Copyright © 2013 by Tay, Ltd.All rights reserved.Copyright © ovog izdanja Dereta

BibliotekaSUPERNOVA

UrednikAleksandar Šurbatović

Naslov originalaDonna TarttTHE GOLDFINCH

Prevod sa engleskogVesna Stojković

Za majku

Za Kloda

I

Apsurd ne oslo ba đa, on oba ve zu je.

– Alber Kami

v

P o g l a v l j e 1

DEČAK SA LOBA NJOM

I

Dok sam još bio u Amster da mu, prvi put posle mno go godi na sanjao sam svo ju maj ku. Bio sam zatvo ren u hote lu više od nede lju dana, pla­še ći se da iko ga pozo vem tele fo nom ili iza đem, a srce bi mi posr nu lo i zamu ca lo čak i na naj be za zle ni je zvu ke: zvo no lif a, klo pa ra nje koli ca sa mini­barom, čak i zvuk časov ni ka na crkvi koji otku ca va ju pun sat, Vester to ren, Krajt berg, sa nekim mrač nim pri zvu kom u tom zve ke tu, pro že tim neka kvim baj ko vi tim ose ća jem pro pa sti. Po danu sam sedeo u pod nož ju kre ve ta, upi nju ći se da ras tu ma čim vesti na holand skom na tele vi zi ji (uza lud, jer nisam znao ni reč holand skog), a kad bih odu stao, seo bih pored pro zo ra i zurio u kanal s kapu tom od kami lje dla ke pre­ba če nim pre ko ode će – napu stio sam Nju jork u žur bi i ode ća koju sam poneo nije bila dovolj no topla, čak ni unu tra.

Napo lju je sve vrve lo od vese lja i aktiv no sti. Bio je Božić, noću su na mosto vi ma pre ko kana la tre pe ri la sve tla; damen en heren rume nih obra za, umo ta ni u šalo ve koji su lepr ša li na lede nom vetru, truc ka li su se bici kli ma niz kal dr mu sa božić nim jel ka ma pri ve za nim poza di. Po pod­ne bi ama ter ski orke star svi rao božić ne pesme koje su, zvon ke i nežne, leb de le u zim skom vazdu hu.

Naba ca ni poslu žav ni ci naru če ne hra ne; pre vi še ciga re ta; mla ka vot­ka iz pro dav ni ce na aero dro mu. Tokom tih nemir nih dana zato če niš tva, upo znao sam sva ki pedalj sobe kao što zatvo re nik upo zna svo ju ćeli ju. Bio sam prvi put u Amster da mu; grad goto vo uopšte nisam video, a ipak sama soba, svo jom turob nom, pro hlad nom, sun cem ispra nom lepo tom, odi sa la je nekim duhom Sever ne Evro pe, kao mini ja tur ni model Holan­di je: kreč i pro te stant ska česti tost pome ša ni s podrob no obo je nim luk­su zom dove ze nim trgo vač kim bro do vi ma sa Isto ka. Pro veo sam nera­zum no mno go vre me na pro u ča va ju ći par mini ja tu ra, ulje na plat nu u pozla će nom okvi ru, koje su visi le iznad pisa ćeg sto la, jed na sa selja ci ma

D o n a Ta r t10

koji se kli za ju po zale đe nom jeze ru pored crkve, dru ga sa jedre nja kom koji poska ku je po uzbur ka nom zim skom moru: ukra sne repro duk ci­je, niš ta poseb no, iako sam ih pro u ča vao kao da u sebi kri ju, šifri ran, neka kav ključ do skri ve nog srca sta rih fla man skih maj sto ra. Napo lju je susne ži ca uda ra la o pro zor ska sta kla i sipi la nad kana lom pa, iako je bro kat bio ras ko šan a tepih mek, zim ska sve tlost je ipak nosi la stu de ni pri zvuk 1943, osku di ce i šted nje, sla bog čaja bez šeće ra i odla ska u kre­vet pra znog sto ma ka.

Sva kog jutra, dok je napo lju još uvek bio mrak, pre nego što bi dodat­ni slu žbe ni ci doš li na posao, a pre dvor je poče lo da se puni, oti šao bih u pri ze mlje po novi ne. Hotel sko oso blje kre ta lo se tiho sašap ta va ju ći se, hlad no pre la ze ći pogle di ma pre ko mene kao da me zapra vo ne vide, Ame ri kan ca iz sobe 27 koji nikad ne sila zi po danu; a ja sam poku šao da ube dim sebe da će se noć ni mena džer (tam no ode lo, voj nič ka fri zu ra, nao ča ri sa debe lim okvi rom) vero vat no potru di ti da spre či pro ble me ili izbeg ne gun gu lu.

U Herald tri bju nu nije bilo nika kvih vesti o mojoj nepri li ci, ali pri ča je bila po svim holand skim novi na ma, zbi je ni pasu si tek sta na stra nom jezi ku, koji su izlu đu ju će visi li tik van moje moći poi ma nja. Onop ge lo­ste moord. Onbe ken de. Popeo sam se na sprat i vra tio u kre vet (pot pu no obu čen, jer je u sobi bilo toli ko hlad no) i raši rio novi ne po pokri va ču: foto gra fi je poli cij skih kola, tra ka kojom je obe le že no mesto zlo či na, čak je i nat pi se bilo nemo gu će odgo net nu ti i iako izgle da nisu zna li moje ime, nisam nika ko mogao da znam da li ima ju moj opis ili ne izno se sve infor ma ci je u jav nost.

Soba. Radi ja tor. Een Ame ri kaan met een stra fblad. Masli na sto ze le na voda u kana lu.

Poš to sam bio bole stan i smr za vao se, a naj ve ći deo vre me na nisam znao šta bih sa sobom (zabo ra vio sam da pone sem knji gu, kao i top­lu ode ću), veći deo dana osta jao sam u kre ve tu. Noć je, čini se, pada la usred popo dne va. Često bih – usred šuš ka nja ras pro str tih novi na – na momen te uto nuo u san, a moji sno vi su uglav nom bili zamu će ni istom neo d re đe nom strep njom koja se pro bi ja la na javu: suđe nja, prtljag koji se otvo ri po beto nu, a moja ode ća se rasi pa na sve stra ne i bes ko nač ni aero drom ski hod ni ci gde trčim za avi o ni ma za koje znam da ih nika da neću sti ći.

č e š l j u g a r 11

Zahva lju ju ći gro zni ci, imao sam mno go čud nih i veo ma upe ča tlji vih sno va, pre zno ja vao se baca ka ju ći se, ne zna ju ći da li je dan ili noć, ali posled nje i naj go re od ovih noći sanjao sam maj ku: kra tak, tajan stven san, više nalik na pri vi đe nje. Bio sam u Hobi je voj rad nji – tač ni je, u neka kvom ave tinj skom pro sto ru iz sna nameš te nom tako da izgle da kao nedo vr še na ver zi ja rad nje – kada mi je ona izne na da priš la s leđa tako da sam video njen odraz u ogle da lu. Ugle dav ši je, bio sam para li san od sre će; bila je to ona, sve do naj sit ni jeg deta lja, šare nje nih pegi ca, sme ši la mi se, lep ša ali ne i sta ri ja, crne kose i usa na čud no izvi je nih navi še, ne san već pri su stvo koje je ispu ni lo celu sobu: sila sama po sebi, oži vlje na dru gost. I ma koli ko to želeo, znao sam da ne mogu da se okre nem, da bih, ako je direkt no pogle dam, pre kr šio zako ne i nje nog i svog sve ta; doš la mi je na jedi ni način na koji je mogla i pogle di su nam se na jedan dug i miran tre nu tak sre li u ogle da lu; ali baš kada se čini lo da će pro go­vo ri ti – sa neka kvom meša vi nom vese lja, lju ba vi i ogor če nja – izme đu nas se uvu kla neka kva magla i ja sam se pro bu dio.

II

Sve bi bilo bolje da je ona pre ži ve la. Ova ko, umr la je kada sam bio dete i, iako sam za sve što mi se od tada dogo di lo u pot pu no sti sam kriv, kada sam je izgu bio, izgu bio sam sva ki puto kaz koji bi me možda odveo na neko sreć ni je mesto, u neki nase lje ni ji ili pri jat ni ji život.

Nje na smrt, lini ja raz gra ni če nja: Pre i Posle. I mada je turob no pri­zna ti to posle toli ko godi na, nika da nisam upo znao niko ga pored koga sam se ose ćao toli ko volje no kao pored nje. U nje nom pri su stvu sve bi oži ve lo; zra či la je vol šeb nim nestvar nim sve tlom pa si, posma tra ju ći neš to nje nim oči ma, video to u jasni jim boja ma nego obič no – sećam se kako smo neko li ko nede lja pre nego što je umr la kasno veče rali u nekom ita li jan skom resto ra nu u Vili džu i kako me je uhva ti la za rukav, ugle dav ši izne na da goto vo bol nu ljup kost rođen dan ske tor te sa upa lje­nim sve ći ca ma koju su izne li iz kuhi nje, jedva pri met ni krug sve tla koje tre pe ri po tam nom pla fo nu, a onda su tor tu spu sti li da bleš ti okru že na poro di com, oza riv ši lice jed ne sta re gospo đe okru že ne osme si ma, dok se kono ba ri uda lja va ju sa ruka ma iza leđa – samo obič na rođen dan ska

D o n a Ta r t12

veče ra kakvu može te vide ti u bilo kom jef i nom resto ra nu u cen tru gra­da i sigu ran sam da je ne bih ni upam tio da ubr zo nakon toga nije umr la, ali nepre sta no mi se vra ća la u misli posle nje ne smr ti i vero vat no ću raz­miš lja ti o tome celog živo ta: tom kru gu upa lje nih sve ći ca, tableu vivant sva ko dnev ne, sva ki daš nje sre će koja je izgu blje na kada sam izgu bio nju.

A bila je i lepa. To je goto vo spo red no, ali ipak, bila je. Kad je tek do­š la u Nju jork iz Kan za sa, radi la je hono rar no kao mane ken ka, mada joj je uvek bilo pre vi še nela god no pred kame rom da bi bila naro či to dobra u tome; šta god da je pose do va la, nije se moglo pre ne ti na film.

A ipak je bila u pot pu no sti svo ja: ret kost. Ne sećam se da sam ika da video iko ga ko je zai sta ličio na nju. Ima la je crnu kosu, sve tlu kožu koja bi se leti osu la pegi ca ma, nežne pla ve oči s puno sve tla; a u kosi ni nje nih jago dič nih kosti ju pri me ći vao se neo bič ni spoj ple men skog i kelt skog sumra ka, pa su lju di pone kad pret po sta vlja li da je Islan đan ka. Zapra vo, bila je polu­Irki nja, polu­Čiro ki Indi jan ka, iz gra da u Kan za su bli zu gra­ni ce sa Okla ho mom i vole la je da se naša li na račun svog pore kla, iako je bila bli sta va i krep ka i otme na poput trkač kog konja. Taj egzo ti čan karak ter naža lost delu je neka ko pre vi še kru to i nepo mir lji vo na foto gra­fi ja ma – nje ne pegi ce pre kri ve ne šmin kom, kosa veza na u konj ski rep na zatilj ku, poput nekog ple mi ća u Pri či o Gen dži ju – a ono što se uopšte ne ose ti je nje na topli na, nje na vedri na i nepred vi dlji vost, ono što sam kod nje naj vi še voleo. Iz mir no će kojom zra či na sli ka ma jasno je koli ko je bila nepo ver lji va pre ma kame ri; pod se ća na tigri cu na opre zu koja se spre ma za napad. Ali u živo tu nije bila takva. Kre ta la se sa uzbu dlji vom hitri nom, naglih i lakih pokre ta i uvek je sede la na ivi ci sto li ce, poput neke duge ele gant ne bar ske pti ce koja samo što ne odle ti. Voleo sam par fem od san da lo vog drve ta koji je nosi la, grub i neo če ki van, i šuš ta nje nje ne uštir ka ne košu lje kada bi se sagnu la da me polju bi u čelo. A njen osmeh je bio dovo ljan da pože li te da zabo ra vi te šta god da ste radi li i kre ne te za njom niz uli cu. Gde god da je išla, muš kar ci bi je pogle da va li kra jič kom oka, a pone kad bi je gle da li tako da bi mi poma lo zasme ta lo.

Ja sam bio kriv za nje nu smrt. Dru gi bi uvek požu ri li da me uve re da nije tako; i da, samo sam dete, ko je mogao da oče ku je, uža sna nesre­ća, bak suz, moglo je sva kom da se dogo di, sve je to savr še no tač no, ali ne veru jem ni reč.

Dogo di lo se u Nju jor ku, 10. apri la, pre četr na est godi na. (Čak mi i ruka ustuk ne kod datu ma; morao sam da je nate ram da ga zapi še, samo

č e š l j u g a r 13

da pri mo ra olov ku da se kre će po papi ru. Neka da je to bio sasvim obi­čan dan, ali sada štr či u kalen da ru poput zar đa log ekse ra.)

