Ričard Boleslavski

GLUMAŠest prvih lekcija

SADRŽAJ:

PREDGOVOR..........................................................2UVOD.......................................................................4Koncentracija...........................................................6Emocionalno pamćenje...........................................11Dramska radnja.....................................................18Karakterizacija.......................................................25Opservacija.............................................................35Ritam.......................................................................40Beleška o autoru.....................................................48

PREDGOVOR

Ričard Boleslavski je poznavao pozorište. Početkom ovog veka bio je član slavnog Moskovskog hudožestvenog teatra i reditelj Prvog studija pri tom teatru. Bio je glumac, reditelj i učitelj glume u Rusiji, Nemačkoj i Americi. Na Brodveju je bio producent pozorišnih komada i muzičkih komedija, a u četvrtoj deceniji ovog veka u Holivudu jedan od vodećih filmskih reditelja. 1933. godine napisao je knjigu Gluma - prvih šest lekcija, a umro 1937. godine u svojojoj četrdeset osmoj godini.

Šest lekcija o glumi Boleslavski daje devojci koja ima osamnaest godina i hoće da postane glumica. Ona ga moli za pomoć, spremna da uči, da učini sve što je neophodno da bi zaigrala na pozorišnoj sceni. To Ljupko biće ili Lepo stvorenje (Pretty Creature) obraća se njemu, jer "on pomaže talentovanima koji su odlučili da rade na pozornici, da se razvijaju i obrazuju za pošten i savestan rad u pozorištu".

On prihvata njenu ponudu, ali odmah joj napominje da se gluma ne može naučiti, ali tehnika može. Talenat se ne može stvoriti ako ga nema, ali se mora ovladati sredstvima za izražavanje talenta. Bez tehnike, bez razvijenih sredstava, talenat ostaje neotkriven. Potrebno je vreme da neko postane glumac. Jer obrazovanje glumca podrazumeva ne samo trening tela i intelekta, već i rast duše. Gluma je, za Boleslavskog, život ljudske duše koja se rađa kroz umetnost. Duša je najvažniji činilac dramske radnje. Zato je važno razviti čulno zapažanje, emotivno pamćenje, maštu, volju, osećanje za humor i tragično. Prva lekcija je Koncentracija - prvi korak u razvoju glumca.

U narednih pet susreta ona će razumeti šta su za glumca: Memorija emocije, Dramska radnja, Karakterizacija, Posmatranje i Ritam.

Njihovi dijalozi se odvijaju sa velikim vremenskim razmacima: drugi put ona ga posećuje posle godinu dana, treći put posle prvog iskustva u radu na filmu, četvrti put pošto je počela rad na Ofeliji u pozorištu, peti put kada je već stalni član ansambla, a šesti kao iskusni profesionalac. Naime, od početničkog strahopoštovanja koje je ona prema njemu osećala na početku, njihov odnos se menja: sa njenim rastom, profesionalnim i ljudskim, oni postaju RAVNOPRAVNI, postaju prijatelji. Odnos učitelja i učenice promenio se u lep, prijateljski odnos mlade glumice i "namćorastog starca", kako on sam sebe naziva u knjizi. On joj je pomogao ne samo da postane glumica, već joj i dalje pomaže savetima, pitanjima, prekorima, a ona je njemu, kako sama kaže, "podrška i potpora". Oboje su do kraja posvećeni Glumi, oboje su fascinirani onim što se može doživeti na pozorišnoj sceni.

Pred vama je neobično značajna, lepa, višeslojna knjiga. Pronađen je ključ da se kroz priču o Učitelju i učenici - Ljupkom biću, kroz šest lekcija, na jednostavan, ležeran način, razjasne osnovni elementi glume, duboko i precizno. Lekcije su lišene nadmenosti, oholosti onog koji zna pred onim koji ne zna. Lekcije Boleslavskog, čoveka retke suptilnosti i mašte, zaljubljenog u glumu, su ohrabrujuće za sve koji se još odlučuju da li će pokušati, blagotvorne za reditelje koji glumce još uvek doživljavaju kao materijal koji se opire, nežno-tužne za glumce na vrhuncu profesionalne zrelosti, zavodljive za sve ljubitelje pozorišta kojima nije bilo dato da se iz sale popnu na scenu. Najzad Lekcije Boleslavskog su lekcija svima koji pišu o glumi i pozorištu: ne može se bezdušno pisati o umetnosti ljudske duše. Uostalom, u ovoj knjizi ćete pročitati: "Obratite pažnju na sve oko sebe -

2

raspoloženo posmatrajte sebe. Skupljajte i čuvajte u svojoj duši sva bogatstva života i njegovu punoću".

I, još: "Jedina prava pravila u umetnosti su ona koja sami sebi otkrivamo."

Verujem da će vam Šest lekcija biti nedovoljno i da ćete posle ove knjige započeti (ili nastaviti) sa otkrivanjem svojih pravila. Srećan put!

Beograd, januara 1997.

Vladimir Jevtović

3

UVODPut kopljanika (The Way of the Lancer) je doneo književno priznanje piscu poljskog porekla, Ričardu Boleslavskom. Ta knjiga različito nazivana - genijalno delo, najbolji ljudski dokument o događajima koji su prethodili Ruskoj revoluciji, majstorski ispričana biografija, nov način pisanja istorije. Ali bez obzira na sve što su kritičari inače izrekli o njoj, oni su skoro bez razlike primećivali da je to intenzivno dramatično delo proizvod duha koji se obučio u pozorištu. I s pravom su to tvrdili, jer uniforma oficira poljskih kopljanika nije mogla da sakrije Ričarda Boleslavskog, glumca Moskovskog hudožestvenog teatra i reditelja Studija Hudožestvenog teatra, a u Americi, reditelja Laboratory teatra, tvorca mnogih uspešnih predstava na Brodveju i holivudskih filmova.

Međutim, ono što izgleda mnogi kritičari nisu primetili u toj sjajnoj knjizi i njenom nastavku - Dole koplja (Lances Down) jeste činjenica da stil i tačke gledišta Boleslavskog, bez obzira koliko dramatični, imaju malo veze s umetnošću pisanja pozorišnih komada. Put kopljanika nije bio produkt duha nekog dramatičara, koji se pretvorio u pripovedača, već glumčevog duha. Prvi je skoro suprotan drugom. Glumac je obično snebivljiv što se tiče reči, i neartikulisan. Često kao da ne zna šta upravo radi i kako to radi. Čak i kada zna, teško mu je da to kaže i napiše. On to samo može da iskaže glumom. Njegov je jezik jezik pokreta, gesta, glasa, stvaranja i projekcije lika, pomoću učinjenih stvari i onih koje ostavlja nedovršene. S druge strane, dramski pisac lako barata rečima, piše tečno, tumači lik, situaciju i događaje, način i metod sopstvenim terminima. Koliko se do sada uopšte i pisalo o umetnosti i umeću glume, obično je o tome pisao dramski pisac ili kritičar. To je razlog što malo ima štampanog

materijala koji bi stvarno objasnio glumca njemu samom i drugim glumcima.

Talma, Feni Kembl, Koklen, a među modernima, Luji Kalver i Stanislavski ističu se među glumcima koji su pokušavali da tumače glumu. Izvrstan doprinos Stanislavskog se nalazi u tekstu njegove autobiografije Moj život u umetnosti, a sve ostalo je, opšte rečeno, nastojanje da se pre stvori filozofija glume nego analiza elemenata umetnosti glume ili utvrđivanje neke tehnike za glumca. Da li glumac mora prethodno da iskusi neku emociju da bi je mogao prikazati; da li će je bolje prikazati ako stvarno obnovi to osećanje svaki put kada se priprema za prikazivanje; da li gluma treba da bude veoma udaljena od života, ili što je moguće bliža? To su problemi koje glumci-filozofi nastoje da reše. Zahvaljujući primerima iz njihovog velikog iskustva, ovi su zapisi uveliko osvetlili to područje. Oni su razjasnili osnovne zakone umetnosti mnogim glumcima. Ali oni ne pomažu glumcu da nauči osnove svoga poziva.

Tako da, na neki način, ovi eseji Boleslavskog, te Prave lekcije glume u formi dijaloga, stoje usamljene u svojoj oblasti. Iako veselo ispričane, nema nijedne reči ni u jednoj od njih koja nije umesna, koja nije sračunata, na osnovu dugih godina rada i proučavanja, u svojstvu glumca i reditelja u profesionalnom i tzv. umetničkom pozorištu, na to da se pomogne mladom glumcu na njegovom putu. One, u stvari, biraju alat za njega i pokazuju mu kako da ga upotrebi. I to je zahvalan zadatak. Jer dok su sve glumčeve alatke u njegovom sopstvenom telu i duhu i duši, njih je, usled same njihove blizine, teže izolovati i specijalno upotrebljavati nego alatke od drveta ili gvožđa. Koncentraciju i posmatranje, iskustvo i memoriju, pokret i uravnoteženost, kreaciju i projekciju - glumac mora sve da ih pretvori u sluge svoga talenta.

4

U jednom članku koji je napisao nekoliko godina ranije - Osnove glume (Fundamentals of Acting) sam Boleslavski je definisao područje koje pokriva u ovoj knjizi. "Umetnost glumca", rekao je, "ne može se podučavati. Glumac mora biti rođen s tom sposobnošću; ali tehnika, pomoću koje se njegov talent može izraziti - to se može i mora predavati. Razumevanje te činjenice je od najveće važnosti, ne samo za studente glume, već za svakog glumca zainteresovanog za usavršavanje svoje umetnosti. Jer, uostalom, tehnika je nešto što je savršeno realistično i što je sasvim mogućno usvojiti".

Osnova te tehnike - sam razvoj glumčevih fizičkih sredstava - mada Boleslavski priznaje i ističe njenu važnost, nije ono što on naziva "tehnikom". Trening tela on poredi pre s udešavanjem nekog instrumenta. "Čak i najsavršenije 'naštimovana' violina", kaže on dalje, "neće sama svirati, bez muzičara koji će je 'privoleti' da peva. Pribor idealnog glumca... nije kompletan ako on ne poseduje... tehniku 'stvaranja emocija' ili stvaraoca; sem ako je u stanju da posluša savet Džozefa Džefersona 'Nastojte da vam srce bude toplo, a glava hladna'. Da li se to može? Sasvim sigurno! Samo je potrebno misliti o životu kao o neprekinutom sledu dve vrste koraka... Koraka problema i koraka radnje... Prvi korak za glumca jeste da razume u čemu je problem s kojim se suočava. Onda ga iskra volje gura ka dinamičnoj radnji... Kada glumac shvata da rešenje neke uloge može da se sastoji samo u sposobnosti, prvo, da stoji na sceni možda ne više od jedne petstotinke sekunde, hladnokrvno i čvrsto rešen, svestan problema pred sobom; a onda u sledećoj petstotinki sekunde, ili, možda, pet ili deset sekundi, da se naglo stušti na radnju koju zahteva situacija, on će postići savršenu tehniku glume."

Prvo treba znati tačno šta treba učiniti, pa onda to učiniti kako treba. To je sve. Izgleda prilično malo. Ali nije slučajno što Boleslavski razdvaja posete glumice, subjekta ovih lekcija, mesecima, katkad i

godinama. On misli praktično, bez zavaravanja. On zna dužinu puta koji će glumica morati da pređe između lekcija. On zna da je u glumi, više nego i u jednoj drugoj umetnosti, ono što je nešto manje od dobrog, odvojeno čitavim svetovima od onoga što je zaista dobro. Glumca ne možemo stvoriti od ručka do večere. On zna činjenicu da je za tu profesiju možda potreban doživotan rad, ali da je to profesija koja zaista vredi da se na njoj doživotno radi.

Njujork, februara 1933.

Idit Dž. R. Ajzeks (Edith J. R. Isaaks)

5

PRVA LEKCIJAKoncentracija

Jutro. Moja soba. Neko kuca na vrata.

JA: Slobodno. (Vrata se otvaraju, polako i plašljivo. Ulazi neko Lepo Stvorenje od osamnaest godina. Široko otvorenim, preplašenim očima me gleda i žestoko gnječi svoju tašnu.)

ONA: Ja... ja... čujem da predajete dramsku umetnost.

JA: Ne! Oprostite. Umetnost se ne može predavati. Posedovati umetnost znači posedovati talent. To je nešto što se ima ili nema. Može se razvijati napornim radom, ali stvoriti talent je nemoguće. Ono što činim jeste da pomažem onima koji su odlučili da rade na pozornici, da se razvijaju i obrazuju za pošten i savestan rad u pozorištu.

ONA: Da, naravno. Molim vas pomozite mi. Ja, jednostavno, volim pozorište.

JA: Voleti pozorište nije dovoljno. Ko ga ne voli? Da se neko posveti pozorištu, da mu posveti sav svoj život, podari sve svoje misli, sve svoje emocije! Da se radi pozorišta odrekne svega, da sve propati! A najvažnije, da bude spreman da pozorištu pruži sve - celo svoje biće - očekujući da mu pozorište ništa neće pružiti za uzvrat, ni najmanje zrno onoga što mu je izgledalo tako lepo u njemu i tako privlačno.

ONA: Znam. Igrala sam mnogo u školi. Znam da pozorište donosi patnju. Ne plašim se toga. Spremna sam na sve ako samo mogu da igram, igram, igram.

JA: A pretpostavimo da pozorište ne želi da igrate, igrate i igrate?

ONA: Zašto ne bi?

JA: Zato što možda neće smatrati da ste talentovani.

ONA: Ali kada sam igrala u školi...

JA: Šta ste igrali?

ONA: Kralja Lira.

JA: Koju ste ulogu igrali u toj bagateli?

ONA: Samog kralja Lira. I svi moji prijatelji, naš profesor književnosti, čak i tetka Meri, rekli su mi da sam divno igrala i da svakako imam dara.

JA: Izvinite, ne bih želeo da kritikujem te simpatične ljude koje ste pomenuli, ali da li ste sigurni da su oni znalci u pogledu talenta?

ONA: Naš profesor je veoma strog. I sam je radio sa mnom na Kralju Liru. On je veliki autoritet.

JA: Razumem, razumem. A tetka Meri?

ONA: Ona lično poznaje gospodina Belaska.1

JA: U redu. Ali možete li mi reći kako je vaš profesor kada ste radili na Kralju Liru, želeo da odigrate ovaj tekst, na primer: "Duvajte, vetri, da obrazi vam prsnu! Besnite! Urlajte!"2

1 David Belasko (Belasco), 1853-1931 - čuveni američki reditelj i dramski pisac, glumac od detinjstva. (prim.prev.)

2 Citati iz Šekspirovih dela u prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića. (prim. prev.)

6

ONA: Želite li da vam to odigram?

JA: Ne. Samo mi recite kako ste naučili da čitate taj tekst. Šta ste pokušavali da postignete?

ONA: Morala sam ovako da stanem, skupljenih stopala, da malo nagnem telo unapred, podignem glavu ovako, ispružim ruke ka nebu i tresem pesnicama. Onda sam morala duboko da udahnem i prsnem u sarkastičan smeh - ha! ha! ha! (Smeje se šarmantnim, detinjastim smehom. Samo se sa srećnih osamnaest može tako smejati.) Onda, kao da proklinjem nebesa, što je glasnije moguće izgovorim reči: "Duvajte, vetri, da obrazi vam prsnu! Besnite! Urlajte!".

JA: Hvala, to je sasvim dovoljno da bi se jasno razumela uloga kralja Lira kao i definisao vaš talent. Smem li da vas još nešto upitam? Molim vas, izgovorite ovu rečenicu, najpre proklinjući nebesa, a zatim bez proklinjanja. Zadržite samo smisao fraze - samo tu misao. (Ona ne razmišlja dugo, navikla je da proklinje nebesa.)

ONA: Kada proklinjete nebesa, to govorite ovako: "Duuuuuvajte veeeeetri, da obraaaaazi vam prsnu, beeeeesnite, urlaaaaajte! (Ona se veoma trudi da prokune nebesa, ali kroz prozor vidim azurna nebesa kako se smeju kletvi. I ja to činim.) A bez proklinjanja moram to drukčije da izvedem. Pa... Ne znam kako... Zar to nije smešno? Dakle, ovako: (Ona se zbunila i uz šarmantan osmeh, gutajući reči, hitro ih sve izgovara istim tonom.) "Duvajtevetridaobrazivamprsnubesniteurlajte". (Potpuno se zbunila i pokušava da uništi svoju tašnu. Pauza.)

JA: Čudno! Tako ste mladi; ne oklevate ni sekundu da biste prokleli nebesa. A ipak niste u stanju da izgovorite te reči prosto i jednostavno, da pokažete njihovo unutrašnje značenje. Hoćete da svirate Šopenov

Nokturno, a ne znate gde su note. Izvodite grimase, osakaćujete pesnikove reči i večnu emociju, a istovremeno ne posedujete ni najosnovniju osobinu pismenog čoveka - sposobnost da logički prenesete misli i reči nekog drugog. S kakvim pravom kažete da ste radili u pozorištu? Uništili ste sam pojam reči "pozorište".

ONA: Dakle, nikada neću smeti da igram?

JA: A ako zaista kažem nikada? (Pauza. Njene oči menjaju izraz; gleda mi pravo u dušu oštrim ispitivačkim pogledom, i uvidevši da se ne šalim, steže zube i uzalud pokušava da skrije šta se dešava u njenoj duši. Ali, ne vredi. Jedna ogromna istinska suza se kotrlja iz njenog oka i ona mi toga trenutka postaje draga. To potpuno kvari moje namere. Ona se savlađuje, stiska zube i kazuje tihim glasom.)

ONA: Ali ja ću igrati. Ničeg drugog nemam u životu. (S osamnaest godina uvek tako govore. Ali, ipak sam duboko dimut.)

JA: U redu, onda. Moram da vam kažem da ste upravo ovoga trenutka učinili više za pozorište, ili, bolje rečeno, za sebe u pozorištu, nego što ste učinili igrajući svoje uloge. Vi ste propatili baš sada; duboko ste osećali. Bez te dve stvari ne možete ništa, ni u jednoj umetnosti, a naročito ne u pozorišnoj. Samo plaćajući tu cenu možete postići sreću stvaranja, sreću rađanja jedne nove umetničke vrednosti. Da bismo to dokazali, hajde da radimo zajedno, odmah, sada. Pokušajmo da stvorimo jednu malu, ali stvarnu umetničku vrednost, srazmerno vašoj snazi. Biće to prvi korak u vašem razvoju kao glumice. (Ogromna, divna suza je zaboravljena. Nestala je negde u svemiru. Umesto toga pojavio se šarmantan, srećni osmeh. Nikada nisam mislio da moj škripavi glas može da dovede do takve promene.)

Slušajte i odgovorite iskreno. Da li ste ikada videli nekog čoveka, stručnjaka, pozabavljenog nekim stvaralačkim problemom u toku svoga rada? Nekog kormilara na prekookeanskom putničkom brodu,

7

na primer, odgovornog za hiljade života, ili nekog biologa za mikroskopom, ili arhitektu na izradi plana nekog složenog mosta ili velikog glumca, posmatranog sa strane pozornice, za vreme tumačenja neke izvrsne uloge?

ONA: Gledala sam Džona Barimura iza kulisa kadaje tumačio Hamleta.

JA: Šta vas je najviše impresioniralo dok ste ga posmatrali?

ONA: Bio je veličanstven!!!

JA: To znam. Ali, šta još?

ONA: Uopšte nije obraćao pažnju na mene.

JA: To je važnije; ne samo na vas, već ni na šta drugo oko sebe. On je obavljao svoj posao, kao što bi to činio kormilar, naučnik ili arhitekt - koncentrisao se. Zapamtite tu reč koncentracija. To je važno u svakoj umetnosti, a naročito pozorišnoj. Koncentracija je osobina koja nam omogućuje da usmerimo sve svoje duhovne i intelektualne snage ka nekom određenom predmetu i to nastavimo koliko želimo - katkad mnogo duže nego što to naša fizička snaga može da izdrži. Poznavao sam jednog ribara koji jednom za vreme bure nije ispuštao kormilo četrdeset i osam časova, koncentrišući se do poslednjeg minuta na upravljanje škunom. Tek kada je bezbedno doveo škunu u pristanište, dozvolio je svome telu da padne u nesvest. Ta snaga, ta sigurnost u vladanju sobom, osnovna je osobina svakog kreativnog umetnika. Morate je naći u sebi i razviti je do krajnjih granica.

