Proveri privatne porukeLista članova FAQ - Često Postavljana PitanjaKorisničke grupe ProfilTraži Pristupi Registruj se

Jovan Hristić - Čiste ruke

:: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasiciPogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu Autor Porukavuk~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005Poruke: 5293Lokacija: nigdina Poslao: Ned Okt 19, 2008 10:37 am Naslov: Jovan Hristić - Čiste ruke

Jovan Hristić

Jovan Hristić

Čiste ruke

Drama u tri čina

LICA po redu izlaska na scenu: SFINGA DEČAK HOROVOĐA HOR EDIP JOKASTA TIRESIJA IJON GLASNIK PRVI ROB DRUGI ROB PRVOSVEŠTENIK

PRVI ČIN

Pred gradskim vratima Tebe. Nebo je plavo i jasno, mediteransko nebo pod kojim se sve pretvara u očigledne istine. Sfinga i Dečak. SFINGA: Gubi se. DEČAK: Zašto? SFINGA: Smetaš mi, odlazi. DEČAK: Ubila si onog starca sa ovcama, i dosta. Mene sada možeš da pustiš na miru. SFINGA: To ne znači kako možeš da mi dosađuješ. Idi se igraj na nekom drugom mestu. DEČAK: Idi ti na neko drugo mesto. Mi te niomo zvali da dođeš. Ubila si onog starca, zar ti to nije dovoljno? SFINGA: Šta imam od toga što sam ubila onog starca? DEČAK: Zašto si ga onda zaustavljala? Mogla si lepo da ga pustiš da dovede svoje ovce u grad, bilo bi bolje za sve nas. SFINGA: Morala sam da ga zaustavim, kao što zaustavljam svakoga ko prolazi ovim drumom. Ja sam kao lekar, ni on ne može da bira svoje bolesnike. DEČAK: Misliš li ti da je to lepo, ubijati ljude nasred druma? To nije lepo. Nisi nikad mislila o tome kako to nije lepo? SFINGA: I trava je već počela da raste po ovom drumu. Uskoro će vreme zaboraviti Tebu. DEČAK: Gde li su sada njegove ovce? SFINGA: Ostavi me na miru. DEČAK: Uzeo bih jednu. SFINGA: Za tebe bi bilo bolje da učiš tablicu množenja. DEČAK: Ne mogu da učim kad sam gladan. Niko ne donosi ništa, podrumi su se ispraznili. I to eve zbog tebe. SFINGA: Imam važnija posla nego da razgovaraom s tobom o nečemu što ti ne razumeš. Nemoj više da mi dosađuješ, vidiš da razmišljam. DEČAK: Tiresija je jutros govorio o nekim dobrim znacima. On to svakog jutra govori. Tata kaže da su danas prognali kralja, pošto je on kriv za našu nesreću. Šta ti misliš, zna li to Tiresija? SFINGA: Sigurno da zna. DEČAK: Ima piskav glas i govori nerazumljive stvari. Kažu da je on filozof. Šta je to filozof? SFINGA: Tiresija je filozof. DEČAK: Zato što govori nerazumljive stvari? SFINGA: Zato što ga ti ne razumeš. Ostavi me već jednom na miru, moram da razmišljam. DEČAK: Ti postavljaš uvek isto pitanje svima koji nailaze. O čemu onda moraš da razmišljaš? Pusti me da odvedem kući jednu ovcu. SFINGA: Rekla sam ti da ne smeš. DEČAK: Oni Tiresijini dobri znaci, znači li to da ćeš uskoro da odeš? SFINGA: Ne znam šta je Tiresija mislio. Dobri znaci to može da znači mnogo štošta. DEČAK: Da ćeš još danas da odeš? Ako dobri znaci znače mnogo štošta, mogu li oni i da znače da ćeš još danas da odeš? SFINGA: Možda.

DEČAK: Zašto me onda ne lustiš da uzmem jednu ovcu? Ja ću je i onako uzeti kadati odeš. Kad ćeš da odeš? SFINGA: Svakoga puta kada neko naiđe učini mi se da će ee ovo završiti. Ali onda dolaze uvek ista lica, uvek isti strah, uvek isti opusteli pogled ovce koju kolju. Svi ljudi imaju istu smrt - iskolačene oči, otvorena usta, grčeve. Čovek bi morao da ima svoju smrt kao što ima svoj život. Šta vi možete da mislite o životu kada niste ni u stanju da umrete? Kakav je vaš život kada umirete kao svaka životinja? DEČAK: Nećeš da me pustiš da uzmem jednu ovcu? SFINGA: Rekla sam ti da ne smeš. DEČAK: Ko je zabranio? SFINGA: Ne smeš. Zar ne umeš da misliš ni o čemu pametnijem? Vi mislite da eu glad i smrt dovoljno dobri izgovori da biste bili osrednji, dosadni i glupi. Ti si jedan dosadan dečak. DEČAK: A ti? Ti si uobražena. Dolazi Hor. HOR: Isterali smo Laja. - Jesi li siguran da je to dovoljno? - Možda bi bilo bolje da smo ga ubili? HOROVOĐA: Bolje je da njegova krv ne padne na naše ruke. Ako je Laj grešnik zato što je naredio da se njegov sin ubije, hoćemo li se mi spasti tog greha time što ćemo i sami postati ubice? HOR: Bili bismo sigurniji. - Plašim se da ipak nismo uradili sve što je trebalo. - Mrže da se vrati. - Šta li će Sfinga da kaže? - Hoće li joj to biti dovoljno? HOROVOĐA: Ko bi od vas pristao da ubije Laja? Ko bi od vas svojim grehovima pridružio još jedan? Ko od vas oseća da bi mogao da bude oruđe božanske pravde? Ti, Trazibule? Ti, Trazimaše? Ti, Harmide? Ti, Damoče? Ti? Ti? Ti? HOR: Najzad, ne vidim zašto bismo baš mi morali da ga kažnjavamo? - Dovoljno je što omo ga proterali. - Tiresija je rekao da je to dovoljno. - Mi slušamo Tiresiju. - Tiresija poznaje sve nebeske znake. HOROVOĐA: Došli smo da govorimo Sfingi, građani. HOR (tiho): Govori! HOROVOĐA: Moćna Sfingo... Sfinga ćuti i ne okreće se. HOROVOĐA: Moćna Sfingo, mi, građani Tebe, grada koji... DEČAK: Ne vredi da joj govoriš. Ona nikoga ne sluša. HOROVOĐA: Šta se ti mešaš, balavče! Postoji li nešto što bi bilo u stanju da ublaži gnev bogova, i tvoj gnev, moćna Sfingo? Jutros smo isterali Laja iz grada, pošto nam je Tiresija rekao da je on grešnik koji je na Tebu navukao gnev bogova, i tvoj gnev, moćna Sfingo. Šta još da učinimo kako bismo ublažili gnev bogova, i tvoj gnev, moćna Sfingo? HOR: Mi smo se pokajali. - Mi smo uvideli greh.

- Vreme je da bogovi nagrade naše kajanje. - Mi smo se pokajali. - Isterali smo grešnika iz grada. DEČAK: To vam sve ništa ne vredi. HOR: Kazna je kazna. - Svaka kazna mora da ima svoj kraj. - Kazna nije kazna ako nema svoj kraj. HOROVOĐA: Isterali smo Laja, o Sfingo, zar to nije dovoljno? On je bio kriv i njega više nema. Nije lepo da čitav grad pati zbog greha jednog čoveka koga više nema. HOR: Mi smo uvideli da je on grešnik. - Mi smo to uvideli. HOROVOĐA: Zašto bogovi neće da uvide da smo mi uvideli? SFINGA: Zar ste tolike kukavice da niste u stanju da izdržite greh jednog jedinog čoveka? Ja ne znam šta misle bogovi, ali za mene ste vi gori od Laja. Vi niste ni grešnici, vi ste kukavice. Greh, to znači čovek, a ja ne vidim nijedno ljudsko lice među vama. Samo iste one oči koje gledam svakog dana, oči iste životinje. HOR: Mi smo slušali volju bogova. - Samo smo zamolili Laja da ode iz grada. - Iščupali smo greh kao što se čupa korov. - Naša deca su umirala od gladi zbog njegovog greha. DEČAK: Ona ne zna šta je to glad. HOROVOĐA: Sve mora da ima svoj kraj, pa i naše patnje. HOR: Sve mora da ima ovoj kraj. - Ova patnja je i suviše duga za naše živote. HOROVOĐA: Tiresija nam svako jutro govori o dobrim znacima, ali se nikad ništa ne događa. JEDAN GRAĐANIN: Imaj milosti prema nama! SFINGA: Onaj koji zna svoju smrt ne može da bude milostiv prema drugima. Idite, ostavi te me sa mojom smrću. Mi ne govorimo istim jezikom. HOROVOĐA: A ko može da nam da život? SFINGA: Onaj koji ga je dobio kao poklon. HOR: Reci nam! SFINGA: Ja govorim jezikom smrti. Hor odlazi. DEČAK: U gradu je strašna vrućina. Voleo bih da padne malo kiše, pa da puštam brodove. SFINGA: Osećam da će još danas doći. On će biti lep u svojoj nevinosti i nevin u svome neznanju. Zar je samo nevinima i onima koji ne znaju ništa dato da odgovore na sva pitanja? Zašto samo oni žive u svetu gotovih odgovora, ne znajući čak ni pravo pitanje? Dečače, koliko je dva i dva? DEČAK: Četiri. Je li to tvoje pitanje? SFINGA: Vidi, ide li ko putem? DEČAK: Ne ide. SFINGA: Znači da ima još vremena. Čini mi se da sada više ne znam šta je moje pitanje. Ima toliko pitanja, a svaki odgovor znači po jednu smrt. DEČAK: A šta će biti kada neko odgovori na tvoje pitanje?

SFINGA: Umreću. DEČAK: Umrećeš? A zašto? SFINGA: Odgovori nisu ono što čini jedan život. Od njih se živi samo u školi. Reci mi, koliko je dva i dva? DEČAK: Četiri, rekao sam ti već. SFINGA: To nije dovoljno. Ali onaj koji treba da dođe znaće manje i od tebe. Koliko je tri puta tri? DEČAK: Pa četiri, rekao sam ti!

SFINGA: Tri puta tri? DEČAK: A, da. Devet. Zar ne znaš? Uh, kakva si! (Skakuće.) SFINGA: Zašto ideš tako? DEČAK: Tako. Idem. Ulazi Edip. DEČAK (spazi Edipa): Slušaj, imam da ti pokažem nešto dole kod potoka. Strašno zanimljivo. Hajde, pođi sa mnom, ionako sada nemaš nikakva posla. SFINGA: Neko dolazi? DEČAK: Nemoj da ga zaustavljaš. Reci da ga nisi videla. SFINGA: Pre nego što dođe onaj koji ne zna ništa, hoću da vidim još jednu običnu smrt. Moram da znam kako ne smem da umrem. DEČAK: Nemoj. On je tako lep. SFINGA: Kao dan koji zna samo za svetlost. Sigurno misli da mu je ceo svet poklonjen, čim tako hoda. Prolazniče... EDIP: Idem u Tebu i plašim se da sam zalutao. Jesu li ono gradska vrata? DEČAK: To su gradska vrata. Idi samo pravo ovim putem. SFINGA: Čekaj malo. EDIP: Ti hoćeš nešto od mene? DEČAK: Ne, ne, neće ona ništa! Samo ti idi. SFINGA: Čekaj, prolazniče. Pre nego što kreneš dalje moraš da mi odgovoriš na jedno pitanje. DEČAK: Nikakvo pitanje! To ona samo priča! Idi! Trči! EDIP: Šta znači sve ovo? DEČAK: Ma ništa! Beži kad ti kažem! Beži! (Uhvati Sfingu za haljinu.) SFINGA: Ostavi me na miru, ti mali bezobrazniče, ostavi me na miru! (Edipu) Ja sam Sfinga. Nikad nisi čuo za mene? EDIP: Oprosti, nisam. Ja se malo krećem među svetom. Živim sa ocem na jednoj planini i čuvam ovce. Pošao sam u Tebu da kupim jednog ovčarskog psa. Naš stari je već sasvim oslepeo, a bio je moj najbolji prijatelj. Kada sam polazio gledao me je tako tužno kao da zna zašto idem. Mislim, moraćemo najzad da ga ubijemo. Teško je na planini hraniti nekoga ko ne može da radi. SFINGA: Plašim se da u Tebi nećeš naći ono što ti treba. EDIP: Videću. Nikada još nisam bio u Tebi. DEČAK: Nećeš naći nijednog psa u Tebi! Sve smo ih pojeli. Vrati se natrag na svoju planinu! Poslušaj me i vrati se! EDIP: Budi miran, dečače. SFINGA: Bojim se da Teba nije ono što se priča o njoj.