Da se dan odvi jao kao što je bilo pla ni ra no, sto pio bi se nepri me­će no s nebom, pro gu tan bez tra ga, kao i osta tak mog osmog raz re da. Čega bih se u vezi sa njim sada sećao? Malo čega ili niče ga. Ali narav no, to jutro mi je opi plji vi je i jasni je od sadaš njo sti, sve do nato plje nog vla­žnog vazdu ha. Tokom noći je pada la kiša, uža sna olu ja, pro dav ni ce su bile popla vlje ne, a par sta ni ca pod zem ne žele zni ce bile su zatvo re ne, a nas dvo je sta ja li smo na smo če nom tepi hu ispred naše stam be ne zgra de dok je njen omi lje ni vra tar, Gol di, koji ju je obo ža vao, išao una traš ke niz Pede set sed mu uli cu podig nu te ruke, zvi ždu kom dozi va ju ći tak si. Kola bi pro ju ri la prska ju ći mla ze ve prlja ve vode; viso ko iznad nebo de ra kotr­lja li su se obla ci nabre kli od kiše, noše ni vetrom i pre la ze ći pre ko delo va vedrog pla vog neba, a dole na uli ci, ispod izduv nih gaso va, vetar je bio vla žan i nežan poput pro le ća.

„Ah, pun je, gospo đo”, dovik nuo je Gol di nad ja ča va ju ći buku na uli­ci, pome riv ši se s puta kada je tak si, plju ska ju ći, skre nuo za ugao i isklju­čio sve tlo. On je bio naj sit ni ji od vra ta ra: ble du nja vi, mrša vi, živah ni čove ču ljak, Por to ri ka nac sve tle puti, biv ši bok ser u pero la koj kate go ri ji. Iako je u licu bio pod buo od pića (pone kad bi se u noć noj sme ni poja vio zau da ra ju ći na J&B), ipak je bio žilav, miši ćav i brz – uvek se šalio, uvek bi u pau zi popu šio ciga re tu na uglu, pre meš ta ju ći se sa noge na nogu i duva ju ći u šake u belim ruka vi ca ma kada je bilo hlad no, pri čao vice ve na špan skom i zasme ja vao osta le vra ta re.

„Jutros vam se žuri?”, pitao je moju maj ku. Na nje go voj plo či ci sa ime­nom pisa lo je BERT D, ali svu su ga zva li Gol di zbog nje go vog zlat nog zuba i zato što je nje go vo pre zi me, De Oro, na špan skom zna či lo „zla to”.1

„Ne, ima mo vre me na, sve je u redu.” Ali izgle da la je iscr plje no i šake su joj se tre sle dok je pono vo vezi va la šal, koji je šibao i lepr šao na vetru.

Sigur no je i Gol di to pri me tio, jer je poma lo pre kor no pogle dao u mene (koji sam se, vrda ju ći, naslo nio na beton sku žar di nje ru ispred zgra de, pogle da va ju ći svu da samo ne u nju).

„Ne ideš vozom?”, pitao me je.„O, tre ba štoš ta da oba vi mo”, rekla je maj ka, ne naro či to uver lji vo,

kad je shva ti la da ne znam šta bih rekao. Obič no nisam obra ćao mno go pažnje na nje nu ode ću, ali ono što je tog jutra obu kla (bela kaba ni ca,

1 Gold (engl.) – zla to. (Sve napo me ne u tekstu su redakcijske.)

D o n a Ta r t14

tana ni ruži ča sti šal, crno­bele moka si ne) toli ko mi se sna žno ure za lo u seća nje da mi je sada teš ko da je pam tim ika ko dru ga či je.

Imao sam tri na est godi na. Gro zno mi je kad se setim koli ko smo kru ti bili jed no pre ma dru gom tog posled njeg jutra, toli ko kru ti da je i vra tar to pri me tio; obič no bismo dru gar ski raz go va ra li, ali tog jutra ni­smo ima li mno go toga da kaže mo jed no dru gom jer su me suspen do va li u ško li. Pozva li su je dan rani je na poslu; doš la je kući ćutlji va i besna; a naj straš ni je je bilo to što nisam čak ni znao zbog čega sam suspen­do van, iako sam bio oko sedam de set pet posto sigu ran da je gospo din Bimen (na putu od svo je kan ce la ri je do zbor ni ce) pogle dao kroz pro­zor odmo riš ta na dru gom spra tu baš u pogreš nom tre nut ku i video me kako pušim u dvo riš tu ško le. (Ili tač ni je, video me kako sto jim s Tomom Kej blom dok je on pušio, što se u mojoj ško li prak tič no raču na lo kao isti pre kr šaj.) Maj ka je mrze la puše nje. Nje ni rodi te lji – o koji ma sam voleo da slu šam pri če i koji su nepra ved no umr li pre nego što sam imao pri li ku da ih upo znam – bili su lju ba zni tre ne ri konja koji su puto va li zapa dom i zara đi va li za život uzga ja ju ći mor gan konje: vese lja ci koji su pili kok te le, igra li kana stu, sva ke godi ne išli na Ken ta ki der bi i drža li po kući ciga re te u sre br nim kuti ja ma. Onda se jed nog dana, dok se vra­ća la iz šta la, moja baka pre sa mi ti la i poče la da iskaš lja va krv i do kra ja tinej džer skog doba moje maj ke, na pred njem tre mu su im sta ja le boce s kise o ni kom, a rolet ne u spa va ćoj sobi bile su stal no spuš te ne.

Ali – kao što sam se pla šio, i to ne bez raz lo ga – Tomo va ciga re ta je bila samo vrh lede nog bre ga. Već neko vre me sam imao pro ble ma u ško li. Sve je poče lo, ili tač ni je kre nu lo niz br do, kada je pre mesec dana moj otac pobe gao i osta vio maj ku i mene; nikad ga nismo mno go vole li i maj ka i ja smo, sve u sve mu, bili sreć ni ji bez nje ga, ali dru gi kao da su se zgra nu li i uzne mi ri li zbog toga kako nas je izne na da osta vio (bez nov­ca, ali men ta ci je ili adre se na kojoj može mo da kon tak ti ra mo sa njim), a nastav ni ci u mojoj ško li na Gor njoj zapad noj stra ni su me toli ko saža­lje va li, toli ko su žele li da poka žu raz u me va nje i podrš ku, da su mi – uče­ni ku sti pen di sti – dava li sva ka kve olak ši ce i pro du že ne roko ve i dru ge i tre će šan se: mese ci ma su mi popuš ta li uže, dok nisam zavr šio u veo ma dubo koj rupi.

I tako su nas – mene i maj ku – pozva li u ško lu na raz go vor. Sasta nak je bio tek u jeda na est i tri de set, ali poš to je maj ka mora la da uzme slo­bod no pre pod ne, kre nu li smo rani je na Zapad nu stra nu – na doru čak

č e š l j u g a r 15

(a, pret po sta vljao sam, i ozbi ljan raz go vor) i kako bi kupi la rođen dan ski poklon za nekog s kim je radi la. Pret hod ne noći je osta la bud na do pola tri, lica nape tog pri sve tlu kom pju te ra, pišu ći mej lo ve i poku ša va ju ći da pri pre mi sve za jutro tokom kojeg će odsu stvo va ti s posla.

„Ne znam šta vi misli te”, Gol di se pri lič no besno obra tio mojoj maj­ci, „ali meni je već dosta ovog pro le ća i vla ge. Kiša, kiša...” Stre sao se, tobo že podi gao krag nu i pogle dao u nebo.

„Mislim da bi po pod ne tre ba lo da se raz ve dri.”„Da, znam, ali ja sam spre man za leto”, reče trlja ju ći dla no ve. „Lju di

odla ze iz gra da, mrze ga, žale se na vru ći nu, ali ja... Ja sam trop ska pti ca. Što topli je, to bolje. Samo daj!”, plje skao je, uzmi ču ći niz uli cu. „A reći ću vam šta naj vi še volim, to kako u julu ovde sve utih ne... Zgra da osta ne pra zna i usnu la, svi odu, zna te?” Puc nuo je prsti ma, pored nje ga je pro­ju rio tak si. „To je moj odmor.”

„Ali zar se ne sku va te ovde?” Moj nedru že lju bi vi otac mrzeo je to kod nje – tu nje nu sklo nost da zapo de ne raz go vor s kono ba ri ca ma, vra­ta ri ma, hrip ta vim star ci ma na hemij skom čiš će nju. „Mislim, zimi bar može te da obu če te još jedan kaput...”

„Čuj te, ako radi te na vra ti ma zimi? Kažem vam, bude baš hlad no. Ma koli ko kapu ta i kapa da obu če te. Sto ji te tamo napo lju, u janu a ru, febru a ru, a vetar duva sa reke? Brrr.”

Ner vo zno gri zu ći nokat na pal cu, zurio sam u tak si je koji bi pro ju ri li pored Gol di je ve ispru že ne ruke. Znao sam da će čeka nje do raz go vo ra u jeda na est i tri de set biti muč no i mogao sam samo da mir no sto jim i poku šam da ne istr tljam okri vlju ju ća pita nja. Nisam imao poj ma čime bi mogli da izne na de maj ku i mene kada nas budu uve li u kan ce la ri­ju; sama reč ’save to va nje’ nago veš ta va la je sazi va nje nad le žnih orga na, optu žbe i suo ča va nja, mogu će izba ci va nje. Bila bi kata stro fa ako bih izgu bio sti pen di ju; od odla ska mog oca bili smo švorc; jedva da smo ima li nov ca za kiri ju. Povrh sve ga: gri zao sam se od bri ge da je gospo din Bimen neka ko saznao da smo Tom Kejbl i ja pro va lji va li u pra zne viken­di ce kada sam bio kod nje ga u Hemp to ni ma. Kažem ’pro va lji va li’, iako nismo obi li nijed nu bra vu ili nane li bilo kakvu šte tu (Tomo va maj ka je bila agen ti ca za pro da ju nekret ni na; ula zi li smo unu tra pomoću rezer­vnih klju če va koje smo zdi pi li s poli ce u nje noj kan ce la ri ji). Uglav nom smo njuš ka li po orma ni ma i zavi ri va li u fio ke toa let nih sto či ća, ali smo i uze li neke stva ri: pivo iz fri ži de ra, neke Xbox igre i jedan DVD (Džet

D o n a Ta r t16

Li, Ver ni Deni) i novac, sve u kup no oko deve de set dva dola ra: zgu žva ne nov ča ni ce od pet ili deset dola ra iz tegle u kuhi nji, gomi le siće iz dže po­va u vešer ni ca ma.

Kad god bih pomi slio na ovo, pozli lo bi mi. Proš li su mese ci otka ko sam bio kod Toma, ali mada sam poku ša vao da ube dim sebe da gospo­din Bimen ne može nika ko da zna da smo ula zi li u te kuće – kako bi mogao da zna? – moja maš ta se raz ma ha la i raz le te la na sve stra ne. Bio sam rešen da ne ocin ka rim Toma (mada nisam bio sasvim sigu ran da on nije ocin ka rio mene), ali tako sam se poš te no uva lio u sos. Kako sam mogao da budem toli ko glup? Pro va la je zlo čin; lju di zbog toga odla ze u zatvor. Pret hod ne noći sam sati ma ležao budan na muka ma, pre vr ću­ći se u kre ve tu, i gle dao kišu kako uda ra o pro zor sko sta klo moje sobe, pita ju ći se šta da kažem ako me suo če s tim. Ali kako sam mogao da se bra nim kad nisam čak znao ni šta oni zna ju?

Gol di je dubo ko uzdah nuo, spu stio ruku i vra tio se una traš ke do mesta gde je moja maj ka sta ja la.

„Neve ro vat no”, rekao joj je, motre ći jed nim umor nim okom na uli­cu. „Ima mo popla vu u Sohou, čuli ste za to, zar ne, a Kar los kaže da su blo ki ra li neke uli ce kod UN.”

Gle dao sam smrk nu to kako gru pa rad ni ka izla zi iz grad skog auto­bu sa, neve se li poput roja strš lje no va. Možda bismo ima li više sre će da smo pre pe ša či li na zapad par blo ko va, ali i maj ka i ja ima li smo dovolj­no isku stva sa Gol di jem i zna li smo da bi se uvre dio kada bismo kre nu li sami. Ali baš tada – toli ko izne na da da smo se svi trgli – jedan tak si sa upa lje nim sve tlom dokli zio je do nas pre ko uli ce, podi gav ši mlaz vode koja je zau da ra la na kana li za ci ju.

„Pazi te!”, rekao je Gol di, sko čiv ši u stra nu kad se tak si zau sta vio – a onda je pri me tio da moja maj ka nema kišo bran. „Čekaj te”, rekao je i ušao u pre dvor je, do zbir ke izgu blje nih i zabo ra vlje nih kišo bra na koje je čuvao u lime noj kuti ji pored kami na i delio po kiš nim dani ma.

„Ne”, dovik nu la je moja maj ka, potra živ ši u tor bi svoj majuš ni ras­klo pi vi pru ga sti kišo bran, „nemoj se muči ti, Gol di, snaš la sam se...”

Gol di je sko čio nazad na ivič njak i zatvo rio za njom vra ta tak si ja. Zatim se nag nuo i poku cao na pro zor.

„Želim vam pri ja tan dan”, rekao je.

