Beograd2019.

DERETA

BibliotekaPOSEBNA IZDANJA

Copyright © ovog izdanja Dereta

„Deca su narod pose ban”– Lju bi vo je Ršu mo vić

Uči telj sam. Život nom slu čaj noš ću i izbo rom ško le tokom nesreć nog eks pe ri men ta sa usme re nim obra zo ­va njem, sre di nom osam de se tih godi na prošlog veka.Sa 17 godi na sam se upi sao na Peda goš ku aka de mi ju u Beo gra du. Upi sao i zavr šio dve godi ne sred nje i dve godi ne više ško le. Ako je izbor ško le bio slu čaj nost, onda je izbor život nog pozi va bio sve sna name ra. Kao i želja da se kasni je doš ko lu jem do diplo me maste ra. Imao sam više godi na sta ža nego kole ge sa koji ma sam stu di rao godi na živo ta. Pre div no isku stvo u kome su oni meni dali koli ko i ja nji ma.

Učio sam se zana tu od kole ga sa koji ma sam imao pri li ke da radim. Kako od onih kva li tet nih, tako i od onih dru gih. Sre ćom, od ovih prvih mno go više. Učio sam i od dece, možda pod jed na ko kao od kole ga.

Bio sam i teh no loš ki višak, dodu še kao mlad uči­telj, ali sam i napuš tao pro sve tu, rešen da se bavim

8

nečim dru gim. Ali i to „dru go” su bila deca i želja da im se odra sta nje uči ni lep šim. Sre ćom po mene, vra tio sam se svom život nom pozi vu. Sma tram da ne posto ji novac koji može da mi nado me sti sre ću i zado volj stvo koje doži vlja vam dok ispred sebe imam tri de se tak pari oči ju netre mi ce zagle da nih u mene. Biti model i uzor budu ćim inže nje ri ma, dok to ri ma, prav ni ci ma, maj­sto ri ma svog zana ta, a pre sve ga dobrim i poš te nim lju di ma, nepro ce njiv je dar. Ne posto ji kre a tiv ni ji i lep ši posao od uči telj skog. Čista umet nost. Obli ku je­te živu mate ri ju, a ona vas voli i pam ti ceo život. Koji umet nik može time da se pono si?

I danas učim o poslu. I uči ću do posled njeg dana, onog jed nog, kada dođe vre me za pen zi ju. Učim na sva kom kora ku, širo ko otvo re nih oči ju pre ma živo tu. Samo tako mogu uko rak sa moder nim vre me ni ma od kojih uzi mam naj bo lje i kom bi nu jem sa veči tim vred no sti ma vas pi ta nja i obra zo va nja nasta lim kroz veko ve.

Redo vi koji sle de krat ki su odlom ci iz jed ne veli ke pri če o deci sa kojom sam bio daro van da radim. Ime­na dece su izme nje na. Ta veli ka pri ča je nedo vr še na, ujed no i bes ko nač na, kao i nared ne gene ra ci je onih koji su naša buduć nost. Mi smo ono što će oni biti.

9

Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sino vi i kce ri živo ta ko ji žudi za sobom.

Oni posti žu, ali ne pre ko vas.I mada su sa vama, oni vam ne pri pa da ju. Daj te im lju bav, ali ne svo je misli,jer oni ima ju vla sti te.

Može te udo mi ti nji ho va tela, ali ne i nji ho ve duše,jer one bora ve u kuci sutraš nji ce do ko je vi ne može te cak ni u sno vi ma.

Može te se tru di ti da bude te kao oni,ali ne tra ži te da oni budu kao vi, jer život ne ide una zad, niti sto ji.

Vi ste luko vi sa kojih se vaša deca,kao žive stre le, baca ju u buduc nost. Stre lac vidi znak na sta zi vec no sti, i on vas savi ja svo jom moci da bi nje go va stre la otiš la dale ko i brzo.

