BOSNA I HERCEGOVINA 

SUD BOSNE I HERCEGOVINE S A R A J E VO 

Krivično odjeljenje ‐ Odjel II za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju 

    

 Broj: S1 2 K 003424 10 K 

(veza: raniji broj  X‐K‐09/762) Sarajevo, 23.12.2010. godine 

 

   

U IME BOSNE I HERCEGOVINE!   

SUD BOSNE  I HERCEGOVINE,  i  to krivično pretresno Vijeće u  sastavu  sudija Radević Goran kao predsjednik pretresnog Vijeća, te sudije Strika Mirsad i Marijanović Anđelko, kao članovi Vijeća, uz  sudjelovanje  zapisničarke  stručne  savjetnice  ‐  asistentice  Gadžo Mirele,  u  krivičnom  predmetu protiv   optuženih BAŠIĆ HARISA    i AJKUNIĆ ENISA, obojica  iz Sarajeva, po optužnici Tužilaštva BiH, broj  KT‐252/06  od  05.01.2010.  godine,  potvrđene  dana  13.01.2010.  godine,  izmjenjena  dana 18.11.2010. godine,  zbog osnovane  sumnje da su počinili krivično Nesavjestan  rad u  službi  iz  člana 224. stav 2, u vezi  sa stavom 1. Krivičnog zakona Bosne  i Hercegovine, nakon održanog usmenog  i javnog  glavnog  pretresa  od  21.12.2010.  godine  u  prisutnosti  tužioca  Tužilaštva  BiH  Čampara Dubravka, optuženih Bašić Harisa  i Ajkunić Enisa  lično,    te   njihovog zajedničkog branitelja Hodžić Seada,  advokata    iz  Sarajeva,  donosi  te  dana    23.12.2010.  godine    javno  objavljuje  u  prisustvu  stranaka i branitelja slijedeću:  

  

P  R  E  S  U  D  U    

I‐optuženi:  BAŠIĆ HARIS, sin Ramiza, rođen 05.11.1960. godine u Sarajevu, po nacionalnosti Bošnjak,  državljanin BiH,  stalno nastanjen  u  Sarajevu  u  ul. Dalmatinska  br.  13, JMBG: 0511960170010,  

II‐optuženi:  AJKUNIĆ  ENIS,  sin  Džemala,    rođen  20.06.1965.  godine  u  Bugojnu,  po nacionalnosti Bošnjak, državljanin BiH,   stalno nastanjen u Sarajevu u ulici  Isaka Samokovlije lamela 2 do 6 b, JMBG: 2006965191262,  

 Na osnovu odredbe člana  284. stav 1. tačka c) Zakona o krivičnom postupku BiH 

  

OSLOBAĐAJU SE OD OPTUŽBE       DA SU:   

II‐optuženi AJKUNIĆ ENIS u mjesecu februaru 2004. godine, u svojstvu državnog službenika u smislu članova 7. i 12. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine („Službeni glasnik BiH“,    br.  19/02),  odnosno  u  svojstvu  višeg  stručnog  saradnika  za  prevoz  putnika  i  roba  pri 

2

Ministarstvu komunikacija  i prometa Bosne  i Hercegovine  (u daljem  tekstu: Ministarstvo) kome  su  bili  povjereni  poslovi  usklađivanja  redova  vožnje  za međunarodne  autobuske  linije,  svjesno  kršeći odredbe Zakona o upravi Bosne i Hercegovine („Službeni glasnik BiH“, br. 32/02), Zakona o upravnom postupku Bosne  i Hercegovine  („Službeni  glasnik BiH“, br.  29/02)  i  Pravilnika o načinu  i  postupku usklađivanja i registriranja redova vožnje međunarodnih autobuskih linija („Službeni glasnik BiH“, br. 9/02),  (u  daljem  tekstu:  Pravilnik),  svojim  potpisom  i  pečatom  broj  2,  koji  je  u  to  vrijeme  dužio zamjenik ministra u Ministarstvu I‐optuženi BAŠIĆ HARIS, za međunarodnu autobusku liniju Mostar‐Zagreb,  registarskog  broja  366/HR‐185‐1,  odobrio  vozne  redove  prevoznicima  „AUTOPREVOZ‐PUTNIČKI SAOBRAĆAJ“  iz Mostara  i „CROATIA BUS“  iz R. Hrvatske, uključujući autobuska stajališta u Širokom Brijegu  i Posušju, potom  takav  vozni  red dostavio  zamjeniku ministra  I‐optuženom BAŠIĆ HARISU koji  je dana 19.02.2004. godine, u svojstvu zamjenika ministra Ministarstva, propuštanjem nadzora i nesavjesnim vršenjem povjerene mu funkcije, odnosno ne vodeći računa o zakonitosti rada u smislu  člana 62. stav 1. u vezi sa  članom 61. stavovi 2.  i 3. Zakona o upravi Bosne  i Hercegovine („Službeni  glasnik BiH“,  br.  32/02),  izdao  dozvole  brojevi:  0402265,  0402266,  0402267,  0402268  i 0402269,  prevoznicima  „AUTOPREVOZ‐PUTNIČKI  SAOBRAĆAJ“  iz  Mostara  i  „CROATIA  BUS“  iz  R. Hrvatske, za održavanje međunarodne autobuske  linije Mostar – Zagreb registarskog broja 366/HR‐185‐1, iako su  znali da na osnovu izjavljene žalbe koju je Ministarstvu podnio prevoznik „GLOBTOUR“ d.o.o.  iz  Međugorja  na  dan  04.11.2002.  godine  osporavajući  zakonitost  odluke  Komisije  za usklađivanje redova vožnje kao prvostepenog organa u upravnom postupku, znali da se takav vozni red  i dozvole prevoznicima „AUTOPREVOZ‐PUTNIČKI SAOBRAĆAJ“  iz Mostara  i „CROATIA BUS“  iz R. Hrvatske, ne mogu odobriti i izdati jer da već postoji vozni red i dozvola broj 000219 od 21.10.1999. godine  za  period  važenja  od  29.10.1999.  do  01.12.2004.  godine,  izdata  prevozniku  „GLOBTOUR“ d.o.o.  iz Međugorja za međunarodnu autobusku  liniju broj: 238/HR‐116, registrovan u Knjizi redova vožnje,  a  zbog  kojih  je  „Globtour“  d.o.o.  iz Međugorja,  u  skladu  sa  članom  11.  Pravilnika,  imao zaštićen vremenski razmak od 119 minuta kao zaštitno vrijeme za autobuske linije od 401 do 700 km, te  iako su znali da su po  izjavljenoj žalbi bili dužni sačekati   konačnu odluku u skladu sa članom 17. stav  2.  Pravilnika,  na  koji  način  su  nesavjesno  postupili  u  vršenju  svoje  dužnosti,  usljed  čega  su prevozniku „GLOBTOUR“  d.o.o. iz Međugorja nanijeli štetu koja prelazi iznos od 10.000,00 KM,  

PA DA BI TIME:    

optuženi počinili krivično djelo Nesavjestan rad u službi iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1.  Krivičnog  zakona  Bosne  i  Hercegovine  (“Službeni  glasnik  Bosne  i  Hercegovine”,  brojevi    3/03, 32/03, 37/03).  

Na osnovu člana 198.  stav 2. Zakona  o krivičnom postupku BiH oštećeni „GLOBTOUR“  d.o.o. iz Međugorja upućuje se da postavljeni imovinsko‐pravni zahtjev ostvaruje u parničnom postupku.  

Na osnovu člana 189. stav 1. Zakona o krivičnom postupku   BiH troškovi krivičnog postupka  padaju na teret budžetskih sredstava ovog Suda.  

O b r a z l o ž e n j e  

1. Uvodne napomene   Nakon  provedenog  prvostepenog  postupka  pred  ovim  pretresnim  Vijećem,    donošenja  i 

javnog objavljivanja ove presude, Sud obrazlaže bitne razloge koji su bili odlučni za  donošenje ovakve   presude,  temeljeći ovo obrazloženje na  analizi  činjeničnog opisa  izmijenjene optužnice,   na ocjeni relevantnih  dokaza,  sa  razlozima  koje    odlučne  činjenice  i  iz  kojih  razloga  ovo  Vijeće  uzima  kao dokazane  ili  nedokazane,  dajući  ocjenu  vjerodostojnosti  protivrječnih  dokaza,  kao  i  na    rješenju određenih pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično djelo i krivična odgovornost optuženih    i  pri  primjenjivanju  određenih  odredaba  krivičnog  zakona  na  optužene  i njihova  djela,   

3

koja pitanja su se postavila pred ovim Vijećem.  Sud je savjesno ocijenio svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim   dokazima, dovodeći dokaze u vezu sa odbranama optuženih, te donio odluku kao u izreci presude, temeljeći presudu na činjenicama  i dokazima koji su  izneseni na  javnom  i usmenom glavnom pretresu.  

 Obrazloženje  ove  presude  sadrži  sljedećih  pet  strukturalnih  dijelova  sa  određenim 

pripadajućim odsjecima  i pododsjecima:   Dio 1. UVODNE NAPOMENE  sa odsjecima: 1.1. Optužba  i 1.2. Odbrana; Dio 2. DOKAZNI POSTUPAK sa odsjecima: 2.1. Dokazi optužbe  i 2.2. Dokazi odbrane; Dio  3.  STRANAČKA  DOKAZNA  REKAPITULACIJA  –  ZAVRŠNE  RIJEČI  sa  odsjecima:  3.1.  Dokazna rekapitulacija optužbe   – završne riječi  i 3.2. Dokazna rekapitulacija odbrane – završne riječi; Dio 4. NALAZI, OCJENE  I UTVRĐENJA SUDA, sa   odsjecima  i pododsjecima: 4.1. Uvodne napomene, 4.1.1. Predmet utvrđivanja, ocjene i analize, 4.2. Analiza bitnih obilježja krivičnog djela, 4.3.  Dokazi i ocjena pojedinih dokaza u kontekstu elemenata pojedinih krivičnopravnih  radnji,   kratak sažetak  ‐ pregled pojedinih relevantnih dokaza, 4.3.1. Nesporne   stranačke tvrdnje  i činjenice, 4.3.2 Sporne stranačke tvrdnje  i  činjenice, 4.4. Nalaz  i ocjena Suda, zaključci,  te Dio 5. SUDSKE ODLUKE sa odsjecima: 5.1. Procesne sudske odluke i 5.2. Meritorne sudske odluke, sve kako slijedi:  

 1.1. Optužba 

 Tužilaštvo  Bosne  i  Hercegovine    podiglo  je  kod  ovog  Suda  optužnicu,  broj  KT‐252/06  od 

05.01.2010.  godine,  kojom  je  optužio  Bašić  Harisa  i  Ajkunić  Enisa  da  su  počinili  krivično  djelo zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 220. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona BiH (u daljem tekstu: KZ BiH), na način kako je to opisano u predmetnoj optužnici, predlažući da se optuženi nakon provedenog postupka oglase krivim i kazne po Zakonu.  

Sudija za prethodno saslušanje ovog Suda je potvrdio predmetnu optužnicu dana 13.01.2010. godine.  

Na ročištu za  izjašnjenje o krivnji, održanom dana 22.02.2010 godine, optuženi Bašić Haris  i Ajkunić Enis su se izjasnili da nisu krivi za djelo koje im je stavljeno na teret potvrđenom optužnicom, nakon čega je predmet upućen ovo pretresnom Vijeću radi suđenja.  

Tužilaštvo  BiH  je  nakon  provedenog  redovnog  dokazanog  postupka  predmetnu  optužnicu  izmjenilo podneskom, broj KT‐252/06 od 18.11.2010. godine, u činjeničnom i pravnom dijelu, tako da se optuženi Bašić Haris  i Ajkunić Enis  terete  za  izvršenje krivičnog djela nesavjestan  rad u  službi  iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ BiH.  

Izmijenjenom  optužnicom  Tužilaštvo  BiH  optužuje  imenovane  optužene  da  su    u  svojstvu službenih lica   u institucijama Bosne i Hercegovine, i to  u Ministarstvu komunikacija i prometa BiH, počinili krivično djelo Nesavjestan rad u službi iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ BiH, na način da  su  svjesno  kršeći  odredbe  pomenutih  relevantnih  propisa,  očigledno  nesavjesno  postupili  u vršenju svojih dužnosti u konačnom izdavanju pomenutih dozvola za međunarodni autobuski putnički prevoz prevoznicima „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“  iz Mostara  i „Croatia bus“  iz R. Hrvatske, a na štetu prevoznika „Globtour“ iz Međugorja  koja prelazi iznos od 10.000 KM. 

Tvrdnje  su optužbe u  izmijenjenoj optužnici, da su optuženi znali da    je oštećeni prevoznik „Globtour“ d.o.o.  iz Međugorja    izjavio žalbu protiv   odluke Komisije za usklađivanje  redova vožnje    na dan 04.11.2002. godine osporavajući  zakonitost  i pravilnost  takve odluke Komisije,  zatim da  su optuženi po  izjavljenoj žalbi oštećenog   bili   dužni sačekati   konačnu odluku Ministarstva,   pa da su uprkos  tome  svjesno  kršeći  određene  propise  i  svjesno  zanemarujući  svoje  obaveze  očigledno nesavjesno  postupili  donošenjem  spornih    dozvola  za  međunarodni  autobuski  putnički  prevoz 

4

prevoznicima „Autoprevoz‐putnički  saobraćaj“  iz Mostara  i „Croatia bus“  iz R. Hrvatske, a na  štetu oštećenog prevoznika „Globtour“ iz Međugorja    koja prelazi 10.000 KM. 

1.2. Odbrana  

Optuženi se na pretresu brane da nisu krivi za djelo koje im se stavlja na teret potvrđenom, a potom izmjenjenom optužnicom Tužilaštva, lično ne izlažući svoju odbranu.   

Odbrana  je  osporavala  odlučne  optužne  činjenice  i  navode  u  potvrđenoj,  a  potom  i  u izmjenjenoj optužnici  Tužilaštva, provodeći i svoje dokaze od kojih su mnogi bili istovremeno i dokazi Tužilaštva, tvrdeći  da su optuženi u postupku izdavanja spornih dozvola postupali pravilno i zakonito i da nisu znali za prehodno izjavljenu žalbu koju je Ministarstvu podnio oštećeni  na dan 04.11.2002. godine,    također osporavajući osnov i visinu štete za oštećenog, kao i dovodeći u sumnju zakonitost i kontinuitet dozvola oštećenog,  također navodeći da  je Tužilaštvo propustilo da navede u optužnici koje  tačno  propise  su  optuženi  navodno  povrijedili,  jer  da    propisi  koji  se  navode  u  izmjenjenoj optužnici,  i  to  Zakon  o  upravnom  postupku  Bosne  i  Hercegovine  i  Zakon  o  upravi,  te  Pravilnik  o postupku i načinu usklađivanja redova vožnje, koji imaju organizacioni ili procesni karakter, ne mogu biti  u  opisu  predmetnog  krivičnog  djela. Odbrana  je  istakla  da  će  svojim  dokazima  pobiti  navode optužbe, predlažući da se optuženi oslobode od optužbe. 

2. Dokazni postupak 

2.1. Dokazi  optužbe   

U toku dokaznog postupka optužbe pred Sudom su  saslušani  u svojstvu svjedoka: ZELENIKA RAJKO,  DUJAK  JURO,  ŠAVIJA  ZDRAVKO,  ŠEKARA  MIRKO,  ŠEGO  NIKOLA,  JAHIĆ  NEDŽAD,  PEHAR ŽELJKO, MIKULIĆ HRVOJE, SPAHIĆ EKREM, KOVAČ MIODRAG, KOPIĆ SELIM  i SOLDO DRAGAN,  te  je saslušana stalna sudska vještakinja finansijske struke PRAŠLJIVIĆ KERIMA.  

