Bela Hamvaš - Šestoval

8/9/2019 Bela Hamvaš - Šestoval

1/59


2/59


3/59

УРЕДНИК

А Ш А Ј 1И В А Д А

ИЗДАВАЧИ

М А Т И Ц А С П С К А • Н О В И С А Д Ц И Ц Е О • Б Е О Г А Д

П И С М О • З Е М У Н

Б Е Ј 1А Х А М В А Ш

Е С Т О В А Ј(С М АЋ АРСКОГ ПРЕВЕО

С А В А Б А Б И Ћ

БЕОГРАД - ИОВИ САД

994.


4/59

НАСЛОВ ОРИГИНА ЛА

А М У А 5 В Е Е А , е х а к п т ш п ,

бготћа1ће1у, 1993.

^

Д У Х И Н А У К А С Т А РО Г В ЕК А

К ласична филологија, иако је од XIV века, без пре-кида, била битио поглавље науке, никада није посталасредиш њ и чинилац, и уопш те - увек је могла заузети самооно м есто које би јојодредио опш ти дух времена. У век једруги диктирао: једном филозофија, у случају Д екарта,К анта и Х егела; други пут математика; онда опет фило-зофија, астроном ија или биологија. В иш е пута историја,књ иж евност, музика.

П од диктатом духатреба разумети две ствари. П рво,то је оно ш то духу даје основни тон. О сновни тон је обичноуверењ е, као ш то су пијетизам, ром антика или позитиви-зам. Друго: дух се у сваком случају, попут сунца, налази усредиш ту, и свако друго испољ авање добија од њ ега својутемељ ну инспирацију; одатле преузим а свој правац, м е-

тод, циљ еве, идеале - значи све оно ш то се обично називадуховнош ћу.За минулих пет стотана година класична филологија

је увек била слуш кињ а духовности, а духовност се испо-љ авал а негде другде. У право због тога се не треба посебнобавити њ еним развојем; тајразвојје увек и без остаткаодређивала опш та духовна ситуација. У доба рационалис-тичког духа, она је била рационалистичка, у хегелијансковреме - хегелијанска, у доба романтизма - романтичарска,

У позитивизму - позитивистичка. Б ила је додатак и нијезначила ниш та друго до да је овајсветски дух, који управовлада, посредством класичне филологије раш ирио своју

5


5/59

светлости снагу и на хеленство, и укљ учио га у своје схва-тањ е.

Н иче је изменио ситуацију. Н е само својим делим аиз младости, као ш то је о р е к л о т р ш е д и је , него нарочитопознијима. И , уопш те, не на тајначин ш то би науку градиона другим основама. Н иче је целокупним својим ж ивот-ним опусом, целокупним ставом створио такву духовну

ситуацију да је знањ е о хеленству дош ло у центар духов-ности. О д Н ичеа је дух који диктира постало знањ е о хелен-ству, и сви остали: филозофија, знањ е, ум етност, своје под-стицаје, смер, узоре, облик, садрж ајузимају одавде.

1. Н и ч е о б о х е л е н с ш в о

Д анас се на сваком кораку мож е чути: "То је оно ш то

је Н иче м ож да помислио, али није у^ео да изрази"; "О вајрезултат далеко превазилази оно чему се Н иче смео на-дати." Н ад тим изјавама човек теш ко пригуш ује својусрџбу. П остојао је неко ко је човечанство одвео у свет окаквом се пре ни слутило није, није се знало ни где је, ни дауопш те постоји. П осле кратког времена у свету започињ епоплава омаловажавањ а: дотични није видео ни ову пла-нину, ни ону ш ум у није означио. М ноги себи у заслугуприписују да су они открили појединости и именовали их.

С ве сами А мериго-истраж ивачи, који рачунају да ће местопо њ им а добити им е после Колумбовог открића конти-нента.

Ч удна је ствар ово надметањ е о науци старог света иљ убомора на податке. И згледа као да Н иче ни слутио нијеш та је открио, попут Колум ба - који је веровао да је наш аозаН аднои нд ијско острво. Н иче је сасвим добро знао ш та јебило оно с чега је скинуо слојеве који су се талож или хил>а-дама година. Н а овом м есту нека буде довољ но упућивањ е

на неколико тачака: "с1а8 Ве§пГГ1

га§1

бсће епМ ескГ - "сНе Ве-§гШ е ћеМ ш бсћ, к1а$бјбсћ, уогпећш пеи еп1с1еск1 ип


6/59

заступао Виламовиц. В иламовиц је познавао Н ичеовемисли, али их је одбацио као ненаучне. Био је карактери-стичан представник научника који теж ипгге ставл>а надостигнућа (Е г%ек п п ), и ова достигнућа израж ава ш туримстручним појмовима којим а - како би могао остати убезбојнојобјективности - недостаје отмени и плем енитијезик. В илам овиц није прим ећивао, чак није хтео да

прим ети, да је стручнонаучна објективна појмовносткојомсе служ ио већ одавно раскринкана код Н ичеа. Н ије тониш та друго до "парал иза и потпу н недостатак стваралачкеспособности и творачке снаге", чак и виш е од тога. Геор-геов кругто назива "Уег1ш1 с!еб ћеШ §еп бш пев". Н есумњ ивоје да је В иламовицзаступао проф ану филологију, насупротН ичеовом сакралном знањ у о хеленству. У критици, којаје, обухватала цео систем вредности човечанства, Н иче јеоткрио скривене основе такозване непристрасности.

П оказао је субјективитет оптим изма, означио становиш тенетачног стајалиш та. "Н епогреш иво научно сазнањ е јесТевера у истраживањ е свега постојећег, без остатка", од-носно сцијентизам; осредњ и човек - одбрамбена идеоло-гија човечанства - насупрот духу стваралачког генија.В иламовиц се трудио да прави класичну ф илологију као даН иче уопш те није постојао. И успео је. И тим е је оствариооно ш то је претходно било опш те својство европског духа:дух творачког генија искљу чен је оданде где је могао иматинајвећу творачку снагу. "К ако је у западнојкултури", пиш еШ елер, "објављењ е религије, руку под руку с науком итехником , у заједничкојборби увек побеђивало спонтани иприм арни творачки м етафизички дух, оно је најваж нијакарактерна ознака историје западнога знањ а."

За неупоредљ ивост егзактне класичне филологије иничеанског духа нема случаја карактеристичнијег од оногкоји се збио између Н ичеа и њ еговог пријател>а ЕрвинаРодеа, зналца старог века. К ада се појавио З а р а т у с т р а , Н иче пиш е: "Н аписао сам нову свету књ игу. И с пуном

озбиљ нош ћу то каж ем, озбиљ но колико јеуопш те могуће.То је оно дело које у религији први пут прихвата смех."

8

Роде пак одговара: "П ерсијски мудрац си очито ти, алиприпази, једна је ствар ако човек лично м иш љ ењ е јед-ноставно искаже, а сасвим друга ако створи идеално бићеда кроз њ ега каже своје миш љ ење."

