Миомир Милинковић

Херијета Бичер Стоу Чича Томина колиба

Чича Томина колиба дело које представља , до сада, најпотресније сведочанство о суровом животу црнаца у време америчког ропства. Својим романом, након удаје за доктора ( борц против ропства) и друштвеним деловањем, допринела је доношењу закона о укидању ропства 1865. године. Писан је за Националну еру ( Вашингтон ) 1850. гоодине . Објављен је 1852. године и убрзо је преведен на многе светске језике. Код нас је први пут објављен у преводу Милана Д. Рашића 1853. године.

Иако није писан за децу, овај роман више од 150 година након настанка, са подједнаком пажњом читају и деца и одрасли. Обесправљеност црнаца инспирисала је списатељицу да осмисли и развије фабуларни ток романа у две паралеле на којима се одвијају две независне људске драме, од којих једна има срећан, а друга трагичан епилог. Роман говори о робовласничком друштву у коме су белци били неприкосновени господари својих робова; животу робова који су скапавали на плантажама белаца, често препродавани, а за најмању непослушност или покушај бекства, шибани и мучени или на смрт пребијани. Уверљивост приповедања и животност слика у којим је, описујући појединачне судбине људи, сугестивно дочарала трговину црним робљем, расну дескриминацију и друге суровости ропства, сугеришу мисао да је списатељица фабуларни ток романа градила на фрагментима из стварног живота. Такав приступ догађајима учинио је да њено дело, поред уметничке, има и неоспорну социјалну, васпитну и естетску вредност.

Догађаји и јунаци нису сликани једностарано, методом црно – беле технике. Чак и господари нису дати у истом светлу; мистер Шелби је човечан и великодушан, а његов син Џорџ ће у свом односу према црнцима чак и надмашити оца, када одлучи да на свом имању укине ропство. За разлику од њих, Симон Легри, последњи господар чича Томе, „ чије су песнице од сунца опаљене, очврсле као гвожђе“ , оличење зла и типичан пример робовласника који са робовима поступа као са стоком. У његовом понашању нема ни најмање искре људског. Трговци робовима такође су сурови и у њиховим поступцима не постоји самилост ни разумевање за људе који имају статус робова. Мистер Хали је типичан примертрговачке прагматичности у којој закон тржишта и дух капиталистичке прорачунатости уништавају у њему и последње зрно човечности. Када му мистер Шелби говори о Томи као о вредном и поштеном човеку кога ваља уважавати, мистер Хали иронично констатује: „Ви мислите частан колико су црнци часни“, показујући своју искљученост и нељудскост према припадницима друге расе.

Фабуларни ток и идејну вредност романа Харијета је градила на поступцима главних јунака, пре свих чича Томе и брачног пара, Џорџа и Елизе. Из њиховог односа према господарима намећу се два опречна метода у борби против ропства. Псступци Џорџа и Елизе сугеришу побуну и пркос, као најбољи пут до слободе, док чича Тома инсистира на трпељивости узорног хришћанина који је уверен да ће праштањем заслужити спас и избављење.

Млади мулат Џорџ је паметан и вредан, али му средина због боје коже не да да искаже своју истинску вредност. Карактер његовог бића навео га је на бекство. Оправдање за своју одлуку налази у чињеници да је и он човек, барем толико добар као и његов господар, од кога је паметнији, образованији и који нема право да од њега направи „кљусе за вучу“ . Џорџ схвата узроке и тежину свога положаја, али не види начин за обарање друштвеног поретка у коме су једни неприкосновени господари, а други бедни робови. Својом храброшћу он ће се изборити за личну слободу, али не и за слободу народа коме припада. Као што ће се испоставити, проблем ропства неће решити побуном појединаца, већ организованим отпором свих обесправљених.

Незадовољство које се у души Џорџа таложило још од детињства, од тренутка када је отргнут од породице, па до тренутка новог искушења када му је запретила опасност да изгуби сина и жену, претворило се у одлучан отпор човека који се бори за егзистенцију своје породице.

Градећи портрет Џорџове жене Елизе, списатељица је посебну пажњу посветила психолошкој компоненти њеног карактера. Околности у којима Елиза живи натерали су је да тешке животне ситуације решава спонтаним реакцијама, али снагом материнског инстинкта. Када је сазнала да ће њен синчић Хари бити продат и да ће, далеко од њене љубави, одрастати као роб, подстакли су у њој вољу и снагу за отпор и борбу. У тим тренуцима она нема времена за тугу и очај; са синчићем у наручју и завежњем са неопходним стварима, срећно је умакла гонитељима и прешла преко набујале, залеђене реке, у пределе где ће започети нови живот на слободи. Срчаност Елизе и љен неустрашиви бег у слободу, нису били мотивисани само материнском, већ и брачном љубављу.

За разлику од Џорџа и Елизе чича Тома схвата ропство као нужност живљења по коме је судбина одредила човеку улогу роба или господара. Његов пут до ослобађања је у беспоговорној послушности према својим господарима, у молитвама, у завету љубави, људског достојанства и праштања. Вест да га је мистер Шелби продао трговцу робљем примио је мирно, али се у њему одвијала драма јер се заувек растаје са женом и синовима, са идилом топлог дома и срећог породичног живота.

После мистер Шелбија Тома је имао још два господара. Први му је обећао слободу, а други га је на смрт претукао. Сен Клер није одржао реч јер је умро, а други господар, мистер Легри, наредио је својим надзорницима да га батинају све док у њему има живота. Због тога што је помогао другима и што је одбио наредбу суровога господара да шиба немоћне, Тома је морао да умре, не дочекавши слободу, ни сусрет са својом породицом. Речи које упућује своме злотвору, истовремено опомињу и оптужују; у њима је Томина молитва и клетва, одбрана и опроштај.

Од свих ликова у роману чини се да је са списатељица највише пажње и љубави вајала портрет чича Томе. Насупрот охолости свога господара који немислосрдно замахује бичем, како би предупредио било какав покушај отпора или непослушности, Тома је посвећен некој вишој, тешко достижној, али по неком уверењу сасвим извесној правди.

Чича Тома је идеализовани тип хероја који се за правду и истину бори смелошћу и трпељивошћу побожног човека који има увек довољно разумевања за туђе невоље и бол.

У портрету чича Томе, чију судбину прати од почетка романа, списатељица је уградила три драматична тренутка који су били од пресудног значаја за исход њихове судбине: момената када га је мистер Шелби продао трговцу робљем, смрт његовог новог господара, Сен Клера, и тренутак када га је купио мистер Легри. У настојању да што снажније дочара драматичне тренутке из Томиног живота, она радо прибегава субјективизацији говора, стављеног у функцију једносмерне индивидуализације његових карактерних особина. Моралистички приступ у сликању ликова и догађаја постао је окосница њеног приповедања у коме сатиричну линију потискује патетичан израз са обиљем мелодрамских заплета, неконтролисано растурених у унутрашњим и побочним деловима романексне структуре. То је нарочито уочљиво у епизоди о девојчици Евангелини чији је портрет обликован са изразитом патетизацијом говора и наглашеним предзнацима несреће.