Neka vaše savi ja nje u strelce voj ru ci bude radost; jer mada on voli stre lu koja leti, on voli i luk koji je posto jan.

Halil Džu bran

Zastao sam neko li ko sekun di ispred vra ta drže ći kva ku. Udah nuo sam dubo ko, name stio „osmeh broj 6” iako mi je u sto ma ku bila oset na ner vo za. Ali veru jem da nisam bio niš ta manje ner vo zan nego oni koji su me čeka li iza tih vra ta... vra ta koja su bila ukra še na crte žom veli kog zam ka oko kojeg je pisa lo „Vite zo vi oštrih olo va ka”. Unu tra me je čeka lo tri de se to ro dece, tri de se to ro prva ka, prvi dan u uči o ni ci, prvi dan u ško li.

Dok sam otva rao vra ta, nasme ših se pri pomi sli da je možda bo­lje bilo da sam im nade nuo nadi mak „kor nja če” jer prva ci su prvih mese ci u ško li više kor nja če nego vite zo vi... smo ta ni, spo ri dozla bo ga, nespret ni, zbu nje ni... Otvo rih vra ta i istog momen ta bih ske ni ran od 30 pari oči ju, tako pre ci znih i lju bo pi tlji vih da sam morao da nasta­vim da glu mim smi re nost i opuš te nost iako sam znao da su te oči već uoči le i naj ma nju sit ni cu na meni.

Sede li su na sto li ca ma pore đa nim ukrug jer sam želeo da se prvi dan i taj prvi čas svi lepo vide među sobom, a ne da gle da ju jed no dru go me u poti ljak. Nisu mi bili prvi prva ci i nisam bio neis ku san uči telj. Ali i pored isku stva i dobre pri pre me za ono što me čeka, sla gao bih ako bih rekao da mi je bilo sve jed no. I znao sam... biće mi teš ko prvog mese ca s nji ma... „mrze ću” ih poma lo i u nji ma ću tra ži ti onih 30 iz pret hod ne gene ra ci je koje sam pre pu stio dru gi ma... da nasta ve sa nji ma ili da upro pa ste sve ono što sam ih nau čio o živo tu. Pre sve ga o

12

živo tu, jer čita nje, pisa nje i raču na nje može da ih nau či bilo ko... Pret­hod nih 30 đaka je pozna va lo sva ki moj pogled, moju gri ma su i naj če­š će nije tre ba lo niš ta da kažem... raz u me li bi me i bez reči.

Da se raz u me mo... nisam lud za decom... ne „padam na lepu decu”... dete mi mora poka za ti svo ju iskre nu dušu i onda dobi ja moju lju bav... ona mogu biti i raz ma že na, bez o bra zna, neva spi ta na... mogu biti sve ono kakvim su ih dru gi napra vi li... Ali obo ža vam posao koji radim sa nji ma, sva ko dnev nu bor bu za mrvi cu napret ka, za jed no srce koje će raz u me ti ono što želim da im kažem, za jedan pogled koji će uhva ti ti suš ti nu. Kroz to... ja ih upo zna jem, pri hva tam i poči njem da ih volim.

Sede li su sa bedže vi ma na gru di ma na koji ma su pisa la nji ho va ime na i bio nacr tan isti ona kav zamak kao na sli ci na vra ti ma... Pred­sta vih im se kao kralj Dušan Sil ni i pred lo žih da odi gra mo neko li ko iga ra upo zna va nja... igre koje su pozna te iz osno va psi ho loš kih radi o­ni ca i vrlo su prak tič ne za raz bi ja nje tre me. Pre toga im ispri čah krat­ku pri ču o vite zo vi ma, o hra bro sti, o dru gar stvu, poš te nju...

Sve je išlo kako tre ba, ali jed na devoj či ca, tač no pre ko puta mene, u pre div noj roze halji ni ci, nije hte la da uče stvu je ni u jed noj. Kako je sva ka igra funk ci o ni sa la po prin ci pu „lan ca”, kod nje je uvek zasta ja la i, kako je ona ćuta la, da deca ne bi loše rea go va la na nju, ja sam dete pored nje zamo lio da je pre sko či sva ki put kada bi bio njen red da neš to kaže ili ura di.

