizalicama na prikolicama. Iza njih je stajalo pet-šest automobila, uglavnom bez prozora. Tri nisu imala točkove. Iza auto-mobila se nazirala četvorospratna direkcija dogradena uz veliki fa-brički hangar. Sa krova hangara štrčali su čadavi dimnjaci. Dim je blago kuljao iz njih, crvene svetla su žmirkala na vrhu. Prljave vol-ge, ladei folksvageni su stajali parkirani ispred direkcije. Sofer pro-de pored njih, pa skrenu u hangar. Parikirao se pored jednog Rejndž Rovera. Unutra je biio još sedam vozila. Stefani izade iz automobila. U hangaru je bilo ledeno. Pogleda-la je naviše. Duž krova su bile poredane dizalične skele. Celične ši-ne su, kao ogromna metalna kičma, delile halu

na dva dela, podu-pirući teške čekrke. Sa lanaca su visile masivne kuke zamazane ma-zivom i prljavištinom. U slaboj pomrčini ispred sebe Stefani nazre grupicu šćućurenih tela. Nešto su razgovarali, ali Stefani nije mogla da razabere njiho-ve reči zbog odjeka koji se prolamao hangarom. Kada se primakla, pokuša da ih prebroji. Bilo ih je otiprilike desetorica, sedeli su u ne-pravilnom krugu. Možda i pretnaestorica. Tek kada se približila do-voljno da im vidi lica, ugleda još jedno telo u pozadini. Ruke su mu bile vezane iza leda debelim konopcem, koji je bio prebačen preko čelične kuke i povučen naviše. Noge su mu visile nekoliko inča nad zemljom. Konopac mu se beše urezao u zglavke. Bili su krvavi. Ispod tela se nalazila velika tamna lokva. Pitala se da li su mu ramena već iskočila iz ležišta. Lice mu je bilo prekriveno modricama. Nije mogla da ustanovi o kome se radi. Bar ne odmah. A onda crte lica počeše da se pomaljaju na unakaženom licu. Oh, Bože, ne. Nije valjda on. Molim te, samo da nije on... 288 Boris Bergštajn je bio u nesvesti. Glava mu je bila zabačena u stranu. Vladimir Vatukin je stajao pored Bergštajna, u debelom ši-njelu i sa toplom šubarom na glavi. Medu usnama mu je visila ciga-reta. U blizini je stajala još jedna grupica opakog izgleda. Dvojica gorila su držali gumena creva, jedan je medu rukama stiskao komad metalne cevi, a tu je bila i jednouha zakržljala nakaza sa okrvavlje-nim francuskim ključem. Petra ne dopusti Stefani bilo kakvu primetnu reakciju. Ali, dubo-ko unutra, Stefani je bila ispunjena mešavinom šoka, užasnutosti i sažaljenja. I olakšanja. To nije bio Komarov. Yatukin reče: ,,Kao što vidite, imamo problem." Zgrabio je Bergštajna za kosu i cimnuo mu glavu unazad, izlo-živši njegovo lice slaboj svetlosti koja je dopirala sa tavanice. Ste-fani oseti kako joj se okreće utroba. Umesto desnog oka sada se nazirao samo uski okrvavljeni prorez sred zastrašujuće modro-ljubi-časte otekline. Usne - koje su i inače bile izrazito pune - bile su groteskno naduvene. Iz otvorenih usta, koja su otkrivala okrvavlje-ne krnjutke polomljenih zuba, dopiralo je teško soptanje. Nos mu je bio polomljen i iskrivljen ulevo. ,,Prepoznajete li ovog lepotana?" Budi Petra. I bila je. Laži potekoše kao voda, gotovo bez ikakvog napora. ,,Upoznala sam ga u Njujorku." ,,Gde?" ,,U restoranu na Brajton Biču." ,,lme restorana?" ,,Kaljinka. Nalazi se na keju." ,,Kada ste ga poslednji put videli?" ,,Tokom svoje poslednje posete Njujorku." ,,A to je bilo?" ,,Letos." ,,Zašto ste bili tamo?" ,,To se vas ne tiče." Njen drski odgovor očigledno iznenadi Vatukina. lzvio je obrvu. ,.A znate li šta on kaže? Kaže da je vaše ime Kejt Marč. Kaže da vas je video ovde u Moskvi nešto pre Božića. Otprilike u vreme ka-da smo se nas dvoje sastali." ,,Ako nekoga dobro izlemate možete se svačega naslušati." ,,Kaže da vas je video u Belom trgu, one večeri kada smo zajed-no bili tamo."

. Možda i jeste. Ali ja nisam videla njega." 289 ,,Bili smo do njegovog stana. Neka rupa u Krilatskoju. Tamo srno pronašli dve vaše fotografije, podatke na laptopu..." ,,Da pogadam", prekinula ga je. ,,Pokušao je da vam izmami sto hiljada dolara?" Vatukin se zamisli. ,,Sto hiljada dolara?" ,,Toliko je meni tražio." ,,U Njujorku?" Klimnula je glavom. ,,Pokušao je da mi iznudi novac. Umislio je da ima nešto o meni. Ali se prevario." Stefani odluči da rizikuje. ,,Mislio je da sam iz FBI-ja. Da radim za nekog Alana Kelija. Je l' vam nešto od toga poznato?" Tišina koja je usledila sugerisala je da je bilo tako. Oči su joj se privikle na tamu i sada je već mogla jasno da razabere siluete u po-zadini. Iza Vatukina je stajao zardali pasat. Na betonskom podu po-red gepeka ugleda veliki kolut bodljikave žice i kanister sa benzi-nom. Vatukin pogleda u Bergštajna, a onda u nju. ,,Meni je tražio dve-sta pedeset hiljada." ,,Toliko o ravnopravnosti medu polovima." ,,Znate li šta mi još rekao?" ,,Šta?" ,,Da ste mu pomogli da prošvercuje nekakve dijamante do Nju-jorka." ,,Zaboga, šta ja tražim ovde?" ,,Kaže da ste se vas dvoje sprijateljili. Da ste bili prili čno blago-nakloni prema njemu." ,,Da vam je rekao da je u prethodnom životu bio Petar Veliki i u to biste poverovali?" Vatukin se osmehnu, ali je to bila samo fasada. Onda zavuče ru-ku u džep šinjela i izvadi beretu. Stefani se pitala koliko dugo su trajale Bergštajnove muke. Sta god da im je rekao, to je bilo izme-du prve dve ture udaraca. On nije bio tip koji bi dugo izdržao. Va-tukin joj ćušnu oružje u ruku. ,,Da li biste bili Ijubazni?" 23 Boris Bergštajn je bio mrtav, a njen posao sa Vatukinom je otišao u nepovrat. Zavaljena na zadnjem sedištu mercedesa, znala 290 je da bi trebalo da bude srećna što je uopšte živa. Ali nije se tako osećala. Osećala se razneto. Bez oklevanja je uzela pištolj - baš kao što bi Petra učinila - i pritisla okidač. I to ne samo jednom. Pucala je dok nije ispraznila Okvir. Ispalila je svih pet metaka. Prazne čaure su začangrljale o be-ton. Svi prisutni su zanemeli. Svi izuzev Vatukina, koji ju je samo fiksirao svojim kamenim pogledom. Kada mu je vratila pištolj, rekao joj je da može da zaboravi na posao. Znala je da nema svrhe da se buni ili da ga moljaka. Rekao joj je da će je vozač odbaciti do hote-la i da joj želi prijatan boravak u Moskvi. Čak joj je poželeo sve naj-bolje u budućnosti. Krajnje civilizovano, ali mu se u pogledu nazira- la smrt. Još uvek je bila pod dejstvom šoka. Prepoznavala je simptome: toplina i omamljenost, ravnodušnost i osećaj nestvarnosti. Zaštitna čaura koja joj je pružala utisak da se to dešava nekom drugom, ugradeni mehanizmi opstanka. Bilo je dobro dok je trajalo. Ali nije moglo trajati dugo.

Prošla je kroz lučni svod, probivši se kroz neugaženi sneg pred zgradom. Automobili u dvorištu su bili zatrpani snegom. Prsti su joj se smrzli čim ih je pomolila iz džepa jakne. Ukucala je kombinaciju na bravi. ,, Srce joj je poskočilo u grudima. ,,Kostja?" A onda tišina. Ali to jeste bio njegov glas, bila je sigurna u to. Nije bilo nikakvog odgovora. Ponovo je ukucala kombinaciju. I dalje samo mukla tišina. Znala je da će izludeti ako ode u svoju hotelsku sobu. Nije joj bi-lo važno kuda će. Samo da negde ode. Komarovljev stan je delovao kao najbolje rešenje, iako nije bilo odgovora kada ga je pozvala te-lefonom. Nervozno je ukucavala kombinaciju na bravi. Da joj se možda ni-je pričinilo? Ńije bilo uopšte nemoguće. Uklapalo bi se u ovakav dan. Pokušala je više od deset puta, možda čak i dvadeset... A onda se začu jedno klik. Brava se otvorila. Pozvala ga je preko interfona. Nije bilo odgo-vora. Ušla je u lift i spustila se hodnikom do njegovih vrata. Vrata su bila odškrinuta. ,,Kostja?" Ušla je u stan, zatvorivši vrata za sobom. Sedeo je u dnevnoj so-bi, izvaljen u fotelji ispod prozora. Vazduh je bio pun plavičastog di- 291 ma. Svud naokolo su ležale prazne flaše. Po podu su bili razbacani opušci, knjige, slomljeno staklo. Televizor je bio oboren, gajtan iš-čupan iz utičnice. Stefani ugleda Irininu fotografiju. Ram je bio raz-bijen, slika pocepana na pola. Komarov je izgledao užasno, bled kao duh, neobrijan, zakrva-vijenih beonjača, sivih podočnjaka. Medu prstima mu je visila dogo-rela cigareta, dim se spiralno izvijao naviše, stapajući se sa plavi-častom izmaglicom. ,,Kostja?" ,,Kako si prošla sa Vladimirom?" ,,Kostja, šta se desilo?" ,,Pitao sam te nešto." Nije smogla snage da mu odgovori. Ko-marov nastavi: ,,Ko je taj... Bergštajn?" Povukao je dim iz cigarete. ispod jagodica su mu titrale tamne sene. ,,lli bi možda trebalo da kažem ko je bio taj Bergštajn?" ,,Ma, neki tip..." Komarov se sarkastično nasmeja. ,,Neki tip?" ,,Gde si bio?" ,,To bi ja tebe trebalo da pitam." ,,Kako to misliš?" ,,Sećaš li se onog poziva od prekjuče?" ,,Naravno." ,,Poziv je bio od Vladimira. Rekao mi je da su iskrsli neki proble-mi. Našli smo se i počeo je da mi priča o Bergštajnu. A onda o te-bi. U kojoj meri sam mogao garantovati za tebe, smrtonosnu Petru Rojter? Znaš, Vladimir je izuzetno tvrd i nepoverljiv. Radije bi neko-me prerezao grkljan nego dopustio da se provuče nešto neprovere-no." Komarcw ugasi cigaretu i odmah zapali sledeću. Stefani je i da-Ije stajala. Nije čak skinula ni kaput.

,,Hteo je da proveri sve živo, tražio sve moguće garancije. Moja reč- ili, tačnije rečeno, moja laž- nije bila dovoljna. Njegov prvi po-riv bio je da ti skine glavu. To je uvek njegov prvi poriv. Stopostot-na opreznost, stopostotna sigurnost. Ali, ti si bila izuzetak. Iskreno rečeno, mislim da oseća izvesno strahopoštovanje prema tebi. lli je nesvesno zaljubljen u tebe. lli oba. I tako je počeo da istražuje, da konsultuje svoje izvore informacija. Obratio se nekim od svojih du-žnika, ponudivši im priliku da mu uzvrate protivuslugom, raspisao nagrade. Juče popodne je od mene zatražio da kontaktiram jednog od naših poznanika koji je u prošlosti navodno saradivao s tobom. 292 Pristao sam i, kako se ispostavilo, reč tog čoveka bila je dovoljno jaka da ti spase život, iako je posao propao. Trebalo bi da mu bu-deš zahvalna. Medutim, osim čvrstih garancija u tvoju korist, od njega sam čuo još neke detalje. Pitam se da li znaš o kome se ra- di," Znala je. A Petra joj sada nije mogla priteći u pomoć. ,,Kostja..." ,,||i je i on možda... samo neki ř;'p?" Pucala je po šavovima. Prvo Bergštajn, a sada i ovo. ,,Vladimir mi je rekao da ste vas dvoje saradivali pre dve-tri go-dine. Kako sam kasnije saznao, to je u stvari bilo pre četiri godine." Pružio joj je priliku da nešto kaže, ali Stefani ostade nema. ,,Medutim, nedavno ste obnovili saradnju. lsprva nisam baš naj-bolje ukapirao, ali mi je on pojasnio stvari. Do najsitinijih pojedino-sti. U čemu se sastojala ta saradnja, u prošlosti a i u skorije vreme. Kako si došla nešto pre Božića, kako se susret izjalovio, da bi se potom vratila pre nekoliko dana, Bilo je kao u stara dobra vremena, rekao mi je. Možda čak i bolje. A za to vreme ja sam bio u Cirihu, na konferenciji sa grupom računovoda ..." ,,Morala sam", s mukom je procedila. ,,Zašto?" ,,Jednostavno sam morala. Nisam osećala ni najmanje zadovolj-stvo u tome. Ni jednog jedinog trenutka." Glas joj bio očajan. ,,Ku-nem ti se, Kostja, da mi to nije ništa značilo. Ni jedan jedini put. Bi-lo mi je odvratno. Bilo je... bilo je to čisto...čisto..." Nije mogla da prevali reči preko usana. ,,Čisto šta?" Odmahivala je glavom. ,,Šta?" ,,Nema veze." ,,Cisto poslovno? Jesi li to htela da kažeš?" Gledaia je u pod. Pogled joj se mutio. Jedna suza joj kanu na či-zmu. ,,Molim te, Kostja..." Iz njegovih pora izbijao je miris alkohola. ,,Rekao mi je za maslinovo ulje, Petra. O užicima koje si mu pru-žala. Možeš li da pretpostaviš kako je to? Biti primoran da slušaš takve stvari?" Primetila je sliku na podu. Litografija sa prikazom malenog gra-dića, verovatno iz sedamanaestog ili osamnaestog veka. Staklo je bilo razbijeno. Na komadićima stakla i na okviru nazirale su se tam- 293

nje mrlje. Onda pogleda u njegove ruke. Primeti duboke posekoti-ne na prstima leve šake. Krv je bila crna i skorena. ,,Znaš li šta mi je rekao pre nego što sam spustio slušalicu? Re-kao je, 'Ako vam se ikada ukaže prilika, Kostja, obavezno je sobali-te. To je najprljavija kučka na koju možete naleteti'." Suze su joj se sada slivale niz obraze. Tihe, nezaustavljive. Pla-kala je kao dete. Bespomoćno i beznadežno. Sta je mogla da kaže? Pokuša nešto da procedi, ali su joj reči zastajale u grlu. Na kraju uz-drhtalim glasom promrmlja nekakvo izvinjenje. Zvučalo je patetično i neavdekvatno. ,,Žao ti je?", prezrivo frknu Komarov. ,,Žao ti je što te je tucao? lli što sam ja saznao za to?" ,,Molim te, ne radi mi ovo." ,,Ja teb'i nešto radim?" ,,To mi ništa nije značilo!" ,,Tebi možda nije." Podjgla je glavu, sakupvši poslednje trunke razbijenog dostojan-stva. ,,Sta god ti mislio Kostja, ja tebe iskreno volim." Bilo je to njena prva direktna izjava ljubavi. Glas joj je bio slaba-šan, kao snežna pahulja. Ali, on kao da ništa nije čuo. ,,Tucaš se sa nekim i onda mi kažeš da je to čisto poslovno? Je-si li uopšte svesna šta to znači?" Gledala je u zemlju, ali je oseća-la intenzitet njegovog pogleda. ,,To znači da si kurva, Petra." Pmlazim Kutuzovskim prospektom, isuvše otupela da bih ose-ćala hladnoću. lsuviše otupela da bih osećala bilo šta. U mislima mi je Boris Bergštajn, a ne Salman Rifat. Iz glave mi ne izbija obeća-nje koje sam sebi dala u Bilbau, nakon Arkanoyog ubistva u Beo-gradu. Bila sam ubedena da nikada više nikoga neću ubiti. Moja je-dina šansa za budućnost bila je da Petru pošaljem u prošlost. Sat vremena kasnije stižem do svoje rupe u Bibirevu. Hladno mi je i mokra sam. U kesi pod miškom nosim votku. Uopšte se ne tru-dim da skinem kaput ili da donesem čašu. Potežem pravo iz flaše. Misli u glavi počinju još više da divljaju. Bol ispunjava šupljinu u ko-joj bi trebalo da mi se nalazi srce. Medutim, nedugo potom alkohol mi otupljuje nerve i sve mi postaje ravno. Sedim na podu dnevne sobe, naslonjena na zid, Televizor u susednom stanu je pojačan do daske. Yibracije mi prožimaju telo. Spušta se veče, a ja načinjem drugu flašu. Budim se na krevetu, sa licem okrenutim nadole, još uvek obu-čena. Glava kao da mi je prerezana na pola. Bol i mučnina u želu- 294 cu. Povraća mi se. Ustajem iz kreveta. Soba se okreće, posrćem, nrlo mi je puno žuči. U zadnjem trenutku stižem do toaleta. Poči-njem da povraćam, čvrsto zagrlivši WC šolju, kako se ne bih strc-valila, Telo mi se grči, vrele suze mi nadiru na oči. Osećam se užasno, ali još uvek nije dovoljno za pročišćenje ko-je mi treba. Teturam se nazad do spavaće sobe i ispiram usta vot-kotn iz druge flaše. Unutra ima još tri četvrti pića. Pljujem gorki smrdljivi sadržaj u šolju, a onda ponovo potežem iz flaše. Budim se sa još gorom glavoboljom. Konačno skidam kaput. Desni rukav je zamazan sasušenim kapljicama Bergštajnove krvi.

Od samog početka sam znala da više nisam Petra Rojter. Kada me je Aleksander posetio u Provansi, verovatnoje i sam posumnjao u to. Na prvi pogled je u meni mogao videti nešto što nikada rani-je nije video: fizičku zrelost, smirenost uma, uravnoteženost. Moja mekoća je bila i telesne i emocinalne prirode. Bilo je arogantno od oboje što smo pretpostavili da ikada mogu povratiti brutalnost ko-jom sam se nekada odlikovala. Nastavljam da pijem, do komiranja, Neprestano bubnjanje u glavi. I izvan nje. Otvaram krmeljive oči. Peku me. Svetlost dana se uvlači kroz prozor. Dum, dum, dum. Nisam u krevetu, već na podu. Oseća se užasan zadah. Sva sam ispovraćana. Sve je zamazano: moje lice, usta, kosa, pod poda mnom. Dum, dum, kvrc/ Poslednji zvuk ne potiče iz moje glave. Okrećem se da vidim odakle dolazi. Soba se Ijulja. Zatvaram oči. Nakon što sam ih pono-vo otvorila, nad sobom nazirem mutno obličje. Grlo mi je sprženo, glas hrapav. ,,Odlazi. Ostavi me na miru," Kostja me gleda odozgo i kaže: ,,Dosta je bilo." Preneo ju je do kupatila, odvrnuo slavinu, skinuo joj zaprljanu garderobu, a onda potopio njeno smrdljivo iscrpljeno telo u mlaku vodu. Kupatilo je osvetljavala neonka zaklonjena žičanom mreži-com. Svetlo je žmirkalo, što ju je očigledno razdraživalo. Komarw to primeti i isključi ga. Oprao joj je kosu i telo, a onda joj pomogao da izade iz kade. Sedela je na poklopcu WC šolje, umotana u pe-skir, dok je on menjao vodu u kadi. Nakon što ju je dobro izribao i napunio svežom vodom, pomogao joj je da se vrati unutra. Onda je 295 otišao do kuhinje i vratio se sa dve čaše. U jednoj je bila voda, a u drugoj topao čaj. ,,Popij prvo vodu. Polako. A onda čaj." Ostavio ju je u kadi, odškrinuvši vrata kako bi unutra mogla pro-dreti svetlost iz hodnika. Osluškivala je zvuke koji su dopirali \z ostalih prostorija: otvaranje i zatvaranje kredenca, sipanje vode u plastičnu posudu, koraci, ribanje poda, još koraka, još šuštanja vo-de, još ribanja. Pijuckala je čaj. Bio je vruć i sladak i skoro prejak za njen izmučeni želudac. Nije bila sigurna koliko je vremena prošlo pre nego što se vra-tio. lzvadio je čep iz kade, pomogao joj da izade, obrisao je, zamo-tao u peškir i poveo je do kreveta. Spustila je telo medu sveže uštirkane čaršave. Koža joj je bila topla i ružičasta. Komarov joj on-da pruži dve tablete i čašu vode. ,,Popij ovo." ,,Šta je to?" Progutala je obe. Onda je nagovori da popije još jednu šolju ča-ja i dovuče stolicu do kreveta. Seo je pored nje, ,,Kostja..." ,,Ne sada." Beše se već smračilo kada se probudila. Stolica je bila prazna. U glavi joj je tutnjilo, oči su joj bile vrele i zakrvavljene, stomačni mišići su joj goreli. Cula je zvuk sirena u daljini. Prozor je bio otvo-ren, leden vazduh je parao ustajalu toplotu dnevne sobe. Polako se obukla - par iznošenih crnih pantalona sa učkurom, siva dukserica preko bledoljubičaste majice, debele dokolenice. Bila je to njena garderoba, poslednji put videna u hotelskoj sobi u Baltsčugu. Ko-marov je bio u kuhinji.

