Borisav Stanković

Koštana

Lica: Hadži Toma, Stojan – njegov sin, Arsa – predsednik opštine, Mitka – brat Arsin, Marko – vodeničar Tomin, Magda – žena Markova, Grkljan – otac Koštanin, Kata – žena Hadži-tomina, Stana, kći Hadži-Tomina, Vaska – kći Arsina

Vranje. Sadašnjost.

Prvi čin: Odvija se u gostinskoj sobi Hadži-Tomine kuće. U kući je žalost zato što je sin, Stojan, poludeo za Koštanom, po ceo dan mu ona peva, ne dolazi kući. Brinu se i zato što je tu stalno ljudi koji pucaju. Priča se kako joj poklanja svašta. Toma je ljut. Srdit je zato što je i on bio mlad, ali se ovako nije ponašao. Ne razume sina. Krivi njegovu majku Katu što ga je tako vaspitala. Dolazi Arsa, predsednik opštine, čestita Uskrs. Toma se žali i na njega, što dopušta takav vašar po gradu. Ali Arsa kaže da ne može nikako da ih rastera. Kad pošalje policiju, ili ih ovi prebiju, ili se policajci pridruže pevanju i pijenju. A cigane ne može da kazni zato što im je to zanat. A dodaje i da je poštena devojka. A ne može ni da hapsi ove mladiće i starije što su oko nje, jer sve su to njihovi prijatelji.Toma mu predlaže da nađe muža Koštani. Ovaj se brani i kaže da to nije u njegovoj nadležnosti. Iznerviran kreće da traži sina.Kata je sujeverna žena. Prvo razmišlja da li da kune sina, a onda odlučuje da mu baci bob. U bobu vidi praznu postelju, a put dalek i krvav. Tu se prenerazi.

Drugi čin: Stojan je otišao u Sobinu, predgrađe vranjsko, na njihovo imanje gde im je vodenica. Sa sobom je poveo Koštanu, cigane, pesmu... Dočekali su ga Marko i Magda. Stojan traži od Koštane da mu peva pesmu kao što je njeno lice, grlo, kose ruse.Dolazi Mitka, pa žali za svojom mladošću, kune brata što ga oženio, a i on je želeo ovako da živi. Zove Salče (Koštaninu majku) da je pita kako je bilo kad su oni bili mladi, jel se seća. A onda joj naređuje da mu svira, samo da je ne gleda tako staru i zbrčkanu, jer to ga podseća na njegovu starost. Mitka ima najspecifičniji govor, dijalekat vranjanski.Stojan hoće da daruje Koštanu, ova odbija. Dolazi stari gazda, hadži-Toma. Kad je Stojan hteo da mu zatvori kapiju Salče ga zaustavlja jer mu je to ipak otac. Stojana je otac pokunjenog i gologlavog poslao kući.Dolazi do preokreta. Toma počinje da uživa u ciganskoj pesmi, i njemu počinje da se sviđa Koštana. Setio se i on svoje mladosti. Upoređuje svoj život sa česmom na ovom imanju koja je presušila, tako je i on presušio. Tražio je da mu pevaju staru pesmu u kojoj je mlada bula umrla odmah posle svadbe, bude je ujutru, misle da spava i da se osramotila, ali ne vredi.Toma oduševljen pesmom, vodi sve u grad i skuplja još društva.

1

Treći čin: Prva slika – Stojan bolan leži i plače za Koštanom. Kada vidi da dolazi sa njegovim ocem, razočara se. „Ciganka ... ja nju toliko voleo, a ona?... Ciganka, ko da više!“Kata se žali na svoj život sa mužem. Stalno se dere na nju.Toma priča kako nikog nema – sin mu leži bolan, al i on mrtav nek je. Za ženu kaže da je nema, da je nikad nije ni imao. Traži da mu pevaju pesmu koja govori o polasku na venčanje za milo i nedrago. Toma daruje Koštanu, vezuje joj niske zlata oko vrata. Ona to sve krišom skida i daje Marku da odnese u drugu sobu. Brani je od Arse, samo da je pipne i pašće krv. Arsa sve rastera, a Koštanu posavetova da se načini bolesnom i da ide kući.

Druga slika – Mitkina kuća. Sad je on poveo Koštanu i ostale sa sobom. Traži da sviraju kako on nema nigde nikog, a žena mu se od brašna i testa ne vidi. Stalno sanja neku pesmu kako je došla mladost, sve bilo lepo, bio sa svakom koju je hteo, ali je sve varao i nijedna nije bila za nejga posebna. Zatim traže da mu pevaju „Žal za mladost“. Između ostalih peva i pesmu: „Devet još ćeri da imam, nijednu Mitki ne davam, jerbo je Mitka bekrija, on pije vino kajmakli, a i rakiju prvenac, na vino vadi noževi, a na rakiju pištolji.“ Mitka razmišlja da se ubije, vadi jatagan, svi ga sprečavaju. Arsa je zabezeknut kad ga vidi sa ciganima. Koštani naređuje da se uda za Asana u Banji. Salče moli da je ostavi, ali onda on nju posla u zatvor.

Četvrti čin: Ciganska mahala. Svadba. Sve je pod pratnjom policije i pod kontrolom. Stojan dolazi, zove je da pobegnu. Ona odbija. Pita je da li ga voli, a ona mu odgovara negativno. „Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem?... A šta ću kad se snaga razigra, kad padne noć i bude mesečina?“ Kaže da nikoga nikad nije volela i da nikada neće.Mitka je došao da je daruje. Daje joj bele pare za crne dane. On joj priča svoju priču, kako mu je brat tražio da se oženi ili da se on ubije, a on je odlučio ruku na brata da ne diže. Tako mora da bude. Salče dođe, pustili su je da se oprosti sa Koštanom. Ova joj samo reče da ćuti.

2

GAZDA MLADEN

ICelog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi. (Mladen) U kući u kojoj je on živeo sa roditeljima i bratom, baba je bila glavna, sve i svja.Ima puno opisa njihove kuće, tek na kraju romana se opis života više usmerava na Mladenovu ličnost izunutra.Opisuje oca Mladenovog. On je brzo ručao i odmah legao da spava, a ostali nastavljali ručak što tiše. Spavao je kratko, burno, rčući, a onda bi odjurio u čaršiju u dućan, a u kući je ostavljao mir.

II

Kuća je bila visoka, na dva sprata. Gornji sprat je bio kao čardak. Nije se video a sa njega se sve videlo. To je bio čuveni baba-Stanin čardak. Kad je bio mali, Mladen taj gornji sprat nije dobro ni znao, jer su tamo smeli da se penju samo o Uskrsu i Božiću. Znao je samo da je tamo sve najskuplje. U podrumu su svi mislili da baba čuva zakopane pare. Svi ključevi bili su kod nje. Jednog dana baba i deda u malo nisu propali, tako se bar govorilo (pisac se distancira od priče, kao da nije sveznajući), mada se po njihovoj kući nije osetilo i videlo. Deda nije znao da vodi finansije. Nasledio je veliko bogatstvo, ali ga je jednom prilikom potrošio na žene i kocku. Pošto je imao još dugova, baba ode i tajno rasproda sve što je imala od imanja, plati dugove, a ostatak zakopa u podrum. U ovoj sadašnjoj kući, bilo je kriznih situacija, ali se o tome takođe nije pričalo na ulici, nego se moglo primetiti samo po čašama koje nisu prenapunjene ili zdele koje su pune taman koliko treba.Majka Mladenova (Kata) sve vreme je morala da sluša babu kao i prvog dana kada se udala. Šta se gde stavlja, koliko čega ide u neko jelo i sl. Ali majka je bila zahvalna jer je ona baš nju izabrala za svoju snaju, a znalo se koliko je to značilo. Majka se prema Mladenu ponašala kao da je mlađa i niža. Svu svoju ljubav, maženje, prenosila je na mlađeg sina.Otac je vodio brigu samo o dućanu. Tako mu je bilo lakše, a i ponekad bi se zapio, zaboravljao i nije bio podesniji od babe da vodi poslove. Uvek je njoj davao računa šta je kako prodao i od koga pazario.

III

Kad su se povratili od finansijske krize, otac iznenada umre. Mladen sve preuze na sebe. Nije hteo da i jednog kupca izgubi. Rodbina je kao slučajno svraćala u dućan, a u stvari to je bilo radi

3

provere Mladena. Ali njega su uvek zaticali kako nešto radi. Obilazila ga je i baba svakog dana. Samo je gledala i bila tamo, a nije se mešala. Po njoj, njenom licu, ništa se nije poznavalo da se štogod dogodilo, desilo. Samo, mesto njene bele, nežne, vezane maramice ispod grla, bila je, kao i šamija joj, crna, velika, nova. Mladen je znao da ona zbog njih ne želi da plače i žali. Viđao je kako u njenom sopčetu sedi obučena preko cele posteljine, sa ugašenim svetlom, praveći se da spava, da bi oni mogli mirno da spavaju. Njega je to sve pogađalo. Kad bi video ovaj prizor, prestrašen, vraćao se u krevet, navlačio jorgan na glavu i gurao kod matere.U dućanu je sve išlo po redu. Sve se odvijalo polako ali sigurno. Baba postade mekša kad ču da ga hvali i komšija koji drži dućan Hadži-Zafir. Kuća se polako vraćala u normalu. On je bio na mestu oca. Samo on sad nije žurio za ručkom. Do babe je ostavljao jedno mesto prazno, to mesto gde je otac sedeo. Kad su ručali, uvek je birao neko parče mesa koje nije najlepše, da ne ispadne da je gramežljiv. Sve je radio kako je valjalo.On sedi u toplom dućanu, a u isto vreme kao kontrast njemu pisac kaže da neki njegovi vršnjaci odlaze, a uvek među njima Stojiljko, toliko mažen, ide stalno u kafanu sa Ciganima. Ispred dućana često je sedeo ča-Mihailo, drug pokojnog oca. Sve je živelo kao da je i ovaj živ. Ča-Mihailo je čak svraćao svoje prijatelje da sede malo.Iz drugog dućana tražili su Mladenu tevter, tj. Stevan je tražio da pokaže svom sinu kako se vodi radnja. Svima je služio za primer. Njemu je prijalo to, ali ne toliko zbog samog sebe, koliko zbog toga da čuju njegovi. Da se baba i majka smire. Vremenom očeva smrt presta da se oseća. Mladen razmišlja kako se pokojnici zaboravljaju. Kao da je uvek bilo lepo i bez njih.Za vreme praznika svi sede na kapijama. Ispod njih gazda-Marko sedeo je sa svojom ćerkom Jovankom. Mladen je video kako ga je gledala, a i ona se njemu sviđala. Kad ona priđe da se pozdravi sa babom, on je bio strog prema njoj, ali više zbog babe. Da se babi ona tako suviše vesela ne učini neugodna.

IV

Zna Mladen da bi mu Jovanka dala sve što on hoće, ali nikada joj nije rekao šta je osećao. Zamišljao je kako bi bilo lepo da dve kuće postanu jedna, ali je isto tako zamišljao i dan kad će njen otac doći da ga pita za nekog ko je nju isprosio. To što je slutio, to se i dogodi. Došao je gazda-Marko da ga moli da se raspita za dečka koji prosi Jovanku, a i ona sama ga je zamolila da joj kaže da li da polazi za njega. To je Mladena iznenadilo. Zar je malo bilo što on ne može da je uzme, nego još mora da se raspituje za drugoga. Znao je da je Jovanka ovo pitala da bi joj on dao odgovor da li je on hoće ili ne.Kad je stigao kući video je da svi znaju. Čekao je da vidi kako će baba da odreaguje. Kad mu je baba u spontanom razgovoru rekla da je dobro da se ona uda, on odluči da tako i kaže. Za sebe je on rešio, ali je i dalje u kući bilo mučno. Kao da se očekivala neka propast, nešto strašno.

4

Jedne noći ostao je sam u dućanu, zatvoren u mraku sa svojim mislima. Bolelo ga je, ali je odlučio da kaže svoju odluku.U kući su mu sve ugađali, a njega je to povređivalo: „Šta oni da se mešaju, kao ulaguju mu se, kad ovamo na dnu srca, potajno nadaju se da će je on odbiti, ne uzeti!“Jovanka je plakala. Mladen joj je pričao da je to bogata kuća, da ne treba da plače. Kad je ona odlučila da se uda, on je pomilova po glavi kao da je i njemu to odgovaralo. A ona je kasnije nastavila da plače, i za sebe i za njega. Želela je da vidi Mladena da plače ili da pije zbog nje, ali ništa od toga.Svadba! Pomogli su im dosta za svadbu. Inače, njihove porodice su se dosta družile, Jovanka je stalno dolazila kod njih i njeni su bili sigurni kad je sa Mladenom.(Roman je isprekidan na pojedinim mestima)Kad se svadba svršila Jovanka se pojavila na svekovoj kapiji u haljinama neveste, sa licem ne devojačkim, izvučenomi rastresenom kosom oko vrata, oko ušiju i po čelu, već mršenom i celivanom kosom; očima podbuhlim i umornim od strasti; ustima nabreklim i po vratu i licu tamnim pegama. Mladen se nje odrekao jer je znao da nije za nj, za njihovu kuću, radnju. Zna da bi sve što je imao morao bi da potroši na svadbu. Kad je svadba prošla, a Mladen ništa nije preduzeo da on oženi Jovanku, svi su odahnuli. I oni koji su mu davali kredite skinuli su i najmanju sumnju sa njega.I dalje su se družili sa Jovankom i njenim mužem. Razvili su se još prisniji odnosi. Baba je odlazila i kod gazda Marka, a i kod Jovanke, sedeli su na travi, pili kafu. Jovanka je u početku bila u strahu da neko nekaže nešto za tu njenu ljubav prema Mladenu, ali sve se izgladilo. Ali ona je i dalje drhtala kad god bi on došao. Sva se bojala da možda on ne pati u potaji.