ONA: Ali, kako?

JA: Reći ću vam. Nemojte žuriti. Najvažnije je to što je u pozorišnoj umetnosti potrebna jedna posebna vrsta koncentracije. Kormilar ima kompas, naučnik mikroskop, arhitekt nacrte - sve su to spoljni, vidljivi predmeti koncentracije i stvaranja. Oni imaju, takoreći, materijalni cilj

kojem je upravljena sva njihova snaga. To ima i vajar, i slikar, i muzičar, i pisac. Ali kod glumca je to sasvim drukčije. Recite mi, šta mislite da je predmet njegove koncentracije?

ONA Njegova uloga.

JA: Da, sve dok je ne nauči. Ali tek pošto je naučio i posle proučavanja i proba, glumac počinje da stvara. Ili, recimo, da on najpre stvara "tragajući", a na premijeri počinje da stvara "konstruktivno" svojom glumom. I šta je gluma?

ONA: Gluma? Gluma je kada on... glumi, glumi... Ne znam.

JA: Hoćete da posvetite čitav svoj život nekom zadatku, ne znajući šta je to? Gluma je život ljudske duše koji se rađa kroz umetnost. U kreativnom pozorištu predmet glumčeve koncentracije je ljudska duša. U prvom periodu svoga rada - istraživanja - predmet koncentracije je njegova sopstvena duša i duše onih muškaraca i žena koji ga okružuju. U drugom periodu - konstruktivnom - samo sopstvena duša. Što znači, da biste glumili, morate znati kako da se koncentrište na nešto što je materijalno neprimetljivo - na nešto što možete da opazite samo dubokim prodiranjem u sopstveno biće, prepoznajući ono što će biti iskazano u životu samo u trenutku najveće emocije i najžešće borbe. Drugim rečima, potrebna vam je duhovna koncentracija na emocije koje ne postoje, već su izmišljene ili izmaštane.

ONA: Ali kako možemo u sebi da razvijemo nešto što ne postoji. Kako da počnemo?

JA: Od samog početka. Ne od Šopenovog Nokturna, već od najprostijih skala. Takve skale su vaših pet čula: vida, sluha, mirisa, dodira i ukusa. Ona će biti ključ za vaše stvaranje, poput skale za Šopenov Nokturno. Naučite kako se upravlja tom skalom, kako da se celim bićem usredsredite na svoja čula, da funkcionišu artificijelno, da im se postavljaju razni problemi i stvaraju rešenja.

8

ONA: Nadam se da nećete da kažete da ja čak ne znam kako se sluša ili kako se oseća.

JA: U životu, možda, znate. Priroda vas je pomalo nečemu naučila. (Postaje veoma smela i govori kao da izaziva ceo svet.)

ONA: Ne, već i na pozornici.

JA: Zaista? Da vidimo. Molim vas, upravo kao što sada sedite, slušajte grebanje nekog imaginarnog miša u onom ćošku.

ONA: Gde je publika?

JA: To se vas ni najmanje ne tiče. Vaša publika još ne žuri da kupuje ulaznice za vašu predstavu. Zaboravite to. Rešite problem koji sam vam postavio. Slušajte grebanje miša u onom ćošku.

ONA: U redu. (Dolazi do bespomoćnog gesta s desnim, pa s levim uvom, što nema ničeg zajedničkog sa slušanjem slabog grebanja mišje šape, u tišini.)

JA: U redu. A sada molim slušajte simfonijski orkestar koji svira marš iz Aide. Poznat vam je taj marš?

ONA: Naravno.

JA: Molim. (Ponavlja se ono isto - nikakve veze sa slušanjem trijumfalnog marša. Smešim se. Ona počinje da shvata da nešto nije u redu, i zbunjuje se. Očekuje moju presudu.) Vidim da shvatate koliko ste bespomoćni, kako slabo primećujete razliku između nižeg ce i višeg ce.

ONA: Postavljate mi veoma težak problem.

JA: Da li je lakše proklinjati nebesa u Kralju Liru? Ne, draga moja, moram vam otvoreno reći: vi ne znate kako da stvorite ni najmanji, ni najprostiji deo života ljudske duše. Ne znate kako da se duhovno

koncentrišete. Ne samo da ne znate kako da stvarate komplikovana osećanja i emocije, već vi ne vladate ni sopstvenim čulima. Sve to morate naučiti putem napornih, svakodnevnih vežbi kojih vam mogu navesti na hiljade. Ako dobro razmislite moći ćete da izmislite još hiljadu.

ONA: U redu. Učiću. Radiću sve što mi kažete. Da li ću onda postati glumica?

JA: Drago mi je što to tražite. Naravno da još nećete postati glumica. Istinski slušati i gledati i osećati, nije sve. Morate to sve činiti na hiljadu načina. Pretpostavimo da glumite. Zavesa se podiže i vaš prvi problem je da slušate šum nekog automobila koji polazi. To morate učiniti na takav način da hiljadu ljudi u pozorištu koji se toga trenutka koncentrišu svako na neki poseban predmet - neko na berzu, neko na kućne brige, neko na politiku, neko na večeru ili lepu devojku na susednom sedištu - na takav način da svi oni znaju i osete odmah da je njihova koncentracija od manje važnosti nego vaša, mada ste se vi koncentrisali samo na šum nekog imaginarnog automobila koji kreće. Oni moraju da osete da nemaju prava da misle na berzu u prisustvu vašeg imaginarnog automobila! Da ste vi moćniji od njih, da ste vi, za trenutak, najvažnija osoba na svetu i niko se ne usuđuje da vas ometa. Niko se ne usuđuje da smeta slikaru pri radu, a glumčeva je sopstvena greška ako dozvoljava publici da se meša u njegovu kreaciju. Kada bi svi glumci raspolagali koncentracijom i znanjem o čemu govorim, to se ne bi nikada dogodilo.

ONA: Ali šta mu je potrebno za to?

JA: Talent i tehnika. Obrazovanje glumca se sastoji iz tri dela. Prvi je obrazovanje njegovog tela, celog fizičkog aparata, svakog mišića i žile. Kao reditelj veoma dobro mogu da rukovodim glumcem s potpuno razvijenim telom.

9

ONA: Koliko vremena mora mladi glumac da utroši na to?

JA: Sat i po dnevno u sledećim vežbama: gimnastika, ritmička gimnastika, klasični i interpretativni ples, mačevanje, sve vrste vežbi za disanje, vežbe postavljanja glasa, dikcija, pevanje, pantomima, šminkanje. Sat i po dnevno dve godine i kasnije uz stalnu primenu onoga što ste stekli, učiniće od vas glumicu koju je prijatno gledati.

Drugi deo obrazovanja je intelektualan, kulturan. Može se samo s obrazovanim glumcem diskutovati o Šekspiru, Molijeru, Geteu i Kalderonu, samo s glumcem koji zna šta ti ljudi zastupaju i šta je urađeno u pozorištima sveta da se njihovi komadi postave.

Potreban nam je glumac koji poznaje svetsku literaturu i koji može da razlikuje nemački od francuskog romantizma. Potreban nam je glumac koji poznaje istoriju slikarstva, vajarstva i muzike, koji može uvek u svom duhu da se priseti, bar približno, stila svakog perioda, i individualnosti svakog velikog slikara. Potreban nam je glumac koji ima prilično jasnu ideju o psihologiji pokreta, psihoanalizi, izražavanju emocija, i logici osećanja. Potreban nam je glumac koji zna nešto o anatomiji ljudskog tela, kao i o velikim vajarskim delima. Sve je to znanje potrebno, jer glumac dolazi u vezu s tim stvarima, i mora da radi s njima na pozornici. Taj intelektualni trening bi stvorio glumca koji bi mogao da igra veoma raznovrsne uloge.

Treća vrsta obrazovanja, čiji sam vam početak danas prikazao, jeste obrazovanje i trening duše - najvažnijeg činioca dramske radnje. Glumac ne može da postoji bez dovoljno razvijene duše da bi bio u stanju da izvede, na prvo naređenje volje, svaku dogovorenu radnju i promenu. Drugim rečima, glumac mora da ima dušu sposobnu da proživi svaku situaciju koju zahteva pisac. Nema velikog glumca bez takve duše. Nažalost, to se stiče dugim, napornim radom, uz veliki utrošak vremena i iskustva, i nizom eksperimentalnih uloga. Rad na

tome se sastoji u razvoju sledećih sposobnosti: potpuno posedovanje svih pet čula u raznim situacijama koje se mogu zamisliti, razvoj memorije osećanja, memorije inspiracije ili oštroumnosti, memorije mašte, i, najzad, vizuelne memorije.

ONA: Ali ja nikada nisam čula za sve to.

JA: Pa ipak sve je skoro onako prosto kao "proklinjanje nebesa". Razvoj vere u maštu; razvoj same mašte; razvoj naivnosti; razvoj opservacije; razvoj snage volje; razvoj sposobnosti da se najrazličitije izražavaju emocije; razvoj smisla za humor i za tragično. Niti je to sve.

ONA: Zar je to mogućno?

JA: Samo jedna stvar ostaje koja se ne može razvijati, već mora od ranije postojati. To je TALENAT. (Ona uzdiše i pada u duboku meditacju. Ja takođe sedim i ćutim.)

ONA: Izlažete pozorište tako da izgleda kao nešto veoma veliko, veoma važno, veoma...

JA: Da, za mene je pozorište velika misterija, misterija u kojoj su divno venčana dva večita fenomena, san o Perfekciji i san o Večnom. Samo takvo pozorište zaslužuje da mu pružimo svoj život. (Ustajem. Ona me gleda žalosnim očima. Shvatam šta te oči izražavaju.)

DRUGA LEKCIJAEmocionalno pamćenje

10

Sećate se onog Ljupkog Bića što me je posetilo pre godinu dana i "prosto volelo pozorište"? Vratila se zimus. Ušla je tiho u sobu i graciozno, smešeći se, ozarena lica.

ONA: Zdravo!

(Njen je stisak ruke bio čvrst i jak; njene su oči gledale pravo u moje; figura joj je bila veoma uravnotežena i njome je potpuno vladala; kakva razlika!)

JA: Kako ste? Svakako mi je milo što vas vidim. Pratio sam vaš rad, mada niste navraćali ovamo. Nikada nisam ni pomišljao da ćete se vratiti. Mislio sam da sam vas prošlog puta preplašio.

ONA: Oh, ne, niste! Ali ste mi dali mnogo toga na čemu treba da radim, strašno mnogo. Kako mi je bilo teško s onom idejom o koncentraciji. Svi su mi se smejali - Jednom umalo da me ne pregazi tramvaj, jer sam pokušavala da se efikasno skoncentrišem na "sreću svoje egristencije". Vidite, ja sebi postavljam takve probleme radi vežbanja, upravo onako kako ste mi rekli da činim. U tom posebnom slučaju bili su me otpustili s posla, a želela sam da se pretvaram da me se to uopšte ne tiče. I uspela sam. Oh, bila sam jača nego ikada. Išla sam kući i bila srećna uprkos svemu. Osećala sam se kao da sam upravo dobila jednu divnu ulogu. Bila sam tako jaka. Ali nisam primetila tramvaj. Na svu sreću odskočila sam na vreme. Preplašila sam se, srce mi je brzo lupalo, ali sam ipak osećala "sreću svoje egzistencije". Te sam se nasmešila vozaču i naredila mu da nastavi vožnju. Nešto mi je rekao, all nisam mogla da ga razumem - govorio je iza stakla.

JA: Mislim da je i dobro što niste shvatili njegove reči.

ONA: Oh, razumem. A mislite da je bio u pravu - da bude grub prema meni?

JA: Mogao bih da ga opravdam. Slomili ste njegovu koncentraciju isto onako temeljno kao što je on uništio vašu. Tu je počela drama. Rezultat je bio - radnja izražena njegovim rečima iza stakla i vaše naređenje da nastavi vožnju.

ONA: Oh, vi sve pretvarate u šalu.

JA: Ne, nikako! Mislim da je vaš slučaj drama u malo reči. Aktivna drama.

ONA: Hoćete da kažete da je to pomoglo mojoj sposobnosti glume? Mome smislu za dramu?

JA: Da, tako je.

ONA: Kako?

JA: To zahteva malo duže objašnjenje. Molim vas sedite i recite mi najpre zašto ste danas došli ovamo? Neki drugi Kralj Lir?

ONA: Oh, molim vas! (Zacrvenila se - pudrira nos - skida šešir - popravlja kosu, seda; još malo pudera na nos.)

JA: (Učtiv, koliko mi to dozvoljava moja cigara.) Nije potrebno da se ičega stidite, pogotovu te predstave Kralja Lira. Onda ste bili iskreni. Bilo je to pre godinu dana; želeli ste malo previše, ali ste zatim krenuli u dobrom pravcu. Upravo ste uspeli. Sami ste izvršili napad. Niste čekali da vas neko pogura. Znate priču o plavokosom dečaku koji je morao dugo da pešači do škole. Svakoga dana je godinama sebi govorio "Oh, kada bih samo mogao da letim, daleko bih brže stizao do škole". Pa, znate šta mu se dogodilo.

ONA: Ne znam.

11

JA: Leteo je sam od Njujorka do Pariza - zvao se Lindberg. Sada je pukovnik.

ONA: Razumem. (Pauza) Mogu li s vama ozbiljno da razgovaram? (Ona sada sanjari; naučila je da dobro iskoristi sve na šta naiđe. I s unutrašnje i sa spoljne strane ona ne propušta ni najmanji nagoveštaj emocije. Ona je kao violina čije žice reaguju na sve vibracije, i ona pamti te vibracije. Siguran sam da sve ono što postoji u životu ona uzima onako kao što to samo jedno snažno, normalno biće može uzimati. Bira ono što želi da zadrži; odbacuje sve što joj izgleda bezvredno. Postaće dobra glumica.)

JA: Možete, ali ne svečano.

ONA: Pričaću vam o sebi. (Smeši se.) I... (tužno) mojoj umetnosti.

JA: Mrzim način kojim kažete "moja umetnost". Zašto bivate tako ozbiljni kada to izgovarate? Smešite se sebi. Samo pre nekoliko minuta rekli ste mi da vaš jedini razlog za život mora biti "sreća vaše egzistencije". Zašto ljudi postaju preozbiljni čim govore o stvarima čija je jedina svrha da pruže radost drugima!

ONA: Ne znam za druge, ali sam ozbiljna, jer umetnost znači sve za mene. I zbog toga sam ponovo došla ovamo, prosto jer moram da uspem. Dali su mi ulogu i četiri dana sam bila na probama. Osećam da nisam veoma sigurna u tome. Još tri dana i možda će mi je oduzeti. Govore mi prijatne stvari, ali ja znam da nisam u pravu - a niko ne izgleda da zna kako da mi pomogne. Kažu, "govori glasnije", "osećaj nešto", "pazi na šlagvorte", "smej se", "jecaj", i šta još sve ne, ali znarn da to nije sve. Nešto mora da nedostaje. Šta je to? Gde? Gde to mogu naći? Uradila sam sve što ste mi rekli da učinim. Mislim da se kontrolišem - to jest, svoje telo, veoma dobro. Vežbala sam čitavu godina dana. Položaji tela koje zahteva uloga nisu teški za mene. Osećam se komotno u svima njima. Upotrebljavam svojih pet čula

prosto i logično. Srećna sam kada glumim, a ipak ne znam kako! Ne znam kako! Šta treba da radim? Ako me otpuste to će mi biti kraj. A najgore u tome je to što i suviše dobro znam šta će svi reći. Reći će "Vrlo si dobra, ali nemaš iskustva" - i gotovo. Šta je to prokleto iskustvo? Nema ničega što mi iko može reći o toj ulozi - sve znam o njoj. Ličim na nju, osećam svaki njen minut i svaku promenu. Znam da mogu da je odglumim. I onda - "iskustvo"! Oh, želela bih da upotrebim neke reči koje je upotrebio onaj vozač koji zamalo da me ne pregazi. Nisam ih čula, ali sudeći po njegovom licu, znam da bi bile na mestu. U stvari, mislim da mogu da pogodim kakve su bile - i, oh, kako bih mogla sada da ih upotrebim!

JA: Hajde, upotrebite ih. Ne obazirite se na mene. (Upotrebila ih je.) Jeste li sada srećniji?

ONA: Jesam. (Osmeh. Smeh.)

JA: U redu, sada ste spremni. Sada ću da razgovaram s vama. Razgovarajmo o vašoj ulozi. Razradićete je sami i, štaviše, uradićete to kako valja. Ako ste obavili sav onaj posao koji kažete da jeste, i ako je uloga u okviru vašeg domašaja, morate uspeti. Ne brinite o tome. Rad i strpljenje nikada neće omanuti.

ONA: Oh, učitelju... (Počinje.)

JA: Sedite. Stvarno. Godinu dana ste se usavršavali kao ljudski instrument i skupljali građu. Posmatrali ste i apsorbovali život. Sakupili ste ono što ste videli, čitali, čuli i osećali, u skladišta svoga mozga. Činili ste to svesno i nesvesno. Koncentracija je postala vaša druga priroda.

ONA: Ne verujem da sam išta učinila nesvesno. Ja sam veoma realna.

JA: Znam da ste. Glumac to mora da bude - kako bi inače mogao da sanja? Jedina osoba koja može da sanja jeste osoba koja može da stoji

12

čvrsto na zemlji obema nogama. Zbog toga je irski policajac najbolji policajac na svetu. On nikada ne spava na dužnosti. On sanja potpuno budan. I gangster ima malo šanse.

ONA: Molim vas! Imam ulogu. Želim da je odglumim, a vi pričate o irskim policajcima.

JA: Ne, ja govorim o praktičnosti snova. Govorim o redu, o sistemu. Govorim o uprezanju snova - svesnih i nesvesnih snova - svi su korisni - svi su nužni - svi su poslušni - svi dolaze na vaš poziv. Sve su to delovi u tom divnom stanju vaše prirode koje nazivate "iskustvom".

ONA: U redu. Ali šta je s mojom ulogom?

JA: Moraćete organizovati i sinhronizovati ono "ja" koje je u vama, s vašom ulogom. I onda će sve biti sjajno.

ONA: U redu, počnimo.

JA: Pre svega, stalno naglašavam - a vi ćete morati da mi poverujete - da ste veliki deo svoga posla obavili nesvesno. Sada ćemo početi. Koja je najvažnija scena u vašoj ulozi?

ONA: Scena u kojoj kazujem svojoj majci da ću napustiti njenu kuću, njenu jadnu i mračnu kuću iz jednog izvanrednog razloga. Neka bogata dama se zainteresovala za mene i primiće me u svoju kuću da bi mi pružila sve one divne stvari u životu - obrazovanje, putovanja, prijatelje, lepu okolinu, haljine, nakit, položaj - sve. Oh, suviše je to veličanstveno. Ne mogu da odolim iskušenju. Moram da idem, ali ja volim svoju majku i žao mi je. Borim se između mamca sreće i ljubavi prema majci. Još se nisam odlučila, ali želja za srećom je veoma jaka.

JA: Dobro. Sada, kako ćete to učiniti i šta kaže vaš reditelj?

ONA: On kaže da sam ja ili srećna što ću otići ili volim svoju majku toliko da uopšte nisam srećna što ću otići. Te dve stvari ne smem da pomešam.

JA: Morate biti srećni i tužni u isto vreme. Ozarena i nežna.

ONA: U tome je stvar. Ne mogu to da osećam istovremeno.

JA: Niko to ne može, ali vi možete biti to.

