POVRATAK LICA: BRIGADNI GENERAL EZRA MANON KRISTINA, njegova ena LAVINIJA, njihova ki KAPETAN ADAM BRANT, sa jedrenjaka Letei pasati" KAPETAN PITER NAJLS, artiljerac HEJZEL NAJLS SET BEKVIT EJMAS EJMS LUIZA, njegova ena MINI, njena roaka DEKORI: PRVI IN: Ispred kue Manonovih u Novoj Engleskoj, april 1865. DRUGI IN: Radna soba Ezre Manona - odmah zatim. TREI IN: Kao i drugi in - ispred kue; no, nedelju dana docnije. ETVRTI IN: Spavaa soba u kui - kasnije, iste noi. PRVI IN Dekor - Ispred kue Manonovih, kasno popodne, aprila 1865. Napred je staza koja od ulice, kroz dve kapije, vodi do kue. Iza staze se scenom prostire beli trem u stilu grkog hrama, sa est stubova. Velik bor je na travnjaku uza stazu, ispred desnog ugla kue. Njegovo stablo, kao neki crni stub, odudara od belih stubova na tremu. Uz ivicu staze je povei bokor jorgovana i jasmina. Klupa je na travi, ispred tog buna, koji delimino zaklanja one koji na njoj sede od pogleda s trema. Popodne se blii kraju; blaga svetlost sunca na zalasku neposredno obasjava fasadu zgrade, treperei kao svetlucava magla po belom tremu i sivom kamenom zidu iza njega, i pojaavajui belinu stubova, sumorno sivilo zida, zelenilo otvorenih prozorskih kapaka, zelenilo travnjaka i buna, crnilo i zelenilo bora. Beli stubovi bacaju crne senke, nalik na ipke, na sivi zid iza njih. Bletavi odsjaji sunca sa prozora u prizemlju deluju odbojno, neprijateljski. U daljini, iz grada, uje se orkestar kako svira Le Dona Brauna. Noena lakim dacima vetra, muzika je na mahove glasnija, da bi postala jedva ujna kada se vetar primiri. Sleva, odostrag, uje se muki glas to peva mornarsku popevku enando - koja vie od ostalih slinih pesama nosi u sebi setni ritam mora. Glas se brzo pribliava. Tanak je i staraki, senka nekadanjeg snanog baritona. O, enando, kad za te ujem, O tebi sav dan snujem! O, enando, ne mogu doi, Jer moram ve ove noi Niz drugu reku poi! Peva, Set Bekvit, zavrava poslednji stih dolazei iza ugla kue. Odmah za njim dolaze Ejmas Ejms, njegova ena Luiza, i njena roaka Mini. Set Bekvit, batovan Manonovih, koji radi i sve druge poslove, ima sedamdeset pet godina, sedu kosu i bradu; visok je, koat, i povijen, jer su mu zglobovi ukrueni od reumatizma, ali je jo krepak i snaan. Ima mravo lice, koje, kad je oputeno, udno podsea na ivu masku. Ono je stalno ozbiljno, ali njegove sitne, otre oi jo posmatraju ivot oko sebe ispitivaki, promuurno, ljubopitljivo i nezasito, a njegova oputena usta kao da su uvek spremna za raskalanu poalicu. Obuen je u blatnjavo radno odelo. Ejmas Ejms, inae stolar, ali trenutno na odmoru, sveano odeven, kao i njegova ena i njena roaka, gojazan je ovek pedesetih godina. Po karakteru je malograanin, brbljivac i ogovara, ali nikako zlonameran, poto su sitni skandali za njega samo tema koju njegovi sluaoci najvie vole. Njegova ena Luiza, via i krepkija od njega, otprilike je istih godina. Slinog je ogovarakog soja, samo joj je jezik izotren zlobom. Njena roaka Mini je debeljukasta, omalena ena od oko etrdeset godina, nenametljiva je, ivo slua ta drugi priaju; ima sitno, okruglasto lice, pomalo buljave, tupave oi, i obla usta napuena da bi se napajala traevima. Troje poslednjih su vie tipovi malograana no odreene linosti; to je hor koji predstavlja palanku, i koji je doao da gleda, slua i uhodi bogatu porodicu Manonovih, zatvorenu u svoj krug. Predvoeni Setom, dou do bokora jorgovana i zastanu piljei u kuu. Set, staraki aljivo raspoloen, pokuava da ostavi nekakav utisak na Mini. Pevao je nje radi. Mune je laktom, smeei se. SET: Je l' valja kad stari zapeva, a? Eh, nekad sam ti bio marka... (Videvi da ona ne obraa panju na njega nego da sa strahopotovanjem, otvorenih usta bulji u kuu, okrene se Ejmasu, slavljeniki) Ama, Ejmase, ako je istina to to kau, noas u gradu niko iv nema da bude trezan! Ima to da se proslavi! Je l' smo rodoljubi il' nismo!

EJMAS (nasmeivi se) Bogme, valjalo bi, nego kako. LUIZA (Setu) E nee da mi ga opije, jesi l' uo, bili oni pobeeni il' ne! Znamo se, znamo, stari si ti nevaljalac... SET (zadovoljno) Ja - star? Ma nemoj! Tek sam u sedamdeset petoj! A moj stari je poiveo do devedesete! Pie jo nije ubilo nijednog od mojih! (On i Ejmas se nasmeju. Luiza se nasmei i protiv svoje volje. Mini na sve to i ne obraa panju, jo uvek posmatrajui kuu) MINI: Uh, to je zgodna kua! SET: E pa, obeo sam Ejmasu da vam sve to pokaem kad mu doete u goste. Ne moe svak da im vidi imanje izbliza. Ne daju ti oni ni da prie! MINI: Mora da sede na parama! Otkud im samo toliko? SET: Tja, Ezra je i sam podosta namlatio, a i njegov otac, Ejbi Manon, neto je nasledio i jo poveo gomilu. Brodskim prevozom. Osnovo je taj jednu od prvih prevoznikih linija na zapadnim morima. MINI: Ezra je general, je l' tako? SET (ponosno) Nego ta. Najvei borac u itavoj Grantovoj vojsci! MINI: Kakav je on ovek? SET (hvalisavo razglaba) Sposoban, pa to ti je! LJudi misle - hladan je i naduven, jer im slabo ta kae. Al' takvi su ti Manonovi, jer zna, oni su ti zverke ve dvesta godina. MINI: Otkud da stupi u vojsku kad je tako bogat? SET: Eh, bio je on vojnik i pre graanskog rata. Stari ga je slao u Vest Point. Io je u rat s Meksikom, i vratio se ko major. Ejbi je umro ba te godine, pa je Ezra digo ruke od vojske i preuzo ovde poso sa brodovima. Al' to mu nije bilo dosta. Uzgred je studiro prava i posto sudija. Poo je i da se bavi politiko.m, pa su ga izabrali i za pre'sednika optine. Bio je pre'sednik i kad je izbio rat, al' je odma' dao ostavku i opet stupio u vojsku. A sad je ve i general. Sposoban ovek, pa to ti je! EJMAS: Da, da. Ovaj grad se ponosi Ezrom. LUIZA: Al', to se ne moe rei i za njegovu enu. Svi je ovde mrze! Nije ona njihovog kova. ta ete, ima francuske, pa i holandske krvi. I izgleda ko strankinja, na svoju ruku. Otac joj je doktor u NJujorku, al' nije bogzna kakav, sigurno, jer nije donela nikakav miraz. SET (lice mu postaje ozbiljnije; otro kae) Man'te je. Nije sad re o njoj... (Onda naglo promeni temu) E pa, treba sad da naem Vini. Idem okolo, kroz kujnu. A vi ekajte ovde. A ako Ezrina ena oe da vas otera, ka'te joj da mi je Vini dozvolila da vam sve ovo pokaem. (Ode za ugao kue, levo. NJih troje tupavo gledaju oko sebe, sa strahopotovanjem i nelagodnou. Govore prigueno) LUIZA: Set se tol'ko dii tim njegovim vrakim gazdama! Prosto sam morala da pomenem Ezrinu enu - kol'ko da ga acnem. EJMAS: Ne mari. Taj je nju oduvek mrzeo. LUIZA: Psst! Neko izlazi. Bolje da se sklonimo... (Zbiju se iza klupe, kraj buna jorgovana, pa pilje kroz lie dok se otvaraju glavna vrata i Kristina Manon izlazi do ivice trema pri vrhu stepenita. Luiza mune svoju roaku i uzbueno proapue) To je ona! (Kristina Manon je povisoka, naoita ena od etrdeset godina, ali izgleda mlaa. Fina, pohotljiva figura; kree se sa gipkom, ivotinjskom gracioznou. Ima zelenu satensku haljinu, elegantno skrojenu i skupu, koja podvlai svojstvenu boju njene guste, kovrdave kose, delom bakrenomrke, delom bronzanozlatne; te dve nijanse se razlikuju ali i utapaju jedna u drugu. Lice joj je neobino, vie privlano nego lepo. Odmah pada u oi udan utisak koji to lice ostavlja kada poiva, jer onda kao da nije od ivog mesa, nego kao da je samo divna, oivotvorena bleda maska, na kojoj su ive jedino duboko usaene, tamne, ljubiaste oi. NJene crne obrve susreu se u naglaenoj pravoj liniji iznad krepkog nosa. Brada joj je obla, usta zaobljena i senzualna, donja usna punija, a gornja, tanje izvajana, i zasenena talasom kose. Stoji i slua odbrambeno, kao da svirka ima neko znaenje koje je ugroava. Ali onda, najednom, s prezirom slegne ramenima, sie niz stepenice i ode ka cvetnom vrtu; proe pokraj buna jorgovana i ne primetivi Ejmsa i ene) MINI (apatom, zadivljeno) Oh! to je lepa! LUIZA: Za moj ukus - suvie podsea na strankinju. MINI: Zbilja, lice joj je nekako udno. EJMAS: I tajanstveno - ko da je stavila masku. Takvi su ti Manonovi. Svi je imaju. Prenose je i na svoje ene. I Set ko da je ima, jeste l' primetili, poto odvajkada radi kod njih. Nee oni da im se znaju tajne. MINI (radoznala, bez daha) Tajne? LUIZA: Eh, i Manonovi kriju - kosture u ormanima, ko i svi drugi. I jo gore. (Spusti ton, skoro apui svom muu) Ispriaj joj kako je brat starog Ejbija Manona, David, uzo onu negovateljicu, francusku Kanaanku, to je s njim ostala u drugom stanju. EJMAS: Psst! uti, jesi l' ula? Evo Seta. (Ipak brzo apne Mini) Bilo je to davno, kad sam jo bio deko. Posle u da ti priam. (Set se pojavljuje za levim uglom kue, i prilazi im) SET: Ona prokleta crna kuvarica stalno trai da joj donesem drva! Ko da sam joj rob! Eto kako nam zahvaljuju to smo ih oslobodili! (ivahno) E pa, hodite! Da vam pokaem voke, a onda moju