Baba je zajedno sa Mladenom svršavala poslove. Davala pod kamatu novac, uzimala inetres i sl. Imanje se umnožavalo, babi više i nije bilo to nešto posebno, dok jednog dana Mladen ne dodje i reče da je kupio Aribegovu vodenicu za male pare, jer je nije hteo ostaviti deci za koju je znao da će je prokockati.Jednog dana Jovanka pobeže od muža. Zbog njega. Rekao mu je gazda Marko. Kad je došao kući vide da već svi znaju i da im je nekako drago jer sad on ima šansu da ipak ima nekog. No, on se svim silama trudio da pokaže kako se to nije desilo zbog njega, pa je nagovorio Jovanku da se vrati mužu. Pošto je bio sam u ovoj odluci shvatio je koliko čovek mora da bude jak, i da se osloni na sebe.

5

VI

Mladenova majka nagovori Jovanku da mu spomene priču o tome da bi njegov brat uzeo njenu zaovu Jelenu. Majka nije smela. Mladen je sve smireno prihvatio. Majka je bila mnogo tužna što se to sve događa sa mlađim sinom, a Mladena još nije oženila. Mladen je sve to znao i osećao. Na svadbi, kad najstariji komšija hadži-Rista, diže se i nazdravi njemu, gazda Mladenu, on prvi put tada pusti suzu. Umalo što se ne zaplaka.Izašao je sa svadbe i čuo pesmu: „Zar ti ne znaš šta je milovanje, milovanje, slatko uzdisanje?“. Sam sebi odgovara da zna šta je uzdisanje ali da ne zna šta je milovanje i da nikad neće saznati. On je već star.Baba Stana je otisla kod neke gatare. Za to niko nije smeo da zna. Ova joj je rekla da Mladen boluje od velike pameti. Od tada ona, ljuta na nj što on to ne vidi (vidi ona da on vidi, zna šta ona hoće s tim dovođenjem u službu mladih žena i devojaka). Sve je prepustila drugima. I ključeve od podruma, i ključeve od tavana. Ništa je više nije interesovalo. Više nije bila ona baba Stana. Sada je mogla da se opusti, jer je Mladen sve doveo u red, više nije ona morala da brine o celoj kući. I tako jednog dana i umre. Sama, kao uvređena i krijući se.Ujutru, kad se iskupi cela rodbina, sav komšiluk, Mladen je samo izišao u čaršiju i, u znak smrti, kad su se svi dućani otvorili, on, ne sluge, već sam spustio ćepenke, metnuo na dućan katanac i opet se vratio.

Smrt babina svima je olakšala život u kući. Komšinice su dolazile češće, rodjake spavale kod majke. I Mladen poče da se sklanja i ne smeta. Opet su počele priče o njegovoj ženidbi. Podviknuo je majci da se više o tome ne priča. Majku je to mnogo pogodilo, izletela je iz kuće i plakala. Posle je plakala svake večeri, dok jednom Mladen nije sišao da joj kaže da će on otići ako ona tako nastavi.

VII

Prestao je da se raduje uspehu u radnji. Kad je pozvao na razgovor jednog rođaka kome je pomagao u trgovini duvanom, ovaj poče da plače pred njim od straha. Jer je poznato da Mladen može pozvati samo na kaznu. To Mladena jako potrese, što je raširio takav strah.Jovanka je bila na samrti, zvala je Mladena. Došao je. Kad je pitao njenog muža zašto je baš njega zvala on nije znao da joj odgovori.Ostajao je sam kod kuće kad mu majka i brat odu po rodbini kad je kakav praznik. Skroz se otuđio od sveta. Čitao Stari zavet.

6

VIII

Čulo se da će doći Turci. Grad se uzbunio. Tražili su zaklon kod bogatijih Turaka, a zatim se svi pripremali da odu iz grada. I Turci su se spremali da idu. Nije se znalo šta će se dogoditi, ali on je rešio da ostane u gradu. Ispratio je celu familiju. Nikada do tada on nije tražio od majke da ga poljubi. Tad kad ih je ispraćao, jeste. Ona se sve nadala da će i on poći, ali ništa...Sedeo je nekoliko dana u kući. Nije izlazio. Čuo je topove. Samo je pušio i zamišljao da je to srpski top. Kad se malo stišalo, izneo je rakiju na ulice. Davao vojnicima da piju.

IX

Vratili su se kući. Jedne večeri pozva brata da se razdele sa imovinom. Smatrao je da više ne mogu živeti zajedno.

X

Posle kao da je na sve omrznuo. Nikome više nije činio. Teško onome ko bi nešto pogrešno učinio.

XI

Tako je i umro. Niko nije znao ni smeo znati kad je legao, razboleo se. Niko nije smeo da mu, kao ostalima, donese ponude, pita, moli. I sahrana mu je bila takva, tiha, stara, stroga. Cela ga je varoš sahranila.

XII

U njegovom tefteru našli su zabelešku od ko zna kad: umreću ranjav i željan.

Redaktorova napomena: Ovaj roman, koji je cenio koliko i Nečistu krv, Stanković nije stigao ne da završi, nego da ga upotpuni, veže u skladnu celinu. Da je gazda Mladen pisan u dužim vremenskim razmacima i navratima, vidi se već i po raznolikosti hartije i mastila u nađenim odlomcima rukopisa.

7

Tetka Zlata

IJoš od maldosti bila je uvek oko ognjišta. Uvek je vodila računa o novcu. Nikad nije nosila nove haljine, nego sve od starijih sestara. Sve se sestre poudale, samo ona ostala da pazi na brata. Kad se ovaj oženio reši i ona da se uda, samo da ne bi bila bratu na teretu. Dobi sina Stojana. Međutim, koliko je štedela, nije davala pare ni za sveću i kolač za slavu. Muž joj ode da trguje, i poginu. Mislila je da je za sve to ona kriva. Udade se i drugi put, da bi Stojan imao šta da obuče i nosi. Drugi muž imao je sina. Pastorak zavole Stojana, između ostalog i zato što je dobro učio u školi. Ali ta porodica nije bila nikad složna za praznike, uvek su se svađali otac i sin njegov. Majci je bilo dovoljno da pastorak voli Stojana.

II

Umre joj i drugi muž. Odeli se od pastorka, jer se sa njim nije slagala. Sazidala je svoju kuću na kraju grada. Radila je kao prelja, vezla, šila. Kuću je malo po malo sređivala. Od jedne sobe, širila se dalje. Često bi je obuzimala neka slutnja da neće imati ko da živi u toj kući, da će Stojan umreti. Pa je onda brinula po ceo dan gde je i šta radi. A kad se vraćao iz škole, i kad bi legli da spavaju bila je presrećna. Već je počeo da liči na oca, na njenog prvog muža, kome se ona u mislima vratila. Volela je miris svog sina koji je podsećao na prvog muža.

III

Stojan je porastao, a ona to nije htela da vidi. Njen brat mu je obezbedio mesto kod majstora Cvetka, da kod njega uči zanat. Zlata je strahovala od ovog rastanka i nije joj bilo svejedno, ali od tog trenutka ona je postala čista pred svima. Samo majka. Više nije žena-udovica, više nije morala da se boji za sebe. Vratila se kući, kapiju nije zaključala, od mraka nije strahovala.

8

Večiti poljubac

Morao je jednom u godinu dana, ili bar na dve tri godine da sanja taj san. Sanja svoju kuću u kojoj se rodio, iako je znao da ju je prodao i da je taj čovek srušio. Samo sad je sanjao da nije mlad kao što je inače bio, nego da je u ovim godinama. Ona dolazi. Pita ga što je tako star, šta mu se desilo, a on joj odgovara da mu nije dobro. Ljubi ga dugo. U tom poljupcu nije bilo one bezumne strasti i požude, nego se neiskazanim blaženstvom oseća, grleći nju, kako mu se duša čisti, a telo, snaga, izumire, nestaje.Oseća kako se sve dublje i dublje u nju upijaju usta i ljube se.Kad se probudio ne zna šta će sa sobom. Oseća se kao stranac u svojoj kući. Dok mu žena i deca spavaju, beži od kuće. Voleo ih je i osećao se pred njima kao krivac. Ide u svoju kancelariju. Tako čeka da prođe tri dana, pa da se vrati u normalne tokove života. Sve dok ponovo ne bude sanjao nju.

9

U noći

Cveta je sedela na njivi, u noći i čekala muža Jovana da dođe da dovede vodu kako bi natopili duvan koji su zasadili još prošle godine. Kad ču da je on došao sa još nekim, uze motiku i poče da radi. Znala je da je to Stojan. Muž ode da vidi šta je sa vodom, a Stojan poče da je doziva. Ona se nije odazivala. Najzad mu priđe i upita ga do kad će tako dolaziti.Pisac nas vraća u prošlost. Cveta je bila iz siromašne porodice i dali su je od malena da bude sluškinja kod Stojanovih. Njegova majka je zavolela zato što je i Stojan najviše sa njom voleo da se igra. Igrali su se po njivama, a kasnije počeli i da se gledaju na drugačiji način. Voleli su da pevaju, da je ljubi u obraze. Dok jednog dana nije došao Stojanov otac i rekao joj da se sredi. Našao joj je prosca. Pala je u bunilo. Jovan nije bio sirot, ali je bio udovac, tvrdica i prek. Oženili su i Stojana. Ali on se nije mirio sa tim. Nije hteo sa ženom nikako. Prskali su ga i nekom vodom, čini mi se od tatule (pisac ne zna), davali mu bilja... Sve dok otac devojke nije tražio da je vrate. Onda Stojanov otac pozva Stojana na razgovor. Ovaj mu reče da ga ubije, a otac njemu nek on ubije njega ako hoće. I poče da plače. Stojana su ove suze naterale da se promeni.Međutim, sad je od ovog leta, ponovo počeo da ide kod drugih žena, i vratio se njoj – Cveti. Ni Cveti nije bilo svejedno. Nastavila je da kopa kad je on otišao, kao da se nekom sveti. Kidala je bol. I ona je čitala da se po ovakvoj mesečini može otploviti negde daleko, i ona je želela sa njim da pobegne od celog sveta. Zatim začu i kako peva njihovu pesmu iz mladosti. Bila je sva u bunilu.Kad je došao Jovan, on polude, jer je video da žena nije kopala brazde kako treba, pa je voda otišla u susednu njivu. Ali kad je video kako plače, pomislio je da je trudna. Odneo je do međe i pokrio da se smiri i odmori. Ona nije prestajala da plače.

10

Stanoja

Stanoja je bio poznat u celoj čaršiji. Pričaju, a i on koliko se puta hvalio, kako je bio nekad imućan. Pripovedač počinje priču iz perspektive dečaka. Stanoja je došao kod njegovog strica i strine da traži samo hleb i prenoćište. Stalno se opijao, ali kad je bio trezan radio je kao crv. Stric beše prek čovek. Jednom je bio strinu, a Stanoja čuo njen tihi pisak i došao da je zaštiti. Od tad ga je ona više pazila. Davala mu vino, toplu postelju. Kad se strina jednom razbolela on je vodio svu brigu o deci, kući. Jednom je doneo puna nedra limuna i pomorandži. Ona je bacala, ljutila se što se on troši kad i ovako nema para, pa na kraju ipak okusila. Tad je Stanoja presrećan izleteo u kujnu, ljubio i grlio decu.Ali strina se razbole još više. Pala je u postelju. Poslednjeg je zvala Stanoju i rekla mu da pazi, da ne pije toliko. Dok mu je to pričala, pripovedač je bio u kuhinji, a ovo je čuo zato što su vrata ostala otvorena. Dani su prolazili, Stanoja je prešao kod njih (pripovedačevih roditelja). Umre Miletu majka (ovaj koji priča priču). Trebalo je raskopati strinin grob, pa onda tu sahraniti majku. Stanoja je bio za to da kopa grob, ali kad ču da je u pitanju strinin, prvo je popio rakiju, pa tek onda skupio snage da ode. Plakao je – „Kato... zar ovo ja tebi... ja?“Mile ode na grob da skupi strinin prah, ali tamo je zatekao Stanoja kako je poređao njene kosti na dnu rake, i stoji pored njih. Mile je gledao čas u nebo, čas u raku. Suprotnost – nebo plavo i živo, unaokolo zelene livade i vinogradi, a dole crna raka.Stanoja pogleda Mileta: „Pogleda me pogledom u kome beše sve: zakopana ljubav, proćerdan život i večita tuga za nečim.“ Posle nekoliko godina je umro. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju.

