Copyright © 2021, Iva KolegaCopyright © ovog izdanja 2021, LAGUNA

PRVO POGLAVLJE

16. 5. 2018, sreda

Dona Bilić je prelazila pogledom duž kičme Katarine Kovačić, zvane Keti. Da se taj pogled mogao materijalizovati, izgledalo bi kao da je bocka iglicama po svakom pršljenu. Ili tačnije, da je kao u vudu obredu bode iglama po svakom pršljenu koji zatim puca.

Nije mogla da porekne da je taj lûk koji se završavao obli-nom Ketine stražnjice i te kako zavodljiv, a to je samo rasplam-savalo njen bes. I kao da to nije bilo dovoljno, još jedan Ketin adut doslovno je upadao Doni u oči zamagljene od srdžbe: slap Ketine tamnosmeđe, gotovo crne kose bio je rasut u stepena-stim pramenovima po njenim ramenima do linije gde joj se nazirala kopča grudnjaka.

Gadura, pomislila je, konačno odvrativši pogled od te kose i Ketinih zavodljivo izvijenih leđa u drugoj klupi. Ga-du-ra.

Keti je sedela naslonjena na laktove, s rukama pod bradom i nagnuta napred kao da pažljivo sluša profesorku, ali Dona je bila uverena da je uopšte ne sluša već da uživa u nemoj, intuitivnoj spoznaji kako ceo razred u klupama iza nje gleda u njeno ispupčeno dupe u uskim farmerkama.

Iva Kolega8

U takvom položaju, nedovoljno duga majica otkrivala je ivicu Ketinih svetloplavih gaćica iznad kojih se crnela tetovi-rana zvezdica.

Dona je znala da se na Ketinoj beloj koži gornjeg dela stra-žnjice krije još nekoliko zvezdica, poput nebeskog praha, te da je ona crna namerno istetovirana visoko tako da viri čak i iz pristojnih gaćica. Jasno se sećala dana kada im se – Melisi i njoj – Keti pohvalila tetovažom.

„Ti-dam, ti-dam! Vidi šta imam!“, rekla je otkopčavši far-merke i povukavši ih naniže, malo ispod kukova.

Keti je uvek imala jače kukove, ali uzak struk i male grudi. Dona je bila građena sasvim drugačije – imala je tip građe ja-buka koju karakterišu bujnije grudi, tanje noge i jača ramena, što je zbog višegodišnjeg bavljenja odbojkom bilo dodatno naglašeno. Istina, struk će joj biti prvi na udaru ako se ikada opusti, i onda će biti daska s nogama kokoške trkačice i kra-vljim vimenom.

Ali ona ne namerava da se opusti. Ni sada, niti ikada. Bez obzira na to što je prestala da se bavi odbojkom. Još joj je bilo čudno da to izgovori, kao što će joj biti neobično da posle škole više ne mora da ide na trening. Barem neko vreme dok se ne navikne.

Progutala je knedlu kada se setila razočaranog, ne, tačnije bi bilo reći bolnog lica trenera Gabrijela Marušića kada mu je sinoć rekla da neće više dolaziti na treninge. U ponedeljak za to ipak nije imala snage.

„Uzmi odmor ove sedmice“, rekao je prošavši prstima kroz bujnu kosu, što je obično radio kada ga je nešto mučilo, kada je bio zbunjen ili nečim nezadovoljan. Prema Doninoj proceni, Marušić je tokom njihovog razgovora bio sve to istovremeno.

Nije se ni pomakla: „Mislim da me niste dobro shvatili, treneru.“ Dona je nastojala da zvuči hladno i odlučno; bila je svesna da odluku treba da saopšti brzo, kao kad skida tračicu voska na nausnici ili preponama.

Zver u nama 9

U suprotnom, pretila je mogućnost da je preplavi bol zbog prestanka bavljenja sportom koji je obožavala, zbog završetka životnog stila koji joj je pružao određenu sigurnost i uredan ritam života. I konačno – bol zbog prestanka druženja s devoj-kama, od kojih će neke i dalje viđati u školi, ali to neće biti isto. Nikada to više neće biti isto. Recimo, kao kada bi devojke iz ekipe okupljene ukrug međusobno dodirnule šake u znak zajed-ništva i spremnosti da daju sve od sebe na treningu i utakmici.

„Odlučila sam da prestanem da se bavim odbojkom, zauvek. Oduzima mi previše vremena.“ Dona je s osmehom preduhi-trila trenerovo neizgovoreno „ali zašto?“.

Svejedno je to izgovorio.„Razmišljala sam o tome duže vreme i zaključila da ne želim

da budem profesionalna sportistkinja.“ Želim da budem profesionalni model, pomislila je.Gabrijel Marušić je nemoćno uzdahnuo: „U redu, Dona.

Vidim da si odlučila. Svim srcem želim da te odgovorim od toga jer si jedna od devojaka sa najvećim potencijalom za dobru profesionalnu karijeru. Ali osećam da ne mogu.“

„Upravo tako. Ne možete.“„Žao mi je što to čujem. Ali stvarno.“Opet provlačenje krupnih prstiju kroz frizuru Vidal Sasun.

Doni se učinilo da je Marušić hteo da kaže još nešto. Izgledalo je kao da mu je teže nego njoj i kao da bi dao sve da se ona predomisli, ali je znao da bi to bilo uzaludno. Ostala je zatečena time koliko dobro je poznaje. No, ipak joj je bio trener sve ove godine. Trener čija je ćerka Tanja trenirala zajedno s njom. Trener koji je izgledao tužan kao da je Dona upravo prekinula s njim, a ne sa odbojkom.

Kada je izašla iz sale, stajala je još nekoliko trenutaka na stepenicama pred ulazom osluškujući zvukove Marušićeve zviždaljke i muklog udaranja lopte i povremene povike i ur-like devojaka, njenih bivših saigračica, mada je proteklo tek

Iva Kolega10

nekoliko minuta. Nije imala snage da se pozdravi s njima. Neka im trener prenese vest.

Doduše, neće sve biti žalosne zbog njenog odlaska; Anita Zekanović hoće, Sara Zekanović verovatno hoće, Brigita Fištrek verovatno neće, Pamela Diklić Ileš – ta kučka koja joj je prošle sedmice svom težinom stala na nogu – sigurno neće!

Ali rešila je to, zadovoljno je pomislila Dona. Pamela je bila ljubomorna na nju, ali samo što se izgleda

tiče, jer je i ona bila iz bogate porodice. Svejedno, ni porodič-ni novac nije ublažavao njenu neprivlačnost. Niti jedan tip u razredu nije hteo da bude s Tenkom, kako su je zvali, zbog nabusite ćudi i građe. Ni najveći snob u razredu nije mario za Pameline najskuplje farmerke, trenerke i patike, u kojima su se nazirali njeni gadni čukljevi. I kao da to nije bilo dovoljno, imala je i noge u iks!

Dona je čestitala samoj sebi kako ju je mudro naučila pame-ti, i to na školskim stepenicama. O da, bilo je bolno – Pamela Diklić Ileš Tenk je zauvek zapamtila kome ne treba nagaziti na nogu.

Donu je pomalo podsećala na Valerijinu daljnu rođaku Klaudiju. Klaudija se poslednji put kod njih hvalisala nekim mantilom s kreatorskim potpisom, dok je Doni bilo navrh jezika da joj kaže kako nijednog muškarca – ukoliko nije do-slovno lovac na novac ili modni stilista, a takav uostalom i nije pravi muškarac – nije briga koje je marke njen mantil ako joj ne pristaje.

Ti si i dalje masivna komoda u mantilu. Da ti mužu pred nosom prođe vitka devojka u običnoj nebrendiranoj majici krat-kih rukava, bila bi mu atraktivnija od tebe u najskupljoj odeći, mislila je slušajući Klaudijin hvalospev o mantilu.

Dona je znala da i mama misli isto, samo što je Valerija znala da se finije izrazi: „Lepo ti zaokružuje figuru“, rekla je konačno Klaudiji, koja joj je na to kiselo rekla „Hvala!“, shva-tivši vrlo dobro da to nije bio kompliment.

Zver u nama 11

Dona je bila oduševljena kako joj je Valerija spustila; otvo-reno hvalisanje brendovima je dosadno i malograđanski, to je način na koji bivša sirotinja ili kompleksaši svima nabijaju na nos svoj materijalni prestiž. U njihovoj kući, firmirana odeća bila je nešto što se podrazumeva, i ako se o njoj govorilo, bilo je to suptilnije, manje histerično.

Najviši stepen nečijeg životnog uspeha podrazumeva da si zgodan i da imaš firmirane stvari. Ako si uz to još popularan i poznat – ti si kralj/ica sveta.

Ona je imala sve to, a imaće još više.

*

Dona je sve većim koracima odmicala od svoje druge kuće, sportske sale ekonomske škole, dok nije došla do polupraznog školskog parkinga. Tamo je ugledala Adamov auto. Kada je dohvatila kvaku, vrata su bila otvorena. Sela je na suvozačko mesto bez reči. Odjednom se osećala nekako umorno.