ONA: Da budem to, a da ne osećam to? Kako je to mogućno?

JA: Pomoću svoje nesvesne memorije - svoje memorije osećanja.

ONA: Nesvesne memorije osećanja? Hoćete da kažete da moram nesvesno da memorišem svoja osećanja?

JA: Ne dao Bog! Mi imamo posebnu memoriju za osećanja, koja deluje nesvesno po sebi i za sebe. Ona je baš tu. U svakom umetniku. To čini iskustvo bitnim delom našeg života i zanata. Sve što treba da činimo jeste da znamo kako da to upotrebimo.

ONA: Ali gde je to? Kako doći do njega? Da li iko zna nešto o tome?

JA: Priličan broj ljudi. Francuski psihotog Teodil Ribo3 je prvi govorio o tome pre vise od dvadeset godina. On to naziva "afektivna memorija" ili "memorija afekata".

ONA: Kako funkcioniše?

JA: Putem svih životnih manifestacija i naše senzibilnosti prema njima.

ONA: Na primer?

JA: Na primer, u nekom gradu je živeo jedan bračni par. Bili su u braku dvadeset i pet godina. Venčali su se veoma mladi. On ju je

3 Théodule Ribot, Problèmes de Psychologie Affective, izd. Felix Actan, Pariz

13

zaprosio jedne lepe letnje večeri dok su se šetali duž leje s krastavcima. Budući nervozni, kako to mogu biti mladi ljudi u nekim okolnostima, oni bi se povremeno zaustavljali, ubrali bi po koji krastavac i jeli ga, veoma uživajući u aromi, ukusu, svežini i bogatstvu podarenim od sunčeve toplote. Doneli su najsrećniju odluku u svom životu, između dva zalogaja krastavaca, takoreći.

Posle mesec dana su se venčali. Na svadbenoj večeri servirani su i sveži krastavci - i niko nije znao zašto su se mladenci tako srdačno smejali kada su to ugledali. Sledile su duge godine života i borbe; deca i, naravno, teškoće. Katkad su se svađali i ljutili. Neki put čak nisu ni govorili među sobom. Ali njihova najmlađa kći je primetila da je najsigurniji način da se pomire - staviti tanjir krastavaca na sto. Kao nekom mađijom zaboravili bi svoje zađevice i postajali nežni i puni razumevanja. Dugo je kći mislila da je promena nastupila zahvaljujući njihovoj ljubavi prema krastavcima, ali jednom joj je majka ispričala priču o onom udvaranju i kada je razmislila o tome, došla je do još jednog zaključka. Pitam se da li to možete i vi?

ONA: (Veoma bistro) Da, spoljne okolnosti su povratile unutrašnja osećanja.

JA: Ne bih rekao osećanja. Rekao bih ono što je to dvoje bilo pre toliko godina, uprkos vremenu, razumu i možda - želji, nesvesno.

ONA: Ne, ne nesvesno, jer su znali šta krastavci za njih znače.

JA: Posle dvadeset i pet godina? Sumnjam. Bili su to prostodušni ljudi koji ne bi išli toliko daleko da analizuju poreklo svojih osećanja. Oni su se jednostavno predavali osećanjima onako kako su nailazila. Bili su jači od ma kojeg sadašnjeg osećanja. To je kao kada počinjete da brojite: "Jedan, dva, tri, četiri", potreban je napor da ne nastavite "pet, šest, sedam, i tako dalje". Cela stvar je u tome da se - počne.

ONA: Mislite li da ja imam... ?

JA: Bez sumnje.

ONA: Htela sam da vas pitam da li mislite da imam takva osećanja u sebi.

JA: Mnoga - upravo čekaju da ih probudite, čekaju poziv. I štaviše, kada ih probudite, vi vladate njima, možete ih upotrebiti, možete ih primeniti u svom pozivu. Više volim tu reč nego reč "umetnost" koja vam se toliko sviđa. Možete naučiti svu tajnu iskustva.

ONA: Ali ne iskustvo pozornice.

JA: Indirektno, da. Jer ako imate nešto da kažete, iskustvo dolazi mnogo brže, sto puta brže nego kad nemate ništa da kažete. Dolazi daleko sigurnije nego kada sve što činite jeste da pokušavate da budete iskusni, da "govorite glasnije", da "osećate nešto", da "zapamtite šlagvorte", da "držite tempo". To su problemi za decu, a ne za profesionalce.

ONA: Ali kako postupate s tim? Kako to savlađujete?

JA: To je duh. Vi njima gospodarite. U vašem posebnom slučaju, da li ste ili niste ikada osetili to dvostruko osećanje kada ste istovremeno i tužni i srećni?

ONA: Da, da, često, ali ne znam kako to da povratim. Ne sećam se gde sam bila išta sam radila kada sam se tako osećala.

JA: Nije važno gde i kada. Cilj je da se povratite onakva kakva ste onda bili, da upravljate sopstvenim egom, idete tamo kuda želite da idete, i kada budete tamo, da ostanete tu kuda ste otišli. Dajte mi primer svog ličnog iskustva s dvostrukim osećanjem.

ONA: Pa, išla sam a inostranstvo prošlog leta po prvi put u životu. Moj brat nije mogao da krene. Ispratio me je. Bila sam srećna, ali istovremeno i tužna zbog njega. Ali kako sam postupila ne sećam se.

14

JA: U redu. Ispričajte mi kako se sve to dogodilo. Počnite od trenutka kada ste krenuli od kuće. Nemojte izostavljati detalje. Opišite mi taksistu i sve svoje brige i uzbuđenja. Pokušajte da se setite vremena, boje neba, mirisa na dokovima, glasova lučkih radnika i momara, lica saputnika. Dajte mi dobar novinarski prikaz cele stvari i zaboravite na sebe. Opišite spoljni izgled. Počnite sa svojom odećom i bratovljevom. Počnite.

(Ona počinje. Dobro obučena u koncentraciji, baca se na temu. Mogla bi da održi lekciju svakom detektivu. Hladnokrvno je nepokolebljiva, tačna, analitična - ne gubeći detalje, ne upotrebljavajući besmislene reči - pružajući samo nužne, gole činjenice. Na početku je skoro mehanična, skro savršena mašina. Zatim, kada govori o saobraćajcu koji zaustavlja taksi i čita bukvicu vozaču, a ona uzvikuje: "Oh, molim vas, gospodine, zakasnićemo", prvi znaci stvarne emocije se pojavljuju u njenim očima. Počinje da biva - počinje da glumi. Do toga ne dolazi lako. Sedam puta se vraća na činjenice i samo činjenice, ali postepeno su one od sve manjeg i manjeg značaja. Kada na kraju priča kako je potrčala uz brodske stepenice i skočila na palubu parobroda, njeno lice i oči su se ozarili, nevoljno ponavlja skok. I onda iznenada okreće lice, a tamo, ne daleko, je njen brat dole na pristaništu. Suze joj se pojavljuju u očima. Skriva ih, "Glavu gore, glavu gore", viče. "Sve ću ti ispričati. Pozdravi sve. Oh, kako mi je mrsko što napuštam Njujork. Radije bib ostala s tobom, ali sada je prekasno. Sem toga, ti to ne bi ni želeo. Oh, biće predivno...")

JA: Stanite. Sad nastavite da govorite vašu ulogu u komadu. Nemojte izgubiti ono što ste rekli. Upravo onako kao što sada - govorite bratu. Vi ste ono što treba da budete u ulozi.

ONA: Ali ja razgovaram sa svojom majkom a ulozi.

JA: Da li je ona stvarno vaša majka?

ONA: Nije.

JA: Onda, zar je to važno? Pozorište postoji da bi prikazalo stvari koje aktuelno ne postoje. Kada volite na pozornici, da li stvarno volite? Budite logični. Kreacijom zamenjujete stvarnu stvar. Kreacija mora biti realna, ali to je jedina realnost koja tu mora biti. Vaše iskustvo dvostrukog osećanja je bilo povoljna slučajnost. Snagom svoje volje i znanjem svoga zanata to ste organizovali i ponovo stvorili. Ono je sada u vašim rukama. Upotrebite ga ako vam vaš umetnički smisao kazuje da se odnosi na vaš problem i stvara tobožnji život. Pogrešno je imitirati ga. Stvarati je ispravno.

ONA: Ali dok ste govorili izgubila sam ono što je izgledalo da je taj veoma važan proces ponovnog stvaranja. Da li treba opet da počnem svoju priču? Moram li se ponovo vratiti na to stanje dvostrukog osećanja?

JA: Kako učite ariju koju želite da zapamtite? Kako učite skiciranje mišića koje želite da nacrtate? Kako učite mešavinu boja koje želite da upotrebite pri slikanju? Stalnim ponavljanjem i usavršavanjem. To je, možda, teško za vas, a lakše za nekog drugog.

Neko zapamti ariju čuvši je samo jednom - drugi će morati da je sasluša više puta. Toskanini je pamti pročitavši rukopis samo jednom. Vežbajte! Dao sam vam jedan primer. Oko sebe i u sebi možete naći na stotine takvih prilika. Radite na njima i naučite da povratite ono što je izgledalo da je izgubljeno. Naučite da to stvarno vratite i dobro upotrebite. Na početku će to zahtevati mnogo vremena, veštine i napora. Stvar je delikatna. Naći ćete celu tendenciju i ponovo je gubiti više puta. Nemojte se obeshrabrivati. Zapamtite, to je osnovni rad glumca - biti u stanju "da bude" ono što želi svesno i tačno.

15

ONA: U mom posebnom slučaju, kako biste predložili da povratim ono što sam, izgleda, pronašla pa izgubila?

JA: Pre svega, radite na tome sami. Bilo je u redu što sam vam pokazao način, ali vaš stvarni rad se obavlja u samoći - potpuno unutar vas. Sada znate kako, putem koncentracije. Razmišljajte o procesu pristupa aktuelnom trenutku tog stvarnog dvostrukog osećanja. Saznaćete kada ga nađete. Osetićete njegovu toplinu i zadovoljstvo.

Praktično svaki dobar glumac čini to nesvesno kada dobro glumi i srećan je zbog toga. Međutim, postepeno, trebaće vam sve manje i manje vremena. Biće to kao podsećanje na neku ariju. Na kraju će samo misao u magnovenju biti dovoljna. Eliminisaćete detalje. Definisaćete celu stvar unutar svog bića, s određenim ciljem, i, uz praksu, sam nagoveštaj učiniće da "budete" ono što želite. Onda upotrebite piščeve reči i ako je vaš izbor bio pravilan, one će uvek zvučati sveže, uvek živo! Neće biti potrebno da ih glumite. Jedva će biti potrebno da ih formirate, dolaziće tako prirodno. Sve što vam je potrebno jeste da imate savršenu tehniku tela da biste zamislili svaku emociju koju ste podstakli da izrazite.

ONA: A ako izbor mojih sopstvenih osećanja nije pravilan, šta onda?

JA: Jeste li videli neki manuskript Vagnerove muzike? Ako budete u Bajrojtu, potražite to. Videćete koliko je puta Vagner brisao i precrtavao note i melodije i harmonije, sve dok nije našao ono što je želeo. Ako je on to činio toliko puta, svakako ni vi ne smete pokušavati manje.

ONA: Pretpostavimo da ne nađem slično osećanje u svom životnom iskustvu, šta onda?

JA: Nemoguće! Ako ste osetljivo i normalno ljudsko biće, čitav vam je život otvoren i poznat. Uostalom, pesnici i dramski pisci su takođe

ljudska bića. Ako nalaze iskustvo u svom životu koje će upotrebiti, zašto ne biste i vi? Ali moraćete da upotrebite svoju maštu; nikada se ne zna gde ćete naći ono što tražite.

ONA: U redu. Pretpostavimo da treba da glumim ubistvo. Nikada nisam nikoga ubila. Kako ću to znati?

JA: Oh, zašto me glumci uvek pitaju o ubistvu? Što su mlađi sve bi više ubistava hteli da odglume. U redu, nikada niste nikoga ubili. Jeste li ikada logorovali?

ONA: Jesam.

JA: Ikada sedeli u šumi, na obali jezera posle zalaska sunca?

ONA: Jesam.

JA: A komarci?

ONA: Bilo je to u Nju Džersiju.

JA: Da li su vam smetali? Da li ste pratili jednoga očima i ušima i mrzeli ga sve dok vam se nije spustio na ruku? I zar niste surovo pljesnuli ruku ne misleći koliko će vas to boleti - s jednom jedinom željom da ga... slistite?

ONA: (Postiđeno) Da ubijem beštiju.

JA: Tu smo. Dobrom, senzitivnom umetniku nije potrebno ništa više od toga da bi igrao u završnoj sceni Otela i Dezdemone. Ostalo spada u domen uveličanja, mašte i verovanja.

Gordon Kreg ima čarobni ekslibris, fantastičan, s neobičnom, divnom šarom - baš nešto nepoznato i čudno. Ne možete reći šta je to, ali vas podstiče na razmišljanje, podseća na neko bušenje, sporu vožnju i borbu. A u pitanju je samo knjiški moljac, običan knjiški moljac, uvećan više puta. Dakle, umetnik će naći svoj izvor svugde. Priroda

16

nije pružila ni stoti deo onoga što čuva za vas. Krenite i potražite. Jedan od najšarmantnijih grotesknih glumaca na pozornici je Ed Vin. Možete li videti gde je počeo svoj trik stavljanja vetrobrana s brisačem pred oči, kada je počeo da jede grejpfrut? Možete li videti kako je posmatrao blato i vodu dok je vozio kola, zaštićen stvarnim vetrobranom, posmatrao to s punim zadovoljstvom, osećajući se bezbedno? Onda, jednom za ručkom, možda, nagledao se soka od grejpfruta. Povezao je obe ideje i rezultat - šarmantna ludorija.

ONA: Sumnjam daje to tako izmislio.

JA: Svakako da nije. Ali nesvesno je prešao ceo proces. Kako očekujete da ćete naučiti svoj zanat ako ne analizujete ono što je već bilo postignuto? Onda zaboravite na sve to i stremite sopstvenim dostignućima.

ONA: Šta radite kada naiđete na mesta u ulozi na koja ne možete da primenite ono vaše "biti"?

JA: To morate da pronađete za svako mesto, ali da pazite da ne preterate. Ne tražite ono "biti" kada bi trebalo da tražite "učiniti". Ne zaboravite da ako želite da postanete glumica svim svojim srcem i dušom, da želite to u takvom obimu da sebe potpuno zaboravite, a kada vaša tehnika bude dovoljno razvijena, već možete da glumite većinu onoga što je napisano. To je upravo kao pevušenje neke arije. Na teška mesta treba da pripazite i na tome treba da radite. Svaki komad je napisan radi jednog, najviše nekoliko trenutaka "visokog napona". Publika plaća cenu ulaznica - ne za dva cela sata - već za onih najboljih deset sekundi, deset sekundi kada doživljava najveći smeh ili uzbuđenje. Sva vaša snaga i savršenstvo moraju biti upravljeni na te sekunde.

ONA: Hvala, imam ih u svojoj ulozi. Sada znam šta nije bilo u redu - tri mesta nisam istakla iznad ostalog u komadu - zbog toga sam bila

monotona. Sada ću nastojati da "budem" na tim mestioma. Jeste li sigurni da će to dobro ispasti?

JA: Siguran kao što sam siguran da ćete mi se uskoro vratiti s nekim drugim problemom.

ONA: Oh, bila sam šašava što vam se nisam odmah vratila.

JA: Uopšte niste. Treba bar godina dana da se steknu osnove za tehniku. Stekli ste dovoljno da sada budete glumica. Prema tome, ništa nije izgubljeno. Da sam vam rekao pre godinu dana ono što vam sada govorim, vi to ne biste razumeli, i nikada se ne biste vratili. Sada ste došli i nešto mi govori da će vaša sledeća poseta biti uskoro. Mislim da čak znam i kada - kada budete dobili ulogu u kojoj ne biste bili vi - gde biste morali malo da se promenite - kada više nećete biti konvencionalni tip, već ćete morati da postanete smeli umetnik.

ONA: Smem li da dođem sutra?

JA: Ne, sve dok ne odigrate svoju ulogu. Nadam se da ćete je dobro odigrati. I nadam se da nećete dobiti vrlo dobre ocene. Ništa nije tako rđavo za mladog umetnika nego kada ga kuju u zvezde. Kada se to desi, pre nego što shvatite, olenjite se i kasnite na probe.

ONA: To me podseća na nešto.

JA: Znam. Zbog toga sam vam to i kazao. Idite na probu sada. Srećnija i jača nego ikada. Posedujete nešto divno na čemu ćete raditi. U međuvremenu podsetite se na onu pričicu o krastavcima.

Obratite pažnju na sve oko sebe - raspoloženo posmatrajte sebe. Skupljajte i čuvajte u svojoj duši sva bogatstva života i njegovu punoću. Sredite te uspomene. Nikada se ne zna kada će vam zatrebati, ali one su vaši jedini prijatelji i učitelji u vašem zanatu. One su vaše jedine boje i kičice. I zahvaljujući tome bićete nagrađeni. One su vaše

17

- vaša sopstvenost. Nisu imitacije i pružiće vam iskustvo, preciznost, ekonomiju i moć.

ONA: Da. Hvala.

JA: A sledeći put kada budete dolazili kod mene, donesite mi bar sto zapisa vaših registrovanih trenutaka, kada ste počeli da "budete" ono što ste želeli, kada ste želeli.

ONA: Oh, ne brinite. Sledeći put kada budem došla prepoznaću svoje... krastavce.

(Odlazi, snažna, živahna i divna; ostavijen sam sam sa svojom cigarom.)

Pitam se ko je rekao "Predmet obrazovanja nije znati, već živeti".

TREĆA LEKCIJADramska radnja

ONA i ja šetamo parkom. Besna je. Uvežbavala je ulogu u jednom filmu.

ONA: ... i onda su prekinuli. Čekala sam sat i po. Pa smo krenuli. Ovog puta tri rečenice iz velike scene; tri rečenice - to je bilo sve. Posle toga opet sat čekanja. Nemoguće - prosto nemoguće. Mašinerija, elektrika, objektivi, mikrofon, nameštaj, to je sve važno. Glumac? Koga briga? Gluma? Bedan rekvizit.

JA: Pa ipak poneki glumci dosežu visok stepen dramske umetnosti.

ONA: Povremeno - pet sekundi - retko kao crni biseri.

JA: Ako ih potražite, nisu tako retki.

ONA: Kako možete to da kažete? Vi koji ste čitavog života zastupali veličanstveno, graciozno, živo pozorište. Kako možete da tražite retke trenutke lepote u filmu? Čak i kada ih nađete oni su odvojeni, rastavljeni, neujednačeni. Kako možete da branite te trenutke i da ih pravdate?

JA: Recite mi, da li sam vam ranije pomogao svojim izlaganjima?

ONA: Jeste.

JA: A da li ste voljni sada da slušate, sa što manje prekida?

ONA: Jesam.

JA: U redu. Pogledajte ovu mramornu fontanu. Izgradio je Artur Kolins 1902. godine.

ONA: Otkud znate?

JA: To je isklesano na obodu podnožja. Obećali ste da me nećete prekidati.

18

ONA: Oprostite.

JA: Kako vam se sviđa rad gospodina Kolinsa?

ONA: Nije loš. Sasvim prost i jasan po formi. U skladu je s okolinom, plemenit je. Postavljen 1902, ima nedvosmislene tragove moderne koncepcije. Šta je drugo radio Artur Kolins?

JA: To mu je poslednje delo. Umro je u trideset i petoj godini života. Bio je vajar koji obećava. Iako mlad, uticao je na mnoge savremene majstore.

ONA: Razumem. Zar nije divno što je za sobom ostavio ovo delo, tako da ga možemo posmatrati, pratiti liniju stvaralačkog uspona i razumeti viziju naših savremenika?

JA: Zaista je čudesno. Zar ne biste želeli da vidite i čujete gospođu Sidons kako izgovara ovaj tekst; glumeći sada:

"Ovde je još zadah krvi; svi

mirisi Arabije ne mogu namirisati ovu

malu ruku. Oh! Oh! Oh!"