11

U vinogradima

Dug opis sela u doba kad se beru vinogradi. Vreva, ne postoji noć, svi beru. Jesen je, nebo crno i tmurno. Magla se provlačikroz celu priču. Priču priča u prvom licu. Jesen jeste bila, ali za njega mladog nije bila jesen. U svom vinogradu najmanje je bio. Izbegavao je rad, mrzelo ga je da nosi korpe i da bere grožđe.Tek pred veče došao je u svoj vinograd. Tamo puno ljudi. On se sakrio, malo da ne bi radio, malo zbog Lenke. U sredini vinograda bila je trešnja gde su žene okačile svoju garderobu koju ne žele da prljaju. Poznao je Lenkinu, pa je mirisao ni sam ne zna zašto. Kad je uzeo jedan grozd i sakrio se, Lenka se pojavi iznad njega. Pre nekoliko dana imali su svađu na bunaru kod njega. Ona je vadila vodu, a on je grlio. Nije mogla da se odbrani jer bi ispustila kofu u bunar i razbila bi je. Počela je da plače. Tu se on naljutio. Ona je stalno obilazila oko njega da se pomire, ali on nije hteo. Trebalo joj je tada 10 kanti da izvadi da bi jednu testiju napunila koliko su joj se tresle ruke. Sada ga je pitala što ne bere, zvala ga da beru zajedno. Prethodnih godina su im se ruke preplitale, jeli iste grozdove. On nije hteo, rekao je da ide da čuva neki vinograd. Zatim joj zatraži da je poljubi, ona se nećkala, a kad pristade, on reče da neće i ode.Sad dok je išao ka vinogradu nije više čuo onako živopisnu vrevu. Magla nikako da se digne. Prolazio je pored bogataških vinograda. Oni nisu bili živi. U njima su radnici brali. U vinogradu ga nađe ciganka. Htela je grožđa, pa ponudi da mu baje u zamenu za to. „Duša ti je široka, srce crno, te teško onoj koja se u tebe zagleda. Vek ti šaren, put dalek, neznan i taman. Ako preživiš...“ Trgo je ruku i rekao joj da bere. Uplašio se od ovih reči, a možda mu bi neprijatno i zbog njenog mirisa koji se mešao sa mirisom duvana.Mitka Meraklija naprosio korpu grožđa pa krenuo da je proda. Uz put peva – „A ja sam ti, Leno, bolan, bolan – prebolan“.

12

Stari dani

„Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima.“ Obraća se čitaocima duže, ceo uvodni deo. Opisuje varoš. Izrivena kaldrma, opale česme, reka, kameni most s turskim natpisom... A onda kaže: Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce. Evo – i onda stavlja dve tacke i pocinje pricu.Odvija se u jesen. Reč je o slavi njegove tetke i tece, Svetom Arhanđelu Mihailu. Opisuje atmosferu. Muškarci večeraju, teča stoji gologlav, žene služe, mlade žene ne ulaze u kuhinju dok ih ne pozovu, kad završe večeru. Kad su ih pozvali, prvo uđe snaška Pasa, žena čiča Manasijina. Nju su sa sobom jednom poveli Arnauti, ali se ona preobukla u muško i pobegla. Našao je Tomča, koji se tada vrzao oko granice kao krijumčar. Dao je njenom bogatom ujaku koji nije hteo da je da Tomči, nego je da Manasiji. Poče pesma na slavi. Prvo su krenule starije žene, pa i mlađe. Došao je Tomča. Svima je smetao, svi su se zbog njega osećali nelagodno, ali to niko nije hteo da mu kaže iako je on više puta pitao da li treba da ide. Snaška Pasa poče oko njega da ga pecka i zapitkuje. Kaže i da mu je devojku našla. On je znao da treba da ide, ali opet nije mogao da ode. Ipak, ustade i izađe. Otišao je u dvorište. Pre toga je pevao tužnu pesmu o zaklanom sinu Jovanu i svi su se rasplakali. „Iziđoh i ja za njim.“ Pripovetka je ispričana u prvom licu. I ovde, kao i u prethodnoj, njegovo ime pominje se tek na kraju – Mile. Ovde mu se obraća Tomča, pa tako saznajemo njegovo ime. Ipak, ustade i izađe. Otišao je u dvorište. Pre toga je pevao tužnu pesmu o zaklanom sinu Jovanu i svi su se rasplakali. Nije mu bilo lako. Čuo je pesmu i igru uz daire. Najviše je čuo Pasu. Dok su bili unutra, igrala je oko njega. Sve mu je to teško padalo. Kad je ču kako peva iz kuće, reče Miletu da mu pošalje momka sa njegovim stvarima, on ide u mehanu.Mile je otišao u sobu. „Ja glavu ne smem da dignem, pokrivam je, bojim se da pogledam u prozor da ne vidim hladnu noć, onu mrko-gvozdenu mesečevu svetlost, ili da ne čujem Tomčin strašan glas, kako bije Cigane i ispred Tomče njihovo pištanje i vitlanje po pustoj, nemoj čaršiji...“

13

Uvela ruža(iz dnevnika)

Piše kao pisma upućena njoj, Stani. Obraća joj se sve vreme. Njeno ime će se saznati tek kasnije, iz nekog razgovora, kao i njegovo. Tek pred kraj – Kosta.

I

Opet je sanjao, san detinjstva i mladosti, sreće. Hajde da snevamo, iza ove rečenice stavlja dve tačke pa počinje priču.Bili su komšije. Ona i njena majka živele su u niskoj kući do njih, došle su sa sela. „Je li, pamtim li dobro?“. On je živeo sa nanom koju je zvao majkom jer ga je ona odgajala. Majka i otac su mu umrli. Propali su, zato je nana radila noću, da niko ne vidi. Šila košulje, a prozore zatvarala platnom. Svi su se pitali odakle im para. Stana beše svakog dana kod njih. Njena majka se zvala Marija. Kad bi ove dve starije odlazile na groblje, njih dvoje su se igrali, ručali zajedno, a ona mu postavljala kao za muža. „Je li da je ovako bilo?“ (traži potvrdu kao znak autentičnosti)

II

Njegova majka je želela da on povrati njihovo bogatstvo, ali nije znala da se to ne može tako brzo povratiti. Dala ga u školu. Nana ga je stalno podsećala na njihovo visoko poreklo. Zato nju nikada nije video kao priliku za sebe, pa je počeo i da misli kako je dosta i što joj dopuštaju da stalno dolazi kod njih.Po komšiluku se svašta pričalo o njihovom druženju.Međutim, nije mogao da ne primeti da se njeno telo menjalo, da su joj se zaokruglile grudi, i opijao ga je njen miris. Takav miris više u životu nije osetio. Jednom je hteo da je grli i ljubi, ona ga odgurnu i kriknu. Od tada se udaljila od njega.„Znao sam ja da neću naći veernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene.“

III

Pitao se da li je on ikada bio mlad. Uvek je bio suv i bled, korak mu beše trom, nesiguran. Vratio se kući na neko vreme. Svi su mu govorili da Stana samo njega čeka, da sve prosce odbija. Majka i ona ugađali su mu u svemu. Poče to da mu smeta.

14

Ali nešto je u njemu počelo da se menja. Mislio je o njoj. Stvarao je da bi je grlio i ljubio. Pozva je jedno veče da izađe u baštu iza kuće. Tu su se našli. On je pre susreta zamišljao šta će biti, pa se opet plašio i uživao u isto vreme. Ona je i plakala i ljubila ga. A njega obuze neka velika tuga. Noći su mu bile lepe sa njom, ali ujutru se dizao sa nekim osećanjem greške, nezadovoljan. A ona je već planirala da se oni venčaju. To se vidi iz njenog pitanja još koliko ima da završi školu, koliko da čeka. Noći su im bile lepe.Majka je primetila. Ispitivala ga što ne ide već jednom u školu, što ne jede. Kad je došla Stanina majka, ona poče da nabraja šta sve Stana ima da ponese kao svoju spremu. Sve ispod oka gledajući njega. Tada njegova majka poče da ispituje ko je prosi, i zašto se već jednom ne udaje. Odoše obe kod njih, i nju ubediše da se uda za Nikolu.On isprva kao da je danuo dušom, ali posle ga uhvati strah. Onda je čuo kreštav glas ciganke Salče koja je zapevala pod njenim prozorom.

IV

Dve godine nije dolazio kući. Kad je došao čuo je da je Marija umrla. Stana je udata, dobila dete, ali veoma loše živi. U početku je sve bilo dobro, ali onda on poče da se zadužuje, da pije, i troši. Dete im je slabo. Ona radi nadnice da bi ga izdržavala.Ona dođe kod nane. Bila je odsutna. Nije znala ni da jede kako treba. Stala uz zid, jedva sela za sto. A u glasu njenom uopšte nije bilo topline, kao da ga nikad nije poznavala.Odjednom, upade njen muž. Prigovarao joj je što je stalno ovde. Pogledom su molile njega da razume Nikolu. Uz put je bio, a ona je molila da prestane da viče, da ne čuje on.Video je posle u dvorištu kako ispod kajsije uspavljuje dete. Ili pevaše ili plakaše.

V

Došao je ponovo jer mu se majka teško razbolela. Nije uspela da se oporavi. „Da bih izbegao pozdrave i izjave sažaljenja od žena i ljudi koji počeše dolaziti i donositi joj sveću, zađoh iza kuće, u potok, koji sad beše mučno poznati. Jer on beše usahnuo, drveće isečeno, a zemlja gola, trošna i smrznuta.“ Na tom su se potoku oni sastajali, a i na početku pripovetke stoji njegov opis kako žubori. Suprotnost ovome.Sreo je i nju, koja nije mogla da ode da isprati nanu. Morala je svome mužu u zatvor da nosi hranu, pa da ide na nadnicu. Branila ga je da nije kriv, da je greškom u zatvoru. „Branila si ga tako živo, ponizno i verno, da nisam znao šta da mislim.“ Rekao je da je zima, tek da bi nešto pričao, a ona mu odgovorila: Ne znam. Sad nešto rano dođe.

15

Oni

I

Čim sam ušao na kapiju, predusrete me žena mu, Marika. To je bila žena Mitina, koji je pao na postelju. Uvedoše ga u sobu kod Mite. Bilo mu je neugodno, kao da je želeo da pobegne, a Miti je bilo neugodno što je bolestan. Njegova majka se pred njim pravila da je sve u redu, da je to samo neka mala prehlada, na promenu vremena. Ali vreme je napolju bilo lepo. Čista suprotnost onome što se događalo u sobi. I Marika kad uđe u sobu bila je, onako čila i vitka, suprotnost situaciji u sobi. Kad je ostao na kratko sam sa Mitom, ovaj mu reče da zna da je loše i da se ne plaši za sebe, nego za njih. Šta će biti sa njima.Roditelji su sve vreme čistili, spremali kuću, kao za nekog strašnog gosta.

II

Mitina majka pitala ga je da li mu je Mita pričao nešto dok su bili nasamo. Nije ništa, a i šta da priča kad ovaj već sve zna. Mitini otac i majka sami su podigli sve što su imali, pošto je ona bila sirota, a njen muž želeo da pokaže da i sa njom takvom može da uspe. Njegova braća nisu mislila da će uzeti nju. Mita je rastao u porodici koja je u svemu bila odmerena. Nikad na slavama nisu ostajali do kasno. Mita nije imao ništa da radi, sem da bude dobar, počisti dućan i sl. Imao je jednog druga Aritona. Odlazio je kod njega u dućan i tamo je upoznao baštovanovu ćerku Maru. Ali nije roditeljima govorio koju voli, hteo je, zbog svoje skromnosti, da oni sami vide ko je to, pa da mu nju uzmu za ženu. Ali nisu izabrali nju. Kada se Mara udavala otišao je kod nje na svadbu, napio se, davao pare. Po povratku kući izbio je svoju ženu na mrtvo ime, i prvi put se suprotstavio ocu.

III

Iako mu se nije išlo kod bolesnog druga, jedne večeri ipak ode. Sneli su ga u dnevnu sobu. Ariton je bio kod njega, gledali su na dvorište. Pitao je Aritona da li Mara zna da je on bolan. Ovaj reče da zna i da se stalno raspituje, da mu je i ponude poslala. Nisu mu dali. Marika mu nije dala, ali sad kad je Ariton tražio, morala je da iznese. Sećajući se Mare, Mita sa strašću zagrize jednu krušku (inače je vrlo slabo jeo), a Mariku to pogodi i iona izađe. Aritona su svi slušali u kući, valjda zato što su mislili da i Mika misli isto što i on.

16

IV

Umro je Mita. Otišao je da mu zapali sveću, a nije želeo da ga vidi mrtvog. Plač se čuo do treće mahale, u kojoj je on živeo.

17

Pokojnikova žena

IIšla je stalno na groblje. Više je poznavala muža po grobu nego što ga se sećala. Imala je sinčića. Stezala mu je ruku. Bio joj je kao zaštita, puštala ga je kad je na groblju ili u kući, u svojoj ulici. Još jače ga je prigrljevala kada je prolazila pored Itine kasapnice. On bi zvao dete da ga daruje, a ona bi malo dalje stajala i čekala ga. Tada bi Ita pričao, iako ga niko nije pitao, da je to Mitin sin (ovde se prvi put pojavljuje ime preminulog junaka, tipično za Stankovića, da se kao uzgred sazna nečije ime). I njega naziva Milanom.Kod nje je često dolazila majka, a komšinice su joj dolazile samo kad je ona tu, da se ne bi proneo loš glas kako joj neko dolazi kad je sama. Samo o velikim praznicima dolazio je Ita. Uvek su sedeli ispred kuće. Braća joj nisu dolazila, niti su je pomagala, ali su pazila kako se ponaša.

