33
КОНСТАНТИН КАВАРНОС БЕСМРТНОСТ ДУШЕ "Што се тиче тела човек је смртан, али је, што се тиче духа и разума, бесмртан". Свети Антоније Велики

BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

КОНСТАНТИН КАВАРНОС

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

"Што се тиче тела човек је смртан, али је, што се тиче духа и разума, бесмртан".

Свети Антоније Велики

Page 2: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

"Ако брижљиво испитате, јасно ћете видети да међу стварима овога света

ништа није постојано и извесно осим људске душе...

она је по природи бесмртна."

Свети Симеон Нови Богослов

Њихов ум (ум истинских хришћана) је потпуно уверен да имамо бесмртну душу

и да ћемо убудуће дати одговор за оно што смо починили овде..."

Свети Јован Златоуст

ПРЕДГОВОР

УВОД

СТАРОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

СВЕДОЧЕЊА НОВОГ ЗАВЕТА

СВЕДОЧЕЊЕ ИКОНОГРАФИЈЕ

СВЕДОЧЕЊЕ ХИМНОГРАФИЈЕ

СВЕДОЧАНСТВА ОТАЦА ЦРКВЕ

ФИЛОСОФСКО – ТЕОЛОШКИ АРГУМЕНТИ

СВЕДОЧЕЊА У ЖИТИЈАМА СВЕТИХ И ДРУГИМ СПИСИМА

Page 3: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

КОНСТАНТИН КАВАРНОС

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

Књига: БЕСМРТНОСТ ДУШЕ -

КОНСТАНТИН КАВАРНОС

Изворник: ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ -

МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

Издато: 1998.

Изворник на енглеском: Constantine

Cavarnos - IMMORTALITY OF THE SOUL

Institute for Byzantine and Modem Greek

Studies,

Belmont, Massachusetts, 1993.

Место: Београд

Издаје: Библиотека ОБРАЗ СВЕТАЧКИ

Превод: Антонина Пантелић

Уредник издања: Јован Србуљ

Технички уредник: Драган (Радомиров)

Пејовић

Коректура: Виолета Јелачић- Србуљ

Штампа: Чигоја штампа

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 06. октобар 2008.

Издаје: © Svetosavlje.org

Уредник: прот. Љубо

Милошевић

Основни формат: Владимир

Благојевић

Дигитализација: Станоје

Станковић

Коректура: Станоје

Станковић

Дизајн странице: Станоје

Станковић

Page 4: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

КОНСТАНТИН КАВАРНОС

БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

ПРЕДГОВОР

Текстови који чине ову књигу састоје се од два предавања која сам одржао у Руској

саборној цркви Богородичиног покрова у Њу Јорку, на дан 7. децембра 1991. Предавања

су била део Петог скупа поводом Божићњег поста, који су организовали архимандрит

Макарије, свештеник Саборне цркве, ђакон Кристофер Колм и гђа Елизабет Магазинер,

председник Комисије за евангелизацију при Саборној цркви.

Када сам позван да за ту прилику гостујем као предавач и био замољен да препоручим

тему за два предавања, предложио сам "Бесмртност душе". Мој предлог је спремно

дочекан као изузетан избор. У писму написаном 17. јула 1991. и које је упућено мени, о.

ђакон Калин и гђа Магазинер су изнели неколико проницљивих запажања у погледу теме

"Бесмртност душе". Ја ћу их навести и она чине вредан додатак мојим предавањима. Том

приликом су ми написали:

"Бесмртност душе и живот будућег века једно је од темељних начела наше вере који се

тако често превиђа у нашој журби да Православље учинимо релевантним или да

одговоримо на "горућа питања нашег времена". Сви ми сувише често са откровењем и

средишњом поруком Новог завета поступамо као да је то тек основа за расправу о ономе

"шта је уистину важно", односно као са нашим политичким или друштвеним подсетником.

Чим, међутим, обратимо своју пажњу ка апостолској Цркви коју назиремо у Посланицама

апостола Павла, списима светих отаца и житијима подвижника током читаве историје,

суочавамо се са коренито другачијом перспективом - са суштинским есхатолошким

погледом на свет. Живот овог света посматра се као пролазан и хришћани су призвани да

своју пажњу усмере на живот будућег Царства. Ти свети људи и жене стремили су да

задобију потпуно ниподаштавање овоземаљских брига и да се у целини усредсреде на

бесмртну душу. Они су се подвизавали како би свој живот живели у Христу и осећали су

огроман раскорак између живљења у овом свету и осећања да "нису од овога света".

Усредсређујући се на основне теме као што је бесмртност душе, желели бисмо да овај

скуп подстакне учеснике да размотре шта ми као хришћани мислимо о себи, о овом свету

Page 5: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

и нашим односима према њему. Свакодневно изговарамо "Символ вере", али, да ли се

зауставимо да размислимо шта значи када кажемо да чекамо... живот будућег века?

Велики аудиторијум, који је сачињавало свештенство, наставници и универзитетски

студенти Њу Јорка, добро је прихватио моја предавања. Многи су ме подстицали да их

објавим, јер су се осетили озаренима и осећали су да то треба да поделе са другима.

Припремајући ова два предавања за штампање, поделио сам их на посебна поглавља како

би се моје излагање лакше пратило и разумело. Онима који би се могли заинтересовати за

даље читање на тему бесмртности душе навео сам обимну документацију. У цитатима из

Старог завета пратио сам текст Септуагинте (грчки превод Старог завета, прим. прев.),

док сам, цитирајући одломке из Новог завета, уз неколицину изузетака, користио верзију

краља Џемса.

Дубоко сам захвалан архимандриту Макарију, ђакону Кристоферу Калину и г - ђи Ребеки

Магазинер јер су ме позвали да опширно говорим на тему бесмртности људске душе и на

врло успешно организованом скупу поводом Божићњег поста у Саборној цркви, чији су

део била моја предавања, на којима су се окупили многи продуховљени људи из

различитих делова Њу Јорка. Без њиховог позива, моја предавања никада не би била

записана, док без охрабрења од стране свих других учесника скупа она никада не би била

објављена.

УВОД

У Матејевом Еванђељу, наш Господ Исус Христос каже: Каква је корист човеку ако сав

свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16; 26). Та тврдња поновљена је и у Еванђељу по

Марку (Мк. 8; 36 - 37). Она у највишем могућем степену наглашава велику вредност

својствену људској души, која се поставља изнад целокупног вештаственог света. Такође

се истиче потреба да човек покаже велику бригу за спасење своје душе. Поред свега тога,

она поставља у одговарајућу перспективу тему бесмртности душе и васкрсење мртвих. То

је највећа вредност људске душе, она изузетно важним чини њено преживљавање смрти и

васкрсења мртвих.

О бесмртности душе уче и Стари и Нови завет, списи св. Отаца Цркве, њена иконографија

и химнографија. Преузимам на себе да ову тврдњу поткрепим позивајући се на ове изворе

и износећи учења која се на њих односе.

Пре него што се латим тога, обајшњавањем природе људске душе онако како се о њој

говори у Светом писму, а посебно у Новом завету, обезбедићу позадину која ће бити од

велике помоћи за ову расправу.

Page 6: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Душа је један од два саставна дела која сачињавају човека; други је тело. У грчком тексту

Светог писма, душа се назива "психи", а тело "сома". Између те две компоненте које чине

човека, душа је далеко важнија. Сам Христос учи о двојној човековој природи када каже:

не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10; 28). Св. Павле се такође

позива на човекову двојну природу када прави разлику између унутарњег човека ("есо

антропос") и спољашњег човека ("егзо антропос"): Због тога ми не малаксавамо, него ако

се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Kop. 4;

16, Pим. 7; 22, Еф. 3; 16).

Треба запазити да у Светом писму појам "психе" понекад обележава и сам живот, за који

се у модерном грчком употребљава реч "зои"(в. нпр. Лк. 12; 22 - 23, Филипљ. 2; 30).

Када је разлучена од тела, или када треба да се разлучи од њега, о души се често говори

као о "духу" ("пневма"). Тако у Лукином Еванђељу читамо да је кћер Јаира, старешине

синагоге, Христос узео за руку док је лежала на одру и рекао: Девојко, устани. И поврати

се њен дух, и устаде одмах (8; 54 - 55). У Делима апостолским, пише да се Стефан

Првомученик пре смрти молио говорећи: Господе Исусе, прими дух мој (7; 59).

Појам "дух" ("пневма") се обично употребљава како би означио највишу способност душе,

рационалну, о којој се у Светом писму обично говори као о уму ("нус") или интелекту

("дианоиа"). Један пример за такву употребу налазимо у следећем одломку. А сам Бог

мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за

долазак Господа нашег Исуса Христа (1. Сол. 5; 23). У Матејевом Еванђељу, 22; 37,

Христос, износећи заповест о љубави према Богу, говори о уму (дианоиа) уместо о духу,

помињући три аспекта унутарњег човека: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и

свом душом својом, и свим умом својим.

Када је неко жив, каже се да му је душа у телу (в. Дела ап. 20; 9 10). Када умре, каже се да

је душа напустила тело, а када се неко ко је умро чудесно поврати у живот - као Јаирова

кћи - каже се да му се душа вратила у тело.

У погледу тела, треба запазити да апостол Павле прави разлику између "физичког тј.

душевног тела" ("сома психикон") и тела духовног ("сома пневматикон"). У овом животу

имамо физичка, одн. душевна тела, док ћемо након Свеопштег васкрсења имати "духовна

тела". Ап. Павле стога каже: Постоји тело душевно и постоји тело духовно... Али није

прво духовно него душевно, потом духовно... (приликом смрти) Сеје се тело душевно а

устаје (приликом Васкрсења) тело духовно (1. Кор. 15; 44; 46).