Šta biste dali da saznate šta je gospoda Sidons učinila s tim "Oh! Oh! Oh!"? Kažu da je publika pri tome padala u nesvest; mi ne znamo. I zar ne biste želeli da čujete Dejvida Gerika kako u Ričardu III prezire Vilijema Kejtsbija:

"Robe! Život sam stavio na kocku.

I neću bežati od njene odluke."

Ili Džefersona, ill Butsa, ili Ekn Teri? Još se sećam Salvinijeve reakcije kada bi Jago rekao

"Ali onaj što mi uzme dobar glas

Krade mi ono što ga ne bogati,

A mene zaista osiromašuje".

Jednom sam pokušao to da opišem. Uzalud. Nestalo je. Ova fontana govori za sebe. Nema ničega što bi govorilo o Salviniju.

ONA: Stvarno, šteta... (Zastaje, sve je zamišljenija i onda, uz čežnjiv osmeh, kaže) Pa izgleda da sam vam dala šlagvort.

JA: Uvek mi dajete šlagvorte. Ja ne izmišljam stvari. Posmatram i prikazujem vam ih, vi izvlačite zaključke i koristite se time. Jedina prava pravila u umetnosti su pravila koja sami sebi otkrivamo.

ONA: Otkrila sam da je velika šteta što slike i glasovi velikih glumaca nisu sačuvani za potomstvo. Sada izvlačim zaključak; da li zbog toga moram u svom radu da otrpim mehanizam I slabost filmova?

JA: Ne. Jedina stvar koju morale činiti jeste da marširate ukorak s vašim vremenom i pružite ono svoje najbolje kao umetnik.

ONA: Nemoguće.

JA: Neizbežno.

ONA: To je lažna moda. Čudna ideja.

JA: Uski način mišljenja.

ONA: Cela tnoja priroda glumice buni se protiv tog mehaničkog čudovišta.

JA: Onda niste glumica.

ONA: Zato što želim slobodnu, neprekinutu odušku svojoj inspiraciji i stvaralačkom radu?

JA: Ne. Zbog toga što se ne radujete otkrivanju jednog velikog i definitivnog instrumenta drame; instrumenta što imaju sve ostale

19

umetnosti od pamtiveka, a što je najstarijoj umetnosti pozorišnoj, do danas nedostajalo; instrumenta koji pruža pozorištu preciznost i spokojstvo koje podaruje nauka, a što su sve ostale umetnosti imale; instrument koji zahteva od glumca da bude egzaktan kao šema boja na slici, forma u vajarstvu, gudački, drveni i limeni instrumenti u muzici, matematika u arhitekturi, reči u poeziji.

ONA: Ali pogledajte one stotine neverovatno tupavih filmova koji se pojavljuju svake sedmice - slaba gluma, bleda radnja, pogrešan ritam.

JA: Pogledajte stotine miliona glupih slika, pesama, predstava, kuća i knjiga koje su se pojavile od pamtiveka, i otišle u zaborav ne povredivši nikoga, dok su one dobre preživele.

ONA: Da li je jedan dobar film vredan stotina rđavih?

JA: Budite širokogrudi. Vredi ideja. To je očuvanje umetnosti glumca - umetnosti pozorišta. Govorna drama izjednačena s pisanom dramom. Shvatate li da uz izum spontanog registrovanja slike, pokreta i glasa, i shodno tome, ličnosti i duše glumca nestaje i poslednji nedostajući beočug u lancu umetnosti i pozorište nije više neka prolazna stvar, već večiti zapis? Shvatate li da prisni stvaralački rad nekog glumca nije više potrebno izvoditi pred okom javnosti; da više nije potrebno vući publiku u znoj i muku povodom vašeg rada? Glumac je oslobođen od gledalaca u trenutku stvaranja i samo se njegovi rezultati ocenjuju.

ONA: Glumac pred mašinom nije slobodan. On je iseckan na komade - skoro svaka rečenica njegove uloge je odvojena od prethodne I sledećih.

JA: Svaka pesnikova reč je odvojena od drugih reči. Skupljena celina je ono što je važno.

ONA: Ali kako postići tok uloge? Kako izgraditi emociju, i uzdići se do nesvesnih vrhunaca stvarno nadahnutog tumačenja uloge?

JA: Na način kako bi to trebalo da se uradi u pozorištu. Zbog toga što ste imali jednu ili dve uspešne uloge na pozornici, mislite da više nema šta da se nauči, više ništa da se popravi ili izgradi u vašoj tehnici.

ONA: Vi znate da to nije tako. Ja uvek želim da učim. Inače se ne bih po drugi put šetala s vama oko ovog bednog jezera.

JA: Pa naša šetnja je glatka, lako teče, kreće ka klimaksu.

ONA: Što će biti kada bez daha padnem na travu?

JA: Tačno, i tako igrate vaše uloge - žurite kroz njih, izgrađujući emociju i hitajući ka klimaksu dok ne padnete u krilo kritičara pokušavajući da povratite dah. A ni od njih ne dobijate mnogo daha.

ONA: Pa, vidim da nešto smerate. Šta je to?

JA: Šta je bila vaša najveća teškoća u glumi u filmovima?

ONA: Nepostojanje odskočne daske. I što sam bila prinuđena da otpočnem scenu u sredini I završim je posle četiri ili pet rečenica, pa onda u nekom drugom satu da počnem neka drugu scenu (koja u scenariju dolazi pre prethodne), onda opet da odglumim četiri rečenice i čekam čitav sat. Kažem vam to je abnormalno, strašno...

JA: Nedostatak tehnike, to je sve.

ONA: Kakve tehnike?

JA: Akcione strukture.

ONA: Scenske radnje?

JA: Dramske radnje, koju pisac izražava rečima, smatrajući radnju za svrhu i cilj svojih reči, i što glumac izvodi, ili glumi, kao što to implicira i sama reč glumac.

20

ONA: Upravo to je nemoguće izvesti u filmovima. Imala sam jednu ljubavnu scenu, dve i po stranice u knjizi snimanja, i kada sam je glumila, bila sam prekidana jedanaest puta. Trebalo je čitav dan. Moja radnja je bila da ubedim čoveka koji me voli da i ja njega volim, ali sam bila prestravljena mržnjom njegovog oca prema meni.

JA: To na dve i po stranice? - a izrekli ste to u jednom dahu, sasvim ubedljivo. Šta ste uradili s ostatkom od one dve i po stranice?

ONA: Pokušala sam da uradim to isto.

JA: Na dve i po stranice? Bogu hvala što su vas prekidali jedanaest puta.

ONA: Takva je bila radnja, šta je drugo valjalo činiti?

JA: Pogledajte ovo drvo. To je protagonist svih umetnosti; to je idealna struktura radnje. Kretanje naviše i otpor postrani, ravnoteža i rast.

ONA: Recimo da je tako.

JA: Pogledajte stablo - pravo, proporcionalno, harmonično s ostalim delovima drveta, podupire svaki njegov deo. To je glavna melodija, "lajtmotiv" u muzici; rediteljeva zamisao o radnji u komadu; arhitektov temelj; pesnikova misao u sonetu.

ONA: Kako reditelj izražava tu radnja prilikom postavljanja komada?

JA: Kroz tumačenje komada, i kroz ingeniozne kombinacije manjih, sekundarnih ili dopunskih radnji što će obezbediti to tumačenje.

ONA: Dajte neki primer.

JA: U redu. Ukroćena goropad je, komad u kojem dva bića čeznu za ljubavlju, uprkos njihovim nemogućim karakterima, i uspevaju u toj žudnji. To bi isto tako mogao biti komad o čoveku koji trijumfuje nad

ženom "grubo s njom postupajući". To bi mogao biti komad o ženi koja unesrećuje svačiji život. Shvatate li razliku?

ONA: Shvatam.

JA: U prvom slučaju radnja je - voleti; u drugom - hvalisanje; u trećem - gnev jedne rospije.

ONA: Mistite da kažete da biste u prvom slučaju, na primer, kada je radnja ljubav, naveli glumce da skroz zauzma "ljubavni stav"?

JA: Nastojao bih da to imaju na umu. Tražio bih da se toga drže iza svake psovke, svake svađe, svakog neslaganja.

ONA: Šta biste očekivali od glumca?

JA: Da se povinuje prirodnom zakonu radnje, trostrukom zakonu koji možete videti kako je izražen na torn drvetu. Prvo, glavno stablo - ideja, razlog. Na pozornici to potiče od reditelja. Drugo, granje, elementi, i ideje, delići razloga. To potiče od glumca. Treće, lišće, rezultat prethodna dva, sjajno prikazivanje ideje, pametan zaključak rezonovanja.

ONA: Gde se pisac pojavljuje na sceni?

JA: On je biljni fluid koji teče i hrani celinu.

ONA: (Sa svetlucanjem u očima) Glumac se jedva spasao.

JA: (Takode sa svetlucanjem u očima) Pa, ako ne zna kako da "skroji" svoje radnje pred...

ONA: Dovoljno. Izdržala sam udar.

JA: ... kamerom i mikrofonom, i plaši se jedanaest prekida...

ONA: (Zaustavlja se i lupka nogom) U redu. U redu. (Veoma je uznemirena). Recite mi kako da ih se ne plašimo.

21

JA: Potrebna mi je pisana uloga ili komad da vam tačno pokažem šta podrazumevam pod strukturom radnje. Nemam ništa pri sebi.

ONA: Mi smo skroz odglumili lepi mali komad, tokom naše šetnje za poslednjih pola sata. Kad god razgovaramo mi to, u stvari uvek i radimo. Zašto ne upotrebite ono o čemu smo razgovarali, kao komad?

JA: U redu. Ja sam reditelj. Vi ste mlada glumica koja igra jednočinku s namćorastim starcem. A ja sam i taj čovek.

ONA: Da razgovaramo o karakterizaciji kasnije, drugom prilikom.

JA: Na usluzi. Sada govori reditelj: Stablo ili "kičma" vašeg malog komada, prijatelji (podrazumevajući vas i mene), jeste otkriće istine o dramskoj radnji, ne na nekoj mračnoj sceni, ili u učionici, ili iz učenih knjiga ili pred nekim ljutitim rediteljem spremnim da vas otpusti, već usred prirode, uživajući u vazduhu, suncu, živahnoj šetnji i dobrom raspoloženju.

ONA: Što znači - brza misao, energična pronicljivost, širina duha, ubeđenje u ideje, nastojanje da se razume, jasni glasovi, brz tempo, i spremnost za raspravljanje, ravnopravnost.

JA: Bravo! Bravo! Kao reditelj sam završio. Uz vašu pomoć odredili smo stablo ili "kičmu". Sada se okrenimo biljnom fluidu.

ONA: Razumevajući pod tim pisca...?

JA: Upravo to. Zar to nije lepo?

ONA (Beži od mene, pljeska rukama i smeje se uz najdetinjastije zadovoljstvo. Trčim za njom, i hvatam je za ruku.)

JA: Sad smo kvit. Hajde da nastavimo i analizujemo reči u odnosu na radnju. Uzmimo vašu ulogu. Šta ste radili na početku komada?

ONA: Žalila sam se...

JA: ...Gorko i preterano...

ONA: ... Ja sam prezirala i omalovažavala...

JA: ...Šarmantnom odlučnošću mladosti.

ONA: ...Skupljala dokaze.

JA: Ne ubedljivo, ali delotvorno.

ONA: Nisam vam verovala... i zamerala sam vam.

JA: Kao mladi tvrdoglavac. A zaboravili ste da ste se dok ste se šetali, pokatkad sa mnom slagali, posmatrali i proučavali fontanu g. Kolinsa, osećali se fizički umornom, tražili reči da bi se suprotstavili mojim argumentima, uživali u ponekim Šekspirovim rečenicama, i sa svim tim, govorili jedno devet puta.

ONA: (Zaprepašćena) Zar sam sve to odjednom činila?

JA: Nikako. Nijedno ljudsko biće to ne bi moglo. Ali imajući u vidu glavno stablo, ili nit radnje, ono što ste uradili bilo je da na taj konac nanižete sekundarne ili dopunske radnje kao zrnca na niski, jednu za drugom, katkad uz preplitanje, ali uvek jasno.

ONA: Zar to nisu bile samo intonacije i modulacije?

JA: Odakle bi poticale, ako ne kao rezultat radnje?

ONA: Tačno.

JA: Opisujući svoje radnje, upotrebljavali ste samo glagole - to je značajno. Glagol je radnja po sebi. Najpre želite nešto, to je vaša volja kao umetnika; onda to definišete u glagolu, to je vaša umetnička tehnika; i onda stvarno to učinite, to je vaš izraz kao umetnika. To činite putem medijuma govora - rečima kao...

22

ONA: Mojim sopstvenim rečima u tom slučaju.

JA: Nije važno, mada bi neke pametne piščeve reči možda bile mnogo bolje.

ONA: (Ćutke odmahuje glavom - tako je teško složiti se kad je neko mlad.)

JA: Pisac bi ih napisao za vas. Onda biste mogli uzeti olovku i napisati "muzika radnje" ispod svake reči ili govora, kao što se piše muzika prema rečima neke pesme; onda biste na pozornici odigrali tu "muziku radnje". Morali biste da memorišete svoje radnje, kao što memorišete muziku. Morali biste jasno da razlikujete "žalila sam se" i "omalovažavala sam", i mada te dve radnje dolaze jedna za drugom, bili biste upravo toliko različiti u njihovoj interpretaciji kao što je pevač kada peva "ce" ili "ces".

Štaviše, kada radnje znate napamet, nikakav prekid ili promena redosleda ne može da vas uznemiri. Ako imate radnju obuhvaćenu jednom jedinom reči, i tačno znate šta je ta radnja, prepoznaćete je u sebi za delić sekunde; kako se onda možete uznemiriti kada dode vreme da to izvršite? Vaša scena, ili uloga, je dugačka niska zrnaca - zrnaca radnje. Igrate se njima kao što se igrate brojanicama. Možete početi ma gde, ma u koje vreme, i ići onoliko daleko koliko želite, ako čvrsto držite sama zrnca.

ONA: Ali, zar se ne dešava da ista radnja potraje na više stranica, ili bar tokom veoma duge scene?

JA: Svakako, samo je mnogo teže glumcu da to održi bez monotonije - "Biti ili ne biti" ima devet rečenica uz jednu jedinu radnju...

ONA: Šta je to?

JA: Biti ili ne biti. Šekspir nije hteo ništa da rizikuje s glumcima. On im je odmah na početku govorio šta želi od njih. S obzirom na značaj

te radnje i dužinu same scene, to se najteže glumi. To recitovati je veoma lako.

ONA: Razumem. Recitovanje je kao lišše nekog drveta bez stabla i granja.

JA: Baš tako - samo žongliranje modulacijom glasa i veštačkim pauzama. Čak i u najboljem slučaju s veoma dobro školovanim glasom to je veoma slaba muzika. Kao drama to je - ništa.

ONA: Kakva je bila vaša radnja kada ste počeli da nabrajate imena glumaca i govore u njihovim ulogama? Stvarno ste izgledali tužni i zamišljeni. Da li ste zaboravili na dogovorenu "kičmu"? Odlučili smo da mora biti "energija, širok duh, brza misao" i tako dalje...

JA: Nisam. Ali ono što sam želeo, to je da vas navedem da kažete "Šteta". Mogao bih to da uradim samo na jedan način, naime podsticanjem vaše simpatije prema mojim osećanjima. To bi vas nateralo, pak, da razmišljate o mojim rečima, i sami da donesete zaključak koji sam očekivao.

ONA: Drugim rečima, glumili ste tugu da biste me učinili zamišljenom?

JA: Da, i odglumio sam to "energično, široka duha i brze misli"!

ONA: Možete li izvesti neka drugu radnju uz iste reči, i postići iste rezultate?

JA: Da. Ali moju ste radnju vi podstakli.

ONA: Ja?

JA: Da. Bolje rečeno svojim karakterom. Da biste se ubedili u bilo šta mora vam se pristupiti putem emocije. Hladno rezonovanje je nepristupačno vašem tipu duha - duha umetnika koji se većinom bavi svojom maštom ill maštom drugih. Kad bih, umesto vas, ovde imao

23

nekog bradatog profesora istorije, uopšte ne bih glumio tugu. Ja bih ga oduševljeno doveo u iskušenje nekom slikom prošlosti - slaba tačka svih istoričara - i on bi povlađivao mojoj izjavi.

ONA: Razumem. Dakle, moramo birati svoje radnje shodno liku uloge koja mu se protivi.

JA: Uvek. Ne samo liku uloge, već i individualnosti glumca koji igra tu ulogu.

ONA: Kako da memorišem radnju?

JA: Pošto ste prethodno pronašli osećanje u svojoj "memoriji afekata". Sećate li se našeg prošlog razgovora?

ONA: Sećam se.

JA: Vi ste spremni za radnju. Probe služe u tu svrhu. Ponavljate radnju nekoliko puta i pamtite je. Radnje se mogu lako zapamtiti - mnogo lakše nego reči. Recite mi, odmah, šta ste radili u prvih devet govora (replika, BS) našeg komada - onoga koji smo proradili?

ONA: (Eksplodira u brzom energičnom nabrajanju. Svim srcem je u tome.) Žalila sam se, prezirala, omalovažavala. Prekorevala sam vas. Nisam vam verovala...

JA: A šta je vaša radnja sada, dok oduševljeno bacate sve te mrske glagole meni u lice?

ONA: Ja... ja...

JA: Dakle - šta je vaša radnja?

ONA: Dokazujem vam da verujem vašim rečima.

JA: A ja verujem vama, jer ste to dokazali radnjom.

24

ČETVRTA LEKCIJAKarakterizacija

Čekam je pred ulazom na pozornicu. Ona je član ansambla u jednom važnom komadu. Zamolila me je da dođem posle probe i otpratim je kući. Želi da razgovara sa mnom o svojoj ulozi.

Nisam morao dugo daje čekam. Vrata se otvaraju. Žurno izlazi. Umorna, svetlucavih očiju, razbarušene ljupke kose, blaga rumen od uzbuđenja na obrazima.

ONA: Žalim što moram da vas razočaram. Ne mogu da pođem s vama. Ne idem kući. Moram da ostanem ovde, na probi.

JA: Video sam da su svi glumci otišli - Probaćete sami?

ONA: (Tužno klima glavom) Hmmm...

JA: Neka neprilika?

ONA: Mnogo toga.

JA: Smem li da uđem i posmatram kako probate?

ONA: Hvala vam. Bojala sum se da vas to zamolim.

JA: Zašto?

ONA: (Podiže se na prste i šapuće mi na uvo, očiju okruglih od užasa.) Ja sam veoma, oh, veoma loša.

JA: Radije čujem to, nego kada biste rekli "Dođite da me vidite - Ja sam, oh, veoma dobra".

ONA: Pa, kažem da sam loša, jer je sve vaša greška. U toj novoj ulozi sam uradila sve što ste mi rekli, a ipak sam loša.

JA: U redu, da vidimo.

(Prolazimo kraj veoma starog vratara, u košulji. Puši lulu. Posmatra me duboko usađenim, tamnim očima ispod gustih obrva. Njegovo je izbrijano lice čvrsto postavljeno. Nikoga ne pušta da uđe. Samim svojim prisustvom sprečava ulaz. Glumi ulogu. On nije samo čuvar -on je sjajna inkarnacija Franciska, Bernarda, ili Marcelusa, na tom svom položaju. Podiže ruku u plemenitom gestu.)

ONA: U redu je, ćale, gospodin je sa mnom.

(Starac klima glavom, ćuteći, i u njegovim starim očima vidim dozvolu da uđem. Mislim u sebi "Potrebno je biti glumac da se bude tato jednostavno ljubazan. Pitam se da li je i on to?" Skidam šešir pri stupanju na pozornicu. Mračno je. Jedna sijalica seče svetao krug usred tame. Ona me uzima za ruku i vodi niz stepenice, pa među sedišta u parteru.)

