Cmokvicaroman

Slobodan Anić

Svi likovi, doga aji i mesta uđovom romanu su izmišljeni. Svaka

sli nost sa postoje im ljudima je samoč ćslu ajna.č

SADRŽAJI. DEO.....................................................................................8

1. LEPOJKA..................................................................92. NASTAVNIK ŽIKA...............................................113. UZNEMIRENOST..................................................17 3. RITMIČKA SEKCIJA............................................234. OTMICA..................................................................285. DI SU DECA...........................................................30.....................................................................................32 6. DEDA BATA.........................................................32 7. PARTIZANI U AKCIJI..........................................35 8. MILO ADEMOVIĆ................................................39 9. PREKO OGRADE..................................................46 10. IZBAVLJENJE.....................................................4911. BOLEČ-KAFANA................................................5612. RAZGOVOR U TOALETU..................................6013. VEČERA...............................................................6314. KOD KUĆE...........................................................6515. PRIČAJ..................................................................6716. DOGOVOR ZA ŽURKU......................................7017. KOD SONJE..........................................................7218. ŽURKA..................................................................7619. ČOBANSKA LJUBAV.........................................83 20. DOLAZI SRBA....................................................8921. ENO IM STARI AMBAR.....................................9322. POSPREMANJE AMBARA...............................100

23. DOČEK U ALUGI..............................................10324. TAKO JE DRAG.................................................10725. POZIV..................................................................11026. IZLAZAK U BIOSKOP......................................11427. VEČERA.............................................................11728. DOĐI NA RUČAK..............................................12829. STRAH OD LIFTA.............................................13030. KASNO ZA OBUZDAVANJE...........................13231. POZIV U VINOGRAD.......................................13932. U VINOGRADU.................................................14133. RUČAK U "ALASU"..........................................15034. SUSRET..............................................................15835. LIKVIDACIJA....................................................16236. ŽIVEĆU KOD SONJE........................................16337. NEMA MI TELEFONA......................................16638. ORTAK................................................................17039. POZIV ZA NOVU GODINU..............................17340. PRIPREME ZA DOČEK.....................................17541. DOČEK................................................................17842. BLIZANCI NA POMOLU..................................18843. DA ĆUTIŠ...........................................................193

II. DEO................................................................................197MLADA MAJKA......................................................19844. DOCE MOJ.........................................................20245. DEDINI PRAUNUCI..........................................20646. KUĆA ZA STAN................................................21047. PRIČUVAJ DECU..............................................22348. SUSRET S MAJOM............................................22749. VINOGRAD I KOLIBA SU VAŠI.....................23250. PRESELJAVANJE..............................................23651. PREVIŠE MLADA.............................................23852. BEZ PERSIRANJA.............................................242

53. NEMOJTE DA SE POBIJETE............................24854. U PODRUMU.....................................................25055. STARINSKE SORTE..........................................25256. POPODNEVNA KAFA......................................256

1

21. LEPOJKA

Tek kad su pošli u školu, njeni vršnjaci saznadoše njenopravo ime, Natalija Ranković. Dotle su je svi zvali Lepojka,nadimkom koji joj je dao njen deda Radojko kad ju je prviput uzeo u naručje. „Dedina Lepojka!“ uzviknuo je tada.„Neće ona meni da ostane seljanka. Prodaće deda šumu ilivadu u Čergadinu da nju iškoluje, da bude gospođa, da radiu banki.“

Tu šumu i livadu, parcele na granici atara, odavno muje tražio Gvozden iz Krsne. „Prodaj mi, Bato, šta će tebilivada čak ovamo, daleko ti je, a meni je pod nosom.“ TadaRadojku nisu trebale pare, pa nije prodao, ali kad Lepojkaodraste do škole, prodaće, i poslaće je u Beograd u škole, nijenjena lepota za ove aluške i cerske seljake.

Sama Lepojka, međutim, nije videla tu svoju lepotu dokbi se češljala pred ogledalom. Osim debele tamnosmeđe

1I. DEO

pletenice, koju je svakog jutra sama plela i puštala da joj padapreko levog ramena, videla je još dva krupna, crna oka i liceusko, nekako kao spljošteno, tako da su joj oči izgledale joškrupnije, a pune usne još punije. Sama sebi je ličila nacrnkinju iz nekog afričkog plemena. Kad je završila četirirazreda u Alugi i pošla u peti u Cerje, izgleda da su se dečaciviše slagali sa deda Radojkovim mišljenjem nego sa njenim.Prosto su se utrkivali ko će pre da je štipne za istrćenodupence iako je bila mršava k'o štiglic. Nekad bi je opkolilinjih nekoliko, pa bi je odbranio tek nastavnik kad uđe na čas.

„Zašto samo nju spopadate?“, upitao bi nastavnikstrogo, „Kod ovoliko lepih devojčica?“, pokazao bi na ostalekoje su snuždeno sedele, i u tom trenutku zaista nisuizgledale lepe.

„Pa zato što je ona Lepojka“, odgovorili su, „svi je takozovu.“

„Ja je znam kao Nataliju“, reče nastavnik, „tako piše urazrednom imeniku. Dobro, jeste lepa, al' mnogo crna, brate.A pogledajte našu Cecu! Pogledajte joj okance plavo, pa kosak'o svila.“

I nastavnik je pomilovao Cecu, lepu plavušicu po kosikoja joj je padala na ramena, dok se ona sretno smešila. Tektada je Natalija postala svesna Cecine lepote i osetila ubodljubomore, jer, Ceca je zaista imala ono što ona nije – lepo,pravilno lice, a nije bila ni loše građena, videla ju je kad seskine na času fizičkog vaspitanja: tanak struk, duge, lepozaobljene noge, ali malo više mišićave, jer, Ceca je

rukometašica, najbolja u školi.

32. NASTAVNIK ŽIKA

U srednjoj ekonomskoj u Beogradu, niko nije znao zanjen nadimak koji joj je deda Radojko nadenuo, jer nije bilođaka iz Aluge ili Cerja, čak ni iz Krsne. Sad su je zvaliimenom Natalija ili Nata, Nataša, ređe Nale, što je najvišemrzela. Ali su je i dalje smatrali lepom. Doduše, ovibeogradski dečaci su bili finiji i nisu je onako spopadali kaooni u Cerju, ali, ipak, nije bilo nijednog u odeljenju koji jenije pitao da izađu u bioskop ili na igranku. Nije prihvatilaničiji poziv i to joj je umanjilo popularnost. Umesto Lepojka,kako su je zvali u selu, sad je neki prozvaše Uobražena iliPrimadona ili prosto Madona. Nijedan od tih nadimakaLepojki se nije svideo jer je osećala da su uvredljivi. Zato jeizbegavala zbližavanje ili druženje s bilo kim.

Stanovala je u jednom sobičku čak na Čuburi koju sujoj našli za koliko-toliko prihvatljivu cenu, 200 evramesečno, posebno struja i telefon. Ti Beograđani baš znaju dazacene kad su stanovi u pitanju. Telefon nije ni koristila jer jeimala mobilni, a struju je najviše trošio bojler, nešto malorešo na kojem je podgrevala hranu koju su joj donosili odkuće. Ona sama išla je kući jedanput mesečno da odnese

posteljinu na pranje i uzme čistu. Manje stvari prala je sama ukupatilu.

Pored kreveta, imala je u sobi još orman i stočić.Orman je bio podeljen na dva dela. U jednom je bila odeća, udrugom knjige. Od knjiga je imala samo udžbenike; ponekadbi kupila na kiosku poneki ljubavni roman koji je, pošto gapročita, odlagala na policu za knjige. Tako se, tokom prvegodine skupila tu cela mala biblioteka, iako je Lepojka bilaštedljiva i retko izdvajala novac za luksuz. Ljubavne romaneje čitala umesto odlaska u bioskop. Nije imala televizor, nikompjuter.

Učila je redovno, tako da je na prvom tromesečju imalavećinu odličnih ocena.

„Mi sada ne izvodimo opšti uspeh“, rekla je razredna naroditeljskom sastanku, „ovo je samo tromesečje. Ali, da jepolugodište, Natalija ne bi bila odlična, zbog dvojke izfizičkog. To mora odmah da popravi.“

„Pobogu, ćero, pa zar iz fiskulture da imaš slabu!“,grdio je tata Živan posle.

„Pa nije to slaba, oco“, uveravala ga Lepojka, „to jedovoljna ocena.“

„Dovoljna da ne budeš odlična. Kad sam ja bio đak,dvojka je bila slaba. Zbog nje se išlo na popravni iponavljalo. Odma' to da popraviš, jesi čula! Inače će Radojkoda te izvadi iz škole, da znaš.“

Znala je Lepojka da je to samo prazna pretnja, da deda

nju voli i da joj to nikad ne bi učinio. Ipak bilo joj je krivo štoje izneverila njegova očekivanja. 'Moram to da popravim',rekla je sebi. I počela da se trudi na času. Zapravo nije znalašta treba da radi. Vežbe na parteru uopšte nije radila loše, navratilu takođe. Razboj joj nije bio jaka strana, toga je bilasvesna, ali nije mogla da se opusti, bojala se visine. Još goreje bilo na krugovima.

„Nato, dođi sa mnom!“, rekao joj je jednog danaprofesor Žika. Poveo je u svoj kabinet smešten između muškei ženske svlačionice.

„Sedi, Nato“, pokazao joj švedsku klupu pored zida.

Ona sede.

On dođe i čučnu pored nje.

„Nato, šta nije u redu?“, upita on.

„Ne znam, profesore, bojim se“, odgovori ona.

„Čega, pobogu?“

„Krugova i... razboja“, promuca ona.

Bila je gotova da zaplače i jedva je obuzdavala suze.

„Krugovi i razboj su samo gimnastičke sprave, sredstvakoja pomažu vašem fizičkom razvoju. Postoje i drugasredstva“, objašnjavao joj je. „Vidi, Nato, ti si lepa devojka,možda i najlepša u odeljenju, ali si mi nekako... mlitava,brate. Vidi, ovo treba da se zategne, izduži, da budeš jošlepša.“

Dok je to govorio uhvatio je za donji deo butina išakama joj nežno stiskao mišiće.

„Mišići su ti gipki, treba ih samo malo istagnuti.Videću ja sa Milkom, kad dođe sa porodiljskog da te uzme uritmičku sekciju.“

Već je znala da je Milka njegova supruga i da jenedavno rodila devojčicu. I ona je takođe predavala fizičko iradila je sa devojčicama. Kad je ona otišla na porodiljsko,Žika je morao raditi sa svima, pa je zato imao malo vremenaza svoj omiljeni sport – rukomet.

„A dotle“, nastavio je, „moramo poraditi na jačanju iučvršćivanju ovih mišića.“ Opipao joj pleća i grudi. „Vidikako su ti meke. Ovo mora gore.“ Rukama joj je podigao siseu vis.

Lepojku do tada nikad ni jedan muškarac nije doticaopo intimnim delovima i to ju je zbunjivalo, ali, na neki način iuzbuđivalo. Zato je sad osećala da crveni i progutala je nekugvalju koja joj je stojala u grlu.

„Imaš li momka, Nato?“, upitao je.

Odmahnula je glavom gledajući ga zbunjeno i uplašenopravo u oči.

„Niti si ga imala, je l' tako?“

Ponovo je odmahnula.

„Ne boj se, Nato, ja ti neću ništa“, rekao je umirujućimglasom. „Ja sam profesor i ne petljam se sa učenicama; neželim da ostanem bez posla. Osim toga, volim svoju ženu idete. Hajd' sad u salu, uzmi palicu i radi vežbe za ramenipojas.“

Lepojka je ustala, strepeći da joj kolena ne otkažu i nesruši se na pod. Kad je bila na vratima, opet začu profesora.

„Gle, Nato, znam da sam te zbunio, ali ti jesi lepadevojka. Želim da takva i ostaneš i da budeš još lepša.“

Ušla je u salu strepeći da ostali ne primete njenuzbunjenost i rumeno lice. Odmah je uzela palicu i počela daradi vežbe za grudi.

Primakla joj se drugarica koja već duže vremepokušava da joj se približi, riđokosa Sonja sa Čubure.

„Je li, je l' te pipkao?", upita je, pazeći da drugi ne čuju.

Lepojka energično odmahnu glavom: "Nije".

"Lažeš, bila si sva crvena kad si izašla", reče Sonja.

"Stvarno nije", nastavila je Lepojka da je uverava."Samo mi je govorio da treba da se oslobodim straha odrazboja i krugova. Rekao je da će predložiti profesorki Milkida me uzme u ritam sekciju kad se vrati sa porodiljskog."

„Misliš ritmičku sekciju?", ispravi je Sonja. "Ritamsekciju imaju bendovi."

„Ma, da! Sekciju za ritmičku gimnastiku, ali mi bilolakše da kažem ritam."

„Nema veze, jasno je. Gle", Sonja se naže do njenoguva, "a mogla bi i da mu daš malo, dok se Milka ne vrati,čovek je zagoreo."

Iako joj je ponekad bilo teško da razumeva gradskisleng, ovo je savršeno razumela. Preteći podiže palicu.

„Sonja, ako te…!"

Sonja se zasmeja i pobeže.

43. UZNEMIRENOST

Nikada ranije Lepojka ne beše doživela ovu vrstuuzbuđenja. Zato je bila uznemirena i nije mogla da zaspi. 'Nesagreši mišlju, rečju i delom', setila se da ju je podučavalapokojna baka Stana. A ona je počinila smrtni greh požude, jerje poželela da je profesor Žika povali na onoj klupi i uzme jekao muškarac ženu. Uzalud je bila svesna toga da je onmator, mnogo, više nego dvostruko stariji od nje. Ta imao jenajmanje tridest i pet godina, a ona je tek šesnaestu uzela.Usto, bio je oženjen i imao dete.

Odjednom se pokazalo da joj je inače udobna postelja,sada pretvrda, a jastuk, opet, previše mekan, tako da joj jeglava tonula u njega. Da bi nekako zaspala počela je da brojiovce, čula je da to pomaže. Ali, ne bilo koje ovce, nego svojestado na livadi u Čergadinu, onoj istoj koju je deda prodaoKršljanima. Iako je bila daleko, volela je tu livadu. Bila je sasvih strana okružena šumom starih hrastova i nešto mlađih

brestova, a bilo je čak i nekoliko lipa, breza i jasenova. Sadaje bilo jutro i sunce se tek pomaljalo odnekud iza BrdnjakaSelevačkog. Još je bilo rano tako da su se između drvećavideli svetli stubovi magle. Ona je počela da broji. Jedan,dva, tri, četiri, pet... do deset, pa opet iznova. Nije znalakoliko je izbrojala kad je crni ovan Uglješa počeo da goninajlepšu belu šiljegicu Danu. Nagnao je u trnje i ona nijeimala kud, predala se na milost i nemilost Uglješi. Mrkali suse i uživali oboje. Odjednom, dunu vetar, naiđe crn oblak isve se zamrači. Lepojku obuze neka strepnja i ona zadrhta.Nečije ruke je obuhvatiše. "Ne boj se", šaputao joj je Žika nauvo, "ja sam uz tebe, ne dam te." Oseti njegove ruke nasvojim bedrima i predade mu se kao Dana Uglješi…"Hahaha!" odjednom začu Sonjin vrištavi smeh i probudi se.Sve je bilo mirno, samo su se spolja čuli zvuci grada.

'Moram ovo da zapišem' pomisli Lepojka pa ustade,sede za sto pored kreveta i upali stonu lampu. Zatim sagomile novih svesaka uze jednu, napisa na koricama"Dnevnik", a na prvoj stranici, odmah ispod datuma, naslov"San". Pisala je dok nije sve zapisala. Vodila je računa opravopisu, kao i uvek, ali nije 'kitila' kao što čini u pismenimzadacima. Ne, bilo joj je važno jedino da jasno i razumljivoiznese šta joj se dogodilo i, unekoliko, opiše svoj doživljaj.

Nije znala koliko je bilo sati kad je ponovo legla.Sanjala je isti san još bar dva puta. Samo, sad je umestoprofesora Žike to bila Sonja i to je zbunjivalo. 'U koga se jazaljubljujem', pitala se.

Jutro je već dobro odmaklo kad je u njenu sobu ušlastanodavka, Mileva Kapetanica, kojoj je pokojni muž ostavioovu kućicu kad je umro od infakta. Voleo je da uživa u jelu ipiću veseli Božo.

„Nato, sine, ti jutros nisi u školi?!", povikala je kad jevidela Lepojku još uvek u krevetu.

Lepojka je izgledala unezvereno, videlo se da nije prisebi.

„Uglješa nagnao Danu u trnje", buncala je. "Ja… nemogu… Čuvam ovce…"

„Kuku", pljesnu se Mileva po butinama. "Tebi, ćero,nije dobro. Moram da zovem tvoje."

I Mileva ode do telefona koji je visio na zidu upredsoblju.

„Ajde ti, ustani, umi se i spremi svoje stvari! Ideškući.", dovikivala joj je iz predsoblja.

Setila se da joj je Natina mati Anka, kad su se pogađaliza stan, rekla da Nata nije do sad nikad bila sama i zamolilaje da povede računa o o njoj. "Bojim se droge, pravo da tikažem. Mnogo pričaju o tome na televiziji...pa… Molim te,čim primetiš nešto čudno, ti me zovi." Dala joj je brojtelefona na kartici koji je Mileva odmah nalepila na zid gdesu bili i drugi potrebni telefoni.

Nije joj ovo ličilo da je Nata pod dejstvom narkotika,ali, ko zna, danas izmišljaju svakakve droge.

Ukucala je Ankin broj u Alugi, seocetu pored Cerja,

sela u susednoj gradskoj opštini.

Anka se odmah javila.

„O, gospođo Mileva! Ima li šta novo?"

"Ne boj se, Anka, nije ništa strašno, ali, mislim datreba da dođeš. Nata jutros nije otišla u školu. Izgleda mibolesna."

„Odmah dolazim", reče Anka.

To joj se sviđalo kod te žene – što ni u čemu nijeoklevala: donosila je odluke brzo i isto tako ih izvršavala.Bilo je pola devet kad ju je pozvala, a ona je već u jedanaestbila u Beogradu, na ulazu u njeno dvorište. Nije bilauzbuđena, ni uplašena, bila je rešena da istera stvar na čistac.

„Dobar dan, gospođo Mileva", pozdravila je Milevukoja je izašla na prag i ogledala se oko sebe, "a di je Nata?"

„Tu je", reče Mileva; htede dodati "ne boj se", ali jeprocenila da je to suvišno. "Poslala sam je u supermarket zahleb i mleko, sa'će ona.

„Da ja pogledam njenu sobu dok se ona ne vrati", rečeAnka i ode pravo u njenu sobu.

Zapazila je odmah da je krevet namešten i prozorotvoren. To ju je ona naučila, da se poslovi ne odlažu: uradiodmah sve što treba da se uradi.

Primeti svesku na stolu. 'Baš da vidim šta je to jutrosučila', pomisli pa uze svesku i stade da čita. Pročitala je,vratila svesku na sto i zatvorila prozor. 'Ovaj beogradskivazduh je otrovan', zaključi.

Vrata se otvoriše i Nata uđe.

„Mamo, došla si?"

Nije delovala bolesno, samo zbunjeno.

„Pričaj! Ko je on i šta ti je uradio?"

„Otkud…?"

Anka podiže svesku sa stola.

„Pročitala sam."

„Nije bilo ništa, mamo. Ispričaću ti sve."

„Ajde."

Lepojka sede na stolicu pored stola, Anka napospremljeni kauč. I ispriča joj.

„Pa zaista nije ništa. I zato nisi otišla u školu?"

„Smejaće mi se, pričaće Sonja."

„Sonja ništa nije videla, samo nagađa; verovatno je iona doživela nešto slično. Ne obraćaj pažnju šta ko priča. Sveglasine brže prođu, ako se ne podgrevaju, ako ne obraćašpažnju na njih. Ponašaj se kao i do sad."

„Išla bih kući", promuca Lepojka.

Anka ustade i zagrli je.

„Sačekaj, dušo. Sa'će državni praznik, Dan Republike,imaćeš bar dva-tri dana, možda i pet, ako spoje savikendom."

"Pet", potvrdi Lepojka, "izračunala sam."

"Pa, eto. Idem ja, srećo, imam posla kod kuće. A ti,

vežbaj tu ritmičku gimnastiku kad dođe ta…"

"Milka", dopuni je Lepojka.

5 3. RITMIČKA SEKCIJA

Milka je došla na posao odmah posle praznika.Upoznala se sa novim učenicama i upitala da li neko želi uritmičku sekciju.

„Šta je to ritmička sekcija?", upitala je Sonja, iako jeznala.

„U toj sekciji izvodimo gimnastičke vežbe uz muzičkupratnju. Slično je plesu, odnosno baletu. Vežbaćemo dva putanedeljno - utorkom i petkom. Hoće li neko?“

Javile su se gotovo sve devojčice.

„A, pa ne mogu sve", reče Milka, "zbog koreografije.Zamislite kad bi koleginica Seka primila sve đake u dramskusekciju. Gde da nađe dramu sa toliko likova da bi mogli svida učestvuju? Ne, pustiću vam muziku pa ćemo videti kakoplešete. Nemaju svi osećaj za ritam.

Milka je donela plejer i pustila muziku. Bilo jerelativno toplo napolju pa je Žika izveo dečake na rukometnoigralište, a salu prepustio Milki i devojčicama.

Bila je to neka muzika neodređenog žanra, ni zabavna,ni klasična.

„Učiteljice, kakva je to muzika?", upitala je Sonja.

Milka je tražila da je zovu 'učiteljice'. 'Svako ko nekognečemu podučava jeste učitelj', objašnjavala je, 'a danas, kadi učitelji u nižim razredima moraju imati završen fakultet,nema smisla isticati razlike. Uostalom, ni profesor, ninastavnik, nisu naše reči, samo učitelj.'

"Ovo je takozvana čilaut muzika, Sonja. Ima ritam,ali nije napadan i može fino da se pleše uz nju. E, hajde sad,ustanite, raširite se po sali i plešite, kako ko zna i oseća, a jaću da gledam. Kad neku pozovem neka dođe i sedne nasprammene na klupu."

Ispred klupe na kojoj je sedela beše postavila još jednuparalelno sa svojom.

Devojčice se raziđoše po sali i počeše da cupkaju i dase uvijaju. Većina je formirala plesne parove i lagano plesala,ali, nekoliko njih ostadoše same plešuči svaka na svoj način.Među njima je bila i Lepojka.

Posle nekoliko minuta, Milka isključi muziku.

„Eee!" negodovahu devojčice.

„Pa nije vam ovo igranka niti plesni klub", reče Milka."Treba nešto i da radimo. Samo sam htela da vidim koja imasluh i osećaj za ritam. A sad, neka dođu kod mene NatalijaRanković, Sonja Vujačić, Ksenija Ristić, Nevena Topalović,Zorica Knežević i Milena Kostić. Ostale, uzmite loptu i

igrajte rukomet. Dodavanje, bez golova, samo dodavanje.

Primetila je Lepojka, kad su sele na klupu ispredprofesorke da je Milka odabrala sve najzgodnije cure izodeljenja. Da li telesna građa ima veze sa osećajem za ritam,nije znala, ali je bila uverena da njih šest imaju najlepše nogeu gradu, i sve su bile visoke od 165 – 170 cm.

„Devojke, ocenila sam da vas šest imate dobar osećajza ritam i izabrala vas u ritmičku sekciju, tačnije, u sekciju zaritmičku gimnastiku. Šta je to ritmička gimnastika? Ritmičkagimnastika je pojedinačni ili timski sport, koji kombinujeklasičnu gimnastiku, balet i ples. U ovom sportu se takmičesamo žene. Vežbe se izvode sa rekvizitima (vijača, lopta,obruč, traka i čunjevi), uz muziku.

„Učiteljice”, javi se Sonja, “ja sam gledala na televizijinastupe i bez rekvizita.”

„Može i bez rekvizita, ali tada vežba mora biti zaistaatraktivna, jer, u ovom sportu je atrakcija ono što jenajvažnije.”

„Šta je to atrakcija, učiteljice?”, upita Zorica Knežević.

“E, Zoro. Sigurno si čula da momci za tebe kažu dasi atraktivna. Jesi li čula?”

„Jesam”, potvrdi Zorica.

"Pa šta misliš, šta to znači?”

Zorica slegnu ramenima. “Valjda – lepa.”

„Tako je, Zoro. Eto ti odgovor. Znači, naše vežbe,odnosno tačke, numere, jer mi vežbamo za javni nastup, na

priredbama, moraju biti lepe, privlačne, da privuku publiku,da publika uživa u vašem nastupu.”

„Muški bi uživali i samo da se mi pojavimo u trikoima,bez vežbi i rekvizita”, primeti Sonja.

„Pa, Sonjice, malo je verovatno da bi bilo dovoljnozanimljivo da ti samo stojiš, a neko da te gleda. Moraš neštoda izvedeš, makar striptiz”, našali se Milka.

Devojke se zasmejaše.

„Striptiz nije prikladna vežba sa trikoima na sebi”,našali se i Sonja. “Ne znam kako bih ga skinula uz muziku.”

„Dobro, devojke, malo smo se našalile. Naravno daritmička gimnastika nema veze sa striptizom, ali, baš zatomoraju vežbe biti još atraktivnije.”

„Atraktivnije od striptiza? Teško.” - opet će Sonja.

„Možda je teško, ali je izvodljivo, videćeš. Ajde sad,devojke, uzmite obručeve i stanite u vrstu. Vodite računa orazmaku.”

One to učiniše.

„Hajde sad da radimo vežbe oblikovanja sa obručem.Evo ovako.”

Milka im pokaza vežbu.

„Sad ponovite!”

One ponoviše, sve kao jedna.

„Odlično. Idemo sad na drugu, pa ćemo ponoviti obe,vezano. Evo.”

Milka pokaza drugu vežbu, one opet ponoviše. Naučilesu tako četiri vežbe.

„Odlične ste devojke”, pohvali ih Milka. “Idući putćemo naučiti još četiri i povezati ih sa ove četiri. I tako dokraja.”

„A koliko ima ukupno vežbi, učiteljice?”, upita Sonja.

„Trideset dva takta, znači – trideset dve vežbe”,odgovori Milka.

Bilo je, zapravo mnogo više muzičkih taktova, jer,učiteljica je taktom zvala muzičku frazu, a svaka muzičkafraza imala je bar po dva, a neke i četiri takta. Uglavnom,malo pomalo, naučili su i uvežbali celu vežbu. Bilo je tuhodanja i trčanja, poskakivanja, bacanja i hvatanja, i jošpokreta povezanih Milkinom koreografijom u jednu skladnu ilepu celinu. Kada su kasnije gledali video-snimak koji jenapravio profesor Žika, bili su i sami oduševljeni. Naročitoim se svideo deo sa raznobojnim maramama.

64. OTMICA

Nastupili su, povodom nekog novoustanovljenogdržavnog praznika u Sava Centru i pobrali aplauzeoduševljene publike.

Ona i Sonja vraćale su se kući kolima Sonjinog tateDarka, jer su blizu stanovale. Darko je zaustavio auto ujednoj tihoj uličici.

„Hajdete sad vas dve same, ja moram još nešto daobavim”, rekao je Darko i otvorio im vrata.

„Ali ja...”, zausti Lepojka. Htela je da kaže da ne znasama da ode kući kapetanice Mileve.

„Ajde, ja ću ti pokažem”, cimnu je Sonja za ruku. “Ovoje moja kuća”, pokaza Sonja jednu lepu prizemnu kuću. “Ajd,laku noć.”

Lepojka se uplaši jer nije znala gde se nalaze. “Sonja, jane... “

„Šalim se, ludice.”

Sonja je zagrli tako da Lepojka prestade da drhti. Iakoje nekad znala da je izbezumi kao ovo sada, Sonja je biladraga devojka; sve ju je više volela.

„Ovamo ti stanuješ”, reče Sonja i povede je uličicomkoja se odvajala upravo pored njene kuće.

Ispred njih se stvori automobil sa upaljenim svetlima.Iza njih stade drugi.

„Pođite s nama devojke!”

Nečije ruke ih dograbiše za mišice i povukoše prekoneke kose daske u zatvorenu prikolicu. Nisu stigle da viču jerim pritisnuše neku vlažnu krpu na nos i usta. One izgubišesvest.

7

85. DI SU DECA

Kapetanica Mileva je sedela zavaljena u foteljiočekujući da se Nata vrati, pa da ugasi televizor i ode naspavanje. Već je bilo kasno, ali ona ne bi mogla da zaspi akone zna gde joj je dete.

Neko zakuca na vrata i Mileva se trže.

„Ko je?”

„Ja sam, otvorite”, reče nečiji uspaničeni glas.

„Koji ja?”, upita Mileva.

„Ja sam Sonjin tata”, reće glas. “Jesu li deca tu?”

Mileva se seti da je Nata ponekad spominjala nekusvoju drugaricu Sonju i pretrnu. Ode do vrata i otvori ih. Nanjima se pojavi naočit čovek od oko 45 godina.

„Di su deca?”, ote joj se jecaj.

„Pa zar nisu došle kući!”, reče čovek. “Ostavio sam ihna uglu da same dođu, a ja otišao kod automehaničara daproverim kola, sutra idem u Zagreb, službeno, pa...”

„Di su deca?”, opet zavapi Mileva.

„Ne uzbuđujte se, gospođo”, stade Milan da je umiruje.“Tu su, nisu mogle daleko da odu.”

„Njih je neko oteo”, reče Mileva.

„Kako 'oteo', zašto bi ih neko oteo?”, zabrza Milan.

„Pa, ako je i vaša Sonja lepa kao Nata, onda je jasnozašto. Zovite vi policiju.”

Milan odmahnu glavom. “Prema propisima treba daprođe četrdeset osam sati od nestanka da bi se neko smatraonestalom osobom.”

„Kukuuu! Pa za četr'es osam sati one već mogu dabudu u nekom haremu u Emiratima. Šta ćemo?”

„Gospođo, a zašto vi paničite? Pa Nata je vama samopodstanarka, a meni je Sonja ćerka.”

„Ako nikad niste brinuli o tuđem detetu, sigurno ste barpozajmljivali tuđe stvari. Sigurna sam da ste ih čuvali boljenego svoje. Meni je Nata poverena da je čuvam i pazim kaoda je moja. Moram da pozovem Anku”, Mileva pođe katelefonu.

„Čekajte, gospođo, nemojte sad da uznemiravate ljude,vidite koje je doba.”

Mileva pogleda na sat. Bilo je 11:45.

„Ajd' da sačekamo do ujutru, možda će sve nekakosamo da se reši. Zovite tu Anku ujutru; pustite sad ženu da senaspava. Ona još manje zna gde joj je dete nego vi ili ja.”

9

10

11 6. DEDA BATA

Još se nije bilo razdanilo kad je Anka unela mleko ukuhinju. U predsoblju je zazvonio telefon.

„Halo? Šta? Kad? Kukuuu! Šta sad Bati da kažem!”

'Bata' je bio svekar, deda-Radojko, svi su ga zvali'Bata', to mu je valjda bilo partizansko ime. Bio jetrinaestogodišnji dečak kad je stupio u partizane, u septembru1945. Tako ga je nazvao komandant Mića, njihov rođak izCerja, pa su to svi prihvatili kao njegovo partizansko ime.Muž, Živan, bio je na terenu, radio je u EPS-u, na održavanjudalekovoda i retko je bio kod kuće. Tako su se i upoznali,dok je bio na terenu u njenom selu, Rataru.

Bata je, izgleda, čuo njen razgovor sa Milevom krozotvoren prozor jer se istog trenutka pojavio na vratima.

„Šta je bilo?”, upita. “S kim pričaš?”

„Mileva”, reče Anka. Nije mogla, ni smela da izvrdava,morala je svekru da kaže punu istinu. “Kaže da Nata sinoćnije došla kući, posle priredbe, pa ne zna da li da obavestipoliciju.”

Radojko je planirao da danas išparta parcelu podKosom, na kojoj će saditi vinograd i upravo je pripremao

kočeve i konopce, ali…

„Naša Lepojka!”, uzviknu. “Odmah idem za Beograd.”

Takav je bio Bata, odluke je donosio naprečac.Verovatno je tako i u partizane otišao, što mu je doneloborbeno iskustvo na Sremskom frontu, zatim službu u KNOJ-u (Korpus narodne odbrane Jugoslavije, kasnije OZN-a,UDB-a, služba državne bezbednosti) i, konačno, visokupenziju, što im je, uz prihod sa imanja, obezbeđivalo lagodanživot.

„Čekaj da pozovem Tasu”, oteo joj je slušalicu iz ruku istao da ukucava brojeve, koje je uvek znao napamet, iako sesa Tasom nije čuo bar nekoliko godina.

Tasa je bio njegov drug iz KNOJ-a, rodom iz sela MalaVrbica na Kosmaju. Bili su vršnjaci i zajedno su preturili iSremski front i tzv. 'čišćenje terena' 1945-46, odnosnolikvidaciju zaostalih četničih bandi koje su se još uvekskrivale po selima Šumadije i zapadne Srbije.

Bojala se Anka da Bata nekog naprečac ne likvidira pada zaglavi u zatvor. Tada bi ostali bez njegove penzije, a iŽivan bi morao da se skrasi kod kuće, ne bi više imaoterenski dodatak; to bi im ozbiljno smanjilo porodičnaprimanja. Od čega da školuje Lepojku? Seti se da je račun ubanci od prodaje Čergadina, na njeno, Natino ime. Ali, njenema…

„Alo, Taso, imam jedan problem, pa ako bi hteo da mipomogneš… Ne mogu preko telefona... Dobro, a di si ti?... U

Vrbici. Dobro, vidimo se kod tebe.”

Ono što se Anki nije sviđalo kod njenog svekra Bate,bilo je to što nije hteo da nosi gradsko odelo kao svi, negokad bi polazio u grad ili Beograd, ili bilo gde dalje, uvek jeoblačio šumadijsku seljačku nošnju: brič-panalone od štruksai jelek (prsluk) od čoje, sa gajtanima. Jedini ustupak gradskojmodi bio je taj što je umesto šajkače prihvatio šešir. Ali, odopanaka nije odustajao. “Meni su opanci najudobniji, zaštoda obuvam cipele kad me žuljaju.” Jednom je čak i u Beč išaotako odeven.

I sad je obukao istu odeću i osedlao alata.

„Bato, pa nećeš, valjda, na konju u Beograd?”

„I neću odmah u Beograd. Idem prvo u Malu Vrbicukod Tase. Ako budem išao u Beograd, ostaviću konja kodnjega, pa ću autobusom.”

12 7. PARTIZANI U AKCIJI

U Maloj Vrbici se ništa nije promenilo otkad jeposlednji put bio tu, samo je Tasa izgledao nešto stariji ibrkovi su mu bili belji.

„Bato, pa ti kao da ne stariš!”, uzviknuo je Tasa.

„Pa zato sam i pobegao u penziju, da me ne zakačirednja, kad sam video kako svi starite”, našali se Bata.

„Pobegao sam i ja odnah za tobom”, reče Tasa.

„Vidim. Samo su ti brkovi osedeli, ostalo...”

„Zdrav sam, fala bogu, a vidim da si i ti.”

„Šta smo sve prošli, dobro smo i živi”, reče Bata.“Gledam naše vršnjake po selu – retko koji da je pretek'o.”

"Oni su drukčijeg kova, Bato. Sve je to nežno, svileno.Nijedan od njih ne bi preživeo ni Sremski front, a kamoli...”

„Jes' u pravu si. Spavali smo u rovu po ciči zimi, i opetjurišali na neprijatelja. A nismo imali ni petnaest godina.Nego… treba mi tvoja pomoć.”

„Kaži, Bato. Sve što mogu...”

„Nestala mi je unuka, moja Lepojka.”

„Kako nestala, gde nestala?”

„Vraćala se kući sa drugaricom, sa neke priredbe i –nije došla kući.”

„Čekaj, gde kući, kojoj kući? Ajd' ispočetka.”

Bati postade jasno da Tasi nije rekao ni mesto događajazato poče ispočetka.

„Ovako, moja unuka, Natalija Ranković, ima petnaestgodina, ide u srednju ekonomsku školu u Beogradu. Iznajmilismo joj nameštenu sobu negde na Čuburi, dvesta evramesečno. Učestvovale su na nekoj priredbi, ona i tadrugarica, mislim u Sava Centru, al' nisam siguran, i nisu sevraile kući, to jest u stan.”

„A, tako... Bato, ti sigurno znaš, čuo si, kakve svebande haraju po Beogradu?”

„Znam, to nam je donela tranzicija, komunizam im nevalja. A kad smo uništili kapitalističku bagru i sve gladnenahranili, tad smo bili dobri.”

„Pusti sad politiku, Bato, nisu ni naši valjali, znaš to.Da je Služba više povela računa o našim mangupima, ne bi nidošlo do ovoga. Dobro je Lenjin rekao: 'Ako nam iko dođeglave, biće to mangupi iz naših redova'. Mislim, čak, da su inaši iz Službe doprineli tome.”

„Nego šta su. Neki su bili dvostruki, izvršavali sunaloge sa Zapada. A onda je došao Milošević i uništio i onomalo što je ostalo od komunizma. Nego, šta ćemo za mojuLepojku?”

„Bato, ja ću ti pomoći, ako treba da se bije i puca. Kaži

samo koga i gde.”

„Upravo to je ona pomoć koju sam očekivao od tebe.Ostao si duže u Službi, pa sam očekivao da ćeš preko svojihveza nešto saznati.”

„Bato, ti znaš da se otmicama bavi policija, ne Služba.Ali, ne brini, svaki od nas ima svoju mrežu doušnika. Nekadse iz 'rekla-kazala' može mnogo toga doznati. Tako, naprimer, ja slučajno znam da je glavni diler belog roblja kodnas neki Milo Ademović iz Berana.”

„Crnogorac?”

„A ko će ga znati. Otkad su se otcepili, svi koji su uzvlast, postali su Crnogorci. Ko nije uz vlast, on je ili Srbin iliBošnjak.”

„Ma to nije ni važno, onako sam pitao. Glavno pitanjeje – kako da ga nađemo? I da li je uopšte u Beogradu ili imaneku bazu na drugom mestu?”

„U tome zaista ne mogu da ti pomognem. Znaš da minisu dostupne policijske arhive, a ni naše. Ali, ako treba,prevrnućemo i nebo i zemlju da nađemo Lepojku. Izvini, neznam ti unuku, ali – jesi li ti siguran da je oteta. Znaš dadevojke ponekad odu kod momka na nekoliko dana, pa kad ihprođe prva strast, one se vrate. Možda se i Lepojka umeđuvremenu vratila.”

„Nije, javila bi mi snaja. Nego… ne moramo daprevrćemo nebo i zemlju, znam ja bolji način. Sedi ti tu, paću te ja pozovem ako mi zatrebaš za vatrenu podršku.”

„Dobro; ne bacaj bombe bez mene, oću da vidim kakolete u vazduh.”

„Ne brini, zvaću te.”

„Čekaj, evo ti ovo, pa me pozovi kad ti zatrebam. Samoupreš u ovo dugme.”

Pružio mu je neki duguljasti predmet nalik na daljinskiupravljač.

„Šta ti je to?”

„Jednokanalni radio. Ti imaš jedan, ja drugi i niko nemože da nas prisluškuje. Ovi njihovi današnji mobiteli sunula; svako može da ih čuje.”

Bata nije mislio da im za ovu priliku treba tolikakonsporacija, ali ništa ne reče, uze radio i stavi ga u džeppantalona pored ručne maramice.

13 8. MILO ADEMOVIĆ

Deda-Radojko, odnosno Bata, uputio se u gradskikatastar.

„Imate li nekog Ademovića da je vlasniknepokretnosti?”

Devojka za pultom bila je lepa, rusih kosa, boje svetloriđe, kakvu je Bata najviše voleo. 'Još samo da ih splete ukiku, bila bi ista…' To se deda-Bata prisetio neke svojeljubavi iz mladosti.