 Tužilaštvo  BiH  je  tokom  glavnog  pretresa  predočilo,  a  Sud  u  sudski  spis  uveo  sljedeću 

materijalnu dokumentaciju: Nalaz  i mišljenje o  izvršenom vještačenju po vještaku finansijske struke, Prašljivić Kerime,  iz Sarajeva, broj: KT‐252/06 od 21.12.2009. godine, Pravilnik o načinu  i postupku usklađivanja i registriranja redova vožnje međunarodnih autobuskih linija „Službeni glasnik BiH“ 9/02, sa izmjenama i dopunama, Potvrda o privremenom oduzimanju predmeta SIPA‐e broj: 17‐02/6‐1/07‐EPOP od 24.10.2007. godine, Ovjerena  fotokopija dozvole broj: 042268  za prevoznika „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar  i  kooperanta,  za broj  linije: 366/HR‐185‐1 uz odgovarajući  red  vožnje  i cjenik, Ovjerena  fotokopija  dozvole  broj:  0402267  za  prevoznika  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“ Mostar, za broj linije: 366/HR‐185‐1 uz odgovarajući red vožnje i cjenik, Ovjerena fotokopija dozvole broj: 0402266  za prevoznika „Autoprevoz putnički saobraćaj“ Mostar, za broj linije: 366/HR‐185‐1 uz odgovarajući  red  vožnje  i  cjenik,  Ovjerena  fotokopija  dozvole  broj:  0402265    za  prevoznika „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar,  za broj  linije: 366/HR‐185‐1 uz odgovarajući  red  vožnje  i cjenik, Ovjerena  fotokopija dozvole broj: 0402269    za prevoznika  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar, za broj  linije: 366/HR‐185‐1 uz odgovarajući red vožnje  i cjenik, 184  listova  ‐ kopije karata, autoprevoznika  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“ Mostar,  na  svakom  listu  se  nalaze  po  tri  kopije različitih  voznih  karata,  Akt Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH,  broj:  04‐13‐1‐1037‐1/09  od 30.03.2009. godine uz isječak iz „Službenog glasnika BiH“, Žalba na odluku komisije koja se odnosi na vozni  red  za  liniju Mostar‐Zagreb  predlagača  „Autoprevoz“ Mostar  za  broj  linije:  03‐7‐3564‐HR‐7‐P/02, od 04.11.2002. godine, Upozorenje inspektorata Ministarstva komunikacija i prometa BiH, broj: 08‐29‐13‐964/08 od 03.04.2008. godine, Bilans uspjeha  za 2004. godinu  za pravno  lice  „Globtour“ Međugorje, Bilans uspjeha za 2005. godinu za pravno  lice „Globtour“ Međugorje, Bilans uspjeha za 2006.  godinu  za pravno  lice  „Globtour“ Međugorje, Bilans uspjeha  za 2007.  godinu  za pravno  lice 

5

„Globtour“  Međugorje,  Bilans  uspjeha  za  2008.  godinu  za  pravno  lice  „Globtour“  Međugorje,  Dozvola  Ministarstva  civilnih  poslova  i  komunikacija  broj  03‐7‐LP‐238/HR‐16  od  29.10.1999.  do 01.12.2004.  godine  za  pravno  lice  „Globtour“  Međugorje,  za  međunarodni  promet  na  liniji Međugorje‐Varaždin, Akt ministarstva pomorstva prometa  i  veza Republike Hrvatske‐dopusnica  za linijski  prevoz  putnika  autobusom  u međunarodnom  cestovnom  prometu  broj  530‐04‐2000‐3  od 21.12.2000.godine  do  01.12.2004.  godine  za pravno  lice  „Globtour“ Međugorje,   Akt Ministarstva komunikacija i prometa BiH‐ dozvola za međunarodnu autobusku liniju, broj: 040152 od 17.11.2004. do  01.12.2009.  godine,  za  pravno  lice  „Globtour“  Međugorje,    Akt  ministarstva  mora,  turizma, prometa  i  razvitka  Republike  Hrvatske‐dopusnica  za  linijski  prevoz  putnika  autobusom  u međunarodnom cestovnom prometu broj 530‐07‐04‐3 od 02.12.2004. godine do 01.12.2009. godine, za pravno  lice „Globtour“ Međugorje, Akt Ministarstva komunikacija  i prometa Bosne  i Hercegovine broj 0408168 od  05.11.2009.  godine  ‐ dozvola  za međunarodni promet  za pravno  lice  „Globtour“ Međugorje, Akt ministarstva mora,  prometa  i  infrastrukture  Republike Hrvatske‐dozvola  za  linijski prevoz  putnika  autobusom  u međunarodnom  cestovnom  prometu  broj  UP/I‐340‐02‐09‐18‐55  od 23.11.2009.  godine  za  pravno  lice  „Globtour“ Međugorje,  Odluka  Ministarstva  civilnih  poslova  i komunikacija, Komisije za usklađivanje redova vožnje, broj 03‐7‐3564‐HR‐7/02 od 18.07.2002.godine, Dopis  pravnog  lica  Globtour  Međugorje,  Ministarstvu  civilnih  poslova  i  komunikacija  od 12.08.2002.godine,  Odluka  Ministarstva  civilnih  poslova  i  komunikacija,  komisije  za  usklađivanje redova  vožnje,  broj  03‐7‐3564‐HR‐7/02  od  17.09.2002.godine,  Akt  Ministarstva  mora,  turizma, prometa  i  razvitka  broj  530‐07‐05‐4  od  10.10.2005.godine,  upućen  Ministarstvu  komunikacija  i prometa  BiH,  Odgovor  na  tužbu  pravnog  lica  „Globtur  d.o.o. Međugorje  broj  01‐29‐3094/05  od 17.11.2005.godine, Akt Suda Bosne i Hercegovine broj U‐238/05 od 30.08.2006.godine, Ministarstvu komunikacija i transporta BiH,  u prilogu Rješenje Suda BiH broj: U‐238/05 od 30.08.2006.godine, Akt Suda  Bosne  i  Hercegovine  broj  Uvl‐99/06  od  16.05.2007.godine,  Ministarstvu  komunikacija  i transporta  BiH,  u  prilogu  Presuda  Suda  BiH  broj:  Uvl‐99/06  od  16.05.2007.godine,  Potvrda  o privremenom  oduzimanju  predmeta  SIPA‐e  broj:  17‐13/1‐2‐04‐1‐8‐46/09  od  29.09.2009.  godine, Izvještaj  Ministarstva  komunikacija  i  transporta  BiH  o  izvršenoj  reviziji  donešenih  rješenja  o odobravanju redova vožnje, oktobar 2004. godine, sa zabilješkom ispisanom rukom, i isti Izvještaj bez navedene  zabilješke,  Registar  redova  vožnje međunarodnih  autobuskih  linija  Bosne  i Hercegovine (knjiga),  Dopis  Suda  BiH  od  03.09.2009.godine,  dostava  oduzetih  predmeta  Tužilaštvu  BiH,  Nalaz Federalne  uprave  za  inspekcijske  poslove  broj  11‐27‐637/10  od  24.02.2010.godine,  po  naredbi Tužilaštva  BiH  broj  KT  ‐252/06  od  29.01.2010.godine,  Dopuna  nalaza  i mišljenja  vještaka  Kerime Prašljivić  od  25.09.2010.godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Šego  Nikole,  broj:  KT‐252/06  od 10.12.2007.  godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Šekara Mirka,  broj:  KT‐252/06  od  05.11.2007. godine, Zapisnik o saslušanju svjedoka Šego Nikole pred Državnom agencijom za istrage i zaštitu broj 17‐02/6‐2/07‐EOI  od  24.10.2007.godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Zelenika  Rajka,  broj:  KT‐252/06  od  02.11.2007.  godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Selim  Kopić,  broj:  KT‐252/06  od 21.09.2010.  godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Dujak  Juro,  broj:  KT‐191/07  od  21.08.2008. godine,  Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Zdravko  Šavija,  broj:  KT‐191/07  od  20.08.2010.  godine, Zapisnik  o  saslušanju  svjedoka  Željko  Pehar,  broj:  KT‐252/06  od  09.08.2010.  godine  i  Zapisnik  o saslušanju svjedoka Mikulić Hrvoje, broj: KT‐252/06 od 09.08.2010. godine. 

 Provedeni su svi predloženi dokazi  optužbe.  2.2. Dokazi odbrane 

 Nakon dokaza optužbe, odbrana I i II optuženog je izvela svoje dokaze, i to saslušanjem svjedoka 

JAHIĆ NEDŽADA I SPAHIĆ EKREMA, koji su prethodno saslušani kao svjedoci Tužilaštva, nakon čega je kao  dokaz  predočila materijalnu  dokumentaciju:  Kopija  „Službenog  glasnika  BiH“  broj  16/98,  od 07.09.1998.  godine,  Pravilnik  o  načinu  i  postupku  usklađivanja  i  registriranja  redova  vožnje međunarodnih  autobuskih  linija,    Dopis  advokata  Seada  Hodžića,  upućen  „Autoprevozu  putnički saobraćaj“ Mostar, od 19.04.2010. godine, dozvola Ministarstva civilnih poslova  i komunikacija BiH, 

6

broj:  0000452L,  od  23.05.1998.  godine  za  „Autoprevoz“ Mostar, Dozvola Ministarstva  pomorstva, prometa  i  veza  Republike  Hrvatske,  broj:  05247,  od  15.06.1998.  godine  za  „Autoprevoz  putnički saobraćaj“ Mostar, Dozvola Ministarstva civilnih poslova i komunikacija BiH, broj: 000854 L, za period 31.05.2000. do 31.05.2005. godine za „Autoprevoz“ Mostar, Dopis advokata Seada Hodžića upućen Federalnom  ministarstvu  prometa  i  komunikacija,  Mostar,  od  25.08.2010.  godine,  Saglasnost Ministarstva  civilnih  poslova  i  komunikacija  BiH,  broj:  01/04‐27‐2126/01  od  03.10.2000.  godine, Dopis „Autoprevoz putnički saobraćaj“ Mostar, upućen Ministarstvu civilnih poslova  i komunikacija BiH, od 29.05.2002. godine, Odluka, Ministarstva civilnih poslova i komunikacija BiH broj: 03‐7‐3564‐HR‐7/02  od  18.07.2002.  godine,  list  registra  redova  vožnje,  na  kojem  je  pod  rednim  brojem  7 evidentiran  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  Mostar,  na  relaciji  Mostar  –  Zagreb,  Podnesak „Globtour“ Međugorje, od 12.08.2002. godine, Odluka Ministarstva  civilnih poslova  i komunikacija BiH, broj: 03‐7‐3564‐HR‐7‐P/02 od 17.09.2002. godine, žalba „Globtour“ Međugorje od 04.11.2002. godine, Rješenje Ministarstva civilnih poslova  i komunikacija BiH, broj: 03‐7‐3893/02‐366/HR‐185/1 od 17.10.2002. godine, Rješenje o  imenovanju Komisije za usklađivanje  redova vožnje Ministarstva civilnih  poslova  i  komunikacija  BiH,  broj:  01/1‐646/02  od  07.06.2002.  godine,  Dopis Ministarstva civilnih poslova i komunikacija BiH, broj: 03‐7‐3893/02‐366/HR‐185/1 od 30.10.2002. godine, upućen Ministarstvu pomorstva, prometa i veza Republike Hrvatske, dopis Ministarstva pomorstva, prometa i veza Republike Hrvatske, od 27.01.2004. godine, upućen Ministarstvu civilnih poslova i komunikacija BiH,  Dopis  Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH,  broj:  03‐7‐142‐3/04‐366/HR‐185‐1  od 23.03.2004.  godine,  upućen  Ministarstvu  pomorstva,  prometa  i  veza  Republike  Hrvatske,  Dopis Ministarstva mora, turizma, prometa  i razvitka Republike Hrvatske – Uprava cestovnog prometa, od 10.10.2005. godine, Dozvola Ministarstva komunikacija  i prometa BiH broj: 0402268 od 19.02.2004. godine do 01.02.2008. godine, Dozvola Ministarstva  komunikacija  i prometa BiH broj: 0402265 od 19.02.2004.  godine do  01.02.2008.  godine, Dozvola Ministarstva  vanjske  trgovine  i međunarodnih komunikacija BiH broj: 000536 od 29.10.1997. godine do 29.10.1999. godine, Dozvola Ministarstva pomorstva, prometa  i veza Republike Hrvatske, broj: 11476, od 02.12.1997. do 01.12.1999. godine, Dopis „Globtour“ Međugorje, broj: 01/99‐BiH/HR, od 10.08.1999. godine, Dopis broj: 03‐7‐236/99‐238/HR‐16,  od  23.08.1999.  godine,  upućen  Ministarstvu  pomorstva,  prometa  i  veza  Republike Hrvatske,  Dopis  broj:  03‐7‐1814/99‐238/HR‐16,  od  21.10.1999.  godine,  upućen  Ministarstvu pomorstva, prometa  i veza Republike Hrvatske, Dozvola Ministarstva civilnih poslova  i komunikacija BiH broj: 000219 L, od 29.10.1999. godine do 01.12.2004. godine, Dopis broj: 03‐7‐713/99‐238/HR‐16,  od  07.02.2000.  godine,  upućen Ministarstvu  pomorstva,  prometa  i  veza  Republike  Hrvatske, Dopis Ministarstva pomorstva, prometa  i veza Republike Hrvatske, od 24.02.1999. godine, Dozvola Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH  broj:  0401522  od  17.11.2004.  godine  do  01.12.2009. godine,  Tužba  za  upravni  spor  tužitelja  „Globtour“  d.o.o.  Međugorje,  protiv  Ministarstva komunikacija i transporta BiH, od 18.03.2005. godine, odgovor na tužbu, Ministarstva komunikacija i transporta BiH,  od  21.11.2005.  godine,  dopis  Suda  BiH,  broj: U‐238/05,  od  30.08.2006.  godine,  u prilogu se nalazi Rješenje Suda BiH, broj: U‐238/05 od 30.08.2006. godine, Dopis Suda BiH broj: Uvl‐99/06, od 16.05.2007. godine, u prilogu Presuda Suda BiH, broj: Uvl – 99/06 od 16.05.2007. godine, Izjašnjenje na navode iz apelacije „Globtour“ d.o.o. Međugorje, Ministarstva komunikacija i prometa BiH, broj: 03‐13‐1‐2625‐1/07 od 10.08.2007. godine, upućen Ustavnom Sudu BiH, Odluka Ustavnog Suda BiH broj: AP‐2059/07, od 13.05.2008. godine, Apelacija „Globtour“ Međugorje u predmetu AP‐2059/07 od 12.07.2007. godine, Izvještaj o izvršenoj reviziji donešenih rješenja o odobravanju redova vožnje,  oktobar  2004.  godina,  glavni  inspektor  Selim  Kopić,  Dopis  Ministarstva  komunikacija  i prometa BiH, broj: 01‐04‐13‐1‐1385‐10/10 od 30.07.2010. godine, Dopis Ministarstva komunikacija i prometa BiH, broj: 01‐05‐13‐1‐1385‐11/10 od 17.08.2010. godine, Dopis Ministarstva komunikacija i prometa  BiH,  broj:  04‐13‐1‐1037‐1/09  od  30.03.2009.  godine,  list  „Službenog  glasnika  BiH“,  broj 1/03,  od  25.01.2003.  godine,  Uvjerenje Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH,  broj:  04‐34‐1‐3713/10 od 06.09.2010. godine, Dostava izračuna neto dobiti i stope dobiti za preduzeće „Globtour“ Međugorje  u  periodu  2004‐2008.  g.,  naučnog  savjetnika  ‐  vještaka  ekonomske  struke  Radoičić Vojimira,  u  prilogu  Nalaz  od  02.11.2010.  godine,  grafički  prikaz  autobuskih  linija  „Globtour“  i „Autoprevoz“  za 29.10.1999. godine, grafički prikaz  autobuskih  linija  „Globtour“  i  „Autoprevoz“  za 

7

1998. godinu,   Dopis advokata Seada Hodžića, od 29.10.2010. godine, upućen naučnom savjetniku ‐ vještaku  ekonomske  struke  Radoičić  Vojimiru,  Zahtjev  za  poništenje  rješenja  po  pravu  nadzora „Globtour“, od 06.04.2010. godine, Dopis Ministarstva komunikacija  i prometa BiH, broj: 01‐04‐50‐2746‐4/10 od 18.08.2010.  godine, Dopis Ministarstva  komunikacija  i prometa BiH, broj: 01‐04‐50‐2746‐3/10 od 16.08.2010. godine, Dopis advokata Seada Hodžića, upućen Ministarstvu transporta  i komunikacija BiH, od 24.06.2010. godine, Zapisnik o ispitivanju osumnjičenog Harisa Bašića, broj: KT‐252/06 od 20.04.2009. godine, Potvrda o privremenom oduzimanju predmeta Državne agencije  za istrage  i zaštitu broj: 17‐02/6‐1/07‐E pop, od 24.10.2007. g, Naredba Suda BiH, broj: X‐KRN‐09/762 od 12.08.2009. godine, Dopis  Suda BiH, broj: X‐KRN‐09/762 od 03.09.2009.  godine, Naredba  Suda BiH, broj: X‐KRN‐09/762, od 16.09.2009.godine, Zakon o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine i Zakon o ministarstvima i drugim organima uprave Bosne i Hercegovine. 

 Provedeni su svi predloženi dokazi odbrane. 

 Dokaza po odluci  Suda nije bilo. 

 3. Stranačka dokazna rekapitulacija ‐ završne riječi  3.1. Dokazna rekapitulacija optužbe  – završne riječi 

 U  završnoj  riječi  Tužilaštvo  je  istaklo  da  je  saslušanjem  svjedoka,  vještaka  i  izvođenjem 

materijalnih dokaza dokazalo izvan razumne sumnje da su optuženi počinili krivično djelo koje im se stavlja  na  teret  izmjenjenom  optužnicom.  Tužilaštvo  je  ukazalo  da  je  “Globtour” Međugorje  imao važeće  dozvole  na  relaciji  Međugorje  –  Varaždin  od  21.10.1999.  godine  do  danas,  odnosno  do 01.12.2014.  godine,  da  dozvole  imaju  kontinuitet  i  da  su  izdate  zakonito.  Također,  Tužilaštvo  je ukazalo da  je “Globtour” Međugorje  imao zaštićen vremenski razmak od 150 minuta prije vremena polaska i 90 minuta poslije vremena polaska, a prema članu 11. stav 1. alineja 5. Pravilnika o načinu i postupku usklađivanja redova vožnje. Tužilaštvo smatra da je dokazalo da je optuženi Ajkunić, radeći na mjestu  višeg  stručnog  saradnika  za  prevoz  putnika  i  roba,  u mjesecu  februaru  2004.  godine pripremio,  potpisao  i  ovjerio  pečatom  broj  2,  tj.  pečatom  zamjenika  ministra,  vozni  red  za međunarodnu autobusku  liniju na  relaciji Mostar – Zagreb prevoznicima u kooperaciji “Autoprevoz putnički saobraćaj” d.o.o. Mostar, “Croatia bus” d.d. Zagreb i “A.P Varaždin” iz Republike Hrvatske, te da  je  bio  zadužen  za  usklađivanje  redova  vožnje  za  međunarodni  autobuski  prevoz.  Pored navedenog, Tužilaštvo je istaklo da je dokazalo da je optuženi Bašić u vrijeme dok je obavljao funkciju zamjenika  ministra  Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH,  i  to  do  30.11.2005.  godine, prevoznicima u kooperaciji “Autoprevoz putnički saobraćaj” d.o.o. Mostar, “Croatia bus” d.d. Zagreb i  “A.P. Varaždin” iz Republike Hrvatske, potpisao i izdao dozvole brojevi: 0402265, 0402266, 0402267, 0402268  i 0402269  za prevoz putnika na međunarodnoj autobuskoj  liniji Mostar‐Zagreb, za period važenja od 19.02.2004. do 01.02.2008. godine. Prema tvrdnji Tužilaštva, vozni red koji  je pripremio optuženi Ajkunić  za  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar nije usklađen  sa  članom  11. naprijed navedenog Pravilnika, jer je kršeno zaštićeno vrijeme „Globtoura“. U završnoj riječi Tužilaštvo je dalje navelo da  je  „Globtour“   na dan 12.08.2002. godine uložio prigovor na odluku Komisije broj 03‐7‐3564‐HR  od  18.07.2002.  godine,  koji  prigovor  je  odbijen  odlukom  broj:  03‐7‐3564‐HR‐7‐P/02  od 17.09.2002. godine, a na koju odluku  je „Globtour“  izjavio žalbu dana 04.11.2002. godine, po kojoj nikada nije riješeno. Prema tvrdnji Tužilaštva, optuženi su u vrijeme izdavanja redova vožnje i dozvola za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ znali da već postoji međunarodna autobuska  linija koja pokriva trasu Mostar – Zagreb i da su znali da je „Globtour“ izjavio žalbu na drugostepenu odluku Komisije za usklađivanje redova vožnje, a što, prema ocjeni Tužilaštva, proizilazi iz iskaza svjedoka Soldo Dragana, koji je potvrdio da je žalba morala biti u spisu, ukoliko je podnesena. Tužilaštvo ističe da je optuženi Bašić,  kod  izdavanja  spornih  dozvola,  imao  obavezu  da  savjesno  vrši  povjerenu mu  funkciju  i  da prvenstveno vrši nadzor nad zakonitošću postupka, posebno što kod   ovakve vrste postupaka može doći  do  nanošenja materijalne  štete  trećem  licu,  što  se  i  desilo.  Tužilaštvo  tvrdi  da  su  optuženi 