Raz miš ljao sam šta da radim. Slič ne stva ri sam u prak si reša vao neka da intu i ci jom, neka da teo ri jom, neka da zdra vim razu mom. Reših da poku šam prvo nežnim pri la zom. Pre đoh pre ko uči o ni ce, tiši na zavla da raz re dom, i klek nuh ispred nje. Na bedžu je pisa lo Vanja.

„A zaš to ti, Vanja, ne želiš da se igraš sa nama?”, upi tah je. Podi­že gla vu i moje oči se sre to še sa oči ma crnim i dubo kim. „Ja nisam vitez... ja sam vila”, odgo vo ri tiho.

U momen tu shva tih... ja sam kriv... poku šao sam da svu decu svr­stam u „isto”. Ovo dete ima stav... ovo dete ne želi da bude svr sta no... Podi goh se sa kole na, napra vih dubo ki naklon pred njom i ozbi ljan

13

rekoh: „Ooo oo, pre sve tla vilo, da li želi te da mene, kra lja, usre ći­te time što ćete mi uči ni ti počast i sesti pored mene?” Kao odgo vor dobih kra tak sme šak i ponu dih joj ruku. Vanja usta de, uhva ti me za ruku u nas dvo je pro še ta smo do moje sto li ce. Uba cih jed nu sto li cu i ona sede pored mene. Ruku mi nije ispuš ta la... Nasta vi li smo igru, a ja više ničim poseb nim nisam obra tio pažnju na Vanju... osim što je nje na ruka do kra ja osta la u mojoj...

Sutra dan me je na sto lu sače ka la čoko lad na bom bo na i Vanjin os­meh. Vile ne samo da posto je... nego i pra ve sjaj ne čoko lad ne bom­bo ne...

Godi na je 1992. Jesen teš ka i rat na. Sti žu vesti straš ne i ne­pojm lji ve. Na neko li ko sto ti na kilo me ta ra od Beo gra da lju di se ubi ja ju vođe ni nekim sle pim ludi lom. Pro vo dim neko li ko besa nih noći jer se trzam na sva ko zau sta vlja nje auto mo bi la ispred kuće, oče ku ju ći voj nu poli ci ju na vra ti ma i poziv za ratiš te. Reša vam da više ne uklju ču jem tele vi zor, da ne slu šam vesti i da ne idem „nig de”,pa makar morao i pred voj ni sud. Reša vam da sebe i poro dič ni mir, sa jed no go diš njim dete tom, odbra nim uči o ni com u kojoj radim i sa 36 vite zo va u njoj.

Tako sam ih zvao, „vite zo vi oštrih olo va ka”. Moje prvo I4. Tek počeo da radim u novo i zgra đe noj ško li, sa gomi lom mla dih lju di želj­nih doka zi va nja i stva ra nja nekog boljeg sve ta. Sve ta u kome nema mržnje, bola i rata. Rešio sam da moja uči o ni ca posta ne „svet”, ona­kav kakav bih voleo da moji prvi prva ci, kao i moj sin, osvo je jed nog dana kad pora stu.

A prva ci kao i sva ki dru gi prva ci... spo ri kao puže vi, poma lo u poro di ci navik nu ti da su „cen tar sve ta”, ali bes kraj no šar mant ni, nepo sred ni i dra gi, pa kad i nestaš lu ke pra ve. Nikad nisam govo rio da radim posao uči te lja zato što volim decu. Deca mogu biti sjaj na, inspi ra tiv na, vred na... ali mogu biti i sve suprot no. Sve ono kako ih mi odra sli nau či mo ili „pokva ri mo”. Div no je i nepo no vlji vo ose­ća nje uči ni ti ih spo sob ni ma, spret ni ma, pisme ni ma, sna la žlji vi ma,