О војврсти круте глупости и идиотског кукавичлукаобично се смеш камо - поготово онда када је реч о индифе-рентном случају. А ли, одм ерим осадаоне вредности којеје

Н иче створио својим класичним, трагичним , дионизиј-ским, олимпијским, отм еним (арш теа), нуж ним (аУ ауктј)итд. појмовима паганства, а, на другојстрани, погледајмозлонамерно равнодуш ну охолост с којом је званична наукадочекала ове појмове. И м а ли сум њ е у то где је и п ђ е Џ е ск Х е Е г к е п М п и (а Ш ш а ) ? И стина: "2агаШ иб1га кет Се1ећг1егтећг - Н иче виш е није научник." "1сћ ћт г и ћејбб ипс! уег-ћгати о п еј§епеп О есЈапкеп,


7/59

њ егове ум етности писања следи из пријемчивости заестетичке вредности; научностфаката објаш њ ава оно ш тосе односи на класичну филологију уопш те. П реостаје ре-лигиозни занесењ ак, а то је и најважније. О д свих који седанас баве хеленством, О то располаж е с највиш е личне ва-тре ("...ће18б о п еј§епеп О е


8/59

Класична филологија јесте била у средиш ту духа. А ли јеН иче у средиш те класичне филологије поставио Диониса.Тај Д ионис био је слика Х риста просветл>ена грчкимдухом, и, несвесно, ова слика је усмеравала целокупнимодерни дух. С редиш те модерног духа: Д ионис - грчкиХ ристос - творевина је и дело Н ичеа. Георгеов круг је биоједини, иако затворена духовност, који је то приметио, и

знао је да је засниваш е науке овде већ одоцнео и погреш анзадатак. О но ш то треба урадити ствар је егзистенцијална:преживети и разреш ити.

П итањ е поузданости знањ а Георгеовог круга, које сеодноси нахеленство, не мож е ни да се постави. О вде ниш тане жели да буде поуздано. Ж ели само да ж иви и да сачувадух. Ж ели да подстакне ватру. К руг није ж елео да се бавинауком у оном е смислу у којем се баве позвани. За њ их јефилологија у старом облику "била систематско обеш ча-

ш ћењ е највећих ствари" (зу М е т а Ш с ћ е В е ш с 1е 1и п %). "Хладноупознавање због самога себе" сматрали су перверзијом , итврдили да "стручно ш коловањ е и такозвано опш те обра-зовање није ниш та друго до потискивањ е д>удске племени-тости". Н ису ж елели оригиналност и резултате, јер су, за-једно с Буркхартом , заступали тезу да је оригиналност нај-опаснија духовна куга савременог доба ("...Ш е је12И§е §ејз-%е Ре$1: сИе О п§таН Ш ").

К ако се ипак могло догодити да смирено пресггупањ еГеоргеовог круга преко сваког критеријум а научности итаква мера одбацивања стручности ипак изазову одређеноделовањ е на науку о старом веку, и да се нико није могаоизузети из овога деловањ а, нико ко је неш то значио? И овденије реч само о О ту, него и о другима који су, признајућиили криш ом, м ного преузим али од Круга. Ч ак, ш то јеличност била виш ег реда и већих захтева, она је виш епреузим ала, као Вернер Јегер, К арл Рајнхарт, Ризлер идруги.

О бјаш њ ење лежи у овоме: К руг је деловао неизме-

рно плодотворније од званичне науке. И ако Н ичеа у мно-гим тачкама нису прихватали, ипак су они с највећом

12

вернош ћу сачували ничеанску традицију, односно: целинуслике и знањ а о хеленству. К руг је одрж ао средиш њ у си-туацију коју је духовност преузела из науке о старом веку.У право због тога ш то Виламовицова ш кола никада није ус-пела да преступи ничеански дух, ни оне ш коле које су сле-диле иза њ е, нису могле занемарити ничеанску традицију.

Х тео не хтео, сваки научник је зависио од духовногместа своје науке. Н ајновија класична филологија, уколиконије лексикон или чист податак, безусловно се приближ авахеленству Георгеовог круга "без веродостојности", и требада му се приближ ава ако жели да остане духовна, ако неж ели да се поново сроза у филистарски лов на податке.

Н еизмерна предност ситуације Георгеовог кругапроистиче из тога ш то је езотеричан. Н иче је већ у једномраду из младости указао да "религија која се постепено

\ премеш та на историјске темељ е и научно се разјаш њ ава, на

концу мора да се раздроби". К руг је знао да је бављ ењ е ре-лигијом данас углавном изговор да се деструиш е грчка ре-лигија. У највећем делу, питањ им а класичне филологијебаве се демонски љ уди под изговором научног истра-ж ивањ а, а они хоће да сваре и грчку митологију, пош то сувећ разорили остале религије. И сам је Н иче делимичнозбог тога одустао од научне каријере - увидео је ову чињ е-ницу. Т ако је одбранио хеленство од кал>авих додирамнош тва. А то је, опет, било неш то чему се нису могли

одупрети високо размиш љ ањ е једног О та, Рајнхарта,Ризлера; м орали су се повезати с К ругом и м орали супреузети њ егов дух.

4. К е р е њ и

О ви слојеви се нису смеш тали у историјском по-ретку у дух Керењ ијеве митологије. П рви и основни ути-

сак није начинио Н иче, него В иламовиц. О н је себе увексматрао научником старог века и ако би понекад и иступиоиз строге класичне филологије, брзо би се опет враћао. Био


9/59

је уверен у апсолутно знањ е податка, у неку врстубесмртности податка. Егзистенцијално, научник је онајкосебе сматра стручњ аком. И он је, као и сваки класичнифилолог, ж ивео надахнут Н ичеом , али је сматрао да се томож е ускладити са стручнош ћу на тај начин ш то требавидети ш та се методолош ки м ож е оправдати; а оно пакш то не мож е, треба занемарити - као знањ е које није егзак-тно. П риметио је да се дух којим се бави налази усредиш њ ојситуацији. Ч астољ убиви човек никада не дираоно чију узвиш еностнепосредно не познаје. М еђутим , нијевидео да тим путем, којим се запутио, ради управо науниш тењ у науке о старом веку. Н ичеово духовно наслеђеразреш ити подацима, стручним питањ им а, није значилониш та друго до призвану грчку стварност довести усумњ у, и покопати. И зрази који се често могу чути, као:далеко превазилази Н ичеа, буде уверењ е да се он заиста

мож е превазићи. У подацима, у чему га је превазиш лаВ иламовицова ш кола, то увек и јесте било м огуће. Н ико иније знао ш та је у том е катастрофално. С ви су ж елели да гапревазиђу. И класична филологија, пош то је на тајначиниздала Н ичеа, откривача грчког света, била је на најбољ емпуту да проћерда и само то наслеђе. Занемаривала је дух -управо оно ш то ју је довело у средиш њ и положај, и опет јепочела да лови ф акта - управо оно ш то ће науку убрзосрозати там о одакле ју је уздигао Н иче. К ерењ и није смео

да осети ш та је предузео. И ако је из апсолутног инстинктавредности одабрао највиш и дух, није смео да узме деоничеанског света. Готово све битне књ иге Георгеовогкруга могле су м у доспети до руку; ипак, придруж ио сеВ иламовицу.