II

A, ona, Anica... svi su je zvali po braći – sestra na Ribničiki. Govoreći o braći Stanković nas retrospektivno vraća u doba njene udaje. Dok je bila devojka takođe nigde nije izlazila, ali sve je znala da radi. Braća su joj bila šverceri, svi su to znali i ćutiali. Zbog nje je Ita od njih kupovao švercovanu stoku. Pili su za nju jedne večeri i to je značilo da je ugovorena njena udaja. Udali su je za nekog udovca čije su dve žene već umrle, pa niko nije hteo da mu da devojku. Bila je srećna tog dana i osećala se mlado i lepo. Međutim nije joj bilo pravo što je on bio jednak kao njena braća, nije bio odnos šuraka i zeta. Tada je ušla u kuću i tu je bio Ita. Pričali su malo, nategnuto, on je rekao da će noćas i ona biti srećna, a ona je pocrvenela, znala je šta znači to noćas. On je otišao uz trubače, tužan, nisu uspeli da ga zadrže da pije. Njen mladoženja bio je Itin pobratim. Kad je to saznala njoj kao da je malo laknulo.

III

Prve bračne noći se ne seća, ali je ujutru bila sva polomljena od silnog izvijanja i želje da pobegne. Ustala je i plakala. Videla je iz dvorišta Itu kako izlazi iz neke kafane uz trubače. Celu noć nije spavao. Kazao je da mu sviraju razvijenu ružu, jer sad je i ona razvijena. Kod muža u kući ništa nije smela da dira. Za sve je morala njega da pita. Radila je kao luda, samo da ne bi imao šta da joj prigovori, da bi bila jednaka sa bogatim gospođama iz okoline i da joj se on ne bi približavao i podsećao je na ono. A kad joj je dolazilo ono, ona se sama sa sobom izvijala i proklinjala – „pusto ostalo“!

18

IV

Nakon godinu dana muž je umro. Nju to nije toliko pogodilo, ali je ona sebe terala da pati jer je smatrala da ga time poštuje i da tako treba. I dalje u kući ništa nije dirala što je on namestio, a komšinice su uvek pričale o njemu i samo o njemu. Njen sadašnji momenat nije postojao, ali se zato znao svaki momenat iz njegovog žviota. Majka joj je krišom donosila hranu i brinula se za nju. Nalazila joj je prosce. Najuporniji bio je Nedeljko, ali ona nije želela da se preudaje. Jednog dana dođe majka sa vešću da je Ita traži. Pala je. Od tada je imala noćne more, košmare. Nije htela za njega, nego samo za Nedeljka ako hoće. Da je to bio bilo koji drugi mladoženja pošla bi, ali za Itu je smatrala da mora da bude čista, a ona to više nije bila. Svi su se čudili što neće za Itu, bogatog momka, nego hoće za Nedeljka, siromaha, sa decom. Sve je bolelo, plakala bi kad bi zamišljala da je sa Itom, pa shvatila da to nije stvarnost. Do njene preudaje za Nedeljka stalno je neko od žena bio kod nje, kao da je brane od nečega. Omrzla je i dete. A na majku se drala kad god bi nešto pomerila po kući, prebacivala joj da ona više ne poštuje njenog pokojnog muža.

19

Božji ljudi

I Zadušnica

Jedne padaju u zimu, a druge u leto. Ova letnja je važnija jer vele da se tada spuštaju mrtvi da se nahrane posle duge zime. Onima koji su davno umrli samo tada i dolaze na grob.Sprema se puno hrane i pića. Daruju se prosjaci, deli se hrana, misli se da se tako hrane mrtvi. Na groblju je sahranjeno već 14 kolena, počelo je i 15to, veliko je groblje. Kukanja je dosta, plače se, pita mrtvak zašto češće ne dolazi u san, kako je, priča mu se ko se udao, ko urmo, oženio, rodio...

II Manasije

Na groblju je najnovnija bila klisarnica, a u njoj su živeli klisar i klisarica, muž i žena koji su vodili računa o groblju. Bilo je puno čudaka i kojekakvih ljudi koji su dolazili na groblje, a mnogi su od skitnica tu i spavali. Uvek je bilo novih. Niko nije zalazio u groblje sem onih najluđih od kojih su i drugi zazirali. Klisarica je bila veći autoritet i više je radila od svoga muža. Najteže joj je padalo kad je trebalo da izvlači nekog ludaka koji se zavukao u tuđ grob. Taj posao predala je Manasiji. On je od sada tu živeo na groblju, a samo vikendom odlazio u varoš da prosi, a onda isprošeni novac davao njoj na čuvanje.

III Ljuba i Naza

Naza je bila sluškinja kod nekog bogataša, ali kad je on pokušao da je siluje ona je sebi napravila kolibicu pored groblja i od tada prosi. Bila je lepa, samo je imala veliki podbradak. Vodila je red među prosjacima i pazila kako idu. Zaljubila se u Ljubu. On je bio lenj prosjak. Veoma malo je radio, samo se izležavao. Ode kod popa jednog dana, izvadi neke svoje skrivene pare i reče da želi da se uda za Ljubu. Popu je sve to bilo smešno, zamišljao je onako prljavu u crkvi sa kumovima. Ali pisao je vladici za dozvolu. No odgovora nikako nije bilo. Došla je i zima. Naza je Ljubu primila u kuću nevenčanog jer nije imao gde da spava. On se još više prolenjio, nije hteo da se obuče, a Nazu nije ni gledao. ....„Sada jednog dana sretoh Ljubu“ (nastavak u prvom licu). Pitah ga gde mu je Naza. Ljuba prvo pita „Koja Naza“. A onda kad se kao seti kaže da je odavno umrla, negde u zimu u selu, a rastrgli je psi ili vuci.

20

IV Taja

Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina ili vladika im. Sve se njemu davalo i donosilo, od mrtvaca odelo npr. Nije ni išao da prosi. A jeo je i ždrao, proždirao i stalno se žalio. Sve što bi on rekao ostvarivalo se, zato su ga se svi plašili. Klisarici je prorekao da će joj umreti ćerka, a popu sin. Počeo je da živi sa Vejkom. Devojkom kojoj su Turci sve pobili pa ona otišla u prosjake i poludela. Bilo im je lepo i on se promenio, nije više gunđao. Ali to nije bilo dugo, jer Taju osvoji druga, varošanka koja se propila, pa počela da prosi. On otera Vejku. Vejka ubzo umre, više od straha da bude napolju sama nego od ljubavi. Međutim, varošanka posle jednog perioda istera Taju iz njegove sobe. Poče tu da živi, da se opija, da dovodi druge prosjake. Svi su mislili da će je Taja oterati, ali on je sad bio sasvim druge naravi. Nije znao da joj protivreči, i opet bi bio srećan kad bi ga puštala da spava u sobi. Od kad je počeo da se meša sa ženama skroz je promenio svoju narav. To je sve tako trajalo dok se pop nije umešao i isterao varošanku, pa se Taja vratio u svoju sobu.

V Mitka

Mitka je dolazio na groblje kad su zadušnice i vikendom, ali nije prosio. Išao bi oko grobova i čežnjivo gledao u hranu i piće, pa su ga ljudi zvali da ga ponude. To što bi skupio nosio je na grob svoje ćeerke i žene, a niko nije hteo da uzme od njega jer su znali da on nema šta drugo da jede. Pop mu je opevao te grobove kad je bio dobre volje. Preko nedelje ga niko ne bi poznao, bio je čist i lepo obučen. Nije prosio, nije hteo da uzima hranu i piće jer mu je bilo lakše da trpi skroz, nego da mu se usladi pa da posle nema. Pomešao se sa gazda-Pantinim slugama. Oni su mu davali ostatke svoje hrane, a svojom lepotom zapao je Panti za oko, koji ga je oženio svojom služavkom. Dobili su ćerku, žena je radila mnogo da on ne bi prosio, a on se propio i oterao obe u grob.

VI Bekče

Bekče nije bio običan prosjak. On je uzimao, ali za sebe zadržavao samo najbolje, a drugo delio ostalima. Upadao bi u kuće i tražio rakije. Kad mu domaćica ponudi hleb on bi rekao da on nije prosjak pa da mu daju hleb, nego rakiju. Uvek je bio veseo i voleo je da luta.

VIINiko ga ne poznaje. Kad ga pitaju šta radi, on kaže da gleda, a kad ga pitaju šta gleda on se odmah sklanja, da nikome ne smeta, da nekome nešto ne učini. Pred svima se sklanja, samo da ne bude na smetnji.

21

VIII Biljarica

Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima. Sa isušenim, skupljenim nogama, te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naročito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao neko kluple vuče se i puzi po ulicama, jednako vičući i nudeći bilje, trave.Pokušava da nadje raskovnik, a to je, vele, trava pred kojom se otvaraju svi zatvori i pokazuje gde je zlato i ostvaruju sve želje. Inače prodaje trave i lale. Ovu travu željka čuva pod jezikom i veruje se da je ispušta samo jednom godišnje u leto i tad ako je ispusti.Biljarica je pobegla u Kale baš da bi našla tu travu i da se obogati kao druge devojke.Silazila je sa gore samo kad bi joj nestalo hleba. Nikada nije našla tu travu. Našli su je mrtvu, zgrčenu, već je počela da se raspada.

IX Paraputa

Ona ga je čuvala i samo u njega gledala. A on se od svega plašio. Kad bi deca bacila žižu na njega i čekala da izbori, on se i od toga plašio. Ona se udala, imala dobru kuću, bogata, dvoje dece. Međutim, muž joj umre, a ona se zagleda u nekog lepotana. Kad je porodica to čula nije joj mogla ništa, da joj daju da popije otrov ne znaju šta bi sa decom. Da su deca sirota uzeo bi ih neko da ih čuva, ali tolika imanja i bogatstva, pa bi svet kazao da je on uzeo da ih čuva da bi prigrabio imanje. Naposletku su joj doveli Paraputu da samo u njega gleda i bude joj neka vrsta kazne.

X Jovan

Jovan je prosio hleb i brašno pa nosio u crkvu. Nikada nije prosio za sebe. Kad je dovlačio to pred crkvu u početku su se popovi ljutili, ali kad su videli da on dosta toga nakupi puštali su ga, pa su oni to posle skupljali, preprodavali ili time hranili svoju stoku.

XI Menko

Menko je bio brbljiv, stalno se gubio. Poludeo je kad su mu Turci (Begler-beg) spalili kuću i obeščastili ženu na njegove oči, a onda joj odsekli glavu i bacili je Menku u krilo.

22

XII Copa

Od Cope su se plašila sva deca, a on im se unosio u lice i drao se Muuu! Kad bi ga gazda sredio i okupao, on se opet iskradao i išao kao skitnica. A ljudi su ga plašili prinoseći mu krst licu. Krsta se plašio jer je to za njega bio krst sa njegovog groba.

XIII Stanko „čisto brašno“

Iz imućne je porodice, ali je poludeo. Skuplja po putu sve što nađe, granje, krpe... A od domaćica traži samo čisto brašno. Ako mu koja da hleb od brašna koje nije pšenično, on ne uzima. Stalno drhti, a stalno je raskopčan i raspojasan. Majka ga jedno vreme jurila, govorila mu da sve to imaju kući, ali nije uspela da ga zaustavi i sklanjala se da je ljudi ne bi poznali i vdeli kakva je nesreća snašla.

XIV Ča Mihajlo

Kao ni drugi prosioci, ni on ne prosi. Ako mu date što dobro, ako ne, on ode. On je vesnik proleća, čim dođe proleće on nosi zdravac i svima deli. Imao je sposobnost da se ljudima unese u lice i da iz njihovih bora vidi koliko imaju godina ili kada će da umru.Pisac: Jednoh večera svratih u mehanu (ponovo meša svoj lik u pripovetku). U mehani je video njega kako se društvo šali na njegov račun. Pitali su ga da li je imao neku devojku, on je rekao da jeste, pa su oni nagađali kakva je ona bila, a pre toga pošto je rekao da samo hoće vodu da pije, doneli su mu vodu pomešanu sa rakijom i ubedili ga da ispije. Oni su se svi smejali, a on poče da plače i pobeže iz kafane prizivajući Svetu Petku.

XV Mase

Srednjeg stasa, ali pogrbljen. On čim čuje da je neko umro odmah trči da javi klisaru. Uvek je na sahrani. Proverava da li je iskopan grob, postavljen krst i sl. Pisac kad god čuje zvona seti se njega.

XVI Marko

Svakog jutra za vreme službe virio je u crkvu i iščekivao nešto. A imao je normalnu porodicu, ženu. Vraćali su ga kući, odvodili su ga i u manastir na isceljenje, gde su ih bili. Ipak on je uvek bežao i kidao lance, samo da bude tu za vreme službe. Pričao je stalno kako ima neku rabotu sa Bogorodicom.

23

XVII

Lud je, a živi u bogatoj kući. Iako su mu dali posebne sluge da o njemu brinu, odvojili mu posebne odaje, ništa nije pomoglo. Brat kad vidi kako ga vraćaju sa ulice, negde gde su ga našli kako je pao nakon pravljenja nekog loma, počne da preispituje gde su to pogrešili. Da li je to majčin greh što je ašikovala sa nekim agom ili očev što je uzeo od nečije zemlje kad je zidao kuću pa sad to prešlo na brata da uvek imaju žig. Onda odlazi kod njega, a on bled, nemoćan, ne sme da ga udari, nego ga teši.