staklenu batu. Nisam mogo da naem Vini. (Hoe da pou, kad se otvori glavni ulaz u kuu i Lavinija se pojavi pri vrhu stepenica, gde je i njena majka bila zastala. Ima dvadeset i tri godine, ali izgleda znatno starija. Visoka je kao i njena mati, telo joj je mravo i uglasto, grudi ravne, neprivlanost njenog tela je naglaena jednostavnom crnom haljinom. Pokreti su joj kruti, drveni, otri, vojniki. Ima ravan, suv glas, i naviku da rei izbacuje odseno, kao oficir koji izdaje nareenja. Ali, i pored svih tih razlika, odmah se vidi da licem podsea na majku. Ima istu, neobinu, bakrenozlatnu kosu, istu bledu boju lica, tamne ljubiaste oi, crne obrve koje se u pravoj liniji susreu iznad nosa, ista senzualna usta, istu zaobljenu bradu. Iznad svega, pada u oi isti utisak koji ostavlja njeno lice kada miruje - podseajui na oivotvorenu masku. Ipak, oigledno je da Lavinija ini sve to je u njenoj moi ne bi li vie naglasila razlike nego podvukla slinost s majkom. Kosa joj je povuena i pritegnuta pozadi, kao da joj je stalo da prikrije njenu prirodnu kovrdavost, a u oskudnoj minci nema ni truni enske zavodljivosti. Glava joj je iste veliine kao i majina, ali na njenom mravom telu izgleda prevelika i teka) SET (ugledavi je) A, eno je. (Poe ka stepenicama, vidi da ih ona nije primetila, pa zastane i prieka, zaustavljen neim u njenom stavu. Ona gleda desno, van scene, kako joj majka eta kroz vrt u pravcu staklene bate. Pogled joj je hladan i otar, izrazito i ljuto neprijateljski. Onda joj mati oigledno ue u staklenu batu, jer Lavinija okrene glavu, i dalje ne primeujui Seta i njegove prijatelje, pa pogleda levo, van scene, poto je njenu panju privukao orkestar, ija je svirka, noena osveavajuim povetarcem, najednom postala glasnija. Jo izvodi Le Dona Brauna. Lavinija slua kao maloas njena majka, ali reaguje sasvim suprotno. Oi joj zablista)u s preteim zadovoljstvom, a lice joj dobije izraz udnog, osvetnikog trijumfa) LUIZA (brzo apne Mini) To je Lavinija! MINI: Lii na majku - udno izgleda - al' nije tako zgodna. SET: Ajdete sad u vonjak. Ja u odma' za vama. (NJih troje zau za levi ugao kue. On ivahno prie Laviniji) E pa, Vini, imam za tebe dobre vesti. Onaj telegrafista mi kae da je general Li ve gotov! Samo ekaju zvaninu potvrdu. Nemaj brige - tata tek to ti nije doo! LAVINIJA (ozbiljno) Nadam se. A i vreme je. SET (pronicljivo je pogleda, polako) I to to kae. LAVINIJA (naglo se okrene k njemu) Kako to misli, Sete? SET (vrda, izbegavajui njen pogled) Nita - samo to to i ti... (Lavinija ga ukoeno pogleda. On izbegava njen pogled, a onda nastavlja s preteranom ivahnou) Ama, kud si se to motala jo od preksino? LAVINIJA (trgnuvi se) Bila sam kod Hejzel i Pitera. SET: Aha. Tako si, ujem, rekla i Hani, kad si pola. Al' eto, jue sam sreo Pitera - pito me gde si, to te nema. LAVINIJA (opet se trgne, a onda polako kae, kao da hoe da naglasi kako se njih dvoje potajno razumeju) Ila sam u NJujork, Sete. SET: Mhm. Tako sam i mislio. (Onda, sa iskrenom naklonou) Znam, Vini, nije ti lako. To ti je sramota jedna... LAVINIJA (ukrutivi se, odseno) Ne znam o emu govori. SET (klima glavom, s razumevanjem) Dobro, Vini, dobro. Kako god ti kae. (Zastane, a onda se izrekne, poto je za trenutak, mrtei se, oklevao) Tu odskora, sve ko velim - valjalo bi da te upozorim. Ba zbog tog to te mui. Ako uopte tu ima neeg... LAVINIJA (kruto) Mene nita ne mui. (Otro) Da me upozori? Na ta? SET: Moda to nije nita, al' opet, moda se i ne varam. A ako se ne varam - valjalo bi da ti| kaem. Mislim, zna, na onog kapetana Branta. LAVINIJA (opet se trgne, ali ostaje hladna i pribrana) ta je bilo s njim? SET: Neto to sigurno niko drugi nije ni primetio, jer... (Brzo doda, ugledavi nekog kako prilazi stazom) Eno, dolaze Piter i Hejzel. Posle u da ti kaem, Vini. Sad ionako nemam vremena. ekaju me oni tamo. LAVINIJA: Malo u ovde da posedim. Vrati se posle. (Onda se njena hladna, uzdrana maska za trenutak uzdrma, napeto) Oh, kud ba sad da naiu! Neu nikog da vidim! (Poe, kao da e u kuu) SET: Pouri unutra. Ja u da ti ih skinem s vrata. LAVINIJA (pribravi se, otro) Ne. Saekau ih. (Set ode iza ugla kue, levo. Odmah zatim Hejzel i Piter Najls naiu stazom, sleva. Hejzel je zgodna, zdrava devetnaestogodinja devoJka, tamne kose i oiju. Crte lica su joj sitnije ali lepo izvajane. Nma naglaeniju bradu i izrazite, nasmeene usne. Ve na prvi pogled stie se jasan utisak o njenom karakteru - otvorena je, prostoduna, ljubazna i dobra - ne na pasivan, nego na aktivan, samouveren nain. NJen brat, Piter, po karakteru je veoma nalik na nju - neposredan je, poten i dobroudan. To je dobro graen mladi od dvadeset dve godine, ali nezgrapnih pokreta; pomalo zapinje u govoru. Lice mu je iroko, otvoreno, nos prast, kosa mrka i kovrdava, oi lepe, sive, a usne pokrupnije. Na sebi ima uniformu artiljerijskog kapetana unionistike vojske) LAVINIJA (s usiljenom srdanou) Dobar dan. Kako ste? (LJubi se sa Hejzel i rukuje sa Piterom)

HEJZEL: Dobro smo, dobro. Samo, pitanje je - kako si ti? ini mi se - sto godina se nismo videle! Nisi valjda bila bolesna? LAVINIJA: Tja, ako je dosadna kijavica - bolest... PITER: Uh, to ne valja! I, je l' prolo? LAVINIJA: Jeste, uglavnom. Pa, sedite... (Hejzel sedne na levi kraj klupe, Lavinija na sredinu, kraj nje. Piter uzdrljivo sedne na samu desnu ivicug tako da izmeu njega i Lavinije ostane podosta prostora) HEJZEL: Piter bi mogao malo i da ostane, ako hoe, ali ja sam navratila samo za trenutak, da vidim ima li nekih vesti od Orina. LAVINIJA: Nemam, od onog pisma koje sam ti pokazala. HEJZEL: Ih, otkad je to bilo! A meni mesecima nije pisao. Sigurno je negde naao neku devojku, a mene - otpisao. (Na silu se nasmeje, ali po njenom tonu se vidi da je zbilja pogoena) PITER: To to Orin ne pie - nita ne znai. Nikad nije voleo da pie. HEJZEL: Znam, ali... valjda nije ranjen, je li, Vini? LAVINIJA: Naravno da nije. Tata bi nas obavestio. PITER: Dabome. Ne budi luda, Hejzel. (Posle kratke pauze) Orin uskoro treba i da stigne. Zna ve za dobre vesti, je l' da, Vini? HEJZEL: Zamisli, Piter nee ni morati da se vraa! PITER: Rana mi je zaleena, pa sam dobio nareenje da sutra krenem, ali sad e valjda da ga povuku. (Nasmei se) Priznajem, nisam ba od onih junaina to jedva ekaju da se vrate na front. Meni je - dosta! HEJZEL (impulsivno) Oh, ba fino to e Orin da doe! (Onda se, zbunjena, na silu izvetaeno nasmeje, ustane, i poljubi Laviniju) E, sad moram da beim. Moram da se naem s Emilijom. Do vienja, Vini. uvaj se, i doi malo kod nas. (Pogleda brata, aljivo) I budi ljubazna prema Piteru. Zna, on je dobar - kad spava. A inae, jedva eka neto da te pita! PITER (uasno zbunjen) uti ti! (Hejzel se nasmeje i ode stazom, napred levo. Piter se vrpolji, gledajui u zemlju. Lavinija ga posmatra. im se Hejzel onako u ali izrekla, Lavinija se oigledno povukla u sebe, zauzevi odbramben stav. Piter najzad podigne pogled i nespretno upita) Hejzel je na muci to joj Orin ne pie. Misli da je on stvarno - voli? LAVINIJA (ukrutivi se, odseno) O ljubavi nita ne znam! I neu da znam! (Sa estinom) Ja ljubav - mrzim! PITER (slomljen, hrabro pokuava da bude vedar) E, ako si tako raspoloena, onda bolje da te ne pitam neto to sam hteo... LAVINIJA: Je l' to ono isto to si me pitao pre godinu dana, kad si bio na odsustvu? PITER: I kad si rekla da priekam dok se rat ne zavri. E pa, rat je zavren. LAVINIJA (polako) Ne mogu da se udajem. Moram da ostanem kod kue. Potrebna sam ocu. PITER: Ima on tvoju majku. LAVINIJA (otro) Ja sam mu potrebnija! (Pauza. Onda mu se saaljivo obrati, stavivi mu ruku na rame) ao mi je... PITER (mrzovoljno) Ne mari, ne mari. LAVINIJA: Znam, to devojke esto govore u knjigama, ali ja te stvarno volim kao brata. I, kao brata, nikako ne bih htela da te izgubim. Tako je bilo jo otkad smo bili mali i zajedno se igrali - ti, Orin, Hejzel i ja. Zato, molim te, nemoj sad to da kvari. PITER: Neu, ne brini. ta ti misli o meni? (Uporno) Ipak, ne gubim nadu. Moda e s vremenom da se predomisli. Osim, razume se, ako voli nekog drugog... LAVINIJA (trgne ruku) Ta ne budi glup! PITER: A ta je s onim tajanstvenim brodskim kapetanom to vas esto poseuje? LAVINIJA (ljutito) Misli da uopte marim za tog - tog - ! PITER: De, de, smiri se. Samo eto, kau da ti se udvara. LAVINIJA: Svata ljudi govore. PITER: Znai - nije ti... stalo do njega? LAVINIJA (sa estinom) Ne mogu ni da ga vidim! PITER: Uh, sad mi je lake, Vini. Bojao sam se... mislio sam - sve devojke moraju da ga vole. Jer, izgleda strano romantino. Vie kao nekakav kockar ili pesnik nego kao kapetan broda. Video sam ga, za trenutak, kad je izlazio iz tvoje kapije - to je, valjda, bilo kad je tu poslednji put dolazio. udna stvar. Kao da me je podseao na nekog. Samo nikako ne znam na koga. LAVINIJA (trgnuvi se, pogleda ga s nelagodnou) Ovde - ni na kog, sigurna sam. Jer, on je tamo sa Zapada. Deda Hamel se sluajno upoznao s njim u NJujorku. Svideo mu se, pa se i mama s njim upoznala u dedinoj kui. PITER: Ko je on, uopte? LAVINIJA: Ma ta ti mislio - ne znam mnogo o njemu. Istina, svata mi je napriao o svom ivotu da bi se predstavio kao heroj, ali ga nisam mnogo sluala. Otisnuo se na more sasvim mlad, a bio je i u Kaliforniji za vreme zlatne groznice. Oplovio je itav svet. Kae, neko vreme je iveo na jednom ostrvu u Junom moru.

PITER (natmureno) Izgleda, doivljavao je svakojake romantine pustolovine - ako mu se moe verovati. LAVINIJA (jetko) To mu je i posao - da bude romantian! (Uzbueno) Ali, neu vie da razgovaram o njemu. (Ustane i poe nadesno kako bi prikrila svoje uzbuenje, okrenuta Piteru leima) PITER (nasmeivi se) Bogme, ni ja. Ima i zanimljivijih tema. (Kristina Manon se pojavi sleva, izmeu buna jorgovana i kue. Nosi veliku kitu cvea. Lavinija oseti njeno prisustvo i okrene se u mestu. Za trenutak, majka i ki gledaju jedna drugu u oi. itavo to njihovo napeto dranje jasno otkriva njihovu otru meusobnu netrpeljivost. Ali Kristina se brzo pribere, i opet zauzme uzdran, ohol stav) KRISTINA: Ah, najzad, tu si! (Onda ugleda i Pitera, koga njeno prisustvo oigledno zbunjuje) O, dobar dan, Piteru. Nisam te odmah primetila. PITER: Dobar dan, gospoo Manon. Samo sam prolazio pa, ko velim, da malo navratim... A sad, Vini, trebalo bi ve da krenem. LAVINIJA (oigledno elei da on to pre ode - brzo) Dobro. Onda, do vienja. PITER: Do vienja. Do vienja, gospoo Manon. KRISTINA: Do vienja, Piteru. (On ode stazom, levo. Kristina prie) Moram ti rei - prilino si gruba prema svom jedinom oboavaocu. (Lavinija ne odgovara. Kristina hladno nastavlja) Ba sam se pitala kako da te naem. Kad sam se sino vratila iz NJujorka, ve si, izgleda, bila legla. LAVINIJA: Da, ve sam bila legla. KRISTINA: Obino uvee dugo ita. Probala sam da uem - ali, bila si se zakljuala. Poto se nisi otkljuala celog dana, bila sam uverena da me namerno izbegava. Ali Ani mi ree da ima glavobolju. (Govorei to, prilazila je Laviniji, tako da joj je sad nadohvat ruke. Dok tako stoje, pada u oi izvanredna slinost njihovih fizionomija. Kristina je hladno gleda, ali se iza te poze oseaju nelagodnost i opreznost) Stvarno te bolela glava? LAVINIJA: Nije. Htela sam da budem sama. Da razmislim o nekim stvarima. KRISTINA: O emu to, ako smem da pitam? (Onda, kao da se boji odgovora na to pitanje, naglo promeni temu) Vidim, neki se tu etaju. Koji su to LAVINIJA: Neki Setovi prijatelji. KRISTINA: Ako znaju tu staru pijanduru, zar im to daje prava da se etaju ovuda? LAVINIJA: Ja sam Setu dozvolila da im pokae imanje. KRISTINA: A otkad ti to sme da ini - ne pitajui mene? LAVINIJA: Kad me je Set zamolio, nisam ni mogla da te pitam. Otila si u NJujork... (Zastanje za trenutak, a onda polako doda, netremice gledajui majku) ...da vidi dedu. Je li mu bolje? Poslednjih meseci, izgleda, stalno poboljeva. KRISTINA (zabaurujui stvar, i izbegavajui njen pogled) Da. Sad mu je mnogo bolje. Uskoro e opet moi da obilazi svoje pacijente, tako bar veruje. (Kao da eli da promeni temu, gleda cvee koje dri) Bila sam u staklenoj bati, da ovo naberem. Mislila sam - dobro bi bilo da osveimo ovaj na grob. (Podrugljivo glavom pokae kuu) Kad god se odnekud vratim, sve mi vie lii na grobnicu! I to onu okreenu, iz Biblije - fasada neznaboakog hrama prilepljena kao maska na sivu puritansku zgradurinu! Ko je drugi i mogao da podigne neto tako nakaradno - da mu bude hram mrnje. (Uz kratki, podrugljivi smeh) Oprosti, Vini. Zaboravila sam da se tebi svia. A nije ni udo. Odgovara tvom temperamentu. (Lavinija je gleda, ali i dalje uti. Kristina opet pogleda svoje cvee, pa se okrene prema kui) Moram da ih stavim u vodu. (Uini nekoliko koraka u pravcu kue, a onda se opet okrene. Sa nametenim nehajem) Nego, da ne zaboravim, u NJujorku sam sluajno srela kapetana Branta. Danas dolazi ovamo da preuzme brod, pa me pitao moe li da navrati, da te vidi. Rekla sam mu da moe i da veera s nama. (Ne gleda Laviniju, koja je gleda dok joj izraz lica postaje sve turobniji i tvri) Ima li neto protiv, Vini? Moda ne bi htela da se zameri Piteru, svom jedinom udvarau? LAVINIJA: Jesi li zato nabrala cvee - to on dolazi? (NJena majka ne odgovara. Ona nastavlja, sa preteom aluzijom u glasu) ula si, valjda, novost? Znai, otac e uskoro da se vrati! KRISTINA (hladno, ne gledajui je) Svata se pria u poslednje vreme. A ovo najnovije - jo nije potvreno, je l' tako? Jo nisam ula salve s tvrave! LAVINIJA: ue, uskoro! KRISTINA: Pa, nadam se, kao i ti. LAVINIJA: Eh, to ti kae... KRISTINA (prikrivajui strah, hladno) Kako to misli? Molim te, ne govori sa mnom tim tonom! (Jetko) Ako hoe da se svaa, da uemo u kuu. Ovde moe neko da nas uje. (Okrene se i ugleda Seta, koji se upravo pojavio iza ugla kue, levo, i stoji posmatrajui ih) Eto, tvoj stari prijatelj se upinje da nas uje! (Poe ka stepenicama) Idem da se malo odmorim. (Poe uza stepenice) LAVINIJA (otro) Moram s tobom da razgovaram, majko - to pre! KRISTINA (prkosno se okrene) Kad god eli; Veeras, kad ode taj tvoj kapetan, ako hoe. A o emu to da razgovaramo? LAVINIJA: Znae, ubrzo!