К ерењ и се плаш иоГеоргеовогкруга. И м аоје разлогаза то. О вде су се догађале сасвим друге ствари под називомнаука старог века. М алочас је о том е било речи. И стина, тоје било прејако за онога ко је хтео да се бави чистом науком .А ли ипак није смело да се занемарује. Заш то? Јер је управо

К руг држ ао у средиш ту духовности знањ е о хеленству.К ерењ и је остао зналац података све дотле док одједном

14

није разумео О та. Један део О та такође је био званичнанаука, и због тога се чинило да је поуздан. О дједном је пакискрсла непоузданост другог дела, чак и неш то јошважније: њ егова узвиш еност. С ада је већ см ео да напустиВ иламовицову ш колу, достигао је О та, и претекао га.Заостајао је само на појединим тачкама, истина - важнимтачкама: у р а т а з м е п стилскојуметности. П очео је да пиш е

одваж није. Већ се приближ авао и К ругу. Н ичеанскосредиш те није, м еђутим , досегао ни он, као ни О то, као ниКруг. Н ије видео да Н иче Грке није схватао каораздробл>ену парчад савременог живота, не чак ни као лек,ни као искупл>ење, ни као музеј, нити као идеал. За Н ичеа јехеленство ж ива савремена стварност, а истовремено пот-пуно минула стварносг. И О то и К ерењ и су волели да секористе овим обртом. А ли између ова два става постојибитна разлика. За К ерењ ија постоји неш то важ није: наука о

хеленству. Н икада није заборављ ао колико је виш е по-датака, текстова, споменика Виламовиц п о з н а в а о ; а нијесхватао да је Н иче бескрајно виш е знао. О то је стао кодХ омера. Керењ и је заш ао дубљ>е: није одважнији само затош то је познији. В ећа је њ егова маш та, генијалнији је идубљи од О та. А ли обојица су само научници. И док кодН ичеа постоје грчки богови, код К ерењ ија постоји - наука.О ва чињ еница целу ситуацију ломи, по средини, надвоје.Н иче је егзистенцијалан човек; К ерењ и је егзистенцијалнинаучник. П остојећа разлика између њ их двојице је те-мељ на, пресудна и кс&на. О но ш то Н иче говори, казано јебез добро припремљ ене традиционалне терминологије,трезвено и једноставно, јер он тако види и зна. К ерењ игрчке богове ж ртвује боговима науке.

Због свега овога, код К ерењ ија је реч о другостепенојсредиш њ ојситуацији хеленског духа: средиш њ у ситуацијуне запоседа хеленство, него наука.

15


10/59

С Ц И ЈЕ Н Т И ЗА МII

О пет се треба вратити Н ичеу. Н е сам о због тога ш тоу критици науке од њ ега нема радикалнијега, него и збогтога ш то је на самом е себи искусио безуспеш ностнаучности. Био је класичан ф илолог, али је дочекао трену-так када је требало да прекине сваку везу са собом као

научником.За последњ е четири стотине година наука је потис-нула мисао онолико колико и религија у средњ ем веку.Н екада је лаиком означаван онајко је о стварим а говориотако датим е није придобијао наклоностзваничника. Д анассе ови лаици називају дилетантима. О нда се сгручњ ак на-зивао посвећеним , данас је посвећени стручњ ак. С гвари сусе смеле схватати само на одређен начин, и прихватана јесамо квалификована истина обележ ена цеховским знаком.Резултат је у оба случаја био губљ ење слободе м исли.

Н иче је запазио ову појаву још док се припремао занаучну каријеру. Тсћ Гапавања; 3. на основу створеног новог


11/59

вредновањ а потпуно подјармљ ивањ е природе". П о Ш ел-еру, наука је 'Ђ ЈепегЈп сЈе§ 1есћш сћеп \М Неп8 гиг М асћ1"; поЈасперсу, рацпоналпзам новог доба није ниш та друго допокуш ајда се створи, по узору на средњ овековну схолас-тику, још погоднија рационална догматика за нове циљ евевладавине.

Н овији м ислиоци су се само вратили оригиналној

мисли Н ичеовој, и оснаж или је, м исли која у науци видитеж њ у осредњ ости, односно стремљ ењ е грађанства кавладавини. И з овога природно произлази да човек, подизговором да се бави науком, учи неш то ш то уопш те неманикакве везе са стварнош ћу, или је питањ е стварности утоме другостепено. Ц иљ није да човек неш то упозна -управо збогтога он учи неш то ш то га не интересује, или сепак интересовањ е не односи на предм ет него на резултаткоји се мож е постићи учењ ем. К ада се постигне резултат,

предм ет постаје заним љ ив као пут који води ка ситуацијимоћи, али само као пут, а не као знање. П редм ет никаданије био примарна храна бића. Т о је објаш њ ењ е (струч-њ ака) за гомилањ е знања. Ш елер га назива капитализаци-јом знањ а. Где је теж иш те на непосредном знању, ту ононикада не мож е бити много важ но. О но ш то је дубоко ичисто, не само да само себи одређује границе, него знавиш е од дозвољеног - представљ а светогрђе. С тручнознањ е није примаран захтев него арсенал који служ и запостизањ е ситуације моћи. Због тога свако наш м илано

стручно знањ е безусловно м ора бити псеудоегзистенци-јално.

К апитализовано знање, научник као носилац капи-тала знања, и посвећенИ стручњ ак - ф еномен је грађанскогдрунггва. Главна карактерна црта њ егова јесте ћ у В т ш е п - И Ј гс а . О ва охолост им а апсолутно значењ е у двем а наукама:једна је медицина, друга филологија. О во су две понајвиш епсеудоегзистенцијалне науке, где је арсенал нагомиланихстварних предм ета најим позантнији и због тога је си-туација моћи најнедвосмисленија. П ресудну реч ту им астручњ ак. Ш та је то стручност? Стручно миш љ ењ е. Н ова

18

варијанта за неколико израза пренесеног значењ а. П онај-пре је важно да ти изрази никада не буду сасвим разумљ ивитрезвеном уму, друго - да у њ им а престиж ан буде ставнаучника. С војство неразумевањ а је веом а важно; зато јенеопходно да лажна увијеност научника и даље остане не-такнута; престиж ан став ојачава ситуацију моћи. О знањ у,науци, духу се и не говори.

Н ајважнији знак распознавањ а научне охолости јестеоно ш то Георгеов круг назива 5е 1Ш к о г ге к 1и г (1е г \У т е п - з с ћ а ј Г . О во непрекидно самоузбуђивањ е науке приказујеону страну охолости научника која је обично позната подим еном научне скромности. Т о је онајом отач по којем јенаучник једноставан и скроман радник на пољ у науке; он недаје коначне резултате него се труди да нађе апсолутнуистину, која се мож е досегнути тек у далекојбудућности.У з велики опрез додаје скром не цигле здањ у апсолутнеистине, док други научник, с исто толиким великим опре-

зом, уклањ а ову циглу и стављ а другу. П а је следећи опетуклања, и тако даље. Тако исправљ а себе наука, а за товрем е се и заборавл>а на задатак да се трага за исгином . Тоје и природно: трагањ е за истином био је изш вор, а и пола-гање цигле им ало је само обредни карактер.