XVIII Ludi Stevan

Bunio se jedino kad su njegov novac ostavljali sa strane. A od tog novca kupovali su za njega, i kasnije ga sahranili. Svi su mu davali, a najviše Turci, koje je on stalno terao daleko. Stanovao je, odnosno čuvan , u kući hadži-Tome. Stalno je vukao neko kamenje, kažu da je posle njegove smrti napravljena putanja do porte od tog kamenja.

XIX Deda Vesa

Slep. Bio je prljav, neopran. Neki su ga darovali, a neki ga samo pitali kako je deda Veso, a on bi odgovarao – eteee. To ete je prolaznicima ličilo kao da dolazi sa onog sveta.

XX

Početak oslobođenja. Došlo je neko čudno vreme. Javili su se vidari, proroci. Ludi Stevan, Marko , Copa i drugi išli su gradom i vikali AAAA Turci, vuci!! Turci su ih smirivali, zvali ih u kuće da ih nahrane, oni to nisu čuli, nego su nastavljali da se deru. Naši su se plašili da ne izazovu probleme, ali niko ih nije zaustavio.

XXI

„Sećam se. Bila je jesen, i to jesen na izmaku. Onda, kad se ne zna ni dan, ni noć, a uvek, sa sviju strana samo šušti i razleva se jednostavna, silna kiša.“ Umro je neko od prosjaka. Pisac ne pamti ko je to bio, ali zna da su ga doneli u njihovu kuću kad su ga našli jer je bila isturena. Majka je sklonila njih decu. Žene su bdile nad njim cele noći, i govorile kako nikada ništa nije osetio i proživeo, kao da se pravdaju što su tu.

24

Ovde se pisac vraća u prošlost i govori o sebi kao o učesniku događaja, ali on je ipak sveznajući pripovedač jer vidi šta se događa i onda kada ih majka skloni u sobu.

25

Nečista krv

Više se znalo i pricalo o njenim cukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa cak i o njoj - Sofki.Njihova je kuca bila stara. Izgleda, da otkada je varoš pocela postojati, da je i ta njihova kuca vec tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na cestitanje, pa tek onda išli u druge kuce, takode stare i cuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i nocu, sa zapaljenim kandilima.

Od hadži-Trifuna oni su se počeli hadžijama zvati, i on je kuću najviše uzdigao. On je bio Sofkin pradeda. Bio je strog, ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma cime obradovao. Služio je za zaplašivanje onog dela rodbine koji nije hteo da radi.Imao je hadži-Trifun problema sa sinom. Kasno ga je dobio, pa ga je majka mnogo razmazila. Stalno ga je vodila sa sobom i branila ga u svakoj situaciji. Kad bi ga branila i lagala da ne dolazi kasno Trifun bi se ljutio više na nju nego na njega, kao da ga samo ona voli. On svoju ljubav nije pokazivao, ali ga je mnogo voleo. I kad je umro bio je cudljiv, samo je sa slugama razgovarao. Od tada je kuća i dalje samo cvetala.I ako je postojala neka svađa u kući, ona se uvek krila i tajila. Slava se spremala dve nedelje, Đurđica. Bilo je raskošno, da bi se posle pričalo kako je bilo.

Vec za prambabu joj (Sofkina prababa), za cuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pricalo. Cuvena je bila sa svoje raskoši i "saltanatluka". Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljala kucu kao pravo muško. Kada bi izlazila i odlazila na civluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju. Sluge, s obe strane držeci ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je pušila, vec i oružjem rukovala. A i sam hod, stas, narocito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice, izdvajalo je od ostalih žena. Zagledala se u Nikolcu koji je došao da služi u crkvi. Kad je trebalo da se sazna za njenu trudnoću, ona je presekla žile.

Pa cuveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kuce, pošto je mladi brat bio vecito bolešljiv, i mada se bio oženio prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grcke familije, ipak on, jedva izdržavši nekoliko meseci bracnoga života, produži tobož svoja putovanja po varošima, a u stvari svoj stari raspusnicki život sa cocecima, Cigankama i drugim javnim svetom. Žena njegova morala je sama kod kuce da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, cuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala je da se pojavljuje. I ko zna kada, kako, te izgleda da je s njime pocela grešiti.

26

I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole. On, sigurno osetivši taj njen greh, kad bi došao kuci toliko bi besneo, cinio cuda, pokore. pa cak dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Posle se ozenio nekom umobolnom raskosnom devojkkom. I njena lepota je usahla kada se udala za njega.

Pa onda Sofkinog dede rodena sestra "cal'k Naza", kako su je zvali. Tri puta je bežala kao devojka. Tri puta se i turcila. Gotovo jedan civluk otišao otkupljujuci je i dovodeci natrag.I onda su se događale sve gore i gore stvari, bilo ih je mnogo umobolnih, uzetih, nesrećnih.

II

Sofkna baba – Što je nagore, ona je svome mužu, Sofkinom dedi, padala kao neka rodaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali po nekom stricu. Grdan je novac morao da da, dok se vencali. I posle, kao zato što se tako blizak rod uzeli govorilo se da je ona uvek bila povezane glave koja ju je otada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lecila, a najviše ljutom, prepecenom rakijom. Deda je zvao svojom "majcicom" i gotovo je na rukama nosio.

U kući je radila sluškinja Magda i momak Tone. Sofkini baba i deda sve su davali da Mita postane efendi-Mita. Bio je obrazovan i uvažavan. Oženio je lepu, al sirotu ženu. Zvala se Todora. BIla je vižljastam suva i crnomanjasta, više muško nego žensko, ali on je znao u kakvu će se lepoticu razviti, pa je uzeo za sebe. Ali posle ženidbe ubrzo je nastavio da živi po svome. Odvajao se gore, gore je moralo da mu se donosi da jede i pije, često je išao na putovanja i sl. Ponekad se dešavalo da se zaigra sa Sofkom. Nije odolevao detetu. Gledao je u njenu kosu i lice i kao da se sećao nečega, a niko nije znao čega. Možda njene majke kad je bila mlada. Kad su dolazile te večeri, onda je puštao i majku da se popne gore, pa su njih troje zajedno večeravali. Sutra dan bi putovali. I majka je bila presrećna. A i Sofki su ovi trenuci ostali u sećanju kao najlepši.

III

Posle dode rat i oslobodenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i nestanak Sofkinog oca, efendi-Mite. Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj poceo da se bavi, tobož trgujuci s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veca, on je sve rede dolazio; u godini dana jedanput i to obicno nocu. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuce ne izlazi. Cak i najbližu rodbinu, striceve i tetke, ne prima.Efendi Mita otišao je u Tursku i nije se vraćao. Majka je činila sve da napravi situaciju kao da je sve kao i pre, da on tamo trguje i da sedi zbog posla, ali Sofka je dobro znala da on nije tamo zbog posla. Bio je tamo jer se plašio sirotinje. Njegovo imanje sad je pripalo seljacima u velikoj meri (posle oslobođenja). Oni su bili darežljivi i dobri prema Todori, ali to nije bilo dovoljno. Tone, koji je radio sve pozajmice i sve finansijske poslove za efendi-Mitu, napustio ih je nakon što je obavio raspodelu imanja i prodaju. Todora je videla koliko se on nakrao, i sve što je uspela da mu kaže bilo je – akoTone, ako… Magda je ostala uz njih, i stalno donosila nešto od hrane. Za

27

slavu bi Todora pričala kako se baš juče javljao Mita i kako je u nekom grdnom poslu. A haljine su se i dalje nosile kao pre i sve se spremalo kao pre. Prodavala je majka imanje, i to “njihovom” Tonetu, jer on jedini nece da kaze da su ga stvarno prodali, već da on tu samo radi.

IV Sofka je bila svesna svoje lepote, i bila je zaljubljena u sebe. Znala je da niko ne može da je nadmaši, pa čak i kad je navršila 25tu. Ipak svake godine je strepela da se na saboru ne pojavi neka nova, lepša devojka od nje. Znala je da ni jedan muškarac nije na njenom nivou, pa je zato slobodno stajala na kapiji bez straha da će joj se neko svideti. Nije zavidela svojim drugaricama koje su bile udate, zato što je znala da je ona poželjnija od njih.

Ipak imala je ono njeno, što je bilo usko povezano sa nemanjem muža.Onda bi pocela da ide ne znajuci zašta i cisto da se vuce kao bolesna... dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono "njeno": snaga joj u casu zatreperi i sva se ispuni miljem. Oseti kako pocinje sva da se topi od neke sladosti. Cak joj i usta slatka. Svaki cas ih oblizuje. Od beskrajne cežnje za necim oseca da bi jaukala. I tada vec zna da je nastalo, uhvatilo je ono njeno "dvogubo" kada oseca: kako nije ona sama, jedna Sofka, vec kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga pocinje da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva cekala kada ce doci noc, kada ce leci, i onda, osecajuci se sasvim sama, u postelji, moci se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseca kako je ova duboko, duboko ljubi u usta;rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajuci za Sofkine najtajnije, najslade i najlude želje, cežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroz san oseca kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, cisto puca. Ujutru nalazila bi se daleko od materine postelje i sa zagrljenim jastukom a sva oznojena. Danju, krijuci se i od matere i od svakoga ko bi došao, ceo bi dan presedela tamo iza kuce, u bašti. I tada bi, gotovo kao luda, pocela da razgovara sa cvecem. U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju želju, u svakom cvrkutu ptica pokoji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme.

Slobodno bi se otkopcavala, razgolicavala prsa i rukave i same šalvare, da bi osecala kako bi jednim pokretom sve mogla sa sebe da zbaci. Onda bi se unosila uživajuci u svojoj lepoti, osecajuci draž od te svoje otkrivenosti i od golicanja vazduha. A koliko bi puta, cisto kao kakav muškarac, sa tolikom strašcu pocela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima su se ispod beline kože, vec nazirale, kao odavno zrele, neke grudve.

Jednom joj pade na um luda ideja da iskoristi mutavog Vanka. Došao je pijan, znači neće se sećati, a i ako se seća neće umeti da kaže. Stavila je njegovu ruku na svoju dojku, ali sve što je osetila bio je samo bol. On poče da nasrće na nju, ali ona se izmakla i gnušajući se zakopčala.

V

Pred Uskrs dođe glasnik efendi-Mite. Todora pozove Toneta da ga pita da li zna nekog ko bi čuvao vino u njihovim bačvama, da ne propadaju. On se ponudi da on uzme dve. Vremenom će

28

se proširiti na ceo podrum, pa će uzeti i svoj ključ za njega. Od tih para što je platio za najam, ona da Magdi da ode da kupi basme za Sofku. Spremala se i hrana za efendi-Mitu.… A Sofka je znala da je to, pored ovoga, i zbog današnjeg oceva glasnika. Mada otac po njemu nije kazao da ce doci, ona je ipak po tome slutila, nadala se da ce ih možda sada, za Uskrs, pošto nije toliko vremena dolazio - valjda jednom obradovati i doci k njima

Sofka: (svi su na groblju) Ali baš zato nikako više nije smela da se vrati gore, na gornji sprat i tamo u onoj sobi sama da ostane, jer je znala da ce je odmah poceti da poduzima ono "njeno". Znala je da ce, mada joj je sada mati na groblju, kroz nekoliko dana eto Uskrs i cela ova nedelja strasna i placna, kada covek ne treba ni da se nasmeje - ipak, ipak, pored toga što bi znala da je greh, nju sve više i više obuzimati ti osecaji, ta draž, milje, golicavost.

Donele su svašta od jela sa groblja. Tetka je Sofki poslala veliko parče pite. Kad su legle da spavaju Sofka je opet osetila strah, i ono njeno. Nije mogla da zaspi. Cekala je da dode san i, s vrelim prstima ruke, osecala je kako noc sve jaca, tamnija i usamljenija biva, kako mati iza nje uveliko vec spava. Iz onih dolapa, iz kojih su iznete spavace haljine, a oni ostali slucajno nezatvoreni, bije neka studen; iz kujne vlaga od polivene vode i razvejan pepeo usled zatrpavanja i gašenja ognjišta. Jedino, odozgo sa gornjeg sprata, kroz napukle tavanice, što dolazi suvota od starih dasaka, šindra i ukrasa drvenih po rafovima, sobama i doksatu.

VI

Magda je poštovala ovu kuću i bila verna služavka. Npr. kad je dolazio njen sin, ona nije dozvoljavala da sa svojim bednim konjićem ulazi u dvorište, već je konj ostajao ispred. Vršile su se pripreme za Uskrs. sva se kuca videla. Cista, spremna, i kao izložena, stoji otvorena za goste, za taj svet spolja iz varoši.

I zaista, prvi poceše dolaziti seljaci. Svi oni dolazili su otuda iz bašte, gde su na gornju kapiju ušli, da bi u bašti, iza kuce, konje ostavili. I cim udu, prvo bi išli u kujnu, a opet svaki sa pogacom ili kojim drugim poklonom. Posle sa mukom su se penjali gore kod matere i, još sa vecim nestrpljenjem, tamo u sobi, ne sedajuci vec klececi u kraju, do zida, a nogama odgurnuvši cilim, da ga ne bi uprljali, cekali su da se svrši posluživanje, razgovor, pa da se opet povrate u kujnu, kod Magde. I tu bi, oko ognjišta, na kratkim stolicicama sedeli, pili rakiju, koju bi im Magda grejala i sa njima pila. I svaki cas posle kada gosti iz varoši pocnu da dolaze, oni,držeci ispod sebe stolicice, izviruju i sa strahopoštovanjem gledaju kako su ovi obuceni, i kako se slobodno penju na stepenice, sedaju tamo, piju i razgovaraju se i to glasno, da se i kod njih ovamo u kujni cuje.