Bio joj je okrenut ledima, pogleda uprtog kroz prozor. Kada je iz-dahnuo, oblak plavičastog dima se rasprši o staklo. U stanu se ose-ćao pomešan miris duvana i sredstva za dezinfekciju. Na rinyli je krčkao lončić. Para je izbijala ispod poklopca. Stajala je ćuteći. Ko-marov se konačno okrenu. Nije delovao iznenadeno što je vidi. ,,Pa, kako se osećaš?" Dobro pitanje. Njena mokra, oprana odeća visila je sa drvene šipke iznad su-dopere. Svaki komad garderobe vijorio se kao zastava srama. Sela je za mali kuhinjski sto i tužno odmahnula glavom. ,,Tako sam umorna, Kostja. Preumorna za svoje godine." 296 U lončiću se krčkala pileća supa. Komarov joj pruži činiju. ,,Nisam gladna", rekla je. ,,Svejedno. Pojedi." Zvučao je kao Bojd. Odlomio je komad hleba i spustio ga pored činije. Jela je polako, i dalje nepoverljiva prema svom želucu. Ko-marov joj se pridruži, a onda napravi još čaja. Posle toga predoše u dnevnu sobu. Tepih je bio čist, ali su tamne vlažne mrlje i dalje bile primetne, a miris dezinfekcionog sredstva još izraženiji. Nasuo je čašicu gruzijskog konjaka iz flaše koju nikada ranije nije videla. Nju nije ponudio. ,,Kako si me pronašao?" ,,Pratio sam te do ovde. A onda sam te ostavio da se izduvaš." ,,Zašto?" ,,Jer u ovakvim stvarima ne postoje prečice." Očigledno. lspostavilo se da je već bio četvrti januar. Čitav dan je provela nad flašom. Završivši s obrokom, ostadoše da sede za kuhinjskim stolom. Komarov je pio, a Stefani je bilo muka i od same pomisli na alkohol. U hodniku ispred ulaznih vrata neki par se žučno svadao. Muškarac je bio pijan, a verovatno i žena. ,,Kostja, stvarno mi je žao. Bože, kada bi samo znao koliko mi je žao. Mislila sam da mogu sebe da presečem na pola, da neće ima-ti nikakve veze. Mislila sam da je to cena koju vredi platiti ako će nam to omogućiti da pobegnemo. Mislila sam... Bože, ni sama ne znam šta sam mislila. Ni onda, ni sada. Znam samo da mi je stra-šno žao. I da bih sve učinila da mogu nešto da promenim." ,,Ali ne možeš." Gledala je u sto. ,,Znam." „1 meni je žao, Ne zbog onoga što sam osećao, već što sam te nazvao kurvom. To je bilo..." ,,Ja jesam kurva." ,,Ne, nisam to..." ,,Ali ja to jesam, Kostja." Pogledala ga je pravo u oči. ,,lli sam bar bila." Prostrelio ju je pogledom. ,,Kako to misliš?" ,,Ne želim više da te lažem. Nema svrhe." ,,Petra..." ,,Ja nisam Petra." ,,MolimT' 297

,,Ja nisam Petra Rojter. Nisam Nemica. Nisam plaćeni ubica ni-ti terorista." Komarovljevo lice je ostalo bezizražajno, ali mu se u očlma jasno videla zbunjenost. Pokušavao je da dobije na vremenu, povlačeći dim za dimom. ,,Ako nisi Petra, ko si onda?" Rekla mu je istinu. ,,Ne znam ni sama. Ali, u svakom slučaju, ne zovem se Petra, već Stefani." ,,Stefani..." ,,U meni se krije mnogo osoba, Kostja. Toliko da im ni broja ne znam." ,,Ja želim samo jednu." „ Ja se zovem Stefani Patrik, a ne Petra Rojter. Engleskinja sam, a ne Nemica. Imam dvadeset osam, a ne trideset jednu godinu." Na njegovom licu neverica je polako prelazila u bes. ,,Je l' se ti to šališ sa mnom?" Odmahnula je glavom.,,,Govorim ti istinu. Petra Rojter uopšte ne postoji." ,,Znam da to nije istina." ,,Petra Rojter je legenda, Kostja. Mit. Baš kao i Koba." ,,Lažeš me." ,,Ona je stvorena za mene." ,,Ko ju je stvorio?" ,,Ljudi bez lica." Komarov iskrenu glavu. ,,Bezlični Ijudi iz vladel" ,,Oni su iznad vlade. I iznad zakona. Čak i iznad onoga čime se ti baviš. Ti i ostali: Vatukin, Rogačev, Kosigin... oni su iznad svih vas." ,,Ko si ti?" ,,Mi ne postojimo, Kostja. Nema nikakvih odseka, nema agentu-ra, nema funkcionera koji bi polagali račune pred političarima ili ko-mitetima. Nema nikoga ko bi se mogao podmititi. Nema spiska oso-blja, nema dokumentacije o aktivnostima." ,,Ali ti... ko si ti?" Stefani slegnu ramenima. ,,Ja sam tehnička služba. To je sve." Komarov nasu još jednu čašicu. ,,Zašto mi sada pričaš o tome?" ,,Zato što hoću da znaš istinu. Čitavog života lažem. Umorna sam od toga. Otkako sam te upoznala, mrzim samu sebe što sebe ne mogu da nateram da ti verujem. Naročito kada sam videla ka-kvim si se rizicima izložio da bi se medu nama uspostavilo povere- 298 nje. A sada... sada jednostavno ne mogu više. Više me nizašta ni-ie briga. Hoću samo da znaš istinu. I ako zaključiš da ne možeš da se pomiriš sa tom istinom, prihvatiću to. Želim samo da neko zna ko ja zaista jesam, Kostja. Da me zna kao jednu jedinu osobu. To je sve." Rekao je: ,,Slušam te." Opisala mu je svoje detinjstvo i mladost - gotovo idilično i sigur-no realistično - sve do kobnog dana kada je u avionu na letu NE027 eksplodirala bomba. Avion se obrušio u Atlantik, odnevši sa sobom živote njenih roditelja, brata i sestre. Opisala je sve mučne detalje svoje nesposobnosti da se uhvati u koštac sa tragedijom, svoje po-tonje predavanje alkoholu i narkoticima i prelazak u London gde se mogla izgubiti u anonimnosti. Sama u tudem gradu, bez novca ko-jim bi mogla podmiriti svoju sve veću zavisnost od narkotika, reše-nje je našla u prostituciji. Neminovan i nimalo originalan

potez. To-nula je sve dublje, uopšte ne mareći za sebe. Zivela je od prevare do prevare i od fiksa do fiksa. Mogla je umreti - što bi se verovat-no u veoma kratkom roku i desilo - da nije došlo do jedne neočeki-vanejntervencije. A onda je na scenu stupila Magenta. ,,Sto je, na izvestan način, bilo još gore i daleko pogubnije od prostitucije." ,,Ne verujem ti." Pričala je dalje, nervozno grickajući nokat na palcu. ,,Muškarci koji su plaćali moje usluge imali su samo moje telo. Magenta mi je zaposela um." Opisala mu je metamorfozu. Preobražaj narko-zavisnika u tero-ristkinju Petru Rojter. A onda je došla Malta, stanje višegodišnjeg nervnog sloma - kada je stvarno bila Petra Rojter - sve dok situa-cija nije kulminirala Arkanovim ubistvom u predvorju beogradskog hotela Interkontinental. Pet dana kasnije doživela je epifaniju u jef-tinoj hotelskoj sobi u Bilbaou, ponovo sastavila sebe na jugu Fran-cuske, da bi na kraju sve bilo srušeno Aleksanderovom katastrofal-nom posetom. Kada je jednom počela da priča, više nije mogla da se zaustavi. Reči su prosto kuljale iz nje, povremeno je gušeći i puneći joj oči su-zama, ili pak darujući njenom licu čvrstinu kamena. Komarov je za-panjeno slušao, ne progovarajući ni reči. ,,Je l' ti sada jasno?", rekla je kad više nije bilo šta da se kaže. iTo je istina. Ja sam neko ko je jednim potezom sudbine ostao bez svojih najmilijih. Ja sam narkoman, prostitutka, ubica. U meni je kampovalo toliko osoba da više ni sama ne znam ko sam." 299 Bila je ušuškana i sama. Čula ga je u susednoj sobi: škripanje poda, kašljucanje, zavijanje šarki na kredencu. Kada su pošli na spavanje ona se uvukla medu pokrivače, naga, a on ostao da sedi pored nje, odeven. Ostali su još dugo budni, ali nijedno nije prošap-talo ni reč. Nakon Stefanine ispovesti, oboje su se najbezbednije osećali ćuteći. Sada je ustala i počela da se oblači. Mamurluk je u meduvreme-nu potpuno nestao. U glavi joj je bilo bistro, po prvi put nakon dva dana. lli možda tri? Zamislivši se nad time, shavati da je period u stvari bio daleko duži. Možda čitavih četiri-pet godina. I nije se ra-dilo o alkoholu u krvi, već o teretu istine. Komarov je bio u kuhinji. Napolju je vejao sneg. Polako mu je prišla iza leda, obujmila ga rukama i prisloniia glavu uz njegova le-da. Upitao ju je: ,,Jesi li u redu?" ,,Ja bi to tebe trebalo da pitam." Bila je umorna i zbunjćna. Sve beše nestalo. Bergštajnova po-hlepa se postarala za to. Nije više bilo ni Kobe, ni Centralnaje, ni infiltriranja u njihove redove. Kao ni plaćenog ubice. Džejms Mar-šal će još dugo čekati da bude osvećen. A što se ticalo njujorške is-poruke, oružje će možda biti isporučeno, a možda i rie. Tu nikada ni-su postojale garancije. Komarov reče: ,,Sutra se vraćam za Njujork. Podi sa mnom." ,,Ne mogu", prošaptala je. ,,Još uvek ne. Moram prvo do Londo-na. Moram da razgovaram s njim." ,,A posle toga?" ,,Jesi li siguran da me i dalje želiš?" ,,Siguran sam." Još čvršće se privila uz njega. ,,Stvarno mi je žao." ,,Nema potrebe za tim." ,,Kad bih samo mogla poverovati u to." Komarov se okrenu, zagledavši joj se u oči. ,,Mi smo ono što je-smo. To se ne može promeniti. I ja te volim takvu kakva jesi. To je to. Nema tu više šta da se priča." Stefani se nadala da je stvarno tako. ,,Ali, sve što sam ti ispri-čala..." ,,To nije bitno. Ja želim tebe. Svaki tvoj delić. I narkomanku, i prostitutku, i teroristkinju. Ženu koja stoji ispred mene,"

Bez problema je pronašla skretanje. Džip - pozamljen od Koma-rova, koji ga je pak bez ikakvih objašnjenja pozajmio od jednog pri- 300 iatelja - bio je preširok za uzanu stazu. Nedugo potom ugleda jeze-ro, mirno i bezgrešno belo, a potom i tirkiznu kućicu na zaledenoj obali. Plave ledenice su visile sa strehe, podsećajući na niz recka-stih bodeža. Stefani se pope drvenim stepenicama do ulaznih vra-ta, a onda zakuca. Iz kuće dopre lavež pasa - nemačkih ovčara, ko-liko se sećala - ali niko ne otvori. Ponovo je pokucala i pozvala do-maćina po imenu. A onda začu škripu - koračaje kroz sneg - i okre-nu se. Josif Bergštajn je stajao iza nje, sa uperenom valterkom. Na sebi je imao težak džemper, stare farmerice, filcane čizme. Lice -oštrih ptičjih crta - bilo mu je crveno od mraza, glava i ramena po-suti snegom. Sigurno je čuo vozilo još mnogo pre nego što je izbila na proplanak pored kuće. Čula su mu očigledno i dalje bila napeta i izoštrena. ,,Doći ovde bez najave može biti velika greška." ,,Moram da razgovaram sa vama." ,,Nisam baš raspoložen za društvo." ,,Znam. Ali morala sam da dodem." Spustio je oružje. ,,Sta želite?" ,,Volela bih da znate šta se desilo." ,,Mučili su ga, umotali ga u bodljikavu žicu, stavili ga u gepek i zapalili auto. Policija je pronašla pasat u Ramenkiju. Eto šta se de-silo." ,,Nije bilo baš tako. Bio je mrtav pre nego što su ga stavili u au-to." Bergštajn je oklevao. ,,Nastavite." ,,Ja sam ga ubila." Pogledala je u valterku. ,,Mislila sam da bi trebalo to da znate." Unutra je bilo toplo. Soba je mirisala na staru kožu, sladak du-van i pse. Peć je tiho bubnjala. Jedan od ovčara joj pride, onjuši joj ruku, a onda se sklupča u blizini. Sela je na neudobnu sofu zastrtu kariranim prekrivačem. Bergštajn je ponudi kafom. ,,Vi ste iz Centralnaje?" ,,Ne." ,,Ali ovo jeste Centralnajino maslo?" ,,Tačno." ,,U kakvoj ste vi vezi s tim?" ,,Bavim se istim poslom kao i vi." Nije se okrenuo da je pogleda. ,,On vam je rekao?" ,,Rekao mi je da ste radili za KGB, u odseku za finansije. Ali ja imam svoje izvore informacija. On to uopšte nije ni znao, zar ne?" 301 Bergštajn odmahnu glavom. Uzeo je dve porcelanske šolje sa police. Na jednoj su bile naslikane crvene ruže, druga je bila čisto bela. ,,Jesam li čuo za vas?", upitao je. ,,Verovatno." ,,Recite mi." ,,Petra Rojter." Sada se već okrenuo, visoko izvivši obrvu. ,,Zaista?" ,,Zaista. Ali Boris to nije znao." ,,Mislim da to ime njemu ništa ne bi značilo."

,,Verovatno." ,,Kakvog ste posla vi imali s Borisom?" ,,Bojim se da sam ga iskoristila. On uopšte nije znao o čemu se zapravo radi." Josif Bergštajn se tužno nasmeja. ,,U to je lako poverovati. Bor-ja je pokušavao da bude nešto za šta nije bio kadar. Pucao je pre-visoko." ,,Dopadalo mi se to kod njega." „1 meni. Ali je to bila slabost." ,,Slabost koja ga je koštala glave." Bergštajn je upita kako se sve tačno desilo i ona mu ispriča. Na-suo je kafu za oboje. Pružio joj je šolju sa ružama. ,,A koga ste vi tražili?" ,,Dvojicu Ijudi. Mada se verovatno radi o istoj osobi." Opisala mu je atentat na Rogačeva i Maršala u Parizu i svoju potragu za ubicom. ,,A ko je drugi?" ,,Koba." Bergštajn se prigušeno nasmeja. ,,Koba?" ,,Da." ,,Da biste ubili Kobu morali biste da pobijete gomilu Ijudi." Pričali su oko sat vremena. Kada su završili sa kafom, Bergštajn iznese hleb, kobasicu i sir. Stefani ga upita kako je Marija Bergštajn podnela vest. Nikako, odgovori Josif. Boris joj je bio jedinac. Pošte-deo ju je mučnih detalja, ali je ona i dalje želela da zna zašto se to desilo, Morao je da je slaže jer ona nikada nije u potpunosti razu-mela čime se Boris bavio. Bila je to, rekao je Stefani, kratkovida na-ivnost previše brižne majke. ,,Mogu II vas nešto pitati? Kako je to biti nezavistan?" 302 ,,Mislite, raditi za novac?" ",Da." ,,Zar od države niste dobijali novčanu nadoknadu?" ,,Ponekad." ,,Pa, u čemu je onda razlika? To je posao." ,,Znate vi dobro na šta mislim." Stefani se seti Petre. ,,Bolje je." ,,U kom smislu?" ,,Cistije je. Nema licemerja jer ne pokušavate da nadete oprav- danja." Bergštajn klimnu glavom. ,,Tako sam i mislio." ,,Da li vam je to predstavljalo problem?" ,,Ponekad." ,,U kom smislu?" ,,Radio sam za Prvi glavni direktorat KGB-a, a posle reorganiza-cije sam prešao u SVR. Pet godina šef mi je bio tip po imenu Fur-manov. Ne znam koliko mi je tačno zadataka dodelio, ali bilo ih je k'o pleve. A znate li gde je danas taj Furmanov? U Ženevi. Živi sa devetnaestogodišnjom Argentinkom. Pregovara sa američkim izda-vačima oko objavljivanja memoara. A ja - ja koji sam bio zadužen za obavljanje njegovih prljavih poslova - ja sam navodno penzioni-san. Medutim, pre nedelju dana mi zazvoni telefon. Petrov, čovek koji je zauzeo Furmanovljevo mesto u SVR-u. Uručuje mi nalog za

eliminaciju. Hoće da to obavi neko sa strane. Nudi mi više para ne-go što bih ranije zaradio za pet godina. Kaže da sam mu ja prvi pao na pamet jer je meta Furmanov lično. Mislio je da bih mogao biti za-interesovan. Iskreno rečeno, ne znam da li je naručilac SVR ili Ma-fija. Sve što znam je da će Furmanov biti mrtav još pre nego što stigne da napiše i naslov, prihvatio ja taj posao ili ne. Ranije sam verovao da moj posao ima nekakvog smisla. Bio je neprijatan, ali opravdan. A sada? Više nisam siguran. Vlade se menjaju, mete se menjaju, ali se u stvari ništa ne menja." Rastali su se rano popodne. Kada je Bergštajn izašao da je is-prati, vetar se beše stišao. Sneg je polako padao. Kada je Stefani otvorila vrata džipa, on joj stavi ruku na rame i reče: ,,Usput budi rečeno - ono što ste uradili Borisu - bila je to prava stvar." ,,Stvarno tako mislite?" Klimnuo je glavom. ,,Njemu je već bilo presudeno, Samo ste ga spasli agonije." 303 24 Valentina Rudenko povede Stefani iz kuhinje u dnevnu sobu. Sa jeftinog samsunga dopirali su zvuci Sen-Sansovog Sam-sona i Dalile, Pevali su Olga Borodina i Dmitri Hvorostovski. Na malom okruglom stočiću pored prozora ležao je veliki koverat od manile. U donjoj polovini koverta bilo je nešto spakovano, a gornja je bila presavijena i pričvršćena sa tri debele gumice. ,,Zvao je Sergej", reče joj Rudenkova, spustivši poslužavnik na komodu. ,,Da li je pristao da se sretne sa mnom?" Odmahnula je glavom. ,,Rekao je da mora da napusti Moskvu." ,,On je ovde?" ,,Sve vreme je bio tu. Ali sada mora da ode. Zamolio me je da rnu spakujem par stvari. Nešto dolara, lažne isprave..." ,,Lažne isprave?" ,,Otprilike mesec dana pre nego što je nestao rekao mi je da je kupio nov pasoš od nekog falsifikatora iz Birjuleva. Zamolio me je da ga sakrijem jer se plašio da ga drži u svom stanu." ,,Sta se još nalazi u koverti?" Rudenkova skrenu pogled. ,,Pištolj, par kompjuterskih diskova." ,,Sta je na diskovima?" ,,Podaci o njegovom poslu - prethodnom i sadašnjem. Valuta za ulazak u inostranstvo, tako on to zove." ,,Mislila sam da Sergej ne odobrava prodaju državnih tajni." ,,U komercijalne svrhe, nikako. Ali on to ne radi zbog novca, već zbog azila." Stefani proviri kroz prozor. Kasno popodne i već je imala utisak da nije videla sunce još od septembra. Na suprotnoj strani Ulice Crvene armije stajao je rasklimatani kamion. Jedan seljak je stajao na prikolici, prodajući krompir, crni luk i šargarepu. Njen džip je bio parkiran pored kamiona. Bila je na putu za Moskvu kada je uključi-la mobilni. Sačekala ju je poruka od Rudenkove - bilo bi poželjno da što pre dode. Stefani je bila gotovo ravnodušna. Čemu to? lonako je sve bilo gotovo. A opet, Rudenkova je pokušavala da joj izade u susret. Da da svoj doprinos. To treba poštovati. ,,Kada ćete mu to odneti?" ,,Vi ćete mu odneti." ,,Jeste II mu to rekli?" 304 ,,Mislite da će upaliti?"

,,Moraćete da se potrudite da upali. Paket će biti kod vas. Bez njega ne može nigde. U njemu je njegovo celoživotno delo. Mora-ćete da ga nagovorite da porazgovara s vama i da potom razlučite šta je od toga istina. I koliko još istine ima da vam kaže pre nego što ga pustite da ode." ,,Kada treba da se nadem s njim?" ,,Sutra ujutru." Što znači da će imati dovoljno vremena da uhvati popodnevni let za London. ,,Gde?" ,,Na pijaci Lužniki." Skrenuli su sa Murmanski prospekta i put nestade u snegu. Po-novo je vejalo. Krupne pahulje su čarobno poigravale pod farovima. Dim iz fabričkog odžaka je, obasjan uličnim svetiljkama, bio prljavo narandžast. U neprozirnoj moskovskoj tmini Stefani je u daljini na-zirala samo TV toranj Ostankino. Spustiše se niz stepenice, U suterenu je bilo toplo. Većina kre-veta u spavaonici je bila prazna. Još uvek je bilo rano. Komarov raskopca kaput i povede je u trpezariju: betonski podrum, mreža cevi duž plafona, drveni stolovi i klupe s obe strane. Za stolom u udaljenom uglu prostorije delila se hrana. Čorba sa povrćem i kne-dlama, koju je Ljudmila sipala iz velikog čeličnog kazana. Beskućni-ci su u redu čekali na čorbu, uzimali po komad hleba iz korpe na kra-ju stola i potom zauzimali mesta za trpezom. Ljudmila je imala dva pomoćnika, Maksa i Andreja. Maks je bio lekar, a Andrej je radio na moskovskoj berzi. Provodili su po neko-liko noći nedeljno pomažući u prihvatilištu. Bili su mladi, obrazova-ni i nesebični. Zbog svog naivnog idealizma Stefani su podsećali na jevandeliste. Što je bila krajnje osvežavajuća promena. ,,Kostja se razlikuje od ostalih", reče Andrej nešto posle ponoći, dok su on, Ljudmila i Stefani pili čaj u vlažnom skladištu pretvore-nom u kancelariju. Komarov je, na drugom kraju prihvatilišta, razgovarao sa Mak-som. Žamor se beše utišao. Hrana je bila rasklonjena, suteren po-čišćen i mnogi od beskućnika behu već pospali. ,,Od kojih ostalih?", upita Stefani. ,,Od novih Rusa." ,,Zato što on nije novi Rus", prozbori Ljudmila. ,,On je stari Rus. Predrevolucionarni Rus, koji voli svoju zemlju i svoj narod. I ne voli 305 one koji upravljaju zemljom. I li je poseduju. A takvi nam oduvek se-de nad glavom." „1 to ne samo ovde", reče Stefani. ,,Novoruski soj nije baš toliko nov. Ponašaju se poput nekada-šnjih aristokrata. Bogate se izrabljujući narod i još se razmeću ti-me." ,,Upravo tako", reče Andrej, zavijajući tanku cigaru. ,,Čak su i američki banditi ponešto poklanjali narodu. Kupovali su ugled kroz dobrotvorne delatnosti. Ali, toga ovde nema. Novoruski soj misli samo na svoju korist. Grabe sve što stignu, a ostali mogu da se je-bu." ,,Ali Kostja nije takav." Ljudmila odmahnu glavom. ,,On potiče iz tradicije koja je nala-gala da treba pljačkati bogate i pomagati siromašnima. Novi Rusi pljačkaju sve odreda - a ponajviše siromašne - i sve zadržavaju za sebe." ,,Možda se to promeni." ,,Možda, ali ne skoro."

