Crna ruka na nišanu pravde-feljton Večernjih novosti

7/27/2019 Crna ruka na nišanu pravde-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/crna-ruka-na-nisanu-pravde-feljton-vecernjih-novosti 1/39

I kralj na crnoj listi

Vasa Kazimirović | 02. oktobar 2013.

Grupa oficira patriota ozbiljno zapretila kralju Petru. „Kum“ tajne organizacije poznati austrijskinovinar

Prvaci Crne ruke

SAMO koju nedelju pred osmogodišnjicu prevrata od 29. maja 1903. godine, jurišnici na konak i poĉinioci ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, mladi zaverenici - osnovali su tajnuorganizaciju „Ujedinjenje ili smrt“.

Desilo se to posle više pokušaja ovih oficira da se kralj Petar sa svojom dinastijom izbaci iz Srbije, a n presto dovede strani princ...

Za datum osnivanja organizacije obiĉno se, a pogrešno, uzima 9. maj 1911. godine, dan kad je deset

ĉlanova Vrhovne centralne uprave potpisalo njen Ustav.

U publici, u javnosti, u narodu, organizacija je odmah nazvana - Crna ruka. Prema reĉima SlobodanaJovanovića, ona je tako nazvana zbog toga „što su njeni glavni ĉlanovi pripadali krugu zaverenika od29. maja koji su oznaĉavani pod tim imenom“. Milan Ţ. Ţivanović mišljenja je da je naziv Crna ruka„zlonamerno ubaĉen u javnost“. To treba da su uĉinili ondašnji prestolonaslednik Aleksandar i njemu bliski oficiri Petar Ţivković i Josif Kostić, da bi na taj naĉin „istakli njen teroristiĉki karakter“.

Ĉeda A. Popović jedan od osuĊenih u Solunu 1917. godine, meĊutim, kao „kuma“ Crne ruke oznaĉio j poznatog austrijskog novinara i agenta ministarstva spoljnih poslova u Beĉu, Leopolda Mandla. On je

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/02n/feljton-crnaruka.jpg



jednom svom ĉlanku prvi nazvao organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“ Crna ruka, a zatim je taj naziv prihvaćen od štampe u Beogradu...

Iako formirana u najvećoj tajnosti, i kao strogo tajno udruţenje, Crna ruka nije dugo ostala nikakvatajna. Za nju se saznalo vrlo brzo i ona je u punom smislu te reĉi postala - javna tajna. O njoj segovorilo svuda, ali ne na isti iaĉin: neki sa podsmehom, neki sa zluradošću, a neki sa strahom.

Poneke priĉe o Crnoj ruci bile su upravo fantastiĉne. Po jednoj od njih, princ ĐorĊe je obećao da stane

na ĉelo Crne ruke...

List „Jutro“ izazvao je pravu uzbunu u javnosti napisom da je Crna ruka već pripremila spisak liĉnostikoje treba da budu ubijene, a meĊu kojima se nalazio i sam kralj Petar. Zatim, da je voĊstvo Crne ruke predalo ultimatum kralju Petru sa ĉitavim nizom zahteva koje je on trebalo da ispuni. Ukoliko to ne bihteo, ili ne bi mogao, imao je da se odrekne prestola u korist prestolonaslednika Aleksandra. Od prestolonaslednika, pak, zatraţeno je da se unapred obaveţe da će bezuslovno poštovati ţelje Crneruke. A ukoliko on na to ne bi pristao, na presto je trebalo da bude doveden princ ĐorĊe.

“KRVAVA REVOLUCIJA“ ZA stranu štampu bila je „gotova ĉinjenica“, da je cilj Crne ruke daizvrši prevrat i digne „krvavu revoluciju“. U pojedinim stranim novinama, kao što je bio pariski „Tan“

ĉeški dnevnik „Lidove Noviny“ koji je izlazio u Brnu, beĉka „Neue Freie Presse“, ĉlanci objavljeni oCrnoj ruci sadrţavali su, meĊutim, puno taĉnih podataka. To je, navodno, uticalo na Vrhovnu centralnupravu Crne ruke da „u odreĊenoj meri“ smanji neke aktivnosti, posebno na planu vrbovanja novihĉlanova, tako da, po tvrĊenju Ĉede Popovića, ukupan broj ĉlanova „nije iznosio više od sto“.

Na osnovu obaveštenja koja je navodno dobilo od jednog pripadnika Crne ruke, „Jutro“ je u broju od novembra 1911. godine saopštilo svojim ĉitaocima, da pripadnici organizacije nisu u stvari protivni nikralju Petru „ni ma kome iz vladajuće dinastije KaraĊorĊevića“. Oni „samo hoće da uverenajnadleţnije, da je u interesu Krune i dinastije, da se stupi u borbu na ţivot ili smrt. Jer, po uverenjuvoĊstva Crne ruke, mada izgleda da je sve poĉelo normalnim tokom, Srbija se nalazi pred sudbonosnimdogaĊajima koje treba iskoristiti za boljitak i Srpstva uopšte, i Srbije posebno.

Zato je Crna ruka rešila da jedan ĉlan organizacije izloţi kralju Petru uverenje Crne ruke i da gazamoli, da on, kao stari junaĉki borac i u Bosni i u Francuskoj, opet stane na ĉelo srpske vojske i povede je u borbu za ujedinjenje, a da ne dozvoli da ga neiskreni savetodavci uvere o potrebi

odrţavanja mira koji je Srbiju već doveo na ivicu propasti“.

Veliku paţnju Crnoj ruci posvetile su i „Radniĉke novine“, organ srpske socijaldemokratije. U broju o29. oktobra 1911. godine, ovaj list je pisao:

„Dobili smo i mi Crnu ruku! To je jedna misteriozna, jezovita organizacija srpskih patriota: jedne grupoficira i intelektualaca sa patriotskom, a moţda i šovinistiĉkom ideologijom. Sam naziv je već strašan

ĉisto vam se ĉini kao da vam neki dugaĉki koštani prsti iza leĊa steţu vrat!“

U vreme kad se najviše govorilo o Crnoj ruci, „Dnevni list“, ĉiji je urednik bio Jovan Skerlić, pisao je„Mi smo odluĉno protiv svake politiĉke organizacije oficira. Ustav i zakoni to zabranjuju. I to je većdovoljno, da se jedna takva organizacija kao protivustavna i protivzakona osudi...“

U „Dnevnom listu“ izneseno je da ministar vojni, Stepa Stepanović, stoji pod uticajem oficira iz Crneruke (i zbog toga je traţeno da se on odmah ukloni sa tog poloţaja). Zatim je navedeno da su njusaĉinjavale grupe od po pet ĉlanova i da je ona imala Centralnu upravu od sedam ĉlanova, ĉija suimena bila apsolutna tajna za sve ĉlanove organizacije. Svi zavrbovani polagali su zakletvu na poslušnost Centralnoj upravi, pred jednim od njenih ĉlanova. „Kako taj ĉlan uprave mora biti nepozna



to on na polaganje zakletve dolazi pod maskom i za vreme cele ceremonije polaganja zakletve, on je pokriven jednim crnim plaštom...“

Ovako dokumentovano, i u svemu taĉno, „Dnevni list“ je mogao da piše zahvaljujući informacijamakoje mu je doturio jedan ĉlan Crne ruke, dr Milan Gavrilović, u Kraljevini Jugoslaviji voĊZemljoradniĉke stranke.

Zbog ovoga, i kršenja zakletve, po ustavu Crne ruke, Gavrilović je trebalo da bude kaţnjen smrću.

MeĊutim, protiv njega nisu preduzete nikakve kaznene mere, svakako i zato što je on tada bio ugledanĉlan Samostalne stranke i jedan od poverljivih ljudi Nikole Pašića.

Oficiri u dva stroja!


Znatno slabija Bela ruka bila je nemoćna pred rivalskom grupom. Ujedinjenje srpstva, cilj zapisan uustavu crnorukaca

Kralj Aleksandar i vojvoda Stepa

PROTIV Crne ruke se organizovala jedna grupa oficira, uĉesnika u zaveri od 29. maja 1903. godine.To su bili mladi zaverenici koji nisu hteli da pristupe Crnoj ruci - Petar Ţivković u prvom redu. Oni suobrazovali svoju grupu, koja će dobiti naziv - Bela ruka.

Kad je došlo do prvog sukoba izmeĊu zametaka Bele ruke i već formirane Crne ruke, prevagu su imalicrnorukci. Oni su bili znatno jaĉi. Preko svojih veza, uspeli su da izdejstvuju da se belorukci po kazni

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/03n/feljton-kralj.jpg



premeste sa sluţbom u unutrašnjost, i povrh toga - da sa zvaniĉnog mesta bude objavljen demanti o postojanju Crne ruke.

Prema pismenoj izjavi šefa policije, Dušana Alimpića (proĉitanoj na suĊenju crnorukcima u Solunu, aneunesenoj u sudski zapisnik), bilo je izdato nareĊenje od strane vlade da se Crna ruka ostavi na miru

Za takvo drţanje prema Crnoj ruci, radikalska vlada je, izvesno, imala „debele razloge“. MeĊutim, nasednici Narodne skupštine od 8. juna 1912. godine, pitanje Crne ruke, ali i Bele ruke, kao

„kontraorganizacije“, pokrenuo je prvak Samostalne stranke, Milorad Drašković. U postojanju i jednedruge organizacije on je video podelu Srbije na „vojniĉku i graĊansku“ i ocenio to, kao i samoformiranje Crne i Bele ruke, kao veliku nesreću po drţavu. „Nema dve Srbije“, rekao je on. „Nemavojniĉke i oficirske Srbije nasuprot graĊanskoj Srbiji. Ako ih ima, propale su obadve! GraĊanskaSrbija, koja samo u obliku redovnih kredita daje 40 miliona dinara svake godine za vojsku, ima pravo

već i zbog tog dara, da oĉekuje od vojske ‘dostojnije uzdarje’.“

Po saznanjima pukovnika Miloša Boţanovića, postojala su i pisma iz kojih se videlo da je prestolonaslednik Aleksandar znao za Crnu ruku „i šta ona hoće“. MeĊutim, kad je „pukla tikva“izmeĊu njega i Dragutina Dimitrijevića Apisa, onda je on govorio kako ne zna šta oni rade.

Po najdubljem uverenju Miloša Boţanovića, za „aferu Crne ruke“ iz 1911-1912. godine, najvećukrivicu snosio je prestolonaslednik Aleksandar. Njegovo delo je verovatno i pokušaj stvaranjakontraorganizacije, „Bele ruke“.

Prema ustavu Crne ruke, predoĉenom sudu u Solunu, organizacija „Ujedinjenje ili smrt“, osnovana je9/22. maja 1911. godine. Prema dnevniku Velimira Vemića, pak, datum osnivanja bio je - 10/23.

septembar 1911. godine. A po tvrĊenju ĉlana Vrhovne centralne uprave, Ĉedomira A. Popovića, datumosnivanja udruţenja bio je 9. mart 1911. godine...

Propisi kojih su se morali drţati ĉlanovi Crne ruke bili su vrlo strogi. Za njihovo nepoštovanje bile su predviĊene rigorozne kazne...

Ustav Crne ruke, pronaĊen u Solunu, potpisali su, kao ĉlanovi Vrhovne centralne uprave, IlijaRadivojević, Bogdan Radenković, Ĉedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović,Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović Pĉinjski, Milan Vasić i Milan Gr.Milovanović Pilac.

Cilj organizacije bio je „ostvarenje narodnih ideala - ujedinjenja Srpstva“. Njen ĉlan mogao je bitisvaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto roĊenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno sluţio ovoj idejiPrema ĉlanu 2. ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga je

„institucija apsolutno tajna za širi krug...“ U ĉlanu 4. je reĉeno da za „ispunjenje svog zadatka,organizacija prema karakteru svog bića, utiĉe na sve sluţbene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve

društvene slojeve i celokupni društveni ţivot u njoj“, i da „sprovodi revolucionarnu organizaciju posvim teritorijama na kojima Srbi ţive...“

Inicijativa za stvaranje Crne ruke potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika izKosovske Mitrovice. Radenković je verovatno dao i ime organizaciji - „Ujedinjenje ili smrt“. Navodnnjegova ţelja je bila da Crna ruka bude jedna vrsta VMRO-a.

Kako se navodi, Radenković i nije hteo da pristupi stvaranju Crne ruke dok za to nije dobio pristanak dvojice oficira zaverenika: potpukovnika Ilije Radivojevića Ĉiĉe i majora Dragutina DimitrijevićaApisa. Tek posle toga organizacija je stvorena...



UVOD U DIKTATURU PREMA Milošu Bogićeviću, od Ţivkovića i njegove grupe su potekli„diskreditujući glasovi“ o Crnoj ruci kao o jednoj „ĉisto teroristiĉkoj organizaciji“, koja pod patriotskom fasadom radi na uvoĊenju pretorijanske diktature u Srbiji i koja priprema atentate nadrţavnike i vladare. Već tada su se, navodno, poĉele širiti i vesti da Crna ruka priprema atentat na prestolonaslednika Aleksandra...

Bogdan Radenković je bio onaj ĉlan voĊstva koji je smatrao da Crna ruka, ako se s njom ţeli postićinešto znaĉajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će

se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis je, pak, mislio da Crna ruktreba da bude pre svega vojniĉka organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnihakcija. Na kraju se, ipak, priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se umnogome podudaralo sashvatanjem Ljube Jovanovića Ĉupe - da Crna ruka treba da postane jedan pokret, ĉak jedna politiĉka partija.

To što su Radenković i Jovanović ţeleli da postane Crna ruka, nije se dogodilo. Iz mnogih razloga. On je do kraja ostala brojĉano slaba organizacija i nikad nije uspela da prodre u široke mase.

Pripreme za osnivanje Crne ruke trajale su neke dve godine.

Po proglašenju aneksije Bosne i Hercegovine, kad se za nacionalni rad sve ţivo stalo interesovati, ali ikada je došlo do treţnjenja u pogledu nada u velike sile, Rusiju, u prvom redu, Vemić i njegovi prijatelji ponovo su uzeli u razmatranje mogućnost stvaranja jedne organizacije koja bi u nacionalnomradu bila efikasnija od svih drugih, pa i od Narodne odbrane.

Apis preklinje kralja!


Nisam ni zver ni monstrum da ţelim zlo vašoj liĉnosti. Štampa nazivala Aleksandra „radikalskimkraljevićem“



ĐorĊe KaraĊorĊević

OKRENUTA samo sebi i svojim ciljevima, i prema prilikama i trenutnim interesima deleći ljude u

Srbiji na neprijatelje i na prijatelje, Crna ruka se prema dvoru, prema kruni, nije uvek drţala na istinaĉin. Za uzvrat, i kruna se tako odnosila prema njoj... Jednom je ona prve ljude Crne ruke zasipala poĉastima i poklonima, a drugi put je potezala kamdţiju. To posebno vaţi za prestolonaslednikaAleksandra, od 1914. godine stvarnog vladara Srbije. U odeĊenom ĉasu, 1917. godine, on će se ĉak latiti i maĉa - da bi sa Crnom rukom rašĉistio jednom zauvek...