EDIP: Ti si htela nešto od mene? Hoćeš li da ti pomognem da odneseš nešto u grad? Učiniću sve što mogu. Jak sam. SFINGA: Zašto posmatraš svet takvim očima? Čini mi se da je on strašno jednostavan dok gledam tvoj pogled kako kruži po njemu. Zašto sam ja u tvojim očima samo jedna žena, a ti samo jedan muškarac nestrpljiv od svoje snage? Ti gledaš svet kao da ga hvataš rukama. EDIP: Kada gledam stvari po dnevnoj svetlosti, čini mi se kako mogu sve da ih dohvatim rukama. Dan mi daje sve svoje stvari. Ti si lepa kao dan. SFINGA: Ti misliš samo noću? EDIP: Pre nego što zaspim, učini mi se da su stvari otišle daleko od mene. Noću se pojavljuju velike senke koje otimaju stvari. Ali otkud ti znaš sve to? SFINGA: Mislim da znam i ko si ti. Osećam neku strašnu prazninu u sebi, kao da sama sebe napuštam. Da, znam ko si ti. EDIP: Znaš? Ko sam ja onda? SFINGA: Ti si pastir koji je pošao u Tebu da kupi jednog ovčarskog psa. EDIP: Jesi li sigurna da se mi ranije nismo nikada videli? Prošle godine prodavao sam ovce u Eleuzisu. Tamo je bilo mnogo žena, pun grad žena. Da nisi i ti slučajno bila tamo? DEČAK: Ona? Ona već godinama stoji ovde i sačekuje prolaznike! Zar ne vidiš kako je spremna da skoči na tebe? EDIP: Šta to govoriš, dečače! SFINGA: Nisam bila u Eleuzisu. Ti si voleo sve te žene tamo? Voleo si da ih gledaš? Vodio si ljubav sa njima? EDIP: Bile su jako lepe. Ali ja nisam znao kako sa njima da razgovaram. Plašile su me njihove krupne, sjajne oči. I tvoje oči su takve. SFINGA: Plašiš se? EDIP: Ne znam. SFINGA: Kako samo divno radiš sve napamet! Skoro se osećam obezoružana pred tvojom nevinošću. Ali nemoj da misliš kako ćeš time nešto da postigneš. EDIP: Kako to misliš? Ne razumem te. SFINGA: Treba da odgovoriš na jedno pitanje ako želiš da nastaviš put do Tebe. Jesi li spreman? EDIP: Ne razumem šta ti hoćeš od mene. SFINGA: Jednu lepu smrt. Jesi li spreman da odgovoriš na pitanje? EDIP: Ne razumem. Zašto bih morao da odgovorim na tvoje pitanje ako želim da idem u Tebu? SFINGA: Zato što drugčije ne možeš da kreneš dalje. EDIP: Ni u jednom gradu me nisu ništa pitali. Jeli to neki tebanski običaj? DEČAK: Ona hoće da te ubije! Zar ti nisam rekao da bežiš! SFINGA: Dakle? DEČAK: Ako ne odgovoriš ona će te ubiti! SFINGA: Dakle? DEČAK: Beži, šta čekaš! Ona je strašna, hoće samo da ubija, ubija, ubija! Ne jede, ne pije, ne spava, samo čeka nekog koga bi ubila. EDIP: Ne razumem te, dečače. Ne znam šta vi hoćete od mene. Pustite me da mirno produžim svojim putem. Hajde, ženo, skloni se. SFINGA: Ja ću se skloniti, ako hoćeš, ali ti nećeš nastaviti put.

EDIP: Od jutros mi se događaju sve neke čudne stvari. Prvo sam sreo jednog starca koji me je molio da ga ubijem. Nikada još nisam zideo čoveka koji je toliko želeo da umre. Uvek sam mislio da je smrt strašna, i kako je se svi ljudi boje. Ali on je klekao pred mene i molio me da ga ubijem. Plakao je i molio me. SFINGA: I, ti si ga ubio? EDIP: Poznaješ ga? SFINGA: Onako. Iz viđenja. EDIP: Govorio mi je kako je grešnik i kako mora da ispašta svoj greh. Dugo me je ispitivao ko sam, šta sam, ko su mi otac i majka, šta radim, gde živim, i takve stvari. Hteo je po svaku cenu da ga baš ja ubijem. SFINGA: I šta si ti uradio? EDIP: Nisam mogao da shvatim zašto da ubijem čoveka koji mi nije ništa uradio. Uostalom, kako bi mogao da bude grešnik čovek koji je sa mnom tako lepo razgovarao o cenama ovaca i o psima? Mislim da se on prilično razumevao u pse. SFINGA: I šta si ti uradio? EDIP: Sigurno da ga nisam ubio. Nikada mi ni na um ne bi palo da ubijem jednog čoveka. To je strašna stvar. SFINGA: Učinio bi dobro delo, oslobodio bi svet jednog grešnika. EDIP: Ubistvo je greh. SFINGA: Svet bi bio bolji bez jednog grešnika. EDIP: Možda bi svet bio bolji, ali ja ne bih. SFINGA: Ti misliš samo na svoju nevinost. EDIP: Čovek se rađa nevin, i treba da umre nevin. To je ono što nam daju bogovi. Grehove zarađujemo mi sami. Otac me je učio da se klonim greha. Ako drugi greše, to ne znači da i ja treba da grešim. Ja imam čiste ruke, hteo bih da one i ostanu čiste. To je život. SFINGA: Kada ti govoriš o životu, on postaje izlišan. Dobro, jesi li spreman da odgovoriš na moje pitanje? EDIP: Čekaj malo. Mogu li da sednem? Pešačio sam celo jutro i noge su me zabolele. Imam neke stare ožiljke na nogama, uvek me bole kada mnogo hodam. Zato su mi i dali takvo ime. SFINGA: Kakvo ime? EDIP: Edip, zar ti nisam rekao? Oprosti, nisam. A ti si meni rekla svoje, Sfinga, je li? Vidiš, to je veliki ožiljak. I na drugoj nozi imam isti takav. Kada sam bio mali drugovi su mi se smejali, nisam mogao da trčim kao oni. Govorili su mi da sam bio obešen o klin, kao jagnje u kasapnici. DEČAK: Proboli su ti noge? Hoćeš da ti zavijem ranu? EDIP: Hvala, momče, proći će. DEČAK: Idem da donesem malo vode i da ti stavim oblog. Ima jedan potok tu blizu. (Otrči.) SFINGA: Hajde da završimo. Odgovori mi na pitanje - šta ujutro ide na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge? EDIP: A šta će biti ako ne odgovorim? SFINGA: Ti uvek hoćeš da budeš siguran. Umrećeš. EDIP: A ako odgovorim?

SFINGA: Ja ću umreti. Ali moram nešto da ti kažem pre toga. Ako se dogodi da odgovoriš na moje pitanje, i ja umrem, nemoj nikome u Tebi da kažeš kako nisi ubio onog starca jutros. Pokušaj bar jednom u životu da shvatiš kako i laž može da bude dobra, a ubistvo korisno. Nemoj da me pitaš zašto je tako. To niko nikome ne može da objasni. To su one stvari koje ti rhzmiču u mraku pre nego što zaspiš. Hajde sada, odgovori mi na pitanje. Smrt je nestrpljiva. EDIP: Ali zašto da ti umreš? SFINGA: Biti tako divno siguran u samog sebe, to je već greh. Hajde, misli sad. Tvoja pamet je tako jasna i kratka. EDIP: Zar ne bi bilo bolje da svako od nas ide svojim putem? Zašto moram da odgovorim na tvoje pitanje? Recimo da mi ga nisi ni postavila. Idemo svojim putevima, zašto baš smrt mora da ih ukrsti? SFINGA: Tako mora da bude. Šta je to što ujutro ide na četiri, u podne na dve... EDIP:... a uveče na tri noge? Zapamtio sam. Zapamtio sam sve što si mi rekla od kako smo se sreli. Ali, to je veoma glupo pitanje, osim ako odgovor nije neka smicalica. SFINGA: Pitanje nije zato da bi bilo glupo ili ne, ono je zato da bi ti na njega mogao da odgovoriš. Ne možeš da se setiš? EDIP: Ne to. Jasno da je to čovek, dete, odrastao čovek i starac. Samo ja ne razumem čemu sve to? Sfinga umire. EDIP: Hej, šta je to? Mrtva je. Dolazi Dečak. DEČAK: Šta, mrtva je? Odgovorio si na njeno pitanje? Ura, imaćemo mesa za večeru, imaćemo svega! EDIP: Šta pričaš, kakva večera? Ja nisam hteo da ona umre, nisam ništa kriv što je ona umrla. Nisam je ni dodirnuo. Šta vi svi hoćete od mene? DEČAK: Pa ti ne znaš! Važno je da je ona mrtva. Ti si nas oslobodio, razumeš li? Je li, šta te je pitala? EDIP: Pitanje. To je najprostije pitanje na svetu. Vi mora da ste prilično glup narod. Zar niko od vas nije mogao da odgovori? DEČAK: Ja imam dvanaest godina. EDIP: Ne mislim ti, ali odrasli ljudi. DEČAK: Kod nas ima mnogo pametnih ljudi. Tiresija, naprimer. EDIP: Ko je to? DEČAK: Vrač. Kažu da je on i filozof. Slep je, sve zna i govori nerazumljive stvari. EDIP: Onda sigurno nije mogao da odgovori. DEČAK: On nam je rekao da na Sfingino pitanje samo najmudriji može da odgovori. Je li, ti si najmudriji? EDIP: Ne znam. DEČAK: Zamišljao sam da to mora da bude neko sa dugačkom bradom, i da je slep, kao Tiresija. Svejedno, imaćemo mleka, mesa, večeraćemo, ručaćemo... (otrči) EDIP: Hej, kuda ćeš? (Malo posle) Neko dolazi. Edip se sakrije. Dolaze Jokasta i Tiresija. TIRESIJA: Istina je skromna, kraljice, i uvek izgleda manja nego što u stvari jeste. Ona treba da dolazi kao trenutno otkrovenje, jer obični ljudi nemaju mnogo smisla za spori i naporni rad istine. To je stari trik filozofa kojim su ubeđivali ljude u svoju izuzetnu

pamet, i mala tajna uspeha koju sam otkrio tek u kasnijim godinama. Zato nikada nisam mogao da budem popularan kao filozof. Kao vrač, da. Ali to je već sasvim druga stvar. Nadahnuće ima čudesnu moć nad dušama čiji se horizont ne proteže dalje od sopstvenog nosa. Uvek sam se pitao treba li čovek u tom položaju da se oseća kao hulja, ili kao izabranik istine. U svakom slučaju, ja dajem svakome ono što mu je potrebno, i nisam nimalo kriv što ukus ljudi ume ponekad tako nisko da padne. JOKASTA: Vi govorite, Tiresija, kao da nekoga želr1te da opčinite svojim rečima. Ja vas slušam, ne razumem ništa od onoga što govorite, ali osećam da ste me ubedili. TIRESIJA: Mislim da se uskoro možemo nadati srećnom završetku naših patnji i ostvarivanju naših nada, kraljice. Danas su predznaci bili iznenađujuće dobri, to sam i saopštio gradu u svojoj jutarnjoj poruci. Vi ćete mi oprostiti što sam - da tako kažem - iz političkih razloga, bio prinuđen da malo uveličam greh našeg bivšeg kralja Laja. Uostalom... ali ja se nadam da će naš spasilac doći još danas, i mislio sam kako ne bi bilo dobro da se dva kralja sretnu u gradu. To bi moglo da izazove podvojenost u javnosti. Plašio sam se da Lajevo progonstvo ne bude za građane grom iz vedra neba, ali sve u svemu oni su to dobro primili. Čak i zakletvu bogovima. Divio sam se samopožrtvovanju sa kojim ste vi obećali sebe onome ko nas oslobodi, to je zaista bio najplemenitiji izliv kraljevske vrline. JOKASTA: Ostavimo sada to, Tiresija. Gledala sam se jutros u ogledalu i videla da imam bore oko očiju. Znate li vi šta to znači? Jedna kraljica koja čeka muža to sebi ne bi smela da dopusti. Pogotovu ako to treba da bude mladić, kao što vi kažete. Ovo treba da se što pre završi, inače ću ostariti. Vidi li se on u utrobi vaše ptice? TIRESIJA: Moje znanje ne ide tako daleko, kraljice. Ali ja ipak znam šta je potrebno čoveku da bi mogao da odgovori na Sfingino pitanje, dovoljno nevinosti da bi njome mogao da snabde čitav svet. JOKASTA: Nikada još nisam držala nevinost u svojim rukama. Imati nevinot muža, to je biti i žena i majka u isto vreme. Ja nikada nisam mogla da budem ni jedno, ni drugo, Tiresija. Kada sam se udala za Laja on je već bio stari razvratnik, i ja sam se u njegovim rukama osećala kao stvar. Kada biste vi samo znali... Ja hoću tog mladića koji poznaje žene samo svojim očima. Tiresija, jeste li vi sigurni da će građani tako lako pristati na novog kralja? Hoće li oni moći da i dalje poštuju kraljicu koja nije čekala ni da se slegne prašina iz poslednjih koraka svoga muža, a već uzima novog? TIRESIJA: To je obećanje bogovima, kraljice, ne smete to da zaboravite. Uostalom, kada jednom budu oslobođeni, građani neće više misliti ni na šta, a najmanje na to ko im je kralj. Svaki kralj je dobar ako sve ostalo ide dobro, a pun stomak je jedini sudija koji sve oprašta. JOKASTA: Kada biste vi samo znali kako ja sada želim da uzimam i da dajem u isti mah! Tiresija, on mora da bude strahovito lep, znate li? TIRESIJA: On je dar bogova, kraljice. Jeste li ikada videli neki dar bogova koji bi bio ružan? JOKASTA: On mora da mi vrati sve što sam izgubila. Tiresija. vi nikada niste rekli kakvo je bilo ono proročanstvo koga se Laj toliko plašio i zbog koga je naredio da se moj sin ubije. TIRESIJA: Ružne misli škode lepoti, kraljice. One vam izboraju lice i potamne oči. Mislite na ono što vas očekuje. JOKASTA: Jeste li baš sigurni da će sve biti kako treba?