,,Jednog dana", reče Andrej: ,,kada budu sve pokupovali, možda im padne na pamet da za sobom ostave nešto što će se pamtiti. Ali taj dan nije blizu. Još uvek nisu spremni za tako nešto. Oni misle da je filantropija nekakva perverzija koju izvode u krevetu sa svojim faćkalicama." ,,Ali, ako bi vam neki od njih sutra ponudio milion rubalja..." ,,Prihvatili bismo. Ne mora uopšte da bude milion. Prihvatili bi-smo koliko bilo. Iskreno rečeno, mi uopšte ne ulazimo u razloge nji-hove velikodušnosti. Za nas nijedna rublja nije prljava." ,,Zato i okrećete glavu na stranu kada Kostja vadi pare iz džepa za ovakve stvari. Zato što prosjaci sebi ne mogu priuštiti da bira-ju." ,,Upravo tako. Ali, kao što sam rekao, on nije poput ostalih. Mo-žete ući tamo i pitati one Ijude na ležajevima. Kada bi videli da ne-ki Novorus gori, ne bi čak ni pišnuli u plamen. Ali za Kostju bi sta-vili glavu na panj. Ne radi se s0mo o tome da on sve ovo finansira. On je jedan od nas." Napuštamo prihvatilište. Sneg prigušuje zvukove yelegrada. Skrećemo levo ka Murmanskom prospektu. Kostja je duboko zami-šljen. ,,O čemu razmiš/jaš?", pitarfl ga. 306 nNiočemu." ,,Zašto mi ne kažeš?" ,,Nema veze." ,,Sada ima veze." Sa Murmanskog prospekta izlazimo na Mira prospekt i nasta-vljamo ka centru. ,,Razmišljao sam o onome što si nekada bila." To je poslednji odgovor koji sam očekivala. Nije teško pogoditi na šta misli. ,,Prostitutka?" Kostja klima glavom. „1 šta s tim?" ,,Pokušavam da zamislim kako si se osećala." ,,Nikako." ,,Znaš šta hoću da kažem." ,,Jesi li nekada bio sa prostitutkom?" Čudno, ali odgovor mi je poznat još onog trenutka kada sam po-stavila pitanje. ,,Jesam", odgovara ne oklevajući. To je životna činjenica. „1 šta si osećao?" ,,Očekuješ li da kažem da sam osećao grižu savesti?" ,,Očekujem da mi kažeš istinu." ,,Nisam osećao ništa. Bila je to čisto fizička stvar." Povlačim paralelu u mislima. ,,E pa, vidiš, i ja sam se osećala isto." Vozimo sejoš neko vreme, a onda on progovara: ,,Nisi imala ni-kakvih emocija povodom toga?" ,,Ne. Takve stvari moraš zatrti pre nego što one zatru tebe." ,,A kako se to postiže?" ,,Koristila sam iste metode opstanka kao i ti na robiji. Prilagoda-vaš se. Podižeš zid oko sebe, ne razmišljaš o budućnosti, prošlosti, niočemu. Ne razmišljaš o muškarcu kojije u tebi. Ne osećaš ga, šta god da ti radi. Jednostavno otupiš i čekaš da se okonča. Ispn/a mi-sliš da su u pitanju tninuti. Na kraju se ispostavi da se radi o godi-nama."

Kutuzovski prospekt. Pospremio je stan, ali neki od tragova su ostali. Televizor je u uglu dnevne sobe, iščupani gajtan je bačen na tepih. Slomljeni ram sa Irininom slikom leži na stolu. Razgovaramo jos malo, a onda ja odlazim na spavanje. I dalje nemam snage da budem potpuno gola, pa ostajem u majici. Lež/m nepomično ispod caršava, osluškujući njegove korake u susednoj prostoriji. 307 Osećam njegove prste, prvo izmedu butina, a potom i duboko unutra. Nešto kasnije i jezik. Ostajem nepomična, gotovo na rubu sna. Svaki deo mog tela je opušten i čini mi se kao da sve to samo zamišljam. Onda mi skida majicu, okreće me na stomak i ulazi u mene otpozadi. Uživam pod težinom njegovog tela, u njegovom te-škom disanju, njegovom dodiru na svojoj koži. Večeras je tako do-bro biti iskorišćen. Posle završenog čina, nijedno od nas ne progovara ni reč. Sledeće pobudeno čulo je čulo mirisa. Kafa. Otvaram oči i pri-mećujem zrake zubatog sunca koji se probijaju kroz razmaknutu za-vesu. Bistro plavo nebo, bez uobičajenog sivila. Onda primećujem Kostju. Kosa mu je mokra, peškir obmotan oko struka. U rukama su mu dve čiste košulje, pakuje se za Njujork. Srce mi skakuće go-re-dole. Medu nogama mi je toplo, meko i lepljivo. Ličilo je na ča-roban san, pa sam srećna što imam dokaz medu bedrima. Primeću-je da sam budna, prinosi šolju kafe i Ijubi me. Dah mu je svež. ,,Kada ću te ponovo videti?" „ Uskoro. Srediću već nešto u Londonu. Na ovaj i!i onaj način." ,,A ako ti ne dopusti da odeš?" ,,Moraćemo da donesemo odjuku." Spušta se na rub kreveta. ,,Život u neprestanom bekstvu?" ,,Da." ,,Zvuči uzbudljivo." ,,Daleko od toga. Posle izvesnog vremena počne da te optere-ćuje." ,,Ali je vredno pokušaja." „1 te kako." Prelazim prstima preko tetovaža na njegovom sto-maku. ,,Bar ćemo biti zajedno." „1 istinski slobodni." ,,Da." ,,Po prvi put. Za oboje." Nalik na omanji grad sastavljen od uzanih prolaza i na stotine te-zgi, pijaca Lužniki bila je smeštena unutar crne gvozdene ograde koja je okruživala sportski kompleks Lenjin. U neposrednoj blizini ogromnog stadiona sa devedeset pet hiljada mesta, pijaca je leža-la u njegovoj kolosalnoj senci. Na glavnoj kapiji je stajala Lenjinova statua: lice mu je bilo okrenuto ka vetru, šinjel prebačen preko ra-mena. Posmatrano sa mesta gde je Stefani stajala, stadion se nad-vijao nad pijacom kao ogromni leteći tanjir. Sneg se presijavao na svetlucavom zlatnom krovu. 308 Po rubovima pijace stajalo je obezbedenje: odbojni likovi obuče-ni u crno, naoružani agresivnim držanjem, militarističkim značkama i dvosmernim radijima. Ličili su na paravojne jedinice, Ijubaznošću klana Lipetsk. Bila je javna tajna da su oni držali pijacu, naplaćuju-ći reket svima odreda.

Svi prolazi kroz pijacu bili su zakrčeni. Lužniki, koji je uživao re-putaciju najjeftinije moskovske pijace, privlačio je kupce ne samo iz Moskve, već i sa daleko većih razdaljina. Sa južne strane stadiona stajali su nizovi razdrndanih autobusa. Na svima je pisalo odakle su došli: Mahačkala u Dagestanu, Nižnji Novgorod, Stavropolj. Deleći troškove putovanja - koji su uključivali i tnito za carinike - trgovci su neprestano putovaii tamo-amo, stižući prazni i odlazeći pretova-reni, nadajući se da će rasklimatani kašljucavi autobusi uspeti da ih vrate na polazište i da će, po povratku kući, preprodajom robe ostvariti mršavi profit. Nakon završene ture, proces se ponavljao. U blizini parkiranih vozila tiskale su se tezge na kojima su se pro-davali sendviči, pite, čaj i pivo. Valentina Rudenko je opisala Lužniki kao švercerski raj. Na sve strane su bile tezge sa kopijama adidas trenerki, wrangler farmeri-ca i Kalvin Klajn veša, koje su se nudile po bagatelnoj ceni. Na ma-njim tezgama su se prodava!e hulahopke, paste za zube, bluze, kon-zerve nes-kafe, šubare, poliesterki čaršavi i kopije francuskih par-fema proizvedene u Poljskoj. Vrednija roba, kao na primer bunde, bila je okačena visoko iznad štandova, van domašaja lopova. Jutro je bilo mrazno i vedro, bez ijednog oblačka na nebu. Sneg koji je napadao preko leda činio je šetnju pijacom krajnje rizičnim poduhvatom. Muškarci i žene, mladež i starci, tiskali su se naoko-lo, hodajući kao po jajima. Neki od kupaca gurali su kupljenu robu na malim kolicima, ili je nosili u velikim šarenim najlonskim kesama. Po akcentu koji se mogao čuti iza tezgi bilo je jasno da su prodav-ci uglavnom bili iz Ukrajine, Azerbejdžana, Moldavije, Uzbekistana. Moskovljanima je, kako joj je Rudenkova rekla, bilo ispod časti da rade na takvom mestu. Muzika je odjekivala sa portabl radio prijemnika: Britni Spirs, Maler, najnovija muzička serizacija izTaškenta. Pijacom bi se povre-rneno razleglo obaveštenje sa stadionskog razglasa: izgubljena še-stogodišnja devojčica po imenu Svetlana traži svoju majku; nešto posle toga zakasnela rodendanska čestitka za Jurija, švercera ciga-reta iz Minska. Stefani stiže do kraja jednog od prolaza izmedu tezgi i pogleda na sat. Pet do jedanaest. Grupa sirovih muškaraca sa Kavkaza sta- 309 jala je oko metlane obrtaljke kod jedne od stadionskih kapija. Tam-nokosi i tamnoputi, delovali su zlovoljno i sumnjičavo. Bili su obu-čeni u prljave trenerke, kožne mantile i uzane izbledele farmerke. Stefani skrenu u prolaz sa desne strane. Jedan od prodavaca je po-kušavao da je zainteresuje za bunde od krzna polarne lisice i vode-nog pacova. Žena kiselog lica je prolazila pored nje, gurajući kolica sa bajatim pitama, gnjecavim pecivom, čokoladama, cigaretama. Na kolicima su bila i dva termosa: jedan sa kafom, a drugi sa ča-jem. Stefani poče da prebrojava tezge sa svoje leve strane. Videćeš kese, rekla joj je Rudenkova. I zaista, na stubovima se vijorila go-mila kariranih plastičnih kesa: belo-plave, crveno-crne i razne dru-ge kombinacije boja. Tri tezge odatle, dodala je, pored jednorukog Letonca koji prodaje 'gilette' brijače i 'duracell' baterije. Tezga je bila prekrivena plavim najlonom. Za nosače tezgi bile su privezane marame. Na vešalicama su bili okačeni džemperi. Izbor je bio ograničen: sa okrugjim ill V izrezom, prugasti ili jednobojni, ma-slinasto-zeleni ili sivi. Cinilo se da još nijedan nije bio prodat. Na stoličici iza tezge sedela je oniža žena u postavljenom mantilu. Gla-va joj je bila povezana drap maramom sa naslikanim crvenim, Ijubi-častim i plavim cvetovima. ^Da li je Sergej tu?" Žena čak i ne pogleda u Stefani. ,,Ko?" ,,Sergej."

,,Ne poznajem nikakvog Sergeja." ,,Ma šta mi kažete? Onda u Rusiji imate još manje poznanika od mene. Kada bih uzela pregršt šljunka i bacila ga u vazduh, bar tri kamenčića bi pogodila nekog po imenu Sergej." ,,Ako hoćeš nešto da kupiš, rublje na sunce. Ako si došla da me zamajavaš, odjebi." ,,Valentina nije mogla da dode. Došla sam umesto nje." ,,Kakva Valentina?" Stefani se približi tezgi i tiho procedi: ,,Slušaj me dobro. Je l' vi-diš ovu torbu? Ako mu je ne uručim, završio je karijeru. A ako ga ne vidim u roku od deset sekundi, ja lepo odoh i boli me uvo. Baciću torbu u reku, sesti na avion i nestati. Dok mi stjuardesa donese pi-će neću se više ni sećati ko je Sergej. Baš kao što se ni ti ne sećaš. Sa druge strane, ako..." A onda se pojavi neki muškarac. Provukao se kroz plastičnu za-vesu iza tezge. Izgledao je mnogo gore nego na fotografiji koju joj 310 je Rudenkova pokazala. Kosa mu je bila seda, imao je tikove na li-cu. Stefani se upita da li su to posledice skorašnjih dogadanja. ,,Šta se desilo Valentini?" ,,Ništa. Ona je savršeno u redu. Samo je poslala mene." Sergej Roskov odmahnu glavom. ,,Zašto?" ,,Zato što očigledno ume mnogo boije da proceni nečiji karakter nego vi." Pogledao je u torbu. ,,Šta ste mi doneli?" ,,Sve što ste tražili." ,,Šta hoćete zauzvrat?" ,,Da mi kažete neke stvari o Marburg varijanti U-13. I možete slobodno da preskočite klišee tipa 'pojma nemam o čemu govori- te'." ,,Otkud znate za to?" ,,Jevgenij Vlasko mi je rekao sve što zna prilikom našeg susre-ta u Londonu. Biopreparat, M-8389, Petnaesti direktorat..." ,,Molim vas. Nema tu šta da se priča." ,,To ću ja proceniti." ,,Ovde nije bezbedno za takav razgovor." ,,Svejedno. Ne mrdamo nikud odavde. Što mi pre kažete pre će-te krenuti. Zašto toliko žurite, Sergej?" ,,Za koga radite?" ,,Zar je to bitno?" Pogledao je preko ramena. ,,Da li vam je Jevgenij rekao za inci- dent u M-8389?" ,,Jeste." ,,Za trojicu čistača koji su umrli?" ,,Da." Roskov se ugrize za usnu. ,,To nije bio nesrećni slučaj. Namerno su ih poslali tamo. Radilo se o kontrolisanom eksperimentu." ,,Eksperimentu na Ijudima?" ,,Pa... u pitanju su bili Azerbejdžanac, Cečen i Uzbekisatanac. Drugim rečima, potrošna roba." Kada ga je pogledala u oči, dodao je: ,,Tako se na to onda gledalo."

,,Ali, ako sam dobro shvatila, čitav pogon 112 je zatvoren. Vas-ko mi je rekao da su morali da zapečate zgradu. Da su preduzete još veće mere opreznosti nego u Černobilju." ,,Jer su morali da to izvedu tako da liči na nesrećan siučaj. Da bi zavarali zaposlene u M-8389, da bi zavarali istražitelje. I Jevge-nija." 311 ,,A vas?" Delovao je uvredeno. ,,Ja sam radio sa Jevgenijem. Nijedan od nas nije znao za to." ,,Kada ste saznali?" ,,Mnogo kasnije." ,,Kada ste zauzeli njegovo mesto u Biopreparatu?" ,,Posle toga." ,,U Sibirskoj zvezdi?" Roskov klimnu glavom. Počeo je da se vrpolji, neprestano se osvrćući oko sebe. ,,Kako su rukovodioci Sibirske zvezde saznali za M-8389?" ,,Otkupili su dokumentaciju." ,,Otkupili?" ,,M-8389 je Sibirskoj zvezdi prodao Odsek br. 17." ,,Sta je bilo u tom odseku?" ,,Arhiva. Dokumentacija je bila pohranjena u strogo obezbede-nom skladištu na periferiji Almatija. Tu su bili svi podaci o eksperi-mentima izvedenim u M-8389, uključujući informacije o Marburg varijanti U-13 i incidentu sa zaraženim čistačima. Odsek je ranije bio pod direktnim nadzorom Petnaestog direktorata." ,,Kako se može kupiti odsek?" Roskov se sumorno osmehnu. ,,Bilo je to sredinom devedesetih. Tada se za dobru paru moglo kupiti bilo šta. Da je neko dovoljno po-nudio mogao je kupiti čak i Kremlj i pretvoriti ga u Seraton. Sa CNN-om u svakoj sobi..." ,,Ko je finansirao kupovinu?" ,,Matična kompanija, Vajs-Randal. Američka firma." ,,Aleksandar Kosigin." ,,Da." ,,On je bio član Petnaestog direktorata u vreme incidenta u M-8389?" ,,Da." ,,Dakle, on je znao..." ,,Znao? On je bio direktno upleten u to. Bilo ih je trojica." ,,Preostala dvojica su mrtva." Roskov je cupkao od hladnoće. ,,Molim vas, torbu..." ,,Zašto toliko žurite?" ,,Molim vas..." ,,Zašfo?" ,,Neke od informacija iz odseka br. 17 su nedostajale. Bile su ili izgubljene ill uništene, niko tačno ne zna. Mnogo toga se može de- 312 siti izmedu Almatija i Moskve. Kosigin se obratio meni jer je znao da sam učestvovao u razvijanju varijante U-13." „1 šta je hteo?" Roskov je ćutao. ,,Šta je hteo, Sergej?" ,,Sredstvo." ,,Kakvo sredstvo?" ,,Prenosno sredstvo." ,,Za aerosol?"

Roskov klimnu glavom. ,,Nisam mogao to da učinim. Bio sam u M-8389, zajedno sa Jevgenijem." Na trenutak kao da je zaboravio na strah. ,,Video sam šta se desilo onim Ijudima." ,,Znate li ko je potencijalni kupac za U-13?" ,,Srbi. Tako sam čuo." ,,Znate li ko tačno?" Odmahnuo je glavom. ,,Ne znam. Ali deluje sasvim moguće." ,,Zašto?" ,,Kosigin je oduvek tesno saradivao sa Centralnajom, a Central-naja je organizacija koja ima najsnažnije veze sa Srbima. Ne znam kako stvari stoje danas, ali u ono doba..." ,,O kakvim vezama se radi?" ,,Krajnje ozbiljnim. Rogačev je bio blizak sa Miloševićem. Vatu-kin ga je takode poznavao. Milošević je zgrnuo na milione od Cen-tralnaje. Centralnaja je zauzvrat preuzela kontrolu nad kriminalnim delatnostima u Srbiji. Nad trgovinom oružjem, prostitucijom, trgo-vinom narkoticima, pranjem novca. Svim živirn." Krug se konačno zatvorio. Kao što je i očekivala. Više nije bilo mesta za iznenadenja. Pružila je torbu Roskovu, koji ju je upitao može li sada da ide. Kao dače na času. Naravno, rekla je, što ne bi mogao? Bilo je očigledno da mu je laknulo. Ali samo na trenutak. Stefani se osvrnu iza sebe. Dvojica muškaraca su se probijala kroz gomilu: jedan je bio krupan, drugi oniži. Obijica su nosila tam-ne zakopčane jakne, jedan je na glavi imao šešir. Roskov više nije bio tu. Imao je na raspolaganju svega pola sekunde, ali je iskoristio priliku. Nestao je isto onako neprimetno kao što se i pojavio. Pro-davačica se takode dade u bekstvo. Trenutak kasnije već se utopi-la medu svetinom. Jedan od muškaraca je zavlačio ruku u džep. Stefani se okrenu i šmugnu kroz plastičnu zavesu. Provlačila se iza tezgi, preskakala kutije, spoticala se o nosače i ciradu, sve dok ne stiže do kraja reda. Pogledala je levo, pa desno. Roskov beše ne- 313 stao sa vidika. Onda primeti komešanje sa svoje leve strane. Neko je krčio put kroz masu. Hitro je skrenula udesno. Tlo pod nogama joj se izmiče i Stefani se stropošta na zaleden beton. Još troje Ijudi polete za njom. Pridigavši se na sve četiri, kre-nula je ulevo, uspravivši se kod tezge sa kuhinjskim posudem. Je-dan od gorila izroni pred njom, široko zamahnuviši rukom. Uspela je da izbegne udarac, a onda uglom oka spazi drugog napadača. Mu-njevito se okrenuia na desnom stopalu i levom nogom ga tresnula po vilici. On posrnu unazad, zatetura se i pade. Onaj prvi se pono-vo primicao. Zgrabila je tiganj sa tezge, munjevito iskoračila u stra-nu kako bi izbegla udarac, a onda svom snagom zamahnula, tre-snuvši ga po bradi. Tiganj joj se raspade u rukama. Onda uglĕda još pet novih lica. Sva su bila fokusirana na nju, slepa namera im je sevala iz očiju. Približavali su joj se, trojica sa desne i dvojica sa leve strane. Stefani odgurnu prodavca koji joj se isprečio na putu, a onda skoči na drvenu ploču, oborivši komplet šerpi. Posegnula je rukama ka aluminijumskom stubu i glavnom no-saču tezge. Štand se zaljulja. Uhvatila je zalet, prebacila nogu pre-ko vrha i zakotrljala se preko prugaste crveno-bele mušeme. Struk-tura poče da se ruši. U poslednjem trenutku je skočila, propavši kroz ciradu kojom je bila prekrivena tezga u susednom redu. Stro-poštala se na zemlju. Svud naokolo se razleteše bunde. Preneraže-ni prodavac je bio prikucan za

zemlju. Svom težinom je ležala na njemu. Siroti čovek je preplašeno dahtao i treptao, ne usudujući se da se pomeri. Dražesno mu se osmehnula. ,,Ne brinite, nisam ja od tih devoja-ka." A onda je jurnula koliko je noge nose, grabeći napred bez ika-kvog plana. Trči. Trči kao vetar. Ne zaustavljaj se. Probijala se kroz rulju, sve brže, sve umešnije, sve snažnije. Bila je već nadomak cr-ne gvozdene ograde na rubu pijace, nadomak Lenjinovog spomeni-ka. To je bilo poslednje čega se sećala. Imala je utisak da ju je neko pogodio pravo u srce. Elektro-šok joj je protresao telo, isisavši joj svu snagu iz mišića i uma. Stro-poštala se na zemlju i čopor se obrušio na nju. Muškarci u crnim ko- 314 žnim mantilima su krčili put kroz masu. Dvojica su bila naoružana. Mahali su značkama pred preneraženim licima. Zelela je da vrišti ali u plućima nije imala ni trunke vazduha, u mišićima ni kap krvi. Bila je kao od želatina. Gomila šaka je zgrabi za ruke, pesnica je ščepa za kragnu. Počeše da je vuku. U mislima je besno mlatarala ruka-ma i nogama, pokušavajući da im pruži otpor, ali je delićem svesti znala da joj se u stvarnosti noge beživotno vuku po zemlji. Ubacili su je u auto. Tačnije, limuzinu. Paralisanost je počela da popušta. Ležala je na podu, ispod tri para teških čizama. Tipovi iz- nad nje su sedeli zgurani na zadnjem sedištu. Neko je isključio ro- tirajuće plavo svetlo na zadnjem prozoru. Vozač, Jurij, se raspra-vljao sa tipom koji je sedeo pored njega. Zatvorila je oči. Jurij je ne- milosrdno gonio limuzinu, oštro zaokrećući, ubrzavajući, kočeći, tre- skajući rukom po sireni. Najverovatnije električni omamljivač, razmišljala je. Nije videla osobu koja je prinela napravu. Neko je na trenutak iskoračio iz go- mile, i to je bilo to. Ne mrdaj. Nateraj ih da pomis/e da si u gorem stanju nego što jesi. Auto uspori, napravi širok zaokret i krenu neravnim drumom. Amortizeri su škripali, oglašavajući se nad svakom rupom. Stefani zvirnu naviše. Kroz prozor na krovu ugleda tamno nebo, sneg, ogra-du, kapiju sa metalnom tablom. Nije mogla da pročita šta na njoj pi-še. Ali, uskoro više nije ni bilo potrebe za tim. Ugledala je vrhove zardalih žutih kranova iznad tirkizno plavih kamionskih kabina. Pro-lazili su pored njih. Auto-mehanizacioni otpad u Stroguinu. Auto se zaustavi u hangaru. Stefani pokuša da se sabere. Teško da je mogla izaći na kraj sa petoricom njih. Kada se motor ugasi, ona ponovo zatvori oči. Zadnja vrata se otvoriše. Oni sa zadnjeg sedišta počeše da izlaze, šutirajući je teškim donovima. Usporila je disanje i omlitavila mišiće. Dvojica su je uhvatila za ruke, po jedan sa svake strane, a onda je izvukli iz auta. Levo rame joj je gorelo, njujorška povreda je po-novo bila načeta. Opustila je vrat i pustila glavu da visi. Treći mu-škarac ju je vukao držeći je za kaput. Gde su bila preostala dvoji-ca? Otvorila je oči. Prizor je bio okrenut naopačke. Prešli su neko-liko metara. Tipovi su je vukli po zemlji, razgovarajući medu sobom. Znala je da im ne sme dopustiti da je odvuku predaleko. U glavi začu Bojdov šapat: Kreni!