15

okret ni ma, iskre ni ma, ose ćaj ni ma, vred ni ma, zain te re so va ni ma, ra­do zna li ma, sreć ni ma, nau či ti ih da se sna la ze u sve tu u kome žive, da su važan deo poro di ce, ode lje nja... ma celog sve ta! Uče nje dece sam uvek posma trao kao „uče nje za život”. E taj „posao”, ta lju bav pre ma tome, za mene zna či „vole ti decu”. I onda uči o ni ca posta je mesto na kome sve poči nje i sve se zavr ša va. To je mesto van vre me na i pro sto­ra, mesto vre me plov i mesto tele por ta ci je gde god nas maš ta pove de. Tu se otkri va ju talen ti, tu se sme je mo i pla če mo, tu peva mo, tu se sva­đa mo i miri mo, tu uči mo, radu je mo se i tugu je mo. Uči o ni ca je mesto uče nja živo tu. Ali ne učim samo ja decu. Uče i ona mene. Da budem bolji i čovek i uči telj.

Jedan od tih malih „vite zo va” bio je i dečak Vla di slav. Tih i nena­me tljiv, sa raz o ru ža va ju ćim osme hom i nestaš nim čuper kom na čelu. Uzdi sao je, pisao i bri sao, kao i svi dru ga ri, „kosu tan ku i usprav nu debe lu” i osva jao sva kog dana novo zrn ce zna nja. Ono što ga je izdva­ja lo od osta lih bio je neve ro va tan tale nat za crta nje i ogrom na lju bav pre ma tome. Crtao je kad god i gde god. Uz nje ga je uvek bilo blok­če pre pu no crte ža živo ti nja, igra ča ka, liko va iz maš te. Čim bi zavr­šio redov ne oba ve ze zada te na času, škol sku sve sku bi pre kri va lo to blok če i nje go va spret na ruka da u nje mu domaš ta naj in te re sant ni je liko ve. Fud bal nije voleo, ali kako je morao da pra ti dru ga re, birao bi da bude gol man. Raz log je jed no sta van. Gomi la deča ka trči za jed­nom lop tom, mali i neveš ti, čitav dan do pod ne im tre ba da upu te neki uda rac ka golu. Za to vre me Vla di slav naslo njen na sta ti vu crta. Jed nom pri li kom mi je nje go va maj ka rekla da kod kuće spa va sa tim blok če tom pod jastu kom. Ni mate ma ti ku nije voleo. Neka ko svi oni bro je vi, raci o nal no raz miš lja nje, logi ka i pra vi la... nisu se ukla pa li u nje go vo viđe nje sve ta. I nisam bio strog pre ma nje mu zbog toga. Zajed no smo „čupa li” troj ku iz mate ma ti ke, pokla njah mu na kra ju godi ne i četvor ku, samo da ga nagra dim za trud koji ula že.

Sećam se da je bilo pro le će 1993. Godi na još gora od pret hod­ne. Šetam kroz uči o ni cu dok deca zavr ša va ju zadat ke iz mate ma ti ke.

16

Vla di sla vu nika ko ne ide i, umo ran od sve ga toga, zane sen crta. Zasta­doh pored nje ga, pohva lih mu crtež, on podi že pogled i reče:

– Učo, hoćeš li da mi obe ćaš neš to?

– Narav no, Vla di sla ve, samo ako mogu i da ispu nim...Reci šta.

– Jed nog dana kada pora stem i kada budem imao prvu izlo žbu, hoćeš li da mi budeš gost?

Pre tr nuh od ovog pita nja. Toli ko vere u sebe u tako malom biću. Toli ko lju ba vi pre ma tome što radi.

– Vla di sla ve, ja ću biti onda naj sreć ni ji uči telj na sve tu!

– Važi, učo, držim te za reč!

– Veru ješ da će to tako biti? Da ćeš jed nog dana ima ti samo stal nu izlo žbu?