2Samo malo, da pogledam, gospodine”, reče devojkakuckajući po tipkovnici laptopa.

„Samo vi gledajte, čekam ja.”

„Aha, evo! Ademović, Fahrudin Milo, kuća i garaža uLeštanu, Isidora Bogdanovića bb.

'Šta li mu je ovo Milo, nešto kao srednje ime?',razmišljao je. 'Nadimci do sad nisu ulazili u zvaničnadokumenta.'

Uzeo je taksi i otišao na rečenu adresu.

„Da vas sačekam?”, pitao je taksista.

„Ne, tek treba da nađem ovo bb”, reče Bata.

„Morate pitati nekog, ako znate koga tražite”,posavetova ga taksista.

Bata nije želeo da pita jer, to bi, ako ne izazove sumnju,gotovo sigurno privuklo nepotrebnu pažnju. Zato pođeulicom-putem zagledajući kuće.

Selo je bilo netipično, ako ovo uopšte može da senazove selom. Za Batu je selo pre svega zajednica ljudi kojižive jedni pored drugih i sa drugima. Ovde ne može bitigovora ni o kakvoj zajednici. Tu žive ljudi koji su se, nekako,stekli tu sa svih strana, ne samo Srbije, nego i bivšeJugoslavije i odlučili da upravo tu sviju svoje gnezdo.Podrazumeva se da se seljaci bave poljoprivredom kaoosnovnom delatnošću. Ovi seljaci su se, pak, bavili svim isvačim. U seoskim dvorištima su štala, obor, koš, stogovisena, hlebna peć ili furuna osnovni objekti. U ovimdvorištima toga nije bilo.

Ali, čekaj, šta je ovo, otkud ova koliba pored ovolikegaraže? Kuća i garaža, rekla je devojka. Sve druge kuće subile na sprat, kao što danas svi prave, takva je moda, gotovoda je sramota da napraviš prizemnu kuću, makar bila velikak'o fudbalsko igralište. Ako nema makar potkrovlje, to nijekuća, tako se danas smatra. Ali ovo… Da je samo pokrivenošindrom, bila bi koliba. A pored nje – hangar za avione. Tunešto smrdi.

Pored dvorišta se pružala neobrađena zakorovljenanjiva. Bata pođe njome pored ograde od žice ispitujućidvorište sa kolibom i hangarom. Iza hangara, na žici pruženoj

po zemlji, bio je privezan ogromni pas, koji zareža kad gaugleda. Bata se nije razumevao u rase pasa, ali, premapričanju, ovaj bi mogao biti šarplaninac.

„Gospodine, koga tražite?”, začu glas iz dvorišta sadruge strane zapuštene njive.

Pored ograde od kolja stajala je žena sa maramom naglavi.

„Da li je ovaj vaš sused kod kuće?”

„Ko, je l' Milo?”, zapišta žena visokim glasom. Nijemorala toliko da viče jer njiva nije bila toliko široka, nisu biliudaljeni ni deset metara. “Verovatno jeste, on tek uveče, okodeset-jedanaest odlazi na posao, a vraća se oko četiri-petujutru. Sigurno radi u nekom noćnom klubu ili kockarnici.Sve smo primili američki način života.”

'Aha, tu smo', pomisli Bata.

Sledeći korak bi bio ulazak u hangar, jer se u 'kući'očito ništa ne krije. Za to je potrebno da taj Milo ne bude kodkuće. Znači, sačekati noć. Ali, gde?

Bata se obazreo oko sebe. Nigde na vidiku nije bilonikakve kafane, krčme, restorana. Ovo naselje je očigledno,po načinu nastanka, takozvano 'divlje' naselje, nastalo bezikakvog urbanističkog plana, po principu 'Gdegod nađešzgodno mesto, tu kuću posadi'. Mnogo je takvih naseljanastalo na rubovima velikih gradova. Neka čak nemaju niosnovnu infrastrukturu – vodovod i kanalizaciju. Pitao se dali ovo mesto ima to. Koliko vidi, nije bilo načina da to

proveri.

Otišao je na drugu stranu puta i spustio se niz nasip.Bio je u nekoj livadi. Tek na drugom kraju livade, tamo ispodbrda, videlo se grmlje i drveće. Osetio je potrebu da obavinuždu pa se uputio tamo. Drveće je oivičavalo neki potok.Bolečki potok, seti se i bi mu lakše što se nalazi pored nečegpoznatog. Zađe za grmlje da se skloni od pogleda s puta iobavi malu nuždu, za veliku nije imao potrebu.

Zatim sede na vrbov panj koji se tu zatekao. Nije biloudobno, ali će bar malo odmoriti noge. Zavuče ruku u džeppantalona i napipa radio koji mu je dao Tasa. Izvadi ga i stadeda razgleda. Nije se razumevao u tehniku, ali je mogao dauoči osnovne delove po funkciji. Ovaj kljun ovde, to jeočigledno antena, ovaj krug je svučnik, a na donjem krajutreba da je mikrofon, kao na telefonskoj slušalici. Nehoticepritisnu dugme.

„Halo, Bato, šta ima?”, začu Tasin glas.

„Ima, ali, slučajno sam te pozvao. Pritisnuo dugme bezveze.”

„Pa pričaj sad, kad si već pozvao. Je l' treba dadođem?”

„Za sad ne. Slušaj, našao sam kuću tog Mila. Leštane,ali nekako drukčije se zove ulica… nije važno. Lako ćešprepoznati: pored kućice, kolibe takoreći, ogroman hangar,garaža ili šta li je već. Iza kuće ogroman pas. On odlazi odkuće negde oko deset-jedanaest uveče i vraća se oko četiri-

pet ujutru. Idealno radno vreme za takve tipove, šta kažeš?”

„Znači, moramo prvo psa smiriti?”

„Ali tiho. U kući sigurno ima čuvara.”

„Dobro, dolazim oko devet do pola deset. Ti, nepreduzimaj ništa dok ja ne dođem.”

„Ako se ništa ne promeni, neću.”

Šta sad? Nije mogao tako dugo sedeti na panju. Akobude hodao ulicom kojom skoro isključivo prolaze motornavozila, privući će pažnju. Pogleda brdo iza sebe. Pa da,popeće se na brdo, bar će videti selo sa visine, uočiće gde ješta.

Brežuljak beše obrastao niskim rastinjem šipka, trna,gloga, bilo je teško probijati se kroz to. Moram potražiti nekustazu, pomisli i istog trena se nađe na stazi koju su, verovatnonapravile divlje životinje jer, tragove domaće stoke nigde nijevideo, ni balege, ni brabonjka. Od čega žive ovi ljudi?Doduše, nigde nije video ni ljude, osim u automibilima kojisu zujali putem. I one žene, Milove susede. Kakvo je ovoneljudsko naselje!

Sad je izašao na breg. Iza, opet brdo, padina Avale.Bata je pogleda s nipodaštavanjem. I to mi je planina! Nijeništa veća ni viša od naše Kose. Al' da pogledamo to selo.Nije sa visine video ništa što se nije videlo i odozdo, jedinošto je bilo preglednije.

Video se krak puta koji spaja Smederevski put saautoputem. Pored njega kuće, pravljene kako je ko hteo,

udaljene jedna od druge sa njivama između njih. Sa drugestrane puta, gde je on bio, zapuštena polja zarasla u korov i,malo dalje, kamenolom.

Bata pođe novootkrivenom stazom po grebenu brda,kao po slemenu krova. Pa da! Zato Zagrepčani brdo iznadsvog grada zovu Sljeme. Seti se devojke što ga je zagrlila kadsu ušli u Zagreb, u maju 1945. Pružila mu je i cveće. 'Hlebami daj, sestro', hteo joj je reći, ali se postideo. Zar on,oslobodilac, pa da je gladan. Prihvatio je cveće i poljubio je uoba obraza. Šta li je sad sa tom devojkom? Šta je sa svimanjima, zašto nas mrze? Zato što nismo pobedili duh fašizma,samo smo ih vojno porazili. Povampirilo se i četništvo uSrbiji i ustaštvo u Hrvatskoj, jedno drugo hrane. Kako toizlečiti? Komesari nisu valjano obavili svoj posao. Ili…

Ma, ne vredi sad o tome ni misliti. Jugoslavija seraspala, ona Jugoslavija koju je u srcu nosio sve vreme rata, ai posle, dok su jurili četnike po Šumadiji i zapadnoj Srbiji.Zašto, gde smo pogrešili, pitao se, ali nije nalazio odgovor ito mu je nagonilo suze na oči i stezalo grlo.

Pođe puteljkom niz padinu, na drugu stranu od sela.Levo od njega je bio vinograd, Starinska sadnja, na čokoće,primeti; tu je grožđe najslađe. Vinograd nije bio ograđen,samo je pored puta bila ograda od šipaka, divljih ruža. Nekose setio da se ruže i grožđe vole i da povoljno utiču jedno nadrugo. I sam je, u Alugi, to primenjivao, sadio je šipkoveizmeđu loza. Zato mu je grožđe uvek bilo slatko i zdravo.

Sada u vinogradu nije bilo grožđa i Bata zažali što ne

može da proba ovdašnje grožđe. Uđe u vinograd da pogledaje li orezan. Jeste. Starinski vinorad, starinska rezidba. To je,sigurno, neki njegov ispisnik1 radio. Ugleda kolibicunačinjenu od motaka, pokrivenu korovom i sasušenomlozom.

Proviri unutra. Po podu je bila prostrta slama. Bataoseti pospanost i pogleda na sat. Tek tri popodne. Pa ja imamvremena i da odspavam, pomisli i prući se po slami. Mogaoje da zaspi kad god je hteo, kao što je mogao i da se probudikad god treba. I da ostane budan koliko treba.

Kad se probudio bilo je šest. Uveče, seti se. Otreseslamu sa čakšira i gunja i ustade. Izađe iz vinograda i pođeputeljkom. Šta ću sad, mislio je. Tasin telefon mu zazuja i onse javi.

„Halo, Taso.”

„Šta radiš?”

„Ništa. Malo sam odspavao u nekoj kolibi. Dosadnomi. Moli boga da ne napravim neku glupost dok ti ne dođeš.”

„Nemoj. Slušaj, je l' imaš načina da tiho smiriš tog psadok se još vidi?”

Bata razmisli.

„Imam nož, ali… pas mi ništa nije skrivio, ne želim daon bude žrtva svojih gazda kriminalaca.”

„Dobro. Onda čekaj!”, reče Tasa i prekide vezu.

1 Ispisnik – vršnjak.

14 9. PREKO OGRADE

Oko devet sati Bata se primakao putu-ulici, sišavši sabrda i primakavši se Milovoj kući. Nije hteo da to učini dokje još bilo vidno u polju da ga ne bi opazili Milovi stražarikoje sigurno ima u onoj kući. Razmišljajući, zaključio je daona kuća, a zapravo koliba, može da ima jedino tu namenu:da u njoj obitavaju stražari. Oko pola deset primetio je Tasindžip da prolazi putem. Prošao je dvaput; jedanput od Bolečaprema auto-putu, drugi put u suprotnom pravcu. Još nije bilopotrebno da išta rade jer – Milo je još bio tu, još nije otišao“na posao”. Zato nije ni pozivao Tasu, a ni Tasa njega.

Oko deset i nešto, Tasin džip je već šesti put prolazioputem. Ako ga je neko primetio, sigurno je već posumnjaonešto. Moram ga opomenuti, pomisli Bata. Ali, u tom trenuopazi da se vrata hangara, ili garaže otvaraju i izlazi auto. Bioje to Citroen DS. Milo voli luksuz i udobnost, zaključi Bata.Sada je, međutim bilo najvažnije da se on i Tasa dogovore.

Zazuja mu radio koji je dobio od Tase i on prihvativezu.

„Ostani gde jesi” začu Tasin glas. “Silazim kod tebe.”

Otkud on zna gde sam ja, pitao se Bata kad vide da seTasa parkirao tačno ispred hangara i da prelazi ulicu idućipravo ka njemu. Nanjušio me, pseto, zaključi Bata.

Tasa se spusti niz nasip i zaleže kraj njega.

„Dobro, jes' ti lud?”, zasikta Bata. “Parkirao si kolatačno mečki na rupu. I šta si se uzvrkljao? Šes' puta siproš'o.”

„De, smiri se”, polako reče Tasa. „Čuvari, ako ih ima,sad čuvaju devojke. Osim toga, ionako će za koji minut danas vide.”

Iz torbice koju je nosio na pojasu, poput fišeklija,izvadio je neki pištolj i pružio ga Bati.

„Evo ti ovo, da smiriš psa.”

Bata ga zbunjeno pogleda.

„Pa imam ja… Nećemo valjda...”

„To je vazdušni pištolj”, objasni mu Tasa. “Ispaljujestrelice sa uspavljujučim sredstvom. Pas će samo da odspavanekoliko sati.”

„Aha”, shvati Bata i uze vazdušni pištolj. “Čekaj me tikod džipa.”

Uđe u njivu i pođe pored Milove ograde, tiho, da neuzneniri psa. Dođe naspram njega i umalo se ne nasmeja. Pasje stajao, gledao u njega i – vrteo repom. Očito je očekivao daopet dobije neku hranu. Bata slegnu ramenima, i sam je biogladan, i ispali hitac iz vazdušnog pištolja. Pas nije ni

skiknuo, samo je stajao ukočen dva-tri trena, a potom sesložio na zemlju. Bata se vratio se na ulicu, kod džipa.

„A… kako ćemo mi… preko ograde?”, upita Tasašapatom.

Bata se nasmeja. Ograda od metalnih šipki bila je neštoviša od dva metra, ocenio je Bata.

„A kad je bilo koja ograda bila za nas prepreka?”, reče.“Seti se one fabrike u Daruvaru, četrdeset pete.”

„Čekaj malo”, reče Tasa, “tad smo bili klinci.”

Bata pogleda uz ogradu, uhvati se za šipke, podiže seoslanjajući se i nogama i – već je bio na drugoj strani.

“Eto!”, reče. “Otvoriću ti vrtanca.“

Vratanca su bila ugrađena u veliku kapiju i imala suobičnu verthajm bravu. Bata izvadi parče žice iz svogbogatog džepa, pročačka bravu i otvori vrata.

„Hajdemo sad!”, reče i nestrpljivo povuče Tasu premahangaru. Iako ateista, molio je u sebi boga da se njegovojLepojki ništa ružno ne desi dok je ne izbave.

„Čekaj!”, reče Tasa. “Ovamo se ulazi.”

Pokazivao je prema kućici.

„Nema tamo ništa, to je samo koliba”, uveravao ga jeBata.

„Ovamo se ulazi, veruj mi”, reče Tasa vukući ka kući.“Samo hajde sa mnom, videćeš.“

15 10. IZBAVLJENJE

Nata i Sonja su vezanih nogu i ruku ležale na širokomkrevetu. Trudile su se da budu što mirnije da ne bi izazivalečuvare koji su sedeli ispred širokog otvora vrata, jedannaspram drugog, postrance u odnosu na njih dve. Bili su tomladi ljudi, mlađi od trideset. Kartali su se i povremenobacali poglede ka njima.

„Hajde da ikoristimo priliku”, govorio je Uške. “Ovakonešto ti se ukaže jednom u životu. Vidi kakve su, k'ocmokvice... Ja ću onu riđu.”

„Ne!”, reče Brka strogo. “Gazda je zapretio da ih nediramo. Znaš da Emir plaća samo netaknutu robu. Ako ihtaknemo, izgubićemo ne samo posao, nego i zaradu. Jasno?”

„Jasno, šefe”, potvrdi Uške. “Samo… ne znam kako ćeEmir znati da li mu je roba netaknuta ili bušna? Morao bi daproba, a to ne može dok ne plati.”

„Uške, jesi čuo ti za 'poslovnu etiku'? Poslovnogpartnera možeš da prevariš samo jedanput i nikad više. Negdese za to gubi život, a negde samo poverenje, i partner. Gde danađemo drugog partnera koji tako dobro plaća?”

„Brale! Ovo bih i ja dobro platio! Pogledaj joj samo

nogicu. Ma ja moram malo pa makar me ubili!”

Uške prilazi devojkama i odreši uzicu kojom susvezane Sonjine noge. Ona se izazovno smeši, a on joj skidagimnastičke patike i ljubi joj stopalo.

„Ovakve nožice imaju samo balerine”, govori Uške.“Brko, ne znaš šta propuštaš.”

Sonja se razdragano cilika.

„Osim toga, izgleda da mala uopšte nije netaknuta”,dodaje Uške i ruku pomera do Sonjinog međunožja.

Sonja vrisne kroz smeh. “Ma, pusti me, životinjo!Napasniče!”

Brka neodlučno ustaje sa namerom da fizički urazumisvoga druga. Odjednom se nešto zakotrlja po podu iprostorija se ispuni dimom. “Dimna bomba”, shvati Brka, alikasno, jer neki čovek već protrča pored njega pravo u sobukod devojaka.

„Bato, čekaj!”, viče drugi trčeći za njim. Usput,krupnom šakom mlatne Brku po uhu i ovaj se ruši na pod.Tasa mu lepljivom trakom vešto sveže usta, ruke i noge. Toisto učini i Bata Ušketu.

Devojke kašlju; zakašlje se i Bata dok perorezom sečeveze na rukama i nogama devojaka.

„Ova ti dimna nije trebala, Taso”, govori Bata dok grliLepojku i podiže je na noge, “već sam bio unutra.”

„Vidim sad i ja”, kaže Tasa podižući Sonju. “Idemo!”

„Dedo, pa to si ti!”, viče Lepojka i grli Batu. Sonja ih

gleda u čudu.

Smestili su devojke na zadnje sedište džipa.

„A šta ćemo sa onima?”, pita Bata pokazujući ka kući.

„Njih prepuštamo policiji, ionako su vezani”, kaže Tasai uzima mobitel iz pregrade. “Halo, policija! Ovde TanasijePopović i Radojko Ranković, penziomisani pripadniciSlužbe… Upravo smo izbavili otete devojke spremne za beloroblje… Leštane bez broja… Pođite od Boleča prema auto-putu... prema Bubanj Potoku… Videćete moj džip, mi smo unjemu… Ponesite devojkama nešto za jelo… Mi… nijevažno.”

„Šta? Moramo da ih čekamo?”, pita Bata.

„Bato, znaš proceduru”, kaže Tasa.

„Znam, al' mogli smo prvo da odemo do Boleča, danešto prezalogajimo, pa da ih onda pozovemo. Nisam ni jeoni pio od jutros.”

Tasa iz pregrade vadi dva-tri zamotuljka. Jedan pružaBati, a dva pruža devojkama pozadi.

Bata odmota zamotuljak. Zapahne ga jak miris belogluka.

„Šta ti je ovo?”, pita.

„Sendvič od čvaraka, sira i belog luka”, objašnjavaTasa.

„Bljak!”, kaže Sonja.

„Meni je super”, kaže Lepojka, “još kad bi bilo malo

vina...”

„Hahaha!”, smeje se Tasa. “Vidi se da si Batina unuka.I on uvek traži vino. Al' zasad, evo vam voda. Malo je vruća,al' strpite se.”

Sonja uzima flašicu sa vodom i pije. Zatim je vraćaTasi. “Hvala, čiko!”

„Bolje kaži 'deko', ćero. Stariji sam od tebe bar četiriputa.

„Meni izgledate mlađi”, podilazi mu Sonja.

„Hahaha”, smeje se Tasa. “Šta mi vredi kako izgledamkad znam koliko imam. Dvaput sam brojao.”

„Kako, bre, dvaput?!" čudi se Bata. "Pa nisi dvaputživeo?"

„A što su nam, onda, računali dupli staž za penziju",kaže Tasa.

„Jes', bre, stvarno", dočeka Bata. "Nego, šta ćemo misad? Nema još jedanaest."

„Ja treba da se javim svojima, da ne brinu", kaže Sonja.

„I ja gazdarici", dodaje Lepojka.

„Onda idemo u kafanu Boleč na telefon", odluči Tasa."A možemo tamo nešto i da prezalogajimo. Al' prvo moramoda sačekamo policiju. Evo ih!"

Policijsko vozilo sa uključenim rotacionim svetlomstaje pored njih i iz kola izlaze policajci.

„Ja ću se objasniti s njima", reče Bata i izlazi iz džipa.

Staje pred inspektora koji je izašao sa suvozačeve strane ikoji je, verovatno glavni.

„Ja sam Radojko Ranković, policijski pukovnik upenziji", predstavlja se Bata pružajući ruku mlađem kolegi.

„Poručnik Radišić", prihvati inspektor pruženu ruku."Vi ste nas pozvali?"

„Moj drug, pukovnik Popović", pokazuje Bata premadžipu. "Tamo su i devojke. Jedna od njih je moja unuka."

„Trebalo bi sad da svi pođete s nama u stanicu", kažeinspektor, "ali…"

„Ali, vi sad imate preča posla", kaže Bata. "Unutra supočinioci, vezani."

„Da, u pravu ste", kaže inspektor. "Ali, moram prvo davam uzmem podatke."

Zatim se obrati svojoj ekipi.

„Momci, čuli ste! Unutra su počinioci. Ispitajte ih iistražite mesto. Otiske, tragove, sve."

„Dajte vaše isprave!", obrati se Bati.

Bata mu daje i ličnu kartu i službenu legitimaciju, kojuje iz nekog razloga poneo.

Inspektor gleda legitimaciju i smeši se.

„Vi više niste aktivni, ne treba vam ovo", reče inspektori vrati službenu legitimaciju Bati.

„Imam i ja to isto", kaže Tasa koji je u međuvremenuizašao iz džipa i sad pruža isprave poručniku.

„Oho! Pa i vi ste pukovnik!", uzvikuje inspektor."Svaka čast, momci! I hvala vam za… Sad ste slobodni,odvezite devojke kući pa se sutra javite u stanicu, zajedno sdevojkama. Eh, kad bi još i sud valjano radilo! Nažalost, svese završi sa "oslobođeni usled nedostatka dokaza…", znateveć. A mi im sve dokaze pružimo."

„Tužilaštvo zataji", zaključuje Tasa.

„Verovatno je tako", složi se inspektor. "Samo jepitanje – zašto? Da li iz neznanja, ili zbog korupcije?"

„Pa, eto posla za policiju, da istraži", reče Tasa.

„Pre će biti da je to posao za vašu branšu, za BIA"2

„Slažem se", ubaci se Bata u razgovor. "Loš raddržavnih institucija slabi bezbednost države. Srećom, mi višenismo u Službi."

„Srećom po vas, ali ne i po državu", kaže inspektor."Dok ste vi bili aktivni, sve je bolje funkcionisalo."

„Nikad nije bilo idealno", kaže Bata, "ali bar nije biloovoliko partija. One su leglo korupcije."

„Batalite razgovor", kaže Tasa, "- ne možemo mi daispravimo krive drine. Devojke su umorne. Jedva čekaju dastignu kući."

„U pravu ste, pukovniče", reče inspektor. "Onda, kaošto smo se dogovorili. Devojke, vidimo se sutra u stanici."

Inspektor se nasmeši devojkama, a Tasa sedne za volani krete prema Boleču.

2 BIA – Bezbednosno informativna agencija.

„Kuda, Taso?", pita Bata.

„U Boleč-kafanu, gospojica Sonja nije ništa jela."

„Smrdi joj beli luk", dopuni ga Lepojka.

„I da ti i tvoja Lepojka gucnete malo vina", reče Tasa.

„Zašto je zovete "Lepojka"? Ona je Nata, Natalija",reče Sonja.

„Zato što je njen deka tako nazvao", reče Tasa.

„Pa zar nije lepa?", reče Tasa.

„I ja sam lepa", kaže Sonja.

„Jesi, srećo", kaže Bata. "Da si moja unuka i tebe bihnazvao Lepojka."

16

17

1811. BOLEČ-KAFANA

Boleč-kafana, nekada čuveno svratište naSmederevskom putu, izgrađena još u tursko doba kao han, ato je tada bilo isto što je danas motel, odavno je izgubila tuulogu jer su, u međuvremenu, kako pored svih puteva, tako ipored smederevskog, nikle mnoge druge kafane, kafići,restorani, bifei, bistroi, diskoteke… I ko zna kako sve danasne nazivaju krčmu. Sad je Boleč-kafana možda i najmanjeugledna od svih drugih krčmi u tom mestu, ali je zadržaladobar glas, pa je i dalje bila među najposećenijima. Ako ništadrugo, imali su najbolje pečenje od svih, praseće i jagnjeće,prženu ribu i izvrsna smederevska vina, uvek hladna.

Tasa je izabrao sto na terasi, zaklonjenoj od puta nekimzimzelenim žbunjem kojem nisu znali ime, ali je važno dačini kakvu-takvu pregradu prema prometnom putu, sigurnojednom od najprometnijih u državi. Na stolu nije bio šarenistolnjak, kakav su Tasa i Bata zapamtili, već čisti belistolnjak, na kome su stajali karafindl3 i jelovnik, koji, premaprethodnom Batinom i Tasinom iskustvu, nema nikakvu

3 Karafindl – metalni držač za ulje, sirće so i alevu papriku (biber)u našim krčmama.

ulogu, jer ovde mogu dobiti samo pečenje, meso i ribu saroštilja, i, ponekad, gulaš.

„Ipak je ovo još uvek pristojna kafana”, reče Tasa kadsedoše.

„Samo još da nas konobar primeti”, reče Bata.

„Hoće, nema gužve, koliko vidim”, reče Tasa. “Evo je,ide. I nije konobar nego konobarica.”

Konobarica je bila lepa sredovečna žena, smeđokosa,pristojno odevena i prijatnog osmeha.

„Izvolite, čime mogu da vas uslužim”, reče.

„Dajte nam...” požuri Tasa.

„Zavisi šta nudite”, reče Bata.

Konobarica sad usmeri pažnju na Batu i, reklo bi se dajoj se dopalo to što je videla, uprkos seljačkim pantalonama,jer se još šire nasmeši.

„Nažalost, kuvarica je već završila smenu, tako daimamo samo hladno praseće pečenje, a salatu, ako hoćete,mogu ja da vam spremim.”

„Kilo pečenja i kupus-salatu”, poruči Tasa.

„I četiri pribora za jelo i litar crvenog vina, prokupac,ako ima.”

„Ima Jankov, odličan je”, reče konobarica i ode daizvrši narudžbu.

„Jankov prokupac odličan!” gunđao je Bata. “Pa moj jedeset puta bolji. Kaži im, Lepojka.”

„Jeste, zaista deda pravi izvrsno vino”, potvrdi ona.

„Znači, Bato, time se sad baviš”, kaže Tasa.

„Šta ću, čovek mora nešto da radi, da ne zarđa”, rečeBata. „Ja ne mogu k'o moj sused Mića, da ništa ne radim.Pitaju ga ljudi: “Šta radiš, Mićo?” - “Ništa. Sredio sam život,sad samo čekam d' umrem”, odgovara on.

Devojke se nasmejaše.

„Je li? A kako je to sredio život?”, pita Tasa.

„Ima penziju, bio je šef mesne kancelarije. Deca su muu Švedskoj, imanje je dao u zakup. Sad samo sedi na tremupored puta i gleda ko prolazi”, objašnjava Bata.

„Znači, ima sve što mu treba, osim želja”, zakljčujeTasa. “Pa, hvala na takvom životu, ja tako ne bih mogao daživim. Život bez želja – kakav je to život!?”

„A, pa ima i on jednu želju: da umre.”

„Zaista velika želja!”, uzvikuje Tasa. “To ti dođesvakako, želeo ti ili ne.”

Konobarica donese tanjire i escajg. “Sa'će i pečenje”,kaže.

„Haj'mo mi da operemo ruke!”, reče Sonja povukavšiLepojku za ruku. “Gde je toalet?”

„Ona vrata pored šanka”, reče Tasa.

Devojke odoše. Tasa gleda za njima.

„Zaista ti je unuka lepa”, reče Tasa, “a ni ova druga nijeloša. Znao je Milo šta otima.”

„Taso, čoveče, šta pričaš?! Mi imamo po sedamdeset isedam godina!”, opomenu ga Bata.

„Pa šta? Još jedino očima možemo da uživamo ulepotama ovoga sveta.”

„Znam, ali… to su deca.”

Tasa levim dlanom poklopi Batinu desnu šaku.

„Bato! Znamo se skoro čitav život. Jesam li ikada neštonečasno učinio? Gledanjem nikog ne ugrožavam. Uživam udevojačkoj lepoti kao što uživam u lepotama prirode. Svi semi raznežimo kad vidimo lepo mladunče bilo koje vrste –pile, jagnje, tele, dete. Ne moraš odmah misliti na nečasnenamere.”

„Znam. Oprosti.”

19

20

2112. RAZGOVOR U TOALETU

Devojke uđoše u toalet držeći se za ruke. U njemu nijebilo nikoga. Bio je to uredan toalet, videlo se da se redovnočisti. Na levoj strani su bili umivaonici na drugoj kabine.

„Oćeš ti da piškiš?”, upita Sonja ulazeći u jednu.

„Pa kad smo već tu, zašto da ne”, reče Lepojka ulazećiu drugu.

„Ćuti, bar su nam to dozvoljavali Uške i Brka. Mogli suda ne mare za naše potrebe.”

„Pa bi onda morali da čiste i ribaju za nama. Nisu ni oniludi. A i šta bi imali od toga da nas muče.”

Posle su prale ruke. Na svakom umivaoniku bio jesapunčić.

„Ovo kao u hotelu”, reče Sonja.

„Otkud ti znaš kako je u hotelu?”, pita Lepojka.

„Znam. Išla sam s mamom i tatom na more, u Tursku.”

„Ja bih volela da odem na naše more, Jadransko, uDalmaciju”, reče Lepojka.

„Nema više našeg mora. Sad je hrvatsko… icrnogorsko.”

„Znam. Al je bilo naše, jugoslovensko; pričao mideda.”

„Imaš seksi dedu”, reče Sonja.

Lepojka pomisli da nije dobro čula.

„Molim?”

„Šta moliš? Kažem: imaš seksi dedu”, ponovi Sonjaglasno i razgovetno. Sad nije bilo sumnje.

„Ti si luda. Čovek ima sedamdeset i sedam godina.”

„Ali je zgodan. Sa tim njegovim brčićima.”

„Aha, kao Hitler. Borio se protiv Nemaca, a ovamo...”

„Baš su seksi.”

„Ti nisi normalna, majke mi.”

„Ne znaš ti, Nato, kako su starci dobri ljubavnici. Menije deda mog druga oduzeo nevinost.”

„Žao mi je, nisam znala.”

„Pa meni nije žao”, reče Sonja. “Ja sam to htela – iuživala sam.”

„Pa gde ti je sad… taj?!“

„Umro je, od moždanog udara prošle godine. Kaznio gaBog što više nije hteo da me voli. A molila sam ga...”

Lepojka odmahnu glavom i obrisa ruke ubrusom, papođe na vrata.

„Dosta! Ajde da jedemo!”

„Ti si malopre jela. Sva smrdiš na beli luk, seljanko

jedna.”

„Jes', baš me briga”, reče Lepojka. Nije se ljutila naSonju. Ona je takva – što na um, to na drum.

22

23

2413. VEČERA

Pečenje je bilo nasečeno od rebara, sa sve kožuricom islaninicom, baš kako Lepojka voli. Sonja se služila nožem iviljuškom, kako su je učili, svi ostali su jeli prstima. Njenadrugarica Nata, Lepojka, bila je umazana do lakata i do ušiju.Kupus-salatu su, doduše, uzimali viljuškom.

Tasa je svima sipao vino u čaše. Nazdravili su, kucnulise čašama i otpili. Lepojka je cepnula više od polovine, Bataje ispio sve. Na njihovim čašama se video mastan trag.

„Kako ti se sviđa vino, Bato?”, pita Tasa.

„Odlično je, što jes', jes'”, kaže Bata. “Al' ako ćeš daprobaš još bolje, dođi kod Bate Rankovića, u Alugu, da vi'ššta je vino.”

„Doći ču, Bato, čim mognem”, obeća Tasa.

„A ti, Sonja?”, upita Lepojka.

„Ja više volim pivo nego vino”, reče Sonja. “Osim toga,ne znam ni gde ti je ta… Aluga.”

„A, pa to ti je kod Mladenivca, pa malo levo. Odma' doBeluća”, objasni joj Bata.

Sonja klimnu glavom. “E, baš ste mi objasnili.”

"Bato, kako ćeš ti sad kući? Ja bih te odvez'o, al' ti jekonj kod mene.”

„Da odvezemo mi prvo decu u Beograd, za mene jelako. Zekan vidi i po mraku. Njegovi farovi ne rade na struju,nego na seno i zob.”

„Gde da vas odvezem, deco?”, upita Tasa dok su išliprema Beogradu.

„Odvezite nas na Čuburu, dalje ćemo same”, rečeSonja.

„A, ne! Pa da vas opet neko pokupi. Ne, ja ću da vaspredam vašim roditeljima.”

„Mene gazdarici Milevi”, reče Lepojka.

„Ili gazdarici”, dopuni se Tasa. “A sutra se vidimo upolicijskoj stanici.”

25

2614. KOD KUĆE

Tasa nije hteo da ih pusti same na ulicu već ih jeodvezao do ulaza u kuću, prvo Sonju, zatim i Lepojku. Čimse džip zaustavio pred kapijom, spoljna svetla se upališe i natrem izađe Mileva, a za njom… Lepojka nije mogla da verujekad je ugledala svoju mamu.

„Mamo!”, uzviknula je i potrčala betonskom stazomizmeđu Milevinih ruža prema tremu.

„Sine!”, raširila jeAnka ruke da je dočeka u zagrljaj.“Jesi li dobro?”

„Dobro sam, mamo, sve je u redu”, požuri Lepojka daje umiri.

„Anka, i ti si tu!”, uzviknu Bata penjući se na trem.

„Tu sam, Bato. Pa nisam mogla...”, poče Anka da sepravda plačnim glasom.

„Dobro, dobro, ćero. A stoka?”

„Zamolila sam Divnu da ih napoji i malo pripazi nakuću dok se ja ne vratim.”

„Dobro. Idem ja sad sa Tasom u Vrbicu, tamo samkonja ostavio, pa ću, verovatno, i da noćim tamo. Mislim, da

odspavam još ova dva-tri sata do svanuća.Vidimo se ujutrukod kuće.”

„Bato, ovo je gospođa Mileva. Njen muž je biokapetan.”

„Drago mi je, gospođo”, pruži joj Bata ruku. “I žao mije zbog vašeg gubitka. Nažalost, nisam poznavao vašegmuža. On je bio pešadijski kapetan, a ja sam pezionisan kaopolicijski pukovnik.”

Tasa zatrubi.

„Dobro, idem ja sad. Uglavnom, Lepojka je dobro;stigli smo na vreme. Laku noć.”

Bata uđe u džip i oni odoše.

27

2815. PRIČAJ

„Pa, ćero, pričaj! Šta vam se desilo?”, reče Anka kad suposle sele oko stočića u Milevinom “salonu” i ona iznela čaj.

“Ništa, mamo. Samo su hteli da nas prodaju nekom“emiru”.

“Kukuuu”, zavapi Anka, a Mileva dočeka likujući:“Šta sam ti rekla! Da se Bata nije umešao, sutra bi bile uemiratima.”

“Čekaj, ćeri, pričaj nam sve po redu. Kako su vaspohvatali i odveli tamo gde ste bile?”

“Imale smo priredbu u Sava-centru. Kad se priredbazavršila, Sonjin tata je došao po nas i povezao nas kući. Ovdena raskrsnici se setio da sutra mora na put i da treba daproveri kola kod majstora. Zato nam je rekao da mi izađemo,odatle možemo i peške. Ja nisam znala kuda ću, pa me Sonjapovela. Čim smo skrenule u uličicu, osetila sam da me nekoobuhvatio otpozadi i prislonio mi neku vlažnu krpu na nos iusta. Posle sam se osvestila na nekom širokom krevetu. Sonjai ja smo bile privezane leđa uz leđa. Ispred nas je zjapio nekiširoki otvor prema susednoj prostoriji gde su sedeli njihdvojica i igrali karte. Njihova prostorija je bila osvetljena,

naša nije, ali smo mogli da vidimo od njihovog svetla.”

„'Oćeš da kažeš da baš ništa nisu pokušali sa vama, davas nisu ni pipnuli?”

„Uške je hteo, ali mu Brka nije dozvoljavao. Kaže:'Emir plaća samo netaknutu robu.' E, a kad je Uške ipakpokušao, uleteli su deda i njegov drug Tasa. Posle je došlapolicija, uzeli nam podatke, pa smo otišli u Boleč na pečenje,pa...”

„A, pa zato ti ne tražiš da jedeš!”, reče Mileva. “Ko, jel' vas policija nahranila?”

„Ma jok, kakva policija!? Deda i Tasa.”

„Baš lepo od njih što su se setili.”

„Setili su se oni zbog sebe”, reče Anka. “I zbog pića.Koliko ste vina popili?”

„Nas četvoro, dva litra”, odgovori Lepojka. “A baš smobile žedne.”

„Pa dobro. I nije mnogo”, reče Anka. “Taman da utolitežeđ, vas četvoro. A sad, ćero, na spavanje, pa ćemo ujutrurano na autobus, pa kući”.

„Kući!? Zašto kući?”, uzviknu Lepojka. “Neću, mamo.Moram sutra u školu.”

„U školu? Kakva je to škola koja sprema decu zaharemske lepotice? Rekla sam i tačka.”

„Nemoj, Anka, pobogu. Nisu deca ništa kriva”, umešase Mileva.

„Ja znam, gospođo Mileva, da vi tako ostajete bezdvesta evra mesečno, ali – to je moje dete i biće kako jakažem.”

Lepojka pokri lice rukama i zacvili.

„Neću mamo… Hoću u školu.”

„Anka, ne diraj dete! Ne moraš da mi plaćaš tih dvestaevra do kraja godine”, reče Mileva. “Uostalom, šta će Bata dakaže? Znaš dobro da on neće s tim da se složi.”

„Neće, neće!”, uzviknu Lepojka likujući.

29

3016. DOGOVOR ZA ŽURKU

Kad je Lepojka sledećeg dana ušla u učionicu, zateklaje čudan prizor: Sonja je bila okružena drugim devojčicama ipokušavala da im objasni:

„Ne može Nata, kažem vam! Ona je podstanar, stanujeu tuđoj kući. Žurku ćemo prirediti zajedno, ali kod mene.”

„Šta to ja ne mogu?”, upita Lepojka.

„Hoće društvo da ti i ja priredimo žurku da zajednoproslavimo naše oslobođenje”, objasni joj Sonja.

Lepojka nije tačno znala šta je to žurka, ali je čula za toi ispravno pretpostavljala da je to ono što u Alugi zovu“sedeljka” ili u Cerju “posedak”.

Dečaci, kojih je bilo malo, sedeli su na svojim mestima.Ipak se javi Dimitrije, lepuškasti dečak plavih očiju koji seLepojki sviđao.

„Ja bih hteo da vidim Natinu kuću. Zašto ne može kodnje?”

„Pa sad sam objasnila!”, nestrpljivo uzviknu Sonja.

„Znam. Ali ne mora ovde. Neka priredi u toj svojojAluzi. Otići ćemo autobusom kao i ona.”

„U Alugi, Mito”, javi se sad Lepojka. “Kaže se Alugi,bez sibilarizacije. I naravno da može kod moje kuće, ali kadsvi budemo imali vremena. Evo, pozivam vas sve kod menena sedeljku, na svetu Trojicu, treći dan.”

„A kad je to?”, upita neko.

„Trojica ti je deset dana posle Spasovdana i pada unedelju”, odgovori Lepojka. “Znači, dvanaesti dan posleSpasovdana, a pada u utorak.”

„Ali, koji je to datum?”, opet upita Zorica Knežević.

„E, pa to ni ja ne znam.. Trojica se pomera, kao i Uskrs,kao i Spasovdan. Moramo da vidimo u crkvenom kalendaru”.

„E, dobro, Nato. Doći ćemo, obećavam”, reče Sonja.“Zorica i ja sigurno.”

„I Dimtrije”, javi se opet Mita dižući ruku.

