Mori Ogai

Biografija

Živeo je od 17. februara 1862. do 08. jula 1922. Bio je oficir, prevodilac, pesnik. Rođen je kao najstarije dete u porodici u mestu Cuvano u prefekturi Šimane. Već kao mali je poceo da pohađa nastavu u Konfucijevom centru, kao i da uci holandski jezik. Godine 1872. se sa porodicom seli u Tokio, gde nastavlja svoje školovanje na polju medicine, takođe počinje da uči nemački jezik. Sa 19 godina završava svoje školovanje i dobija licencu za rad.

Zahvaljujući svom medicinskom znanju, postaje član vojske koja ga šalje u Nemačku u kojoj boravi od 1884. do 1888. godine. Tokom perioda koji provodi u njoj, on se zalaže za evropsku književnost. Do povratka u Japan, napreduje do pozicije višeg vojnog doktora, a za sobom ostavlja delo o medicini. Tokom Prvog japansko-kineskog rata (1894-1899), bio je premešten u Mandžuriju i Tajvan. Takođe je ućestvovao u Japansko-ruskom ratu. 1916. godine se penzioniše i postaje direktor Imperial muzeja.

Njegovi književni napori su takođe bili zapaženi. Možemo ga svrstati u pisce Meiđi perioda. On je preveo brojna dela, neka od njih su dela Getea, Ibsena, Hans Kristijana Andersena i druga. Sam rad možemo podeliti u 3 faze:

1. 1909-1912.; U ovom periodu on piše o svojim ličnim iskustvima. Napisao je delo ,,Gan’’ ( ,,Divlje guske’’ )

2. 1912-1916; Piše istorijske priče. Okreće se istraživanju samouništenja, žrtvovanja.

3. 1916; Piše biografije.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su : „ Vita Sexualis ", ,,Divlje guske’’, ,,Plesačica’’

08.jula 1922. godine je izvrsio samoubistvo, a njegovi vojnici iz poštovanja prema njemu su ga pratili u tom poduhvatu.

Analiza dela „Plesačica "

Kada govorimo o delu ‚‚Plesačica’’, nemoguće je ne pomenuti i ne uporediti sličnosti između glavnog lika priče, Tojotara, i samog pisca, prvenstveno zbog činjenice da je samo delo nastalo nedugo po povratku pisca iz Nemačke, gde su se odvijali događaji slični onima opisanim u delu. U ‚‚Plesačici’’ reč je o japanskom studentu koji odlazi u Nemačku da uči pravo, upoznaje devojku u koju se zaljubi i kojoj obećava da je neće napustiti, ali na kraju gazi svoje obećanje i vraća se u Japan. Sličnosti sa životom pisca, iako on napominje da nisu namerne, nemoguće je ignorisati. On je kao student medicine, otišao u Nemačku, upoznao devojku, koju kasnije napušta i vraća se u Japan. Zahvaljujući Kimiko, Ogaijevoj sestri, koja je u svojim spisima spomenula ovu aferu, danas možemo bolje razumeti ‚‚Plesačicu’’.

I dalje se nagađa zbog čega je tačno Ogai objavio ovo delo. Jedni smatraju da je ‚‚Plesačicom’’ Ogai želeo da utiša glasine o ovoj aferi, iako, po mišljenju drugih, to nije bio pravi način. A, drugi su smatrali da ovo delo predstavlja provokaciju. Naime, Ogai je bio prinuđen da oženi Akamatsu, devojku koja bi mu osigurala bolji položaj u vojsci, protiv svoje volje. Ali, nakon samo osamnaest meseci, on je ostavlja. Postoji i treća grupa koja smatra da ovo delo predstavlja protest protiv porodičnog sistema, koji ga je prinudio da pošalje Elis nazad u Nemačku, protiv njegove volje.

Što se tiče same priče, važno je spomenuti glavnu temu priče, ali i pomenuti tri ključna lika u njoj.