„Jesi li obavila?“ Adam Jakšić se okrenuo prema njoj. U jed-nom trenu podsetio ju je na mlađu Marušićevu verziju, samo što se Adam šišao na kratko, dok je trener svojom frizurom hteo da pokaže kako mu je kosa i dalje bujna, što je bilo malo neuobičajeno za čoveka njegovih godina.

„Jesam.“„Ka…?“„Prošlo je očekivano. To si hteo da me pitaš, zar ne?“„Poznaješ me u dušu.“ Adam se nasmešio. Dona je pomislila kako uopšte ne treba biti prorok ni pozna-

valac nečije duše da pretpostaviš šta bi u takvoj situaciji neko mogao da te pita. Ali nije ništa rekla. Bila je još uvek nervozna. Prvi korak je napravila i zbog toga je odahnula. Ali kako da kaže Valeriji da neće više trenirati odbojku?

Poznavajući svoju majku, činilo joj se da bi ona mogla da nasluti koji je pravi razlog u pozadini njene odluke; devojke

Iva Kolega12

koje treniraju odbojku snažne su i jedu kao muškarci, a Dona je htela da bude ženstvena, mršava i nenabildovana. Baš onakva kakve treba du budu manekenke.

Okrznula je Adama pogledom. Iako mu je izraz lica bio smiren, osećala je da nije sasvim oduševljen što je odustala od odbojke.

*

Bila je u pravu, ali, s druge strane – čega je Dona takođe bila svesna – imponovalo mu je što će ona postati model. Uspešni sportisti uglavnom imaju pored sebe manekenke. Za toliku lovu koju zarađuju, najbolje da se šetaju s gaborima, zaključio je Adam Jakšić.

On ne bi mogao da zamisli sebe u manekenskoj ulozi, mo-žda samo kraći izlet u modne vode, recimo za nekakvu prigod-nu reviju. Jedino što je ceo život želeo jeste da se profesionalno bavi košarkom. Nije mogao da zamisli da radi išta drugo.

Prošli su ga hladni trnci kada se prisetio da se u poslednje vreme previše poigravao sa svojom budućnošću. Težak je život profesionalnih sportista; zahteva gvozdenu disciplinu, ali i po-mirenost s mogućnošću povrede, posle koje možeš da završiš karijeru pre nego što si i počeo.

Da, užasan je to stres, od kojeg je Adam sve češće hteo da se opusti. Ali ipak manji nego kada si, recimo, hirurg i obavljaš operaciju u nekoj sali, podsećao se. Na operaciji uvek postoji šansa da neko umre, a na utakmici da zasereš stvar i grozno igraš, ali ipak niko zbog toga neće umreti. Utakmica će se zavr-šiti i sve će se zaboraviti. Dakle, sve u svemu neće biti ništa osim što će neki ljudi izgubiti živce i novac na kladionici, možda će poželeti da ubiju i pamtiće tvoj propust do kraja života. Što se toga tiče, fudbaleri su tu ipak najugroženiji. Ali i najplaćeniji.

Nina, njegova maćeha, upisala je Kruna početkom godine na fudbal. Kruno je obožavao da ide na treninge, što je Adamu

Zver u nama 13

bilo drago, ali Nina mu je išla na živce jer je pravila pompu oko cele te fudbalske priče, za koju je bilo pitanje kako će se završiti s obzirom na to da Kruno ima tek osam godina.

Adam se suzdržavao da joj ne kaže da prestane da mu puni glavu, jer je znao da mu Nina ne bi ostala dužna, odvratila bi mu da neće on da joj govori kako da odgaja njegovog polubrata.

Otac je bio neutralan, tačnije, Adam je znao da se neće suprotstaviti Nini. Zbog – mira u kući. Od oca mu je najpre napravila papučara, a sada je htela da mu mlađi sin glumi ne-kakvog fudbalskog mangupa.

Verovatno će i Nou uskoro upisati na fudbal čim prestane da nosi pelene, iznervirano je mislio skoro svaki put kada bi video Ninu kako odvozi Kruna na trening.

Problem je bio taj što je kod njega redosled stvari bio takav da čim bi se oko nečega iznervirao, pomislio bi na džoint ili gutljaj nečeg alkoholnog što bi ga opustilo. Taj oblik „opušta-nja“ otkrio je tek nedavno, u svojoj osamnaestoj godini. No, tada bi se odmah prisetio da mu je lakše trčati za fudbalskom ili košarkaškom loptom, nego učiti za hirurga, i da zato mora da iskulira.

*

Dona se dobro sećala kako su ona i Melisa gledale Ketinu tetovažu – pažljivo, ona pomalo sa zavišću, a Melisa s neskri-venim prezirom.

„Lepo je. Ko ti ju je uradio?“, upitala je Dona pokazavši prstom prema tetovaži kao da se ne zna na šta misli.

„Čovek od poverenja“, namignula joj je Keti povukavši pantalone naviše. „Ako se odlučiš, vodim te k njemu, inače nema smisla da ga odajem. Ipak smo još maloletne, a nije baš da mu šesnaestogodišnjaci dolaze u pratnji roditelja ili s njihovim pismenim odobrenjem.“

Iva Kolega14

„Pretpostavljam da je Edi tu umešao svoje prste“, dobacila je Melisa s nevinim osmehom, a kada je Keti povukla rajsferšlus na svojim farmerkama i zakopčala dugme, dodala je: „Sada si još jedna tetovirana.“

„Popuši mi“, rekla je Keti, isto tako s osmehom, ali sve tri su veoma dobro znale da misli ozbiljno.

I sada, umesto stravičnih bolova od zamišljenih osvetoljubi-vih igala koje joj ulaze duboko pod kožu i povređuju kičmu, po Ketinom telu prolazili su najverovatnije jedino trnci prijatnosti jer je znala da je fiksiraju užareni muški i zavidni ženski pogledi.

Nije fer, nije fer, neprestano je ponavljala Dona u sebi, upi-rući pogled u Ketina leđa.

Njena ljutnja bila je kao usmeren zrak lasera, nije ni okr-znula Veroniku Bačić, koja je sedela do Keti Kovačić.

Odjednom, kao da je osetila svu silinu Donine negativne energije, koja je nekako dobacila do njene klupe, do njene kičme, do njene kose, do celog njenog bića, Keti se osvrnula iza sebe.

Kada je videla da Dona nepomično bulji u nju, samo je okrenula glavu ne odajući nikakve osećaje. A onda je opet na brzinu pogledala prema Doni, ali ovog puta licem joj je preleteo osmeh.

*

Nakon što je Keti prestala da se vrpolji, Dona je osetila kako joj se oči opet pune suzama, što je bilo dodatno poniženje jer nije htela da to iko vidi – koliko je jadna. Srećom ne sedim u prvim redovima, pomislila je.

Profesorki Klarić sigurno ne bi promakla njena rastresenost ili bi – u tom slučaju – manje uspešno mogla da je ignoriše. Klarićka je bila poznata po tome da angažman oko učenika, bilo u njihovom podučavanju bilo u njihovom odgoju, ne smatra vrednim prevelikog truda.

Zver u nama 15

Ponekad na času ne bi radili gotovo ništa, brbljali bi i gađali se papirićima dok je ona čitala novine. I nisu bili prebučni – bio je to prećutni sporazum učenika i profesorke da oni mogu da divljaju, a ona da odmara i nadoknadi gradivo na nekom drugom času, kada bude imala više volje za podučavanje.

Klarićka je volela da sedne na neku od prvih klupa u uči-onici, u uskoj suknji kakve je često nosila, i da prekrsti noge.

Nije bila ni blizu Šeron Stoun – uostalom, samo je jedna Šeron – iako se mogla smatrati atraktivnom ženom. Svejedno su je učenici zbog te poze, zbog tog prekrštanja nogu dok is-tovremeno izlaže pogledu svoje međunožje koji je otkrivao da ipak nosi gaćice, podrugljivo tako prozvali.

Doni je na tren kroz glavu proletela misao: da ju je recimo trener Marušić sinoć poljubio ili joj ikada dodirnuo sisu na treningu, proglasili bi ga pedofilčinom, iako je ona u januaru napunila šesnaest godina. Ali kada bi recimo… recimo profe-sorka Klarić zajahala Adama, onda bi Adama Jakšića većina muškaraca smatrala srećnim gadom, a Klarićku pohotnicom.

*

I pored svih Doninih napora, Melisa je ujutro odmah primetila da nešto nije u redu. S mešavinom zabrinutosti, ali i potrebe da utaži svoju ogromnu znatiželju, pitala je Donu šta joj je.

„Ništa“, promrmljala je Dona, posle čega je Melisa zakora-čila još bliže prema njoj na svojim štrkljavim nogama. Danas je svoju grivu ukrasila rajfom s plišanom mašnom posutom cirkonima. Kada je Melisa položila ruke na bokove i nakrivila glavu malo u stranu, nakrivila se i njena šik mašna.