8

također znali da je linija „Globtoura“, odnosno red vožnje registrovan u registru redova vožnje, za što je prezentirana knjiga redova vožnje, koja je izdata u 9. mjesecu, a dozvola koju su potpisali optuženi je izdata u 11. mjesecu, iz čega Tužilaštvo izvodi navedeni zaključak.  Osim navedenog, Tužilaštvo je u svojoj  završnoj  riječi  osporavalo  navode  odbrane  da  je  dozvola  izdata  „Autoprevozu  putnički saobraćaj“ poništena dana 02.11.2005. godine, s obzirom da o tome nije doneseno posebno rješenje. Prema  Tužilaštvu,  svjedoci  Pehar  Željko  i Mikulić  Hrvoje  su  potvrdili  da  je  „Autoprevoz  putnički saobraćaj“ saobraćao na ovoj liniji sve do 11. mjeseca 2007. godine, dakle 3 godine i 9 mjeseci, te da je stajao na stajalištima Široki Brijeg i Posušje. Tužilaštvo ukazuje da je unatoč  tome što je nadležno ministarstvo  iz  Hrvatske  svojim  aktom  od  10.10.2005.  godine  obavijestilo ministarstvo  BiH  da  se hrvatske dozvole, po prijedlogu reda vožnje „Autoprevoz putnički saobraćaj“ ne mogu izdati, jer bi to bilo protivno zakonodavstvu Hrvatske, „Autoprevoz putnički saobraćaj“ je sporne dozvole koristio za prevoz  i  iste nisu povučene sve do 11. mjeseca 2007. godine, kada su vraćene Ministarstvu, a nove dozvole sa prekriženim stajalištima Posušje i Široki Brijeg preuzete po isteku starih dozvola. Tužilaštvo dalje navodi da je svjedok Selim Kopić potvrdio da je dozvola „Autoprevozu putnički saobraćaj“ izdata nezakonito,  jer  nije  postojala  recipročna  dozvola  Republike  Hrvatske,  a  što  je  navedeni  svjedok konstatovao  i u  svom  izvještaju, koji  je podnio ministru u oktobru 2004. godine. Prema Tužilaštvu, simptomatično  je što na spornim dozvolama nema potpisa predsjednika Komisije Šekara Mirka, već samo optuženog Ajkunić Enisa, te da je optuženi Ajkunić ovjerio red vožnje sa pečatom broj 2, kojeg je  dužio  optuženi  Bašić,  kao  zamjenik  ministra,  što  sve  ukazuje  da  su  optuženi  zajedno  izdali nezakonitu dozvolu. Tužilaštvo je također istaklo da optuženi Bašić nije smio izdati dozvole dok se ne okonča  žalbeni  postupak,  osim  toga  kako nije postojala  recipročna dozvola  iz Hrvatske,  to  se nije mogao uspostaviti prevoz na ovoj liniji, te da upravo zbog toga optuženi Ajkunić nije htio dostaviti red vožnje  na  potpis  Šekara  Mirku.  U  pogledu  nastale  imovinske  štete,  Tužilaštvo  je  istaklo  da  je dopunskim  finansijskim  vještačenjem  dokazano  da  je  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  na  osnovu izvršenih  prevoza  tokom  važenja  spornih  dozvola  ostvario  prihode  koji  ne  mogu  biti  manji  od 13.000,00  KM,  te  da  je  šteta  za  oštećenog  u  bruto  prihodima  nanesena  uzimanjem  putnika  na stajalištima  Široki Brijeg  i  Posušje,    predlažući  da  se  optuženi  nakon  provedenog  postupka  oglase krivim i kazne po Zakonu.  

3.2. Dokazna rekapitulacija odbrane – završne riječi  

Zajednički branilac optuženih je u završnoj riječi    isticao da  je „Globtour“  imao krivotvorenu dozvolu iz 1999. godine, da je samovoljno promijenio granični prelaz i to sa Izačića na Osoje Gornje, odnosno Vinjane u Hrvatskoj, zatim promijenio itinerere u Hrvatskoj za više stajališta, da su se jedino podudarali Karlovac  i Zagreb, što sve nije postojalo u  itinereru uz dozvolu  i vozni red koji  je  imao  iz 1997. godine. S  tim u vezi, branilac  je  istakao da  red vožnje  „Globtour“  sa  stajalištima u Posušju  i Širokom Brijegu nije bio evidentiran u registru redova vožnje kod nadležnog Ministarstva, zbog čega optuženi i nisu znali da isti postoji, a kako to tvrdi Tužilaštvo. U odnosu na knjigu redova vožnje, koju je prezentiralo Tužilaštvo u toku dokaznog postupka, odbrana ističe da se radi o dokumentu kojeg je izdala Vanjsko‐trgovinska komora, i da je upitan njen nastanak. U prilog tvrdnji da optuženi nisu znali za vozni red „Globtour“, branilac ističe da je ministar u odgovoru na izjavljenu tužbu za upravni spor „Globtoura“,  istakao  da  uz  dozvolu  postoji  red  vožnje  preko  Izačića,  koji  je  ovjeren  21.07.2001. godine, a što je potvrdio i svjedok Jahić, koji ga je ovjerio. Branilac navodi da je prema zakonu stara linija ona za koju već postoji dozvola, da optuženi Ajkunić ne zna za dozvolu koja je krivotvorena, te priprema  i  dostavlja  dozvolu  za  Autoprevoz  na  potpis  Bašiću,  koji  također  ne  zna  za  naprijed navedeno. U  odnosu  na  svjedoka  Kopić  Selima,  branilac  navodi  da  je  njegov  izvještaj  iz  tri  dijela sastavljen, da u Ministarstvu postoji samo kopija, da  je original bio kod njega, ali da ga  je  izgubio, kako  je  to  svjedok  izjavio,  zatim  da  pomenuti  izvještaj  o  inspekcijskom  nadzoru  nema dokumentacionu  osnovu,  niti  je  obuhvaćena  1999.  i  2002.  godina,  koja  je  relevantna. Osim  toga branilac  je  istakao  da  je  svjedok  Kopić  tokom  saslušanja  pred  Sudom  izjavio  da  njegov  originalni izvještaj  nije  imao  pečat Ministarstva,  ali  da  se  pred  Sudom  prezentirao  izvještaj  koji  ima  pečat. Odbrana  je dalje ukazala na povredu  člana 10.  ZKP BiH, ukazujući da  su  službena  lica privremeno 

9

oduzimala dokumente od  „Autoprevoza putnički  saobraćaj“ mimo naredbe Suda,  i  to po vlastitom nahođenju, a što je potvrdio i svjedok Kovač Miodrag. Također, oduzete kopije nisu ovjerene u skladu sa Zakonom o ovjeravanju potpisa,  i to od strane općinskog organa, već  je  tužilac prihvatao ovjeru pečatom privrednog društva i da je garancija da je kopija vjerna originalu policajac. Branilac je ukazao da Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima koju si pribavljeni suprotno zakonu. U pogledu poništenja  dozvole  za  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“,  branilac  je  istakao  da  je  tačno  da  nije doneseno rješenje o poništenju, ali da je ista precrtana i stavljena napomena „poništeno“ obzirom da ja ministarstvo iz Hrvatske povuklo saglasnost za itinerer, što jasno ukazuje da dozvola nije na snazi. Branilac je dalje istakao da prema tezi Tužilaštva, optuženi Ajkunić priprema i odobrava dozvolu, što upućuje  na  zaključak  da  komisija  i  ne  treba.  Odbrana  naglašava  da  je  komisija  uskladila  redove vožnje,  da  je oštećeni  „Globtour“  uložio  prigovor,  koji  po  svom  sadržaju  i  nije bio prigovor,  ali  je odbijen,  izjavljena žalba, koju  je predsjednik Komisije Šekara Mirko držao u svome stolu,  jer mu  je, prema  njegovom  kazivanju,  direktor  i  vlasnik  oštećenog  Zelenika  rekao  da  će  to  preko  Hrvatske srediti i da je žalba možda neblagovremena. Optuženi Ajkunić nije znao za žalbu, nije ni mogao znati jer je stajala kod drugih, a osim toga pomenuta žalba „Globtoura“ je samo fingiranje pravnog  lijeka, jer „Globtour“ zna da u registru redova vožnje nema reda vožnje sa  itinererom preko Osoja – Donji Vinjani. Odbrana također navodi da nije sporno da je optuženi Bašić  bio zadužen sa pečatom 2, ali da je normalno da tim pečatom raspolaže i osoba koja je sa Bašićem radila na pripremi rješenja, a to je optuženi  Ajkunić.  Prema  mišljenju  odbrane  kod  ove  vrste  krivičnih  djela,  obzirom  da  se  radi  o blanketnoj dispiziciji, mora se tačno  locirati propis  i tačne odredbe, te da tužilac nije dokazao da su optuženi kršili odredbe zakona, niti da su nesavjesno postupali. Na kraju  je branilac  istakao da kako nema  radnje  izvršenja  ni  subjektivnog  odnosa,  onda  nema  ni  štetne  posljedice,  te  je  dodao  da činjenica da je „Autoprevoz putničk isaobraćaj“ po dozvoli od 19.02.2004. godine, koja je poništena u novembru  2005.  godine,  prevozio  putnike  i  ostvario  zaradu,  nema  nikakve  veze  sa  optuženima. Branilac  ovdje  posebno  naglašava  da  je  „Autoprevoz  putnićki  saobraćaj“  mogao  po  pomenutoj dozvoli  da  vozi  jedino  do  novembra  2005  godine,  jer mu  nakon  toga država Hrvatska  i BiH ne  bi dozvolile da vozi bez dozvole. Osim toga, branilac je istakao da iz provedenog finansijskog vještačenja ne proizilazi kolika je to izmakla dobit, obzirom da vještakinja nije znala utvrditi jedinične cijene, nije uzela u obzir troškove goriva, plaća  i sl. Prezentirane autobuske karte, prema mišljenju odbrane, ne dokazuju ništa, na sebi nemaju nikakvih oznaka, nego samo relacija Mostar ‐ Zagreb, a to je linija bez zaustavljanja u Posušju  i  Širokom Brijegu,  što  je  legalno. Također branilac  je  istakao da  imovinska korist u predmetnom krivičnom djelu ne može biti  izmakla dobit. Odbrana  je  također navela da  je Tužilaštvo propustilo da navede u optužnici koji tačno propisi su optuženi navodno povrijedili, jer da  propisi koji se navode u izmjenjenoj optužnici, i to Zakon o upravnom postupku Bosne i Hercegovine i Zakon o upravi, te Pravilnik o postupku i načinu usklađivanja redova vožnje, koji imaju organizacioni ili procesni karakter, ne mogu biti u opisu predmetnog krivičnog djela. Branilac  je predložio da Sud, zbog nedostatka dokaza da  su njegovi branjenici počinili  ijednu  radnju koja  im  se  stavlja na  teret, primjenom člana 284. tačka c) Zakona o krivičnom postupku BiH (u daljem tekstu: ZKP BiH), donese presudu kojom će optužene osloboditi od optužbe. Optuženi su se u cjelosti pridružili završnoj riječi svoga branitelja.  

 4. Nalazi, ocjene i utvrđenja suda  4.1. Uvodne napomene  

 Rukovodeći  se prvenstveno principom  slobodne ocjene dokaza,  zagarantovanim odredbom 

čl.15. ZKP‐a BiH, Sud je cijeli postupak vodio sa ciljem da osigura da niko nevin ne bude osuđen, a da se učinitelju krivičnog djela  izrekne krivično pravna sankcija pod uslovima propisanim KZ‐om BiH   u zakonom  propisanom  postupku  (član  2.  stav  1.  ZKP  BiH),  obezbjeđujući  standarde  pravičnosti  za stranačke učesnike u postupku, posebno pravila odrebe  iz  člana 14.  citiranog Zakona  (Jednakost u postupanju): (1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretres;. (2) Sud, 

10

Tužitelj  i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s  jednakom pažnjom da  ispituju  i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist,  imajući u  vidu principe  i pravila Konvencije o  zaštiti  ljudskih prava  i osnovnih  sloboda, osobito odredbu  iz člana 6. Konvencije (Pravo na pravično suđenje):  (1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu  u  razumnom  roku  pred  nezavisnim  i  nepristrasnim,  zakonom  ustanovljenim  sudom;    (2)   Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.  

 U  tom  smislu  Sud  je  cijenio  izvedene  dokaze  u  ovome  predmetu  u  skladu  sa  osnovnim 

načelima  ZKP BiH  i  to:   odredbom  člana  3.  stav  1.  ZKP‐a BiH  koja   određuje da  se    svako  smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.  U skladu sa tim, na tužiocu  leži odgovornost dokazivanja krivice optuženih,  i to da optužba krivnju mora dokazati po standardu van svake razumne sumnje, jer u slučaju da postoji bilo kakva razumna sumnja u pogledu postojanja činjenica koje čine navodno krivično djelo, donesena odluka mora  ići u prilog optuženog (član 3. stav 2. ZKP BiH:  Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, Sud rješava presudom na način koji  je povoljniji  za  optuženog.)  Na  kraju,  Sud  je  dužan  razmatrati  i  ocjenjivati  dokaze  koji  idu  u  korist optuženog sa jednakom pažnjom kao i dokaze koji terete optuženog (član 14. ZKP BiH).  

U  skladu  sa  navedenim  načelima,  te  principom  slobodne  ocjene  dokaza,  član  15.  ZKP BiH (Slobodna ocjena dokaza): Pravo Suda, Tužitelja  i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da  ocjenjuju  postojanje  ili  nepostojanje  činjenica  nije  vezano  ni  ograničeno  posebnim  formalnim dokaznim  pravilim,  Sud  je  pažljivo  razmotrio  sve  dokaze  koje  su  na  glavnom  pretresu  izveli  kako optužba, tako i odbrana.  

 Prilikom ocjene  iskaza  svjedoka koji  su svjedočili u ovome postupku, Sud  je cijenio njihovo 

držanje  i ponašanje  tokom davanja  iskaza,  ispitao konzistentnost njihovih  iskaza datih u  sudnici  sa onim datim u  toku  istrage, uporedio  činjenice o kojima  je svjedok svjedočio sa  činjenicama koje su utvrđene  od  strane  drugih  svjedoka,  te  materijalnim  dokazima  kako  bi  se  utvrdilo  da  li  su potkrijepljeni ili osporeni drugim dokazima u ovome predmetu. 

 Takođe, u ovom predmetu je uložena materijalna dokumentacija i Sud je ispitao svaki uloženi 

dokaz kako bi odlučio o njihovoj  zakonitosti i relevantnosti,  pouzdanosti i dokaznoj vrijednosti.  

Treba napomenuti da je Sud prilikom donošenja odluke u ovome predmetu uzeo u obzir sve dokaze provedene na glavnom pretresu upuštajući se u njihovu detaljniju analizu u onoj mjeri koliko je  to  relevantno  za  donošenje  konačne  odluke  o  krivičnoj  odgovornosti  optuženih  za  počinjenje predmetnih  krivičnopravnih  radnji.  Sud  je postupio na ovaj način  svjestan  činjenice da eventualna detaljnija  analiza  dokaza,  u  krajnjoj  liniji,  ne  bi  uticala  na  konačno  utvrđeno  činjenično  stanje  i zaključke do kojih je Sud došao na temelju dokaza, čiju je detaljniju ocjenu dao u ovoj presudi, a sve u smislu čl.15. ZKP‐a BiH koji predviđa princip slobodne ocjene dokaza, bez formalnih ograničenja i bez posebnih dokaznih pravila. 

 4.1.1.Predmet utvrđivanja, ocjene i analize  Izmjenjenom optužnicom Tužilaštva BiH optuženima Bašić Harisu  i Ajkunić Enisu  je na teret 

stavljeno  da  su  u  svojstvu  službenih  lica  u  institucijama  Bosne  i Hercegovine,  i  to  u Ministarstvu komunikacija i prometa BiH počinili krivično djelo nesavjestan rad u službi iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ BiH, na način da su svjesno kršeći odredbe pomenutih relevantnih propisa očigledno nesavjesno postupili u vršenju svojih dužnosti u konačnom  izdavanju dozvola, bliže opisanih u  izreci ove  presude,  za  međunarodni  autobuski  putnički  prevoz  prevoznicima  „Autoprevoz‐putnički 

11

saobraćaj“  iz Mostara  i „Croatia bus“  iz R. Hrvatske, a na štetu prevoznika „Globtour“  iz Međugorja  koja prelazi iznos od 10.000 KM.  

Tvrdnje  su  optužbe,  da  su  optuženi  znali  da    je  oštećeni  prevoznik  „Globtour“  d.o.o.  iz Međugorja  izjavio  žalbu  protiv    odluke  Komisije  za  usklađivanje  redova  vožnje  žalbu  na  dan 04.11.2002. godine, osporavajući zakonitost i pravilnost takve odluke (u daljem tekstu: odluka), da su optuženi po izjavljenoj žalbi prevoznika „Globtour“ iz Međugorja bili  dužni sačekati  konačnu odluku Ministarstva,   pa da  su uprkos  tome  svjesno kršeći određene propise  i  svjesno  zanemarujući  svoje obaveze  očigledno  nesavjesno  postupili  donošenjem  spornih    dozvola  za međunarodni  autobuski putnički  prevoz  prevoznicima  „Autoprevoz‐putnički  saobraćaj“  iz  Mostara  i  „Croatia  bus“  iz  R. Hrvatske, a na štetu prevoznika „Globtour“ iz Međugorja   koja prelazi 10.000,00 KM. 