KRISTINA (upitno je gleda, sa strahom; na silu se prezrivo nasmei) to ti voli da se pravi tajanstvena... (Ode u kuu i zatvori vrata za sobom, Set prilazi, poto se u meuvremenu bio povukao iza ugla kue. Lavinija mu mahne da poe za njom, ode do klupe, levo, i sedne, Pauza. Ona gleda pravo pred sebe, lice joj je ledeno, oi otvrdle. Set je gleda sa razumevanjem) LAVINIJA (naglo) Dakle? ta je to s kapetanom Brantom? Na ta hoe da me upozori? (Onda kao da joj se uini kako mora, zbog tog svog pitanja, da se brani od neke njegove sumnje koja joj izgleda neminovna) Hou da znam sve o njemu, jer dolazi, izgleda, da mi se udvara. SET (uspevajui da svu svoju nevericu izrazi jednom reju) Aha. LAVINIJA (otro) Kae to kao da mi ne veruje. SET: Verujem ti ja to god oe. Davno sam to nauio. Ne radim zalud kod tvojih ve e'set godina. (Pauza. Onda je polako upita) Je li, lii l' ti taj Brant na nekog, jesi l' primetila? LAVINIJA (uzdrmana time) Da. im sam ga prvi put videla... Ali ne znam na koga... ta misli? SET: Pa, na tvog tatu, Vini, je l' tako? LAVINIJA (trgnuvi se, uzbueno) Na oca? Ne! Nemogue! (Onda, kao da joj se ta misao nametnula i protiv njene volje) Pa... jeste - lice mu ima neto... Zato sam, sigurno, i imala taj udan oseaj da ga odranije znam... ak mi se inilo - (Napeto, kao da to preti da je slomi) Oh! Ne mogu da verujem! Vara se, Sete, mora biti! Bilo bi to suvie SET: Ne lii on samo na tvog tatu. Lii i na Orina - i na sve tvoje. LAVINIJA (uplaeno) Ali zato - zato bi on SET: Ponajvie mi lii na Davida, brata tvog dede. Da l' ta zna, Vini, o Davidu Manonu? Istina, u tvojoj porodici njegovo ime nije niko smeo da pomene otkako je otio - al' ula si, valjda, ta se pria, je l' da - mada je sve to bilo jo pre no to si se rodila. LAVINIJA: Bio se zaljubio, ula sam, u neku negovateljicu, Kanaanku, koja je pazila tatinu sestricu, onu to je umrla... Morao je njom da se oeni, jer je ekala bebu... Deda ih je oboje oterao iz kue, a onda je sruio do temelja, nije hteo da ivi tamo gde mu je brat osramotio porodicu. Ali kakve ima veze stari skandal sa SET: ekaj malo. im su ih izbacili iz kue, njih dvoje su se venali i otili. Prialo se da su otili na Zaiad, al' niko nije znao ta je posle bilo s njima... sem to se tvoj deda jednom izreko preda mnom da je dobila - sina. Zna, opsovo ga... (Sveano) E pa, sve neto mislim, ovih dana, na tog malog... LAVINIJA (na licu joj se ocrta uasnuto saznanje) Oh! SET: Kolko godina ima taj Brant, je li? LAVINIJA: Mislim, trideset est. SET: Pa da! To bi ba odgovaralo. A ima tu jo neto. To kako se zove. Brant. To ti je, zna, neobino prezime. Nikad ga dosad nisam uo. Izgleda mi nekako udeeno - ko da je skraeno... Sea se, Vini, kako se zvala ta Kanaanka? Mari Brantbm! Je l' ti sad jasno? LAVINIJA (uzbueno, borei se protiv sve jaeg ubeenja) Kojeta, Sete, pa on bi se prezivao Manon, i ponosio bi se time! SET: E, al' kad dolazi ovamo da se udvara... bolje mu je da to krije, je l' tako? Kad bi, samo, tvoj tata slutio LAVINIJA (sa estinom) Ne! To ne moe da bude! Ne dao Bog! Samo bi jo to trebalo! Pa to bi bilo strano! Neu na to ni da mislim, je l' uje? to si uopte imao da mi govori SET (umirujui je) De, de, Vini, smiri se. to se ljuti? (Prieka, a onda uporno nastavi) Samo kaem, sve je to udno - i to kako se zove, i kako izgleda - pa sad, vidi ti to, oca radi... LAVINIJA: Kako da vidim? SET: U'vati ga jednom kad se ne nada, spopadni ga, ko da ve zna - pa vidi je l' e da se oda. (Poe, a onda pogleda levo, niz stazu) Evo, izgleda ba dolazi. ak i koraa, zna, ko David Manon. Da ne znam da je to on, mislio bi' da se to David povampirio! (Naglo se okrene) Nego, bolje da se ja latim posla. (Ode za levi ugao kue. Pauza. Onda kapetan Adam Brant dolazi stazom, levo, napred. Trgne se ugledavi Laviniju, ali mu lice odmah dobije najljubazniji, privlaan izraz. Ve na prvi pogled se zapaa udno svojstvo njegovog lica: kad je oputeno, lii vie na oivotvorenu masku nego na krv i meso. Ima iroko, nisko elo, uokvireno kao ugalj crnom pravom kosom, primetno dugom, nehajno zabaenom sa ela kao u nekog pesnika. Ima krupan, orlovski nos, guste obrve, preplanulu put, i oi boje lenika. Poiroka usta su mu senzualna i udljiva - mogu naizmenino da budu jaka i slaba. Ima brkove, ali mu je brada, izrazito zaseena po sredini, glatko obrijana. Visok je, irokih ramena, jak. Ostavlja utisak kao da je stalno ili u ofanzivi ili u defanzivi, kao da se stalno bori sa ivotom. Odeven je sa bezmalo kicokom elegancijom, sa primesama smiljene nonalancije, kao da je ideal koji je imao na umu bila romantina Bajronova pojava. Malo po emu se moe videti da je kapetan broda, osim po njegovim krupnim, jakim rukama i snanom glasu) BRANT (poklonivi se s preteranom ljubaznou) Dobar dan. (Prie i uzme joj ruku, koju mu je pruila prisilivi sebe na to) Ne zamerate mi, nadam se, to sam ovamo doao bez ceremonija? Vaa majka mi je rekla LAVINIJA: Znam. Morala je nekud da ode, pa je rekla da vam pravim drutvo dok se ne vrati.

BRANT (galantno) A, onda imam sree. Nadam se da nee pouriti natrag - da motri na nas. Nisam imao prilike da budem nasamo s vama jo od... one noi kad smo se etali po meseini, seate se? (Zadrao je njenu aku u svojoj, spustio je i priguio glas, kao ljubavnik. Lavinija, ne uspevi da savlada drhtaj, uzbueno istrgne svoju ruku i okrene se na drugu stranu) LAVINIJA (savladavi se, polako) ta kaete na to to se general Li predao, kapetane? Mi ve oekujemo oca. (Zbog neeg u njenom tonu, on je podozrivo pogleda, ali ona gleda pravo pred sebe) to ne sednete? BRANT: Hvala. (Sedne na klupu, desno od nje. Sad je na oprezu, jer u njenom dranju osea neto udno to ne uspeva da protumai. Nehajno) Da, mogu misliti koliko se radujete to ete uskoro da vidite oca. Vaa majka mi je rekla koliko ste mu privreni. LAVINIJA: Je l' te? (Strasno) Volim ga vie no ikog na svetu. Sve bih uinila samo da ga zatitim! BRANT (paljivo je posmatra, zadravajui nehajan ton) Vie ga volite nego majku? LAVINIJA: Da. BRANT: Tja, tako je to obino: ker je privrenija ocu, a sin majci. Samo, mislio sam da ste vi izuzetak. LAVINIJA: Zato? BRANT: Pa zato to liite na nju.Lice vam je - njena slika i prilika. Pa tek ta vaa kosa. Kosu kakvu imate vi i ona - sveom treba traiti. Znam samo jednu enu koja je imala takvu kosu. Zaudiete se kad vam kaem. Bila je to moja majka. LAVINIJA (trgne se) Ah! BRANT (tiim glasom, punim potovanja) Da, imala je istu takvu, divnu kosu, do kolena, i krupne, duboke, tune oi, plave kao Karipsko more! LAVINIJA (oporo) Zar je izgled vaan? Ja joj nimalo nisam slina! Svi znaju da sam na oca! BRANT (kao da se osvestio, zapanjen njenim tonom) Ali - ne ljutite se valjda to sam to rekao? (U neprilici, zakljuivi da bi morao opet da uspostavi prisniji kontakt s njom, kae joj sa neposrednou koja pleni) Danas ste mi zbilja zagonetni, gospoice Lavinija. Izvinite to u neto otvoreno da vas pitam. Znate, skoro sav ivot sam proveo na moru ili pod vojnikim atorima, pa sam navikao da ne okoliim. ta to imate protiv mene? Ako sam vas neim uvredio, kunem vam se da to nije bilo namerno. (Ona uti, ukoeno i uporno gledajui ispred sebe. On je dobro odmeri, pa nastavi) Nikako ne bih hteo da meu nama doe do zle krvi. Ta zar ste zaboravili ono vee kad smo se etali obalom? LAVINIJA (hladnim, tvrdim glasom) Nisam zaboravila. Je l' vam to moja majka bila rekla da mepoljubite? BRANT: ta - kako to mislite? (Ali odmah pripie to pitanje njenoj naivnosti. Uz smeh) Tako dakle! Zaboga, Lavinija, zar mislite da bih traio dozvolu? LAVINIJA: Zato ne? BRANT (opet mu je nelagodno, pa pokua da okrene sve na alu) Eh, znate, nisam'ba vaspitan tako strogo. Pa, bilo da sam morao da je traim ili ne, tek - nisam je traio - pa ipak je bilo divno! (Videi neto na njenom licu, urno skrene razgovor) Te veeri sam, bojim se, suvie priao. Moda sam vam i dosadio nagvadajui o jedrenjacima, o tome koliko ih volim... LAVINIJA (suvo) Visoki, beli jedrenjaci, tako ste govorili. Rekli ste da vas podseaju na lepe, bledolike ene. Rekli ste da ih volite vie no to ste ikad voleli ijednu enu. Je li to istina, kapetane? BRANT (sa izvetaenom galantnou) Da. Ali to sam mislio pre nego to sam sreo - vas. (Onda, pomislivi da je najzad pogodio zato se promenilo njeno dranje prema njemu - uz smeh) To li je ono, ime sam vam se zamerio? Pa dabome, mogu misliti. ene su ljubomorne na brodove. A i more im je uvek sumnjivo. Znaju da je za mukarca sve to isto - ene, brodovi, more... (Opet se nasmeje, ali ovog puta manje ubedljivo, videvi njen turoban, nepromenljiv izraz lica) Da, da, mogao sam i da vidim da vas moje prie o moru, te veeri, nisu ba osvojile. Tja, jedrenjaci nisu nita novo za ker jednog brodograditelja. Ali, ako se ne varam, zanimale su vas moje prie o ostrvima u Junom moru, gde sam pretrpeo brodolom ve na prvoj plovidbi. LAVINIJA (suvo i odseno) Seam se, oduevljeno ste govorili o nagim enama uroenika. One, rekli ste, znaju ta je srea, jer nikad nisu ni ule da ljubav moe da bude greh. BRANT (iznenaen, zbunjeno je pogleda) I toga se, dakle, seate? (Romantino) Pa - jeste! Blie su raju - onom od pre praroditeljskog greha - nego iko ivi na zemlji! Ko to nije video ne moe ni da zamisli lepotu tog njihovog ostrvlja - tog bujnog zelenila usred plavetnog mora! Oblaci kao paperje na planinskim vrhovima, sunce to vam drema u krvi, dok vam talasi to zapljuskuju sprudove pevue uspavanku! Blagosloveno Ostrvlje - tako bih ga nazvao! Tamo se zaboravljaju svi prljavi ljudski snovi o bogaenju i moi! LAVINIJA: I njihovi prljavi snovi - o ljubavi? BRANT (opet se trgne, pa je pogleda s nelagodnou) Zato to kaete? Kako to mislite, Lavinija? LAVINIJA: Nita, nita. Samo sam mislila - na vae Blagosloveno Ostrvlje. BRANT (nesigurno) Oh! Ali rekli ste - (Onda joj, zbunjen, i glupavo uporan, prie blie, opet spustivi glas. Udvarakim tonom) Odsad u, kad god se setim tih ostrva, uvek da pomislim na