Melisa, sa dva s, tako je pisala svoje ime. Jedina tamnoputa devojka u njihovom razredu, ali ne i u celoj školi. Otac joj je bio nekadašnji nigerijski student, a majka domaća, iz Iskre. Nakon što je odstudirao svoje, gospodin Diogu otišao je dalje

Iva Kolega16

u svet ostavivši trudnu Melisinu mamu da se snalazi kako zna i ume. Za početak je dala Melisi svoje prezime, Morović; bilo je očigledno da će je ionako samo ona odgajati.

Bila je egzotična, lepa, slatka i zgodna Melisa, ali ipak ne seksi. Ne kao Keti.

Ni Dona nije bila seksi, bila je samo lepa. A biti lepa nije dovoljno, razmišljala je. Zavodljivost je bitna. Muškarca treba znati zavesti. Onda i zadržati. Ona je, čini se, uspela samo ovo prvo i u tome nije bila jedina.

„Dona?“, rekla je konačno Melisa ozbiljno se zagledavši u nju. Pogled joj je govorio da neće dozvoliti da ostane bez od-govora na to što se dogodilo njenoj najboljoj prijateljici.

Dona se automatski ugrizla za usnu; nekoliko trenutaka borila se između želje da podeli svoj bol i želje da zadrži svoje poniženje za sebe – poniženje prevare.

Bol je bio jači. „Adam“, prošaptala je. „Prevario me.“Melisa je razjapila usta. Zatim ih je prekrila rukom pa ih

opet zatvorila spustivši ruku. Nakon te dramatične pantomi-me, polako je izgovorila: „Ma nemoj me… ma nemoj mi reći.“

A onda opet ljutito: „Ko je krava?“ Dona nije bila posve sigurna kako da protumači bljesak

koji se pritom javio u Melisinim tamnim očima. Je li to bio bljesak saosećanja ili užitka zbog saznanja da je njena najbolja prijateljica prevarena? Ili oboje istovremeno?

Ne tako davno i Melisa je bila prevarena. Možda će se jed-nom i smejati tome što ju je to tako pogodilo.

Možda. Jednom. Verovatno kada opet bude srećno zaljubljena, a pogotovo

kada bude udata gospođa s decom i brižnim mužem. Tada će joj se sve drame vezane za srednju školu najverovatnije činiti dalekima i smešnima. Ali sada, što je Dona pouzdano znala, bol zbog činjenice da ju je Aleš prevario, i to s njenom rođakom – s

Zver u nama 17

kojom se Melisa pre neki dan umalo potukla pa sada njihove majke više ne razgovaraju – i te kako je još bio prisutan kod Melise. Zato je moguće da je osetila ljutnju, ali i olakšanje da još neko, neko njoj blizak – a ko joj je bliži od najbolje prija-teljice – prolazi isto.

Kako god, sada je bilo svejedno; Dona joj je već rekla o čemu se radi.

I bila je spremna da joj otkrije sve do kraja iako joj je to posebno teško padalo jer ju je Melisa već upozoravala na Keti, govorila da joj ne veruje i da ona možda kuje neku osvetu, dok se Dona smejala na sve to odmahujući rukom i govoreći Melisi da umišlja. Na to joj je ona mudro, poput onih sova naslikanih na šoljama kafe, sa svojom razbarušenom kosom i podočnjaci-ma uprkos korektoru, odgovarala: „Vreme će pokazati.“

Da stvar bude gora, Doni se sada činilo da je pritom u ne-koliko navrata u dnu želuca osetila neko sitno nelagodno kuc-kanje, neki nemir, ali nije mu pridavala pažnju. Iz razmišljanja ju je prenuo Melisin nestrpljivi glas:

„Reci mi već jednom ko je kravetina?!“„Keti“, procedila je kroz zube Dona, na tren zatvorivši oči

kao da ne veruje šta je upravo izgovorila, a kada ih je otvorila, u njima se caklila mešavina gneva i besa mreškajući njihovo inače mirno plavetnilo.

Kada je reč „Keti“, kao ime nekog demona, odjeknulo među njima, Melisa je najpre nemoćno raširila ruke da bi odmah zatim uprla u Donu koščati kažiprst.

„Znala sam, uvek sam znala da će te ta ženska sjebati. Poku-šala sam da ti to kažem nekoliko puta, ali nisi me htela slušati. Tražila si dokaze. Nije ti bio bitan moj predosećaj. Ljubomorna je na tebe. Nije trebalo da se opet počneš družiti s njom.“

Još dok je izgovarala sve te reči, Melisa je bila svesna da je preterala – kao da je na Donu usmerila nemilosrdan mlaz hladne vode iz baštenskog creva. Bez obzira na to što je rekla istinu, ovo nikako nije bila prilika da njena gorčina zbog svih

Iva Kolega18

onih trenutaka kada ju je Dona zapostavila zbog nove/stare prijateljice – zbog Keti Kovačić – dođe do izražaja, ali bilo je to jače od nje. Barem kao prva reakcija. Nakon toga preplavila ju je saosećajnost, suze su se zacaklile i u njenim bademastim očima.

„E pa, sada imam dokaz“, Dona je uzdahnula. Bila je sprem-na da započne priču o tome šta se tačno dogodilo i kako je doznala da ju je Adam prevario.

I opet se pitala: jesu li se Melisine oči kratko orosile zbog nje ili se samo prisetila dana kada je ona sama doznala za Alešovu prevaru? Dona nije bila sigurna šta je od toga tačno, no svejed-no – u ovom trenutku to joj i nije bilo toliko važno – trebalo joj je saosećanje, makar i lažno.

To su ženska prijateljstva, pomislila je. Opasnija su nego muška. Muškarci su otvoreniji. Posvađaju se pa se pomlate. Žene – one ubadaju s leđa.

*

Bilo je smešno što je upravo Keti, koja jedina zbog svoje visine nije imala predispoziciju za bavljenje manekenstvom, najžen-stvenija od njih tri. Da poželi da bude skroz mršava, Ketina bi se kilaža lako dala dovesti u red; nekoliko dana stroge dijete, recimo na bazi napitka s limunom uz dodatak javorovog si-rupa, i njene obline bi se smanjile. Možda ne dramatično, ali bile bi manje.

Dona nikada nije bila u prilici da primeni tu dijetu iako je to žarko želela. Valerija je uvek pazila da barem malo jede, a ona nije htela da prkosi i da se sukobljava s majkom. To bi umanjilo svaku šansu da nagovori Valeriju da joj dozvoli da se bavi manekenstvom.

Primetili su je s petnaest godina u tržnom centru u Mare-niku, zajedno s Melisom. Gledale su tog dana izloge prodav-nica dok je Valerija plaćala neke račune za svoj frizerski salon. Upravo su kupile sladoled kada im je prišla mršava, kratko

Zver u nama 19

ošišana, nenašminkana žena, za koju se uskoro ispostavilo da je modna agentkinja Kristina Sinković, koja radi za poznatu modnu agenciju iz Metropole.

Melisa je čak posle njenog predstavljanja bacila sladoled u obližnju kantu za smeće, previše uzbuđena da bi nastavila da ga jede, kao da tim činom želi da uveri Kristinu Sinković da će uraditi sve što je potrebno samo da je primi u agenciju. Ako treba i – prestati jesti. Kasnije, kada se to zaista dogodilo, neprestano je ponavljala da joj je to najsrećniji dan u životu, ali ono – najsrećniji dan ikad. Kada joj je više dosadilo da to sluša, Dona je iznervirano rekla:

„Okej, shvatili smo. Najsrećniji dan ikad. A sad umukni više, dosadna si.“

„Oh, razumem. Hvala ti što si tako srećna zbog mene.“ Melisa se podrugljivo nasmejala.

„Ništa ti ne razumeš“, promrmljala je Dona, ali je Melisa, na-ravno, vrlo dobro razumela. Bila je dovoljno pametna i premalo naivna da bi joj promaklo pravo stanje stvari. Mada, razmišljala je Dona, bilo bi ispravno reći da ona nije bila toliko nesrećna što će Melisa raditi za Perfect Model, već više što ona sama neće. Barem ne još. To je, ipak, bila razlika. Nije baš toliki pacijent da bi poželela da i njoj crkne krava, samo da crkne komšijina, kakav je već dobri, stari običaj u ovoj zemlji, ponosno je zaključila.

Dona je tog dana ipak dovršila svoj sladoled, slušajući Kri-stinu Sinković, koja ju je podsećala na glumicu Tildu Svinton. Ali imala je knedlu u grlu – kao da je predosećala da bi Vale-rija mogla da joj odbije ispunjenje želje koja je deo nje još od dvanaeste godine, kada je na TV-u videla spektakularnu reviju Viktorijinih anđela. Bile su nestvarno lepe, vretenastih i vitkih tela, preplanule, ukrašene cirkonima i perjem.

A Hari? Hari će na to, naravno, samo slegnuti ramenima. Ipak mu ona, Dona, nije biološka ćerka.