315 Trgnula je glavu unapred i zarila zube u debeli zglavak šake ko-ja ju je držala za kaput. Tip zajauka, a onda se naglo povi, izbaciv-ši drugu dvojicu iz ravnoteže. Onda zgrabi preostalu dvojicu za ša-ke, cimnuvši svom snagom. Gorile se zateturaše unazad. Stefani pade na zemlju, munjevito izbacivši nogu u desnu stranu. Pogodila je jednog iza kolena. Ustaj. Ne možeš se boriti ležeći. Usledila je munjevita akcija. Pokreti su joj bili neuhvatljivi. Za-davala je i izbegavala udarce, napadala i blokirala napade. Bila je brža od svih njih. Udarila je dvojicu u testise i krajičkom oka videla kako jedan pada na kolena. Drugom je nabila prste u oči. Zacvileo je i zateturao se unatraške, prekrivši oči rukama. Sada se i preosta-la dvojica priključiše borbi. Mogla se obračunati sa petoricom pojedinačno, aii u kolektiv-nom obračunu ipak nije imala šanse. Jedan od njih je imao nož, Pr-vo oseti gorući bol duž leda, a onda joj sečivo zapara i levi biceps. Uspela je nekako da izbegne treći zamah nožem, ali onda oseti sna-žan udarac nogom u predelu krsta. I to je bilo to. Onog trenutka kad je pala na zemlju, razjareni čopor se obruši na nju: udarali su je, grebali, psovali, šutirali, pljuvali. Usna joj je bila rasečena. Kao i ko-ža iznad desne obrve. Jedan ju je svojom ogromnom prljavom ru-čerdom ščepao za vrat i počeo krvnički da steže. Gušila se. Misiila je da će joj prstima probiti kožu. Onda je promenio položaj, priti-snuvši joj ruke kolenirna i prikucavši ih za zemlju. Kaput joj je bio razdrljen, gomila šaka joj je raspomamljeno cepala garderobu, a nož zasekao košulju. Jedan od napasnika joj je svlačio pantalone. Ritala se iz sve snage. Dva udarca u donji deo stomaka su zausta-vila dalje opiranje. Dugmad je letela sa šlica, debeli prsti se zavla-čili pod crni pamuk. Jedna čizma joj je već bila skinuta. Pogledala je u lice koje je dahtalo nad njom. Crni krnjaci umet-sto zuba, purpurni mladež na levom obrazu, sitne sive oči, obestan kez. Bila je zapahnuta njegovim kužnim dahom i teškim telesnim is-parenjima. Onda nestade i druga čizma. Pantalone su joj bile svu-čene, prljavi nokti joj se zarivali u kožu od bedara do gležanja. Ogrubeli dlanovi su je grabili za butine, prsti se zavlačili ispod lasti-ša na gaćicama. ,,Silazite s nje." U glasu se nazirao autoritet. Bio je to Jurij, vozač. Njegovo na-redenje bilo je osnaženo devetmilimetarskim automatskim oružjem koje je držao u desnoj ruci. Kasnije, rekao im je. 316 Dvojica muškaraca je odvukoše uz metalne stepenice, bacivši je u upravnikovu kancelariju. Svukli su je pod Jurijevim nadzorom, ostavivši je samo u gaćicama i okrvavljenoj majici, a onda je vezali za stolicu, sa rukama iza leda. Gležnjevi su joj bili pričvršćeni za no-gare stolice. Jurij otvori oba prozora. Vetar unese krupne pahulje snega. Da joj ne bude previše udobno, objasnio je. Onda je naredio jednom od razbojnika da onog sa povredenim očima odveze do le-kara. To je značilo da ih je sada ostalo svega trojica. Dvojica su bi-!a poslata nazad u prizemlje, a Jurij se smestio ispred televizora u susednoj kancelariji. Prozor na pregradnom zidu mu je omogućavao da je drži na yidiku. Videla je kako greje ruke nad gasnom grejali-com. Njene već behu potpuno utrnule. Nije znala da li je to zbog hladnoće ili zbog konopaca koji su blokirali protok krvi. Osvrnula se oko sebe. Radni sto sa starom mašinom za kucan-je i dva teleforia; šolja sa olovkama; kalendar sa fotografijom fud-balskog tima: Spartak, Moskva, 1998; sivi metalni orman u jednom uglu, kartonske kutije u drugom; betonski pod zastrt prosenjenim smedim itisonom.

Uspela je da ignoriše bol koji je poticao od modrica i posekoti-na, ali joj se hladnoća zavlačila kroz kožu i meso, dopirući do košta-ne srži. Zatvorila je oči i iansirala se u tople krajeve. Ostrvo, plaža, zaslepljujuće sunce. Zamišljala je kako se kupa u toploj vodi, kako joj se so lepi za kožu, a sunce je miluje vrelim zracima. Pred očima joj bljesnuše svetlucavi korali i ribe svih mogućih boja. Mnogo kasnije začu zvuk motora. Automobili su ulaziii u hangar. Napolju je padao mrak. Stefani je nekontrolisano drhtala, udovi joj već behu pomodreli od hladnoće. Motori se ugasiše, a onda se za-ču treska vrata, glasovi, koraci po betonu, a potom i po metalnom stepeništu. Jurij iz svoje tople kancelarije izade na skelu da pozdra-vi pridošlice. Sa druge strane prozora Stefani ugleda grupu Ijudi. Sestorica, sedmorica, osmorica... Vrata se otvoriše. U kancelariju prvo ude Vatukin. Dah mu se le-dio. Preko čela mu je bila navučena crna vunena kapa. Izgledao je gotovo komično u debeloj napumpanoj jakni. Snažno je pijeskao ru-kama. ,,Ljudi, ovde je hladnije nego napolju. Do moga, hladnije je nego u Vorkuti." Salva usiljenog smeha, ,,Trebalo bi da se pripaziš, Petra. Tako obučena možeš svašta da zakačiš." Još ulizičkog smeha. Vatukin joj se približi. Jurij je stajao iza nje-ga. 317 ,,Velika Petra Rojter." Okrenuo joj je leda. ,,Pa, videćemo..." Onda se naglo okrenu i udari je. Pogodio ju je u desni obraz, od-mah ispod oka. Glava joj je poletela unazad, tresnuvši o naslon sto-lice. Još lude zabave za publiku. Po ovakvoj hladnoći, rekao im je, veoma je važno vežbati. Zbog cirkulacije. Ponovo ju je tresnuo, ovo-ga puta joj slomivši nos. Vrela krv joj se razli preko usta i majice. U dodiru sa hladnoćom, krv se pušila. ,,Pa, jesmo li spremni?, upita Vatukin, razgibavajući zglobove na prstima. Onda poče da je ispituje o Komarovu. Kakav je njihov od-nos? Ličan, odgovorila je. Sevnu šamar. Da li je Komarov bio meta, nesvesni pijun ili zaverenik? Odmahnula je glavom na svako od po-nudenih rešenja i platila cenu takvog ponašanja. Vatukin onda pro-meni temu. ,,A šta je sa Roskovim? Kako s\ stigla do njega?" Stefani zamisli Valentinu Rudenko na njenom mestu i pripade joj muka. Lagala je, suočila se sa posledicama svog postupka, i nasta-vila sa lažima. Vatukin je pazio da je ne udara prejako. Bila je sve-sna te činjenice i čvrsto se uhvatila za nju: potrebni su mu odgovo-ri na sva ova pitanja. Tako je bar govorila sebi. Ali je negde u pod-svesti znala da je to bila samo njena nada, a ne nešto na šta je mo-gla sa sigurnošću računati. ,,O čemu si razgovarala sa Roskovim?" ,,Niočemu." ,,Videni ste kako razgovarate." ,,Nije bilo vremena da mi bilo šta kaže. Vaši Ijudi su se pojavi-li..." ,,Kad pronademo onu rospiju od prodavačice doznaćemo svaku jebenu reč. Zato učini sebi uslugu i pokaži malo dobre volje. O če-mu ste razgovarali?" Stefani je tvrdoglavo odmahivala glavom. ,,Možda ti treba malo prijateljskog ubedivanja?" Ostala je nepomična. ,,Klikeri će mi se pretvoriti u kockice leda. Neka mi neko doda cigaretu." Juri izvadi cigaretu iz usta i pruži mu je. Vatukin je uze, pa čuč-nu ispred Stefani, pridržavajući se za njenu levu butinu.

,,Cak i kroz rukavicu osećam da si se smrzla." Dunuo je u ciga-retu. Žar se razlete naokolo. ,,Jesi li se odobrovoljila?" Stefani stisnu zube. Vatukin joj utisnu vrh cigarete u levi lakat. Nervi su joj eksplodirali. Pokušala je da zatomi krik, ali bezuspešno. 318 Čitavo telo joj se grčilp, vatra joj se proširila kroz svaku poru. Izgle-dalo je kao večnost. Čula je cvrčanje, osetila miris nagorelog me-sa. A onda je bilo gotovo. Vatukin ustade, nonšalantno povuče dim, a onda cigaretu preko ramena prosledi dalje. Nije se čak ni okre-nuo. ,,Hvala ti, Jurij. Nemoj je celu popušiti. Možda će nam opet za-trebati." Bilo je gotovo sa batinama. Vatukin je sad raspolagao ubedljivi-jim metodom: spaljivanjem. Kroz belo usijanje koje joj je pržilo mo-zak Stefani shvati sa kim ima posla. Vatukin je bio majstor svog za-nata. Pravi profesionalac. U roku od sat vremena četiri puta je po-novio postupak: tri opekotine na laktu i jedna na boku. U jednom trenutku joj je zadigao majicu i prineo tek zapaljenu cigaretu tik do bradavice, tako da može da oseti toplotu. Velikodušno joj je pružio priliku da zamisli bol. Posao je uvek bilo najbolje odraditi preko gla-ve. Bar za početak. ,,Bilo bi ti stvarno pametnije da saraduješ, Petra. Besmisleno je da pokušavaš da se zaštitiš. lli da zaštitiš nekog drugog." Što mu je ton bio blaži, utoliko je zlokobnije zvučao. ,,Nema potrebe da šti-tiš Kostju. Ni ti niti bilo ko drugi. Šta misliš, kako je uspeo da op-stane? Ako je nekome od vas dvoje potrebna zaštita, onda tebe tre-ba zaštititi od njega." Ne veruj mu. Laže. ,,Znam mnogo toga o tebi, Petra. Znam i za Kobu." Kako? Nema veze kako. Ne nasedaj. ,,Ali, ti ne znaš ko je Koba, zar ne? lli možda nisi bila dovoljno hrabra da to vidiš? Možda je u tome stvar. Možda sad počinješ da pretpostavljaš. Možda si pretpostavljala još od samog početka." Uhvatio ju je za levo rame. Onda je počeo da ga stiska, isprva sasvim blago, a potom sve snažnije, cimajući ga napred-nazad, za-rivajući prste u njeno smrznuto meso, pronalazeći oštećene nerve. Pokušala je da zatomi reakciju, ali je to bilo nemoguće. Prvo je za-stenjala, onda zacvilela i na kraju zaurlala od bola. Previjala se pred njim. Vatukin je odmahivao glavom. ,,Gadna povreda, nema šta. Si-gurno je vraški bolelo. Ali tako ti je to kad se vereš po kućištima." Kada su prvi put vodili ljubav Komarov je pogodio o čemu se ra-di. A sada i Vatukin. Šta je to trebalo da znači? Da li je uopšte išta značilo? Bila je previše zbunjena da bi mogla bilo šta da zaključi. Ali, u tome se i sastojala njegova strategija. Pokušala je da izbaci 319 misao iz glave, ali se mogućnost, jednom začeta, više nije mogla eli-minisati. ,,Naravno, htela si da se dočepaš diska. Diska koji je bio skriven kod Salibija. Nema svrhe da poričeš. Svi su pokušavali da se doko-paju diska. Kostja je to, naravno, znao." Uprkos svemu, iznenadenje. Vatukin je to sigurno primetio. De-lovao je više nego zadovoljno. ,,Nisi znala? Cista istina. On je ubio Rogačeva u Parizu, zajedno sa onim Britancem. Zaboravio sam kako se zvaše, ali Kostja mu je maznuo disk iz džepa. Kao slučajno se

očešao o njega dok su izla-zili iz restorana u ulici Foburg de Sen Onore. Rogačev ga nije ni pri-metio." Stefani nije želela da poveruje u to. ,,Kostja je imao svojih razloga. Sto se tiče diska, nije znao oda-kle potiče niti kakva mu je stvarna vrednost. Ali Salibi jeste. Sto se, pak, tiče sirotog starog Olega... šta da se radi? Centralnaja je pod njegovim vodstvom srljala u propast. Kazahstanci su počeli da nas zajebavaju po Jekaterinburgu i Novosibirsku, čečenski psi su poče-li da nam vršljaju po Moskvi. Na šta to liči? U svakom slučaju, nje-ga smo preselili u večna Iovišta, a ostalim drkadžijama pokazali gde im je mesto. Sve u svemu, posao kao i obično. Ali, tebi je jasno šta to znači, zar ne?" Soba se okretala oko nje. ,,Koba ne postoji. Što me dovodi do poslednje u nizu stvari. Po-znaješ Marsela Kiasena? Naravno da ga poznaješ. Poznaje i on te-be. ldentifikovao te je na dočeku Nove godine. Zato sam ga i po-zvao. Hteo sam da budem siguran. Ti si odradila ono sa Arkanom, zar ne?" Kakva vajda od poricanja? Slegnula je ramenima. ,,Ko te je unajmio?" Odmahnula je glavom. ,,Ko te je unajmio?" ,,Ne znam." ,,Jurij, zapali mi još jednu, molim te." ,,Ne kontaktiram lično sa svojim klijentima." ,,Ne seri." ,,Govorim vam istinu. Tako je bolje i za njih i za mene." ,,Kako onda dolaziš do posla?" ,,Preko Sterna." ,,Ko ti je taj Stern? Zvuči k'o Jevrejin." 320 ,,On je posrednik za informacije. Radi preko Interneta. Niko ga nikada nije video." ,,Rekao sam ti da me poštediš takvih sranja." ,,Sve što vam govorim je istina. Niko ne zna ko je on. Zato si-stem i funkcioniše." Vatukin je već gubio strpljenje. Vilica mu je drhtala. ,,Reci mi ko je naručio Arkanovo ubistvo." Boreći se za dah, Stefani prošapta: ,,Rekla sam vam. Pojma ne-mam." Vatukin se sagnu, tako da može da mu vidi lice. ,,lzneću ti veli-kodušnu ponudu. Ako mi kažeš ko te je unajmio pucaću ti u glavu. Ako mi ne kažeš ostaviću te ovim kopilanima da se pozabave tobom par sati. A onda će te jedan od njih upucati u glavu." Ništa nije odgovorila. Vatukin se uspravi i zavuče ruku u džep. Očekivala je pištolj. Umesto toga on izvuče spravicu sa metalnom štipaljkom na kraju. Pritisnuo je nešto palcem i aparat poče da bru-ji. Izmedu zašiljenih metalnih vrhova poigravala je plavičasta sve-tlost. ,,Sećaš se šta ti se desilo jutros na Lužnikiju? Pružiću ti još jed-nu šansu. Ko je naručio Arkanovo ubistvo?" ,,Nemam šta da kažem."

Yatukin joj podignu majicu i prisloni joj štipaljku na grudi. Vri-snula je, a onda pala u nesvest. Kada je došla sebi sva se tresla. Oči su joj bile zamagljene suzama. Sa donje usne se cedila ružiča-sta pljuvačka. Čula je N/atukina kako govori Juriju: ,,Hoću da bude mrtva do je-danaest. Uzmi jedan od trabanata i ostavi ga u Ramenkiju k'o pro-šli put. Je l' sve jasno?" ,,Naravno." ,,Mi idemo u Beli trg. Svrati kad završiš. Hoću da budeš tamo do pola dvanaest. Imate par sati da se iživite, a onda pravac Ramen-ki." ,,U redu." ,,Još nešto, Jurij..." ,,Recite." ,,Možete da je tucate do mile volje, ali hoću da bude živa kad za-palite auto." Ostala je sama u kancelariji. I dalje ih je mogla videti kroz čada-vo staklo. Stajali su na skeli i razgovarali. Dejstvo električnog šoka 321 je prolazilo. Delovi tela na kojima su se trzaji smirili ponovo su po-stajali ledeni. Onda je preplavi mučnina. Koliko li ih je ukupno bilo? Najmanje sedam, možda čak osam ili devet. Vatukin je otišao, povevši trojicu sa sobom. I daljeje posma-trala sliku bez tona. Jurij je razgovarao preko mobilnog. Cula je pa-Ijenje motora - jedno, pa drugo vozilo - izlazak iz hangara, poste-peno udaljavanje. Brujanje motora je bivalo sve slabije. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što se Jurij vrati u kancelariju. Dvojica gorila su se vukli za njim. ,,Koji od vas dvojice klipana će da je razradi za mene?" Utroba joj se prevrnu od užasa. Pokušala je da razvoji um od te-la. Dok je radila kao prostitutka, bio je to trik koji je primenjivala svakog dana, svakog sata, svakih trideset minuta. U bilo koje doba dana ili noći. Posle izvesnog vremena već je instinktivno reagovala. To je bio jedini način da jedan deo svoje ličnosti zadrži za sebe, za-ključan, zaštićen i izolovan. Kada bi se odvojila od tela bilo je ma-nje važno šta će anonimni stranci tom telu raditi. Tako je lakše izla-zila na kraj sa bolom, odvratnošću, poniženjem. Alternativa je bila panika, a potom i histerija. Na osnovu ličnog - kao i tudeg - isku-stva, znala je da je to daleko gore rešenje. Mentalna smirenost uspostavljena u glavi se uskoro kao aneste-tik proširi kroz sve pore. Telo je sada bilo svedeno na puku materi-ju. Ugledala je senku kako prelazi preko skele, približavajući se kancelarijskim vratima. Još jedan. Posle izvesnog vremena, broj će prestati da bude bitan. Preguraće ono što se ne može izbeći, raz-mišljala je, a onda će možda nastupiti trenutak kada će moći da im umakne. Dok god postoji nada, podnosiće bilo šta. Vrata se otvoriše. Muškarac koji joj je bio najbliži poče da ras-kopčava kaiš. Zvuk je bio neobično glasan, kao potmuli groteskno pojačan otkucaj srca. Gorila se zatetura i pade na zemlju. Muška-rac pored njega se okrenu. Još jedan potmuli zvuk, pa još jedan. I on se strovali. Jurij je gledao razrogačenih očiju. Odjeknu četvrti hi-tac i Jurij se opruži preko stola. Krv zapljusnu prozor na pregrad-nom zidu. Josif Bergštajn preskoči preko prvog tela. U jednoj ruci je držao brauning sa montiranim prigušivačem, a u drugoj nož sa kratkim se-čivom.