2. Е н ш р о и и ја д у х а

О ткриће је да се академска идеологија увијеног де-монског инстинкта власти науке поклопила са ш ирим идубљ им обртом. Током протеклогвека постало је видљ ивода је, у основи узев, духовност ж ивотна снага. Н ису ра-скринкани само темељ и науке, него и свега онога пгготвори дух: из корена морала, идеала, држ аве нестало је онош то је прекривало ове корене. Током времена дух јепрерастао у светско реш ењ е, а међу вредностим а светакоје су биле доступне човеку, дух је био највиш и. С матран

је универзалним и опш тим реш ењ ем. О дакле је кренулоово схватањ е, ш та му је био узрок и каква историја, то у

19


12/59

овом тренутку није важ но. С ада се испоставило да дух нијенезависан од ж ивота и није виш а сфера, него је пун витал-них сила, и те га силе хране. Н а почетку прош лог века сти-гао је до тачке на којојсе испунио љ удским миш љ ењ ем, апош то се испунио, истовремено је сам ог себе суспендовао.С тигао је на највиш у тачку свога деловањ а и истовременопостао неутралан.

О ву тачку је обележ ило виш е њ их, али ју је последњ иовако назвао Х анс Урс фон Балтазар: ентропија духа. О н јеуказао и на то да дух ентропију није досегао код Х егела. О нјесте већ видео да нем а ш та да се ради, али је хтео да спасеситуацију. П окуш ао је да сва љ удска знањ а угради у једнузграду: науку, уметност, право, историју, држ авниш тво.Х егеловски покуш ај се најбоље м ож е окарактерисатиК лајстовим речима: "М ожда", вели он, "опет треба јести сдрвета знањ а како бисм о поново постали невини." М еђу-тим , обнова духа путем знањ а није успела. У залуд су по-

једени сви плодови с дрвета знањ а - невиност се није повра-тила.

К ада је беспом оћностдуха постала очигледна, одјед-ном су почели да пуцају омотачи који су скривали коренедуха, и искрсле су виталне основе. И стовремено је и људ-ска свест прош ла кроз промену: почела је да учи да загледаиза ствари, и почела је да увиђа виталну намеру у м оралу,идеалу и другде, намеру која ју је градила и одрж авала. О ванова свест је свест загледањ а иза (Е п п а т и п ^з -, Е т ћ Ш -

1и п %$ћ е н >ш Ш е т ). П рва њ ена форма, романтична иронија,јавила се истодобно с Х егелом. Н аставила се низом рас-кринкавањ а идеологија, и, на крају, врхунац досегла уН ичеу, који је, свеобухватно, "човека и свет, основну си-туацију Ја и заједнице ставио под знак питањ а до крајњ ихконсеквенци".

У след засићености, дух је у љ удском миш љ ењ упостао недејствен и сада је требало прихватити као неми-новност нестанак времена духа. У зд игле су се елементарнеж ивотне силе и од тада су обе одређивале законе миш -

л>ења. С тупили см о у свет који се назива виталним или еле-

ментарним , или слично том е; сигурно је да виш е ниЈедухован, него се дух налази у њ еговојоснови, јер је дубљ и,тамнији од њ ега, али је укорењ енији и древнији. То кодН ичеа значи см рт духа-бога(С о И ич1Ш ), и појава бож анствас новим лицем ноћи, А ш уиао^ х$т|6\аое. Т им е је починила греш ку

која је први пут довела у питањ е њ ену веродостојност, по-том се сама распала. И сторија је немилосрдан ток. К ад сенеш то у свету догоди као одлучујући корак, то се виш е немож е занемарити. С тим се мора рачунати, с њ еговим де-ловањем, присуством и последицама. Н е мож е се прећу-тати. П рво је својство науке: идеологија дем онског ин-стинкта власти. Д руго: окамењ ена у овојидеологији, зао-стајући за збивањ им а у свету, она остаје без тла и зија упразнину. "бет Н егг б1ећ181Ш , пиг посћ бет А и§е бјећ1."

К ако би се дубљ е и темељ није истакао значајове си-туације, треба се позвати на израз из једне књ иге ГиставаГелеја (О е /’ 'т с о т с к ш а и с о п а а е Ш ). Гелејје истраж иваоф еномен који се догађа у човеку кад подсвесно прелази усвесно. С адрж ина која је пренета задрж ава способностзапаж ања, окретности, виђењ а, али губи оно ш то је нај-важније: везу с кореном , односно виталитет. Л еди се. Ре-цимо: цело тело је беживотно, само су очи отворене, и јошвиде. С вест постоји: јасна, проф илтрирана, прозирна,чиста, али виш е нема везе са ж ивотом и не утиче на њега.

То је крајњ а тачка освеш ћености: "наступањ е свеснесмрти", када ће цело човечанство знати све, али виш ениш та неће моћи да искористи за уздизањ е сопственогж ивота, јер ће изгубити способност за ту виталност. Уполож ају науке јављ а се један степен свесне см рти.

3. Е г з и с ш е н ц и ја л и с ш и ч к и и р е о к р е ш

П осле ентропије духа настала је потпуно друга си-туација. Знањ е је после овога било м огуће само као пре-

21


13/59

вара. Разуме се, двем а странама: према човеку (самозава-равањ е) и према свету (превара света). А ли је обоје исто:извиру из лаж ног полож аја који је човек заузео у свету. Иучењ е је постало немогуће: делом јер се испоставило данаучно учењ е никада није било ниш та друго до акт власти,а делом јер овако раскринкано не само да ж ели да учи, иливлада, него поред тога ж иви у самозаваравањ у, а и свет

хоће да превари, па на крају нема ш та ни да учи там о гдезнањ а нема.

Сада се пажњ а усмерава ка том е како мисао да пређепреко кризе тако да сачува и спасе своју слободу. Си-туација је слична као крајем сред!ћег века, када је требалоомогућити слободу мисли и човекову страст за аутоном -ном истином ослободити схоластичке догме - сам о је овајпут ситуација озбиљ нија. С ада се није сурвао вредноснисистем једног раздобљ а. К о познаје природу кризе, зна да

су се, без изузетка, под знаком питањ а наш ле све вредностичовекове целокупне историје, свих доба, схватањ а света,стварања, поретка ж ивота. О том е је већ било речи, а бићеи касније. Био је само један једини изузетак: хеленство.М еђутим , Н иче је ову тврдњ у изнео у доба које је било сведруго виш е него грчко. Ч овечанство је требало да нађетакав путкоји би оставио нетакнутим резултате ничеанскекритике, које је и био принуђен да остави недирнутим , јерову чињ еницу нико на Земљ и, после Н ичеа, није могао дадоведе у сумњ у, а није ни смео - па је, насупроттом е, ипак

некако требало да покуш а да себе спасе. Т ајпокуш ајспаса-вањ а назива се егзистенцијализам.Егзистенцијализам ж ели да успостави јединство чо-

века и дела, праксе и теорије, чина и мисли, онога ш тоГеоргеов круг назива Е т ћ е И у о п М а п п и п Л Ш ) . Т о је при-марно јединство човека и духа, без којега је немогућ и самж ивот. Ж ивети егзистенцијални ж ивот, поступати егзис-тенцијално, реализовати егзистенцијални дух: то је пос-тало нова теж њ а - повезати оно ш то се распало, ш то се каобеживотна маска одвојило од човековог ж ивота. П одегзистенцијализмом се очитује теж њ а да витални дух

22

поново ступи у ж ивот, односно ж еља да се елементарнааним алност повеже с високим духом онако како је то билокод Грка. Н амера се сама одаје. И спостављ а се да егзистен-цијализам није превазиш ао ентропију духа, да само изра-ж ава раздвојеност; само обележ ава ш та је то располућено:виталитет и дух (К пагес: 5ее1е и С е л Ш ).