Odbrana  je  osporavala  odlučne  optužne  činjenice  i  navode,  smatrajući  da  su  optuženi  u postupku izdavanja spornih dozvola postupali pravilno i zakonito i da nisu znali za prehodno izjavljenu žalbu  koju  je Ministarstvu  podnio  prevoznik  „Globtour“  d.o.o.  iz Međugorja    na  dan  04.11.2002. godine, također osporavajući osnov i visinu štete za oštećenog, kao i dovodeći u sumnju zakonitost i kontinuitet dozvola oštećenog autoprevoznika „Globtour“ iz Međugorja. 

Imajući  izloženo u vidu, za Sud su se kao temeljna postavila pitanja prvenstveno slijedeća, a na koja su odgovori od suštinskog značaja za pravilno razjašnjavanje i utvrđivanje odlučnih činjenica i činjeničnog  stanja  u  konkretnom  krivičnopravnom  slučaju:  (1)  da  li  su  optuženi  u  momentu pripremanja  i donošenja pomenutih dozvola  znali  za  žalbu oštećenog,  te  (2) da  li  je oštećeni  zbog takvog postupanja optuženih pretrpio štetu u  iznosu većem od 10.000,00 KM. Ovo  iz  razloga  jer  je Tužilaštvo krivnju optuženih   prema  čijeničnom opisu  izmijenjene optužnice uzročno – posljedično izvodilo  i temeljilo  isključivo    i  jedino   na tvrdnji da su optuženi   znali za  izjavljenu žalbu   oštećenog  prijevoznika  „Globtour“  d.o.o.  iz Međugorja    protiv  odluke  Komisije,  koja  je  prethodila  izdavanju spornih  dozvola  i  koja  je  ukazivala  na  takve  nezakonitosti  i  nepravilnosti,  te  zbog  činjenice  da  je postojanje  štete u određenom  iznosu nužno obilježje ovog krivičnog djela,  i  to u  iznosu većem od 10.000,00 KM. 

4.2. Analiza bitnih obilježja krivičnog djela  

Krivično djelo nesavjestan  rad u  službi  iz  člana 224.  stav 2., u vezi  sa  stavom 1.   Krivičnog zakona BiH,  koje  se optuženima  stavlja na  teret  izmjenjenom optužnicom  Tužilaštva BiH,  čini  ona službena  ili  odgovorna  osoba  u  institucijama Bosne  i Hercegovine  koja  svjesnim  kršenjem  zakona, drugih  propisa  ili  općeg  akta  ili  propuštanjem  dužnosti  nadzora,  očigledno  nesavjesno  postupi  u vršenju dužnosti, pa  je usljed  toga   došlo do  teške povrede prava drugog  ili  je nastupila  imovinska šteta koja prelazi iznos od 10.000,00 KM. 

Nepravilnosti u radu službenog lica, pa čak i neuredan  nesavjestan rad, samo po sebi, još nije dovoljno  za  ostvarenje  elemenata  ovog  krivičnog  djela,  ukoliko  se  ne  radi  o  neurednosti  i nesavjesnosti,  koja po svom značaju i intezitetu u tolikoj mjeri nadilazi običnu neurednost, da uslijed toga postaje očigledno.  

Prema  tome,  nije  dovoljno  svako  svjesno  kršenje  zakona,  ili  svjesno  propuštanje  dužnog nadzora,  već  to  postupanje  mora  biti  po  intezitetu  i  značenju  do  te  mjere  nesavjesno,  da  je nesavjesnost  očigledna.  Ne može  se  svaki  propust  u  službi  kvalifikovati  kao  očigledno  neuredno postupanje, pa prema tome ni kao krivično djelo, jer bi u tom slučaju kao krivična djela iz ove oblasti 

12

bila  obuhvaćena  sva  djela  koja  predstavljaju  disciplinske  prestupe.  Dakle  očigledno  nesavjesno postupanje u vršenju dužnosti podrazumijeva takvo zanemarivanje dužnosti koje  je za svakoga, koji poznaju tu službu, uočljivo na prvi pogled.   

Pored ovog subjektivnog elementa na strani optuženih, kao bitnog elementa ovog krivičnog djela,  zakon  predviđa  i  objektivni  element  ovog  krivičnog  djela.  Kao  objektivni    element  ovog krivičnog  djela  pojavljuje  se  posljedica  u  vidu  štete  u  određenom  iznosu,  odnosno  kao  uvjet kažnjivosti da je takvim   nesavjesnim postupanjem došlo kao posljedica do povrede prava drugog ili nastupanje određene  imovinske štete preko 1.000,00 KM  (stav 1. citiranog    člana), odnosno preko 10.000,00  KM  (stav  2.  tog  člana),  što  je  u  opisu  krivičnog  djela  postavljeno    kao  objektivni  uslov inkriminacije,  odnosno  kažnjivosti.  Ukoliko  objektivno  nije  nastupila  šteta  u  navedenim  iznosima nema ovog krivičnog djela,  jer  je šteta u određenom  ili odredivom  iznosu bitan elemenat, odnosno nužno  zakonsko obilježje   ovog  krivičnog djela.   U  konkretnom  slučaju prema optužnim navodima šteta je za oštećenog u iznosu većem od 10.000,00 KM. 

Krivično djelo je blanketnog karaktera, sadrži blanketnu dispoziciju koja upućuje na primjenu drugih propisa (...“kršenjem zakona, drugih propisa ili općeg akta ili propuštanjem dužnosti nadzor”), bez kojih upućujućih odnosno dopunjujućih propisa nema ovog krivičnog djela. U konkretnom slučaju prema  optužnim  navodima  zanemarivane  su  odnosno  kršene  odredbe  Zakona  o  upravi  Bosne  i Hercegovine  („Službeni glasnik BiH“, br. 32/02), Zakona o upravnom postupku Bosne  i Hercegovine („Službeni glasnik BiH, br. 29/02),  i Pravilnika o načinu  i postupku usklađivanja  i registriranja redova vožnje međunarodnih autobusnih linija („Službeni glasnik BiH“, br. 9/02), 

Sud  je  savjesno  ocijenio  svaki  dokaz  pojedinačno  i  u  vezi  sa  ostalim    dokazima,  dovodeći dokaze u vezu sa odbranama optuženih, te donio odluku kao u  izreci presude, temeljeći presudu na činjenicama i dokazima koji su izneseni na javnom i usmenom glavnom pretresu, kako slijedi. 

 

4.3. Dokazi  i  ocjena  pojedinih  dokaza  u  kontekstu  elemenata  pojedinih  krivičnopravnih radnji,  kratak sažetak ‐ pregled pojedinih relevantnih dokaza 

4.3.1.Nesporne  stranačke tvrdnje i činjenice 

 U odnosu na naprijed navedena obilježja krivičnog djela, odnosno bitne činjenice, Tužilaštvo je  u  toku  dokaznog  postupka  saslušalo  određen  broj  svjedoka,  provelo  vještačenje  po  vještaku finansijske  struke,  te prezentiralo materijalnu dokumentaciju,  iz koje nespornim proizilaze  sljedeće činjenice: 

 Optuženi  su  u  kritično  vrijeme  imali  svojstvo  službenih  lica  u  institucijama  Bosne  i 

Hercegovine, u Ministarstvu komunikacija i prometa BiH, i to  II‐optuženi Ajkunić Enis status državnog službenika  u  tom Ministarstvu,  obavljajući  poslove  i  zadatke    višeg  stručnog  saradnika  za  prevoz putnika i roba, kome su bili povjereni poslovi usklađivanja redova vožnje za međunarodne autobuske linije, dok  je  I‐optuženi Bašić Haris u kritično vrijeme  imao status zamjenika ministra u pomenutom Ministarstvu, a  što proizilazi  iz dopisa Ministarstva komunikacija  i prometa BiH, broj: 04‐1‐1‐1037‐1/09  od  30.03.2009.  godine,  Odluke  o  odobravanju  imenovanja  zamjenika  predsjedavajućeg, ministara  i zamjenika ministara u Vijeću ministara BiH, objavljena u „Službenom glasniku BiH“, broj: 1/03  (dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐10  i  dokaz  odbrane  označen  kao  DO‐VIII‐1),  te  Uvjerenja 

13

Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH  broj:04‐34‐1‐3713/10  od  06.09.2010.  godine  (dokaz odbrane označen kao DO‐VIII‐2).  

Sud  je  također  utvrdio  da  su  optuženi  u  kritično  vrijeme,  u  svojstvu  službenih  lica  u  pomenutom  Ministarstvu,  učestvovali  sa  različitim  ulogama,  u  konačnom  izdavanju  predmetnih dozvola za međunarodni autobuski putnički prevoz prevoznicima „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“  iz Mostara  i  „Croatia  bus“  iz  R.  Hrvatske,  i  to  da  je  II‐optuženi  Ajkunić  Enis  u  svojstvu  državnog službenika  u  tom Ministarstvu,  obavljajući  poslove  i  zadatke    višeg  stručnog  saradnika  za  prevoz putnika  i  roba,   pripremio  sporni vozni  red  i pomenute dozvole  za potpisivanje, a da  je  I‐optuženi Bašić Haris,  u svojstvu zamjenika ministra u pomenutom Ministarstvu potpisao te dozvole, odnosno iste konačno izdao, na način kako je to opisano u uvodnom činjeničnom djelu izmijenjene optužnice. Navedeno  je  utvrđeno  uvidom  u  dozvole  broj:  0402265,  0402266,  0402267,  0402268  i  0402269 (dokazi Tužilaštva označeni kao DT‐4, DT‐5, DT‐6, DT‐7  i DT‐8), na kojim dozvolama se nalazi potpis optuženog Bašića Harisa,  a na prilozima,  koji  čine  sastavni dio dozvola,  i  to  cjenovnik  i  vozni  red, potpis optuženog Ajkunić Enisa, što  odbrana nije osporavala. 

Sud je dalje utvrdio da je pripremanju spornog voznog reda i potpisivanju pomenutih dozvola prethodilo  usklađivanje  voznog  reda,  kojeg  je  izvršila  Komisija  za  usklađivanje  redova  vožnje pomenutog Ministarstva,  svojom Odlukom broj:  03‐7‐3564‐HR‐7/02  od  18.07.2002.  godine  (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐23), kojom  je utvrđeno da  red vožnje međunarodne autobuske  linije na relaciji Mostar – Široki Brijeg ‐ Posušje – Imotski – Trilj – Sinj – Knin – Gračac – Udbina – Korenica – Slunj – Karlovac – Zagreb, sa polaskom iz Mostara svaki dan u 20,00 h i dolaskom  u Zagreb narednog dana u 04,30, te polaskom iz Zagreba svaki dan u 21,30 i dolaskom u Mostar narednog dana u 06,00, kojeg  je  na  razmatranje  dostavio  prevoznik  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  d.o.o.  Mostar,  je usklađen po prijedlogu. 

Osim  toga,  saslušani  svjedoci,  a  koji  imaju  neposredna  saznanja  o  postupku  donošenja predmetnih dozvola,  i to Šekara Mirko, kao pomoćnik ministra Ministarstva komunikacija i prometa BiH i predsjednik komisije,  i Šego Nikola, kao sekretar Ministarstva, su potvrdili da izdavanju dozvola za međunarodni autobuski prevoz, prethodi usklađivanje voznog  reda, kako u BiH,  tako  i   u  zemlji odrednici, što vrši odlukom nadležna komisija pri Ministarstvu komunikacija i  prometa BiH, u skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o načinu i postupku usklađivanja i registriranja redova vožnje međunarodnih autobuskih linija ( dokaz Tužilaštva označen kao DT‐2). 

Naime,  svjedok  Tužilaštva  Šekara Mirko,  je  potvrdio  da  je  potpisao  odluku  Komisije,  kao predsjednik  iste, o usklađivanju  reda vožnje  za  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“   na  liniji Mostar – Zagreb,  a  što  je  prethodilo  izdavanju  predmetnih  dozvola,  te  je  rekao da  je  postojao prijedlog  za dodatne dvije stanice u Širokom Brijegu  i Posušju, koji  je usvojen. Pomenuti svjedok  je pojasnio da red  vožnje dostavlja prevoznik,  koji  red  vožnje usklađuje Komisija, nakon  čega prevoznik postavlja zahtjev Ministarstvu  za  odobravanje  takvog  reda  vožnje,  te  da  nakon  što  se  utvrdi  da  ispunjava određene uslove, traži se saglasnost druge države i odobrava takva linija. Svjedok je potvrdio da je u konkretnom slučaju predmetne dozvole potpisao Ajkunić Enis, u skladu sa ovlaštenjima koja je imao, što  je  bila  uobičajena  praksa.  Svjedok  je  izjavio  da  je  u  konkretnom  slučaju  postojala  recipročna dozvola  Hrvatske  prilikom  izdavanja  predmetnih  dozvola,  te  da  je  postojala  sva  potrebna dokumentacija. 

14

U  odnosu  na  iste  okolnosti,  svjedok  Tužilaštva  Šavija  Zdravko,  koji  je  u  periodu  koji  je obuhvaćen  optužnim  aktom,  bio  savjetnik  ministra  Ministarstva  komunikacija  i  prometa  BiH,  je govorio načelno o postupku  izdavanja dozvola,  te  je  izjavio da  redove vožnje pripremaju, odnosno kontrolišu viši  stručni  saradnici,  te da Komisija usklađuje  red vožnje,  i da odluku o  tome potpisuje pomoćnik ministra, što  je u konkretnom slučaju bio Šekara Mirko. Osim toga, svjedok  je  istakao da dozvole  za međunarodni  autobuski  prevoz  potpisuje ministar,  odnosno  zamjenik ministra,  ako  je ministar odsutan. Na isti način, uopćeno, bez neposrednih saznanja o postupku izdavanja dozvola za međunarodni  autobuski  prevoz,  je  govorio  i  svjedok  Tužilaštva  Dujak  Juro,  inspektor  cestovnog prometa  u Ministarstvu  komunikacija  i  prometa  BiH,  koji  je  izjavio  da  usklađivanje  reda  vožnje prethodi  izdavanju  dozvole,  da  usklađivanje  reda  vožnje  vrši  komisija,  da  se  red  vožnje  ne može uskladiti prije nego što se riješe svi prigovori  i žalbe, te da kada se u obje države uskladi red vožnje, izdaje se dozvola. 

Sud je dalje nespornim utvrdio da je na naprijed označenu odluku Komisije, broj: 03‐7‐3564‐HR‐7/02 od 18.07.2002. godine (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐23), a prije donošenja predmetnih dozvola, oštećeni prevoznik  „Globtour“ d.o.o.  iz Međugorja  izjavio prigovor od 12.08.2002. godine (dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐24),  koji  prigovor  je  Odlukom  Komisije  za  usklađivanje  redova vožnje  broj:  03‐7‐3564‐HR‐7‐P/02  od  17.09.2002.  godine  (dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐25), odbijen, kao neosnovan,  te  je Komisija ostala pri odluci o usklađivanju  reda vožnje od 18.07.2002. godine. 

Kao  nesporna  je  također  utvrđena  činjenica  da  je  oštećeni  prevoznik  „Globtour“  iz Međugorja   protiv  takve odluke  izjavio žalbu na dan 04.11.2002. godine  (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐11), osporavajući zakonitost odluke Komisije za usklađivanje redova vožnje kao prvostepenog organa u upravnom postupku, ukazujući da bi odobravanje sporne linije dovelo do činjenice da se dva prevoznika  sa  istovjetnim  stajalištima  poklapaju  sa  itinererom,  što  bi  „Globtouru“  prouzrokovalo materijalnu štetu, te je nesporno utvrđeno da o toj žalbi u Ministarstvu nikada nije odlučeno.  

Iznesene činjenice vezane za korištenje pravnih  lijekova od strane „Globtoura“ na označenu odluku  Komisije,  osim  iz  navedene  materijalne  dokumentacije,  proizilaze  i  iz  iskaza  saslušanih svjedoka  Zelenika  Rajka,  Šekara Mirka  i  Kopić  Selima,  iz  čijih  iskaza  na  nesumnjiv  način  proizilazi zaključak da po izjavljenoj žalbi „Globtour“ nikada nije riješeno.  

U tom kontekstu Sud  je cijenio  iskaz svjedoka Tužilaštva Zelenika Rajka, direktora  i vlasnika „Globtour“  d.o.o.  Međugorje,  koji  je  izjavio  da  je  izdavanjem  dozvole  za  „Autoprevoz  putnički saobraćaj“  iz Mostara, došlo do preklapanja trase  i da  je narušen vremenski razmak od 119 minuta prije  i poslije polaska vozila „Globtour“, zbog čega  je „Globtour“ uložio prigovor na odluku Komisije kojim je usklađen red vožnje za „Autoprevoz putnički saobraćaj“, i ukazivao da Komisija raspolaže sa pogrešnom  dozvolom  za  „Globtour“  i  to  sa  graničnim  prelazom  preko  Izačića,  umjesto  aktuelne dozvole. Svjedok je izjavio da nakon što je uloženi prigovor odbijen odlukom Komisije, da je izjavljena žalba datirana sa 04.11.2002. godine, i da nikada nije zaprimio odluku II stepenog organa po toj žalbi. 

Svjedok Tužilaštva Šekara Mirko  je  imao neposredna saznanja o korištenju pravnih  lijekova od  strane    „Globtoura“  iz  Međugorja,  te  je  svjedok  pojasnio  da  je  Komisija  odbila  prigovor „Globtoura“  izjavljen  na  odluku  Komisije  o  odobravanju  reda  vožnje  za  „Autoprevoz  putnički saobraćaj“,  jer  je  Komisija  u  odnosu  na  „Globtour“  imala  registrovan  red  vožnje  koji  je  išao  na granični prelaz Izačići, a ne na granični prelaz Vinjane, kao je tvrdio „Globtour“.  Svjedoku je poznato 

15

da je na takvu odluku Komisije „Globtour“  izjavio žalbu Ministarstvu, jer je zaprimio kopiju žalbe, te mu nije poznato da li je po žalbi  riješeno, obzirom da Komisija nije raspravljala po žalbi. Svjedok nije govorio o okolnostima da  li  je žalba uopće uložena u predmet kod Ministarstva, već  je  izjavio da se kopija žalbe nalazila kod njega, dok je prilikom unakrsnog ispitivanja od strane odbrane izjavio da je iz kontakata sa Zelenika Rajkom, zaključio da  je Zelenika Rajko odustao od žalbe, jer  je rekao da će to riješiti u drugoj državi. 