vas, na to kako ste te veeri koraali kraj mene dok vam je kosa leprala na morskom vetru, a meseina sijala u oima! (Pokua da joj uzme ruku, ali je ona trgne, pa skoi) LAVINIJA (u ledenom besu) Ne dodirujte me! Da se niste usudili! Laljive jedan! Vi ste - (Poto on zbunjeno ustukne, ona iskoristi priliku da postupi kako joj je Set savetovao - ne skidajui pogled s njega, s namerno uvredljivim ruganjem) Ali glupo bi bilo i oekivati ta drugo sem jeftinih, sentimentalnih lai - od sina jedne bedne kanadske negovateljice! BRANT (zaprepaen) ta je - (Bes zbog uvrede nanete njegovoj majci nadjaa svu njegovu opreznost. Pretei skoi na noge) ut' prokletijo! Il' u da zaboravim da ste ena! Niko od Manonovih nee je vreati dok sam LAVINIJA (uasnuta, sad kad zna istinu) Znai... to je istina! NJen ste sin! Oh! BRANT (borei se da se savlada, kae sa grubim prkosom) Pa ta i ako jesam? Ponosim se time! Stidim se samo svoje prljave manonovske krvi!... Zato, znai, maloas niste mogli da podnesete moj dodir? Suvie ste fini za sina jedne slukinje, a? Bogme, prijalo vam je to, jo kako, pre nego LAVINIJA (besno) Nije istina! Samo sam vas zavaravala da bih sve otkrila! BRANT: A... ne! Tek kad ste posumnjali ko sam! Otac vas je sigurno nakljukao laima o mojoj majci! E, bogme, uete istinu o tome, sad kad znate ko sam! Pa da vidimo imate li vi ili ma ko od vaih prava da je pomene s prezirom! LAVINIJA: Neu da sluam - (Poe ka kui) BRANT (zgrabivi je za ruku, podrugljivo) Kukavica ste, dabome, kao svi Manonovi, kad se valja suoiti s istinom o sebi! (Ona se pokorno okrene k njemu. On joj puta ruku i grubo nastavi) Nikad vam nije rekao, kladim se, da je i va deda, Ejbi Manon, a ne samo Ejbijev brat, voleo moju majku! LAVINIJA: To je la: BRANT: Istina je. Samo je iz ljubomore, da bi se osvetio, oterao mog oca i ukrao njegov deo naslea! LAVINIJA: Nije ukrao! Otkupio je! BRANT: Naterao ga je da ga proda deset puta jeftinije, hoete da kaete! Znao je da moji roditelji gladuju! Ali taj novac mom ocu nije dugo potrajao. Poeo je da pije. Pokazao se kukavica - kao svi Manonovi - im je svet poeo da ga prezire. Povukao se, stao da izbegava ljude. Poeo je da se stidi mojz majke - i mene. Tonuo je sve nie, dok je moja majka radila i izdravala ga. Seam se kako su ga iz krme na uglu vukli do kue, pa bi se skljokao na pod, pijan ko klada. Jedne veeri, kad sam imao sedam godina, doao je kui treten pijan i iz sve snage oamario moju majku. Tad ju je prvi put udario. Pobesneo sam. Udario sam ga araem i rasekao mu glavu. Majka me je odvukla i dobro me istukla. A onda se rasplakala zbog njega. Nikad nije prestala da ga voli. LAVINIJA: to mi sve to priate? Rekla sam ve, neu da sluam BRANT (mrgodno) Odmah ete videti! (Vie za sebe, kao da tu scenu jo ima pred oima) Posle toga, danima je samo sedeo i buljio pred sebe. Jednog dana, kad smo bili sami, zamolio me je da mu oprostim to ju je udario. Ali, mrzeo sam ga, i nisam hteo da mu oprostim. Onda je jedne veeri otiao i nije se vratio. Sutradan ujutru nali su ga obeenog u tali! LAVINIJA (uz drhtaj) Uh! BRANT (nemilosrdno) Bila je to jedina pristojna stvar koju je u ivotu uinio! LAVINIJA: Laete! Nikad nijedan Manon ne bi BRANT: Je l' te? Sve su to fina, asna gospoda? Ma nemojte! Samo da ujete neto o jednom drugom od njih! (Gorko nastavlja svoju priu) Majka je ila, i tako smo iveli. Poslala me je i u kolu. Bila je veoma stroga prema meni. Krivila me je to se ubio. Ali, bila je reena da od mene naini gospodina - ko to je bio on! - makar joj to odnelo i poslednju paru, i makar slomila i poslednji prut! (Uz mrgodan osmeh) Kao to vidite - nije uspela! U sedamnaestoj sam odbegao na more, i zaboravio da sam imao majku, sem to sam uzeo deo njenog prezimena - ovo, Brant, kratko je, i podesno na brodu - jer nisam hteo da nosim ime Manonovih. Nisam ni mislio na nju do pre dve godine, kad sam se vratio s Dalekog istoka. Istina, pisao sam joj s vremena na vreme, i slao joj novac kad bih ga sluajno imao. Ali ipak sam je zaboravio. A kad sam dotao u NJujork, zatekao sam je na umoru - od bolesti i gladi! I saznao sam da je, kada se razbolela i nije mogla da radi, a nije ni znala kako da me pronae - savladala i poslednju trunku ponosa i pisala vaem ocu, molei za pozajmicu. Nije joj ni odgovorio. A i ja sam stigao prekasno. Umrla mi je u naruju. (Sa osvetoljubivom estinom) Mogao je da je spase - ali je namerno pustio da umre! Pravi je ubica, nita bolji od onih koje je slao na veala dok je bio sudija! LAVINIJA (poskoi, besno) Kako se samo usuujete! Da je on ovde BRANT: Kamo sree da jeste! Rekao bih mu to u i vama da kaem - na majinom odru sam se zakleo da u mu se osvetiti zbog njene smrti. LAVINIJA (s ledenom, ubistvenom silinom) I sad se, izgleda, hvalite da ste to i postigli, je li tako? na najpodliji, kukaviki nain - naravno, kao sin jedne slukinje... BRANT (opet gubi vlast nad sobom - besno) Ta umuknite, jeste l' uli! Kako to govorite? LAVINIJA: Ona vam je samo sredstvo da se osvetite mom ocu, je l' tako?

BRANT (zapanjen, zbunjeno muca, kao krivac) ta? - Ona? - Ko? - Ne znam o emu govorite! LAVINIJA: Znaete, uskoro! A i ona! Saznala sam od vas sve to sam htela. Idem sad unutra, da razgovaram s njom. ekajte tu dok vas ne zovnem! BRANT (besan zbog njenog tona) A, ne! Neete vi meni nareivati kao da sam vam sluga, da znate! LAVINIJA (ledeno) Ako uopte imate obzira prema njoj, uiniete kao to kaem da ne bih morala pisati svom ocu. (Okrene mu lea i kruto, uzdignutih ramena, poe ka stepenicama) BRANT (oajniki pribegava ljubavnikom tonu) Ne razumem vas, Lavinija. Kunem vam se da ja samo vas (Ona se, na to, osvrne pri vrhu stepenita i pogleda ga s tako silnom mrnjom da on smesta uuti. Usne joj mrdnu kao da e progovoriti, ali ona obuzda te rei, kruto se okrene, ue u kuu i zatvori vrata za sobom) (Zavesa) DRUGI IN Dekor - u kui - radna soba Ezre Manona, odmah zatim. To je povea prostorija, koja odie strogom, ozbiljnom atmosferom. Zidovi su jednobojneg okreene povrine, tamnosive, sa ravnim belim linijama oko vrata i prozora. Pozadi su, desno, vrata koja vode u hol. Na desnom zidu je portret Dorda Vaingtona u pozlaenom okviru, izmeu manjih portreta Aleksandra Hamiltona i Dona Marala. Pozadi u sredini je kamin. Levo od kamina, polica prepuna pravnikih knjiga. Iznad kamina je, u jednostavnom okviru, veliki portret samog Ezre Manona, naslikan deset godina ranije. Odmah pada u oi zapanjujua slinost sa Adamom Brantom. To je visok ovek ranih etrdesetih godina, mrav i ilav; kruto sedi u fotelji, sa akama na kolenima, u crnoj sudijskoj togi. Lice mu je lepo, ali strogo, kao da se dri podalje. Hladno je, bezoseajno, i udno podsea na. ivu masku koju smo ve videli na licima njegovs ene, Lavinije i Branta. Levo su dva prozora. Izmeu njih je pisai sto. Veliki sto, sa po jednom foteljom levo i desno, nalazi se napred, levo od sredine. Desno od sredine je jo jedna fotelja. Na podu su tepisi oivieni jednostavnim resama. Napolju, sunce poinje da zalazi; njegovi zraci pune sobu zlatastom maglom. Tokom radnje oni bivaju jo jai, a onda postaju grimizni, da bi na kraju sumorno potamneli. Laviniju zatiemo kako stoji kraj stola. Bori se da ovlada sobom, ali joj se na licu ocrtava bol koji je razdire. Polako se okree ka oevom portretu, i za trenutak ga ukoeno gleda. Onda mu prilazi i stavlja svoju aku preko jedne od njegovih, toplo i zatitniki. LAVINIJA: Jadni tata! (uje neto iz hola i brzo se odmakne. Vrata od hola se otvore i Kristina ue. Svoju nelagodnost prikriva prezrivom ljutnjom) KRISTINA: Nema ta, te nepotvrene vesti su ti prosto udarile u glavu. Kako inae to da razumem - alje Ani da me zove, mada zna da se odmaram. LAVINIJA: Rekla sam ti - moram s tobom da razgovaram. KRISTINA (posmatra sobu skoro sa mrnjom) Ali zato ba u ovoj plesnivoj sobi? LAVINIJA (pokazujui portret, brzo) Zato to je to oeva soba. (Kristina se trgne, pogleda portret pa odmah spusti pogled. Lavinija prie vratima i zatvori ih) KRISTINA (s izvetaenim prezirom) Sve si tajanstvenija? LAVINIJA: Bolje sedi. (Kristina sedne na stolicu iza sredine scene. Lavinija prie oevoj stolici, levo od stola) KRISTINA: E pa sad, ako si ve spremna, moda bi mogla da mi objasni... LAVINIJA: Ani ti je sigurno rekla da sam bila kod Hejzel i Pitera dok si bila na putu. KRISTINA: Da. Ba sam se zaudila. Jo nikad nisi noila u gostima. Otkud ti je to najednom palo na pamet? LAVINIJA: I nije. KRISTINA: Nisi ih posetila? LAVINIJA: Ne. KRISTINA: Nego kud si ila? LAVINIJA (optuujui) U NJujork! (Kristina se trgne. Lavinija pouri, iskidano) Sumnjala sam neto, odskora, poslednjih godinu dana svaki as putuje tamo, pod izgovorom da je deda bolestan... (Kristina pokua da protestuje) Oh! Znam da jeste - i stanovala si kod njega - ali odnedavno sam posumnjala da je to pravi razlog - a sada znam da nije! Jer, ekala sam blizu dedine kue, i traila te. Videla sam da si se nala s Brantom! KRISTINA (uplaena je, ali to prikriva; hladno) Pa ta? Rekla sam ti, sluajno sam ga srela LAVINIJA: Ila si mu u sobu!