ONA: Sedite ovde, molim vas; ne govorite ništa; ne prekidajte me. Dozvolite da vam odigram nekoliko scena zaredom, onda mi kažite šta ne valja.

(Vraća se na pozornicu. Ostavljen sam sam, u prostoru oivičenom svetlucanjem u tamnim rupama loža, tihim redovima fotelja prekrivenih platnom, uz slabe zvuke spolja. Sve su senke čudne i guste. Tišina podrhtava, živa je. Odgovaram toj tišini. Živci mi počinju da vibriraju, bacajući niti simpatije i iščekivanja ka velikoj crnoj zagonetki, od koje se mnogo očekuje, praznoj pozornici. Neki čudni mir obuhvata moj duh, kao da delimično prestajem da postojim i kao da se nečija tuđa duša nastanila u meni umesto moje, biću mrtav za sebe, živ za spoljni svet, posmatraću i učestvovati u zamišljenom

25

svetu. Probudiću se srca punog snova. Slatki otrov praznog pozorišta, prazne pozornice i jedne jedine glumice koja proba na njoj.

Ona se pojavljuje. U ruci drži knjigu. Pokušava da čita, ali joj je duh rastrojen. Očevidno nekoga čeka. To mora da je neko od značaja, svakako. Izgleda da drhti. Okreće se kao da traži odobrenje i savet nekog nevidljivog prijatelja. Obrabrena je; mogu da čujem njen bojažljiv uzdah.

Onda iznenada ugleda nekoga u daljini. Ukrutila se, ubrzo uzdahnula. Mora da se uplašila. Pretvara se kao da čita knjigu. Ali meni je jasno da ne vidi nijedno jedino slovo. Ne izgovara ni reč, Intenzivno posmatram i šapućem sebi "Dobro izvedeno, dobro izvedeno, devojko, spreman sam sada za svaku reč koju izustite".

Ona sluša. Njeno je telo opušteno, ruka koja drži knjigu visi mlitavo. Glava joj je malo okrenuta na stranu, nesvesna pomoć uvu kroz koje zamišljeni svet ulazi u njenu dušu. Klimnula je glavom.)

ONA:

"Kneže moj!

Davno vas ne videh! Kako ste?"

(Ima neke tople, iskrene naklonjenosti i poštovanja u njenom glasu. Kao da govori starijem bratu. Onda traži, uz strah i drhteći, neki imaginarni odgovor. Odgovor dolazi.)

* * *

(Za trenutak sklapa oči.)

"Ja imam, kneže, vaših poklona,

I davno željah već da vam ih vratim;

Primite ih sada, molim vas."

(Šta je to? Zvuči kao da ne govori istinu. Očekivani strah u njenom glasu. Stoji kao skamenjena.

Ponovo gleda unaokolo, kao da traži podršku nekog nevidljivog prijatelja. Iznenada se povlači kao pogođena nekim imaginarnim odgovorom.)

* * *

(Mora daje to bio udarac, pravo u lice. Knjiga joj pada, drhtavi prsti se kvače. Brani se.)

"Kneže, vi dobro znate to, da jeste,

I to sa tako nežnim rečima,

Da spomeni behu dragoceniji. Bez mirisa sad su -

Uzmite ih natrag; jer plemenitoj duši

Bogat dar bez ljubavi pružen - ništavna je stvar."

(Glas joj se slama, onda se iznenada uzdiže slobodno i snažno u odbranu povređenog ponosa i ljubavi.)

"Evo, kneže."

(Izgleda kao da je porasla. Rezultat koordinacije mišića i emocije, prvi znak obučene glumice: što je jača emocija, više slobode u glasu, više opuštanja mišića.)

* * *

"Kneže?"

(Ima skoro muške snage u tom krhkom telu.)

* * *

"Šta vaše gospodstvo misli?"

26

(Zaboravivši na strah, sada govori kao ravnopravna. Ne okreće se radi pomoći ili potvrde svojih radnji. Baca reči u tamni prostor kao da ne očekuje neki odgovor.)

* * *

"Zar može, kneže, lepota imati boljeg društva

od poštenja?"

* * *

(Onda dolazi do promene na njenom licu. Bol, nežnost, tuga, obožavanje, sve je to u njenim očima i na njenim drhtavvm usnama. Razumem; neprijatelj je onaj ljubljeni. Prošaputana rečenica - kao jecaj vetra).

"Zaista, kneže, vi ste učinili da vam poverujem."

* * *

(I još mirnije i tužnije.)

"Tim sam gore prevarena."

(Onda dolazi duga tišina. Upija nečujne reči besa, stida, optužbe, reči koje je bacaju na zemlju i podsećaju na nekoga koga je zaboravila u svojoj iskrenosti, ali na nekog ko ima moć nad njom i ko joj je rekao tačno šta da radi. Ona ga je sada svesna. Ona nije ona prava, ona je poslušna kći. Oruđe u očevim rukama. Iznenada se strese. Čuje neizbežno pitanje, kompromitujuće pitanje. I opet je laž odgovor, mučna laž.)

"Kod kuće, gospodaru."

* * *

(Užas je napušta; očajanje je tera da jeca iz dubine duše, kao da celo njeno biće cvili. Oh, šta sam uradila? I onda molitva onom Jedinom ko sada može da pomogne.) :

"O, milostivo nebo, pomozi mu!"

* * *

"Iscelite ga, vi nebeske sile!"

(Ali nebesa i zemlja ćute. Jedina grmljavina je glas onoga kome je verovala i koga je volela. Reči iza toga glasa su kao škorpije što ujedaju. Ni znaka razumevanja kod njih, ni znaka nežnosti - ni nijanse milosti. Mržnja, optužba, dostava. Kraj sveta. Jer svet za sve nas je onaj koga volimo. Kada nestane, i sveta nestane. Kada sveta nestane, i mi nestajemo. I prema tome možemo biti mirni i prazni i nesvesni svega i svakoga koji je samo trenutak pre toga bio važan i moćan. Naša glumica je sama u celom svom biću. Mogu to da vidim u njenom zgrčenom telu i širom otvorenim očima. Kada bi postojala armija očeva iza nje sada, bila bi sama. I samo bi samoj sebi govorila te "srceparajuće" reči, poslednje reči jednog zdravog razuma, što očajnički pokušava da proveri sve što se dogodilo pre jedne sekunde. To je neverovatno bolno. To je kao da se duša rastavlja od tela. Odvojene reči se stiskaju, žure jedna preko druge u ritmu koji brzo raste. Glas je šupalj. Suze iza njega su neadekvatne da prate taj poslednji oproštaj; govor je kao kamen koji pada, pada u bezdani ponor.)

"O, kakav divan tu posrnu duh

To bistro oko dvora, vojske mač,

Ta reč i jezik mudrosti i znanja,

A cvet i nada lepe države,

27

Vaspitanja primer, ogledalo mode,

Očima svima i uzor i cilj -

Sve je to sada razoreno, sve!

A ja najbednija i najnesrećnija

Od sviju žena, što sam pila med,

Zanosne pesme zaveta mu svih -

Gledam divni kraljevski taj um

Ko razdešena zvona promukao,

A nesravnjenu, cvetnu mladost tu

U ludilu sveta. I ja bedna, vaj!

Posle prošlih nada, gledam sav jad taj!"

(Pada na kolena, iscrpena, buljeći u crnilo prazne kuće, u mene, ne videći, ne primećujući ništa. Sledeće ludilo bi bilo neizbežno i logično ludilo duha što je izgubio svoj svet.)

* * *

(Ona se otrgla iz svega toga. Skače, trlja glavu i češlja svoju zlatnu kosu rukama, okreće se i govori svojim mladalačkim glasom.)

ONA: Pa, to je najbolje što umem, i kao što kaže Gordon Kreg "Suviše je loše, što je nečije najbolje tako loše".

(Kikoće se. Još jedan znak obučenog glumca. Nije važno koliko je duboka emocija u glumi, povratkom u život ona se istrže i ostavlja po strani bez i kakve smetnje.)

JA: Siđite.

(Ona preskače svetiljke pred pozornicom, pritrčava fotelji do moje i seda, podvlačeći noge ispod nje.)

JA: Šta su vam rekli?

ONA: ...Da sam preterala. Da "cepam strast u dronjke". Da mi niko ne bi verovao. Da je to patološki hipnotizam, a negluma, i da ću se lično upropastiti, kao i svoje zdravlje. Da s torn vrstom glume ništa ne preostaje za maštu publike, da je za publiku takva potpuna iskrenost zbunjujuća. Kao kada bi se neko pojavio nag usred gomile odevenih. Da li je to dovoljno, ili nije?

JA: Ne samo dovoljno, već istinito, draga moja.

ONA: Et tu, Brute? Nemogući ste. Uradila sam sve kao što ste me podučavali...

JA: I to dobro uradili, moram da kažem,

ONA: Onda ne razumem; vi protivrečite...

JA: Uopšte ne. Uradili ste verno sve što sam vas podučavao. Do sada sam se ponosio vama. Do sada. Sada morate da preduzmete sledeći korak. Nije preterivanje kada vam kažu da ličite na neku nagu osobu u gomili odevenih. Zaista ličite. Meni to ne smeta, jer znam o čemu se sve radi - ali publici smeta. Ona ima pravo na dovršeni proizvod.

ONA: Da li to znači više školovanja i više vežbanja?

JA: Da.

ONA: Predajem se. Ali, nastavite.

JA: Vi se ne predajete. Da vam sada nisam kazao šta ću vam reći, vi biste radili, dok to i sami ne pronađete. Možda bi vam trebalo nekoliko godina, možda i više. Ali vi biste radili dok ne savladate

28

sledeći korak. Čak ni onda ne biste prestali. Pojavila bi se neka nova teškoća i vi biste krenuli na njeno rešavanje.

ONA: Beskrajno dugo?

JA: Beskrajno i uporno. U tome je jedina razlika između umetnika i obućara. Kada obućar završi par čizama, gotovo, on ih zaboravlja. Kada umetnik završi deo komada, to nije gotovo. To je samo još jedan korak. Svi se koraci spajaju kao lastin rep.

ONA: Da niste samo toliko gorko logični, upravo kao neki stari matematičar, jedan, dva, tri, četiri. Odvratno. Nikakva umetnost, samo zanat. Stari izrađivač nameštaja, eto to ste vi.

JA: Mislite izrađivač emocija? Hvala na komplimentu. Da li biste sada želeli da se pretvorim u izrađivača odeće i odenem vaše emocije? Jer, kao što se ja i vaši pretpostavljeni slažemo, vaše emocije su sasvim nage, dete moje. Baš žalosno tako.

ONA: (Smeje se iz sveg srca i provokativno.) Nemam ništa protiv.

JA: Ali ja imam. Ne želim da iko kaže da su moje pseudo-moralnosti nemoralne. Amoralne, možda, ali ne nemoralne.

ONA: (Još se smeje.) Ne bih ni pomislila na to. Molim vas obucite me. Ja sam naga - uši, nos, oči, emocije, i sve.

JA: Postaraću se jedino o emocijama, ako dopustite. I počeću prekrivajući ih pohvalom. Brižljivo sam zapažao sve što ste činili u građenju svoje uloge - vašu fizičku kontrolu, vašu koncentraciju, vaš izbor i jasne konture emocija. Sve je to bilo divno. Ponosim se vama. Ali jedna je stvar nedostajala.

ONA: Šta?

JA: Izgradnja lika, karakterizacija.

ONA: Oh, to je jednostavno. Kada obučem svoj kostim i našminkam se.

JA: Ništa se neće dogoditi, draga moja.

ONA: To ne možete da kažete. Kada sam sva udešena i obučena, osećam se kao osoba koju treba da predstavljam. Onda nisam ja. Nikada se ne brinem o karakterizaciji, to dolazi samo po sebi.

(Moram da upotrebim neko jače sredstvo da je spustim s njene ponesenosti i zanosa. Iz džepa izvlačim jednu staru knjižicu i otvaram prvu stranicu.)

JA: Pročitajte.

ONA: Opet neki vaš trik?

JA: (Paleći šibicu) Pročitajte.

ONA: (Čita) "Glumac: Traktat o umetnosti glume. London. Štampano za R. Grifitsa kod Dunciada u porti crkve Senkt Pol MDCCL".

JA: (Prelistavam nekoliko strana.) Imajte na umu to je 1750. godina. Skoro pre 200 godina, to bi trebalo da vas impresionira. Sada pročitajte ovo.

ONA: (S teškoćom čita drevna slova i tekst pisan starim pravopisom.) "Glumac koji treba da nam izrazi neku određenu strast i njena dejstva, ako bi svoj lik igrao s istinom, ne samo da treba da zauzme emocije koje bi ta strast stvorila u većini čovečanstva; već on treba da mu podari tu posebnu formu.."

JA: (Prekidajući) Sada čitajte glasnije i zapamtite.

ONA: (Čini tako) "pod kojom će se pojaviti, kada se vrši u grudima takvog lica čiji nam portret on daje".

29

(Pauza. Ona polako podiže svoje divne oči, vadi cigaretu, pali je mojim upaljačem i besno gasi. Znam da će sada slušati.)

ONA: Pa, šta hoće da kaže taj dvestogodišnji anonimus?

JA: (Ne bez malog trijumfa.) Da pre nego što ste obukli haljinu i našminkali se, morate da savladate svoju karakterizaciju.

ONA: (Stavlja ruku ispod moje i nežno kaže) Recite mi, kako? (Čovek se ne može naljutiti na nju.) A ako želite cigaretu, izvolite.

JA: (Kao da pričam neku davno zaboravljenu bajku.) Evo ovako, dete moje. Glumac stvara ceo život ljudske duše u svoj njegovoj dužini na pozornici svaki put kada tumači ulogu. Ta ljudska duša mora biti vidljiva u svim svojim aspektima, fizičkom, moralnom i emocionalnom. Sem toga, mora biti jedinstvena. Ona mora biti duša. Ista ona duša kakvu je pisac zamislio, kakvu vam je reditelj objasnio, ona koju ste izneli na površinu iz dubine svoga bića. Nikakva druga, sem te.

A lik koji poseduje tu stvorenu dušu na pozornici je jedinstven i drukčiji od ostalih. To je Hamlet i niko drugi. To je Ofelija i niko drugi. Oni su ljudska bića, istina, ali tu prestaje sličnost. Svi smo mi ljudska bića, imamo isti broj ruku i nogu i naši nosevi su za svakog postavljeni na iste položaje. Pa, kako nema ni dva jednaka hrastova lista, nema ni dva jednaka ljudska bića. A kada glumac stvara neku ljudsku dušu u obliku nekog lika, on mora da se drži istog mudrog pravila Prirode i da učini da ta duša bude jedinstvena i individualna.

ONA: (U samoodbrani) Zar nisam to učinila?

JA: Jeste na jedan uopšteni način. Od sopstvenog tela, duha i emocija stvorili ste sliku koja bi mogla biti slika ma koje mlade devojke. Iskrena, ubedljiva, moćna, ali apstraktna. To bi mogla biti Liza, Meri, En. Ali to nije bila Ofelija. Telo je bilo telo jedne mlade devojke, ali

ne i Ofelijino. Duh je bio duh neke mlade devojke, ali ne Ofelijin. Bilo je to...

ONA: Sve pogrešno. A šta sada da radim?

JA: Ne očajavajte. Savladali ste i mnogo teže stvari, ovo je srazmerno lako.

ONA: (Zadovoljno) U redu. Kakvo je telo imala Ofelija?

JA: Otkud ja znam? Recite mi vi. Ko je bila ona?

ONA: Kći jednog dvoranina.

JA: Što će reći?

ONA: Lepo vaspitana, disciplinovana, dobro ... ishranjena?

JA: Ne treba da se brinete o torn poslednjem, ali ne zaboravite istorijske elemente. Telo s obeležjima odabranog bića, s moćima i ponosom nekoga ko je rođen da predstavlja najbolje u svojoj vrsti. Analizujte sada detaljno kako držite svoju glavu, idite u galerije ili pogledajte u knjigama. Pogledajte kod Van Dajka, pogledajte kod Rejnoldsa. Vaše ruke i šake su bile prirodne i iskrene, ali bih odmah mogao da vam kažem da te ruke igraju tenis, voze automobil i, po potrebi, mogu da ispeku divan biftek. Proučite ruke kod Botičelija, Leonarda, Rafaela. Onda vaš hod - skoro muški.

ONA: Pa slike ne hodaju.

JA: Idite i pogledajte procesiju kaluđerica u kapeli pred Uskrs. Ako morate sve da vidite.

ONA: Znam. Ali kako da to sve zapazim i zatim uključim u svoju ulogu?

JA: Veoma jednostavno. Proučavajući i prisvajajući. Ulazeći u duh uloge. Proučavajte različite šake. Shvatite njihovu slabašnost, njihovu

30

nežnost kao u cveta, njihovu majušnost, njihovu fleksibilnost. Možete da upravljate svojim mišićima. Samo savijte svoj dlan uzdužno. Vidite li koliko je šaka uža? Dva dana vežbanja i nećete čak ni da mislite na to, već, kadgod zaželite, šaka će ostati u takvom položaju dokle god hoćete. I kada se s takvom šakom uhvatite za srce, biće to drukčiji gest nego što je bio onaj koji ste prethodno izveli. Biće to Ofelijina šaka koja je ščepala Ofelijino srce, a ne šaka gospođice Te-i-Te koja hvata srce gospođice Te-i-Te.

ONA: Treba li da proučim i tumačim upravo jednu sliku ili da upotrebim različite?

JA: Ne samo različite slike, već žive, savremene ličnosti takođe, u celini ili delimično. Možete pozajmiti glavu od Botičelija, stav neke figure Van Dajka, upotrebiti ruke vaše sestre i ručne zglobove Angne Enters (ove poslednje ne kao igračice, već kao ličnosti). Oblaci koje tera vetar mogu da inspirišu vaš hod. I sve to će sačiniti jedno složeno biće, kao što ilustrovani dnevni list stvara kombinovanu fotografiju nekog lica ili događaja od desetine različitih fotografija.

ONA: Kada glumac treba to da učini?

JA: Po pravilu, dva ili tri poslednja dana probe, baš na pozornici na kojoj ste sada. Ne pre nego što vaša uloga dobro ne "legne", i dobro upoznate njenu strukturu. Ali tu postoje izuzeci. Neki glumci više vole da počnu karakterizacijom. To je teže. Ništa više. A rezultat nije tako suptilan, izbor elemenata ne tako mudar, kao što bi mogao da bude da ste najpre sledili unutrašnju nit uloge. To je kao kupovina haljine bez prethodnog merenja.

ONA: Kako da te stvari postanu prihvatljive vašoj sopstvenoj prirodi? Kako ih sve pomešati? Šta činiti kako bi predstavljale jednu realnu osobu u koju se može verovati?

JA: Da vam odgovorim pitanjima. Kako ste stekli lepo ponašanje? Kako ste naučili da jedete pomoću noža i viljuške, da sedite uspravno, da smirite ruke? Kako ste se prilagodili prošle zime kratkim suknjama, a ove zime dugačkim? Kako znate da hodate po igralištu golfa na jedan način, a u balskoj dvorani na drugi? Kako učite da upotrebljavate svoj glas u svojoj sobi na jedan način, a u taksiju na drugi? Sve to i stotine malih promena čine vas onim što jeste, ukoliko se to odnosi na vašu fizičku ličnost. I za sve te stvari potezali ste žive primere iz života koji vas okružuje. Ono što predlažem je ista stvar, izvedena profesionalno. To znači organizovano proučavanje i prisvajanje putem intenzivnog uvežbavanja svih elemenata koji će vas u vašoj ulozi pretvoriti u posebnu i jedinstvenu fizičku ličnost.

ONA: Zato ste mi na samom početku naših razgovora rekli da moram imati apsolutnu kontrolu nad svakim mišićem svoga tela, tako da bih bila u stanju da brzo učim i zapamtim sve te stvari?