TIRESIJA: Ja vas molim da mi verujete do kraja, kraljice. JOKASTA: Nisam mislila ništa rđavo, Tiresija. Samo me ponekad uplaši vaše ogromno znanje. TIRESIJA: Meni je samo dato da u putevima zvezda pročitam izvesne stvari, kraljice. JOKASTA: De, de, Tiresija. Nećete da kažete kako verujete u sve to? TIRESIJA: Govorimo metaforično, kraljice. Vi se sećate mojih predavanja o Anaksagorinoj filozofiji? Zvezde su usijano kamenje, i tako dalje. JOKASTA: Mene on ipak brine. Da nije to neki prostak koji podriguje posle jela i ima velike crvene šake - ako je pastir kao što vi kažete? Hoću li mu se dopasti? Mogu li ja ikome da se dopadnem, Tiresija? Stara sam da bih ponovo mogla da budem žena. TIRESIJA: Ne smete tako da govorite, kraljice. Vazduh koji treperi oko vašeg tela govori sasvim suprotne stvari. JOKASTA: Ali ako je on ipak samo jedan pastir koji miriše na ovčetinu i beli luk? TIRESIJA: Moraćemo se malo brinuti o njemu, ali to neće trajati dugo, uveravam vas. Ali šta je to? Osećam neku čudnu tišinu u vazduhu? JOKASTA: Tišinu? TIRESIJA: Gde je Sfinga? JOKASTA: Sfinga? Nema je. Blagi bogovi! Ona je mrtva! Imali ste pravo, Tiresija! Ona je mrtva! On je došao! Gde je Tiresija, gde je on? TIRESIJA: Gde ste, kraljice? Brzo, dođite ovamo! JOKASTA: Nema ga. Da nije otišao? Tiresija, šta znači sve ovo? On je otišao. Kako je to moglo da se dogodi? Objasnite mi to, Tiresija. To ne sme da se dogodi. Ako ga ne nađemo, vi ćete odgovarati. Vi ste me prevarili! Vikaću, šta mislite? Možda je negde u blizini? TIRESIJA: Vi to ne smete da učinite! Jedna kraljica da viče! JOKASTA: Pa vičite onda vi, šta čekate? TIRESIJA: Umirite se, kraljice. O moćni bogovi! Uslišili ste našu molbu! Naša mučiteljka je mrtva! Sreća dolazi u naš napaćeni grad! Hvala vam, o moćni bogovi! Vidite li ga, kraljice? JOKASTA: Ne. Vičite još. TIRESIJA: Hvala vam, o moćni bogovi, što ste nam poslali oslobodioca! JOKASTA: Još! TIRESIJA: Nepoznati junače, najmudriji među mudrima, dođi da padnemo pred tvoje noge i zahvalimo ti! JOKASTA: Još! Još! TIRESIJA: Dođi, pojavi ee, o najhrabriji među hrabrima, da tvoje lice osvetli suzu zahvalnicu u našem oku! JOKASTA: Dosta, Tiresija, eno ga. Kako je samo lep! Kakva ramena. Kakve ruke! Biće uživanje imati ga za muža, kada se okupa, razume se. Pojavljuje se Edip. TIRESIJA: Pst, kraljice, ne smemo da ga uplašimo. Gde je on? Okrenite me ka njemu. Tako. O veliki oslobodioče! Hodi da ti padnemo pred noge i zahvalimo ti za ono što si za nas učinio! Snaga tvoga uma učinila je da ponovo možemo da gledamo svetlost sunca i radujemo joj se! Ja osećam kako sunce ponovo daje svoj blagoslov mojim oslepelim očima. JOKASTA: Dosta, Tiresija, dolazi.

TIRESIJA: Kraljice, gde ste? Šta radite to? Za ime sveta, vi ćete sve pokvariti! Otišla je. U redu. Ti si prva žena kojoj se daje da proživi čitavu jednu filozofiju, a ja prvi čovek kome je dato da je sprovede u delo. Sudbino, budi ponosna što te u delo sprovodi jedan filozof. U rukama drugog čoveka, bila bi samo banalna priča. (Glasno) O oslobodioče naš! O junače koga su nam besmrtni bogovi poslali! O najmudriji među premudrima! EDIP: Vi to meni govorite? Oprostite, ali ovde nema više nikoga. Čujem vas dobro. JOKASTA: Oslobodioče moj! TIRESIJA: Ja sam slep, mladiću, i moj glas mora da govori i u ime mojih očiju. Očiju, iz kojih sada jedino mogu da poteku suze zahvalnosti. Ti si nas oslobodio, i mi padamo pred tobom na kolena da ti zahvalimo. Naša mučiteljka je mrtva! EDIP: Verujte mi, ja nisam hteo da ona umre. Dogodilo se sasvim slučajno. Bio sam zbunjen. Plašio sam se. Bila je tako lepa. JOKASTA: On se usuđuje da preda mnom govori o lepoti neke druge žene! Tiresija, šta će biti sa mnom? TIRESIJA: Vi ste živi, kraljice, a ona je mrtva. Zar vam to nije dovoljna prednost? EDIP: Nisam mislio ništa zlo. Nisam je ni dotakao, verujte mi. Pitanje je bilo tako prosto, da sam mislio kako je to neka smicalica. Nisam mislio ništa zlo, verujte mi. JOKASTA: Ali je ona mislila mnogo zla. Misliš li da je stvarno bila lepa? Bila je samo mlada, da, šta me gledaš, bila je mlada, učinilo ti se samo da je bila lepa... Ona je bila naš mučitelj, nemoj nam govoriti o njenoj lepoti, ona je bila čudovište za nas. TIRESIJA: Mi smo u njoj videli samo užas, smrt i suze. Lepota, to znači život, a ona je donosila samo smrt. EDIP: Oprostite mi, ja nisam hteo da vas uvredim. Zaista mi je žao ako sam to učinio. Nisam hteo. TIRESIJA: O vidim već! Tvoje herojsko delo dalo ti je skromnost i plemenitost heroja. Ti svet posmatraš sa većih visina nego mi, obični, slepi ljudi. Ti ga posmatraš iz nepromenljive večnosti svoga dela i neograničenosti svoga uma. Ali pokušaj da se spustiš do nas, do naših ograničenih umova koji misle od dana do dana, od časa do časa. Pokušaj da našim patnjama izmeriš našu sadašnju radost i zahvalnost koju osećamo prema tebi. Pokušaj... JOKASTA: Dosta, Tiresija, uplašićete ga. On nije navikao na toliko reči odjednom. TIRESIJA: Rekli ste malopre da vam se čini kako ja želim nekoga da opčinim svojim rečima. Baš sada to pokušavam. (Glasno) Vidim, osećam, večnost govori iz tebe. Neograničeno se ne može ograničiti ograničenim. Ali neograničeno može da bude sreća ograničenog. Sreća, to je osećanje neograničenog u ograničenom. Moj skromni um ne može dalje. Prosvetli nas veličinom i neograničenošću svoga dela, o ti najmudriji i najsmeliji! EDIP: To je jako lepo to što govorite, ali ja bih vas molio da mi objasnite o čemu je reč. Da li ste vi sigurni da sam ja zaista taj kome vaše reči treba da budu upućene? JOKASTA: Ti si nas oslobodio, o najhrabriji među hrabrima! Hodi, oslobodioče naš, da ponovo osetim svu radost života koji počinje! EDIP: Zovem se Edip, gospođo. TIRESIJA: Zašto su ti dali takvo ime, mladiću? EDIP: Imam neke stare ožiljke na nogama.

JOKASTA: A ja sam Jokasta, kraljica grada kome si ti doneo spas i život. (Edip naglo klekne i ljubi joj skut haljine.) Ustani, ustani, nemoj sada... Tiresija, pomozite mi... ne sada, nemoj sada... ustani, Edipe, ustani... TIRESIJA: Kraljice, vi se zaboravljate. Niste ga ni okupali! EDIP: Nikada u životu nisam video nijednu kraljicu. Nisam mogao ni da pomislim kako će ona i razgovarati sa mnom. JOKASTA: Nadam se da te nisam razočarala, Edipe. EDIP: Kako možete tako da govorite, gospođo! Ono što sam zamišljao samo je prebleda slika onoga što vidim. JOKASTA: Čujete li, Tiresija, on zna! On sve zna! To su reči koje treba govoriti jednoj ženi! Tvoje reči, Edipe, vraćaju mi želju za životom koja je skoro bila iščezla iz moje duše. TIRESIJA: Pođimo u grad i odnesimo građanima srećnu vest. Sreća kraljice pretapa se u sreću čitavog grada. Pomozi mi, mladiću. Pozajmi mi svoje oči za jedan trenutak kao što si svima nama pozajmio bistrinu i beskonačnost svoga uma. Osećam blagoslov sunca u mojim slepim očima. Sreća nam uvek vraća čula koja smo izgubili. O tome ću napisati jednu raspravu, kada budem imao vremena. Reci mi, mladiću, kada si dolazio ovamo, da nisi na putu sreo jednog starca? EDIP: Sa kovrdžavom bradom, mislite? TIRESIJA: Da, na njega mislim. Da li ti se dogodilo nešto... malo neobično s njim? EDIP (za sebe): Da li da je poslušam? (Glasno) Neobično? Pa, mislim da jeste. TIRESIJA: Šta? EDIP (za sebe) Bila je i suviše lepa da bi me lagala... (Glasno) Ne znam... ne znam kako da vam kažem... TIRESIJA: Ne plaši se ničega. Sve što ti uradiš, dobro je. EDIP (za sebe): I suviše lepa... TIRESIJA: Šta? EDIP: Ne znam kako da vam kažem TIRESIJA: Šta? EDIP: Ubio sam ga. Ali... TIRESIJA: Šta - ali? EDIP: Ubio sam ga. ZAVESA_________________Ars longa, vita brevis

vuk~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005Poruke: 5293

Lokacija: nigdina Poslao: Ned Okt 19, 2008 10:38 am Naslov:

DRUGI ČIN

Dvorana u kraljevskoj palati u Tebi. Na jednoj strani žrtvenik. HOR: Toliko vremena nismo jeli ništa čestito, a sada odjednom ovaj ručak. - Moram priznati da me je smlavio. - Kakvo pečenje! - Kakvo vino! - Kakva riba! - Ne čini li vam se da je bila malo i suviše začinjena belim lukom? - Koješta! Baš koliko treba. - Zar iije čudno da kraljičin kuvar nije zaboravio svoju plemenitu veštinu tokom svih godina gladovanja? - Kako to misliš? - Plašim se da sve ovo zreme kraljičina trpeza nije bila prazna, kao naše. HOROVOĐA: To više nije važno. Od danas, sve su trpeze pune. HOR: Na svim se trgovima danas daje besplatno ovčije pečenje. - Govori se da su to ovce poslednje Sfingine žrtve. - Naš oslobodilac ih je oslobodio, prema tome one su naše. - Ko je on? IJON: Nepoznati junak. Živi mit koji je sišao na zemlju. Večna lepota, mudrost i slava otelovljeni u jednom ovčaru. Možda mala greš ka večnosti u izboru tela za svoje uzvišene kvalitete? HOROVOĐA: Nikad u životu nisam video tako lepog mladića. IJON: Ne čini li vam se da je on još jutros doručkovao u društvu bogova? HOR: Ti huliš! - Hoćeš da ponovo navučeš gnev bogova na nas? IJON: Gnev bogova biće ublažen pred onakvom lepotom. Nisam poznavao nijednog boga koji bi bio u stanju da kazni onako lepog mladića. HOR: Ti si odvratni bogohulnik, Ijone. - Bogohulnik. IJON: Ja samo govorim o sudbini i lepoti. Sudbina nas sve baca u istu jamu i zato prosečni pesnici pokazuju toliko ukusa za stvari sudbine. Ali šta znači sudbina za onog koji se blistavom slavom svoga dela uzdiže do večnog? Samo, nas plaši samoća uzvišenosti, svi bismo hteli da budemo obični, jednostavni i pristupačni. Konformizam intelektualne klase. HOR: Dosta sa tvojim glupim pričama, Ijone! - Da danas nije danas, ja bih znao šta bi trebalo uraditi sa tobom i sa tvojim pesmama. IJON: Hoćete da kažete kako i bogovi treba da se odmaraju posle ručka? HOR: Još uvek mislim na onu ribu. - Kao da su nam je sami bogovi poslali sa svoje trpeze. IJON: Vi znate samo da li je u ribi bilo malo ili mnogo belog luka. Mene zanima ljudska priroda. Zanima me do koje mere jedna žena od, recimo, četrdeset godina može da se