Došao je deda koji je krstio efendi-Mitu, raspitivao se za njega, dobio isti odgovor. Kuća je bila puna ljudi. Bile su srećne u novim odelima, služeći goste. Do duboko u noć su sedeli.

29

VII

Odmah posle onoga glasnika ocevog, prvoga posle tolikih godina, na srecu njihovu a najviše na iznenadenje, poceše da stižu i drugi glasnici donoseci od njega pozdrav i glas da je zdrav. Međutim, majka je bila više uplašena i zbunjena nego radosna. Mati joj se beše vec sasvim pomirila s tom mišlju: da ce se jednom morati sve to izneti pred svet, ogoliti; da ce ih on sasvim napustiti, ako ne javno a ono bar tajno; da ce, nikako ne dolazeci k njima i ne javljajuci se, tamo negde svršiti, cak i navlaš, i nasilnom smrcu umreti, da bi time i pred njima i pred svetom zabašurio pravu istinu. Sad se plašila da nije na samrti, pa se tako često javlja. Magda je našla nekog seljaka koga su poslali u Tursku samo da vidi da li leži ili ne. Video je da je ovaj zdrav. Poče stvarno i novac da im šalje. Sofki onda bi jasno da se ona zato ovoliko prepala što se sada ne boji, nego je sigurna u tome: da je on tamo nekom kucu prodao. Otuda mu to sada da šalje glasnicima ove pare i darove, i sada eto dolazi da kucu preda kupcu a njih sobom da u Tursku vodi. I ne druge noci, nego iste još noci, dode i on. Naredio je da ništa ne bude osvetljeno, da ga niko ne vidi.

A od tolikoga grljenja, ljubljenja, uzvika, cemu se Sofka nadala da ce nastati kada on dode, jedino to bi, te tišina, mucnost i neka nema teškoca postade još jaca. Magdu nije pozvao ni da je vidi. Ujutru ga vec nije bilo.

I Sofka je po tome znala da oca sigurno nije ni ispracala, jer da je izlazila za njim do kapije, sigurno bi, vracajuci se, morala da oseti ovoliku zagušljivost, zadah, dim duvanski, te bi otvorila da provetri. Ali kad ga nije ispratila, onda je moralo nešto strašno i veliko izmedu nje i njega da se desi.

To, da je zaista on prodao kucu, videlo se i posle. Videlo se prvo po tome što on rekao da ce ponova doci. Dakle, sada je samo došao da im javi da bi ona, mati, imala kada da se spremi, da sve stvari, pokucanstvo uredi, te da, kad docnije sa kupcem dode, može odmah kucu da mu preda, sav resto novca da primi, i oni onda, sa tim spremljenim stvarima, nameštajem, sa njime da otputuju. Kuća se sređivala, vetrile su se stvari i raspoređivale po sobama. Sofki se svidelo da kupac ne vidi lošu kuću i njihovo siromaštvo.Sofka je videla kako svi to od nje kriju. Čula je i svađu tetka Stoje i majke. A ti, ti? (To se sigurno odnosilo na mater, njenu sestru.) Usta nemaš, jezik imaš. Što mu ti ne govoriš? Nego - muž ti je! Samo on, slatki muž, da je kod tebe, pa sve drugo neka ide!...

VIII

Došao je efendi-Mita sa gazda-Markom. To je u Sofkinoj glavi bio kupac. Došao je sa trubačima, a to je za nju značilo da želi da prikrije propast. Zadivio se njenom lepotom. Bio je dobro uslužen. Pilo se do duboko u noć, a Magda je krišom točila vino iz Tonetovih bačvi (pošto je njihovo nestajalo) krijući od gazdarice jer je znala da će je ova terati da vrati.

30

IX

Gazda Markov sluga se zvao Arsa, sin Tomča. Marko, kao uvek, sišavši sa alata, ude pravo u ono njegovo skoro dozidano sopce. To je sopce bilo malo, snisko, gotovo zagušljivo; pod nepatosan, gola zemlja, te novi cilimi od dugog nevetrenja (jer sem njega niko u to sopce nije smeo da ude) gotovo zemljosani. Nakon što se raspremi, legao je da spava.

X

Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro. I Sofka zato docnije celog života nije mogla sebi da oprosti: kako da ona to ne oseti, i to ona, Sofka, koja je oduvek sve znala, sve unapred osecala, a sad, baš sad, kad se ticalo njene glave, njenog života, tu se prevari! Ali otkud je mogla i znati?

Sutra, ujutru, mati joj se pojavi na stepenicama sa rukom na celu, preko ociju, a usta joj i celo lice bilo gotovo unakaženo, toliko iskrivljeno od užasa. I cim dode ovamo u kujnu, kod Sofke i Magde, samo što bi u stanju da naredi:- Magdo, odvedi Sofku kod tetkinih. Ona neka ostane, a ti se vrati. To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro pocišcena, gore od cadi crne grede, a sprocu po polici one žute tepsije. Sofku, cim to cu od matere, a dobro je znala šta to znaci, poceše te tepsije kao neke velike krvave oci da proždiru i sve oko nje u kolutove da se okrece. Bila je isprošena. Marko nije bio kupac kuće, već njen budući svekar.

Sofka se diže. I, osecajuci takvu snagu, takav bes, cak i mržnju prema ocu, pode k njemu. Osobito besnela je zbog uvrede: što, i ako je to hteo sa njom, da je uda, što onda ovako sa njom da postupa, što ovako brzo, odmah, kao da je ne može gledati. Ali ništa mu nije rekla.

Odveli su je. Iz tetkinog razgovora sa drugim ženama saznala je da je Marko otac, a da je uzima za svog dvanaestogodišnjeg sina. Kroz prozor je gledala kako je metež u njenoj kući, kako svaki čas neko dolazi i odlazi.Uze šal od tetke i ode kući pod izgovorom da je nešto zaboravila. Popela se kod oca i rekla mu da ne želi da se uda za takvog.- Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je...Što Sofku gotovo prenerazi, to je što u njegovu glasu zazvuca to kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorcina. On je sam to tako nekada mislio da je lepota i mladost najpreca, najveca, sada evo zbog toga došao dotle, do siromaštva; a da nije tako mislio, ne bi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko se namucio, potucao i još, sada, kada se smilovao i rešio da se k njima kuci ponova vrati, a ono, mesto blagodarnosti, gle šta!...I razgnevi se na neblagodarnost Sofkinu, jer on se samo za njenu ljubav vratio da je dobro udomi. A to što je daje za mladoženju koji je još dete, to nije baš toliko strašno, koliko je strašno ovo njegovo: što on eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi. Pa, pored svega toga, eto još i ona - "nece", "ne može". A on može! Pokazao je Sofki da je sve na njemu lažno, da su samo krajevi oni što se vide novi, a da na unutrašnjim delovima negde nema ni postavu. Sofka istrča, ostavi ga palog ili raspojasanog, nije se sećala. Po senci u njegovoj sobi videla je da je majka tu kod njega, da mu pomaze da se oporavi.

31

XI

Sofka poce osecati jak, težak bol. Cisto se pokaja. Da je samo znala, ne bi ona ni pokušavala da se protivi, a kamoli da ga onako u oci, silno, cisto ispitujuci, gleda i protivi mu se. Samo da je znala! Ali i to nije bilo istina. Našto sada sebe pravdati! Znala je! Kako da nije znala?! Jer kada je znala da nikada nece biti žena svoga izabranika onoga o kome celog života snevala, koga u snovima i mislima ljubila i grlila, a znala je da ce se ipak morati udati, onda - našto je sada ovo cinila?

Ujutru pozva oca i saopšti mu da je rešila da pristane. On je srećan izgrli. Došao je Marko na “pijenje”. I dalje su strepeli šta će Sofka reći (otac se plašio da se ne izgubi takva prilika za bogatstvo), ali kad je svekru rekla da hoće svi odahnuše. Dao joj je zlatnu ogrlicu i davao zlato za njeno spremanje.

I jednako, neprestano je iz kese sipao sve samo zlato, dukate, stare, nove, kao pobudavele od silnog uvijanja u krpe, cuvanja po vlažnim mestima. I kada se na sofri citav kup, rpa od zlata nacini, efendi-Mita cisto kliknu. Kao da se ponovo rodi i ožive, tako silno viknu:- Magdo! Magdo, Magdice! (Prvi put što je tako slovi, zbog cega Magdi noge pokleknuše od radosti.) Naša Sofka hoće da ide!

I na iznenadenje svih, pucnji pušaka ubrzo poceše da se mešaju sa svirkom sviraca koji su odjednom odnekud odozgo, ovamo kuci poceli da dolaze. A sve je to bila Magda spremila. Odavna znajuci za sve, poslala jednog slugu i naredila mu da odmah, cim cuje pucanj pušaka,svirace ovamo vodi.

XII

Marko: Cuti, ceri! Sada ce tata da se vrati! Idem da naredim kod kuce.Morao je to. Nije smeo novoga prijatelja da odvede onako, pošto je znao da kod kuce niko ne zna i nije ništa spremno.Markova žena se zvala Stana. Ni ona nije bila oduševljena ženidbom sina. Bila je iznenađena i u čudu. Zbog cele situacije Marko se razneži prema njoj, pa je pomilova.

XIII

Posle proševine, sve se do sitnica doznalo o njima: narocito o njemu, gazda-Marku. Odskora su se bili doselili iz Turske. Ali, kao da nisu ni živeli, tako se za njih ovamo gore, oko crkve i u pravoj varoši, malo znalo, kao i za ceo taj njihov kraj dole.Retrospektivno se vraća u Markov život. Učio je škole, otac ga je oženio mladog, da ne preuči pa da ode u manastri. Dobro je umnožio bogatstvo. Međutim, družio se sa nekim Arnautinom Ahmetom. A njegov sinovac, koji mu je bio najbliži jer nije imao dece – Jusuf, družio se sa Markovom sestrom. Tu je sestru Marko ostavio kod kuće, davao je i u manastir da uči školu, pa

32

da je bolje uda. Međutim, jednom je nađe trudnu. Nju su poslali u manastir, a Jusufa su morali da ubiju. Tada su se i preselili, da se Ahmetovi ljudi ne bi osvetili njima. Marko je često putovao, a čim je Tomča napunio 10 godina i njega je počeo da vodi sa sobom iz straha da Ahmet ne dodje ovamo. Stana je bila usamljena i stalno se žalila što joj ne dovode sina.

XIV

Na glas da se Sofka isprosi, cela varoš, siteci joj se, odahnu. Dakle jednom vec i to se i sa njom svrši, i da su oni sami boga molili,pa ne bi im tako ispalo za rukom da se ona ovako uda, u takvu seljacku kucu i za takvog mladoženju, još decka, koga ce morati da uci kako da se opasuje i umiva. I pošto nikog nije gledala, niko njoj nije bio ravan i dostojan nje, naposletku i pravo je da tako i svrši.Bar da se zna! Neka se vidi da i ona nije baš onakva i tolika, za kakvu se izdavala. Zatim, po obicaju, i pored toga, poceše u potaji razna pricanja, ogovaranja.

Znala je da će je najviše provocirati njene najbolje prijateljice, pa je kačila nisku dukata oko vrata, koju je dobila, jer ih je to najviše zaprepašćivalo. Uveče je gotovo ludela. A sutra, danju, Sofka vec nije žalila sebe, jer bi gledala kako je sobom, svojom žrtvom i onim svojim nocnim mukama, bar ostale usrecila.Gazda Marko joj je stalno davao poklone i ostavljao dukate njoj, u njenu ruku, ako ona hoće nešto za sebe da kupi.

XV

Prvi put se zaplakala u amamu kad ode da se kupa.

Govorilo se kako ona zna madije: kako kupajuci udavace ona ih i uci, daje im kao neke cini, kako ce se sutra, na dan vencanja, i posle vencanja, muževima što više dopasti i uci im u volju. Zato je Sofka sa tom baba-Simkom i pošla.

I poce i pre kupanja: golicanje, smeh, nabacivanje haljinama jedne na drugu, silom svlacenje i otkopcavanje nekih koje su se stidele, jer su tek sada prvi put dolazile u amam. Narocito od mladih žena, skoro udatih, nije se moglo opstati. One su prve bile svucene, prve gotove. Svaku devojku su jurile, zadirkivale. Ubrzo pa lupa nanula Ciganki koje su išle i raspremale, lupa vrata amamskih i njinih tokmaka, obešenih drvenih cutuka koji su po vratima, prilikom zatvaranja, padali odozgo udarajuci ih i pritiskujuci ih, da što bolje stoje zatvorena - sve se to izmeša i poce da bruji... Neke, vec gotove, svucene, ne moguci cekati, sa nanulama u rukama, trcale su bose po plocama, da što pre udu unutra, a otuda se vracale vrišteci, prskane hladnom vodom od drugih koje su pre njih ušle. I sve, kao da im je baba-Simka bila sve i sva, otac, mati, njoj su se obracale, tužile jedna na drugu. Pokoja tek, vrišteci, otuda istrci.

Kad je otišla da se napari - Ugrejana ploca pekla ju je. Ali njoj je bilo hladno.