KRISTINA (zadrhti) eleo je da se upoznam sa jednom njegovom prijateljicom. To smo bili kod nje. LAVINIJA: Pitala sam nastojnicu. Uzeo je sobu pod drugim imenom, ali ga je prepoznala po opisu. A i tebe. Kae, esto si tamo dolazila za ovih godinu dana. KRISTINA (oajniki) Tad sam prvi put bila tamo. Navaljivao je. Rekao je kako moramo da razgovaramo o tebi. Hteo je da mu pomognem kod tvog oca LAVINIJA (besno) Kako moe tako da lae? Kako moe da bude tako podla? Zar mene da koristi da bi prikrila svoje neverstvo? KRISTINA (skoi, neubedljivo se pravei uvreenom) Vini! LAVINIJA: Dabome, neverstvo! KRISTINA: Ne, ne! LAVINIJA: Ne lai, kaem ti! Pela sam se gore! ula sam kako mu govori Volim te, Adame! - i kako ga ljubi! (S ledenim, gorkim besom) Gaduro! Pokvarena si, nema stida! Da zna - iako si mi majka! (Kristina je ukoeno gleda, oamuena tim iznenadnim napadom. NJena dostojanstvenost je trenutno rasprena. Pokuava da govori ravnodunim glasom, ali joj on pomalo podrhtava) KRISTINA: Znala sam, Vini... znala sam da me mrzi, ali ne da me mrzi - iz dna due! (Povrati joj se prkosna hladnokrvnost) Pa lepo! Volim Adama Branta. I ta e sad? LAVINIJA: Kako to govori - bez trunke stida! I ne pomilja na tatu - koji je tako dobar - i toliko ti veruje! Kako samo moe KRISTINA (skoro vritei) Razumela bi ti kad bi bila ena oveka koga mrzi! LAVINIJA (uasnuta, pogledavi portret) Ne! Ne govori to - pred njim! Neu da ujem! KRISTINA (zgrabi je za ruku) ue! Govorim ti sad kao ena - eni, ne kao majka - keri! Jer nas dve kao da nismo iste krvi! Kae, pokvarena sam i bestidna! E pa onda znaj da sam se tako i oseala vie od dvadeset godina, dajui svoje telo oveku koga sam LAVINIJA (pokuava da se otme od nje; pridigne ruke da zapui ui) Ne govori mi to! Pusti me! (Otme se od majke ikao da se zgri, gadei se. Pauza. Zamuca) Ti si... znai... oduvek mrzela tatu? KRISTINA (jetko) Ne. Volela sam ga nekad - pre nego to sam se udala za njega - ma kako to sad izgledalo neverovatno! Lepo je izgledao u uniformi porunika. Bio je utljiv, tajanstven, romantian! Ali brak je ubrzo tu romansu pretvorio u - odvratnost! LAVINIJA (opet se zgri; otro i iskidano) Rodila si me, znai, gadei se! Oduvek sam to nasluivala, majko, i kad sam jo bila mala... kad bih ti prila - s ljubavlju - ti bi me uvek odgurnula! Otkad pamtim, oseala sam to tvoje - gaenje! (Plae, ogoreno) Oh, mrzim te! A i pravo je to te mrzim! KRISTINA (potresena, odbrambeno) Trudila sam se da te zavolim. Govorila sam sebi kako nije ljudski ne voleti svoje roeno dete, deo svog tela. Ali nikako nisam mogla sebe da ubedim da si deo i moga tela, a ne - samo njegovog! Ti si za mene uvek bila moja prva brana no - i moj medeni mbsec! LAVINIJA: Umukni! Kako moe da - (Najednom, sa udnom ljubomornom gorinom) A Orina si volela! to nisi mrzela i njega? KRISTINA: Zato to sam dotle ve prisilila sebe da to trpim - da bih mogla da ivim! A i dok sam ga nosila, tvoj otac je uglavnom bio u Meksiku, u vojsci. Nisam ni mislila na njega. Kad se Orin rodio, inilo mi se da je moje dete, samo moje, i volela sam ga zbog toga! (Gorko) Volela sam ga dok nije dopustio da ga ti i tvoj otac nagovorite da krene u rat, iako sam ga preklinjala da me ne ostavlja samu. (S mrnjom gleda Laviniju) Znam, ti si, Vini, najvie kriva to me je ostavio! LAVINIJA (strogo) Bila mu je, kao jednom Manonu, dunost da ode! Da nije, kajao bi se celog ivota! A ja ga volim vie no ti! Mislila sam na njega! KRISTINA: Pa valjda shvata da nikad ne bih zavolela Adama da je Orin bio kraj mene. Kad je otiao, nije mi ostalo nita osim mrnje i elje za osvetom - i enja za ljubavlju! A onda sam srela Adama. Videla sam da me voli LAVINIJA (s porugom i prezirom) Ne voli te! Samo se, tobom, sveti tati! Zna li ti ko je on? Sin one negovateljice, one prostakue koju je deda oterao iz nae kue! KRISTINA (prikrivi trzaj, hladno) Znai, i to si otkrila? I ponadala se kako e time da me porazi? Pa ja sam to sve vreme znala. Otkrio mi je to jo kad je rekao da me voli. LAVINIJA: Pa si tim vie uivala - u toj sramoti!

KRISTINA (otro) Hoe li, molim te, da pree na stvar, i da mi kae ta sad smera? Sigurno misli da to ispria ocu im se pojavi na pragu? LAVINIJA (najednom se opet ukruti i postane ledena, polako) Ne. Osim ako me sama ne natera. (Mrgodno, videvi da joj je majka iznenaena) Iznenaena si? Nije ni udo. Znam, zasluila si najgoru kaznu. Otac bi te se javno odrekao, ma koliko ga taj skandal pogaao! KRISTINA: To verujem. Znam ga ja ak bolje nego ti! LAVINIJA: A i ja bih volela da bude kanjena za tu podlost! Zato, nemoj misliti da u utati radi tebe. utau njega radi. Tata se, odskora, loe osea. Neu da pati! Moja je prva dunost da ga zatitim od tebe! KRISTINA: Pa, ja i ne oekujem da e prema meni biti velikoduna. LAVINIJA: Neu mu rei - pod uslovom da ostavi Branta i da ga nikad vie ne vidi - i da mi obea da e mom ocu biti odana supruga, da e nadoknaditi nepravdu koju si mu nanela! KRISTINA (ukoeno gleda svoju ker; pauza; onda se suvo nasmeje) Kakav si ti licemer! Pria mi sad o dunosti, o ocu! Istina, ti ne bi htela da njegova sujeta bude pogoena, to ti priznajem, a stalo ti je i da zatiti porodicu od skandala! Pa ipak, nije to pravi razlog to me tedi! LAVINIJA (zbunjeno, kao krivac) Jeste! KRISTINA: Sama si poelela Adama Branta! LAVINIJA: Lae! KRISTINA: A sad, kad zna da ne moe da ga dobije, reila si da ga bar otrgne od mene! LAVINIJA: Ne! KRISTINA: Ali ako kae ocu, morala bih da odem - s Adamom! Ipak bi bio moj! A tu pomisao ne moe da podnese, je l' tako, makar ja ostala neosramoena! LAVINITA: Samo u tvom izopaenom duhu KRISTINA: Znam ja tebe, Vini! Primeivala sam ja to jo kad si bila mala - htela si to isto to i danas: da postane ena svog oca, i Orinova majka! Oduvek si kovala planove da ukrade moje mesto! LAVINIJA (divlje) Ne! To si ti krala, jo otkako sam se rodila, svu ljubav to mi je pripadala! (Pretei) Ali, neu vie da sluam te tvoje lai i izgovore! Hou da znam da li e uiniti ta sam rekla ili nee! KRISTINA: Pa ta ako odbijem? ta ako naoigled svih odem s Adamom? ta e da bude s tobom, sa tvojim ocem i s porodinim imenom posle tog skandala? Marim ja to u da nosim ljagu! Bar u da budem s ovekom koga volim! LAVINIJA (mrano) Nee zadugo! Otac e iskoristiti sav svoj uticaj da Branta stave na crnu listu, pa kad mu jednom oduzmu komandu - vie mu se nee poveriti nijedan brod! A zna i sama koliko mu Letei pasati znae! A i otac se nikad od tebe ne bi razveo. Nikada ne bi mogla da se uda. Bila bi mu kotva oko vrata. Ne zaboravi, pet godina si starija od njega! Kad zae u godine i poruni, on e da bude jo u punoj snazi! Nee moi ni da te vidi! KRISTINA (neizdrljivo pogoena, uini pretei pokret, kao da e je oamariti) Vetice mala! Gaduro jedna! (Ali Lavinija je ledeno gleda u oi, pa se ona zato obuzda i spusti ruku) LAVINIJA: Na tvom mestu, ne bih upotrebljavala takve rei, jer postoji jedna re koju odista zasluuje! KRISTINA (okrene se na drugu stranu, dok joj glas jo drhti) Luda sam to doputam da me istera iz takta - tom svojom zlobnom ljubomorom! (Pauza. Lavinija je gleda. Kristina kao da neto smilja. Onda se opet okrene Laviniji. Hladno) Ali, traila si moj odgovor, je li? Pa dobro, uiniu kao to si rekla. Obeavam ti, kad Adam veeras ode odavde - neu se vis videti s njim. Jesi li zadovoljna? LAVINIJA (netremice je gleda, s ledenom sumnjom) Neto ga se olako odrie! KRISTINA (urno) Misli da u ti pruiti to zadovoljstvo da vidi kako patim? A, to ne! Nee imati priliku da likuje! LAVINIJA (jo uvek podozrivo, sa primesom prezira) Kad bih ja nekog volela KRISTINA (podrugljivo) Kad bi? Sigurna sam da ga i voli koliko moe! (U iznenadnom nastupu ljubomore) Ludo jedna! Zar ne zna da sam ga to ja naterala da ti se udvara, da ne bi posumnjala? LAVINIJA (malo zadrhti; besno) Nije mu vredelo! Videla sam da lae! Sama sam ga zavaravala - da bih sve otkrila! Oduvek sam ga mrzela! (Kristina se podrugljivo nasmei i okrene na drugu stranu,

kao da hoe da ode iz sobe. Lavinijin ton opet postaje pretei) ekaj! Ne verujem ti! Znam da ve smilja kako da me izigra, i da ve prekri obeanje! Ali bolje ne pokuavaj! Ni za trenutak te neu gubiti iz vida! I ne samo ja! Pisala sam ocu i Orinu im sam se vratila iz NJujorka! KRISTINA (zadrhti) O Adamu? LAVINIJA: Tek toliko da budu na oprezi i da motre na tebe. Rekla sam da nas kapetan Brant ee poseuje i da je o tome poelo da se govorka. KRISTINA: Ah! Vidim ta to treba da znai - da e time da me ucenjuje, da me veito dri u aci! (Ne moe da savlada bes pretei) Pripazi se, Vini! Ti e da bude kriva ako... (Naglo zastane) LAVINIJA (podozrivo) Ako - ta? KRISTINA (brzo) Nita. Mislim - ako odem s Adamom. Ali ti, naravno, zna da to neu uiniti. Zna da mi sad nema druge - nego da se pokoravam tvojim nareenjima! LAVINIJA (i dalje je gleda. netremice, sa sumnjom; mrano) Da ima trunke asti i pristojnosti, shvatila bi da to nisu moja nareenja, nego da ti je to dunost prema tati! (Naglo) Brant je pred kuom. eka. Kai mu ta e da radi. I reci mu, ako se ikad usudi da doe - ! (S mukom obuzdava svoj bes) Gledaj da ga se smesta otarasi! Idem do trga, da ujem poslednje vesti. Zadrau se najvie pola sata, i neu da ga vidim u kui kad se vratim, jesi li ula? Ako ga zateknem, opet u da piem ocu. Neu se strpeti dok ne doe! (Okrene majci lea i ode, ukruena, uzdignutih ramena, i ne osvrnuvi se. Kristina gleda za njom, dok ne zauje da se za Lavinijom zatvorio i boni ulaz u kuu. Onda se okrene i zastane, napeto smiljajui neto. Lice joj se pretvara u kobnu, opaku masku. Najzad, kao da se neopozivo odluila, prie stolu, otrgne list papira i napie na njemu dve rei. une taj papir u svoj rukav, prie otvorenom prozoru i vikne) KRISTINA: Adame! (Poe ka vratima da ga prieka. Pogled joj padne na muevljevu sliku iznad kamina. Gleda ga s mrnjom, pa mu se osvetniki obrati, poluglasno) Moe da zahvali keri, Ezra! (Prie vratima ba kad se Brant pojavi dolazei iz hola. Uzme ga za ruku i uvue ga u sobu, zatvorivi vrata za njim. Odmah pada u oi njegova slinost sa portretom Ezre Manona) BRANT (nespokojno je gleda, dok prilaze sredini sobe) Ona zna - ? KRISTINA: Da. Ila je za mnom u NJujork. A zna i ko si, Adame. BRANT (uz sumoran osmeh) Znam. Navukla me je da joj to otkrijem - ili, bar, da priznam. Dok sam video o emu se radi, ve sam se bio odao. KRISTINA: Sigurno je primetila da lii na Orina. I sama sam se bojala da zato ne posumnja... (Brant tek sad opazi portret. Smesta zauzme napet, borben stav, kao da e skoiti na naslikani lik) BRANT (polako) To je, znai, general Manon? KRISTINA: U to vreme - sudija Manon. Bio je sudija, ne zaboravi. On sam to nikad ne zaboravlja. (Netremice posmatrajui portret, Brant prie Manonovoj stolici, levo od stola, i sedne na nju. Nesvesno zauzme isti stav kao Manon, sedei ukrueno, sa rukama na bonim naslonima. Polako) Da li Orin, sluajno, lii na oca? KRISTINA (pogleda ga, uzbueno) Ne! Ni govora! Otkud ti ta glupa pomisao? BRANT: Bilo bi zbilja udno da si se zaljubila u mene zato to te podseam na Ezru Manona! KRISTINA (prie mu i obgrli ga jednom rukom oko ramena) Ta ne, kad ti kaem! Na Orina si me podseao! Na Orina! BRANT: Seam se one veeri kad su nas upoznali i rekli da si supruga Ezre Manona! Gospode, kako sam te mrzeo to si njegova! Pomislio sam - oteu mu je, tako mi svega, da mu se bar donekle osvetim! A iz te mrnje, u meni se rodila ljubav! Ta zar to nije udno? KRISTINA (prigrli ga) Hoe li sada da mu dopusti da me otrgne od tebe? BRANT (strasno) Jo pita! KRISTINA: Kune se da nee - ma ta morao da ini? BRANT: Kunem se, tako mi Boga! KRISTINA (poljubi ga) Pamti da si se zakleo! (Pogleda portret, a onda se okrene Brantu, uz laki drhtaj. Nervozno) to si ba tu seo? To je njegova stolica. Toliko sam ga puta gledala kako tu sedi... (Na silu se kratko nasmeje) ta mi tu pria da liite... Nemoj tu da sedi. Hodi. Daj tu stolicu ovamo. (Prie stolici desno od sredine. On premeta stolicu desno od stola, do nje) BRANT: Treba da vidimo ta emo. Dosta smo, Bogu hvala, lagali i igrali murke. Ne podnosim tu kukaviku igru! (Postavio je stolicu pokraj njene. Ona ukoeno gleda portret) to ne sedne, Kristina?