Da  po  uloženoj  žalbi  „Globtoura“  nije  riješeno,  konstatovao  je  u  svom  Izvještaju  (dokaz Tužilaštva  označen  kao  DT‐31‐a)  i  svjedok  Tužilaštva  Kopić  Selim,  koji  je  radio  u  Ministarstvu komunikacija i prometa BiH na kontroli odvijanja međunarodnog i međuentitetskog prevoza u skladu sa važećim  zakonom, koji  svjedok  je  izjavio da  je 2004. godine od ministra dobio  zadatak da  izvrši reviziju dozvola  za  sve postojeće međunarodne  linije,  što  je  i učinio  i dostavio ministru  Izvještaj o izvršenoj reviziji donešenih rješenja o odobravanju redova vožnje, oktobar 2004. godine (koji izvještaj će Sud posebno cijeniti u daljem obrazloženju presude), prilikom čije izrade je svjedok, pored ostalog, uočio da postoji pravovremen prigovor „Globtoura“ i da po istom nije riješeno. 

Navedene  iskaze,  Sud  je  prihvatio  kao  istinite  i  tačne,  jer  se  podudaraju  sa materijalnim dokazima  u  spisu,  te  je  izveo  zaključak  da  je  tačan  navod  Tužilaštva  da  po  žalbi  „Globtoura“  od 04.11.2002. godine  (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐11), Ministarstvo komunikacija  i prometa BiH nije odlučilo. 

4.3.2. Sporne stranačke tvrdnje i činjenice 

Međutim,  kao  spornim  za  stranke  su  smatrane  činjenice  (1)  da  li  je  prije  izdavanja predmetnih dozvola  i voznog reda, koji  je prethodio  izdavanju tih dozvola, već postojao vozni red  i dozvola broj: 000219 od 21.10.1999. godine za period važenja od 29.10.1999. do 01.12.2004. godine, izdata prevozniku  „Globtour“ d.o.o.  iz Međugorja  za međunarodnu  autobusku  liniju broj: 238/HR‐116,  registrovan u Knjizi  redova vožnje,  i prema  tome da  li  je navedeni vozni  red „Globtour“  imao zaštićeni vremenski  razmak od 119 minuta, kao zaštitno vrijeme za autobuske  linije od 401 do 700 km, zatim (2) da li su optuženi znali za navedeni vozni red „Globtour“ Međugorje, da li su (3) znali za izjavljenu žalbu „Globtour“ od 04.11.2002. godine na odluku Komisije za usklađivanje redova vožnje broj :03‐7‐3564‐HR‐7‐P/02  od 17.09.2002. godine, (4) kao i pitanje osnova i visine štete za oštećenog „Globtour“ Međugorje. 

U odosu na navedene sporne činjenice, Sud je uvidom u materijalni dokaz Tužilaštva označen kao DT‐17, na nesumnjiv način utvrdio da  je prije  izdavanja predmetnih dozvola  i  spornog voznog reda za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ Mostar, već postojao   vozni red  i dozvola broj: 000219 od 21.10.1999.  godine  na  relaciji  Međugorje  –  Varaždin,  za  period  važenja  od  29.10.1999.  do 01.12.2004. godine,  izdata prevozniku  „Globtour“ d.o.o.  iz Međugorja  za međunarodnu autobusku liniju broj: 238/HR‐116, koja pored ostalih, uključuje stajališta u Širkom Brijegu i Posušju. 

Navedeni vozni red je registrovan u Knjizi redova vožnje, a što je vidljivo iz sadržaja Registra redova  vožnje međunarodnih  autobuskih  linija  Bosne  i  Hercegovine,  izdatog  u  septembru  2004. godine  (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐32), u kojem  je na strani 138  registrovana međunarodna autobuska  linija Međugorje – Varaždin broj: 238/HR‐116  za  „Globtour“ Međugorje,  sa  stajalištima Čitluk, Mostar, Široki Brijeg, Posušje, preko graničnog prelaza Osoje (BiH)  i Vinjani Gornji (Hrvatska), te Karlovac i Zagreb do Varaždina.  

16

Uvidom u navedenu dozvolu  i vozni  red za „Globtour“ evidentno  je da  je  isti  imao vrijeme polaska  u  Širokom Brijegu  u  21.25,  te  u  Posušju u  22,00  h,  a  da  iz  predmetnih  spornih  dozvola  i voznog reda za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ (dokazi Tužilaštva označeni kao DT‐4, DT‐5, DT‐6, DT‐7 i DT‐8), proizilazi da je isti imao vrijeme polaska u Širokom Brijegu u 20,26 i Posušju  u 20,56. 

Navedeno je potvrdio i svjedok Tužilaštva Zelenika Rajko, direktor i vlasnik „Globtour“ d.o.o. Međugorje,  koji  je  izjavio  da  je  „Globtour“  imao  dozvolu  za  međunarodni  prevoz  na  relaciji Međugorje  –  Varaždin,  sa  stajalištima,  pored  ostalih,  u  Širokom  Brijegu  i  Posušju,  da  je  bilo usklađivanja te linije, i to tako što je prelaz preko državne granice u Izačićima promijenjen, te se išlo na granični prelaz Osoje, a da je ostalo sve ostalo isto. Svjedok je izjavio da je izdavanjem dozvole za „Autoprevoz putnički  saobraćaj“  iz Mostara, došlo do preklapanja  trase  i da  je narušen vremenski razmak  od  119 minuta  prije  i  poslije  polaska  vozila  „Globtour“  ,  zbog  čega  je  „Globtour“  i  uložio prigovor  na  odluku  Komisije  kojim  je  usklađen  red  vožnje  za  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“,  a potom i žalbu na odluku Komisije, kojom je prigovor obijen kao neosnovan. 

Prema odredbama člana 11. Pravilnika o načinu i postupku usklađivanja i registriranja redova vožnje međunarodnih autobuskih  linija (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐2), ne može se osporavati prijedlog  reda  vožnje  na  liniji  ako  je  vrijeme  polaska  utvrđeno  u  prijedlogu  reda  vožnje    van vremenskih razmaka datih u navedenom članu Pravilnika,  i to za redove vožnje na  linijama od 401‐700  km  119 minuta  prije  i  poslije  vremena  polaska,  u  koju  kategoriju  je  spadala međunarodna autobuska linija Međugorje – Varaždin prevoznika „Globtour“ Međugorje. 

Upravo  iz navedenog razloga sporne dozvole „Autoprevozu putnički saobraćaj“ Mostar nisu mogle  biti  izdate  na  način  kojim  bi  se  kršio  navedeni  zaštićeni  vremenski  period  prije  i  poslije vremena polaska autobusa „Globtour“ Međugorje i to u Širokom Brijegu u 21.25 i Posušju u 22,00 h, te je utvrđeno da je zaštićeni vremenski period prije i poslije polaska autobusa „Globtour“ iz Širokog Brijeg i Posušja od 119. minuta, narušen izdavanjem spornih dozvola. 

Dakle, obzirom da su sporne pomenute dozvole  iz tog razloga bile nepravilne zbog povrede tzv. zaštićenog vremenskog  razmaka   za oštećenog „Globtour“ d.o.o.  iz Međugorja  i da  je došlo do djelimičnog preklapanja voznih redova sa prevoznikom „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“  iz Mostara, može se zaključiti da je  za oštećenog  Globtour“ iz Međugorja  mogla nastupiti imovinska  šteta, a što će biti razmatrano u daljem tekstu presude. 

Uvidom  u  dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐26,  Sud  je  utvrdio  da  je Ministarstvo mora, turizma,  prometa  i  Razvitka  –  Uprava  cestovnog  prometa  Republike  Hrvatske,  dopisom  od 10.10.2005. godine, obavijestilo Ministarstvo komunikacija i prometa BiH da za liniju Mostar – Zagreb za  prevoznika  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“ Mostar  nije moguće  izdati  dozvole  sa  priloženiom voznim  redom,  jer  je  u  suprotnosti  sa  nacionalnim  zakonodavstvom,  nakon  čega  je Ministarstvo komunikacija i prometa BiH, izdalo novu dozvolu za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ i to za isti period važenja  i  to  od  19.02.2004.  godine  do  01.02.2008.  godine,  kao  i  ranije  dozvole,  s  tim  što  su izostavljena stajališta u Širkom Brijegu i Posušju.  

Pored naprijed navedenih materijalnih dokaza, u kontekstu odlučnih činjenica, Sud je cijenio iskaze saslušanih svjedoka, koji su svjedočili o okolnostima pod kojima je došlo do preklapanja voznih redova „Autoprevoz putnički saobraćaj“  i „Globtour“, povlačenju saglasnosti za vozni red na relaciji Mostar – Zagreb za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ od strane nadležnog ministarstva u Hrvatskoj  i 

17

prevozu  koji  je  vršio  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  po  predmetnim  dozvolama,  te  je  utvrdio sljedeće: 

Iz  iskaza  svjedoka  Tužilaštva  Šekara Mirka,  proizilazi  da  je  u  konkretnom  slučaju,  prilikom izdavanja spornih dozvola za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ postojala recipročna dozvola Hrvatske, kao  što  to  zahtijeva  Pravilnik  o  načinu  i  postupku  usklađivanja  i  registriranja  redova  vožnje međunarodnih  autobuskih  linija, međutim,  da  su  kasnije  stajališta  u  Širokom  Brijegu  i  Posušju  na dozvoli za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ prekrižena, te je dozvola od 17.02.2004. godine poništena dana 02.11.2005. godine,  jer  je nadležno ministarstvo u Hrvatskoj povuklo  saglasnost za navedena dva stajališta.  

Isti zaključak proizilazi i iz iskaza svjedoka Tužilaštva Šego Nikole, koji je izjavio da je potpisao dozvolu od 02.11.2005. godine za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ Mostar za period 19.02.2004. do 01.02.2008. godine,  i to nakon usklađivanja reda vožnje  i nakon pribavljanja saglasnosti  iz Hrvatske. Naime,  svjedok  je pojasnio da  je 2004. godine prevozniku  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar izdata dozvola, koja je uključivala stajališta u Širokom Brijegu i Posušju na liniji Mostar – Zagreb, te da su ta dva stajališta prekrižena nakon što je iz Hrvatske stigao dopis da se povlači saglasnost za ta dva stajališta,  nakon  čega  je  izvršeno  revidiranje  i  izdata  nova  dozvola  02.11.2005.  godine,  koju  je potpisao svjedok, po ovlaštenju ministra. 

Svjedok  Tužilaštva  i  Odbrane  Spahić  Ekrem,  pred  Sudom  je  prezentirao  dozvole  za „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar, broj: 402 265, 402 266, 402 267  i 402 268, na  kojima  je konstatovano  da  su  poništene  02.11.2005  g.,  što  je  potpisano  od  strane  Ajkunić  Enisa,  što korespondira  sa  naprijed  navedenim  iskazima  svjedoka  Šekara  Mirka  i  Šego  Nikole,  Svjedok  je prilikom  direktnog  ispitivanja  od  strane  odbrane  izjavio  da  je  dana  20.01.2010.  godine  navedene dozvole preuzeo od Šekara Mirka da  ih stavi u arhivu u registrator u kojem  čuva dokumentaciju za ovu liniju i ovog prevoznika, da  su dozvole bile precrtane crvenom linijom, što, po mišljenju svjedoka, značilo da dozvola više ne vrijedi. Međutim, svjedok smatra da  je o  tome  trebalo donijeti posebno rješenje,  i da takva zabilješka službeno ne znači ništa. Osim toga, svjedok  je dodao, da od  trenutka kada je vraćena, dozvola nije mogla biti korištena, već je prevoznik mogao jedino voziti bez dozvole. 

Međutim, Sud  je  i pored  tvrdnje Tužilaštva da  iz navedenog  iskaza proizilazi da pomenute dozvole za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ nisu valjano poništene,  izveo zaključak da su prvobitno izdate  dozvole  za  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  mogle  biti  poništene  sa  danom  02.11.2005. godine, a kako je to odbrana tvrdila tokom postupka. Ovakav zaključak Sud je izveo uprkos tvrdnjama Tužilaštva da je za poništenje dozvola potrebno donijeti posebno rješenje, cijeneći da u konkretnom slučaju dozvola sa precrtanom crvenom linijom i konstatacijom „poništeno“, te datumom i potpisom ispod, upućuje na jedini mogući zaključak da je dozvola upravo i poništena, te ne ostavlja prostora za stav da je takva dozvola i korištena u prometu, kao važeća.  

Cijeneći  iskaz  svjedoka Tužilaštva Dujak  Jure,  inspektora cestovnog prometa u Ministarstvu komunikacija i prometa BiH, Sud je utvrdio da je isti 2008. godine postupao po prijavi „Globtour“ za inspekcijski nadzor, kom prilikom je svjedok utvrdio da „Autoprevoz putnički saobraćaj“ ima dozvolu za  liniju Mostar  –  Zagreb,  ali  da  dozvola  ne  obuhvata  stajališta  u  Širokom  Brijegu  i  Posušju,  što dovodeći u  vezu  sa navedenim dopisom Ministarstva mora,  turizma, prometa  i Razvitka  – Uprava cestovnog prometa Republike Hrvatske, od 10.10.2005.  godine,  te  iskazom  svjedoka  Šego Nikole  i Šekara Mirka, upućuje na zaključak da je „Autoprevozu putnički saobraćaj“ Ministarstvo komunikacija 

18

i prometa BiH  izdalo novu dozvolu za pomenutu  liniju, nakon  što su predmetne dozvole poništene dana  02.11.2005.  godine.  Tokom  unakrsnog  ispitivanja,  svjedok  je  rekao  da  je  o  nezakonitostima prilikom izdavanja dozvola, o kojima je govorio u istrazi na zapisnik kod Tužilaštva, saznao iz medija, te da nema neposredna opažanja, osim što je utvrđeno postojanje duplih dozvola.  

Sud  je  cijenio  i  iskaz  svjedoka  Tužilaštva  Šavija  Zdravka,  u  odnosu  na  okolnosti  izdavanja spornih dozvola i koji je iznio mišljenje da u konkretnom slučaju nije bilo reciprociteta sa Hrvatskom, da nije ispoštovana zajednička trasa, red vožnje, te što nije uzeta u obzir izjavljena žalba, međutim, iz navedenog  Sud  nije mogao  izvesti  zaključke  u  pogledu  odlučnih  činjenica,  obzirom  da  navedeni svjedok nije imao neposredna saznanja o postupku izdavanja spornih dozvola.  

Svjedok Tužilaštva Kopić Selim,  koji  je  radio u Ministarstvu komunikacija  i prometa BiH na kontroli odvijanja međunarodnog i međuentitetskog prevoza u skladu sa važećim zakonom, je izjavio da je 2004. godine od ministra dobio zadatak da izvrši reviziju dozvola za sve postojeće međunarodne linije, što je i učinio i dostavio ministru Izvještaj o izvršenoj reviziji donešenih rješenja o odobravanju redova vožnje, oktobar 2004. godine. Označeni Izvještaj je prezentiran pred Sudom u dva primjerka, jedan  kao  dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐31,  na  kojem  je  evidentirano  da  Kopić  Selim,  kao potpisnik  istog, svojim potpisom potvrđuje da  je kopija neizmjenjena u odnosu na original, te drugi primjerak,  koji  je  uložen  kao  dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐31‐a,  na  kojem  nema  pomenute zabilješke. Svjedok je izjavio da nema original izvještaja, da isti nije ovjeren pečatom Ministarstva, jer se  radilo o  internom aktu.  Iz označenog  Izvještaja proizilazi da  je  svjedok, kao glavni  inspektor, na osnovu  raspoložive  dokumentacije,  pored  ostalog,  utvrdio  da  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“ Mostar  na  liniji  Mostar  –  Zagreb  nema  hrvatsku  dozvolu,  da  postoji  pravovremen  prigovor „Globtoura“ iz Međugorja, te da je uložen vanredni pravni lijek od strane „Globtour“ Međugorje koji se odnosi na cjelokupan postupak usklađivanja i registracije međunarodnih linija. U izvještaju je dalje konstatovano  da  su  od  11.05.2002.  godine,  kao  dana  stupanja  na  snagu  Pravilnika  o  načinu  i postupku  usklađivanja  i  registracije  redova  vožnje  međunarodnih  autobuskih  linija  i  Pavilnika  o načinu  i  postupku  usklađivanja  i  registracije  redova  vožnje međuentitetskih  autobuskih  linija,  sve odobrene  linije usklađene  i odobrene  suprotno  članu 4. navedenih pravilnika,  te da  je omogućeno nezakonito bogaćenje pojedinim prevoznicima.  Svjedok  je  izjavio da  je  izvještaj  sačinio na  temelju onoga čime je raspolagao, što je bilo vrlo malo dokumentacije, te da je evidentirao koje linije nisu bile u skladu sa važećim propisom, ističući da nije vidio odluku po prigovoru „Globtoura“. 

Cijeneći  iskaz  navedenog  svjedoka,  Sud  nije  mogao  izvesti  zaključak  u  pogledu  odlučnih činjenica, obzirom da je i sam svjedok rekao da je prilikom izrade označenog Izvještaja raspolagao sa vrlo malo dokumentacije, zbog čega, po ocjeni ovog Suda, svjedok nije mogao u cjelosti i na pravilan način  utvrditi  činjenično  stanje,  bitno  za  provjeru  pravilnosti  postupka  izdavanja  dozvola prevoznicima,  a  prema  važećem  Pravilniku,  pa  samim  time,  iznijeti  i  pred  Sudom  potpuna neposredna opažanja  i saznanja. Osim  toga, svjedoci koji su  imali neposredna saznanja o postupku izdavanja spornih dozvola,  i to Šekara Mirko, kao predsjednik Komisije, te Šego Nikola, kao sekretar Ministarstva,  a  kako  je  to  već  navedeno,  su  potvrdili  da  je  prilikom  izdavanja  spornih  dozvola  za „Autoprevoz putnički saobraćaj“ postojala saglasnost  iz Hrvatske, koja  je naknadno povučena, te  je svjedok  Šego Nikola  potvrdio  da  je  upravo  on  nakon  toga  potpisao  nove  dozvole  za  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ Mostar  na  relaciji Mostar  –  Zagreb,  koje  dozvole  nisu  obuhvatale  stajališta  u Širokom Brijegu i Posušju. 