dopadne jednom mladiću od dvadeset? Razume se, ona može da mu pruži dosta, ali ko je od nas spreman da jede svarenu hranu? HOR: Nije lepo to što radi ,kraljica. - Kako ga je samo gledala za vreme ručka! HOROVOĐA: Kraljica od jutros nema muža. HOR: Misliš li da je stari Laj mogao da bude muž? - Osim u matičnim knjigama, razume se. - Noj su sigurno dosadili oficiri. - Ulaze li oni na komandu i u postelju? IJON: Vi ste sami jutros obećali da će onaj ko oslobodi grad od Sfinge postati vaš kralj, a njen muž. Ona se samo trudi da ispuni obećanje. HOR: Lepota uvek deli svet na lepo i ružno, pa se svi mi osećamo pomalo nelagodno u njenom prisustvu, pošto smo više ružni nego lepi. U najboljem slučaju, ni ružni, ni lepi. Ali, pst! Dolaze Edip i Jošsta. Hor, Horovođa i Ijon povlače se. JOKASTA: Pričaj mi o sebi, Edipe. Želim da znam sve o tebi, svaki tvoj pokret, svaku tvoju misao. Mrštiš se? Čini ti se mnogo? EDIP: To je tako malo, kraljice. JOKASTA: Zovi me Jokasta. EDIP: Ja sam ipak samo jedan običan pastir. Pastir koji je čuvao ovce na jednoj planini. Dani su prolazili, jedan nalik na drugi. Ustajali smo, odvodili ovce na pašu, vraćali ih uveče. Ložili smo vatru, sedeli ogso nje i ćutali. Sve što nam je bilo potrebno, znali smo. Znali smo gde sunce izlazi, gde zalazi. Znali smo koja ovca jede dobro, koja će se ojagnjiti, koja neće. Znali smo šta treba, a šta ne treba raditi. Znali smo šta je dobro, a šta zlo. To je dovoljno za jedan život. JOKASTA: Kada te slušam kako govoriš, čini mi se da nikada nisam živela. EDIP: Voleo bih da je moj pas sada pored mene. Danas me je toliko mnogo ljudi gledalo, i svi oni kao da su tražili nešto na meni. Prošle godine, u Eleuzisu, žene su prolazile i gledale me. Plašio sam se njihovih očiju koje su bile kao neki kladenci u kojima gori tamna vatra. I Sfinga je imala takve oči. JOKASTA: A moje oči? Šta vidiš u njima? EDIP: Ne znam. Ne znam šta vidim u njima. JOKASTA: Pogledaj ih dobro. EDIP: Ne znam. One me sećaju na nešto. Vidim sebe u njima. Tamo, negde u dubini zenice. Kako je ona tamna! Ne, ne vidim se više, nestajem. Kraljice, šta je to? JOKASTA: To je život kakvog ga ja znam. Ali tvoje oči su svetle kao sunčani predeo i prazne kao obećanje. Hoće li život ikada ući u njih? EDIP: Mi ne govorimo isto, kraljice. Vi kažete život i ja kažem život, ali to su različite stvari. Evo, krećem se, govorim, slušam, gledam, moje srce kuca. Ali kada biste me sada pitali da li živim, ja ne bih umeo da vam odgovorim. JOKASTA: Ni ja ne bih umela da te pitam. Ti si kao odjek - nikad ne znam da li je to neki drugi glas, ili se samo moj sopstveni vraća. Ja ne znam više šta sam. EDIP: Mislim da će najbolje biti da se vratim na svoju planinu, kraljice. JOKASTA: Hoćeš li da klečim pred tobom i molim te da ostaneš? EDIP: Kraljice, ja nisam hteo da vam učinim ništa nažao, oprostite mi. Ja samo želim da se vratim na svoju planinu.

JOKASTA: Tebe čeka neka žena tamo? Je li ona lepša od mene? Ima li lepšu kosu? Vrat? Grudi? Da li su njene ruke lepše od mojih? NJene ruke ogrubele od zemlje, kopanja, štapa kojim se ovce gone na pašu. Želi li te ona više od mene? Želi li te ovom istom bezimenom željom, ovom pustinjom? EDIP: Samo moj otac i moj pas, kraljice. Oni će ga ubiti, ako se ne vratim. Znate li vi kako je to kada ubiju nekoga koga ste vi najviše voleli? JOKASTA: Meni su ubili sina čim se rodio. EDIP: Kraljice... JOKASTA: Ja sam ti govorila o svojoj ljubavi, a ti mi govoriš o svome psu. Ja sam ti govorila kako sam te čekala, a ti mi govoriš o svojim ovcama. Ja sam ti rekla kako te želim, a ti mi govoriš o svojoj planini. Zašto hoćeš da mi ponovo uzmeš sve ono što su mi uzeli pre mnogo godina? EDIP: Ali ja ne znam vaš život, kraljice. Ja bih samo želeo da znam kako čovek treba da proživi život a da se nikada ne zastidi samog sebe. JOKASTA: Ti misliš samo na svoju nevinost. Jesi li siguran da ona vredi toliko? EDIP: Ja sam sam, gospođo, a vas je mnogo. JOKASTA: Ti si dete, ali deca su gora od ubica. Ona ne znaju šta je život, već samo šta je dobro, a šta zlo. Ja se plašim nečega što vidim u tebi. Hajdemo odavde. EDIP: Možda bi bolje bilo da se pomolimo bogovima zajedno sa svima ostalima. JOKASTA: Ne bih želela da ikoga sada sretnem. EDIP: Ne znam šta je to što vi vidite u meni. JOKASTA: Ne može se i znati i imati u isto vreme. Hajdemo. Odlaze. Ulaze Tiresija, Horovođa, Hor i Ijon. TIRESIJA: Građani, došao je svečani trenutak! Prinosimo žrtve u znak zahvalnosti bogovima što su nam poslali našeg oslobodioca. Građani! U ovom uzvišenom trenutku ja vas pozivam da se svi zahvalimo bogovima na milosti koju su nam ukazali. Pozivam vas da ispunimo obećanje koje smo im dali u trenutku najveće nevolje, moleći ih da nas ne zaborave. Građani! Kada prinesemo žrtve zahvalnice, svi ćemo mi, radosna srca, požuriti da to obećanje i ispunimo. Građani, dočekali smo svog oslobodioca, imamo svoga kralja! HOR: Da ne naglimo, Tiresija? - On je tako mlad. - Suviše je lep za kralja. TIRESIJA: Božanska milost stigla je donas tek kada smo dali obećanje, zaboravljate li to? Bogovi žele da on bude kralj. HOR: Nismo tako mislili. - Nismo očekivali nedoraslot mladića. HOROVOĐA: Zar hoćete da prekršite obećanje bogovima? HOR: Ipak, on je tako mlad. - Nema iskustva za kralja. HOROVOĐA: On je već pokazao svoje iskustvo i svoju mudrost, građani. TIRESIJA: Ko je od vas bio u stanju da odgovori na Sfingino pitanje? Zašto ga onda, kada je stao pred Sfingu, niste pitali da li je mlad ili star? Zar hoćete da postavljate uslove bogovima? HOROVOĐA: Obećanje se ne daje sa pola srca. Čovek koji je umeo da nam donese slobodu, umeće i da živi sa nama tu slobodu. Najzad, vi ste tu, i ja sam tu. Moje iskustvo

i moja mudrost dopuniće njegovu blistavu nevinost i bistrinu. Zar svojim oklevanjem da navučemo gnev bogova na sebe? TIRESIJA: Žrtve, građani! Prinesimo žrtve! Plamen lizne i ugasi se. HOR: A! Plamen ponovo lizne i ugasi se. HOR: A! Plamen lizne i ugasi se. HOR: Bogovi, zar nećete da primite molitvu naše zahvalnosti? HOROVOĐA: Šta smo zgrešili, o moćni bogovi? HOR: Recite nam svoju volju, o moćni bogovi! TIRESIJA: Vidim! Vidim! HOR: Reci nam! TIRESIJA: Grešni smo pred bogovima, građani! Vidim! Vidim! HOR: Reci nam! TIRESIJA: Vidim! Vidim! HOR: Reci nam! TIRESIJA: Grešni smo pred bogovima, građani! Nismo ispunili obećanje! Moramo ispuniti obećanje ako želimo milost bogova! Vidim! Vidim! Našeg spasioca za kralja! Našeg spasioca za kralja, građani! Vidim! Vidim! HOROVOĐA: Građani, zar hoćete da gnev bogova ponovo padne na naše glave? TIRESIJA: Vidim! Vidim! HOROVOĐA: Opomenuli su nas, građani. Moramo ispuniti obećanje, građani! Moramo ga proglasiti! TIRESIJA: Vidim! Vidim! HOR: Našeg spasioca za kralja! - Proglasimo ga! - Proglasimo ga! - Kralj! Kralj! - Proglasimo ga! IJON: Oslonite se na mene, Tiresija, bar u zemaljskim stvarima. TIRESIJA: Ja umem da koračam i među zemaljskim stvarima, dragi Ijone, sve dok one ne počnu da mi se pletu u noge. Tiresija i Ijon polako odlaze. HOR: Naš spasilac je baš mogao da bude sa nama. - Ni kraljice nema. - Zanima me samo zašto je Tiresiji toliko stalo do toga? - On nas opčinjava svojim rečima. - Kažem vam da je on čarobnjak. - On govori sa nama kao da smo svi mi budale. - Dosadila su mi njegova predavanja iz filozofije! - Umemo i mi da mislimo! HOROVOĐA: Mi smo sami dali obećanje, građani. Tiresija samo želi da ga ispunimo. HOR: Mi ćemo ga ispuniti, ali ne kada njemu padne napamet! - Šta on ima nama da priča! - Umemo i mi da mislimo!

HOROVOĐA: Tiresija zna zašto bogovi nisu hteli da prime naše žrtve. HOR: To on kaže da zna. - On sve tumači kako hoće! - Kada čovek dobro razmisli, ni bogovi ne mogu da traže od nas da izaberemo za kralja nekoga koga dobro ne poznajemo. - Oni moraju da nam dopuste da ga upoznamo! - Najzad, i on nas treba da upozna. HOROVOĐA: Građani, moramo ispuniti obećanje. Bogovi su nas opomenuli. HOR: Ko zna zbog čega bogovi nisu hteli da prime naše žrtve. - Ovde ima dovoljno grehova. - Ne želimo novi greh. - Sasvim je dovoljno grehova koje gledamo. - Greh je da jedna žena voli tako mladog čoveka. - Greh je! HOROVOĐA: Nije greh kada jedna žena voli nekog čoveka. Ja razumem kraljicu, građani. Nekad je iz dana u dan bivala sve bleđa. Jutros sam prvi put video rumenilo na njenim obrazima. HOR: Jokasta je danas bila najlepša od kada je ja znam. - Možda zbog toga što je stari Laj otišao? - Ipak, on je naredio da se ubije njen sin. - Horovođo, zašto je on naredio da se ubije njen sin? HOROVOĐA: To je bilo jako davno. Neko staro proročanstvo, čini mi se. Ima tome više od dvadeset godina. Proboli su mu noge, vezali ga, i bacili na jednu planinu. Da ste samo zideli Jokastu tada! Kako je ona plakala pred svima nama. Da sam smeo prišao bih joj... Ali ja sam tada bio samo običan član hora. NJene suze gorele su u mojoj duši kao živa rana. Mrzeo sam tada Laja. Jokasta je danima išla potpuno oslepela od suza i bola. Posle sam ove zaboravio osim njenih očiju. Jednom mi je prišla i rekla mi: „Nije moguće da se on dugo mučio, sigurno da nije". Bio sam srećan što je baš mene izabrala da mi to kaže. Hteo sam mnogo stvari da joj kažem, ali nisam mogao. Plašio sam se da ću zaplakati. Bila je tako lepa, i tako mlada, i tako tužna. Čini mi se da sam tu istu mladost video danas na njenom licu. Kao da je ponovo oživela. HOR: Proboli mu noge, kažeš? - A to proročanstvo, šta je bilo ono? HOROVOĐA: Mislim da se toga više niko ne seća. Ali bolje da ne govorimo o tome. Hteo oam samo da vam objasnim zašto ja razumem Jokastu. Ne bi trebalo da govorite ružno o njoj. Žena koja je toliko propatila ima prava i na malo života. HOR: Ali ipak, on je tako mlad. - Ne bi trebalo... - Edip? Zašto su mu dali to ime? HOROVOĐA: Šta hoćeš time da kažeš? Zašto su tebe nazvali Trazibulom, tebe Trazimahom, tebe Damokom, tebe Harmidom, tebe... HOR: Edip znači hrom. - Šta mu je s nogama? - Moramo da znamo ko je on. - Ko je on i odakle je? - Moramo da znamo staro proročanstvo. - Ne želimo da grad ponovo padne u greh.

- Zašto se on zove Edip? - Kakvo je bilo staro proročanstvo? HOROVOĐA: Građani, pa zar je u lepoti ikada bilo nečeg grešnog? HOR: Niko od nas ne kaže da je to moguće. - Ali niko i ne kaže da je nemoguće. - Koga da pitamo? - Ko to zna? - Čini mi se dolazi Ijon. - On pretura po starim rukopisima. - I piše istoriju Tebe. - Pitaćemo njega! Dolazi Ijon. IJON: Na ulicama je strašna gužva. Svi oni koji dosada nisu smeli da dođu u Tebu, skupili su se. Naše vrle devojke imaće večeras pune postelje posla. HOR: Ijone... -... zašto se Edip zove Edip? IJON: Edip? Ko je to? A, naš oslobodilac. HOR: Zašto se on... -... zove Edip? IJON: Zašto se lepota zove lepota? Zašto se smrt zove smrt? LJubav ljubav? Pesnike ne treba pitati o stvarima matičara. HOR: Ijone... -... ti znaš istoriju Tebe. IJON: Pomalo. Brinem se za tradiciju koliko mogu. HOR: Reci nam zašto je Laj naredio da se njegov sin ubije? - Da, zašto je naredio? IJON: Niste videli Tiresiju negde? On me je zvao. HOROVOĐA: Ijone, potraži Tiresiju, ako te je zvao. IJON: Treba pevati pesme u čast našeg oslobodioca. HOROVOĐA: Danas će nam biti potrebne tvoje pesme. IJON: Moje prave pesme niko ne sluša. A to je delo koje ću ostaviti potomstvu. Kad umrem, videćete kakvog ste pesnika imali. HOR: Ijone, zašto je Laj naredio da se njegov sin ubije? IJON: Kako vi zamišljate da se piše istorija? Ja sam napisao tek hiljadu strana, ali dotle još nisam došao. HOROVOĐA: Vidite da niko ne zna! Kao da je to važno! IJON: Dođite k meni jednog dana, ako hoćete. Samo nemojte odmah posle ručka, tada obično stvaram. Ali ako dođete predveče, kada zalivam cveće, lopićemo malo vina i razgovarati o poeziji. Kada ova gužva prođe, prelistaću svoju malu arhivu, i reći ću vam. Ali sada sam suviše zauzet. HOR: Ijone, mi to moramo sada da znamo. - Ti to znaš, Ijone. - Ijone, zašto se Edip zove Edip? IJON: Obesili su ga u kasapnici kada je bio mali. Pastiri često od dečaka pomisle da je jagnje. HOR: Ti znaš nešto što ne želiš da nam kažeš.