С итуација данас још није сазрела за критику цело-

купног усмерењ а егзистенцијалистичког правца. М исаотреба још неко врем е да се развија, још треба да стигненегде где ће наћи неш то ш то уопш те није очекивала, чегасе мож да прибојавала и ш то је избегавала, и то ће јојдатипростор и м огућност да се настави - мож да у супротномправцу. За сада треба утврдити само једну чињ еницу:егзистенцијализам је продукт свести која уме да види изаствари, и њ егов је велики допринос ш то је прим етио и раск-ринкао оне фалсиф икате који су вековим а постојалиизмеђу човека и узора, ж ивота и мисли, виталитета и

идеала, односно ш то је скинуо маску са целог комплик-овананог система идеолош ке обмане. И ста ова свест садаж ели да уместо лаж ног створи однос истински и пош тен,отворен и чист. Т им е се ентропија духа заправо вратила упретходни стадијум, јер тим е ж ели да учини предвид-љ ивим однос између човека и дела, човека и чина, мисли истварности. П ре свести о погледу иза ствари, човек је на ап-солутан начин вероваоу поузданостљ удскогзнањ а (у овомслучају науке). Н адао се да ће васиону успети да обради као

неки бедекер. За поузданост науке се испоставило да јеилузија. С ада захтев за поузданош ћу није смеш тен у пред-м ет него у човека, односно од човека се захтевало да радисамо оно ш то је за њ ега "егзистенцијално". Н а место поуз-даног дела као захтев је ступио поуздан човек. А ли светзагледањ а иза ствари не узима у обзир да он, када раск-ринкава, својим раскринкавањ ем заправо прикрива. К аданеко и постави ово питање, чини м у се да је процес раск-ринкавањ а, говорећи Н ичеовим језиком , "уегкарр1е М ог-аПШ ", преруш ени стари морални свет идеја. У непоуз-

даном начину живота, у модерној нихилистичкојситуа-

23


14/59

цији, егзистенцијализам траж и неку поуздану тачку. Х оћеда рачуна на неш то. Бар на човека, ако већ не м ож е нарезултат. А ли признајмо: поузданих егзистенција нем а. Ијош неш то: тако и треба да буде. Ш то је егзистенција вред-нија, ш то је виталнија, све је мањ е предвидљ ива и све мањ епоуздана. И то је исправно.

Егзистенцијализам, с једне стране, раскринкава само-

заваравањ е и обм ану света, а исговрем ено ж ели да учиниобавезним неки нови поредак, не прим ећујући да овимпоследњ им раскринкава самог себе, признајући да нијениш та друго до скривени моралиста. И у овом се тренуткупоново појављ ује лице оног демонског инстинкта власти, скојим је управо ж елео да се обрачуна. А ко дозволите, егз-истенцијализам ће, по свој прилици, западњ ака довестиближ е појму д х а р м а . А ли то је још далеко.

4. С м и с а о м о д е р н е р е л ш и о з н о с ш и

Д аби човек сасвим јасно сагледаосцијентизам, требараш чистити још један и последњ и феномен. О вајфеноменје паралелан с егзистенцијалистичким покуш ајем, чак се ипоклапа с њ им у одређеном погледу. Е гзистенцијализам јевиш е пута називан секуларизованом теологијом , јер увреме уводи крајњ а питањ а, и ту их реш ава. Теологизо-вањ е се пак јављ ало не само у овом увијеном облику, негои у знаку модерног религиозног пробоја. Зато треба да сеповеде реч о овојрелигиозности као таквој.

У XX веку се, одједном и неочекивано, јавило ре-лигиозно одуш евљ ење. Све хриш ћанске конфесије и сектепочеле су да причају о обнови, с нарочитом страш ћу се го-ворило о источним религијама, покуш ало се с увођењ емтаоизма, будизма, јавило се интересовањ е за египатску,ацтеш ку, перуанску религију, чак и за религију прим и-тивних народа. Д анаш њ а изузетна улога грчке митологијенеодвојива је од ове религиозне поплаве.

Снаж на и чврста веза науке и религије никада нијебила тајна. Н ије остало скривено да је у науци непрекидно

ж ивела мисао о ривалитету, а опш те је познато како јенаука покуш ала да себе стави у полож ајсурогата религије.Заједнички љ удски став научника и свеш теника очитовањ еје једног и истог демонског инстинкта власти. И циљ јеједан: изградити такав категорички систем закона који ћеконачно осигурати власт над целим светом . О но ш тоскрива ову нам еру само је камуфлирана идеологија.

К ада је човек ступио у онајзнак света који је названентропијом духа, Н иче је својом потпуно пониш тавајућомкритиком ставио ван снаге све дотадаш њ е вредности,поредак, правила и законе. И скрсло је разголићено виталнолице ствари, и није било м еста ни за какве нове људскемогућности. У овојситуацији м орала су да се јаве коначнапитањ а: ш та је ж ивот, смрт, други свет, богови и Бог. Н и занауку није преостало ниш та друго до да се бави овимконачним питањ има, и да се потпуно преобрати у науку о

религији. О на, м еђутим , није била наука једне религије, несамо наука хриш ћанства. П остала је јединствена наукасвих религија, религија које су у ово врем е све одједномпостале актуелне. О форм ио се један једини велики ре-лигиозни синкретизам чије су стране чинили: хриш ћан-ство, егзистенцијализам, будизам, грчка, египатска, пе-руанска, примитивна митологија. У сваком случају, у ос-нови им је лежала истазамисао: спасти религиозност. И за-хтев је био исти: заједно с религијом спасти средства и ин-стинкт демонске власти. Н аука се подухватила тога, у

свом новом облику - као наука о религији. - Н а овом м есгуне треба прећутати да у овом новом религиозном полетуне постоји апсолутно ниш та умирујуће. И тчцнем аизузетака. У оквиру такозване религиозне ренгоансехриш ћанских конф есија, секти, ископаних египатских, ки-неских, грчких религија, нема ни једне једине која буди деј-ство здравог испол>авања. О во мноиггво књ ига, часописа,листова, говора, покрета, удруж ењ а - који су, у крајњ ојлинији, сви испол>авањ е исте синкретичке религиозности-много је виш е појава која забрињ ава него ш то је ж иво-творна. Знамо да у животу постоје симптом и који, као код

25


15/59

рака, не уннш тавају атрофијом, него хипертроф ијом . Т о јелудило осећајаза границу и форму ж ивота. О рган одједномпросто почињ е да расге, и расте, расте, право у смрт. О ваћ у р е го р Ш а се данас јављ а на свим подручјим а ж ивота којису осуђени на пропаст. Где се јави инф лација, том е долазикрај, јер се у средиш ту пореметио закон склада. П ривидобиљ а који виш е није природа, Н его њ ена супротност.