,,Nemamo puno vremena." Kleknuoje na pod i sečivom razrezao traku kojom su joj noge bile pričvršćene za stolicu. ,,Morao sam da sačekam da se brojčano smanje. Do malopre ih je bilo previše." 322 ,,Do malopre?" ,,Dok je Vatukin bio ovde." ,,Kako ste..." ,,Nisam pratio tebe. Pratio sam njega." ,,Ne razumem." Šeretski se osmehnuo. ,,Penzija mi baš ne godi." Kada je Stefa-ni zavrtela glavom, on dodade: ,,Nisi valjda mislila da ću dopustiti da to tek tako prode?" Nakon što joj je oslobodio noge, prešao je iza stolice i razrezao konopac oko ruku. ,,Dole su još šestorica i svi su naoružani do zuba." ,,Kako ste se popeli ovde?" ,,Znaš, neko se oslanja na mladalačku gipkost, a neko na godi-ne iskustva." Pokušala je da se osloni na noge, ali su joj kolena klecala. Berg-štajn je pridrža. Prebacila je ruku preko njegovog ramena, a on ju je uhvatio oko leda. Mišići su joj se grčili. Pokušala je da ih isteg-ne. Butine i listovi su odbijali poslušnost. Uopšte nije osećala sto-pala. ,,Hladnoća i inercija", reče Bergštajn. ,,Proći će. Hajde, idemo." lzašavši na skelu, skrenuše desno. Ispod njih su se nalazila tri čuvara, šćućurena pored lendrovera. Jedan je razgovarao preko mobilnog. Prešavaši preko skele, stigli su do pomoćnog izlaza. Bergštajn prtisnu kvaku. Bilo je zaključano. ,,Moraću da raznesem bravu", prošaptao je. ,,Posle toga imamo maksimum pet sekundi. Možeš li da trčiš?" Stefani klimnu glavom. ,,Moći ću. Nekako." Nanišanio je, zaklonio oči i krenuo da pritisne obarač kada ga Stefani zgrabi za ruku. Pokazivala mu je na okvir vrata. Bio je zava-ren. Bergštajn preblede i Stefani se po prvi put uspaniči. Pre toga nije bilo mesta za strah, jer je situacija bila krajnje beznadežna. Krenuše ka stepenecima na drugom kraju skele i počeše tiho da se spuštaju. Bili su na pola puta kada ih Vatukinovi Ijudi primetiše. ,,Nazad!", progunda Bergštajn, gurnuvši je uz stepenice. Odozdo se začuše povici i bat čizama. Meci počeše da zvižde. Bergštajn uzvrati prigušenim hicima. Onda odjeknu krik, tresak is-puštenog oružja, prigušeno krkljanje. Metlano stepenište zavibrira pod težinom posrnulog tela. Stefa-ni se okrenu. Bergštajn se držao za stomak, krv mu se slivala izme-du prstiju. Ali, mozak mu je i dalje radio. Uzvratio je vatru i dvojica gorila se baciše iza velikog koluta namotane žice. 323 Ispružila je ruku. ,,Hajde!" Metak joj zazvižda nad glavom, prozor se razbi u paramparčad. ,,Ništa od toga..." ,,Dajte mi ruku!" ,,Beži!" ,,Ne dolazi u obzir." Ispalio je još jedan metak. ,,Beži! Pronadi ih i naplati im za sve." ,,Ne idem bez vas."

Prostrelio ju je pogledom u kome se očitavala mešavina srdžbe i molećivosti. ,,Uradi to zbog Borisa. Zbog njegove majke. I zbog mene." Stefani je stajala kao paralisana. ,,Kontaktiraj Sterna", prodahtao je Bergštajn. ,,Ostavio sarn mu nešto za tebe." ,,Sta je s tobom, devojko? Zar si zaboravila ko si?" Nisam. Dobro znam ko sam. Po prvi put nakon Beograda, pono-vo sam Petra Rojter. Meci se odbijaju o metal, komadići betona prašte na sve strane. Gledamo se poslednji put. Onda se okrećem i jurim ka pravougao-nom prozoru na pola puta izmedu stepeništa i zapečaćenog pomoć-nog izlaza. Bacam se kroz staklo, izvivši se na stranu i sklupčvši te-lo. Baš kao što su me učili. Ponovo sam na Central park vestu, ska-čem u nepoznato, obavijena oblakom staklene srče. Počinjem da padam, a onda udaram o zid. Eksplozija bola u levom ramenu. Po-novo. Beton mi dere kožu sa leve butine i ruke. Padam na požarni izlaz, skotrljavši se do platforme u podnožju stepeništa. Uprkos povredama adrenalin me goni dalje. Kod požarnog izla-za misaone funkcije postaju sinhronizovane sa telesnim. Prvo mo-ratn raščistiti teren, a onda rešiti probletn hladnoće. Trčim pored hangara, Noge su mi bose. Tabani su mi isuviše utr-nuli da bih bilo šta osećala, ali ću uskoro bez sumnje osetiti posle-dice. Led je oštar kao srča. I dalje se čuje pucnjava, što znači da je Bergštajn još uvek živ. Ali, pitanje je do kada. Ispred hangara su parkirana četiri automobila. Dva sa ostavljenim ključevima, sprem-na za startovanje. Vozači su verovatno, na prvi zvuk pucnjave, izle-teli da vide šta se dešava, Odlučujem se za 'mercedes'. Promrzlim prstima okrećem k/juč. Paljenje je automatsko. Odabiram opciju VOZI, spuštam ručnu i 324 pritiskam gas. Gubim osećaj u stopalu i ono pada sa papučice. Au-to se trese. Pokušavam ponovo i točkovi počinju da se okreću. Je-dan od čuvara posrćući izlazi iz hangara, držeći se levom rukom is-pod rebara, U desnoj ruci mu je pištolj. Nemam vremena za bek-stvo. Umesto toga ubacujem u hkverc i krećem ka njernu, On ispa-Ijuje hitac. Ogledalo sa strane leti u paramparčad. Zakačinjem ga branikom i bacam na izrovani betonski zid. Uklješten je izmedu ka-roserije i zida. Osećam kako se njegovo zgnječeno telo koprca sa druge strane vrata. Prolazim kroz glavnu kapiju i izlazim na nerayni drum, ne gleda-jući da li mi neko dolazi u susret. Tek tada primećujem da vozim bez svetala. Uključujem farove. Na putu nema nikakvih saobraćajnih oznaka, ali nekako uspevam da se orijentišem. Vozim suprotno od centra grada. U roku od pet minuta izbijam na spoljašnji gradski pr-sten i nastavljam ka severu. Svesna sam da ne smem privlačiti pa-žnju, pa smanjujem brzinu i pokušavam da vozim što obazrivije. To, medutim, postaje sve teže jer mi telesna temperatura raste i telo ponovo obuzima grozničavo drhtanje. Ovo je zlatnih sat vremena. Bacam pogied na sat. Devet i de-set. Odbijam pet minuta koliko mi je trebalo da se izvučem sa sto-varišta. Znači da imam vremena do deset i pet. Zlatni sat je prvi sat, sat preimućstva, sat u kome protivnička strana nastoji da pro-ceni štetu i formuliše dalji plan delanja. U presudnim situacijama morate maksimalno iskoristiti tih sat vremena. U 9:25 se isključujem sa spoljašnjeg prstena, u pola deset ga-sim motor ispred ulaza stambenog bloka u Bibirevu. Čini mi se da je hodnik prazan, ali u daljini nazirem dve

dobro natrontane figure koje se vrzmaju izmedu ulaza. Gasim farove i duboko udišem. Ne-ma drugog izbora. Napuštam automobil. Mraz još v;se štipa sada kada sam se do-nekle smlačila. Prona/azim alat u prtljažniku i uzimam dizalicu. Po-tom zaključavam automobil i krećem ka zgradi. Ugledavši me, za-staju kao oduzeti. Par koji izlazi iz lifta. Pred njima stoji izblatnja-vljena žena koja na seb/ ima samo okrvavljenu majicu i gaćice. U ru-ci drži auto-dizalicu. Na laktu se jasno v/de tri grozna plika od ope-kotina nanesenih zapaljenom cigaretom. Vide modrice, krv, slo-mljeni nos, šljivu oko oka, natečene usne i raščupanu tamnu kosu. lsuviše su zaprepašćeni da bi bilo šta rekli. Ne pitaju me čak ni da H mi je porebna pomoć. Pro/azim pored njih, ulazim u lift, pritisak dugme i molim se da lift ne stane. Hodnik ispred stana je prazan, što je veliko olakšanje. 325 Nemam ključeve. Skupivši svu preostalu snagu zamahujem dizali-com ka krhkoj bravi. Uspevam da je razbijem iz drugog pokušaja, a onda se uvlačim u stan. Ako me neko čeka unutra, biće to kraj pri-če. Nemam više snage da se s bilo kim uhvatim u koštac. Zatvaram ulazna vrata za sobom. U glav/ sam napravila spisak neophodnih stavki. Sat u kuhinji pokazuje da je 9:34. Ulazim u ku-patilo, odvrćem slavinu i umivam se, sp/rajući prljavštinu i krv sa li-ca i ruku. Onda prelazim na povrede. Osta/o može sačekat/, ali nos je apsolutn/ prioritet. Groznoje iskrivljen. Palcem i kažiprstom hva-tam vrh nosa i dovodim ga u odgovarajući položaj. Tako je mekan, gotovo pihtijast. Osećam krckanje vezivnog tkiva. Opipavam gro-znu izbočinu sa strane, Hvatam je pažljivo prstima obe ruke, dubo-ko udišem, a onda pritiskam. Kratko i oštro. Prodorno pucketanje, bolno sevanje kroz sinuse, šikljanje krvi iz obe nozdrve. Daleko od savršenog, ali bolje nego što je bilo. Ispiram krv hlad-nom vodom, brišem se, a onda na brzinu nanosim puder na najgo-re modrice na licu. Utrljavam vazelin na posekotinu iznad desnog oka. Ulazim u spavaću sobu, vadim putnu torbu iz ormana i oblačim se: dve majice, par farmerica, dva para čarapa, čizme i debeli mo-dro plavi napumpani prsluk. Uzimam malu baterijsku lampu, vraćam se do kupatila i bacam stvari u torbu. Vreme za pokr'et. Ulazim u 'mercedes' iprelazim pedesetak metara do zaključanih garaža. Sat u kolima pokazuje da je 9:44. Izlazim iz auta i trčim do golubarnika. Bacam travu u stranu i osvetljavam tlo baterijskom lampom. Potom raščišćavam sneg. Pronalazim malenu humku, a onda dizalicom raskopavam smrznutu zemlju. Kalauz je tamo gde sam ga i ostavila. Otključavam katanac i ulazim u kućicu. Golubovi, zbijeni jedni uz druge, počinju da se meškolje i da guguču. Odlazim do zadnjeg dela golubarnika i pronalazim rešetku. Podižem je sa odvoda i razvezujem traku vezanu za gvozdeni potporanj. Na kraju trake visi plastična vrećica u kojoj su sakrivene isprave koje mi je napravio Siril Bredfild. Irena Marso, Švajcarkinja. Ostavljam 'mercedes' ispred stanice Kazanski u deset i osam minuta. Zlatni sat beše prošao. Šta li Vatukin sada radi? Prelazim ulicu i krećem ka stanici Lenjingradski, jedva hodajući. Snaga već počinje da me izdaje. Ulazim u šalter-salu i penjem se stepeništem do sprata gde se prodaju karte za Talin i Helsinki. Konačno imam sreće. Na spratu nema gužve. Odabiram šalter za kojim radi žena. Podbulog lica i blajhane kose, službenica de/uje strašno umorno.

326 „ Jesam li zakasnila za Tolstojev voz?" Zaprepašćeno blene u modrice i posekotine na mom licu. Potom baca pogled na sat. ,,Još uvek niste." ,,Jednu kartu." ,,Do Helsinkija?" Klimam glavom. ,,Je l' voz pun?" ,,Prilično." ,,lma li šanse da budem sama u kupeu?" Proverila je u kompjuteru. „ U drugoj klasi ne. Ali ima kupea u pr-voj klasi..." ,,Dajte mi jedan." ,,lma samo sa dva ležaja." ,,Nije bitno." Službenica provlači kartu kroz mašinu. Otkopčavam plastičnu vrećicu i vadim svežanj rubalja. Žena sa druge strane šaltera izvija obrvu. Petri je savršeno jasno kakve joj se misli motaju po glavi. Bez razmišljanja stupam u akciju. ,,Konačno sam skupila hrabrosti da napustim skota", mrmljam. Ona ponovo diže pogled ka mom isprebijanom licu. ,,Je li vam dobro?" Odnekud izvlačim teatralne suze. ,,Biće, uskoro." Ulazim u Tolstojev voz u deset i petnaest, deset minuta nakon što je istekao zlatni sat. U 10:17, tačno po rasporedu, voz napušta stanicu Lenjingradski. 26 Voz je tutnjao kroz grad, jureći ka severozapadu. Stefani povuče klizna vrata i namaknu rezu, U kupeu, koji je imao dva jed-nako neudobna ležaja, bilo je toplo i zagušljivo. Kada se pogledala u ogledalu pričvršćenom za vrata dode joj da brizne u plač. Ne zbog toga kako je izgledala već zbog dogadaja koji su stajali u pozadini. Boris Bergštajn, Josif Bergštajn, Salman Rifat, Marsel Klasen i svi ostali koji su se našli u istoj igri zahvaljujući njoj. Pomrčina sa druge strane prozora ispunjavala ju je osećajem si-gurnosti. Kada je voz napustio Moskvu, izgoreše poslednje zalihe adrenalina i rane ponovo počeše da je bole. Proverila je nos u ogle-dalu. [\|jje izgledalo baš sjajno, ali je bilo dovoljno dobro. Krv oko 327 nozdrva bila je crna i skorušena. U torbi je imala pola tubice savh-na kojim je premazala opekotine i posekotine. Strašno je peklo. On-da skinu čizme i čarape da bi pregledala tabane. Bili su izranjavlje-ni i prljavi. Premazala ih je preostalom rnašću. Opruživši se na jedan od ležajeva, začu konduktera koji je pro-lazio kroz hodnik. Jelovnik iz vagon-restorana bio je ćušnut kroz pu-kotinu ispod vrata. Onda se začu kucanje. Želite li nešto za jelo ///' p/će?Ništa, odgovorila je. Klaparanje i čangrljanje voza je uskoro uljuljka u san. Probudili su je glasovi iz susednog kupea. Bilo je 2:35, gde god da se nalazi-la. Na Menhetnu, gde se nalazio Komarov, bilo je rano predvečer-je. Vreme za koktel, razmišljala je, u nekom baru na vrhu oblakode-ra. Sedeo je tamo i slušao matorog pijanistu kako svira Koul Porte-rove ili Sinatrine melodije. Telo joj je bilo kao izlomljeno. Uprkos grejanju, drhtala je od hladnoće. Napolju je sve bilo obavijeno ne-prozirnom tminom. Povremeno bi se nazrela samo poneka titrava tačkica u daljini - svetlost farme nasukane u nedodiji - ili bljesnula železnička signalizacija sa druge strane pruge.

Josif i Boris Bergštajn, ujak i sestrić, poginuli na istom mestu, jedan od njene ruke, drugi dok joj je spasavao život. Mislila je da u tome ima nekog skrivenog značenja, ali je znala da je to samo ilu-zija uma. U smrti je retko kad bilo nekog značenja. Ona je najčešće bila rutinska stvar. Kada se ponovo probudila mišići su joj bili kao oduzeti. Posle dvadesetak minuta bolnog razgibavanja uspela je da natera krv da malo procirkuliše kroz telo. Kada su u Viborgu carinici ušli u voz iz-igravala je turistkinju iz Svajcarske koja ne zna ni reč ruskog. Cari-nici su je zagledali, prvo sa izrazom sumnjičavosti a potom zabrinu-tosti. Jedan od njih je natucao nemački. Objasnila im je da je bila napadnuta i opljačkana, ali da je sve uredno prijavljeno moskovskoj policiji. Sada je samo želela da zaboravi na tu neprijatnost i da po-seti svoje prijatelje u Finskoj. Voz je stigao u Helsinki na vreme, u pola dvanaest. Bilo je div-no jutro: minus petnaest Celzijusa, bez ijednog oblačka na nebu. Cim je izašla na peron pozvala je Magentu sa javne govornice. ,,Dobro jutro, dobili ste Adelphi Travel." ,,Treba mi Aleksander." ,,Ovde nema nikoga pod..." ,,Zaboga, ženo..." ,,Žao mi je. Sigurno ste dobili pogrešan broj." 328 ,,Trg-istok-jedan-jedan-šest-četiri-R-P." ,,Molim vas sačekajte." Onda se javi Rozi Ćoduri. ,,Stefani, odakle zoveš?" ,,lz Helsinkija. Slušaj, moraš mu preneti poruku. Hitno je." Nakon obavljenog poziva prešla je trg ispred stanice i krenula ulicom Vilonkatu. Na tri sprata koja su se dizala nad restoranom Hamlet nalazila su se tri zasebna hotela, po jedan na svakom od spratova. Stefani se pope do Staničnog pansiona na drugom spra-tu. Recepcija ]e sa prednje strane bila obložena formikom. Sa dru-ge strane stola sedeo je mršavi muškarac. Kosa mu je bila masna i yezana u konjski rep. Na sebi je imao crne kožne pantalone i sve-tloljubičastu duksericu sa izbledelom slikom Roberta Planta. Imao je pedesetak godina. Pogledao ju je kroz par nepristajućih dozluka, ,,Treba rni soba. Soba broj četiri." Tako konkretan zahtev nužno je privukao pažnju. Kada je ugle-dao modrice postao je još zaintrigiraniji. ,,Baš broj četiri?" ,,U zadnjem delu hotela, gleda na dvorište." Pogledao je u ključeve koji su ležali levo od njega. ,,Ta soba je već zauzeta. Možete uzeti peticu. I ona gleda na dvorište." ,,Hoću četvorku." ,,Ali, rekao sam vam..." Stefani već beše izvadila nešto Ireninih dolara iz svežnja. ,,Na-ravno, odužila bih vam se za uslugu." Četvrt sata kasnije, nakon obavljene transakcije, Stefani se ob-re u sobi. Prethodni gost je bio obavešten da su se u njegovoj sobi pojavili glodari, te da ga moraju preseliti. Prihvatio je to bez ikakvog protivljenja. Stefani zaključa vrata i otvori prozor. Dvorište je bilo turobno, okruženo sivim zidovima četiri odbojne zgrade. Zidovi su blokirali svaki dašak svežeg vazduha. Sa leve strane se nalazila stara metalna cev, koja je odvodila vodu

iz oluka. Prikačena iza ce-vi, gotovo uz sam zid, nazirala se mala kalajna kutija. Sakrivena u senci, kutija je bila skoro nevidljiva. Stefani proveri sims. Nije bilo snega niti leda. Onda se pope na prozor i, pridržavajući se za okvir, ispruži ruku. Kutija je bila pričvršćena pomoću dva malena šrafa. Spoj beše malo zaribao, što nije predstavljalo neko iznenadenje. Stajala je tu tri godine. Uprkos tome, uspela je da je skine bez ne-kih većih problema. Vrativši se u sobu, obila je kutiju i iz nje izvadi-la lančić sa malenim ključem. Nakon deset minuta hoda stigla je do dežurne Univerzitetske apoteke na Manerhajmintiju, gde je kupila zavoje i sredstva za dez- 329 infekciju. Po povratku u hotel oprala je tabane, očistila ih od šljun-ka i prljavštine i dobro isprala antiseptičnim sredstvom. Nakon što je završila s tim, priuštila je sebi pola sata odmora, a potom krenu-la do Senatintori ogranka Merita-Nordbankena u ulici Aleksanterin-katu. U banci je bilo toplo. Predvorje, ispresecano brojnim hodnici-ma, imalo je kameni pod, visoku tavanicu i masivne šaltere od zele-nog mermera iza kojih su se nalazili službenici. Stefani pokaza ključ i jedna od službenica je povede u prostor sa sefovima. Kada je ostala sama prebacila je stvari iz sefa u putnu torbu. Po povratku u svoju sobu u Staničnom pansionu, rasprostrla je sadržaj po kreve-tu. Franka Miler, najkompletniji identitet koji je Petra Rojter ikada imala. Dok je živela na jugu Francuske, kao Stefani Snajder, identi-tet Franke Miler je bio njena najveća garancija za nepredvidene okolnosti. Verovala je da će joj, ako dode do nekih komplikacija, tre-bati samo vremensko preimućstvo od dvanaest sati da se dokopa Finske. Bila je ubedena da će onog trenutka kada se obre u Helsin-kiju - kada preuzme identitet Franke Miler - biti savršeno bezbed-na. Na povratku u pansion, svratila je do Lasipalatsi multimedija centra, gde je morala da sačeka pola sata da se oslobodi neki od terminala za povezivanje na Internet. Zdravo, Oskare. Mislim da ti je poslato nešto za mene. Da, i to od bivšeg KGB-ovca. Šuruješ s neprijateljem, Petra? Iskreno rečeno, šokiran sam. Cisto sumnjam. Nešto mi se čini da ste se vas dvojica pozna-vali. Poznavali? Žao mi je, ali dobro si čuo. Juče, u Moskvi. Nadam se da to nije tvoje delo. Ne. Poginuo je spasavajući mi život. To me nimalo ne iznenaduje. Oduvek sam smatrao da u nje-mu ima previše Ijudskog za bavljenje takvom profesijom. Šta mi je ostavio? Stefani ude u Strindberg kafe na Pohjoiesesplanadiju u pola šest, kao što je bilo dogovoreno. Stala je u red za šankom. Kafe je bio pun, klijentela mešovita: sredovečni muškarci u sakolma od tvi-da i sivim flanelskim pantalonama, našminkane žene u kaputima sa krznom oko rukava i vrata, studenti sa probušenim nozdrvama i ka- 330 niranom kosom. U staklenoj vitrini su stajale salate, sendviči i pe-civo, ali Stefani nije mogla ni da pomisli na hranu, pa je zatražila sa-mo toplu čokoladu. Kada je pokupila kusur primeti da je Aleksander već bio tu. Sedeo je za stolom u uglu, ledima okrenut prozoru. Na-ravno, odabrao je najizolovanije mesto u kafeu. Pored njega je sta-jao brižljivo presavijen mantil od gabardena, a pred njim velika šo-Ija kafe.