Tako je i bilo; dok je Anđela Morović bez problema pristala na sve što je bilo nužno za Melisinu karijeru, čak i kada je to

Iva Kolega20

podrazumevalo njene izostanke iz škole, Valerija Bilić uradila je suprotno – odbila je Donu.

„Nema šanse da ti dozvolim da se učlaniš u tu agenciju, niti u bilo koju drugu. Ne zanima me što je najpoznatija, ni to što je Melisi mama dozvolila da se ona učlani. Kada postaneš puno-letna, radi šta hoćeš, ali sada ćeš uraditi onako kako ja kažem.“

Dona je vrtela u glavi te reči, ali koliko god da su zvučale neumoljivo, nije odustajala i u više navrata je pokušala da se umili majci nagovarajući je da se predomisli.

Uzalud. „Čim napunim osamnaest, nećeš moći ništa da mi zabraniš.“ Upravo tom rečenicom obično su završavala njena umilja-

vanja. Dona bi je izrekla na ivici suza i grcajući od besa iako bi razgovor započela u mirnom tonu, obećavajući samoj sebi da se neće izbezumiti ako Valerija ne pristane.

„Još imaš samo godinu i po do punoletstva. Gde ti se žuri? Bolje da se posvetiš školi i odbojci“, hladno bi joj na to odvraća-la Valerija svaki put, lagano izvivši savršeno oblikovane obrve.

Gde joj se žuri?! Gospode, koje glupo pitanje, i to baš iz usta njene majke koja se i sama bavila manekenstvom i koja vrlo, ali vrlo dobro zna da što ranije postane deo modnog sveta to će biti bolje za njenu karijeru. Pa bilo je i devojaka od dvanaest godina koje su već naveliko radile u agencijama, iako su našminkane i sređene neke od njih izgledale kao da imaju osamnaest. Ili barem petnaest, šesnaest. Neke su i propale kao manekenke, ali su onako vitke i dalje izgledale toliko mladoliko da su s trideset glumile tinejdžerke i šiparice. Doduše u pornićima, natežući se s dedama.

I da se posveti školi?! Kao da već nije imala skoro sve petice? Ne baš kao u osnovnoj, ali bila je odlična učenica a ne neki ološ da bi joj se majka tako obraćala.

Dona je stalno imala osećaj da sve prolazi pored nje i da neće više nadoknaditi sve te prilike za snimanja i revije. Bilo

Zver u nama 21

joj je muka svaki put kada bi slušala Melisine doživljaje i priče Ene Lovrić.

Valerija je bila dobra s njenom majkom, Paolom Lovrić. S dobrostojećom, ali ceo život bucmastom Paolom Lovrić, koja je svesrdno podržavala svoju ćerku, ne krijući kako želi da Ena ostvari njene mladalačke snove. Nakon toga, obično bi dodala da je baš super što su njeni snovi ujedno i Enini. Na to bi se svi nasmejali, a Ena bi zagrlila Paolu i rekla: „Baš imam kul mamu. Volim te, mamice.“ Dona bi se na to najradije ispovraćala.

Smetalo joj je i to što je Valerija stalno pokušavala da kon-troliše njene navike u jelu. Ponekad je mislila da je tera da jede ne zato što je držala mnogo do hrane, već zato da ima snage za sport.

Ipak, majka nije mogla da joj zabrani da povremeno kori-sti laksative i sprovodi svoju tajnu metodu čišćenja tela koja se sastojala u tome da se tri puta mesečno isklistira crevom od tuša, pomoću kojeg je ubrizgavala mlaku vodu do svojih creva preko anusa. Posle toga preplavio bi je predivan osećaj rasterećenosti i lakoće na koji bi se bilo lako naviknuti. Kao i na osećaj letenja, euforije i izostanka gladi koji joj je dva puta pružio kokain.

Povraćanje joj se, istina, činilo praktičnije od klistiranja, ali kada je pročitala koje su posledice bulimije, Dona se u to nije upuštala; oticanje želuca, povećanje pljuvačnih žlezda, poremećen ritam srca, bolest desni i kvarenje zuba – dođavola! Ježila se na samu pomisao da stradaju njeni veliki, beli, lepi zubi poput bisera, ili da belina njenih beonjača ostane zamu-ćena krvavim žilicama koje bi pukle od naprezanja prilikom namernog povraćanja.

Dona je bezbroj puta poželela da naučnici izmisle nekakve baš, ali baš delotvorne ampule koje ćeš tri puta dnevno ubaciti u sebe i tako suzbiti glad, rešiti problem kuvanja i nabavke hrane. I to ne zato što ne voli da jede. O, ne, već baš zato što

Iva Kolega22

uglavnom voli da jede, a suzdržavanje i razmišljanje o hrani je tako zamorno i teško.

Ponekad je zaista bila tako jebeno gladna. Posebno nakon treninga, kada bi mogla da se najede kao kakav bilder, a ona bi umesto da pokida celu kutiju keksa, obično popila šejk s ukusom keksa i otišla na spavanje. Ali mnoge druge devojke nisu se mogle toliko suzdržavati.

Doni je bila dobro poznata zamka u koju upadnu mnoge nadobudne vežbačice, pogotovo kada tek počinju s vežbanjem a nisu mršavice.

Prošla je to i sama. Devojke onako pune entuzijazma krenu da vežbaju očekujući brze rezultate, ali obično im ojača apetit a mišići se upale i otežaju jer se ispune vodom tako da im, naposletku, bezobrazno iskrena vaga pokaže dva do tri, pone-kad čak i pet kilograma više. Suočene s tim stanjem, ili bolje rečeno sranjem, mnoge se žene zbog frustracije i nestrpljivosti da se telo navikne na režim vežbanja i pravilne ishrane, jed-nostavno najedu. Rezultat svega je da vežbajući ojačaju mišiće a ne izgube salo koje im prekriva telo. Rezultat je najgore od najgoreg – ženski Hulk.

Bljak!I nije istina da kada vežbaš možeš da jedeš koliko hoćeš,

jedina istina je da uvek moraš da paziš; uvek je lakše pojesti sto grama čokolade nego trčati sat vremena da bi ih potrošila.

Dona je znala da se probudi noću s krčanjem u želucu koji je tražio utehu. Pogotovo za vreme PMS-a kada je, zbog osci-lacija šećera u krvi, glad koja ju je obuzimala bila doslovno ponižavajuća. I to sve zbog igre glupih ženskih hormona koji su joj dirigovali život i činili od nje umornu, natečenu kravu. Nešto što nije mogla ni da vidi, razaralo ju je svakog meseca dobrih desetak dana od njene dvanaeste godine, a činilo joj se da ni njena majka sve to nije doživljavala mnogo drugačije. Definitivno ima nešto u genima, ne možeš samo tako naslediti

Zver u nama 23

recimo lepu građu tela a da ti u nasledni poklon-paket ne bude podmetnuto i ono manje poželjno.

I jebena je laž da si kada pojedeš doručak posle ceo dan manje gladan. Štaviše, Doni se činilo da što češće jede, više joj se jede, a poslednje što je htela bilo je da izgleda snažno i jako.

Za Donin pojam jako je značilo sve što nije manekenski krhko, čak i ona sama je po svome viđenju bila mrvicu jača, iako je bila svesna da je obični ljudi smatraju vrlo vitkom. Jedva je čekala da joj se mišići malo opuste sada kada je prestala sa onako napornim treninzima.

S druge strane, neki muškarac pod pojmom fizički jake žene verovatno će zamisliti neku koja ima mišiće gotovo poput Arnolda Švarcenegera.

Dona je bila oduševljena načinom na koji je modni kreator Dimitri Dum govorio o pojavi punijih manekenki u modnoj industriji poslednjih godina. On je sve objašnjavao očiglednom činjenicom: neko je nanjušio da tu leži novac.

„Srce, ima previše debelih i lenjih žena koje žele da čuju kako su prekrasne baš takve kakve jesu i da obgrle svoja celulit-na tela i govore da su zadovoljne i da vole same sebe. Barem dok im zdravstveni problemi ne zakucaju na vrata.“ Upravo te reči sišle su sa njegovih punih usana onog nezaboravnog dana pre tri meseca, kada je Dona prvi put pratila Melisu na snimanje u njegovom modnom studiju. Buljila je u njegove počupane obrve pitajući se koja mu je uopšte prirodna boja kose.

„Nadam se da i ti nećeš jednog dana biti jedna od njih“, Dum je, kao da zna o čemu ona razmišlja, zavrteo kažiprstom pramen Donine kose a onda ga teatralno pustio.

„Naravno da neću“, odvratila mu je smeškajući se. Htela je da doda „pederčino“, ali je odustala u poslednji tren, utešivši se podsećanjem na njegovo pravo ime; čovek se zvao Dinko Diklić. To ju je pak podsetilo na Pero Detlić, tako da se na-posletku jedva suzdržala od smeha koji bi takvog narcisa lako mogao da uvredi. Dimitri Dum bio je važna modna faca, a ona

Iva Kolega24

je bila modna nula uprkos svojoj zaleđini, očuhu predsedniku Gradskog veća Iskre i majci nekadašnjoj mis Iskre.