Д анас је уследило доба овакве метафизичке и религиознехипертофије. В елика религиозна обнова је заправо хипер-трофијална појава смрти.

У лога науке је овде двострука: она ж ели да зауставипроцес, делимично га пак убрзава - а остварује га. У коликоје секуларизована теологија и наука о религији, не м ож е ниим ати други задатак. А ли није изнад процеса, него је уњ ему, подређена закону који и њ ојсуди. Н аука је хтела дабуде религија, и у том тренутку, кад је досегла својциљ , за-једно с религијом мора да пропадне.

1.А В Е Т Е К Е П С Н Е Ш Е

III

П итањ е које се овде јављ а у својсвојојстрахоти, којезахтева за себе место и пажњ у, толико је крупно да се никос њ им е данас не мож е успеш но борити. Н е недостаје за тометод, ни прикупљ ени материјал, нити преглед: данасдоживљ аја нема нико, и не м ож е га им ати. С твар није удоказивањ у, него у виђењ у, и управо због тога не у пос-тупку, него у стварности. Н ије овде реч о одређенојре-лигији, него о р е л ш и ји к а о т а к в о ј, и не о појединим ре-лигиозним љ удима, него о религиозном човеку. Једнаствар је несумњ ива: религиозност је у данаш њ ем нечу-веном полету хипертрофијална појава смрти. А ли неманикога ко би својим потпуним бићем превладао ову појаву,ко би, бар са своје стране, у сваком погледу реш ио целопитање, ш то би био подстицаји за друге, знак да се питањ емож е реш ити. У право због тога треба се задовољ ити

таквом намером која увек задрж ава повластицу да останенамера, ниш та виш е. А ова намера, ако и не одбацује пот-пуно циљ , добро зна колико би дубљ е требало заронити,колико би дубљ е требало започети тамо где је прекинуто,него овако: почињ е где су други прекинули. Д а би се моглосудити о религији и да би се могао видети религиозничовек у свеукупнојстварности, треба да, бар за тренутак ибар један човек, буде нерелигиозан. С ве док овајдож ивљ ајнедостаје човечанству, подручје сваке религије м огуће је, асвако виђењ е религије мож е наступити као критика ре-лигије, супротставл>еност религији - као сим птом аутоде-

27


16/59

струкције религије, м ож е се замислити као појава соп-ственог распада, а не као миш љ ењ е које није принуђено дазаузме безусловно негативан став прем а религији; мож ебити сасвим и отворено и непосредно. П отпуно превазићинеш то значи то неш то не прихватати виш е као нуж ност,него га схватати и дож ивљ авати као слободу. К ад већ сас-вим слободно могу да бирам између религије и нере-

лигиозности, судим много смиреније и поузданије негоонда кад је религија за мене принуда с којом најпре треба дасе обрачунам. О но ш то човек мрзи и хоће да униш ти, тојош није превазиш ао: он је још у томе, и то је још у њ ему.Д ок је неко у послуш ничкојситуацији према религији, немож е је познавати. И то је оно ш то недостаје: недостајечовек који, ако му се допада, м ож е без религије, и, ако одњ ега зависи, он јесте без њ е, или није. Н ико није победиорелигију. М ада је данас цео свет у борби с њ ом - онајко јенајдаље стигао, само је постигао да није подлегао.

За осветЈвавањ е данаш њ е ситуације нека буде дово-љ но оволико: после виш евековне владавине науке, данас сељ удска мисао ослободила, али ум есто да је заузеластановиш те слободе, она је, на другојстрани, пала у роп-ство религије. Ч овечанство је поверовало да је наука ан-тирелигиозна, и да хоће да ступи на место религије. Н ијеприм етило да је и сама наука скривена религија. Н аука јестворила такав иреални свет који је човека - као ш то кажеБлакер - "начинио беспомоћним у односу на природни и

трансцендентни свет, и њ им аих потпуно подредио". Н аукаје систематично одвратила човека од природне ствар-ности, према доле, и трансцендентне, према горе. Н а крајућем о све разум ети, и све ћемо сазнати, рекла је наука: то јесвесна см рт као коначан циљ . Сада, када се ова наука сру-ш ила, пред човеком се отварају неразумљ иви и несаз-натљ иви видови стварности. Н а светлост дана излазе ви-тални и бескрајни корени ствари. А ли, човек је баш ту биобеспомоћан. Збогтога је м орао да упадне у другу крајност,и из једног имагинарног света требало је да прескочи удруги исто тако имагинаран свет. О но олакш ањ е о којем

28

смо говори поводом обнове религије, потпуно је лаж но.Н ије то ослобођењ е, то је друга врста ропства.

Реш ењ е се налази између овога двога, и изнад овогадвога: у држ ањ у и схватањ у који дож ивљ ено и непосредновиде да мисао која почива на научности и религиозностиније ниш та друго до спокојство у имагинарном . А овадож ивљ ена визија данас не мож е бити друго до порицањ е.

О на мож е рећи једино: н е . А ли то н е она не говори про-миш љ ено, него непромиш љ ено. Данас нико не располаж епозитивним , поузданим, смиреним , спокојним изван иизнад-ставом који би надилазио дож ивљ ај. У право збогтога суд религиозног човека у негативитету м ож е битисамо такав да не досеже срце ствари. О науци још само ово:К оја је то крајњ а веза која повезује науку и религију?К ратак је и одговор: сагреш ењ е. Ч овек је склон да поверуједа се у ш колама и на факултетим а човек учи знањ у.Д рукчије речено: ту човек стиче неопходну затуцаност занауку, која се потом назива стручно знањ е.

М еђутим , стручно знањ е није то, оно се врти окосредиш њ ег доживљ аја, а тајдоживљ ајје: сагреш ењ е. Ре-лигија сагреш ењ е схвата есхатолош ки: сагреш ењ е јепраизворни грех, ударац који погађа најдубљ у срж човеко-вог ж ивота тако да он нигда не успева да се потпуноусправи, нити да буде чист, невин, смирен, ведар и непос-редан. Религиозан је само онај коме ово најдубљ е срцеж ивота крвари пробураж ено миш љ у о греху. Религија ос-

тављ а моралну и метафизичку рану. Н аука ово сагреш ењ епреиначава тако ш то га претвара у интелектуалносагреш ење. А оно је још уж асније од претходног. Н аукарањ ава смисао, средство миш љ ења. Јер из есхатолош коггреха постоји м огућност спаса: милост. П остоји спас и изморалног греха: покајање. И з интелектуалног сагреш ењ аизлаза нема, ту је пробураж ено само средство, смисао.Н аучно образовањ е представл>а заправо прибавл>ањ естручног знања, а то не значи ниш та друго до изврш ити насамоме себи сагреш ењ е смисла. Разлика између сгруч-њ ака и дилетанта: стручњ ак је сагреш ио, дилетант о том е

29


17/59

не зна ниш та, јер "није упућен". И за стручног знањ а склањ асе скривено учењ е да човека од интелектуалног сагреш ењ амож е искупити једино научно знањ е. К о то не исповеда,наука га прогони као нестручњ ака. К о није интелектуалносагреш ио и ко не верује у научно искупљ ење, он јенезналица.