,,Gospode Bože..." ,,Nije tako strašno kao što izgleda." ,,Da je samo za nijansu strašnije bila bi mrtva." Spustila se na stolicu. ,,Baš znaš kako da udeliš kompliment, zar ne?" ,,Stigao sam ranije. Pokušao sam da ti se javim, ali ti telefon ni-je u mreži." ,,Telefon mi je negde u Moskvi. Kao i sve drugo. Koliko vremena imamo?" Jmam rezervaciju za poslednji let za London. Treba da budem na aerodromu u pola osam. Čeka me automobil, tako da imamo oko sat vremena, možda malo više." ,,Rozi ti je sve rekla?" ,,Da, sve što si ti rekla njoj." ,,Ništa drugo i nema da se kaže. Koba ne postoji." ,,To ti kažeš." ,,Ali isporuka treba da se obavi prĕkosutra u Njujorku." lzvadio je notes iz džepa sakoa. ,,Da čujem detalje." Stefani odmahnu glavom. ,,Nema detalja." ,,Moramo da obavestimo američke vlasti." ,,Nema vremena za tako nešto. Nema šanse da to izvedu kako treba. Mogu samo da zajebu stvar. Ja sam jedina koja nešto može da uradi." ,,Sudeći po tvom izgledu, ne možeš ni da stojiš, a kamoli nešto da uradiš." ,,Uspeću." ,,Mene nije pametno zamajavati, Stefani." ,,A mene nije pametno zajebavati." Namrštio se. ,,Ne razumem." ,,Zato si došao ovde. Ovo je poslednji put da se vidimo. Nema šanse da bude kao prošli put. Hoću da oboje unapred znamo šta će se desiti. Posle Njujorka smo kvit. Kada to završim ponovo ću ne-stati. I ovog puta se definitivno povlačim iz posla." 331 ,,A šta ako ne uspeš da sprečiš isporuku? Igraš se životima, Ste-fani." ,,Znaš šta. Prevazišla sarn sve to. Nije me briga. Ovo je jedini način koji može da upali. U svakom slučaju, dostaviću ti informaci-je. Možda ćeš morati da sačekaš mesec ili dva, ali..." ,,Ti si sve lepo smislila, zar ne?" Njegov ton joj je išao na živce. Otpio je gutljaj kafe. Aleksander nije bio tip koji bi vodio bitku za koju zna da je ne može dobiti. Umesto toga bi obrnuo situaciju ta-ko da vodi bitku u kojoj je sa sigurnošću mogao očekivati pobedu. Zato je i rekao: ,,A sada mi reci nešto o Konstantinu Komarovu." U njegovim ustima ime je zvučalo okaljano. Stefani pokuša da se izbori sa užasom koji ju je obuzimao. ,,Šta da ti kažem o njemu?" ,,Kako se on uklapa u sve ovo?" ,,Nikako." ,,Ma, šta mi kažeš?" ,,Ranije je dosta saradivao sa Olegom Rogačevim, a sada dosta saraduje sa Vatukinom. Aii njih dvojica nisu naročito bliski." ,,A ti i Komarov? Jeste li vas dvoje naročito bliski?" Bilo je to pitanje postavljeno samo zbog toga što je odgovor bio već poznat. Uprkos tome, nije mu mogla reći istinu. Samo je od-mahnula glavom. Aleksander zavuče ruke

pod mantil i izvuče pre-nosivi DVD plejer koji Rozi Čoduri beše donela u Cirih. Otvorio ga je, pritisnuo 'play' i gurnuo uredaj ka njoj. ,,Mislim da ti neće trebati slušalice. Slika govori sasvim dovolj-no." Na treperavom ekranu pojavi se poznata prostorija. Snimak je bio napravljen odozgo. Da, odmah se setila, sa mesta gde se nala zi otvor za ventilaciju. Odmah iznad vrata. Ofarbanih u belo, baš kao i zidovi. Bila je to njena spavaća soba u stanu na Old kort plej-su. Bila je nad Komarovim. Prekrivač je bio zbačen sa kreveta, le-žao je zgužvan na podu. Glava joj je bila zabačena, grudi su joj po-igravale. Komarov ju je čvrsto stezao za zadnjicu. Strasno su se pri-pijali jedno uz drugo. Uprkos zamućenosti snimka, njihova žudnja je bila očigledna. Pritisnula je 'stop' i besno otvorila poklopac. ,,Ti stvarno ne znaš za granicu", prošaptala je. ,,Da II se tako ponašaš sa svim muškarcima sa kojima nisi naro-čito biliska?" ,,Postavio si mi uredaj za snimanje? U mojoj rodenoj kući? Kako si samo mogaol" 332 I te kako je mogao. Dobro je to znala. Aleksander je pokušavao da je dotuče ćutnjom. Uprkos brojnoj i spektakularnoj konkurenciji, Stefani nikada nikog nije mrzela više nego što je tog trenutka mr-zela Aleksandera. Bila je toliko besna da nije uspevala da dode do reči. Po prvi put u životu je mislila da bi nekome mogla skinuti gla-vu iz čistog zadovoljstva. ,,Dakle, da porazgovaramo o njemu." ,,Nemam ja šta s tobom da pričam o njemu, gade pokvareni. To je nešto što se tebe apsolutno ne tiče." ,,Zaista?" ,,On nije Koba i tu je kraj priče." Aleksandar se ledeno osmehnu. ,,To je, u najboljem slučaju, se-mantička razlika." ,,Ja sam isto toliko Koba koliko i on." ,,Uopšte ne sumnjam u to. Ali, jesi li ti bila u Parizu? Jesi li ti ubi-la Olega Rogačeva? Jesi li ti Džejmsu Maršalu pucala u potiljak? Jesi !i ti ukrala disk i prodala ga Salibiju?" Stefani je bila zaprepašćena. ,,!mali srno dogovor. Imamo dogo-vor. Obećao si mi nešto. Treba da pronadem Kobu i posle toga sam slobodna." ,,Maršalova osveta je od samog početka predstavljala prioritet." ,,Samo zato jer si verovao da je Koba odgovoran za to." ,,Sto se mene tiče, Komarov je Koba. Zajedno sa ostalima." ,,Nije tačno. Meta je bio Rogačev. Maršal je bio..." ,,Greška? Ma daj, molim te. Komarov predstavlja ozbiljnu pret-nju." ,,Pretnju predstavlja Vatukin. On je taj koji pregovara sa srpskim teroristima." „ Jesi li ti slepa? Yatukin je marioneta. Komarov je ključ za Vatu-kina. On pregovara sa Centralnajom, on pregovara sa svima njima. On jedini povezuje sve njih." ,,Bože...ali, obećao si\" ,,Kada ćeš da odrasteš, Stefani?" Aleksandar je na svom licu uspeo da sklopi neverovatnu kombinaciju dosade, sjajne zabave i iznerviranosti. ,,Osim toga, šta si nameravala da postigneš sa Ko-marovim? Da planiraš budućnost, podigneš kredit i kupiš volvot Ti se nimalo ne razlikuješ od ostalih iz našeg sveta. Utešiš se gde i ka-ko možeš jer je bilo kakva veza nemoguća." ,,Nije tačno." ,,Navedi mi jednu svoju vezu koja je funkcionisala."

333 ,,Ova funkcioniše." Čim je to rekla znala je da je napravila grešku. ,,Tucaš se sa bo-gatim kriminalcem sa kojim se sastaješ po hotelskim sobama. Pro-vedete jednu noć ovde, par noći tamo... i misliš da je to veza koja funkcioniše?" Mogla bih da se raspravljam s njim - mogla bih da mu saspem toplu čokoladu u lice - ali koja bi bila svrha toga? Ne želim da po-vezujem Aleksandera sa bilo kakvim osećanjem zadovoljstva, pa makar to bila i neka sasvim prolazna stvar. ,,Ljudi poput Komarova ne stižu pred sud", kaže. ,,Naravno da ne stižu, kad ih pre toga upucaš." ,,Oni podmićuju suduje, zastrašuju porotu, uništavaju dokaze, ubijaju svedoke. I čim ponovo izadu na ulicu, opet je biznis kao i obično, sa svim posledicama i Ijudskim patnjama koje uz to idu. U svakom slučaju, mi često ni sami ne želimo da ih vidimo pred su-dom, zar ne? Ko zna kakve bi sve prljave tajne mogle isplivati?" Sećam se posete prihvatilištu i dečjem domu u lzmailovu. ,,Grešiš", kažem mu, iako znam da je besmisleno bilo šta obja-šnjavati. ,,U svakom slučaju, nije bitno. To nije tvoja stvar, Šaljem nekog drugog." ,,Ne može tako." ,,Ne želim da raspravljam o tome, Stefani." ,,Ako ga ubiješ neću ni prstom mrdnuti da sprečim isporuku." Aleksander prekorno vrt/ prstom. ,,Ne mislim da bi uradila tako nešto, Ali, sve i da je tako, to ništa ne menja." ,,Pravi si skot." ,,Ne razumeš. Pa, ja ti pravim ustupak. Pobrini se za Vatukina i nas dvoje smo završili. Posle toga si slobodna." ,,Ti ne razumeš!" ,,Stefani, obojica su već mrtvi." ,,Nije to baš toliko prosto." ,,Jeste", odgovorio je. ,,Toliko je prosto." Htela bih da zaurlam, ali se obuzdavam. Zato što je u pravu. U njegovom svetu - stvarnom svetu - komplikovane stvari se mogu pojednostav/ti. To on čini. Pronalazi prosta rešenja za složene pro-bleme. I Petra čini isto. ,,Onda dopusti da ja to obavim." Posle poduže tišine sumnjičavo odgovara: ,,Ne misliš to ozbilj-no." 334 Pogledi nam se susreću. ,,Mislim." ,,Nema šanse." ,,Molim te." ,,Zaboravi, Stefani. Neka stvar ostane anonimna." ,,Duguješ mi toliko." ,,Ne dugujem ti apsolutno ništa." Naginjem se ka njemu. Glas mi je i dalje tih, ali je njemu jasno da se ne šalim. ,,Hoćeš ga mrtvog? U redu. Ako to već mora da se obavi, nema razloga da to ne prepustiš meni. Znam da ćemo iona-ko biti pod tvojom prismotrom, za svaki slučaj, Šta možeš da izgu-biš?" ,,Plašim se da si ti isuviše dobra..."

„ Sranje." ,,To je istina. Oboje to znamo." ,,Dajem ti svoju reč." Na Aleksanderovom licu se pojavljuje ironičan osmeh. ,,To, po mom shvatanju, nije baš neka čvrsta garancija." ,,Zašto bi ti bilo važno ko će to obaviti? Dobićeš ono što želiš. Život za život. Jer, o tome se u stvari radi, zar ne?" Budim se, bacivši pogled kroz prozor. lsprva vidim samo oblake. A onda malo po malo shvatam da to nisu oblaci. Već led. Grenland, nepregledno besprekorno belo prostranstvo, dokle god mi pogled seže. Vidim i sićušnu tačku utisnutu na toj zapanjujućoj pozadini: Finnairov MD-11, na letu za Njujork. ,,Mogu li vam nešto doneti? Kapučino? lli malo vode?" Pored mene stoji stjuardesa, Ijubazno se osmehujući. ,,Može kapučino, hvala." Meškoljim se ispod ćebeta, podižem noge na sedište i pripijam ih uz svoje izmoždeno telo. Poslovna klasa je poluprazna. Većina putnika spava, dvoje-troje gledaju filmove. Bacam pogled na sat. Spavala sam oko tri sata, što je tri sata više nego što sam uspela da sastavim prethodne noći u Staničnom pansionu u Helsinkiju. Još dvadeset i četiri sata do isporuke. Komarovje do tada bez-bedan jer je Aleksander svestan da sam tnu potrebna. Posle toga ćemo, naravno, pokušati da pobegnemo. Ali, teško da ćemo uspe-ti. Aleksander zna da je moja reč bezvredna. Kostja je zbog toga već pod nadzorom. Angažovano je najverovatnije četvoro do peto-ro Ijudi. Da oni već nisu tamo, Aleksander nikada ne bi pristao na tako nešto. Što znači da možemo da pišemo propalo. Znaće apso-lutno sve o meni i čekaće u pripravnosti. Na prvi znak sumnje obo- 335 je ćemo biti mrtvi. Ne mogu se čak oslonit/ ni na to da ću biti vešti-ja od njih jer će oni sigurno biti dovoljno dobri. Bojd se pobhnuo za to. Kakva izopačena ironija. Verujem da bi bio zgrožen. Nadam se da bi bio zgrožen, Kada bi samo znao... Ja sam samo deo Aleksanderove jednačine. Znatiželjno očeku-je da vidi ishod. Da li ću odlućiti da spasem svoju kožu i ubiti Ko-stju? lli ćemo zajedno poginuti u pokušaju bekstva?Aleksander ne-će gajiti ni najmanje iluzije o mojim namerama. Poznajemo se isu-više dobro da bi moglo da ga zavara moje krhko obećanje. Stjuardesa se vraća sa kapučinom. I dalje letirno nad jednolič-nim grenlandskim pokrivačem. Ispred kafedžinice Sedam radosti stajala su dvojica muškaraca obuzeta žučnom raspravorn. Stefani prede ulicu Malberi i spusti se uzanim stepeništem ka suterenu. U hodniku se osećao miris vlažnih mantila, jeftinih cigara i anisa. Cekaonica ispred Vu Linove zubar-ske ordinacije je bila prazna. Otvorila je vrata, ne potrudivši se da prethodno pokuca. Vu Lin je stajao na drugom kraju prostorije, sam, nagnut nad radnom površinom. Pod svetlošću zglobne lampe analizirao je sadržaj posude koja je stajala pred njim. ,,Ordinacija je zatvorena." ,,Savršeno." Okrenuo se, zlovoljnog izraza lica. Kada ju je prepoznao vidno se uspaničio. ,,Sta ti tražiš ovde?"

Ledeno se osmehnula. ,,Recimo da sam došla ovde da bih izbe-gla pacovske kanale." ,,Ne možeš tek tako banuti. Trebalo je prvo da telefoniraš." ,,Žao mi je, ali nisam imala vremena." Sto je bilo tačno. Finnairov avion na letu br. AY005 dodirnuo je pistu nešto kasnije nego što je bilo planirano po rasporedu, u 4:20. Franki Miler je trebalo skoro tri sata da obavi formalnosti na aero-dromu Kenedi i da se probije kroz saobraćajnu gužvu do Menhetna. Nije baš oborila rekrod, ali šta je tu je. ,,Sta hoćeš?" ,,Pištolj." ,,Za kada?" ,,Odmah." ,,Ne držim takve stvari ovde." ,,Ma, šta mi kažeš?" Vu Lin odmahnu glavom. ,,Nije bezbedno." 336 Stefani pode ka njemu. Preplašeno je ustuknuo. Stefani reče: ,,Ne znam zašto, ali imam utisak da bi se osećao mnogo bezbednije kada bi ovde imao pištolj. S obzirom na to ka-kvim se poslom baviš ko zna ko bi sve mogao poželeti da ti skine glavu. Možda neki pacijent kome si loše odradio plombu. Amerikan-ci su skloni žalbama. lli možda neko kome si uvalio neku gvožduri- ju." Jasno je videla da još uvek ne beše sklopio sve kockice. Prepo-znao ju je, ali se nije sećao svih detalja njihovog prethodnog posla. ,,Sat vremena..." ,,Odmah." ,,Nemoguće." Na poslužavniku pričvršćenom za zubarsku stolicu su stajali pr-ljavi instrumenti. Primetivši kako ih Stefani posmatra, Lu Vin poče uspaničeno da se vrpolji u uglu. ,,Kada smo se prošli put sreli upo-zorila sam te da nije pametno kačiti se sa mnom." Nije trebalo mnogo. Par diskretnih pretnji i iz zadnjeg dela fijo-ke ispod radne površine izroni pištolj. Kolt tipa delta elite, prilago-den za desetmilimetarsko auto pistol punjenje. Američki službeni model za 1987. godinu, sa plavičastim čeličnim ramom i crnom neo-prenskom drškom. Ubacila je pištolj u ruksak koji je tog jutra kupi-la u robnoj kući Stokman u Helsinkiju. Na istom mestu je kupila i novu garderobu za sebe. U svojoj sobi u Staničnom pansionu uni-štila je sve tragove o postojanju Irene Marso pre nego što se upu-tila ka aerodromu. Nešto pre devet sati Stefani izade iz taksija na Petoj aveniji. Ko-marov je uvede u svoj stan, zatvori vrata, poljubi je u usta, a onda joj nežno spusti ruke na lice. ,,Sta ti se, zaboga, desilo?" Odmahnula je glavom. ,,Samo me zagrli." Zagrlio ju je, čvrsto privivši njeno telo uz svoje. ,,Da li je goto-vo?" ,,Skoro." 27 Komarovljev sako je bio prebačen preko sofe, a preko njega je bila spuštena kravata. Rukavi košulje su mu bili zavrnuti do lakc^. Ispod jednog rukava je virio plavi ruski pravoslavni krst, a is-

337 pod drugog maslinastozeleni prugasti detalj. Upitao ju je šta će da popije, moskovskaju ili gzelku. Stefani baci ruksak na pod. ,,Moskovskaju." Nasuo je piće u dve čaše, a onda joj pružio jednu od njih. ,,Ovde smo još večeras i sutra uveče", rekla mu je. ,,Posle toga palimo." ,,A što to ne bismo uradili tokom sutršnjeg dana?" ,,Moramo se praviti kao da se ništa ne dešava." ,,Kako, kad se svašta dešava?" ,,Ozbiljno ti govorim, Kostja. Pod nadzorom si." Osmeh mu nestade sa lica. ,,Ja sam pod nadzorom?" ,,Ne bežimo zbog mene, već zbog tebe." Bilo je očigledno da ne uspeva da shvati razlog. ,,Onaj Uzbekistanac koji je ubijen u Voronježu. Jesi li ga lično ti sredio?" Začkiljio je očima. ,,Pitaš me da li sam ja stvarno Don sa Dona?" ,,Da." ,,Ne, nisam." ,,Ali, on te je ispalio?" ,,A ja sam nagradio čoveka koji ga je smakao." ,,Unajmio si nekoga?" ,,Lovca na ucene. Raspisao sam nagradu za Uzbekistančevu glavu." ,,A šta je sa Olegom Rogačevim? Jesi li njega ubio?" Komarov je pokušavao da dobije na vremenu, natenane paleći česterfild. ,,Ko ti je to rekao?" ,,Je l' to istina?" Naravno da jeste. Klimnuo je glavom. ,,Ti si ubio i Džejmsa Maršala, britanskog obaveštajca?" ,,Bili su zajedno. Jedino tako sam mogao biti siguran." ,,Gospode Bože." ,,Znači, zbog toga je pokrenuta čitava hajka? Zbog tog britan-skog obaveštajca?" ,,Da, bar što se tebe tiče." ,,Zašto?" ,,Rogačev je Maršalu dao disk, a ti si ga potom ukrao." ,,Tačno." ,,Šta je bilo na disku?" Jnformacije koje bi mogle da satru konkurentske organizacije. Pojedinosti o njihovim poslovnim aktivnostima. Inforrnacije o tome 338 kako i gde peru novac, kakve su sve mreže razgranali, banke ličnih podataka, imena i adrese potencijalnih doušnika, sve njihove ranji-ve tačke. Sve izloženo do najsitnijih pojedinosti." ,,Potom si prodao disk Georgu Salibiju?" Komarov se namršti. ,,Naravno da nisam. Uništio sam ga." ,,Pa šta je onda bilo u sefu?" ,,Ono što si pronašla." ,,Ali, nisam pronašla ništa." ,,Upravo tako. Počele su da kruže glasine da sam mu ja prodao disk. Ne znam odakle je ta priča krenula. Salibi je verovatno sma-trao da bi takve glasine mogao dobro da unovči. Da bi to što se ve-ruje da je disk kod njega mogao iskoristiti za osnaživanje svojih po-zicija." ,,Ali je potcenio vrednost informacija koje su se nalazile na di-sku?"

,,Tačno. Umesto da se cenkaju s njim, svi su se dali u bespošted-nu hajku za diskom." ,,Koji su bili tvoji razlozi da uletiš u sve to?" ,,Oleg i ja smo bili prilično bliski. On je želeo da našu saradnju učini još bliskijom. Želeo je da radim direktno za Centralnaju, a ne samostalno. Odbio sam ga, ali on nije odustajao. Mislio je da me može nagovoriti. Ispričao mi je za disk i šta namerava da uradi s njim. Rekao sam mu da je to čista ludost, da će to pokrenuti obra-čune medu kriminalnim organizacijama i da ćemo svi biti na gubit-ku. Ali mi je on odgovorio da se tako nešto ne može desiti ako niko ne bude znao odakle su potekle informacije." ,,lmao je toliko poverenja u tebe da ti kaže tako nešto?" ,,A zašto ne bi? Imao je dovoljno razloga za to. Centralnaja je zahvaljujući meni zgrnula pravo bogatstvo. Ali isto je važilo i za ostale. I oni su mi bezrezervno verovali. Našao sam se u bezizlaznoj situaciji. Pokušao sam da ga odgovorim od toga - rekao sam mu da je to nizak udarac - ali je on već doneo odluku." „1 tako si, kada je krenuo za Pariz, pošao za njim." ,,Da sam mu dopustio da uradi ono što je namerio nastao bi pra-vi haos. A posle haosa uzajamno optuživanje i odmazda. Takve stvari se nikada ne mogu sakriti. A onog trenutka kada bi se njego-vo ime povezalo s tim, moje bi bilo sledeće na spisku. Direktno ili indirektno bih bio doveden u vezu s njim." :,Ali, zašto si morao da skineš i Maršala?" ,,Uprkos tome što je disk bio kod mene, nisam mogao znati šta mu je sve Rogačev ispričao." 339 ,,Bože, kakva zbrka." ,,Moglo je da bude i mnogo gore." ,,Ja sam uletela u igru kako bih dokazala da Maršala nije ubila Petra. Ali sam, dokazavši to, optužila tebe." ,,Nisi ti kriva što je tako ispalo. Pa čak ni ja. Rogačev je zeznuo stvar." Nije imala snage da dalje raspravlja o tome. ,,Da li je na disku bilo nekih informacija o nuklearnom oružju?" ,,Kao na primer šta?" ,,Detalji o prošvercovanom plutonijumu 239." Komarov odmahnu glavom, iskapi čašu i nasu još jedno piće. ,,Jesam li zbog toga na meti?" ,,Ti si na meti zato što oni traže život za život. I nema šanse da se tu bilo šta učini." „1, šta sad?" ,,Ako posumnjaju da planiraš bekstvo bez oklevanja će te ubiti. Zato sve mora delovati krajnje uobičajeno. Ujutru ćeš otići u kan-celariju, a uveče se vratiti ovde. Do prekosutra se sigurno ništa ne-će desiti." ,,Zašto bi čekali do prekosutra?" ,,Zato što sam se tako dogovorila s njima." Delovao je zbunjeno. ,,Ti si se dogovorila?" ,,Oni napolju su podrška." Stefani dovrši moskovskaju. ,,Ja sam ta koja bi trebalo da te ubije." Na njegovom licu nije bilo ni trunke srdžbe. Samo zaprepašće-nost. Nije pokušala da mu bilo šta objašnjava jer je znala da bi ti-me samo pogoršala situaciju. Nasula je sebi još jedno piće, a onda mu vratila flašu. Neko vreme su samo sedeli i pili, ne progovaraju-ći

ni reči. Kada je prekinuo tišinu nije je pitao za pojedinosti. Kada su se poljubili na njegovom jeziku je osetila ukus votke. lli možda na svom? Stajali su čvrsto zagrljeni, a onda se prebacili na sofu, ispre-pletenih prstiju, dodirujući se kolenima. ,,Sve ono što si mi ispričala u Moskvi", prošaptao je: ,,sve one sitnice iz tvog detinjstva - gde su spavali psi, kako je vetar zavijao zimi, mirisi poznog leta koji su uveče dopirali sa polja - nikako ne mogu da izbacim te stvari iz glave. Neprestano razmišljam o mesti-ma koja smo posetili za Božić. Mestima iz tvoje prošlosti. Tvoje pra-ve prošlosti. Toliko toga bih želeo da te pitam." ,,Prekosutra ćemo do mile volje moći da razgovaramo o tome." ,,Možda." 340 ,,Hoćemo", insistirala je Stefani. ,,Ne mogu toliko da čekam." Dva sata posle ponoći. U prethodna četiri sata sam razgrnula sve slojeve svoje ličnosti. Vaskrsnula sam svoju porodicu, svoje uspomene, vratila sam Stefani Patrik u život. Nije bila najlepša de-vojčica u odeljenju, ali je nesumnjivo bila najbistrija. I najnepodno-šljivija. Ona koja je imala najveće izglede na uspeh, ali je istovre-meno bila podložna i najvećim frustracijama. Želela sam da se ba-vim spisateljstvom. Da budem novinar, strani dopisnik sa mesta na kome su Ijudi imali za šta da se bore. Želela sam da pobegnem od samožive i bezlične svetine. Želela sam da postanem glumica, da se udam za nekog sitnog zemljoposednika, da se zaposlim u NA-SA-i. Želela sam da budem poštovana, ignorisana, voljena, kudena, Želela sam da budem sve ono što moji roditelji nisu želeli da bu- dem. Eto, takva sam bila, Kostjina pitanja i moji odgovori podsećaju me na ono što sam mogla postati. To je moje alternativno 'ja' i ne-moguće je reći koja od te dve ličnosti je stvarna. Možda su obe stvarne. Baš kao što je i Petra, na izvestan način, stvarna. Osećam se ne samo iscrpljeno, već i opijeno. Završili smo sa Moskovskajom i prešli na bocu 'San-Estefa'. Nije me opio alkohol. Prošlost rni je udarila u glavu. Kostja me odvodi u spavaću sobu gde smo prvi put vodili ljubav. Tu sam mu skinula odeću i po prvi put spaziia tetovaže. I sam taj trenutak bio je kao tetovaža, neizbrisivo utisnuta u moje sećanje. Kostja počinje da me svlači. Svesna sam da će i on uskoro dožive- ti nešto slično. Sada i moje boje počinju da se otkrivaju. Nepomična sam, ne progovaramo ni reč. Ukazuju se crne ogrebotine, paralelne linije za-parane prljavim noktima - duž leve butine, na vratu, oko zglobova. Purpurne, crne i plavičaste modrice po mom stomaku, rebrima, gru-dima, oko očiju, duž leve ruke i preko ramena. Tri opekotine od ci-garete na laktu i jedna na boku pretvorile su se u Ijubičaste pliko-ve koje je grozno i pogledati, a kamoli dodirnuti. Naga sam i obavi-jena njegovom toplotom. Nežno prelazi vrhom prsta preko mog grubo nameštenog nosa. ,,Je /' Vatukin odgovoran za ovo?" ,,On i njegova ekipa." ,,Jesu li te...?" 341 ,,Nisu."