Taj dan joj je bilo zaista i teško i predivno što je Melisi-na pratnja na snimanju; nije odolela mogućnosti da upozna Duma i doživi atmosferu fotosešna, iako joj je to istovremeno bilo bolno, da bude ona iza kulisa, dok se Melisa oduševljeno slikala. Plafonski ventilatori pravili su čupav crni oreol oko njene glave dok je zavodljivo gledala u kameru preko krhkih, smeđih ramena.

Dona se slagala s tim što Dum govori, u finijoj verziji u intervjuima a u manje finoj verziji u privatnim razgovorima, s modelima ili wannabe modelima u svom ateljeu. Ali i te devojke koje reklamiraju odeću za punije žene relativno su skladno građene i imaju lepa lica. Baš bi inače bile modeli. Mršave devojke su ponekad ružne kao pacovi, pa svejedno mogu da budu modeli. Ena Lovrić je savršen primer pacova, a smatra se „posebnom“. Doduše, za svoju mamu Paolu, Ena verovatno i jeste prelepa.

„Ako su na nekoj fotki dve žene prikazane s leđa, veruj mi da će skoro svi muškarci izabrati vitkiju ženu kao lepšu. Jače žene koje nisu debele, ali ih ima, vole obični tipovi, muškarci vulgaris, ukratko seljačine. Debeljuce traže muškarci koji ne žele da ih žena zaseni ili su se zaljubili u njih dok su još ličile na nešto pa ne žele da ih ostave zbog navike, sažaljenja i griže savesti. Uglavnom, zbog cele one gomile sranja koju ljudi vole da nazivaju ljubavlju…“

Dum je tog dana baš bio u elementu, a Dona se, istovremeno počašćena izlivima njegove mudrosti, pekla na laganoj vatri pitajući se govori li joj on sve to možda zato što smatra da će se ona kad-tad udebljati i postati upravo onakva kakva nije htela da izgleda ni u noćnoj mori.

Kasnije je shvatila da je objašnjenje bilo jednostavnije; Dum se našmrkao, a ona se samo našla pored njega u trenutku kada ga je obuzela blagoglagoljivost.

Zver u nama 25

Konačno, tog dana je Dum rekao još nešto važno; da će se u visokoj modi uvek tražiti izrazito mršave devojke, a upravo nošenju odeće na revijama visoke mode stremi većina devojaka koje ona poznaje i koje žele ozbiljnu karijeru, bilo radi novca ili prestiža. Ona je želela oboje.

*

Dona je skrenula pogled prema prozoru. Činilo joj se da čas traje beskonačno dugo i kao da se sve ono što se odigralo jutros, odigralo satima ranije. Ali nije – možda je tako samo htela da se distancira od bola, a i nekako je sumnjala da će ikada doći dan kada će na sve to sranje gledati ravnodušno.

Izborila se za to mesto, da može da sedi uz prozor. Uslov je bio sedenje u predzadnjoj klupi uz najglupljeg, najružnijeg i najstarijeg učenika. Pored svega toga, Sebastijan Filipović, koji je već ponavljao dva razreda – šesti u osnovnoj školi i prvi u srednjoj – te s velikim izgledima da ponavlja i ovaj, drugi, ponekad je zaudarao na znoj ili miris kuvanog kupusa, a najče-šće na njihovu kombinaciju. „Filipoviću“, znala je da mu kaže profesorka Vitez, a tako nešto bi samo ona i rekla, „zar nije šteta što je i srednja škola obavezna pa se oboje zbog toga mučimo?“

Podnosili su se, on i Dona, čak mu je – tu i tamo – dala da prepisuje od nje, ali to je bilo sve što mu je dala.

Pokušaj pipkanja pod stolom, znojavom rukom kojom je krenuo nespretno da joj miluje koleno, zauvek je sprečila jed-nim iznenadnim nasrtajem i zarivanjem svojih, zbog odbojke kratkih ali čvrstih geliranih noktiju u njegov vrat.

Šokirala ga je brzinom. Besno se trznuo od bola, ali pre nego li je uspeo išta da kaže ili da uradi, Dona mu se unela u lice:

„Vidiš ove nokte?“, podigla je desnu ruku skvrčivši je kao grabljivica kandže. „Sledeći put, idu ti pravo u oči.“

„Slučajno sam te dodirnuo, glupačo uobražena“, rekao je Sebastijan Filipović prolazeći prstima po mestu na vratu gde ga

Iva Kolega26

je dohvatila, ali je više nikada nije dodirnuo – znao je da može dočekati njene nokte u svojim očnim dupljama. Uostalom, ne bi bilo prvi put da je Dona Bilić nekome uverljivo dala do znanja da misli ozbiljno.

*

Pogled kroz prozor uvek je nudio beg, barem onaj vizuelni ako ne fizički. Sada je napolju sijalo sunce. Bio je to podrugljiv kontrast onome kako se Dona osećala.

Da je bilo ružno vreme, mogla je reći da je dan usran. Ovako je, uz to bleštavo, opojno prolećno sunce, uz poj ptica koji je dopirao iza prozorskog stakla, sve delovalo još nestvarnije, ceo događaj u vezi sa Adamovom prevarom činio joj se poput sna koji je izmislila.

Uskoro je izgubila pojam o tome da je u učionici, glas pro-fesorke Šeron dopirao je kao odjek iz daljine. Mentalno, Dona je bila na mnogo lepšem mestu nego što je smrdljiva učionica nabijena hormonima šesnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnja-kinja, kržljavog osamnaestogodišnjaka i neiživljene tridesetsed-mogodišnjakinje koja voli da ih pali.

Ležala je na travi dok ju je sunce milovalo, a onda ga je za-klonilo jedno još sjajnije sunce, samo njeno, ili je barem tako mislila do današnjeg dana; Adam je legao na nju, oslonivši se laktovima o zemlju te je počeo nežno da je ljubi. Zakotrljali su se pa se sad ona našla na njemu. Skinula je majicu ostavši u grudnjaku. Obuhvatio joj je dojke i skvrčio svoja kolena, a Dona je malo simulirala da se nabija na njega dok mu se penis nije skroz ukrutio.

A onda kat – rez! Scenu na proplanku Dona je grubo prekinula okretanjem

glave prema tabli. Reč koju je Danijela Klarić u međuvremenu ispisala kredom, pozivala ju je u doba Drugog svetskog rata,

Zver u nama 27

ali nije mogla da se na to usredsredi upravo zbog rata koji je besneo u njoj.

Perifernim vidom, s leve strane, stalno je uočavala nešto tamno, nekakvu crnu mrlju. Dona je veoma dobro znala šta je to, pa je opet skrenula pogled na drugu klupu i crna mrlja postala je sjajna Ketina kosa.

Poželela je da je počupa. Snažno. Iz korena. Toliko da ona, Keti, vrišti baš kao što je Dona htela da vrišti kada joj je Keti jutros pre početka nastave u školskom dvorištu pobedonosno pokazala Adamov lančić. Lančić koji Adam skida samo kada se tušira. Ili jebe. Lančić koji je sada bio kod Keti. Dakle, sve je bilo jasno. Ili su se pojebali ili su se zajedno tuširali, ili su se – što je bilo najverovatnije – negde pojebali pod tušem.

Od šoka se zakašljala, na šta ju je Keti sažaljivo pogledala: „Je li ti dobro?“, upitala ju je podrugljivo. A onda, potpuno neočekivano, iz Ketinih usta zapalacao je zmijski jezik: „Sada otprilike znaš kako je bilo meni kada me tvoja mama optužila da sam joj ukrala one njene glupe naušnice. Zajedno sa ostalim stvarima. I kada si posle toga prestala da se družiš sa mnom.“

Dona je od šoka ćutala. Graja učenika koji su se uputili prema ulazu škole činila joj se daleka, a mogućnost da zakasni na čas bila joj je najmanji problem.

„Znači, o tome se radi. Mislila sam da je to iza nas“, konač-no je rekla nakon gotovo minute ćutanja. Minute ćutanja za njihovo prijateljstvo; umrlo pa vaskrsnulo, a zatim ubijeno i zakopano za vijeke vjekova.

Keti je slegnula ramenima: „Stvarno si glupa ako si to ikada mislila. Uzalud ti petice koje imaš. Nikada ti to nisam oprostila.“

„Znači, samo si zbog toga htela da se pomirimo i da se opet družimo u srednjoj? Da bi mi se jednog dana mogla osvetiti?“

„Manje-više.“Dona je spustila glavu. Krv joj je jurnula u obraze i znala je

da joj je lice zajapureno. Mnogo joj je smetalo što joj buknu te crvene mrlje, kao izdajnički pokazatelji njenih osećanja, svaki

Iva Kolega28

put kada je nešto izbaci iz ravnoteže, a u poslednje vreme činilo joj se da je sve češće zbog nečega izbačena iz ravnoteže. Zar ne bi s odrastanjem trebalo da bude suprotno?