- Ako bude greha, Ijone... -... pašće na tvoju glavu. IJON: Znate li kada se bacaju mreže? Uveče. Uveče riba ispliva bliže površini. Danju se krije od sunca. Ali uveče ona ispliva i tada se bacaju odreže, Sve ima svoje vreme. Ja još ne znam ništa o onome što me vi pitate. Rekao sam vam da se to događa u poglavljima koja tek treba da napišem. HOR: Ti kriješ nešto od nas. - Ti si isti kao Tiresija. IJON: Tiresija? Nikada mi ni na kraj pameti nije bilo da budem isto što i on. On čita i suviše mnogo knjiga koje posle prepričava. Ja sam stvaralac. HOR: Ijone, ne podsmevaj nam se! - Briga njega. - Mi moramo da znamo. - Ijone, ne podsmevaj nam se! IJON: Uopšte vam se ne podsmevam. Samo kažem: sve u svoje vreme i na svome mestu. Prvo ga proglasite za kralja, i onda ispitujte njegovu prošlost. Uostalom, zar nam ga sami bogovi nisu poslali? Možda je on još jutros doručkovao sa njima? HOR: Ako bude greha... -... on će pasti na tvoju glavu, Ijone. IJON: Greh je zanimljiv za jednog pesnika. HOR: Ijone, ti znaš ko je on. - Razumeš li da moraš da nam kažeš ko je on? - Ijone, ko je on? IJON: Kako ja to mogu da znam? Mene zanima istorija, a on još nije ušao u nju. Kada postane kralj, postaće istorija, i ja ću početi da tragam po njegovoj prošlosti da bih video kako je jedan pastir otkrio u sebi kraljevske vrline. Ali za sada, on i suviše miriše na ovčije mleko. Nikada nisam voleo ovčije mleko, iako kažu da je ono vrlo hranljivo. HOR: Ijone, mi znamo da ti znaš. - Mi znamo da ti znaš ko je Edip. - Mi znamo da ti znaš staro lroročanstvo. IJON: Ja znam samo kako lepota postaje sudbina, i pitam se ne raćaju li se i ljudi slepi, kao mačići. Vi volite mačiće? HOR: Mačiće? - On govori o mačićima! IJON: Sada zaista moram da potražim Tiresiju. HOR: Ali ko zna staro proročanstvo? - Tiresija to sigurno zna. - Da, ali nam on neće reći. - On govori samo ono što njemu koristi. - Ali mi moramo da znamo. - Sinovi se ne ubijaju ni zbog čega. IJON: Pa, mislim da će to prvosveštenik sigurno morati da zna. On je stariji od Tiresije, i sigurno se seća toga. Ili je bar zapisao nešto o tome. HOR: Prvosveštenik? - On zna! - On će nam reći!

HOROVOĐA: Ali on je star i bolestan, građani, i ne može da izlazi iz kuće. HOR: To kaže Tiresija! - Zašto niko od nas ne može da ga poseti? - Neka nam on kaže! HOROVOĐA: Ostavimo na ,miru bolesnog čoveka, građani! HOR: Niko ga od nas nije video bolesnog! - Samo Tiresija kaže da je on bolestan! - Neka nam on kaže treba li onog mladića da proglasimo za kralja! - Neka nam on kaže staro proročanstvo! - Neka nam on kaže zbog čega bogovi nisu hteli da prime naše žrtve! - Neka nam on kaže gde je greh! - Neka nam on kaže ko je grešnik! HOROVOĐA: Vi osećate samo greh, građani! HOR: Mora da bude greha! - Bogovi nisu hteli da prime žrtve! - Sinovi se ne ubijaju ni zbog čega! - Ko je Edip? - Neka nam prvosveštenik kaže! - Moramo da znamo na čemu smo! HOROVOĐA: Građani! Građani! HOR odlazi, i Horovođa za njima. IJON (sam): Greh, greh. Lepo zvuči ta reč. Jedan intelektualac ne bi smeo olako da joj podlegne, ali ona privlači pesnika. Ig.ra je suviše lepa, Tiresija suviše samouveren, građani suviše ograničeni, Jokasta suviše žena. Uvek sam voleo da gledam mleko kako kipi. Dolaze Tiresija i Glasnik. TIRESIJA: Edip će biti proglašen za kralja još danas posle podne. Ti znaš šta treba da uradiš? GLASNIK: Pripremiti trg ispred palate. Pozvati ugledne građane. Izvršiti potrebna obezbeđenja. TIRESIJA: Znaš koga treba pozvati na svečanost? GLASNIK: Po spisku za današnji ručak? TIRESIJA: Ti više nisu pouzdani. Potrebni su mi novi izveštaji. GLASNIK: Dobiću ih za koji čas. TIRESIJA: Sastavi spisak prema njima. Samo brzo. Sve mora da bude gotovo pre zalaska sunca. Hoću specijalna obezbeđenja. GLASNIK: Razumem, Tiresija. Odlazi. TIRESIJA (za sebe): Dok sam palio žrtve, učinilo mi se da čujem Jokastin krik. Osetio sam neku čudnu slabost kada su mi dali baklu u ruke. Postajem star, ruka počinje da mi drhti. Ali, ipak, Edipe, imaćemo još dosta posla, ti i ja. Kada bi ljudi samo znali kako je njihova sudbina grozna kada se zna unapred! Ali oči ne mogu da podnesu pogled u budućnost. Edip. On mora da je sav od očiju. Šta on ima da vidi u svom svetlom svetu koji tako požudno grabi oko sebe? Ja mu pomažem da prati svoju sudbinu, korak po korak, dan po dan, da ništa ne izostavi, ništa ne propusti, da nikada ne dozna suviše. Krug

je najstrašnija klopka na svetu, ali on predstavlja sudbinu koja se ponavlja, život koji je uvek isti. Ja ga se grozim, zato što ponovo počinje, čim se završi. IJON (za sebe) O čemu li Tiresija razmišlja tako duboko? Plašim se da on ovoga puta nije dobro zatvorio svoj krug sudbine, i ja se nadam da ću videti kako taj divni obruč prska na slabom mestu. Uostalom, šta je to čovek? Ide na dve noge, ume da sabira, razume silogizme. Rađa se slep, umire slep. Mislite još malo, Tiresija, mi znamo dovoljno da bismo mogli da uživamo, svaki na svoj način. TIRESIJA: Ko je to? IJON: Vi ste me zvali, Tiresija. TIRESIJA: Sastavićeš pesmu o Edipovom podvigu. Večeras, pre nego što počne svečanost, pevaćeš je na trgu. Hoću da opčiniš ljude kao što ih je Orfej opčinjavao. Ja znam da si ti nadahnut pesnik, Ijone. IJON: Smem li da se osvrnem? TIRESIJA: Šta hoćeš time da kažeš? IJON: Orfej nije smeo da se osvrne dok je izlazio iz pakla. Pevao je, ali nije smeo da vidi ono što se nalazilo iza njega. Ne morate to da shvatite bukvalno. TIRESIJA: Tvoja pesma mora da bude pristupačna i razumljiva. Ona mora da nadahnjuje ljude plemenitim osećanjima i optimizmom. IJON: U gradu miriše na smrt, niste osetili? TIRESIJA: Bila je strašna vrućina jutros. IJON: U gradu miriše na greh, Tiresija. TIRESIJA: Grešnik je tek jutros otišao. IJON: Sigurni ste da je u pitanju samo jedan greh? TIRESIJA: Zavisi od toga šta smatramo grehom. IJON: Nikada nisam pridavao neko naročito značenje toj reči. Ali čini mi se da znam šta drugi misle o tome. TIRESIJA: Nije dobro misliti umesto drugih. IJON: Sem ako se ne misli brže od drugih. TIRESIJA: Šta hoćeš time da kažeš? IJON: Mi mislimo na sasvim različite načine. Vi ste filozof, imate smisla za apstrakciju, za vas je svet samo jedna kategorija. Ja sam pesnik, i mislim o istoriji, što će reći mislim svojim čulima. Ono što se događa za mene je ono što se događa. Ne znam koliko je to sudbina, a koliko nije, Tiresija. TIRESIJA: Prestani sa .svojim metaforama, Ijone! IJON: Vi nikada niste razumevali pravu poeziju, to je vaš veliki nedostatak. Imali ste neku vrstu razumevanja samo za one pesme koje ste poručivali od mene. TIRESIJA: Hoćeš da kažeš kako ne želiš da pevaš onako kako ja mislim da treba pevati? IJON: Zanima me šta biste uradili kada biste čuli moje prave pesme. Ali ako želite da moja pesma uspe, učinite nešto pre nego što ljudi u svome sećanju lrelistaju izvesne događaje i izvesna mišljenja - da, pošto vi ne verujete u proročanstva. Heroj je čovek o kome se malo zna. Ako ljudi znaju o njemu više nego što se u mojoj pesmi nalazi, ona ne bi uspela, Tiresija. TIRESIJA: Ako mislimo na različite načine, onda je opasno mešati te dve misli. To je pravilo logike. IJON: Onda bi bilo dobro da građanima ponovite svoje predavanje o logičkim greškama pre nego što oni učine jednu od njih. Ali, evo ih.

TIRESIJA: Ko? IJON: Naša kraljica i naš oslobodilac u razgovoru o važnim državnim poslovima. Dolaze Edip i Jokasta. JOKASTA: Nikada još nisam videla takvu vrevu u Tebi. Kao da su svi izašli na ulice. Nadajmo se da neće biti izgreda. IJON: Kakav divan drhtaj prolazi kroz masu danas! Kao pesnik, ja osećam puls istorije. TIRESIJA: Edipe, dozvoli da ti predstavim Ijona, našeg prvog pesnika. On će pevati o tvome junačkom podvigu. IJON: Koliko to moje, više nego skromne, sposobnosti dopuštaju. Znam mnogo pesnika čiji je pogled i obuhvatniji i prodorniji od moga, ali mogu da priznam sebi kako imam jedan mali plamen koji bih tako rado ustupio nekom većem od sebe. TIRESIJA: Tvoja skromnost je već poslovična, Ijone. Koje si mesto zauzeo na poslednjem takmičenju? IJON: Bio sam drugi. TIRESIJA: Ali ko je bio prvi? IJON: Simonid. TIRESIJA: Simonid je već davno klasik, što znači da si ti prvi živi pesnik. EDIP: Uvek se uzbudim kad slušam pesme, jednom su mi čak i suze pošle na oči. TIRESIJA: Ijon će skovati u besmrtne heksametre tvoj podvig, Edipe. Ali i ja imam jedan mali zadatak da ispunim, ovde, pred svima nama. Građani našeg grada naložili su mi da ti nešto kažem. Priznajem da je to prijatna dužnost, čak više nego prijatna dužnost, to je izuzetna čast, veoma uzvišena dužnost i čast, ako tako mogu da kažem. Dok smo patili od otrašnog čudovišta, obećali smo bogovima da će onaj ko nas oslobodi postati naš kralj. I kao što je grad obećao sebe onome ko ga oslobodi, tako je naša kraljica obećala sebe onome ko oslobodi njen grad. Sudbina i dobrobit grada bili su uvek njena prava briga. Možda ti je ona već nešto govorila o tome? JOKASTA: Samo sam nagovestila, Tiresija. Na vama je da to sada zvanično objavite. TIRESIJA: To mi čini izuzetnu čast, kraljice. Tvoje herojsko delo, Edipe, koje nam je donelo slobodu, poziva nas i na ispunjenje obećanja bogovima. U ime čitavog grada čije srce danas treperi od radosti, u ime čitavog grada ozarenog slavom i uzvišenošću tvoga dela, ja ti predajem ovaj grad. Od danas, ti si naš kralj, Edipe, i ja sam srećan što mogu prvi od svih građana da kliknem - živeo kralj! I ja ti kličem - živeo! JOKASTA: Živeo naš kralj! IJON: Pa, živeo. Graja. EDIP: Plašim se da ja ne bih bio dobar kralj, Tiresija. Ja sam samo običan pastir. IJON: Pastir i kralj! Nema na svetu dva sličnija zanimanja! Kao pastir, vi ćete biti najbolji kralj koga je Teba ikada imala. JOKASTA: Kao pobedilac Sfinge, ti ćeš biti najhrabriji kralj koga je Teba ikada imala. TIRESIJA: Kao onaj koji je odgovorio na pitanje, ti ćeš biti najmudriji kralj koga je Teba ikada imala. EDIP: Ali ja ne poznajem vaš grad. Kada bih sam izišao na ulicu, izgubio bih se. Kako mogu da budem kralj gradu koji ne poznajem, gra-đanima koje ne znam? IJON: Onaj ko da život drugome poznaje ga kao samog sebe. Vi ste kralj Tebe i život Tebe!