Glavna tema priče jeste potraga za samim sobom. Tojotaro predstavlja sebe kao mašinu, robota koji je uspešan, jer je, kako kaže, pratio put koji su mu drugi nametnuli. Došavši u Nemačku, mislio je da se oslobodio okova, da je osetio ukus slobode, ali sve je to samo bilo prividno. Bio je kao ptica. Mogao je da poleti, ali tek toliko koliko su drugi želeli, jer, iako su mu krila bila slobodna, noge su mu ostale vezane, a konopac nije bio u njegovim rukama.

Borba za slobodom, za promenom, može, takođe, da se predstavi kao revolt pisca protiv tradicije. Odnos njega kao ‚‚mašine’’ i njega kao slobodnog čoveka, može da se uporedi sa odnosom tradicionalnog Japana, koji od njega očekuje da se ponaša po određenom modelu, i modernog Japana, koji žudi za promenama.

Uprkos svemu, pitanje koje ostaje na svakom od nas da odgovori je - da li su drugi od njega napravili ‚‚mašinu’’ ili je Tojotarovo pravo ja bilo ‚‚mašina’’?

Značajan lik, pored Tojotara- koji na neki način oslikava samog pisca, jeste Elis. Upoznavanje Elis i Tojotara jedan je od ključnih momenata ovog dela. Kada posmatramo Tojotara, možemo reći da je on, u stvari, udvojena ličnost. Sa jedne strane on je prikazan kao ‚‚čovek-mašina’’, a sa druge, kao slobodan, nezavistan čovek, i na osnovu toga, Elis ujedno predstavlja prekretnicu u životu ‚‚slobodnog’’ Tojotara, i kamen spoticanja za ‚‚čoveka-mašinu’’.

Elis, takođe, može da se protumači kao simbol spoznaje, ali i kao simbol promene. Ona je bila ta, koja je pomogla Tojotaru da spozna sebe. Zahvaljujući njoj Tojotaro odbacuje činjenicu da je ‚‚mašina’’ i nalazi slobodu za koju nije znao da postoji, jer je nikada nije istinski okusio.

Pomogla mu je da poleti, da okusi slobodu, ali tek onoliko koliko je smatrala da je dovoljno jer je sada konopac bio u njenim rukama. U isto vreme je bila njegov blagoslov i njegova kletva.

Lik, koji je pored Elis od najvećeg značaja u ovom delu, je Tojotarov prijatelj Aizava. On predstavlja zlatnu nit koja spaja dva Tojotara. Kao i svi ostali likovi, i Aizava se može sagledati iz dva ugla. On može da predstavlja pravog prijatelja, koji je pomogao Tojotaru kada mu je bilo najteže. U isto vreme ta njegova pomoć vratila ga je na staru putanju, za koju se Tojotaro zakleo da neće više kročiti- na onu putanju sigurnosti, putanju koja ga ponovo pretvara u ‚‚čoveka-mašinu’’. Sam pisac na kraju dela kaže da su prijatelji kao Aizava retkost, ali da i do današnjeg dana postoji deo njega koji ga psuje. A, nama je ostavio da sami odgovorimo, kakav je prijatelj bio Aizava?

Cela priča nam pokazuje udvojenost ovog sveta. Počevši od Tojotara, preko Elis i Aizave, svi su prikazani kao udvojene ličnosti, svi u sebi nose dobro i zlo, koje je u nezaustavnom konfliktu.

Takođe, važno je napomenuti poruku, koja, možda, nije odmah vidljiva, ali to ne znači da je manje važna. Ogai nam govori kako je nekada dovoljno imati veoma malo, a biti srećniji od nekoga ko ima sve. Tojotaro je iskusio kako je biti na najvišem položaju, ali je u jednom trenutku i dotakao dno, gde je shvatio da, što se više penje, polako gubi slobodu i postaje rob drugih...

Na kraju, ovo je samo jedna od mogućih analiza ovog dela. ‚‚Plesačica’’ postavlja mnoga pitanja, ali svako od nas mora sam da pronađe odgovore na njih.