JA: Baš to! "Učiti brzo i zapamtiti", jer da biste naučili da se lepo ponašate imate čitav život; za fizičko srvaranje vaše uloge samo nekoliko dana.

ONA: A um?

JA: Karakterizacija uma u ulozi na pozornici je uveliko pitanje ritma. Ritma misli, rekao bih. To se ne tiče toliko vašeg lika, koliko se tiče pisca toga lika, autora komada.

ONA: Hoćete da kažete da Ofelija ne treba da misli?

JA: Ne bih bio tako grub, ali bih rekao da je Šekspir sve smislio za nju. Njegov um na delu trebalo bi da karakterišete dok igrate Ofeliju, ili što se toga tiče, ma koji Šekspirov lik. Isto važi za svakog pisca koji misli svojom glavom.

31

ONA: Nikada nisam mislila na to. Uvek sam pokušavala da mislim na način kojim sam zamišljala da bi lik mislio.

JA: To je greška koju čini skoro svaki glumac. Izuzev genija - koji sve najbolje znaju. Najmoćnije oružje nekoga pisca je njegov um. Kvalitet, brzina, budnost, dubina, briljantnost toga uma. Sve to važi bez obzira da li ispisuje reči Kalibana ili reči Jovanke Orleanke, ili Osvaldove. Budala dobroga pisca nije budalastija od duha njegovog tvorca, a prorok nije mudriji od čoveka koji ga je smislio. Sećate li se Romea i Julije? Grofica Kapulet kaže o Juliji "Još nema četrnaest". A zatim nekoliko strana kasnije Julija govori:

"Darežljivost mi beskrajna ko more,

A moja ljubav duboka kao ono; pa što više dajem,

Sve to više imam, jer su beskonačne."

Konfučije bi to mogao da kaže ili Buda, ili sveti Franja. Ako želite da pokušate da igrate ulogu Julije na način koji karakteriše njen um kao četrnaestogodišnji um, izgubićete se. Ako pokušate da je učinite starijom, upropastićete Šekspirov teatarski koncept, koncept genija. Ako pokušate da to objasnite ranom zrelošću Italijanki, mudrošću italijanske renesanse, i tako dalje, zaplešćete se u arheologiju i istoriju, i nestaće vaša inspiracija. Sve što treba da učinite jeste da shvatite karakterizaciju Šekspirovog uma i da to sledite.

ONA: Kako biste opisali tu njegovu osobinu?

JA: Um munjevite brzine. Veoma koncentrisan, autoritativan, čak i u trenucima sumnje. Spontan, prva misao je uvek i poslednja. Neposredan i iskren. Nemojte me pogrešno razumeti, ne pokušavam da opišem ili objasnim Šekspirov um. Nikakve reči to ne mogu opisati. Sve što pokušavam da uradim jeste da vam kažem da bez obzira koji Šekspirov lik tumačili, njegov um (ne vaš, već um toga

lika) mora da ima te osobine u svojim manifestacijama. Ne morate misliti kao Šekspir, ali spoljni kvalitet misli mora biti njegov. To je kao portretisanje nekog akrobate. Ne morale da znate kako se stoji na glavi, ali svi pokreti vašeg tela moraju saopštavati ideju da ste u stanju da se prevrćete preko glave kad god zaželite.

ONA: Da li biste rekli to isto ako bi trebalo da igram u nekom komadu Bernarda Šoa?

JA: Baš to. Više u slučaju Šoa. Njegovi seljaci, službenici i devojke misle kao naučnici, njegovi sveci i kraljevi i biskupi, kao ludaci i čudovišta. Vaše portretisanje nekog Šoovog lika bilo bi nepotpuno, sem ako um toga lika, otelovljen na svoj način, nastavi da napada i da se brani, stalno izaziva raspravu, bio u pravu ili ne.

ONA: Neka vrsta irskog uma.

JA: Tačno. Objasnili ste to mnogo bolje od mene.

ONA: Kako se to praktično primenjuje na ulogu?

JA: Kao što sam vam ranije rekao, to je najčešće ritam ili organizovana energija vaše interpretacije piščevih reči. Pošto ste ga proučavali i uvežbavali neko vreme, trebalo bi da poznajete kretanje autorovih misli. One moraju da utiču na vas. Moraju vam se svideti. Njihov ritam mora da vas zarazi. Pokušajte da razumete pisca. Vaša obučenost i priroda će se postarati o ostalom.

ONA: Možete li da primenite isto pravilo karakterizacije na emocije nekog lika?

JA: O, ne. Emocija nekog lika je jedina sfera gde pisac treba da obrati pažnju na glumčeve zahteve i podesi svoje pisanje glumčevom tumačenju. Ili, glumac opravdano podešava autorovo pisanje da bi postigao najbolje rezultate za sopstvenu emocionalnu šemu uloge.

32

ONA: Ne govorite to glasno. Svaki će vas pisac ubiti.

JA: Oni mudri neće. Emocija je božji dah u ulozi. Putem emocije piščevi likovi bivaju živi i vitalni. Mudri pisac čini sve da bi taj deo stvaranja u pozorištu bio što je moguće harmoničniji, a da ne upropasti ideju i svrhu komada. Gilbert Emeri mi je rekao da je izbacio dve i po stranice iz svog komada Mrlja (Tarnish) u jednoj dužoj sceni izmedu En Harding i Toma Pauersa. To je učinio zato što je En Harding mogla sebe i publiku da dovede do suza daleko bolje mirno slušajući, nego odgovarajući na svaku Pauersovu reč od iste važnosti. Gilbert Emeri je mudro znao da bira između emocije jedne glumice i svog rukopisa. Klemens Dejn mi je odobrio da izbacim svaku suvišnu reč u Granitu (Granite) prilikom prikazivanja na pozornici. Ne, pisci me neće ubiti. Oni znaju da vi, i ja, i svi nama slični, rade za njih u pozorištu.

ONA: Ali emocije se moraju okarakterisati upravo onako jasno kao telo i um. Koji je pravi način da se to uradi?

JA: Kada budete savladali opšte ljudske emocije u ulozi, kao što ste to vi učinili u svojoj Ofeliji, onda znate kada i zašto dolazi bes, ili preklinjanje, tuga, radost ili očajanje, što god slučaj zahteva, kada vam je sve to jasno, počinjete da tražite onu fundamentalnu osobinu: slobodu u izražavanju svojih emocija. Apsolutnu, neograničenu slobodu i neusiljenost. Ta sloboda će biti vaša karakterizacija konkretnih emocija. Kada je unutrašnja struktura vaše uloge dobro pripremljena i izgrađena, kada ste savladali njenu spoljnu pojavu, kada je manifestacija misli vašeg lika u savršenoj saglasnosti s piščevim načinom mišljenja, za vreme proba nastojte da primetite kada i gde vaše emocije teško rastu i plamte. Tražite razloge. Možda ih ima mnogo. Vaše osnove možda nisu jake, možda ne razumete radnju. Možete se fizički nelagodno osećati, reči vas mogu uznemiriti - njihov kvalitet ili kvantitet - pokret vas može zbuniti, možda vam

nedostaju izražajna sredstva. Jedan primer. U kojoj se sceni, kao Ofelija, osećate najneugodnije?

ONA: U trećem činu, scena predstave.

JA: U redu. Kakva je radnja?

ONA: Da budem uvređena.

JA: Pogrešno. Da sačuvate dostojanstvo. Ofelija je kći dvoranina. Knez vladarske kuće daje neumesne primedbe o njoj javno. On je gospodar njenog života, utoliko više što ga ona voli. Može da čini što god hoće. Čak i ako mu je po volji da je ubije, ona će umreti uz dostojanstvo što odgovara njenom položaju. Vaša glavna radnja nije rastrojstvo, nije da pokažete slabost, niti da javno izložite svoju intimnu emociju. Ne zaboravite ceo dvor posmatra Ofeliju. Prihvatite to sve sada kao svoju radnju. Možete li to lako naći u sebi?

ONA: Mogu.

JA: Da li je sve ostalo u redu? Da li vam je udobno na sedištu? Da li vam reči lako dolaze u pamet? Da li ste dovoljno vitalni da mislite uz šekspirovsko samopouzdanje?

ONA: Da, da. Postigla sam to. Dozvolite da vam izvedem.

(Iznenada se iza naših leđa čuje neki glas. Star, drhtav, ali školovan i pun glas, drhteći u očekivanju nečeg velikog, odlučnog, donekle odsutnog od sopstvenog zvuka.)

"Smem li da legnem u vaše krilo?"...

(Okrećem se. Stari vratar stoji iza nas.)

ONA: (Kao zamrznuto jezero. Smireno i strašno u krutosti.) "Ne, gospodaru".

33

VRATAR: (Još napet usled očekivanja, ali mogu da osetim trag tuge i sažaljenja prema voljenoj.) "Hteo sam reći, smem li nasloniti glavu na vaše krilo."

ONA: (Vi ste moj gospodar. Vi ste u okviru svojih prava.) "Možete, gospodaru."

VRATAR: (Bol se oseća iza toga glasa, sada. Mora da nastavi s tobožnjim ludilom. Mora da povredi nekoga koga ne želi da povredi, da bi ubedio druge.) "Mislite li da sam mislio što ružno?"

ONA: (Apoteoza dostojanstva. Ako moram da umrem, ništa neću misliti gospodaru.) "Ja ne mislim ništa, gospodaru".

(Još nekoliko replika i scena je završena. Brza, strašna, zategnuta. Baš kao što treba. Ona skače s fotelje i vrti se duž prolaza između sedišta.)

ONA: Shvatila sam, shvatila sad! Tako je prosto. Osećala sam se lakše nego ikada ranije. Nije to ništa.

VRATAR: (Njegove tužne, staračke oči usmerene na nju, trepću.) Nije ništa, gospođice - kad se zna.

ONA: O, ćale, bili ste veoma dobri. Otkud znate sve te šlagvorte?

VRATAR: Igrao sam sa svim velikim glumcima tokom poslednjih četrdeset godina. Igrao sam skoro svaku ulogu u svim velikim komadima. Sve sam ih proučavao, marljivo sam radio. Ali nisam imao vremena da se usavršavam ili da mislim o svim tim stvarima o kojima vam je govorio ovaj gospodin. Sada, kada imam vremena za razmišljanje i zaronim u protekle godine, uviđam sve svoje greške i razloge, i načine kako treba postupati. Ali nema ničega na šta bi se to moglo primeniti; pokušavam da držim zatvorena svoja vrata kako to najbolje umem. I kada vidim i čujem mlade glumce kako se bore, uvek pomislim... O, kada bi mladost znala, a starost mogla, kakav bi

divan svet bio. Uživao sam u vašem izlaganju, gospodine. Sve je bilo istinito, veoma istinito.

JA: Počašćen sam, gospodine.

VRATAR: A sada, oprostite mi, da li biste krenuli, gospodine. Vreme je za probu. (Završava prepredenim, sanjalačkim osmehom, što prekriva njegovo staračko lice borama.)

"Prispeli su glumci, gospodaru -

To su najbolji glumci na svetu..."

34

PETA LEKCIJAOpservacija

Pijemo čaj, njena tetka, "koja je lično poznavala gospodina Belaska" i ja. Svakoga trenutka očekujemo da se Ona pojavi. Čaj je izvanredan.

TETKA: Mislim da je šarmantno što se toliko interesujete za moju nećaku. Dete je tako zaokupljeno pozorištem. Pogotovu sada kada ima uspeha. Zamislite, dobija redovnu platu. Nikada nisam mislila da je to mogućno u pozorištu.

JA: Upravo zakon ponude i potražnje.

TETKA: Moram da priznam, ne razumem šta sada hoće od vas. Ona je "profesionalac". Dobila je dobre kritike. Ima dobru ulogu. Šta drugo može da traži? Ne da mi nije zadovoljstvo biti u vašem društvu, povremeno, a sigurna sam da to oseća i moja nećaka. Obe obožavamo pozorište i pozorišne ljude. Pokojni gospodin Belasko - kako je to šarmantan čovek bio - rekao mi je jednom prilikom kada sam nameravala da učestvujem u jednoj njegovoj produkciji: "Madam, vi pripadate premijerama. Vaše prisustvo u fotelji u parteru je isto onoliko bitno po uspeh komada, kao najbolje performanse svih mojih glumaca". Tako je to bilo ljupko s njegove strane. Čovek je bio genije. Da li biste poverovali da nikada ne propuštam nijednu premijeru uspešnog komada?

JA: Veoma ljubazno od vas, madam.

TETKA: Ma ne. Činim sve da promovišem (ona to skoro pevuši... čaj je nepodnošljivo vruć) d-i-v-n-u umetnost pozorišta. Šekspir... Noel Kauard... A kakav je uspešan glumac postao Aleksandar Vulkot.

JA: Marljivo je studirao, madam.

TETKA: Bez sumnje. I na pravi način. Godinama je posmatrao glumce. Zapamtio je njihovu veštinu. Onda je uzeo ulogu i počeo na tome da radi. Sada, kada bi upravo glumio i glumio, svakog dana koliko može, bio bi izvanredan.

(Pijem čaj koji, neobjašnjivo, postaje sve topliji. Spremam se daje zamolim za još jednu šolju, i baš tada ulazi Ona. Zaustavlja se nasred sobe da bi nas bolje pogledala. Ima neke sumnje u njenom izrazu.)

ONA: A smem li da upitam o čemu ste vas dvoje razgovarali?

TETKA: O pozorištu, draga moja, o (ponovo pevuši i prevrće očima) d-i-v-n-o-m pozorištu.

ONA: (Kao pomato ljutito.) Onda ste se, nadam se, složili.

JA: Bili smo spremni da se ne složimo kada ste vi ušli. Vaša tetka je, draga moja, upravo izjavila da sve što je potrebno da bi neko postao glumac jeste da glumi, glumi i glumi. Tačno?

TETKA: Znam da sam u pravu. Ne verujem u sve one teorije i predavanja, psihološke analize, i one vežbe što zbunjuju mozak i o kojima mi je moja nećaka pričala. Morate mi oprostiti; ja sam iskrena. I obožavam pozorište. Ali moja je teorija: da bi neko bio glumac mora da glumi. Prema tome, glumite što više - sve dok se isplati. Ako se ne isplati - prestanite da glumite. I to je sve. Ako je neko talentovan, kao što je ovo dete ovde...

ONA: Tetkice...

35

TETKA: U redu, draga moja. Talentu je potrebna reklama, kao i svemu drugom. Ako neko ima talenta, to se isplati.

JA: Milo mi je, madam, što toliko podržavate talent. Ali, ako smem da upitam, zar ne smatrate da je talentu potrebno usavršavanje, da samo putem usavršavanja možemo otkriti prisustvo talenta?

ONA: (Srdačno prihvatajući moju misao.) Draga tetkice, to je kao divlja jabuka i gajena jabuka. I jedna i druga su jabuke, ali je jedna zelena, tvrda i kisela, a druga crvena, meka, slatka i mirišljava.

TETKA: Raspravljati uz poetska poređenja nije fer, draga moja. Jabuka je jedno...

JA: (Brzo nastavljajući.) A talent nešto drugo. Potpuno ste u pravu. Da to ne poredimo. Neka nam ovo vreme čaja bude prijatno. Smem li da zamolim još jednu šolju? Hvala vam. (Dobijam punu šolju izvrsnog čaja, sa šlagom i šećerom, pa nastavljam.) Smem li da vas upitam, madam, da li ste čuli za Achtungsspiele, novu, divnu igru koja se mnogo igra u nemačkim dečjim vrtićima?

TETKA: Nisam. Šta je to?

JA: Veoma prosta igra. Učiteljica traži od dece da ponavljaju neke svoje aktivnosti, ono što su radili danas, juče, pre nekoliko dana. To služi razvijanju memorije u deteta, analizi njegovih radnji i izoštravanju njegovog smisla za posmatranje. Katkad se detetu dozvoljava da samo bira i onda učiteljica zaključuje koji je smer detetovog interesovanja, pa ga ili razvija ili upozorava roditelje i druge učiteljice na to. Na primer, dete koje izabere da se seti kako je uništilo ptičje gnezdo ne biva kažnjeno, već se nastoji da se njegovo interesovanje usmeri na neku drugu sferu.

TETKA: (Poput lednika). Veoma zanimljivo.

JA: Oh, ni upola toliko zanimljivo, kao kada to primenite na odrasle. Zanimljivo zbog toga što pokazuje kako malo mi odrasli upotrebljavamo jedan divni prirodni dar, sposobnost posmatranja. Da li biste verovali da su veoma malobrojni oni koji mogu da se sete šta su radili u toku poslednja dvadeset i četiri sata?

TETKA: Neverovatno. Ja mogu tačno da vam kažem šta sam radila poslednja dvadeset i četiri sata.

JA: Da, vi biste mogli da mi kažete, siguran sam. Ali igra nije u pričanju, već u nemom ponavljanju, prikazivanju radnji. Ćutanje pomaže koncentraciji i izlaže skrivene emocije.

TETKA: Mogla bih to da uradim i ćuteći, ako želim. Mada nisam sigurna da bih to i želela. Ja sam iskrena, otvorena osoba.

JA: Što ne pokušate? To je dečja igra. Da li biste bili voljni?

TETKA: Oh, mogu svašta da probam.

JA: Sjajno. Svi ćemo probati. Počnimo nečim lakim. Na primer, ... na primer, smem li da vas zamolim da odglumite serviranje tog izvrsnog čaja što sam primio iz vaših ruku pre jednog minuta?

TETKA: Baš smešno. (Srdačno se smeje.) Veoma ljupka ideja. Stvarno želite da se vratim u dečji vrtić?

JA: Uopšte ne, madam. To je samo igra. Sledeći test je sa mnom ili s vašom talentovanom nećakom.

ONA: Oh, molim vas, tetkice. Baš sam radoznala.

TETKA: U redu. I onako je neko sumorno popodne. Gledajte me sad. (Počinje kao neka prvosveštenica ili veštica iz Magbeta, umalo da zasuče rukave.) Evo šolje... (Ja je prekidam.)

JA: Bez govora, molim. Bez reči, samo radnja.

36

TETKA: O, da, zaboravila sam. Misterija ćutanja. (Ona je sarkastična starija dama. Ali odlučila se da nas nadmaši. Počinje. Čelo joj je nabrano. Misli su u akciji. Uzima šolju desnom rukom, a levom hoće da dosegne čajnik. Shvata da je pogrešila, pa tiho izgovara "O, pobogu", vraća šolju na mesto, uzima čajnik desnom rukom, drži ga. Šapućem između dva gutljaja čaja.)

JA: Ne dodirujte ništa, molim. Samo ponovite radnje...

TETKA: Pa to i činim.

JA: Onda, molim vas, spustite čajnik.

TETKA: O, da. (Spušta ga i obe šake stavlja na sto. Odmah ih povlači i ludom brzinom ukazuje na pokrete uzimanja šolje i sipanja kapi čaja u nju. I onda, ne stavljajući čajnik na sto, dodaje zamišljeni šlag i limun iz odgovarajućih posuda, i dodaje mi šolju držeći je za dršku, i očevidno zaboravivši tanjirić i šećer. Nećaka je ekspolodirala neobuzdanim smehom i zagrlivši tetku, ljubi je više puta. Završio sam s čajem.)

TETKA: Baš je šašavo. Ništa više.

JA: Ne, madam. To je upravo nekultivisani dar posmatranja. Dozvolićete svojoj nećaki da ponovi vaše radnje u istom događaju? I kao što znate, ona nije mogla da predvidi da ću baš ovo izabrati. Tako da će nepripremljena morati da učini sve što može. Izvolite.

ONA: Smem li da ispričam. Tako sam uzbuđena - što se vi i tetkica tako dobro slažete, da verovatno ne bih mogla da ćutim.

JA: Da, možete da ispričate, jer to nije vaša radnja. Da je vaša, insistirao bih da je izvedete ćuteći. Dar posmatranja mora biti kultivisan u svakom delu vašeg tela, ne samo u vašem vidu i pamćenju.