Павлов израз "сома психикон", тј. душевно тело, означава физичко тело. У енглеском

преводу Библије, у тзв. Верзији краља Џемса, реч "психикон" је преведена као "природно"

("natural"), док је у новој, Стандардној верзији преведена као "физичко" ("physical"). Ја сам

користио овај израз, тј. "физичко", као ближи значењу грчке речи коју је користио ап.

Павле (у српском преводу, реч "психикон" се преводи као "душевно"). Апостол Павле

назива физичко тело "сома психикон", "психичко, тј. душевно тело", очигледно због тога

што је оживљено нижим, виталним снагама душе и што се налази под њиховим утицајем.

Page 7: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Апостол Павле о физичком телу говори као и о плоти ("саркс") (Гал. 4; 13,14) (у српском

преводу - тело); израз "саркс" он често користи и да би означио чулност, анималне

страсти.

Апостол Петар о физичком телу пише као о скинији, сеници (2. Петр. 1; 13,14) ("скинома",

у српском преводу преведено као тело: јер мислим да је право, док сам у овом телу да вас

опомињањем будим...). То значи да је он однос између душе и тела схватао, следећи свог

учитеља Христа, као однос између становника и места на коме он обитава. Према том

схватању, смрт се састоји искључиво у "остављању" (apothesis) човекове скиније, у

његовом изласку (exodos) из њега, као што је то исказао Петар (2. Петp. 1; 14 15).

Св. Павле говори о физичком телу као нижем у поређењу са духовним. Он због тога каже:

Наше живљење (politeuma) је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља,

Господа Исуса Христа који ће преобразити наше понижено тело тако да буде саобразно

телу славе његове (Филипљ. 3; 20 - 21).

У Постању нам се каже да је човеково тело начињено од "праха земаљског", док је душу

створио Бог дунувши у тело: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у

нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2; 7).

У Светом писму постоји велико интересовање за душу, што се посебно види у Новом

завету. То је посебно уочљиво у одломку који сам навео на самом почетку свог излагања.

Али, шта је заправо душа? То се може установити запажањем њеног односа према телу и

човековим менталним снагама и активностима које се помињу у Светом писму. У погледу

односа душе према телу, чудо којим је Христос вратио у живот Јаирову кћер учи да душа

оживљава тело, дајући му покретљивост и друге животне активности, јер је речено да је

"девојка одмах устала" чим се њена душа вратила у тело.

У погледу душевних сила, налазимо да се у Светом писму помињу "срце" (kardia),

"интелект, ум" (nus, dianoia), "савест" (syneidesis) и "воља" (thelema). Делатности које

извиру из тих сила, а поменуте су у Светом писму јесу осећања, жеље, снови, бриге,

размишљања, резоновање, разумевање, вера, пажња, молитва, хтење, самоуздржање,

сећање итд.

Да те способности и делатности припадају души а не телу не тврди се експлицитно, него

је имплицитно садржано у учењу Светог писма. Због тога су у параболи о богаташу и

Лазару душе двојице људи, после смрти и без тела, описане као осећање, размишљање,

сећање. У Христовој тврдњи да је дух срчан, али је тело слабо срчаност се не приписује

телу него духу, души.

Иако се ни у Старом ни у Новом завету нигде не каже управо тим речима да је "душа

бесмртна", њена бесмртност се подразумева многим стварима које су о њој речене и у

једном и у другом (тј. и у Старом и у Новом завету). За душу се каже да је бесмртна

(athanatos) у 4. књизи Макавејској, која је, иако не припада канонским књигама Старог

Page 8: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

завета, ипак укључена у нека издања Септуагинте (14; 6, 18, 23). Реч "бесмртан"

употребљена је у Књизи премудрости Соломонове, једној од канонских књига

Септуагинте. Говорећи о праведности, мислећи при том на свеукупност врлина, Соломон

каже да је бесмртна (dikaiosyne athanatos estin, 1; 15). Aкo je праведност бесмртна, онда и

душа, у којој је она садржана, такође мора бити бесмртна.

У Новом завету, реч "бесмртност" је апостол Павле употребио два пута и односи се на

духовно тело, док се у једном случају односи на Бога. Он тврди да ће наше васкрсло тело,

наше духовно тело, бити бесмртно: Јер ће затрубити и мртви ће васкрснути

нераспадљиви, и ми ћемо се променити; јер треба ово распадљиво да се обуче у

нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност (athanasia,). А кад се ово

распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се

испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (1. Kop. 15; 52 - 54).

Понекад се каже да је човек, anthropos, пропадљив, смртан (нпр. Рим. 1; 23, Пс. 103, 15 6).

Тим речима се мисли да је пропадљив човеков физички део, његово земаљско тело, а не

душа, његов главни део.

У Првој посланици Тимотеју, апостол Павле бесмртност приписује једино Богу (6; 16). Он

тиме мисли да је једино Бог бесмртан по природи и да Његова бесмртност не зависи од

било кога или било чега другог осим Њега Самог, док наша бесмртност зависи од Њега.

СТАРОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

Први одломак Светог писма који се сматрао за учење о бесмртности душе појављује се

готово на самом почетку Постања. Он гласи: Потом рече Бог: да начинимо човека по

својему обличју (како гласи Даничићев превод, а заправо: по образу - лику - и подобију,

обличју). Лик и обличје, тј. образ и подобије о којима се овде говори односе се на душу, а

не на тело. Како је Бог бесмртан, онда и људска душа, која је по Његовом лику, образу,

мора такође бити бесмртна. Овај закључак су, како ћемо то касније видети, извели и

нагласили оци источне Цркве. Он се, много раније, појављује у премудрости Соломоновој;

краљ - пророк, Соломон, примећује: Јер Бог човека створи за нетрулежност, и по лику

свог вечног бића створи га (Прем Сол. 2; 23).

Следећи одломак из Књиге Постања који подразумева бесмртност душе налази се у 15.

поглављу, где Бог говори Аврааму и каже: А ти ћеш отићи к оцима својима у миру, и

бићеш погребен у доброј старости (Пост. 15; 15). То значи да душе Авраамових предака

нису ишчезле када су они умрли, него да су преживеле на другом месту на које ће - када

умре - отићи и његова душа.

Page 9: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

У Књизи постања се даље каже да онемоћав, умре Авраам у доброј старости, сит

живота, и би прибран к роду својему (Пост. 25; 8). Овде се поново каже да су душе

Авраамових предака наставиле да постоје и после смрти, као и да је његова душа

преживела смрт и отишла да им се придружи.

У истом одломку читамо и да је Авраамов син Исмаил умро у 137. години и био прибран к

роду својему (25; 17).

Нешто слично налази се и у 35. глави Књиге постања, где се помиње смрт другог

Авраамовог сина, Исака. Овде читамо: А Исаку беше сто u осамдесет година. И онемоћав

умре Исак u 6u прибран кроду својему... (Пост. 35:28-29).

Израз "би прибран к роду својему" често се понавља у Старом завету. Треба га схватити

онако како сам изнео - не у смислу да је тело било сахрањено на истом месту где и тела

човекових предака, него у смислу да је душа прешла у духовну област, у којој обитавају

душе. То се може видети уколико се испита значај често понављане тврдње да, умрев,

Авраам би прибран к роду својему. Авраамови преци су, осим Таре, умрли у

Месопотамији, земљи Халдејаца, док је Авраам умро и био сахрањен у земљи Ханаанској.

Очигледно је да тврдња да "Авраам би прибран к роду својему" може значити само да се

његова душа придружила душама његових предака у духовном свету.

Други одломак из Књиге постања који наговештава бесмртност душе је следећи: И Бог

рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: ево ме. И Бог рече: ја сам Бог,

Бог отаца твојих (Пост. 46; 2 - 3). Коментаришући овај одломак, истакнути богослов и

предавач осамнаестог века Евгенис Вулгарис каже:

"Да је Бог рекао: Ја сам Бог твојих синова и твојих кћери; ја сам Бог твојих потомака; ја

сам Бог твога народа који ће се све више и више умножавати - безбожни и брзоплети би

могли имати неко оправдање рекавши да Бог овде није обећао ништа сем благодати,

заштите и помоћи, али само у овом животу. Бог је, међутим, Јакову рекао да је Он Бог

његових отаца. Јаковљеви преци, међутим, нису више живели на овом свету; они су

помрли много пре тога и на земљи није преостало ништа од њих осим нешто праха и

твари - ако је и то негде преостало, сакупљено на једном месту".

"Према тумачењу таквих (безбожних) људи, Јаковљеви преци су били непостојећи и били

су само творевина маште! Јесу ли то онда Јаковљеви преци за које Господ каже да је са

њима и са којима обитава? Да ли је, према томе, њихов Бог Јаковљев? Бог трулежи и

мртвачких црва? Да ли је Он, дакле, Бог оних који дословно не постоје?"

"Немојмо хулити на Бога! Бог није Бог мртвих него живих. Реч Божија је истинита и

поуздана, и не оставља сумњу у онима који имају здраво расуђивање и разум: Не плаши се

Јакове, Ја сам Бог твојих отаца, као што сам и твој Бог".

"У погледу твојих предака, будући да су сада живи и да постоје, а што се тиче њиховог

важнијег и драгоценијег дела (душе)..., кажем да сам ја Бог твојих отаца јер живе и постоје

сада, када ми говоримо" (Е. Вулгарис, Побожне расправе, Атина, 1962, стр. 205 - 207).

Page 10: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Вулгарисово горенаведено тумачење је у потпуности сагласно са тврдњом какву је

Христос изнео материјалистички расположеним садукејима, који нису веровали у

васкрсење мртвих. Христос је рекао: Нисте ли читали шта вам је Бог рекао говорећи: Ја

сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, u Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Ова

тврдња појављује се у Матејевом Еванђељу (22; 31 - 32), док су у Лукином Еванђељу овој

тврдњи додате и речи: јер су њему сви живи (Лк. 20; 38).