„Eto, i Mita”, dočeka Sonja. “Ali, sad u subotu, Nato,priredićemo žurku kod mene, zajedno. Je l' može?”

Lepojka htede da kaže da ona subotom ide kući, alioćuta.

„Može”, pristade.

31

3217. KOD SONJE

Posle škole Sonja uhvati Lepojku za ruku.

„Idemo kod mene da vidiš gde će biti žurka.”

Na prvom stajalištu uđoše u autobus gradskogsaobraćaja i odvezoše se do Vračara, zatim otpešačiše doSonjine kuće koja nije bila ni veća ni lepša od njene kuće uAlugi, ali je bila u gradu, i to glavnom, pa je zbog toga,verovatno, više vredela.

Unutrašnjost kuće, međutim, bila je uređena iopremljena u gradskom stilu. Kod nje, u Alugi, podneprostirke su bile samo u sobama, ovde je to dočekalo već upredsoblju. Lepojka to nije volela. Koliko je samo puta čulaod Anke, svoje mame, “Ovo treba zabraniti, samo skupljaprašinu, treba da se istresa svaki dan. Baš me briga kako jekod učiteljice Vukice; ona ništa i ne radi, može svaki dan i daih pere.”

Seti se sad Lepojka kad su ono jednom bili kod Vukice,ona ima zastirke i po zidovima, neke kao ćilimčiče koje zovetapiserijama, i vezene slike, za koje sad zna da se zovugobleni. Kod Sonje u predsoblju bile su samo krpare, ništa nazidovima, ali u dnevnoj sobi su na zidovima bile slike, ali ne

vezene, nego slikane, a pod je bio zastrt jednim jedinimdebelim ćilimom koji zovu “sag”.

„Šta misliš, čime da počastimo društvo?”, upita jeSonja. “Šta se služi na tim vašim sedeljkama?”

„Naše sedeljke obično idu uz neki praznik, slavu ilizavetinu, kada već ima spremljene hrane”, odgovori Lepojka.“Uglavnom, pečenje je obavezno. Da, za sedeljku se spremi ineka pita, slatka ili slana, gibanica, sendviči...”

„Mi nemamo pečenje, spremićemo sendviče, samotreba da kupimo kifle, salamu, majonez, krastavčiće…Mislim, ja ću da kupim, a ti da mi pomogneš da napravimosendviče.”

„Imam i ja para. Ti samo kaži koliko treba”, rečeLepojka.

„Ne. Nešto drugo sam htela da te zamolim. Je l' znaš damesiš?”

„Znam”, odgovori Lepojka.

„Htela bih da mi one zemičke za sendviče budu sveže,da mi sendviči ne budu suvi pa da se mrve po celoj kući.Posle se mama ljuti što ne može da očisti sag, pa ja moram dausisavam. Mislila sam da pravimo sendviče od svežihzemički. Je l' može?”

„Što da ne može. Mogu i kifle da umesim, ako 'oćeš.”

„Ne mora, zemičke su sasvim dobre, ali manje. Samo,to moramo da radimo u subotu, da bi bilo sveže.”

2Dobro. A gde ćemo to da radimo? Treba da vidim gde

ću da mesim.”

„Aha, dođi ovamo!”

Sonja je odvede u kuhinju. Lepojka je stala zadivljena.Ovo je bilo nešto sasvim različito od njene kuhinje. Prvo,šporeta na drva, štednjaka smederevca, nije bilo. Bio je tuelektrični šporet, frižider i zamrzivač ujedno, razni aparati idugačak radni sto čiji je jedan deo bio prekriven limom.

„Evo, ovde se mesi”, pokaza Sonja limenu površinu.

„Super”, reče Lepojka. “Pospeš brašno po limu i testose ne lepi. Jedva čekam.

„Rekli smo u subotu. Ne idemo u školu, dođeš lepo kodnas na doručak i imamo ceo dan.”

„A gde će tvoji da budu?”, upita Lepojka.

„Mi idemo u Kusadak kod mojih”, reče žena kojaupravo uđe u kuhinju. „Ostajemo tamo do nedelje uveče.Kako ti se sviđa moja kuhinja, Nato?”

Bila je to lepa žena u četrdesetim. I ona je imala riđu,samo malo tamniju kosu, kao i Sonja.

„Ovo je moja mama, Nato”, reče Sonja.

„Vidi se”, reče Lepojka. “Ličite. A vi ste iz Kusatka?Pa mi smo zemljakinje.”

„Znam, Nato. Deli nas samo jedno selo, ili dva.”

„Jedno. Samo Krsna.“

Mati i kći su neverovatno ličile tako da se moglopomisliti da su sestre. Samo je mati bila nešto niža i punija,

ali ipak zgodna.

„Ja sam Zora”, pruži ona ruku Lepojki.

„Natalija Ranković”, predstavi se Lepojka.

„Zvana 'Lepojka'”, dopuni je Zora. “Već sve znam;Sonja toliko priča o tebi. Zaista si lepa; samo, da sam ti jabirala nadimak, bila bi Ljupka.”

„Hvala vam. I vi ste jako lepi. I ne treba vam nadimak.Šta ima lepše od zore, kad sunce obasja sve lepotezemaljskog šara?”

„Kako si to lepo rekla, Nato. Nisam znala da imaš daraza poeziju.”

„A, pa nisu to moje reči. Mnogo čitam, pa sam sigurnood nekog pokupila.”

„Ako. Tako se i uči lepoti govora i pisanja –imitiranjem drugih. Znaš li da budući slikari uče tehnikuslikanja tako što preslikavaju dela velikih majstora?”

“Znam, ali to je plagiranje”, reče Nata.

„Plagiranje je samo ako kopiju hoćeš da prikažeš kaosvoje originalno delo. Ako Pikasove 'Avinjonke' ili 'Gerniku'potpišeš kao svoje delo. Nego, devojke, ostaviću vas same,imam posla. Nato, vidimo se. Drago mo je što smo seupoznale.”

„I meni takođe.”

33

3418. ŽURKA

Sedeljka je trebalo da bude u dnevnom boravku, ali suse gosti već posle prvog pića i dva tri zalogaja razmileli poceloj kući. Mita je jedini ostao jer je on bio zadužen da puštamuziku. Lepojka se sad setila onih sedeljki uz gramofon iploče u njihovom starom ambaru. Ploče su zajmili po celomselu i morali su dobro paziti da se koja ne polomi. A sad jeMita sedeo za laptopom u jednom ćošku i sva muzika svetamu je bila pri ruci, čak i operske arije.

Lepojka požele da čuje Travijatu, Vinsku pesmu. Zatoode do Mite i upita ga:

„Mito, šta piješ, da ti donesem? A ti za to vremepronađi i pusti Vinsku pesmu iz Travijate; odavno je nisamčula.”

„Pijem votku, a tebi preporučujem vermut. Tako ćemooboje piti martini.”

„Ne, Mito. Ja ne pijem žestoka pića; samo vino.Oprosti. Navika iz detinjstva.”

Mita se zasmeja.

„A sad si kao odrasla? I kako to misliš – navika? Nepiješ, valjda, od malena?”

Lepojka odluči da se malo šali.

„Nego šta? Kod nas deci, čim se rode, umesto mlekadaju vino na cuclu.”

„Pa zato tebi oči tako sijaju!”

„Eto vidiš!”

„Pa da vidimo onda ko može više da podnese. Donesinam bocu.”

Lepojka ode do frižidera i donese bocu crvenog vina.

„Evo. Samo da znaš, u mom selu vino ne služi zaopijanje nego za uživanje. Ja ću piti dok mi to pričinjavazadovoljstvo, a ti kako hoćeš.”

„Hoćeš da kažeš da nikad nisi bila pijana?”

„Nikad. Dobro, bila sam malo zagrejana, ali pijana –nikad.”

„Šta znači to 'zagrejana'?”

„To ti je ono kad si malo veseo, razigran, raspoložen.”

„Napuni ti nama čaše pa će vidimo šta ćemo.”

Lepojka uli vino u čaše, ne puneći ih.

„A zašto samo pola čaše? Napuni ih do vrha!”

„Nije pola nego dve trećine. Da možeš ovako dapromućkaš vino, da ga onjušiš, da mu osetiš aromu.”

Lepojka lagano zanjiše čašu i onjuši vino.

„Šta ima da ga njušim, nije to cvet. Ni devojka.”

Mita ustade sa stolice, stade pred nju, pa je obuhvati

svojim snažnim rukama i zaroni glavu u pregib njenog vrata.“Tebe ja hoću da onjušim. Siguran sam da mirišeš opojnijeod ovoga vina.”

„Mito, Mito. Čekaj!”

Lepojka uze njegove ruke i skloni ih sa sebe pa uzečaše. Jednu pruži Miti.

„Hajde da pijemo. Al' polako.”

Lepojka zaljulja čašu, onjuši vino pa ga otpi i promućkaga u ustima pre nego što ga proguta.

“U vinu treba uživati natenane, kao u devojci, kaže mojdeda-Bata.”

“Čekaj, čekaj, kako to? Je l' ti deda ili bata?”

“Bata mu je nadimak, svi ga zovu tako, čak i mojiroditelji. Samo ga ja zovem deda.”

“A zašto ga tako zovu?”

“To mu je partizansko ime. Kad je stupio u partizane,komandant mu je bio naš rođak, njegov brat od strica, dedaMića iz Cerja. Kad ga je video uzviknuo je “O, bato, i ti siovde!” To su čuli drugi borci i tako je ostao Bata do danadanašnjeg.”

“Znači, deda ti je bio partizan?”, zamišljeno reče Mita.“Pa i moj je, tamo u Vučju, na Kukavici. Pa da ondanazdravimo”. Mita podiže čašu. “Aj', živeli partizani!”

Kucnuše se i prinesoše čaše ustima. Lepojka otpigutljaj, a Mita naže i ispi do kraja.

“Mito, šta uradi!”, povika Lepojka. “Polako.”

“Nato, izvini, ali, ne mogu. Ja i viski tako pijem, akamoli ovaj… klaker.”

“Nisi fer, Mito, Zašto vino nazivaš klakerom?”

“Pa zato što je blago, ne oseća se. Iskapio sam punučašu i ništa mi nije.”

“A ti hoćeš da ti bude? Pa onda loči onaj buržujskiviski.”

“Buržujski? Pa ni votka, ni rakija nisu bolje, iako nisuburžujske.”

“Znam. Zato ih i ne pijem. A ti uživaj.”

Lepojka se okrete i uputi se prema vratima hodnika.

„Nato, čekaj! Zar me ostavljaš samog?”, uzviknu Mita.

Lepojka stade. Bilo joj ga žao, ali ipak odluči da ga jošmalo bocne.

“Nećeš dugo biti sam. Sa'će ti dođe Zorica. Zar nisi njujurio?”

“Ih, Nato! To je bilo u sedmom razredu. Sad…”Govoreći, Mita se malo primakao. “...Sad volim tebe.” I Mitaponovo sklopi ruke oko nje.

Ona pokuša da mu opet skloni ruke i da se izvuče, ali jeMita ovaj put nije puštao.

“Kako ne vidiš? Salno samo tebe gledam, samo na tebemislim. Ne mogu da učim zbog tebe.

“Zaista šteta, Srbija će imati jednog direktora manje”,

naruga se Lepojka.

“Molim te, Nato, budi moja devojka!”

“Mito, ti si lep i simpatičan momak, ali...”

Lepojka se bila ukočila u njegovom zagrljaju i nijeodgovarala na poljupce kojima ju je obasipao, po obrazimausnama, kosi. Stojala je tu, hladna i nepomična, kao ledenistub.

“Nato”, zavapi on preklinjućim glasom, “što memučiš?”

“Pokušala sam da ti kažem, ali mi ti nisi dozvolio.”

Ploča na gramofonu se završila i sad se okretala uprazno.

“Idem da promenim ploču, ti me čekaj tu”, reče Mita.

“I treba”, reče Lepojka. “I na gramofonu, i u životu.”

“Dobro, šta ti sad to znači”, nervozno će Mita. Izvukaoje drugu ploču iz omota i stavio je na gramofon. ABBA –One Way Ticket.

“To znači, Mito, da volim drugog”, reče Lepojkasudbinskim glasom. Miti kao da sve lađe potonuše.

“Je li?”, pokuša da mu glas bude ležeran. “A ko je taj?”

“To je Laka, momak iz mog sela”, dovrši Lepojka onošto je pokušala da mu kaže pre nekoliko minuta.

Mita je izgledao kao da se pomirio sa sudbinom.

“Ajd' pričaj mi malo o njemu”, reče.

Lepojka opet sede za stočić naspram njega i uze čašu.

Zatim, videvši Mitinu čašu praznu, uze flašu i usu mu vinomalo više od pola.

“Šta da ti pričam, Mito? Pitaj šta te zanima.“

“Pa to. Gde ste se upoznali? Kako ste se smuvali?”

“Nismo se upoznavali. U selu se, po prirodi stvari, svipoznaju i bez nekog upoznavanja. Aluga je malo selo. Ljudisu upućeni jedni na druge, kad je môba, kad je zavetina...”

“Čekaj, čekaj. Ja ne znam šta je to. Šta je môba, šta jezavetina?”

“Moba je zajednički rad; kad treba neki veliki i važanposao da se obavi, onda se skupi môba. A zavetina je seoskaslava, opet zajednička.”

“Dobro. A kako ste se vi smuvali? Na kojoj mobi?”

„Nisam rekla da smo se smuvali. Rekla sam samo davolim drugoga. Čuvali smo stoku zajedno i… tako.”

“Aha. Pa ste se malo vaćarili i ljubili dok su ovce...”

“Nismo se ljubili!”, prasnu Lepojka. “Šta izmišljaš ti!”

“Pa kako da ne izmišljam? Dvoje mladih sami nalivadi, samo ovce oko njih. Šta će drugo da rade, nego da semaze?”

“A nije ti palo napamet da smo samo sedeli i pričali?Kao mi sada.”

„Nije mi palo napamet. Ja sve vreme sada zamišljamkako te ljubim, po obrazima, usnama, vratu… ispod vrata.”

Mita pruži ruku i pokuša ga je zavuče u njen dekolte,

ali Lepojka mu uze ruku i skloni je. Imala je čvrst stisak.

“Imaš jake ruke. Od čega ti je to?”

“Muzla sam krave svako jutro i veče, A i sada, kadodem kući, ponekad…. Trebalo je danas da odem u selo. Sadmoja Ruja i Šarulja čeznu za mnom.”

“Nato, ti si luda. Ne možemo ti i ja zajedno.”

“Pa fala bogu da si shvatio. To pokušavam da ti kažemsve vreme.”

35

3619. ČOBANSKA LJUBAV

Ovce se rasule po livadi. Većina mirno pase, samo sejaganjci nestašno i razdragano igraju. S vremena na vreme,poneka se odvaja od stada i odlazi na potok da se napije vode.Potok se jedva nazire ušuškan između starih vrba i drugogniskog rastinja, ali ovce nepogrešivo znaju gde mogu doći douske srebrnaste trake vode.

Nasred livade je granat jasen. U njegovom hladu sedimladić grgurave plave kose i ćurliče u frulu. Ne svira nijednuveć poznatu pesmu, već melodiju koja mu u tom trenutkuizvire ispod prstiju i daha. Melodija je nervozna, isprekidana.Započne mirno, zaneseno, nežno, da bi odjednom postalasiktava, oštra, svađalačka.

Lepojka mu se polako prikrade iza leđa i sedne sadruge strane drveta. Naslonjeni su sad na isto drvo, sasuprotnih strana. Lepojka se okrene i pokušava da primakneusta mladićevom uvu.

“Lako”, kaže slatkim glasom.

On ćuti.

“Ti si nešto ljut na mene?”, pita ona.

“Zašto bih ja bio ljut na tebe!”, kaže Laka nabusito.

“Pa… ne znam… Možda zato što se nisam pozdravila s

tobom kad sam otišla u Beograd.”

“Šta ti imaš da se zdraviš sa mnom? Šta sam ti ja! Ti siškolovana gospođica, a ja seljak, čobanin.”

“Lako, pa znaš da nisam ja kriva. Deda je hteo da seškolujem. Zbog toga je prodao livadu u Čergadinu.”

“Sreća da mije prodao i ovu. Ne bi imao gde da napasaovce”, kaže Laka kivno.

“Pa to, Lako, ne zavisi od nas”, kaže Lepojka mirno.“Stariji odlučuju o tome.”

“Stariji odlučuju, stariji odlučuju”, sikće Laka. “Druginam uređuju život, a nas niko ništa ne pita. Je l' te pitao deda-Bata hoćeš li u školu?”

“C”, cokne Lepojka jezikom u znak odričnog odgovora.

“A ni ti se nisi potrudila da mu kažeš da ne želiš?”

“Nisam smela, Lako. Otkad pamtim samo o tome priča.'Moja će Lepojka da radi u banci, da bude gospođica'. Nikadnije govorio da budem doktorica ili učiteljica, samo banka pabanka.”

“To se on zaljubio u neku kad je podizao penziju”, kažeLaka.

“Ko? Deda-Bata? Ma, ajde, Lako, pa on ima više odsedamdeset godina!”

“Pa šta? Znaš da kažu da ljubav ne zna za godine. On jejoš uvek privlačan muškarac.”

“Ne znam. On je moj deda, nikad nisam na taj način

razmišljala o njemu.”

“Ali si sigurno primetila kako udovica Rajna pretrnesvaki put kad ga sretne.”

“Rajna bi volela da se dokopa njegove penzije. Nezavisi to od njegove lepote.”

“Verovatno. Ali, nije zgoreg ni što je lep.”

“Umišljaš . Lako!”

“Dobro. Nemoj da se iznenadiš kad ti Rajna postanebaba.”

“Ma, 'ajde, Lako! Pa ona je sigurno trijes godina mlađaod njega!”

“Siguran sam da to Bati ne smeta. Mogu još da ti rodemalog striku ili tetu.”

Lepojka se zacereka.

“Ti si šašav, majke mi!”

“Nisam šašav. Kad se ljudi vole, može i to da se desi.A,,, jesi li ti koga volela tamo u Beogradu?”

Lepojka ga ćušne laktom.

“Šta pričaš, Lako!?”, podvikne.

“Ne pričam ništa, pitam te. Jesi li?”

“Pa… prvi je bio Žika, profesor fizičkog... A posle…Mita, Zoran, Zlatan, Rade, Miloš, Gile… svi drugovi izodeljenja.”

Laka ju je gledao razrogačenim očima, a onda, videvšinjen obešenjački osmeh, najzad shvati.

“Lepa! Ti mene z…?”

Lepojka se zasmeja.

“Ma čekaj!”, uzviknu Laka pa skoči na noge.

Lepojka vrisnu, pa i ona skoči i zatrča se prema potoku,pravo prema prolazu u žbunju koji su ovce napravile.Preskoči potok pa potrča preko Ivkovog bostaništa preskačućisasuđene vreže. Laka je trčao za njom gledajući kako jojkratka suknja leprša oko glakih butina.

Lepojka je osećala da joj je Laka za petama, ali nijeosećala strah nego neko nejasno uzbuđenje. Stiže do Ivkovepoljske kolibe sklepane od motaka i pokrivene korovom.Uhvati se za stožer da predahne i baci pogled unutra. Pod jebio pokriven slamom, a na klinu je visila ponjava koju jeIvko, verovatno, prostirao dok je tu spavao letos, čuvajućibostan.

“Sad si moja!”, uzviknu Laka stigavši do nje. Obuhvatii nju i stožer.

“Polako, Lako. Pazi na stožer. Nemoj da srušiš kolibu.”

“Da ja ne srušim kolibu?”, uzviknu Laka. “Pa ti seoslanjaš na direk.”

Lepojka pusti stožer i odmače se.

Laka joj obuhvati lice svojim krupnim šakama i stadeda je ljubi proždirućim poljupcima, tako zvučnim da je sveprštalo. Podiže je i poleže na slamu, ne obazirući se naponjavu. Legao je preko nje i ljubio je. Tela su im bilapriljubljena tako da ga je osećala čitavim bićem. Oseti i

njegove ruke na svojim bedrima. “Pa neka”, pomisli,“jedanput mora da se desi.”

I prepusti se.

...

Posle ugleda Laku kako se nadvio nad njom, gledajućije.

“Mila, jel te bolelo?”, zabrinuto je pitao ponosni iradosni Laka.

Lepojka privuče njegovo lice sebi i spusti poljubac nanjegove usne.

“Malo. U početku”, reče. “Bilo je divno, Lako. Falati.”

“Fala tebi, lepoto. Nego, što mi nisi rekla da si nevina?”

“Mislila sam da znaš. Sad ionako više nije važno. Nitebi ni meni.”

“Baš je to bez veze”, reče Laka.

“Šta to, ljubavi?”

“Pa to, da je devojka samo jedanput nevina.”

“Kao i to da joj je samo jedan prvi”, dočeka Lepojka.

“Ali, ti si meni izrecitovala čitav spisak”, reče Laka.

Lepojka ga prevali pored sebe i stade da ga ljubi.

“Izgleda da te pali taj spisak”, reče Laka i prepusti senjenim rukama koje su ga raskopčavale.

„Hoćeš li da upoznaš momke sa onog spiska?", upita gaLepojka posle.

"Hoću. Kad?"

"Doći će kod mene na sedeljku treći dan Trojice.Možda neće svi, ali Sonja, Zorica i Mita hoće."

"Čekaj! Sva trojica su ti momci?"

"Aha. Naročito Sonja i Zorica. Hahaha! Budalo!",Lepojka mu protrlja kuštravu kosu. "To su mi najboljidrugovi."

Laka zinu da nešto kaže. Lepojka mu stavi šaku na usta.

"Dobro! Sonja i Zorica su mi drugarice, Mita je drug."Je l' sad u redu?"

"Jeste, lepoto. I koju mi od njih dve prepručuješ?"

"Za šta?!... Ma, daću ti ja!"

"Ej, čekaj da vidimo stoku. Nemo' posle da ih tražimopo šumi."

37 20. DOLAZI SRBA

Anka izvadi pekač iz pećnice. Miris pečene guske serazli po kući. Lepojka otvori vrata i zvučno udahnu.

"Mamo, a šta to slavimo?", upita ona. "Pa Trojica je teku nedelju."

Anka spusti tepsiju na radnu ploču.

"Nemoj da mudruješ, nego zasuči rukave i spremisalatu. Srba dolazi na ručak, a znaš da on najviše voli kad mu'njegova Lepojka''' napravi salatu. 'Ajde!"

"Aaa, tata dolazi? Zato si ti tako vesela? A koju salatuda spremim?"

"Evo ti vangla pa idi u gradinu i donesi šta 'oćeš. Operinapolju na česmi da mi ovde ne polivaš."

Lepojka uze vanglu pa ode u vrt iza kuće. Svi u seluveć odavno vrt zovu bašta, samo se u njihovoj kući, iz nekograzloga to još uvek zove gradina. Verovatno zato što je njenapokojna baba Sofija, zvana Soja, tako zvala. Lepojki se višesviđala reč gradina, ne samo zbog bake, koju jedva da jezapamtila, nego i zato što je na radiju čula da je reč baštaturcizam, a širom slovenskog sveta ima mnoštvo gradinã, sa

velikim i malim početnim slovom.

Pođe po bašti preskačući vreže krastavaca okićenedugačkim zelenim plodovima. Nije htela da bere krastavce, toće u nedelju za goste. Sad iščupa dve krupne glavice lisnatesalate i po dva struka mladog luka, belog i crnog. Ode zatimna česmu i sve to potopi vodom u vangli. Zatim malo sačeka,gledajući živinu u živinarniku. Anka je uživala u tome da imasve vrste živine. Zato su pored kokošaka, koje svi gaje, imalii guske i patke, i ćurke, pa čak i morke, koje Lepojka nikakonije volela zbog neprijatnog oglašavanja i zato što nikad nisutamo gde treba da budu nego odlete pa treba da ih tražiš poselu.

Zatim Lepojka uze vanglu pa sve ponovo opra podmlazom. Tek onda sve odnese pred kujnu i poređa poplastičnoj rešetki da se ocedi. Kad je procenila da se salatadovoljno ocedila, sve je vratila u vanglu i unela u kuću. Nakuhinjskoj radnoj površini usitnila je i salatu i luk, pa opetvratila u vanglu. Sve je pokapala maslinovim uljem i posolilai dodala malo seckanog peršuna. Stala je prstima da gnječisalatu dok se po kujni širio miris belog luka.

"Smrdeče ti otac na beli luk", primeti Anka.

"Što, nije valjda da ti smeta?"

"Pa ne smeta mi, samo… Nije ni prijatno."

"Nema veze, mama. Ješćemo svi salatu, pa ćeš i tinjemu da smrdiš."

"Pa baš lepo!" dočeka Anka. "Nisam muža videla tri

nedelje, pa sad treba da mu smrdim."

"Oho!", začuše glas muškarca iz predsoblja, "Šta totako divno miriše? Sigurno moja Lepojka pravi salatu."

"Tato!", uzviknu Lepojka pa brzo obrisa ruke suvomkrpom i polete u predsoblje.

Srba je već bio ušao kroz širom otvorena vrata idočekao je u naručje. Anka se stidljivo primakla i čekala svojred.

Srba je bio naoćit četrdesetogodinjak, nalik na deda-Batu kao jaje jajetu, samo mu je kosa bila manje seda.

"I? Šta si to spremila svom tatici?"

"Pa valjda osećaš, Srbo. Tvoju čuvenu salatu. Ima dasmrdimo nedelju dana."

"Ako!", reče Srba. "Zaželeo sam se prave hrane. Jošnam daju krastavce i paprike iz turšije."

"A, pa novi krastavci su skupi; zato."

Srba najzad zagrli Anku.

"A ti, Ančice, ljubavi moja, šta si ti spremila?", upitaSrba grleći je.

"Mama je spremila ovo što miriše", požuri Lepojka damu kaže. "Pečenu gusku."

"Ali, pa… zar nije post?", upita Srba.

"Ajde, Srbo, ti kao da si pao s Marksa", ukori ga Anka."Kad smo to mi postili!? Znaš da je naša kuća komunistička."

"Znam. Ali na televiziji stalno trube o crkvenim

praznicima, objašnjavaju narodu kad i kako treba da poste,kad da jedu i kako da spreme…, došlo neko drugo vreme,'oslobodili' smo se od komunizma, pa sam mislio…"

"Šta pričaš. Srbo!?", začu se Batin glas. "Znaš da nam ukomunizmu nikad ništa nije falilo, ponajmanje slobode. To jeova nevaljala vlast izmislila da bi opravdala svojanepočinstva."

"Kakva nepočinstva, tato? O čemu ti pričaš? Ne misliš,valjda, opet da dižeš bunu?"

"Pričam o kriminalu, sine. O korupciji, narko-mafiji,švercu oružja i belog roblja. Zar si zaboravio da su ti deteoteli?"

"Nisam zaboravio. Ali… pa, nije je vlast otela, negokriminalci, valjda."

"Kriminalci koje vlast štiti. Sve je to povezano, mojSrbo. Još su u istražnom zatvoru, a optužnicu niko i nepominje. I to su zatvorili čuvare; onog glavnog niko i nepominje. Siguran sam da više i nije u zemlji."

"Srbo, ti još nisi ni ruke oprao, a treba da ručamo",prekide im Anka razgovor.

"U pravu si, Ančice", složi se Srba. "Tato,razgovaraćemo posle."

Srba dograbi svoj ruksak i ode na sprat, u svoju iAnkinu sobu.

38

3921. ENO IM STARI AMBAR

Bata je, po običaju, seo na čelo stola i sad sekao guskuna manje komade. Kad je završio, raširi prste i, okrenuvšidlanove prema sebi, pogleda ruke. Zatim se šeretski nasmeši,pa celim jezikom oliza prste i zadovoljno mljacnu.

"Tato, šta to opet radiš?", ukori ga Srba naredničkimglasom.

"Opet ližem prste, sine", mirno će Bata. "To mi jenajslađe. Uostalom, zašto da prljam krpu, kad… Daj, sipaj tovino i ćuti!"

Srba prekorno-nemoćno zavrte glavom pa uze olbu i ulivino u čaše. Bata, jedva dočekavši, zgrabi čašu pa isručisadržaju svoje grlo.

"Ti si zdravo žedan, tato, što bi rekli prečani", rečeSrba.

"Fala bogu, sine, da sam još zdravo."

Srba se nasmeja. "Zahvaljuješ bogu, a kažeš da si joškomunista", primeti.

"Još sam komunista zato što nema druge pošteneideologije, ali, nisam ni vernik. Bili su demokrati na vlasti, pašta su nam doneli? Samo su još više ojačali kapitalizam koji

nam je Milošević, vajni socijalista, zaveo."

"Pa ceo svet je kapitalistički, tato. Ti i ja ništa tu nemožemo."

"To je ono što ne valja, sine. Mora da postoji nekadruga mogićnost, neki drugi izbor, neka druga ideologija;zbog ravnoteže."

"Tato, i sam znaš da komunisti nisu pošteno vladali.Narodna Repunlika, narodna vojska, narodno ovo, narodnoono, dok nam ne ostadoše samo narodne kuhinje. Sve supokrali i stavili na svoje bankovne račune u Švajcarskoj. Je l'to narodna vlast?"

"U pravu si, sine, zbog lopovluka su izgubili vlast, ali,zar ne vidiš da i ovi kradu?"

"Ne samo da kradu, već otimaju, i to bezočno. Izmislilisu beležnike, izvršitelje, komunalnu policiju, hiljade drugihradnih mesta, samo da bi zaposlili članove svoje stranke. A upredizbornoj kampanji je govorio da će se boriti protivkriminala, korupcije i stranačkog zapošljavanja. Kad ono!…Nikad više kriminala i korupcije. A o stranačkomzapošljavanju da i ne pričam. Kod nas u Epsu, pokancelarijama, samo partijski kadrovi. Umesto da smanji brojzaposlenih u javnim službama i preduzećima, on zavlači rukuu džep penzionerima."

Lepojka ustade sa čašom u ruci.

"Tato, dedo, ajde živeli, pa da pređemo na dnevni red.Da ne bude da smo se mama i ja džabe trudile. A imam i

nešto da vas pitam posle."

"U pravu je naša Lepojka, ljubim joj ruke", reče Bata."Aj' živeli!", i Bata isprazni i drugu čašu.

"Šta je, ćero, da nećeš da se udaješ? Našla si momka?"

"Jesam, tato, našla sam momka, ali nisam htela o tome,nego… Aj' prvo da jedemo, pa posle…"

Nekoliko minuta se čuo samo zvuk jedaćeg pribora.Kad je savladao karabatak, Srba iskapi vino, pa upita:

"Ajde sad da vidimo šta oće naša Lepojka. Kaži,Lepice!"

Lepojka ustade duboko udahnuvši vazduh kao predjavni nastup.

"Dedo, tato, mamo, ja sam pozvala društvo iz škole naposelo, treći dan Trojice. Ostala sam im to dužna, za onooslobađanje, dedo. Sonja je napravila žurku kod sebe,zajedno smo spremale, ali – društvo hoće da vidi gde jaživim. To su sve gradska deca, vole da vide selo."

Anka i Srba razmeniše duge poglede.

"A kolko njih će biti na tom poselu", upita Anka.

"Pa… ja sam ih pozvala sve, ali, neće svi doći. Sigurnoće doći samo Mita, Sonja i Zorica, ali…"

"Ali, možda će i drugi, je l' tako? Znači, da računamodeset-petnaest jer, pozvaćeš sigurno i nekog odavde?

"Odavde samo Laka, Mirka, Tana i Ljilja", rečeLepojka.

"Bato, šta ti kažeš?", upita Srba.

"Pa sigurno da treba da počasti drugove što je slobodna,što nije dospela u harem nekog arapskog emira ili sultana.Hrane i pića imamo dovoljno, a prostor… Eno im stariambar, tamo su odvojeni, niko im ne smeta, niti oni nekomesmetaju; mogu da puštaju muziku do daske. Samo, treba onoda se počisti, odavno niko nije ušao tamo."

"Ja sam već počistila, dedo", reče Lepojka.

"Pa kad, sine?!" začudi se Anka. "Tamo sigurno ima imiševa."

"Nema", reče Lepojka. "Otvorila sam kapak da uđusove. Sve su ih potamanile."

"Dedina unuka!", uzviknu Bata ponosno. "Toga se ni jane bih setio."

"Naša Lepojka!", uzviknu sad i Srba. "Vidi samo kakvuje salatu spremila."

"Ima zlatne ruke", pohvali je i Anka. "Može odma' dase udaje. E, sad nam kaži ko ti je taj momak! Da nije tajMita? Čiji je, odakle je?"

"Ne, nije Mita. Odavde je… To je – Laka Stanković."

"Stanković!", uzviknu Bata. "E, Lepice, to neće moći,znaš valjda da su nam oni rod, ista smo familija. Naš Ranko injihov Stanko bili su rođena braća, možda i blizanci."

"Ali, dedo, to je bilo pre trista godina!", uzviknuLepojka.

"Neka je i hiljadu, rod mora da se poštuje", bio je Bata

neumoljiv. Osim toga, bili su Ljotićevci u prošlom ratu. Danije bilo mene, Lakin deda Aleksa bi bio streljan kaodobrovoljac."

"Ma kakav dobrovoljac, Bato!", uzviknu Srba, "znaš daniko nije otišo dobrovoljno u Ljotićevce. Samo četnici ipartizani su bili dobrovoljci."

"Tako su ih zvali. Znam da je delovođa određivao ko ćeu dobrovoljce, obično one koji su mu se zamerili, ali, piše sekao dobrovoljac."

"Znaš da čika Aleksa nije otišao s njima u Slovenijučetrdeset četvrte", reče Srba.

"Znam. Dezertirao je i hteo da se ubaci u partizane, aliga nisu primili. Krio se kod ujaka u Orašju dok ga mi nismouhvatili. Mića je hteo odmah da mu presudi, ali ja nisamdao."

"I dobro si učinio, Bato", reče Srba. "Aleksa nijedobrovoljno otišao u dobrovoljce, to svi znamo. Nikog nijeubio, nikog opljačkao. Osim toga, rod nam je. Sveti Mratanam je zaštitnik, i njima i nama. Ali, to je stari rod, a Laka jedobar momak."

"Momak je na mestu, nema šta, samo… Lepojka trebada završi školu, a on je već mator momak."

"Kako mator, dedo? Pa, samo je pet godina stariji odmene. I tata je pet godina stariji od mame."

"Ima više od dva'es godina, a to se u moje vremesmatralo da je mator. Uostalom, završi školu, pa, ako te bude

čekao, i ako pop kaže da možete da se venčate,razgovaraćemo."

"E, Bato. Nikad nisi uvažavao ni crkvu ni popa, a sadpop treba da nam odobri da nam se dete uda", prekori gaSrba.

"Da, sine. Jer ovo nema veze sa religijom nego sagenetikom, srodstvom. Znaš da crkva ima knjige iz kojihtačno može da se vidi u kom smo kolenu rod saStankovićima. Zato nam treba pop."

"U kojem god smo kolenu, sigurno nismo bliži ni oddevetog kolena, a kamoli od četvrtog", javi se Anka.

"Ti, snajo, sigurno nisi. Ratari su na bezbednojudaljenosti od Aluge. Osim toga, tvoji ne slave svetog Mratu,nego Aranđelovdan."

"O, Srbo! Vide li ti kako je okoreli komunista postaostručnjak za crkvene praznike?", naruga se Anka.

"Samo se ti podsmevaj, snajo. Zna okoreli komunistakad je crkva potrebna, i koliko. A ti, Lepojka, ništa ne brini.Raspitaćemo se o svemu, pa ako može, u redu. Samo treba dasačeka da ti završiš školu."

"Pa to je za tri godine, dedo", dočeka Lepojka.

"Nije, ćero, nego za sedam. Treba i fakultet da završiš."

"Auuu!", uzviknu Lepojka hvatajući se za glavu.

"Ako te voli, čekaće te", reče Bata. "Ako ne, naći ćemodrugog. Sa takvom lepotom i sa školom, to neće biti teško. Adotle, sredite ambar i pravite to poselo. Aj' živeli!"

Iskapi vino iz čaše. Lapojka učini isto.

4022. POSPREMANJE AMBARA

Stari ambar se nije koristio otkako Lepojka pamti, barne za čuvanje žita. Otkako su nabavili silos od pleksiglasa,tamo su odlagali stare stvari. Sad je trebalo samo njihizmestiti odatle, ili baciti negde, ili unuštiti. I dobro očistitipod od sovinih izmeta. Uništile su miševe, ali su napraviledrugi nered.

To je bila stara drvena zgrada u zadnjem delu dvorištakod velike kapije koja se otvarala samo za unos i iznos većihtereta – kad se dovozi seno, žito, kukuruzna šaša i slično.Napravljen je bio od debelih struganih greda da miševi ipacovi što teže provrte, ali je to istovremeno bilo i izvrsnosklonište za njih, kako se pokazalo.

Sad je Lepojka došla da pogleda šta tačno treba uraditi.Kao što je i očekivala, vladao je polumrak, iako je kapak nakrovu bio otvoren. Zato je širom otvorila velika hrastovavrata. Svetlo je nahrupilo unutra, ali… 'Sva sreća da je tatauveo struju i ovde', pomisli Lepojka i upali sijalice nazidovima.

Osim sovinih izmeta, po podu nije bilo mnogo đubreta.

'Treba ipak dobro pomesti, a zatim oribati', zaključi Lepojka.Ode zato u šupu, gde su stajale metle i kante za čišćenje. Uze'brezovu' metlu (Zašto je zovu brezova kad svi znaju da je odsirka?, zapita se) i kantu u koju natoči polovinu vode načesmi, pa sve to odnese u ambar. Namoči vrh metle u vodi,da se ne diže prašina i poče da mete.

"Kako ide, sine?", upita je Anka pojavivši se navratima.

"Trebala si prvo ta govna da pokupiš pa tek onda dameteš", reče Anka. "Ovako će se razmažu."

"Neće. Vidiš kako je to tvrdo; ko da su cele miševesrale."

"Tako izgleda. Ipak ti pazi."

"Oću, mamo."

Anka se okrete da pođe.

"Mamo!", uzviknu Lepojka.

"Šta je, sine?"

"Htela sam nešto da te pitam."

"Pitaj, sine."

"Kad si ti… Kad si ti… imala momka?"

"Kako misliš 'imala'?

"Pa mislim… onako… baš imala."

Lepojka oseti da je nehotice zanjihala bedrima, papocrvene.

"Lepa, jel' ti to meni imaš nešto da kažeš?", upita Anka.

Lepojka sad zastade s radom i pogleda majku.

"Ne brini, sine. Reci mi šta god da je. I ja sam bilamlada… nekad."

"Mamo, ja sam…", zastade pa onda kao da reši, "…vodila sam ljubav sa Lakom. Nisam znala da smo tako blizakrod."

Anka je zagrli.

"Pa i niste, pusti dedu šta priča. Čula sam ja kodVukuce, jedna njena drugarica je advokatica, kaže da se, pozakonu, rod računa samo do četvrtog kolena; dalje od togamogu slobodno da se uzimaju, ili 'da sklapaju brak', kakoona kaže.

"Ali…", zausti Lepojka.

"A to što ste već vodili ljubav, neka te ne brine.Sedamnaesta ti je godina i to je sasvim prirodno. Da je srećeda država obezbedi mladima uslove da se na vreme uzimaju irađaju decu, ne bi zavladala bela kuga i ne bi nam pretiloizumiranje. Ali, deda je u pravu – treba da završiš školu. I,sine, pazi da ne zatrudniš."

"Paziću, mamo."