33

U prstima stisnutih ruku, u grlu, osecala je jed, gorcinu, i to na samu sebe. Što da joj je sada ovako? Što, kada je sve znala, ipak da joj sada dode ovoliko teško? A znala je da sada nastaje i teže i gore. Jer sada ce ponova nastati veselje, pevanje. I to, kao uvek, sve ce pesme biti o ljubavi, cežnji, mesecini...

I, kada ude u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeci se za glavu, cisto pade do cesme i grunu u plac. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajuci Ciganki da i ona ude, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirac, kako se ne bi ništa videlo.Simka je u poslednje vreme stalno viđala devojke koje plaču, ni jedna nije polazila za dragog.

XVI

Svadba. Opisuje običaje – majka prva povede kolo, bacanje sita…

A sve to odozdo jednako je gledalo ovamo gore, na nju. I Sofki se ucini da, pored nje, najviše gledaju u ono iza nje na doksatu, u njene spremljene i rasporedene darove koje ce sutra nositi mladoženji: svilene jorgane, dušeke i jastuke. Osobito kao da su gledali u onaj crven, svilen, svadben, za dvoje, širok jorgan. Sofki se ucini kao da je gola, jer tako poce, ne znajuci ni sama zašto, samu sebe da zagleda, kao da se uveri da li zaista na sebi ima odela, da joj štogod ne fali. Ali brzo se seti da to ne sme dopustiti, osobito, da je taj tudi svet, nacickan oko zidova i na kapiji, tako gore usamljenu gleda, i po tome doseti se kako je njoj sigurno teško, i onda da je pocne žaliti. Brzo zabaci šamiju i side. Glasno, kao u inat nekome, cu se kako ona rece:- Hajde da igramo!

XVII

Efendi Mita:I kako mu razdragano dodoše kao neka uteha reci i ta pesma o njinoj kuci! Da zaista, niko se od njih nije ženio ni udavao drukcije do ovako! I sam on, kad se vencavao, vencavao se više onako, ne istinski, ne radi sebe, vec drugoga: oca, kuce, sveta radi... Pa eto i sada, on svoju Sofku, - zar je udaje od sveg srca? - nego što mora!...I zato mu sada dolaze tako tacne, tako tužne reci te njihove pesme koju su Cigani odozdo jednako ponavljali:Hadži-Gajka, hadži-Gajka devojku udava,Em je dava, em je dava, em je ne udava!

Svi su se oslobodili. I efendi-Mita poče da se šali, da se poslednji put svi zajedno provesele.

XVIII

I ode natrag, ali setno, zamišljeno, jer po tom Sofkinom odbijanju jela znacilo je da hoce da pije ne vina nego rakiju. I po tome je Magda videla koliko mora da je Sofki teško, kad eto hoce da pije rakiju koju dotle nije tražila.

34

Došli su prijatelji. Marko, sedeci na stolici, u celu, sa rukom na kolenima, gologlav, uzdrhtalog grla i usta, nije znao kome više da se zahvali. Da li Todori, priji, koja jednako oko njega oblece i cija ga toplina i jara iz njenih još zdravih krupnih prsiju cisto u celo udara, ili Sofki, svojoj, ako bogda sutra, snaji, koja ga jednako dvori, klececi mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleci ih, sama mu ih mece u usta;

XIX

Išli su ka crkvi. Znala je da to za njom idu njeni: tetke, strine, a iza ovih njini muževi, svi u dugim cohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od cakšira, da bi im se oko clanaka videle njine, hadžijske, bele carape. I svi oni, njeni, zajedno jedno uz drugog, da se time odvoje od ostalih svatova, osobito od svekrovih, od onih seljaka na konjima.

Ali u samoj crkvi joj bi bolje. Valjda što ona vreva i svirka presta, a ona, odvedena pred dveri, osta sasvim sama. Tada prvi put u životu, tako pred dverima, u sredini crkve, oseti ona celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, osobito njene visoke svodove kao cak u nebo, sa pocadavelim tamnim slikama, sve iz Strašnoga suda.

U ruke joj uguraše upaljene kumovske svece i do nje, tako isto pred dveri, takode sa upaljenim svecama, dovedoše njega, mladoženju. Ispod ociju, kroz krajeve ocne, ona ga poce gledati. Posle ispita sada prvi put ga vide celog. Isto onako mali, sa vec širokim prsima i razvijenim vilicama i podbratkom, ali ramenima i rucnim kostima još detinjim. Osobito mu je bila sniska, do kože ošišana detinja kosa iznad ispupcena cela. Mada je imao najskuplje cohane cakšire i svilene pojaseve, ipak, videlo se da se u njima gubi. Ni kukovi, ni kolena mu se ne vide. Džepovi sa kolutima gajtana sasvim se izgubili u trbuh i pojas, i jedva su mu virili.Osecala je kako njegovi ukoceni, uplašeni prsti samo leže u njenoj ruci, te ona mora jako da ih steže da bi ih mogla držati. Srecom bili su preko njinih ruku prebaceni darovi, basme i svile, te se nije moglo videti njeno neprekidno upinjanje: cim oseti kako od njegovih prstiju sve po jedan manje i manje ostaje u njenoj ruci, dok ne ostane samo jedan, ona onda mora ponova celu njegovu šaku da hvata.

XX

Svekrva se uplašila od Sofke kada je došla. Bila je lepa, nagizdana, a ova kao na silu u varoško obučena. Ali brzo joj se približila i bila uz nju.

Idi i donesi "ono"!I pokaza joj glavom na kucu, na malo sopce u kome su zakljucani u kovcegu cemeri sa novcem. Ona ostavi Sofku i potrca. Ali ispred nje vec istrca Arsa. Znao je da ce se ona tamo oko otvaranja sanduka zbuniti i zadocniti, zato istrca ispred nje i uze od nje kljucic. – kao i Magda kod Sofkinih, tako je ovde Arsa bio odani sluga koji je sve znao unapred.

35

A sa tim halakanjem, usklicima, nastaje sve veci šum, kretanje, zveckanje mamuza, jatagana, krckanje novih silava, tako da se Sofki ne tek poce nego sasvim ucini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuca, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krucim i cak do peta dugackim novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa obešenim nožicima, lancima; pa onda one njihove ispred kuce i po motkama prebacene bisage, uzde, uzengije, a dole onaj veliki oganj, oko koga su se okretala i cvrcala citava telad - sve joj se to ucini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili, da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i podu...

XXI

Sofka izađe iz sobe gde su je odvojili i pomeša se sa gostima. Marko je vraćao, ali kad ču da ona voli (a ona je to rekla jer je videla koliko to njemu znači) on se sav obradovao. I žene se opustiše, pa su je gladile po plećima i kukovima naslađujući se njenim oblinama.

XXII

A znala je da nije trebalo to da uradi, jer tim ulaskom među njih ona izjednačava sebe i njih. Time se sve više varoškog i hadžijskog gubi, oni su to primećivali i bivali srećniji.

Marko im je bacao citavu kesu novaca. Odjednom on dipi i pozva je:- Sofke, cedo, hajde...Nije znala kuda ce s njom, ali ipak pode. Vide kako on ispred nje, cisto se poturajuci, ide, a ispod temena beli se njegov kratak, širok vrat. Ali kada vide kako se on uputi pravo njenom sopcetu, ona se sa osmehom doseti šta hoce. Sigurno ce opet iz onih sanduka, gde su novci, kakav dar, kakva niza dukata. Zato Sofka, ne žureci se, pusti Marka ispred sebe. Prolazeci pored kujne cu kako i odande takode dopire graja, sigurno od slugu. A pored toga, mada su ga ostale sluge uplašeno zadržavale, zaustavljale

I u tom stiže u sopce s Markom. Vide kako on iza vrata, gde je bio mrak, i gde su im stajali oni sanduci, ne rukama ili kljucem, vec teškom i okovanom potpeticom od cizme, sa mamuzom, gazi i skida katanac. Od besa, što ne može odmah da se katanac otkine, on ga izbi cizmom, zajedno sa bravom. I Sofka vide kako on, kad je oseti do sebe, i to ovako nasamo, u uglu sobe a još opkoljenu onim poredanim i naslaganim darovima, osobito uvijenom uza zid bracnom posteljom, sa onim crvenim, širokim jorganom, jastucima, cistim, belim, mirišljavim, ne može oci od nje da odvoji. Pokazujuci na sanduk sa razbijenom bravom jedva govori:- Eto, evo, sve, kceri, sve je tvoje. Otvori, i uzmi. I sve... Ti ceš od njega kljuc imati. Ti šta hoceš, kome hoceš, kako hoceš, cuvaj, daj, rasipaj... Sve je tvoje. Počeo je da plače i da je pita da li ih ona stvarno sve voli, a ona je odgovorila da je stvarno, a da najviše voli njega.

36

XXIII

A to je pocelo Sofku da užasava, puni jezom i strahom, jer joj tada bi sasvim jasno da je ova svadba, ova njihova slatka vecera u noci,i ono jednako traženje da je tamo kapija što više zatvorena, što jace zamandaljena, da bi oni ovamo bili odvojeniji, skriveniji - sve to kao neki njihov odredeni, odavno ocekivani dan i vreme. Otuda onda one neverovatne price, glasovi o njima, "seljacima". Sofki tada bi jasno što nikad od Magde nije cula kakvu dobru rec o tamo njenim sinovima, snajama na selu; I onda ono, u šta Sofka dotada nije mogla da veruje, ona prica o njihovom cuvenom civciji deda-Velji, za koga se pricalo da je sa svim snajama živeo. I Sofka tada, na užas svoj, vide da je - ne ceka, ne da ce možda to i s njom biti, nego da je to svršeno, to se vec zna, jer eto poceše, kao cestitajuci Marku, na Sofku padati masne zdravice, zadirkivanja i smeh…

XXIV

Treci dan, utorak, a Marko nikako ne pušta. Sam odlazi i zatvara kapiju. Sofka, ogrnuta kolijom, ležala je. Nije mogla više da dvori, nudi. Od umora jedva je oci držala otvorene. šta ce ona ciniti, ako zaista svekar, Marko, na nju... Samo da nije ona Sofka, efendi-Mitina, ona bi vec znala. Sigurno bi mogla da se otme od njega, i, makar sva izgrebana, sasvim gola, ona bi utekla. Ali šta ce posle, kad je takvu vide na ulici, u caršiji?... Jedva ce se to docekati, da joj se site. I zbog toga ne smejuci, a ne znajuci šta bi drugo, od straha, izvaljana do svekrovog mesta, uz trpezu, sva je cvokotala i grcila se.

Stariji su otišli, nisu mu pomogli da objasni kakav je običaj na selu. Ovo je ipak bio grad i trebala mu je pomoć. Onda je kuvarica došla i zvala Sofku na prvu bračnu noć. Njemu kao da su svi osporavali to njegovo “pravo”. On je počeo da proklinje svoje pretke, i da razmišlja kako je i njegova žena bila sa njegovim ocem, pa mu je sad ovo možda brat a ne sin, a sad kad on treba da uživa, sad toga nema. Žena je pokušala da ga smiri i poricala da je bila sa svekrom.I Sofka cu kako on krklja i valja se, upinje, napreže, da bar glavom, ramenima gurne u vrata, otvori ih i ude k njoj. Ali ne može. Pada. Ruke, laktovi i kolena ga izdaju, jer ga ono ženino cviljenje kao neko uže oko vrata steže, ne da mu i ne pušta ga da se digne, prede prag. A medutim, da se opet vrati, tamo, kod žene, u onu sobu, kucu, ne može - svršeno je! A to njeno cviljenje, a baš stoga što nije silno, ne priziva u pomoc, vec tiho, ubijeno, bez nade, baš zbog toga ono mu sve jasnije dopire do ušiju. Izgleda da mu tavanice, grede i crepovi i sva kuca sa tim njenim cviljenjem pada na glavu i bije ga u teme, u mozak. I jedva, pomocu laktova i kolena, uspe nekako da se od sebe otrgne, oslobodi i posrcuci pode u dvorište.

- Alata!Arsa mu poce silav opasivati. On to nije ni osecao, sav je trnuo osluškujuci, da li se ne cuje što iz onoga sopceta gde je Sofka i odakle se videlo kako još prska sveca. Srecom ništa se nije culo, ni Sofkin plac, jaukanje. Medutim, iz one druge sobe jednako je dopiralo ono svekrvino cviljenje, da mu se cinilo da joj se, otkako ju je udario i otkada ona vec cvili, sigurno vec cela prednja strana lica onako u krvi izgubila u zemlji. A noc je bila jednako mracna, i dvorište, kaldrma

37

skamenjena. Jedino iz onog tamo kuta u dnu dvorišta, gde se slivala i skupljala necistoca, zaudaralo je na dubre, na trulež. On sve jace i jace poce da udiše taj trulež. I to ga poce kao osvešcivati. Seti se svega. Poslednji put zadrhta i iznenada, silno, jako, poteže rukom za nož iz silava. Ali zastade, jer vide da ce ga opaziti Arsa, koji mu se približavaše dovodeci alata. I da se ne bi ovaj dosetio, Marko tom podignutom rukom za nož na sebe, na svoja prsa, srce, samo što poce da briše celo. Opet ga obuze strah, opet malaksa, oseti neko krkljanje, tupo, teško, kao neko davljenje samoga sebe... Sam je Arsa morao u uzengije da mu umece noge, jer se on jedva držao o jabuku na sedlu. Ali iznenadnom snagom odjednom skoci, usede u sedlo i nožem alata ostrag po sapima šinu. Šiknu krv. Alat, blešteci se u mraku, propinjuci se i razrivajuci kaldrmu, odjuri sa njime. Sofke cu kako Arsa polete u kujnu i tamo ka svekrvi viknu:- Ode gazda i posece alata!