19

Razmatrajući  tezu  odbrane  i  to  da  red  vožnje  na  relaciji  Međugorje  –  Varaždin,  preko graničnog  prelaza  Osoje  –  Vinjani  Gornji  za  „Globtour“,  prije  izdavanja  spornih  dozvola  za „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  nije  bio  registrovan  u  knjizi  redova  vožnje  kod  nadležnog Ministarstva za komunikacije i promet BiH, Sud je cijenio iskaz svjedoka odbrane Jahić Nedžada, koji je ujedno bio  i svjedok Tužilaštva, a koji  je radio kao stručni saradnik u Ministarstvu komunikacija  i prometa BiH. Navedeni svjedok je pojasnio da Ministarstvo  ima registar redova vožnje i to tačno po dužini  relacije,  sa  kojim  registrom  se  upoređuje  red  vožnje  dostavljen  od prevoznika,  i  ukoliko  se utvrdi da isti ispunjava uslove, Komisija odobrava red vožnje, te da u slučaju da Komisija utvrdi da na određenoj liniji već postoji regostrovan red vožnje, neće odobriti red vožnje. Svjedok je izjavio da mu je  poznato  da  je  2002.  godine  „Autoprevoz  putnički  sobraćaj“  imao  registrovan  red  vožnje  preko graničnog prelaza Vinjani, koji je uključivao stajališta u Širokom Brijegu i Posušju, a da je „Globtour“ u to vrijeme  imao registrovan red vožnje preko graničnog prelaza Izačići. Osim toga, svjedok  je  izjavio da mu je poznato da je „Autoprevoz putnički saobraćaj“ dobio dozvolu za period 19.02.2004. godine do  01.02.2008.  godine,  potpisanu  od  strane  Bašić  Harisa,  koja  je  uključivala  stajališta  u  Širokom Brijegu i Posušju, uz saglasnost iz Hrvatske, ali da su ta dva stajališta prekrižena, jer je ministarstvo iz Hrvatske povuklo  svoju  saglasnost,  te  je  izdata nova dozvola  02.11.2005.  godine. Prema mišljenju svjedoka, dozvola od 07.02.2000. godine za „Globtour“ za red vožnje preko graničnog prelaza Vinjani je  nezakonito  potpisana  od  strane Bilić Gorana  i  Šekara Mirka,  jer  nije  bilo  saglasnosti  nadležnog entitetskog ministarstva, te da  iz tog razloga nije unesena u registar redova vožnje kod Ministarstva komunikacija i transporta BiH. 

Sud je dijelom prihvatio  iskaz navedenog svjedoka, kao tačan  i  istinit, međutim, dio  iskaza u kojem svjedok tvrdi da navedeni red vožnje za „Globtour“, preko graničnog prelaza Osoje – Vinjani Gornji, sa stjalištima u Širkom Brijegu i Posušju, nije bio registrovan u Registru redova vožnje, Sud nije prihvatio, obzirom da  iz  knjige  Registra  redova  vožnje međunarodnih  autobuskih  linija,  iz oktobra 2004.  godine  (dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐32),  proizilazi  da  je  navedeni  red  vožnje  ipak registrovan, a koju činjenicu je Sud već naprijed utvrdio. 

Da  je označena  knjiga  ‐  Registar  redova  vožnje  korišten  i  smatran  kao  zvanični  i  dostupni registar  redova  vožnje,  potvrđeno  je  i  iskazom  svjedoka  Tužilaštva  Soldo  Dragana,  koji  je  u inkriminisanom periodu radio kao inspektor u Federalnoj upravi za inspekciju Mostar, i koji je izjavio da mu je poznata knjiga Registar redova vožnje međunarodnih autobuskih linija BiH, pojasnivši da se u toj knjizi moraju nalaziti svi redovi vožnje za koje su izdate dozvole  i koji su registrovani u registru redova vožnje kod Ministarstva transporta i komunikacija BiH. 

Upravo  zbog  navedene  činjenice  koju  je  Sud  utvrdio  uvidom  u  označeni  Registar  redova vožnje,  Sud  nije  prihvatio  tezu  odbrane  da  „Globtour“  u  vrijeme  izdavanja  spornih  dozvola  za „Autoprevoz putnički saobraćaj“, nije imao registrovan red vožnje sa stajalištima u  Širokom Brijegu i Posušju. 

Sud  je  cijenio  i  iskaz  svjedoka  Tužilaštva  Kovač  Miodraga,  koji  je  kao  službena  osoba preduzimao  istražne  radnje  u  predmetnom  postupku,  i  koji  je  izjavio  da  je  po  naredbi  Suda  od „Autoprevoz putnički saobraćaj“ Mostar  izuzeo dokumentaciju u ovom predmetu, o čemu je sačinio službenu  zabilješku  i  o  čemu  je  izdata  potvrda  o  privremenom  oduzimanju  predmeta.  Svjedok  je potvrdio  da  je  oduzetu  dokumentaciju,  koja  je  bila  u  fotokopiji,  ovjerio  direktor  Zelenčić  Ivan pečatom „Autoprevoz putnički saobraćaj“, među kojom dokumentacijom je bila i dozvola, na relaciji 

20

Mostar – Zagreb, vrijedi od 19.02.2004. do 01.02.2008. g sa stajalištima u Širokom Brijegu i Posušju, kao  i dozvola na  istoj  relaciji, uz koju  je bila potrebna dokumentacija, sa prekriženim stajalištima u Širokom Brijegu i Posušju. Ocjenom iskaza ovog svjedoka, Sud je potvrdio naprijed izneseni zaključak da  su „Autoprevozu putnički  saobraćaj“ prvo  izdate  sporne dozvole, koje  su uključivale  stajališta u Širkom Brijegu  i Posušju, a potom, da su te dozvole poništene, na način što su prekrižene, a potom izdate nove dozvole, koje nisu obuhvatale navedena stajališta.  

Svjedok Kovač Miodrag  je također, tokom unakrsnog  ispitivanja,  izjavio da  je naredba Suda glasila na privremeno oduzimanje cjenovnika, ali da je cijenio da je to sve jedna cjelina, te je oduzeo svu  vezanu  dokumentaciju,  i  to  u  fotokopiji,  jer  je  naredba  glasila  da  se  oduzmu  originali  ili fotokopije, dodajući da je dokumentacija pred njim kopirana i ovjerena, koji iskaz je Sud imao u vidu, prilikom donošenja odluke po procesnim prigovorima. 

Dokaze  koje  su  stranke  i odbrana  izveli na okolnosti  kontinuiteta dozvola  za međunarodni autobuski prevoz, a kojima su raspolagali „Autiprevoz putnički saobraćaj“ na relaciji Mostar – Zagreb i „Globtour“  na  relaciji Međugorje  ‐  Varaždin,  Sud  nije  cijenio  relevantnim  za  odlučivanje  u  ovoj krivičnopravnoj stvari, zbog čega neće iznijeti detaljniju analizu istih, imajući u vidu utvrđenja koja će iznijeti u daljem tekstu ove presude.  

Osim navedenih iskaza svjedoka, Sud je cijenio i iskaz svjedoka Soldo Dragana koji je govorio o  registriranju  usklađenih  redova  vožnje,  te  okolnostima  sačinjavanja  Nalaza  Inspektorata saobraćajne  inspekcije  od  24.02.2010.  godine  (dokaz  Tužilaštva  označen  kao  DT‐34),  kao  i  iskaze svjedoka  Pehar  Željka  i  Mikulić  Hrvoja,  kojim  dokazima  je  Tužilaštvo  pokušalo  da  dokaže  da  je „Autoprevoz putnički saobraćaj“ vršio vožnju na osnovu spornih dozvola na relaciji Mostar – Zagreb,  da je na taj način ostvario dobit, koja ustvari predstavlja štetu za „Globtour“ d.o.o. Međugorje. 

 Svjedok  Tužilaštva  Soldo  Dragan,  koji  je  u  inkriminisanom  periodu  radio  kao  inspektor  u Federalnoj upravi za inspekciju Mostar, izjavio je da je  izvršio analizu oduzetih autobuskih karata od „Autoprevoz putnički  saobraćaj“, da  je utvrdio da  je na  liniji Mostar – Zagreb bilo  slučajeva da  su putnici ušli u Posušju ili Širokom Brijegu, i da je pored činjenice što je na karti pisalo Mostar – Zagreb, na osnovu manje cijene, zaključio da su putnici ušli u u Posušju ili Širokom Brijegu. Također, svjedok je  izjavio da  je prilikom  izvođenja ovakvog zaključka vršio provjere  i u agencijama u kojima su se te karte prodavale. 

Na  osnovu  tako  prikupljenih  podataka,  svjedok  je  sačinio  Nalaz  Inspektorata  saobraćajne inspekcije od 24.02.2010. godine (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐34), uz koji  je priložen tabelarni prikaz karata. 

Iz  označenog  nalaza  proizilazi  da  je  uvidom  u  privremeno  oduzete  autobuske  karte  od „Autoprevoza putnički  saobraćaj“, utvrđeno da  su  iste  izdavane na biletarnici  autobuske  stanice u Mostaru, u agenciji u Širokom Brijegu, na prodajnom mjestu u Posušju  i od strane posade vozila, ali da su  izdate za relacije upisane u red vožnje, te da postoje  indicije da  izdate karte van autobuskog stajališta  u Mostaru  ne  odgovaraju  stvarno  obavljenom  prevozu,  jer  su  putnici  započeli  vožnju  u Širokom  Brijegu  i  Posušju,  što  je  vidljivo  iz  ispisanih  polazaka  na  kartama,  što  odgovara  vremenu prolaza autobusa kroz Široki Brijeg, te manje cijene karata, koja je data prema nevažećem popustu, te niza  drugih  pokazatelja.  Također  iz  nalaza  proizilazi,  da  je  analizom  navedenih  autobuskih  karata utvrđeno da  je u periodu  između 19.02.2004. godine do 01.02.2008. godine obavljen ukupan broj 

21

prevoza iz Širokog Brijega i Posušja prema destinacijama u Hrvatskoj i obratno, i to iz Širokog Brijega 108 vožnji (273 putnika),  iz Posušja 30 vožnji (156 putnika),  iz Zagreba za Široki Brijeg 11 vožnji (13 putnika), iz Zagreba za Posušje 22 vožnje (24 putnika), što je predstavljeno u tabelarnom prikazu, koji je u prilogu nalaza. 

U  odnosu  na  okolnosti  vršenja  prevoza  po  spornim  dozvolama  od  strane  „Autoprevoza putnički  saobraćaj“,  svjedok  Tužilaštva  Pehar  Željko,  koji  je  u  periodu  2004.  do  2008.g.  radio  kao vozač u  „Autoprevozu putnički  saobraćaj“ Mostar na  liniji Mostar  –  Zagreb,  a potom  kao  vozač u „Globtouru“,  je  izjavio da  je, kao uposlenik „Autoprevoza putnički saobraćaj“ vozio preko graničnog prelaza Vinjani, da je imao stajališta u Širokom Brijegu i Posušju, na kojima je u prosjeku preuzimao 5 do 8 putnika, koji su kupovali karte kod njega ili kod određene agencije za prodaju karata. Svjedok je izjavio da je 2008. godine imao problema vezano za stajališta u Širokom Brijegu i Posušju, jer su mu iz firme „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ nekada govorili da staje na  tim  stajalištima, a nekada da ne staje, kao i da je imao dvije dozvole, ne sjeća se da li je za obje imao i dozvolu iz Hrvatske. Svjedok je izjavio da je jednom vršena kontola i da mu je rečeno da ne može ulaziti u Široki Brijeg. U odnosu na iskaz ovog svjedoka odbrana je svjedoku prezentirala raspored prometa osoblja za dan 28.03.2005 g. iz kojeg proizilazi da je svjedok te godine samo dva puta vozio na relaciji Mostar – Zagreb,  u 2006.g, samo jednom, a 2007. g.  17 puta. 

Na iste okolnosti je saslušavan i svjedok Tužilaštva Mikulić Hrvoje, koji je u periodu 2004. do 2008.g.  radio  kao  vozač  u  „Autoprevozu  putnički  saobraćaj“  Mostar,  a  potom  kao  vozač  u „Globtouru“,  je  izjavio da  je kao uposlenik u „Autoprevozu putnički saobraćaj“ najviše vozio na  liniji Mostar – Zagreb, da se zaustavljao na stajalištima Široki Brijeg i Posušje, te prelazio preko graničnog prelaza  Vinjani.  Svjedok  je  izjavio  da  je mislio  da  ima  dozvolu  za  tu  liniju,  dok  ga  nije  2007  g. zaustavila  inspekcija  i  rekla da nema dozvolu  za  stajalište u Širokom Brijegu. Osim  toga  svjedok  je izjavio da je u prosjeku na navedenim stajalištima ulazlo 5‐6 ljudi, da su kupovali karte, te da je nakon upozorenja inspekcije preuzimao putnike van Širokog Brijega na magistrali. Svjedok je izjavio da mu je bilo poznato da je „Autoprevoz putnički saobraćaj“ imao dozvolu za navedena stajališta, te da mu nije bilo poznato da takvu dozvolu nije imao nakon 2004. g. 

Ocjenom  iskaza navedenih svjedoka, koji su u  inkriminisanom periodu radili kao vozači kod „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“,  Sud  nije mogao  na  nesumnjiv  način  utvrditi  da  je  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“  vršio prevoz na  relaciji Mostar  –  Zagreb,  sa  stajalištima  Široki Brijeg  i Posušje, upravo na temelju spornih dozvola, a imajući u vidu naprijed cijenjene iskaze svjedoka, Šekara Mirka i Šego Nikole, koji su  imali neposredna saznanja  i koji su tvrdili da su navedenom prevozniku dozvole koje su obuhvatale pomenuta stajališta, poništene.  Isto  je potvrdio  i svjedok Kovač Miodrag, koji  je kao  službena  osoba,  izuzeo  predmetnu  dokumentaciju  od  „Autoprevoza  putnički  saobraćaj“,  te  je potvrdio da navedeni prevoznik imao „duple“ dozvole, odnosno jednu koja je obuhvatala stajališta u Širokom Brijegu i Posušju, i koja je bila prekrižena, i druga dozvola, bez tih stajališta.  

Dakle, ukoliko  se prihvati da  je    „Autoprevoz putnički  saobraćaj“  vršeći prevoz putnika na relaciji Mostar – Zagreb  i preuzimao putnike u Širokom Brijegu  i Posušju, kako to tvrde ovi svjedoci, kao vozači, mogao bi se izvesti osnovan zaključak da je to radio mimo dozvola kojima je raspolagao, a što  je potvrdio  i Nalaz  Inspektorata saobraćajne  inspekcije od 24.02.2010. godine  (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐34), pa s  tim u vezi  imajući u vidu  i  činjenicu da su svjedoci Pehar Željko  i Mikulić Hrvoje,  nakon  zaposlenja  u  „Autoprevozu  putnički  saobraćaj“,  postali  uposlenici  u  oštećenom 

22

„Globtouru“, gdje su bili zaposleni i u trenutku svjedočenja pred ovim Sudom, što na izvjestan način dovodi u pitanje njihovu objektivnost,  s obzirom da  imaju  interes da  formulišu  svoj  iskaz na  štetu optuženih, a u korist oštećenog, to sve navedeno   dalje dovodi u sumnju odlučne optužne tvrdnje  i činjenice kod utvrđivanja osnova i visine štete za oštećenog. 

4.4.  Nalaz i ocjena Suda, zaključci 

 Dovodeći navedene iskaze svjedoka i vještaka  u vezu sa provedenim materijalnim dokazima, Sud  nakon  provedenog  dokaznog  postupka  nalazi  da  Tužilaštvo  nije  uspjelo  dokazati  izvan  svake razumne sumnje dvije ključne tvrdnje i odlučne činjenice, i to: (1) da su optuženi znali da  je oštećeni prevoznik  „Globtour“  d.o.o.  iz  Međugorja  protiv  odluke  Komisije  za  usklađivanje  redova  vožnje  izjavio žalbu na dan 04.11.2002. godine, osporavajući zakonitost  i pravilnost takve odluke Komisije, niti  je  (2) Tužilaštvo uspjelo  izvan  svake  razumne  sumnje dokazati da  je oštećeni pretrpio    štetu u nekom određenom ili odredivom iznosu, pri čemu Sud nije prihvatio tvrdnju optužbe da je oštećeni u konkretnom  slučaju  zbog očiglednog nesavjesnog postupanja optuženih pretrpio  štetu koja prelazi iznos od 10.000,00 KM. 

Kada je u pitanju odlučna činjenica da su optuženi znali da  je oštećeni prevoznik „Globtour“  protiv     odluke Komisije  izjavio  žalbu datiranu  sa  04.11.2002.  godine,  koja  je prethodila  izdavanju spornih dozvola od strane optuženih dana 19.02.2004. godine, Sud nalazi da Tužilaštvo nije provelo niti jedan relevantan dokaz, subjektivne ili objektivne prirode, koji bi na siguran, nedvojben, pouzdan i uvjerljiv način dokazao i uvjerio Sud da su optuženi u kritično vrijeme izdavanja spornih dozvola znali za  tu  žalbu oštećenog,  i  to da  je  I‐optuženi BAŠIĆ HARIS u momentu potpisivanja  spornih dozvola dana  19.02.2004.  godine  znao  za  žalbu prevoznika  „Globtour“  iz Međugorja, niti da  je  II‐optuženi AJKUNIĆ  ENIS  u  momentu  podnošenja  I‐optuženom  na  potpisivanje  spornih  dozvola  dana 19.02.2004.  godine  znao  za  žalbu   oštećenog,    koju  je ovaj podnio Ministarstvu dana  04.11.2002. godine, dakle 2 mjeseca prije    imenovanja  I‐optuženog na dužnost zamjenika ministra  i 15 mjeseci prije potpisivanja sporne dozvole.  