У научном васпитању, исто као и у религиозном ,

важно је научити ш та је зло. О бома је крајњ е: заузети ставтакав да неће пренути ни верника ни научника. Религиозанчовек не мож е врш ити критику религије, научник не мож еврш ити критику науке. О бојица могу једино да испаптају,али се не могу побунити против сопственог држ ањ а. М огусебе да деструиш у, али спољ а себе не могу да погледају. Н емогу се обрачунати са сагреш ењ ем, могу једино веровати уискупљ ење од греха. А то је управо научно знањ е по себи.

И нтелектуални грех раван је крајњ ојљ удскојпоква-рености и злу науке. И као ш то у религији чудо пророка

доказује да је он биће надахнуто богом , биће које је носилацузвиш ености, и својим делима неминовно уноси у бивствоуноси бож ји поредак: чудом, тако и наука располаж е овак-вим поступцим а чуда. Д инглер овакво чудо називаР а га Л е - Ј а И . Такозвани случајза излог, парада, ш колски пример,чудо, које је као чудо пророка ш то показује бож ју закони-тост, научник показује научну законитост као виш и поре-дак. Ч удо је продор религиозних закона у свет ауаукп-Н аучна парада је продор научних закона у нуж ност. О ба

поступка су доказна, потврђују да пророк, односно научниким а виш у моћ, и та моћ је јача од нуж ности. П рво је ре-лигиозно бож анство, друго показује научно присуство.П осле свега, човек први замах треба овако да прим и: ре-лигија деформиш е и фалсификује човеков полож ају свету,одмиче га од откривањ а стварности, лиш ава космичке си-туације, и одатле стрмоглављ ује. К ада се човек сурва, он непостаје ж ивотињ а, он постаје зла ж ивотињ а. Т о је духсагреш ењ а. Грех човека чини злим . Зло је у вери ре-лигиозно, а у науци: незнање. Грех губи првобитну неви-

ност, уграђује се мисао кала. Н ем а дестилованог ж ивота.

30

Где год се јавио ж ивот, свуда се јавио квалиф иковано, убићу, у облику. Е сенцијални ж ивот је, тако, апстрактан инестваран као дух-бог. И реалан је и апстрактан онајко семож е замислити без квалитета и егзистенције. Н еутраланкао дестилована вода. Такви су стерилни богови науке. Бо-гови стварности су стварна бића, која имају квалитет, биће,облик, м есто.

Ж ивот увек квалификује оно биће у којем се јављ а. Ибож анство се квалификује у оном ж ивоту којим сам о ж ивии у којем човек живи бож анство. Н аравно, као пгго Гетекаже: "А ко стојим о високо, бог за нас мож е бити све; акосмо ниско, није ниш та друго до прилог наш е беде." И зовога, разуме се, не следи да богови настају и постоје учовеку. Ч овек као боготворна ж ивотињ а? С ам себи правиизмиш љ ена бића да би их обожавао? Н е. Н е, исто тако каои супротно од тога - да богови ж иве ж ивотом независнимод човека. Богови се зачињ у у човеку, и онакви су какав јечовек. А ко је узвиш ен: узвиш ени су, ако је бедан: бедни су.И сто као ш то се човек зачињ е у боговима. Љ уди суделују устварањ у богова, богови у стварањ у љ уди, и м еђусобно сетворе: ако су узвиш ени - узвиш ени су; ако су бедни - беднису. С тварањ есветатече непрекидно,ауњ емусви суделују,стварају себе: ако су узвиш ени - узвиш ене, ако су бедни -бедне. Боготворачки инстинкт, како га је назвао Н иче,теургију, како је називаБерђајев, религиозни човексм атраготовом и заврш еном, а да се бог у човеку непрекидно

зачињ е - једноставно и не разуме.Љ уди су деца богова, а богови деца људи. О но иггоФ ридман назива боготворачким тренутком човека, тоодговара човекотВорачком тренутку бога. О боје је једно:творачки тренутак целокупности света. Јер: "ствараоци,човек и бож анство, узимају из истог извора и ж иве на ис-том тлу".

Л андсберг пиш е да су Грци увек раздвајали светљ уди од света богова. "А ли смисао овога веом а одређеногодвајањ а јесте да покаж е нечувен задатак који се налазипред човеком, који он треба да учини у обоготворењ у." О


18/59

љ удском и божанском сусрету, на прим ер, наводи се то дасу се велике породице увек позивале на своје бож анскепретке, и да се херојобоготворује. Границе између човекаи бога се могу пресгупити. Ж ивотињ а, биљ ка, м есто, по-јава, могу се обоготворити, зависно од тога ум е ли зачет-ник да буде бог онако како је бог био њ ему зачетник.

О во питањ е је било неизоставно потребно како би се

неш то јасно показало пред човеком, ато је разлика измеђуа р и с т е а и х и б р и с . А ристеа је она отмена плем енитост којаж иви на таквојузвиш ености да у стварањ у лепота светасуделује заједно с боговима: аристос је човек који ж иви изистог извора као и богови. А ристеа: теургично биће. Х и-брис је охоло држ ањ е одгурнутог човека, из којега никада,чак ни при највећем напору не нестаје нити м ож е нестатиосвета, завист ни ресантим ан. Ш та чини темељ ну разликуизмеђу ове две ситуације света, м ож е се показати наприм еру. А ко се човек-хибрис упита ш та му је циљ , он ћерећи да је то срећа. Т о је и овде, као и свуда, карактернацрта охолости. Х итати право ка срећи, м ада знаш да срећаније циљ, нити м ож е бити. Д ар лепог ж ивота за који се немож е изборити, на који се не мож е јуриш ати као на плен.То је пелуд и мед плем енитог и отменог, опасног, ватреногж ивота који припада изузетним љ удим а у изузетним тре-нуцима: нежан и етарски смеш ак љ удске судбине. О под-лосги говори жел>а за даром , посезањ е за наградом и сла-вом када се ж иви ж ивотом недостојним њ их. А ли се у

ж ивоту човека прож етог хибрисом - било чега да се м аш и- свуда сусрећемо с овом подлош ћу. А ристос никада неж ели срећу. О н хоће велик ж ивот. А хилу срећа не треба.У право се због тога онацелајавЈБау ахилејском ж ивоту, јери припада таквом ж ивоту.

Разлика између аристее и хибриса тачно показујезаш то суд данаш њ ег човека о религији безусловно м орабити нечист, и непоуздан управо на последњ ем и најваж ни-јем кораку. Н ема данас човека чија би судбина била пот-

пуно лиш ена хибриса. Н ема човека који м а и незнатно неби био одгурнут. Зла животињ а.1м Ш е г е И џ е и зе . А ли да не

32

буде забуне: хибрис није став зле животињ е. Х ибрис им асамо онајко уздигне главу. И пак, основа одређује замах, иако неко узме маха с нечистогместа, м а колико високо биоциљ , њ егов полазак мож е бити само охол.