ONA: Tetkice, kada te je B. zamolio za šolju čaja, ti si mu se nasmešila. Onda si pogledala čajnik kao da pokušavaš da se uveriš da još ima čaja u njemu, zatim si mene pogledala i onda se ponovo nasmešila kao da kažeš "Zar nije dražestan?"

TETKA: (Veoma glasno.) Nisam.

JA: Jeste, madam. Dobro sam zapamtio. To mi je bilo jedino ohrabrenje s vaše strane.

ONA: Zatim si ponovo pogledala B. kao da čekaš da ti doda svoju šolju. Ali on to nije učinio.

JA: Oprostite.

ONA: Onda si pridržala svoj široki desni rukav levom rukom i ispružila desnu ruku preko poslužavnika da bi uzela novu šolju. Uzela si je, držeći je na tanjiriću i stavila pred sebe. Zatim, još držeći rukav, dohvatila si čajnik. Bio je težak, pa si ga spustila da bi bolje uhvatila dršku. Podigla čajnik nad šolju, ispustila rukav, uzela cediljku - stavila je iznad šolje. Pa, držeći poklopac čajnika prstima leve šake, počela si da sipaš čaj. Poklopac je bio vruć, te si menjala prste, jedan za drugim. Kada je šolja do tri četvrtine bila puna, stavila si čajnik bliže sebi i ponovo se nasmešila, ovoga puta ni na koga posebno. Zatim si sipala šlag desnom rukom i spustila dve kocke šećera držeći mašičice za šećer levom. Dodala si šolju B-u i stavila mašičice na tanjirić s limunom, baš tamo gde se sada mogu videti.

TETKA: (Ozbiljno uvređena.) Pomislilo bi se da si u pozorištu, a ti si izgleda mene studirala.

JA: Ne. Molim vas ne ljutite se. Uveravam vas da nikakvog predumišljaja nije bilo. (Obraćam se nećaki.) Zaboravili ste da napomenete da vaša tetka nije odmah mogla da nađe šlag, i da je u deliću sekunde pogledala ceo sto tražeći ga.

37

ONA: Da, a vi ste se celo vreme igrali servijetom.

TETKA: (Srdačno se smeje. Na kraju krajeva, ona je pravi sportist, ume da gubi.) Aha! Ni vi niste izbegli ispitivanje.

JA: Nisam ni pokušavao, madam. Intenzivno sam posmatrao kako vaša nećaka primenjuje svoj posmatrački dar.

TETKA: I od vas je naučila tu detinjastu igru, kako biste posmatrali njene šale.

JA: Madam, ništa je ja nisam naučio. Oboje radimo u pozorištu. A pozorište je mesto gde su podučavanja i pridikovanja apsolutno isključeni. Praksa je ono što je od važnosti, i samo praksa.

TETKA: Baš kao što i ja kažem. Glumite! Glumite! I postaćete glumac.

JA: Ne. Glumiti je konačni rezultat jedne duge procedure, madam. Treba uvežbavati sve što prethodi i dovodi do tog rezultata. Kada glumite, to je već prekasno.

TETKA: (Jetko.) I kakve veze ima, ako smem da pitam, posmatrački dar s glumom, molim vas?

JA: Mnogo. To pomaže onome ko se sprema za glumu da primećuje sve ono neuobičajeno i neobično u svakodnevnom životu. Time se izgrađuje njegova memorija, njegovo "stovarište" pamćenja, sa svim vidljivim manifestacijama ljudskog duha. To ga čini osetljivim na iskrenost i na prividnost. To razvija njegovu senzibilnu i mišićnu memoriju, i olakšava njegovo prilagođavanje svakoj radnji koja će se, možda, od njega zahtevati u nekoj ulozi. To u punoj meri otvara njegove oči pri oceni raznih ličnosti i vrednosti kod ljudi i umetničkih dela. I, konačno, madam, to obogaćuje njegov unutrašnji život putem punog i običnog korišćenja svega u spoljnom životu.

To ima isti efekt kao što jedna banana i šaka pirinča, kao dnevna hrana, imaju za hinduske pristalice joge. Konzumirano kako valja, uz izvlačenje maksimuma energije iz te bedne količine vitamina, ta hrana podaruje Hindusu nemerljivu energiju, duhovnu moć i vitalnost. Mi jedemo biftek za ručak, a u vreme večere uobražavamo da smo gladni. Kroz život prolazimo na isti način. Mislimo da sve vidimo, a ništa ne prisvajamo. Ali, u pozorištu, gde treba da ponovo izgradimo život, mi to ne možemo dopustiti. Prinuđeni smo da zapažamo materijal kojim radimo.

TETKA: I tako govorite mojoj nećaki da zapaža kako njena tetka sipa čaj i onda oboje terate šegu s njom! (Vidim svetlucanje u njenom oku. Ona je, ipak, pravi sportista.)

ONA: O, tetkice draga, uopšte nije tako. On se samo šalio.

TETKA: Dobro prepoznajem šalu. On je prokleto ozbiljan, a i ja sam.

JA: Ne, vi niste. Inače ne bih u vašim očima pročitao poziv da nastavim. Vama je ovo zabavno. Ja to cenim. Ne mogu da podučavam, ali ću se truditi da vas zabavim. Vaš posmatrački dar će učiniti ostalo.

TETKA: (Ljubazno.) Ako želite još čaja, sipajte sami.

JA: Hvala! (Ja to činim, a tetkica me gleda kao jastreb. Pošto sam završio) Madam, razumem da ste mi prvi put posvetili punu pažnju. Iskoristiću to. Vi obožavate pozorište. Mi, vaša nećaka i ja, radimo za pozorište i u pozorištu. Kada odlazite na premijeru, idete prvo u kupovinu i birate najpodesniju haljinu. Mi kupujemo svakoga dana u životu i biramo najprikladnije stvari za svako veče koje provodimo u pozorištu. Za nas, sve su te večeri premijere. One nam naređuju da se prikažemo u najboljem svetlu. Glumac kome je otupeo dar posmatranja i postao neaktivan, pojaviće se u pohabanoj odeći i na gala predstavi. Po pravilu, verujem da je inspiracija rezultat napornog

38

rada, ali jedina stvar koja može da podstakne inspiraciju u glumca jeste konstantno oštro posmatranje svakoga dana u njegovom životu.

TETKA: Hoćete da kažete da veliki glumci prolaze kroz život špijunirajući sve svoje poznanike, rođake i prolaznike?

JA: Na žalost, madam, to oni čine. Sem toga špijuniraju i sami sebe.

ONA: Kako bismo inače mogli da znamo šta možemo da radimo, a šta ne možemo?

TETKA: Govorimo o velikim glumcima, dete moje.

ONA: O, teško meni, teško meni. Kakav udarac. (Duri se.) Tetkice, jesi li prestala da me reklamiraš?

JA: Ona je veličanstveno stvorenje. Dozvolite mi da je malo reklamiram. Neću preterivati. Reći ću vam samo kako smo se oboje razvijali i došli do važnih posmatranja u našem zanatu. Vaša nećaka je imala ulogu slepe devojke u Cvrčku na ognjištu. Dobro je obavila probe, ali niko nije poverovao da je slepa! Došla je kod mene i izašli smo da pronađemo nekog slepog. Našli smo jednoga na Boveriju. Sedeo je na uglu. Nije se pomerio puna četiri sata. Čekali smo da krene, jer smo želeli da vidimo kako hoda - kako pronalazi put. Da ga zamolimo da krene ne bi valjalo. Zbunio bi se. Radi umetnosti rizikovali smo da ogladnimo, da dobijemo zapaljenje pluća (bilo je hladno), gubili smo vreme.

Konačno je prosjak ustao i krenuo kući. Pratili smo ga. Prošao je još jedan sat, dali smo mu dolar za nehotičnu uslugu koju nam je učinio i otišli veoma obogaćeni tim iskustvom. Ali cena toga, ne računajući onaj dolar, bila je previsoka. U pozorištu ne možete utrošiti četiri sata čekajući prosjaka. Morate skupljati i čuvati iskustva za svaku eventualnost, sve vreme. Mora se krenuti od početka, tako...

ONA: Odlučila sam se, tetkice, za jedan plan, i B. se složio.

JA: Tačno. Hajde, ispričajte to, to je vaš doprinos.

ONA: Odlučila sam da u toku tri meseca, od dvanaest do jedan, svakog dana, bez obzira gde bila i bez obzira šta radila, da ću posmatrati sve i svakoga oko sebe. A od jedan do dva, u vreme ručka podsećala bih se posmatranja od prethodnog dana. Ako budem slučajno sama, ja bih poput one nemačke dece, odglumila moje ranije radnje.

To više ne činim, sem povremeno, ali u roku od tri meseca obogatila sam se iskustvima, kao Krez zlatom. Najpre sam pokušavala da ih pribeležim, sada mi ni to nije potrebno. Sve se automatski registruje negde u mom mozgu, i zahvaljujući praksi podsećanja i glume ja sam deset puta budnija nego što sam ranije bila. I život je sve divniji. Ne znate koliko je bogat i divan.

TETKA: Trebalo je da menjaš karijeru, dete moje. Trebalo bi da postaneš detektiv.

JA: Madam, zar nije svaki postavljeni komad i svaka odglumljena uloga otkriće skrivenih vrednosti i blaga? Otkrivanje vrlina i poroka, savlađivanje strasti? Četvrti zid uklonjen iz sobe? Izloženo bojište? Iskopani grob "sirotog Jorika"?

TETKA: U redu, u redu, u redu. (Nije sasvim ubeđena.) Ipak, nekako, to mi ne zvuči realno. Veoma teorijski. Knjiški. Po mom mišljenju, metode pozorišta i, uostalom, svih drugih umetnosti, treba da budu prirodne. Mi ne činimo te stvari u životu.

JA: Oprostite, ostavimo tu temu. Vaša mi nećaka kaže da se vaša sestra upravo vratila iz inostranstva. Da li vam se učinilo da se odmorila, da dobro izgleda, kada ste je dočekali u pristaništu?

TETKA: O, da, hvala vam. Bila se odmorila, svakako, a što se tiče izgleda - ta će me žena oterati u grob! Ona je prvak u najgorem

39

oblačenju u Njujorku. Zamislite, na sebi je imala bež "Evgenija" šešir, s glupim perom slezove boje. I uskom purpurnom satenskom pantljikom išaranom srebrnim tačkama. Čak i malim srebrnim markasitnim iglama sa strane. Nosila je putnički kostim od kariranog somota - male kockice, najpre mrka linija, pa siva, onda purpurna, na osnovi nezanimljive moka boje...

JA: (Grubo je prekinuvši.) Madam, ono što ste upravo rekli sada ukazuje na posmatrački dar, kultivisan i sasvim prirodno upotrebljen u stvarnom životu. U pozorištu činimo isto, što je moguće više proširujući naš krug posmatranja. Upotrebljavamo sve i svakoga, kao predmet, a jedina je razlika u tome što mi nikada o tome ne pričamo, mi to glumimo.

TETKA: (Blago uzdiše i prebacuje razgovor na Konjaničku reviju u Medison Skver Gardenu. Na miru i uzajamnom slaganju završavamo čaj. Nećaka ćuti, zamišljeno.)

ŠESTA LEKCIJARitam

ONA mi je to bez ustezanja iskazala:

ONA: Ako čeznete za lepotom, poći ćete sa mnom, pa ćete videti.

JA: Jedino vreme kada se prepuštam čežnji za lepotom je između sedam i osam ujutru...

ONA: (Još otvorenije.) Biću pred vašim vratima sutra ujutru u sedam i petnaest.

* * *

U dvadeset do osam, danas, ona i ja stojimo na vrhu Empajr Stejt Bildinga. Daleko dole, bezbrojne kamene ruke očajnički usmerene ka nebu. U daljini, isto nebo se blago spušta ka zelenim poljima i bisernom moru, ali oni uopšte ne nastoje da ga dosegnu. Ona i ja na veoma zabavan način ćutimo. Posle nekog vremena sedamo.

JA: Zaista sam vam zahvalan.

ONA: Znala sam da će vam se svideti... (Iznenada, veoma. promućurno) ... I znala sam da ćete mi to objasniti. Uostalom i sebi morate nekako objasniti; to jest, ako registrujete "sve to" emocionalno, na način kako to ja činim.

40

JA: Pretpostavimo da nisam u stanju da objasnim? I pretpostavimo da ja registrujem "sve to" emocionalno potpuno drukčije od vas?

ONA: Dogodiće se upravo ono čemu se nadam.

JA: Smem li da upitam zašto?

ONA: Smete. Prvo, jer kada niste u stanju nešto da objasnite, uvek se oslanjate na mene radi podrške, dokaza ili razjašnjenja. Ja sam vaš "Dokaz A". Zbog toga se osećam kao važna i mudra. Sjajno osećanje, skoro kao kada se dobije pismo od obožavaoca. Mislim da ću moći da vam pomognem - ovoga puta kao i uvek. (U njenom pogledu osećam ponos i zahvalnost. Mada dobro skriveno iza mladalačkog izazova.) Drugo, ako osećate išta drukčije upašćemo u prepirku - a mislim da imate koristi od mojih argumenata. U stvari, bez mojih argumenata, ne mogu da zamislim šta biste uradili. (Mora daje srećna. Ona danas baš prkosi.)

JA: Verovatno bih izmislio argumente.

ONA: Krajnje teška i opasna procedura. Možda nećete biti u stanju da ih izmislite, pa čak i ako biste, ti argumenti možda neće biti stvarni i ubedijivi. Sasvim je ljudski imati predrasude prema sopstvenim argumentima.

JA: Takođe je sasvim ljudski imati predrasude prema argumentima korišćenim protiv nas.

ONA: Da, ali ta vrsta predrasuda je podsticajna za sopstvenu snagu i ubeđenja. Zar ne?

JA: U životu, da. I u umetnostima, najneposredniji i najpraktičniji odgovor je, takode, da, naročito u pozorištu.

ONA: Zato što su, na sceni, otpor i sukob radnji bitni elementi života pozorišta ?

JA: Upravo tako. Pretpostavimo da u prvom činu Mletačkog trgovca Antonio treba da plati tačnu sumu novca, da promeni veru i zaprosi Džesiku... Ne smejte se. Ozbiljno mislim. To je primer preteranosti. Evo pravoga:

"Kako me prilike optužuju sve

Mamuzajuć mi lenju osvetu!

...Biti velik

Nije rad velika cilja,

Krenuti se, nego s veličinom moći

Za jednu slamku krenuti u borbu;

Kad je na kocki čast!"

A to je Hamlet - IV čin, scena IV. U Šekspira možete naći te divne putokaze za glumca. Oni su mudro skriveni u tekstu komada - a ne izloženi u mnoštvu hvalisavih uputstava. U tim stihovima - prvim koji mi padaju na pamet - vidite najiskreniji savet: nikakve radnje bez sukoba!

ONA: Da li je taj stimulans radnje jedina tajna uspešnog komada ili glume?

JA: O, ne. To je samo teorijski početak. Abeceda takoreći. U pozorištu to nazivam "Gospodin Šta" - prilično smrtonosna ličnost bez svog parnjaka "Kako". Stvari počinju da se dešavaju tek kada se "Kako" pojavi na sceni. Sukob radnji može se predstaviti na pozornici i ostati tamo okamenjen očekujući odgovor na pitanje: "Šta je tema komada?" U kom slučaju to nije pozorište. Ali isti se sukob može stvoriti uz neočekivanu spontanost, s neprocenjenim impulsom i to će baciti publiku u grozničavo stanje pristrasnosti prema jednoj ili drugoj strani. Prinudiće ih da otkriju svoj sopstveni život i nađu uzbudljivi

41

odgovor. To će biti pozorište. A tajna nije u pitanju: "Šta je tema komada?" već u iskazu: "Evo kako tema istrajava ili ne istrajava uprkos svim preprekama."

ONA: Vi, naravno, govorite o onome što se dešava a samoj predstavi kada pominjete "neočekivanu spontanost i neprocenjeni impuls". A ne tokom pripreme komada i radnih proba. Vi ste mi uvek govorili da su inspiracija i spontanost rezultati procene i prakse.

JA: Ja sam još sklon tako da verujem. Govorim o samoj predstavi.

ONA: U redu. A sada bih želela jedno objašnjenje. Zašto stojimo, i ne znam koliko još, ovde na vrhu Empajr Stejt Bildinga, u tišini, sa strahopoštovanjem, zbunjeni i stimulisani? Pogled odavde je izvanredan, ali ne i neočekivan. Znala sam to i pre nego što sam ga stvarno ugledala - na osnovu stotina fotografija i filmskih žurnala. Letela sam avionom iznad Menhetna; štaviše, živim u zgradi od dvadeset i tri sprata. Viđala sam to i ranije. Zašto je utisak onda tako snažan?

JA: Zato što je taj izvanredan "Kako" umešao svoje prste u celu tu stvar.

ONA: Izgleda da ste oduševljeni tim "Kako". Biću ljubomorna.

JA: Nećete. Dozvolite mi da vam prikažem njegove postupke nasuprot onome što čini "Šta". "Šta" bi vas uzdigao s uličnog nivoa tog uzavrelog, pištavog, zvečavog, prepirućeg grada Njujorka do prozora na prvom spratu Empajr Stejt Bildinga. Otvorio bi prozor i rekao vam: "To, dete moje, to je prvi od sto i dva sprata ove zgrade. Kao što vidite, razlika između nivoa koji je opšte poznat kao ulični nivo, i prvog sprata je mala. Tačno šest metara. Čujete istu buku. Imate skoro isti pogled. Ne osećate da ste mnogo odvojeni od mase koja dole vijuga. Pređimo na drugi sprat."

ONA: (Užasnuta.) Šta?

JA: "Na drugi sprat, dete moje", glasi odgovor onoga "Šta". Brže učinjeno nego rečeno. Vi jeste na drugom spratu. Dolazi do male promene u analizi visine i razlike u pogledu. Onda vas "Šta", uz odgovarajuće objašnjenja, odvodi do trećeg sprata, četvrtog sprata i tako dalje, sve dok ne stignete na sto drugi...

ONA: O, ne. Oprostite. On me ne odvodi na četvrti sprat i tako dalje.

JA: "Šta" je veoma istrajan, uveravam vas.

ONA: Nije važno, na trećem spratu, tačno, nežno ga hvatam za vrat i guram preko prozorskog praga ka nivou "opšte poznatom kao ulični nivo". Zavesa.

JA: Ali, pretpostavimo da ste s njim prešli sva sto i dva sprata. Možete li zamisliti vaše emocije onda, pred tom divotom?

ONA: Pretpostavljam da ne bi bilo nikakve divote.

JA: Zašto? U čemu bi bila razlika? Pokušajmo da saznamo. Vi biste se peli uz svaki stepenik, logično. Shvatili biste gde ste bili i na kojoj ste visini bili. Razumeli biste postepenu promenu. Vi biste, u stvari, bili detaljno obavešteni o svakoj pojedinosti ove izvanredne zgrade. Zašto mislite da u tome ne bi bilo emocije?

ONA: Stvarno ne znam zašto, ali mrzim samu pomisao na to.

JA: Smem li da zamolim "Kako" da vas dovede ovamo?

ONA: Molim vas.

JA: Vode nas ulicom. Grad hita na posao. Ne, više od toga. Grad je u divljem bekstvu ka utočištu egzistencije, do mesta njihovog zaposlenja. Zaposlenje koje će svakom čoveku u ovom radu dati - hleb, krov, nadu preko dana, miran san noću. Te stvari im izgledaju

42

dragocene kao crni biseri roniocu. Svako se boji da ne promaši kontrolni sat, da ne izgubi posao. Strašna napetost u koracima, gestovima, licima i rečima. Ima tačno toliko i toliko minuta da bi se prešlo toliko i toliko milja. Niko ne sme da stane ni za trenutak i uporedi svoju pomamnu brzinu sa spokojnom brzinom sunca, ili vetra ili mora. Da bi se ohrabrili moraju da vrište i viču i da se smeju glasno i lažno.