Још један старозаветни текст који упућује на бесмртност душе налази се у 28. глави Прве

књиге Самуилове (која се назива и Прва књига о царевима). У њој читамо како је

израиљски цар Саул разговарао са духом пророка Самуила, значајне израиљске личности,

који је тада већ био мртав и сахрањен. Та прича укратко изгледа овако: Филистејци су

сакупили војску и припремали су се да нападну Израиљ. Видевши филистејску војску,

Саул, први израиљски цар, би обузет страхом и срце му уздрхта веома. Саул је упитао

Господа шта да чини, али му Господ није одговорио. То нису учинили ни пророци, нити је

неко обавештење добио из снова. Зато је отишао код жене која је била медијум

(engastrimythos) да "дозове" Самуилов дух и да га он посаветује. Та жена је видела

Самуилов дух (тј. душу) у облику старца огрнутог плаштом. Св. писмо наставља да нам

казује следеће:

А Самуило рече Саулу: Зашто си ме узнемирио и изазвао? Одговори Саул: У невољи сам

великој, јер Филистеји завојштише на ме, а Бог одступи од мене, и не одговори ми више

ни преко пророка, ни у сну, зато позвах тебе да кажеш шта ћу чинити (1. Сам. 28; 15).

Самуило одговара да је Бог одступио од Саула и постао његов непријатељ јер Му Саул

није био послушан. Самуило додаје да ће Бог предати Израиљ као и самог Саула у руке

Филистејцима и да ће сутра и Саул и његови синови бити са њим - тј. у царству духова.

Из ове повести дознајемо да Самуилова душа живи и после смрти, да је свесна и да

бистро размишља, да се споразумева са Саулом, па чак и да је у могућности да предвиди

шта ће се догодити.

Други старозаветни догађај који упућује на бесмртност душе налази се у 3. Књизи о

царевима (назива се и 1. Књига о царевима):

А после тога разболе се син жени домаћици, и болест његова би врло тешка, тако да

издахну. И она рече Илији: шта је теби до мене, човече Божији? Јеси ли дошао к мени да

споменеш безакоње моје и да ми умориш сина? А он јој рече: дај ми сина својега. И узев га

из наручја њезина однесе га у горњу клијет где он сеђаше, и положи га на постељу своју.

Тада завапи ка Господу и рече: Господе Боже мој... нека се поврати у дете душа његова.

И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе. А Илија узев

дете снесе га из горње клијети у кућу, и даде га матери његовој, и рече Илија: види, жив

је син твој. А жена рече Илији: сада знам да си човек Божији и да је реч Господња у

твојим устима истина (1. Цар. 17; 17 - 24).

Овај приказ поучава нас да смрт не резултира уништењем душе; да се у тренутку смрти

душа разлучује од тела које је оживљавала, у потпуности задржавајући своју моћ да га

Page 11: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

поново оживи, јер се каже да је дететово тело, када се душа вратила у њега, у потпуности

оживело.

О бесмртности душе говори се и у Књизи проповедниковој. У последњој глави ове књиге

читамо да се са смрћу прах (тј. тело) врати у земљу како је био, а дух се врати к Богу који

га је дао (Књ. проп. 12; 7).

У књизи Премудрости Соломонове, која у поретку књига у Септуагинти следи непосредно

након Књиге проповедникове (не налази се у српском издању, тј. Даничићевом преводу

Старог завета, прим. прев.), налази се један речит одломак који јасно и наглашено

потврђује бесмртност душе. Он гласи:

Душе праведника су у руци Господњој и муке их неће дотаћи. Пред очима неразумног оне

изгледају као да су мртве, и њихов излазак сматра се пропашћу, њихов одлазак од нас за

несрећу, али оне пребивају у миру. Јер иако се у очима људи оне и кажњавају, њихова је

нада пуна бесмртности. Иако незнатно кажњене, оне ће добити велику награду јер их је

Бог искушао и нашао да су га достојне. Он их је испитао као злато у огњу и примио их

као жртву свесавршену... А безбожни ће, онако како су и размишљали, тако и бити

кажњени јер су презрели праведнога и одступили од Господа (Прем. Сол. 3; 1 - 6; 10).

Доказима да душа наставља да живи и после смрти, садржаној у осталим текстовима које

сам навео, цитат из књиге Премудрости Соломонове додаје и тврдњу да су након смрти

праведници богато награђени, док су безбожници кажњени.

У другим књигама Старог завета такође се може наћи ово гледиште. Нећу их наводити, јер

моја намера да се позовем на Стари завет није подразумевала исцрпан приказ свих таквих

одломака него да докажем да и Стари завет говори о бесмртности душе. Одломци које смо

навели и о којима смо расправљали довољно то потврђују.

СВЕДОЧЕЊА НОВОГ ЗАВЕТА

Након што смо се осврнули на Стари завет да би нам посведочио како и он учи о

бесмртности душе, испитајмо сада Нови завет ради таквих поука, почевши од Еванђеља и

настављајући са текстовима који за њима следе.

Један од најизразитијих исказа који се односе на то питање изрекао је сам Христос и он је

већ наведен у вези са одломком из Старог завета. Христос каже: Бог није Бог мртвих него

Бог живих. Тај исказ појављује се у Еванђељу по Матеју (22; 32) и Еванђељу по Марку

(12; 27); у Лукином Еванђељу он се појављује у потпунијој форми: Бог није Бог мртвих

Page 12: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

него живих јер су њему сви живи (Лк. 20; 38). "Сви" овде очигледно укључује оне које ми

називамо "мртвима".

За ову тему важан је и онај одломак из Еванђеља у коме се говори о кћери старешине

синагоге, који сам такође раније навео у свом излагању. Она је умрла, а Исус је њен дух

вратио у тело, након чега је она одмах устала (Лк. 8; 49 - 56). Повест о њој каже да ју је

Христос оживео учинивши да се њен дух врати у тело. То очигледно значи да душа не

бива уништена смрћу него да преживљава, да је бесмртна.

Још изразитије еванђелско сведочанство о бесмртности душе представља Преображење

Христово на гори Тавор. Христос се попео на ово брдо у пратњи тројице својих ученика:

Петра, Јакова и Јована и преобразио се у њиховом присуству. Еванђелист Матеј каже: И

засија се лице његово (Христово) као сунце, и хаљине његове постадоше беле као

светлост (Мт. 17; 2, упор. Мк. 9; 2). Настављајући да приповеда о овом догађају,

Еванђелист каже да се јавише Мојсеј и Илија који с њим говораху (Mт. 17; 3).

Овај призор је живо приказан на традиционалним православним иконама. Христос је

приказан тако што га са страна окружују Мојсеј и Илија. Сва тројица стоје, а на падини

испред њих налазе се три ученика која су пала на земљу, збуњени и у неугодним

положајима.

Мојсеј се упокојио много векова пре овог догађаја, док се Илија тајинствено телесно

вазнео на небо, такође много векова пре Преображења. Њихова појава приликом

преображења један је од најчудеснијих догађаја забележених у Новом завету. Присуство

пророка Илије не може се сматрати за сведочанство о бесмртности душе, јер се сматра да

је његова душа још у телу. Када је, међутим, у питању пророк Мојсеј, нема сумње да је

присутна његова душа, јер је он земљу напустио тако што је умро. (Речено је да се Илија

телесно вазнео на небо у ватреној кочији). У Књизи закона поновљених пише: и умре онде

Мојсеј слуга Господњи у земљи Моавској по речи Господњој (5. Мојс. 34; 5). Појава душе

овог пророка, која је разговарала са Исусом, много векова након његове смрти,

представља јасно сведочанство да је душа бесмртна.

Христова парабола о богаташу и Лазару чини непосредну потврду бесмртности душе од

стране самог Христа. Прича гласи овако:

Човек пак неки беше богаш и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки

дан. А бијаше неки сиромах по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и

жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и

лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у наручје Авраамово; а умре и

богаташ, и сахранише гa. И у паклу, (тј, аду, прим. прев.) налазећи се у мукама, подиже

очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову; и он повика и рече: Оче

Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми

расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сети се да си примио

добра своја у животу своме а тако и Лазар зла; сад пак он се теши, а ти се мучиш. И

поврх свега тога, постављена је међу нама u вама провалија велика, да они који би хтели

одовуд к вама прећи не могу, нити они отуда к нама прелазе (Лк. 16; 19 - 26).

Page 13: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Кроз ову причу, Христос поучава да, када умре људско биће, било да је реч о грешнику

или праведнику, његова душа бива пренета у духовну област где, зависно од начина

живота који је водио, човек доживљава патњу или радост (Лк. 16; 22 - 25). Овде поучава

да није преживела само душа праведног Лазара, него и душа грешног богаташа. Описује

се да те душе и после смрти постоје у свесном стању, способне да осећају, размишљају

или да се сећају. Место где одлази праведна душа Христос назива "наручјем

Авраамовим"; на другом месту, назива га "рајем" (Лк. 23; 43), док место на које одлази

грешна душа назива "адом" и "местом мучења" (Лк. 16; 23, 28).

Постоји још један карактеристичан одломак у којем Христос помиње Авраама и говори

нешто о Себи што јасно наговештава бесмртност душе. Обраћајући се Јеврејима, Христос

је рекао: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се (Јн. 8; 56).

Тврдећи ово, Христос каже да је Авраамова душа, обитавајући у пределу духова, дознала

за Његово оваплоћење и живот на земљи и обрадовала се.

Још један значајан еванђелски одломак у коме Христос говори о преживљавању душе и

након смрти садржан је у повести о распећу. У њему се каже:

А један од обешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси и себе

и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам

осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо

заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сети ме се, Господе, када дођеш у

Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк.

23; 39 - 43).

На овом месту, Христове речи нас поучавају да душе оних који су се искрено и дубоко

покајали одлазе у рај.