41

4223. DOČEK U ALUGI

43

U utorak, treći dan Sv. Trojice, stari ambar je blistao odčistoće. I ne samo to. Lepojka je negde našla neke stareprostirke i prostrla ih po podu pored klupa na kojima će sesedeti. Takođe, stare tronožne stočiće, koje su odavno izbaciliiz upotrebe i koji su do sada čamili bačeni u jednom ćoškuambara, ponovo je vratila u upotrebu i prekrila ih komadimaplatna koje je sama porubila. Na njih je postavila razneđakonije: pečenje i sarmce preostale od glavne gozbe, koja jebila juče, pite koje je tek ispekla, kolače, voće. Sve je bilospremno već u tri popodne, a njeni drugovi treba da stignutek u šest. Zamolila je Laku da ide sa njom do valjka naBeluću, da ih sačekaju. Druga grupa će doći redovnimautobusom iz Smedereva. Njih će sačekati u sedam, u centruAluge koji je osvetljen kao da je grad, već dve-tri godine.

Laka i Stana će puštati muziku, Ljilja i Mirka će bitiposluga, donosiće iz kuće, ako šta bude trebalo. Naravno,pomoći će i mama, tata i deda, ako bude trebalo.

Iako je Lepojka očekivala samo Mitu, Sonju i Zoricu,došlo ih je pet puta više. Ovi za koje je bila sigurna da ćedoći, stigli su kod valjka oko 6:20. Svi su bili oduševljeni

šetnjom do Aluge, jedino je Zorica bila preplašena od senkidok su išli kroz šumu, iako je bio tek sumračak, pa se čvrstodržala za Laku. Mita je osetio da je upravo Laka razlog štoNata nije htela da mu bude devojka, pa se držao rezervisano.

Drugu grupu su svi sačekali ispred seoskog doma isproveli ih u blještavo osvetljeni ambar.

"Kako ti je ovde lepo, Nato!", uzviknula je OlgicaPešić. "A zašto ovo zovete ambar, kad ovde može da budekafić?"

"Pa zato što se nekada tu držalo žito. To je ono od čegase pravi hleb i kolači", objasni joj Laka.

"Baš ti je vickast ovaj drug, Nato", reče Olga.

Lepojka stade uz Laku, uhvati ga za nadlakticu izvonkim glasom objavi:

"Gospodin Lazar Stanković, zvani Laka je moj rođak.Zato, devojke, slobodno navalite, ali se čuvajte, zna da budeopasan."

"Gospodin seljak Laka Stanković, molim. Moram daispravim, zapravo dopunim, moju dragu rođaku", reče Laka."Naše srodstvo datira od pre više od dvesta godina, ali smoga mi nedavno obnovili, tako da smo sada bliski rod udvanestom kolenu."

Sonja se zasmeja i oduševljeno zapljeska. Zorica joj sepridruži, tako da su uskoro svi pljeskali.

Laka podiže ruke da ih umiri. "Nemojte više, molimvas; uobraziću se. Mirka, Ljiljo, pobrinite se da im ruke i usta

budu zauzeti, a Stana i ja imamo posla oko muzike."

"Ako su svi seljaci ovako duhoviti, spremna sam da sepreselim u Alugu", šapnu Zorica Lepojki na uvo.

"Zokooo, pazi šta radiš", reče joj Lepojka pretećimglasom.

Zorica je značajno pogleda. "Aaa, shvatam. Tvoj je, a?"

Lepojka se stidljivo nasmeši i potvrdi glavom.

Odjednom se otvoriše vrata ambara i na ulazu sepojaviše deda-Bata, Srba i Anka. Levo od ulaza su bili Laka iStana, zaduženi za zabavu. Bata priđe Stani i šapnu joj neštona uvo. Stana priđe Laki, koji je upravo puštao ploču i uradiisto. Laka klimnu glavom, pusti ploču zatim priđe Bati, i počeda govori u mikrofon:

"Dragi gosti, naš domaćin, Radojko Ranković, zvaniBata, Natalijin deda, želi da vas pozdravi. Izvoli, deda Bato."

Laka pruži mikrofon Bati. Bata uze mikrofon i poče:

"Draga deco, drugovi naše Natalije, koju mi u kući, a išire, zovemo Lepojka, a vidi se i zašto, (prolomi se pljesakodobravanja), želim da vam se zahvalim što ste se udostojilida iz Beograda dođete u naše malo seoce. Osećajte se kaokod svoje kuće i, ako vam nešto treba, tražite. Vidim da jenaša Lepojka, crvenim trakama obeležila dežurne, pa zato,slobodno tražite od Stane, Mirke i Ljilje šta god da vam treba.U svoje i u ime moje porodice, želim vam lep provod. Asada, moj sin i snaja, Natini mama i tata, takođe žele da vaspozdrave."

Bata pruži mikrofon Srbi i on ih kratko pozdravi:

"Zdravo, deco, uživajte!"

Pljesak koji je usledio bio je duži od njegovog govora.

Anka mu uze mikrofon. "Još samo i ja da vaspozdravim, pa nećemo više da vam smetamo. Zabavljajte se,deco, do zore. Noć je kratka, pa se vidimo ujutru. Ako nekoipak želi da se odmori, Lepojka zna gde je ostavila ležajeve,prenosne vojne dušeke, na kojima se možete opružiti.

"Nismo starci!", povika neko.

"Dobro, vidimo se ujutru", reče Anka i pruži Lakimikrofon.

"Nastavljamo sa zabavom!", povika Laka u mikrofondok su Anka, Bata i Srba izlazili. "Zatvoriću vrata da nečujemo zvezde", reče i zatvori vrata.

Zabava se nastavila.

4424. TAKO JE DRAG

45

"Dobar dan!"

Opet taj glas koji je opčinjava poslednjih mesec dana,kojEg noću sanja da joj govori nežne reči.

Lepojka podiže pogled i susrete pogled čoveka koji jestajao ispred šaltera i obraćao joj se. Taj pogled, tako blag, atako dubok, i topao, i prodirući, i opčinjavajući. Osećala jekako uranja do dna njene duše, skenira svaki kutak. Ovajčovek zna sve o meni, pomisli. On oseća šta ja osećam,možda mi i misli čita? A ne, to bi stvarno bilo previše!

"Izvol'te", reče Lepojka.

"Da platim račune", reče čovek pružajući uplatnice.

Lepojka ih prelete pogledom, trudeći se da upamtipodatke o uplatiocu. Dobrica Tutić, Miloša Obilića 25,pročitala je. Da, od nedavno stanuje tu, u susedstvu, tuodmah preko raskršća, druga zgrada odavde. To je onadugačka, sa tri ulaza, sa sivo-žutom fasadom koja vapi dabude obnovljena.

"Ličnu kartu, molim vas", zatraži ona.

Nije joj bila potrebna, ali je želela da još nešto dozna.Prelistavala je ličnu kartu. Aha, evo: rođen 1950. Znači,dvadeset osam godina je stariji od mene, a ne izgleda da ima

više od pedeset. Nema veze; nisam dosad srela čoveka komeime više odgovara nego njemu. O, adresa u ličnoj karti nijeista kao na uplatnici!

"Ovde piše druga adresa, ne ona koju ste naveli uuplatnici", reče. "Cerje bb, piše."

Pa on mi je sused, iz Cerja, pomisli.

"Imate pozadi promenu adrese", reče on. "Nedavno samse doselio."

Opet je prelistala ličnu kartu i pronašla uredno upisanupromenu adrese.

"Nato, pa za uplatu nije važna adresa", reče jojkoleginica Zora sa susednog šaltera, uređujući nokte.

"Znam, samo hoću da podaci budu tačni."

Jedna uplatnica je bila neobična. Primeti da je onpokušao da napravi uplatnicu na kompjuteru i odštampa je naštampaču. Iako se očito trudio, nije uspeo da potpuno vernoprenese pravi izgled, razmere nisu bile iste, a ni oblik iveličina slova.

"Gospodine Dobrice, ne morate ovoliko da se truditeoko uplatnice, dovoljno je samo da na opštoj uplatnici, ili,ako nemate, na običnom papiru, napišete potrebne podatke:uplatilac, primalac, broj računa na koji se plaća, iznos, pozivna broj… Evo, ovde ste upisali broj od prošlog meseca, 9, atreba 10, sad je oktobar. Ali, ispravićemo."

Utipkala je potrebne podatke u kompjuter i odštampalanalog za uplatu.

"Evo, izvolite, potpišite."

"Izvinite, nisu mi još poslali uplatnice za ova trimeseca, a ja odavno već ne pišem rukom, pa…"

"Možete podatke da ispišete i na kompjuteru, i da ihodštampate, a ja ću ih prepisati i odštampati vam uplatnicu.Ne mora, i ne može, uplatnica da bude potpuno ista kao onekoje vam oni šalju. Važan je iznos, broj računa i poziv nabroj. Ostalo…"

"Hvala vam, gospođice".

Bio je tako ljubazan i uljudan, tako… drag. Dok jeuzimao novac iz novčanika i plaćao, posmatrala mu je ruke.Bile su nežne, očito ruke intelektualca. Verovatno je bioučitelj u Cerju, zaključila je, moram da pitam Vukicu.

4625. POZIV

Nije često dolazio u banku i nije bio komintent njihovebanke, proverila je. Dolazio je jednom mesečno, obično 11.ili 12. u mesecu i plaćao gotovinom. Penzije se isplaćuju 10. i25, znači, penzioner je. Ali, kako tako mlad penzioner?

Jednom, kad je išla u pekaru da kupi doručak za sebe ikolege, srela ga je na ulici, nosio je kesu sa hlebom. Gledaoju je pravo u oči, a u pogledu mu se očitovalo divljenje. To jebilo neobično jer, muškaRci su se obično divili njenom stasui hodu, ne očima. Nešto joj je bilo neobično i u njegovomhodu, pa je zastala pred jednim izlogom i okrenula se da gaosmotri. Da, neznatno je vukao levu nogu. Znači, invalid je,zato je penzionisan. Ali, zašto vuče nogu? I, to uopšte nijevelika smetnja za njegov posao, osim ako ne predaje fizičkovaspitanje. Ali, ne, po držanju se to ne bi reklo, držao jepognutu glavu i ramena, što odaje rad za pisaćim stolom.Nije, valjda, službenik, kancelarijski pacov? Ne, službenike umesnoj zajednici je znala, ista im je mesna zajenica; iako seAluga "otcepila" još 1903. nije mogla sama da izdržava svojuadministraciju, pa su se 1970, kad je pravljen put, ponovo

pripojili Cerju. Seća se da im je deda-Bata bio beskrajnozahvalan što su ih ponovo prihvatili. Da, ima i zadrugaKooperacija PK Godomin, ali i njih je uglavnom znala.

Šta je meni, zapitala se, zašto toliko razmišljam ojednom starcu? Zato što se Laka oženio, podseti je savest. Paneka je, nek mu je sa srećom. Laka, koji je sada već imaoviše od trideset godina, oženio se još pre nego što je onazavršila fakultet i imao već troje dece, dve ćerčice i sina. Ašta li je sa Mitom? On i Zorica Stanković su se venčali iodselili u Leskovac, gde su mu živeli roditelji.

Lepojka je uglavnom bila sama, osim…

Da, morala je radno mesto da "plati" jednomzajedničkom večeri sa direktorom poslovnice, ToplicomTolom Jovanovićem i to joj je bilo jedno od najneprijatnijihiskustava. Iako je prilično lako pristala na ucenu, jer, Tola jebio naočit čovek, nije se nimalo trudio da je osvoji kao ženu,niti mu je bilo stalo do nje. Ona je jednostavno morala da muse poda te večeri, i još nekoliko puta; više od toga očito nijeni želeo jer, imao je ženu i decu tamo u njegovom selu. Nijeje odavno pozvao da ponovo izađu, a Lepojka to nije ni želelai svojim odnosom prema njemu to jasno i pokazivala.Naravno da njeni o tome nisu imali pojma, inače, ko zna štabi mu deda-Bata uradio, obesio bi ga za jaja ovde ispredbanke, na ovu banderu sa sijalicom, da ga svi vide.

Jedanput, 12. novembra, Dobrica je ponovo došao ubanku i stao pred njen šalter, uvek je birao njen šalter iako jetu bila i Zora. Pružio joj je novac i papirić koji je ličio na

opštu uplatnicu. Zapravo to jeste bila uplatnica, ali je na njojpisalo nešto drugo:

Rukopis mu je bio neverovatno sitan, ali uredan i,začudo, čitak.

Pogledala ga je i nasmešila se.

"Ovo vam nije dobro popunjeno", reče zbog Zore."Javiću vam šta nedostaje."

Kada je u četiri otišla kući, nije žurila sa odgovorom.Prvo je skuvala kafu i sela da je popije. Zatim je uzelamobitel i ubacila ga u imenik. Sva imena je pisala skraćeno,tako da je samo ona znala na koga se odnose. Doduše,dogodilo se dvaput da je zaboravila, ali, onda pozove pa pita.Tako je sada upisala broj i ime DoTut. Njoj dovoljno da značiji je broj.

Da li da pristane? Želela je to, ali, opet ne želi da ostaviutisak da je jedva dočekala njegov poziv. Ipak, pozvala jenjegov broj pre nego što je odlučila. Javio se posle drugogzvonjenja.

"Halo?"

"Gospođice, imam dve karte za večerešnjupozorišnu predstavu u Domu kulture. Bilo bi midrago ako biste išli sa mnom. Ako pristajete,

molim vas javite mi na broj 061…..18."

"Gospodine Dobrice, Natalija Ranković na telefonu.Hvala vam na pozivu, ali… znate… Lena mi je još mala,pa…"

Izmislila je Lenu u momentu, potpuno neplanirano, ali,tako će bar znati da nije nevinašce i da mu je put otvoren.Muža nije pomenula, samo dete.

"Žao mi je što ne možete. Tako sam se radovaopozorišnoj predstavi, ali, kad…"

"Ali, možemo u bioskop, u subotu, ako želite, na ranupredstavu, od šest", požurila je da mu predloži. "Buditeispred vaše zgrade u pola šest, ja ću naići, stanujem prekoputa. Zvaću vas. Može?"

"Naravno, pozovite."

4726. IZLAZAK U BIOSKOP

"Čekaj me ispred tvoje zgrade u 17:20", poslala mu jeSMS.

"Dobro", odgovorio je.

"Dobro"?! Uobičajen odgovor je OK, ali, da li on tozna? To je natera da još jednom razmisli o tome u šta seupušta. 'On je čovek iz prošlog veka, Nato', govorila je sebi.'Pa i ja sam iz prošlog veka' , seti se. 'Da, ali rođenadvadeset šest godina posle'. 'Pa šta? Činjenica je da je onnajbolji čovek koga sam srela u životu. On je ono što vidiš dajeste. Ne folira se, ne glumi da je nešto što nije… Sa njim ćemi biti lepo, pa – nek traje dok traje.' - Misliš dok on neumre? - 'Pa makar i dotle.'

Bilo je tmurno i hladno novembarsko vreme, zato jeodlučila da obuče helanke i kratki zimski kaput. Sazadovoljstvom je osmotrila sebe u ogledalu. Znala je da imanajlepše noge u gradu. To se posebno videlo kad se ovakoobuče. Helanke su bile bež boje pa je izgledalo kao da nosimini haljinu. Zasmejala se u sebi. Ima čika Dobrica da padnena dupe kad me vidi.

Sišla je liftom u prizemlje i izašla na ulicu. Videla ga jesa druge strane ulice kako se osvrće na sve strane. Sačekala jeda se na semaforu upali zeleno i zaputila se preko ulice.Videla je, i osećala kako je prati pogledom. Nije meprepoznao, shvatila je. Pa da, on i ne zna gde stanujem, setise.

Prešla je ulicu i stala ispred njega.

"Dobro veče."

Oči mu se raširiše od iznenađenja.

"Nato, pa to si ti!", uzviknuo je spontano prešavši na'ti'. "Nisam te prepoznao, izgledaš kao…", Hteo je rećiklinka, ali se brzo ispravio. "...kao tinejdžerka", dovršio je.

Zadovoljno se nasmejala. Htela je reći "Znam", ali to bizvučalo previše samozadovoljno. 'Pomisliće da samuobražena'.

"Ti… vi zaista imate razloga da se uobrazite", nastavioje.

"Hvala vam na komplimentima, ali, ne želim da seubrazim. Ja skromnost smatram za vrlinu."

"Slažem se s vama", rekao je i posegao da je uhvati zaruku. "Hoćemo li? Ne želim da nam opet propadnu karte. A,gde ste sada ostavili Lenu?"

"Kod majke je", rekla je čitajući mu nedoumicu na licu.

"Kod vaše majke?", upitao je zbunjeno.

"M-ne. Kod svoje majke. Lena je moja sestričina. Jasam je samo pričuvala one večeri, dok su oni bili u

pozorištu", smislila je u trenu.

Dozvolila mu je da je drži za ruku u rukavici. On nijeimao rukavice; zato je i svoju i njenu ruku stavio u džepsvoga kaputa. Kako je dobar, pomislila je.

Ispod jedne sijalice gradske rasvete je zastala ipogledala ga u oči.

"Doco, moram nešto da te priznam", sad je onaspontano prešla na ti. "Lagala sam te. Lena ne postoji, htelasam samo da pomisliš da sam udata i da imam dete. Pa samse onda pokajala. Ti si dobar čovek."

Lagano je stegao njenu ruku u svom džepu.

"Ma koliko da sam dobar, laž ne podnosim, da znaš zaubuduće. To me uvek razbesni."

Nije mogla da ga zamisli besnog, ali, sada je zaistazvučao strogo.

"Oprosti, neću više", rekla je. "Htela sam samo jošmalo da razmislim; da shvatim šta želim."

Pomilovao ju je desnom rukom po licu dok mu je levajoš uvek bila u džepu, držeći njenu desnu.

"U redu je, ali, nemoj više, molim te."

"Neću više. Časna pionirska."

4827. VEČERA

Bilo je 7:33 kad su izašli iz bioskopa.

"Idemo sad na večeru, još je rano za odlazak naspavanje", predložio je Dobrica.

"U restoran!?", začudi se Lepojka.

"Pa ne, nego u tvrđavu ili u crkvu", naruga joj seDobrica.

Njegovo ruganje nije bilo ni sarkastično ni ironično; preju je podsećalo na blago golicanje, šašoljenje.

Lepojka nije jela u restoranu još od onda u Boleču, kadje bila oteta. Sama je kuvala i time se ponosila. Sad,međutim, nije mogla da izvrda. A nije ni želela. Dobrica jebio veoma ugodno društvo. Nije bio nasrtljiv ni vulgaran. Bioje zabavan, ali su njegove dosetke bile u granicamapristojnosti.

Prošli su kroz park i izbili na trg ispred nekadašnjeggradskog hotela od koga je sada ostao samo restoran "Park".

"Nećemo valjda ovde!", uzviknula je Lepojka. Mislilaje da je tu jako skupo, iako nikad nije bila.

"Pa tu nam je najbliže. Znaš li, možda neki drugi

restoran koji nam je usput?"

"Znam. 'Kućica'", reče ponosno.

"A, pa to je ćevabdžinica, a ne restoran. Pa, meni se baši ne jede sad nikakvo meso, i to iz ruke. Idemo u pravirestoran."

Ušli su u predvorje. Opazila je da je levo bife, a desnosala za ručavanje. Bife je bio skoro prepun, dok je u trpezarijibilo samo dva-tri para.

'Verovatno su i oni upravo izašli iz bioskopa', zaključiLepojka.

Seli su za sto na kome je već bio jelovnik. Dobrica gauze i poče da prelistava. Priđe im konobarica.

"Izvol'te?"

"Dajte nam neko vino dok se ne odlučimo", rečeDobrica.

"Belo, crveno?"

Dobrica upitno pogleda Lepojku.

"Crveno", reče ona.

"Imamo domaće, ako želite", ponudi konobarica.

"Donesite nam prvo bokalić da probamo", rečeDobrica.

Posle nekoliko minuta, konobarica donese dva decilitravina u bokaliću i dve čaše. Vino je bilo prozirne crvene boje,Lepojku je podsetilo na njihovo domaće. Konobarica im jenasula po pola čaše. Lepojka je gledala šta Dobrica radi.

Podigao je čašu do visine očiju i zanjihao je. Zatim je prineonosu i onjušio udahnuvši duboko. Tek potom je otpio gutljaj izadržao ga u ustima. Zatim je spustio čašu.

"Dobro je", rekao je. "Domaća vina obično nisu dobroodnegovana. Ili nisu dovoljno bistra, ili se osećaju na bure, iliciknu. Ovo je dobro."

"Moj deda pravi odlično vino", reče Lepojka, ne bezponosa.

"Zaista? Onda imamo nešto zajedničko. I moj deda jepravio odlična vina."

"Imamo mi još nešto zajedničko", dočeka Lepojka."Istu mesnu zajednicu."

"Aaa, pa ti si iz Aluge! Rekao bih ja po govoru, ali imasad ljudi odasvud, izmešali nas ratovi, pa sam mislio…"

"Ja sam unuka Bate Rankovića."

"Znam Batu, po pričanju i iz viđenja. Fala Bogu, nismoimali zajedničkih poslova."

Lepojka se nasmeja.

"Da. Ko god je imao posla s njim nije dobro prošao."

"Moj otac je isto služio vojsku u Knoju. Hteo ujak daga zaštiti od fronta, pa ga poslao u miliciju. A ginulo sesvuda."

"Recite mi nešto o sebi. Zaključila sam da ste učitelj.Jesam li u pravu?"

"Jeste, u pravu ste, ali – kako ste to zaključili?"

"Po rukama. Imate nežne i negovane ruke. Znači daniste ni zemljoradnik, ni kovač, ni mašinbravar. Onda…"

"Dobro zapažate i dobro zaključujete. Da. Predavaosam srpskohrvatski jezik i književnost u osnovnoj školi uCerju. I taman kad sam naučio posao, poslaše me u penziju."

"Ja sam učila srpski jezik. Rajna mi predavala."

"A, Rajna. Srećom, promenili su samo naziv; jezik jeostao isti. Pokušavali su da izmene nešto u pravopisu, aliuglavnom nisu uspeli. Još uvek važi stari pravopissrpskohrvatskog jezika i to u svim jugoslovenskimrepublikama. Promenili samo etiketu. Kao ovo vino; zovu gadomaće, a ja vidim da je od prokupca, kameničarke."

"Vi ste jugonostalgičar, kao i moj deda. On…"

"Hm, jugonostalgičar, šta je to? Što rek'o Igor Mandić,hrvatski pisac esejista, parafraziraću: 'Ne možete čoveka kojije izgubio nogu ili ruku zvati nogonostalgičar. Ono što onoseća nije nostalgija već osećaj jednog užasnog,nenadoknadivog gubitka. On više ne može normalno dafunkcioniše, već samo uz pomoć pomagala i proteza, a to mune može vratiti osećaj potpunosti."

"Vi biste se u tome potpuno složili sa mojim dedom. Ivi i taj Mandić."

"Čekaj, Nato, zar mi nismo prešli na ti?"

"Jesmo, ali se još nismo navikli na to. A otkud znate dasam Nata?"

"Čuo sam da te koleginica tako zove. Samo, ne znam je

l' to od Nataša ili Natalija?"

"Natalija. Kum nije znao da smo imali kraljicu Nataliju,inače mi ne bi nadenuo to ime, zbog dede."

"Aha, deda komunista, republikanac, a unuka imakraljevsko ime."

"Pa da. Nije u redu. Srećom, deda se nije mnogozanimao za istoriju devetnaestog veka pa i ne zna da imamkraljevsko ime. Ali me on tako i ne zove. A vi, kako to da steu penziji tako mladi?"

"Haha, mlad! Je l' to treba da shvatim kao komplimentili…?

"Ne, već kao činjenicu. Nemate još dovoljno godina zapenziju."

"Još jednom pokazuješ izuzetan dar zapažanja irasuđivanja. Osećam se kao da razgovaram sa detektivom, ane službenicom banke."

"Pa, ko zna, možda i to postanem jednog dana. Kolikoimamo kriminala, detektivi nam i jesu potrebni."

"Ali, ne smatraš valjda i mene kriminalcem", pobuni seDobrica.

"Neee, već sam rekla da vam ime savršeno pristaje.Teško da biste sa svom tom dobrotom koju nosite u sebimogli da budete kriminalac."

"Hvala ti, Nato, što tako misliš o meni. Samo, zaista bihvoleo da mi ne persiraš."

"Znam. Ali, pusti da to dođe samo od sebe. Eto,

ponekad dođe, ali ne volim da se prisiljavam na to."

"U redu, neću da navaljujem. Hoćemo li da naručimonešto pre nego što skroz izgladnimo?

"Pa, ne znam. Znaš, meni je vreme večere već prošlo, javečeram u šest."

"Pametno. Ali, ovoga puta nisi stigla, pretpostavljam."

"Nisam. Ali, ne bih htela ništa obimno. Za ručak samimala gulaš, tako da sad ništa slično ne dolazi u obzir."

"Onda neko predjelo, ili nešto od testa? Lazanje,gibanicu, picu, možda?

"Ne volim picu, a lazanje nikad nisam ni probala."

"Onda, po jedno parče gibanice?"

Dobrica podiže ruku i konobarica se brzo stvori poredstola.

"Izvol'te?"

"Dajte nam po jedno parče gibanice i još pola litraovoga vina", naruči Dobrica.

"Može."

Parčići gibanice su zaista bili veliki i debeli, zato jeDobrica svoje odmah prepolovio.

"Ja ovo kod kuće obično jedem rukama", reče Dobrica.

"I ja", reče Lepojka, "ali ovde ne možemo". Pokazala jeglavom prema drugim stolovima.

"Mmm, dobro, nigde ne žurimo", reče Dobrica. "Nego,nisi mi rekla kako ti se svideo film."

"Nemoj molim te da mi kvariš večeru! Zamalo dapobegnem iz sale usred filma. A toliko su ga hvalili umedijima."

"Ne voliš scene nasilja. Ali, to je sad u modi. Nasilje nasvakom koraku."

"Znaš šta? Ja zimi volim da sanjam sunčane plaže,palme, a leti, opet, skijališta ili rusku trojku kako jurisnežnom stepom. Jesi li čitao Tolstojevu priču 'Mećava'?"

"Naravno. Odlična priča. Ne samo u ambijentalnomsmislu, zbog opisa, nego i u ljudskom smislu. Spahija sežrtvuje zbog svoga kmeta i izvlači ga iz snežne nepogode aonda ih nađu zajedno, smrznute. Ali, kad smo već kod snežneoluje, najbolji opis je, po mom mišljenju, dao Tomas Man u'Čarobnom bregu'. Jesi li čitala?"

"Nisam. Nekako sam izbegavala nemačke pisce. Zbograta, verovatno."

"Da. Slično je i sa mnom. Ali, odličan je. Jedan odnajboljih romana ddvadesetog veka, pored "Majstora iMargarite" Bulgakova i "Gospodara prstenova" Tolkina.Pročitaj obavezno.

"Hoću. Uzeću odmah iz biblioteke, čim odem sledećiput. Nego, još nešto sam htela da te pitam, nećeš da senaljutiš što te isleđujem?"

Dobrica se nasmeja.

"Neću. Slobodno pitaj, detektivko."

"Primetila sam da vučeš levu nogu i da se ljuljaš u

hodu. Od čega je to?"

"To je posledica šloga. Pre nekoliko godina sam imaomoždani udar. Imam i štap, ali ga zasad još ne koristim. Kažedoktorica da bi trebalo."

"Pa, zasad vam zaista nije neophodan."

"Hvala vam, doktorice."

"Joj, opet sam se vratila na persiranje, je l'?"

"Dobro je, Nato. Možda opet pređeš na ti kad popijemoovo vino."

Dobrica im ponovo napuni čaše.

"Živeli! Za naše poznanstvo."

Otpiše.

"Hvala ti što ništa ne kriješ od mene. Neko drugiverovatno ne bi priznao da je šlogiran."

Dobrica slegnu ramenima.

"Pa… da ti nisam rekao, to ne bi ništa promenilo umom zdravstvenom stanju. Ne bih prestao da šepam i ruka mine bi bila uvek hladna. Jesi li primetila dok sam te držao zaruku?"

"Nisam. Imala sam rukavice. Zašto ih ti ne nosiš?"

"Zato što mi sa leve ruke sama spadne i ne osetim.Tako sam ih nekoliko izgubio."

"Ne osećaš levu ruku?"

"Ne. Zapravo da, ne osećam."

"Ali, možeš normalno da se služiš njome?"

"Pa,,, ne. Ne znam jesi li primetila, kad brojim pare, naprimer, to činim samo desnom rukom. Onda, ne mogu dasviram klavijature, ne mogu da kucam, pišem, na kompjuterusvim prstima."

"Dobro, al' to ti i ne treba, je l' tako?"

"Pa ne, nije tako. Naime, muzika mi je hobi. U mladostisam imao svoj džez-trio. Svirali smo zapravo sve, popularnezabavne i narodne pesme, ali na svoj način. Nekima se tosviđalo, što smo se razlikovali od drugih sastava, odnosnobendova, kako se to danas kaže. Sad, opet, pokušavam daostvarim svoj dečji san, da postanem pisac. Pišem priče ieseje i objavljujem ih na jednom web-portalu."

"Jednom rukom?"

"Jednim prstom, jer nikada nisam naučio da kucamsvim prstima."

"Pa, znači da ti i ne smeta mnogo?"

"Ne mnogo, ali ipak smeta. I, voleo bih da opetzasviram klavijature, sad kad znam mnogo više o džezu i omuzici uopšte. Do nekih zaključaka dođeš razmišljanjem, tekposle svršenog posla; znaš ono: 'mogao sam ovo ovako, onoonako'. Ali, da, funkcionišem skoro normalno. Nisam baš zapreciznu mehaniku, ali… A ti, jesi li udata, imaš li dečka?Pričaj, dosta sam ja pričao."

"Dobro. Nisam udata i nemam dečka, inače verovatnone bih bila ovde s tobom."

Ipravila se i gledala ga gotovo prkosno.

"Ali… zašto? Lepa si, jedna od najlepših u gradu. Zarsu današnji momci ćoravi?"

"Zašto?! Iz istog razloga kao i mnoge druge devojke. Jel' ti uopšte znaš kakvi su današnji momci?"

"N-ne, ne družim se sa momcima. Kakvi su?"

"Najveći deo njih traži devojke koje izgledaju kaoestradne zvezde: da su našminkane, da su razgolićene,naročito pupak i kratke suknjice."

"Pa zar ti nemaš šta da pokažeš? U tim helenkamaizgledaš da ti pamet stane, odnosno da mi pamet stane; kakobi tek izgledala u miniću?"

"Ma ne pada mi na pamet da se udešavam za budale!Dalje, ima i onih boljih, koji prvo hoće da ostvare sve što želeu životu: karijera, posao, stan..., pa tek onda da se žene. Asvi, i bolji i gori, od devojke traže samo jedno – da odmahlegne s njima. E pa ne može!"

"Žao mi je, Nato. Nisam znao da je situacija tako loša.Ali…"

"Dobro. Sad dosta o meni. Šta je s vama? Ne bih reklada ste oženjeni, inače, verovatno ne biste bili ovde sa mnom."

"Zapravo, jesam, na neki način. Nismo razvedeni, ali neživimo zajedno. Kad su se unuci rodili, žena je shvatila da sujoj oni važniji od mene pa je otišla kod sina. I hvala joj natome. Neslaganje karaktera, pravnički rečeno."

"Znači, formalno-pravno niste slobodni, još uvek ste ubraku?"

"Tako je. Ako si htela da me zaprosiš, ništa od toga."

"Znam. Ali ste u, kako se to kaže, 'otvorenoj vezi',odnosno braku. Nemate obaveze prema bivšoj ženi, kao niona prema vama. Možete nesmetano da izlazite sa drugimženama ili živite s nekom od njih u otvorenoj vezi."

"Tako je. Pa,Nato, brak i jeste preživela institucija. Akodvoje hoće da žive zajedno, šta tu ima država da se meša i daih nadzire?"

"A tu je i crkva", seti se Nata.

"Pa od njih je sve i poteklo. Krštenje, venčanje, pa opetkrštenje, pa opelo. Što bi rek'o moj deda: 'Izmislili d' uzmupare'."

"To i moj deda kaže."

"Dobro, tvoj deda je partizan, komunista, ali, moj dedanije mario ni za crkvu ni za partiju. Nije bio vernik, ali jeslavio slavu i nosio slavski kolač u crkvu."

"Hoćemo li da krenemo polako? Zapričali smo se pa…"

Sad je sala za obedovanje bila punija nego kad su došli.Vreme večere je tek dolazilo.

"Pa, kad smo poranili u kafanu, red je da poranimo ikući", reče Dobrica. "Evo, samo da platim."

Mahnu rukom konobarici i ona brzo dođe. Iz untrašnjegdžepa sakoa, Dobrica izvuče novčanik i plati. Nenametljivoje ostavio i mali bakšiš konobarici. Lepojki se svidelo što senije razmetao: kao da je izračunao, bakšiš je bio približno 5%od iznosa računa.

4928. DOĐI NA RUČAK

Nikad se nije posebno udešavala za odlazak u nabavku.Market je bio tu, u prizemlju zgrade, trebalo je samo sićiliftom. Smatrala je to za posebnu pogodnost, zato i nijemogla da shvati ujka-Radeta kad joj je, po odlasku u penziju,ustupio svoj stan na sedamnaestom spratu, pored Dunavskogparka, a sam otišao u svoju vinogradsku kućicu na brdu. Doprve samoposluge ima skoro kilometar, a ona samo siđeliftom. Kad mu je to rekla, on joj je odgovorio: "Videćeš tikako se zgrada ljulja kad dune košava. Imaš utisak kao da sina brodu koji svaki čas može da se prevrne."

Ujka-Rade je bio zapravo Ankin ujak, dakle njoj je biodeda, ali je ona naučena da ga zove 'ujka'. Bio je direktorRazvojne kreditne banke (RKB) u kojoj je radila, pre Tole.Verovatno je to imalo uticaja na njeno zapošljavanje, ali jeTola ipak iskoristio situaciju. Dobro, ne žali se ona, i sama jebila pošteno 'zagorela', a Tola je. bez obzira na sve, privlačančovek. Jedino što nije mogla da mu oprosti jeste što je nijeosvojio na klasičan način, udvaranjem i pažnjom. Onda joj,možda, ne bi ni bilo važno što joj je prećutao da je oženjen.

Čim se umila i očešljala, sišla je u market i kupila šta

joj treba za ručak: dve glavice kiselog kupusa, suva rebra ipraseću plećku. Da, i kukuruzno brašno.

Kupus je isekla na kocke i stavila da se dinsta na tihojvatri, zajedno sa suvim rebrima, radi mirisa. 'Ove Cepter-posude su k'o stvorene za ovakve stvari', pomislila je i otišlau kupatilo da se istušira.

Kad je procenila da su rebra skuvana, a kupus omekšao,odvojila je meso od kosti, usitnila ga i pomešala sa kupusom,zatim sve prebacila u glineni pekač, preko kupusa metnulapraseću plećku koju je prethodno malo posolila, poklopila ipekač stavila u rernu, 'dva sata na 180o'.

Oko 11 sati je uzela mobitel i pozvala Dobricu.

"Ej, šta radiš?", upitala je kad se javio.

"Ništa posebno, prevodim nešto sa ruskog. Nedelja je,zar si ti već budna?"

"Ih, ja već i ručak spremila. Aj' dođi na ručak, imampodvarak i proju!"

"Zaista?!", uzviknu on. "Kao da znaš šta mi je omiljenojelo. Pa, to ne mogu da odbijem, ali… ne znam gde stanuješ.Znam da si preko puta, ali ne znam koji ulaz."

"Dođi u dvanaest u market, a ja ću sići po tebe. Važi?"

"Važi."

"Čekam teee!", zapevušila je i prekinula vezu.

Zatim je zamesila testo za proju, naretko, tako jojmama-Anka pokazala, usula ga u tepsiju, izvadila podvarakiz rerne i gurnula proju u nju, pola sata.

5029. STRAH OD LIFTA

51

Dobrica je već bio tu, pred gondolom sa slatkišima.Prišla mu je da je ne primeti.

"Zdravo!", rekla je. "Je l' to za mene birašbombonjeru?"

"A za koga bih drugog?"

"Nemoj bombonjeru. Bolje uzmi neki slatkiš, nisamspremila nikakav kolač. Evo ovo, na primer."

OdAbrala je dva kolača upakovana u kutiju sacelofanom odozgo i stavila mu u korpu.

"Aj'mo sad. Ti plati, a ja te čekam na izlazu."

Izašla je i stala ispred izlaza. LEvo je bio ulaz zastanare. Posle dva-tri minuta, Dobrica je izašao nosećiplastičnu kesu sa kupljenim kolačima.

"Evo me", rekao je.

"Evo i ulaza", pokazala je Lepojka. "Ajde", uhvatila gaza ruku i povela. Ušli su i stali ispred lifta.

Dobrica se uzvrpoljio. "Nato, ja bih radije peške",rekao je pokazujući glavom ka stepeništu.

"Na sedamnaeti sprat?! Pa ne bi izašao živ gore. Nemaš

pojma koja je to visina."

"Imam. To je negde oko trista stepenika, visina okočetrdeset metara. A ja sam izlazio na Lovćen, petsto jedanstepenik do Njegoševog mauzoleja. Doduše, tad sam imaosamo dvadeset četiri godine."

"Pa eto".

Ona je već bila pozvala lift i sad su stajali predotvorenim vratima.

"Ajde!", povuče ga za ruku i on uđe. Ona pritisnudugme 17 i lift krete.

Posmatrala ga. "Ti se bojiš visine?", upita Lepojka.

"Pa ne… Ne kad ne postoji mogućnost pada. Samo seneugodno osećam u skučenom prostoru."

"Klaustrofobija", zaključi ona.

5230. KASNO ZA OBUZDAVANJE

Nije bilo nikakve potrebe da ga vodi kroz hodnik, ali gaje ona ipak držala za ruku; tako se bolje osećala, a verovalaje, i on.

Nije bila zaključala vrata kad je sišla u market i sadsamo pritisnu kvaku i otvori vrata. Uđoše u predsoblje ukome su stajali cipelarnik, garderober i jedna dodatnavešalica, kadbude više posetilaca.

Dobrica se ogleda oko sebe.

"Raskomoti se", reče mu ona. "Kaput možeš da okačišovde, ili ovde, gde ti zgodno. Daj, ja ću."

Pomože mu da skine kaput i okači ga na dubećuvešalicu; nije htela da vidi njenu odeću u garderoberu. Zatimga uvede u dnevnu sobu.

Stan joj je bio uredan; u pogledu toga se nije moralabojati njegovog suda. 'A zašto je tebi toliko stalo do njegovogmišljenja?', upita se opet po ko zna koji put.

Dobrica se ogledao po sobi dvoumeći se gde da sedne.Prostor je bio funkcionalno podeljen na tri dela: desno, u niši,bila je kuhinja, ispred nje, a između kuhinje i trpezarijskogormana, takozvanog kredenca, u kome su stajale čaše, tanjiri i

pribor za jelo, bio je trpezarijski sto za šestoro, ovoga putapostavljen za dvoje. Pored trpezarije, u levom ćošku, bila jeklub-garnitura: trosed, dvosed i fotelja sa stočićem na komeje bio neki magazin, a na dasci ispod nekoliko knjiga.

"Možemo odmah za sto. Da zauzmemo mesto dok nekodrugi nije ugrabio", našali se Lepojka. "Imaš u kredencu čaše,a ja ću izneti vino."

Dobrica ode do kredenca, uze dve vinske čaše i stavi ihna sto pored tanjira. Primeti na stolu pladanj sa projom kojase još pušila. Pored nje je stajao tanjir sa kriškama belog sira itanjir sa pečenim ljutim papričicama u marinadi od belogluka. Nije bilo dubokih tanjira, što znači da nema supe.

Lepojka donese olbu sa vinom iz frižidera i stavi je nasto.

"Lep bokal", reče Dobrica. "Otkud ti?"

"Donela sam od kuće", reče ona. "Imali smo dve; jednaje ostala njima: dedi, tati,mami."

"Nemaš braće i sestara?"

"Ne. Uvek sam se pitala zašto, ali mi nikad nisu toobjasnili."

"Odrasla si sama, razmažena jedinica."