KRISTINA (polako) Neto sam mislila - bolje da preemo u dnevnu sobu. (Prkosno) Ali ne! Dosta sam te se bojala, Ezra, da zna! (Sedne) BRANT: im sam je video, osetio sam da neto nije u redu. Izigravao sam zaljubljenu budalu, ta sve nisam inio samo da je odvuem sa pravog traga, da joj zavrtim mozak, kao to si mi rekla... (Namrti se) A to je bila greka, Kristina. Suvie sam privukao njenu panju - i otvorio joj oi! KRISTINA: Eh, znam, pravila sam jednu greku za drugom. Kao da me je ljubav terala da radim sve to ne treba... to sam uopte morala da te dovodim ovamo? Viala sam te u NJujorku - i ta mi je jo trebalo! Ali suvie sam te zavolela! Htela sam da budem s tobom u svakom bogovetnom trenutku koji smo mogli da ukrademo! I prosto nisam verovala da e on ikad da se vrati. Toliko sam se molila Bogu da pogine, da sam na kraju poverovala kako to mora da se desi! (Besno) Kamo sree da je mrtav! BRANT: Za to vie nema izgleda. KRISTINA (polako, ne gledajui ga) Ne - na taj nain. BRANT (ukoeno je pogleda) Kako to misli? (Ona uti. On promeni temu, oseajui se nelagodno) Preostalo nam je samo jedno! Saekau ga ovde. Neu pruiti Vini zadovoljstvo da mu ona sve kae - rei u mu ja sam. (Osvetniki) Gospode! ivot bih dao samo da mu vidim lice kad sazna da voli sina Marije Brantom! A onda u da te odvedem, pred svima, smejui mu se u lice! Ako samo pokua da me sprei - (Zastane, pogledavi portret s divljom mrnjom) KRISTINA: ta bi uradio? BRANT: Samo nek mi se priblii - ubio bih ga! KRISTINA: I onda? Obesili bi te! A ja? Ubila bih se, ta bih drugo! BRANT: Kad bismo se dohvatili nasamo, da se niko ne mea, pa ko je bolji nek preivi - ko to sam toliko puta video na Zapadu! KRISTINA: Ovo ti nije Divlji zapad. BRANT: Mogao bih da ga uvredim nasred ulice, pred svima, da ga nateram da me napadne! Nek puca prvi - pa da ga ubijem u samoodbrani. KRISTINA (podrugljivo) Misli, mogao bi da ga natera na dvoboj? ta uobraava! Pa zna da su dvoboji zabranjeni! A, ne! Ta on bi se prosto, kao bivi sudija, osetio dunim da te uhapsi! (Dodaje sraunato, videi da se u njemu sve kuva) Samo bi mu omoguio da te napravi smenim! Bila bi to jadna osveta za smrt tvoje majke! BRANT: Ali kad te odvedem, njemu e da se smeju! Moe da doe na Letee pasate. KRISTINA (smiljeno mu prebacuje) Kad bi bar za trenutak prestao da misli samo na osvetu i pomislio malo na mene, Adame, ti mi to ne bi predloio! Kako ne shvata da se on iz inata nikada ne bi razveo od mene? I na ta bih onda liila, u oima sveta? ivot bi mi bio upropaen, a ja bih upropastila tebe! Na kraju bi me jo omrznuo! BRANT (strasno) Kako to govori! To je la, zna i sama! KRISTINA (s gorkom enjom) Eh, Adame, kad bih samo mogla da verujem u to! Ali brzo u da ostarim! Plaim se godina to dolaze! (Naglo promeni ton) A to kae kako bih mogla da budem s tobom na brodu, videe, nee ga ni imati! Postarae se on da ti oduzmu komandu i da te stave na crnu listu, a onda si gotov! BRANT (gnevno) Da! Moe on to, ako samo rei. Danas ima dvaput vie kapetana nego brodova. KRISTINA (sraunato, ne gledajui ga) Da je samo poginuo, sad bismo se mogli venati, pa bih ti donela svoj deo naslea. A to bi bilo i pravo. Ionako je, po svemu, tvoje. NJegov otac je to oteo od tvoga. BRANT: Nego ta; proklet da je! KRISTINA: Onda ne bi morao da se brine za naklonost brodovlasnika, i za komaidu. Kupio bi neki brod, i bio svoj ovek! BRANT (enjivo) To mi je oduvek bio san, da jednog dana komandujem na svom sopstvenom jedrenjaku! A Klark i Doson bi rado prodali Letee pasate. (Zanesen, kao da zaboravlja sve drugo) Videla si taj brod, Kristina. Lep je ko ti. Ko da ste brat i sestra. Da je moj, poveo bih te na medeni mesec! Do Kine! A onda, na povratku, zadrali bismo se na ostrvima u Junom moru, zna, priao sam ti o njima. E, to ti je pravo mesto za ljubav i medeni mesec! KRISTINA (polako) Da - ali Ezra je iv. BRANT (vraen u stvarnost, sumorno) Znam, to je samo san... KRISTINA (okrenuvi se k njemu, polako) Ipak, moe da ostvari svoj san, a i ja svoj. Postoji

nain. (Onda se opet okrene na drugu stranu) Rekla sam ti, sea se, kako mi je pisao da ima tegobe sa srcem? BRANT: Ne nada se valjda KRISTINA: Ne. Pisao je da to nije nita ozbiljno. Ali ve sam razglasila kako mu je srce obolelo. Ila sam kod naeg starog porodinog lekara i rekla mu za to Ezrino pismo. Pravila sam se da sam strano zabrinuta, tako da se na kraju i on zabrinuo. A on ti je najvea prialica u gradu. Sad ve svi znaju da Ezra ima bolesno srce, sigurna sam. BRANT: Na ta to cilja, Kristina? KRISTINA: Na neto o emu neprestano razmiljam otkako sam shvatila da bi uskoro mogao da se vrati. A tek sad, kad i Vini... Ali ak i bez obzira na nju, to bi bio jedini izlaz! Ne bih mogla dugo da ga zavaravam. udan je to, zatvoren ovek. NJegovo mi se utanje prosto uvlai u duu. ak i kad nita ne bi govorio, oseala bih ta misli, pa bih se jedne noi, leei pored njega, lepo izbezumila morala bih da prekinem to utanje, zavritala bih, pa nek sazna istinu! (Ukoeno je gledala ispred sebe, a sad se iznenada okrenu k njemu; polako) Kad bi sad najednom umro, svi bi bili uvereni da ga je srce izdalo. Proitala sam, kod oca, jednu medicinsku knjigu, pre neki dan. Kao da me je sama sudbina navela da zavirim u nju! (Izvadi iz rukava komadi papira na kome je neto pribeleila) Ovde sam neto zapisala. Nabavi mi to. (Brantu se prsti sami od sebe zgre. Netremice je gleda, tupavo, sa udnim strahom. Ona urno nastavi, kako mu ne bi dala vremena da razmisli) Letei pasati su spremni, je l' tako? Sutra ide u Boston, da saeka tovar? BRANT (muklo) Da. KRISTINA: Kupi ovo u nekoj apoteci na pristanitu, im tamo stigne. Ispriaj im neto - da na brodu ima bolesno pseto... im to kupi, poalji mi ovamo. Ja u da iekujem potu, tako da Vini nee ni znati da je to stiglo. A onda me ekaj na brodu, dok ne dobije vesti od mene, ili dok ti sama ne doem... posle! BRANT (muklo) Ali kako to misli da uradi - a da niko ne posumnja? KRISTINA: Pa, on pije lekove. Ja u da mu ih dajem. Ne brini, sve sam smislila. BRANT: Ali - ako iznenada umre, zar nee Vini KRISTINA: Otkud bi i mogla da posumnja? Pa ona se ionako brine zbog njegovog srca. I, sem toga, makar me i mrzela, nikad ne bi ni pomislila BRANT: Vratie se i Orin... KRISTINA: Orin e verovati u sve to budem htela. A svet, ovde, ni u snu ne bi pomislio da je tako neto mogue u kui Manonovih! to pre to uradim, manje e se sumnjati! Mislie se - bio je uzbuen to se vratio, a to je bilo suvie za njegovo slabo srce! I doktor Blejk e tako da misli. Pobrinuu se za to. BRANT (oporo) Otrov! Pa to je kukaviki... KRISTINA (sa besnom porugom, videi kako treba da ga podbode) Misli, bilo bi hrabrije da mu se predam, i da ga pustim da ti oduzme brod? BRANT: Ne! KRISTINA: Zar nisi rekao da bi ga ubio? BRANT: Jesam! Ali dao bih mu ansu KRISTINA: A je l' on dao ansu tvojoj majci? BRANT (uzbuen) Nije, prokletnik! KRISTINA: to se onda toliko brine za njegov ivot? (Podrugljivo) Pa da, i ti si Manon! Znai, im ti je ljubav prvi put stavljena na probu, dokazae da si slabi i kukavica kao i tvoj otac? BRANT: Kristina! Da si muko - ! KRISTINA (strasno) Jesi li pomislio i na to da se on ne vraa samo kui - nego i u moju postelju? Ako me toliko voli kao to tvrdi, ne sme da ima obzira! Da neka ena, sluajno, hoe da te preotme od mene, ja ne bih lupala glavu da li treba da je ubijem ovako ili onako! (Jo podrugljivije) Ali, moda si samo lagao da me voli, da bi mu se osvetio iza lea, kao ljubavnik u zapeku! Moda... BRANT (acnut, zgrabi je za ramena, besno) Prestani! iniu to god hoe! Zna i sama! (Stavlja papir u dep. Ton mu postaje mraan i zlokoban) A i u pravu si. Lud sam to se uopte brinem kako e Ezra Manon da umre! (Kristinino lice obasja pobedniko zadovoljstvo, poto vidi da ga je konano pridobila. Zagrli ga i stane strasno da ga ljubi) KRISTINA: Ah, takvog te volim! Nisi licemer kao ti tvoji Manonovi! Obeaj - nee vie imati

kukavikih, kavaljerskih obzira! Je l' obeava? BRANT: Obeavam. (Sa tvrave to uva luku zauje se topovski tutanj. On i Kristina se uplaeno trgnu, zgledajui se. Odjekne jo jedan pucanj, tako da se prozor zatrese. Kristina se pribere) KRISTINA: Je l' uje? Pozdravljaju ga - to se vraa! (Poljubi ga, vatreno navaljujui) Seti se majine smrti! Seti se koliko eli da ima svoj brod! A iznad svega, seti se da e dobiti mene! da u sva biti tvoja - tvoja ena! (urno) A sad. idi! Ona tek to nije dola - a ti ne ume da krije svoje misli. (Gura ga ka vratima) uri! Neu da se sretne s njom! (Top sa tvrave gruva u jednakim razmacima do kraja scene. Brant odlazi u hol, a odmah potom se zauju glavna vrata kako se zatvaraju za njim. Kristina pohita do prozora, pa ga, kroz zavesu, prati pogledom kako odlazi stazom. Sva je napeta, uzbuena, likuje. Onda, kao da joj je iznenada neto palo na pamet, govori za njim, sa udnim, zlokobnim oduevljenjem) Sad vie nikad, Adame, nee smeti da me napusti ni zarad tog tvog mora i brodovlja i tih golih ostrvljanki - makar ostarila i porunela! (Odvoji se od prozora. Pogled joj privuku muevljeve oi na portretu; ona ih za trenutak ukoeno gleda, kao opinjena. Onda naglo otrgne pogled, pa se, uz laki drhtaj koji ne uspe da savlada, okrene i brzo izie iz sobe, zatvorivi vrata za sobom) (Zavesa) TREI IN Dekor - isti kao u prvoj sceni prvog ina - ispred kue Manonovih, oko devet sati uvee, nedelju dana docnije. Na kuu pada svetlost polumeseca, koja joj daje nestvaran, hladan, avetinjski izgled. isto bela svetilina fasada vie no ikad lii na neskladnu masku pritisnutu na sumornu, kamenu kuu. Svi kapci su zatvoreni. Beli stubovi na tremu bacaju crne senke, sline reetkama, na sivi zid iza njih. Stablo bora, desno, nalik je na stub od abonosa, grane su mu samo senovita masa. Lavinija sedi na stepenicama ispred trema. Obuena je, kao i pre toga, u strogu crninu. Sedi kruto, uspravno; onako mrava, podboenih ruku, vrsto sastavljenih nogu i uzdignute glave lii na neku egipatsku statuu. Ukoeno gleda ispred sebe. uje se Setov tanuni, staraki bariton kako alostivo peva mornarsku pesmicu enando, u dnu staze, napred desno, van scene. Kako prilazi kui, tako mu se i pesma brzo pribliava: O, enando, kad za te ujem, O tebi sav dan snujem! O, enando, ne mogu doi, Jer moram ve ove noi Niz drugu reku poi! O, enando, za tobom plamtim Jer tvoju ker jo pamtim! (Dolazi zdesna, napred. Malo je pijan ali to dobro podnosi. Ide uz jorgovan poinjui sledei stih, O, enando, a onda najednom ugleda Laviniju na stepenitu pa naglo, pomalo glupavo prekine pesmu) LAVINIJA (negoduje) Eto, ve drugi put ove nedelje uhvatila sam te da se vraa u takvom stanju. SET (bezbrino nasmeei, prilazi stepenicama) Ja ti to, Vini, samo vrim patriotsku dunost. Prvo sam proslavljo to se Li predo, a sad ou d' ublaim tugu to su nam ubili pre'sednika! A i trei put u kad ti se tata vrati! LAVINIJA: Moe i veeras da stigne. SET: Auh, Vini, nisam ni sanjo da moe tako brzo da dospe ovamo! LAVINIJA: Vidim da nisi. Lepo e da se provede ako te zatekne pijanog. Istina, ne verujem da e doi, ali moe i to da se desi. (Set oigledno pokuava da se pribere. Najednom se nagne k njoj, pa je upita, tiim glasom) SET: Jesi l' saznala ta o Brantu? LAVINIJA (otro) Da. Sve je to kojeta. Samo si uobrazio... SET (gleda je, a onda kae sa razumevanjem) Tja, kad ba oe, nek bude po tvom. (Pauza. On i dalje stoji i gleda je, dok ona gleda ispred sebe) LAVINIJA (tiho) Kako je, Sete, izgledala ta Marija Brantom? SET: Marija? Ta se samo smejuljila i skakutala, iva ko igra, raspojasana ko ivine. A bila je i zgodna, nema ta! (Dodaje) Kosu je imala ba ko tvoja majka i ti. LAVINIJA: Znam.