č e š l j u g a r 17

III

Volim da sebe sma tram per cep tiv nom oso bom (kao što, pret po sta vljam, sva ko za sebe misli) i dok sve ovo zapi su jem, u isku še nju sam da opi­šem sen ku koja se nad vi la nad nas. Ali nisam imao pred sta vu šta dono­si buduć nost; jedi na bri ga koja me je pri ti ska la bio je sasta nak u ško li. Kada sam nazvao Toma da mu kažem da sam suspen do van (šapu ću ći pre ko fik snog tele fo na; odu ze la mi je mobil ni), on nije delo vao naro či­to izne na đe no što to čuje. „Vidi”, rekao je pre ki nuv ši me, „ne budi glup, Teo, niko niš ta ne zna, samo drži jebe ni jezik za zubi ma”, i pre nego što sam mogao išta da kažem, dodao je: „Izvi ni, moram da idem”, i pre ki­nuo vezu.

U tak si ju sam poku šao da odškri nem svoj pro zor da uđe malo vazdu ha: bez uspe ha. Zau da ra lo je kao da je neko poza di menjao prlja­ve pele ne, ili se možda zapra vo posrao, a onda poku šao to da pri kri je gomi lom osve ži va ča za vazduh sa miri som koko sa, koji su miri sa li kao losion za sun ča nje. Sediš ta su bila masna i izle plje na izo lir­tra kom, a amor ti ze ri su goto vo sasvim otka za li. Kad god bismo preš li pre ko neke džom be, zubi bi mi zazve ča li, baš kao i reli gi o zna dran gu li ja koja je visi­la na retro vi zo ru: meda ljo ni, mini ja tur ni zakri vlje ni mač koji se kla tio na pla stič nom lan cu i bra da ti guru s tur ba nom, koji je pro dor nim oči ma zurio u zad nje sediš te, dla na podig nu tog u znak bla go slo va.

Duž Park ave ni je, nizo vi lala sta ja li su u sta vu mir no dok smo juri­li pored njih. Boli vud ski pop – uti šan do sla bog, goto vo pod sve snog zavi ja nja – hip no tič ki se upli tao i tre pe rio, na samom pra gu mog slu ha. Liš će je tek poče lo da izbi ja na drve ću. Raz no sa či resto ra na „D’Ago sti­no” i „Gri stids” gura li su koli ca nato va re na namir ni ca ma; uspla hi re ne poslov ne žene u cipe la ma s viso kim pot pe ti ca ma hita le su niz ploč nik, vuku ći za sobom nadu re nu decu iz vrti ća; jedan rad nik u uni for mi čistio je sme će iz sliv ni ka u đubrav nik na šta pu; advo ka ti i ber zan ski meše ta ri pru ža li su dla no ve i mrš ti li se gle da ju ći u nebo. Dok smo se truc ka li uz ave ni ju (maj ka je delo va la očaj no, pri dr ža va ju ći se za ruko hvat), zurio sam kroz pro zor u mrzo volj na rad nič ka lica (smrk nu te gomi le zabri nu­tih lju di u kiš nim man ti li ma što se tiska ju na pešač kim pre la zi ma, lju di koji piju kafu iz kar ton skih čaša i pri ča ju mobil nim tele fo ni ma, kri šom gle da ju ći čas u jed nu, čas u dru gu stra nu) i tru dio se da ne raz miš ljam o

D o n a Ta r t18

svim onim nepri jat nim sud bi na ma koje bi mogle da me zade se: od kojih su neke uklju či va le sud za malo let ni ke ili zatvor.

Tak si je izne na da naglo skre nuo u Osam de set šestu uli cu. Maj ka je kli znu la na mene i zgra bi la me za miši cu i video sam da je leplji va od zno ja i ble da kao krpa.

„Da li ti je muka od vožnje?”, pitao sam, na tre nu tak zabo ra viv ši na svo je bri ge. Na licu je ima la žalo stan, nepo mi čan izraz koji sam odlič no pozna vao: usne su joj bile čvr sto sti snu te, čelo joj je sija lo, a oči su joj bile sta kla ste i ogrom ne.

Zau sti la je da neš to kaže – a onda pokri la rukom usta kad se tak si uz trzaj zau sta vio na sema fo ru, baciv ši nas napred, pa silo vi to nazad o sediš te.

„Drži se”, rekao sam joj, a onda se nag nuo i poku cao o prlja vi plek si­glas, tako da se vozač (Sik s tur ba nom) izne na đe no trgao.

„Čuj te”, dovik nuo sam kroz rešet ku, „može mo ovde da iza đe mo, važi?”

Sik – čiji se odraz video u oki će nom retro vi zo ru – zapi ljio se u mene. „Želi te ovde da sta ne te.”

„Da, molim vas.”„Ali ovo nije adre sa koju ste dali.”„Znam. Ali ovde je u redu”, rekao sam, osvr nuv ši se ka maj ci – raz­

ma za ne maska re, klo nu la, kopa po tor bi tra že ći nov ča nik.„Da li joj je dobro?”, sum nji ča vo je pitao tak si sta.„Da, da, dobro je. Samo mora mo da iza đe mo, hva la.”Drh ta vim ruka ma, maj ka je izva di la zgu žva nu gomi lu vla žnih dola­

ra i gur nu la ih kroz rešet ku. Kad je Sik pro vu kao ruku i uzeo ih (pomi­re no, odvra tiv ši pogled), iza šao sam iz tak si ja i pri dr žao joj vra ta.

Maj ka se malo zate tu ra la zako ra čiv ši na ivič njak, pa sam je uhva tio za miši cu. „Jesi li dobro?”, boja žlji vo sam je pitao kad se tak si odve zao. Bili smo u gor njem delu Pete ave ni je, pored veli kih kuća koje su gle da le na park.

Dubo ko je udah nu la, a onda obri sa la čelo i ste gla me za miši cu. „Uf ”, rekla je, hla de ći lice dla nom. Čelo joj je bli sta lo, a oči su joj još uvek bile poma lo neu sred sre đe ne; pod se ća la je poma lo na raš ču pa nu mor sku pti­cu koju je vetar skre nuo s puta. „Izvi ni, još uvek sam malo nesi gur na na noga ma. Hva la bogu, pa iza đo smo iz tak si ja. Biće mi dobro, samo mi tre ba malo vazdu ha.”

č e š l j u g a r 19

Lju di su pro la zi li pored nas na vetro vi tom uglu: ško lar ke u uni for­mi trča le su nasme ja ne, zao bi la ze ći nas; dadi lje su gura le kit nja sta deč ja koli ca u koji ma su deca sede la po dvo je i tro je. Pored nas je pro ju rio uspla hi re ni otac koji je ličio na advo ka ta, vuku ći za sobom sin či ća za zglob šake. „Ne, Brej de ne”, čuo sam ga kako kaže deča ku, koji je kaskao da ga sustig ne, „ne tre ba tako da raz miš ljaš, važni je je da imaš posao koji voliš...”

Zako ra či li smo u stra nu da izbeg ne mo sapu ni cu koju je nastoj nik pro si pao iz kofe na ploč nik ispred svo je zgra de.

„Reci mi”, rekla je maj ka – pri slo niv ši prste na sle po oč ni ce, „da li se samo meni uči ni lo ili je onaj tak si bio neve ro vat no...”

„Uža san? Losion za sun ča nje i deč je govan ce?”„Ali, stvar no”, hla di la je lice dla nom, „ne bi bio pro blem da se nije

sva ki čas zau sta vljao i pono vo kre tao. Bilo mi je sasvim dobro, a onda me je odjed nom pogo di lo.”

„Zaš to nikad ne pitaš da li možeš da sediš na pred njem sediš tu?”„Zvu čiš baš kao tvoj otac.”Posra mlje no sam skre nuo pogled – jer i ja sam to čuo, nago veš taj

nje go vog iri ti ra ju ćeg, sve zna ju ćeg tona. „Haj de da pro še ta mo do Medi­so na i nađe mo ti negde da sed neš”, rekao sam. Umi rao sam od gla di, a tamo je bio jedan resto ran koji mi se svi đao.

Ali ona je – goto vo se stre sav ši kad ju je pro žeo talas muč ni ne – odmah nu la gla vom. „Vazdu ha.” Obri sa la je raz ma za nu maska ru ispod oči ju. „Pri ja mi vazduh.”

„U redu”, rekao sam, malo pre br zo, žele ći da budem popu stljiv. „Kako god želiš.”

Sil no sam se tru dio da budem lju ba zan, ali je maj ka – ćudlji va i smu­še na – pri me ti la moj ton; pažlji vo se zagle da la u mene, poku ša va ju ći da pro klju vi o čemu raz miš ljam. (Ovo je bila još jed na loša navi ka koju smo raz vi li, zahva lju ju ći godi na ma pro ve de nim sa mojim ocem: da poku ša­va mo da jed no dru gom čita mo misli.)

„Šta?”, rekla je. „Želiš negde da ideš?”„Ovaj, ne, ne baš”, rekao sam, zako ra čiv ši una zad i uzne mi re no se

osvr ću ći oko sebe; iako sam bio gla dan, nisam bio u pozi ci ji da na bilo čemu insi sti ram.

„Biće mi dobro. Samo me pusti malo.”

D o n a Ta r t20

„Možda...”, uzne mi re no žmir ka ju ći, šta želi, šta bi je zado vo lji lo?, „šta misliš da ode mo da sed ne mo u park?”

Na moje olak ša nje, klim nu la je gla vom. „U redu”, rekla je, gla som koji me je pod se ćao na Meri Popins, „ali samo da dođem do vazdu ha”, i kre nu li smo do pešač kog pre la za na Sedam de set deve toj uli ci: pored ukra snog žbu nja u barok nim žar di nje ra ma, glo ma znih vra ta sa gvo zde­nim ukra si ma. Sve tlo je izble de lo u indu strij ski sivu nijan su, a vetrić je bio težak poput pare iz čaj ni ka. Na dru goj stra ni uli ce pored par ka, umet ni ci su posta vlja li svo je štan do ve, raz mo ta va li plat na, kači li akva rel repro duk ci je Kate dra le Sve tog Patri ka i Bru klin skog mosta.

Išli smo u tiši ni. Misli su mi se roji le oko mojih sop stve nih bri ga (Da li su zva li Tomo ve rodi te lje? Zaš to se nisam setio da ga pitam?), kao i šta ću da naru čim za doru čak čim uspem da je odvu čem u resto ran (vestern omlet sa doma ćim krom pi ri ći ma i sla ni nom; ona će uze ti ono što uvek uzi ma, raža ni tost s poši ra nim jaji ma i šolju crne kafe) i jedva da sam obra ćao pažnju na to gde ide mo kad sam shva tio da je upra vo neš to rekla. Nije gle da la u mene već negde pre ko par ka, a izraz na nje­nom licu pod se tio me je na jedan pozna ti fran cu ski film čiji naziv nisam znao, gde rastro je ni lju di idu niz uli ce šiba ne vetrom i mno go pri ča ju, ali zapra vo ne raz go va ra ju jed ni sa dru gi ma.

„Šta si rekla?”, pitao sam, posle neko li ko zbu nje nih tre nu ta ka, ubr­zav ši korak da je sustig nem. „Veli ko isklju če nje...?”

Kao da se pre pa la i zabo ra vi la da sam tu. U beloj kaba ni ci – koja je lepr ša la na vetru – još je više pod se ća la na dugo no gog ibi sa, kao da će sva kog časa raši ri ti kri la i odle te ti pre ko par ka.

„Kakvo veli ko isklju če nje?”„Oh.” Zbu nje no me je pogle da la, a onda je odmah nu la gla vom i

namah se nasme ja la, onim svo jim jasnim, deti njim sme hom. „Ne. Rekla sam vre men sko iskri vlje nje.”

Iako je to što je izgo vo ri la bilo čud no, znao sam na šta misli, ili sam bar mislio da znam – na onaj drh taj pre ki da, izgu blje ne sekun de na ploč ni ku poput trza ja izgu blje nog vre me na, ili neko li ko kadro va ise če­nih iz fil ma.

„Ne, ne, kuco, nego ovo mesto.” Raz ba ru ši la mi je kosu, nate rav ši me da se neka ko isko še no, posra mlje no nasme jem: kuco je bilo moje ime od milja i nije mi se više svi đa lo, kao ni to kada mi raz ba ru ši kosu, ali iako sam se ose ćao glu pa vo, bilo mi je dra go što vidim da je bolje

č e š l j u g a r 21

ras po lo že na. „Uvek mi se ovde doga đa. Kad god sam ovde, kao da mi je pono vo osam na est i samo što sam izaš la iz auto bu sa.”

„Ovde?”, sum nji ča vo sam pitao, dozvo liv ši joj da me uhva ti za ruku, što ina če ne bih. „Baš čud no.” Znao sam sve o maj či nim poče ci ma na Men het nu, poda le ko od Pete ave ni je – na Ave ni ji B, u jed noj gar so nje ri iznad bara, gde su skit ni ce spa va le na ula zu, kafan ske tuče se pre li va le na uli cu, a luda sta ri ca po ime nu Mo drža la deset ili dva na est nepri ja­vlje nih mača ka na ogra đe nom stu biš tu na posled njem spra tu.

Sle gla je rame ni ma. „Aha, ali ovde je još uvek kao i kada sam ga prvi put ugle da la. Vre men ski tunel. Na Donjoj istoč noj stra ni – pa, znaš kako je tamo, uvek neš to novo, ali ja sam poput Ripa van Vin kla, sve sam dalje i dalje. Pone kad se pro bu dim i kao da su pre ko noći pre u re di li izlo ge. Sta ri resto ra ni su zatvo re ni, moder ni novi bar gde je neka da bilo hemij sko čiš će nje...”