Princ ĐorĊe KaraĊorĊević je o Crnoj ruci govorio ne samo kao o antidemokratskoj nego i kao o

antidinastiĉkoj organizaciji. Kralj Petar se, pak, dugo kolebao da na Crnu ruku gleda tako kao princĐorĊe... Jednom prilikom, on je ĐorĊu rekao: „Moţda Crna ruka zaista radi zakulisno, ali ma šta onaradila, niko nema prava da se meša u njenu delatnost sve dok se ne pokaţe da su njene radnje uperene protiv drţave i Ustava.“

Po princu ĐorĊu, pod uticajem kralja Petra i njegove politike, ni Aleksandar nije u prvi mah pokazivanetrpeljivost prema Crnoj ruci. Sa Apisom je uspostavio ĉak i prijateljske odnose, i pristao da da prilou novcu za organ Crne ruke „Pijemont“.

Kad je pokrenut proces u Solunu, kralj Petar je promenio mišljenje o Crnoj ruci. Izjasnio se za strogokaţnjavanje njenih ĉlanova na sud izvedenih. Na pitanje da li misli da na smrt osuĊene treba pomilovati, on je navodno rekao: „Pobijte ih!“

NE BIRA SREDSTVA ĐorĐe KaraĊorĊević veli da mu je Aleksandar u Parizu, u februaru 1912.godine, rekao o Apisu: „Imam poverljiva obaveštenja da on nešto buška. Sujeta mu ne da mira.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/04n/feljton-djordje.jpg



Demagog je i agitator. Nemam utisak da uvek bira sredstva, a veĉito je nezadovoljan neĉim.. . Kad si t bio prestolonaslednik, hteo je da ubije tebe, sutra će moţda poţeleti da i mene ukloni.“

Vremenom, glavni protivnik Crne ruke postao je prestolonaslednik Aleksandar. I - najopasniji. Poredostalog i zato što u napad nikad nije kretao sam.

Godine 1912, Aleksandrov saveznik bila je Radikalna stranka. Zbog toga ga je naprednjaĉka „Pravda“nazvala - „Radikalskim Kraljevićem“. To su bila preterivanja, bez sumnje. Jer, Aleksandar ni tada nije

bio nikakav „list na vetru“, taĉno je znao šta hoće.

Upravo u leto 1912. godine, Aleksandar će crnorukce nazvati - „nesretnicima“. A povod da se ovakoizrazi, bio je pokušaj Crne ruke da u svoje ruke uzmu komandu u ĉetniĉkom logoru u Prokuplju.Uistinu, Aleksandar je bio vrlo ambiciozan. A njegove glavne ambicije, pre nego što će od svog oca preuzeti vladarske duţnosti 1914. godine, bile su - da u vojsci vodi glavnu reĉ.

Bolje nego ikom drugom, ove Aleksandrove ambicije bile su poznate voĊi radikala, Nikoli Pašiću. On je, i zbog toga, u proleće 1911. za Aleksandra smislio jednu novu funkciju u vojsci - funkciju glavnogvojnog inspektora, ali joj nije pridavao nikakav znaĉaj. On je bio daleko i od pomisli da sa vladomispusti iz ruku glavni nadzor nad vojskom.

U „Radniĉkim novinama“, moglo se o Aleksandru proĉitati i ovo:

„Nas nimalo ne iznenaĊuje što ovaj mladić uzima na sebe veće uloge nego što bi odgovarale i njegovimgodinama, i njegovoj spremi, i njegovome poloţaju. Nas ne iznenaĊuje ni to što on zaboravlja kako su prolazili oni pre njega koji su uzimali na sebe ulogu agitatora za militarizam.“

Aleksandar je verovatno od Apisa saznao da Crna ruka postoji...

„Fanatik do srţi“, i inaĉe vešt u pridobijanju ljudi, Apis se u pogledu Aleksandra pokazao nedovoljno pronicljiv i, posebno kao loš poznavalac ljudskih karaktera. Oštrouman, brzog shvatanja, a carski

obdaren veštinom za voĊenje intriga, Aleksandar opet nije bio ĉovek koji se lako da obrlatiti. Uz to,njemu je bilo svojstveno da, nikad ništa ne zaboravlja i da onima s kojima se jednom sukobio ispostavraĉun, ma kad to bilo.

NARUDţBENICA KNjIGA „Crna ruka“ moţe da se naruĉi kod izdavaĉa „Prometej“, Novi Sad, TrgMarije Trandafil 11, besplatan telefon 0800 323-323, sajt njnjnj prometej.rs

Već od samog poĉetka sukobljavanja, videlo se da Apis nije dorastao Aleksandr u.

Prema austrijskom istoriĉaru Hansu Ibersbergeru, pravi razlog što su se brzo poremetili odnosi izmeĊuAleksandra i Apisa, treba da je bio taj, što Apis nije pristao da Aleksandar stane na ĉelo Crne ruke... U

tome bi moglo da bude neke istine, budući da je Aleksandar u poĉetku zaista pokazivao izvesnesimpatije prema Crnoj ruci. To je potvrdio i Apis, na sudu u Solunu...

Bez obzira na sve to, i na povremenu saradnju, Aleksandar i Apis kao da su bili predodreĊeni da budu protivnici. Apis je, na primer, govorio, da mu kod Aleksandra smeta što on od ljudi „traţi samoudvorništvo“, a on, Apis, nije udvorica. „Ako se od mene traţi“, rekao je Slobodanu Jovanoviću, „da prestolonasledniku izuvam još i ĉizme, ja to neću i ne mogu!“

Apisa su najviše interesovala unutrašnja pitanja i za sve vreme on je upravo oko njih uglavnom vodio borbu sa brojnim protivnicima, kako svojim liĉno, tako i protivnicima Crne ruke kao organizacije. Ali



malo je kad iz tih borbi izlazio kao pobednik. Bio je uglavnom - gubitnik. Posebno to vaţi za borbekoje je vodio sa Aleksandrom...

U Solunu, Apis se prvo odrekao Crne ruke, izjavljujući da uviĊa da zbog nje treba da bude „osetnokaţnjen, te da više nikome ne pada na pamet upuštati se u sklapanje tajnih društava“. Zatim... Na dan30. marta/12. aprila 1917. godine, on je Aleksandru uputio jedno molepstveno pismo, preklinjući ga dmu poštedi ţivot... To pismo ocenjeno je ne samo kao „neobiĉno“ nego i kao „kapitulantsko“.

U ovom pismu, on je, pored ostalog, rekao: „Vaše Visoĉanstvo, najteţi bol i najteţa duševna stradanjasnosim od momenta od kad mi je saopštena tuţba da sam ja hteo da prospem krv Vašeg Visoĉanstva. J bih, Vaše Visoĉanstvo, morao biti ne ĉovek, ne zver, već monstrum, kad bih i pomislio da Vašojliĉnosti poţelim zla... Ako je do svega ovoga došlo nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da VašeVisoĉanstvo molim za kraljevski oproštaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako ne jedini, a ono glavni krivac, što je došlo do ovih potresa“.

Regent sprema presudu


Da li su pripadnici Crne ruke saraĊivali sa neprijateljem

STALNO neprijateljstvo regenta Aleksandra prema voĊi Crne ruke dostiglo je kulminaciju na Krfu,odnosno u Solunu 1916. godine. Aleksandar se, meĊutim, nije usuĊivao da sam krene na Apisa. Bio m je potreban jak i pouzdan saveznik, a to je mogao biti samo Pašić sa svojom vladom.

U proleće 1916. godine, kad je već bio naumio da se sa Apisom obraĉuna, on sa Pašićem nije dobrostajao, ĉak je mislio da se i njega otrese... "Jaka borba" meĊu njima utihnula je u drugoj polovininovembra 1916. godine - posle ulaska 1. srpskog konjiĉkog puka u Vitolj. Po reĉima regenta Aleksandra, oficiri-crnorukci su "ţeleli da zamene demokratski ustav i vladu Srbije

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/05/2pasic-01.jpg



jednim autokratskim vojnim reţimom za koji su model našli kod Mladoturaka i u Berlinu". Još 1914.oni su "pripremali napad na vladu", a tokom rata oni su "nastavili da misle na osvetu". Njihov voĊa,Apis, je "u toku povlaĉenja preko Albanije mislio da je došao pravi trenutak... Organizovao je

podmuklu propagandu protiv Antante, i jedan od njegovih sauĉesnika ĉak je pokušao da ukradedrţavnu blagajnu..."

Delom inspirisan i onim što mu je rekao regent Aleksandar, Arĉibald Rajs je u svom izveštajufrancuskoj obaveštajnoj sluţbi istakao da je voĊa Crne ruke "širio ideju da saveznici jedino hoće da

iskoriste Srbe kao topovsku hranu", a da bi "Nemci potpuno drukĉije postupali sa Srbima da su ovishvatili da je njihov interes u prikljuĉivanju centralnim silama". Osim toga, da je "tvrdio da su princ

Aleksandar i Nikola Pašić samo agenti Antante i da su svojom politiĉkom vernošću Antanti upropastilzemlju".

OŠTAR ODGOVOR RUSIMA RUSKOJ privremenoj vladi, obrazovanoj po svrgavanju s prestolacara Nikolaja II, koja je u više mahove intervenisala kod srpske vlade da se proces u Solunu obustavi,odnosno da se osuĊeni oficiri pomiluju, Pašić je 27/14. maja 1917. uputio poruku u kojoj je za Crnuruku rekao: "Ta je organizacija imala uništiti narodna prava i slobode i sasvim je protivna rusko jrevoluciji. Pravdati i odobravati rad te organizacije znaĉi da bi trebalo pravdati organizaciju onihoficira ruskih koji bi hteli povratiti u Rusiju apsolutistiĉki reţim".

Za crnorukca Ljubomira Ljubu Vulovića, Rajs je saopštio francuskim obaveštajcima, da je u pitanjuĉovek koji je "pravi razbojnik" i za koga je dokazano da je "ubijao, krao i uzimao novac". Mišljenja da je "afera Ujedinjenje ili smrt" bila "veoma opasna za unutrašnji mir u Srbiji, ali i za interedrţave", Rajs je u izveštaju koji je dostavio Parizu, rekao da je "van sumnje da su Dimitrijević i drugevoĊe (Crne ruke) saraĊivali sa neprijateljem".

SuĊenje crnorukcima je poĉelo 20. marta/2. aprila 1917. godine, a završeno je 23. maja/5. juna istegodine.

Još dok je proces trajao, vlada je na sednici od 24. aprila donela rešenje, da se otkrivena organizacija(Crna ruka) smatra za ukinutu, raspuštenu i strogo kaţnjivu; da se produţi suĊenje onim njenimĉlanovima koji su ĉinili pripreme prevrata i atentata, a sude za to i svi drugi o kojima bi se naknadno

stekli dokazi ili uverenje...Osnovno pri pokretanju procesa u Solunu, ocenjenog i kao "primer montiranog sudskog procesa ĉiji jecilj da se nasilno ukloni opasan politiĉki suparnik", bilo je za vladu to, da se Crna ruka razbije, uništikao or ganizacija jednom za svagda i time, kako je rekao Nikola Pašić, "oĉisti politiĉka atmosfera i javni poredak osigura od iznenaĊenja".

Crnorukci koji su preţiveli proces u Solunu za pokretanje postupka protiv Crne ruke u Solunuokrivljivali su ne samo regenta Aleksandra i Nikolu Pašića, nego, i posebno, Petra Ţivkovića i grupuoficira oko njega - takozvani Komitet desetorice.Ĉak je reĉeno da 29. avgusta 1916. godine na automobil kojim se vozio regent Aleksandar nije pucaoniko drugi do liĉno - Petar Ţivković! To je on uĉinio samo zato da bi mogao da okrivi Apisa, koga je

"mrzeo iz dna duše" i koga je hteo, kako je navodno rekao, sam da otruje u sluĉaju da ga sud ne osudina smrt.Prema navodima Vladimira Dedijera, Petar Ţivković je stajao na ĉelu odbora desetorice formiranog u

cilju likvidacije voĊe Crne ruke. Tom odboru su pripadali još i pukovnici, odnosno potpukovnici JosifKostić, Dragoljub Jeremić, Pavle Jurišić-Šturm, Koĉa Radovanović, Dragutin Okanović, MilutinJanković, Milovan Gavrilović, Radak Radaković i Radiša Nikolić. I neki drugi pisci daju ovom odboruveliki, ĉak i preveliki znaĉaj.

Ti oficiri bez sumnje su se svestrano angaţovali i protiv Apisa i protiv ostalih crnorukaca, ali oni suipak bili samo izvršioci naredbi regenta Aleksandra. To se vidi i iz izjava generala Mirka

Milosavljevića, pripadnika te grupe oficira, koji su u stvari ĉinili Belu ruku. Kako je ovaj general reka



rašireno je bilo uverenje da ta grupa oficira "sve radi, sve namešta... MeĊutim, mi smo samo izvršiocionoga što nam se naredi. Mi se ne usuĊujemo ma šta da mu (regentu Aleksandru) kaţemo. On bi naskroz prozor izbacio..."

Po završenom procesu u Solunu, meĊu ĉlanovima ovog nazovi odbora došlo je do rasprave. Posledica je bio jedan poseban proces u Solunu. Tuţilac je bio Petar Ţivković, a tuţeni Koĉa Radovanović. Prema generalu Panti Draškiću, da bi se Pavle Jurišić-Šturm osvetio Ţivkoviću zato što nije postaokomandant Kraljeve garde, on je nagovorio Koĉu Radovanovića da podnese raport i u njemu iznese št

)e sve saznao da se priĉa o pederestiji Petra Ţivkovića. Rasprava u sudu bila je tajna, ali svi Srbi u Solunu i na Krfu saznali su šta je tokom nje reĉeno. Bio je to uistinu sramotan proces. Svedoci su govorili jezikom sazdanim od najvulgarnijih izraza. Bili

su to prosti vojnici, ali bilo je meĊu njima i intelektualaca. Po tvrĊenju Pante Draškića oni koji susvedoĉili u korist Ţivkovića, bili su posle suĊenja nagraĊivani - povlaĉenjem sa fronta ili pak upućivanjem u Francusku i Englesku, kakav je sluĉaj bio sa svojevremeno ĉuvenim interpretatoromnarodnih pesama Mijatom Mijatovićem, advokatom po zanimanju.

NARUDŢBENICA KNjIGA „Crna ruka“ moţe da se naruĉi kod izdavaĉa „Prometej“, Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11,

besplatan telefon 0800 323-323, sajt www prometej.rs

Apis se nadao milosti


Na samom poĉetku suĊenja jedno je bilo vidljivo: da će suĊenje biti u stvari suĊenje Crnoj ruci kaoorganizaciji, i da se oni putem suda ţele uništiti

Dragutin Dimitrijević Apis

NA samom poĉetku suĊenja, a pre svega na osnovu optuţnice, jedno je bilo vidljivo: da će suĊenje bitu stvari suĊenje Crnoj ruci kao organizaciji, i da se oni putem suda ţele uništiti. To je bio i stav vlade,u prvom redu Nikole Pašića, poznatog po tome što nije bio za prolivanje krvi po svaku cenu.

Pašić je smatrao da "nijedan ministar ne moţe biti spokojan u radu dokle god ne oĉisti svoj resor odljudi, koji pored zakletve kralju i drţavi, imaju još jednu zakletvu po kojoj interesi organizacije stojenad interesima drţave. Nemoguće je primiti odgovornost za upravu poslovima zemaljskim, ako meĊudrţavnim ĉinovnicima ima ljudi koji po zakletvi, datoj organizaciji, njoj moraju još i pod pretnjomkazni, saopštavati i poverljive radnje drţavnih vlasti do kojih bi došli".