"Jesu me svi voleli, deda pogotovo, ali, mislim danisam razmažena, bar ne kad je posao u pitanju. Nisu meštedeli, radila sam sve: čuvala stoku, čistila tor i štalu,hranila, pojila i muzla krave, pravila sir, kopala, čak i kosila.

Dobrica je nožem odrezao komadić sira i stavio u usta.

"Mmm, jesi li i ovaj sir ti pravila?", upita.

"Taj nisam, ali, sličan jesam."

"Odličan je; odavno nisam jeo bolji. Je l' ga prodajete?"

"Mama ga donese ponekad na pijac, pored ostalog."

"A šta je to ostalo?"

"Zavisi od sezone. Prošli put jr donela još pasulj, dulek,mušmule… Ali, služi se!… Vidi! Nisam otkrila proju."

"Pa imam i ja ruke", reče Dobrica pa skloni salvetekojima je bila pokrivena proja.

Dobrica uze na tanjirić parče proje, komadić sira ijednu papričicu.

"E, ovo je prava proja!", uzviknu oduševljeno. "Samobrašno, voda i so."

"I prašak za pecivo", dodade Lepojka.

"Dobro. Uglavnom, nema sira, pavlake i svega štodanas stavljaju tako da više liči na slanu tortu nego nakukuruzni hleb."

Dobrica u slast pojede sir i pepričicu sa projom, zatimna dušak isprazni čašu vina.

"Odlično! Sad ne moram ni da ručam", reče.

"E, pa ne može", reče Lepojka iznoseći pekač sakupusom i prasetinom. "Ko će ovo da mi pojede?"

"Oho!", uzviknu Dobrica. "Pa dobro, poješćemo i to."

"Samo, moja Anka stavlja na podvarak pola guske, a janisam imala, pa sam stavila prasetinu", reče Lepojka

pravdajući se.

"A ko je Anka?", upita Dobrica.

"Moja mama", odgovori Lepojka.

"Anka!? Anka iz Aluge ti je mama?"

"Da, što se čudiš? Nije valjda da je znaš?"

"Sreli smo se jedanput, za Trojicu. Znaš li ti da je onabila najlepša devojka u tri sela? Sad mi je jasno kako si tiispala tako lepa."

"Hvala", reče Lepojka. "Samo, ako je to trebalo da budekomplimenat, ispao ti je prilično nespretan. Osim toga, mamaje rodom iz Ratara."

"Pa onda nije to ona Anka koju sam poznavao", rečeDobrica.

"Očito. Ali, da pređemo mi na sledeću tačku dnevnogreda, gospodine Tutiću. Izvol'te, služite se podvarkom."

Skoro ljutito odseče parče prasetine i stavi mu na tanjir.Zatim mu dodade dve-tri kašike podvarka.

"Nato, nisi se, valjda, naljutila? Zašto?"

"Nisam ljuta", odgovori ona prisiljavajući se da senasmeši. "Samo, nijedna žena ne voli da se njen muškaracoduševljava lepotom druge žene. I to u njenom prisustvu."

"Oprosti. Nisam hteo da te povredim. Mislio sam da ćeti biti drago što ti je mama bila lepa žena."

"Ona je i sad lepa. Ali, očito ne mislimo na istu osobu."

"Oprosti, stvarno. Ali, šta ti znači ono 'njen' muškarac?

Ne smatraš me, valjda, već za svog muškarca?"

Lepojka oseti kako crveni. Nije htela da joj izleti ta reč,ali, omakla se.

"Jedi i ćuti, ako ne želiš da nam presedne ručak!"

Dobrica se nasmeši i ćuteći nastavi da jede. Kad jezavršio s jelom, uze salvetu i obrisa usta.

"Domaćice, svaka čast, ručak je savršen", reče.

"Pa živeli u to ime!" reče Lepojka i podiže čašu.

Kucnuše se i iskapiše vino.

"Sad još kafa i kolač, ali to ćemo malo kasnije, štamisliš?"

"Kasnije, nek se jelo malo slegne", složi se Dobrica.

"Pustiću neku muziku", reče Lepojka ustajući od stola."Šta voliš?"

"Nešto lako, opuštajuće. Ne ide Pučini posle ručka,bolje Bah."

"Ali… ja nemam klasiku. Može nešto drugo?"

"Pusti šta ti voliš, biće dobro.

Lepojka ode do plejera, izabra jedan CD i pusti.

"Meni se ovo sviđa", reče. "Nije ni rok, ni klasika, ali jelepo."

Začu se sladunjavi glasić Nore Džons, 'Sunrise'.

"Pop-folk na džez način", reče Dobrica. Nora jeizvrstan muzičar. Prosto ne znaš da li je bolja kao pijanista ilikao pevač. Dobro, u ovoj pesmi je prati džez-kvartet, ali,

poslušaj njeno sviranje u drugim pesmama."

"Znam, već sam slušala. Gledala sam i jedan njen film.Malo je debeljuca, ali, slatka debeljuca, šta misliš?"

"Ne znam. Ne smem da se oduševjavam lepotom drugežene, iako…"

Lepojka se nasmeši.

"Iako...?"

"Hteo sam da kažem da iako je debeljuca, ona jeočaravajuće slatka debeljuca."

Lepojka se nasmeši.

"Tačno to i ja mislim", reče pa priđe Dobric i uhvati gaza ruku. "Hajde da plešemo!"

Dobrica ustuknu,

"Nato! To je nešto što želim više od svega, ali – ja saminvalid, bogalj. Šta ako mi tokom plesa noga kljokne pa seoboje skljokamo na pod?"

"Ma neće. Dovoljno sam jaka da te zadržim ako dođedo toga. Hajde."

Dobrica pristade i ona ga zagrli desnom rukom, a levumu stavi na rame. Bio je iznenađujuće siguran na nogamatokom plesa, a odlično je i plesao. Ona mu se primače nadodir i on nije mogao a da je ne zagrli. Obuhvatio je sa oberuke i stegao je tako da je postala svesna celog njegovog tela.Oseti kako je obuzima želja, ali…

On joj stavi ruke na struk i malo se odmače.

"Nato, ti si očaravajuća žena", reče. "Siguran sam da toznaš. Isto tako, verovatno znaš i da sam dvostruko stariji odtebe. Imam dvoje odrasle dece. Moja ćerka je godinu mlađaod tebe. Zato, ovo mora da prestane pre nego što budekasno."

"Za šta da bude kasno, Doce?", upita ona. Oboje smoodrasli ljudi, nisam ja neka klinka koju ti zavodiš. Šta ako semalo prepustimo zanosu?"

Ona ga zagrli oko vrata i utisnu mu poljubac na usne.Sad je već bilo kasno... za obuzdavanje.

5331. POZIV U VINOGRAD

Nastavili su da se viđaju cele te zime. To je bilanajtoplija zima u Lepojkinom životu. Najčešće su se viđali uLepojkinom stanu. Dobrica se već toliko navikao na lift daviše nije osećao klaustrofobiju; sam se vozio gore-dole kadgod je dolazio ili odlazio.

"A zašto ti ne bi za stalno ostao ovde?", upita gaLepojka jedanput kad je odlazio.

"Ne mogu, Nato. Deca ponekad znaju da me iznenadesvojim dolaskom, naročito sin i unučići. Ima neku kućicu zaodmor na jezeru u Bitincu i često idu tamo, pa svrate."

"Ali, još je hladno za jezero."

"Sad jeste, ali, ukoro neće biti. Sin mi je predložio da sei ja preselim tamo tokom leta, da radim u vrtu. 'Sadi, tato, štagod ti voliš', kaže.

"Ti bi to voleo?"

"Da, voleo bih. Da nije tebe, rado bih to prihvatio."

"Znam. Moj ujka-Rade ima vinograd gore na brdu.Ovaj stan je njegov. Ustupio mi ga i odselio se u kućicu kojuje sagradio u vinogradu. Stalno je tamo; kaže da mu je lepšenego u gradu."

"Nisi mi do sad to pričala. Voleo bih da ga upoznam."

"Možemo nekad da odemo do njega, ako hoćeš. Ali,kad počne proleće. Biće mu dragp da mu pomognemo uvinogradu."

"I meni će biti drago da se malo razmrdam. Uvek samvoleo radove u vinogradu."

5432. U VINOGRADU

Otkako je počelo proleće, Lepojka i Dobrica suuobičajili da subotom, kad je lepo vreme, odlaze na izlet vangrada. Prvo su otišli na Brdo, kod ujka-Radeta.

Kad su, kroz široku kapiju ušli u vinograd, Dobrica seiznenadio. Od ulazne kapije do 'kolibe' vodila je širokapošljunčana staza. A 'koliba' je bila posebna priča.

"Nato, je l' ovo za tebe koliba!?", uzviknuo je Dobrica.

"Pa ujka je tako zove", pravdala se Lepojka.

"Ne znam zašto je tako zove, ovo je prava kuća."

"Ali, montažna."

"Dobro, montažna, ali kuća. Ima čak i podrum."

"Mora da ima podrum u vinogradu; neće da pravi ičuva vino u sobi, valjda."

Sama kuća je bila postavljena na maloj zaravni naprevoju brda. Imala je širok trem sa prednje strane, a oko nje,na udaljenosti oko desetak metara, bilo je nekoiko granatihjasenova, tako da je trem, verovatno, bio stalno u hladu, ili odkuće, ili od jasenova.

U susret im je dolazio omalen, mršav čovek, sa sedimbrčičima i kratkom, oštrom kosom.

"Ma je l' to moja Lepojka rešila da obiđe svog starogujku?" 'Stari' ujka je bio samo desetak godina stariji odDobrice, ali se Lepojka nije zbunjivala.

"Ujko, ovo je moj prijatelj. On je iz Cerja, možda seznate?"

"Nismo se lično upoznali, ali znam uču Dobricu izviđenja. Odlazio sam petkom u Cerje na pijac. NamaAlužanima je to nekad bila glavna razonoda."

"Ali, zar vi niste iz Ratara?", iznenadi se Dobrica."Nata mi je rekla da joj je mama iz Ratara."

"Njena mama je kći moje sestre Leposave, pokoj jojduši, koja je bila udata u Ratare. Ja Lepojki… Nati, dođemdeda-ujak."

"A tako", Dobrica je izgledao zbunjen.

"Pa, učo, Lepojka, dođite na trem da vas nečimpočastim", pozva ih Rade.

Kad sedoše za sto na tremu. Jasenovi još uvek nisu bilidobro razlistani pa je trem bio obasjan prolećnim suncem.Ispod njih, pod brdom, ležao je grad. Videla se srebrna trakaDunava, Dunavski park, šetalište...

"Nato, je l' ono tvoja zgrada, dole?", upita Dobrica.

"Jeste. Kao što vidiš, ujki je sedamnaesti sprat biovisok, pa je otišao na još veću visinu."

"Naša Lepojka se stalno čudi što sam iz grada došao na

brdo."

"Nisam znao da te zovu Lepojka", reče Dobrica Natiprekorno.

"Svi je zovemo Lepojka, čudi me da to ne znaš", rečeRade.

"Je l' to po baki Leposavi?", upita Dobrica.

"Vidiš, moglo bi da bude, ali nije", odgovori Rade. "Tojoj je deda-Bata dao nadimak čim se rodila. Ali, i pristaje joj,zar ne misliš?"

"Savršeno joj pristaje", složi se Dobrica. "Sigurno je imama Anka lepa."

"Anka jeste lepa, iako nimalo ne liči na pokojnuLeposavu, moju sestru, a i Nata je povukla na Ratarce. MiTošići smo, kao što vidiš, sitni i plavi, a moj zet u Ratarima,Lepojkin deda, bio je visok i crnomanjast. Ona je na njegapovukla."

"Na koga god da je povukla, prava je lepotica", rečeDobrica.

Lepojka se uvek neprijatno osećala kad se, u njenomprisustvu, priča o njoj, zato sad skoči.

"Ujko, idem ja da skuvam kafu dok vi pričate."

"Ja sam mislio da ja to uradim, ali, kad si se većsetila… Znaš gde šta stoji?"

"Ne brini, snaći ću se", reče Lepojka i otrča u kuću.

"Sjajna je Lepojka, ima je za sve; šta misliš?", reče

Rade.

"Šta ima da mislim, tako je kako kažeš", reče Dobrica.

Rade se uzvrpolji.

"Nego… učo… znam da to nije moja stvar, ali… Štanameravaš ti sa njom? Kakvi su vam planovi?"

"Pravo da ti kažem, nismo o tome ništa pričali, niti samrazmišljao o tome. Ona je zrela devojka, pa…"

"Upravo o tome se i radi, što je zrela, na izmakumladosti. Vreme joj je da se uda, da rađa decu, da stvaraporodicu, a ti… Pretpostavljam da nisi oženjen?"

"Pa sad, kako se uzme. I jesam i nisam. Žena meostavila, živi u Beogradu kod sina, brine se o unucima.Nismo razvedeni, ako to pitaš."

"A ti ovde momkuješ, baš te briga. Ne misliš na druge,na Natu. Kakvu budućnost ona može s tobom da ima i da se tirazvedeš? Zar nije to malo neodgovorno s tvoje strane?"

"U pravu si, Rade", morao je Dobrica da se složi i bimu iskreno krivo što je bio tako sebičan i neodgovoran, i kaočovek i kao vaspitač. "Razgovaraću s njom, i to odmah."

"Nemoj odmah. Sačekaj da siđete u grad, pa…"

"Ideeem", začu se Lepojkin milozvučni glas dok jeizlazila kroz vrata noseći poslužavnik sa kafom. Bio je praviužitak gledati je kako se kreće nastojeći da poslužavnik držiravno, da jo šoljice ne slete s njega.

"Izvol'te", reče kad spusti poslužavnik i sede naspramRadeta, desno od Dobrice.

"Ja sam hteo da te zadužim da spremiš ručak", rečeRade, "al' ti si izabrala kafu."

"Jes, a za koga je onaj đuveč u rerni, programiran dabude gotov za dva sata?"

"Aaa, videla si? A ja hteo da se malo našalim s tobom."

"Ako hoćeš da ti nešto pomognemo u vinogradu,hajdemo odmah", reče Lepojka kad popiše kafu.

"Nema sad mnogo posla u vinogradu, još se loza nijerazlistala. Biće za mesec dana, a sad treba samo ovde-ondeprotnuti lozu između žica da ne ide na stranu.Ali, hajde, tovam je umesto šetnje."

Vinograd se pružao na istočnoj padini koja nije bilapreviše strma, ali je ipak bila nagnuta.

"Rade, dobro si uradio što si na ovu stranu sadiovinograd", reče Dobrica. Ovde ga prvi zraci sunca obasjajučim svane i greju do posle podne."

"Znam. Ovo mi je takozvani 'jutarnji' vinograd. Sdruge strane mi je 'večernji'.

"Oho! Pretpostavljam da noćni nemaš?"

Rade se nasmeja.

"Ne, nemam noćni", reče pa priđe jednoj čokoti čija jejedna loza džikljala sa spoljne strane žice. "Evo, vidiš. Ovaloza mora da ide između žica." Uzeo je lozu za vrh iprovukao je.

"Ujko, pa ne treba nas da učiš", reče Lepojka. "IDobrica i ja smo seljačka deca, odrasli u vinogradu,

takoreći."

"Znam da su Cerjani dobri vinogradari. Alužani suuvek više bili stočari, ali, u poslednje vreme se svi bavenajviše voćarstvom. Prskanje raznim preparatima po dvadesetputa godišnje. Zagadiše prirodu."

"A, zar ti ne prskaš vinograd?", upita Dobrica.

"Prskam, ali, samo bakarnim krečom, da zaštitim odplamenjače. Ponekad sused Dejan, on mi prska, protera inešto drugo, ali, to je samo jedanput-dvaput godišnje i to precvetanja."

Uzeli su svaki po jednu vrstu i provlačili lozu sve dokraja vinograda.

Odozdo, iz luke, začu se neka lupa. Rade se primačeivici brda da bolje pogleda. Brod je stajao u luci, a velikikran-dizalica prebacivao je ogromne bale lima sa vagona nabrod.

"Vidi, učo, pristao je neki veliki brod; izgleda da jeruski."

"Nije ruski, ukrajinski je. I ja sam mislio da su Rusi,kad sretnem lađare i čujem njihov govor, ali, zastava jeukrajinska."

"Pravo da ti kažem, ja i ne znam u čemu je razlika. Nitiznam zašto ratuju."

"Ratuju iz istog razloga kao i Srbi i Hrvati. I nas i njihzavadiio je kapitalistički Zapad."

"Misliš, Amerika?"

"Amerika je samo produžena ruka tog Zapada, odnosnomoćnika koji hoće da vladaju svetom, da ceo svet budenjihov. Zato u nekim zemljama i postoji antiglobalističkipokret."

"Ma… kad bi ti globalisti, taj Zapad, kad bi oni uredilisvet tako da se zasniva na pravdi, ne bih imao ništa protivtoga. Ali, oni hoće da bogataši budu još bogatiji, a siromašnijoš siromašniji."

"Ujko, Dobri, pa zar morate o politici!?", pobuni seLepojka.

"Izvini, Nato, nećemo više", reče Dobrica. "Evo,prestajemo."

"Lepa, aj' ti u kuhinju, postavi nam da jedemo, a ja odo'da iznesem vina."

"A šta ja da radim?", upita Dobrica.

"Ti… dođi polako na trem da pijemo vino."

"Ujko, je l' na trem da postavim ručak?"", upitaLepojka.

"Pa… možeš i na trem, sunce nije jako i nema vetra.Šta ti kažeš učo?"

"Kako god vi kažete", složi se Dobrica.

"Eto, zato ga volim", reče Lepojka. "Začas se složiš snjim. Nije zadrt i ne trudi se da on bude glavni."

Dobrica je polako išao kroz vinograd. Vraćao sedrugom, neurađenom vrstom i ovde-onde bi uputio neki lastarna pravi put. Kad je stigao na trem, ručak je već bio

postavljen, a i vino je bilo na stolu.

"Ajd' da smo živi i zdravi", podiže Rade ćašu.

Vino je bilo izvrsno.

"Rade, ovo je božansko piće", reče Dobrica. "Šta radišti sa ovim; jel' ga prodaješ?"

"Ne", odgovori Rade. "Delim sa prijateljima,poklanjam, I Lepojki sam namenio jedno burence od dvaakova, ali, kaže da ne zna kako da ga iznese na sedamnaestisprat. Osim toga, vino se i ne čuva na toj visini."

"Pa, cmokvice, možemo da ga razlijemo u manjeposude, balone."

Lepojka se zasmeja. "Kako si me to nazvao?!"

"Cmokvica, od cmok. Jel' ti se sviđa? Pa kad mi nisirekla da te zovu Lepojka. Imam i ja pravo da te nekakozovem."

"Imaš; ali, nemoj da me tako zoveš u javnosti, previšemi je, nekako… intimno."

"Što? Baš ti je sladak nadimak. Originalan."

"Ujko, ovo si ti spremio?", upita Lepojka kad je probalađuveč.

"A ko bi drugi. Jesi li videla još nekog da se muva pokuhinji?"

"Nisam, ali nisam znala da ovako dobro kuvaš.Znalasam da znaš pasulj, gulaš, grašak, kupus…"

"Što kaže Đorđe Balašević 'Princip je isti, sve su ostalo

nijanse'. Sva umenost je u začinima, odnosno kako ih koristiši kombinuješ. A ja sam nedavno otkrio indijske začine kari ikurkumu. Imao sam vremena da istražujem i – eto."

"Ima ovde i đumbira", primeti Dobrica.

"Ima", potvrdi Rade. "Pa kažem, sva umetnost je ukombinaciji, u količini koju dodaješ."

"Izvrsno", reče Dobrica iskapivši vino iz čaše, "Ovakozačinjeno pije duplo više vina nego inače."

"Samo vi pijte. Ono vaše burence još nismo ni načeli."

"Koje 'naše' ujko? Pa ne živimo mi zajedno."

"Što? Još ti nije vreme za udaju?"

"Nije to, nego…"

"Uča nije slobodan, je l'? Pa nađi nekog slobodnog!Takva devojka može da nađe na svaki prst po jednog."

"I ja to mislim", složi se Dobrica.

5533. RUČAK U "ALASU"

Jedne subote posle ručka, dok je Lepojka pospremalasto, Dobrica reče:

"Znaš, Nato, mene je pomalo sramota."

"Zašto?", iznenadi se Lepojka.

"Pa… stalno jedemo tvoju hranu. Red je da se i jajednom 'ispružim', da i ja jednom častim."

"Ali, ti si kupio meso, hleb, čak i salatu", usprotivi seona.

"Ali, ti si sve spremila. Red je da se malo odmoriš.Sutra ja spremam ručak."

"Oho! Sutra je nedjelja. Hoćeš li i poslasticu spremiti?Ja bih sladoled."

"Sve što želiš", reče Dobrica. "Siguran sam da u"Alasu" imaju sve."

"Alas" je, u poslednje vreme bio popularni restoranribljih specijaliteta, ne samo zbog hrane. Imali su svako večeživu muziku, a nastupali su poznati estradni umetnici.Lepojka je to znala jer je vlasnik bio Kole Tasić, muž njeneprijateljice iz susedne zgrade, one pored parka.

"Ali, daleko je", pobuni se ona. "Osim toga, danjunema muzika, ako si to hteo."

"Ništa nije daleko, ako se pođe na vreme. A takvamuzika me zaista ne zanima. Koliko znam, u svakomugostiteljskom objektu puštaju muziku sa ploča. Dobro, to jesad sa interneta, ali - ima muzika, uglavnom."

"Kako to misliš 'ako pođemo na vreme'? Treba namćitav sat do tamo."

"E, preterala si; ne treba toliko. Treba otprilike polasata."

"Meni, da, ali - tebi…", aludirala je na njegovo šepanje.

"Budi ti spremna u podne i čekaj me dole u parku.Uzeću taksi pa ćemo te pokupiti."

"Tako već može", složi se Lepojka. "Šteta je neiskoristiti blagodeti koje nam pruža ovaj grad."

Mislila je na cenu taksi prevoza koja je bila niža nego usvim susednim gradovima, a u odnosu na Beograd čak i dopet puta.

***

Restoran "Alas" se nalazio čak u Alaskom naselju, sadruge strane 'marine' i industrijske zone, zato i nije bilopešačke staze do njega; šetalište je dosezalo samo do marine,a dalje nije bilo mosta, bar ne pored Dunava. Nadali su se daće se naći neko drugačije prostorno rešenje kad se luka i staraželezara izmeste van grada jer su se sada nalazile poredsamog šetališta; zapravo, šetalište se pruža samo do stare

železare i tu se prekoda, iako je tamo iza nekada popularnoizletište i vikend naselje Jugovo. Bilo bi idealno da se spojesa šetalištem.

Lepojka je sišla u park i sela na klupu pored ulaza upark. Ljutila se što je bila leđima okrenuta ulici jer je klupatako postavljena; zato se svaki čas okretala da vidi ide liDobrica. Što je, naravno, bilo nepotrebno. Čula je kad setaksi zaustavio iza njenih leđa.

"Nato, ajde!", viknuo je Dobrica držeći otvorena zadnjavrata taksija.

Ušla je, i, posle kratke vožnje prometnim gradskimulicama, taksi stade na pošljunčanom parkingu restorana.Drvenim basamacima popeše se na terasu koja se nadnosilanad Dunav, takoreći visila nad njim. Dok su sedeli i čekalikonobara imali su osećaj kao da plove. Bilo je lepo prolećnovreme i na reci se odvijao trening jedriličarki.

"Lepo su to podelili, dečaci veslaju, devojčice jedre",primeti Dobrica.

"Pa tako i treba. Šta misliš da sam ja veslala i imalanabildovane bicepse i široka ramena, ti me ne bi nipogledao."

"Ali bi, možda, upoznala nekog takvog dasu i danasbila srećno udata žena i majka sa gomilom dece."

Utom se na parkingu zaustavi džip i iz njega izađošedva mladića. Obojica su imali široka ramena, možda baš odveslanja. Jedan je bio onizak, plav, dežmekast. Stidljivo se

osmehnuo kad je naišao pored njih i pozdravio sa 'Dobardan'. Lepojka mu je uputila očaravajući osmeh sa svejamicama na obrazima.

"Zdravo, Kole", rekla je.

"Sviđa ti se ovaj momak?", upita je Dobrica.

Ona se tiho zasmeja.

"Kole?… Neee. On je muž moje prijateljice Maje, izsusedne zgrade. Upoznale smo se u parku dok je šetalaCukića."

"Cukića? Dejana?"

"Ne… Tako zove kuče."

"Mhm, da. Cukić pa kuče; zaista originalno. Ali ti jeosmeh blistao; kao da ga zavodiš."

"Ma ne… Jadnik, zaljubljen je u mene, a ne ume to nida sakrije, ni da pokaže. Maja ništa ne kaže, ali vidim da jeljubomorna."

Dobrica stavi svoju ruku na njenu.

"Nato! A da ti nađeš sebi nekog pravog momka, štamisliš?"

Ona ga oštro pogleda. "Zašto?"

"Kako 'zašto'? Da se udaš, da rodiš decu, da imašporodicu. Vreme ti prolazi."

"Dobrice, je l' ti to hoćeš da me se otarasiš?", oštroupita.

"Ne, Nato. Samo… ne želim da ti smetam. Ti si mlada,

a ja… Meni je voz već prošao."

"Slušaj Doce! Meni je dosta što mi moji kod kuće'dociraju' nemoj i ti."

"Izvini, nisam znao. Kako su saznali?"

"Kako? Nismo se ni krili. A da jesmo, saznali bi jošpre. Uvek se nađe neko ko ispriča nekome, ovaj prenese i,tako dođe do onoga ko ne treba da zna. Anka je svake drugesubote na pijaci ovde. Žene pričaju. Neko joj je rekao izzlobe, a ona mi jede dušu kad odem kući."

"Kako to da je ja još nisam video? Mislim, Anku."

"Zato što ne dođe kod mene; ide pravo na pijacu, sapijace na autobusku stanicu. Neće žena da me zatekne ukompromitujućoj situaciji. A… ni ja je ne zovem."

"Pa… pozovi je nekad, voleo bih da je upoznam."

"Je's ti lud!", trže se Lepojka. "Znaš kako bi se proveli ija i ti. Sreća što su obramice izašle iz mode inače bi nam leđapolomila."

"Preteruješ, Nato."

"Ma kakvi, ne dao ti bog da vidiš tu oluju, kad senaljuti; prava je Perunika, što bi rekla tvoja koleginicaVukica.

"Perunika?!"

"To joj je valjda od Peruna, staroslovenskog boga olujei groma. Znaš da je Vukica zaluđena staroslovenskommitologijom."

"Znam. Koliko mi je puta dosadila pričama o tome.Nego… nas ovde niko ne primećuje, izgleda."

"Došao im gazda, pa su zaboravili da treba nešto darade."

Saćekaše još nekoliko minuta i konobar najzad dođe.Košulja na stomaku mu je bila zategnuta do pucanja.

"Izvin'te što ste čekali, imali smo neku frku, Jeste liodabrali?", upita pokazujući na jelovnik koji je stajao nastolu, a koji nusu ni pogledali.

"Donesite nam prvo neko belo vino, dok ne odlučimo",poruči Doce.

"Može. Preporučujem 'Jankovo belo', svi ga hvale."

"Donesite", složi se Dobrica. On je, naime, već imaopriliku da isproba sva Jankova vina u samoj vinariji. Jankomu je bio drug iz gimnazije, a posao u vinariji, podrumu,kako su ga zvali, vodio je njegov sin. Janko je bio glavnidegustator, u čemu su mu povremeno pomagali njegoviprijatelji.

Vino je stiglo u bokalu sa grlićem, olbi sličnoj kaokood kuće u Alugi, samo je ova imala 7dl. Konobar im jeusuo po pola čaše. Doce sad nije imao potrebu za celomprocedurom probe vina, jednostavno je podigao čašu.

"Živeli!"

I Lepojka je podigla čašu. "Živeli!"

Vino je bilo savršenog ukusa, uravnoteženog odnosaslatkoće i kiselosti. Osećala se svežina 'smederevke' u bukeu.

"Božansko", reče Doce.

"Tebi je sve božansko", primeti Lepojka.

"Sve što mi se sviđa", reče on. "A ti pogotovo."

"Aha… Pa zato hoćeš da me udaš", reče ona jetko.

"Ali, zar ne želiš da imaš decu, porodicu?"

"Imaću decu kad ja to budem želela, možda čak i stobom; nisi ti još tako mator, znaš."

"Da, pa da me deca zovu 'dedo'."

"A mene 'seko'; zar to ne bi bilo simpatično?"

"Natooo!" zareža Doce preteći.

Pojavi se konobar.

"Izvol'te, jeste li odlučili?"

"Ovako, donesite nam smuđa u sosu od rena, zatimriblji gulaš. Tim redom. I sladoled za gospođicu, na kraju."

"Koji sladoled?", upita konobar.

"Ananas-čokolada", reče Lepojka.

"U redu."

Konobar ode.

"Doce, bre! Kako misliš 'tim redom'? Pa valjda sepečena riba jede na kraju, uvek je tako bilo", bunila seLepojka.

"Pa… sad ćemo malo da promenimo red, a kadzavršimo, shvatićeš i zašto", reče Doce.

Konobar donese narudžbu. "Izvolte i prijatno. Treba još

nešto?"

"Ne, hvala", reče Doce.

"Ako zatreba vi zovite."

"Naravno."

Smuđ je bio savršeno pripremljen; od paniranja je biomalo slaniji, ali umereno. Pili su vino tokom jela, a kad jeokusila gulaš, Lepojka reče:

"Mmm, ovo je tako… pikantno. Sad bih mogla dapopijem sve ovo vino odjedanput."

"E, zato gulaš ide na kraju", reče Doce. "Popiješ vino igotovo."

"Nije gotovo. Imam još sladoled, evo ide."

Konobar je stavio sladoled na sto. "Izvol'te, gospođice."

5634. SUSRET

Iduće subote je Lepojka u pola osam ujutru, 'Neuznemiravaj me od pet do sedam ujutru, tad radim' poslalaDoci SMS poruku:

Usledio je odgovor:

"E pa sad šta ću ti ja", pomisli Lepojka i nastavi dasprema ručak.

Anka je bila vrlo zadovoljna njenim kuvarskimumećem, ali, odmah potom je usledila pridika: da je i lepa ipametna i vredna, 'nije moguće da ne možeš da nađeš nekog skim ćeš da živiš, da stvaraš porodicu, da ne živiš sama, sine'.

"Mamo, ja imam muškarca koga volim i, molim te, nedrži mi pridike više!"

"Pa dobro, gde ti je taj? Daj da ga vidim!"

"Zvala sam ga, al' nije mog'o da dođe, došli su mu

"Dolazi mi Anka danas. Dođi na ručakako želiš da je upoznaš."

"Ne mogu, doLaze mi unuci."

unuci iz Beograda."

"Ijooj, kuku, sine… Pa nisi se, valjda s čičom u'vatila?"

"Nije čiča, mamo, samo šes' godina je stariji od teb'."

"Samo šes'!!! Ijooj! Ma, di mi je obramica da ti sadpokažem!"

Anka skoči kao da zaista traži obramicu u ćošku izavrata. Tad se seti da je nije ni imala, pa otvori vrata odpredsoblja. "Di su mi stvari d' idem kući!"

"Mamo, čekaj, oću da te ispratim na stanicu! Šta se breljutiš, kad znaš da ni ti nisi bila cvećka?"

"Nisam, al' tvoj otac nije bio mator, samo je bio dve-trigodina stariji."

"Pet, mamo", dočeka Lepojka.

"Dobro, pet, al' ja sam bila mlada, luda, sedamnajsgodina. A ti? Imaš skoro trijes, fakultet si, bre, završila,možeš da biraš, a ti!"

Vičući tako, Anka se malo smirila. Popile su kafu izasladile poslasticom od oraha, jabuka i meda koju jeLepojka spremila. Zatim se uputiše na stanicu.

Dok su prelazile pešački prelaz na semaforu, Lepojkavide da im u susret nailazi Dobrica. Ona pretrnu, noge joj seotkratiše. Imala je utisak da se i Dobrica ušeprtljao.

"Doce, jes' to ti!?", uzviknu Anka kad se sretoše.

Dobrica nije znao u koga da gleda.

"Anka, ti si?!", reče pružajući Anki ruku. "Ništa se nisi

promenila."

"Mangupe jedan! Bilo bi lepo da ne lažeš, al' mnogosam se promenila. Ovo mi je ćerka, Natalija. Ćero, ovo je mojdrug iz mladosti, Doce iz Cerja."

Lepojka i Doce se rukovaše kao da se tek upoznaju.

"Znamo se, mamo, susedi smo", promuca Lepojka sagvaljom u grlu.

Doce je ćutao.

"Aj', požuri, zakasnićeš na autobus!", cimnu LepojkaAnku za ruku.

"Je l' to taj?", prosikta Anka kad su se malo udaljili.

Setila se one Trojice koju je provela u Alugi, tek je bilazavršila osmi razred i ujka joj dozvolio da pravi poselo.Docu je upoznala kod Doma, na igranci; bio je u vojničkomodelu, na odsustvu, kaže, i odmah joj je pao u oči. Šetali suoko doma i malo se pohvatali u ćošku iza doma. Bio je sladaki nežan. Dopao joj se pa ga je pozvala na poselo uz gramofoni ploče. Došao je, al' su ga odmah dohvatile Alužanke, takoda se više ništa nije dogodilo među njima, ali, često ga sesećala.

Lepojka vide Ankin besni izraz i shvati da je onaljubomorna.

"Mamo, niste se valjda…?"

"Ako baš 'oćeš da znaš, 'tela sam, al nismo. Tad se tonije radilo tek tako. Meni je moja Leposava govorila: 'Odpojasa gore, daj mu sve što oće, ali, dole – ne daj da te pipne

niko pre braka.' Dobro, bio je kod ujka-Radeta u košu, naposelu, ja ga pozvala al' su ga odma' zarobile Alužanke,nismo se posle ni videli. Posle sam čula da je otišao negde uBosnu."

Lepojka odahnu; nije se dogodilo ono od čega jestrepela.

"A, poljupci su mu bili čarobni", nastavi Anka da jemuči, "od samo jednog se sva izgubiš. Al' ti to bolje znaš, štaja tebi pričam!"

"Mamo, on je strašno dobar, odgovoran, obziran…"

"Pa, zaista bi bilo čudno, ako sa šeset godina ne bi biotakav! Ima unuke…"

Do stanice više nisu potezali to pitanje. Lepojka jeodlučila da ćuti o tome. Jedino se sad bojala susreta irazgovora sa Docom. Nije mogla da mu zameri što joj ništanije rekao; rekla mu je da je Anka iz Ratara, a ni ona nijeznala da je ona pravila poselo kad je bila gost kod ujkaRadeta. Kome bi to palo na pamet.

57

5835. LIKVIDACIJA

Ali, neprijatna iznenađenja obično ne dolaze jedno pojedno. Nahrupe i obruše se na tebe kao kiša kamenja. Uponedeljak je Tola, direktor poslovnice, ušao smrknut isazvao hitan sastanak.

"Kolege, znam da ovo niste očekivali, ali, nova vlast jerešila da nam se osveti što smo na prošlim izborima podržalidemokrate; hoće da nas likvidiraju. Pokrenuli su finansijskuisragu i, navodno, našli niz nepravilnosti u poslovanju; uNovom Sadu čak i kriminal, zloupotrebu; naravno da je topolitička ujdurma. Uglavnom, mi sad moramo da zatvorimoposlovnicu, da proverimo celo poslovanje naše poslovnice isredimo dokumentaciju do sledećeg petka. Posle toga seselimo u beogradsku poslovnicu u ulicu Kralja Milana, broj197. Svi."

5936. ŽIVEĆU KOD SONJE

60

Do petka su radili punom parom, dvanaest sati na dan,tako da je u petak, u šest popodne, sva dokumentacija bilaspremna i sve po tri puta provereno.

Više puta joj je dolazila želja da pozove Docu, ali, štada mu kaže; situacija među njima je bila nejasna. Da li su on iAnka u mladosti bili ljubavnici, ili se sve završilo samoljubljenjem i milovanjem, kako je tvrdila njena mama, bilo jesvejedno, telesni kontakt je evidentan i oni još uvek nisuravnodušni jedno prema drugom. To je, na izvestan način,menjalo odnos Lepojke i Dobrice, ali – kakav njihov odnossad treba da bude, uzalud je lupala glavu jer odgovor nijenalazila.

Otišla je u Alugu i obavestila svoje da će od ponedeljkaraditi u Beogradu.

"Pa gde ćeš da stanuješ, crno dete?", zapita se Anka.

"Za početak ću da putujem, a posle, videćemo",odgovori ona.

"Biće ti naporno, Lepa", reče deda, ispružen na sofi.Bilo joj je neobično da ga vidi u tom položaju, ali, deda se uposlednje vreme žalio da ga bole noge, pa je osećao potrebu

da ih opruži.

"A da pitaš Milevu da te opet primi? Ona je dobražena", seti se Anka.

"Bila je dobra, pokoj joj duši", reče Lepojka.

"Ma šta pričaš! Kad je umrla?", uzviknu Anka.

"Pre dve godine", odgovori Lepojka. "Javila mi Sonja."

Anka se prekrsti.

"Pa što mi, sine, nisi rekla, da idemo d' ispratimo ženu?Nije ti ona makar ko."

"Zato što je sahrana već bila prošla, Sonja je videlasamo umrlicu."

"Vreme prolazi, ljudi odlaze", mudrovao je Batasudbinskim glasom.

"Bato, ne boj se, još niko nije umro od bola u nogama",reče Anka.

"Ali je to možda znak da je vreme da odem dok jošimam čime da hodam", reče Bata.

"Dedo pa nećeš valjda peške na onaj svet, ni put neznaš", reče Lepojka.

"Pa zato i ne žurim, ćeri. Kad dođe vreme, naći će seneko ko će me sprovede do tamo, kao što sprovode ove što sebune protiv vlasti."

Gledajući televiziju, Bata je bio opsednut dnevno-političkim događajima.

"Ne bune se oni protiv vlasti, dedo. Oni samo traže

slobodne medije, slobodu govora, pravičniji izborni zakon islobodne izbore", protumači mu Lepojka koja i nije tolikopratila politička dešavanja, ali je umela da uoči ša se događa ida iz toga izvuče suštinu.

"A ko to treba da obezbedi? Vlast" zaključi starac."Dobro, ne bune se protiv vlasti, već da vlast radi ono štotreba da radi, a to mu dođe na isto: bune se protiv loše vlasti."

"Taj ti je zaključak ispravan", složi se Lepojka.

Znala je da je dedi teško što ne može da ustane i bori seprotiv ove vlasti, kao nekad protiv okupatora. Valjda ih je izato više puta nazvao 'fašističkim okupatorima'.

"Idi ti, Lepa, u Beograd kod Sonje", reče Bata. "Valjda'oće da te primi, drugarice ste. A možeš da nađeš i nekisigurniji posao lakše nego ovde. Bogami, izgleda da je tvojabanka pred stečajem. To su im ovi okupatori smestili zato štosu držali stranu demokratima."

"Znam, rek'o nam je Tola", reče Lepojka. "Onda – idemkod Sonje."

"A jesi joj javila, da se pripremi?", upita Anka.

"Ma zna, mamo, čujemo se svaki dan, ona me ipozvala."

6137. NEMA MI TELEFONA

Prve nedelje je putovala dok nije prenela kod Sonjeneke neophodne stvari. To je bilo prilično naporno i uverilase da ne bi mogla da stalno putuje.

Sonjini roditelji nisu imali ništa protiv da Lepojkastanuje kod njih.

"Ne treba ništa ni da plaćaš, samo ćeš hranu samaspremati od namirnica koje sama nabavljaš." To je Lepojkisavršeno odgovaralo jer, mora priznati da je unapred strepelaod Olginog kuvarskog umeća.

Sonja je radila u nekom supermarketu na NovomBeogradu tako da su zajedno putovale na posao. Koristile suautobuse, a i Sonja i Lepojka su žalile za vremenom kad sujoš postojali tramvaji; činilo im se da je tramvaj bio brži isigurniji.