Непосредно након Еванђеља, у Новом завету следе Дела апостолска. Та књига се

приписује Луки, из чијег сам Еванђеља управо навео цитате. Најзначајнији одломак у

Делима апостолским везан за нашу тему јесте онај који описује смрт св. Стефана

Првомученика. Стефан је због одважног исповедања Еванђеља каменован до смрти.

Читамо да он, непосредно пре смрти, пун Духа Светога погледа на небо и виде славу

Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу. И рече: ево видим небеса отворена и Сина

Човечијега где стоји с десне стране Богу. А они повикавши иза гласа затиснуше уши

своје, и навалише једнодушно на њега, па избацивши га изван града стадоше гa

каменовати (Дела ап. 7; 55 - 58).

Стефан је тада завапио Господу: Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и

повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавши усну (Дела aп. 7; 59 -

60).

Управо наведене речи св. Стефана показују да је он непосредно пред смрт имао

апокалиптичко искуство, у коме му се открило духовно небо, са Исусом који је тамо

присутан, и да је осетио да ће његова душа након разлучења са телом сигурно отићи тамо.

Page 14: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Апостол Павле, који је исто тако имао апокалиптичко искуство Неба, у две своје

посланице наглашено потврђује бесмртност душе: у Другој посланици Коринћанима и у

Посланици Јеврејима. У Посланици Коринћанима каже: Јер знамо ако се наша земаљска

кућа, телесни шатор, (грч. скинија) разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену,

вечну, на небесима (2. Кор. 5; 1).

Под "земаљском кућом, телесним шатором", св. Павле, наравно, подразумева физичко

тело. У следећим стиховима (6 8), уместо израза "наша земаљска кућа, телесни шатор", он

користи реч "тело" и каже: Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у телу

удаљени смо од Господа... И постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити

се код Господа (5; 68).

Заменица "ми" која се неколико пута користи у овом одломку означава наше душе. "Здање

од Бога", "кућа нерукотворена, вечна, на небесима" означава духовно, васкрсло тело.

Иако апостол најпре говори о том телу које ће душа добити на свршетку времена,

наставља затим да говори о животу душе који започиње непосредно након смрти. Као што

смо приметили, он каже да смо, док боравимо у телу, удаљени од Господа, али када смо -

или они међу нама који су праведни - удаљени од тела, пребивамо уз Господа.

Апостол Петар такође изражава еванђелску потврду о бесмртности душе. У својој Првој

посланици каже да је Христос, васкрсавши, сишао и проповедао душама заробљеним у

аду: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас

приведе Богу, усмрћен телом а оживећи духом, којим и сиђе и проповеда духовима у

тамници (1. Петр. 3; 18 19).

Оно што каже св. Петар јасно наговештава да душе оних, који су напустили овај свет,

продужују да постоје у периоду између смрти и Свеопштег васкрсења; да се налазе у

свесном стању, способне да духовно слушају и спознају.

Из књиге Откровења Јовановог такође учимо да душе након смрти не само да продужују

своје постојање, него и да поседују свест, сећање, мишљење и осећање, тако да у 6. глави

читамо: и кад (Јагње) отвори пети печат, видех под жртвеником душе закланих за реч

Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи:

Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на

онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бела, и речено им би да

почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који

има да буду побијени као и они (Откр. 6; 9-11).

Јасно је да овај одломак говори о онима који су због своје хришћанске вере претрпели

мученичку смрт и односи се на стање таквих душа пре Свеопштег васкрсења.

Постоји још један одломак из Откровења Јовановог који јасно говори о постојању душе

после смрти: И чух Глас са неба који ми говори: Напиши: блажени мртви који од сада

умиру у Господу! Да, Говори Дух, нека почину oд трудова својих, а дела њихова ће

уследити за њима (Откр. 14; 13).

Page 15: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Овај одломак нам говори да душе оних који су помрли и даље живе, да са собом носе

трагове својих дела почињених све до смртног часа и да су већ блажене оне душе које су

умрле верујући у Бога и сједињујући се са Њим.

Речено је довољно тога што показује да Нови завет недвосмислено поучава да људска

душа надживљава смрт.

То бестелесно стање у коме душа наставља да постоји, назива се у православној

есхатологији привременим стањем. Након њега ће, приликом Другог доласка Христовог,

уследити васкрсење мртвих, када ће се душе обући у духовна тела. Она ће по свом облику

бити слична вештаственим, али ће бити неуништива. И душе праведника, и душе

грешника ће живети вечно, одевене у преображена, духовна тела. И Стари и Нови завет

износе учење о васкрсењу мртвих.

Према Светом писму, људска душа, дакле, наставља да живи и после смрти; она живи у

тзв. привременом стању - а то је период између смрти, с једне стране и Свеопштег

васкрсења са друге.

На основу оних одломака из Светог писма које смо навели и о којима смо расправљали,

сазнајемо да душа има свој почетак, будући да је творевина Бога, који је једини

беспочетан и нестворен. Такође сазнајемо да постојање душе није претходило постојању

тела. Учење о преегзистенцији душе какво је заступао Платон не може се пронаћи нигде у

Библији. Осим тога, Црква је осудила то учење као погрешно. Ориген, један од

најпознатијих писаца првобитне Цркве, осуђен је на Петом васељенском сабору због

подржавања учења о преегзистенцији душе.

Извештај о стварању човека који се налази у Књизи постања, као и одломци из Светог

писма где се говори о животу после смрти, представљају негацију још једне заблуде,

заблуде пантеизма. Према пантеизму, све што постоји представља део Бога. То значи да је

човеково тело део тела Божијег - односно, физичког света, и да је човекова душа део душе

Божије, односно "светске душе". Нигде се, међутим, у Светом писму не каже да је човек

део Бога, како у погледу душе, тако и у погледу тела. О човеку се говори да је творевина

Божија, а не део Бога. Исто тако, каже се да је човек створен по лику, образу Божијем, а

тај лик се разликује, он је нешто друго, у односу на праобраз чији је он одраз. Иако

човеково стварање "по лику Божијем" означава врло снажну повезаност између човека и

Бога, та повезаност не подразумева и истоветност.

Одломци из Библије које сам навео и о којима сам расправљао представљају негацију још

једног учења које је током последњих година задобило много следбеника у Америци и

Европи: учења о реинкарнацији или преоваплоћењу. Као што смо видели, према

библијском учењу душа након смрти пребива као бестелесни дух, а након тог стања

уследиће васкрсење - не као низови реинкарнација, тј. повратака душе на земљу како би

била поново рођена у другим физичким телима, хуманим или субхуманим. Васкрсење је

јединствен догађај, који ће се десити само једном, док заговорници реинкарнације уче да

је то догађај који се десио, који се дешава и наставиће бесконачно, па чак и вечно да се

понавља. Нигде у Светом писму није изнето такво учење.

Page 16: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Васкрсење мртвих, о коме учи Св. писмо, јесте догађај који се није десио, који се не

дешава и који ће се десити само једном.

Осим тога, док учење о реинкарнацији каже да су тела у којима се поново рађају душе

умрлих физичка тела, било хумана или субхумана, па према томе и пропадљива и смртна,

библијско учење о Васкрсењу тврди да ће васкрсла тела бити људска тела, духовна,

неуништива и бесмртна.

Још једно небиблијско, неправославно учење о стању душе после смрти је учење о томе да

душа, након разлучења са телом, запада у стање обамрлости и сна. Ово учење узима реч

"заспати" која се често појављује у Новом завету када се говори о мртвом, како би се

указало на стање душе после смрти. (Христос, на пример, када говори ученицима о

Лазаревој смрти, каже: Лазар, наш пријатељ, заспао је - в. Јн. 11; 11). Када се, међутим, у

Новом завету реч "заспати" употреби да би означила смрт, она се не односи на душу, него

на тело, јер ако човек умре ненасилном смрћу његово тело подсећа на тело онога ко је

једноставно заспао.

Становиште да душа након смрти запада у трајно стање сна и несвести такође је од стране

Православне цркве осуђено као погрешно. Њему се супротстављају бројни одломци

Светог писма које сам раније већ навео. Тако, на пример, у одломку о Самуиловом духу,

који је призвао краљ Саул, Самуило говори као дубоко свесна, разумна личност. То се

такође супротставља и параболи о богаташу и Лазару. Овде су и Авраам - који се у другом

свету налази у Лазаревом друштву - и богаташ описани као особе при пуној свести. Они

повезано размишљају и говоре, исто као што чине и будни људи у овом животу.

Истинитост чињенице да је душа свесна и након смрти потврђују и Исусове речи да се дух

Авраама - који је умро неколико векова пре Оваплоћења - обрадовао Оваплоћењу и

Христовом служењу у овом свету. Биће цитирани и други одломци који се односе на ту

тему.

Учење Светог писма о бесмртности душе није изложено само у одломцима који говоре о

њеном стварању и постојању и након смрти, него и у онима који се односе на Свеопште

васкрсење, јер постојање душе, према Библији, почиње њеним стварањем, наставља се

овде на земљи током одређеног временског периода када је сједињена са телом, а након

смрти у бестелесном стању и наставиће се заувек након Васкрсења.

Наводи који говоре о Свеопштем васкрсењу појављују се и у Старом и у Новом завету,

иако је о томе више речено у Новом завету. У Старом завету, васкрсење се помиње код

Исаије, Језекиља, Данила и у Књигама Макавејским. У Новом завету, Христос говори о

васкрсењу у сва четири Еванђеља; св. Павле у Делима апостолским, у својој Првој

посланици Коринћанима и Првој посланици Солуњанима, а св. Јован у Откровењу.