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/06/feljton.jpg



U ovom smislu, Pašić je sastavio i jedno uputstvo kako treba razbijati Crnu ruku, koje je dostavio isvim predstavnicima Srbije u inostranstvu. Znaĉajno je da se u uputstvu insistiralo na pravljenju razlikizmeĊu ĉlanova Crne ruke koji su "kaţnjivim sredstvima radili na programu unutrašnjeg prevrata" ionih koji su "pridobijani i zaklinjani na programu pisanom o nacionalnom ujedinjenju".

U skladu sa Pašićevim stavom, da se Crna ruka mora rasturiti "onako radikalno kako to zahtevadrţavna sigurnost, a da se pr i tom od jednog zla ne napravi novo", izvestan broj crnorukaca nije ni

izveden na sud, već samo razrešen duţnosti, a potom penzionisan. MeĊu njima je bilo i viših i niţih

oficira, policijskih ĉinovnika, kao i diplomatskih sluţbenika.

Na sud su izvedeni samo najpoznatiji ĉlanovi Crne ruke - Dragutin Dimitrijević Apis, Milan Gr.Milovanović Pilac, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Ljuba Vulović, Vladimir Tucović neki drugi. Istraga je trajala puna tri meseca. Optuţnica im je uruĉena 17. marta 1917. godine. Dela

stavljena na teret bila su teška i povlaĉila su za sobom najstroţe kazne. Apis je verovatno biozaprepašćen kad je proĉitao optuţnicu i video za šta se sve okrivljuje...

Već na osnovu optuţnice moglo se pretpostaviti kakve će kazne biti izreĉene optuţenima i da će nekeod njih moći da spase od najgoreg samo milost regenta Aleksandra. Na većinu od optuţenih milost sezaista "izlila", a na trojicu nije - na Apisa, Ljubu Vulovića i Rada Malobabića.

Kad su smrtne kazne nad ovom trojicom izvršene, mnogi su se zapitali zašto i oni nisu pomilovani, a pre svega Apis.

OBUKA GAVRILA PRINCIPA MALO je verovatno da se Apis uopšte i sreo sa mladim atentatorimiz Bosne. Prema onome što je pouzdano utvrĊeno, sa njima je od voĊa Crne ruke imao kontakte jedinoVojislav Voja Tankosić. On je bio taj koji je u Beogradu organizovao i njihovu obuku u gaĊanjurevolverom. A instruktor je bio Dragiša M. Stojadinović, u to vreme jedan od najboljih strelaca uzemlji i uĉesnik u ĉetniĉkim akcijama 1905. i 1907. godine. Stojadinović je Gavrila Principa (i TrifkaGrabeţa) obuĉavao na strelištu kod Smutekovca, iznad Vajfertove pivare.

Nije bila nikakva tajna da za pomilovanje Apisa, njega posebno, regent Aleksandar nije hteo ni da ĉujOd viĊenih radikala, za izvoĊenje Apisa na gubilište najviše je bio Stojan Protić. Prema SlobodanuJovanoviću, on je govorio: "Bolje da ja ubijem njega, nego on mene".

Nikola Pašić nije ţeleo da se Apis pomiluje... Regent je bio za to da se smrtne presude izvrše nad svimonima kojima su bile izreĉene. Pašić ga je, meĊutim, ubedio da od devetorice na smrt osuĊenihšestorica budu pomilovana. Od Apisovog pogubljenja regent Aleksandar je "pravio svoje liĉno pitanjeZbog toga što je bio ĉvrsto uveren da bi mu Apis, samo kad bi mogao, i ne kolebajuć i se ni trena,oduzeo ţivot. Drţeći Apisa za krajnje opasnog ĉoveka, on je navodno mislio da voĊ Crne ruke, a kako je tvrdio ministar Ljuba Jovanović Patak, pati "od ubilaĉkog ludila" i da je on takav "zloĉinaĉki tipkoga je opasno ostaviti na slobodi".

Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine. Kako je mnogo puta reĉeno (osobito poslePrvog svetskog rata) njega je u stvari "ubilo" pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917.

godine. To je bio njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog prestolonaslednika FrancaFerdinanda u Sarajevu. "Dokument-ubica", kako će reći Krsta Cicvarić za ovaj akt, jeste bio jedanvaţan dokument, ali on je, kad se svaka reĉ dobro proanalizira, ipak malo šta dokumentovao.

Toga je, prema svemu sudeći, bio svestan i sam Apis. On ga je saĉinio sa jasnim ciljem - da zbuni sud

one po ĉijim je uputstvima sud delovao. To je on ĉak i rekao - u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu

Stojkoviću, 30. marta 1917. godine po starom kalendaru. "Biće to udar za sud", rekao je Apis. "Sudneće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci..."



Zatim, Apis je rekao da bi ipak moglo sve lepo da se svrši, da se "suĊenje prekine u drţavnominteresu", i da se on i njegovi drugovi "stave pod disciplinski sud koji moţe ako hoće i uniformu da imskine, pa kvit". Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, meĊutim, on je kapetanu Stojkoviću rekao: "Evošta moţe da uĉini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni,da će se o tome pisati. Što ne kaţu odmah 20 godina robije, nego prave cirkus".

I neki pripadnici Crne ruke osuĊeni u Solunu na smrt pa pomilovani, Milan Gr. Milovanović Pilac,Velimir Vemić i drugi, smatrali su (i to rekli u izjavi za štampu u decembru 1923. godine) da je

poverljivi Apisov raport bio glavni uzrok izvršenja smrtne kazne nad njim.

Pitanje je, meĊutim, da li se baš sve što je Apis izneo u svom raportu moţe prihvatiti kao apsolutnotaĉno - posebno njegovo tvrĊenje u raportu da je on angaţovao Rada Malobabića da organizuje atentau Sarajevu i to tek onda kad mu je vojni ataše Rusije u Beogradu, Artamanov, "dao uverenje" da Rusijneće ostaviti Srbiju bez zaštite ako je Austrougarska bude napala.

Kraljeva noćna mora!


U nizu tvrdnji, zašto je Apis „morao“ da bude osuĊen na smrt i izveden pred stroj ţandarma, jednatvrdnja zasluţuje posebnu paţnju

Kralj Aleksandar

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/07b/feljton.jpg



U POĈETKU, kad je vlada jednoglasno donela odluku (na sednici od 19. decembra 1916) da se protivApisa i drugih crnorukaca povede postupak, glavni optuţujući materijal predstavljali su dokumenti onavodnim Apisovim pregovorima sa neprijateljem. Ti dokumenti, koje su vladi prezentirali ministar

vojni Boţidar Terzić i ministar unutrašnjih poslova Ljuba Jovanović Patak, bili su falsifikati - po

tvrĊenju austrijskog istoriĉara Ibersbergera.

U nizu tvrdnji, zašto je Apis „morao“ da bude osuĊen na smrt i izveden pred stroj ţandarma, jednatvrdnja zasluţuje posebnu paţnju: to je ona po kojoj je Apisova smrt stajala u vezi sa pregovorima o

miru, koje je Austrougarska povela sa silama Antante, a o ĉemu je, navodno, bila obaveštena i srpskavlada...

U literaturi se navodi da je pukovnik Petar Ţivković u vreme Solunskog procesa putovao u Švajcarsku„sa naroĉitom pismenom porukom regenta Aleksandra za princa Siksta Burbonskog“, koji je kaoopunomoćenik austrijskog cara Karla vodio pregovore o separatnom miru sa silama Antante. Dobijeninalog, meĊutim, Ţivković nije izvršio, tvrdi se, i to zato što je hteo da ga isk oristi za ucenjivanje

regenta Aleksandra. Deponovao ga je u jednoj banci u Švajcarskoj...

Jedan od onih koji su prvi ustvrdili da je regent Aleksandar poslao Petra Ţivkovića u Švajcarsku, sa pismom za Siksta Burbonskog, bio je crnorukac Vladimir Tucović. U svojim zabeleškama on je izneo

da je regent Aleksandar to uĉinio u ĉasu kad su pokrenuti pregovori o separatnom miru izmeĊuAustrougarske i sila Antante.

U brošuri „Solunski proces 1916-1917“ anonimnog autora, objavljenoj u Beogradu 1923. godine,reĉeno je, pored ostalog: 1) da je Solunski proces „u dubokoj uzroĉnoj vezi sa pregovorima Austrije zaseparatan mir“, 2) da su se „unutrašnji razlozi koji su vladu rukovodili da izvrši atak na organizacijuUjedinjenje ili smrt poklapali sa spoljnom nuţdom“. Sve je to znaĉilo, da su „ljudi osuĊeni i pobijenine radi svojih krivica, radi toga što su radili protiv drţave ili pripremali stvari za koje se optuţuju, negšto je tako odluĉeno iz politiĉkih razloga“.

Nauprot tvrĊenjima da Solunski proces i osuda na smrt voĊe Crne ruke stoje u vezi sa pokušajima

Austrougarske da zakljuĉi separatni mir sa silama Antante (i preko toga sa nastojanjem srpske vlade idvora da se u pravom ĉasu naĊu na pravoj strani, i saĉuvaju svoje pozicije), postoje mišljenja da glavnmotiv svega treba traţiti u drţanju regenta Aleksandra kako prema Apisu liĉno tako i premaorganizaciji kojoj je on stajao na ĉelu.

USLOVI CARA KARLA KAD je poveden postupak protiv crnorukaca, austrijski car Karlo je (usvojeruĉnom pismu predsedniku Francuske Poenkareu od 24. marta 1917. godine) u pogledu Srbije

imao sledeće zahteve: „da Kraljevina Srbija ubuduće prekine sa bilo kojim društvom ili organizacijomkoja bi teţila za raspadom Monarhije, naroĉito sa Narodnom odbranom, i da sva takva društva iorganizacije uništi; da svim sredstvima u njenoj vlasti lojalno spreĉava svaku takvu politiĉku agitaciju bilo u Srbiji bilo izvan njenih granica“.

Po Vojislavu J. Vuĉkoviću, dva momenta su igrala odluĉnu ulogu u rešenosti regenta Aleksandra daApisa i Ljubu Vulovića, njih u prvom redu, pošalje na gubilište: to su bili osećanje mrţnje prema njimi strah od njih.

Pišući o ljudima koji su bili njegovi savremenici, i Slobodan Jovanović kaţe, da „po svemu izgleda da je proces ţeleo sam Prestolonaslednik, koga je podbadala jedna grupa Apisovih protivnika. Aleksandrnije napuštala misao da mu Apis radi o glavi. Cela Apisova prošlost kraljeubice, osiono drţanje nekihnjegovih pristalica, svakodnevne dostave belorukaca i policije, - sve je to odrţavalo Aleksandra utakvoj uznemirenosti, da on više nije razlikovao izmeĊu svoga straha i istine...“



Kao što je verovao, i s razlogom bez sumnje, da mu Apis radi o glavi, tako je Aleksandar, moţda i višverovao da bi njegov dţelat najpre mogao biti major Ljuba Vulović. Jaseniĉanin poreklom, ovaj oficir bio je u Aleksandrovim oĉima, i ne samo njegovim, oliĉenje krvološtva.

Uz mnoge druge crnorukce i Vulović je uĉestvovao u ĉetniĉkoj akciji. Bio je i ĉlan tajnog izvršnogodbora ĉetniĉke organizacije sa sedištem u Vranju. Isticao se velikom bezobzirnošću, a pred izvoĊenjena streljanje u Mikri, Rade Malobabić ga je (pred sveštenikom Zdravkom Paunovićem) nazvao„strašnim ĉovekom i opasnim zlikovcem...“

Koliko je Aleksandar bio naĉisto u pogledu Vulovića i Apisa, ali i drugih crnorukaca, toliko su i oni

bili naĉisto s njim. Bilo im je potpuno jasno kakav je on ĉovek i kako je s njim teško izići na kraj.

Apis je 1914. godine kazivao generalu Panti Draškiću da je „lojalna saradnja“ sa Aleksandrom „teškomogućna“. I nije grešio... Aleksandar je bio izrazito autokratskih sklonosti. Kad je 1914. godine postaregent, rekao je Draškiću (svom tadašnjem aĊutantu): „Sad ja vladam, sad je i vaš ţivot u mojimrukama“.

NARUDŢBENICA KNjIGA „Crna ruka“ moţe da se naruĉi kod izdavaĉa „Prometej“, Novi Sad, Trg

Marije Trandafil 11, besplatan telefon 0800 323-323, sajt www.prometej.rs

Sujeveran i zlopamtilo, Aleksandar je bio naroĉito osetljiv na uvrede. U tom pogledu nije se promeniodo kraja ţivota. Vasilije Trbić je opisao sluĉaj koji to najbolje potvrĊuje... Kad je preko agenta dvorsk

tajne sluţbe (i nju je Aleksandar imao kao kralj Jugoslavije), saznao da se general Tisa Milosavljević(bivši ban Vrbaske banovine i ministar saobraćaja) „izlanuo“ u zagrebaĉkoj ţelezniĉkoj restoraciji dase „kralj okruţio lopovima i prljavim ljudima koji su ga do guše uprljali“ pa sada on, Milosavljević,treba da ga spasava, telegrafski je naredio da se Milosavljević najhitnije vrati u Beograd i javi mu se nraport... Ĉim je general ušao u njegov kabinet, kralj je skoĉio sa stolice, pritrĉao mu, zgrabio ga za guši „gadno ga nekraljevski opsovao: Ti li si taj što mene pereš od prljavštine! Ti li si taj što spasava mojobraz... Majku ti gejaĉku, marš napolje i odmah da podneseš ostavku...“

Ovo, meĊutim, nije bilo sve. Kralj Aleksandar je svog ministra i generala još i nogom udario u tur, azatim ga gurnuo niz stepenice...

Atentat traţi dokaze


Izraziti autokrata, Aleksandar je imao jednostavnu formulu: ko je poslušan - taj mu je prijatelj, a svidrugi su mu neprijatelji



Nikola Pašić i Ţivojin Mišić

UKAZIVANJE na Aleksandra kao na glavnog krivca za osudu i pogubljenje voĊe Crne ruke lako jerazumeti. On je zaista bio ĉovek koji ume i da mrzi i da se sveti. Izraziti autokrata, Aleksandar je imao jednostavnu formulu: ko je poslušan - taj mu je prijatelj, a svi drugi su mu neprijatelji, i morali su bitiuklonjeni s puta.

„Padanje u jarost“ bila je ĉesta pojava kod Aleksandra. A kad bi se to desilo - mogao je i da kaţe i dauradi svašta... Mile Pavlović Krpa napisao je u jednom svom neobjavljenom tekstu o vojvodi ŢivojinuMišiću da je Aleksandar jednom prilikom, kad je Mišić bio naĉelnik Vrhovne komande (1919. godinezatraţio od njega obaveštenje o nekoj ne mnogo vaţnoj stvari, a kad ga nije dobio - dreknuo je: „Neznate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa!“

U ovakvoj situaciji, malo ko bi se smeo usuditi da se Aleksandru suprotstavi, uopšte i da usta otvori.Ali Mišić je bio - Mišić. „Ja ništa ne znam!“, rekao je vojvoda Mišić. „Pa zar vi tek sada vidite, posle

Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakĉalana, posle Dobropolja izarobljavanja maršala Makenzena, da ja ništa ne znam. Vidi se koliko ste vi vidoviti kada tek sadazapaţate da ja ništa ne znam! Ĉudim se i ne mogu dovoljno da se naĉudim što me još drţite i trpite naovom mestu...“

Na kraju, vojvoda Mišić je rekao kralju Aleksandru: „Postarajte se da se za ovo mesto naĊe pogodnijelice koje više zna, a ja ionako mislim da mi više ovde nije mesto“.