S posla je Lepojka dolazila u pet popodne, a Sonja tekmnogo kasnije. 'Kakvi su to toliki poslovi u supermarketu',piala se Lepojka. Dobro, da je Sonja kasirka, pa u redu, ali,ona je radila nabavke. Šta tu ima, pozoveš telefonomdobavljača, ej, donesi mi pet paketa ze'tina, tri paketa brašna,deset paketa graška, ovo, ono i gotovo. Sonja joj je objasnila

da to ne ide tako. Prvo, morala je da prouči potrebe koje sujoj dostavljali prodavci, zatim ponude dobavljača, pa…ukratko, posla je tu bilo preko glave.

Tako je Lepojka posle posla imala vremena da spremivečeru za danas i ručak za sutra.

"O šta to lepo miriše!", uzviknu Sonja kad uđe u kuću.

"Spremila sam ti lazanje, dragi", reče Lepojka.

"Njam njam", reče Sonja. Idem da operem ruke."

Prešlo im je u naviku da se šale na račun svoga bračnogstanja jer, nijedna još nije bila udata niti je imala ozbiljnuvezu.

"Nato, bez potrebe komplikuješ stvari", rekla joj jeSonja kad joj je ispričala za Dobricu. "Vidiš teškoće tamogde ih nema. Pozovi čoveka i objasnite se."

"Ne mogu, nema mi telefona", reče Lepojka. "Sigurnosu me odžeparili u autobusu."

Sonja s ponosom podiže svoju nokiju, mali telefončić,samo za pozive i poruke.

"E, pa ti hoćeš pametni telefon! Vidi, pet godina gaimam; da ga ostavim u Knez Mihajlovoj, niko ga ne bi uzeo.Nema ni kameru, ni… samo za razgovore i poruke. Zna se štaje telefon. Nego, imam jedan predlog za tebe."

"Koji?"

"Šta misliš da nas dve iznajmimo garsonjeru negde ucentru? Bilo bi nam bliže na posao, a i moji starci nam ne bivisili nad glavom."

"To bi bilo lepo, ali sad više nije potrebno", rečeLepojka.

"Kako to misliš 'nije potrebno'?"

"Ne moram više na posao; banka je propala, više nepostoji. Danas smo svi dobili rešenja o prestanku radnogodnosa."

"Ijoj, Nato, pa šta ćeš sad?"

"Šta ću? Idem nazad u Alugu, u Smederevo, pa ću davidim. Sreća da imam gde da stanujem."

"A da pitaš tog tvog ujka Radeta? Ako je on bio nekaddirektor banke, sigurno nekog zna, ima neku vezu."

"E, Sonja! To su stare veze; ko zna šta je sad s timljudima.Pre će Maja da mi nađe posao, u njihivom restoranukao konobarica."

"Nije to loše. Ti… imaš pojavu za konobaricu. Još daobučeš minić, kafana bi uvek bila puna. Ali… nemaš ti naravkonobarice; nisi dovoljno bezobrazna… i čvrsta… da seodupreš nasrtajima. Još samo fali da ostaneš trudna."

"Ako do sad nisam ostala…"

"Ali, sa Dobricom si imala redovan seks, koristili stezaštitu, ali… kad se desi iznenada, sa nekim ko nije takoobziran kao čika Doce… onda…"

"De ne pričaj gluposti! Znaš da se ne upuštam u takveavanture."

"Znam. Čak ih i ja izbegavam, mada je takav seksnajslađi… ako paziš."

"Ajd' ne lupaj! Bolje mi pomozi da se spakujem."

"Ej, Nato. Baš mi je žao što ideš. Ali, tebi će biti lepo.Imaš tamo Docu koji jedva čeka da te ponovo prigrli.

"Da, samo što sam izgubila svaku vezu s njim otkad sumi ukrali telefon."

"Ali, znaš gde stanuje."

"Ne znam tačno. Nije mi bilo potrebno da znam. Znamsamo da smo susedi. Treba da čekam da se slučajnosretnemo. A onda, da ga molim za oproštaj što mu se nisamjavljala."

"Biće to sve u redu, videćeš. Voli on tebe."

"Voleo me je, ali..."

6238. ORTAK

63

Sedele su u parku i igrale se sa Cukićem. Maja je negdenašla neki stari 'frizbi'4 koji su sada bacale iza sebe u dubinuparka, a Cukić bi, radosno lajući, trčao da ga donese nazad.Lepojka je na sebi imala majicu i šorc, koristila je priliku daosunča svoje duge oble noge koje su, od kolena naviše bilebele kao sir.

"Ijoj, Nato, da znaš kako ja tebi zavidim", u jednomtrenutku reče Maja.

"Meni? Na čemu?" začudi se Lepojka.

"Pa na lepoti; mnogo si zgodna, pogledaj samo tugrađu."

"Ali Majo… Pa nisi ni ti loša. Vidi taj struk, pa tabedra…"

Maja je zaista imala tanak struk u odnosu na širokekukove. Bila je sva okrugla i slatka, k'o bombonica.

"Znam, Nato, ali, kratka sam, brate, pa mi dupe dođejoš veće nego što stvarno jeste. A ti… Moj Kole kaže da sigrađena k'o karavela.5 Meni se čini da je on zaljubljen u

4 Frizbi – nekad popularna igračka; leteći disk od plastike.5 Karavela – tip francuskog putničkog aviona, aerodinamične linije.

tebe."

"Majo, ne pričaj gluposti! Nikad ne bih mogla sadrugaricinim mužem."

"Što, šta fali? Ako smo drugarice, treba da delimo onošto imamo. A ti… nemaš nikog, koliko znam."

Lepojka se zbuni. Znala je da je Kole već odavnopotajno zaljubljen u nju, ali, nije očekivala da Maja toprihvata tako, bez ljubomore. Možda je njihov dogovor takav,da jedno drugom ne smetaju. Lepojka je znala za bar jednuMajinu vanbračnu vezu sa jednim mladim veslačem,reprezentativcem, koga je Maja smuvala dok je još biotakoreći dete. Imao je tada osamnaest godina i bio je uverenda je on osvojio Maju, a ne ona njega. Naravno da je Majaudesila da on stekne takvo uverenje; dopustila je da je osvoji.On se divio njenim zanosnim oblinama i ona nije imala srcada ga odbije.

Po povratku iz Beograda Nata je u početku radila u"Alasu" kao konobarica. Kole je bio oduševljen što će takoimati mladu i lepu konobricu koja će mu uvek biti na dohvatruke, ili, bolje reći pred očima, jer nije ništa pokušavao.Međutim, kad se Lepojka umešala u nabavke i kad je saznaoda ima završen ekonomski fakultet, poverio joj je i nabavke iknjigovodstvo, a sebi ostavio samo menadžment. "To je tvojposao, Kole, ja se u to ne bih mešala", rekla mu je. Njemu jeto odgovaralo, da što manje radi, a da se vođenje poslovaodvija kako on hoće. Tako je sada Lepojku počeo da zove'ortak'.

"Ako Maja čuje da me tako zoveš. Pomisliće da si midao deo restorana."

"Pa što, i mogao bih, samo ako prihvataš", povikao jeKole spremno. "Ti posao znaš, bila bi odličan gostioničar.Hoćeš li?"

"Hvala, ali – ne. Radije idem u moju Alugu, da čuvamovce."

"A, pa to jeste romantično: potok iza tebe žubori,jaganjci se razigrali po livadi, čobanin ćurliče u frulu nekudosadnu melodiju, vrti dva motiva unedogled, ali – sigurnonije unosnije."

Lepojka se seti Lake, svoje prve devojačke ljubavi inešto je zazebe oko srca.

"Hvala ti, Kole, na ponudi, ali ne želim da mi Majacelog života prebacuje da sam joj otela polovinu imovine.Ona je moja prijateljica i želim da to i ostane."

"U redu, ako ti tako kažeš", složi se Kole.

64

6539. POZIV ZA NOVU GODINU

"Šta planiraš za Novu Godinu?", upita je Maja jednenedelje dok su se igrale sa Cukićem u snegom zavejanomparku. Sneg nije bio veliki, jedva da je pokrio smrznutu travu,tako da su se povremeno klizale i padale. Tada bi se radosnocilikale od sreće.

"Ne planiram ništa", odgovori Lepojka. "Otići ću uAlugu kod svojih.

"Kod svojih možeš otići svakog vikenda, ali, nećeš,valjda, slaviti Novu Godinu sa Ankom i Srbom i...dedaBatom?"

"Priznajem da nisu neko društvo za žurku, ali, Srburetko viđam, a deda samo što je živ. Red bi bio da provedemneko vreme s njima."

"Znam, ali uskoro će i Božić pa ćeš ih svakako videti,Božić i jeste za porodično okupljanje, a Novu Godinu… boljeda čekaš sa nama, sa mnom i Koletom i onim njegovimzgodnim drugom veslačem. Vas dvoje ste svakako neparni,mogli biste da se sparite."

Taj Koletov drug, veslač-reprezentativac, bio je napolaCiganin i, zahvaljujući tome, izgledao je kao glumac iz

latino-američkih telenovela. Bio je izuzetno lep sa svojimbelozubim osmehom, ali se Lepojki nije sviđao.

"Majo, ti znaš da mi se don Anto ne sviđa i nemoj dami ga namećeš", reče Lepojka možda malo oštrije nego što jenameravala.

Veslač se odnekud zvao isto kao nekadašnji popečitelj(ministar) finansija u Karađorđevom PraviteljstvujuščemSovjetu, ustaničkoj vladi Srbije, Antonije Protić, pa su gazato, ali i zbog sličnosti sa likovima iz telenovela, nazvali'don Anto'.

"Dobro, izvini! Samo sam htela da ti učinim. Nisamznala da imaš rasne predrasude. Jeste napola Ciganin, al' neizgleda tako; može da prođe kao naš. Uostalom, takmičio seza našu reprezentaciju."

"Majo, nisam rasista i ti to dobro znaš. Samo, molim te,pusti me da sama izaberem sebi momka."

"A već smo videli kako ti biraš. Izabrala si čika-Dobricu. Gde ti je on sad? K'o da je u zemlju propao, sigurnose krije od tebe."

Lepojku nešto steže oko srca. Doceta nije videla većpet-šest godina i više nije znala ni da li to stvarno želi. DonAnto je stanovao u istoj zgradi u kojoj je znala da stanujeDoce. Više puta joj je padalo na pamet da ga pita za suseda,ali se nije usudila. Neka Doce potraži nju; zna gde stanuje.

66

6740. PRIPREME ZA DOČEK

Lepojka i Maja su ukrašavale Majin stan za Doček.Naravno, samo predvorje i dnevni boravak koji je bio zastaprostran. Bio je veći od njihove učionice u Alugi u kojoj subila dva razreda istovremeno. To dok je ona bila đak,osamdesetih godina prošlog veka, sada su sva četiri razredazajedno, ukupno četrnest đaka.

"Četrnaest đaka ukupno", gunđao je Srba, "kad sam jabio đak, bilo nas je duplo više."

"Jeste, Srbo, ali, vaši roditelji nisu odlazili na rad uinostranstvo, niti su se selili u grad. Ja sam radio u Beogradu,ali mi nije bilo ni na kraj pameti da selim i porodicu tamo."

"To je zato, Bato, što ti nisi ni radio u Beogradu. Ti sitamo samo odlazio na posao. Stalno si bio na terenu, a terenti je bila cela Jugoslavija."

"Tačno, sine, i država nam je tada bila veća. Eeej, to subila vremena. Po nekoliko meseci smo provodili u Sloveniji,nekoliko u Makedoniji… pa Bosna, Dalmacija… Ali,najopasnije je bilo kod nas, u okolini Kraljeva. Tu su ti biliSrbende 'sa dna kace' što se kaže. U svakoj kući na ziduplatno sa izvezenim njihovim geslom: "S verom u Boga, zakralja i otadžbinu." I svi nas gledaj neprijateljski, kao da smo

mi zlikovci, a ne oni. A sad su oni pobedili. Došli su na vlastbez ijednog ispaljenog metka. Eto nam sad!"

"To je, Bato, zbog onoga 's verom u Boga'. A vašepartizanke su pevale 'Nosim kapu sa tri roga, boriću se protivBoga'. Da ste i vi verovali u Boga…", mudrovala je Anka.

"Ne razumeš ti to sna'o. Bog je samo simbol, oličenjevlasti jednog čoveka, apsolutnog gospodara. Govorilo se 'Bogna nebu i kralj na zemlji'. A mi smo se borili za demokratiju."

"Zanimljivo. A pali ste upravo zbog toga. Zbog gušenjademokratije i ljudskih prava. Čitam i ja novine, ponekad"reče Anka.

"To je tačno, snajo", potvrdi Bata. "Svi imaju svojelopove, pa i komunisti. To su oni 'mangupi u našimredovima' na kojeje mislio drug Lenjin."

"Jeste, Bato, takve je trebalo da hapsite, a ne one kojisu ih kritikovali", javi se i Srba, "koji su znali ko su pravineprijatelji revolucije i nazvali ih 'crvena buržoazija'. U pravusu bili studenti šezdeset osme."

"Pa to im je i Tito rekao."

"Jeste, da ih smiri. Obećao da će se ispravitinepravilnosti, pa se nastavilo po starom."

"To je zato što vlast već tada nije bila u Titovimrukama, ni u Izvršnom veću, ni u Centralnom Komitetu.Vladali su moji šefovi iz Udbe, a preko njih belosvetskamafija, ono što sada zovu 'Zapad'. 'međunarodna zajednica','MMF', 'svetska banka' i slično. Moja deco, to je ono što su

još naši stari rekli: 'Para vrti gde burgija neće'. Narodi idržave koji hoće da budu nezavisni i slobodni treba da ukinunovac.

"Nato, Nato, ej, Natooo!"

Maja je stajala pred njom i mahala joj papirnomperjanicom ispred lica.

"Gde si ti odlutala? Je l' ti dobro?", uznemireno je pitalaMaja.

"Jeste, jeste. Samo sam malo odlutala kod mojih uAlugu. Moram da pitam Koleta da me pusti za staru Novugodinu, da bar nju proslavim kod kuće."

"Dobro", klimnu Maja sa olakšanjem. "A sad mi kažigde da zakačim ovo."

6841. DOČEK

Dogovorili su se da im žurka počne u sedam sati, i tovečerom. Jelo koje su planirali za večeru nije baš biloprikladno za večeru, ali će zato biti poslužena ranije, pa će tomalo ublažiti njenu težinu. Naime, Maja je ispekla praseći butna podvarku.

"Šteta što nismo imali gusku", primeti Lepojka, "to jepravo."

"Pa, Nato, što nisi rekla, Kole bi otišao u Lipe ipotražio, tamo sigurno ima. Ako ne, ima u "preku".Bavanište, Mramorak, nije preko sveta."

"Ma nema veze, Majo, preživećemo bez guske, nego…nismo svi tu, izgleda."

"A, primetila si? Pa htela sam da ti kažem, ali… Parekla sam ti dok smo kitile, ali me nisi čula, bila si odlutala uAlugu… Ono kad si u mislima odlutala, kad sam tedozivala."

"Aha! Šta?"

"Pa Don Anto se razboleo, ne može da dođe: javila minjegova mama."

"E, baš šteta. A ja stavila crvene podvezice, specijalnoza njega", našali se Lepojka.

Kole se usiljeno nasmeja, ali je Lepojka primetila kakoje, verovatno zbog iznenadne želje, porumeneo.

Posle večere su gledali televiziju i pijuckali vino 'roze'uz meze koje je Maja pripremila: masline, kulen, šunka,kačkavalj, savijača sa sirom, pogačice sa čvarcima. Njih dvesu sedele na sofi, Kole se zavalio u fotelji i menjao programe.

"Kole, pa šta ih stalno menjaš?!", pobuni se Maja."Zadrži se negde da vidimo o čemu se radi. Pusti državnuteleviziju; njihov program je uvek najbolji."

"Misliš, najmanje dosadan?" reče Kole. "Nemaprograma k'o što je bio u Jugi: Čkalja, Mija, Nela Eržišnik imnogi drugi, pravi glumci."

Kole je bio dvadesetak godina stariji, najveći deo životaje proveo u Jugi, i često je žalio za njom.

"Ti si, Kole, jugonostalgičar, kao i moj deda", rečeLepojka i usput se seti još jednog jugonostalgičara, svogdragog Doce. Eh, gde je on sad, pomisli s čežnjom.

"Nisam jugonostalgičar, nego srcenostalgičar. Kao dami je pola srca otišlo sa Jugoslavijom", objašnjavao je Kole."Išli smo na Ohrid, Bled, u Dubrovnik. I svuda smo bilislobodni i lepo primljeni; sve je to bila naša zemlja.

"A jesu li Hrvati i Slovenci dolazili kod nas?", upitaMaja.

"Kako nisu, pa gde ima više banja nego u Srbiji? Soko

Banja, Vrnjačka, Niška, Mataruška, Prolom Banja… Paznamenitosti: Petrovaradin, Smederevska tvrđava, raznepećine."

"Jesi li ih zaista video ili samo misliš da jesu?" upitaMaja.

"Pa, mislim… valjda jesu", ušeprtlji se Kole.

"Znači, nisi ih video?"

"Pa, Majo, i mi smo malo zakačile od Jugoslavije", rečeLepojka. "Doduše, bili smo deca, ali, da smo ih srele, znalebismo sigurno."

"Kako ih nisi srela, Nato? Pa redovno su posećivaliAlugu, čuvenu turističku destinaciju", naruga se Kole.

On je bio završio srednju ekonomsku školu turističkogsmera, pa je poznavao turističku terminologiju.

"Rugaj se, rugaj, ali moja je Aluga lepša od svih tvojihturističkih destinacija", reče Lepojka jetko.

"Nato, pa nemoj da se ljutiš, nisam mislio da teuvredim. Siguran sam da je Aluga lepa, kao i svako naše selo,ali da bi neko mesto postalo privlačno za turiste, treba gaurediti kao destinaciju: izgraditi hotele, parkove, šetališta",objašnjavao je Kole.

"Dobro, Kole, nemoj sad da nam držiš predavanja izturizmologije", reče Maja ljutito, "znamo da znaš i da si bioodličan đak u srednjoj turističkoj."

"Nisam bio odličan, imao sam dvojku iz fizike",priznade Kole.

"A iz matematike si imao peticu; znamo to, mrzeo teprofesor".

"Ali, to je istina!", pobuni se Kole na tu Majinusumnju.

"Pa znam, pričao si sto puta", reče Maja. "Daj, sipajnam vino."

Kole ustade, uze bokal sa vinom koji je stojao na stolupa napuni čaše.

Ponekad bi bacili pogled na televizor, ali nijedno odnjih nije zaista pratilo program.

"Pa mi zaboravili na televiziju!", uzviknu Lepojka.

"Kad stigne Nova godina čućemo i bez gledanja", rečeMaja.

"Tako je, pametno moje, ljubim ti pametnu glavicu",Kole je zagrli i poljubi u teme.

Sedeli su, takoreći u tišini i ispijali vino, uzimajućikatkad koji zalogajčić. Krunili su se poslednji minuti staregodine i odlazili u zaborav. Kole opet dopuni čaše.

Na televiziji otpoče odbrojavanje.

"Deset, devet,…., četiri, tri, dva, jedan. Srećna Novagodina!"

Kole podiže svoju čašu. "Aj', da smo živi i zdravi i neknas sreća prati!", nazdravi on i ispi vino naiskap. Isto učinišei Maja i Lepojka.

Tada poče čestitanje. Kole i Maja se zagrliše i stadoše

da se ljube. Lepojki, koja je snuždeno stajala po straniprisećajući se Docinih zagrljaja, to je trajalo beskonačno.Najzad i ona dođe na red. Prva joj je čestitala Maja:

"Nato, da si živa i zdrava, pa dogodine da čekamoNovu godinu s tobom i s tvojim mužem, ako bog da."

"Daće bog, al' ona ne da", našali se Kole pa stežeLepojku u zagrljaj. Bio je nešto niži od nje, ali mu to nijesmetalo da je pritegne toliko da je osetila njegovo uzbuđenje,ali i svoje. Zbunjena, otrgla se iz njegovog zagrljaja iskljokala na sofu. Dograbila je čašu, koja je, odnekud, opetbila puna, i strusila je u sebe. Kole opet dopuni sve čaše. Sadviše nisu pijuckali, nego sve češće ispijali naiskap.

Na televizije poče blok plesne muzike.

"Molim za ples, gospođice", Kole se teatralno klanjaopred njom.

Lepojka ustade i zatetura se.

"Ja… ne mogu", promuca.

"Hajde slobodno, u sigurnim si rukama", reče Kole iobgrli je.

Plesali su između klub garniture, televizora i prozora,dok ih je Maja gledala sa dvoseda. Bila je klonila i položilaglavu na jastuk.

"Izvini, Nato, idem da probudim Maju; ne može još daspava, treba sve ovo da se pospremi."

"Ja ću joj pomoći", reče Lepojka i poče da skuplja čaše.

"Polako, ne odmah", uhvati je Kole za ruku, tek je

jedan, ima vremena, sedi."

Lako je gurnuo na sofu i ona se skljoka.

Imala je na sebi helanke.

Kole joj namignu pokazujući joj pogledom Maju kojaje zvučno hrkala. Lepojka se tiho zasmeja, što je, izgleda,ohrabrilo Koleta. On svojim krupnim dlanovima pomilovanjene butine od kolena do međunožja.

"Nato, imaš najlepše noge u gradu", šaputao je, "znaš lito? Kad bi mi dozvolila da te milujem makar jednu noć, biobih najsrećniji čovek na svetu. Hoćeš li? Nek Maja spava,'aj'mo mi u moju radnu sobu, imam tamo kauč. Molim te!"

Sad je već ljubio u pregib vrata ispod uva.

Lepojka je, mora se priznati, već bila u iskušenju dapristane, ali joj pogled pade na usnulu Maju i ona se odupredlanovima o Koletove snažne grudi.

"Kole, nisi fer, ni prema Maji, ni prema meni. Pozvaosi me u svoju kuću i, umesto da se ponašaš kao domaćin,ti…"

Ona snažno odgurnu Koleta i on se skljoka na pod,srećom dočekao se na zadnjicu i ojađeno je gledao tako danjoj na trenutak bi žao.

"Kole, daj mi vode, molim te", Maja se beše probudila imljackajući ustima obraćala se mužu. "usta su mi… mmm."

Kole ustade, natoči čašu vode, dođe do Maje i laganoje poškropi. Zatim joj mokrim prstima pređe po vratu.

"Ej, to je hladno!", skoči Maja.

"Majo, jesi se naspavala?", upita je Lepojka.

Maji pogled odluta na veliki zidni sat.

"Ma kakvo spavanje! Nema još ni dva. Kole, sipaj vina!Ček da malo zamezim. Nato, jesi probala ove pogačice sačvarcima? Baš su mi dobro ispale."

Maja smaza pogačicu u slast pa popi vino naiskap kojeim je, svima, Kole opet sipao.

Jelo i piće kao da probudiše Maju.

"Ej, aj' da je'mo nešto! Ja sam gladna."

Sad se naklopi na kulen, sir i krastavčiće.

"Au, što su slatki krastavci! Ajde, bre, jejte! Nato!"

"Pa ne mogu, Majo."

"A ti popij nešto pa ćeš moći! Ajd', živeli!"

Obe nagnuše i ispiše vino naiskap. Kole im spremnoopet napuni čaše. Naravno, i sebi, pa se naklopi na jelo.

"Nato, ajd' jedi nešto! Gre'ota da u novu godinu ulazišgladna. Vid' što je lepo pečenje!"

Odrezao je od buta tanku šnitu pečenja i pružio jeLepojki. Ona prihvati i smaza u jednom zalogaju.

"E, sad može da se pije!", reče pa isprazni čašu.

Kole opet dopuni. Lepojka ponovo ispi.

"Polako, Nato, napićeš se", reče joj Maja.

"Ja!? Ma nema šanse! Ja mogu da popijem više negovas dvoje zajedno. Ja sam odrasla na vinu. Meni su, kad sambila beba, umesto flašice s mlekom, davali flašicu s vinom",

mlela je Lepojka pa opet isprazni čašu.

Na televiziji se završila novogodišnja emisija i sad supustili neki akcioni film, Žan Van Dam ili ne dam, takonešto. Maja i Kole su oboje voleli tu vrstu zabave, pa sedošena dvosed, kao da su u bioskopu i pažljivo gledali. Lepojka jepokušala da gleda, ali joj to oduvek bilo dosadno; 'ako nemaljubavi, dosadno je', govorila je. Zato ju je sad, malo-pomaloobuzimao dremež. Pokušala je da se rasani sa još dve-tri čaševina, ali je na kraju savlada san i ona se svali na sofu. Maja iKole to primetiše tek kad se film završio i počeo neki mjzikl.

Maja munu Koleta laktom i pokaza mu usnulu Lepojku.

"Kole, odnesi je u krevet i pokri je, prehladiće se", rečeona.

"Ma, neće, nije hladno."

"Nije još, ali, radijatori su već hladni. Do jutra ima dase prehladi, garant."

"Dobro, odneću je. A je l' treba i da je skinem?", upitašeretski.

"Pa, ako ti nije teško, skini je", reče Maja.

Njemu se osmeh zaledi na usnama.

Odnese je u dečju sobu, koja je bila nameštena, aliprazna jer dece nisu imali. Ispostavilo se da Maja, iz nekograzloga, ne može da rađa. Pokušavali su sve, ali pomoći nijebilo.

Tu su bila dva uporedna kreveta i orman levo od vrata.Pravo, ispred prozora, bio je pisaći sto, da deca imaju gde da

rade domaće zadatke.

Kole levom rukom zavrnu ćebe na desnom krevetu paspusti Lepojku.

"Nato, srećo, sad smo sami", šaputao joj je. "Moram tesvući da bih te pokrio. Pajki ti, mila, nemoj se buditi."

Prvi put je otkrio koliko su helanke nezgodan komadodeće, ali ih je najzad svukao otkrivši najlepši par nogu kojije ikad video i grlio.

Počeo je da joj ljubi stopala koja su bila mala i skladnoskrojena.

"Nato, ljubavi", tepao joj, "kako tolika visina može dastoji na ovako malim stopalima. Oh, kako si lepa!" Sad ju jeljubio po unutrašnjim stranama butina, približavajući se cvetukoji ga najviše privlačio, neprestano joj tepajući.

Lepojka je sanjala. Ležala je na plaži, a Doce je mazio.Evo, sad joj ljubi butine. "Oh , Doce, tako, mili!", govorila jegrleći ga.

Koletu nije smetalo što ga zove imenom drugogmuškarca; uostalom, nije ga ni znao. Uživao je u njenomzagrljaju i nije bilo nikakvg razloga da prestane.

"Oh, Doce, miliii!", uzviknula je Lepojka usladostrasnom grču.

Kad je ustao, Kole je doveo nju i krevet u red, lepo jepokrio i izašao iz sobe.

"Jesi je pokrio?", pitala je Maja.

"Jesam, srećo, hajde sad da i tebe ušuškam."

"Hihihi", ti si lud, majke mi", zasmejala se kad joj jezavukao ruku u međunožje.

69

7042. BLIZANCI NA POMOLU

Kad je završila jutarnje tuširanje, Lepojka se umotala usvoj roze frotirni ogrtač i u kuhinji spremila sebi zeleni čaj.Zatim je šolju prenela do stočića pored zapadnog prozora, zaterasu je još bilo hladno, i sela da natenane popije čaj dokposmatra zapadno nebo. Još od detinjstva je uobičajila daujutru najpre osmotri zapadno nebo i na osnovu toga procenikakvo će vreme biti tokom ostatka dana. To ju je dada-Batanaučio i sad se toliko izveštila u tome da je retko kadaomanula u predviđanju. Čak je pogađala i u koje vreme ćebiti nevreme.

Polako je ispijala čaj. Prozor ispred nje bio je otvorenna 'kip' i kroz njega je dopirao svež vazduh. Nebo iznadAvale u daljini bilo je čisto i zaključila je da će ceo dan bitisunčan i lep. Na stolu ispred nje, pored 'Blic Žene' stajao jemobilni. On zasvetle i signal objavi da je stigla poruka.Lepojka uze mobilni i pogleda. Poruka je bila od Maje.

Od Nove godine Lepojka gotovo da uopšte nije izlazila,

Lepo je jutro. Hoćemo li malo upark sa Cukićem?

niti je videla Maju. Ne seća se ni da li joj je zahvalila nagostoprimstvu i 'divnom' dočeku. Posle toga su je spopaleneke neobjašnjive mučnine, pa su posle otpočele neprestanekiše tako da vreme nije bilo pogodno za šetnje. Silazila jepovremeno liftom do samoposluge u prizemlju, i to je bilosve. Dobro, ne može se reći da je bila fizički neaktivna; imalaje u stanu trenažer ('sobni bicikl') i dva tegića od po dva kilasa kojima je redovno vežbala. Osim toga i konstitucija('sastav', što bi rekao deda-Bata) joj je bila takva da nijemogla da se udeblja. Zato je i sada, u trideset osmoj,izgledala kao petnaestogodišnja osmakinja.

Lepojka nije bila glupa. Znala je da joj se unovogodišnjoj noći nešto neplanirano desilo. Kad se ujutruprobudila, bila je gola k'o od majke rođena, a odeća joj je bilauredno složena na ormariću pored kreveta. Znala je da onasama onako pijana nije mogla to da uradi, a slutila je i ko je.Sad je bila gotovo sigurna. Prekjuče, u petak, bila je naginekološkom pregledu i utvrđeno je da je trudna većdvanaest nedjelja i to dvostruko. Naime, nosila je blizance.

"Izgleda da su dečaci. Čestitam!", rekla joj je Jovanka,ginkologica. "Muž će sigurno biti presrećan."

Nije joj bilo ni na kraj pameti da Jovanki objašnjava danema muža, i da će svi njeni biti nesrećni, osim nje same kojaih je zavolela već istog trenutka kad ih je videla na monitoruultrazvuka. Ali, šta sad da radi? Ne može nikome, čak niMaji, a pogotovo Anki i svojima kod kuće reći otkud jojdeca. Osećala se, verovatno, kao 'devica' Marija kad joj se

javio 'sveti duh'. S tim, što za nju i njene dečake neće bitiJevanđelja.

Maji neće ništa reći, odlučila je, čak ni kada njenatrudnoća bude očigledna. Tada će, pak, reći da su deca njena ida se nikoga ne tiče ko je 'izvođač radova'. Uostalom, akoćemo pravo, ni ona sama to ne zna pouzdano. Svojima će rećida su deca Docina; to joj se činilo nekako najčasnije inajprirodnije jer – samo je njega volela.

Uzela je mobilni i odgovorila:

Ispila je čaj i brzo se spremila. Nije birala odeću zaizlaske kakvu je inače nosila; činilo joj se neprikladno dajedna trudnica nosi kratke suknje ili sa izrezom na boku.Zato je uzela trenerku, koju je inače oblačila samo po kući,kad je očekivala neku iznenadnu posetu, pa da je ne zateknebaš u pižami. U skladu sa trenerkom obula je sportske patikejer je zaključila da, iz nekog razloga, ni potpetice ne idu uztrudnice.

Kad je stigla u park, Maja je već bila tamo. Sedela je naklupi okrenutoj prema Dunavu i gledala olistalu šumu na Adidok je Cukić trčkarao naokolo njušeći prolaznike. Bio jeumiljato kuče i izgledalo je da se smeši. Zato su mu sviuzvraćali osmehom. Očito je da se njega ne treba bojati, a niza njega.

"Nato!", uzviknu Maja. "Pa gde si ti, ženo?! Nismo sevidele od Nove godine. Aj' sedi malo, da pričamo."

"Važi. Oko 10:30."

Lepojki nije bilo do sedenja posle toliko mirovanja paje zacupkala:

"Aj' da se brzimo!"

Maja se nasmeja.

"Vidim ja da si ti spremna za trku, ali ja… treba prvoda skinem desetak kila."

"Ti? Ma ne, Majo. Ti imaš liniju kao Miloska Venera."

"E, baš ti fala! Pa svi vide da je Milosa Venera debela.Mene ne vide, jer se nisam razgolitila k'o ona."

"Ali, stvarno, Majo, znaš li ti kako si seksi kad seskineš?"

"Znam. Veliko dupe, velike sise…"

"Širok kuk i tanak struk", dopuni je Lepojka.

"… to više niju modi. Sad su u modi takve kao ti: neznaš da l' je žena ili devojčica, k'o da su svi muški postalipedofili."

"Sudeći po pisanju štampe, reklo bi se i da jesu."

Maja je oštro pogleda.

"Pa, dobro, gde si ti, ženo! Nisi valjda, nešto ljuta? Akosi, zbog posla, nešto ljuta na Koleta, ja s tim nemam veze.Neću da izgubim prijateljicu zbog njegovih gluposti."

'E, kad bi znala…!', pomisli Lepojka.

"Majo, da te pitam nešto. Ko je mene skinuo onomadkad sam zaspala kod vas?"

"Kako ko? Pa Kole, ko bi drugi. Ja sam mu rekla da te

odnese u krevet."

"Majo, pa kako si mogla? Šta da mu je palo na pametda me… s oproštenjem?"

"Pa, taman bi mu posla bilo! Dobro, ja znam da on nijecvećka, ali, u našoj kući, sa mojom najboljom drugaricom,ne! Nije, valjda, nešto pokušao?"

'Da l' da joj kažem', prođe joj kroz glavu.

"Majo, ja sam bila toliko pijana da ne bih primetila i dajeste."

"Pa nije, valjda toliki idijot!", reče Maja naglašavajućiposlednji slog, zajedno sa "j".što je uvek činila kad je želelada zvuči što pogrdnije.

71

7243. DA ĆUTIŠ

Još je nešto govorilo Lepojki da je Kole bio taj koji juje iskoristio i 'napumpao'. Posle tog nesretnog dočeka, naposlu je postao više nego rezervisan prema njoj, čak nekakobojažljiv. Doduše, poslovi su im se retko kada ukrštali. On sebavio organizacijom posla u restoranu, i taj deo je nadzirao.Ona je radila nabavke i knjigovodstvo. Glavni konobar joj jeispostavljao trebovanja, tako da sa Koletom gotovo da nijeimala dodira. Ranije, međutim, koristio je svaku priliku da senađe u njenoj blizini. Sada, kao da ju je izbegavao.

Da, gotovo da je sigurna da je on otac njenihblizanaca. Ne, on to nikada neće saznati, odlučila je. Ali štakad ti se ukaže stomak, kad budeš morala na porodiljskoodsustvo? Pretrnula je. Setila se, da, prema dogovoru sagazda-Koletom, ona nema ni socijalno ni zdravstvenoosiguranje. Naime, on je primao radnike samo na određenovreme, na šest meseci, jer toliko nije bio obavezan da ihprijavi; posle toga je zapošljavao druge. Tražiću od njega dame prijavi da bih se porodila u porodilištu. Znači, ipakmoram da mu kažem. Ali, ne moram da mu kažem da je onotac. Deca su moja i ne dam ih.

Odlučila je da prvo ode u Alugu i otvoreno porazgovara

sa svojima. Da, njima će reći da su deca Docina. Iako su jeosuđivali što se 'uvatila' s njim, starijim čovekom, ipak će tonajlakše prihvatiti. Ne može da im kaže da je zatrudnela sagazdom kod koga radi. To bi tek bilo za osudu.

"Mamo, ja sam trudna, imaću blizance", rekla je Ankibez ikakvog uvoda kad je mislila da su same.

Zalamale su zaperke i vezivale lozu u vinogradu. Deda-Bata je bio čak tamo, kod kapije i pripremao 'čorbu' (plavikamen) za prskanje vinograda.

"Fala bogu, sine!", uzviknula je Anka osvrćući se iakoje znala da je Bata daleko. "Već sam mislila da ćeš d' ostanešusedelica. A ko je zet?"

"Nemaš zeta, mamo; ostala sam sa Docom", slagala ješto je mirnije mogla.

"Ma šta pričaš! On je star i šlogiran, otkud on može!"

Lepojka sleže ramenima. "Eto, može!"

"Sigurno si se sad uvatila sa nekim oženjenim, pa nesmeš da kažeš", siktala je Anka. "Šta veliš, svaliću na Docu,on je dobar. Jeste, al nije ni on sisao vesla; zna i on, valjda štamože, a šta ne može čovek u njegovim godinama. Uostalom,koliko on ima godina?"

Lepojka je brzo preračunala.

"Šezdeset šest", rekla je mirno.

"I ti misliš da je on u tim godinama u stanju da oplodiženu?"

"Ne mislim, znam", reče Lepojka sa tolikom

sigurnošću, držeći se za stomak, da je Anka odlučila da jojpoveruje.

Mnogo teže je bilo sa Koletom kad je tražila da jeprijavi.

"Nato, mi imamo neki dogovor, čini mi se. Da sam teprijavio, ti ne bi imala pedeset 'iljada platu, nego duplomanje."

"Ali…"

"Polako! Znam da je dete koje nosiš moje. Sve se slaže.Termin je u septembru, je l' tako? Znaš da trudna ne možešda radiš, ali, neću te ostaviti na cedilu. Dobićeš otpremninukao da si legalno zaposlena.

"Ali…", opet pokuša Lepojka.

"Da! I platiću troškove porođaja. Ali, pod jednimuslovom."

Lepojka je brzo preračunala. Znala je da nema tolikusvotu na računu. Za otpremninu i nekako, ali, troškoviporođaja… Sigurno ima i neki privatni račun. Možda odulova i prodaje ribe. To je bio njegov privatni posao o kojemona nije ništa znala.

"Kojim uslovom?", upita.

Kole je sad imao molećiv izraz lica.

"Nemoj da kažeš Maji da sam ti ja napravio dete. Znaš,nesrećna je što ona ne može da rodi. A ja treba ostatak životada provedem s njom. Osim, ako ti…"

"Ne, ne, ne", zabrzala je znajući šta joj predlaže, "nikad

to ne bih napravila drugarici."

"I, šta kažeš? Otpremnina, plus troškovi i da ćutiš."

To se potpuno poklapalo sa onim što je i sama želela.Osim toga, bila mu je, u sebi, zahvalna što ni jednom reči nijerekao da i on polaže pravo na decu.

"To je u redu", rekla je.

2

2II. DEO

1MLADA MAJKA

Kada je toga ponedeljka u junu naišao na zatvorenuposlovnicu i obaveštenje na vratima da je poslovnica'premeštena' u Beograd, Doce je pretrnuo. Nešto mu jegovorilo da više neće videti Nataliju, da je njegova poznaljubavna romansa završena.

Setio se susreta sa njom i njenom majkom od pre nekidan i pomislio da možda u tome leži odgovor zašto mu se nijejavila i zašto mu ništa nije rekla o gašenju poslovnice ipremeštaju u Beograd. Zvao je više puta, ali je dobijaoobaveštenje da 'korisnik nije dostupan'.

Osamio se i potpuno povukao iz 'društvenog života',koji zapravo nikadnije ni imao. Posvetio se proučavanjusavremene ruske književnosti, koja, možda, nije dostigladomete ruske klasične književnosti XIX veka, ali je smatraoda je nepravedno zanemarena. Preveo je nekoliko kraćih dela,ali ih nije nudio izdavačima, s pravom smatrajući da knjigeviše nisu komercijalna roba, kao pre dva veka, ili u nekimdrugim zemljama. Objavio ih je na svom sajtuwww.dobrica.net gde je objavio i neka svoja dela. Nije tobilo isplativo, ali on od svoga piskaranja nikad nije ni

očekivao neku zaradu (i zbog toga nikad nije mogao da sesloži sa svojom ženom). On je smatrao da umetničke i drugeduhovne vrednosti treba da budu dostupni svima, bez ikakvenaknade. Internet je to omogućio zašto to ne iskoristiti?