Цитираћу два кратка одломка која уче о Вескрсењу мртвих, по један из сваког Завета. Из

Старог завета, цитираћу стихове пророка Исаије: Оживеће мртви твоји и моје ће мртво

тело устати; пробудите се и певајте који станујете у праху; јер је твоја роса, роса на

трави, и земља ће изметнути мртваце (Ис. 26;19). Из Новог завета, цитираћу Христове

речи: Долази час у који ће ceu који су у гробовима чути глас Сина Божијега и изићи ће они

Page 17: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5;

28 - 29).

Други одломак нам говори да ће се Васкрсење десити приликом Другог доласка

Христовог и да ће бити праћено Свеопштим судом.

У "Тачном излагању православне вере" св. Јована Дамаскина налази се овај изванредан

одломак који ће помоћи да се на одговарајући начин схвати природа васкрсења:

"Ми верујемо у васкрсење мртвих. Оно ће се уистину догодити, десиће се васкрсење

мртвих. Када кажемо "васкрсење", ми мислимо на васкрсење тела, јер је васкрсење друго

усправљање онога што је пало. Душе су бесмртне и како онда оне могу поново устати?

Смрт се дефинише као разлучење душе од тела, док је васкрсење сигурно поновно

сједињење душе и тела и поновно усправљање разложеног и палог створења. Само тело је,

према томе, пропадљиво и разложено, и оно ће устати као неуништиво".

СВЕДОЧЕЊЕ ИКОНОГРАФИЈЕ

Св. Јован Дамаскин и други велики учитељи православне вере упоредили су свете иконе

са књигама. Оно, кажу, што нам књиге говоре о вери помоћу речи, свете иконе нам говоре

помоћу облика и боја.

Најпознатија иконографска представа која приказује душу после смрти је Успење

Богородице. Ту икону поседује свака православна црква. На дан 15. августа (по старом,

односно 28. по новом календару) и током две седмице које му претходе, та икона се ради

поклоњења излаже на најважнијем постољу за иконе у цркви. У црквама које су

живописане фрескама или мозаицима, Успење се види изнад (западног) портала који из

наоса, тј. брода води у нартекс или припрату. Живописано на овом месту, парохијани могу

видети Успење Богородице сваки пут када напуштају наос (брод) и крећу се према излазу.

У црквама у којима се налази "Додекаортон", тј. иконе дванаест највећих црквених

празника - увек се налази икона Успења Богородице, подигнута у горње зоне иконостаса.

Икона приказује испружено тело Богородице на одру. Иза ње је насликан Христос у

усправном положају, држећи у Својим рукама Богородичину душу. Душа се приказује у

облику детета повијеног у беле пелене; она је приказана у облику тела јер се душе

преминулих у том облику јављају онима који имају духовна виђења. Исто тако, према св.

Макарију Египатском, унутарњи човек, односно душа, има облик који подсећа на облик

спољашњег човека, тј. тела ("Духовне беседе", 8. беседа, Волос 1954).

Page 18: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Душа Богородице је приказана као дете како би се символично приказала чињеница да је,

након смрти, њен дух био "рођен" за вечни живот на небесима.

Још једна икона на којој се приказује душа непосредно након смрти је она са натписом

"Св. Антоније види душу аве Амуна". На овој икони, живописана је планина на којој стоји

св. Антоније Велики гледајући како

свети ангели узносе на небеса душу пустињака Амуна. Као и душа Пресвете Богородице,

и душа аве Амуна је приказана у облику детета у белим пеленама.

Тај догађај, када је св. Антоније видео узношење душе аве Амуна убрзо након његове

смрти, описао је св. Атанасије у житију св. Антонија Великог, који је иначе био његов

велики заштитник. Виђење св. Антонија подсећа на причу о смрти убогог Лазара коју је

исприповедао Христос: А кад умре сиромах, однесоше га ангели у наручје Авраамово (Лк.

16; 22).

На иконама које изображавају Други долазак Христов душе су приказане у једној сцени

која се назива "Мерење душа" ("Психостасија") или "Теразије правде". Овде су душе

приказане пред ангелима који их мере у погледу њихових добрих и лоших дела. Душе су

живописане у облику наге деце. Оне се, наравно, живопишу као наге како би се изразила

идеја да на Суду човек неће бити у стању да сакрије ниједно рђаво дело које је починио -

да ће све бити предочено, као и сва човекова добра дела.

Ове три иконе подсећају посматрача на учење да душа наставља да живи и после смрти и

да неке душе након овог догађаја живе добро а неке лоше, зависно од начина живота који

су водиле на земљи и врсте карактера који су развиле - врлинског или грешног.

Свештена уметност традиционалне иконографије такође потврђује да душа наставља да

живи и после смрти изображавајући иконе бројних светитеља који су одавно напустили

овај свет. Њихове иконе приказују се вернима ради поклоњења и као помоћ при молитви

коју упућујемо том светитељу. Ако би приликом смрти душа била уништена, онда би

сасвим бесмислено било указивање почасти светитељима изображавањем њихових икона,

поштовање које се тим иконама указује и њихово коришћење као помоћи при молитви

светитељима (као заступницима пред Богом). Такви поступци добијају значење уколико

душе светитеља настављају да живе и после смрти, како и учи Православна црква и у шта

верују хришћани.

СВЕДОЧЕЊЕ ХИМНОГРАФИЈЕ

Page 19: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Бесмртности душе поучава и литургијска поезија Цркве - поезија која се пева током њених

богослужења. О њој се јасно говори у таквим химнама као што су следеће две, у којима се

појам бесмртности приписује души:

"У теби су, свети оче, верно очуване особине лика,

јер си понео крст и пошао за Христом,

а учинивши тако, поучио си нас да не бринемо

о телу јер је пролазно, него да се постарамо за душу,

која је бесмртна. Твој дух се, дакле, свети...,

радује са ангелима".

Ова химна је аполитикион ("отпустителен", химна која се пева на крају вечерње службе,

прим. прев); пева се приликом помена Пустињских Отаца, као што су св. Патапије и св.

Маркел, а појављује се у Минеју и Великом Часловцу, књигама химни које користе појци.

Иста химна, са изузетком што се уместо св. оцу обраћа св. матери, пева се приликом

помена жена - светитељки и монахиња, каква је св. Марија Египћанка или св. Матрона

Хиоска. Следећа химна наглашава бесмртност душе стављајући реч "бесмртна" на прво

место; налази се у Октоиху, тј. Осмогласнику (који се код Грка назива и Параклитик) она

се пева на вечерњој у недељу и понедељак као четврти глас:

"Будући бесмртна, моја душо,

немој се утопити у житејским таласима;

устани и завапи Доброчинитељу:

Боже, очисти ме и спаси!

У истој књизи, суботње химне на јутрењу су, у случају свих осам гласова, упућене

Христу, Богородици, мученицима и другим светитељима, прослављајући их и преклињући

за помоћ душама преминулих као и нашим сопственим душама. Христу се упућују као

Page 20: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

оном који има највећу власт над живима и мртвима, а Богородици, мученицима и другим

светитељима као нашим заступницима пред Богом.

Пример једне такве химне, посвећене Исусу, је следећа:

"Једино си Ти, Спаситељу мој,

на земљу дошао као бвзгрешан,

Ти који си, као милостив,

уклонио грехе и душама оних

који су као верни Теби

отишли из овог света дај починак

у вртовима светитеља Твојих

и рајској радости, Човекољупче!

Пример химне упућене Богородици је следећа:

Прими, Пречиста, слуге твоје

побожно упокојене и представи их

Судији нашем и Богу,

преклињући Га да им подари избављење,

јер као Мајка Створитеља

имаш вољу и моћ да то учиниш.

Химна која се односи на мученике каже:

Page 21: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Духовном мудрошћу и трпељивошћу тела,

најснажнији борци који сте

одважно презрели мучења,

преклињите Христа да пружи

утеху душама преминулих,вапијући:

Хвалите Господа, сва створења Божија!

Као што Свето писмо о људској души говори као о стварности у овом животу и као о

оној која наставља да постоји после смрти, исто се тако и у химнама за упокојене о

реалности душе у овом животу и након њега говори као о чињеници и извесности, а не као

о предмету чисте спекулације.

Душе умрлих се помињу као душе "оних који су уснули" (koimethentes), "оних који су

отишли" или оних који су "променили место" (metastantes).

У химнографији је као сасвим извесна приказана и чињеница да се душе Богородице и

светитеља налазе у рају. Они су, према томе, прослављени, каже се да су блажени и да

поседују моћ да пред Богом посредују за мртве и живе.

У химнографији се исто тако помињу и посмртна стања и области: рај и пакао. Као ни у

Светом писму, ни у химнографији нема помена о трећем стању или области, тј. о

чистилишту. О чистилишту или пургаторијуму, истакнути богослов 18. века, Никита

Теотокис каже следеће: "Господ је јасно говорио о огњу вечног пакла, називајући га

неугасивим, огњеном пећи, огњем вечним, огњем геене, разбукталим огњем или огњеним

језером, али се нигде не назива огњем чистилишта: нити у Светом писму, нити у одлукама

Светих васељенских сабора, нити у списима богоносних Отаца".

Химне посвећене Богородици и светитељима ради њиховог заступништва пред Богом и

уопште молитве које су им упућене наговештавају веровање у садашње присуство

њихових духова. Химне су им упућене као живим, свесним, благонаклоним бићима која су

тесно повезана са Богом. У том погледу св. Нектарије Егински (1846-1920) пише:

"Изговарајући молитве светитељима, Црква верује да они, који су током свог

овоземаљског живота посредовали пред Богом за мир света, за непоколебивост свете

Цркве Христове итд, не оклевају да то учине и у небеској, тријумфујућој (торжественој)

Цркви Христовој и слушају наша преклињања када их призивамо и молимо се Господу;

они постају носиоци Божије благодати и милосрђа" ("О светитељима Божијим").