Tokom procesa pripadnicima Crne ruke, Aleksandar je takoĊe ĉesto padao u jarost i u takvom stanjudavao do znanja da je spreman da na svoje neprijatelje potegne i maĉ iz korica... To je, sigurno,doprinelo tome da on bude proglašen za jedinog pravog vinovnika svega što se u Solunu dogodilo, a št- kad se sve dobro proanalizira - ipak nije bio sluĉaj.

Solunski proces nije bio samo njegova stvar i on nije bio posledica samo njegove mrţnje prema Apisucrnorukcima, mada je postojanje te mrţnje dokazano. Solunski proces imao je mnogo, mnogo dublju

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/08b/feljton-zivojin.jpg



pozadinu... To se, uostalom, vidi i iz toga šta je sve reĉeno o ovom procesu i kako je on sve prikazan iocenjen.

Okarakterisan i kao „gruba povreda prava i pravde“, kao suĊenje koje je otvorilo krupan problem uunutrašnjepolitiĉkim odnosima Srbije, Solunski proces je predstavljen i kao kraj sukoba dvemilitaristiĉke grupe oko prevlasti, koji je poĉeo da se ispoljava naroĉito 1911. godine, kad je osnovanaCrna ruka. To je bio „obraĉun koji je predstavio srpsku vladajuću burţoaziju, a naroĉito kraljaAleksandra u svoj njihovoj nakaznosti“, reĉeno je pored ostalog. To je bila afera koja je Srbiju

„predstavila kao srednjovekovnu drţavu sa varvarskim politiĉkim manirima...“

Citirajući „Sudski trebnik“ sudije Laze Uroševića, „Velika Srbija“ je isticala da navedena kriviĉna del„spadaju u kategoriju politiĉkih krivica“ i da je za neke od njih predviĊena smrtna kazna (ĉak i kad niju pitanju „svršeno delo“), a za neke - kazna robije od tri do pet, odnosno od petnaest do dvadeset

godina. Najstroţa kazna, kazna smrti, bila je predviĊena „za preduzeće koje na to ide: da vladajući kraili Prestolonaslednik bude ubijen, zatvoren, ili da se neprijatelju u ruke preda ili za vladu nesposobnim

uĉini, ili da se ma na koji bilo naĉin iz zemlje ukloni“.

Kako je u „Velikoj Srbiji“ pomenuto, pri primeni odredbi Kaznenog zakonika, sud u Solunu bio jeupućen i na tumaĉenja tih odredbi od strane Grgura Milovanovića, profesora Pravnog fakulteta u

Beogradu, oca drugooptuţenog generalštabnog pukovnika Milana Gr. Milovanovića Pilca. A po timtumaĉenjima, za kriviĉna dela veleizdaje (izdaja zemlje i naroda, izdaja vladaoca, povreda drţavnogsklopa - zemaljskog ustava) „nuţno je da se preduzme radnja, kojom se zapoĉinje ne izvršenje samogkriviĉnog dela već izvršenje namere i plana zarad ostvarenja ţeljenog dela. Sledstveno moţe bitiizdajniĉkog preduzeća i onda kad inaĉe za drugo delo ne bi ni pokušaja bilo.. Sam pokušaj smatra se,dakle, kao svršeno delo...“

IZDAJA U TRI ČLANA Prema listu „Velika Srbija“, koji je izlazio u Solunu, optuţenim„kolovoĊama Crne ruke“ suĊeno je strogo po odredbama Kaznenog zakonika, posebno po odredbamaiz glave devete, koja je obuhvatala,

1) kriviĉno delo veleizdaje zemlje i naroda,

2) delo izdaje vladaoca,3) delo povrede drţavnog sklopa - zemaljskog ustava.

U razmatranju pravovaljanosti osude Apisa i drugih voĊa Crne ruke, Slobodan Jovanović je pošao odtoga (i hteo je to da dokaţe) da je sud u Solunu izrekao presudu na osnovu pretpostavki - da je Crna

ruka, osnovana da obori postojeće stanje i uspostavi diktaturu, htela da ostvari svoj cilj uklanjanjemAleksandra i Pašića, što je i pokušala atentatom na Aleksandra kod sela Ostrova u avgustu 1916.godine.

Prema njegovom uverenju, Apis je osuĊen na smrt „na osnovu takozvanog sastavnog dokaza“. Drugimreĉima, dovodeći razne ĉinjenice jednu s drugom u vezu, sud je našao da je Apisovo uĉešće u atentatu

verovatno. Po toj oceni verovatnoće, sud je, s ĉisto formalnog gledišta, mogao osuditi Apisa, ali samona neku manju k aznu, a ne na smrt... Za dokazanu krivicu zakon je traţio priznanje optuţenoga ili iskadva svedoka. U Apisovom sluĉaju, njegovog vlastitog priznanja nije bilo...

Apis ne samo da nije priznao bilo kakvu svoju umešanost u navodni atentat na regenta Aleksandra kodsela Ostrova, nego ga je i osudio - „kao odvratno delo“. Dajući na sudu iskaz po ovoj taĉki optuţnice,on je rekao, da bi trebalo da bude „ne divlja zver, nego meĊu divljim zverovima najkrvoloĉnija zver“ pa da mu moţe „ovakva misao doći na pamet“.

Metak i bez presude!



Vasa Kazimirović | 09. oktobar 2013

Slobodan Jovanović kaţe da je rekao Aleksandru 1919. godine, dve godine pošto je smrtna kazna nadApisom bila izvršena, da voĊa Crne ruke nije smeo biti osuĊen na smrt

Slobodan Jovanović

SLOBODAN Jovanović kaţe da je rekao Aleksandru 1919. godine, dve godine pošto je smrtna kaznanad Apisom bila izvršena, da voĊa Crne ruke nije smeo biti osuĊen na smrt. Aleksandar je odgovorioda su mu drugi pravnici kazali da je presuda Apisu u svemu zasnovana na zakonu. „Posle toga, janisam mogao pomilovati Apisa. Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava ubiti svogVrhovnog komandanta, znaĉilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu.“

Glavni razlog, zbog kojeg Apis nije smeo biti streljan, bio je, po Jovan oviću, taj, što je na sudu uSolunu bio naveden samo „jedan fakt - atentat protiv prestolonaslednika. Sve drugo bili su samo

planovi, pa i to planovi koje je optuţnica proizvoljno tumaĉila“.

Za Miloša Bogićevića, atentat kod Ostrova i nije bio nikakav - „fakt“. U pitanju je bila - konstrukcija.Ĉak ni sa datumom navodnog atentata nije bilo sve u redu... Prvobitno, sud je obavešten da se atentatdogodio 28. avgusta/10. septembra 1916. godine. A tek kad je utvrĊeno na osnovu dvorskog ţurnala dAleksandar tog dana nije automobilom išao na front, za datum atentata uzet je 29. avgust/11. septemba1916. godine...

Suprotno zakonskim propisima, delo atentata nije konstatovao sud na licu mesta. A što se tiĉe istrage,ona je otvorena tek sedam meseci kasnije, 20. marta/2. aprila 1917. godine.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/09n/feljtoni--slobodanjovanovi.jpg



Tokom sudskog procesa utvrĊeno je, da su zaista u pravcu automobila kojim se vozio regentAleksandar ispaljena dva hica (iskazima regentovog aĊutanta pukovnika Pavla Jurišića-Šturma ivozaĉa, markiza D’Avarija), i da je regent, odmah naredivši da se kola zaustave, izašao da vidi šta se tzbilo... Njegova pratnja i francuski detektivi nisu, meĊutim, mogli ustanoviti odakle su hici ispaljeni...

Po Bogićeviću, i samo drţanje Rada Malobabića, okrivljenog kao izvršioca navodnog atentata, bilo je

„ĉudno“. On nije priznao ništa ali nije mogao dokazati da ima ikakav alibi za dan u kojem se atentatdogodio. Naprotiv, on je priznao da je tog dana bio na putu za Ostrovo, da je video automobil sa

regentom i da je, videvši da je karavan magaraca prepreĉio put automobilu, te magarce liĉno rasterao..I, dalje, da se, ĉuvši za atentat u mestu Modena, dobrovoljno prijavio komandi mesta u Solunu, da bi jo tome obavestio.

Ovakvo drţanje Malobabića, Bogićević je protumaĉio njegovim kolebanjem „izmeĊu savesti i pritiskavršenog nad njim od strane policije“, koja je htela da prizna da je Apis bio organizator atentata...

Bogićević je još rekao da je Malobabić pred razlaz prestolonaslednika Aleksandra sa Apisom i Crnomrukom, 1912. godine, imao liĉni kontakt sa njim. Njega je u dvor, više puta, noću, uvodio crnorukacmajor Milan Vasić... Aleksandar mu je tada navodno savetovao, da što pre osigura svoj ţivot itestamentom odredi da u sluĉaju njegove smrti premija osiguranja bude isplaćena Crnoj ruci. Ĉak je b

spreman i da plati sumu osiguranja...

U vezi sa pokušajem atentata na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, i uopšte u vezi sa celimSolunskim procesom, ako se izuzme regent liĉno, jedna od najnapadnijih liĉnosti bio je LjubaJovanović Patak. Posle Prvog svetskog rata, njega je ĉitav niz listova nazvao - „solunskim dţelatom“.Ali bilo je i listova koji su smatrali da se on u stvari u Solunu - prevario. A prevario se zato što seisuviše pribliţio „dvorskoj vatri“ i pri tom se - „oprţio“.

Za Ljubu Jovanovića nije jednom napisano, i kazano, da je on jedan od „najzasluţnijih“ što je uopštedošlo do procesa u Solunu, i što se on završio kako se završio. Reĉeno je, uz sve drugo, da je on pošto poto hteo da se proces u Solunu „sa svom strogošću tera do kraja“, da je bio „ţestoko protivan da se

uhapšenim crnorukcima izaĊe bilo u ĉemu u susret“ i da je celu „solunsku aferu“ hteo da iskoristi zaĉišćenje vojske „od mnogih oficira koji su bili zazorni Radikalnoj stranci“. Za njega je reĉeno i to da juz Pašića i Protića najviše kriv što je kazna nad Apisom izvršena. Dok je Aleksandar bio toboţ sklonda da pomilovanje Apisu, Jovanović, Pašić i Protić bili su odluĉno protiv...

OSVETA LjUBE PATKA U ZATVORU, u razgovoru sa kapetanom Stojkovićem, koji ga je nadzirai ĉešće mu postavljao razna pitanja, sve kao uzgred - a u stvari po nalogu, Apis je rekao da je atentat

„ili liĉna osveta prema Prestolonasledniku ili nešto naroĉito namešteno od onih koji su njega i njegovedrugove hteli ovde da dovedu, a na ĉijem je ĉelu Ljuba Patak“.

Pred samo streljanje, 11. juna 1917. godine, Apis je u zatvoru sastavio svoj testament i u toj svojoj

„poslednjoj volji“ kao prvo rekao, da umire - nevin, u ubeĊenju da je njegova smrt potrebna Srbiji izviše razloga.

Prema Krsti Cicvariću, i pre obnarodovanja Apisove „poslednje volje“, već odmah po izricanju presude, „akreditovalo se uverenje“ da je on „nevin osuĊen“, a da je cela „solunska afera neštonamešteno od poĉetka do kraja i da su radikali išli na to da se pošto-poto otarase jednog svog

protivnika za koga su drţali da im moţe veoma smetati pri povratku u Srbiju“... Da nije bio „sudskiosuĊen, Apis bi ipak platio glavom u zatvoru bez presude, na primer pri prevozu preko mora“. I to izviše razloga, a pored ostalog i zbog toga što je „politiĉka situacija posle naše katastrofe i svetskasituacija u toku 1916. godine bila takva, da je radikalima bilo veoma potrebno da nestane DragutinDimitrijević, i tako se imaju razumeti reĉi Dimitrijevića da su njegovu smrt diktirali viši razlozi...“



Cicvarićevo proglašenje radikalskih prvaka za glavne krivce Apisove smrti, a Aleksandra za onog koji je pokušao da spase glavu voĊi Crne ruke, koji je toboţ hteo da ga pomiluje, moţe se razumeti samoako se ima u vidu da je Aleksandru, neposredno po završe tku rata, navodno i zbog ulaska Slovena iz

Austrougarske u novu drţavu, bilo veoma stalo da za Solunski proces budu optuţeni radikali s Pašićemna ĉelu. U ovome verovatno leţi pravi razlog zašto je regent Aleksandar spreĉio da Pašić bude prvi predsednik pr ve jugoslovenske vlade (iako su to traţili predstavnici svih politiĉkih stranaka, kako izSrbije tako i iz drugih zemalja) i onda ga - da bi zabašurio svoj niĉim dopustiv gest - naimenovao za

šefa jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu.

Osveta sudije Dabića


U svojim napisima, Krsta Cicvarić je Solunski proces, upravo zbog navodnog atentata na regentaAleksandra kod sela Ostrova, uporedio sa suĊenjem iz 1899. godine krivcima za pokušaj ubistva kraljaMilana Obrenovića

Pripadnici Crne ruke

U svojim napisima, Krsta Cicvarić je Solunski proces, upravo zbog navodnog atentata na regentaAleksandra kod sela Ostrova, uporedio sa suĊenjem iz 1899. godine krivcima za pokušaj ubistva kralja

Milana Obrenovića, koji je tada bio komandant aktivne vojske i imao ĉin armijskog generala. U obasluĉaja sudilo se za dela koja su u javnosti drţana za „nameštena“ i u oba sluĉaja u pitanju je bioobraĉun sa politiĉkim protivnicima: 1899. godine sa radikalima, a 1917. godine - sa Crnom rukom.

Sve što se zbilo sa crnorukcima 1916. godine, i Cicvarić je pokušao da objasni tadašnjom situacijom..vojniĉki i diplomatski situacija je bila takva da se dobijao utisak da će Srbija dobiti vrlo malo ili da ćeĉak, uprkos tolikim ţrtvama, izaći iz Prvog svetskog rata bez ikakvih tekovina. Ogorĉenje premaradikalima, koje je i dotle bilo veliko, dostiglo je 1916. vrhunac...

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/10n/feljton--crnaruka.jpg



Radikali tada donose jedno oĉajno rešenje: da još sad, dok su u sili i vlasti, raskrste sa svojimnajopasnijim protivnicima, kako posle, pri povratku u Srbiju, ne bi bilo dockan... U oskudici drugihosnova, i kad nije bilo druge, radikali dolaze na misao o atentatu na regenta Aleksandra, i po ovoj

laţnoj krivici osuĊuje se na smrt Dragutin Dimitrijević i nekoliko njegovih drugova... Time je trebalo

da se da satisfakcija Austriji, s kojom su radikali mislili 1916. da se mora praviti takozvani sporazumnmir. Time se objašnjava okolnost da su radikali uzeli od Dimitrijevića pismeno priznanje da je onorganizator Sarajevskog atentata...