TIRESIJA: Onaj ko da slobodu drugome poznaje ga kao samog sebe. Ti si kralj Tebe i sloboda Tebe! JOKASTA: Onaj ko da mladost drugome, poznaje ga kao samog sebe. Ti si kralj Tebe i mladost Jokastina. EDIP: Plašim se da sam ja to sve slučajno uradio. TIRESIJA: Slučajnosti nam uvek pokazuju ono što zaista jesmo. U jednom blistavom trenutku mi sagledavamo čitav svoj život i odmeravamo pravi zamah svojih mogućnosti. Šta je anonimnost svakodnevnih časova prema blesku jednog uzvišenog trenutka? U svakom čoveku čeka neslućeni broj mogućnosti. NJegova je ljudska dužnost da ih otkrije do kraja. JOKASTA: Jedan blistavi trenutak otkrio je našu sreću. Hoćeš li da nam je sada oduzmeš? Dolazi Glasnik. IJON: Tiresija, vas traže. TIRESIJA: Oprostite, gospodaru. Samo trenutak. IJON: Da li biste sada hteli da čujete moju pesmu? JOKASTA: Sve se priprema za svečanost, kralju moj. GLASNIK: Tiresija, Stari Laj se vratio. TIRESIJA: Nemoguće, Laj je mrtav. Edip mi je sam rekao. GLASNIK: Ali ja sam ga video svojim očima, Tiresija. To je on, siguran sam. TIRESIJA: Znači, lagao je. Nisam mislio da je njegova nevinost tako potpuna. Ali već osećam šupljinu kako raste u toj divnoj voćci tako punoj sunca. NJegova nevinost počinje da ga napušta kao pacovi brod koji tone. Dolazi moj čas. EDIP: Šta se to događa, Tiresija? TIRESIJA: Samo pripreme za svečanost, gospodaru. IJON: Glasovi istorije, gospodaru. Istorije koja se ukršta sa sudbinom ili filozofijom, ako hoćete. EDIP: Ne razumem vas. Okružili ste me poluglasnim razgovorima . .. JOKASTA: Vidim te u kraljevskoj odori, Edipe. Ti si najlepši kralj koga je Teba ika-da imala. TIRESIJA (Glasniku): Dakle, stari Laj se vratio. Uhvatite ga smesta i dovedite u dvor. Potrebno je da i on bude sa nama. Stvari moraju da se razjasne pre nego što sunce zađe. GLASNIK: Razumem, Tiresija. Odlazi. TIRESIJA: Sve je spremno za svečanost, gospodaru. JOKASTA: Morate me sačekati, Tiresija. Ja se nisam presvukla. Plašim se da neću znati šta da obučem. Sreća dolazi tako sa svih strana da ja ne znam na koju da se okrenem. Kralju moj, čekam te! EDIP: Šta je bilo u očima građana danas za ručkom, Tiresija? NJihove oči bile su oči nepoverenja. To su bile zle oči. TIRESIJA: Obična ljudska radoznalost koja želi da u jednom heroju nađe ono što ga izjednačava sa običnim ljudima. EDIGG: Nije bilo sreće u tim očima. TIRESIJA: Sreća nikada ne oseća da je srećna. Graja. EDIP: Šta je to?

IJON: Da li biste sada hteli da čujete moju pesmu? Vi ćete mi reći ako sam negde pogrešio, ja vaš podvig znam samo iz priča. EDIP: Plašim se da je istina o mom podvigu s^više prosta za pesmu. IJON: A ja se plašim da je ovoga puta pesma i suviše prosta za istinu. EDIP: Šta hoćete time da kažete? IJON: Istina je kao mozaik. Ona se sastavlja deo po deo, pesma po pesma. Ja sam napisao samo jednu pesmu, i bojim se da ona neće biti dovoljna. EDIP: Kako to mislite? Graja. Vojnici. EDIP: Šta je to? IJON: Druga pesma, gospodaru. Ona je manje skladna od moje, dopuštam sebi tu neskromnost. TIRESIJA: Istorija vas čeka da zauzmete svoje mesto u prošlosti i budućnosti, gospodaru. Graja se naglo utiša. EDIP: Ne volim tu tišinu. Kada se kod nas na planini utiša, onda je sve puno zvukova koji čekaju da granu. Ali ova tišina je mrtva, osećam kako ona preti. IJON: Mogli bismo... EDIP: Tiresija, ja odlazim. Ali hoću nešto da vam kažem pre toga. Jutros ste me pitali šta sam uradio sa starcem koga sam sreo na putu. Rekao sam vam da sam ga ubio. Sfinga me je molila da to kažem, i ja sam je poslušao. Ali sada hoću da vam kažem istinu. Ja ga nisam ubio. Nisam ga ni dotakao rukom. Nisam ubio onog starca jutros, shvatate li to, Tiresija? Moje ruke su čiste. Moje ruke su čiste, čujete li me, Tiresija? Mi više nemamo šta da kažemo jedan drugome. Odlazim. Ja neću da budem vaš kralj, Tiresija, neću! TIRESIJA: Ti ćeš biti kralj ovoga grada makar samo za jedan dan, i muž Jokastin makar samo za jednu noć, mladiću. Ijone, koliko je sunce? IJON: Jedno koplje, Tiresija. TIRESIJA: Imaš pola koplja vremena, mladiću. EDIP: Ja neću... IJON: I tako Edip slavni, Slobodu što nam donese...

Zavesa_________________Ars longa, vita brevis

vuk~ administrator ~

Pridružio: 11 Sep 2005Poruke: 5293Lokacija: nigdina Poslao: Ned Okt 19, 2008 10:38 am Naslov:

TREĆI ČIN

Ista dvorana kao i u II činu. Nešto kasnije. IJON: I tako Edip slavni, Slobodu što nam donese... EDIP: Umukni! IJON: Ne sviđa vam se ritam? Da promenim? Mogao bih sve da prebacim u trohejske stope, ali mi se čini da je jamb uzvišeniji i dostojanstvenije!. „Tako hrabri Edip..." Vidite i sami da to ne ide. Suviše liči na običnu prozu. Ne nadahnjuje llemenitim osećanjima. Ali jamb, jamb je nešto sasvim drugo. On vas odmah stavlja u srce, da tako kažem, smisla stvari. Ne slažete se sa mnom? EDIP: Ostavite me na miru. IJON: Priznajem da je početak malo prozaičan. Možda bi trebalo početi obraćanjem muzama, to bi bilo nadahnutije. Ali to je Homerov manir. „Pevaj, o Muzo, delo Edipa slavnog..." Ne zvuči loše, šta mislite? Opet vam se ne sviđa. Da izbacim epitete? Ali ja sam već pokušao da izbegnem Homerove dvostruke, iako su oni veoma na ceni danas. „Edip slavnomudri". Ne, to vam se sigurno ne bi dopalo. EDIP: Ostavi me na miru sa tom tvojom pesmom, vidiš da razmišljam o ozbiljnim stvarima. Slavni, hrabri, mudri, a uhvatili ste me ovde kao u mišolovku. IJON: A, to! Pa ovde se ne radi uopšte o vama. EDIP: Nego o kome? IJON: To je ep. Vi ste tu samo da popunite jedno prazno mesto. Više kao jedan primer, da tako kažem. EDIP: Bolje bi bilo da me ostaviš na miru. Ako već hoćeš da pevaš, onda promeni ime i pevaj „I tako Ijon slavni" ili ,,I tako Tiresija mudri". IJON: Ipak bi trebalo da čujete moju pesmu do kraja. Pesme nas objašnjavaju nama samima. EDIP: Ne zanima me. IJON: Ali ovo je jedna od mojih najistinitijih pesama, iako je poručena. Dozvolio sam sebi da se umešam u istinu. Kada jednom uskočite u sudbinu, onda ste postali njen deo, i ona se dalje odvija sama za sebe. Ja ne volim sudbinu, ali je tako. EDIP: Samo što ja nisam hteo da uskočim. IJON: To već nije vaša briga. Ja uživam da gledam kako se borite. Šta mislite, hoćete li uspeti da se izvučete iz svoje sudbine? EDIP: Slušaj, nastaviš li da govoriš kao Tiresija, udariću te. Postoji li neki tajni izlaz odavde? IJOK: Svakako. To je prvo što se predvidi u jednoj kraljevskoj palati. EDIP: Pokaži mi ga. IJON: To ne bi bio lep završetak za moju pesmu. Prepoznali bi vas i odmah ubili. Šta mislite, da se to prašta hteti ne biti heroj? EDIP: Ne pričaj. Daj mi svoje odelo i svoj instrument! IJON: Heroj koji beži preobučen u literatu! Zar ne shvatate kako to ne bi bilo nimalo dramatično, nimalo estetski? EDIP: Svlači se! (Skoči na Ijona.)

IJON: Pustite me. Zar hoćete da me posle ubiju kao izdajnika? Da budete krivi za moju smrt? EDIP: Vezaću te. Kaži da sam te ja napao. Ti nisi kriv što sam ja jači od tebe. Broji do trista i viči u pomoć. IJON: Da vas pretvorim u prozu? Nikako! EDIP (pušta Ijona): Ali zar ne vidiš da moram da odem odavde? Pa šta sam vam skrivio? Zašto me ne ostavite na miru? IJON: Pukla mi je jedna žica kad ste skočili na mene. EDIP: Šta sam vam ja učinio? IJON: To litajte Tiresiju. On je filozof. EDIP: Tiresija je hulja, a ti si njegov plaćenik. IJON: Ja. samo posmatram ljudsku prirodu, a ovako mogu da je posmatram izbliza. NJene krivice i nevinosti, njene čiste i prljave ruke. Kada biste vi samo znali kako sve to ne znači ništa, stideli biste se da upotrebite reč ,,kriv". EDIP: Ali za šta sam ja kriv? Moje ruke su čiste. IJON: Kako je sve to apstraktno? Gore od Tiresijine filozofije. Čiste ruke, prljave ruke, kriv, nije kriv. Igra se igra do kraja, i samo onaj ko igra može da kaže da ima ruke - čiste ili prljave. Vi biste hteli da imate ruke? Čiste? Pogledate svoje ruke, a one čiste. Ili, pogledate svoje ruke, a ono ruku nema. Samo prazna čistota. Nema ih. Nikada ih nije ni bilo. Samo čistota, Prazna. Prazna. Dolazi Tiresija. TIRESIJA: Čini mi se da polako zalazi sunce. Večernja svežina uvlači mi se u kosti. Ti je ne osećaš, mlad si još. Ali osetićeš. Danas sunce zalazi, rekli su mi, kao veliki krvavi krug. Razume se, moje poređenje je prosto i nepesničko, ja sam slep i nisam pesnik, ali odgovara onome što bih hteo da kažem. Divan trenutak mira, taj čas u kome se sunce koleba na horizontu, kao da se čitav svet koleba između života i smrti, između postojanja i ništavila. Nijednog zvuka. Zvuci dana zamrli su. Za koji čas počeće muzika večeri. Zar se ti ne diviš zalasku sunca, Edipe? Nisi ga posmatrao? Stajao sam pred lalatom dok je sunce zalazilo. Pokušavao sam da zamislim kako njegov zalazak izgleda u tvojim očima. EDIP: Hoćete da kažete kako je najzad došlo vreme da odlučim hoću li postati vaš kralj ili ne? TIRESIJA: Napravio sam jednu malu pesničku (izvini, Ijone) digresiju, ali ti si vidim, dobro razumeo njen smisao. Raspoloženiji sam nego obično. Tokom popodneva razjasnio sam neke stvari koje nisu bile sasvim jasne. A kada sam se vraćao ovamo, učinilo mi se da vidim tebe i Jokastu u kraljevskim odorama. I bio sam vrlo spokojan. Vi ste najlepši par glasova koje sam ikada čuo. EDIP: Onda slušajte još malo te glasove, Tiresija. Bojim se da ih više nikada nećete čuti. TIRESIJA: Ti govoriš kao lice u rđavom komadu. Ali hajdemo, Edipe. Jokasta nas već čeka. EDIP: Vi još uvek mislite da ću ja pristati da budem muž one postarije tospođe koja želi da se igra sa mnom kao sa ovojim mačkama? TIRESIJA: Žene nemaju godina, Edipe. To je jedno od pravila lepog ponašanja koje treba da naučiš. EDIP: Ja sam običan pastir. Za mene ne važe ta pravila, pošto nikada neću biti vaš kralj. Ja odlazim. TIRESIJA: Svakako. (Udari štapom o pod.)