Te mrlje bile su nemi, ali jasni svedoci srama, straha i gneva koje je osećala. Ponekad i radosti, ali one tada nisu bile tako intenzivne. Sreća i radost podrazumevaju ozarenost koja lice boji nežnom, svetlucavom nijansom roze. Usled negativnih emocija obrazi dobiju intenzivno crvenu boju krvi.

Ni zlatasta nijansa Doninog skupog, gustog pudera nije do kraja ublažavala to crvenilo, a sada kao da nije imala ni trunke pudera – celo lice bilo joj je užarena kugla koju je uokvirivala njena talasasta kosa boje meda. Bila je kao pobesnela zajapu-rena seljanka u odnosu na vampirsku Ketinu lepotu.

Prisebnu. Hladnu. Svetlucavu. Opasnu. Steglo ju je u stomaku od same pomisli na sliku Keti s čo-

kerom oko vrata i usana boje krvi ili malina, poput Lusi Brama Stokera, kako stoji nasuprot Adama, koji želi da je oduševi. Zaveden je njenim likom, njenom električnom privlačnošću, toliko da – nakon što joj je poklonio sebe – skida lančić i po-klanja joj i njega.

Ketine se oči mačkasto sužavaju dok ga zadovoljno uzima u ruke i vitkim prstima miluje, prelazi preko njega…

Sada je mahala lančićem, njihala ga poput viska pred Doni-nim licem, cereći se dok su joj zelene oči blistale pod uvijenim XXL trepavicama. Kao da želi da je hipnotiše. Bože, kao da ju je stvarno hipnotisala, pomislila je Dona, a kada to provociranje više nije mogla da podnese, dreknula je: „Daj mi to!“

Htela je da dograbi Adamov lančić, ali je promašila jer joj ga je Keti vešto izmakla trznuvši se unazad poput kobre. Kada je Dona opet krenula na nju, bacila je lančić na pod i rekla: „Samo je trebalo da me zamoliš.“

Zver u nama 29

*

U vrtiću i dobar deo osnovne škole Dona i Keti bile su prijate-ljice, neko vreme čak i najbolje.

Vanila i čokolada. Tako su ih druga deca prozvala, zbog njihovog kontrastnog

izgleda, kao i zbog toga što su na odmoru zajedno kupovale slatki dvobojni kremić. Keti bi tada svojim tankim prstom brzo pokupila svoj deo, onaj s tamnom čokoladom, i ubacila ga u usta, a osmeh nakon toga otkrivao bi njene ružičaste desni i male, umazane zube. Dona bi pak plastičnom kašičicom po-lako razmazivala onaj beli deo i uživala dok joj se topio pod nepcem sve do kraja odmora. Uvek joj se više sviđao taj beli deo. Bio je slađi. Bela čokolada je slađa od tamne. Ali očigledno su ukusi različiti.

Keti je tada često dolazila kod Done kući. Činilo se kao da je više volela da boravi kod nje nego u svojoj kući. Bilo je jasno i zašto ako se uzmu u obzir okolnosti života u kući Kovačićevih; tamo je Keti obično morala da sluša svađe svojih roditelja, koji su joj – obuzeti poslom i večnom brigom zbog nedovoljno novca – često prepuštali na čuvanje tri mlađa brata i dve mlađe sestre.

Dona se još sećala kada joj je Keti jednog dana, dok su se igrale na debelom tepihu u njenoj sobi u potkrovlju – Valerija Bilić je osim na dekor pazila i na bešiku svoje ćerke – rekla: „Blago tebi što imaš ovu sobu i kuću.“

„A ti imaš braću i sestre“, odgovorila joj je na to Dona, ali bilo je to više za utehu. Istina je da je uglavnom uživala kao jedinica, a osećala se usamljeno jedino kada bi njena predivna majka, iz nekog razloga, odjednom postala hladna. Dok je to ne prođe, Dona bi se kao mala igrala s lutkama.

Kao odrasla igrala se sa Adamom. Valerijina povremena nervoza i hladnoća smanjile su se

kada je upoznala Harija Bilića, svog drugog supruga i Doninog

Iva Kolega30

očuha, čije je prezime sa užitkom preuzela, baš kao i Dona. Ali ta nervoza i hladnoća nikada nisu potpuno iščezle.

Dona je pretpostavljala da joj majka jednostavno povreme-no odluta, kao da je to stanje neki ostatak ili oblik posttraumat-skog stresnog poremećaja koji je doživela nakon iznenadnog nestanka Doninog oca Bojana Novaka.

Valerija Bilić, nekada Novak, bila je ponosna žena. Sigurno ju je nešto, kao što je slušanje prljavih glasina o tome da je njen suprug zapao u kockarske dugove i jednostavno pobegao ili se ubio, dok je istovremeno gledala šestogodišnju ćerku koja pita „Gde je tata?“, bolelo kao da je sečeš britvom po telu, mislila je Dona.

Valerija je prijavila policiji suprugov nestanak, ali potraga nije urodila plodom. O njegovom životu ili smrti do današnjeg dana nije bilo nikakvih vesti.

Nakon pet godina Bojan Novak proglašen je mrtvim, a ona se udala za Harija Bilića. S njim je počela da se zabavlja dve godine nakon što je njen prvi muž, Donin otac, iščezao, a samo mesec dana nakon što se Hari rastao od svoje prve supruge.

Javno su obznanili svoju vezu na dobrotvornoj večeri za decu s posebnim potrebama koju je organizovao lanac hotela iz Lantane. I dan-danas su se mogli čuti komentari kako se Hari razveo zbog Valerije, ali to nije bila istina. Hari je imao svoje razloge, ali govorkanja Valeriji nisu nimalo smetala, samo su joj imponovala.

Kada je Valerija primetila da joj u kući nedostaju neke stvarčice, bila je zatečena. Ta spoznaja bila je čudna i bizarna. Naterala ju je da se zapita gubi li razum, i zbog toga je unapred mrzela počinitelja i istovremeno jedva čekala da ga razotkrije.

Najpre je nestala njena frotirska traka za kosu. Nedugo zatim jedan crveni ruž.

Manje pedantna žena možda to ne bi uočila osim ukoliko te stvari ne koristi često. Ali za Valeriju to nije bilo bitno – želela je da ima kontrolu nad svim stvarima i osobama u kući

Zver u nama 31

i izluđivala ju je pomisao da ne zna kako su nestala ta dva predmeta.

Čak je pomislila da je traku za kosu uzela Dona i izgubila je potpuno zaboravivši na nju. Ruž je i njoj samoj nekako mogao da ispadne iz nesesera ako ga nije dobro zatvorila. Na to je inače veoma pazila jer nije volela tragove ruža ili krejona razmrljane po unutrašnjosti nesesera.

Ali već tada se u Valeriji probudila sumnja – sumnja koja je bacala senku na slatku, malu drugaricu svoje ćerke. Na Keti Kovačić.

Ta devojčica je imala nešto što joj se nije sviđalo. Iako se uvek smeškala dok je govorila „Da, gospođo Bilić“, čak i kada ju je ne baš ljubazno slala kući. Valeriji se činilo da joj se to dete ruga. Sama je sebi govorila da umišlja i da je Keti samo dete, ali onda se setila slučajeva praktično demonske dece koja su, iako mala, bila i te kako zločesta.

Ubrzo je kradljivac poželeo nešto krupnije – nestale su Va-lerijine naušnice sa Svarovski kristalima u obliku srca. Bila je besna tog dana i danima nakon tog otkrića. Zapravo, poželela je da iščupa srce onome ko ih je uzeo.

Nedugo pre toga, Dona je slavila svoj dvanaesti rođendan. Valerija je, osim što je organizovala proslavu rođendana za decu u igraonici, deo gostiju primila i kod kuće.

Inače, nije baš bila luda za tim da joj mnogo ljudi dolazi u kuću, da joj diraju stvari i njuškaju, ali htela je da se zna kako je lepo preuredila svoj dom, Harijevu raskošnu, ali pomalo staromodnu kuću. Ta je kuća pripadala Bilićima generacijama i nije dolazilo u obzir da je Hari prepusti bivšoj supruzi posle razvoda, pogotovo što on i prva gospođa Bilić, Tina, nisu imali dece. Baš kao što ni s Valerijom nije imao dece, ali je to nije sprečavalo u želji da svima pokaže moderniju verziju reziden-cije Bilićevih.

Valerija je želela da joj se zbog tog luksuza svi dive, da po-hvale njen ukus i smisao za estetiku i da joj zavide. Da zaključe

Iva Kolega32

kako je bez obzira na tragediju koja ju je bila snašla ipak u životu dobro prošla. Zato nije bilo drugog rešenja nego da povremeno pretrpi te posete.

Zbog toga se pojavilo više kandidata, dece i odraslih koji su na dan Doninog rođendana prošli kroz kuću, na koje je mogla da rasprši svoju sumnju. Ali Valerija je osećala da je kradljivac, odnosno kradljivica, upravo Keti.

Odlučila je da se suoči s balavicom. „Keti, dušo, jesi li možda videla moje minđuše u obliku

srca?“, rekla je nastojeći da joj glas ne zvuči preoštro, mada nije ni očekivala da će Keti reći da ih je videla.