XXV

Od sad je spavala sa svojim mužem. Tomča je legao pored nje, pazeći da ne dotakne čaršav na kome ona spava i time ga isprlja. Ona je bila tužna, ali i srećna zato što se izbegla prva bračna noć i običaji oko nje. Grlila je i ljubila Tomču kad zaspi , uz plač.

I cele bi noci tako, dok ne bi izjutra, savladana i izmucena, pala, u dubok groznicav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu. I naposletku, zacudo, ta njena groznica, bolest, dobro joj dode, osobito što se, zbog toga, izbegoše svi oni obicaji posle svadbe, prve bracne noci: ono videnje, cašcenje i dolazak žena, komšiluka, rodbine, medu kojima bi ona morala da se pokazuje vesela, zdrava...

XXVI

Sofka - Poce da ide po kuci, cak i da radi. Poce da se oblaci, pa i kiti i nosi cvece i opet poce svekrvu i celu kucu da zasenjuje i ispunjava onom svojom lepotom i raskošnošcu, sada još vecom.I samo da nije bilo još i ono svekrovo, ono one noci, a, posle toga, ovo njegovo nikako nevracanje kuci niti javljanje o sebi, možda bi bilo sasvim dobro. Ali se i to svekrovo poce kao zaboravljati. Sofka ga poce u sebi izvinjavati. Pijan bio i, možda, svekrva i ašcika nisu umele kako treba da mu objasne, i zato on nije davao da ona sa mladoženjom ode u svoju sobu, a ne što je on sam hteo nešto.Ali što se, otkada je otišao tamo u han, ovamo bar ne navrati, ne dode, da se time, ne Sofki, kao izvini za sve što je onako pijan radio; nego da komšiluk, svet, osobito njene, oca, mater i rodbinu, uveri, kako ništa nije bilo!

Došao je seljak planinac na konju jednog dana. Sofka, iako je odavna slutila da, pored svega ovoga što je bilo, mora ipak još nešto crnje i gore dogoditi se, pretrnu od straha, jer ovaj seljak još s vrata poce da muca kroz suze, ne gledajuci ni u Sofku, ni u svekrvu:- Gazdarice, ete, poslali me da kažem da je gazda ubijen. Ubijen je gazda, gazdarice! - ponavljao je, jednako brišuci znoj po košcatom licu i dugackom vratu.

38

Sofka je znala da se on ubio zbog nje, ili išao u Arnavutluk sa tom namerom da ga ubiju. I kad je mogao da dođe kući on se odvio, da mu isteče krv, kako ne bi morao da vidi nju.

XXVII

I kao što se nadala, tako docnije i nastade. Mada prodoše dve ili tri godine, njoj se jednako cinilo da je tek sada, kao juce, nema ni mesec dana od svega ovoga što je bilo. Odmah u sledećoj rečenici vraća se retrospektivno na ono što je bilo iza sahrane.U pocetku, posle sarane Markove, cela jesen i zima prode u izlaženju na groblje.

I naposletku, ko zna koliko vremena prode, mada se Sofki jednako cinilo da je sve to tek od juce, ipak ona poce osecati: kako ce se na kraju krajeva možda sve preboleti, sve utišati i zaboraviti. Istina, njoj je bilo jednako teško i bila je uverena da teže, gore ne može biti, ali ipak, ipak, ko zna, možda...

Za ceo je taj kraj, još nenaseljen sasvim, vec iz seljackih porodica ili iz varoške sirotinje, koja je odozgo, gde je bila skupoca, doseljavala ovamo - za sve njih ona je bila njihova "snaška"... Svuda su je docekivali i pozdravljali usrdno, radosno. Pa i sam njen muž, Tomca, i on je bio prema njoj pažljiv. Vec beše malo uzrastao. Što god bi mu naredila, on bi ucinio, i to radosno, sav srecan zbog toga što mu ona nareduje i što govori s njim. Celu kuću su joj predali.Sofka je osecala da to oni ne cine što je se boje, što strepe, što možda oni ne bi mogli, znali i umeli svim tim, celom kucom i imanjem upravljati, nego da to cine stoga da bi ona bila sasvim slobodna i da bi se i ovde, kod njih, osecala kao kod svoje kuce. A pored toga valjda su hteli da se time pred njom kao otkupe za sve ono što je njoj njihov Marko, možda, nažao ucinio, a bez njihove krivice i volje. Možda je i sasvim unesrecio, zarobio, ubio, što ju je doveo ovamo, kod njih.Tomca sasvim je njen. Ni o cemu drugom ne zna, do samo o njoj, Sofki. Jer sve što je dosada doznao i osetio, to je samo od nje. I sada sa vec ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, cak i najlude, one devojacke! A ko zna tek docnije kako ce biti,kada on sasvim poraste, ojaca, postane covek, i kada se budu kod njega pocele razbuktavati njegove licne želje, strasti, ludosti. Ovako izucen od nje, kako li ce je tek tada sam grliti, ljubiti!...

XXVIII

Kuca joj postade topla.

I Sofka bi onda primecivala, kako bi mu, cim bi znao da ga ona tamo ne može cuti, ni videti, a naide na koga slugu ili u kradi ili u kakvoj neispravnosti, odmah tada njegove oci zasjale takvim nekim užasom, necovecnim sjajem, vilice mu tako odskocile i cvokocuci pocele da se tresu. I Sofki onda, na užas, odmah bi upadale u oci njegove ruke, kratke, maljave, vec iste kao u oca i onaj Markov zdepast vrat sa sniskim celom i izvucenim, visokim potiljkom. – nije zaboravila Marka.

39

XXIX

Kada Tomca sasvim poraste, i on sam, a najviše svekrva, poceše navaljivati na Sofku da prodadu han i sva imanja što imaju tamo na granici i u Turskoj, i da do kapije, sa lica caršije, podignu veliku lepu kucu. Sofka nije nikako pristajala. I to nije pristajala, ne što nije htela, nego da ne bi svet, osobito njina rodbina osetila to kao odvajanje od njih, od njihovih sela, a još više da se ne pocne pricati kako eto vec pocelo da se imanje, hanovi, prodaje i troši. A opet bojala se da to odbijanje ne bi Tomca pogrešno tumacio. … Da ne bi on to tako shvatio, pristala je naposletku da u caršiji mesto nove kuce nacine kakvu mehanu i nekoliko ducana, odakle ce se imati kirije, a ovde samo kuca da se malo opravi i iza nje podigne i uredi bašta.

XXX

Došao je uvređen efendi-Mita. Sofka mu je čitala sa lica da je hteo da joj kaže – lepo vi ovde živite i širite se, a na nas si skroz zaboravila.Ne znajuci zašto, poce drhtati. I što nikada u životu, poce osecati kako joj duša, sva njena unutrašnjost nekako mrtvacki zaudara. Poce da drhti i da se trese od neke neizmerne nesrece koju predoseti da ce se desiti. I zaista, ona odmah cu kako on, otac, i ne cekajuci da tamo u velikoj sobi bude poslužen, ne hoteci ni da sedne na silno nudenje Tomcino, sav pobesneo što je docekao, da on, efendi-Mita, tako što cini, ovoliko se ponižava i na noge nekome dolazi, zaglušenim, šištavim glasom govori nešto Tomci, a na to mu Tomca, i to naivno, cisto uzbezeknuto, odgovara:- Ne znam, ne znam, tato, ne znam, bogami, ja ni za kakve pare! I to Tomcino odbijanje nije bilo odbijanje, odricanje da mu nece dati, nego detinjsko uveravanje, kao kad neko skrivi, pa se pravda. - Zar da mi nije onaj, tvoj otac (nije hteo ni ime da mu spomene) obecao pare, zar bih ja za tebe, pezevenk jedan, dao moju kcer?- Tato, bre? Ne tako, ne to, bre!- Da! - još bešnje, još obezumljenije, cu kako joj otac nastavi.

U jedan korak oseti Sofka ovamo kod sebe Tomcu. Nije se mogao poznati. Vilice su mu igrale zadržavajuci u ustima glasove, a ne znajuci šta ce rukama, štipao je svoje noge, butine.- Daj pare! Daj! - dahtao je ka Sofki. Jedva se držao na nogama. Sofka, užasnuta, vide kako mu ruke jednako idu po pojasu, pod miške, gde se obicno drži nož. Ubi je taj strah da krv ne legne, te ne ucini ono što je trebalo da ucini: da Tomci ne da pare, vec da se ona sama digne i ode tamo ocu i - ma šta bilo, ma kakav greh nastupio - otera ga, najuri. Jer, posle ovoga, za Sofku sve je propadalo. Ona je sasvim propadala, umirala. Nje, Sofke, one Sofke nestajalo je. Posle ovih para, kupovine, ona je u Tomcinim ocima postajala druga, obicna, neka stvar koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti. Tomca, kidajuci rukama zaklopac, sjuri obe ruke unutra i ne gledajuci ni koju ce kesu, da li sa srebrom, zlatom ili niklom, sa dvema kesama odjuri natrag, silno, iz sve snage odahnjujuci. I tamo u sobi, kao neki strašan teret skidajuci, baci kese. Sigurno ih je u sama prsa efendi-Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu: NA. Otac joj sa kesama pobeže. Ali da se ne bi primetilo da beži, jednako se oko sebe zagledao, tobož ispravljajuci svoje ugužvane cakšire.

40

- A? Mi kerpici?! A oni, što se za pare prodaju, kupuju, oni su sve, mi ništa. Mi kerpici! Ðubre! Aha!

Tada je udario Sofku prvi put.

XXXI

Odjurio je na granicu u njihov han. Tamo se propio, uhvatio sa cigankama, od tada se nije treznio. I efendi-Mita je slao čoveka da mu kaže da se vraća kući ili će on uzeti kćer, ali njega to nije zanimalo. Otac je hteo da je uzme natrag, ali Sofka nije htela da ide.

XXXII

Ali na tome ne ostade. Tomca, kad vide da ga više niko ne dira, još manje smeju da mu porucuju i prete, dakle da više nije dete, nego veliki, odrastao, svoj covek, poce opet da dolazi kuci. Ali kako! Uvek u noc, uvek pijan, uvek gotovo razbijajuci kapiju, dok mu sluga Arsa dotrci i otvori. Cim sjaši s konja ispred kuce i ude k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga doceka, on rukom po celu. Ali ona iz inata ni da jaukne. Posle toga su pili rakiju, on je mučio i ljubio. Ta rakija kao da joj je daval a neki užitak. Svekrva joj je govorila da ide, da se spasi, ali ona nije htela. Svekrva je sada cesto nocevala kod drugih, bilo je sramota da pogleda Sofku u oci. Na kraju je i poludela, nocu zvala sluge, opijala se.

XXXIII

I ništa se ne desi. Još manje smrt da dode. Cak poceše deca dolaziti i radati se. Ali kakva deca, kakav porod! Jedini sin, prvenac, što je imao neke snage, jacine, dok su sva ostala bila sve bleda, podbuhlija.

Ali to nju nije iznenadivalo. Sve joj je bilo tako jasno. Sve se, isto kao nekada, i sada ponavlja. Isto kao što od onog njihovog hadži-Trifuna njeni poceli da propadaju, tako, evo i ovde pocinje od svekra joj, Marka, muža, Tomce, i same nje. A bar da se njome završi, nego se eto produžava njenom decom, unucima, praunucima. I ko zna, neka njena cukununuka, koja ce se možda zvati i Sofkom, bice sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako ce i svršiti, ovako ce za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati.

Medutim sama Sofka odavno se osuši. Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrci i odudara od nje. Crne joj oci ušle, nos joj se izvukao i utanacio, a slepoocnjace joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj; samo joj usta još onako tanka, vlažna i sveža. Ide polako. Nikuda se ne žuri, vec nesigurnim koracima s uvucenim rukama u nedra, te joj košulja na grudima uvek nabrana, skupljena i prljava. Necete je nikad videti da jede. Gotovo nikad ništa. Samo što pije kafu i uvek vezuje celo maramom, stežuci jako na slepoocnjacama kolute crna luka, posute kafom. Po ceo dan tako provede sedeci do ognjišta u kujni, nagnuta nad njim, ceprkajuci mašicom, odvajajuci kupice ugašenog žara, onda po cistom i mrkom pepelu povlaceci

41

neke meke, nežne poteze. Iz toga ako bi je tek koja komšika trgla. Zamrsilo joj se platno i zove je da ga ona odmrsi. Sofka odmah odlazi. Na prvi pogled vidi gde je preda zamršena, i sigurno, slobodno, ne otkinuvši ni jednu žicu, raspravi je, pa cak, kao da to nije tud posao, vec njen, seda u razboj i produži da ona tka. Ali to biva malo. Brzo se kao umori i onda se diže i odlazi drugoj komšinici. Tako celog dana ide od kuce do kuce, provlaceci se kroz kapidžike. Izredi celu mahalu i opet se vraca kuci, opet seda do ognjišta, šara po pepelu, kuva kafu i srce je polako, odmereno, oblizujuci svoje izgrižene zubima i navek rumene i vlažne usne.

42