Kao dokaz da je Solunski proces bio izreţiran iz politiĉkih razloga, navedeno je i to da je sudsko većesa izuzetkom jednog jedinog sudije (sudskog potpukovnika Branka Gatalovića, koji je izdvojio svojemišljenje u korist optuţenih) bilo sastavljeno od najljućih, ĉak i liĉnih protivnika crnorukaca. JedanmeĊu njima bio je potpukovnik Ljubomir Dabić, onaj koji je na gubilištu proĉitao presudu Apisu,Vuloviću i Malobabiću. Prema „Beogradskom dnevniku“ (broj 78 iz 1919. godine) on je posle izvršenkazne nad pripadnocima Crne ruke izjavio, „da su ga crnorukci više od 10 godina gonili, da se zakleoda će im se osvetiti i krvi napiti, da je najzad doĉekao da im se krvi napije i da samo ţali što nijedoĉekao da i ostali iz Crne ruke doĊu na kolac...“

Iz zvaniĉnog izveštaja potpukovnika Ljubomira Dabića o izvršenju smrtne kazne nad Apisom,Vulovićem i Malobabićem, vidi se da je presuda izvršena u 4 sata i 47 minuta - 13/26. jula 1917.

godine.

Na mestu izvršenja smrtne kazne, Apis je rekao Dabiću: „Vidiš li, Ljubo, šta ja doţiveh, a veruj mi dasam nevin.“ Kad mu je Dabić na to odgovorio da mu moţe biti uteha da je po zakonu kriv i da jenjegova smrt potrebna otadţbini, Apis je kazao: „Molim te, reci mojim prijateljima, da ne ţalim što ću pasti od srpske puške, jer je to za dobro Velike Srbije...“

Po Dabiću, Apis se drţao ĉvrsto, samo mu je glas lako podrhtavao... Što se tiĉe Vulovića, njega do poslednjeg ĉasa nije napuštao humor...

Kao i Ljubomir Dabić, i predsednik sudskog veća bio je veliki protivnik Crne ruke. To je bio pešadijsk

pukovnik Petar Mišić, jedan od glavnih voĊa zavere iz 1903. godine. I sam predsednik Velikog vojnogsuda bio je protivnik crnorukaca... Bio je to general Mirko Mirosavljević.

Štošta što je uraĊeno (i kako je uraĊeno) u vezi sa pokretanjem sudskog postupka protiv crnorukaca,

zakljuĉno sa naimenovanjem sudija meĊu kojima se nalazio i poznati belorukac Josif Kostić, dalo jeosnova nekim piscima da kaţu da Solunski proces i nije uopšte organizovan u cilju zadovoljenja pravda...

OD PREVRATA DO ATENTATA U PRVI mah crnorukci i nisu bili okrivljeni za delo atentata naregenta Aleksandra. Oni su i po Krsti Cicvariću, „najpre bili osumnjiĉeni da su spremili prevrat u vojsi u drţavi“. Tek potom stavljen im je na teret atentat „o kome oni ni pojma nisu imali“.

Po mišljenju Hansa Ibersbergera, austrijskog istoriĉara, pravi motiv „inicijatora procesa (regentaAleksandra, njegove kamarile, Bele ruke i radikala) pored namere da se ukloni jedan svedok

umešanosti Srbije u atentat u Sarajevu bila je ţelja da se izvrši osveta nad Apisom i njegovimdrugovima“.

Trenutak za to je bio povoljan. Apis je u meĊuvremenu izgubio mnogo od svog prestiţa, a bio je i lišesvakog oslonca koji je imao u Vrhovnoj komandi do smenjivanja vojvode Putnika. Povoljnost više zasudski obraĉun sa Apisom predstavljale su (po Milošu Bogićeviću) i sledeće ĉinjenice: što je procesvoĊen na tuĊem tlu, pod zaštitom francuskog vrhovnog komandanta u Solunu, i što, otud, nije bilomesta strahovanju od nekog otpora, kakav se mogao javiti da je proces voĊen u zemlji.



SuĊenje crnorukcima u Solunu potrajalo je 81 dan. O poslednjem danu procesa (23. maja/5. juna 1917godine) dao je Apis svoju završnu reĉ, apelujući na pravdu i pravednost...

Kako je rekao Bogdan Radenković (10/23. aprila 1917. godine), kada je suĊenje već bilo uvelikoodmaklo, na sudu se nije trebalo ni braniti, jer je sve unapred bilo jasno.

Radenković je bio potpuno u pravu, pogotovo u pitanju Apisa. I za tuţioca, i za sudsko veće (videlo seod samog poĉetka suĊenja) voĊa Crne ruke bio je - kriv. On je bio „stoţer oko koga se sve okretalo i u

organizaciji i oko organizacije“. On je bio „ako ne priznati, a ono prećutni predsednik organizacije, ili je taj poloţaj sam uzurpirao i prikupio sve u svoje ruke...

Kako je reĉeno u optuţnici, „polazna taĉka postojanja krivice i kriviĉne odgovornosti optuţenih oficiri Bogdana Radenkovića“, bili su „Ustav organizacije Ujedinjenje ili smrt, njihovo ĉlanstvo u tojorganizaciji i nekih u njenoj Vrhovnoj centralnoj upravi“.

Apisove kule u vazduhu


Bez obzira na to kako je sve ocenjen Solunski proces, jedno je neosporno - da je, formalno gledano,voĊen u okviru zakona i u duhu zakonskih propisa

Bela kula u Solunu

POZIVAJUĆI se na iskaze samih optuţenih, da ih „treba dobro cepnuti“ što su ušli u organizaciju (da bi se „tajnim organizacijama jednom stalo na put“), drţavni tuţilac je rekao da mu ne preostaje do da sam kaţe da je Crna ruka „tajna organizacija politiĉko-revolucionarna, prevratniĉka, teroristiĉka i

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/11b/feljton--thessaloniki_white.jpg



uzurpatorska sa antidrţavnim odredbama u Ustavu, i skroz nedozvoljena, a u oĉiglednoj protivnosti sadrţavnim Ustavom, slobodama narodnim i zemaljskim zakonima...“

Bez obzira na to kako je sve ocenjen Solunski proces, jedno je neosporno - da je, formalno gledano,voĊen u okviru zakona i u duhu zakonskih propisa. I - znalaĉki. Vrlo vešto. Pred pogubljenje, sam Ap je rekao: „Zbilja mora se priznati veštaĉki su nam sve skrojili. Sve što im je trebalo uneli su, a to nijelaka stvar. Svakom su namestili onoliko elemenata koliko je potrebno pa da paragrafi dobiju svoju

vaţnost. Bogami, majstorski su izveli!“

Apis je rekao još nešto, što se ticalo grešaka koje je on poĉinio, i zbog kojih je smatrao da je stradao.Od svih tih grešaka, najveća greška bila mu je - „mešanje u politiku“, mešanje u razne poslove koji su bili u nadleţnosti regenta Aleksandra i vlade. Ĉak je rekao da je zbog toga zasluţio da bude kaţnjen.Tako što se „ne sme dozvoliti u jednoj ureĊenoj drţavi, i zato je kriv, pa sad neka se ide u ţarku Afrikui ispašta za to“.

Upravo tako je i bilo - kad je reĉ o Apisovom „mešanju u politiku“. To „mešanje u politiku“ uticalo je presudno na njegovo izvoĊenje na sud i, zatim, na slanje na gubilište. Skupo je on platio svoje mešanju politiku, mada njegovi pogledi na politiku, i ciljevi koje je hteo da ostvari kroz nju, nisu nikad bilisasvim realni. Više su to bile kule u vazduhu...

Što se tiĉe samog Apisovog drţanja na sudu, a prema mišljenju i nekih crnorukaca, poput Vladimira

Tucovića, ono nije bilo ni vešto ni mudro, pogotovo tokom najvaţnijeg dela procesa - dokaznog postupka. Samo negiranjem optuţnice, a ne nudeći protivdokaze, on nije mogao ništa da postigne, ĉakni da sudskom veću, koje je unapred bilo rešeno da ga proglasi krivim, zada iole ozbiljnije glavobolje.

Apis je imao mnoge iluzije kad je izišao pred sud. To dokazuje i njegovo ponašanje posle izricanja presude (23. maja/5. juna 1917. godine u 10. ĉasova i 22 minuta uveĉe), a zatim u oĉekivanju da ona bude ukinuta, odnosno osnaţena. Kao da mu je tek u poslednjem momentu puklo pred oĉima...

Kapetan Stojković, nadzornik zatvora, napisao je u svom izveštaju od 8/21. juna 1917. godine, da se

Apis odjednom promenio. Napustio se preko svojih navika, prestao da se bri je, presvlaĉi, trljakolonjskom vodom... U celini, njegovo ponašanje bilo je „preplašeno, gotovo zabezeknuto“. Ali još senadao, u politiĉare uglavnom - u Ljubu Davidovića, Milorada Draškovića, Momĉila Ninĉića, VojuMarinkovića, pa i Nikolu Pašića.

Još kad je dopremljen u zatvor (16/29. decembra 1916. godine u 5.50 po podne), a uprkos iluzijama oljudima koji su ga bili uzeli na nišan, Apis je pokazao izvesne znake malodušnosti. Kasnije, menjao jeraspoloţenje, i ĉas se ozarivao optimizmom, verom da će se sve na kraju dobro svršiti, a ĉas padao u bezdan beznadeţnosti. Govorio je, pored ostalog, „da mu doĊe da se kaje“, ali je brzo sebe ispravljao„da ĉovek koji radi za ideju ne sme da to ĉini“.

Iz izveštaja kapetana Stojkovića se razabire, da su se kod svih crnorukaca u zatvoru mogle zapaziti promene, a najveće kod Apisa i Velimira Vemića. „Prvi se jede i sekira u sebi. Kad bi se doĉepaoslobode, nemilostiv bi bio prema svima. To isto vaţi i za Vemića, kome se i na licu ĉita zbunjenost izverstvo...“

Pri posmatranju Apisa u ćeliji, kapetan Stojković je zapazio, da Apis „odjednom stane u jedan ugaosobe i dugo se misli gledajući u jednu taĉku. Ĉim ko uĊe, trgne se i poĉinje da se šeta smeškajući se“.

PILAC IZGUBIO NERVE MEĐU zatvorenicima koji su prvi izgubili nerve, najviše je skretao paţnjna sebe Milan Gr. Milovanović Pilac. Za njega je kapetan Stojković napisao (19. marta 1917. godine)da „izgleda tako kao da je već osuĊen na smrt“.



U izveštaju od 15/28. januara 1917. godine kapetan Stojković se ovako izr azio o Apisu i Milanu Gr.Milovanoviću Pilcu:

„Ranije sam mislio, da su Dimitrijevć i Milovanović mnogo verziraniji u istoriju daleku i blisku - no prevario sam se. I jedan i drugi misle, to su otprilike i naglasili, kako će moći na sudu da priĉaju šta jesve ko radio. A zaboravljaju da ni Danton nije mogao govoriti, već samo na postavljena pitanjaodgovarati, ne udaljavajući se od predmeta, tj. postavljenog pitanja. Otuda su reĉi njegove: ’Glaszvonceta ne moţe da uguši glas ĉoveka koji brani svoju ĉast’, pa ipak mu sve to nije pomoglo. To isto

se ponavlja i u poslednjim procesima u Austro-Ugarskoj, pa sve to nisu zapazile ĉudne voĊe, jošĉudnijeg sveta!“

Po kapetanu Stojkoviću, crnorukac koga u zatvoru ništa nije moglo izbaciti iz koloseka, koji jenepromenljivo ostajao svoj i postojan bio je Bogdan Radenković. Uprkos tuberkulozi, koja ga je cedilkao limun, on se nije povijao i ni u jednom ĉasu nije se dao opiti varljivom nadom - da će se, na krajukrajeva, ipak sve dobro završiti. Iskusan u ilegalnom radu, ali i iskusan u opštenju sa apsandţijama - jiz vremena kad je u Turskoj upoznao svu jezu tamnice - on je otvarao usta samo baš kad mora, a i tada je jedino govorio ono što mu pamet kaţe, a ne što mu srce zapoveda. MeĊutim, mada je govorio samoono što je najnuţnije, ipak se dogaĊalo da i on ponešto kaţe što je bilo vaţno ĉak i za istoriju...

Pašić sprečio udar


Za akciju, bolje reći planove Svetolika Jakšića i regenta Aleksandra u proleće 1916. godine,Radenković je rekao, da je to bio - pokušaj drţavnog udara

Nikola Pašić

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/12/feljton-Nikola-Pasic.jpg



SUPROTNO Apisu, koji je tvrdio (u razgovoru sa kapetanom Stojkovićem 31. marta/13. aprila 1917.godine), da bosanski dobrovoljci nisu izvršili atentat na grĉkog kralja zato što je to spreĉila engleska policija u Atini, Radenković je rekao da je izvršenje tog dela spreĉio upravo on - i to u poslednjem

trenutku.

Za akciju, bolje reći planove Svetolika Jakšića i regenta Aleksandra u proleće 1916. godine,Radenković je rekao, da je to bio - pokušaj drţavnog udara. I da je u svemu tome, uz regentaAleksandra i Jakšića, „treći faktor bio Slobodan Jovanović...“ Pošto se sa tom akcijom nije slagao, kao

vicekonzul u Atini on je intervenisao kod svog tadašnjeg diplomatskog starešine, Ţivojina Balugdţićak oji je mogao direktno da opšti sa regentom Aleksandrom, traţeći da se „taj ludi korak spreĉi“.

Prema Radenkovićevim saznanjima, ceo projekat dvorskog udara na Krfu, ostao je projekat samo zatošto je Pašić za njega saznao...

Pašić je verovatno o ovom projektu dobio pouzdana obaveštenja po povratku iz Rusije, a ukazala mu si prilika da svojim oĉima vidi nacrt novog ustava koji je sastavio Slobodan Jovanović. Zbog svega tog po Radenkoviću, regent Aleksandar se „našao u nezgodnoj situaciji“, pa je bio prinuĊen da se nagodi Pašićem, a na raĉun crnorukaca.

Pre poĉetka sudskog procesa u Solunu, Radenković je rekao da njegovi drugovi nisu radili ono za šta soptuţuju i da će on izneti nepobitne dokaze „da namere nije bilo“ i „da prema tome nema ni krivice“.

U ţalbi koju je podneo Vojnom sudu (16/29. marta 1917. godine, po saopštenju optuţnice),Radenković je, kao prvo, osporio tvrĊenje drţavnog tuţioca da je organizacija Ujedinjenje ili smrtstvorena „ne da radi na osloboĊenju i ujedinjenju još neosloboĊenih srpskih krajeva, već sa nekimunutrašnjim, prevratniĉkim ciljem“. To je potkrepljivao svojim liĉnim sluĉajem, da nije nikad mislio dza stalno prelazi u Srbiju, nego da ostane u neosloboĊenim krajevima, da bi mogao raditi na njihovomosloboĊenju.

Sem sa drţanjem Bogdana Radenkovića, liĉno Apis nije bio zadovoljan drţanjem nijednog od svojih

saoptuţenih drugova na sudu u Solunu. I dobrim delom - s pravom. Oni se uistinu na sudu nisu predstavili na najbolji naĉin...