Najviše slobodnog vremena provodio je u šetnjama,kad god su to vremenski uslovi dozvoljavali. Kad bi duvalakošava, tada se klonio šetališta pored Dunava, jer je tu košavaduvala izuzetno jako i šetnja je bila neprijatna. Tada bi šetaoglavnom gradskom ulicom, koja, doduše, izlazi na Dunav, alije zakrivljena pa zgrade ublažavaju nalete vetra. Kad jevreme lepo i nema vetra, šetao je kejom, pored Dunava,jedinim kolko-tolko uređenim šetalištem u gradu.

Za šetnje je imao dva razloga. Prvi je slabost leve nogekoja mu je sve više predstavljala teškoću pri hodu, jer sedogađalo da iznenada 'kljokne', popusti, i on se zatetura dokne povrati ravnotežu.Kad mu se to desi na pločniku, nijestrašno, samo je neprijatno: ljudi se tada pitaju 'šta je ovome,jel pijan'; zato je, u poslednje vreme, nosio štap i svima jebilo jasno da je bogalj, invalid, a ne pijanac. Drugi, jošvažniji razlog je što se nadao i iščekivao da će negde, moždaopet sresti svoju Natu. Zato je šetnje najviše praktikovao okozgrade u kojoj je stanovala. To nije bilo teško jer su i park išetalište tu u blizini.

Sada je opet šetao parkom nadajući se da će moždasresti Natu, svoju životnu ljubav, koja mu je ulepšala starost.Iako je, kad ju je upoznao, imao samo pedeset šest godina i,zapravo se ne može reći da je bio star u pravom smislu te

reči, on je sebe, zbog invalidnosti, smatrao starcem. 'Nemogu da trčim i skačem, znači star sam', govorio je. Zato jesada, koliko god da je priželjkivao susret sa Natalijom, istotoliko i strepeo da će ga odbaciti, da će se praviti da ga nijeprepoznala. I on je ne bi krivio. Jer, koliko ona sada imagodina? Trideset. A on šezdeset osam. I pritom bogalj. Istokoliko je želeo da ga Nata voli i da ostane s njim, isto tolikoje priželjkivao da je ona u međuvremenu našla nekogpristojnog muškarca svojih godina i da je s njim zasnovalaporodicu i rodila decu.

Evo, ispred njega, na parkingu pored kafića, nekamlada majka gura kolica sa blizancima. Iako, nemarnoodevena, u apa-drapa stilu, žena deluje izuzetno privlačnodok gura dečja kolica po neravnom parkingu, nasutomtucanikom. Ovih dana kiša svaki dan pada; i noćas je padalapa u udubljenjima na parkingu ima barica sa vodom. Žena jebosa, na nogama ima samo papuče, zato obilazi barice što jojkolica otežavaju. Evo, prednji deo je upao u baricu. Ona senapinje, naginjući se napred da ih izgura. Kratka suknja joj sepodigla još više i otkrila par mršavih, ali zanosnih butina. Maje li moguće?! Pa to je ona, Natalija!

Žena je gurala kolica ka izlazu sa parkinga prema uliciDespota Đurđa. Doce požuri za njom koliko je mogao,gledajući njen očaravajući stas. Iako nikad nije video Natu utom položaju, gotovo je siguran da je to ona.

Šta ja to radim? Zapita sebe kad je došao do krajaparkinga, zapravo do staze koja pored parka vodi ka

Monopolu, nekadašnjem skladištu uvozne robe za širokupotrošnju na koju je država imala monopol.

Opet se nisam usudio, pomisli. Ovo se odnosilo nanjegovu neodlučnost da oslovi ženu za koju je gotovo siguranda je Nata. I bolje što nisam, žena je udata, ima i blizance, jase tu nikako ne uklapam. Još mi samo fali da me njen muž,koji je sigurno mlad i jak, presretne i da pita: "Šta oćeš ti.dedo?"

2

344. DOCE MOJ

Osim one okrenute na zapad, vezane za dnevniboravak, Lepojka ima još jednu terasu, vezanu za spavaćusobu, a okrenuta je na severoistok, sa koje se vidi najveći deoobližnjeg parka. Odatle voli da gleda ljude u parku. Nezgodaje jedino u tome što su, sa te visine, ljudi nekako sićušni ineprepoznatljivi. Zato je kupila dvogled.

Sada je izašla na terasu noseći dvogled. Želela je daponovo vidi Dobricu i da mu sve objasni. On sigurno misli damu je bila neverna, da se upušta sa svakim, da je loša,pokvarena, da je kurva. Ali ne, zna on da ona nije takva, ali –kako da mu objasni otkud joj deca. I, da li bi on prihvatio dapred njenima potvrdi da je on otac dečaka?

Onomad, kad je prvi put izvezla Gruju i Žarka u park,primetila je ona čoveka sa štapom, ali ga u prvi mah nijeprepoznala. Međuim, kad se na parkingu okrenuo za njom,okrenula se i ona i pogledi su im se sreli. 'Pa to je Doce!',zaigralo joj je srce od radosnog uzbuđenja pa je, brže-boljepožurila ka izlazu iz parka.

Znala je njegovu naviku da u šetnju izlazi oko 11:30pre podne. Sada je bilo 12:16. Pretraživala je dvogledom park

i najzad ga ugledala na jednoj klupi okrenutoj Dunavu. Znači,već je otišao do kraja šetališta i vratio se pa je seo da seodmori. Molila je Boga da se zadrži na toj klupi dok ona nesiđe dole.

Zazvonio joj je mobilni. Bila je Anka.

"Halo, mama! U žurbi sam, kaži brzo šta oćeš."

"Spremi decu, dolazimo Srba i ja da vas vodimo kući,'oće Bata da vidi dečake dok je još živ, kaže. Ispuni mu tuželju, sine, znaš da samo što se nije ugasio."

Deda-Bata je imao već osamdeset pet godina i već jebio pri kraju. Prvo su ga izdale noge. 'Dosta su me i služile',govorio je, 'pronele su me kroz celu Srbiju, Hrvatsku,Sloveniju, vreme je za odmor'.

"Dobro, mamo, evo počinjem da ih spremam. Idem snjima u park, čeka nas Dobrica, pa nas vi pokupite."

Sad više nije očekivala da će Docu zateći na istoj klupi,ali se nadala da neće otići iz parka, da će ga naći. Brzo jespremila decu, njihove potrepštine potrpala u njihov ranac,sve duplo, stavila ih u kolica i spustila se liftom. Nije višeočekivala da će Doce biti na istoj klupi, pa se zato uputilastazom sa druge strane parka. Na klupi pored šetalištaugledala je baba Dragu iz susedstva, sa kjom se nekad dobroslagala, ali, otkako se porodila, okretala je glavu od nje;osuđivala ju je.

Izašla je na šetalište i okrenula glavu da pogleda levo,da nije slučajno Doce opet otišao do kraja šetališta. Da, jeste!

Vraćao se sad i nasmešio se kad je ugledao. Skrenula jedesno, tako da on ide za njom.

"Je l' mori, Nato, otkud ti tolika deca?", povikala jebaba-Draga za njom.

Prvi put je oslovila otkad se porodila.

"Pa eto, našlo se", odgovorila je i nastavla da gurakolica prema onoj klupi na drugom kraju šetališta, gde jeDoce malopre sedeo.

Htela je da kaže onu narodnu 'našlo se u devojke dete',ali je znala da Doce čuje pa se naglo prekinula.

Došla je do one klupe, najbližoj kafiću i sela na njučekajuči da Doce naiđe. Da li će jeosloviti ili… Najviše sebojala da će proći pored nje praveći se da je nije prepoznao.A šta, ako je zaista ne prepoznaje, ako se i on malo 'pogubio'.Ali ne, pa nije on toliko star!

Pravila se da nešto popravlja u kolicima kad je onnaišao, čekajući da je oslovi. Ali, ne. Podigla je pogled. On jestajao ispred nje, oslonjen na štap, i gledao je onim svojimblagim pogledom sa očima punim suza.

Ustala je i prišla mu, ostavljajući kolica pored klupe.Stala je ispred njega, podigla je ruke i stavila dlanove nanjegove obraze. Podigla se na prste i ovlaš ga poljubila.

"Doce moj, oprosti mi", rekla je.

Njemu brada zaigra, a iz očiju počeše da mu se krunekrupne suze. Lepojki se pogled ote prema ulazu u park. Tamosu već stajali Anka i Srba pored njihove stare 'lade'. Anka joj

je mahala. Lepojka uzvrati mahanjem. Doce ju je zbunjenogledao.

"Doce, nemam sad vremena, moram hitno u Alugu,deda mi je na samrti pa želi da vidi paraunuke pre nego štoumre. Kad se vratim, naći ću te pa ćemo pričati."

Lepojka dograbi ručice kolica i pođe.

"Nato, čekaj, ispratiću te do tamo."

Lepojka ga pogleda. Suze su mu prestale isto takonaglo kako su i počele.

"Bolje nemoj! Znaš, slagala sam ih da su deca tvoja,pa...", reče Lepojka žureći.

Doce je zblanuto stajao i gledao je kako grabi premaulici. Nije mogao da joj se ne divi. Imala je na sebi istu onucrvenu suknjicu u kojoj ju je video i prošli put. 'To se onanamerno tako oblači', mislio je 'Tačno zna da to uzbuđujemuškarce. I šta kaže: 'Slagala sam da su deca tvoja.' Pa toznači da nema muža, da nije udata. Otkud joj onda deca?Nije se valjda 'pustila u promet' za ovo vreme koliko se nismovideli? Koliko je to vremena? Sedam-osam godina? A lepaje. Pa, ako. I ja bih se pustio u promet da me je neko hteo.'

445. DEDINI PRAUNUCI

Bata je sedeo na pregrevku ispred ambara i gledaotravnjak ispred sebe prošaran maslačcima, šafranom,kamilicom, smiljem i drugim livadskim cvećem. Nije bio niblizu umiranja iako je imao već punih osamdeset četirigodine. Nije bio čak ni bolestan, jedino su ga noge izdavale.Događalo se, čak, da mu noge iznenada popuste i da padnekad se ne nada. Nisu to bili padovi one veste kao kad padnešsa visine pa se povrediš ne, to su bili oni padovi koje svidoživimo kad, kao bebe, tek učimo da hodamo. S tomrazlikom što sada nije bilo plača. Bata je nastojao da toprikrije, da niko od ukućana za to ne sazna. Da li se stideo?Pa… ne bi se moglo reći. Znao je on da je to redovna pojavakod staraca, zatose nije vajkao ni žalio. Video je on to i kodsvoga dede i pradede.

Čuo je da je njegova Lepojka rodila blizance pa jepoželeo da ih vidi dok je još živ. Zato je digao uzbunu da muodmah dovedu Lepojku i praunuke. Srba i Anka su otišli ponjih, a on je seo ovde ispred ambara da ih vidi čim se pojavena raskrsnici. Srećom, kola su crvena, lako može da ih vidi,ne mogu da mu promaknu. Ali su mu ipak promakla, sigurnoje bio zadremao, samo je čuo kad su se vrata zalupila i brzo je

skočio 'na noge lagane'. I ne samo da je skočio nego je čak ipotrčao prema kući. Čuo je i dečije kmečanje i zaradovao sekao malo dete.

"Ko to tamo peva?", uzviknuo je. "Dedini praunuci,ljubi ih deda! Daj da ih deda vidi."

Srba je izvukao kolica iz gepeka, a Lepojka i Anka sustavljale decu u njih.

"Vidi, dedo, ovo je Gruja, on je smeđ, skoro plav, aovaj crni je Žarko", govorila je Lepojka. "Iako liče kao jajejajetu, svi mogu da ih razlikuju."

Bati su lile suze od radosti, ali mu ruke nisu zadrhtalekad je iz džepića na prsluku izvukao dva velika dukata.

"Vidi, Lepojka, ovo su tvoji dukati koje sam čuvao tebiza miraz kad se budeš udavala, al' ti… nećeš se udaješ. Kažu,ima nekog, živi s njim, al' neće da se venčaju. Pa ako, ćeri,važno da se vi volite, dok se volite. Kad se više ne volite, nemorate da se razvodite. To je vaša stvar, šta država ima s tim.I čika Vladimir Iljič6 je hteo da tako uredi društvo, ali je ondadošao 'drug' Staljin i sve pokvario, popovska posla7."

"Tako je, dedo", reče Lepojka. "Kamo sreće da smoostali kod marksizma-lenjinizma, mnoge nevolje bismoizbegli."

"Eto, i dete vidi neke stvari!", razjari se Bata. "A ovinaši 'oće zapadne vrednosti, slobodno tržište. Jeb'o i' Adam

6 Lenjin, vođa sovjetske komunističke revolucije.7 Josif Visarionovič Staljin je prvobitno učio bogosloviju.

Smit!"

"Bato, nemoj da psuješ, deca su tu", opomenu ga Srba.

Bata se lupi šakom po ustima.

"Oprosti, 'ćeri, razbesnim se kad samo pomislim šta sunam lopovi napravili od države. Je li, Lepojka, na koga višeliču ova naša deca, Gruja i Žarko? Na tebe ili na tog tvog,kako se beše zove?"

Lepojka odluči da mu kaže. Nekako joj se činilonepošteno da samo on ne zna.

"Dedo, je l' poznaješ ti Dobricu Tutića iz Cerja?", upitaga.

"Je l' Uču?", seti se Bata odmah. "Kako ne bih znao,išao je sa Srbom u školu."

"Bili smo obojica u istom odeljenju, kod učiteljiceBlagorodne. Ja sam bio prvi, on drugi razred. Škola nam jetad bila u Marinkovoj kući, kod crkve", objasni Srba.

"Bio je dobar momak kad je završio učiteljsku školu ipočeo da radi. Pametan, pristojan, spreman da svakogposluša. Osamdesetih smo ga birali za predsednikaSocijalističkog Saveza. Kad je Milošević ukinuo Partiju,mislim komunističku, i stvorio SPS, on nije hteo da se učlaniu tu partiju. Kaže: 'Izradio nas Sloba k'o volove, napraviosvoju stranku od Socijalističkog Saveza i drugihsocijalističkih društveno-političkih organizacija i tako stvorionajmasovniju političku stranku. Mene niko nije pitao da miukine Partiju i ja drugu neću'. To je rekao na sastanku sa

dotadašnjim predsednikom Komiteta kad je došao da mupotpišemo pristupnice za novu stranku. Svi su bivšikomunisti potpisali, samo on nije. Nema više takvih ljudi,doslednih i poštenih."

"Dedo, ja s njim živim", prekide Lepojka njegovutiradu, "on je Grujin i Žarkov otac."

Na trenutak je Bata zbunjeno treptao, ali onda nagloreče:

"Pa ako, ćeri, malo je stariji, al', eto, imate decu, falabogu. Neka ste živi i zdravi još mnogo godina. Nek' dođe i onnekad kod nas da malo pričamo."

Lepojka odahnu osetivši da je pregrmela najgore.

"Ćero, a je l' ujka Rade video dečake?", upita Anka."Sigurna sam da bi voleo da ih vidi, pa on ti je dao stan,sine."

"Znam, mamo, al nisam stigla. Ne mogu sama."

"Kako sama, pa imaš Docu. Nije toliko star da ne možeda gura kolica dva kilometra. Pa nije ujka preko sveta."

"Znam, mamo, al' bilo je loše vreme. Planirali smo daodemo čim se vreme ustali."

546. KUĆA ZA STAN

Doce je sedeo na svojoj omiljenoj klupi na kraju parka ičekao da ga Nata nađe, kako je onomad obećala. Izlazio jesvaki dan u park i sedeo na ovoj klupi, onoj istoj na kojoj jesedeo i onomad kad je Nata otišla u Alugu. Nije mu reklakoliko će tamo da ostane. Ako je Bata umro, to može dapotraje. Znao je da je Bata stariji od njega dvadesetak godina,ali je bio krepak starac i nije izgledalo da je sklon umiranjukad ga je poslednji put video. 'Čak ni ja nisam još sklonumiranju, a kamoli Bata, onakva junačina', mislio je.

Batu je poznavao još iz đačkih dana, od onda kad su ga,1968. primili u Partiju, odnosno SKJ8. Primali su tadamasovno, posle sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj. Kadje video ko se sve prijavio, Doce nije hteo da podnese molbu.

Pozvao ga je Direktor škole, inače njegov nastavnik izosnovne škole i razredni starešina u šestom razredu. Bio jestrog, autoritativan čovek.

"Dobrice, kažu mi da ti nisi podneo molbu za prijem uSKJ", rekao je strogo. "Zašto?"

"Zato što su molbu podneli i Zoran, i Žika, i Mile i…",zastao je presečen Direktorovim pogledom.

8 SKJ – Savez komunista Jugoslavije.

"Pa šta, ako su i oni podneli molbu? Zar oni nemajupravo na to?"

Doce se zbunio.

"Nastavniče...", započeo je pa se setio da nisu uosnovnoj školi u Cerju, nego u učiteljskoj u Požarevcu,"...profesore… ja… u Partiju ne mogu svakakvi. Je l' vi znatekakvi su oni? Kvarni, podmukli, skloni da kinje druge, daspopadaju devojke."

"Dobrice, pa ni najveći junaci, u vašim godinama, nisubili cvećke. Niko nije savršen. To i jeste svrha ovogmasovnog prijema mladih. Ne samo da postanemo masovnadruštveno-politička organizacija, nego da na vreme, odsamog početka, vaspitavamo mlade u duhu marksizma-lenjinizma, da osete duh Partije, a ne da ih vrbuju kojekakvestrane službe, KGB, CIA, Mosad i ko zna koje još. Ja znamda je tebi proletos stigao iz Amerike neki četnički letak. Ti sito uredno prijavio našoj Službi bezbedbnosti i čestitam ti natome, ispravno si postupio. Ali, sad pokaži da si svestanomladinac i podnesi molbu za Partiju. Možeš da ideš."

Šta je mogao, napisao je molbu i predao aktivistkinjikoja je molbe dostavljala dalje, verovatno komitetu. Naravno,bio je primljen, kao i svi ostali. Posle, za vreme raspusta,odmah se uključio u društveno-politički život sela, javljao seza diskusuju, diskutovao, izvodio zaključke, davao pametnepredloge. Počeli su da ga predlažu u razne komisije, odbore.

"Drugovi, ja sam još đak, sad sam na raspustu, adogodine, kad završim školu, čeka me vojska. Zato nemojte

još da računate na mene."

"Dobro kaže momak", rekao je Bata, tada tek mladipenzioner. "Kad bude završio sve obaveze prema sebi idržavi, ja ću ga prvi predlagati za sve što treba. Pametan jemomak, treba to iskoristiti."

'Nata tada još nije bila rođena', prođe mu ta misao krozglavu i pogled mu se ote ka stazi koja je od njene zgradevodila ka šetalištu. Da, evo je, ide! Na sebi ima farmerke ikošulju u kojima ne izgleda ništa manje jebozovno nego umini suknji. Izašla je na šetalište i okrenula kolica unjegovom smeru. On je izgarao od želje da sazna: prvo - gdeje nestala bez glasa, drugo - zašto se nije javljala i, treće – koje otac blizanaca.

Stigla je do njega i, bez reči, sela na klupu pored njega.

"Sigurno imaš mnogo pitanja", rekla je preskačućipozdrav. "Pitaj!"

"Rekao bih da je Bata još živ, ne nosiš crninu", rekaoje.

"Živ je, ali je slab, jedva ide. Takav je već nekolikomeseci."

Doce je sad ćutao. Ćutali su oboje ne znajući šta bi prerekli.

"Nato, gde si nestala!?", provali iz njega. "Gde si bilasve ove godine? Deset godina, ej!"

Ona ga zagrli i nasloni glavu na njegovo rame.

"Oprost mi, molim te!" reče pa zatim poče: "Znaš da

mi je banka propala? Prvo poslovnica ovde, pa su je zatvorilii premestili nas u Beograd. Tamo su mi u gradskom prevozuukrali mobilni, a s njim i tvoj broj, nisam imala načina da tise javim, znaš i sam."

On zavuče prste u džepić svoje tašne, koju je sad čestonosio, i izvuče karticu-posetnicu na kojoj su bili njegovipodaci zajedno sa brojevima telefona. Pisalo je:

"Eto. Sad imaš i mobitel i adresu", reče Dobrica."Zapiši to u notes i čuvaj ga."

Lepojka uze karticu izvadi tašnu iz torbe i stavi u njukarticu.

"Hoću, a čuvaću i karticu", reče. "Još neko pitanje?"

Dobrica je gledao dečake u kolicima. Iako su bili sličnikao jaje jajetu, uočio je razliku.

"Nisu jednojajčani", reče.

"Jesu", požuri Nata. "Liče kao belo i žuto jaje. Jedan je

Dobrica Tutić, pisac i prevodilac

Karađorđeva 49

Smederevo

Mob. Tel: 061...0606

mail: dobrica@yahoo.com

web site: http.www. dobrica.net

ispao malo svetliji, a drugi tamniji."

"Koji je Predrag, a koji Nenad?", upita Doce.

Nata se nasmeja.

"Ne zovu se tako", reče. "To je izlizani kliše. Plavi jeGruja, a smeđi Žarko.

Doce ja iznenada poljubi.

"To mi se sviđa kod tebe, što si svoja, što nisikonvencionalna."

Nata je cvetala od sreće.

"Ljubavi moja", reče uzvraćajući mu poljubac.

"Aaa, čiji su?", najzad oprezno upita. "Ne moraš da mikažeš ako ne želiš", požuri.

"Doce, deca su moja", reče Nata. "I tvoja, ako ihprihvatiš. Ali, ti pitaš ko im je otac. Nisam to još nikomerekla, ali tebi hoću. Moram, želim.

I poče da mu priča.

"Kad sam ostala bez posla, vratila sam se u Smederevoi prijavila na biro rada. Ali, ko je još dobio posao prekobiroa? Maja mi je predložila da radim kao konobarca u"Alasu", njihovom restoranu. Prvo sam radila samokonobarske poslove, pa je onda Kole shvatio da se razumemu knjigovodstvo, tako da sam posle radila nabavke iknjigovodstvo."

"Tako znači, mobing je u pitanju!", uzviknu Dobrica.

"Ne, Doce, nije to", reče Nata. "U pitanju je moja

naopreznost, ali čekaj, videćeš." I nastavi da mu priča.

"Pobogu, Nato, pa zar nisi osetila da te potpunosmišljeno opija. Osim toga, ti si uvek dobro podnosila vino.A možda ti je pomešao još nešto?"

"N-ne… ne verujem. Ali zaista sam mnogo popila,prosto nisam mogla da verujem gde mi sve to staje."

"Pa jeste li nešto i jeli, ili samo pili?", upita Dobrica.

"Bilo je hrane na stolu, ali, sad nešto ne mogu da sesetim da sam nešto jela; sećam se samo da sam ispijala čašuza čašom. I da, sećam se da me je Maja opomenula: 'Polako,Nato, napićeš se!', a ja sam joj rekla da su meni kad sam bilabeba dali flašicu s vinom umesto mleka, da ja ne mogu da senapijem, i ispila još jednu čašu da to potvrdim."

"Znači, opijala si se potpuno svesno i namerno. Iposle?"

"Posle…? Sećam se da sam se probudila u njihovojspavaćoj sobi. Bila sam skroz gola, a odeća mi je bila urednosložena na ormariću pored mene. Mislila sam da me je Majasmestila u krevet. Tek mnogo kasnije, kad sam je pitala, onami je rekla da me je Kole odneo u krevet. Čekaj, bre! Pa on jemene… na samo dva-tri koraka od sopstvene žene!?"

"Ej, Nato… Je l' ti posle nešto rekao kad se već videloda si trudna?"

"Rekao mi je da zna da je dete njegovo, i da ne brinem,da mi neće ništa faliti. Nisam za stalno prijavljena, nemamzdravstveno, takav je bio dogovor, ali – daće mi otpremninu,

pet punih plata. I, dao mi je; čim je trebalo da mi počneporodiljsko odsustvo, prestala sam da radim. Ali me upozorioda Maji ne kažem da je dete njegovo, da bi je to povredilo jer– ona ne može da ima decu."

"Šta? Maja ne može da ima decu?", iznenadi se Doce."Sa onakvom građom?!" Doce napravi rukama obline uvazduhu.

"Doce… !", preteći uzviknu Nata.

"Ne boj se, ljubavi, samo se čudim", reče Doce.

Žarko zakenka. Doce skoči na noge.

"Šta je, Žarko, sunce moje jarko?", upita kao da deterazume i dotače ga jagodicom prsta po obraščiću. Žarko seradosno ozari.

"Vidi, on se raduje!", uzviknu Nata. "Već te je zavoleo.Hajde da malo prošetamo, ne vole kad stoje u mestu. Možešda guraš kolica, ako hoćeš."

"'Oću, ali, gde ću ovo?", pokaza štap.

"Ima i za to rešenje", reče Nata i uze mu štap, pa gaprotnu kroz držač namenjen da pridržava razne stvari. "Evo,sad guraj!"

Doce se radosno prihvati za ručke i pogura kolicaprema kraju šetališta.

"Hajde nauči da ih voziš, pa kad lepo savladaš vožnju,možemo da odemo kod ujke na Brdo. Obećala sam Anki daću otići. Ujka još nije video dečake, a sigurno bi voleo da ihvidi."

Doci je guranje lako išlo, iako su kolica bila duplo težaod onih koja je gurao kad su njegova deca bili bebe. Oslanjaose na ručke, tako da mu je to olakšavalo kretanje; štap munije bio potreban.

U susret su im dolazili stariji gospodin sa šeširom i lepasredovečna žena.

"Nato", zovnu Doce tiho, da ne probudi decu.

"Molim", odazva se ona .

On joj pokaza glavom napred.

"Pogledaj napred! Je l' ono Rade?"

Nata pogleda zaklanjajući šakom oči, iako je sunce bilona drugoj strani.

"Od čega zaklanjaš oči? Pa sunce je iza nas."

Nata ni sama nije znala zašto je stavila šaku iznadočiju, valjda neki naučeni refleks, kad se gleda u daljinu.

"Od odbleska", snađe se ona. "Vidiš!"

Sunce se zaista ogledalo u vodi, ali, šaka iznad očiju tuzaista ništa nije pomagala jer je odblesak dolazio odozdo.

Onaj par se sve više približavao.

"Jeste ujka, zaista", reče Nata, "ali, ko mu je ova?"

Žena je imala lepu, šatiranu i sređenu kosu kao da je tekizašla iz frizerskog salona.

"Ujko! Jes' to ti?", uzviknu Nata

"Ma jel' to moja Lepojka?", uzviknu Rade. "Pa gde si ti,Lepice? Nikako da obiđeš svog starog ujku."

Zaustaviše se jedni ispred drugih. Nata zagrli Radetaljubeći ga u obraz. On joj uzvrati.

"Učo, kako se snalaziš u ulozi mladog oca?", upitaRade, očito bez namere da se naruga.

"Snalazim se nekako i dobro mi ide, kao što vidiš",odgovori Doce. "Još samo da sam zaista mlad. A kuda ste vikrenuli?"

"Zorka bila kod frizerke, a ja joj pravim društvo. Htelismo i da svratimo kod vas. Anka me prekjuče zvala i reče daimate prinovu, pa sam hteo da ih vidim. Kako spavaju, k'omačići!"

Zorka se primače kolicima da ih bolje vidi.

"Divni su!", uzviknu. "Pu, da ih ne ureknem."

"Pa, ako ste zaista hteli kod nas, hajdemo!", reče Nata."Doce, skreći levo!"

"Razumem, kapetane!", reče Doce i skrete stazomizmeđu parka i starog silosa prema Natinoj zgradi.

"Je l' ovo interfon?", upita Zorka kad su bili na ulazu.

"Jeste", reče Nata.

"A za šta to služi?", pita opet Zorka.

"Kad pođeš kod nekog, ti mu ovde pozvoniš. On izstana pita 'Ko je?', ti mu kažeš i on ti otvori ako hoće",objasni Nata. "Sad bih vam pokazala da ima nekog u stanu.Ali, evo, pozvaću komšinicu."

Nata pritisnu dugme i nečiji glas upita "Ko je?".

"Veco, ja sam, Nata. Molim te, otvori mi, pune su miruke, pa ne mogu da izvadim ključ."

Začu se zujanje i Nata pogura vrata koja se otvoriše."Eto", reče.

Čim stupiše u predvorje, svetla se upališe.

"Jao, što je ovo dobro!", oduševi se Zorka. "A ko topali svetlo?"

"Imaju senzori", reče Nata. "Kad osete da ima nekog upredvorju ili na stepeništu, svetlo se pali. Kad uđemo u lift ilistan, ono se gasi."

Doce je uvezao kolica i gurao ih prema liftu. Nata,Zorka i Rade su išli za njim. Kad stigoše do lifta pre Doce,Rade pritisnu dugme da pozove lift.

"Ne diraj, matori, pokvarićeš nešto!", opomenu gaZorka.

"Pa to je…", zausti Nata, ali je Rade strogo pogleda inamignu joj. Ona shvati da Zorka ne zna da je to njegov stani da on ne želi da ona to zna, pa ućuta.

Kad se smestiše u dnevnom boravku, Nata reče:

"Doce, posluži goste nečim dok ja smestim decu unjihovu sobu", reče Nata.

"Šta, imate i dečju sobu", kao iznenadi se Zorka. "Je l'mogu i ja s tobom da vidim?" i pođe za Natom koja je nosilaGruju.

"Posle ću se vratim za Žarka", reče Nata.

"Ju, pa ja ću, što ne kažeš", reče Zorka pa uze Žarka iponese ga za Natom. Po načinu na koji je držala Žarka, Docezaključi da ima iskustva sa decom.

"Rade, šta ćemo da pijemo?", upita Doce.

"Neko belo vino, ako imaš", reče Rade.

Iako nije bio ovde deset godina, Doce se odličnosnalazio jer skoro ništa nije promenjeno. Jedino podneprostirke i zavese, ranije su bile bež, sada plavičaste.

Doce otvori frižider i vide vino.

"Smederevka 'Janko', je l' može?" upita.

"Može, to je izvrsno vino", odgovori Rade.

Doce uze vino i odnese ga na stočić 'klub garniture'.Zatim nađe čaše pa usu vino.

Nata i Zorka se vratiše iz dečje sobe.

"Zaspaše deca za tili čas", reče Zorka.

"Da, dobri su, čim ih staviš u krevet, znaju šta treba darade. Nemam s njima nikakve muke", reče Nata. "A vidim daste se i vi snašli."

"Šta ima da se snalazimo?", reče Doce. "Zna se da jevino u frižideru, a čaše se vide."

"Pametni moj Doce!", reče Nata i zagrli ga sedajućipored njega. Odavno nije osetila takvu potrebu za nežnošću.

Zorka ode do prozora.

"Vidi, matori, što je lepo!", oduševljavala se. "Je l' onotamo Avala? Vidi, sve se vidi! Koliko je ovo visoko?"

"Oko trideset pet metara", reče Rade.

"Otkud ti znaš, kad ne živiš ovde?"

"Pa znam. Sedamnaest spratova puta dva, to je tridesetčetiri, i aj' da dodamo još jedan metar, trideset pet."

"Ima preko četrdeset metara, ujko", reče Nata. "Izgledada je visina stanova nešto više od dva metra."

"Pa dobro, neka je i četrdeset pet. Moje brdo je opetviše. Visoko je sigurno bar sto pedeset metara."

"U pravu si, Rade", reče Doce. "Na vojnim vežbamasmo imali vojne karte, gde je sve ucrtano, svaki potok, svakaputanjica. Koliko se sećam, visina ovog brda je oko 160metara."

"Pa, eto! Samo, moje brdo se ne ljulja na vetru kao ovazgrada."

"Stvarno? Ljulja se na vetru! A šta msliš, Rade, da sezamenimo? Da im daš kuću i vinograd za ovaj stan. A? Štamisliš?"

"Pa to od njih zavisi", reče Rade.

"Nato, Doce, je l' hoćete? Kuća vam je bolja za decu.Imate tamo veliko dvorište, voćke. Deca mogu da se jure, dase penju… A? Šta kažete?"

"Šta misliš, Doce?" upita Nata.

"Rade je taj koji treba da odluči o tome", reče Doceoprezno.

"Matori, čuo si! Ti se pitaš."

"Videćemo to sutra", reče Rade. "Doći ću sutra u gradpa ću da sredim to s Natom."

6

747. PRIČUVAJ DECU

Nata i Doce su upravo ispijali čaj kad se oglasi zvono.Doce ode do interfona.

"Ko je?", upita

"Ja sam, Rade", ču Radetov glas.

"Ajde, Rade, uđi!", reče Doce i pritisnu dugme zaotvaranje ulaznih vrata.

Za nekoliko minuta, Rade pozvoni na vratima i Natamu otvori,

"Ujko, sam si", upita.

"Sam sam, fala bogu, jedva sam se izvuk'o. Prilepila seza mene k'o taksena marka."

"Dobro, a ko ti je ona?"

"Šta, zar vam nisam rek'o? Zorka je moja družica,sestra mog suseda Tome."

"Čekaj, šta je to družica?"

"Družica. Iznajmljena družbenica. Dadilja, u neku ruku.Znaš da stari ljudi unajme neke mlađe žene da se brinu onjima dok su živi. One posle naslede stan ili kuću, u kojoj

žive.

"A njoj se više sviđa stan?", reče Nata. "Pa, dobro,ujko. Tebi zaista treba neko da se brine o tebi. Koja je tebisad godina?"

"Sedamdeset deveta, al'… još mi se ne umire. Ima onajoš da me trpi. Nego, slušaj! Ti izaberi hoćeš li stan ili kuću.Ti si mi unuka, ona mi nije ništa."

"Znam, ujko, al' zaista treba nešto i njoj da ostane, zatošto te pazi.

"Ma ona hoće stan za sina, znam ja. Sin joj je podstanarsa ženom i decom. Ona je živela s njima jedno vreme, al' senije trpela sa snajom pa je pobegla. Za njih ona hoće stan."

"Pa dobro, ujko. Nama više odgovara kuća u vinogradu,ako si ozbiljno mislio. Doce, šta ti kažeš?"

"Kako god se vi dogovorite. Ja nemam pravo glasa.Svoje sam rasprodao da kupim sinu stan u Beogradu. Zatorazumem Zorku u potpunosti. Samo, Doce, traži kompletnuuslugu. Da te pazi i mazi, razumeš?"

"Doce, da ne bi i ti takvu uslugu?", upita Nata.

"Meni se čini da je već imam", reče Doce, "ili sevaram?"

"Nato, vidi! Ja sam ti već prepisao vinograd i kolibu",reče Rade, "još pre nego što sam uzeo Zorku; nisam hteo danjoj ostavim vinograd, ona o tome pojma nema, osim toga,vinograd i ona kuća vrede više nego ovaj klateći stan. Mi sadtreba samo da odemo kod beležnika da to sredimo. Pozvaću

advokata da nam zakaže."

Rade poseže rukom u torbicu i izvadi mobilni. Poče daprelistava kontakte.

"Ujko, čekaj! Pa nisam ti ništa ponudila. Hoćeš čaj,kafu…?

Rade je več pozvao broj.

"Halo, Momo… Dobro, kako si ti?… E, fala bogu…Nego, slušaj! Zovem te da završimo sa prenosom onogvinograda… Da, ugovor imam… Da, znam… Je l' možešsada da nam zakažeš kod beležnika?… U pola dvanast?… Uredu, dolazimo… U pola dvanajs kod beležnika", rečeprekinuvši vezu.

Nata pogleda na zidni sat.

"Sad je deset. Sa'ću da nam skuvam kafu pa da sespremim. Imamo vremena. Nego… Šta ću sa decom?"

"Pa može, valjda, Uča da ih pripazi za toliko", rečeRade.

"Doce, je l' možeš?", upita Nata.

"Što da ne mogu. Njima je inače sad vreme za šetnju. Ai meni. Ti njih presvuci, nahrani, i ne brini."

"Neka još malo, dok se probude. Idem da skuvam kafu.Ujko, izvini što se ranije nisam setila."

"Ne mari, Lepice. Ajd' ti spremi decu, čini mi se dajedan plače."

"Gruja. On je uvek prvi u svemu. Neka ih, nek malo

plaču dok skuvam kafu."

Nata je skuvala kafu i iznela na sto. Zatim je presvuklai nahranila decu.

"Doce, evo im flašice s mlekom u ovom rančiću, pa,ako budu gladni, ti im daj. Zelena je Grujina, plava Žarkova.Ljute se ako pogrešiš."

"Ma nemoguće!", ne poverova Doce.

"Probaj pa ćeš da vidiš."

"Je l' sad možemo?", upita Rade. "Evo, jedanaest već."

"Možemo", spremno ustade Doce.

"Doce, ponesi mobilni, za svaki slučaj", opomenu gaNata.

"Ne brini, već mi je u torbici", reče Doce.

"Dobro, hajdemo! Doce, pozovi lift i sačekaj nas!"

848. SUSRET S MAJOM

"Ako bude kakvih teškoća, imaš mobilni pa zovi", rečeNata Doci pre nego što se rastaše ispred zgrade.

"Ne brini ništa, biće sve u redu", uteši je Doce.

Dobrici nije bio prvi put da čuva decu. Čuvao je svojekad su bili mali, a na blizance se već navikao za ovo vremeotkad je ponovo sreo Natu. Koristio je sve vreme da gaprovede s njima i Natom, tako da su se već navikli jedni nadruge. Malo je reći da su ga blizanci zavoleli; prosto nisumogli bez njega. S vremena na vreme bi odlzio u svoj stan, akad bi ga ponovo videli, blizanci su na čudan način iskazivalisvoje oduševljenje: mahali su ručicama od radosti.

Došao je do šetališta i okrenuo prema kraju šetališta,tamo gde se prekidalo zbog Stare železare izgrađene još1913. godine. Kad su Amerikanci kupili Metalurškikombinat, svi su mislili da će celu proizvodnju prebaciti uNovu železaru, a da će staru ukinuti. To se, međutim, iznekog razloga nije dogodilo. Pored keja-šetališta, na vodi sunicali splavovi - ugostiteljski objekti i kuće za odmor.Dobrici nikako nije bilo jasno da neko može da živi na vodi.On je jednom ručao sa kolegom na brodu-restoranu i svevreme strepeo da mu se riblja čorba ne izlije iz tanjira.

Srećom, poslužili su je u zdelama koje su bile malo dublje odtanjira.

Otišao je do kraja šetališta i vraćao se. Ljudi koje jesretao sa zanimanjem su ga gledali. U svačijem pogledu seočitovala nežnost kad bi videli blizance jer, zemljom jevladala bela kuga. Prvo su mladi odlazili iz sela u gradove, au poslednje vreme, masovno su napuštali zemlju i odlazili narad u inostranstvo. Zbog ove glupe, samožive, diktatorskevlasti vladala je opšta nesigurnost i beznađe. Dobrici se nijesviđalo što mu unuci rastu u takvom okruženju. Sećao sesvoga detinjstva, kad je sveske i olovke plaćao jajima koja bimu dala baka. Hranili su se posnim čorbama, nosili koricuhleba i glavicu luka kada bi išli za stokom, ali su svi bilisrećni, veseli i razdragani. Tako je bilo sve do privrednereforme 1965. Tada se sve preokrenulo i ljudi su počeli višeda misle na novac nego na sebe. Jer, uvedeno je takozvano'slobodno tržište'. Ljudi su plaćani prema radu, zato je svakomislio na zaradu, ljudi su prestali da se vesele, da se radujuživotu. Partijski i drugi rukovodioci bili su u boljem položajuod ostalih i mogli su više da grabe za sebe pod geslom'nećemo uravnilovku'. Tako je nastala 'crvena buržoazija'protiv koje su izbili studentski nemiri 1968. godine.

Kad je došao do 'Natine staze', odnosno staze koja vodido njene, sad i njegove, zgrade, pred kolica stade žutifoksterijer i stade radosno da vrti repom. Većina ljudi mislida psi ne mogu da se smeše, ali ovaj se smešio; smešio seočima, prosto mi je radost vrcala iz njih.

Doce dotera kolica do klupe i sede na nju.

"Cukić, dođi!", pozva psa i on stade pred njega i daljese smešeći.

Doce ga počeša prstima iza ušiju.