Не може се говорити о важности химнографије за нашу тему о бесмртности душе а да се

не каже нешто и о химнама Опела. Овде постоје бројне химне које говоре да душа

Page 22: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

преживљава смрт, о одласку у другу област и бесконачном животу. Тако једна од химни

које се налазе на почетку ове службе, из групе химни које се називају Евлогетарија, каже:

"Светитељи који сте проповедали Јагње Божије

и били заклани као јагањци,

и прешли у живот нестварив и вечан,

Њега, Мученици, молите усрдно,

да нам опрости дугове".

У другој химни из ове групе се каже:

"Упокој Боже, слугу Твога

и смести га у рај,

где хорови светитеља, Господе,

и праведници сијају као звезде;

упокој уснулог слугу Твог

не гледећи ни на какве грехе његове".

У даљем току ове службе, један од тропара Канона који је саставио химнограф Теофан и

упућен је Христу, каже:

"Благоизволи, Спасе, да се сада настане

у земљи кротких сви досад уснули,

оправдавши их вером у тебе и благодаћу,

Page 23: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

да би Те величали кроза све векове".

Још касније, у овој служби, поје се група идиомелона (самогласена) у осам гласова

византијског појања, а саставио ју је св. Јован Дамаскин:

"Творачка Твоја заповест

би ми почетак и темељ бића;

јер Ти желећи да ме од видљиве

и невидљиве природе живог начиниш,

тело си моје саздао од земље, а душу си ми дао

Твојим божанским животворним удахнућем.

Зато Христе Боже наш

слугу Твога упокој у крају живих

и у насељима праведних".

У овим химнама се каже да је живот који следи након смрти нестварив, бескрајан и вечан,

док је место на које одлазе душе праведника - рај, описано као место починка, на коме су

душе озарене и радосне.

Толико што се тиче сведочења православне химнографије о бесмртности душе.

СВЕДОЧАНСТВА ОТАЦА ЦРКВЕ

Погледајмо сада шта црквени Оци - ти велики свети учитељи Цркве, кажу о овој теми. Ми

ћемо их наводити по хронолошком реду, од апостолских времена па све до наше епохе.

Није могуће да се у току једног предавања наведе све што су о овоме рекли, па чак ни да

Page 24: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

се наведу сви важни одломци из прегршти њихових текстова, јер је много црквених Отаца

и сваки од њих је изнео бројна запажања која се односе на ову тему. Није потребно

исцрпно објашњавање, јер је сваки од отаца у односу на ову тему у сагласности са самим

собом, док су сви они, у погледу ње, у сагласности један са другим.

Непознати отац из апостолских времена, који је написао "Посланицу Диогенету", каже:

"Душа обитава у телу, али није од тела... невидљива душа чувана је у видљивом телу...

душа је затворена у тело, али она држи тело... бесмртна душа борави у смртном

обиталишту (грч. "скинији)".

Запазићемо да писац за тело користи исти израз као и апостоли Петар и Павле - скинија.

Апологета Атинагора каже:

"Ми хришћани смо уверени да ћемо, када будемо узети из садашњег живота, живети

другачијим животом, бољим од овог садашњег, небеским, а не земаљским, јер ћемо

обитавати у близини Божијој и са Богом, слободни од сваке промене и патње у души... као

небески духови, или, уколико паднемо са другима, живећемо још горе и бићемо у огњу.

Бог нас није створио као товарне животиње, као допунски рад, да бисмо требали да

иструлимо и будемо уништени".

Св. Антонију Великом (251 - 356) се приписује следећа тврдња: "Што се тиче тела човек је

смртан, али је, што се тиче духа и разума, бесмртан".

Св. Макарије Египатски, познат и као св. Макарије Велики, млађи савременик св.

Антонија, исто тако запажа да је "човекова духовна суштина, душа, бесмртна".

Св. Василије Велики, св. Григорије Назијанзин (Богослов) и св. Јован Златоусти, који су

живели у 4. веку, јасно потврђују бесмртност душе. Св. Василије каже: "Загледан сам у

дугу и безвремену вечност, чији крај ум није у стању да обухвати, као што ум не може

замислити ни крај бесмртне душе"; св. Григорије запажа: "Душа је блажена и бесмртна,

предодређена или за вечну казну или вечну похвалу због свог порока или због своје

врлине".

Св. Јован Златоусти каже: "Њихов ум (ум истинских хришћана) је потпуно уверен да

имамо бесмртну душу и да ћемо убудуће дати одговор за оно што смо починили овде и да

ћемо стајати пред Страшним судом, и они читав ток свог живота управљају таквим

надама; постали су надмоћни у односу на овоземаљске привиде, како их томе учи Свето

писмо".

Познији црквени отац, св. Јован Синајски, познатији као св. Јован Лествичник (525 - 605),

каже у својој чувеној Лествици: "Цео свет не вреди колико једна душа, јер је свет

пролазан, а душа непропадљива и остаје непропадљива".

Page 25: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Св. Симеон Нови Богослов (11. век), највећи византијски мистик, каже: "Ако брижљиво

испитате, јасно ћете видети да међу стварима овога света ништа није постојано и извесно

осим људске душе... она је по природи бесмртна".

Најистакнутији православни богослов 14. века, св. Григорије Палама, следећим речима

потврђује бесмртност душе: "Свака разумна и духовна природа, било људска било

ангелска, поседује живот којим остаје бесмртна и неосетљива за разарање". Проширујући

ову тврдњу, Палама каже: "Људска душа има разум и уопште духовни живот који се

очигледно разликује од телесног живота... Када се тело распадне, душа се не распада

заједно са њим... душа остаје бесмртна, јер као своју суштину поседује свој сопствени,

особит живот".

Бесмртност душе потврђивали су и потоњи православни светитељи и други црквени писци

на исти јасан и упечатљив начин, на који су је (бесмртност душе) потврђивали и већ

цитирани Оци. Као примере наводим св. Козму Етолског, Атанасија Парског и св.

Никодима Светогорца. Сви они су процветали током 18. века, који представља високу

тачку у грчкој православној духовности током столећа турске владавине.

У двадесетом веку, велики православни богослов и философ, св. Нектарије Егински, бавио

се питањем бесмртности душе исцрпније него било ко други. Он му се стално враћао у

својим књигама и понудио је много доказа за њену бесмртност. У мојој књизи Модерни

грчки философи о људској души изнео сам његових осамнаест аргумената преузетих из

књиге Студија о бесмртности душе.

ФИЛОСОФСКО - ТЕОЛОШКИ АРГУМЕНТИ

Неки од грчких црквених Отаца, као што су св. Атанасије Велики или св. Григорије из

Нисе не само да су потврђивали бесмртност душе, него су се чак и прихватали тога да

одбране ту доктрину помоћу философско теолошких аргумената. Облик који је дат тим

аргументима илуструју они (аргументи) који се појављују у расправи св. Атанасија под

називом Против пагана (2. део). Доказујући да тврдња о стварању душе као бесмртне

представља део црквеног предања, он у наставку износи три доказа њене бесмртности.

Први доказ св. Атанасије изводи из чињенице да је душа нешто различито од тела које је

смртно. Та различитост показује се многим чињеницама, као што су следеће:

Често човековим телесним нагонима (као што је потреба за храном и пићем) управља

расуђивање и свако, ако је пријатељ истине, примећује да се расуђивање разликује од

телесних чула. Способност расуђивања поступа као судија и управитељ чула. Она, дакле,

Page 26: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

одлучује шта ће чула видети, чути, додирнути, окусити и омирисати а шта не. Способност

расуђивања се налази у души.

Да је душа нешто различито од тела показује се и тиме што се тело, будући по природи

смртно, бави смртним стварима, док човек расуђује о стварима бесмртним и вечним. Тело

не би могло спонтано имати такве мисли о себи, јер траје само привремено, јер је смртно.

Следи да суштина која размишља о бесмртности и вечним стварима мора бити другачија

од тела и бесмртна.

Други аргумент потиче из динамичне, стваралачке природе душе. Како то он изражава,

"душа покреће тело и оно није покретано другим стварима". Отуда следи да је кретање

душе - односно њена делатност - спонтано, и да се тај спонтани покрет наставља и након

што је тело положено у земљу. Та самоделатност душе је истоветна са њеним животом.

Св. Атанасије је овај аргумент присвојио из Платонових Федра и Закона, парафразирајући

га на себи својствен начин.

Трећи доказ за бесмртност душе је њена моћ да у машти и мислима оде изван тела. Тако

св. Атанасије каже: "Често се дешава да човек, док тело лежи на земљи, машта и

размишља о томе шта је на небу. Док тело спава, човек се често душевно креће и посматра

оно што се налази изван њега, путује у друге земље, шета, сусреће познанике. Често, док

тело лежи у кревету, непокретно и уснувши сном сличним смрти, душа остаје будна

захваљујући својој сопственој снази и превазилази природну снагу тела. Иако путује

далеко од тела а да при том остаје у њему, душа замишља и запажа ствари које су изнад

земље, а често и разговара са светима и ангелима који се налазе изнад овоземаљског и

телесног постојања".

Св. Атанасије закључује да "ако чак и душа здружена са телом живи вантелесни живот,

њен живот ће се у далеко већој мери наставити након смрти тела, и живеће непрекидно

због Бога који је тако учинио".

Тај аргумент је, иако преформулисан, у наше време изнео француски философ Анри

Бергсон у својој књизи "Дух - енергија". Он пита: "Шта је она ствар коју свако од нас

назива својим "Ја"? "То је нешто", одговара он, "што се појављује... да би превазишло

сваки део тела које је са њим сједињено, да би га оставило иза себе како у простору, тако и

у времену. У простору зато што је тело свакога од нас ограничено унутар различитих

површина које га спутавају, док помоћу своје перцепције... зрачимо далеко изван својих

тела, чак до звезда. У времену, зато што је тело материја, а материја је у садашњости... док

свест (наше "ја") задржава прошлост, затвара оно што време отвара и са тим припрема

будућност којој ће она сама помоћи да ствара... Та ствар која са свих страна преплављује

тело јесте "ја", "душа", "дух".