Klima glavom, namrštenog čela, a/i nisam sigurna da mi veruje. ,,Ako ga još jednom vidim, ubiću ga." Nežno dodiruje moju razbijenu usnu. Ljubim mu prste. ,,Nećeš ga više videti." Hotel Samerset u Zapadnoj 54. ulici. Prema informacijama koje joj je ostavio Josif Bergštajn, sastanak je bio zakazan za tri sata. Stefani je stigla nešto posle jedan. Poslušavši Sternov savet, prišla je hotelu sa zadnje strane. Prostor za utovar bio je zazidan beton-skim blokovima. Kao i svi prozori u prizemlju. Iznad samog središta otvora za utovar nazirao se požarni izlaz. Nije ga mogla dohvatiti sa zemlje. Dovukla je veliki sanduk za čaj iz sporedne uličice, a onda na njega stavila naopačke okrenutu kantu za dubre. Popevši se na kantu, zaključi da joj nedostaje još tridesetak santimetara do najni-že prečke. Poskočila je, što je bilo dovoljno da ponovo oseti oštar bol u ramenu. Jato golubova zaleprša oko nje. Popela se do četvr-tog sprata, a onda razbila jedan od prozora i uvukla se u zgradu. Hotel Samerset je, u periodu izmedu dva svetska rata, kao i pe-desetih i dobrim delom šezdesetih godina, bio omiljeno stecište Britanaca koji su odsedali u Njujorku. Njegove prostrane odaje, iz-bledeli sjaj, neefikasna posluga u uštirkanim uniformama - sve to im je delovalo poznato i prisno. Za mnoge od njih bio je to dom da-leko od doma. Hotel je, usled zapuštenosti, počeo da gubi na repu-taciji tokom sedamdesetih i osamdesetih. I objekat i osoblje su va-pili za renoviranjem koje nikada nije bilo preduzeto. A onda je, 1994. godine, stavljena reza na vrata hotela. Niko nije ni primetio. Apartman Elington je predstavljao proširenu verziju apartmana u kome je Stefani svojevremeno izvela striptiz pred Anatolijem Me-dajevim. Dve sobe su izlazile na balkon. Jedna je gledala na Zapad-nu 54. ulicu, a druga na Muzej moderne umetnosti. Stefani proše-ta zapuštenim prostorijama, pronade odgovarajuće skrovište, pro-veri svoj kolt delta elite \ prepusti se čekanju. U apartmanu je bilo hladno i vlažno, ledena voda kapala je niz jedan od zidova. Dah joj se ledio. Vazduh je mirisao na plesan. Kiša koja je sipila napolju pri-gušivala je zvuke saobraćajne vreve na Menhetnu. Vatukin i Aleksandar Kosigin stigoše u pola tri, u pratnji trojice naoružanih telohranitelja. Kosigin je nosio kaput sa filcanim oko-vratnikom i skupu šubaru od samurovine. Kada bi ugledao njegove aristokratske crte i elegantnu garderobu retko ko bi poverovao da 342 je taj čovek nekada službovao u Avganistanu kao general-potpu-kovnik sovjetske Crvene armije. Kosigin je danas izgledao kao ne-ko ko bi vožnju kroz Bronks smatrao opasnom stranputicom ka Tre- ćem svetu. Jedan od telohranitelja se vrati u prizemlje. Vatukin je stajao po-red roletni, pušeći cigaretu. Kosigin je nervozno šetao po sobi. U deset do tri oglasi se Vatukinov mobilni. Kada je završio sa razgo-vorom, Vatukin obavesti Kosigina da je Bukarin na putu sa svojim klijentom i dvojicom telohranitelja. Stefani prepozna ime: unakaže-ni veteran KGB Alfe koji ju je doveo u Samerset na sastanak sa Anatolijem Medajevim. U pet do tri začu se tihi potmuli zvuk, do-datno prigušen rominjanjem kiše. Vatukin reče: ,,Jesi li nešto čuo?" Kosigin slegnu ramenima. ,,Ne, ništa." Vatukin onda pogleda ka telohraniteljima. ,,Avas dvojica?" Niži od njih bojažljivo progovori: ,,Kao da se čulo nešto. Ličilo je na...mada, nisam baš siguran..."

Vatukin ga posla da ispita o čemu se radi. Stefani izvadi kolt iz džepa. Posle otprilike minut i po začu se još jedan potmuli zvuk. Ovoga puta je bio glasniji, bliži, tako da su ga svi čuli. Kosigin prestade da šeta po sobi. ,,Sta li je to?" Vatukin pozva drugog telohranitelja po imenu. ,,Genadij!" Ne stiže nikakav odgovor. ,,Bukarine!" I dalje tišina. ..Genadij!" Srce joj je dobovalo u grudima. Obazrivo je izašla iz skloništa i krenula kroz sobu za prijem, krećući se na vrhovima prstiju preko škripavog parketa. Onda izade u hodnik u kome je bilo izuzetno mračno, ali gde se osećala sigurnije jer nije bila skučena u apart-manu. N/atukin i Kosigin su se prepirali. Po glasovima koji su dopi-rali do nje bilo je očigledno da su se uspaničili. Onda oseti blago komešanje u pomrčini sa svoje desne strane. Brzim uskladenim pokretom je otkočila pištolj, hitno se okrenula, podigla oružje, nanišanila, spustila prst na obarač i... zastala kao paralisana. Pred njom je stajala Natalija. Oči su joj bile razrogačene, usta otvorena. Na trenutak se ni jedna nije pomerila. Stefani se učini da je Na-talija šokiranija njenim prisustvom nego podignutim oružjem. Zako-cila je kolt i spustila ga sa strane. 343 ,,Petra!", prošaptala je Natalija. ,,Šta ti tražiš ovde?" Bila je pokisla k'o miš. Kapi kiše su se presijavale na dugom ko-žnom mantilu, sa tamno crvene kose se cedila voda. ,,A šta ti tražiš ovde?" ,,Sta se dešava? Gde je Vladimir?" Stefani je bila toliko zbunjena da nije primetila kako Natalija iz-vlači desnu ruku iz džepa kaputa. Ne pre nego što je bilo prekasno. Pred očima joj bljesnu glock 21 sa montiranim prigušivačem. Pre nego što je stigla da reaguje Natalija joj prisloni vrh prigušivača na hrbat nosa. Nasmešila se, a onda ispružila levu ruku. Stefani joj pa-žljivo dodade kolt, sa cevi okrenutom ka sebi. ,,A sada se okreni i udi unutra." Onog trenutka kada su ih ugledali, Vatukin i Kosigin prestadoše da razgovaraju. Telohranitelj pogleda u Vatukina očekujući uput-stva, ali je on zaprepašćeno zurio prvo u Nataliju, a potom i u Ste-fani, koja primeti sjajnu aluminijumsku aktn-tašnu na podu pored Kosigina. Prototip originalnog nacrta Jevgenija Vlaska? Natalija se udalji od Stefani kako bi imala jasan pregled svega što se oko nje dešava. I kako bi Stefani uskratila mogućnost fizičke intervencije. Stefani nije mogla da zaključi čije je prisustvo više zapanjilo Va-tukina - Natalijino ili njeno. ,,Natalija, šta ti tražiš ovde?" ,,Možda bi to trebalo da pitaš Petru." ,,Pitam vas obe! I šta se desilo Genadiju?" ,,lsto što i Dmitriju." Za čoveka koji je nekada bio na čelu svemoćnog Petnaestog di-rektorata, Kosigin je delovao oduzeto. Kao da je potpuno prestao da funkcioniše. Natalija reče: ,,Pretpostavljam da očekujete Bukarina. Baš kao što verujete da vam se on malopre javio iz kafedžinice na Junion skveru." ,,O čemu bulazniš?" ,,O pozivu od pre deset minuta. Poziv je bio upućen iz restorana na Brodveju. Ja sam bila tamo..." Tu već počinjem da sklapam kockice. Kada sam prvi put videla Nataliju pomislila sam da je odnekud poznajem. Bilo je to u Tramp Tadž Mahalu u Atlantik Sitiju. Bila je u Salibijevoj loži. Ja sam bila sa Borisom Bergštajnom. Učinila mi se poznatom, pa sam pretpo-stavila da je ranije verovatno bila manekenka.

344 Vatukin i dalje priča - postajući sve srditiji sa svakom izgovore-nom rečju - a onda ja konačno progovaram. ,,Beograd. Interkonti- nental." Natalija odjednom gubi interesovanje za ono što njen ljubavnik ima da kaže. Gleda me užarenih očiju. „1 šta s tim?" ,,Bila si tamo. Odmah iza njega." I tadaje na sebi imala dugačak kožni mantil. Samo štoje, koliko se sećam, bio tamno siv, a ne crn. „ Videla sam te." ,,Nastavi." ,,Arkanovo ubistvo." ,,Veoma dobro." Vatukin ostade nem. ,,Ko si ti?", pitam je. Kosigin konačno uspeva da procedi: ,,Vladimire, šta je ovo?" Ali, niko se ne obazire na njega. Zapravo, izgleda kao da smo nas dve same u prostoriji. ,,Ti nisi Natalija Markova, zar ne?" Ona odmahuje glavom. ,,Kladim se da nisi ni iz Omska?" Odgovara mi na nemačkom. ,,Nisam čak ni Ruskinja." ,,AH nisi ni Nemica. Tvoj akcenat..." ,,Zovem se Dragica Marić." ,,Ti si Srpkinja?" „ Tačno." Vatukin blene široko otvorenih usta, ali ne ispušta ni reč, Povlačim sledeću paralelu. ,,Central park vest?" ,,Još jedan tačan odgovor." ,,Dakle, istina je da su tragali za ženom..." „ Tačnije, za dve. Kamera me je snimila pri ulasku. U istom ovom mantilu, sa beretkom, tamnim naočarima, A onda si se pojavila i ti. Pretpostavili su da se radi o istoj osobi." Ponovo se osmehuje, ali su ovog puta u njenom osmehu primetne iskrene simpatije. ,,Sto mi, naravno, i jesmo." U pravu je. Zar to nije bilo ono o čemu smo razgovarale - ono što smo obe osećale - u Vatukinovoj dači? Telohranitelj se uspaniči, ali je Dragica biia isuyiše brza za nje-ga. Dva prigušena hica iz glocka. Prvi ga pogodi u koleno, drugi u grudi. Oružje mu ispade iz ruke. Dok je telohranitelj padao, Vatukin se maši za džep sakoa. Ubila ga je ne trepnuvši. Iz prvog hica. Do- 345 dala je još dva iz čistog zadovoljstva. Sada beše ostao još samo Kosigin koji se, očigledno nenaoružan, tresao od straha. Krajnje pa-tetično je podigao ruke uvis. Dragica reče: ,,Da ga sada samo vide njegovi stari pajtaši iz Pet-naestog direktorata." ,,Sve ovo je bilo isplanirano?", upita je Stefani. ,,Jeste, ako zanemarimo tvoje prisustvo." ,,Sve od Rogačevljevog ubistva nadalje?"

Dragica klimnu glavom. ,,Centralnaja je bila organizacija koja je imala najsnažnije veze sa Petnaestim direktoratom i sa Srbijom. A Rogačev je bio na čelu Centralnaje. Tako da..." ,,Tako da ste, kada se ispostavilo da je njime teže manipulisati nego što ste pretpostavljali, odlučili da tipujete na Vatukina. A on-da se pojavio i disk. Za tako nešto vam je trebao neko sa strane. Komarov je delovao kao savršeno rešenje jer je bio blizak sa svima, a nije direktno pripadao nikome od njih. Tada vam je još samo osta-lo da se pobrinete da on - kao i svi ostali - posumnjaju šta se na-lazi na disku." ,,Sve moguće pojedinosti o Rogačevljevim rivalima - eto šta se nalazilo na disku." ,,Koji je Komarov uništio. Medutim, trebalo je pospešiti glasine. Tu u igru ulazi Salibi." ,,Tačno. Mi nemamo dovoljno novca da bismo kupili to što se na-lazi u ovoj aluminijumskoj kutiji." ,,A ko smo to 'mi'?" Dragica se ironično nasmeja. ,,Šta bi želela da čuješ? Ime orga-nizacije? Ako bi te to usrećilo, mogu ti smisliti neko." ,,Sta planirate da uradite sa Marburgom U-13?" Nonšalantno je slegnula ramenima. ,,Pa, nešto... spektakular-no." Stefani oseti kako srce počinje da joj preskače. ,,Planirate da ga stvarno upotrebite?" ,,Da." ,,A da ga upotrebite kao metod zastrašivanja, nešto čime biste ojačali svoje pozicije?" Na Dragicinom licu nije bilo ni traga kajanja. ,,Ništa od toga." ,,Šta ćete postići time?" ,,Ono što je učinjeno mojoj zemlji ne da se ispraviti. Sada više ništa nije važno. Želimo samo da im pokažemo da, kada tako nešto uradiš, moraš snositi posledice." 346 ,,Jesi li videla kako to oružje deluje?" ,,Jesam." „1 svejedno ti je?" ,,Cela moja porodica je poginula od američkog projektila ispalje-nog za vreme bombardovanja u Srbiji. I njima je bilo svejedno. Ta-ko da smo kvit. Ja sam jedina koja je ostala, Možeš li da zamisliš kako je to?" Mogla je, ali nije ništa rekla. Sto je više saznavala o Dragici ose-ćala je da su sve bliskije. Svaki put kad bi pogledala u Nataliju, Ste-fani je u njenom pogledu videla Petru. Znala je da iza tih očiju ne-ma mesta za saosećajnost, već samo za hladnu logiku. I bol. Dragica pogleda u Kosigina. ,,Donesi mi kofer." On preplašeno pogleda u Stefani, kao da bi ona mogla imati ne-kog uticaja. ,,Smesta!" Podigao je kofer i polako krenuo ka njoj. ,,Moram vam prvo po- kazati kako da..." ,,To što imam zgodne noge i dobre grudi, Kosigine, ne znači da sam idiot." Posegnuo je za jednom od bravica. ,,Svejedno, mislim da bi bilo bolje da..." ,,Ostavi to." Prva bravica kvrcnu.

,,f?e/c/a sam da ostaviš!" On poče da otvara u drugu i Dragica bez premišljanja opali. Hi-tac posred grla. Glava mu je poletela unazad, telo se zateturalo, ko-fer tresnuo o pod. Stefani u mislima vide kako se krhka staklena posuda razbija, raspršujući sitne nevidljive čestice kroz hladan i vla-žan vazduh. Pogledala je u Dragicu i na njenom licu pročitala istu misao. A onda se obe pribraše. Nema šanse da se nešto tako smr-tonosno transportuje u nečemu što je neotporno na najbezazleniji pad. Sigurno su... Dragica uperi pištolj u Stefani, kako bi joj stavila do znanja da ostane tu gde je. Onda krenu ka koferu, čučnu, otključa i drugu bra-vicu i na kraju ga otvori. Sa mesta gde je stajala Stefani nije mogla videti sadržaj, ali je izraz Dragicinog lica bio dovoljno rečit. lsprva zapanjenost, a onda... osmehl Ali, ne osmeh zadovoljstva. Gorko-tužan osmeh. Ustala je, odmahujući glavom. Onda je stopalom okrenula kofer ka Stefani tako da i ona može da vidi šta je unutra. Smith & Wesson 347 okružen komadima stiropora. Stajale su ćutke, ne pomerajući se. U prostoriji se čulo samo rominjanje kiše s druge strane prozora. A onda Dragica progovori: ,,lzgleda da nisam bila jedina koja je planirala da nekog ispali. U današnje vreme više nikome ne možeš verovati." ,,Kako si uspela da izguraš stvar na oba fronta?" ,,Bukarin je naš simpatizer. On smatra da je Rusija izdala Srbi-ju. I da su ruske glavešine izdale sopstveni narod. Misli da Rusija mora napraviti korak unazad da bi krenula unapred." Nije bio jedini. Stefani je mogla da zamisli njegovu brutalnu lini-ju rezonovanja: teroristički incident sa biološkim oružjem, ogroman broj žrtava, reakcije širom sveta, upiranje prstom na Moskvu kao giavnog krivca. A onda, šta? Doba neizvesnosti. Što \e, za Ijude po-put Bukarina, bila životna šansa. Dragica reče: ,,Mihail je bio anonimni posrednik za krajnjeg po-trošača. Vladimir mu je verovao tako da, kada mu je Mihail rekao da klijenti žele da ih on zastupa, nije imao ništa protiv. Dok je bio u Alfi, Mihail je proveo dosta vremena na Balkanu, tako da je Vladi-miru to delovalo sasvim logično. Tako smo uspeli da ga ubedimo da će ga ovde danas čekati novac i dijamanti." „1 verovala si da će Vatukin ispoštovati svoj deo pogodbe?" Slegnula je ramenima. ,,Mislila sam da odlično poznajem Vladi-mira. Ali, izgleda da su mi neke stvari promakle." ,,A da se ti nisi ubacila gde si se ubacila, Bukarin ne bi mogao da sprovede svoje zamisli." ,,Upravo tako." ,,Sve si sjajno predvidela." ,,Sve, osim Vladimirove pohlepe." ,,To je bar trebalo da bude očigledno. Na kraju krajeva, on je No-vorus." Krenule su kroz hotel, Stefani napred, a Dragica na sigurnom rastojanju iza nje. Spuštale su se niz glavno stepenište. Mlaz vode se, kroz rupu na tavanici, slivao u predvorje. Kapanje je odjekivalo praznim prostorom. ,,Reci mi, ko me je unajmio da ubijem Arkana?" ,,A šta misliš ko?" ,,Pretpostavljam da se radi o Miloševiću."

,,Dobro pretpostavljaš. Zato mi nismo smeli da budemo umeša-ni. Milošević i Arkan su navodno bili bliski. Bio je to sumnjivi savez 348 izmedu dvojice pristalica srpske ekspanzije. Mada se Milošević za-pravo plašio Arkana." ,,Zbog čega?" ,,Njegovi paravojni Tigrovi su bili izuzetno dobro obučeni. Dobi-jao je ve!ike pare iz inostranstva, naročito iz Rusije i Italije." " ,,ltalije?" ,,Od kriminalnih sindikata koji su ulagali u budućnost. Ciljali su na preuzimanje kontrole nad Balkanom. Pranje novca, organizova-na prostitucija, narkotici, šverc oružja. Pričalo se i o kazinima..." ,,Mislila sam da je Centralnaja iz istih razloga blisko saradivala sa Miloševićem." „1 jeste. Upravo je Rogačev bio taj koji je sugerisao da bi Arkan mogao da postane ogroman problem ako se na vreme ne preduzmu neke mere." ,,Ali Milošević nije smeo da rizikuje angažovanjem nekog od svo- jih Ijudi." ,,Tačno. A nije smeo da rizikuje ni da nešto krene naopako. Zato je zahtevao da to obavi neko sa strane. Da se angažuje najkompe-tentnija moguća osoba za takav posao. Drugim rečima, ti." ,,Zašto si ti bila u Interkontinentalu? Zar to nije bilo malo rizič- no?" Dragica se osmehnu. ,,Ne bi verovala kada bih ti rekla." Jvskušaj me." ,,Želela sam da te vidim." ,,Da vidiš mene?" ,,Da te vidim sopstvenim očima. Na delu." lako je Dragica bila iza nje Stefani je znala da govori istinu. Zna-la je to po njenom glasu. U njemu se nije naziralo puko divljenje, već mnogo više od toga. Nešto kao pokloničko obožavanje. ,,Cesto sam razmišljala o tebi", nastavila je. ,,O ženi koja se kri-je iza tvog imena." „1 sada si me upoznala." ,,Jesam. I bila sam sasvim u pravu, Petra. Nas dve smo iste." Stigle su do prizemlja, prešle napušteno predvorje i uputile se kroz lavirint pasaža za osoblje u kome je bilo još mračnije, hladnije i zagušljivije. ,,Sad stani." Bile su u nekom uzanom hodniku. Bio je toliko skučen da je Ste-fani mogla dodirnuti oba postranična zida. Ispred sebe je videla sa-mo neprozirnu tminu. Zid sa leve strane bio je spoljnji zid. Jasno je čula kišu sa druge strane. 349 ,,Spusti se na kolena." Stefani se pomirila sa sudbinom. U sebi više nije osećala ni tra-čak Petrinog prisustva. Nije imala za šta da se uhvati, nije imala gde da pobegne, nije imala šta da kaže. ,,Rekla sam na kolena." Stefani kleknu. ,,Sada stavi ruke iza glave." ,,Hoću li se pretvoriti u trofej?"