Kao da nisu zadovoljni torn manifestacijom, sva zamisliva sredstva za proizvodnju zvuka napadaju naše bubne opne, Trube, zvona, škripa zupčanika, piskavo uvijanje kočnica, zviždaljke, gongovi i sirene - sve to kao da viče u postojanom ritmu: "Idi na posao - odmah. Idi na posao - odmah." Kao dvočetvrtinski takt u muzici -beskrajno ponavljan - sa sve većom jačinom tona. Mi smo deo tog ritma. Hodamo brže. Dišemo brže. Bez obzira koje mi reči govorite, vi sevate kao radio signal. Odgovaram vam brzinom. Konačno dolazimo pred ulaz u Empajr Stejt Bilding i moramo da se izborimo. Tako je teško otrgnuti se od sve jačih struja ruku, nogu i lica, i ući. Potreban je napor, ali uspevamo.

U trenu se nalazimo u liftu - odsečeni kao nožem od sveta iza nas. To osećanje bih mogao da uporedim s forte fortissimo jednog orkestra, presečenim majstorskom rukom dirigenta, da bi se nastavilo nežnim sostenutom violina. Koliko traje ne znamo. Sami smo. Hitamo kroz prostor. Menjamo lift. Opet hitamo naviše. Vožnja preko ta sto i dva sprata izgleda kao dva treptaja oka. Skoro dve sekunde u tišini - u odmoru. Vrata se otvaraju. Nalazimo se ovde, okačeni o nebo ljudskim genijem - odvojeni od zemlje rezultatom njegovog truda.

Kuda god pogledali, prostor teče, privlačan oku i misli. Nismo prinuđeni da prihvatimo njegovo usmeravanje, nikakvu naredbu, nikakvo ograničenje. Istrgnuti smo iz Skrjabinovog Preludijuma, u petnaestoosminskom taktu, s njegovim mučnim iskušenjima, i

iznenada bačeni na široki, leteći čarobni ćilim da bismo lebdeli u vazduhu u ritmu postojanog vetra koji kao da peva, u pravilnim intervalima, jednu reč "Prostor". Naš duh je uzdignut jednim bljeskom patnje u blaženstvo.

ONA: A "Kako" je odgovoran za taj "bljesak-za-dva-treptaja-oka-naviše" - što izgleda da postiže takav izvanredan rezultat.

JA: Zar niste zahvalni? I ne shvatate značaj toga "Kako"?

ONA: Jesam. (Misleći polako.) Značaj za šta?

JA: Za našu profesiju.

ONA: Mislite ozbiljno?

JA: Ozbiljno, kao da vam pričam neku šalu.

ONA: Otkuda znam - možda i pričate. Uostalom, "Kako"- je smešno.

JA: Želite li neko učeno, često zloupotrebljavano, opšte ime za "Kako"?

ONA: Biću ushićena.

JA: Ritam!

ONA: (Njeno uobičajeno, šarmantno ćudljivo ja.) Čula sam to ime negde - ali nikada nisam imala čast da ga upoznam.

JA: Ni ja. Žak Delkroz mi je mnogo pričao o Ritmu u Muzici i Plesu, dvema umetnostima u kojima je to bitan i vitalni element. Našao sam jednu knjigu o Ritmu u Arhitekluri; nije prevedena na engleski. To su bila dva jedina pouzdana i praktična vodiča za te velike elemente svake umetnosti. Kritičari povremeno pominju ritam u slikarstvu i skulpturi, ali ja nikada nisam čuo da je to objašnjeno. U pozorištu mehanička reč "Tempo" to zamenjuje, ali to nema nikakve veze s Ritmom. Da ih je Šekspir odredio, on bi napisao:

43

Ritam - Knez Umetnosti.

Tempo - njegov vanbračni Brat.

ONA: Sjajno. Sada želim da saznam sve i o jednom i o drugom.

JA: Nikada ne biste poverovali koliko sam bezbrojnih časova utrošio pokušavajući da definišem Ritam tako da se može primeniti na sve umetnosti.

ONA: Da li ste uspeli?

JA: Još nisam. Najbliže do čega sam dospeo je - pravilne, merljive promene svih različitih elemenata obuhvaćenih u umetničkom delu - pod uslovom da sve te promene progresivno stimulišu pažnju gledaoca i uvek dovode do konačnog cilja umetnika.

ONA: Zvuči metodički.

JA: Zato što je to početak jedne misli. Ne tvrdim da je to neka konačna defmicija. Molim vas da razmislite o tome i nađete bolju. Iznesite to i svojim prijateljima. Biću vam zahvalan. Svi ćemo biti. U međuvremenu želeo bih da je napadnete. To će mi pružiti šansu da se branim.

ONA: U redu. Najpre kažete: "Pravilne i merljive - a pretpostavimo da ja stvaram "Haos"? Kako to može biti pravilno i merljivo?

JA: Zaboravili ste reč "promene". Vaše umetničko delo "Haos", ako je takvo, mora se sastojati iz brojnih konfliktnih radnji. One mogu biti onoliko nepravilne koliko će to vaš genije njima dopustiti da budu. Ali "promene" od jedne do druge moraju biti pravilne. I to je tačno ono što od njih može da učini genije. Ako se sećate Mikelanđelovih fresaka na stropu Sikstinske kapele, setićete se da gledano odozdo one pružaju savršeni utisak "haosa", prototipa stvaranja. Uzmite reprodukciju tih fresaka i rasprostrite je na stolu. Jedan će pogled biti

dovoljan da vas ubedi da je "haos" sastavljen od najpravilnijih i najmerljivijih promena svih relevantnih elemenata.

ONA: Zaista se sećam. U pravu ste. Ali biću skrupulozna. Šta podrazumevate pod "promenama"? Fluktuacije?

JA: Ne, ne fluktuacije. Baš promene. Možda ću se jasnije izraziti jednim drugim primerom. Sećate se Leonardove 'Tajne večere"?

ONA: Sećam se. Veoma dobro, stvarno. Proučavala sam pokret svih ruku na njoj. Znala sam ih napamet i mogla bih sve da upotrebim slobodno i prirodno.

JA: Vrlo dobro, onda. Ovde je element ruka. Ona menja svoj položaj dvadeset i šest puta. Dvadeset i tri vidljiva i tri nevidljiva. Kada biste znali sve položaje napamet i mogli slobodno da ih zamenjujete, gradeći njihov značaj sa svakom promenom, postigli biste Ritam tog posebnog remek-dela.

ONA: Zar to nije upravo ono štoje činila Izadora Dankan i što Angna Enters radi sada?

JA: Jeste.

ONA: Razumem. Još jedno pitanje. Na slici "Tajna večera" ruke se menjaju, ali one su istovremeno i nepokretne. Kako možete primeniti reč Ritam na njih? Zar se Ritam ne primenjuje na kretanje?

JA: Nema ograničenja. Lednik se pokrene pet centimetara tokom jednog veka; lasta preleti dve milje za minut - i jedno i drugo imaju Ritam. Proširite ideju od lednika na teorijsko mirovanje i od laste na teorijsku brzinu svetlosti. Ritam će ih uključiti i nositi u okviru domašaja. Egzistirati jeste - imati Ritam.

ONA: A šta je s "elementima"?

44

JA: To je jednostavno. Ton, pokret, forma, reč, radnja, boja - sve od čega se može sačiniti umetničko delo.

ONA: Kako biste primenili "uredne i merljive promene" na boje na platnu?

JA: Uzmite Gejnzboroovog "Dečaka u plavom". Dominantna boja je plava. Ona varira nebrojeno puta. Svaki put je promena jasno određena, ali i skoro neprimetna. Ona je uredna. Bezbrojni kopisti su pokušavali da izmere količinu indiga u svakoj promeni. Obično ne uspevaju, ali to ne znači da je to nemerljivo, zato što je jednom već bilo učinjeno.

ONA: Nastavite s istim primerom. Kako promene plave boje progresivno "stimulišu'' pažnju gledaoca?

JA: Prosto podsticanjem njegovog ljubopitstva da gleda ono što nije plavo.

ONA: Mislite...

JA: ... bledo i otmeno žućkasto-crvenobledo lice "Dečaka u plavom".

ONA: Tačno. A istovremeno "ukazuje na konačni cilj umetnika", to isto dečakovo lice.

JA: Morate li pre mene da donosite zaključke?

ONA: Ne bfh bila žensko kada ne bih želela da moja reč bude poslednja.

JA: Najmanje što mogu da učinim da poverujete jeste da je to tako.

ONA: Šta mislite pod "da učinim da poverujete"?

JA: Još vam nisam rekao sve o Ritmu.

ONA: O, uredu. To samo znači da će više mojih reči biti poslednje.

JA: Nadajmo se.

ONA: Sigurna sam u to. I da bih vam to dotazala imaću čak i nekoliko prvih reči. Evo jedne. Dok sam radila u pozorištu - zamislite u redovnom pozorištu - u stalnim ansamblima i na Brodveju, uvidela sam da je stari pouzdani "Tempo" od velike pomoći. Vi ste ga malopre zloupotrebili. U stvari, to me je spaslo više puta kada nisam znala šta da radim...

JA: (O, kako sam zadovoljan!) Da - tačno - kada niste znali šta da radite! Upravo ste brzo prešli preko nezgodnih trenutaka, dok niste saznali šta da radite. Veličanstveno! Video sam predstave kada glumci očevidno nikako nisu znali šta da rade, jer su svi elementi koje sam mogao da otkrijem tokom tri čina bili 'Tempo" i onaj drugi spasilac nezgodnih trenutaka "Intonacija" (Ja je raspoloženo tapšem po ramenu.) Draga moja prijateljice, držite se poslednjih reči.

ONA: Strašni ste. U stalnim ansamblima, siromah glumac često nema ni vremena ni prilike da pronađe šta da radi.

JA: Ne dozvolite mu. Neka ovlaš skicira situaciju. Pustite ga neka prelazi preko nje, istinito - onda će on, možda, na mah, otkriti šta da radi. Takve se stvari dešavaju u životu. Sretnete nekoga za koga niste znali da je u gradu i koga ne želite da sretnete, pa spontano počnete da glumite. Dobijate šlagvort i odgovarate. Uostalom, to pisac želi od vas. Spontane odgovore na njegove šlagvorte.

ONA: Ali gde se stiče ta spontanost?

JA: U razvijenom osećanju Ritma. Ne od Tempa, sigurno, što znači polako, osrednje, brzo. To je suviše ograničeno. S druge strane, Ritam ima beskonačan, večiti slobodan tok. Sve stvorene stvari žive u Ritmu, prelaskom s jedne određene stvari na drugu, veću. Uzmite ovaj govor, na primer:

45

"Lažeš bre, vere mi; jer te zovu prosto Katom,

Lepom Katom, a nekad i prokletom;

Ali, Kato, ti najlepša Kato u hrišćanluku,

Kato iz gospodske kuće, slatka Kato,

Jer su Kate sve prave poslastice; dakle Kato

Ti, uteho moja; -

Saslušaj me, čuj. Tvoju blagost hvale u svim gradovima

Govore o tvojim vrlinama svud, uznose tvoju lepotu,

Al' ne toliko koliko zaslužuješ ti,

Pa mi je sve to krenulo da dođem i da te zaprosim."

A to je, kao što dobro znate, Ukroćena goropad - II čin, scena I. Taj govor može biti najubistvenija, najmonotonija stvar, što pruža glumac bez smisla za Ritam. A ni brzina ili Tempo ga neće spasti. Što brže govori - nezanimljivije će zvučati. Ali taj sam monolog čuo kada ga je govorio glumac koji je poznavao vrednost "promena", od "običnih" do "jedrih"; od "mrzovoljnih" do "najlepših"; od "Kato iz gospodske kuće" do "slatka Kato"; i tako dalje. Uveravam vas, da u životu nisam čuo sažetiji govor. Bila je lavina promena; doza divljenja - najkraće merljivo vreme u pozorištu. Najsjajniji test razlika između "Tempa" i "Ritma" je prvi monolog Klaudija u Hamletu, što počinje:

"Moj zločin truli: do neba mu smrad

Diže se, noseć najstariju kletvu

Bratoubistva. Molitvi ne mogu,

Mada je želim koliko i hoću:

Jaku mi volju jači greh obara;

A ja, ko neki vezan s posla dva,

Bespomoćno stojim ne znajući gde da počnem,

Te oba zanemarujem..."

Proučite to jednom. Razumete li sada?

ONA: Razumem jednu stvar. Više vežbi ulaze u moj prenatrpan dan.

JA: Pa poslednja je vaša reč - za šta ste se odlučili?

ONA: Za nešto što će me osposobiti da "progresivno stimulišem pažnju mojih gledalaca".

JA: Bravo! Vi ste spremna žrtva. U tom slučaju, trening će biti jednostavan. Za glumca, sticanje smisla za Ritam je stvar njegovog predavanja, slobodnog i potpunog, ma kojem Ritmu na koji slučajno naiđe u životu. Drugim rečima, da ne bude imun na Ritmove koji ga okružuju.

ONA: Ali da bi se to učinilo, mora se znati i shvatiti šta je Ritam. Pretpostavimo da sam gluva na Ritam, ili, recimo, nesvesna? Šta bi trebalo da učinim?

JA: "U manastir! Idi, i to brzo. Zbogom".

ONA: O, molim - ja zaista mislim da nemam nikakav osećaj za Ritam.

JA: U zabludi ste. Nema nijednog kamena u svemiru bez smisla za ritam. Poneki glumac, možda, ali veoma malo njih. Svako normalno biće to ima. Katkad nerazvijeno, skriveno, istina. Ali malo truda će to izvući.

ONA: Nemojte me sada mučiti. Recite mi kako.

46

JA: Ne požurujte me. To je jedna od najtežih tema za objašnjenje, jer je tako prosta i univerzalna. Dete se rađa s prisutnom manifestacijom Ritma. Ono diše. Čestit početak koji priroda pruža svima. Posle toga sledi razvoj. Prvo, u hodanju, drugo u govoru, treće u emocijama. Jedan korak, jedna reč, jedna emocija se menja u drugu, pa u treću, svaka s istom odanošću, imajući u vidu konačni cilj. To je prvi nivo Ritma - svesnost. Drugi nivo stiže kada vam spoljne sile nametnu svoj Ritam. Kada hodate ili se krećete ili gestikulišete s drugima ili za njih. Kada hodate u redu; trčite da se sretnete s prijateljem; rukujete se s neprijateljem. Kada vaše reči odgovaraju drugim rečima; kada vas pobeđuju ili smiruju. Kad su vaše emocije neposredni odgovor i rezultat osećanja nekog drugog.

ONA: A šta je treći nivo?

JA: Kada upravljate Ritmom i stvarate svoj sopstveni Ritam i Ritam drugih. To je savršenstvo. To je rezultat. Ne hitajte da biste to postigli. Student mora početi s drugim nivoom. Na početku ne treba mnogo da radi. Sve što se od njega traži jeste da primećuje te manifestacije u stvarnom životu i sačuva ih u svom mozgu. Posebna pažnja treba da se posveti rezultatima različitih Ritmova. Najbolja stvar za početak je muzika, gde je Ritam najizraženiji. Idite na koncert; do uličnog vergla, ako više volite; to će isto tako dobro poslužiti. Ali slušajte to svim svojim bićem, potpuno opušteno i spremni da budete savladani određenim taktovima muzike. Predajte se emocijama koje vam to donosi. Neka se menjaju uz promene u muzici. Iznad svega, budite usredsređeni i fleksibilni. Pratite muziku uz sve druge umetnosti, a njih uz svakodnevne pojave.

ONA: (U ekstazi, kao svaki put kada otkrije da su dva i dva četiri.) Sada znam. To je to što se meni dogodilo na ovoj visini. Potpuno sam

se predala strašnoj promeni Ritma izvedenoj tako brzo, tako majstorski.

JA: Tako impresivno. I slon bi se zateturao pod dejstvom te promene. Nikakva velika vrlina za vas.

ONA: Veoma ljubazno od vas, poštovani gospodine, ali to neće biti vaša poslednja reč. Pretpostavimo da posle nekog vremena postanem osetljiva na muziku? Kuda dalje? Na šta bih zatim trebalo da budem osetljiva?

JA: Već ste osetljivi na beznačajni skok od nekih tri stotine metara uvis.

ONA: Molim!

JA: Osetljivi ste na Ritam njujorških ulica. Skoro ste mi oduzeli dah. ONA: Ali neću biti osetljiva na vaš humor! Priličao dosadan.

JA: Žalim što ću vas ponovo razočarati. (Sumnjam da misli ozbiljno.) Jeste osetljivi na moj humor, jer ste promenili snagu svoga glasa; brzinu reči; količinu zahteva u svom traženju. Promenili ste svoj Ritam.

ONA: Jednoga dana ću naučiti da polemišem s vama. Molim vas recite mi: na šta treba da obratim pažnju pošto počnem da reagujem na muziku slobodno i lako?

JA: (Ona me moil tako nežno, da sledim sopstveni recept i menjam svoj Ritam. Uzimam je za ruku i odvodim do balustrade.) Ne gledajte me sada, najdraža prijateljice, gledajte u prostor i slušajte unutrašnjim uvom. Muzika i druge umetnosti koje prirodno slede, biće samo otvoreni put ka celini sveta. Nemojte ništa u tome propustiti. Slušajte talase mora. Apsorbujte njihove pobedonosne promene vremena svojim telom, mozgom i dušom. Razgovarajte s njima, kao što je to

47

činio Demosten, i ne popuštajte posle prvog pokušaja. Neka značenje i Ritam vaših reči budu nastavak njihovog večnog zvuka. Udišite njihov duh i sjedinite se s njima, čak i na trenutak. To će vas učiniti, ubuduće, sposobnom da portretišete večne uloge svetske literature. Prođite kroz isto iskustvo sa šumama, poljima, rekama, nebom - onda se okrenite gradu i njišite svoj duh uz njegov zvuk, kao što ste to učinili uz njegovo stvaralačko kloparanje. Ne zaboravite tihe, sanjalačke, male gradove - i iznad svega, ne zaboravite vaše bližnje. Budite osetljivi na svaku promenu u manifestaciji njihove egzistencije. Odgovorite na tu promenu uvek s novim i višim nivoom vašeg sopstvenog Ritma. To je tajna egzistencije, istrajnosti i aktivnosti. To je ono što je svet stvarno - od kamena, gore do ljudske duše. Pozorište i glumac ulaze u tu sliku samo kao jedan deo. Ali glumac ne može da portretiše celinu ako ne postane deo.

ONA: (Veoma zamišljeno i tužno.) Sva sam nekako skljokana.

JA: Zašto?

ONA: Kad razmislim koliko ću biti zaposlena tokom sledećih nekoliko meseci.

JA: Da. Ali uvek ćete znati "šta je sledeće na redu". Zar to nije uteha?

ONA: Prilična! Pozdravljam "Kako"! Da krenemo? (I krećemo. Lift nas brzo spušta. Ulica nas guta - i mi menjamo Ritam.)

Beleška o autoru

BOLESLAVSKY (BOLESLAWSKI) Richard (1889-1937), filmski i pozorišni reditelj, rođen u Varšavi, 4. februara 1889. Od 1906. do 1915. nastupao s Moskovskim hudožestvenim teatrom. U 1920. prešao u Njujork i postao reditelj American Laboratory teatra (1924-1929). U 1929. počeo filmsku karijeru, što je uključivalo i režiju filmova Raspućin i carica (Rasputin and the Empress, 1933), Klajv od Indije (Clive of India, 1935) i Jadnici (Les Miserables, 1935). Umro je u Los Anđelesu 17. januara 1937.

Boleslavski je opisao svoja iskustva u Prvom svetskom ratu u dvema autobiografskim knjigama Put kopljanika (Way of the Lancer) i Dole koplja (Lances Down), obe 1932. U 1933. je objavio značajnu knjigu o glumi - Gluma: Prvih šest lekcija (Acting: The First Six Lessons).

Encyclopedia Britannica

48