– Veru jem, učo!Proš la je ta godi na, pa još jed na, pa još neko li ko nani za nih kao

lan ča ni sudar. Kada su ti moji „vite zo vi” bili sed mi raz red, na kra­ju škol ske godi ne, kole gi ni ca je raz miš lja la da obo ri Vla di sla va na poprav ni u avgu stu iz mate ma ti ke. Posva đao sam se sko ro sa svi ma koji su je podr ža li, nasred sed ni ce Nastav nič kog veća:

– I na kra ju samo da vam kažem – od Vla di sla va nikad neće biti mate ma ti čar pa makar pet poprav nih ispi ta imao! Ali samo da zna te, jed nom ćemo se svi zajed no pono si ti što je bio đak ove ško le. I to zbog nje go vog sli kar skog talen-ta, a ne što smo „ima li čvrst prin cip šta đak mora da zna iz mate ma ti ke na kra ju sed mog raz re da”!

I opet su godi ne pro la zi le... mno go brže nego što iko od nas voli i da pri me ti. Doš lo je i vre me mobil nih tele fo na i druš tve nih mre­ža. Kada mi je tog dana zazvo nio tele fon, samo sam pri me tio da je u pita nju nepo znat broj. Što glas s dru ge stra ne nije bio. Iako muže van,

17

u sebi je zadr žao onu neku deči ju radost koje sam se dobro sećao. Na prvo „dobar dan, učo” znao sam da je Vla di slav. Posle veli kog izne­na đe nja što mi se javlja i neko li ko opštih pita nja koje raz me ni smo, on reče:

– Nego, učo... ja nisam zabo ra vio obe ća nje koje sam Vam dao. Ne znam da li ste Vi?

Kao kroz maglu svih pro le te lih godi na odmah mi je sinu lo šta je u pita nju. Radost i ponos koji sam naslu tio pri krio sam kroz izgo vo­re no:

– Reci, Vla di sla ve...

– Sle de će sre de u 18 časo va, u gale ri ji, biće otvo re na moja prva samo stal na izlo žba. Obe ća li ste jed nom dav no da ćete tada biti moj gost. I eto. Ja Vas sada sve ča no pozi-vam. Da li ćete ispu ni ti obe ća nje!?

– A kome ću ako neću tebi, Vla di sla ve?!I bila je sre da. I bilo je nestvar no lepo. Vla di slav je bio isti. Ali

sada u telu odra slog i šar mant nog muš kar ca. Oko koga su se tiska le lepe devoj ke. Koli ko su ima le poj ma o hiper re a li zmu pome ša nom sa epskom fan ta sti kom, što je bila tema nje go ve izlo žbe, ne znam, ali delo va le su vrlo zain te re so va ne bar za real nog i pri sut nog umet ni ka, tvo r ca izlo žbe.

Vla di slav se izdvo ji iz gužve, zagr li me kao naj ro đe ni jeg i uka za mi poseb no poš to va nje da me lič no pro ve de pored eks po na ta i obja­sni svoj umet nič ki doži vljaj sva ke od sli ka. Sa istim onim dečač kim žarom u oči ma kada mi je pri čao šta sve nje gov upra vo nacr ta ni junak može u dubo kom sve mi ru. Tu je bilo i dru ga ra iz te gene ra ci je i sada već sre do več ni uči telj pro ve de izu zet no pri jat no veče sa gomi lom mla dih lju di sa koji ma se pri se ćao nji ho vih avan tu ra i nestaš lu ka.

I opet godi ne proš le. Sad i ne tako mno go. Nisu one uspo ri le, nego doga đa ji malo ubr za li tok ove pri če.