Učti vo sam ćutao. U posled nje vre me je mno go raz miš lja la o pro ti­ca nju vre me na, možda zato što se bli žio njen rođen dan. Pre sta ra sam ja za ovo, rekla je neko li ko dana rani je dok smo se vrte li po sta nu, pre tu ra li ispod jastu ka na kau ču i kopa li po dže po vi ma kapu ta i jak ni da nađe mo dovolj no siće da pla ti mo raz no sa ča iz rad nje.

Zavu kla je ruke u dže po ve kapu ta. „Ovde gore je sta bil ni je”, rekla je. Iako je to rekla nehaj no, video sam kako joj se pogled zama glio; oči­gled no zbog mene nije dobro spa va la. „Gor nji deo Park ave ni je je jed no od neko li ci ne mesta gde još uvek možeš da vidiš kako je grad izgle dao deve de se tih godi na devet na e stog veka. Kao i Gra mer si park i deo Vili­dža. Kad sam tek doš la u Nju jork, misli la sam da su se u ovoj četvr ti sto pi li Idit Vor ton, Fre ni i Zui i Doru čak kod Tifa ni ja.”

„Fre ni i Zui se deša va na Zapad noj stra ni.”„Da, ali bila sam pre vi še glu pa da bih to zna la. Mogu samo da kažem

da se dosta raz li ko vao od Donje istoč ne stra ne, gde bes kuć ni ci pale va­tre u kan ta ma za đubre. Ovde gore je viken dom bilo čarob no – luta ti muze jom – mota ti se Cen tral par kom sama...”

„Mota ti se?” Njen govor mi je često zvu čao egzo tič no, a mota ti je zvu ča lo kao neki izraz vezan za konje iz nje nog detinj stva: možda lenji galop, neki konj ski hod izme đu lakog galo pa i kasa.

„Ma, znaš već, lunja ti i cunja ti kako ja to umem. Bez nov ca, s rupa­ma na čara pa ma, žive ći na ovse noj kaši. Vero vao ili ne, pone kad bih viken dom dope ša či la ova mo. Da ušte dim kar tu za voz za vožnju kući.

D o n a Ta r t22

Tada su još ima li žeto ne ume sto kara ta. A ako je tre ba lo pla ti ti da uđeš u muzej? ’Pred lo že na suma’? Pret po sta vljam da sam tada ima la mno go više petlje, ili im je jed no stav no bilo žao jer... O, ne”, rekla je, izme nje nim gla som, uko pav ši se u mestu, tako da sam pro du žio neko li ko kora ka pored nje, ne pri me tiv ši.

„Šta?”, okre nuv ši se. „Šta je bilo?”„Ose ti la sam neš to.” Ispru ži la je dlan i pogle da la u nebo. „A ti?”I samo što je to rekla, sve tlo kao da je išče zlo. Nebo se izne na da

zamra či lo, iz sekun de u sekun du sve tam ni je; vetar je zašuš tao kroz drve će u par ku, a mla do liš će izdva ja lo se nežno i žuto naspram crnih obla ka.

„Ju, ko bi rekao”, rekla je moja maj ka. „Samo što nije ljulj nu lo.” Nagi­nju ći se nad uli cu, gle da ju ći na sever: nema tak si ja.

Pono vo sam je uhva tio za ruku. „Haj de”, rekao sam, „ima će mo više sre će sa dru ge stra ne.”

Nestr plji vo smo čeka li posled njih neko li ko trep ta ja crve nog sve tla na sema fo ru. Koma di ći papi ra vrtlo ži li su se u vazdu hu i kotr lja li niz uli cu. „Hej, eno jed nog tak si ja”, rekao sam, gle da ju ći niz Petu i samo što sam to rekao, jedan bizni smen dotr čao je do ivič nja ka podig nu te ruke i sve tlo se uga si lo.

Sa dru ge stra ne, umet ni ci su pohi ta li da pokri ju svo je sli ke naj lo­nom. Pro da vac kafe je spuš tao rolo­kap ke na svo jim koli ci ma. Požu ri li smo pre ko i taman što smo sti gli na dru gu stra nu, krup na kap kiše ras­pr sla mi se na obra zu. Spo ra dič ni sme đi kru go vi – raš tr ka ni, veli či ne nov či ća – poče li su da uda ra ju po ploč ni ku.

„Ma, u per šun!”, uzvik nu la je maj ka. Pre ko pa la je po tor bi tra že ći kišo bran – koji jedva da je bio dovolj no velik za jed no ga, a kamo li za dvo je.

A onda se sru či lo, hlad ni tala si kiše koji uda ra ju isko sa, širo ki nale ti šiba ju kroš nje i lepr ša ju ten de na dru goj stra ni uli ce. Maj ka se muči la da podig ne mali ras kli ma ta ni kišo bran, bez mno go uspe ha. Lju di na uli ci i u par ku drža li su iznad gla va novi ne i aktov ke, hita ju ći uz ste pe ni ce do tre ma muze ja, koji je bio jedi no mesto na uli ci gde si mogao da se sklo­niš od kiše. Bilo je nečeg rado snog i sreć nog u toj našoj žur bi uz ste pe­ni ce ispod ras kli ma ta nog pru ga stog kišo bra na, brzo, brzo, brzo, čini lo se kao da beži mo od nečeg uža snog, a ne kao da juri ša mo pra vo u to.

č e š l j u g a r 23

IV

Tri važne stva ri dogo di le su se mojoj maj ci poš to je auto bu som sti gla u Nju jork iz Kan za sa, bez pri ja te lja i prak tič no bez pre bi je ne pare. Prvo je bilo kada ju je lovac na talen te po ime nu Dej vi Džo Pike ring pri­me tio kako kel ne ri še u jed noj kafe te ri ji u Vili džu: neu hra nje nu tinej­džer ku u mar tin ka ma i ode ći iz pro dav ni ce polov ne robe, s ple te ni com koja joj pada niz leđa, toli ko dugom da je mogla da sed ne na nju. Kada mu je done la kafu, ponu dio joj je sedam sto ti na, a onda hilja du dola ra da usko či ume sto devoj ke koja se nije poja vi la na sni ma nju za kata log pre koputa. Poka zao je na kom bi eki pe, opre mu posta vlje nu u par ku na Šeri da no vom trgu; izbro jao je nov ča ni ce i spu stio ih na pult. „Daj te mi deset minu ta”, rekla je; poslu ži la je pre o sta le porudž bi ne za doru čak, oka či la kece lju i izaš la.

„Bila sam samo model za kata lo ge”, uvek bi se potru di la da obja sni lju di ma – čime je hte la da kaže da nika da nije sni ma la za mod ne časo­pi se ili viso ku modu, samo kata lo ge za lan ce pro dav ni ca, jef i nu ode ću za sva ki dan za mla de gospo đi ce iz Misu ri ja i Mon ta ne. Pone kad je bilo zabav no, rekla je, ali naj češ će nije: kupa ći kosti mi u janu a ru, dok drh­ti od gri pa; ode ća od tvi da i vune po let njoj vre li ni, sati ma se pre zno­ja va ju ći usred lažnog jese njeg liš ća, dok ven ti la tor u stu di ju duva vre li vazduh, a momak iz šmin kernice utr ča va izme đu kadro va da joj pude­rom sakri je znoj na licu.

Ali tokom tih godi na dok je sta ja la i pre tva ra la se da je na kole džu – pozi ra ju ći u lažnim kam pu si ma u ukru će nim paro vi ma i troj ka ma, sti ska ju ći knji ge na gru di ma – uspe la je da ušte di dovolj no nov ca da se zai sta upi še na koledž: isto ri ja umet no sti na Nju jorš kom uni ver zi te tu. Dok se sa osa m naest godi na nije pre se li la u Nju jork, nika da nije vide la uži vo neku pozna tu sli ku i žude la je da nadok na di ono što je pro pu sti la – „čisto bla žen stvo, savr še ni raj”, rekla je, zatr pa na knji ga ma o umet no­sti, pro u ča va ju ći iste sta re slaj do ve (Mane, Vijar) dok joj se ne bi zamu­ti lo pred oči ma. („Znam da je ble sa vo”, rekla je, „ali bila bih savr še no sreć na kad bih do kra ja živo ta mogla da gle dam tih istih šest sli ka. Gde ćeš bolji način da polu diš?”)

Koledž je bila dru ga važna stvar koja joj se dogo di la u Nju jor ku – za nju, vero vat no, naj va žni ja. I da nije bilo tre će stva ri (toga što je upo zna la i uda la se za mog oca – ne toli ko sreć ne, kao prve dve), goto vo sigur no

D o n a Ta r t24

bi zavr ši la master i upi sa la dok tor ske stu di je. Kad god bi ima la neko li ko sati za sebe, uvek bi otiš la pra vo u Frik, ili Muzej moder ne umet no sti, ili Met – i zato se, dok smo sta ja li pod tre mom muze ja s koga se sli va lo i gle da li pre ko zama glje ne Pete ave ni je i kiš nih kapi koje se bele odbi ja ju od uli ce, nisam izne na dio kada je pro tre sla kišo bran i rekla: „Da uđe mo i pro cu nja mo malo dok ne pre sta ne?”

„Ovaj...” Ono što sam ja želeo bio je doru čak. „Važi.”Pogle da la je na sat. „Što da ne. Neće mo naći tak si po ovom kija me tu.”Bila je u pra vu. Ipak, umi rao sam od gla di. Kad ćemo da jede mo?,

pomi slio sam džan dr lji vo i kre nuo za njom uz ste pe ni ce. Ko zna, možda će biti toli ko besna posle sastan ka da me uopšte neće odve sti na ručak i mora ću da odem kući i poje dem čini ju pahu lji ca ili tako neš to.

Među tim, u muze ju je uvek bilo kao da je pra znik i čim smo ušli, okru že ni rado snim žamo rom turi sta, ose tio sam se neo bič no izo lo va no od sve ga što je dan možda dono sio. U Veli koj dvo ra ni bilo je buč no i zaguš lji vo od mokrih kapu ta. Pored nas je proš la gru pa poki slih sta ri jih Azi ja ca, pra te ći živah nu ženu vodi ča koja je pod se ća la na stju ar de su; iska lja ne izvi đa či ce tiska le su se i sašap ta va le pored gar de ro be; pored šal te ra za infor ma ci je sta jao je red kade ta voj ne ško le u sivim sve ča nim uni for ma ma, ski nu tih kapa, ruku sklo plje nih na leđi ma.

Za mene – grad sko dete, uvek zatvo re no unu tar zido va sta na – muzej je bio zani mljiv uglav nom zbog svo je neiz mer ne veli či ne, pala ta u kojoj su se sobe pru ža le unedo gled, sve napuš te ni je što si dublje zala zio. Neke od zane ma re nih oda ja i salo na odvo je nih uže tom u dubi na ma evrop­skih sti lo va ure đe nja, kao da su bile oba vi je ne neka kvom dubo kom čaro li jom, kao da u njih niko sto ti na ma godi na nije kro čio. Otka ko sam počeo sam da putu jem vozom, voleo sam da odem tamo sam i tuma ram sve dok se ne izgu bim, luta ju ći sve dublje i dublje u lavi rint gale ri ja, dok se pone kad ne bih našao u zabo ra vlje nim dvo ra na ma sa oruž jem ili por­ce la nom koje nika da rani je nisam video (i koje, kat kad, nisam mogao pono vo da nađem).

Dok sam sta jao iza maj ke u redu za ula zak, zaba cio sam gla vu i zapi­ljio se u ogrom nu kupo lu na tava ni ci dva spra ta iznad: ako bih se dovolj­no pažlji vo zagle dao, pone kad bih ose tio kao da leb dim gore poput pera, trik iz ranog detinj stva koji je ble deo kako sam bio sta ri ji.

U među vre me nu, maj ka je – crve nog nosa i zadi ha na od našeg trka po kiši – pose gla za nov ča ni kom. „Možda ću, kad zavr ši mo, svra ti ti u

č e š l j u g a r 25

pro dav ni cu suve ni ra”, rekla je. „Sigur na sam da je posled nje što Matil­da želi knji ga o umet no sti, ali neće sme ti da se pobu ni a da ne ispad ne glu pa.”

„Joj”, rekao sam. „Poklon je za Matil du?” Matil da je bila umet nič ka direk tor ka mar ke tin ške agen ci je u kojoj je maj ka radi la; bila je ćer ka fran cu skog mag na ta koji se bavio uvo zom tka ni na, mla đa od moje maj­ke i pozna ta po svo joj sit ni ča vo sti, sprem na da dig ne dže vu ako nije zado volj na uslu gom kod meha ni ča ra ili kete rin gom.

„Aha.” Bez reči mi je ponu di la žva ku, koju sam uzeo, a onda pake tić uba ci la u svo ju tor bi cu. „Mislim, to je baš ono što Matil da voli, dobro oda bra ni poklon ne bi tre ba lo da koš ta mno go, sve je u savr še nom jef i­nom pri ti ski va ču za papir sa buvlja ka. Što bi, pret po sta vljam, bilo sjaj no, kada bi iko od nas imao vre me na da ode do gra da i kopa po buvlja ku. Proš le godi ne, kad je bio red na Pru... Uspa ni či la se i odju ri la u „Saks” na pau zi za ručak i na kra ju potro ši la pede set dola ra svog nov ca pored ono ga što su joj dali, za nao ča ri za sun ce, mislim tom ford, a Matil da je ipak mora la da uba ci neku foru o Ame ri kan ci ma i kul tu ri kon zu me ri­zma. Pru čak nije ni Ame ri kan ka već Austra li jan ka.”