SET: Eh, Mariju su ti svi voleli, teline teli. ak i tvoj stari. Onda je bio jo deko, al' je ludovo za njom, onako, ko dete. Majka ga je strogo drala, a Marija - ta ga je samo mazila. LAVINIJA: Znai, i tata... SET: Pa da, al' posle je omrzo gore no iko kad se saznalo da se slizala s njegovim ujka Davidom. LAVINIJA (tiho, kao za sebe, gledajui kuu) udno je to... Sve me strah... (Naglo se pribere, pa mu se otro obrati) Ne verujem ti to - to kae za tatu. Suvie si popio. Bolje idi da se ispava. (Opet poe uza stepenice) SET (pinji u nju, saoseajno) Ahaa. (Upozori je, dajui joj kriom znak, kad primeti da se otvaraju glavna vrata iza nje) Psst! (Kristina se pojavi, ocrtana svetlou iz hola. Obuena je u zelenu somotsku haljinu koja jo vie istie boju njene kose. Zatvori vrata i stane na meseinu, do stepenica, iza Lavinije - malo desno od nje. Meseina, koja se razliva po njima, udno naglaava slinost njihovih lica, a istovremeno i nepomirljive razlike u telesnoj grai i odei. Lavinija se ne okree, niti bilo ime pokazuje kako primeuje da joj je majka iza lea. Trenutak neugodnog utanja. Set poe levo) E pa, odo' ja polako! (Zae za ugao kue. Pauza. Onda Kristina progovori suvim, podrugljivim tonom) KRISTINA: to si se tako zagledala u mesec? Ne valja to kad se mlade puritanke tako radoznalo preputaju proleu! Ta, zar lepota nije udovina, a ljubav grena? (Nasmeje se, gorko i podrugljivo, pa izazivaki pita) to se ne uda za Pitera? Ne misli valjda da ostane usedelica, je li? LAVINIJA (mirno) Bolje se ne nadaj da e tako da me se otarasi. Ni za koga se ja ne udajem. Dunost mi je da ostanem kraj oca. KRISTINA: Dunost! Koliko sam puta ula tu re u ovoj kui! Pa lepo, ne moe rei da nisam vrila svoju dunost, toliko godina. Ali sve ima kraj. LAVINIJA (mrano) A sad je i ovome doao kraj, pa opet mora da vri svoju dunost! KRISTINA (trgne se, kao da e prkosno da odbrusi, ali onda mirno kae) Da, to mi je jasno. LAVINIJA (posle kratke pauze, sumnjiavo) ta to ima u glavi? Znam, neto smera! KRISTINA (savlada trzaj) Molim te, ne budi glupa! LAVINIJA: Moda smilja kako da se i dalje sastaje s Adamom? Bolje nemoj! KRISTINA (mirno) Nisam tako luda. Jednom sam rekla zbogom. Zar da opet sebe stavljam na muke? LAVINIJA: ta, to su za tebe bile muke? Nikad to ne bih pomislila. A ba sam te gledala... KRISTINA: Rekla sam ti - nee imati prilike da likuje! (Posle pauze) Kad misli da e otac da se vrati? eli, valjda, da dobro odigram svoju ulogu kad doe. NJega radi. Zato bih volela da znam. LAVINIJA: Pisao mi je da nee saekati da mu se rasformira brigada - pokuae odmah da krene. Mogao bi i veeras da stigne - ili sutra - ili prekosutra. Ne znam. KRISTINA: Moda ve veeras, kae. (Sa podrugljivim osmehom) To je, dakle, taj tvoj ljubljeni kog eka na prolenoj meseini! (Dodaje, posle pauze) Ali veernji voz je odavno stigao. LAVINIJA (pogleda niz stazu, napred levo, a onda uzbueno skoi na noge) Ide neko! (Kristina polako ustaje. uju se neki koraci. Malo zatim, Ezra Manon dolazi sleva, napred. U senci naglo zastane, za trenutak, prav i krut, kao u stavu mirno, ukoeno posmatrajui svoju kuu, enu i ker. To je stasit etrdesetogodinjak krupnih kostiju, u uniformi brigadnog generala. Odmah pada u oi da mu lice, kad miruje, lii na masku, i to vie no to je sluaj sa drugima. Potpuno je isti kao na portretu u njegovoj radnoj sobi, koji smo videli u drugom inu, osim to mu je lice sad vie naborano i lukavije, a kosa. i brada prosede. Pokreti su mu kruti i odreeni; ima naviku da stoji i sedi u ukruenim pozama koje podseaju na statue ratnika. Kad govori, njegov dubok glas odzvanja uplje i prigueno, kao da stalno potiskuje oseanja. Ophoenje mu je odseno i autoritativno) LAVINIJA (videvi kako je neka ljudska prilika zastala u senci, uzbueno vikne) Ko je to? MANON (iskorai na meseinu) Ja. LAVINIJA (radosno krikne) Oe! (Pritri mu, zagrli ga i ljubi ga) Oh, oe! (Brizne u pla, krijui lice na njegovom ramenu) MANON (zbunjen, miluje je po glavi, kao osorno) De, de! A mislio sam kako sam te nauio da nikad ne plae. LAVINIJA (posluno zadrava suze) Izvini, oe, ali toliko sam srena! MANON (uzbuen, nespretno) Suze su udno jemstvo za sreu! Ali cenim to... to tako osea.

KRISTINA (polako je sila niza stepenice, ne skidajui pogled sa njega; napeto) Jesi l' to zbilja ti, Ezra? Ve smo prestali da se nadamo da e doi veeras. MANON (kruto joj prilazi) Voz je kasnio. Pruge su zakrene. Svi su dobili odsustvo. (Susretne se s njom pri dnu stepenica i poljubi je sa hladnim dostojanstvom; kae ceremonijalno) Neto si se promenila. Lepa si nego ikad... mada si oduvek bila lepa. KRISTINA (izvetaeno vedrim tonom) Kompliment od mua! Pa ti si, Ezra, postao galantan! (Brino) Mora biti da si strano umoran. Hoe malo da posedi ovde na stepenicama? Meseina je zbilja divna. LAVINIJA (koja je ljubomorno obletala oko oca, sad uspeva da se uvue izmeu njih; otro) Ne. Napolju je ve vlano. A otac je sigurno gladan. (Uhvati ga pod ruku) Hajdemo unutra, dau ti neto da jede. Jadni tatice! Pa ti si prosto izgladneo. MANON (u stvari uiva u kerkinoj miloti, ali, u neprilici pred enom, izvlai ruku; odseno) Ne, hvala! Radije bih ostao ovde, da malo uivam. Sedi, Vini. (Kristina sedne na sredinu najvie stepenice; on sedne na srednju stepenicu, desno; Lavinija na najniu stepenicu, levo. Dok sedaju, on nastavlja da govori, odseno, kao da nastoji da prikrije neku duboku nelagodnost) Dobio sam nekoliko dana odsustva. Onda moram da se vratim, da raspustim brigadu. Velika je nesrea to je Predsednik ubijen. Ali to ne moe da omete tok dogaaja. LAVINIJA: Jadni ovek! Da umre ba u asu pobede! Strano! MANON: Da, da! (Posle pauze, sumorno) Svaka se pobeda zavrava porazom smrti. To je sigurno. Ali da li se poraz zavrava pobedom smrti - to se ja pitam! (Obe ga pogledaju, Lavinija iznenaeio, a Kristina sa nelagodnim uenjem. Pauza) KRISTINA: Gde je Orin? Zar nisi mogao i za njega da izdejstvuje odsustvo? MANON (okleva, a onda odseno kae) Skrivao sam to od tebe. Orin je ranjen. LAVINIJA: Ranjen! Nije valjda - teko? KRISTINA (skoro poskoi, spontano; sa vie ogorenja nego bola) Znala sam! Znala sam, im si ga oterao u taj tvoj grozni rat! (Klonuvi, napeto) to se trudi da me pripremi za crnu vest! Orin je poginuo, je li? LAVINIJA: uti! Nije istina! Je l' da, oe? MANON (odseno, s prizvukom ljubomore) Nije, naravno! Kad bi mi tvoja majka samo dopustila da zavrim, umesto da prebrzo izvodi zakljuke o svom mezimetu! (Sa tmurnim, gordim zadovoljstvom) Vie on nije mezime. Stvorio sam oveka od njega. Izveo je jedan od najhrabrijih podviga koji su vieni u ovom ratu. Bio je ranjen u glavu - zamalo da bude gore, ali se izvukao samo s ogrebotinom. Ali, od tog oka je dobio modanu groznicu. Sada je dobro. Bio je na kraju snaga, rekoe mi u bolnici. Ko bi to pomislio! Nervi. ta tu ima - uvek je bio nervozan. (Upola se okrene ka Kristini) Na tebe. KRISTINA: Kad e smoi snage da doe kui? MANON: Uskoro. Doktor preporuuje da se odmori jo nekoliko dana. Jo je slab. Dugo nije bio sasvim pri pameti. Ponaao se opet kao deki. inilo mu se, izgleda, da je opet kraj tebe. Zna, stalno se obraao mami. KRISTINA (sva napeta, duboko udahne) Ah! LAVINIJA (saaljivo, sa trunkom prezira u glasu) Jadni Orin! MANON: Kad se vrati, Kristina, neu vie da ga mazi. Bilo bi loe za njega kad bi ti se opet drao za suknju. KRISTINA: Ne brini. To je prolo, jo kad je otiao od mene. (Opet pauza. Onda progovori Lavinija) LAVINIJA: Kako tvoje srce, oe? Plaila sam se, moda ublaava stvar da se ne bismo brinuli. MANON (odseno) Da je neto ozbiljno, pisao bih, da se ne biste iznenadile... Eh, ne biste se vi bojale toga da ste se toliko nagledale smrti kao ja za ove etiri godine. (Najednom skoi na noge; otro) Ali, ne govorimo vie o tome! Sit sam smrti. Hou sad da je zaboravim. (Okrene se, pa pone da koraa tamoamo, desno od stepenica. Lavinija ga brino posmatra) Mogu samo rei - kad me zaboli, kao da mi je no u srcu. Onda ne mogu ni da komandujem. Doktor mi je naloio da izbegavam sekiracije, uzbuenja i prevelike napore. KRISTINA (gledajui ga) Ne izgleda dobro, Ezra. Valjda zato to si umoran. Treba to pre da legne. (Manon zastane tano ispred nje i pogleda je u oi. Pauza. Onda kae trudei se da mu glas zvui obino)