Robovi unose Lajev leš. TIRESIJA: Rekao sam da sam razjasnio neke stvari danas posle podne. EDIP: Starac od jutros! Ko je on? IJON: Laj! EDIP: Ko ga je ubio? TIRESIJA: Ti, mladiću. EDIP: To je laž! Ja ga nisam ni dotakao rukom! IJON: Krug sudbine ipak će se zatvoriti. Kakav divan lanac! Zar sam mogao i da predpostavim kako u njemu može da nedostaje jedna karika? Tiresija, recite mi šta bi se dogodilo sa tim lancem da nije bilo vas? TIRESIJA: I sudbina i ja slepi smo, Ijone. EDIP: Ali zašto? Čemu je potrebno sve to? TIRESIJA: U tvojoj sudbini je bilo zapisano kako ćeš ubiti kralja ovoga grada i sam iostati njegov kralj. Ja sam ti samo malo pomogao. Pridržao sam tvoju ruku, tako reći. EDIP: Tiresija, ja znam da nisam ubio ovog čoveka. TIRESIJA: Ti si samo oruđe nužnosti. EDIP: Zašto me ne ostavite da idem svojim putem? Ne osećam se dobro među vama, Tiresija. Vazduh miriše na rđave stvari kao pokvareno meso. Pustite me da idem ovojim putem. TIRESIJA: Ti si nas oslobodio, i od tog trenutka tvoj put je postao naš put, naš put je postao tvoj put. Oslobodilac ima dužnosti prema onome koga je oslobodio. Od toga se ne može pobeći. EDIP: Ja znam da vi uvek imate dobre razočoge, Tiresija. Ovoga puta ja nemam razloga, ali znam da nisam ubio ovoga čoveka. Moje ruke su čiste. Vi ste ubica, Tiresija. IJON: Ovo je najlepši čas dijalektike koji sam u životu čuo. Jedan prepredeni sofistički razum i jedna primitivna snaga i prosto rasuđivanje. Verujem u prirodne darove. Ovaj čovek ima dara za dijalektiku, iako ni ne zna šta je to. TIRESIJA: Mislim da je čas završen, Ijone. EDIP: Ali ja ga nisam ubio! Ja sam nevin! TIRESIJA: Nevinost nije u tome da se ne radi ništa i ne meša ni u šta. Ja bih pre bio sklon da to nazovem ubistvom. EDIP: Ja nisam ubica, Tiresija. TIRESIJA: Mogu da ti pokažem dokumenta o tome koliko je ljudi, žena i dece pomrlo u Tebi zahvaljujući Laju. Kako nazivaš te smrti? Jedini način da se jedan rđav kralj zameni dobrim kraljem jeste da se onaj prvi ubije. Najbolje je ako to učini njegov naslednik. Postaneš li kralj, ti nisi ubica ovog čoveka ovde. Ti si samo oruđe nužnosti. Ne postaneš li kralj, njegova smrt pada na tvoju glavu. Jedino je kraljevska vlast u stanju da od ubistva načini nužnost. EDIP: Nešto mi je govorilo da ne dolazim ovamo. Ali ja sam ipak došao. Hteo sam da budem slobodan pred samim sobom. IJON: Znam to osećanje. Koliko puta sam gledao sebe u ogledalu misleći - ti si slobodan, ali sam već bio u ogledalu, u strogom zlatnom okviru. TIRESIJA: Nikada nisam razumevao neke reči koje ljudi vole da upotrebljavaju. Greh, krivica, nevinost, sloboda. Ustvari, te reči ne znače ništa. Vi se samo ponašate tako kao da one nešto znače. To su reči sa dva lica i sa dva zvuka. One zavise od toga koje njihovo

lice posmatramo, i koji zvuk slušamo. Ali onda odjednom one dobiju stotinu lica i mi se sa njima vrtimo u krug. EDIP: Vi me uvlačite u strašne mreže, Tiresija. Posle svake vaše rečenice ja se trgnem i kažem sebi - „ne, on nema pravo". Kada ne bih tako govorio, poludeo bih. Ipak, ja ću otići i reći sve građanima. Neka oni odluče. Oni najbolje znaju šta ]e za njih dobro, a šta nije. TIRESIJA: Ideš li kao kralj ili kao ubica? EDIP: Idem kao Edip, običan pastir. Običan pastir koji će govoriti običnim ljudima. Oni će me razumeti isto onako kao što bih i ja njih razumeo. IJON: Vi znate ne samo dijalektiku, nego i sofistiku vladalaca, Edipe. Prava je šteta što ne želite da postanete kralj. Posle jednog vašeg govora građani ne bi više znali šta je crno, a šta belo. Videli bi svuda sivo, ili neku drugu boju koju vi želite da oni vide. To je najviše što jedan vladalac može da postigne. TIRESIJA: Ne znam kako će se običan pastir provesti među običnim ljudima. Ako im njihov kralj, ili njihov heroj govori kao običan pastir, to je vladalačka veština. Ali ako im pastir govori kao pastir, nisam sasvim siguran u ishod tog pokušaja. EDIP: Ja znam da nisam ubio ovog čoveka. Moje ruke su čiste. TIRESIJA: Ti si jedini koji može da bude kralj ovoga grada, i mi od tebe samo tražimo da izvršiš dužnost oslobodioca. Misliš li da je osloboditi jedan grad isto što i podići dom za posrnule devojke? Zamisli sve te kuće, ulice, trgove, koji čekaju tebe da bi počeli da žive. Zamisli te ljude koji čekaju tebe da bi počeli da vole jedni druge. Zamisli tu slobodu koja čeka tvoju reč da bi počela da postoji. Jesi li u stanju da ostaviš sve to? EDIP: Počinje da mi se vrti u glavi. Ja više ne vidim krajeve tog konca u koji me uplićete. Ali zašto, čemu sve to? TIRESIJA: Da bi se napisala jedna pesma, kao što bi rekao Ijon. Da bi se videla još jedna ljudska sudbina. Možeš da naćeš hiljadu razloga. Ali pre nego što počneš da razmišljaš, učini nešto. Hoćeš li da večno stojiš nasred ove dvorane i čekaš? Šta čekaš? Da te neko povede? Da te neko nauči? Ko je dovoljno dobar da bi mogao da mu veruješ? Čekaš li nekog ko će sve to da uradi umesto tebe? EDIP: Znači da sam bio u pravu. Radi se o nekoj spletki sa lažima, ubistvima i klevetama. TIRESIJA: Ti si isuviše mlad, isuviše brz da pohvališ ili pokudiš, da podeliš svet na crne i bele. Ti ne vidiš ni dobro ni zlo, pošto misliš da je dobro dobro, a zlo zlo. Ti govoriš o rečima, a misliš da su one stvari. Dragi moj, igra je mnogo složenija. Stvari menjaju mesta mnogo brže od reči. U tvom glasu osećam kako si izgubio stvari i kako sada rečima pokušavaš da ih vratiš natrag. EDIP: Na svakom koraku se saplićem o neke reči. Vi stalno govorite o imenima, razlozima, odnosima. Ja više ne mogu da se borim sa duhovima. Kada bih samo znao kuda da se okrenem, koga da udarim! TIRESIJA: Ako misliš da je podvig oboriti jednog starog slepca, onda izvoli. IJON: Ako hoćete da se borite, čekaju vas napolju. Borite se sa građanima i njima pokažite da li ste heroj ili ubica. EDIP: Rekao sam vam da su moje ruke čiste! TIRESIJA: Tvoje ruke nisu čiste, one samo nisu imale priliku ni da se uprljaju ni da se očiste. EDIP: Ja ih vidim čiste, i to je za mene dovoljno.

TIRESIJA: Ti hoćeš da imaš nešto što tek treba da stekneš. Čovek se rađa sa praznim, a ne sa čistim rukama. Čiste ruke to nije poklon, to je pravo koje se stiče. EDIP: Ja hoću da sačuvam svoje ruke onakvima kakve su one sada. TIRESIJA: Pogledaj dobro to što ti visi sa ramena. Jesu li to ruke? Dve prazne zastave iza kojih ne stoji čak ni jedan čovek. Misliš da se može provesti život a da se stalno ostane sam sa svojim ovcama? Ti stalno govoriš ,,ne, ne, ne" i misliš da si slobodan. Hoćeš li jednom shvatiti kako se sloboda ne sastoji ni u ,,da" ni u ,,ne". Ja te zovem da pođeš među ljude, podsećam te da imaš izvesne dužnosti prema njima, a ti mi govoriš kako si slobodan. Kome treba tvoja prazna sloboda? Šta ona znači za tebe? Znači stalno mahati svojim rukama za koje kažeš da su čiste, a ne raditi ništa što bi moglo da uveri ljude u njihovu čistoću. Ti moraš da pokažeš ljudima da imaš čiste ruke, a ti im to samo tovoriš, ne dozvoljavajući im ni da dodirnu te tvoje divne, čiste, blistave i nevine ruke koje tek treba da postanu ruke! Kaži još jednom „ne", a ja ću ti reći „da", ali sve dok stojimo ovde i ne radimo ništa, mi nismo rekli ništa! IJON: Tiresija, vaša dijalektika je više nego zanimljiva. Mogu li i ja da okušam svoje skromne sposobnosti? Edipe, vi sada hoćete da odete od nas pošto mislite da ste slobodni. EDIP: Neću dopustiti da me uvučete u neku spletku koja se mene ništa ne tiče. IJON: Ali kada bismo vam rekli - „idite, Edipe", šta biste onda uradili? EDIP: Kada biste mi rekli - „idi, Edipe", šta bih uradio? TIRESIJA: Ti ,me zadivljuješ, Ijone. Šteta što pevaš pesme. IJON: To sam naučio na vašim predavanjima, Tiresija. Uostalom, ja samo kraj svoje pesme činim što je moguće zanimljivijim. EDIP: To bi opet bila neka vaša spletka. IJON: I jedno i drugo? I „ostani" i „idi"? I „da" i „ne"? TIRESIJA: Ti si slobodan, Edipe. Nisi ubio Laja. Čist si. Mi ti kažemo - idi. Odgovori svojim „da" i „ne". EDIP: Pitaćemo Laja. On sve zna. On zna sve vaše planove. On zna zašto me je jutros molio da ga ubijem. IJON: Samo je kod Homera Odisej mogao da razgovara sa mrtvima. EDIP: Ovde samo mrtvi znaju istinu. TIRESIJA: Ti misliš da se istina daje ljudima kao što ti sjaj jutarnjeg sunca daje čitav svet? Varaš se, dečače. Ja pokušavam da ti govorim o životu koji traje, o istini koja se otkriva polako deo po deo, kao što ja pipajući otkrivam deo po deo stvari koju držim u rukama. Vama, koji imate oči, svet se čini kao poklonjen, vi ga vidite odjednom. Ali, ja, slepac, sastavio sam svet deo po deo, zaradio sam ga. Ja znam šta je život. On je ponekad strašan, ja se uplašim, ali to su trenuci slabosti. Važno je zaraditi istinu, steći život. EDIP: Ali ako je taj život tako strašan, zašto hoćete da me bacite u njega? Zašto me ne ostavite na miru? Ostavite mi moj život. TIRESIJA: Ko sam ja da nešto ostavim? Star sam, slep. Ja sam samo jedno „možda" kroz koje svi vi morate ,da prođete da biste stekli pravo da kažete ,,da" ili „ne". EDIP: Ja sam rekao „ne". TIRESIJA: Ti nisi rekao nšpta, dečače, pošto još ništa nisi uradio. Ti samo braniš svoj strah koji zoveš nevinošću, svoje male inate koje zoveš slobodom, svoje nepostojeće ruke koje zoveš čistim, svoje neiokustvo koje zoveš znanjem o dobru i zlu. EDIP (Laju): Ti koji si me molio da te ubijem, ti sigurno znaš čemu sve to vodi. Ti sigurno znaš šta mi se sprema. Ja više ništa ne znam i ne razumem. Osećam samo da me

bacaju iz ruke u ruku i da njihove ruke ostavljaju tratove po mome telu. Reci mi kakve su to ruke koje ostavljaju krvave tragove po meni? Reci mi kakva je ovo krv što se lepi za mene? Reci mi kakva je ovo noć što dolazi, i kakav je dan što me čeka? Reci mi gde sam, šta sam i šta treba da postanem? Reci mi šta da radim da svoje ruke pronesem čiste kroz mrak koji nailazi kao što se pronosi plamen? Zaštiti moje ruke od krvi, moje oči od užasa. Reci mi, ti jedini znaš sve to! PRVI ROB: Moramo da idemo, gospodaru. EDIP: To je sve što imaš da mi kažeš? Ostavljaš me? Ja sam sam, imam samo svoj život. Pomozi mi sada da živim. Kako živeti sa toliko mnogo reči oko sebe? Kako naći put dobra u ovom užasu razloga? Ja od teoe tražim svoj život. DRUGI ROB: Oprostite, gospodaru, ali moramo da idemo. Skoro će noć. EDIP: Noć. To je sve što imaš da mi obećaš? PRVI ROB: Pašće mrak, gospodaru. Nećemo više ništa videti. EDIP: Znam da više ništa nećemo videti. Zatvoriću svoje oči i čekaću da me uhvate. Ali ipak, dobro je što te nisam ubio. U svojim zatvorenim očima sada mogu da vidim samo svetlost dobra. Ono što me čeka ne pripada mi više. Dolazi Glasnik. GLASNIK: Sve je spremno za svečanost, goopodaru. TIRESIJA: A kraljica? GLASNIK: Odmah će doći. EDIP: Ja nisam ničiji gospodar. GLASNIK: Vi ste nam dali slobodu, gospodaru. EDIP: Krv ovog čoveka pala je na moje ruke. GLASNIK: Vi ste nam dali život, gospodaru. EDIP: Kako smrt može da bude nečiji život? GLASNIK: Kraljica dolazi, gospodaru. Dolazi Jokasta. JOKASTA: Gospodaru, za najsvečaniji trenutak u svom životu morala sam... Šta je to? TIRESIJA: Poslovica „kralj je mrtav, živeo kralj" u svom najkonkretnijem obliku, kraljice. JOKASTA: Laj? Zašto ste donosili taj leš ovamo? Sada treba da pođemo na svečanost. Hajdemo, kralju moj. EDIP: Kralj? Čiji sam ja kralj? TIRESIJA: Oslobođene Tebe, gospodaru. EDIP: Nije me se do jutros ticao ni vaš grad, ni vaše nevolje. Zašto nisam odmah otišao? Zašto sam morao da vidim Sfingu mrtvu i skamenjenu? Od jutros do sada nakupilo se u meni gorčine dovoljne za čitav jedan život. Postao sam star, ne znajući to. JOKASTA: Edipe, ti si moja mladost. Nemoj mi je oduzimati. EDIP: Zašto nisam odmah otišao? JOKASTA: Edipe, gde si? Ne vidiš me? Držaću te, ako hoćeš, držaću te čvrsto. (Pripije se uz Edipa) TIRESIJA: Građani Tebe čekaju svoga kralja, gospodaru. EDIP: Zovu li oni kralja ili proklinju ubicu? JOKASTA: Ti ne smeš sada da me napustiš, Edipe! Čuješ li me? Edipe, čuješ li me? EDIP: Jeste li ikad čuli zvuk roga u proleće?