„Jesi li raz go va ra la o tome sa Ser đom?”, pitao sam. Ser đo – koji je ret ko bio u kan ce la ri ji, ali se često poja vlji vao na druš tve nim stra ni ca­ma, sa lju di ma poput Dona te le Versače – bio je mul ti mi li o ner, vla snik fir me u kojoj je maj ka radi la; „raz go va ra ti o neče mu sa Ser đom” bilo je kao da sam pitao: „Šta bi Isus ura dio?”

„Za Ser đa je knji ga o umet no sti Hel muta Nju tona, ili možda ona ilu­stro va na knji ga u tvr dom pove zu koju je Mado na dav no obja vi la.”

Zau stio sam da pitam ko je Hel mut Nju ton, ali sam se pre do mi slio. „Zaš to joj ne kupiš kar ti cu za pod zem nu?”

Maj ka je pre vr nu la oči ma. „Veruj mi, tre ba lo bi.” Nedav no je na pos­lu izbi la frka kada se Matil din auto zagla vio u sao bra ća ju, a ona osta la zaro blje na u dra gu ljar ni ci u Vili jam sbur gu.

„Ono... ano nim no. Osta vi joj jed nu na rad nom sto lu, neku sta ru, na kojoj nema nov ca. Samo da vidiš šta će da ura di.”

„Reći ću ti šta bi ura di la”, rekla je maj ka, gur nuv ši svo ju član sku kar­tu kroz pro zor bla gaj ne. „Otpu sti la bi svog asi sten ta, a vero vat no i pola lju di u pro duk ci ji.”

Maj či na reklam na agen ci ja spe ci ja li zo va la se za žen ske mod ne deta­lje. Po ceo dan, pod uzne mi re nim i poma lo zlob nim Matil di nim okom,

D o n a Ta r t26

nad gle da la je sni ma nja, na koji ma su kri stal ne min đu še sve tlu ca le na nano si ma lažnog pra znič nog sne ga, a ruč ne tor be od kro ko dil ske kože – osta vlje ne na zad njim sediš ti ma napuš te nih limu zi na – bleš ta le oven­ča ne nebe skim sve tlom. Bila je dobra u ono me što je radi la i znao sam da joj godi kad vidi svoj rad na poste ri ma u pod zem noj žele zni ci i na bil bor di ma na Tajms skve ru. Ali upr kos sja ju i bleš ta vi lu posla (šam­pa njac uz doru čak, poklon pake ti iz „Berg dor fa”), rad no vre me je bilo dugo i bilo je neka kve ispra zno sti u tome što ju je – znao sam – ras tu ži­va lo. Ono što je zapra vo žele la bilo je da se vra ti u ško lu, iako smo obo je zna li da su šan se za to male sad kad je tata oti šao.

„Dobro”, rekla je, okre nuv ši se od bla gaj ne i pru živ ši mi moju znač­ku, „pomo zi mi da pazim na vre me, važi? Izlo žba je ogrom na”, poka­za la je na pla kat, POR TRE TI I MRTVA PRI RO DA: REMEK­DELA ZLAT NOG DOBA SEVE RA, „ne može mo je celu sada pogle da ti, ali ima neko li ko stva ri...”

Glas joj se izgu bio dok sam je pra tio uz Veli ko ste pe niš te, ras tr zan izme đu mudre potre be da se ne uda lja vam i nago na da zao sta nem neko­li ko kora ka iza nje i poku šam da se pre tva ram da nisam sa njom.

„Mrzim što ću samo ova ko da pro tr čim”, rekla je kad sam je susti gao na vrhu ste pe ni ca, „ali sa dru ge stra ne, to je izlo žba na koju moraš da se vra tiš dva ili tri puta. Tu je ’Čas ana to mi je’, koju mora mo da vidi mo, ali ono što zai sta želim da vidim je jed na majuš na, ret ka sli ka sli ka ra koji je bio Ver me rov uči telj. Naj ve ći Sta ri maj stor za kog nika da nisi čuo. Sli ke Fran sa Hal sa su tako đe zna čaj ne. Znaš Hal sa, zar ne? ’Vese li pija nac’? I ’Regen ti siro tinj skog sta rač kog doma’?”

„Aha”, opre zno sam rekao. Od sli ka koje je pome nu la, znao sam samo za „Čas ana to mi je”. Jedan detalj sa nje nala zio se na poste ru za izlo žbu: pomo dre lo meso, više nijan si crne, hirur zi nalik na alko ho li ča­re, zakr va vlje nih oči ju i crve nih nose va.

„Uvod u umet nost”, rekla je maj ka. „Ova mo, skre ni levo.”Na spra tu je bilo lede no, a kosa mi je još uvek bila mokra od kiše.

„Ne, ne, ovu da”, rekla je maj ka, uhva tiv ši me za rukav. Bilo je kom pli ko­va no naći izlo žbu i dok smo luta li kroz gale ri je pune pose ti la ca (pro bi­ja ju ći se kroz gomi le, skre ću ći desno, pa levo, vra ća ju ći se kroz lavi rin te zbu nju ju ćih ozna ka i ras po re da), ogrom ne sumor ne repro duk ci je „Časa ana to mi je”, poja vi li bi se na maho ve i na neo če ki va nim ras kr sni ca ma

č e š l j u g a r 27

zlo kob ni puto ka zi, isti onaj leš sa odra nom rukom, ispod koje su sta ja le crve ne stre li ce: ovu da ka ope ra ci o noj sali.

Nisam bio naro či to odu še vljen što me čeka gomi la sli ka Holan đa na oku plje nih u tam noj ode ći i kad smo se pro gu ra li kroz sta kle na vra­ta – iz hod ni ka koji su odzva nja li u tiši nu zastr tu tepi si ma – pomi slio sam naj pre da smo ušli u pogreš nu dvo ra nu. Zido vi su zra či li toplom, neja snom izma gli com izo bi lja, gene rič kom bla goš ću sta ri ne; ali onda se sve raz lo ži lo u pro zrač nost i boju i čistu polar nu sve tlost, por tre ti, ente­ri je ri, mrtve pri ro de, neki male ni, dru gi veli čan stve ni: dame sa muže vi­ma, dame s psi ći ma, usa mlje ne lepo ti ce u izve ze nim halji na ma i gizda vi osa mlje ni trgov ci oki će ni naki tom i krznom. Uniš te ni sto lo vi za gozbu po koji ma su rasu te ogu lje ne jabu ke i lju ske ora ha; dra pi ra ne tapi se ri je i sre bro; trom pe l’oe ils2 sa gmi za vim insek ti ma i pru ga stim cve ćem. A što smo dublje zala zi li, sli ke su posta ja le sve čud ni je i sve lep še. Oljuš te ni limu no vi, s korom malo otvr dlom na ivi ci noža, zelen ka sta sen ka buđi. Sve tlo pada na rub polu pra zne vin ske čaše.

„Svi đa mi se i ova”, pro ša pu ta la je maj ka, pri šav ši mi ispred oma le ne i poseb no utvar ne mrtve pri ro de: beli lep tir na tam noj pod lo zi, leb di iznad neke crve ne voć ke. Poza di na – boga to čoko lad no cr na – odi sa la je nekom slo že nom topli nom koja je nago veš ta va la krca ta skla diš ta i isto­ri ju, pro ti ca nje vre me na.

„Holand ski sli ka ri su baš zna li kako da povu ku tu lini ju – zre lost koja pre la zi u tru lež. Voće je savr še no, ali ne još dugo, samo što ne istru­li. A poseb no ovde, vidi”, rekla je, pru živ ši ruku pre ko mog rame na da poka že prstom u vazdu hu, „ovaj pre laz... lep tir.” Donji deo kri la je toli­ko pra šan i nežan da se čini lo da će se boja raz ma za ti ako ga dotak ne. „Kako je to div no izveo. Mir no ća uz drh taj pokre ta.”

„Koli ko mu je tre ba lo da to nasli ka?”Maj ka, koja je sta ja la mal či ce pre bli zu, odma kla se da osmo tri sli ku

– nesve sna čuva ra koji je žva kao žva ku, čiju je pažnju pri vu kla i koji je napreg nu to zurio u nje na leđa.

„Pa, Holan đa ni su izu me li mikro skop”, rekla je. „Bili su dra gu lja ri, bru sa či soči va. Vode raču na i o naj sit ni jim deta lji ma, jer i naj ne znat ni­je stva ri neš to zna če. Kad god vidiš muve ili insek te na mrtvoj pri ro di – uve lu lati cu, crnu mrlju na jabu ci – sli kar ti šalje taj nu poru ku. Govo ri

2 Trom pe l’oeil (franc.) – obma nu ti oko; sli kar ska teh ni ka koja kori sti rea li stič ke sli ke kako bi se stvo ri la optič ka ilu zi ja da nasli ka ni pred me ti posto je u tri dimen zi je.

D o n a Ta r t28

ti da žive stva ri ne tra ju – sve je pro la zno. Smrt u živo tu. Zato se zove mrtva pri ro da. Možda je ne vidiš odmah, pored sve te lepo te i cva ta, tu malu mrlju tru le ži. Ali pogle daš li pažlji vi je – ona je tu.”

Sagnuo sam se da pro či tam beleš ku, odštam pa nu dis kret nim slo vi­ma na zidu, iz koje sam saznao da je sli kar – Adrian Kor te, datum rođe­nja i smr ti nepo zna ti – za živo ta bio nepo znat, a nje go vo delo nepri zna­to do pede se tih godi na proš log veka. „Hej”, rekao sam, „mama, jesi li vide la ovo?”

Ali ona je već pro du ži la dalje. U pro sto ri ja ma je bilo pro hlad no i tiho, spuš te ne tava ni ce i ni tra ga od ras koš ne buke i odje ka Veli ke dvo­ra ne. Iako je na izlo žbi bila ume re na gužva, ose ća la se neka kva mir­na, vrlu da va atmos fe ra učma lo sti, neka kav spo koj zatvo ren u vaku u mu: dugi uzda si i izdaš ni izdi sa ji kao u pro sto ri ji punoj stu de na ta koji pola­žu test. Vukao sam se za maj kom dok je išla od por tre ta do por tre ta u cikcak, mno go brže nego što je obič no pro la zi la izlo žbom, od cve ća, pre ko kar taš kih sto lo va, do voća, igno ri šu ći veli ki broj sli ka (naš četvr ti sre br ni krčag ili mrtvog faza na) i bez okle va nja se okre ću ći ka dru gi­ma („E sad, Hals. Pone kad je tako otr can, sa svim tim pijan du ra ma i blud ni ca ma, ali kad ga pogo di, onda baš pogo di. Nema tog deta lji sa nja i pre ci zno sti, radi mokro na mokro, šljis, šljis, sve je tako brzo. Lica i šake – pred sta vlje ni vrlo podrob no, zna da je to ono što će pri vu ći pogled, ali pogle daj ode ću – tako laba va – goto vo ski ci ra na. Pogle daj kako je širok i mode ran potez čet ki com!”). Zadr ža li smo se neko vre me ispred Hal­so vog por tre ta deča ka koji drži loba nju („Nemoj da se lju tiš, Teo, ali šta misliš, na koga liči? Na nekog”, cim nuv ši me za zad nji deo kose, „ko bi tre ba lo da se oši ša?”) – kao i ispred dva veli ka Hal so va por tre ta ban ke ta ofi ci ra, za koje mi je rekla da su baš baš pozna ti i da su ima li ogro man uti caj na Rem bran ta. („I Van Gog je voleo Hal sa. Negde piše o Hal su i kaže: Frans Hals ima ni manje ni više nego dva de set devet nijan si crne! Ili beše dva de set sedam?”) Pra tio sam je sa nekim oša mu će nim ose ća­jem izgu blje nog vre me na, odu še vljen nje nom zao ku plje noš ću, kao da je nesve sna da minu ti pro mi ču. Čini lo se da je naših pola sata goto vo iste­klo; ali ja sam hteo još malo da bazam i skre ćem joj pažnju, u deti nja stoj nadi da će nam vre me izma ći i da ćemo pro pu sti ti sasta nak.