„Nisam, gospođo.“ Opet je izgledalo kao da joj se dete smeje.„Vidiš, ja mislim da si ih ti ukrala, kao i frotirsku traku za

kosu i moj crveni ruž, i zato ti zabranjujem da se više ikada pojaviš u ovoj kući i da se družiš s Donom. A sad se gubi, ćurko mala kradljiva.“

Osmeh na Ketinom licu nestao je brzinom svetlosti, lice joj se pretvorilo u rastopljeni sladoled.

„Nisam ih ukrala! Nisaaam!!!“, zavrištala je, a onda je istr-čala iz kuće dok joj je Valerija prethodno širom otvorila vrata.

Kada ih je zatvorila, osetila je olakšanje. Bila je uverena da je dobro uradila što je isterala tog dečjeg zloduha iz kuće. Sve i da Keti nije ništa ukrala – a bila je sigurna da jeste – Valerija je osećala da je bolje ako ostane što dalje od nje i njene ćerke.

„Gde je Keti? Čini mi se da sam čula kako neko viče.“Nekoliko sekundi nakon što je Keti istrčala iz kuće, Dona

se u plišanim papučama u obliku belih jednoroga spustila iz ve-cea na spratu. Taj toalet je najčešće koristila, naročito ako je neko bio u prizemlju kuće.

Figurice iz Čoveče ne ljuti se stajale su netaknute na stolu kao i dopola ispijena Ketina čaša soka. Dona je dobro zapamtila po-zicije figurica jer je Keti bila sklona da pogura svog čovečuljka ukoliko joj se pruži prilika. I Dona je nekoliko puta uradila isto.

Zver u nama 33

„Keti je morala da ide kući i više se neće vratiti… Nikada. Više se nećeš s njom družiti.“

Valerijine reči bile su više zapovest nego odgovor. „Ona je ukrala moje minđuše. I traku za kosu i ruž. I ko zna

šta još a da u ovom trenu to i ne znamo.“Dona je razočarano isturila donju usnu: „Ali zašto?“Valerija je slegnula ramenima: „Keti nema kućnog vaspita-

nja. Neka deca kada žele da imaju ono što imaju druga deca, ne prezaju da dođu do toga na sve načine. Ako treba i krađom.“

Dona nije mnogo ispitivala majku, nije je čak pitala ni je li Keti priznala da je ukrala sve te stvari. Znala je da ona to ne bi priznala. Ili bi, ali samo da izvuče neku korist. Po tonu Valeriji-nog glasa, po njenom krutom držanju, znala je i da sigurno više neće pustiti Keti u kuću te da majku nema smisla nagovarati.

Isto je bilo i kada ju je Dona molila da joj kupi psa, preslatko štene francuskog buldoga. Klela se da psa nikada ne bi pustila u kuću i da bi ga redovno vodila u šetnju. Valerija je na to rekla da sumnja da bi Dona bila redovna i istrajna u ispunjavanju obaveza jer – životinje jesu obaveza. Još je dodala da psi, kao i sve životinje, imaju specifičan, neugodan miris, tačnije da smrduckaju.

Hari bi popustio na Donin nagovor, videla je to na njemu, čak je duhovito rekao Valeriji: „Dušo, i sama znaš da mnogi ljudi laju, zaudaraju i imaju više dlaka od pasa“, no ona je bila neumoljiva.

Kao u slučaju Keti.

*

Nakon što je Valerija isterala Keti, Dona je – iako joj je to bilo teško da prihvati – priznala sebi da se boji. Mislila je: Ako bu-dem branila Keti, mama bi nekako mogla da posumnja da sam ja uzela te stvari i to prećutala.

Iva Kolega34

Pa ipak, iako se osećala kao izdajica i kukavica, bilo joj je važnije da je majka ne odbaci nego da ona ne odbaci Keti.

Nikada nije doznala da je Valerija nedugo pošto je izbaci-la Keti iz kuće naletela na Ketinu majku, koja se obrušila na nju kao besna medvedica. Bilo je to više iz principa – naime, Mirna Kovačić uopšte nije isključivala mogućnost da je Keti tako nešto uradila, da je ukrala Valerijine stvari, iako nije ništa pronašla u površnoj pretrazi njene sobe.

Poznavala je ona svoju ćerku. Svejedno je prozvala Vale-ri ju Bilić:

„Odakle ti pravo da moju ćerku optužiš da ti je nešto ukrala? Možda zato jer nemamo novca?“ Mirna se podbočila rukama došavši do mesta gde je Valerija parkirala svoj auto.

Slučajno ju je videla s druge strane ulice i namerno nije htela da propusti priliku za njihovo suočavanje.

„Ne, nego zato jer je nisi vaspitala.“ Valerija se okrenula na peti stisnuvši ključ za daljinsko zaključavanje auta, dajući Mirni do znanja da je to sve što će reći i da neće ulaziti s njom u dalju raspravu. Uopšte nije izgledalo da je iznenađena što joj je Mirna prišla kada je izašla iz auta.

Mirna Kovačić je poželela da je povuče za kosu boje meda, nalakiranu i isfriziranu u Valerijinom salonu, ali se suzdržala. Nije mogla sebi da priušti i taj izliv besa. Ne prema ženi pred-sednika Gradskog veća Iskre.

Valerija i Dona više nikada nisu primetile da im je nešto nestalo iz kuće. A Doni je s vremenom prestala da nedostaje Keti – do kraja prvog polugodišta šestog razreda imala je novu najbolju prijateljicu.

Stelu.

*

S Keti Kovačić se ponovo zbližila na početku drugog razre-da srednje. U prvom su iznenađeno shvatile da ih je sudbina

Zver u nama 35

dovela u isti razred. Dona je tada već bila najbolja s Melisom Morović jer se Stela Marković preselila u Marenik. Dona je žarko želela da zajedno sa Stelom upiše privatnu gimnaziju u Mareniku, ali nije bilo ni govora da joj Valerija i Hari to dozvole – u Iskri im je bila na oku. Zato se upisala u ekonomsku školu u Iskri, a ne u gimnaziju. Ionako nije nameravala da studira, iako je uverila roditelje da hoće.

Melisa nije krila da joj nije drago što se Keti šunja oko Done kao mačka oko vruće kaše, a zatim i da prede oko njih dve, zapričava ih, pozdravlja, umiljava se želeći od njihovog dueta da napravi trio, dok konačno nije u tome i uspela.

Donu je zabavljala Melisina ljubomora, imponovala joj je. Možda bi odbila Keti da joj je Melisa tada postavila uslov:

„Ili ja ili ona!“, ali budući da nije, popustila je. Čak se izvinila Keti i rekla da je bila mala osnovnoškolska guska. Naravno, i dalje je nije dovodila kući i nije je spominjala Valeriji, do koje ili još nisu doprli glasovi da se njih dve opet druže ili je – što je bilo verovatnije – odlučila da ih ignoriše.

Dona nije htela da razmišlja o činjenici da su, pošto je Keti prestala da dolazi u njihovu kuću, prestale da nestaju i njihove stvari. Savladali su je nostalgija i sećanje na njihovo prijatelj-stvo; lizanje dvobojnog kremića od bele i tamne čokolade, namerno povređivanje kamenom pa – dve godine kasnije – spasavanje mačaka u kraju, igranje loptom u dvorištu, s Bar-bikom i Kenom u Doninoj sobi u potkrovlju.

Bilo je tu i sećanje na to kada je Ken tucao Barbi i kada su one dirale jedna drugu, nezgrapno i dečje istraživački, ali ipak svesne da tako nešto ne bi smele da rade javno.

A sada je Adam dirao i jednu i drugu. Jebote, Adam, prvi čovek, izbačen iz raja zajedno sa Evom.

U ovom slučaju Dona je bila Eva, Keti zmija, a lančić jabuka. Zaista, tu nije imalo šta da se čeka, to izgnanstvo iz raja treba hitno da se reši.

Iva Kolega36

Dona je zgrabila torbu i izvukla mobilni iz prednje pregrade. Zatim je brzo ukucala i poslala Adamu poruku:

nađemo se iza škole, važno je!Budući da je utišala zvuk na mobilnom, što su svi učenici

morali da urade za vreme nastave, nekoliko puta kradomice je virnula pod sto na njegov ekran.

Kada je nakon desetak minuta ugledala znak pristigle poru-ke, srce joj je poskočilo. Stisnula je jagodicom prsta otvaranje. Činilo joj se kao da mobilnom treba predugo vremena za tako jednostavnu operaciju.

U Adamovoj poruci pisalo je samo: čekaću teBez pitanja šta je tako važno, a što je ona naglasila. Bez molbe da mu makar nešto nagovesti. Znači da zna? Stvarno, zna li?Saznaće.

*

Odmah posle umetnosti, poslednjeg časa sredom, Dona se pozdravila s Melisom. Budući da su živele blizu, s njom je inače išla deo puta do kuće.