"Cucko lepi", reče Doce.

Lepa žena bujnih oblina im priđe.

"Sigurno je osetio Natin miris pa se raduje", reče ona.

Doce je pogleda. Znao je da je to Maja, znali su sesamo iz viđenja, nikad se nisu upoznali. Maja pruži ruku:

"Gospodine Dobrice, ja sam Maja Tasić, Natinadrugarica. Sretali smo se ovde, ali se nismo upoznali."

Doce pruži ruku.

"Drago mi je, Majo. Nisam vas viđao u poslednjevreme."

"Nata se nešto odaljila od mene otkako je ostalatrudna."

"Zašto?"

"Pa… možda sam i ja kriva. Navaljivala sam da mikaže ko je otac deteta; tad nisam znala da su dvojke, ni to minije rekla."

"I?"

"Nije htela da mi kaže. Kaže: 'Deca su moja.'

"Pa u pravu je, čija bi bila nego njena."

"Znači, ni vama nije rekla?!"

"Nije bilo potrebe, ja znam."

"Čekajte, čekajte! Ne verujete, valjda, da su decavaša!?"

Dobrica je iznenađeno pogleda.

"Izvinite, a zašto ne bih verovao? Je l' vi to znate neštošto ja ne znam?"

"Pa… znam, na primer, da se sedam godina pre rođenjablizanaca niste ni viđali, a kamoli…"

"Majo, gospođo, nije lepo što me podsećate nanajtužniji period moga života, ali – niste u pravu. Da, mnogome je pogodio Natin premeštaj u Beograd, za koji nisam niznao. Kad sam video banku zatvorenu, hteo sam da svisnem.Još teže mi je bilo što mi se Nata nije javljala, niti odgovaralana moje pozive. Mislio sam da ne želi više da ima išta samnom. Ali, drugog januara, stisnuo sam petlju i otišao kodnje da joj čestitam novu godinu. Bacila mi se u zagrljaj čimsam se pojavio na vratima i… proveli smo noć zajedno."

Maja ga je gledala sa velikim čuđenjem i, reklo bi se,olakšanjem. Odjednom, ona učini nešto što je Docu zbunilo izaprepastilo: sagla se i poljubila ga u obraz.

"Doce, hvala ti", reče.

"Majo, jesi dobro?", upita Doce.

Iz Majinih očiju vrcnuše suze; da joj se videla jabučica,doce bi po njenom kretanju mogao da vidi kako ih steže isuzbija.

"Oh, Doce, kad bi ti znao koliki si mi kamen skinuo sa

srca! Sve vreme od tog nesretnog dočeka, a naročito od kadsam videla da je Nata trudna, mene je izjedala sumnja da jemoj Kole iskoristio priliku i počinio nevaljalstvo."

Suze provališe iz Maje, suze olakšanja i ona se svali naklupu pored Doce. Blizanci su bezbrižno spavali u retkojsenci mlade breze koja je natkriljivala klupu na kojoj susedeli i pored koje su stajala kolica. Šetači su prolazili porednjih, poneko bi ih radoznalo pogledao.

Doce se na trenutak pokoleba. Da li da joj kažem istinu,pomisli. Ne, niko od toga ne bi imao koristi, a jedan, kakav-takav brak bi se raspao. Iako Doce odavno nije cenioinstituciju braka, ipak je smatrao da brak ima i neke pozitivnestrane, da sačuva duševni mir svojih članova, ako ništa drugo.

Maja ustade.

"Doce, hvala što smo se ispričali. Sad ću opet moći dase družim sa Natom."

'Fala bogu što se mi selimo na Brdo', pomisli Doce.Nije hteo da to kaže Maji. Uopšte mu se nije sviđala pomisaoda se njih dve ponovo druže.

9

1049. VINOGRAD I KOLIBA SUVAŠI

11 Dok je gledao za Majom i Cukićem kako odlaze

svojom stazom, mobilni mu je zazvonio. Posegao je u tašnu iizvadio ga. Bila je Nata.

"Halo, Nato", javio se.

"Kako su deca?", prvo je upitala.

"Obojica su odlično, eno ih plivaju", našali se Doce.

"Doce, nemoj tako da se šališ, ozbiljno te pitam",naljuti se Nata.

"De, ne ljuti se! Pa čim se šalim, znači da su dobro.Dosad su spavali. Evo, sad se bude, kad su tebe čuli. S kimhoćeš da pričaš, sa Žarkom ili Grujom?"

"Doce, opet ti! Slušaj! Daj im sad vode, pa idite u'Goranski Dom', čekajte nas. Hoće ujka da tamo ručamo.Sešćemo u baštu, mogu i deca da budu s nama. Aj' vidimo seza desetak minuta."

Doce je brzo preračunao da i njemu treba desetakminuta do restorana 'Goranski Dom' poznatog po ribljim

specijalitetima koji se nalazi pored keja na oko kilometarodatle. Zato je odmah pogurao kolica u tom pravcu.

"Sa'će mamica. Idemo da čekamo mamicu", pevušio jedok je gurao kolica.

Tek što je izabrao pogodan sto u hladu vinove loze,stigoše Nata i Rade.

"Di su mamini golubani", reče Nata. "Jeste li bili dobri?Jeste slušali Docu?"

"Zar ga ne zovu 'tata'?", upita Rade.

"Ne zovu me još nikako. Osim toga, malo sam mator zatatu", reče Doce. "Zato je bolje i za mene i za njih da me zovupo imenu. Ja sam rekao Nati da ih tako učimo."

"Dobro, to je vaša stvar, neću da se mešam", reče Rade."Uglavnom, mi smo završili posao; vinograd i koliba su vaši.Možemo odmah da se selimo. Prenećemo samo lične stvari,nameštaj, televizor i bela tehnika ostaju. I ja imam najnovijeuređaje, tako da čete biti zadovoljni. Jedino nemam centralnogrejanje. To ćete morati nekako da rešite.

"Imam ja ovde u stanu mermerne ploče", reče Doce."Možemo to da ugradimo i u kolibu. Mislim da imam negdenjihov telefonski broj."

"Ma ima na njihovom sajtu, več sam gledala", rečeNata. "Nego, šta da poručimo, evo ide konobar."

"Dobar dan, dobro nam došli", reče konobar. "Čimemogu da vas uslužim?"

"Pretpostavljam da smo svi za riblju čorbu", reče Rade.

"Ali nam prvo dajte litra belog vina i veliku porciju girica."

"Bolje svakom po bokalić vina, ujko", umeša se Nata."To je skoro ista količina, a praktičnije je. Je l' tako,gospodine?"

"Potpuno ste u pravu", potvrdi konobar.

"I svakom po epinjicu", reče Nata.

"Pa to se podrazumeva", reče Doce.

"Podrazumeva se, ali mora da se poruči", reče konobar."Gospođa je u pravu."

"Gospođa je radila u ugostiteljstvu, zato zna", rečeDoce.

"Bravo, koleginice", reče konobar.

U tom trenutku se oglasi Gruja svojim prodornimglasom.

"Idem ja da izvršim narudžbu dok i ovaj drugi ne počneda galami", požuri knobar.

Doce se nadnese nad kolica.

"Buba mi ble, zuji oko glave, zato placem. Evo, oteraoje Doce. Nece vise."

Doce kažiprstom poškaklji Gruju. Mali se zasmeja izamaha ručicama.

"Moram sad i Žarka malo da poskakljim."

Sad se i Žarko zasmeja.

Dođe konobar gurajući kolica i stavi tanjire, vino igirice na sto.

"A za mladu gospodu niste ništa poručili", rečekonobar.

"Ako imate majčino mleko, donesite im po jednu čašu",reče Rade.

"Nemamo", nismo još pomuzli", reče konobar ibezobrazno namignu Nati.

"Imaću ja muke da te zaštitim od mangupa, vidim ja",reče Doce.

"Slaba vajda od tvoje zaštite, ako se ja sama ne budemštitila", reče Nata. "Uostalom, čovek se samo našalio."

"Nato…! Pa i ja se šalim, znaš valjda. Znaš da nisamljubomoran. Pa ja sam taj koji je uvek pokušavao da ti dokažeda je ebi potreban mlađi čovek, a ne starac kao ja."

"Nisi ti starac. Čak ni ujka nije. Moj deda-Bata je bionjegovih godina kad me je oteo iz ruku kriminalaca, trgovacabelim robljem. Sad jeste star, ali se ne da. Jedino su mu nogeslabe, al nije ni čudo; ima osamdeset osam godina, 'kao drugTito kad je umro', kaže on.

"Žilav je Bata", reče Rade.

"Ima volju za životom", reče Nata. "Zato neću da čujemod vas dvojice da ste matori, starci, da ste umorni od života.Niko od nas ne zna koliko mu je vremena ostalo, ali jezadatak svih nas da to preostalo vreme pametno iskoristimo;za uživanje u životu, u korist naše dece i nas samih."

"Bravo Nato", reče Doce, "postala si pravi filozof."

1250. PRESELJAVANJE

"Doce, kad ćeš ti svoju odeću da spakuješ?", upitaNata. "Hajde, Zorka je sigurno nestrpljiva da se useli u našstan."

"Tvoj stan, Nato. Moje stvari su u mom stanu. Možeš iti u moj stan, ako se Zorki žuri."

"Hajde, stvarno, ne razvlači. Zar ti ne želiš da što prepočneš da radiš u vinogradu?"

"Želim, dabome, samo, ne mogu da radim podpritiskom."

"Pa ne pritiskam te, ljubavi, samo te opomnjem. Daj dazavršimo s tim i da se uselimo u našu kućicu."

"To je tvoja kućica. A ja ću opet da budem podstanar,kao dok sam bio srednjoškolac."

Nata stavi složenu odeću u za to spremljenu kutiju pamu priđe i sede pored njega na sofu.

"Ajde, ljubavi… Ti si moj i ne možeš biti podstanar.Moja kuća je i tvoja, znaš to."

"Znam. Al' ima tu jedan mali problem. Sutra treba da

mi dođu deca. Šta da im kažem? Da se udajem i selim kodmlade u kuću?"

"Pa… Ne moraš baš tim rečima. Zar oni ne znaju da siti u vezi sa mnom?"

"Nisam mogao da im kažem, da ne povredim Danu."

"Samo da te podsetim", planu Nata. "Ta Dana teostavila i otišla od tebe."

"Znam. Ali, otišla je kod dece, naše dece. A ja odlazimkod druge žene. To je velika razlika."

"Ali je ne ostavljaš. Ti si ostavljen; ona je tebe ostavila.Hajde! Ja sam svoju odeću spakovala, sad idem s tobom daspakujemo i tvoju, pa da uzmemo taksi i da idemo na Brdo.

"Hajde", Doce ustade sa kauča. "Javi Zorki da može dase useli."

"Nema potrebe. Kad odemo na Brdo, daćemo imključeve pa nek se usele kad god hoće."

"Dobro. Idemo. A tvoje stvari?"

"Kad uzmemo taksi, svratićemo po njih."

"Aha. U redu."

13

1451. PREVIŠE MLADA

Doce je izgarao od želje da se prihvati posla uvinogradu, jedino… pa, bilo mu je nekako neugodno što tonije bio njegov vinograd, što mu je iznenada pao k'o s neba, aon nije znao čime je to zaslužio.

Bio je maj, vreme kad sve živo buja i raste, pa tako iloza. Trebalo je pokidati zaperke i vezati nove izdanke zažicu, ili ih bar provući između žica, da ih oluja ne bi pokidalakad dune. A to je neizbežno krajem proleća i početkom leta.

Nata i Doce su dovezli dečija kolica pod granati hrastkoji je izrastao nasred vinograda.

"Otkud ovaj hrastić ovde?", pitao je Doce još kad ga jeprvi put video.

"Bio je hrastić nekada kada ja nisam hteo da gaposečem kao i sav ostali korov", odgovorio je Rade. "Vidi!Zar nije na zgodnom mestu? Tačno na sredini vinograda. Kadnešto radiš, pa dođeš do njega, sedneš lepo u hlad na klupu iodmoriš se."

Drvene klupe od dasaka napravio je Rade i postavio ihskroz okolo hrasta: obuhvatio ga je njima. Sa koje god straneda sedneš, možeš se nasloniti na hrast čije te granenatkriljuju. Krošnja je počinjala nisko, tako da je Doce većvideo kako se deca pentraju po njemu.

Nata i Doce su seli da se odmore.

"Dogodine će Gruja i Žarko da se kriju u krošnji,nećemo moći da ih nađemo", reče Doce zamišljeno gledajućikrošnju iznad sebe.

"Dogodine, u ovo vreme, dečaci će imati tek nešto višeod osamnaest meseci", primeti Nata. "Ne verujem da će moćida se penju. Tek će prohodati."

"Ne zna se to, Nato. Moj Boris je prvo naučio da sepenje pa je tek onda prohodao."

"Vidim kako si ozaren kad govoriš o njemu. Voliš ga?"

"Pobogu, Nato, a ko ne voli svoju decu. Presvlačio samga, hranio, ponekad i kupao, mada je kupanje bio Daninposao, ali, nekad se desi."

"A ćerka? Zar nju ne voliš?"

"Naravno da je volim. Čak više nežnosti poklanjam njojnego Borisu. Devojčica je pa… valjda je priroda takoudesila."

"A kako je njoj ime?"

"Lada", odgovori Doce.

"Lada?!", začudi se Nata. "Ko joj je dao to ime?"

"Ja", reče Doce. "Znam da je retko u našim krajevima,mada ne znam zašto. Lada je ime slovenske boginje leta,lepote i ljubavi. Meni je to jedno od najlepših slovenskihimena."

"Lada. Misliš kao marka automobila?"

"Da. Zanimljivo da više znamo o automobilima nego onašoj slovenskoj tradiciji."

"Pa… Automobil 'Lada' imaju i moji u Alugi. Znaš daje veoma popularan kod pojprivrednika, naročito onih koji suvezani za pijac u obližnjim gradovima. Prostrani su i jaki,imaju veliki prtljažnik, mogu dosta robe da ponesu."

"Znam. Nego, nešto sam hteo da te pitam…", ušeprtljise Doce.

Nata vide da mu je neugodno.

"Pitaj, Doce, šta god da je. Pa znamo se već osamgodina."

"Kad moji… moja deca… dođu kod mene, zateći ćeprazan stan. Pa…"

Nata dođe do njega i zagrli ga prislonivši mu glavu narame.

"Doce, ljubavi… pa… ti si prihvatio moju decu, zašto ija ne bih prihvatila tvoju. Neka dođu ovamo."

"Nato, znam, prihvatićeš ti njih, ali, da li će i oni tebe?"

"Zašto? Pa oni ne moraju znati da blizanci nisu tvojadeca."

"Ne. Ali, nije to u pitanju. Ti si… previše mlada da biim bila umesto majke."

"Ali, pa, oni su odrasli ljudi, njima majka više i nijepotrebna. Barem ne ovde, a kod kuće imaju Danu.

"Nato, ne razumeš. Ti si samo jednu godinu starija odLade, a dve mlađa od Borisa. Više bi, kao žena, pristajalanjemu nego meni."

"Znam šta hoćeš da kažeš, ali… ja tu ništa ne mogu. Nebrini toliko o tome, Doce. Dovoljno si dugo živeo da ne biznao da se stvari same po sebi bolje urede nego da ih miuređujemo. Pre godinu dana nisam mogla ni misliti da ćemoti i ja ponovo biti zajedno, a eto nas sada, zamalo pa u braku.Neka oni dođu ovamo pa ćemo se družiti."

"Možda si u pravu. Kad jave da će doći, ja ću im datiovu adresu, Brdska 166, je l'?"

"Tako je", potvrdi Nata.

"Jedino…" zausti Doce.

"Šta, ljubavi?"

"Pa, kako da te zovu malići? Moji unuci, Mile i Ruža."

"A kako će tebe zvati Gruja i Žarko, kad budu mogli date zovu?"

"Pa to smo se već dogovorili, zvaće me po imenu."

"Pa, eto. Nek i oni mene zovu po imenu. Mislim dasmo sada sve rešili. Hajde sad da radimo."

15

16

Doce i Nata su sedeli na tremu svoje kolibe i pijuckaličaj kad je Doci zazvonio mobilni. Bio je Boris.

"Halo, Boro", javio se Doce.

"Tata, pa gde si ti? Čekamo te već pola sata."

"Sine, ja sam se preselio kod prijateljice, na Brdo.Mislio sam da vam kažem, ali ste me preduhitrili. Ajd' dođiteovamo svi, da vidite gde živimo, pa će da pričamo. Akotreba, ja ću doći dole da vas dovedem."

"Ne treba, stari, znaš da imam GPRS. Samo mi kažiadresu."

" Brdska 166", reče Doce.

"Hvala, stari, vidimo se za desetak minuta."

Za desetak minuta se na ulazu u vinograd zaustavitamnoplavi 'Pasat b6'.

"Evo ih!", skoči Doce i pođe niz stepenice da ihdočeka.

Iako su se složili da im nema zašto biti neugodno, ipak

152. BEZ PERSIRANJA

su, i Nata i Doce, osećali neku bojazan, nešto kao trema predjavni nastup ili pred ispit.

'Šta ima da se bojim', mislila je Nata, ovo je moja kuća,moj vinograd; Doce je moj prijatelj, doživotni nadam se.Dobro, oni su njegova deca, ali su sada samo naši gosti itreba ih lepo dočekati i ugostiti.'

Doce je sišao s trema i išao ka njima. U susret mu jetrčao unuk, šestogodišnji Mile, raširenih ruku.

"Deda!", vikao je.

Za njim su dolazili Boris i Lada, njih je odmahprepoznala po slici koju je videla u Docinom stanu. Sa njimaje išla i lepa plavuša dostojanstvenog držanja vodećitrogodišnju devojčicu za ruku. To je sigurno Dragana, Borinažena, seti se Nata, a mala je sigurno Ruža, unuka.

Doce ja uzeo Mileta u naručje i poneo ga uz stepenicena trem. Videvši da ne može da održi ravnotežu ako se nedrži za rukohvat, Doce je spustio dete i uhvatio se zarukohvat. 'Jadan moj Doce', mislila je, 'ima snage da gapodigne i ponese, ali ga noge ne drže.'

"Idi gore, Nata te čeka", reče Doce Miletu. On pogledanaviše i susrete Natin pogled.

Lep i pametan dečak, zaključi Nata. I liči na Docu.Sličnost sa dedom je bila vrlo tanka, ali je doista postojala, uobiku čela i pogledu.

"Mile, dođi!", doviknu mu Nata i nasmeši se.

Mile nastavi slobdnije da se penje, dok je Doce za njim

savladavao stepenicu po stepenicu.

Najzad su se svi uspeli na trem. Boris osmotri trem sadugačkim drvenim stolom, dve klupe zastrte ćilimima bakeLeposave koje je ujka-Rade doneo iz Aluge, upravo za tunamenu.

Sada je Boris jednim pogledom osmotrio i vidik.

"Ej, pa lepo vam je ovde", reče. Imate lep pogledodavde. Vidi se Avala, Dunav…"

"Deo Dunava", ispravi ga Lada, profesor geografije.

"Dobro, deo", složi se Boris, "ceo Dunav možemo davidimo samo na zemljopisnoj mapi Evrope. Vidi se Ada,Donji Grad, pristnište, tvrđava, most… Lepo!"

"A vinograd?", reče Doce.

"I vinograd, lepo urađen, zaperci pokidani, lozapivezana, korova nema… To si ti, stari, odgovoran za to?"

"Zajedno smo, Nata i ja", reče Doce. "Upravo smo jučezavršili zalamanje i vezivanje loze."

Nata se odvaži i pruži mu ruku.

"Dobro došli! Ja sam Natalija, Nata. To vam kažem damene biste zvali Naca ili Nale, ti su mi nadimci glupi iodvratni."

"Slažem se s vama", reče Dragana pružajući joj ruku,"Ja sam Dragana, Gaga. I mene nervira kad me zovu Daca iliDale."

Nata saosećajno klimnu glavom, pa joj pogled pade na

devojčicu.

"Da… А ovo je gospođica Ruža, ako se ne varam?"

Devojčica je iznenadi očaravajućim osmehom pružajućijoj ručicu: "Ja sam Luzica, dago mi je!"

"Lutkica mala!", uzviknu Nata oduševljeno.

Podiže malu u naručje i stade da je ljubi.

"A ja sam Natalija, srećo, ali je bolje da malo ošišamonaša imena da budu kraća, Ruža, Nata, je l' može tako?"

Devojčica se opet očaravajuće nasmeši:

"Luza, Nata", ponovi. "Moze."

Kroz otvorena vrata iz kuće se začu dečiji plač.

"Nato, bude se", reče Doce.

Nata spusti Ružu na klupu.

"Doce, smesti goste da sednu, sa'ću ja da se vratim",reče Nata i požuri u kuću,

"Hajde sedite, deco", reče Doce. "Boro, Gago, Lado,sedite!"

Svi požuriše da sednu i to ih malo oslobodimalopređašnje zbunjenosti izazvane neočekivanim dečjimplačom. Očito su u pitanju bebe, ali – čije?

"Pa, stari, lepo si ti nas iznenadio", reče Boris. "Nismoznali ni da imaš neku 'devojku' kako se to danas zove, a ti sise još i preselio kod nje. Koliko dugo ste u vezi, ako nijetajna?"

"Nema tu nikakve tajne, sine. Poznajemo se deset

godina, a u vezi smo… pa, oko sedam."

"Znači, otkako je mama prešla kod nas", zaključi Boris."Nisi mogao malo da se strpiš?"

"Pravo da ti kažem, sine, nisam ni pokušavao. Kome bito pomoglo? A ti… Ne želim ti da ikad ostaneš sam."

"A, vidim sve si propao. Izgledaš bolje nego ikad.Procvetao si, stari."

"Ne žalim se. Ali… vi svi znate da ja vašu majku nisamoterao. Sama je tako odlučila."

"Znamo, tato", reče Lada.

Iz kuće izađe Nata, gurajući kolica sa blizancima.

"A ovo su Gruja i Žarko, naši blizanci", reče Nata maloglasnije nego što je bilo potrebno.

"Čiji blizanci?!", uzviknu Lada zaprepašćeno.

"Pa naši, Docini i moji", odgovori Nata.

"Ovo će mamu da sa'rani", reče Lada.

"Izvini, Lado, a zašto?", odvažno će Nata. "To bašnikakve veze nema s njom. Ovu decu ona ne mora da pazi ineguje."

"Čekajte, Nato", reče Boris. "Vi… niste venčani? Starije još u braku s mamom."

"Boro, mislim da je persiranje izlišno. Ne, nismovenčani. Deci nije neophodno da im roditelji budu venčani dabi se rađala. Uostalom, znaš. Tvoj Mile se rodio samo trimeseca pošto ste se ti i Gaga venčali."

Boris ustade.

"Čekaj da ih vidim, red je da upoznam braću."

Boris dođe do kolica.

"Koje je koji", upita. "Vidim da nisu isti, ali ne znam koje Gruja, a ko Žarko. Stari, upoznaj nas!"

Doce ustade i dođe do kolica.

"Svetliji je Gruja, a ovo je Žarko", reče.

"Vidi, Lado, Gruja liči na tebe. A Žarko je isti Mile",reče Boris. "Ali, šta ću sad, nemam kod sebe nijedan dukat daih darujem, a red je… Ali… evo im po dve hiljade dinara,umesto dukata."

Boris izvadi novčanik iz torbice koju je nosio prekoramena i izvadi novac koji stavi pored glavica svoje novebraće. Oni su se osmehivali i mahali radosno ručicama kao dasve razumeju.

Lada otvori svoju tašnu i učini isto.

"Lado, Boro, pa nemojte, zaista nije potrebno",govorila je Nata.

"Ma, neka ih, Nato, neće oni da osiromaše, ne brini",reče Doce.

"Neće da osiromaše, ali, možda im gotovina treba zanešto", reče Nata. "Za gorivo, na primer."

"Za gorivo imamo kartice", reče Boris. "Neuznemiravajte se, gospođo."

"Zovite me Nato, molim vas. I, bez persiranja."

17

Nata je na tremu postavljala pribor za ručak, a Lada jojje pomagala.

"Lado, je l' nisi ljuta na mene?", upita Nata.

"Zašto bih bila ljuta?", reče Lada.

"Pa… zato što sam ti otela oca."

"Nisi ti meni,Nato, otela oca. Roditelje samo smrt možeda nam otme. Ali si mojoj mami otela muža."

"Nisi u pravu, Lado. Ona je tog muža ostavila, a ja gapokpila. To je kao da je bacila nešto, ne znam, neki predmet,poluistrošeni krejon, na primer, a ja nađem i vidim da još nijeza bacanje."

"Dobro ti je poređenje, moram da priznam, ali zamislida tvog muškarca neko pokupi. Ne bi ti bilo svejedno,"

"Devojke, jeste vredne?", iznenadi ih Doce gurajućiblizance. "Izveo sam ih malo da budu s nama, ionako subudni."

253. NEMOJTE DA SE POBIJETE

"Tato, je l' lakše sad s njima, ili je bilo lakše s nama?",upita Lada.

"Nije mi bilo teško ni s vama, a nije mi teško ni sad, snjima. Dok smo vas negovali, bio sam mlađi, a sad, s njima,već sve znam, pa i Natu podučavam; ona ranije nije imalatakvo iskustvo."

"Evo, gotovo!", uzviknu Nata kad je rasporedila savpribor za jelo. "Doce, idem ja sad u podrum za vino, pa ćuposle da iznosim ručak, a ti pripazi decu."

"Ne brini, Nato, deca su zbrinuta, samo ti idi."

"Je l' mogu ja s tobom, da ti pomognem?", upita Lada.

"Može, ako hoćeš", reče Nata pružajući joj olbu, "Evoti, ponesi ovaj bokal."

"Taman možete da donesete i belo i crveno", rečeDoce. "I nemojte tamo da se pobijete, slučajno. Volim vasobe."

"Znamo, Doce, ne brini", reče Nata.

"Nemamo zbog čega", reče Lada.

18

U podrum se silazilo stepenicama iz kuhinje, bezizlaženja u hodnik. Za zid je bila pričvršćena duga drvenamotka iz više delova kao rukohvat. Stepenište su osvetljavalesvetiljke postavljene na zidove sa strane. Ulaz u podrum bioje sa desne strane.

Nata otvori drvena vrata i ukaza se nevelika prostorijaispunjena buradima koji su stajali na drvenim postoljima.

"Kako znaš iz kog bureta da točiš?", upita Lada.

"Levo je belo vino, desno crveno", objasni Nata.

Po tri bureta su bila levo i desno i na svakom je biladrvena slavina, u narodu zvana 'šajtov'. Nata priđe prvomburetu i natoči belo vino. Lada htede da učini isto na desnojstrani, ali je Nata spreči:

"Neka! Pridrži ti ovo, ja ću da točim. Ako se šajtovslomi, bolje da ja budem kriva nego ti."

"Ne mogu da verujem da je tata ovo učinio, a da ništanije rekao ni Bori ni meni", reče Lada.

354. U PODRUMU

"Šta je učinio?", upita Nata.

"Celog je života maštao da napravi kućicu sapodrumom u vinogradu. Sad kad je to napokon izveo, ništanam nije rekao."

"Lado, nije mogao da vam kaže jer – kućicu nije onnapravio. Ovo je vinograf i koliba mog deda ujaka. Zamenioje vinograd i kolibu za moj stan dole u gradu. Od nedavnoima novu… 'družbenicu', kako on kaže, a ona, gospođa nećeda živi u vinogradu, hoće u grad. Zato me zamolio da sezamenimo. Ja sam ostala bez posla, pa mi stan u gradu i netreba, a i za decu je bolje da imaju dvorište."

"Nato, objektivno, ti si tom transakcijom na gubitku.Stan u gradu, naročito ako je na dobroj lokaciji, vredi mnogoviše od vinograda, nažalost. Takav nam je sistem vrednosti."

"Ali, ja ne mslim da sam na gubitku", reče Nata."Otkako smo ovde, Doce se preporodio. Ne znam jesi liprimetila da sada hoda bez štapa. Još je pomalo nesiguran,ali…"

"Znam, videla sam kad je poneo Mileta uz stepenice.Ali, on zna šta može, a šta ne."

"Zna", potvrdi Nata. "I to je dobro. Ali, svaki dan smou vinogradu po nekoliko sati; sam to hoće. Ali, ajde da imodnesemo vino, sigurno su nestrpljivi. Hajdemo!"

19

"Gde je to bila moja Cira?", upita Boris kad Nata i Ladauđoše u trpezariju noseći bokale s vinom. Nata se zbuni neznajući kome se Boris obraća, ni ko je Cira.

"Išla sam s Natom u podrum za vino", reče Lada i Natashvati da Boris zove sestru 'Cira'.

"Stari, nisi nam ništa rekao ni za vinograd ni zapodrum", reče Boris.

"A ni za kuću u vinogradu", dopuni ga Doce. "Dobiosam ih paketu s Natom."

"Već sam objasnila Ladi", javi se Nata. "Vinograd ikuća su pripadali mom deda-ujaku, Radetu Tošiću. Nedavnosmo se zamenili. Ako niste primetili, Doce i ja smo još tazevinogradari."

"A vino?, upita Boris ispivši čašu belog.

"I vino je Radetovo", reče Doce. "Prema dogovoru, dokje živ može da računa na vino iz svog vinograda."

455. STARINSKE SORTE

"Ovo je odlično", reče Boris. "Smederevka, a? Koje jošsorte ima?"

"Rade je čovek mog doba", reče Doce. "Hoću da kažemstarinski kao i ja. Inače je nešto stariji od mene."

"Deset godina", dopuni ga Nata.

"Ima starinske sorte: od belih, pored smederevke imajoš rizling, tamnjaniku i plovdina od belih sorti, zatim odcrnih kameničarku i… Pa to je sve. Od crnih sorti samokameničarka. Što se mene tiče, više i ne treba."

"Pa da. Za dobro crveno vino svakako moraš dapomešaš malo plovdine", reče Boris.

"Tako je, sine, vidi se da si enologiju učio od mene."

"A od koga bih drugog. A gde ti je štap, stari? Nisamvideo da ga koristiš."

"Meni nikad nije ni trebao štap za hodanje", reče Doce."Nosio sam ga da se oslonim na njega kad negde stanem. Nemogu da stojim bez štapa, ljuljam se."

"Ali, vidim da sad mnogo bolje funkcionišeš negoranije."

"Telesna aktivnost, sine. Svaki dan radim po dva-trisata u vinogradu. Nemaš pojma koliko se bolje osećam."

"Znam. A naročito kad udariš dve-tri čaše vina."

"I to", potvrdi Doce. "Ali ne pijem ništa više negoranije; samo što sad ne kupujem vino."

"Znači, deda-Rade je obezbedio sebi vino dok je živ?",

reče Boris.

"Pa i zaslužio je. Zar nije?", reče Doce dižući čašucrvenog vina.

"Jeste, vala", potvrdi Boris takođe ispijajući vino.

"Snaja, šta ti kažeš?", obrati se Doce Gagi.

"Doce, vi znate da ja vino ne volim", reče Gaga."Dobijem kiselinu od njega. Radije bih đus-votku, akoimate."

Nata skoči.

"Pa što nisi rekla, Gago. Imamo, naravno. A ja i nepitam šta ko hoće, nego svima vino, pa 'penilo ne penilo'9, štorek'o Ero.

Govoreći to već se udaljila prema kuhinji. Vrati se saflašom votke i bokalom soka od narandže.

"Izvoli, Gago! Ti sama znaš koliko čega sipaš. Trebajoš nešto?"

"Hvala. Ovo je dovoljno."

Nata preleti pogledom ceo astal. Na čelu je sedeo Doce,kako je i red. Levo od njega, da bude bliže kuhinji, sedela jeona sama, a do nje Boris. Preko puta njih, Lada je sedeladesno od Doce, zatiim deca, Ruža i Mile i, na začelju, Gaga.

"A šta ćemo za lučiće, Mileta i Ružu?", upita Nata. "Ninjima još nisam sipala piće. Hoćete li malinu? Ja sam tovolela kad sam bila mala. To sam pila kad me deda odvede

9 Aluzija na šaljivu priču o Eri.

petkom na pijac u Cerje, ili utorkom u Krsnu."

"Njima ću ja da sipam sok", reče Gaga.

Iako je izvoljevala čas jedno, čas drugo, Nati se Gagaveoma sviđala jer, bila je nasmejana i vedra, imala je 'sunce uočima i leto u kosi' kako je to lepo rekao njen Doce u jednojsvojoj priči. Jer, Gaga je, osim što je bila vedra i nasmejana,imala još i kosu boje zrelog žita.

"Ružo, prvo jedi, pa posle pij sok", reče Boris. "I pazida ne prosipaš sok po sebi."

"Nim ja, Mile je", reče Ruža.

"Niste ni Mile ni ti; samo vas upozoravam da pazite",reče Boris.

"Ne brini, Boro, ja sam tu", reče Gaga.

2056. POPODNEVNA KAFA

"Ja bih malo prošetao po vinogradu", reče Boris posleručka.

"Ali, Boro, nismo još dezertirali", reče Nata. "Sa'ćekolači i kafa."

"Ostavi to za kasnije, Nato, pre nego što pođemo kući.

"Moja Cmokvica žuri da vas što pre otera", reče Doce.

"Uopšte nisam imala tu nameru", branila se Nata."Samo znam da se negde desert služi odmah posle ručka."

"Mi više volimo uz popodnevnu kafu, ili čaj", rečeGaga. "To nam onda dođe kao neka užina."

"Pa i mi isto, ali sam mislila…", poče Nata. "Ništa.Onda vi prošetajte dok ja raspremim astal, operem sudove isredim decu, pa dođite na čaj u pet.10 Doce, idi ti s njima."

"A hoćeš li moći sama, Cmokvice?"

"Ništa ne brini, samo ti idi s njima."

"Hajde, deda!", uhvati ga Mile za ruku.

"Hajde!" reče Doce videvši da ga je i Ruža već uhvatila

10 Aluzija na engleski običaj.

za drugu ruku.

Napred su išli Boris i Gaga, ruku pod ruku, za njimaLada i Doce vodeći Mileta i Ružu. Prvo su išli glavnomstazom, a zatim Boris pođe između vrsta, razgrćući ovde-onde lišće i zagledajući zametke grozdova. Mile istrča isprednjega i otkide jedan zeleni grozdić.

"Mile, šta to radiš?!", uzviknu Gaga oštro. "Nemoj!Ako budete nevaljali, deda neće da vas voli; ima on sad svojebebe."

"Ono su Natine bebe", reče Mile.

"Natine i dedine. Ako ne budete dobri, Deda će njih davoli, neće vas."

"Gago, nemoj da me zavađaš sa unucima!", reče Doce."Oni su moja prva radost, kako da ih ne volim."

"A Guja?", upita Ruža.

"Gruja i Žarko su mi druga radost. Volim i njih i vas.Ali – budite dobri i nemojte da kidate lozu. Je l' nećete?"

"Nećemo više, deda", reče Mile. "Treba da sazri pa dabude grožđe."

"Tako je, diko dedina", reče Doce.

Došli su do hrasta na sredini vinograda. Sedoše svi dokje Doce polako pristizao.

"Stari, pa ti sasvim dobro funkcionišeš bez štapa", rečeBoris. "Izgleda da te Nata podmladila. Rekao bih da te bašvoli."

"Nata je divna", reče Doce. "Imao sam sreću da jeupoznam."

"A gde ste se upoznali, tato?", upita Lada.

"U banci gde sam plaćao račune. Onoj što je bila prekoputa; tamo je radila."

"U onoj što je propala?", upita Boris. "Razvojnakreditna banka?"

"U njoj", potvrdi Doce.

"Znači stari, srećni ste oboje i zadovoljni jedno sadrugim?"

"Ja se ne žalim, a ni nju nisam čuo."

"Je l' se posvađate nekad?"

"E, sine, a je l' moguće da dvoje ljudi žive zajedno, a dase ne posvađa? Dogodi se ponekad. Važno je da mi nemamonikakvih nesporazuma niti nerešenih pitanja."

"Osim što niste venčani", primeti Boris.

"Mi to ne smatramo nikakvom preprekom za zajedničkiživot. Ne treba nama ni blagoslov crkve, ni države da bismoživeli zajedno."

"Ali, ne možete da krstite decu; Gruju i Žarka."

"Deca imaju imena, a to je jedino važno u ovomtrenutku. Zbog vakcinacije, zbog polaska u školu, regrutacije,ako neka buduća vlast opet odluči da uvede obavezan vojnirok. Zbog svih poslova vezanih za državu. Kad budupunoletni i odluče da postanu vernici, neka se krste, to je

njihova stvar, ako tako sami izaberu. Ovo što se sad radi, to jenasilje. Krštavaju decu, bez njihove svesne volje, beznjihovog svesnog izbora. Neko ti, čim se rodiš, nametnepogled na svet i stavi žig na čelo. Koliko bi bolji i slobonijibio svet kada bi svako bio slobodan da sam izabere svojaverska ubeđenja."

"Ja mislim da tada ne bi ni bilo vernika", primeti Lada.

"Utoliko bolje. Niko ne bi mogao da manipuliševerskim osećanjima ljudi i da ih huška jedne protiv drugih."

"Doceee!", začu se Natino dozivanje sa trema.

"Oooj!", odazva se Doce.

"Ajdeteee, kaafaaa!"

"Idemooo!", povika Doce.

Imao je snažan i zvonak, još mladalački glas. U njemuse nije moglo ni naslutiti da je to glas čoveka koji seprimakao sedamdesetoj.

"E, izvol'te!", reče Nata pokazujući na već posluženukafu.

Nata je pospremila astal sklonivši pribor od ručka i nanjegovo mesto stavila šolje sa kafom i tanjiriće sa kolačemnalik na tortu. Kolači nisu bili veliki; taman toliki kolikomože Ruža da pojede.

"A za koga su ove crvene šolje?", upita Lada.

"Pa zna se, za Gagu i Boru", reče Nata namigujući.

"Nisu!", uzviknu Mile. "To je za mene i Ružu."

"Kako? Pa zar vi smete da jedete kolače?", upita Boris.

"Smemo", reče Mile sedajući na svoje mesto za stolom.

"Tako je, srećo", reče Nata. "Samo, vama sam napravilabelu kafu. Dobro, nije baš bela, smeđa je, ali, važno je dadeca mogu da je piju."

"Ovo je kakao!", uzviknu Mile koji je već okusio šta jeu šolji.

"Što? Je l' ne voliš?", upita ga Gaga.

"Volim! Baš je super!", uzviknu Mile koji je većnavalio na kolač.

Ruža je sledila njegov primer.

"Pa nisam ja pogrešio što sam te nazvao Cmokvica",reče Doce.

"Što? Zato što je kolač sa smokvama? Pa ima ičokolade", reče Nata.

"Ali - čokolada, iako je slatka, nije tako zvučna kaoCmokvica", reče Doce.

"Doce, znaš kako se kaže: zovi me i krčag, samo nemojda me razbiješ" reče Nata.

"Imam jedan predlog za vas dvoje", reče Boris kad jepopio kafu. "Za Docu i Natu", dopuni se kad vide da Mile sazanimanjem pilji u njega.

Svi zaćutaše očekujući šta će da kaže.

"Šta mislite da se vas dvoje venčate pa da napravimosvadbu?", reče Boris.

"Može, kad se Gruja i Žarko dogovore ko će od njihdvojice da bude nakonče11", reče Doce.

"Boro, pa zar hoćeš da povrediš majku, Danu?!", rečeNata. "Ma koliko da njoj nije stalo do Doce, stalo joj je dostatusa udate žene. Ne verujem da želi da postaneraspuštenica. A nama je dobro i ovako. Ne treba namblagoslov ni crkve, ni države, ni Danin, da bismo bili srećni.Je l' tako, Doce?"

"Tako je, Cmokvice", reče Doce i zvučno je poljubi.

11 Muško dete koje mlada, u povratku sa venčanja, tri puta podižeuvis i ljubi.

Smederevo, 28. jun 2018 – 26. februar 2019.