„A sad Rem brant”, rekla je maj ka. „Svi uvek tvr de da ova sli ka pred­sta vlja razum i pro sve će nje, zače tak nauč nog istra ži va nja, ali meni je jezi vo to koli ko su učti vi i zva nič ni, tiska ju ći se oko tela kao oko šved skog

č e š l j u g a r 29

sto la na kok tel­zaba vi. Mada...”, poka za la je, „vidiš ona dva zbu nje na tipa u poza di ni? Oni ne gle da ju u telo – gle da ju u nas. U tebe i mene. Kao da nas vide kako sto ji mo ovde pred nji ma – dvo je lju di iz buduć no sti. Zgra nu ti. ’Šta ćete vi ovde?’ Vrlo natu ra li stič ki. Sa dru ge stra ne”, ocr ta la je prstom leš u vazdu hu, „ako ga pogle daš, telo uopšte nije nasli ka no na naro či to pri ro dan način. Iz nje ga isi ja va neki čudan sjaj, vidiš? Goto vo kao autop si ja van ze malj ca. Vidiš kako oba sja va lica lju di koji ga gle da­ju? Kao da sija nekim sop stve nim izvo rom sve tla? Pri ka zao ga je s tim radi o ak tiv nim svoj stvom jer želi da nam pri vu če pogled na nje ga – da ti upad ne u oko. A ovde”, poka za la je na odra nu šaku, „vidiš kako skre će pažnju na nju time što ju je nasli kao tako veli ku, pot pu no u neskla du sa ostat kom tela? Čak ju je okre nuo tako da je palac na pogreš noj stra­ni, vidiš? Pa, nije to ura dio greš kom. Koža je odra na sa šake – odmah vidi mo da je neš to zai sta nao pa ko – ali izvr ta njem pal ca, izgle da još izo­pa če ni je, pri me ti mo to pod sve sno, čak i ako ne može mo da odre di mo o čemu se zapra vo radi, neš to zai sta nije u redu, nije kako tre ba. Vrlo pame tan trik.” Sta ja li smo iza gru pe azij skih turi sta, toli ko gla va da jedva da sam uopšte video sli ku ali, sa dru ge stra ne, nije me mno go ni bilo bri­ga jer sam ugle dao tu devoj či cu.

I ona je vide la mene. Mer ka li smo se dok smo pro la zi li gale ri ja ma. Nisam čak bio sigu ran šta je bilo toli ko zani mlji vo u vezi sa njom, poš­to je bila mla đa od mene i izgle da la je poma lo čud no – nima lo nalik na devoj či ce u koje sam se obič no zalju blji vao, ozbilj ne hlad ne lepo ti ce koje su baca le pre zri ve pogle de niz hod nik i izla zi le sa sta ri jim mom ci ma. Ova devoj či ca je ima la sve tlo ri đu kosu; pokre ti su joj bili hitri, lice oštro, vra go la sto i čud no, a oči neo bič ne zla ća ne boje meda. I mada je bila pre­mr ša va, sva koš ča ta i na neki način goto vo neu gled na, bilo je nečeg u vezi sa njom zbog čega sam ose tio kome ša nje u sto ma ku. Mla ti la je i uda ra la izan đa lom futro lom za fla u tu – grad sko dete? Na putu na čas muzi ke? Možda ne, pomi slio sam, kru že ći iza nje dok sam išao za maj kom u sle­de ću gale ri ju; ode ća joj je bila malo pre vi še neu gled na i pri grad ska; vero­vat no je bila turist ki nja. Ali kre ta la se sa više samo po u zda nja od veći ne devoj či ca koje sam pozna vao, a pre pre de ni, sta lo že ni pogled kojim je pre le te la pre ko mene kada je proš la pored – izlu đi vao me je.

Išao sam za maj kom, samo deli mič no obra ća ju ći pažnju na ono što je pri ča la, kada se toli ko izne na da zau sta vi la ispred jed ne sli ke da sam se uma lo zaku cao u nju.

D o n a Ta r t30

„Joj, izvi ni...!”, rekla je, ne pogle dav ši me, odma kav ši se da napra vi mesta. Lice joj je izgle da lo kao da ga je neko oba sjao sve tlom.

„Ovo je ona o kojoj sam pri ča la”, rekla je. „Zar nije neve ro vat na?”Nakri vio sam gla vu ka maj ci, kao da pažlji vo slu šam, dok mi je po­

gled pono vo odlu tao do devoj či ce. Bila je u druš tvu nekog smeš nog se­dog star ca, za koga sam, sude ći po oštri ni lica, pret po sta vio da joj je rod, možda njen deda: pepi to kaput, duge uske cipe le na per tla nje, bli sta ve poput sta kla. Imao je bli zu posta vlje ne oči, nos nalik na pti č ji kljun i hra mao je dok je hodao – zapra vo, celo telo mu se nagi nja lo u stra nu, jed no rame više od dru gog, a da je bio još malo povi je ni ji, moglo bi se reći da je grba vac. Pa ipak, iz nje ga je zra či la neka kva ele gan ci ja. A sude­ći po tome kako je vese lo i dru že lju bi vo hra mao pored nje, dobro paze ći gde sta je, gla ve nakri vlje ne ka njoj, bilo je jasno da obo ža va tu devoj či cu.

„Ovo je možda prva sli ka koju sam zai sta zavo le la”, govo ri la je maj ka. „Ne bi nikad pove ro vao, ali bila je u jed noj knji zi koju sam uzi ma la iz bibli o te ke kad sam bila dete. Sede la bih na podu pored kre ve ta i sati ma bulji la u nju, pot pu no opči nje na – taj mali ša! Mislim, neve ro vat no je koli ko možeš da nau čiš o sli ci ako pro ve deš dosta vre me na sa repro duk­ci jom, čak i ako ona nije naro či to dobra. Zavo le la sam tu pti cu, kao što reci mo voliš lju bim ca, a na kra ju sam zavo le la i to kako je nasli ka na.” Nasme ja la se. „’Čas ana to mi je’ je zapra vo bio u istoj knji zi, ali mi je uli­va la strah u kosti. Zalu pi la bih knji gu kad bih je greš kom otvo ri la na toj stra ni.”

Devoj či ca i sta rac sta li su pored nas. Nag nuo sam se nesi gur no na­pred i pogle dao u sli ku. Bila je to mala sli ka, naj ma nja na izlo žbi i naj­jed no stav ni ja: žuta zeba, na obič noj, ble doj poza di ni, veza na lan cem za preč ku na kojoj je sta ja la, za čla nak tanak poput gran či ce.

„Bio je Rem bran tov uče nik, Ver me rov uči telj”, rekla je maj ka. „A ova male na sli ka je zapra vo veza koja nedo sta je izme đu njih dvo ji ce – to jas­no, pla vo dnev no sve tlo, vidi se oda kle je Ver mer pre u zeo kva li tet svog osve tlje nja. Narav no, ja niš ta od toga nisam zna la niti sam mari la za to kad sam bila dete, taj isto rij ski zna čaj. Ali on je tu.”

Odma kao sam se da bolje pogle dam. Bilo je to iskre no, stvar no stvo­renj ce, nije budi lo nika kve emo ci je; a neš to u tome kako se sku pio i šću ću rio – nje go va jasno ća, budan, opre zan izraz – pod se ti lo me je na maj či ne foto gra fi je kad je bila mala koje sam video: zeba tam ne gla ve, nepo ko le blji vog pogle da.

č e š l j u g a r 31

„Bila je to čuve na tra ge di ja u holand skoj isto ri ji”, nasta vi la je maj ka. „Veći deo gra da bio je uniš ten.”

„Šta?”„Kata stro fa u Del fu. U kojoj je pogi nuo Fabri ci jus. Jesi li čuo malo­

čas nastav ni cu kad je uče ni ci ma pri ča la o tome?”Jesam. Bila su to tri jezi va pej za ža sli ka ra po ime nu Egbert van der

Pul, raz li či ti pogle di na ista zga riš ta: spa lje ne raz ru še ne kuće, vetre nja ča sa dro nja vim kri li ma, vra ne krsta re zadi mlje nim nebom. Neka gospo­đa slu žbe nog izgle da gla sno je objaš nja va la gru pi sred njoš ko la ca da je u sedam na e stom veku u Del fu eks plo di ra la fabri ka baru ta, da je sli kar bio toli ko pogo đen i opsed nut uniš te njem svog gra da da ga je izno va i izno va sli kao.

„E pa, Egbert je bio Fabri ci ju sov sused, kao da je skre nuo pame ću posle eks plo zi je baru ta, bar se meni tako čini, ali Fabri ci jus je pogi nuo, a nje gov ate lje je uniš ten. Kao i goto vo sve nje go ve sli ke, osim ove.” Kao da je čeka la da neš to kažem, ali kad nisam, nasta vi la je: „Bio je jedan od naj ve ćih sli ka ra svog vre me na, u jed noj od naj zna čaj ni jih epo ha u sli­kar stvu. Vrlo, vrlo poznat u svo je vre me. Ali tužno je to što je od čita vog nje go vog stva ra laš tva pre ži ve lo možda samo pet­šest sli ka. Sve osta lo je izgu blje no – sve što je ika da ura dio.”

Devoj či ca i njen deda sta ja li su tiho sa stra ne, slu ša ju ći moju maj ku kako pri ča, zbog čega me je malo bilo sra mo ta. Skre nuo sam pogled, a onda – ne mogav ši da odo lim – pono vo pogle dao u njih. Sta ja li su veo­ma bli zu, toli ko bli zu da sam mogao da pru žim ruku i dotak nem ih. Lup ka la je i cima la star ca za rukav, vuku ći ga za ruku da mu šap ne neš to na uvo.

„U sva kom slu ča ju, ako mene pitaš”, govo ri la je maj ka, „ovo je naj­i zu zet ni ja sli ka na celoj izlo žbi. Fabri ci jus jasno sta vlja do zna nja neš to što je on sam otkrio, što nije dan sli kar pre nje ga nije znao – čak ni Rem­brant.”

Vrlo tiho – toli ko tiho da sam je jedva čuo – devoj či ca je pro ša pu ta la: „Ceo život je mora la tako da živi?”

I ja sam se isto pitao; spu ta na noga, uža sni lanac; njen deda je pro­mr mljao neka kav odgo vor, ali maj ka (koja kao da ih uopšte nije bila sve­sna, iako su sta ja li odmah do nas), odma kla se i rekla: „Tako tajan stve na sli ka, tako jed no stav na. Zai sta nežna – znaš, mami te da joj pri đeš? Svi oni mrtvi faza ni tamo, a onda ovaj majuš ni živi stvor.”

D o n a Ta r t32

Dozvo lio sam sebi da još jed nom kri šom pogle dam u devoj či cu. Sta­ja la je na jed noj nozi, izba civ ši kuk u stra nu. A onda se – sasvim izne­na da – okre nu la i pogle da la me u oči; na tren sam se zbu nio i okre nuo gla vu.

Kako se zove? Zaš to nije u ško li? Poku ša vao sam da raza be rem ime naš kra ba no na futro li za fla u tu, ali čak i kad sam se nag nuo naj vi še što sam se usu đi vao a da ne budem upa dljiv, nisam mogao da pro či tam debe le šilja te pote ze mar ke rom, više nacr ta ne nego ispi sa ne, kao neš to nasli ka no spre jom na vago nu pod ze mne žele zni ce. Pre zi me je bilo krat­ko, samo četi ri ili pet slo va; prvo je liči lo na R, ili možda P?

„Lju di umi ru, narav no”, govo ri la je moja maj ka. „Ali tako je žalo sno i nepo treb no to kako gubi mo stva ri. Iz čistog neha ta. Poža ri, rato vi. Par­te non, koji je koriš ćen kao skla diš te muni ci je. Pret po sta vljam da je sve što uspe mo da saču va mo od isto ri je čudo.”

Deda je odlu tao, neko li ko sli ka dalje; ali ona, devoj či ca, zadr ža la se neko li ko kora ka iza i sva ki čas pogle da va la u maj ku i mene. Pre le pa koža: mleč no be la, ruke kao iskle sa ne od mer me ra. Defi ni tiv no je bila sport ske gra đe, mada pre vi še ble da da bi bila teni ser ka; možda bale ri na ili gim na sti čar ka ili čak ska ka či ca u vodu, koja tre ni ra do kasno u tam­nim baze ni ma na zatvo re nom, odje ci i pre la ma nje sve tlo sti, tam ne plo­či ce. Zara nja izvi je nih gru di i ispru že nih prsti ju do dna baze na, nečuj no buć, bli sta vi crni kupa ći kostim, mehu ri ći se pene i sli va ju niz nje no sit no, nape to telo.

Zaš to sam bio ovo li ko opsed nut lju di ma? Da li je bilo nor mal no ova­ko živo i gro zni ča vo pilji ti u nepo zna te lju de? Sum njam da jeste. Nisam mogao da zami slim da neki slu čaj ni pro la znik na uli ci poka zu je isto tak­vo zani ma nje za mene. A ipak, to je bio glav ni raz log zaš to sam ula zio u one kuće s Tomom: bio sam fasci ni ran neznan ci ma, želeo sam da znam koju hra nu su jeli i iz kog posu đa, koje su fil mo ve gle da li i koju muzi ku slu ša li, hteo sam da im zavi rim ispod kre ve ta i u skri ve ne fio ke i noć ne sto či će i dže po ve nji ho vih kapu ta. Često bih na uli ci video lju de koji su mi izgle da li zani mlji vo i dani ma nepre sta no raz miš ljao o nji ma, zamiš­lja ju ći nji ho ve živo te, izmiš lja ju ći pri če o nji ma u pod zem noj žele zni ci ili u grad skom auto bu su. Pro la zi le su godi ne, a ja još uvek nisam pre sta jao da raz miš ljam o tam no ko soj deci u uni for ma ma kato lič ke ško le – bra tu i sestri – koje sam video na Grand cen tra lu kako, vuku ći ga za ruka ve sakoa, bukval no poku ša va ju da izvu ku svog oca iz nekog jef i nog bara.