Као св. Атанасије, Бергсон из тога што душа превазилази или трансцендира тело изводи

закључак о бесмртности душе и каже: "Ако узмемо у обзир да човекова ментална

активност превазилази његову церебралну активност... очување, па чак и интензификација

личности не само да је могућа, него је и вероватна након распадања тела".

Page 27: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

У своју формулацију овог аргумента Бергсон укључује идеју о души као нечем

динамичном и креативном, што се појављује и у другом аргументу св. Атанасија. Бергсон,

дакле, као што смо видели, говори о свести као о ономе што припрема будућност којој ће

она сама помоћи да ствара а даље запажа да свест, "ja', "душа", "ствара дела поново

стварајући саму себе".

Св. Григорије из Нисе (око 335 - 395) је у својим књигама О души и васкрсењу и Велики

катихизам опширно философирао о бесмртности душе. У првој књизи, расправа има

форму дијалога. Он поставља питања својој интелектуално обдареној сестри Макрини и

упућује приговоре против хришћанског става о души какве су износили материјалистички

настројени философи, да би видео како ће му она одговорити на њих. Циљ ове расправе је,

како се он изразио, "да се стекне чврсто и непоколебиво уверење у трајање душе" (после

смрти).

Као што је поступио св. Атанасије говорећи о души, и он започиње расправу правећи

оштру разлику између душе и тела. То води ка следећем, јасном схватању душе: за

разлику од тела, које је вештаствено, сложено и видљиво, душа је нешто невештаствено,

духовно, једноставно (тј. несложено), невидљиво и што постоји независно од тела.

Такво схватање душе је, тврди св. Макрина, у потпуности усклађено са библијским

схватањем да је "Бог створио човека по свом лику и подобију" и каже: "Оно што је

створено по лику Божанства у сваком погледу нужно поседује сличност са праобразом".

Према томе, душа у којој је присутан "лик", слична је Божанству по томе што је "умна,

невештаствена, неповезана са појмом тежине, као и по немогућности било каквог мерења

њених размера".

У Великом катихизму, њен брат, св. Григорије из Нисе, износи тврдњу о бесмртности

душе извлачењем закључака о хришћанском схватању Бога као доброг и човекољубивог,

који човека ствара по сопственом лику. Он каже:

"Било је неопходно да човек, рођен за наслађивање божанским добрима, у својој природи

поседује нешто сродно ономе чему је требало да буде причастан. Ради таквог окончања

био је обдарен животом, мишљу и умешношћу, као и свим изврсним особинама које

приписујемо Богу... Будући, дакле, да је једна од тих изврсних особина повезаних са

божанском природом и вечно постојање, било је у целости потребно да наша природа не

буде лишена додатног дара ове особине и да у себи поседује бесмртност".

Анализирајући природу душе, јасно је разликујући од природе тела и износећи доказе у

одбрану њене бесмртности насупрот материјалистима, св. Атанасије, св. Григорије из

Нисе и његова сестра св. Макрина користе оно што је Платон рекао о души у Федону,

Федру и Законима. Они су, међутим, селективни и избегавају две Платонове заблуде, ону

о преегзистенцији душе и ону о реинкарнацији. Темељ њихове мисли у испољавању

селективности, овде као и у другим питањима, јесте Свето писмо. Њихову оданост Светом

писму и, у исто време, њихову слободу у селективном коришћењу списа световних

мислилаца какав је Платон, изванредно изражава исказ св. Макрине у књизи њеног брата

О души и васкрсењу. Она каже:

Page 28: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

"Ми нисмо овлашћени да тврдимо све што пожелимо: учинили смо Свето писмо правилом

и мером сваког начела. Наше су очи неминовно уперене у њега и одобравамо само оно

што се може ускладити са намером ових списа".

Аргументи о бесмртности душе које су изнели св. Атанасије, Григорије из Нисе и

Макрина типични су за начин на који су грчки црквени Оци износили доказе за њу у

философском маниру. Њихов пример је у овом веку задивљујуће следио св. Нектарије

Егински.

Достојевски, који није био само велики романописац већ и дубок православни мислилац

брани учење о бесмртности душе на основу тврдње да је то неопходно за човеково

духовно и морално здравље. У чувеном Дневнику писца каже:

"Ни појединац ни народ не могу да живе без "више идеје"; на земљи постоји само једна

таква идеја, идеја о бесмртној људској души. Све друге "више идеје" којима људи живе

исходе из ње... Када се изгуби идеја о бесмртности, самоубиство се појављује као потпуна

и неизбежна нужност за сваког човека који је у најмањем степену изнад пољских звери...

Идеја бесмртности је сам живот, крајње одређење и први извор истине и целовитости

свести".

СВЕДОЧЕЊА У ЖИТИЈИМА СВЕТИХ И ДРУГИМ СПИСИМА

Пошто смо расправљали о сведочењима о бесмртности душе садржаним у Светом писму,

иконографији, химнографији и списима грчких Отаца Цркве, осврнимо се сада на

сведочења која се налазе у житијима светих и зборницима какав је Евергетинос

(монументално дело из 11. века које се први пут појавило у штампи 1783. Представља

зборник учења и догађаја везаних за бројне ранопустињске Оце). Сведочанства која ће

сада бити изнета имају форму визије душе док је била у телу и визије док је душа била

изван тела, током такозване "клиничке смрти". Укратко ћу описати искуства и једне и

друге врсте.

У житију св. Антонија Великог, које је написао његов ученик, Атанасије Велики,

Архиепископ александријски, читамо да је св. Антоније видео како мноштво ангела

узноси на небеса душе двојице знаменитих подвижника: Амуна Нитријског и Павла

Тивејског. Као што сам већ поменуо наводећи сведочења иконографије, св. Антоније је

једном, док је седео на планини и гледао навише, видео да некога узносе на небо и да је

велика радост обузела оне који су му ишли у сусрет. Тада је, поклонивши се и

благосиљајући тај збор, изговорио молитву да дозна чија је то душа и истог тренутка

зачуо глас који му је рекао да је то Амунова душа.

Page 29: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Раздаљина између планине на којој је живео св. Антоније и Нитрије, где се упокојио св.

Амун, износила је тридесет дана путовања. Монаси којима је Антоније исприповедао о

виђењу Амунове душе забележили су дан и време. Када су, након тридесет дана,

пристигла извесна браћа из Нитрије, монаси су се распитали и дознали да се Амун

упокојио управо оног дана и часа када је блажени Антоније видео његову душу док је

ангели узносе на небеса.

У Евергетиносу се налази и следећа повест о "вантелесном искуству" која служи као

сведочанство о животу после смрти.

"Живео једном монах по имену Петар. Тај монах је био ученик пустињака Ебаса, који је

живео у ненастањеној и шумовитој области. Ебаса је исприповедао Петру како се, пре

доласка у ту ненасељену област, разболео и умро. Међутим, његова душа се, након краћег

времена, вратила у тело. Када је дошао себи, уверавао је оне око њега да је духовним

очима видео паклене муке и безбројна огњена места, као и већи број умрлих владара овог

света обешених у том огњу. У тренутку када је и сам требао да буде одведен и бачен у то

место мучења и огња, изненада се појавио блистави ангео и спречио их да га баце тамо.

Онда му је ангео рекао: "Иди и постарај се за себе, од сада треба да живиш врло опрезно".

"Након тога, предао се најстрожим постовима и бдењима, увек се присећајући и

страхујући од мучења која је видео у паклу".

Ово искуство није изнето као јединствено, него као нешто што се понекад дешава и

другима. У Евергетиносу се поставља питање како се таква искуства могу објаснити.

Следећи одговор је дао Григорије Двојеслов (540-604):

"Овај догађај је Божија опомена човеку, а збио се промислитељски услед самилости

Божије и понуђен је као највећи дар милосрђа, тако да се многи, након разлучења душе од

тела, убрзо враћају у своја обамрла тела како би, видевши својим душевним очима

паклене муке - о којима су слушали од других, али им нису веровали - најзад научили да

се плаше пакла".

Св. Симеон Нови Богослов, велики мистик једанаестог века, дао је врло жив опис

сопственог "вантелесног искуства". Том приликом он није, као Ебаса, био вођен у пакао,

него у рај. Записао је:

"Био сам потпуно одвојен (од тела) и изгубио сам власт над њим... Авај! Како бих то

уопште могао описати на одговарајући начин? Каква љубав, каква доброта! Он ме из овог

места таме одводи у други свет или на неко место високо у ваздуху, заиста нисам у стању

да кажем какво... Знам да је то светлост, да ме носи и придржава, да ме води према великој

светлости. Ово велико божанско чудо не би могли описати ни ангели, нити би међусобно

могли разговарати о њему, или ми се тако чини. Када сам стигао тамо, показао ми је и

друге ствари, оне ствари које су истицале из светлости... Издвојио ме из пропадљивог

света и овоземаљских ствари. Обукао ми је плашт, невештаствен и блистав, и сличне

сандале. Пошто ме тако даровао, Створитељ ме одведе у шатор који се може опазити

чулима, у шатор мог тела, а затим ме безбедно затвори у њега. Вратио ме у видљиви свет,

Page 30: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

тако да треба да живим међу онима који обитавају у тами, ја, који сам био ослобођен

таме".

Искуство св. Симеона слично је искуству које је имао св. Павле и описао га у 2. посланици

Коринћанима: Знам човека у Христу... да ли у телу, не знам да ли изван тела, не знам, Бог

зна - би однесен до трећега неба... би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није

допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити (2.Кор.12; 2; 4 - 5).

Неких пет стотина година након св. Симеона Новог Богослова, још један светитељ,

Митрофан Атонски, детаљно је описао апокалиптичко вантелесно искуство. Он приповеда

како је душу неког човека, који је доживео клиничку смрт, ангео повео да види душе

мртвих.