Melisa je znala, ili je barem mislila da zna, sve puteljke i prečice kojima su mogle da stignu brže nego glavnim putem.

Jednom su krenule kući puteljkom koji je Melisa proglasila najkraćim, a kada su pošle, na nekih pedeset metara od jedne bele vile ugledale su dva dobermana kako nepomično i napeto njuše vazduh – odvezana.

Njihova velika tamna tela ocrtavala su se na beloj pozadini kuće. Obema su se istog trena odsekle noge i samo su se molile da dobermani, iz ma kojeg razloga, ne pojure prema njima. Sre-ćom, nisu, ali posle toga više nije bilo šanse da Melisa nagovori Donu da skrenu s glavnog puta.

Zver u nama 37

Tri crna psa mešanca, smešno poređana po veličini, koji su odjednom počeli da je prate svakog jutra do mesta na kome se nalazila s Melisom, pa se vraćali u svoje dvorište, bili su joj dovoljna pratnja. „Kraljica pasa“, „Kraljica crnih vukova“, zadir-kivala ju je Melisa, na šta Dona ne bi izdržala da se ne nasmeje.

Ali danas na putu do kuće nije bilo vremena za brbljanje i ogovaranje s Melisom. Obećala joj je da će je nazvati kasnije i ispričati šta je bilo sa Adamom. „Obavezno!“, naglasila je Me-lisa. „Nemaš pojma koliko me zanima šta će ti reći.“

Dok je to izgovarala u školskom holu, Dona je osetila njen parfem; zapahnuo ju je i umalo oborio s nogu. Doslovno.

„Mmmm, predobar je“, promrmljala je udahnuvši na nos. Namirisala je nešto slatko poput šljive i peckavo poput crvenog bibera. Nešto otkačeno, prelepo, opojno – jednom rečju savr-šeno. Činilo joj se da i kad bi Melisa kojim slučajem imala nož u ruci, svejedno bi najpre registrovala taj miris pa onda nož. Kao da je na tren ostala ošamućena, i taj osećaj omamljenosti joj je prijao. Kako bi taj miris tek delovao na muškarce…

„Daaaa?“, rekla je zadovoljno Melisa i to baš kada je pored njih prošao Marko Katić. Nakon toga su obe prasnule u smeh.

„Mislila sam na parfem“, rekla je Dona tobože prekorno.„Znam, draga, da si mislila na parfem. Ali i Marko Katić je

njami, zar ne?“„U pravu si.“„A što se parfema tiče“, Melisa Morović izvukla je sitnu

bočicu iz džepa na pantalonama, „ovo je samo tester. Počastiću se s pakovanjem od pedeset mililitara kada dobijem lovu od Dumove revije.“

Dona je mislila da će svisnuti od zavisti – parfemska čarolija je nestala, raspršila se isto onako brzo kako ju je obuzela, i ona se snuždila.

Tek kasnije je pomislila na to kako joj Melisa ni u jednom tre-nutku nije rekla da srlja sa svojim tumačenjem i da možda Adam

Iva Kolega38

ipak nije dao svoj lančić Keti, već da ga se ona – ko zna kako – dočepala drugačije. Kada je to shvatila, obuzela ju je ljutnja.

*

Dok su se družile u osnovnoj školi – talas nostalgičnog bola pomešanog s besom preplavio ju je kada se toga setila – Dona se vraćala kući s Keti. Nosile su posebne patike za čas fizičkog, svaka u svojoj kesi, pretvarajući se da su žene koje idu s pijace s odvratnim zelenišem. Glumile su kako će ga skuvati kao prilog uz meso i bešamel sos.

Ne, nije bilo vreme za nostalgično prisećanje na lepe trenut-ke provedene s Keti. Bilo je vreme za suočavanje.

„Ćao“, rekla je Dona kada je stigla do Adama. Čekao ju je na zidiću ispred školskog igrališta na kome su

momci igrali košarku. Adam Jakšić je ostavljao utisak da bi najradije bio s njima. Driblao loptu i zakucavao je u koš, radio ono što mu je najbolje išlo od ruke, malo zahvaljujući talentu, a još više vežbanju.

Nije ga poljubila, a on je po tome odmah znao da je – blago rečeno – ljuta.

*

Adam nije stigao da se pobuni jer je Dona odmah krenula ka nedavno srušenom hotelskom kompleksu, koji se nalazio ne-daleko od ekonomske škole i oko čije su se prodaje još vodile pravne bitke pa nije bio adekvatno zaštićen.

Učenici, ali i poneki narkoman, koristili su tu situaciju i provlačili se kroz rupe na ogradi, posebno na dva mesta. Nakon što bi više ili manje spretno i poluilegalno zakoračili na posed kompleksa, mogli su da produže jednom od obraslih staza za šetnju po kojima su nekada tapkali artritični penzioneri i u

Zver u nama 39

pauzama da se odmore sedeli na trošnim klupama. Na tom mestu trebalo je da uskoro nikne niz luksuznih stambenih zgrada, samo što je pre toga trebalo još nekoga podmazati.

Sve su staze vodile do mora. Dona danas nije bila raspoložena za šetnju do mora, a naj-

manje za romantičnu šetnju. Stala je pored prve klupe na koju su naišli, tek toliko da se sklone sa staze, ali bila je toliko napeta da nije mogla da sedne.

„Neću sesti“, promrmljala je iako je to bilo očigledno. Adam je takođe ostao da stoji, pa je opet ona bila ta koja je

morala da usmeri pogled naviše, zbog njegovih sto devedeset pet centimetara – prema svome suncu, kako ga je nazivala.

Okrenuo se prema njoj: „Jebote, sad me već stvarno pla-šiš. Šta je toliko hitno da nije moglo da čeka da se nađemo večeras, da nisi htela da mi kažeš preko telefona o čemu se radi? Nisam išao na pretčas da bismo se našli. A trebalo je.“ Počešao se po glavi.

Dona ga je pažljivo gledala, sada je ispitivački odmeravala njegovu sveže podšišanu plavosmeđu kosu, preplanuo ten, znoj na nausnici, njegove klempave uši zbog kojih su ga prozvali Dambo, ali niko nije imao hrabrosti da mu to kaže – ne u lice. Zbog njegovih sto devedeset pet centimetara, sto dva kilogra-ma mišića i saznanja da je dobri div Adam Jakšić mogao da se preobrazi u svoju lošu verziju.

To su sve bili prilično uverljivi razlozi koji su držali provo-katore na odstojanju. Nisu bile preterano velike ni klempave Adamove uši, ali ne nalazeći mu drugi nedostatak, zavidni dečaci su to preuveličali i dali mu nadimak letećeg slonića. Jedino je bila istina da je Adam izgledao kao da zaista leti s loptom na putu prema košu.

Iako je bilo vruće, iako su zraci sunca prodirali kroz krošnje borova i doticali klupu i njih dvoje, odjednom je osetila neku hladnoću u telu a onda i u srcu.

Iva Kolega40

Adam se nekoliko puta počešao po vratu kao da mu po njemu migolje mravi. Mogao je da kaže da je to zbog znoja, ali Dona je znala da je uznemiren, a i zašto; nedostajao mu je njegov lančić s priveskom.

„Možda je bolje pitanje imaš li ti meni šta da kažeš, Ada-me.“, mirno ga je gledala dok se u njoj sve komešalo. Zbog toga je grčevito stisnula lančić, toliko da joj se privezak urezao u meso.

„Okej, okej. Mislio sam da ti kažem večeras, ali očigledno si čula šta se dogodilo, a i pretpostavljam da se vidi koliko sam u komi. Izgubio sam lančić. Odnosno, neko mi ga je ukrao juče za vreme treninga.“

Pogledao je suznih očiju prema nebu kao da otuda može da dobije neku pomoć, kao da će neko gore čuti njegov vapaj i baciti mu lančić pred noge, iako je bilo izvesnije da će pre dobiti u glavu šišarku otkinutu s bora ili ptičji izmet ispušten u letu.

„Osećam se grozno… grozno… To je od moje majke. Od moje MAJKE… Osećam se kao da mi fali pola srca. Udavio bih golim rukama onoga ko mi je to uradio.“

Stisnuo je šake i Dona je znala da bi to bio u stanju i da uradi. Da nekoga zadavi.Ovo nije očekivala. Ovo je bilo zaista lukavo. I veoma dobro

izvedeno. Nije znala da je Adam tako dobar glumac. Ko zna šta joj je još do sada prećutao ili odglumio. Možda bi trebalo da bude i zahvalna Keti jer ga je razotkrila.

Ali nije joj bila zahvalna – mrzela ju je. Naravno da je Adam očekivao da ona primeti nestanak

njegovog lančića dok ga… recimo draška po vratu. Ili ukoliko on izostavi onaj karakterističan pokret dok ga skida koji je njoj bio jako privlačan jer mu je isticao snažne ruke, da bi ga zatim stavio na ormarić ili u džep pantalona pre nego što legne na nju.

„Ko ti je rekao za lančić?“, upitao ju je prekinuvši njene misli pune nedoumica, sumnji i dvoumljenja.