О во се односи и на међусобну критику појединих ре-лигија. Данас се не мож е критиковати без хибриса. Ч овекприањ а за оно ш то негира. Ч ак ни Н иче није спасен, чак је

он толико унутар овога да га то измож ђује. А управо је оноткрио заш то се не мож е бити отмен (Ш .уШ У о гп е Н т ?). Тоје разлика између Н ичеовог дела А п И с ћ гШ и критикехриш ћанства О та или других класичних ф илолога. За оведруге постоји само један једини израз: у њ има живи духЈулијана А постате. У том духу им а неш то јадно, а то је дамисли како се хриш ћанство мож е избрисати из света. Н епримећује да га не треба брисати, већ искористити - онакокако је Н иче учинио. А ли им а у свему и једна потресна

црта. Х еленски начин ж ивота стално прати човека, и он гапоново жели. Н емогућност повратка, м еђутим , није утоме ш то ми нисмо погодни за ж ивот Грка. Саврш енствоГрка лежи у њ иховојједноставности и у непоновљ ивости.К о см атра да је то обновљив ж ивот, управо не верује у онош то је у њ ему најваж није. С ве велико и саврш ено, лично иједноставно рођено је из чари тренутка судбине, и то је уњ ем у недостиж на лепота.

Ш та је ахиловски ш арм? Ч ист замах аристее премаобоготворењ у. Н ема у њ ему колебања ни забуне. П рав је инесаломљ ив, ма колико да је теж ак и бесомучан; лак, м аколико трагичан - сама светлост. П о тојчари се препознајесваки аристеа. Х ибрис је тврд, строг и ф рагментаран. И хи-брис је обоготворењ е, али најважније м у недостаје: ахи-ловски ш арм. Такав боготворачки инстинкт, који суХ ариси избегли, и због тога му недостаје лепота.

Д анаш њ и човек је религиозан. К акав је значај ре-лигије, о том е је већ било речи. И з стерилног и апстрактногсвета ропства науке човек се сурвао у свет одбачености ре-

лигије. О давде се није могао потпуно уздићи, тако да се


19/59

јасно сагледа сопствена ситуација. М ора бити фрагмен-таран: не коначан, не неопозив. Н е аристос.

О во откриће мора учинити онајко се бави критикомрелигије.

1. С и ш у а ц и ја р е л и ш о з н о 1 ч о в е к а у с в е ш у

П аскал за хриш ћанство каж е: "ЈЧиИе аи1ге геН§1 0п п’аргоробе сЈебе ћа'|'г." М еђутим, то није ситуација у свету самохриш ћанина, него сваког религиозног човека. С амо-презрењ е, човекова негација себе сама, као да је ож ивела уњ ему страно биће, које човека убија. Ч овек виш е нијеједан, већ два. Заратустра два назива О рм уздом и А хрима-ном; Емпедокле Ф илијом и Н икосом; П латон м е о н и о н - т о с он. К олико религија, толико варијаната. С ве се слаж у

да је свет располућен, и да једном половином убија другу.Ш елер свагдаш њ у ситуацију човекову одређујеовако: В И е И а Ш с1ез [ е̂ ћ е ш - И е т -З а ^е г -А $к е 1 а.

О боје: порицањ е и скривање човековог космичкогпорекла, деструкција природе, раздвајањ е тела и душ е,светлости и сенке, спољ аш њ ег и унутарњ ег, и потпири-вањ е супротности (самопрезир) између раставл>ених, ниовако, м еђутим, не могу остати коначно двоје. С вет је

један, и у једно се мора слити. О во натприродно ново једин-ство религија назива искупл>ењ ем. К арактеристична црта

35


20/59

с в а к е р е л и г и Ј е: р а з д в а Ј а њ е о и о г а ш т о Ј е о д п р и р о д е у Ј е д н о п о в е з а н о , и п о н о в н о п о в е з и в а њ е д в а е л е м е н т а и з в а н п р и - р о д е и п р о т и в п р и р о д е . Т о је и с к у ш в е њ е . "Е г 1о 8и п § у о п

е јп е г 1 1 ш С е 1е §е п е п б р а п и п § и п с 11Ј г §е 8е 12Н с ћ к е 11", к а о п г г о Ш е е р к а ж е . Т к о с е к о д П п а т о н а о п е т у је д и њ у ју т е л о и д у ш а у е п о п е ји , у х р и ш ћ а н с т в у с е т а к о љ у д и с у с р е ћ у н а д р у г о м с в е т у , к о д б у д и с т а с е т а к о и с к у п љ у је у н и р в а н и .

Б и ћ е и с т р г н у т о и з с в е т а в р а ћ а с е у с в е т , а л и је и с к у п љ е њ е у с л у ж б и д е с т р у к ц и Ј е Ј‘е д н а к о к а о ш т о је д е с т р у к ц и Ј а у с л у ж б и и с к у п љ е њ а . Ч о в е к р а з м р в и с е б е з а т о д а б и б и о п о - г о д а н з а и с к у п љ е њ е , а л и и с к у п љ е њ е н и ј е н и н г г а д р у г о д о п о с л е д њ и с т а д и ју м р а з м р в љ е н о с т и .

2. с и х о л о ш к а е п и зо д а

П с и х о л о г и ј а је н е и з б е ж а н к о р а к к а п о и м а њ у р е - л и г и о з н о г ч о в е к а . П о д р у ч Ј 'е р е л и г и о з н о г д о ж и в љ а ја н и је о т в о р е н и ја с а н с в е т -п р и р о д а -к о с м о с , Ј*ер ј е о д њ е г а о т - к и н у т . е л и г и о з н о је м е с т о : у н у т а р њ е , с к р и в е н о , т а м н о . О в д е с е о т в а р а с а м о п р е з р е њ е , с а м о у н и ш т е њ е и у н и ш т а - в а њ е ж и в о т а . К о ј е р е л и г и о з а н , и к о ј е р е л и г и о з а н п о с т а о , н и Ј'е т о п о с т а о г л а т к о и п р и р о д н и м р а з в о ј е м , н е г о и з с у - п р о т с т а в љ е н о с т и с а м о м е с е б и : т о је л а ж н а м е т а н о ја . П о г р е ш а н п р е о к р е т . П о р е м е т и с а м о г с е б е , и з а з о в е з б р к у , и њ у п о д с т и ч е . Г а л и ја н и к а ж е : "Е ’Ј т р о г 1а п 1 п ’е в 1 р а 8 (Ј е

§и е п г , т а 18 у ју г е а у е с 8е 8 т а и х ." Н и је ц и љ и з л е ч е њ е , н е г о у п р а в о о б р н у т о , д а ч о в е к ж и в и с а с в о јо м б о л е ш ћ у . е - л и г и о з н и м Ј *е з и к о м к а з а н о , о в а б о л е с т Ј* - г р е х . А ж е л >а д а с е о с л о б о д и г р е х а с и с т е м а т с к и р а з а р а ж и в о т . П о р и ц а њ е , а с к е з а , р а с п о л у ћ е н о с т , ч е р е ч е њ е . О в аЈ* п р о ц е с Ј *е и з в а н п р и - р о д е , ч а к Ј*,р а г е х с е И е

Documents

Bela Hamvaš - Šestoval