Искуство које описује св. Митрофан доживео је један побожни ожењени хришћанин по

имену Деметрије. Био је становник Стратоникија, градића који се налази недалеко од

Атонског полуострва. Деметрију се ово догодило 1580. године. Према св. Митрофану,

након ужасне петнаестодневне болести, Деметрије је био на умору. Преминуо је у току

ноћи и рођаци су његово тело завили у покров како би га ујутро сахранили. То стање је

потрајало неколико сати. Изненада је уздахнуо и сео на кревет. У том положају је остао

три дана и за то време нити је јео, нити говорио. Тада је почео да прича и приповеда о

свему што је сматрао вредним, а што је видео у рају и паклу. Дуго је набрајао све што је

доживео у том вантелесном стању, описујући како је са земље био узнет до небеских

места, где је видео душе мртвих, како праведних православних хришћана, тако и

грешника, безбожника и неверника.

По његовом сведочењу, праведници обитавају на радосним и дивним местима, обасјаним

божанском светлошћу и неописивог мириса. Други обитавају у великој жалости, на

местима таме и смрада. Међу онима који живе на тим дивним местима, Деметрије је видео

и своју преминулу децу. Много се обрадовао и пожелео да остане са њима, али ангео није

допустио да се овде задржава одвео га је на друга места.

Деметријево путовање на та надземаљска места окончало се у тренутку када је ангео, који

га је водио, његову душу вратио у тело. Описујући ово, побожни Деметрије је рекао:

"Када сам видео своје тело мртво и ружно, нисам желео да се вратим у њега. Међутим,

чудесни и блистави младић који ме је водио снажно ме је гурнуо и вратио сам се у тело,

осетивши тако оштар бол да су ми се све кости, нерви и зглобови потресли".

Што се тиче околности које су навеле св. Митрофана да оде и види Деметрија и дозна за

његово апокалиптичко искуство, сам Митрофан даје овакво објашњење: десило се да је

боравио недалеко од града у коме се ово догодило - Стратоникија - куда га је његов

старац, св. Дионисије Оратор, упутио да исповеди људе. Када је од тамошњих житеља чуо

за Деметријев доживљај, отишао је Деметријевој кући, видео га и овај му је неколико пута

о свему исцрпно испричао. Тако је св. Митрофан био у могућности да о свему састави

детаљан извештај у писаној форми.

Page 31: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Митрофанов извештај о Деметријевом вантелесном искуству сачуван је у рукопису у

многим светогорским манастирима. То показује да је ова прича тамо била веома

поштована као веродостојна и изузетно значајна и она се још увек поштује као таква. То је

посведочено чињеницом да је један од најугледнијих атонских монаха, о. Герасим

Микрајананитис (1904 - 1991), највећи химнограф Православне цркве у двадесетом веку,

превео Митрофанов извештај на "народни" грчки језик ("димотики") и објавио га у

неколико наставака у атинском периодичнику Парадосис током 1977/ 78.г. Отац Герасим

је живео у Малом скиту св. Ане, на истом месту на коме су се подвизавали св. Митрофан и

његов старац, св. Дионисије Оратор. За мене је био један од највећих благослова у животу

што сам током осамдесетих година два пута срео овог знаменитог монаха у његовој

испосници.

Значај који се на Светој Гори придаје оваквим извештајима као недвосмисленим

сведочанствима о бесмртности душе, показује и чињеница да је недавно један од

тамошњих истакнутих писаца, о. Мојсеј из Скита св. Пантелејмона (при манастиру

Кутлумусиу) приредио и објавио слично дело, Повратак из другог живота. То је грчка

верзија дела анонимног руског писца, које се на енглеском појавило 1971. у периодичнику

Православни живот.

Основне елементе овог дела о. Мојсеј је сумирао у Предговору на следећи начин:

"Писац ове књиге, православни Рус који се касније замонашио описује своје лично

искуство које се односи на његову смрт и повратак у живот након два дана".

"Пре овог вантелесног искуства, писац је био овоземаљски настројен и незаинтересован за

веру. Као зрео човек, он се разболео и био смештен у болницу, где је постављена дијагноза

о упали плућа. Лекари су покушали да га одрже у животу, али нису успели".

"Његов опис разлучења душе од тела веома је узбудљив и изазива велико чуђење. Он

описује чудно осећање да је душа лишена тежине током свог исхода из тела, осећање њене

равнодушности према телу, агонију смрти, поглед на сопствено мртво тело, немогућност

да комуницира са њим и са другим људима, страшно осећање усамљености и отуђености,

своју запрепашћеност и настојање да, као неверник, објасни необјашњиво. Присуство

благонаклоних ангела који су пратили душу и злих демона који су бучно испитивали душу

због посредног порицања Бога у његовим младалачким годинама могли су изазвати једино

самоосуђивање. Врло је дирљиво његово избављење од насртљивих демона истог

тренутка када је призвао Пресвету Богородицу. Задивљујући је његов кратак опис

неизрециве визије "Царства светлости и хармоније".

"Будући да је био неприпремљен (за боравак на овом месту), а по заповести Божијој, он се

са болом вратио на земљу. Његов покушај да лекарима објасни шта је преживео био је

узалудан. Њихова логика није им допустила да пређу границе свог знања..."

Тај човек је, задивљен, причао свој доживљај без икакве жеље за публицитетом, не чинећи

чак ни неки посебан напор да убеђује... Интелигентан, не претерано горљив у погледу

вере, па чак и неактиван када се ради о вери, казивао је своју узбудљиву причу са циљем

Page 32: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

да се дозна за његово искуство. Његова прича има једно посебно, вредно помена обележје

које се мора истаћи. Поседујемо друге, сличне повести смртно болесних особа и оне

говоре о мраку који води ка светлости, али они имају тешкоћа да их опишу, јер су то

случајеви у трајању од неколико минута. У овиј причи, међутим, где је душа ван тела

боравила 36 сати, имамо редак опис виших стања...

Веродостојност овог исказа је сасвим извесна. Његови описи подсећају на текстове

светитеља који се односе на Царство небеско.

Описи вантелесних искустава које су оставили св. Симеон Нови Богослов, побожни

Деметрије из Стратоникија и анонимни руски писац говоре нам да постоји стварност звана

душа која након смрти и свог одвајања од тела наставља да постоји, остаје свесна и

задржава своју способност да опажа, осећа, мисли и памти. Они такође сведоче да душа,

када се разлучи од тела, не доспева у празнину него у други свет, у област духовних бића.

Завршићу своје предавање још једним приказом апокалиптичког искуства који нам

сведочи о истим стварима. Реч је о новојављеним светитељима из Термија на Лезвосу:

Рафаилу, Николају и Ирини. Прича о њиховом јављању - којој сам посветио 10. том своје

серије Нови православни светитељи (Рафаил, Николај и Ирина са Лезвоса) једна је од

најчуднијих у целокупној историји хришћанства. Ово троје светитеља су новомученици -

претрпели су мученичку смрт након пада Константинопоља, престонице Византијског

царства. Константинопољ је под турску власт пао 1453, а ови светитељи су пострадали

десет година касније.

Године 1959, почели су се јављати многим особама - мушкарцима, женама и деци, како у

сновима тако и устању будности. Они су открили свој идентитет и живо представили

призоре свог мучеништва. Св. Рафаил је био игуман манастира поред села Терми на

Лезвосу, посвећеног Рождеству Пресвете Богородице. На том месту су и пострадали

мученичком смрћу. Св. Николај је био његов ђакон, док је Ирина била дванаестогодишња

кћи управитеља Термија. Догодило се да је мала Ирина са родитељима била у манастиру

када су упали Турци и сурово до смрти мучили Грке који су се тамо затекли.

Неких пет стотина година након њиховог мучеништва 1959. године - ови светитељи

почели су дасе јављају становницима Термија, као и на другим местима, ближим или

удаљенијим од села. Међу особама које су посведочиле да су имале виђење ових

новомученика, а посебно св. Рафаила, били су учени митрополит Митилене, Јаковос

Клемвротос, неколико уважених свештеника и чувени иконописац и књижевник Фотиос

Кондоглу.

Ови новомученици су открили каквим су мучењима били изложени од стране Турака,

убрзо након што су ови поробили Лезвос. Понудили су да воде ископавања која су

предузели становници Термија на месту њиховог мучеништва. Њихово вођство допринело

је значајним открићима, као што су делови њихових моштију (скелети) и једна Христова

икона.

Page 33: BESMRTNOST DUSE-Konstantin Kavarnos

Св. Рафаил, врло упечатљива фигура, позивао је људе на покајање, дајући духовне савете

и утеху и исцељујући све врсте болести - укључујући и многе које су лекари прогласили за

неизлечиве. Та искуства су учинила да манастир поред Термија постане место ходочашћа

које се може упоредити са Богородичином капелом на острву Тиносу. У манастир

свакодневно пристижу стотине ходочасника из свих делова Грчке, из Америке,

Аустралије и свих европских земаља.

Као и други доживљаји које сам описао, тако и ови које су побудили новомученици из

Термија - свети Рафаил, Николај и Ирина, јасно сведоче о постојању душе као суштине

различите од тела и њеном преживљавању након смрти. Они доказују њену егзистенцију

као средишта свести, памћења, мишљења, осећања, и потврђују да је неуништива. Након

више од пет стотина година, духовно су светитељи Рафаило, Николај и Ирина наставили

да постоје, без слабљења њиховог бића које је, у ствари, оснажило.

Из предела вечности, они су свом снагом ступили у наш свет, у искуство великог броја

људи. Они су се појавили са неоштећеним памћењем - суштинским за очување личног

идентитета - са бистрим интелектом и вољом, способни да делују на особе у овом свету.

Они на тај начин заиста показују да Бог није Бог мртвих него Бог живих, јер су за њега сви

живи.