Ĉeda Popović, na primer, ĉak je na sudu izjavio da se stidi Crne ruke, jer je „zbog rada na nacionalnimstvarima došao na optuţeniĉku klupu za ono što nije ni sanjao ni pomislio“.

Komentarišući izjave svojih drugova na sudu, Apis je rekao kapetanu Stojkoviću: „Oni nisu umeli dagovore okruglo na ćoše, nisu umeli da naprave celu konstrukciju i da govore otvoreno ne pravećinikakve tajanstvene utiske. Eto onaj Vema, to vam je radoznao miš, onaj što izviri da vidi maĉku i ondga Mišić ĉereĉi... Sve ću morati to ja da ispravim. Imaju oni da budu lupani, kad iznesem krizu, pa

koaliciju, pa svedoke - Davidovića, Draškovića, Putnika, Ţivka Pavlovića i Mišu Trifunovića, pa da im

ja kaţem kakvi su to uticaji na merodavne faktore...“

MOGAO DA NAS SPASE NA Apisa se ljutio i Vladimir Tucović... Psovao mu je boga i govorio da je on „lepo“ savetovao „da se malo povuĉe, kad vidi da poĉinju da ga prate i gone, pa docnije doći ćenjegovo vreme, neka priĉeka samo, imaće kad maljem da potegne. Ali eto šta on uradi, I da se ubio uzatvoru, ĉim je uhapšen, sve bi nas spasao. Ovako nosi greh na duši za sve.“

Kao što Apis nije bio zadovoljan drţanjem svojih prijatelja na sudu, isto tako nisu ni oni bili zadovoljnnjegovim drţanjem. Svoje nezadovoljstvo neki od njih izrazili su na taj naĉin što su izgovorili mnogutešku reĉ na njegov raĉun... Velimir Vemić je za svog voĊu rekao nadzorniku zatvora, kapetanu



Stojkoviću, ĉak i ovo: „Da se Dragutin prekrsti i kaţe pravoslavac sam, ne bih mu verovao i kazao bihmu: Laţeš, ti si musliman! Više mu ništa ne verujem što kaţe...“

Pri povratku iz sudnice u zatvor (5/18. aprila 1917), Vemić je dobacio Apisu: „Ti si mene, Dragutine,sto puta u ţivotu dosad prevario i kamo sreće da sam te ostavio odavno. Ako si što radio, a vidi se da jesi, ja te ne smatram više za ĉoveka i u grobu ti neću oprostiti. Ti si laţov, ti jedno misliš a drugogovoriš. Ti nisi smeo da radiš na svoju ruku i sad da ja budem prljavog obraza. Ti si znao, da sam jaKaraĊorĊevac i zato nisi smeo ništa da mi govoriš.“

Bled kao krpa, Apis je na sve ovo rekao: „Molim te, molim te, videćeš da nije tako.“ Ali Vemića to nijumirilo. „Šta nije tako, kad sam već video šta si brbljao. Tvoja je savest crna...“

Kad je meĊusobno objašnjavanje prekinuto, Apis je rekao kapetanu Stojkoviću: „Znate, Vemić je ĉesti pošten ĉovek, ali sa uzanim horizontom.“

Milan gr. Milovanović-Pilac je opet, u razgovoru sa kapetanom Stojkovićem (25. aprila 1917), Apisanazvao - „svinjom, koja se sa svakim pravi ljubazna, a onda mu zabije noţ u leĊa...“

Posle Apisa, Rade Malobabić je bio najviše grĊen od svojih drugova sa optuţeniĉke klupe . Grdio ga j

i sam Apis... Na dan 8/21. aprila 1917, Apis je za Malobabića rekao: „Ko li nauĉi ovoga Malobabića dovako laţe. On je lud, njemu je glavno da svedocima utvrdi, da je na dan 29. avgusta (11. septembra)do tri sata bio u Vodeni i ništa više, sve drugo otpada. Šta se tu raspriĉao koješta.“

U oĉima Bogdana Radenkovića, Malobabić je bio „strašan tip, probisvet...“

Za razliku od Radenkovića, Apis je, meĊutim, za Malobabića nalazio i reĉi hvale. U drugom delu procesa, on ga je ĉak i veliĉao i rekao da bi ga „na leĊima svojim nosio, toliko on zasluţuje“.

Po mnogo ĉemu poseban tip ĉoveka. Rade Malobabić je bez ikakvog uzbuĊenja primao i grdnje i pohvale. Svoje mišljenje o ljudima koji su ga i grdili i hvalili, i s kojima je odgovarao pred sudom, on

je izrekao tek uoĉi samog pogubljenja: „Mislio sam da sam u nekoj eliti, a ono ispade sa zlikovcima.“

Zar mene da streljaju


Apis je imao uistinu mnogo razloga da se ljuti na Vemića. Od svih crnorukaca u zatvoru, on ga je najviše napadao i ruţio. Bolele su ga njegove uvrede do poslednjeg ĉasa



Apis i drugovi u sudnici

PRED pogubljenje, Apis je uglavnom loše govorio samo o Velimiru Vemiću. Bolele su ga njegoveuvrede do poslednjeg ĉasa... Dok su ga sprovodili na gubilište, rekao je kapetanu Stojkoviću:„Pozdravite Vemića, sram ga bilo! A vi znate, priĉao sam vam, šta sam ja za njega sve radio. Ja sam ssa ljudima svaĊao zbog njega misleći da je ĉestit ĉovek...“

Apis je imao uistinu mnogo razloga da se ljuti na Vemića. Od svih crnorukaca u zatvoru, on ga jenajviše napadao i ruţio. Kad je, na primer, video da je Apisu u zatvoru uruĉen jedan koverat (u kojem je Apis bio uputio molbu za pomilovanje regentu Aleksandru), on je to ovako prokomentarisao: „Amašta je to ona volina Apis pisala, vidim vratiše mu koverat potpisan“. Ĉak i u svojoj molbi za pomilovanje, Vemić je napisao da „Apisu ni do groba neće oprostiti“.

Na dan 27. marta/9. aprila 1917. godine ujutru, pred sprovod u sudnicu, Vemić je psovao Apisu iMilanu Gr. Milovanoviću „sve na svetu“. Pretio je da će, „ako se pojavi šta neĉasno“, na sudu„napraviti komendiju i pobiti ih...“ Dan kasnije, pak, opet ujutru, rekao je zameniku nadzornikazatvora, Josifu Protiću, da bi Apisa ubio usred suda samo kad bi mu bila data puška ...

Za vreme procesa, Vemić je izraţavao nadu da ga predsednik sudskog veća, Petar Mišić, neće strpati „ jednu korpu sa onim Apisom“, koji je „napravio toliko malera svojim drugovima“. Rekao je i to, da bise on ubio da je na Apisovom mestu.

Milan Gr. Milovanović po upoznavanju sa optuţnicom rekao je: „S Dragutinom ne mogu nikad više biti što sam bio. On nije smeo da ima Statut a ja sam pitao još na Krfu jesu li sve uništili. Ništa nam ne bi mogli da ga nisu našli. Samo dok se vidim sa Dragutinom! On nas je sve i povukao da stradamo...“

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/13/feljton--sudjenjeapisu.jpg



Po Milovanovićevim reĉima, Apis je bio ĉovek bez skrupula. „Ako Dragutin brani Malobabića, onda jsvršeno, on ga je na atentat nagovorio...“

Bogdana Radenkovića ljutnja je toliko zahvatila, da je Apisa nazvao - „ludakom i u propastiteljem svihcrnorukaca“. Misleći na spise pronaĊene kod Apisa, rekao je: „Zar se te stvari, gluposti, drţe?!“

Već kako se to moglo i oĉekivati, u Solunu je odbrana optuţenih bila pepeljuga, nikako ravnopravanuĉesnik u procesu. Njena reĉ svodila se, u stvari, na formalnost...

Apisov branilac, potpukovnik Milan J. Radojević, ipak je uĉinio što je mogao. Po njegovim reĉima,nije bilo ni „prirodno ni logiĉno“ da oficiri koji su doveli dinastiju KaraĊorĊević na presto buduoptuţeni za obaranje te iste dinastije. Zatim, da optuţeni, osnivajući svoju organizaciju „Ujedinjenje ilsmrt“ 1911. godine, nisu hteli da obore, već da podrţe postojeći reţim. Da su tu organizaciju stvorili usadašnjim uslovima, stvari bi stajale drukĉije, i samo bi se tada moglo govoriti o nameri promenereţima.

Kljuĉna teza Apisovog branioca bila je da bi Apis mogao da odgovara samo za osnivanje tajneorganizacije.

Da je Apisov branilac i bolje obavio svoj posao nego što je, da je izneo i mnogo jaĉe argumente negošto je, malo bi, meĊutim, vredelo, jer je sud unapred bio doneo svoju odluku...

Presuda Apisu i ostalim optuţenim zasnivala se na oceni suda (Niţeg vojnog suda), da je dokazano da je cilj Crne ruke bio da obori „pravi red“ i zameni ga vojnom diktaturom, i, izmeĊu ostalog, da lišiţivota regenta Aleksandra i predsednika vlade Nikolu Pašića.

Devetorica okrivljenih osuĊena su na smrt. Presuda nije obuhvatila jednog od optuţenih, potpukovnikVitomira Cvetkovića, zeta Milana Gr. Milovanovića Pilca, i Apisovog kuma (Apis ga je venĉao). On jnaprasno umro u danu kada mu je saopštena optuţnica. Njega su na optuţeniĉku klupu, uz drugo,dovela neka pisma upućena generalu Damnjanu Popoviću, u kojima je izraţavao nadu, „da će se svest

kod našeg naroda i kod naše vojske probuditi, kao i 29. maja 1903. i sa nevaljalcima raskrstiti...“

Kad je predsednik veća Niţeg vojnog suda, pukovnik Petar Mišić, koji se pokazao kao izvrstan poznavalac prava, ali i pun sikteće mrţnje prema okrivljenima, proĉitao presudu - Apisovo lice seobasulo ţutilom. Prema izveštaju nadzornog oficira zatvora, kapetana Stojkovića, koji je bdeo nadcrnorukcima i dok su se nalazili u sudnici, Apis je rekao: „Pa zar baš na streljanje? Da vidim da li će toda potpiše Prestolonaslednik? Ja to njemu ne bih potpisao. Zar devet oficira streljati, pobogu brate?! P

to nikakav, ni najkrvaviji reţim ne bi uĉinio...“

MOLOVANI TURČIN PREMA izveštaju kapetana Stojkovića od 30. marta/12. aprila 1917, Vemić jrekao da je Apis za njega mrtav. „Ako mu ovi ne uzmu glavu, ja imam s njim da se razraĉunam, pazite

dobro šta vam kaţem. Vemić šta kaţe izvršiće...E, nećeš, Dragutine, Vemića da praviš molovanim Turĉinom...“

Vladimir Tucović je presudu prokomentarisao reĉima, da se njom ţeli crnorukcima uterati trah u kosti„Pa, zna onaj da bi ga i malo dete u Srbiji proklelo, makar i pobedio u ratu i proširio drţavu do Beĉa iPešte“, rekao je on zameniku nadzornog oficira Josifu Protiću, misleći na regenta Aleksandra. „Gdesme, bre, da postrelja toliko oficira? On jeste lud, ali nije blesav! More plaše meĉku s rešetom...“

Suprotno Tucoviću i Apisu, Ljuba Vulović je bio uveren da regent Aleksandar neće ostaviti u ţivotu nnjega a ni Apisa. „U njegovu milost“, govorio je sve vreme, „ne treba se nadati, jer on ima sve osobinesvog dede, crnogorskog kralja Nikole“.



Na smrt su bili osuĊeni Apis, Milan Gr. Milovanović Pilac, Radoje Lazić, Ĉedomir Popović, VladimirTucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljuba Vulović i Rade Malobabić. Svi oni uloţili suţalbe na presudu Velikom vojnom sudu, pa su neke presude preinaĉene. „U putu najviše milosti“ preinaĉene su presude Ĉedomiru Popoviću i Bogdanu Radenkoviću (u 20 godina teške robije). SemApisa, Vulovića i Malobabića, svi na smrt osuĊeni su, zatim, pomilovani i svima je kazna preinaĉena udvadesetogodišnju robiju.

Vlada aminuje presuduVasa Kazimirović | 14. oktobar 2013.

Ostavke trojice ministara zbog izreĉenih presuda. Apis, Vulović i Malobabić uzalud pisali molbu zamilost

Poslednji ĉasovi Franca Ferdinanda u Sarajevu

O smrtnim presudama koje je izrekao Niţi vojni sud vlada je raspravljala u nekoliko mahova. Prvi put25. marta 1917. godine, a tada je, na predlog Nikole Pašića, rešeno da se saĉeka i presuda Višeg vojnosuda, pa da se onda vidi da li treba "zamoliti Njegovo Visoĉanstvo da putem milosti ublaţi kaznu".

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/14n/feljtoni.jpg



U meĊuvremenu, tri ministra su podnela ostavke u znak protesta zbog izreĉenih kazni (samostalciMilorad Drašković i Ljuba Davidović, 8. juna 1917, i naprednjak Vojislav Marinković, 9. juna 1917).U ovoj situaciji Nikola Pašić je regentu Aleksandru podneo ostavku cele vlade. Regent je tu ostavku prihvatio, ali je odmah, a po savetovanju sa predsednikom Narodne skupštine, Pašiću dao mandat zasastav nove vlade - ovog puta ĉisto radikalske...

Na sednici nove vlade, odrţanoj 10. juna 1917. godine pod predsedništvom regenta Aleksandra, glavntaĉka dnevnog reda bilo je pitanje molbi za pomilovanje osuĊenih "po solunskoj aferi". Regent

Aleksandar je zatraţio, da mu vlada da mišljenje o podnesenim molbama za pomilovanje.

Prema zapisniku koji je vodio Momĉilo Ninĉić, Pašić je izjavio, da "meĊu osuĊenima moraju senaroĉito izdvojiti trojica: pukovnik Dragutin Dimitrijević, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić. Ne samo zato što su oni pripremili atentat na Prestolonaslednika, no što protiv njih postoje naroĉitirazlozi politiĉke prirode. Uĉestvovanje pukovnika Dimitrijevića potvrĊeno je njegovim pismenim priznanjem u jednom strašnom delu ĉije je izvršenje imalo najstrašnijih posledica. Nesumnjivo je, da si ona druga dvojica u tome uĉestvovala. Stoga njih ne moţe predloţiti za pomilovanje. MeĊutim, ostal bi kao manje krive trebalo pomilovati od smrtne kazne".

Pašićevo navoĊenje Apisovog pismenog priznanja ticalo se njegovog raporta o Sarajevskom atentatu i

to je mnogim piscima posluţilo kao dokaz da je upravo zbog toga voĊa Crne ruke bio streljan.

U pokušaju da objasni zašto su Pašić i Protić, kao glavni faktori u vladi, udovoljili ţelji Aleksandra dase streljaju Apis, Vulović i Malobabić, Slobodan Jovanović je napisao:

"Pašić i Protić jamaĉno su nalazili da će i Dinastiju, i svoju stranku, a i sebe liĉno najbolje obezbediti,ako budu unapred dali jednu zalogu svoje buduće ispravnosti prema Austriji. Ta je zaloga imala da bude streljanje onog ĉoveka koji je napismeno priznao svoje uĉešće u Sarajevskom atentatu. Time bi bila skinuta s radikalne vlade svaka sumnja da je ona znala i odobravala rad Apisa i Crne ruke u Bosn

Što se tiĉe njene buduće ispravnosti prema Austriji, koje bi jemstvo bilo pouzdanije od toga fakta, da jradikalna vlada, dokle još u punom ratu s tom Silom, dala iz vlastitih pobuda osuditi na smrt jednoga

od vinovnika Sarajevskog atentata... Ukratko, da bi oprali sebe i svoju stranku pred Austrijom, Pašić iProtić slali su joj na peškeš Apisovu glavu".