18

Zane sen nasta ja njem svo je prve knji ge, pože leh da poma lo „čarob­ne” pri če dobi ju iste takve ilu stra ci je. Setih se Vla di sla vlje vog hiper­re a li zma i epske fan ta sti ke i pomi slih kako ne posto je ilu stra ci je lep še nego nje go ve. I, kako je knji ga name nje na deci mla đeg škol skog uzra­sta, tako bi i crte ži mog biv šeg uče ni ka bili sim bo li ka sve ga ono ga što radim sa decom toli ke godi ne.

– Dobar dan, Vla di sla ve, kako si šta ima novo?

Obra do van što sam mu se javio, pri čao mi je odu še vlje no o pla no­vi ma koje ima i svi su bili veza ni za umet nost.

– Nego da te pitam, Vla di sla ve... Napi sao sam neke lepe pri-če za decu, da li bi želeo da mi ilu stru ješ tu knji gu?

Odgo vor je sti gao iste sekun de.– A kome bih ako ne bih tebi, učo!

Eto. Krug zatvo ren. A nijed na moja reč ne može doča ra ti lepo tu nje go vih ilu stra ci ja. One se ose te dušom. I to naj bo lje mogu deca. Kada na pro mo ci ja ma knji ge pustim video­klip sa nje go vim ilu stra­ci ja ma, poš to sam im pret hod no ispri čao ovu pri ču u pri la go đe noj vari jan ti, deca svu da isto rea gu ju. I bez moje ijed ne jedi ne reči, Vla­di slav i nje go va umet nost dobi ju spon tan i topao apla uz. Jer i deca raz u me ju poru ku koju im je osta vio na kra ju video­kli pa.

Veruj.

Kako se jedan uva že ni, poš to va ni i volje ni gospo din uči telj, dodu še kroz ne tako kra tak vre men ski okvir, sveo na pru ža o ca uslu ga? Kako je od važne rodi telj ske fi gu re tran sfor­mi san u raču no vo đu deči jeg uspe ha?! Kako se važna druš tve na ulo ga sro za la na ulo gu zaba vlja ča za decu i upi ja ča sva ko ja kih fru stra ci ja nji ho vih rodi te lja?!

Novi ruko pis iz kre a tiv ne radi o ni ce Duša na Pej či ća izne­drio je vedro, kre a tiv no i nena me tlji vo pre u sme ra va nje od pu­kog kri ti ci zma ka jasnim smer ni ca ma toga šta je deci potreb no od uči te lja da bi se pra vil no raz vi ja la. Inven tiv nost prak ti ča ra i sadr žaj nost i život nost nje go vih pri ča sme lo nas pod se ća ju na vred no sti koje, danas više nego ika da, ne sme mo pod ra zu­me va ti.

Čita ju ći, pola ko posta je mo sve sni toga da je naš svet jed na vee e li ka uči o ni ca u kojoj svi uči mo i namer no i bez name re. Time se iza zov nost raz u me va nja kom plek sno sti uče nja, ali i lič no sti onih koji nas uče, sta vlja u prvi plan kroz vedre i tople pri če o prvim kora ci ma u ško li.

Nežno poput rodi te lja i iskre no poput dete ta, Pej čić nas vodi kroz svo je uči te lje va nje u for mi krat ke pri če koja osva ja svo jom beza zle noš ću i kon ci znom poru kom. Čita ju ći ove neo­bič no­obič ne pri če o poseb nom Rodi te lju i nje go voj poseb noj

130

Deci, zaba vlja mo se sa Leka rom, Inspek to rom, Bet me nom, Kuva rom, i osta lim niči mi za zva nim uči telj skim ulo ga ma, pa se na kra ju iz vla sti te odra slo sti zapi ta mo kako smo kroz vre me uspe li da oma lo va ži mo naj va žni ju uči telj sku ulo gu – ulo gu pri­ja te lja.

I dok poku ša va mo da u pra vi okvir poželj nih oso bi na ured­no pore đa mo oso bi ne lič no sti pra će ne para me tri ma oce nji va­nja i vas pit no­obra zov nim zada ci ma, Pej čić sve to sa lako ćom pre ska če i non ša lant no, pozi va ju ći se na pozna va nje pri ro de škol skih odno sa, mate ma tič kom pre ci znoš ću izvo di slo že nu meta fo ru pod ra zu me va ne vred no sti.