Dragica je ignorisala pitanje. ,,Reci mi nešto, Petra. Kakav je Kostja?" Bilo je to poslednje pitanje koje bi očekivala pod takvim okolno-stima. I poslednje pitanje koje bi poželela. Nije bilo nimalo lako od-govoriti. ,,Kako to misliš?" ,,Kakav je kao muškarac? Sve vreme dok sam bila sa Olegom -i kasnije sa Vladimirom - posmatrala sam ga i pitala se. Da budem iskrena, kada sam vas videla zajedno bila sam čak pomalo Ijubo-morna." ,,Znala si za nas?" ,,Naravno." „1 Vatukin je znao?" Dragica se glasno nasmeja. ,,Naravno da nije! Ne budi smešna. Vladimir je bio tipičan muškarac. Tipičan Rus. Ali, meni je bilo ja-sno. Kada sam vas videla u Kafeu Puškin bilo je očigledno šta vas dvoje pokušavate da sakrijete." ,,Da pogadam. Upucaćeš me, on će biti ophrvan bolom i ti onda nastupaš kao velikotešiteljka. Je l' tako otprilike izgleda plan?" ,,Nije mi palo na pamet, ali uopšte ne zvuči loše. Hvala ti." ,,Nema na čemu." „1 dalje mi nisi odgovorila." Šta je mogla da izgubi? ,,Divan je." ,,Voliš li ga?" ,,To se tebe ne tiče." „ Voliš li gaT ,,Da." „1 kažeš da je divan?" ,,Da." Pomrčinom odjeknu prigušen smeh. ,,Baš kao što sam i mislila." A onda Dragica opali. Stefani začu prasak, ali ne oseti ništa. Sekundu kasnije začu bat koraka, huk promaje, glasno dobovanje kiše i tresak zalupljenih vra- 350 ta. Na trenutak je bila kao sledena. Onda se osvrnu oko sebe. Bila je sama. Skočila je na noge, ugledala tračak probijajuće svetlosti, gurnula vrata i obrela se u uzanoj sporednoj ulici. Skrenula je de-sno i pojurila, spotičući se o kolutove bodljikave žice i komade pr-ljavog promočenog tepiha. lzbivši na Zapadnu 54. ulicu, pogledala je levo, pa desno. Kroz slapove kiše ugleda preneražena lica, kišobrane, šešire, pogrbljena ramena. Ali nije bilo ni traga od Dragice Marić. 28 Nije odmah mogla kod Komarova. Morala je prvo da raz-misli. Krenula je peške, kroz pedesete ulice, uz Central park vest, pored stambenog bloka u kome se nalazio apartman Georga Sali-bija - gornji spratovi su još uvek bili čadavi od dima - a onda kroz Park. Kada je stigla do stana bila je mokra do gole kože. On ništa ni-je pitao, ona ništa nije govorila. Ušla je u spavaću sobu i svukla na-topljenu odeću. Potom se umotala u beli peškir i sklupčala na jed-nom kraju sofe u dnevnom boravku. Znala je da će njeno telo usko-ro platiti danak. Ali ne još. Neće to dopustiti. ,,Zar ne bi trebalo da... učinimo nešto?", upita Komarov. Odmahnula je glavom. ,,Sutra ćemo morati da se osvrćemo na sve strane. Ovo je naš poslednji dan. Hajde da uživamo u njemu. Zažalićemo ako to ne učinimo." Bilo je to veče koje je oduvek zamišljala s njim. Kod kuće, sami, opušteni, bez planova i rasporeda. Nekako su uspeli da ne misle na sutra. Komarov predloži da odu do Ferijea, njihovog prvog restora-na, ali Stefani reče da ne želi ni sa kim da ga deli. U tom slučaju, odgovorio je, neka Ferije prošeta do njih. Stigoše paradajz i moca-rela sa svežim bosiljkom, na žaru pržena tunjevina sa salatom od crvene paprike i coq au vin. Za piće su naručili rashladeni merso i poijak. Vodili su ljubav na podu dnevne sobe i pili preostalo

vino iz jedne čaše. Kasnije su se, raspremivši se za spavanje, ponovo pre-pustili čarima ljubavne igre, oboje svesni onoga o čemu nijedno ni-je želelo da govori. U postelji su još dugo šaputali u tami, sve dok Komarov, negde oko tri, ne utonu u san. Stefani ostade budna. Ležala je pored nje-ga i slušala kako diše. U petnaest do četiri se iskrala iz kreveta, na 351 prstima se odšunjala do dnevne sobe, zatvorila vrata i uzela tele-fon. Razgovor je trajao deset minuta. Onda je navukla odeću ku-pljenu u helsinkškom Stokmanu. U kuhinji je pronašla notes i olov-ku. Trebalo joj je petnaest minuta da sroči nekoliko kratkih rečeni-ca. Potom se vrati do dnevne sobe. Dugo je stajala na vratima, pu-štajući da joj se suze slivaju niz obraze. Onda ostavi cedulju na po-du i napusti stan. Bilo je četiri i dvadeset kada je kročiia na Petu aveniju. I dalje je padala kiša. Pred zgradom ju je čekao tamno plavi BMW. Otvorila je vrata i ušla u automobil. ,,Pretpostavila sam da si ti u pitanju." Rozi Coduri se saosećajno osmehnu. Vozile su se u tišini sve dok ne predoše most Triboro i ne izadoše na Grand central parkvej. ,,Trebalo je odmah da mi bude jasno. Promena je bila tako oči-gledna. Ne samo da si bila mršavija i fizički spremnija, već i samo-uverenija. A onda sam te videla u Cirihu - modrica na desnom obra-zu, zavoj oko desne ruke. Sta si mi beše rekla, da si počela da tre-niraš karate?" ,,Da." ,,U klubu na Seven sisters roudu." ,,Jeste." Stefani se umorno nasmeši. ,,Ne mogu da verujem da mi je ta-ko nešto promaklo." Rozi, žena koja je bila svesna u kakvo se kolo uplela, ali je to bespogovorno prihvatila. Baš kao i Stefani, u vreme dok je još bila Liza, prostitutka ovisna o narkoticima. Razlika je bila u tome što je Rozi verovala u nešto. Stefani nije, ali je uprkos tome volela j divi-la se Rozi, što je bilo donekle kontradiktorno. Ali, šta s tim? Čitava njena ličnost bila je kontradiktorna. Rozi progovori: ,,Nisam verovala da će prihvatiti." ,,Nisam ni ja." ,,Ne dešava se baš često da neko matorog gada zatekne ne-spremnog." ,,Ne bih uopšte ni pokušala da ti nisi bila u pitanju." ,,Ne bi?" Stefani odmahnu glavom. ,,Rizikovala bih i pokušala da pobeg-nem." ,,Drago mi je što nisi. Ne biste imali šanse." ,,Verovatno. Nećeš morati da dokazuješ da sam pogrešila, zar ne?" Rozi se samo nasmeši. 352 Aerodrom Kenedi, terminal Bńtiš Ervejza, čekaonica broj 8042. U ruci držim kartu za let BA178. Avion poleće za osamnaest minu-ta Većina putnika je već zauzela svoja mesta. Za mnom je toliko tužnih obrta i uspomena, ali mi se čini da se nikad nisam osećala toliko slomljeno. Odlažem polazak do poslednjeg trenutka. Već zatvaraju kapiju. Biću poslednja koja će se ukrcati. Predajem svoju kartu i službenik mi vraća odsečak. Poslednji pogled preko ramena, a onda krećern uzanim pmlazom ka avionu. Pred sobom vidim otvorena vrata.

Baš kao i on. Zastajem u pola koraka. Stoji pored dvojice aerodromskih službenika. Boris Bergštajn mi je jednom prilikom rekao da Kostja ima posadu na Kenediju. Nije mi ništa detaljnije rekao o tome, ali je preda mnom sad dokaz takve tvrdnje. ,,Ostavila si mi cedulju?" Ne pokušava da sakrije svoju ogorčenost. ,,Nisam znala šta drugo da uradim. Nisam imala snage da ti to kažem u lice." Službenici se udaljavaju, ostavljajući nas same. ,,A šta je sa budućnošću, Stefani?" ,,Nema budućnosti. Bar ne za nas." ,,A juče ju je bilo?" ,,Da." ,,Ali, sada je više nema?" ,,Nema." ,,Zbog čega?" Odmahujem glavom. ,,Jednostavno je tako." ,,Nisi dovoljno ubedljiva." ,,Kada bi samo znao..." ,,Moramo da porazgovaramo." ,,Ne možemo." ,,Možeš da uhvatiš sledeći let." ,,Ne mogu." „Možeš." Pokazuje nešto službeniku iza sebe. „Oni mogu da..." ,,Ne razumeš. Ovo je deo pogodbe." ,,Kakve pogodbe?" ,,Pogodbe koju sam napravila jutros, dok si ti spavao." ,,O čemu, zaboga, govoriš?" ,,Ovo je jedini način da te ne ubiju, Kostja." ,,Kakav sad način?" ,,Da se vratim." 353 ,,U London?" ,,Da." Lice mu je preplavljeno nevericom. ,,U Magentu?" ,,Da." ,,Nema šanse!" ,,Nema drugog izbora." ,,Ne možeš to učiniti. Neću ti dopustiti. Ne posle svega što si mi ispričala." Jedan od službenika se glasno nakašljuca. ,,Oprostite, ali..." Kostja nestrpljivo odmahuje rukom. ,,Samo trenutak, molim vas." ,,Ne možemo večno bežati", kažem mu. ,,Oboje znamo na šta li-či takav život. Već smo ga isprobali. Možeš tako gurati neko vre-me, ali ne zadugo. Na kraju moraš negde da se zaustaviš. Prona-deš neko mestašce, skrasiš se, pokušaš da sebi izgradiš nov život. A onda te pronadu." ,,Ne mora nužno biti tako."

,,Na kraju je uvek tako. Ti ne znaš kakvi su oni. Nemaju trunke milosti. Nikada neće prestati da nas traže. Uspećemo možda da sa-stavimo mesec dana, godinu, možda i pet. Ali će nas na kraju ne-minovno pronaći." ,,Spreman sam da rizikujem." ,,AH, ja nisam." ,,Zbog čega?" Glas počinje da me izdaje. ,,Zato što je previše sebično." Uzi-mam ga za ruku. „ Toliko Ijudi zavisi od tebe. Potreban si im, Kostja. Svi oni Ijudi u prihvatilištu. Ljudmila, Andrej, Maks. Mohamed Sa-ev i deca iz lzmailova. I svi ostali koje nisam čak ni upoznala. Ne-mam prava da im te oduzmem, lzvini, molim te. Jednostavno... ne mogu." ,,Smislićemo nešto, Stefani." ,,Nemoj." ,,Sačekaj sledeći avion." Odmahujem glavom. ,,Ako ovaj avion sleti na Hitrou a ja nisam unutra, ubiće te." Na to već nema šta da odgovori. Krajičkom oka vidim kako se službenik nervozno vrpolji. Ponovo kašljuca, pokušavajući da privu-če našu pažnju. Kažem mu da dolazim. Na jedvite jade se obuzda-vam da ne briznem u plač. ,,Spasavam ti život, Kostja. Jedino što mi omogućava da ovo preguram je činjenica da ćeš zahvaljujući tome ostati živ. Tvoj život 354 je isuviše dragocen, A oni su želeli život za život. Tvoj za Maršalov. Umesto toga, dobiće moj. To je pogodba. Pogodba koja ima smi- sla." ,,Ali, ne možeš verovati Aleksanderu. Sama si mi to rekla." Tužno se osmehujem. ,,Sada mogu, jer on dobro zna da mi mo-že verovati sve dok si ti živ. A to je jedino bitno." „ To je čista ludost." ,,Znam. Ali, u takvom svetu živimo. Mi nismo kao ostali, sećaš se?" ,,Neću ti dopustiti da to uradiš." „ To ne zavisi od tebe." Lj^ubim ga poslednji put, čvrsto prislonivši svoje usne uz njego-ve. Zelela bih da ovekovečim ovaj trenutak: njegov dodir, njegov miris, ukus njegovih usana. Nežno mu šapućem na uho: ,,Volim te, Kostja. I uvek ću te vo- leti." A onda odlazim. Mislim da i on meni kaže nešto slično. Ali nisam sigurna jer sam već daleko. Grizem donju usnu, tako jako da pono-vo počinje da krvari. Pa ipak, uprkos svemu, u grudima mi nešto ti-nja - nešto lepo i toplo. Saznala sam o sebi nešto čega do sada ni-sam bila svesna. Kadra sam da učinim nešto što sam, kako sam ve-rovala, odavno ostavila za sobom. Nešto što je daleko veće od bi-lo kakvih talenata koje je Petra Rojter stekla tokom svoje karijere. Krupnim koracima se pńbližavam avionu. Na ulazu stoji nasme-jana stjuardesa. Njen lik mi poigrava pred očima, zamućen suzama. Srdačno me pozdravlja i kaže mi da se popnem uz stepenice. Ulazim i ne osvrćetn se. 355 MOSKVA

Napolju je vejao gust sneg. Posiednja u nizu mećava te duge oštre zime. Konstantin Komarov je bio na prvom spratu nekada-šnjeg državnog sirotišta, poznatog pod nazivom Dom za nezbrinu-tu decu br. 23. Nadgledao je radove u kupatilu, gde su se postavlja-li novi tuševi za decu. Krajem januara bile su renovirane spavaoni-ce. Zidovi su bili izgletovani i okrečeni, postavljeni su novi podovi i izolacija, kupljeni su debeli itisoni, ležajevi od borovine i nameštaj, stavljeni su prozori sa duplim oknima, uvedeno je centralno greja-nje. Posle spavaonica na red je došlo sredivanje kupatila. Komarov pogleda u sat. Bilo je pola dvanaest. Na nogama je još od pola šest. Vreme je za čaj. Spustio se do prizemlja stepeništem u zadnjem delu zgrade i, dok je prolazio pored svoje kancelarije, na radnom stolu je ugledao koverat. I vlažne otiske stopala na podu. Pogledao je niz hodnik. Otisci su vodili ka izlazu. Uneseni sneg se topio, ostavljajući za sobom raštrkane barice. Pošao je za tragovi-ma, ali napolju ne beše nikoga. Vrativši se u kancelariju, podigao je koverat sa stola. Na mestu za adresu bila je ispisana jedna jedina reč. Kostja. Komarov otvori koverat. Unutra su se nalazila dva lista papira. Na prvom su bile ispisane pojedinosti o broju bankovnog ra-čuna otvorenog u Guderijan Majer banci u Cirihu. Na drugom listu bila je poruka od Alberta Ajhnera, u kojoj se navodilo da je u Gude-rijan Majeru otvoren račun koji je stavljen na raspolaganje Komaro-vu. Uz obaveštenje je bilo priloženo i uputstvo kako se može podi-ći novac sa računa. U kovertu se nalazilo još jedno parče papira. Rukom ispisana poruka. Kostja, ovo je za tebe. Milion i osamdeset hiljada američkih dolara. Novac koji je Petra zaradila dok je radila za Magentu. Aleksander je hteo da mu vratim novac, a ja sam mu rekla da sam ga poklonila u dobrotvorne svrhe. Trebalo je samo da mu vi-diš izraz lica. Vredelo je svakog centa. Sigurna sam da ćeš no-vac upotrebiti na najbolji mogući način. Plašim se da su ovo naj-poganiji dolari na svetu. Potrebno im je pravo dubinsko pranje, pa satn smatrala da je najbolje da ih pošaljem ekspertu! 356 Usput budi rečeno, šta si mi rekao one noćiu Ara- je prošao ni jedan jedini trenutak a da u mislima msarn bila bom. 357 DIN IO<UNC Yrata raa U prašnjavom kampu za prikoli,^6' M'sehna Belsong razmišlja o izborima koje je naprayila u ž,vot>u- Zdl da Promem Pravac problematičnog života, ali ne pronal lazl nacin za to sve dok se porodica ne useli u prikolicu pored njlene' UPoznaJe devojčicu koja će.,e povesti u izvanredan pohod. Uprkos protezi koju mora d>a nosl na deformisanoj nozi, devetogodišnja Leilani Klonk zrači jparklm ] nepobedmm duhom koj) inspiriše Miki. Pod Leilanimm žarom'1' me^t™. Miki počmje da oseća tihi očaj koji se devojčica ne usud^J6 da lzrazL Leilanma majka je i/gubljena u drogama. Njen očuh je obraz°van, ali zastrašujući čovek. Selio je porodicu iz mesta u mesto dć? k Je fenatično istražwao mesta na kojima su videni NLO-i, pokušavajući > da "spostavi kontakt, tvrdeĆ! daje imao viziju da će na Leilaninom dese^tom ^mdanu vanzemaljci doći i izlečiti je ili odyest! u bolji život, u njil^ovom svetu' Lagano> u Leilanmim i M.kinim razgovorima na površinu lsPhvava Još detalJa'

Najjezivije otkriće bilo je da je Leilani imala i sta:nJeg brata' takode hendikepiranog, koji je nestao pošto gaje očuh odveo u/ sumu' "SadaJe otlšao do zvezda"' Približava se Leilanin deseti rocftendan- Mlkl Je ubec!ena da će devojčica umreti do tog dana. Dok birc?krat'Ja u vezi sa zaštltom dece vrtl Miki u krug, Leilanina porodica beži u noc' Mlkl kreće u Potragu ^02 Ameriku, sama i uplašena, ali po prv ' Put Posvećena nečem većem od sebe. Miki nastavlja svoj pohod, a nje^a strast ' hrabrost Pnvlače Staro8 ' .služenog detekt,va na njenu stranu. Stotinama milja dalje, dečak bez majke i pas bez gospodara kreću na još fentastičnije potovanje. Pred njima leže strahovite opasnosti, uzbudljwa otknca ] Putevl k°J' će lh kroz stravičnu tamu dovesti do svetlosti. Yrata do raja je mešavina napetost' ' humora' straha ,skuPljenju i bezvremenoj mudrosti kc<Ja c Puna traged.je i sreće, terora , nade, on^. "CYršcuje reputaciju Dina Kunca da jejedan od najboljih pripovedača na-seg vre čuda' ce čtaoce nateratl da U dvanaestoj godini moja ambicija je bila da postanem gangster, da postanem maher. Biti maher je bilo bolje nego biti predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Biti maher je značilo posedovati svet." HENRI HIL DOBRI MOMCI ... je Piledijev neverovatan bestseler, najintimniji slučaj ikada štampan o životu unutar sveta velikih uloga koje neki nazivaju mafija. DOBRI MOMCI je priča Henrija Hila, u fascinirajućim, brutalnim detaljima. To je nikad pre ispričana priča o svakodnecnom životu mafijaša. Nasiłje, razbacivanje novcem, žena, ljubavnica, ponos... Henri Hil zna gde su zakopani mnogi leševi, a pridružio se programu zaštite svedoka da bi spasao svoj život. Mafija ga i dalje proganja zbog tajni kojeje otkrio u DOBRIM MOMCIMA: stotine zločina u koje se ubrajaju podmetanje požara, iznudivanje, otmice i šest-milionska pljacka u Lufthansi, najveća uspešno izvedena pljačka novca u istoriji Sjedinjenih Država. Pljačka zbog kojeje izvršeno deset ubistava. Kao priča iz prve ruke o tajnom svetu rnajije, DOBRI MOMCIje knjiga zanimljivija od hilo kog romana. Naslov origmala: Izdavač: •Za izdavača: Sutzdavač: Urednik: Lektura i korektura: Prevod: Tehnička priprema: Stampa: Tiraž: Plasman: Mark Burnell: Chameleon Editor, Beograd YUBC, Mihaila Pupina 10g, VP lok.65 Jelica Gazdić

Alnari, Beograd Ustanička 125B Vanja Ovuka Rade Grbic LjiJjana Petrović PIavo slovo Plavo sJovo, Beograd Vojvode Stepe 643A 011/394-753; 500 I. izdanje 011/133-129 POTRAŽITE KOD SVOG PRODAVCA KNJIGA Din Kunc VRATA DO RAJA Artur Hejli DETEKTIV Kim Njumen ANNO DRAKULA CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.111(73)-31 BARNEL, Mark Kameleon : jedna žena, jedan muškarac, devet pasoša / Mark Barnel ; prevela s engleskog Ljiljana Petrovid. - (1, izd.j. - Beograd : Editor : Alnari, 2003 (Beograd : Plavo slovo). - 357 str. ; 21 cm Prevod dela: Chameleon / Mark Burnell. - Tiraź 500. ISBN 86-83591-53-0 COBISS.SR-ID 104695820 'Kaiahliinka n fhrorifKftt innri wek' BORIS STARLING On je opasan, ona je smrtonosna. U senci nasilja, preživeli su prilagodavajuci se svakakvim uslovima. I ne uerujući nikome, samo sebi. Stefani Patrik je žena kojoj je udobnije pod lažnim imenom nego svojim sopstvenim. Izmenila je svoj svet i zaboravila ko je, Sada, na poslednjem zadatku, želi da ostavi za sobom sve svoje prošlosti. Konstantin Komarov; don sa Dona, kako ga zove FBI. Danas mu je, u srcu finansijske imperije, podjednako udobno na Menhetnu kao i u Moskvi ili Magadanu. Ali da li kontakti iz prošlosti mogu da ga ostave na miru? Da li je, u svetu u kome je poverenje slabost, a surovost rutina, zaljubljivanje najveći rizik? 'Wlakar ove s*»7nnp n*» kimjłi niierlan łriler nwai kuołte'1 THE ECONOMIST ISBN 86-83591-53-0 \ki\u\n pditnr r.n un