Na ovaj naĉin, Slobodan Jovanović je praktiĉno hteo da Solunski proces objasni i ĉisto partijskimrazlozima... "Radikalni voĊi Pašić i Protić", rekao je Jovanović postavljajući zaštitni zid ispred regentaAleksandra, "strahovali su da pod novim stanjem stvari posle separatnog mira radikalski reţim, izobzira prema Austriji, ne postane nemogućan..."

U svojim cik-cak i uistinu vrludavim kazivanjima o Solunskom procesu, Slobodan Jovanović rekao jeto, da Apis, "u pravom smislu reĉi", nije bio "podstrekaĉ Sarajevskog atentata; on se više ili manje dao povući bosanskom revolucionarnom omladinom...". A zatim, da je "atentat bio delo bosanske

revolucionarne omladine" koja "nije radila u dogovoru sa Narodnom odbranom, kako je Austrijatvrdila. Ona je imala veze samo sa dva-tri oficira iz Crne ruke".

REGENT – "ZADOVOLJAN" PAŠIĆEVO izjašnjavanje za izvršenje smrtne kazne samo nadApisom, Vulovićem i Malobabićem nije bilo po volji regentu Aleksandru. On je bio za to da svi nasmrt osuĊeni budu pogubljeni. Ali Pašić je uspeo (prema onome što je ministar Ninĉić saopštioSlobodanu Jovanoviću) da ga navede da odustane od toga i "zadovolji" se pogublj enjem samo trojiceosuĊenika...

- Postoji podatak da je Pašić jednim poverljivim pismom upozorio vojvodu Putnika da "izgleda" daApis stoji u vezi sa izvesnim mladim Srbima iz Bosne, i da bi to moglo dovesti do opasnih posledica..



Kako je protekla sednica vlade na kojoj je raspravljano o molbama za pomilovanje crnorukaca, vidi sesem iz zvaniĉnog, još iz jednog - nezvaniĉnog zapisnika. Izvod iz ovog nezvaniĉnog zapisnika,sastavljenog po sećanju i navodno sa potpisima dvojice ĉlanova vlade, pred Drugi svet ski rat dostavio

je Vojislavu Bogićeviću u Sarajevu crnorukac Aca Blagojević.

U njemu se, pored ostalog, kaţe, da je ministar pravde Marko Đuriĉić proĉitao presudu vojnih sudova izjavio da bi "Kruni trebalo predloţiti" izvršenje smrtne kazne nad Apisom, Vulovićem i Malobabićema da se ostalima kazne ublaţe... Jedan ministar, ĉije se ime ne navodi, rekao je na to - da mu se "koţa

jeţi na prolivanje srpske krvi, krvi naših oficira. I to od srpske ruke! Zar da krv naših junaka prospemoi da tela njihova zatrpamo u zemlju ovih poltrona Grka? Zamislite, kako bi to grozno ubilo našuvojsku..."

Ocenjujući suĊenje kao suĊenje nevinim ljudima, kao "suĊenje koje nije bilo pravilno, po zakonu" a presudu - "kao nepraviĉnu", "diktovanu liĉnom osvetom", budući da "ni delo atentata ne postoji", ovajĉlan vlade je, navodno, rekao: "Pošto smo parlamentarna i odgovorna vlada, nalazim, da opšti,nacionalni i naši partijski interesi nalaţu blagost, što veću blagost osuĊenim oficirima. Najbolje bimoţda bilo da te oficire sklonimo u Tunis ili Alţir i da definitivno rešenje toga pitanja ostavimo iodloţimo do povratka u otadţbinu."

Pukovnik Apis ţrtvovan


Prema izvodu iz nezvaniĉnog zapisnika, Nikola Pašić je posle pokušaja jednog ministra da se saĉuvajuţivoti trojice oficira, uzeo reĉ

Nastavci

PREMA izvodu iz nezvaniĉnog zapisnika, Nikola Pašić je posle pokušaja jednog ministra da sesaĉuvaju ţivoti trojice oficira, uzeo reĉ:

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/15n/feljton-beograd.jpg



„Ja, gospodo, zahvaljujem našem kolegi na osećanjima koja je iskazao. Mislim da smo mi svi ispunjentim osećanjima, ali spoljna situacija je mnogo kritiĉnija nego što izgleda. Prema izveštajima koje sam poslednjih dana primio od naših predstavnika u savezniĉkim drţavama vojniĉki poloţaj našihsaveznika je oslabljen, a pobeda neprijatelja se smatra kao neminovna i u najkraćem roku. Nama je,dakle, suĊeno da u borbi podlegnemo.

Vi znate da austrijski i nemaĉki dvor smatraju radikalnu stranku kao najvećeg neprijatelja nemaĉkoguticaja u Srbiji. Oni imaju dokaze u rukama da je atentat na Ferdinanda spremio pukovnik Dimitrijevi

sa drugovima, i nas sumnjiĉe da smo znali za to. I Austrijanci i Nemci su tako razjareni protiv nas, danam neće dati da se vratimo u Srbiju. Konfiskovaće nam imanja i predati nas i sve naše vaţni je prijatelje sudu. Neophodno je, dakle, da sebe uzmemo u odbranu a to ćemo postići, ako budemoneumitni prema pukovniku Dimitrijeviću i drugovima.

Kako nam je dao priznanje da je pripremio atentat na Franca Ferdinanda, potrebno je da to javnoosudimo, i sebe zaklonimo. A to ćemo postići najbolje, ako predloţimo Kruni izvršenje smrtne kaznenad pukovnikom Dimitrijevićem, Vulovićem i Malobabićem, koji su mu bili pomagaĉi, dok je prviglavni krivac. Tada ćemo moći reći Austriji i Nemaĉkoj: mi smo dobili priznanje da je pukovnik

Dimitrijević spremao atentat, odmah smo ga smakli, pa vam je to najbolji dokaz, da mi to osuĊujemo.Ovde je u pitanju naša ili njihova koţa, pa vas stoga molim, da primite predlog ministra pravde.“

Koliko je ceo tekst „nezvaniĉnog“ zapisnika autentiĉan -veliko je pitanje. Štošta u njemu je sumnjivo sasvim neuverljivo, posebno u delu koji se odnosi na navodno Pašićevo izlaganje. Ali najveću smetnjuda se taj tekst prihvati predstavlja ĉinjenica, da crnorukac Aca Blagojević nije saopštio imena ministar

koji su „naknadno saĉinili i potpisali zapisnik“.

Pošto je vlada, na sednici od 10. juna 1917. godine, jednoglasno odluĉila da se Apis ne pomiluje (kaoni Vulović i Malobabić), izdato je nareĊenje da se smrtna kazna izvrši.

Dragiša M. Stojadinović kaţe, da je voĊu Crne ruke najviše „bolelo“ što će biti izveden pred strojsrpskih ţandarma i vojnika. Od deţurnog oficira u zatvoru on je navodno traţio otrov - „da bi uštedeo

sramotu streljanja...“

Sa smrću, a što je sasvim razumljivo, Apis se ipak nije mirio do poslednjeg momenta. Pokušao je dasaĉuva glavu i obraćanjem kralju Petru... „Preklinjao ga je za blagodarnost“, kaţe Dragiša M.Stojadinović, i molio ga da posreduje kod regenta Aleksandra radi milosti.

„Ja sam grešio, dosta grešio“, pisao je Apis kralju Petru, „i meni ostaje da Vaše veliĉanstvo molim, dase na mene smiluje, da mi oprosti i da mi u ovom teškom ĉasu pomogne. Ova reĉ milost, ovaj akthrišćanske dobrote pašće na plodnu zemlju i ja ću veĉito zahvalan prigrliti i starom ljubavlju za veĉitavremena biti najodaniji sluga Vašeg uzvišenog doma.“

Dragiša M. Stojadinović kaţe u vezi s kraljem Petrom i to da je imao prilike da se uveri, da je kraljPetar, iako se nije mešao u drţavne poslove, budno pratio sve što se zbivalo u tuĊini, a posebno da je

pratio rad vlade. Pratio je i Solunski proces... Upravo kad je suĊenje bilo u punom toku, on jeStojadinoviću rekao nešto što je liĉilo na savet, ali i što se odnosilo na oficire izvedene na sud: „Prvo,slugu koga otpustiš, ne primaj više u sluţbu; drugo, ako te što krupno u ţivotu snaĊe, ne odluĉuj se done prespavaš jednu noć, i treće - ĉuvaj se kao od vatre onoga, koga je Bog obeleţio.“

SAVET KRALJA PETRA SINU KRALJ Petar oĉigledno nije bio zadovoljan radom Crne ruke, a jomanje Draškovićevim drţanjem. Obavešten o intrigama i nesuglasnosti izmeĊu radikala i opozicije uvladi, uputio je jedan telegram prestolonasledniku, za koji se priĉa, da je sadrţao savet oca sinu sobzirom na tešku situaciju srpske vojske i na ono što se u vojsci radilo od strane prevratniĉke



organizacije. U toj opomeni, veli se, da je napisano bilo i to, da svi oni ministri, koji su bili protivniradu suda, samim tim potvrĊuju da su protiv prestolonaslednika, protivu dinastije i protivu srpskognaroda. Na ministre, koji u sadanjim trenucima ne budu hteli pomagati, već smetaju, ne treba višeraĉunati.

Kako Stojadinović naglašava, ove reĉi kralja Petra, „izgovorene u momentu teške impresije Solunskog procesa“ bile su mu dugo vremena „predmet za odgonetanje“. Zagonetka se tada nije dala razrešiti irazumeti, ali vremenom to što je kralj Petar mislio, postalo je samo od sebe jasno i razumljivo...

Odluka regenta Aleksandra o pomilovanju saopštena je osuĊenim pred samu ponoć, u 23. ĉasa i 55minuta, 12/25. juna 1917. godine, ali samo onim pomilovanim. Neki od njih uzviknuli su tada - da „ţi prestolonaslednik Aleksandar“. Apis, Vulović i Malobabić nisu o svemu tome ništa znali... Apisu je,meĊutim, saopšteno nešto drugo - da će u jedan sat po ponoći biti sproveden na gubilište...

Kako je u svom izveštaju naveo nadzorni oficir kapetan Stojković, Apis je bio „drţanja veomaodluĉnog, ljubaznog i sasvim prirodnog, ali se ipak osećalo, da se usiljava, samo to nije mogao niko primetiti, ko ga dobro ne poznaje i ne razume. Sem toga osećala se kod njega još izvesna nada za pomilovanje, koja je se i na licu mesta za vreme ĉitanja presude videla...“

Pre nego što je sproveden na gubilište, Apis je rekao svešteniku koji je bio došao da ga ispovedi, da jenjegova „radnja“ i radnja njegovih drugova bila „skroz patriotska“, ali da su u sve „Ċavoli umešalisvoje prste, te je sve ovako Ċavolski pošlo i svršilo se... Sve Ċavolski! Smrt, smrt, pa neka je samo zasreću Velike Srbije pa ne ţalim...“

Pred streljačkim vodom


Sve do kraja, nadao se kraljevoj milosti. Legnem, ali mi odjednom pred oĉi izlazi raka



Dragutin Dimitrijević Apis

TEK kad se stiglo pred mesto izabrano za izvršenje smrtne kazne, kapetan Stojković je rekao Apisu da

su pomilovani svi osuĊeni na smrt, sem njega, Apisa, Ljube Vulovića i Rada Malobabića. "Tuţnim, alnezavidljivim glasom", Apis je na to primetio: "Što manje to bolje, tako sam i ja raĉunao".

Pred rakom, za vreme ĉitanja presude, Apis je "više puta pogledao i ĉuljio uši, ĉim ĉuje da se ko krećeu blizini, on se nadao dolasku pomilovanja", kaţe kapetan Stojković.

Pre nego što će mu marama biti vezana preko oĉiju, i pre nego što će se hici ispaljeni iz pušaka petnaestorice ţandarma sruĉiti u njegovo telo, Apis je uzviknuo: "Ţivela Velika Srbija, ţivelaJugoslavija!" Njegov sadrug Vulović, uzviknuo je pak: "Ţivela Velika Srbija!"

Od svega onog što je voĊa "Crne ruke" rekao neposredno pred svoju smrt kapetanu Stojkoviću, moţda

je najznaĉajnije sledeće: "Ja vam jednom naglasih, da sam moţda pogrešio što sam u pismu onomotvoreno izneo za Sarajevski atentat, po ovim sad saslušanjima rekao bih da je to glavna stvar ili bar razlog da mene ne bude." Pri ovom on je mislio na svoj poverljivi raport sudu u kojem je sebe doveo u

vezu sa ubistvom austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Štošta znaĉajno Apis je rekao kapetanu Stojkoviću i poslednjeg dana pred strel janje, 12/25. juna 1917

Rekao je, pored ostalog, da se "boji ljudskih strasti, koje igraju ĉesto vidnu ulogu i donose odluku bez pameti, što moţe biti sluĉaj i ovde..." S razlogom, izvesno, ispriĉao je i kako je pod knezomAleksandrom KaraĊorĊevićem (ocem kralja Petra i dedom regenta Aleksandra) neki mladi Prokić, pristalica Obrenovića, bio osuĊen na smrt zbog nekih politiĉko-dinastiĉkih stvari. Ali, "s obzirom na

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/16n/feljton.jpg



njegovu mladost, uzrast i lepotu", smrtna kazna mu je oproštena. MeĊutim, morao je da proĊe "krozstrah od smrti". Odveden je da vidi "svoj toĉak" i tek tada mu je saopšteno da je pomilovan...

PRAVEDNA KAZNA GENERAL Bojović je rekao, da je "kolovoĊama prevratniĉke organizacije" iatentatoru na "novoga Voţda našeg omiljenog Vrhovog komandanta" sud izrekao "zasluţenu i pravednu kaznu. Pravda je zadovoljena a Srpski narod i Srpska vojska oslobodili su se na svagda tih

kolovoĊa, koji su pogazili svoju zakletvu i izneverili svoju svetu zastavu pred neprijateljem.Uklanjanjem iz nedara Srpske vojske ovih izdajnika, Srpska vojska spasena je demona koji su joj

podrivali moral, duh i disciplinu u vojsci, a Srpski narod spasen je izroda opasnih po mir u zemlji i budućnost Srbije".

Apis je ovde mislio na Iliju Prokića iz sela Šatornje, koji je zajedno sa bratom Matijom uĉestvovao uKatanskoj buni 1844. godine, pod voĊstvom Stojana Jovanovića Cukića, privrţenika kneza Miloša.Kad su pobunjenici razbijeni i zatim delom pohvatani, Ilija i Matija bili su uhvaćeni i osuĊeni na smrtPo nareĊenju Tome Vuĉića Perišića kazna je trebalo da bude izvršena u njihovom rodnom seluŠatornji. U odreĊeni dan, streljan je samo Matija (i telo mu stavljeno na toĉak, da tu ostane dok sesasvim ne raspadne). Pred samo Ilijino streljanje, okruţni naĉelnik je izvadio iz dţepa pismo koje mu

bilo dostavljeno iz kancelarije kneza Aleksandra i proĉitao - da se knez "smilovao" i Iliji "poklonio"ţivot...