Nakon provedenog dokaznog postupka Sud smatra da je Tužilaštvo u tom pravcu propustilo  prezentirati objektivne, materijalne dokaze, poput   knjige protokola,  ili nekog drugog materijalnog dokaza  iz  kojeg  bi  jasno  bilo  vidljivo  kretanje  navedene  žalbe  „Globtour“,  odnosno  utvrđivanje činjenica kada  je uložena u spis, koja služba, odnosno službenik  je  istu dobio u rad, da  li  je po  istoj riješeno i sl., te samog uvida u popis akata spisa u koji je žalba uložena ili je trebala biti uložena,  na osnovu čega bi se mogao izvoditi pouzdan zaključak da li su optuženi znali za postojanje takve žalbe, niti  je u  tom pravcu Tužilaštvo  saslušalo  relevantne  svjedoke, ukoliko  je  takvih bilo,  koji bi  jasno  i nedvosmisleno potvrdili takve optužne navode. 

Na osnovu uvida u pomenutu žalbu oštećenog, kao i na osnovu izjava svjedoka optužbe Šego Nikole  i Šekara Mirka, Sud  je utvrdio da su  isti bili upoznati sa  činjenicom da  je  izjavljena žalba od strane „Globtoura“,  te da se  ista nalazila kod predsjednika Komisije, Šekara Mirka, koji po  toj žalbi dalje nije nadležno postupao, odnosno  istu nije proslijedio na dalje nadležno odlučivanje, niti su  isti svjedoci  potvrdili  da  su  o  toj  žalbi  oštećenog  upoznali  optužene,  iz  čega  se  izvodi  zaključak  da optuženi nisu znali za postojanje navedene žalbe.  

Na osnovu tvrdnje Tužilaštva da iz iskaza svjedoka Dujak Jure i Kopić Selima, proizilazi da je se žalba „Globtour“ morala nalaziti u spisu kod Ministarstva, koji se odnosi na usklađivanje reda vožnje 

23

po  prijedlogu  „Autoprevoznik  putnički  saobraćaj“,  Sud  nije mogao  na  pouzdan  i  nesumnjiv  način utvrditi  da  se  žalba  uistinu  i  nalazila  u  spisu  i  da  su  sa  istom  bili  upoznati  optuženi,  pogotovo,  iz razloga što pomenuti svjedoci pred Sudom nisu  iznosili svoja neposredna saznanja u tom pravcu, u smislu da su imali uvida u predmetni spis, već su iznosili samo svoja mišljenja i svoje pretpostavke, na kojima Sud ne može zasnovati svoju odluku.  

Iz  izjava  svjedoka Šekara Mirka  i Šego Nikole proističe moguća  činjenica, koja nije bila bez značaja  za  Sud,  a  koja  je  išla  u  prilog  odbrane  optuženih,  da  je  predstavnik  oštećenog  usmeno obavijestio Šekara Mirka, kao predsjednika Komisije, na čiju odluku se oštećeni i žalio, da odustaje od žalbe, pa da iz tog razloga po istoj nije bilo dalje postupano u Ministarstvu, kao i na mogućnost  da je predsjednik Komisije Šekara Mirko, koji je zaprimio pomunutu žalbu, istu žalbu zadržao mjesecima u svom kabinetu.   

Iz nespornih činjenica da  je  I‐optuženi u kritično vrijeme  izdavanja spornih dozvola obavljao dužnost  zamjenika ministra,  a  II‐optuženi  poslove  i  zadatke    višeg  stručnog  saradnika  za  prevoz putnika i roba, ne može se sa sigurnošću  izvoditi pouzdana tvrdnja, odnosno pravilan zaključak da su upravo  zbog  toga optuženi  znali  za  žalbu prevoznika „Globtour“  iz Međugorja, koju  je ovaj podnio Ministarstvu  protiv  odluke  Komisije  za  usklađivanje  redova  vožnje.  Suprotno  stavu  i  očekivanjima Tužilaštva, u  toku dokaznog postupka  i provođenja dokaza optužbe,  Sud nije mogao utvrditi  izvan svake razumne sumnje da su optuženi znali za pomenutu žalbu prije izdavanja spornih dozvola. 

Iz činjeničnog stanja optuženja očigledno proističe da je temeljna optužna  tvrdnja i postavka izmijenjene optužnice da su optuženi ostvarili obilježja pomenutog krivičnog djela Nesavjestan rad u službi, isključivo zbog toga jer su u momentu izdavanja spornih dozvola znali da je izdavanje spornih dozvola  nepravilno  i  nezakonito  i  na  štetu  prevoznika  „Globtour“  iz Međugorja,  a  da  su  to  znali  isključivo  zbog  toga što su znali za žalbu prevoznika „Globtour“ iz Međugorja izjavljenu protiv odluke Komisije za usklađivanje redova vožnje,  koja je prethodila izdavanju spornih dozvola i koja je u svom sadržaju ukazivala na takve nezakonitosti  i nepravilnosti. Niti jedan saslušan svjedok optužbe to nije mogao  potvrditi,  uvjerljivo  i  sa  sigurnošću,  niti  je  na  to mogla  ukazivati  prezentirana materijalna dokumentacija, pa tako ni prezentirana Knjiga redova vožnje, za koju  je Tužilaštvo tvrdilo da  je  ista izdata  2 mjeseca  prije  izdavanja  spornih  dozvola,  u  smislu  da  su  optuženi morali  biti  upoznati  sa registriranim redom vožnje oštećenog, pa tako i znati da je sporni red vožnje za „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara nepravilan.    

Dakle, kada  je u pitanju  subjektivna  strana optuženja, Sud nalazi da nije dokazano da  je  I‐optuženi Bašić Haris u momentu potpisivanja  i  izdavanja  spornih dozvola  znao  za pomenutu  žalbu oštećenog, pa da bi iz toga mogao zaključiti da je dozvola koju potpisuje nepravilna, zbog čega Sud u postupanju  I‐optuženog  Bašić  Harisa  ne  nalazi  svjesno  kršenje  zakona  ili  drugih  propisa,  niti propuštanje dužnog nadzora, niti očigledno nesavjesno postupanje u vršenju službe, zbog čega bi bio krivično  odgovoran.  Nesporne  činjenice  da  je  I‐optuženi  u  kritično  vrijeme  obavljao  dužnost zamjenika ministra i da je izdao sporne dozvole, same po se ne mogu dovesti do pravilnog i održivog zaključka da je znao za izjavljenu žalbu oštećenog.   

Kada  je u pitanju postupanje  II‐optuženog Ajkunić Enisa,  Sud  je nakon dokaznog postupka našao određene nepravilnosti u postupanju  II‐optuženog   u postupku pripremanja  spornog voznog reda i pripremanja spornih dozvola za donošenje i potpisivanje od strane I‐optuženog, za koje radnje bi se moglo postaviti pitanje kršenja zakona  i propisa  i pitanje   savjesnosti  II‐optuženog.   Međutim, kako  je  Tužilaštvo  krivnju  optuženih,  pa  tako  i  II‐optuženog,  prema  čijeničnom  opisu  izmijenjene optužnice uzročno – posljedično  izvodilo  i temeljilo  isključivo    i jedino   na tvrdnji da su optuženi, pa 

24

tako  i  II‐optuženi,  znali  za  izjavljenu  žalbu   oštećenog   protiv odluke   Komisije,    koja  je prethodila izdavanju  spornih dozvola  i koja  je ukazivala na  takve nezakonitosti  i nepravilnosti,  to Sud uočene nepravilnosti u radu  II‐optuženog nije mogao cijeniti na štetu II‐optuženog bez povrede objektivnog identiteta  optuženja  i  presuđenja,  zbog  čega  nalazi  da  Tužilaštvo  nije  uspjelo  dokazati  da  je  u postupanju  II‐optuženog  Ajkunić  Enisa  bilo  svjesnog  kršenja  zakona  ili  drugih  propisa,  pa  tako  i očigledno  nesavjesnog  postupanja  u  vršenju  službe,  zbog  čega  bi  bio  krivično  odgovoran.  Sud podsjeća na relevantnu odredbu člana 280. Zakona o krivičnom postupku BiH, po kojoj se „Presuda može odnositi samo na osobu koja  je optužena  i samo na djelo koje  je predmet optužbe sadržane u potvrđenoj, odnosno na glavnom pretresu izmijenjenoj optužnici”.  

 Osim što Tužilaštvo nije  uspjelo izvan svake razumne sumnje dokazati subjektivne elemente ovog krivičnog djela, odnosno krivnju optuženih, Tužilaštvo nije uspjelo, po ocjeni Suda, dokazati da je  oštećeni  pretrpio  štetu  preko  10.000,00  KM,  niti  u  nekom  drugom  određenom  ili  razumno odredivom iznosu, što je objektivni uslov inkriminacije odnosno kažnjivosti, bez kojeg obilježja nema ni ovog krivičnog djela. 

Naime,  iz Nalaza  i mišljenja  od  21.12.2009.  godine  (dokaz  Tužilaštva  označen  kao DT‐1)  i  Dopune Nalaza i mišljenja od 25.09.2010. godine (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐35) stalne sudske vještakinje  finansijske  struke  Prašljivić  Kerime,  proizilazi  da  je  vještakinja  na  osnovu  predmetnih dozvola  za  „Autoprevoz  putnički  saobraćaj“  na  relaciji  Mostar  –  Zagreb,  saobraćanjem  i preuzimanjem putnika na autobuskim stajalištima u Širkom Brijegu  i Posušju, a prema minimalnom broju putnika koje je pomenuti prevoznik dnevno preuzimao  u skladu sa Nalazom Federalne uprave za inspekcijske poslove broj: 11‐27‐637/10 od 24.02.2010. godine (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐34),  trebala procijeniti dobit  koju  je pravno  lice  „Autoprevoz putnički  saobraćaj“ ostvarilo  i moglo ostvariti u periodu od 19.02.2004. godine do 01.02.2008. godine. Pri ovome vještakinja  je, kako  je navela u nalazu, uzela u obzir  cijenu putničke karte  za  stajališta u Karlovcu  i Zagrebu u Hrvatskoj. Označenom dopunom nalaza od 25.09.2010.  godine  je  vještakinja utvrdila da prema obračunu na bazi elemenata iz Nalaza Federalne uprave za inspekcijske poslove broj: 11‐27‐637/10 od 24.02.2010. godine, u periodu od 19.02.2004. godine do 01.02.2008. godine moguća dobit „Autoprevoza putnički saobraćaj“  iznosi  ukupno  13.627,00  KM,  a  prema  obračunu  na  bazi  pretpostavljenih  elemenata, prezentiranih u tabeli broj 2. Nalaza, moguća dobit „Autoprevoz putnički saobraćaj“ iznosi prosječno 488.859,25 KM. 

Vještakinja je prilikom usmenog obrazloženja navedenih nalaza izjavila da je radila na temelju pomenutog  nalaza  Federalne  uprave  za  inspekcijske  poslove  i  naredbe  Tužilaštva,  te  da  drugih materijalnih  dokaza  nije  imala.  Pri  usmenom  obrazloženju  dopune  nalaza,  vještakinja  je  također izjavila da se nije bavila utvrđivanjem dobiti, jer nije imala sve potrebne podatke, već prihodima, što predstavlja  fakturisanu  vrijednost  prema  kupcu  u  kojoj  je  sadržan  i  PDV,  pri  čemu  je  koristila prosječnu  cijenu  i  nije  imala  podataka  gdje  je  koji  putnik  izašao,  zbog  čega  je  uzela  konačnu destinaciju. 

Dakle,  iz usmenog obrazloženja date dopune nalaza, proizilazi da  je  iznos od 13.627,00 KM, koji  je vještakinja utvrdila, ustvari predstavlja prihod, a ne dobit, kako  se  to u Optužnici Tužilaštva tvrdi  i što  je prevashodno bio zadatak vještakinje.   Sama vještakinja  je pred Sudom pojasnila da  je navedeni  iznos  dobila  tako  što  je  sabrala maloprodajnu  vrijednost  raspoloživih  karata  na  relaciji Mostar – Zagreb, bez obračunatih  troškova vezanih za benzin, plaće  i  sl.,  jer  takvim podacima nije 

25

raspolagala, pa prema  tome nije ni mogla utvrditi  stvarnu dobit  „Autoprevoza putnički  saobraćaj“ Mostar, što bi predstavljalo izmaklu dobit „Globtoura“, kao vid imovinske štete. 

Ocjenom ovako datog nalaza i mišljenja, Sud nije prihvatio tvrdnju optužbe da je oštećeni  u konkretnom slučaju, zbog očiglednog nesavjesnog postupanja optuženih, pretrpio štetu koja prelazi iznos od 10.000,00 KM. Ovo prije  svega što  iz provedenog dokaza Tužilaštva  ‐  finansijskog nalaza  i mišljenja  stalne  sudske  vještakinje  Prašljivić  Kerime,  dopune  istog  i  usmenog  obrazloženja  datih nalaza, ne proizilazi na  jasan  i nesumnjiv način određena  ili odrediva visina  imovinske štete, koju  je prema  tvrdnji Tužilaštva pretrpio oštećeni „Globtour“, u iznosu većem od 10.000,00 KM.  

Bitno je za istaći da je finansijsko vještačenje provedeno na osnovu Nalaza Federalne uprave za inspekcijske poslove broj: 11‐27‐637/10 od 24.02.2010. godine (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐34), bez druge relevantne dokumentacije, pa čak  i bez uvida u prezentirane autobuske karte  izdate od strane „Autoprevoza putnički saobraćaj“ (dokaz Tužilaštva označen kao DT‐9). 

Ocjena  je  Suda  da  su  navedeni  nalazi  vještačenja  i  tvrdnje  Tužilaštva  utemeljeni  na pretpostavkama,  a  nikako  na  čvrstoj  dokumentacionoj  osnovi,  što  bi  nalazu  vještačenja  dalo neophodnu objektivnost i stručnost, a optužnim tvrdnjama  potrebnu težinu i uvjerljivost. Osim toga, u prezentiranim nalazima, vještakinja se služi pojmom „dobit“, dok je prilikom usmenog obrazloženja istakla da je utvrđivala „prihod“, što je primjetno sasvim drugi pojam, te da je istakla da se nije mogla baviti utvrđivanjem dobiti, s obzirom da nije raspolagala sa svim potrebnim podacima, što dovodi u pitanje objektivnost i tačnost tako izvršenog finansijskog vještačenja. 

U  toku postupka Tužilaštvo  je od  relevantne dokumentacione osnove za utvrđivanje koristi odnosno štete provelo dokazivanje prezentiranjem 540 autobuskih karata prevoznika „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara za period od 6 mjeseci prevoza na spornoj liniji, iz koje dokumentacije se nije mogao izvesti siguran i pouzdan zaključak o visini štete za oštećenog „Globtour“. 

Također, Sud je mišljenja da je Tužilaštvo u  izmijenjenoj optužnici propustilo odrediti za koji bi se vremenski period odnosila imovinska šteta za oštećenog. Iz rezultata dokaznog postupka, a ne iz optužnice, proističe zaključak da bi se radilo o vremenskom periodu važenja spornih dozvola, i to za period od 19.02.2004. godine, pa do 01.02.2008. godine. Međutim, za ovo Vijeće nije bila bez značaja činjenica na koju  je odbrana ukazivala,  i koja  je  išla u prilog odbrane, a  to  je da  je  sporna dozvola mogla bila poništena dana 02.11.2005. godine, nakon što je R. Hrvatska aktom od 10.10.2005. godine (dokaz  Tužilaštva označen  kao DT‐26)  povukla  svoju  saglasnost  za  dozvolu  kooperantu prevoznika „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“  iz Mostara    ‐  i  to za „Croatia bus“  iz Zagreba, zbog  čega bi sporna dozvola  za  prevoznika  „Autoprevoz‐putnički  saobraćaj“  iz  Mostara    postala  nevažeća.  Dakle, vremenski period nastanka moguće štete za oštećenog „Globtour“ bi se time značajno skratio, koja činjenica bi  išla u korist odbrane, pa bi se vremenski period mogućeg nastanka  štete za oštećenog odnosio na period od dana izdavanja 19.02.2004. godine pa do dana mogućeg poništenja 02.11.2005. godine, a koji vremenski period nastanka štete za oštećenog bi se mogao staviti na teret optuženima, dok  se  period  mogućeg  protivpravnog  obavljanja  prijevoza  od  strane  „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara  ‐ nakon dana mogućeg poništenja dozvole od  02.11.2005. godine na spornoj relaciji ne bi mogao staviti na teret optuženima. 

Pored  toga,  a  vezano  za  iznos  štete  oštećenog,  Sud  je  zauzeo  stav  da  se  šteta  koja  je  za oštećenog mogla nastupiti  zbog  sporne dozvole ne može utvrđivati na način  kako  je  to Tužilaštvo 

26

putem provedenog vještačenja  tvrdilo  i pokušalo dokazati,  i  to na pretpostavkama    izmakle dobiti oštećenog,  na  način  da    nepotpuno  i  nejasno  utvrđeni  prihod,  stvarni  i  pretpostavljeni,  za „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara,  predstavlja istovremeno štetu za oštećenog „Globtour“ u vidu izmakle dobiti.  

Sud je zaključio da  se pouzdan, siguran i objektivan pristup u utvrđivanju štete za oštećenog „Globtour“  mora  zasnivati  na  pouzdanoj  dokumentacionoj  osnovi,  odnosno  na  pouzdanoj  i provjerljivoj jediničnoj osnovi, što u konkretnom slučaju znači na broju prodatih karata za prevoznika „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara  za održavanje sporne međunarodne linije i prema tome na ostvarenoj dobiti u periodu  važenja  spornih dozvola,  a  što Tužilaštvo nije moglo nadomjestiti  i zamjeniti  iskazima  vozača  autobusa  „Autoprevoz‐putnički  saobraćaj“  iz  Mostara,  Pehar  Željka  i Mikulić Hrvoja, koji su u svojstvu svjedoka izjavili da su vozili na spornoj liniji za sporne periode.   