Juna ci ma nje go vih pri ča opti mi zam je pri ro dan, bli skost važna, a iskre nost nika da ne manj ka.

Zato uz ove pri če pono vo uči te. Na počet ku čita nja uči te da mate ma ti ka ne samo da nije

bauk i da fi zič ko vas pi ta nje jeste sino nim deči jeg zdra vlja, pa već na sle de ćoj stra ni ci spo zna te da se hra bri boje, a da anti bi­o tik kao nus po ja vu može ima ti tako zva ni fak tor izne na đe nja.

Na polo vi ni sva ke pri če pono vi te lek ci ju koja objaš nja va zaš to je hilja du veli kih i malih hra bro sti potreb no deci tokom odra sta nja.

Usput posta je jasno da, kao i u živo tu, u radu s decom naj­bo lje rezul ta te daju lju bav, podrš ka, pažnja i iskre na reč.

Na kra ju, Dušan Pej čić nas pod se ća na to da koli či na živa­ca koju potro ši te u radu s decom jeste jed na ko pro po r ci o nal na uspe hu kome se može te nada ti, te da se – upr kos tome ili baš zato – u nama javlja želja da posta ne mo uči te lji.

I to ne bilo koji!!!! Izbor pada na onog koji ume dovolj no da otvo ri oči da vidi

kako nasta ju oso bi ne nas odra slih, zre lih i izgra đe nih, pot pu no sve stan svo je ulo ge u nji ho vom nasta ja nju.

131

Izbor pada na onog koji pone kad ume i da zažmu ri na poli­tič ku korekt nost i da kori sti kao pra ve opi sne (a ne opa sne) reči kao što su ala pa če i ble sa če, koji „keče ve” gura po ruka vi ma, koji piše Muš ki dnev nik bez žen skog pan da na i, konač no, sas­vim je spre man da for mu izne ve ri zarad suš ti ne.

Za kole ge uči te lje, budu će kole ge, rodi te lje, pa čak i za decu, ova knji ga je lek ci ja čiste lju ba vi uz koju deca poma lo odra stu, uz koju se rodi te lji i uči te lji malo bolje raz u me ju i uz koju konač no shva ta mo da smo svi na istoj stra ni!

Dar ka Krsma no vić,psi ho te ra pe ut ki nja

. . . 7

. . . 11

. . . 14

. . . 19

. . . 21

. . . 24

. . . 26

. . . 29

. . . 33

. . . 36

. . . 39

. . . 42

. . . 45

. . .

. . . 11

. . .

. . .

. . .

. . .

. . .

. . .

. . . 53

. . . 57

. . . 61

. . . 65

. . . 68

. . . 72

. . . 74

. . . 79

. . . 82

. . . 113

. . . 116

. . . 122

. . . 129

. . .

. . .

. . . 61

. . . 65

68

. . . 72

. . . 74

79

74

. . .

. . .

. . .

. . .

Dušan Pejčić

P R I Č E O D E C I

Za izdavača

Dijana Dereta

Lektura i korektura

Spomenka Tripković

Likovno-grafi čka oprema

Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-252-1

Tiraž1000 primeraka

Beograd 2019.

Izdavač / Štampa / PlasmanDERETA d.o.o.

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beogradtel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

w w w . d e r e t a . r s

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

Dušan Pejčić

P R I Č E O D E C I

821.163.41-93-32

ПЕЈЧИЋ, Душан, 1965–

Glista za Jelenu : priče o deci / Dušan Pejčić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Dereta). – 127 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta, Beograd])

Tiraž 1.000. – Str. 129–131: O pričama i autoru / Darka Krsmanović.

ISBN 978-86-6457-252-1

COBISS.SR-ID 277173004

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град