Govoreći o strahu od smrti kroz koji je morao da proĊe mladi Ilija Prokić, Apis je rekao:

"Eto, u takvom strahu smrti sad se i ja nalazim. Verujte, ne bih nikada ni najvećem dušmaninu zaţeleoda se ovako oseća. Sad mi je jasno zašto ljudi ustaju protiv smrtne kazne. Legnem, ali mi odjednomizlazi pred oĉi raka, trgnem se i u duši osećam uţasan bolni pritisak. Zašto to ljudima treba, zar je moj

duša tako crna, pa ja zaboga celog svog ţivota praštao sam ljudima, poznavajući njihove slabosti, panašto ovo sad? Ali ja ipak ne krivim nikoga... Ne ljutim se na ljude, ja ih poznajem. Dok ste naravnome putu svi su uz vas, ĉim poĉne uzbrdo, ostaće svega od dva do tri ludaka sa vama..."

Kapetanu Stojkoviću Apis je takoĊe rekao:

"Kaţu za mene da sam neiskren, a to je greh, verujte. Ĉoveka treba razumeti u krupnim stvarima. Svešto se prećuti, sve što se ni najboljem prijatelju ne saopšti, nije zato da se od njega sakrije, kao što misPilac za mene da sam to radio iz ambicije. Ne, to je ĉista lojalnost, to je nedavanje aktivnog uĉešća u poslu svome prijatelju, da u sluĉaju kakvog neuspeha, on ostaje slobodan - napolju - i da tek onda

pomogne celoj opštoj stvari. To je veći interes i za njega i za opštu stvar. Eto, da sad u ovom sluĉajuima koga napolju, sve bi malo drukĉije izgledalo..."

U svojim poslednjim ĉasovima, Apis jedva da je ikome išta prebacio ili pak nekom zapretio. Jedan odonih retkih visokih oficira kojima je on zapretio, bio je Petar Bojović, pozniji vojvoda. "A, Bojoviću, tnas na sud, a tebe ćemo na sud, jer si znao, ja sam mu kazao da postoji 'Crna ruka'..."

Front protiv radikala


Pašić i Protić već od 1912. bili trn u oku grupi oficira. Hteli da se ugledaju na Prusku i kasnije Nemaĉku



Srpski oficiri pre bitke na Kajmakĉalanu

KAD se ima u vidu šta su crnorukci sve preduzimali, nameće se zakljuĉak da je njen cilj bilouspostavljanje jedne vrste vo jne diktature. Ta diktatura trebalo je da bude sprovoĊena preko neke politiĉke stranke, u kojoj bi crnorukci imali preteţan uticaj i mogli u stvari njom da upravljaju.

U ovom svetlu gledano, orijentacija Crne ruke na saradnju sa Samostalnom strankom, a i nekim drugi

strankama, postaje lako razumljiva. Na drugoj strani, postaje lako razumljivo i njeno stupanje u pravi

rat sa Radikalnom strankom, naroĉito od 30. avgusta 1912. godine, kada je obrazovana homogenaradikalska vlada sa Nikolom Pašićem kao predsednikom i Stojanom Protićem kao ministromunutrašnjih poslova.

Nije jednom kazano, da je Crna ruka „u pogledu shvatanja unutrašnjeg društvenog ureĊenja Srbije predstavljala krajnje reakcionarnu politiĉku organizaciju“, da je imala reakcionarne poglede i nas poljnu politiku... „Nacional-šovinistiĉki stavovi vidljivi su i iz njenog proglašavanja Hrvatske, CrneGore, Makedonije i Dalmacije srpskim pokrajinama (ĉlan 7 Statuta Crne ruke). Ti stavovi bili sunajoĉigledniji izraz velikosrpskog šovinizma“.

Crnoj ruci pripisivana su i „rasistiĉka shvatanja“, koja su „naroĉito došla do izraţaja u 1912. godini“, posle formiranja pangermanskog Saveza nemaĉke omladine, na ĉijem se ĉelu nalazio pruski feldmaršaKolmar Golc, protagonista plana „Drang nach Osten“. Povod, pa i razlog da se ovako nešto pripišeCrnoj ruci, bilo je pisanje njenog organa, „Pijemonta“, da bi Srbija trebalo da se ugleda na Prusku,odnosno Nemaĉku...

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/17n/feljton.jpg



Postoje i drukĉije ocene, i po njima je Crna ruka bila „patriotska, nacionalno-revolucionarna

organizacija, kojoj je bio glavni i jedini cilj borba za ujedinjenje Srpstva“.

BOSANSKI DOBROVOLjCI PREMA Apisovom iskazu na sudu u Solunu, njemu su se još uAlbaniji, u Draĉu, obratili bosanski dobrovoljci sa idejom da ubiju vladare Nemaĉke, Bugarske i Grĉki on ih je, kad su stigli na Krf, u vezi s tim uputio na majora Vulovića... Ni na jednog od ovih vladara,na kraju, nije ni pokušan, a kamoli da je izvršen atentat, tako da bi se na sve ovo moralo gledati samokao na puste ţelje desperadosa, koji su inaĉe smatrali da je terorizam pravi naĉin borbe, bez obzira na

to o kojem se neprijatelju radilo.

Na Crnu ruku navodno je izvršila odreĊeni uticaj i oficirska organizacija u Turskoj - Liga oficiraspasilaca, koja je u julu 1912. godine ultimativno zahtevala da se parlament odmah zatvori.

Kao i Liga oficira u Turskoj, i Crna ruka je isticala, da su oficiri najpozvaniji, i duţni, „da pre sviju priskoĉe u pomoć otadţbini i spasu je od stranaĉke pljaĉke“.

Švajcarac Arĉibald Rajs, ovako je mislio o Crnoj ruci:

„Po svemu što sam ĉuo i što se otkrilo za vreme Solunskog procesa, udruţenje ’Ujedinjenje ili smrt’

poznato u javnosti pod imenom Crna ruka bilo je udruţenje koje je imalo dva cilja. Prvi cilj bio je patriotski: ujedinjenje svih Srba, cilj kome su se pridruţila vojna lica koja su bila u sukobu sa drţavomDrugi cilj bio je: organizacija vojne diktature, koja bi ukinula demokratske slobode. Do ove vojne

diktature, koja nema ništa zajedniĉkog sa republikanskim ureĊenjem, trebalo je da doĊe uz pomoć nekvrste komiteta od petnaest ĉlanova koje je izabrao i kojima je rukovodio Dimitrijević (Apis)“.

Crna ruka ocenjena je i kao „nezdrava pojava u mladoj srpskoj demokratiji, kao organizacija koja„nikad nije postala nacionalno-revolucionarni pokret“. Po Milanu Bartošu, ona to nikad nije ni mogla

postati... Jer, njen program je bio „šovinistiĉko-rasistiĉko-militaristiĉko-antisocijalistiĉki, mnogoreakcionarniji od programa najdesnijih parlamentarnih stranaka tadašnje Srbije“. Svojim programom,„svojim pretorijanstvom i nastojanjem da utiĉu na politiku, crnorukci su ĉak i nuţno postali brana

progresu i demokratiji u Srbiji“.

Kad je obnovljen Solunski proces, 1953. godine u Beogradu, u ĉasopisu „Nova misao“, za Crnu ruku jreĉeno, da je ona „bila i ostala oruĊe najreakcionarnijeg krila srpske burţoazije, kako u njegovojunutrašnjoj politici gušenja svih demokratskih sloboda i zavoĊenja otvorene diktature burţoazije, takoisto i u spoljnoj politici kao eksponent hegemonizma srpske burţoazije“.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, list „Tribuna“ pripisao je Crnoj ruci antidrţavni karakter...„Crnorukci su u najkritiĉnijem vremenu, zahvaljujući svojoj tajnoj prevratniĉkoj organizaciji, dovodilu nekoliko mahova, u pitanje i samu egzistenciju drţave. Njihova je opasnost bila utoliko veća, što im je sekundirao, i to otvoreno, i sam opozicioni blok“.

Prema „Tribuni“, „najkritiĉniji momenti bili su u maju 1914. godine, kad pred Prvi svetski rat, umalonije oborena neparlamentarnim putem Pašićeva vlada, zahvaljujući poznatoj ortaĉini Crne ruke iopozicionog bloka; u decembru 1915. godine i u poĉetku januara 1916. u Draĉu i Skadru, kad je, zavreme one bede i smrti, Crna ruka spremala prevrat - i najzad pokušani prevrat na Solunskom frontu,29. avgusta 1916. godine uoĉi prve ofanzive, koji je i doveo prevratnike pred sud“.

Optuţbe na sudu u Solunu, da je Crna ruka bila teroristiĉka organizacija, Dragutin Dimitrijević Apis pokušao je da ublaţi izjavom, da je po svojim statutima ona imala „karakter i izraz malorevolucionarno-teroristiĉki“, ali da se to „da razumeti i objasniti time što je to naroĉito pisano i pod



atmosferom ondašnjih maćedonskih akcija u kojima su ovakva sredstva dobila donekle samim radomna praksi izvesnu legitimaciju...“

Zavera protiv krune

Vasa Kazimirović | 18. oktobar 2013

Saborci u Apisu videli i junaka i kukavicu. „Uvek se utrpavao da bude voĊa, glava, ovan predvodnik.Još dok smo kaplari bili.. A u suštini... on je kukavica!“

Kralj Aleksandar KaraĊorĊević

SVOJEVRSNU ocenu Crne ruke, i Apisa kao njenog voĊe, dao je istaknuti crnorukac i ĉlan Vrhovnecentralne uprave Milan Gr. Milovanović-Pilac. U razgovoru sa zamenikom nadzornika zatvora u

Solunu, ondašnjim poruĉnikom Josifom Protićem, rekao je, da je Crna ruka bila - „ĉudovišnaorganizacija“, da je bila „prava zavera protiv krune i prestolonaslednika Aleksandra...“ Što je Crna ruk bila takva, kriv je bio Apis, pre svega on.

„E, Dragutine, Dragutine, milu li ti nanu, u šta nas uvali“, psovao je Milovanović. „Uvek se utrpavaoda bude voĊa, glava, ovan predvodnik. Još dok smo kaplari bili.. A u suštini... on je kukavica! Ku -ka-

vi-ca! Jes, oĉiju mi. On je u stanju da naredi, da potpiše naredbu da se hladno pobije ceo svet, ali onsam, on liĉno: ni buvu nije smeo da zgnjeĉi... Kao gadio se krvi“.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/10/18n/feljton--KARADJORD.jpg



Dok je Milovanović, tako, za sve što se dogodilo s Crnom rukom, njim i drugim crnorukcima,okrivljavao Apisa, pukovnik Vladimir Tucović (brat socijaliste Dimitrija Tucovića) smatrao je da Apine snosi nikakvu krivicu, već artiljerijski major Ljubomir Vulović. „E, Vuloviću, majku ti jebem

usranu... Ti si zao duh Apisov! Ti ćeš mu, a ne Aleksandar doći glave!“

Tucović je Josifu Protiću rekao i to, da je Vulović „liĉno Lucifer“ i da do svega ne bi došlo samo da seon nije nalazio uz Apisa.

Jedan od stalnih pravaca rada Crne ruke ticao se njenog prodiranja u drţavne ustanove i društveneorganizacije.

Prvo udruţenje na koje su crnorukci bacili oko bila je Narodna odbrana, osnovana u jeku aneksionekrize, u decembru 1908. godine. Kao malo koje udruţenje u novijoj istoriji Srbije, Narodna odbrana je

za rekordno kratko vreme postala uistinu svenarodna organizacija. Njoj je pristupilo i staro i mlado, i unjoj su se našli i najljući politiĉki protivnici.

ATENTAT U SARAJEVU U OĈIMA Austrougarske, Narodna odbrana je bila izrazito „velikosrpski antiaustrijska organizacija, u biti teroristiĉka, i ona će, kao takva, biti dovedena u vezu (kao jedan odkrivaca) za atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu, 1914. godine.

Samo tokom dva meseca, u oktobru i novembru 1908. godine, u Srbiji su osnovana 223 okruţna isreska odbora. Na dan 8. oktobra, u Beogradu je obrazovan Središnji odbor, sastavljen od najuglednijigraĊana. Prema programu, Narodna odbrana je imala da „podiţe, hrabri i jaĉa nacionalnu svest“, da„vrši upisivanje i skupljanje dobrovoljaca i obrazuje dobrovoljaĉke jedinice i priprema ih za oruţanuakciju“.

Na inicijativu Glavnog odbora, formiran je i odred ĉetnika od nekoliko stotina dobrovoljaca, koji suobuĉavani u upotrebi svih vrsta oruţja i eksploziva, kako bi, „ne birajući naĉina, naneli neprijatelju štoviše štete. Oni su trebalo da budu prethodnica naših pukova, strah i trepet pozadini neprijateljevoj...“

Kad se vlada Srbije, pod pritiskom velikih sila, morala saglasiti sa aneksijom Bosne i Hercegovine,Glavni odbor Narodne odbrane „vratio je maĉ u korice“, rasturio ĉetniĉki odred, i svoju aktivnostusmerio na „jaĉanje nacionalne svesti, jaĉanje viteštva i unošenje novih mera u društvo kako trebaraditi“. Novi pravac u radu imao je da se odvija pod parolom „Sve za Srpstvo i za Otadţbinu“.

Za Narodnu odbranu „Otadţbina i Srpstvo“ dolazili su ispred svega, pa i ispred politiĉkih partija, koje bi morale „postati grupe koje će se takmiĉiti u korisnoj sluţbi otadţbini i narodu, a moraju prestati da budu logori za istrebljavanje politiĉkih protivnika...“

Prema navodima Siton-Votsona, Narodna odbrana i Crna ruka su i u Austro-Ugarskoj i u drugim

evropskim drţavama bile u svemu izjednaĉavane, iako su one „bile sasvim razliĉite organizacije, ĉak umnogome i jedna drugoj protivne“, a da su se ljudi koji su se nalazili na njihovom ĉelu, „ĉesto upravodušmanski odnosili jedni prema drugima.“

U poreĊenju sa Narodnom odbranom, Crna ruka je bila pravi kepec-organizacija.

Prema iskazu Dragutina Dimitrijevića-Apisa na sudu u Solunu, 1917. godine, Narodna odbrana od

samog svog osnivanja „iako je dosta radila“, nije radila onako kako su crnorukci mislili da bi trebalo dradi. I zbog toga je, po Apisu, u stvari i rešeno - da se osnuje Crna ruka...



Po mišljenju Apisa, i celog voĊstva Crne ruke, Narodna odbrana je trebalo da se pre svega orijentiše nneposredne pripreme za rat, kao što je to jedno vreme i ĉinila, u doba aneksione krize - organizujućilogore za obuku ĉetnika, kao što je bio logor u Ćupriji, na primer, u kojem je Vojislav Tankosić biokomandant.

Preko Narodne odbrane, kao masovne, svenarodne organizacije, voĊstvo Crne ruke ţelelo je, uz drugoda ojaĉa svoju sopstvenu poziciju.

Kraj

Documents

Crna ruka na nišanu pravde-feljton Večernjih novosti