Sud smatra da se visina  izmakle dobiti oštećenog, kao vid  imovinske štete za oštećenog,  ne može  graditi  na  paušalnim  procjenama  i  očekivanjima,  na  način  da  se  proizvoljni  iznos mogućeg prihoda  „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“ iz Mostara u toku jednog vremenski spornog perioda množi sa  određenim brojem mjeseci  i  godina,  pa  da  takav  rezultat  predstavlja  izmaklu  dobit  oštećenog, odnosno  štetu  koja  bi  nastala  za  oštećenog,  kako  je  to  Tužilaštvo  predlagalo.  Tužilaštvo  je  u dokaznom postupku prezentiralo ovom Sudu  samo 540 autobuskih karata  za  „Autoprevoz‐putnički saobraćaj“  iz Mostara, za period od 2004. do 2008. godine, koji se odnosio na samo 6   mjeseci, od kojih se većina odnosila na liniju  Mostar – Zagreb, bez navođenja spornih stajališta u Širokom Brijegu i Posušju. Kada se ova činjenica dovede u relaciju sa činjenicom da se  iz prezentiranih karata samo njih 68 odnosilo na liniju Mostar – Zagreb, za period  izdavanja spornih dozvola od dana 19.02.2004. godine  pa  do  dana  02.11.2005.  godine,  kao  dana  mogućeg  poništenja  spornih  dozvola,  za  Sud proističe zaključak da Tužilaštvo nije uspjelo dokazati visinu štete niti u određenom, niti u odredivom iznosu  izvan  svake  razumne  sumnje,  a  pogotovo  ne  u  iznosu  preko  10.000,00  KM  kako  se  to optuženim stavlja na teret. 

Sud dalje primjećuje da provedeno vještačenje Tužilaštva, a niti Tužilaštvo u optužnom aktu, nije razgraničilo pitanja konkretne materijalne štete odnosno konkretnog  prihoda, bruto i neto dobiti „Autoprevoz‐putnički  saobraćaj“  iz Mostara  koja  prema  stavu  Tužilaštva  predstavlja  istovremeno materijalnu štetu za  oštećenog „Globtour“ iz Međugorja. 

Potrebno  je ponovo naglasiti da  je  imovinska šteta nužno zakonsko obilježje ovog krivičnog djela,  zbog  čega  je  utvrđivanje  štete  od  suštinske  važnosti  za  postojanje  ovog  krivičnog  djela. Optuženi ne mogu biti odgovorni za bilo koju štetu u  neutvrđenom iznosu, zbog čega ovaj Sud nalazi, kod ovog pravnog shvatanja, da nisu ispunjena obilježja bića krivičnog djela Nesavjestan rad u službi iz člana 224.  Krivičnog zakona BiH, jer se visina štete kao bitan elemenat krivičnog djela nesavjestan rad u službi nije mogao sa sigurnošću utvrditi.  

Krivično  djelo Nesavjestan  rad  u  službi  iz  člana  224.  stav  2.  u  vezi  sa  stavom  1.  Krivičnog zakona Bosne  i Hercegovine  (“Službeni glasnik Bosne  i Hercegovine”, brojevi   3/03, 32/03, 37/03),  koje se optuženim stavlja na teret je blanketnog karaktera, sadrži blanketnu dispoziciju koja upućuje na  primjenu  drugih  propisa  (...“kršenjem  zakona,  drugih  propisa  ili  općeg  akta  ili  propuštanjem dužnosti nadzor”), bez kojih dopunjujućih propisa nema ovog krivičnog djela. 

 Nakon  izložene  pravne  analize  krivičnog  djela  koje  se  optuženima  stavlja  na  teret  

predmetnom  izmjenjenom optužnicom, dovodeći  isto u  vezu  sa  činjeničnim opisom  iz  činjeničnog 

27

dijela predmetne  izmijenjenje optužnice, Sud konstatuje da  je Tužilaštvo u  činjeničnom opisu djela koje stavlja na teret optuženima propustilo da tačno i potpuno navede koje odredbe zakona i propisa su optuženi očigledno i svjesno zanemarivali i kršili.  

  Nedovoljno je bilo navesti u optužnom aktu da je opisano postupanje II‐optuženog suprotno 

odredbama  Zakona  o  upravi  Bosne  i  Hercegovine  („Službeni  glasnik  BiH“,  br.  32/02),  Zakona  o upravnom  postupku Bosne  i Hercegovine  („Službeni  glasnik BiH br.  29/02),  i  Pravilnika  o  načinu  i postupku usklađivanja i registriranja redova vožnje međunarodnih autobusnih linija (Službeni glasnik BiH br. 9/02), bez tačnog i potpunog navođenja pojedinih odredba tih propisa, niti je bilo dovoljno za I‐optuženog navesti u optužnom aktu da  je postupio suprotno svojim obavezama u smislu člana 62. stav 1. u vezi sa članom 61. stav 2. i 3. Zakona o upravi Bosne i Hercegovine („Službeni glasnik BiH“, br. 32/02), bez navođenja odgovarajućih odredbi Zakona o upravnom postupku Bosne i Hercegovine („Službeni glasnik BiH“, br. 29/02) te konačno nedovoljno  je bilo za obojicu optuženih navesti samo kršenje odredbe  člana 11. Pravilnika o načinu  i postupku usklađivanja  i  registriranja  redova vožnje međunarodnih  autobuskih  linija,  a  bez  konkretnih  dokaza  na  okolnosti  uzročno‐posljedične  veze između radnje optuženih i eventualno nastale štetne posljedice.  Prema mišljenju Suda, nije dovoljno samo  se  pozvati  na  određene  zakone  –  propise  ,  odnosno  na  njihove  opšte  odredbe    već  je  bilo potrebno jasno precizirati u kojem dijelu i na koji način su iste prekršene, što je u konkretnom slučaju izostalo, što međutim, u konkretnom slučaju, nije bio razlog za donošenje ovakve sudske odluke, već  uvjerenje  Suda  da  Tužilaštvo  nije  uspjelo  dokazati  izvan  svake  razumne  sumnje  odlučne  činjenice kako se to navodi u ovom obrazloženju. 

 5. Sudske odluke 

5.1. Procesne sudske odluke 

Odbrana optuženih je u toku postupka istakla prigovor autentičnosti u odnosu na materijalne dokaze  koje  je uložilo  Tužilaštvo,  ističući da  se  radi o  kopijama  koje nisu ovjerene  kod nadležnog općinskog  organa,  već  su  ovjeravane  pečatima  privrednih  društava  kao  ili  državnih  organa  kao njihovih izdavatelja, te osnaživane iskazima saslušanih svjedoka u toku postupka. Odbrana je ujedno istakla  i  prigovor  zakonitosti  tako  pribavljenih  dokaza,  ukazujući  da  je  došlo  do  povrede  odredbe člana 10. ZKP BiH.  

U odnosu na navedeni prigovor autentičnosti, Sud ukazuje da su prema odredbi  člana 274. stav 2. ZKP BiH za provjeru vjerodostojnosti pismena, zapisa ili fotografija, potrebni originali istih, ali je stavom 3. istog člana propisano odstupanje u smislu da se izuzetno od odredbe stava 2., kao dokaz u postupku može koristiti ovjerena kopija originala, kao i kopija koja je potvrđena kao neizmjenjena u odnosu na original, što je u konkretnom postupku i učinjeno.  

Sud je prihvatio tako uložene dokaze, cijeneći da se radi o kopijama koje su sačinjene, izdate i ovjerene od strane izdavaoca, a što je potvrdio i svjedok Tužilaštva Kovač Miodrag, te da odbrana nije ničim dovela u sumnju njihovu vjerodostojnost.  

U  odnosu  na  istaknuti  prigovor  zakonitosti  u  vezi  sa  naprijed  navedenim  dokazima,  Sud ukazuje da  je odredbom čl.10. ZKP‐a BiH  jasno definiran pojam nezakonitog dokaza, na način da se kao pravno nevaljani dokazi određuju oni  izvori saznanja koji su pribavljeni  ili  izvođeni na zakonom zabranjen  način.  Dokazi  pribavljeni  povredama  osnovnih  ljudskih  prava  i  sloboda,  kao  i  bitnim povredama procesnih zakona, označavaju se kao nezakonito pribavljeni dokazi na kojima nije moguće temeljiti sudsku odluku. 

 Pitanje nezakonitih dokaza  se može  svrstati u  tri  kategorije: dokazi pribavljeni povredama 

određenih  temeljnih prava  i sloboda, dokazi za koje  je  izričito zakonom predviđeno da se ne smiju 

28

upotrijebiti  kod donošenja  sudske odluke u  krivičnom postupku    i dokazi do  kojih organ  krivičnog postupka ne bi došao bez podataka iz nezakonitih dokaza (tzv. plodovi otrovne voćke).   

Po mišljenju  Suda, naprijed navedenim prigovorom odbrane  se ne može dovesti u pitanje zakonitost navedenih dokaza u smislu ove zakonske odredbe, tako da su  isti bili predmet slobodne ocjene, čiju je dokaznu snagu  Sud cijenio u vezi sa drugim izvedenim dokazima.  

 5.2. Meritorne sudske odluke 

Nakon provedenog dokaznog postupka ovo pretresno sudsko Vijeće zaključuje da  Tužilaštvo nije uspjelo izvan razumne sumnje dokazati ključne tvrdnje i odlučne činjenice:  

(1) da su optuženi u kritično vrijeme  izdavanja spornih dozvola znali za prethodno  izjavljenu  žalbu  oštećenog  protiv  odluke    Komisije  za  usklađivanje  redova  vožnje,  koja  odluka  je  prethodila donošenju  spornih dozvola, pa da bi  zbog  toga optuženi u momentu  izdavanja  takvih dozvola bili svjesni da bi  izdavanje  takvih dozvola bilo nepravilno  i nezakonito  i na  štetu oštećenog. Tužilaštvo krivnju  optuženih    prema  čijeničnom  opisu  izmijenjene  optužnice  uzročno  –  posljedično  izvodi  i temelji isključivo  i jedino  na tvrdnji da su optuženi  znali za izjavljenu žalbu  oštećenog  protiv odluke  Komisije,    koja  je prethodila  izdavanju  spornih dozvola  i  koja  je ukazivala na  takve nezakonitosti  i nepravilnosti,  (2) niti je Tužilaštvo uspjelo dokazati  visinu imovinske štetu za oštećenog,  

zbog čega ovaj Sud   nalazi   da nisu dokazana van svake razumne sumnje zakonska obilježja bića krivičnog djela Nesavjestan rad u službi iz člana 224.  stav 2., u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona BiH.  

Dakle,  ocjena  je  Suda  da  dokazi  izvedeni  od  strane  Tužilaštva  nemaju  potrebnu  snagu pouzdanosti  i uvjerljivosti da su optuženi počinili krivično djelo koje  im se stavlja na teret na način kako je to opisano u izmijenjenoj optužnici.  

Ovaj Sud podsjeća da samo nesumnjivo utvrđene  činjenice mogu biti pravno  relevantne za oglašavanje  krivnje  nekog  lica  za  krivično  djelo.  Temeljna  su  pravila  i  pravna  načela  u  Zakonu  o krivičnom  postupku BiH  i  Evropskoj    Konvenciji o  zaštiti  ljudskih prava  i osnovnih  sloboda da nije prihvatljivo odlučivati na štetu optuženog, ako nema  jasnih  činjenica  i dokaza protiv njega, što  je u duhu  pravnih  načela  praesumptio  innocentiae  i  in  dubio  pro  reo,  te  visokih  zahtjeva  dokaznog standarda odnosno  ispunjavanja zahtjeva u odnosu na najviši stepen vjerovatnosti postojanja bitnih činjenica  za  oglašavanje  optuženog  krivcem,  što  je  od  suštinske  važnosti  za  pravilno  i  zakonito presuđenje. 

Sudu  je prilikom odlučivanja primjenio krivičnoprocesno pravilo  iz člana 3. stav 2. Zakona o krivičnom postupku BiH  (pravilo „In dubio pro  reo)“, da Sud sumnju u pogledu postojanja  činjenica koja  čine obilježja krivičnog djela  ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, rješava presudom na način koji  je povoljniji  za optuženog. Ovaj Sud nalazi da   dokazni  standardi u ovom slučaju nisu u cijelosti zadovoljeni. 

Pravilo  in dubio pro  reo određuje da  Sud  sumnju u pogledu postojanja  činjenica  koje  čine obilježja  krivičnog djela  ili o  kojima  zavisi primjena neke odredbe  krivičnog  zakonodavstva  rješava presudom na način koji  je povoljniji za optuženog. Zakonska odredba o rješavanju činjenica u korist optuženog  obuhvata kako činjenice koje čine obilježja krivičnog djela, tako i činjenice koje se odnose 

29

na primjenu  krivičnog  zakonodavstva. Naglašava  se da  je  riječ o odlučnim  (ili pravno  relevantnim, bitnim) činjenicama.  

Shodno ovom načelu,  Sud naglašava  da  će donijeti oslobađajuću presudu ne  samo  kad  je dokazana nevinost optuženog, već i onda kad nije dokazana krivnja optuženog. Dakle, svaka sumnja u postojanje  neke  pravno  relevantne  činjenice  mora  se  odraziti  u  korist  optuženog.  Zbog  svega navedenog, činjenice koje su  in peius optuženog, na njegov štetu   moraju se utvrditi sa sigurnošću, dakle,  Sud  ne može  sumnjati  u  njihovo  postojanje. U  tom  smislu,  zakonodavac obavezuje  Sud  da savjesno ocijeni  svaki dokaz pojedinačno  i u  vezi  s ostalim dokazima  i da na osnovu  takve ocjene izvede zaključak je li neka činjenica dokazana. Kako se ispravnim zaključuje, načelo in dubio pro reo je izraz pogodovanja optuženog, i u sebi sadrži dva pravila. Prvo pravilo se odnosi na činjenice koje idu na štetu optuženog. Ove  činjenice moraju biti utvrđene sa potpunom sigurnošću  , što  je  je dokazni standard «izvan svake  razumne  sumnje».   Ako postoji  sumnja u odnosu na  te  činjenice, one se ne mogu uzeti kao utvrđene, tj. smatraju se neutvrđenim. Drugo pravilo se veže uz činjenice koje idu u korist optuženog. Te se činjenice uzimaju za utvrđene čak  i onda ako su samo vjerovatne, tj. ako se sumnja  u  njihovo  postojanje,  pa  čak  i  onda  ako  je  postojanje  činjenica  na  štetu  optuženog vjerovatnije.  

Standard  u  krivičnom  pravu  „izvan  svake  razumne  sumnje“  ovaj  Sud  definira  kao  vrstu sumnje  zbog  koje  bi  prosječno  oprezna  i  razumna  osoba  zastala,  oklijevala  ili  se  suzdržavala  od činjenja u stvari od velike važnosti za njega ili nju ili za njegove ili njene interese... 

Pravilo  je  da  ako  Sud  ostane  u  sumnji  u  pogledu  važnih  činjenica,  da  će  uzeti  da  je  u konkretnom slučaju utvrđeno da ta pravno relevantna činjenica ne postoji zbog čega se  ide u korist optuženog. Sud u sumnji uvijek ide u korist optuženog. Svaka sumnja, kao rezultat oprezne i kritičke ocjene dokaza, u pogledu pravno relevantnih činjenica u krivičnom postupku se mora odraziti u korist optuženog.  Činjenice  u  ovom  predmetu  su  utvrđene  samo  sa  vjerovatnošću  a  ne  sa  potrebnom  izvjesnošću: vjerovatno  i moguće  je da se događaj/događaji   desio kako  to  tvrdi optužba, a  ipak  je moguće da se događaj/događaji    (nije) desio  i kako  to tvrde optuženi. Za osuđujuću presudu, da  je neko  kriv  za  djelo  za  koje  se  tereti,  neophodna  je  potpuna  izvjesnost  i  sigurnost,  dok  je  za oslobađajuću presudu za optuženog   dovoljna razumna sumnja odnosno   mogućnost da  je optuženi  djelo počinio  kao i istovremena razumna mogućnost – sumnja da djelo optuženi nije počinio. 

Dokazni standardi za osuđujuću odluku nisu zadovoljeni u ovom slučaju budući da provedeni dokazi dopuštaju sumnje u pogledu odlučnih, bitnih, pravno – relevantnih činjenica. Nije bilo moguće otkloniti  sve  sumnje  koje  se  tiču  odlučnih  činjenica  izvršenja  krivičnog  djela  koje  su  išle  u  korist optuženih.  

Prema  tome, kako  za ovaj Sud  stoje  sumnje u pogledu bitnih odlučnih  činjenica,  to  je Sud odlučio  da  odluku  donese  na  način  koji  je  povoljniji  za optužene  (pravilo  “in  dubio  pro  reo”),    uz primjenu  člana 284.  stav 1.    tačke c), a u vezi  sa  članom 3. ZKP BiH,   pa kako nije dokazano da  je djelatnost optuženih sadržavala nužne elemente – objektivne i subjektivne, koji se traže za postojanje ovog krivičnog djela, valjalo je donijeti oslobađajuću  presudu i optužene osloboditi od optužbe. 

    Odredbom  člana  198.  stav  3.  ZKP  BiH  izričito  je  propisano  da  kada  Sud  donese  presudu kojom  se  optuženi  oslobađa  od  optužbe,  uputit  će  oštećenog  da  imovinskopravni  zahtjev može ostvariti u parničnom postupku, zbog čega je Sud oštećenog “Globtour” d.o.o. Međugorje uputio da 

30

svoj  imovinskopravni  zahtjev, postavljen dana 22.04.2010.  godine na  glavnom pretresu, od  strane direktora i zakonskog zastupnika Zelenika Rajka, ostvari u parničnom postupku kod nadležnog Suda. 

S  obzirom  da  je  Sud  donio  presudu  kojom  se  optuženi  oslobađaju  od  optužbe,  Sud  je primjenom odredbe  člana 189. stav 1. ZKP BiH, donio odluku da    troškovi ovog krivičnog postupka  padaju na teret budžetskih sredstava ovog Suda. 

               P O U K A:      

Protiv ove presude strankama  i branitelju dozvoljeno  je pravo žalbe Apelacionom odjeljenju ovog  Suda    u  roku  od  15  dana  od  dana  prijema  iste  iz  svih  žalbenih  razloga,  u  dovoljnom  broju primjeraka, a oštećenom isključivo protiv odluke o imovinsko‐pravnom zahtjevu.   

                              

 ZAPISNIČARKA 

Pravna savjetnica – asistentica Gadžo Mirela 

 PREDSJEDNIK VIJEĆA 

SUDIJA Goran Radević