č e š l j u g a r 33

A nisam zabo ra vio ni krh ku devoj ku nalik na Cigan ku, u inva lid skim koli ci ma ispred hote la „Kar lajl”, kako zadi ha no pri ča na ita li jan skom s paper ja stim kučen ce tom u svom kri lu, dok je osor ni tip sa nao ča ri ma za sun ce (Otac? Telo hra ni telj?) sta jao iza nje nih koli ca, izgle da ugo va ra ju ći neki posao pre ko tele fo na. Godi na ma sam pre miš ljao o tim neznan ci­ma, pita ju ći se ko su i kako žive i znao sam da ću oti ći kući i isto tako se pita ti o ovoj devoj či ci i nje nom dedi. Sta rac je imao nov ca; vide lo se po tome kako je bio obu čen. Zaš to su tu samo njih dvo je? Oda kle su? Mož­da su bili deo neke veli ke sta re zamr še ne nju jorš ke poro di ce – muzi ča ri, aka de mi ča ri, jed na od onih veli kih, umet nič kih poro di ca sa Zapad ne stra ne koje ste viđa li oko Kolum bi je ili na mati ne i ma u „Lin kol no vom cen tru”. Ili možda – ona ko jed no sta van, ugla đe ni star čić – možda joj uopšte nije bio deda. Možda je bio nastav nik muzi ke, a ona geni je za fla­u tu koga je otkrio u nekom gra di ću i doveo da svi ra u „Kar ne gi holu”...

„Teo?”, izne na da je rekla maj ka. „Jesi li me čuo?”Njen glas me je trgao iz misli. Bili smo u posled njoj pro sto ri ji na

izlo žbi. Iza se nala zi la suve ni r ni ca – raz gled ni ce, kasa, mnoš tvo bli sta­vih knji ga o umet no sti – a maj ka, naža lost, nije izgu bi la ose ćaj za vre me.

„Tre ba lo bi da pro ve ri mo da li još uvek pada kiša”, rekla je. „Ima mo još malo vre me na”, pogle da la je na sat, pa pored mene u znak za izlaz, „ali mislim da je bolje da odem u pri ze mlje ako želim da poku šam da nađem neš to za Matil du.”

Pri me tio sam da devoj či ca posma tra moju maj ku dok pri ča – pogled joj je rado zna lo kli zio pre ko glat kog crnog konj skog repa moje maj ke, nje nog belog saten skog man ti la pri teg nu tog u stru ku – i ushi ti lo me je što je na tre nu tak vidim ona ko kako je vidi ta devoj či ca, kao neznan ku. Da li je vide la jedva pri met nu izbo či nu na vrhu maj či nog nosa, gde ga je slo mi la kad je kao dete pala sa drve ta? Ili kako su joj crni prste no vi oko sve tlo pla vih zeni ca dava li izve snu notu neu kro ti vo sti, poput neke usa­mlje ne gra blji vi ce pro dor nog pogle da koja krsta ri rav ni com?

„Znaš...”, maj ka se osvr nu la pre ko rame na, „ako nemaš niš ta pro tiv, trk nu la bih nazad da još jed nom na brzi nu pogle dam ’Čas ana to mi je’ pre nego što ode mo. Nisam uspe la da je vidim izbli za, a bojim se da neću sti ći da pono vo dođem pre nego što zatvo re izlo žbu.” Kre nu la je da se uda lja va, užur ba no klo pa ra ju ći cipe la ma – a onda je pogle da la u mene kao da pita: ideš li?

D o n a Ta r t34

Ovo je bilo toli ko neo če ki va no da delić sekun de nisam znao šta da kažem. „Ovaj”, rekao sam, pri brav ši se, „naći ćemo se u pro dav ni ci.”

„Važi”, rekla je. „Kupi mi par raz gled ni ca. Vra ćam se za sekund.”A onda je odju ri la, pre nego što sam sti gao išta da kažem. Dok mi

je srce uda ra lo jer nisam mogao da pove ru jem koje sam sre će, gle dao sam je kako se brzo uda lja va u belom saten skom man ti lu. To je to, moja pri li ka da raz go va ram sa devoj či com; ali šta da joj kažem, mah ni to sam raz miš ljao, šta da kažem? Gur nuo sam ruke u dže po ve, udah nuo par puta da se smi rim i – sav titra ju ći od uzbu đe nja – okre nuo se ka njoj.

Ali na moje zapre paš će nje, ona je nesta la. Tač ni je, nije nesta la; video sam nje nu crve no ko su gla vu kako se nevolj no vuče (tako se bar čini lo) pre ko sobe. Deda ju je uhva tio pod ruku i – s veli kim ushi će njem joj šapu ću ći – vukao je oda tle da pogle da neku sli ku na suprot nom zidu.

Doš lo mi je da ga ubi jem. Osvr nuo sam se ner vo zno ka pra znom ula zu. Onda sam zavu kao ruke dublje u dže po ve i – dok mi je lice gore­lo – upa dlji vo pre šao na dru gi kraj gale ri je. Sat je otku ca vao; maj ka će se sva kog časa vra ti ti; iako sam znao da nemam petlje da tek tako pri đem i kažem neš to, mogao sam bar još jed nom da je pogle dam. Nedu go pre, ostao sam dokasno budan sa maj kom i gle dao Gra đa ni na Kej na i bio sam zadi vljen ide jom da neko može u pro la zu da pri me ti neku oča ra va­ju ću neznan ku i zapam ti je do kra ja živo ta. Jed nog dana bih i ja mogao da budem poput star ca u fil mu, da, zava ljen u sto li ci, pogle da upr tog u dalji nu, kažem: „Znaš, bilo je to pre šezde set godi na i više nikad nisam video tu devoj či cu riđe kose, ali znaš šta? Za sve to vre me, nije pro šao nijedan mesec a da nisam pomi slio na nju.”

Pre šao sam goto vo polo vi nu gale ri je kad se dogo di lo neš to čud no. Jedan muzej ski čuvar pro tr čao je pored otvo re nih vra ta suve nir ni ce is­pred. Nosio je neš to u ruka ma.

I devoj či ca je to vide la. Nje ne zlat nosme đe oči sre le su se sa moji ma: upla šen, zbu njen pogled.

Izne na da je još jedan čuvar izju rio iz suve nir ni ce. Podi gao je ruke i vriš tao.

Gla ve su se podi gle. Neko iza mene rekao je, čud nim, rav nim gla­som: oh! Sle de ćeg tre nut ka, sobu je zatre sla stra ho vi ta zaglu šu ju ća eks­plo zi ja.

Sta rac se – s pra znim izra zom na licu – zate tu rao u stra nu. Nje go va ispru že na ruka – raši re nih kvr ga vih prsti ju – posled nje je čega se sećam

č e š l j u g a r 35

da sam video. Goto vo istog tre nut ka usle dio je crni ble sak, oko mene su se raz le te le i usko vi tla le krho ti ne, a u mene je uda rio nalet vre log vetra i bacio me pre ko sobe. I to je bilo posled nje čega sam neko vre me bio sve stan.

V

Ne znam koli ko sam dugo bio bez sve sti. Kada sam se osve stio, čini lo mi se kao da ležim na sto ma ku u pesku, na nekom mrač nom igra liš tu – na nekom meni nepo zna tom mestu, u napuš te nom sused stvu. Oko mene se oku pi la gru pi ca prga vih žgo lja va ca, šuti ra ju ći me u rebra i poti­ljak. Vrat mi je bio iskri vljen u stra nu i izbi li su mi sav vazduh iz plu ća, ali to nije bilo ono naj go re; u usti ma mi je bio pesak, udi sao sam pesak.

Deča ci su gla sno pro mr mlja li. Ustaj, gov na ru.Vidi ga, vidi ga.Ne zna on kurac.Pre vr nuo sam se na leđa i pokrio gla vu ruka ma, a onda – uz nestvar­

ni, nad re al ni trzaj – video da tamo nema niko ga.Tre nu tak sam ležao, pre vi še oša mu ćen da bih se pome rio. Alarm

je odje ki vao u pri gu še noj dalji ni. Ma koli ko to čud no izgle da lo, imao sam uti sak da ležim u zazi da nom dvo riš tu nekog zaba če nog stam be nog nase lja.

Neko me je poš te no izu da rao: sve me je bole lo, rebra su mi bila ugru­va na, a u gla vi sam imao ose ćaj kao da me je neko uda rio olov nom cevi. Raz mr dao sam vili cu i pose gao u dže po ve da vidim da li imam nov ca za kar tu za voz do kuće, kad mi je izne na da sinu lo da nemam poj ma gde sam. Ležao sam uko če no, sve sve sni ji da neš to ozbilj no nije u redu. Sve­tlo je bilo skroz pogreš no, kao i vazduh: jedak i oštar, hemij ska magla koja mi je žari la grlo. Žva ka u mojim usti ma bila je krta, a kada sam se – dok mi je u gla vi dama ra lo – pre vr nuo da je isplju nem, zate kao sam sebe kako žmir kam kroz slo je ve dima u neš to toli ko stra no da sam neko li ko tre nu ta ka samo zurio.

Bio sam u raz ru še noj beloj peći ni. S pla fo na su visi le krpe i dronj ci. Tlo je bilo ispre me ta no i raz ro va no sa gomi la ma neka kve sive mate ri­je nalik na mese čev kamen, a po nje mu su bili rasu ti slo mlje no sta klo,

D o n a Ta r t36

šlju nak i ura gan nasu mič nog sme ća, cigle i šlja ka i neš to papi ra sto pre­kri ve no tan kim slo jem pepe la poput prvog inja. Viso ko iznad gla ve, dve sve tilj ke pro bi ja le su se kroz pra ši nu poput iskri vlje nih faro va u magli, nahe re ne, jed na upe re na navi še a dru ga pome re na u stra nu, baca ju ći isko še ne sen ke.

Zvo ni lo mi je u uši ma, kao i u celom telu, dubo ko uzne mi ru ju ći ose­ćaj: kosti, mozak, srce, sve je bru ja lo poput uda re nog zvo na. Pri gu še­no, negde u dalji ni, posto ja no i bez lič no odzva njao je meha nič ki vri sak alar ma. Nisam mogao da odre dim da li zvuk dopi re iz mene ili spo lja. Ispu nio me je sna žan ose ćaj samo će u lede nom mrtvi lu. Niš ta nije ima lo smi sla, gde god da pogle dam.

Oslo niv ši se na neku isko še nu povr ši nu, na sla pu šljun ka, ustao sam, lec nuv ši se od bola u gla vi. Bilo je nečeg dubo ko, istin ski pogreš nog u isko še no sti pro sto ra u kome sam se nala zio. Sa jed ne stra ne, dim i pra ši­na visi li su poput nepo mič nog pokri va ča. Sa dru ge, tamo gde je tre ba lo da budu krov ili pla fon, nagi nja la se zbr ka na gomi la ras tu re ne gra đe.

Vili ca me je bole la; lice i kole na bili su mi pose če ni; usta su mi bila poput šmirgl­papi ra. Dok sam se, žmir ka ju ći, osvr tao po hao su, ugle dao sam jed nu pati ku; tam no umr lja ne nano se troš nog mate ri ja la; iskri vlje­ni alu mi ni jum ski štap. Kla tio sam se na noga ma, guše ći se, oša mu ćen, ne zna ju ći gde da se okre nem ni šta da radim, kad mi se izne na da uči ni­lo da čujem zvo nja vu tele fo na.

Na tre nu tak nisam bio sigu ran; napreg nu to sam osluš ki vao; a onda se pono vo ogla sio: neraz go vet no i raz vu če no, poma lo čud no. Nespret no sam kopao po ruše vi na ma – okre tao praš nja ve deč je tor bi ce i ran če ve, trgav ši ruke od vre lih stva ri i krho ti na slo mlje nog sta kla, sve uzne mi re­ni ji zbog toga kako bi mi tu i tamo noge upa le u krho ti ne i zbog mekih, nepo mič nih hrpa na rubu mog vid nog polja.

Čak i kada sam bio ube đen da nisam ni čuo tele fon, da me je pre va­ri la zvo nja va u uši ma, nasta vio sam meha nič ki da tra žim, bez raz miš­lja nja, poput robo ta. Među olov ka ma, ruč nim tor ba ma, nov ča ni ci ma, slo mlje nim nao ča ri ma, hotel skim ključ­kar ti ca ma, pudri je ra ma, par fe­mi ma i leko vi ma izda tim na recept (Rojt man, Andrea, alpra zo lam, 25 mg) isko pao sam pri ve zak za klju če ve u obli ku džep ne lam pe i tele fon koji nije radio (napu njen dopola, nema crti ca), koje sam uba cio u naj­lon ski ceger na ras kla pa nje koji sam našao u tor bi ci neke žene.

č e š l j u g a r 37

Dah tao sam, guše ći se od pra ši ne od mal te ra, a gla va me je toli ko uža sno bole la da sam jedva video. Želeo sam da sed nem, samo što nije ima lo gde da se sed ne.

A onda sam ugle dao fla šu vode. Pogled mi se brzo okre nuo nazad, luta ju ći pre ko pusto ši dok je nisam pono vo ugle dao, oko četiri­pet meta­ra dalje, delom zatr pa nu u gomi li đubre ta: samo nago veš taj eti ke te, pozna ta nijan sa lede no pla ve.