Upoređivanje Mori Ogaija i Lu Sjuna

Poručnik-general Mori Ogai (17. februar 1862. - 8. jul 1922.) je bio hirurg-oficir u japanskoj vojsci, prevodilac, novelista i pesnik.

Lu Sjun je bio pseudonim Džou Šužena (25. septembar 1881. - 19. oktobar 1936.), vodeća figura moderne kineske literature. Bio je novelista, urednik, prevodilac, kritičar, esejista i pesnik.

I Mori Ogai i Lu Sjun su se bavili medicinom. Mori Ogai je studirao zato sto se od njega očekivalo da će se baviti medicinom pošto je to bio porodični posao, a Lu Sjun je započeo svoje studije zato što se njegov otac razboleo i to ga je inspirisalo da postane doktor. Kao i Mori Ogai, i Lu Sjun je studirao medicinu u Japanu zato što nije verovao tradicionalnoj kineskoj medicini.

Tokom studija Mori Ogai je učio holandski i nemački jezik, dok je Lu Sjun učio engleski i nemački jezik. Obojica su se zainteresovala za literaturu dok su studirali medicinu. Mori Ogai se zainteresovao za popularne novele iz kasnog perioda Tokugava i pohađao je časove iz kineske poezije i literature. Tek nakon studiranja u Nemačkoj se Mori Ogai zainteresovao za evropsku literaturu, dok je Lu Sjuna zainteresovala mnogo ranije, čim je prvi put došao u kontakt s njom, na početku školovanja. Oboijca su prevodili evropske pisce na svoje maternje jezike, Lu Sjun je čak bio prvi čovek koji je kineskoj javnosti predstavio evropsku književnost.

Za razliku od Lu Sjuna, Mori Ogai se celog života bavio medicinom, dok je Lu Sjun napustio i potpuno se posvetio pisanju.

U svojim delima Mori Ogai je bio „ anti-realista", smatrao je da bi literatura trebalo da odražava emotivni i spiritualni domen.

Kao autor, Mori se smatra za jednog od vodećih pisaca perioda Meiđi. U svojim literarnim dnevnicima napravio je instituciju od moderne literarne kritike u Japanu koja se bazira na estetičkim teorijama Karla von Hartmana. Kritika je nešto što je takođe nešto čime su se oba pisca bavila. Pored njihovih književnih dela veoma su značajna dela književne kritike koje su objavili. Lu Sjunova „Kratka istorija kineske proze" i Ogaijev književni žurnal u knjizi poezije „Omokage".

Lu Sjun je bio svestran pisac. U svojim delima služio se klasičnim i narodnim kineskim jezikom, a takođe je koristio i evropske literarne forme 19. veka. Njegov stil pisanja se u različitim momentima može opisati i kao „simpatetičan" i kao „ironičan". Njegovi eseji su često veoma oštri kada piše o društvu. Lu Sjun je bio gospodar ironije (može se videti u „Istinitoj priči o A Kjuu"). Lu Sjun se u svojim delima najviše bavio problematikom ljudskih nedostataka, problemima društva i tražio je uzroke ovih problema kao i način na koji se stvari mogu promeniti na bolje. Njegova najznačajnija dela su: „Dnevnik jedog ludaka", „Novogodišnja žrtva", „Tuga za prošlim danima"...

Od stranih pisaca Lu Sjun je najviše cenio Gogolja, Sienkeviča...

Oba ova pisca su stvarala u istom periodu, cenili su zapadnu književnost i želeli su da pobegnu od tradicionalizma i okrenu se novom i modernom. Književni žanr koji su obojica najviše pisali su kratke priče ali i drugi književni žanrovi nisu zanemarljivi.

Blažević Marko, Kurćubić Katarina, Petrović Anđela,

Živanović Bojana, Đokić Milica,

Gunić Tamara, Zhang Donghui