JOKASTA: Šta to govoriš, Edipe! Evo, vidim malo tvoje krvi na svojim noktima. Ti si moj! Ja te se plašim, ali ti si moj! Poznajem tu krv. Kao da je ona nekada strujala u mojim žilama. IJON: Jedna žena, Tiresija, proniče u tajne vaše filozofije bez ičije pomoći. Verujete li još uvek u razum? TIRESIJA: Imaćemo divnu svečanost, čini mi ee. Reci mi, kako je obučena kraljica? GLASNIK: Gospodaru, grad vas čeka. EDIP: Imam samo svoje čiste ruke koje niko ne vidi i svoju čistu eavest koju niko ne sluša. Svet je danas postao slep i gluv. JOKASTA: Ja te vidim i čujem, Edipe. Zar mi ne veruješ? Evo, stavljam tvoje ruke na svoje oči, na svoje usne. Živim njihovim životom. Kako je on čist! Osećaš li moje srce pod svojom rukom? Ja osećam tvoje. Graja. JOKASTA: Edipe, ne ostavljaj me samu! Osećam kako se sva prošlost odjednom otvorila preda mnom. Ne ostavljaj me. Strah me je, Edipe! Edipe, gde si! Graja. IJON: Čini mi se da je logička greška učinjena, Tiresija. Biće bolje da ja odem. Ionako nisam čovek od akcije. Odlazi. TIRESIJA: Grešiš što ideš, Ijone. Sada prestaje filozofija a počinje poezija. Gde si? Čudno kako pesnici ne mogu da podnesu da život piše poeziju umesto njih. JOKASTA: Edipe! EDIP: Mrak tutnji pod našim nogama. Dolaze Hor, Horovođa, Prvosveštenik i Dečak. HOR: Strašan greh nadneo se nad naš grad! PRVOSVEŠTENIK: Moj ogrtač, zašto niste poneli moj ogrtač? HOROVOĐA: Ja sam vas žalio, kraljice, kada ste izgubili sina i plakali. Bio sam mlad, i dirnuo me je vaš bol. Ali sada vidim da iz vaših očiju nisu tekle suze, nego greh. Bilo bi dobro da se dogodilo ono što smo svi mislili da se dogodilo. Ja se kajem zbog svojih suza koje vi niste videli, kraljice, kajem se. HOR: Strašan greh nadneo se nad naš grad! JOKASTA: Edipe, ja te volim, i to je sav moj greh. Hajdemo nekuda, Edipe, hajdemo! Bojim se ovog sveta oko nas, hajdemo! HOR: Strašan greh. JOKASTA: Edipe, volim te! HOR: Strašan greh. HOROVOĐA: Vidim leš tgašeg kralja i vidim njegovu ženu kako grli onoga koji nas je oslobodio. HOR: Oslobodio da padnemo u još strašniji greh! EDIP: Šta hoćete od mene, građani? HOR: Došli smo da kaznimo grešnike. - Grad odiše grehom. - U našem gradu više ne sme da bude greha! JOKASTA: Šta hoće ovi ljudi od nas? Tiresija, vi ste mi obećali sreću, a oni hoće da me ubiju! Ja ga volim, Tiresija, ja ga zaista volim. To nije obična želja, ne, to je nešgo sasvim drugo, shvatate li? Vi to morate da shvatite, Tiresija!

HOROVOĐA: Dečače, ti si rekao da on ima ožiljke. DEČAK: Hteo sam da mu stavim oblog. Pošao sam po vodu, i... HOR: Neka nam pokaže svoje noge! EDIP: Pokazaću vam svoje ruke, trađani. HOR: Neka nam pokaže svoje noge! EDIP: Pokazaću vam svoje ruke, građani. HOR: Hoćemo da vidimo njegove noge! - U našem gradu više ne sme da bude greha! EDIP: Pokazaću vam svoje noge, graćani. HOR: On je. - On je. - On je. - On je. - On je. PRVOSVEŠTENIK: Rekao sam vam da je on. JOKASTA: Znam. Znam ko je on. Bogovi, zašto ste me ostavili tako samu, da mi se vraća samo onaj život koji sam ja dala? Edipe, gde su ti rane od mojih noktiju? Hoću da još jednom okusim tu krv koja se vraća svome izvoru. HOROVOĐA: Kada si dolazio ovamo, Edipe, sreo si na putu jednog starca i ubio si ga. On sada leži ovde. Znaš li ko je on bio? EDIP: Vaš kralj Laj, ali... HOROVOĐA: Dočekali smo te kao oslobodioca, a ti si postao muž ove žene. Znaš li ko je ona? EDIP: Vaša kraljica Jokasta, ali... HOROVOĐA: Kako sam samo mogao da pomislim da si lepa! JOKASTA: Ko može da izmeri dubinu ljubavi i da kaže - ovde prestaje ljubav, a počinje greh? Ja sam ga volela, ali sada je žena umrla u meni. Ko može da mi vrati onu ljubav kojom sam te nekada volela, Edipe, i onu ljubav kojom sam te čekala? Bila sam isuviše sebična, volela sam u tebi samo Svoju mladost koja mi se vraćala. Želela sam da živim, želela sam samo svoj život. I sada je on tu, život koji sam ja dala. HOR: Izvor pored moje kuće presušio je danas poslepodne. To je bilo u trenutku u kome su ovaj čovek i ova žena... - Ne usuđujem se da kažem! - Crni oblak prešao je preko moje kuće, danas poslepodne. To je bilo u trenutku u kome su ovaj čovek i ova žena... - Ne usuđujem se da kažem! - Zmija je prešla stazu u mom vrtu danas poslepodne. To je bilo u trenutku u kome su ovaj čovek i ova žena... - Ne usuđujem se da kažem! - Groznica je zatresla moje kosti danas poslepodne. To je bilo u trenutku u kome su ovaj čovek i ova žena... - Ne usuđujem se da kažem! HOROVOĐA: Edipe, znaš li ti ko si? EDIP: Ja sam Edip, pastir koji stoji pred vama čistih ruku i čiste savesti. Ja sam Edip, pastir koji je hteo da proživi svoj život a da ga nijedan greh ne okalja. Ja sam Edip, pastir koji...

HOR: Recite mu! HOROVOĐA: Prvosvešteniče, recite mu. PRVOSVEŠTENIK: Staro proročanetvo, objavljujem staro proročanstvo. Ovaj čovek je sin Lajev i Jokastin. On je ubio svoga oca i postao muž svoje majke. Donesite mi sada moj ogrtač. HOR: O užasa! Zapušiću uši da ne slušam! EDIP: Vi ste to znali, Tiresija? TIRESIJA: Znao sam. EDIP: Hoću nešto da vam kažem, građani. Ja nisam ubica svoga oca, ni muž svoje majke. Nisam ubio Laja, iako me je on molio da to učinim. Nisam postao muž Jokastin, iako je ona sve učinila da to postanem. Stojim pred vama čistih ruku. Moje ruke su čiete, građani! TIRESIJA: Dečak govori istinu. HOROVOĐA: On nije ubio Laja? TIRESIJA: Ja sam naredio da se ubije Laj. Ali vi ste i sami želeli njegovu smrt. Hteo sam da ovaj grad pređe u sigurne ruke. Bio vam je potreban kralj i heroj. Imate ga sada! Šta čekate? Vi koji sudite ovde, vi koji govorite o pravednosti i o grehu, uzmite ga. On je nevin. NJegove ruke su čiste. Uzmite ga što pre, inače će se njegova nevinost raspaeti kao plod od svoje zreline i od svoga crva. HOR: On je pravedan. - NJegove ruke su čiste. EDIP: Ako uopšte imam ruku. HOROVOĐA: Pravedni Edipe, pomozi nam! JOKASTA: Moja ljubav nema više imena, ali je ostala samo ljubav. Edipe, ne ostavljaj me sada! HOR: Ti si nam dao slobodu... -... pomozi nam da se spasemo greha. - Tvoje ruke su čiste... ... pomozi nam da živimo. - Tvoje ruke su čiste... -... pomozi nam da se spasemo greha. HOROVOĐA: Edipe čietih ruku... HOR:... pomozi nam da živimo! HOROVOĐA: Edipe čistih ruku... HOR:... pokaži nam put dobra! TIRESIJA: Dobro i zlo, crni i beli, tu su. Možeš da biraš, dečače. EDIP: Čini mi se da oede nema ni dobra, ni zla. Šta hoćete od mene? Ja imam samo svoje čiste ruke. TIRESIJA: Samo ovde može da postoji dobro, i samo ovde može da postoji zlo. Izvan nas je prazan prostor. Ti si razbio obruč svoje sudbine, ali sada moraš da platiš svoju nevinost. EDIP: Imam samo svoje čiste ruke. Šta vi hoćete od mene? TIRESIJA: Da odlučiš. Ako sada ne odlučiš, nikada više nećeš moći da odlučuješ. Hoćeš li da ubiješ grešnike? Tu su. Ili hoćeš da ubiješ one koji misle da su u pravu. Tu su. Biraj svoja ubistva.

HOR: Pomozi nam još jednom, pravedni Edipe! - Pomozi nam da živimo u milosti bogova. - Ti si nam dao slobodu... -... pomozi nam da se spasemo greha. - Tvoje ruke su čiste... -... pomozi nam da živimo. JOKASTA: Šta hoćete od njega? On je moj, on je sav moj. On je moja ljubav koje više nema. On je moja mladost koje više nema. On je moj život koga više kema. Ostavite ga. On pripada menn. HOR: Svoju slobodu stavljamo u tvoje ruke, Edipe! - One su čiste! - NJih nije uprljao nijedan greh! - Mi verujemo u njih! - Pomozi nam, ti jedini znaš gde je dobro a gde zlo! - Pomozi nam! JOKASTA: Hodi kod šdene, bićeš onaj mali dečak kome su onako divljački proboli noge. Hodi, ja ću ti dati sve što sam izgubila, mali moj. Ne mogu više ništa da ti dam, ali ti ćeš meni vratiti ono što ja nisam mogla tebi da dam. Hodi, dečače moj. HOR: Edipe čistih ruku... -... pomozi nam da živimo. - Edipe čistih ruku... -... pokaži nam put dobra. HOROVOĐA: Pravedni Edipe, pomozi nam! HOR: Pomozi nam! JOKASTA: Oni hoće da mi te ponovo uzmu, ali ja te neću dati. Ti ćeš ostati moj mali Edip koga niko nije mogao da mi oduzme. Hodi. HOROVOĐA: Pravedni Edipe... HOR: Ti koji vidiš dobro i zlo... -... pomozi nam da živimo. - Tvoje ruke su čiste... -... pomozi nam da živimo. EDIP: Moje oči ne vide ni dobro ni zlo, one su prazne. Moje ruke nisu čiste, ja ih nemam. Šta ste mi vi dali da bih mogao da vidim, da bih mogao da znam? Svet je pobegao u svoj mrak, i u meni je ostao samo mrak. Stojim pred vama kao prazan mrak u mraku. Hor: Ti koji vidiš dobro i zlo... -... pomozi nam. JOKASTA: Sine moj mali... EDIP: Imao sam svoj svet i vi ste mi ga oduzeli. Kako mogu da vam dam nešto kada više ništa nemam? HOR: Ti koji vidiš dobro i zlo... EDIP: Govorite još malo, hoću da vas potpuno zaboravim. TIRESIJA: Možeš da iščezneš sada. Ni vazduh više ne treperi oko tvoga tela. Niko više ne čuje tvoj glas, kao što ni ti više ne možeš da čuješ glasove sveta. Ostao si čist kao prostor i prazan kao prostor. Ni živ, ki mrtav, ni postojanje, ni nepostojanje. Iščezni sada, slepi i nevidljivi, Edipe, iščezni u praznini svoje čistote.

ZAVESA

Dolazi Ijon. IJON: Mogu li sada da nastavim svoju pesmu, Tiresija? Šta nam je još ostalo? TIRESIJA: Ostalo nam je da živimo.

Mrak_________________Ars longa, vita brevis

Prikaži poruke iz poslednjih:

:: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasici Sva vremena su GMT + 2 sata

Strana 1 od 1

Skoči na:

Ne možete pisati nove teme u ovom forumuNe možete odgovarati na teme u ovom forumuNe možete menjati vaše poruke u ovom forumuNe možete brisati vaše poruke u ovom forumuNe možete glasati u ovom forumu

Powered by phpBB v2 © 2001, 2005 phpBB Group ¦Theme: PussycatBlue::: ¦