Sa umrt vlje nom tro moš ću, kao da gazim kroz sneg, počeo sam da se pro bi jam i vrlu dam kroz krho ti ne, dok mi se đubre lomi lo pod noga ma uz oštro krc ka nje poput gle če ra. Ali nisam mno go dale ko sti gao kad sam kra jič kom oka video neku kret nju na podu, upa dlji vu usred mira, kome ša nje belog na belom.

Stao sam. A onda pri šao još neko li ko kora ka. Bio je to čovek, opru­žen na leđi ma i od gla ve do pete pre kri ven belom pra ši nom. Bio je toli ko dobro kamu fli ran u krho ti na ma posu tim pepe lom da mi je bio potreban tre nu tak da jasno raza be rem nje go vo oblič je: kre da na kre di, dok poku­ša va da se uspra vi u sede ći polo žaj, poput sta tue obo re ne s posto lja. Kad sam se pri bli žio, video sam da je star i vrlo slab, nalik na defor mi sa nog grbav ca; ono malo kose što je imao bilo je raz du va no na gla vi; jed na stra na lica bila mu je istač ka na gad nim ope ko ti nama, a gla va, iznad jed­nog uva, bila je leplji vi crni užas.

Sti gao sam do mesta gde je ležao kada je – neo če ki va no brzo – izba­cio ruku pobe le lu od pra ši ne i zgra bio me za šaku. Uspa ni če no sam se trgao una zad, ali on me je samo još čvrš će ste gao, kaš lju ći i kaš lju ći uz neko bole sno krklja nje.

„Gde...?”, kao da je govo rio. „Gde...?” Poku ša vao je da pogle da navi­še u mene, ali gla va mu se teš ko kla ti la na vra tu, a bra da mu je pala na gru di, pa je morao da pilji u mene ispod čela, poput leši na ra. Ali nje go ve oči, na una ka že nom licu, bile su inte li gent ne i očaj ne.

„Oh, bože”, rekao sam, sagnuv ši se da mu pomog nem, „čekaj, čekaj”, a onda sam stao, ne zna ju ći šta da radim. Donja polo vi na nje go vog tela leža la je iskri vlje no na podu poput gomi le prlja ve ode će.

Hra bro se pod u pro ruka ma, pome ra ju ći usne i još uvek poku ša va­ju ći da usta ne. Zau da rao je na spa lje nu kosu, spa lje nu vunu. Ali donja polo vi na nje go vog tela kao da je bila odvo je na od gor nje, nakaš ljao se i sru čio nazad.

D o n a Ta r t38

Pogle dao sam oko sebe, poku ša va ju ći da otkri jem gde sam, smu šen od udar ca u gla vu, bez ika kvog ose ća ja za vre me, pa čak ni da li je dan ili noć. Bio sam zapre paš ćen veli čan stve noš ću i opu ste loš ću pro sto ra – viso ko, ras tu re no, pot kro vlje, oblo že no slo je vi ma dima, nadi ma lo se poput zamr še nog šato ra tamo gde bi tre ba lo da bude pla fon (ili nebo). I mada nisam imao poj ma gde sam, niti zaš to sam tu, bilo je nečeg polu­po zna tog u vezi sa ruše vi na ma, neka kav film ski naboj u bleš ta nju osve­tlje nja za slu čaj opa sno sti. Na inter ne tu sam video sni mak hote la raz­ne tog u vazduh u pusti nji, gde su sobe nalik na ćeli je saća u tre nut ku ruše nja bile zale đe ne baš u ova kvoj eks plo zi ji sve tla.

Tada sam se setio vode. Zako ra čio sam una zad, tra že ći svu da oko sebe, a onda mi je srce posko či lo kad sam ugle dao praš nja vi ble sak pla vog.

„Slu šaj te” rekao sam, uzmi ču ći. „Samo ću...”Sta rac me je gle dao pogle dom isto vre me no i punim nade i bez na de­

žnim, poput izglad ne log psa, pre vi še sla bog da bi hodao.„Ne – sače kaj te. Vra ti ću se.”Poput pijan ca, tetu rao sam se kroz đubre – kri vu da ju ći i pro bi ja ju­

ći se, gaze ći viso ko podi žu ći kole na pre ko pred me ta, batr ga ju ći se kroz cigle i beton i cipe le i ruč ne tor be i gomi lu uglje ni sa nih koma da koje nisam želeo pažlji vi je da pogle dam.

Fla ša je bila dve tre ći ne puna i topla na dodir. Ali posle prvog gutlja­ja, moje grlo je pre u ze lo kon tro lu i pro gu tao sam više od polo vi ne – pla stič nog uku sa, mla ka kao voda za pra nje sudo va – pre nego što sam shva tio šta radim i nate rao sebe da je zatvo rim i sta vim u tor bu da je odne sem nje mu.

Klek nuo sam pored nje ga. Kame nje mi se use ca lo u kole na. Drh tao je, neu jed na če no i hra pa vo dišu ći; pogled mu se nije sreo sa mojim već je odlu tao iznad, uzne mi re no pri ko van za neš to što nisam video.

Pose gao sam za vodom, kada je on pru žio ruku ka mom licu. Pažlji­vo, svo jim koš ča tim sta rim pljo sna tim prsti ma, sklo nio mi je kosu sa oči ju i izvu kao mi krho ti nu sta kla iz obr ve, a onda me poma zio po gla vi.

„De, de.” Glas mu je bio veo ma slab, veo ma hra pav, veo ma srda čan, sa jezi vim zvi žda njem u plu ći ma. Gle da li smo se, jedan čud ni, dugi tre­nu tak koji nika da nisam zabo ra vio, zapra vo, kao dve živo ti nje koje se sre ću u sumrak, tokom koga kao da mu je kroz oči pre le te la neka jasna, dopa dlji va iskra i ugle dao sam nje go vo pra vo biće – a on je, veru jem,

č e š l j u g a r 39

ugle dao mene. Na tre nu tak smo bili spo je ni i bru ja li, kao dva moto ra na istom struj nom kolu.

Onda je pono vo klo nuo, toli ko mli ta vo da sam mislio da je mrtav. „Evo”, rekao sam sme te no, pod vu kav ši mu ruku pod rame. „Tako je bo­lje.” Podi gao sam mu gla vu kako sam naj bo lje mogao i pomo gao mu da pije iz fla še. Uspeo je da popi je samo malo, a naj ve ći deo mu se slio niz bra du.

Pono vo je pao nazad. Pre ve li ki napor.„Pipa”, rekao je pro mu klim gla som.Pogle dao sam u nje go vo ope če no, zacr ve ne lo lice, dir nut nečim

pozna tim u nje go vim oči ma, koje su bile boje rđe i bistre. Već sam ga video. A video sam i devoj či cu, brzi sni mak, tre nu tak bistri ne: obr ve boje rđe, oči boje meda. Nje no lice odra ža va lo se u nje go vom. Gde je ona?

Poku ša vao je neš to da kaže. Ispu ca le usne su se pome ra le. Želeo je da zna gde je Pipa.

Hrip tao je i hva tao vazduh. „Evo”, uzne mi re no sam rekao, „poku šaj­te da se ne pome ra te.”

„Tre ba lo bi da ide vozom, mno go je brže. Osim ako je ne dove zu koli ma.”

„Ne bri ni te”, rekao sam, nag nuv ši se bli že. Nisam bri nuo. Neko će usko ro doći po nas, bio sam sigu ran u to. „Sače ka ću dok ne dođu.”

„Vrlo si lju ba zan.” Nje go va šaka (hlad na, suva poput pra ha) ste gla se oko moje. „Nisam te video otka ko si bio dečak. Posled nji put kad smo pri ča li, bio si skroz odra stao.”

„Ali ja sam Teo”, rekao sam, posle poma lo zbu nje ne pau ze.„Narav no da jesi.” Nje gov pogled, kao i sti sak nje go ve ruke, bio je

nepo ko le bljiv i blag. „I napra vio si naj bo lji izbor, sigu ran sam u to. Zar ne misliš da je Mocart mno go lep ši od Glu ka?”

Nisam znao šta da kažem.„Biće jed no stav ni je za vas dvo je. Tako su stro gi pre ma vama deci na

audi ci ja ma...” Kašalj. Usne obli ve ne krvlju, gustom i crve nom. „Nema dru ge pri li ke.”

„Slu šaj te...” Čini lo mi se pogreš nim da ga pustim da misli da sam neko dru gi.

„O, ali vi tako div no svi ra te, obo je. G­dur. Stal no mi pro la zi kroz gla­vu. Laga no, laga no, dotak neš i pustiš...”

Otpe vu šio je neko li ko bez o blič nih tono va. Pesma. Bila je to pesma.

D o n a Ta r t40

„... I sigur no sam ti pri čao, kako sam išao na časo ve kla vi ra, kod sta­re jer men ske gospo đe? U pal mi nom drve tu živeo je zele ni guš ter, zelen poput zele ne bom bo ne, voleo sam da ga posma tram... Ble ska nje na sim­su... Božić na sve tla u baš ti... Du pays saint... Dva de set minu ta peša če nja, ali čini lo se kao kilo me tri...”

Na tre nu tak se uga sio; ose tio sam kako mi nje gov um izmi če, vrtlo­že ći se i gube ći iz vida, kao list na povr ši ni poto ka. A onda je nahru pio nazad i pono vo je bio tu.

„A ti! Koli ko ti je sada godi na?”„Tri na est.”„U Lycée França is?”„Ne, moja ško la je na Zapad noj stra ni.”„I bolje je tako, rekao bih. Svi ti časo vi fran cu skog! Pre vi še reči iz

voka bu la ra za jed no dete. Nom et pro nom, vrsta i rod. To je samo oblik saku plja nja inse ka ta.”

„Molim?”„’Kod Gro pi ja’ su uvek pri ča li fran cu ski. Sećaš se ’Gro pi ja’? S pru ga­

stim sun co bra nom i sla do le dom s pista ći ma?”Pru ga sti sun co bran? Bilo mi je teš ko da raz miš ljam kroz gla vo bo lju.

Pogled mi je odlu tao do dugač ke rase ko ti ne na nje go vom teme nu, zgru­ša ne i tam ne, poput rane nane te seki rom. Bio sam sve sve sni ji jezi vih oblič ja nalik na tela klo nu lih u krho ti na ma, tam nih neja snih tru pa la koja su nas nemo opko lja va la sa svih stra na, svu da tama i tela nalik na krpe ne lut ke, ali to je bila tama na kojoj si mogao da leb diš, bilo je u njoj nečeg sanji vog, poput zape nu ša log tra ga bro da, koji se usko me ša, a onda išče zne na povr ši ni hlad nog crnog oke a na.

Izne na da je neš to zai sta bilo pogreš no. Bio je budan i tre sao me, mla ta ra ju ći ruka ma. Neš to je želeo. Poku šao je da se pri dig ne uz hrip­ta vi uzdah.

„Šta je?”, pitao sam, trgav ši se da raz bi strim gla vu. Hva tao je dah, uzne mi ren, cima ju ći me za ruku. Boja žlji vo sam se uspra vio i pogle dao oko sebe, oče ku ju ći da ću vide ti neku novu opa snost kako nadi re: otka­če ne žice, požar, pla fon koji samo što se nije sru šio.

Zgra bio me za ruku i čvr sto je ste gao. „Ne tamo”, uspeo je da kaže.„Šta?”„Ne osta vljaj ga. Ne.” Gle dao je iza mene, poku ša va ju ći da poka že na

neš to. „Nosi ga odav de.”

SADRŽAJ

IP o g l a v l j e 1

DEČAK SA LOBA NJOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

P o g l a v l j e 2ČAS ANA TO MI JE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

P o g l a v l j e 3PARK AVE NI JA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

P o g l a v l j e 4LIZA LI CA S MOR FI JU MOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125

IIP o g l a v l j e 5

BADR EL DIN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213

P o g l a v l j e 6VETAR, PESAK I ZVE ZDE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 295

IIIP o g l a v l j e 7

RAD NJA IZA RAD NJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 379

P o g l a v l j e 8RAD NJA IZA RAD NJE, NASTA VAK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 413

IVP o g l a v l j e 9

MOGUĆ NOST U SVE MU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 437

P o g l a v l j e 1 0IDI OT . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 509

VP o g l a v l j e 1 1

GOSPOD SKI KANAL . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 647

P o g l a v l j e 1 2ZBOR NO MESTO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 703

ZAHVALNICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 778O AUTOR KI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 779

Za izdavačaDijana Dereta

LekturaVesna Crepuljarević

KorekturaDijana Stojanović

Likovno­grafička opremaMarina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­321­4

Tiraž1000 primeraka

Beograd, 2020.

Dona Tart ČEŠLJUGAR

Izdavač / Štampa / Plasman: DERETA doo, Vladimira Rolovića 94a,

KNJIŽARA DERETA, Knez Mihailova 46, Beograd, tel.: 011.26.27.934, 30.33.50311030 Beograd, tel./faks: 011.23.99.077; 23.99.078, w w w . d e r e t a . r s

821.111(73)­31

ТАРТ, Дона, 1963–

Češljugar / Dona Tart ; prevod sa engleskog Vesna Stojković. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2020 (Beograd : Dereta). – 777 str. ; 24 cm. – (Biblioteka Supernova / [Dereta])

Prevod dela: The Goldfinch / Donna Tartt. – Tiraž 1.000. – O autorki: str. [779].

ISBN 978­86­6457­321­4

COBISS.SR­ID 21104649

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град