MANON: Da, i hou... to pre. (Lavinija, koja ga je ljubomorno posmatrala, najednom ga povue za ruku) LAVINIJA (s detinjastim navaljivanjem) Ne! Nemoj jo! Molim te, oe! Pa tek si stigao! Skoro nismo ni porazgovarali! (Majci, prkosno) Kako to kae da izgleda umoran? Izgleda bolje no ikad! (Ocu, osvetniki pogledavi Kristinu) Imamo puno da ti priamo. I o tom kapetanu Brantu. (Ako je oekivala da e time da zbuni majku, sad je razoarana. Kristina je bila spremna na tako neto te mirno izdrava ispitivaki, podozrivi pogled koji joj Manon upuuje) MANON: Vini mi je pisala da ste imale drutvo. Za njega nikad nisam uo. ta je ovde traio? KRISTINA (uz laki osmeh) Bolje pitaj Vini! To joj je najnoviji udvara. ak se i etala s njim na meseini! LAVINIJA (zgranuta tim drskim izazovom) Oh! MANON (ljubomoran i podozriv prema keri) Primeujem, gospoice, da to u svom pismu niste pomenuli! LAVINIJA: S njim sam proetala samo jednom, a to je bilo pre - (Naglo se zaustavi) MANON: Pre ega? LAVINIJA: Pre nego to sam saznala da juri za svakom suknjbm. MANON (ljutito, Kristini) Finog ste to gosta putali u kuu dok mene ovde nije bilo! LAVINIJA: ak je pomiljao, verujem, da majka koketira s njim. Zato sam mislila da mi je dunost da ti piem. Zna ve, ljudi u gradu vole da ogovaraju... inilo mi se kako treba da upozori majku da je nerazumno primati ga u goste. MANON: Nerazumno! Pa to je bilo prosto KRISTINA (hladno) Bolje da o tome razgovaramo nasamo, Ezra - ako nema nita protiv! A mislim da je Vini krajnje neuviavna, tek to si stigao kui, a ona te ve spopada kojekakvim glupostima. (Okrene se ka Laviniji) Dosta je bilo tih tvojih nevaljaltina. Hoe li, molim te, da nas ostavi? LAVINIJA: Neu. MANON (otro) Prestanite da se svaate, i jedna i druga! Nadao sam se da ste se otarasile te glupe navike! Neu to vie da vidim u svojoj kui! LAVINIJA (pokorno) Da, oe. MANON: Sad bi valjda bilo vreme da legne, Vini. LAVINIJA: Da, oe. (Prie mu i poljubi ga; uzbueno) Oh, to se radujem to si doao! Nemoj da te majka ubedi kako sam... Ti si jedini mukarac koga u ikada da volim! Ostau s tobom! MANON (milujui je po kosi, s nezgrapnom nenou) Nadam se. Hou da ostane moja slatka curica - bar jo malo. (Onda najednom primeti Kristinin prezrivi pogled, pa odgurne Laviniju; odseno) A sad, hajde! LAVINIJA: Da, oe. (Poe uza stepenice pokraj majke i ne pogledavi je. Iza majke, na tremu, zastane i okrene se) Ne brini nita, oe. Ja u da te pazim. (Ue. Manon baci pogled na svoju enu, koja gleda pred sebe. On proisti grlo kao da hoe neto da kae - a onda, usteui se, pone da koraa tamoamo, desno od stepenica) KRISTINA (na silu ljubaznim tonom) Sedi, Ezra. Tako se samo zamara. (On nezgrapno sedne na drugu stepenicu nie, levo od nje, namestivi se bono da bi bio okrenut prema njoj. Ona pita s razoruavajuom jednostavnou) A sad mi, molim te, reci za ta me to sumnjii? MANON (zbunjeno se trgne) Po emu misli da te sumnjiim? KRISTINA: Po svemu! im si stigao, osetila sam da si podozriv. Ispitivaki si me odmeravao, kao da si opet sudija, a ja optuena. MANON (tonom krivca) Ja - ? KRISTINA: I sve zbog tog glupog pisma koje Vini uopte nije smela da napie. Kasno je sad, ini mi se, optuivati me pod starost, kad ve imam dvoje odrasle dece, da sam flertovala s nekim glupavim brodskim kapetanom! MANON (na koga je to ostavilo utisak, kae pomirljivo, s olakanjem) Niko te za to ne optuuje. Mislim, samo, da je bilo glupo to si zlobnicima dala prilike da te ogovaraju. KRISTINA: Jesi li siguran da, u dnu due, samo to ima da mi zameri? MANON: Pa da! Naravno! ta bih drugo? (Zbunjeno je pomiluje po nadlanici) Neemo vie o tome da govorimo. (Onda odseno doda) Samo bih voleo da mi objasni otkud to da taj Brant KRISTINA: Vrlo rado! Upoznala sam se s njim kod oca. Tati se on, ko zna zato, mnogo svia. I zato, kad nam je doao, nisam valjda mogla da budem gruba, je l' tako? Okolino sam mu

nagovestila da njegove posete nisu ba dobrodole, ali takvi ljudi su gluvi za nagovetaje. Ali dolazio je, ini mi se, sve u svemu etiri puta. A to se tie toga da je bilo ogovaranja, kojeta! Govorkalo se jedino kako dolazi da se udvara Vini! Pitaj koga hoe. MANON: Pa taj je avolski drzak! Bila ti je dunost da mu otvoreno kae da ovde nije poeljan! KRISTINA (pravei se skruena) Zna, moram priznati, nisam se protivila njegovim dolascima koliko bi trebalo - samo iz jednog razloga. Svakom prilikom mi je donosio vesti o ocu. Ima godinu dana kako je tata bolestan - to sam ti ve pisala. (Onda iskrivi usne, kao da obuzdava ironian osmeh) Nema pojma ta sam sve morala da izdrim, brinui se za oca, za Orina i - tebe. MANON (duboko dirnut, okrene se k njoj i obema akama joj stisne ruku, nezgrapno) Strano mi je ao, Kristina... to sam bio nepravedan. (Spontano joj poljubi ruku, a onda, zbunjen tim svojim izlivom oseanja doda mukarakim, aljivim tonom) Bojala si se da me neki otpadnik ne ukoka, je li? KRISTINA (jedva se uzdri da ne prsne u neobuzdan, podrugljivi smeh) Zar pita? (Pauza. On je gleda, opinjen i uzbuen) MANON (najzad se izrekne) Koliko sam eleo, Kristina, da ti se vratim! (Sagne se k njoj, dok mu glas podrhtava od elje, uzdranosti i strahopotovanja; dodirne joj kosu s nezgrapnom nenou) Lepa si! Lepe izgleda nego ikad - ali kao da si mi tua. Kao da te ne poznajem. Podmladila si se. Kraj tebe, oseam se kao starac. Samo ti je kosa ostala ista - ta tvoja udna, divna kosa koju sam oduvek KRISTINA (trgne se s gaenjem, izbegavajui njegovu ruku) Nemoj! (Kad se on okrene na drugu stranu, pogoen i uvreen tim odbijanjem, ona urno doda) Izvini, Ezra. Nisam htela... samo sam... veeras nekako nervozna. (Manon poe desno pa zastane, gledajui drvee. Kristina mu s mrnjom gleda u lea, uzdahne toboe umorno, nasloni se i sklopi oi) KRISTINA: Umorna sam, Ezra. MANON (izrekne se) Ne bih te ja veeras gnjavio tim glupostima zbog tog Branta. (Usiljeno se nasmei) Ali, istinu da ti kaem, bio sam malice ljubomoran. (Natera sebe da se okrene, pa joj, videi da su joj oi sklopljene, najednom prie i nezgrapno se prigne, kao da e je poljubiti, ali ga zaustavi neobian izraz koji primeti na njenom nepominom licu) KRISTINA (osetivi da je on eli, instinktivno se izmakne i ne otvarajui oi) to me tako gleda? MANON (okrene se na drugu stranu, kao krivac) Kako to? (Nelagodno) Otkud zna? Pa ti muri! (Onda, kao da ga pritiska neki veliki teret koga bi hteo da se otarasi, sumorno daje sebi oduke) Jo ne mogu da se naviknem na kuu. Tako je samotna. Navikao sam se da nou, na poloaju, oseam oko sebe hiljade ljudi, kao da me tite... (Najednom mu je opet nelagodno) to si tako nepomina? Nemoj vie da muri! (Onda, kad ona otvori oi, silovito stane da je preklinje) Zaboga, Kristina, hou da razgovaram s tobom! Mue me neke stvari, hteo bih da ti objasnim - kao svojoj eni - da bar pokuam... (Sedne kraj nje) Zatvori opet oi! Tako mi je lake da govorim. Oduvek mi je bilo teko da govorim - o onom to oseam. Nisam uopte mogao, kad bi me gledala. Oi su ti uvek bile tako... tako utljive! Mislim, otkad smo u braku. Ne pre, kad sam ti se udvarao. Onda su bile reite. Podsticale su me da govorim - jer su umele i da mi odgovore. KRISTINA (zatvorenih oiju, napeto) uti, Ezra. MANON (kao da je odluio, kad je ve poeo, da tvrdoglavo nastavi, ne hajui to ga ona prekida) Poeo sam da razmiljam o tim stvarima tek u ratu, gledajui smrt na sve strane. Smrt je bila tako obina da nije znaila nita. To me je i oslobodilo da razmiljam o ivotu. udno, je l' da? Smrt me je naterala da mislim na ivot. Dotle me je ivot samo terao da mislim na smrt! KRISTINA (ne otvarajui oi) Zato govori o smrti? MANON: Manonovi su oduvek tako rasuivali. Praznikom bi odlazili u beli hram i razmiljali o smrti. ivot je umiranje. im se ko rodi, pone da umire; raa se smrt. (Trese glavom, zbunjeno i zlovoljno) Otkud, doavola, ljudima takve ideje? Taj beli hram... utisnuo mi se u pamenje - onako okreen i oriban - hram smrti! Ali u ovom ratu sam video premnogo belih zidova poprskanih krvlju to nije vredela vie od blatnjave vode. Video sam razbacane mrtvace, nevanije od smea koga se valja otarasiti. Zato je za mene i postao besmislen taj beli hram gde se tako sveano nagvadalo o smrti! KRISTINA (otvori oi i pogleda ga s udnim strahom) to to sve, o smrti, ba meni pria? MANON (izbegavajui njen pogled, navaljuje) Zamuri opet. ue. (Ona zatvori oi. On nastavi, s prizvukom oajanja) Razmiljao sam o svom ivotu, leei nou budan, i o tvom. Usred bitke,

pomiljao sam da u moda ve sledeeg trenutka biti mrtav. Samo, hoe li tako da se dokraji moj ivot sam po sebi - to mi uopte nije bilo vano. Ali da mogu poginuti kao tvoj mu, to mi je izgledalo neprirodno i nepravedno - kao da treba da umre neto to nije ni ivelo. Onda bi mi oivele u seanju sve ove godine otkako smo mu i ena, pa sam pokuavao da ih sagledam. Ali nita mi nije bilo jasno sem da je oduvek postojala nekakva prepreka izmeu nas - zid koji nas je skrivao jedno od drugog! Pokuavao sam da shvatim, da otkrijem kakav je to zid, ali uzalud. (Uz nezgrapan, moleiv pokret) Da li ti zna? KRISTINA (napeto) Ne znam uopte o emu govori. MANON: Ali znala si da zid postoji! Ne lai, Kristina! (Pogleda njeno nepomino lice i sklopljene oi, vapijui da ga ona ohrabri, i onda nastavi, smeteno i uporno) Moda ti je oduvek bilo jasno da me ne voli. Seam se, kad je izbio rat sa Meksikom, prosto sam video kako eli da odem. Oseao sam kako si poela da me mrzi. Zar nisi? (Ona ne odgovara) Zato sam i otiao. Nadao sam se da u moda poginuti. A moda si se i ti nadala, je li? KRISTINA (iskidano) Ne, ne, ja sam... Zato tako govori? MANON: Kad sam se vratio, sva si se predala svom novoroenetu, Orinu. Video sam - kao da vie nisam ni postojao. Trudio sam se da ga ne omrznem. Posvetio sam se Vini, ali ker nije ena. Onda sam reio da se sav predam poslu, da se ne meam u tvoj ivot i da ne hajem za sve to. Zato mi brodogradnja i nije bila dovoljna - zato sam postao sudija, gradonaelnik i ta sve ne - zato me svi u gradu smatraju sposobnim ovekom! Ha! Sposobnim - za ta? Ne za ono to sam eleo vie od svega! Ne - za tvoju ljubav! Za to - ne! Umeo sam, jedino, da ne razmiljam o onom to sam izgubio! (Gleda je, a onda pita, kao da preklinje) Jer, volela si me pre nego to smo se venali, je l' da? To valjda ne porie? KRISTINA (oajno) Nita ja ne poriem! MANON (ispravi se, ozbiljno, ponosito i dostojanstveno, predajui se kao ratnik u bezizlaznom poloaju) Pa dobro, onda. Doao sam da ti se predam - da ti otvorim svoju duu. Volim te. Voleo sam te i onda, i za sve ovo vreme, a volim te i sada. KRISTINA (skoro izbezumljena) Ezra! Molim te! MANON: Neka se zna! Moda si to i zaboravila. Ne krivim te. Nikad nisam tako govorio, a nisam ba mnogo ni pokazivao. Neto mi, eto, nije dalo da govorim ono to sam najvie eleo, teralo me je da u sebi skrivam ono to sam eleo da pokaem. Netome je sputavalo - bio sam nem i ukoen kao statua nekog pokojnika na gradskom trgu. (Najednom joj dohvati ruku) Hou da vidim kakvim nas je to zidom odelilo venanje! Mora mi pomoi da ga sruim! Jo imamo lepih dvadesetak godina pred sobom! Razmiljao sam kako bismo mogli opet da naemo jedno drugo. ta misli, da ostavimo decu i poemo na put - daleko preko mora - da naemo neko ostrvo, pa da neko vreme budemo sami. Promenio sam se, Kristina, videe. Sit sam smrti! Hou da ivim! Moda e jo i da me zavoli! (Kao poslednji, oajniki vapaj) Morae da me zavoli! KRISTINA (otrgne od njega ruku, i skoro izludela skoi na noge) Prestani, zaboga! ta to pria? Pusti me! Nek bude ta bude! Zamara me! (Naglo) Ko zna koje je doba! MANON (uasno pogoen, kao da se uvlai u svoj kruti vojniki oklop, mehaniki vadei sat) Da, da... pola dvanaest. Vreme je da se ue... (Korakne uz dve stepenice, okrenut na vratima; gorko) Sad mi jo kae da uutim! Smeno, nema ta! KRISTINA (sad ve pribrana, sraunato ga uhvati pod ruku; zavodniki) Mislim - emu prie? Nema zida izmeu nas. Pa ja te volim! MANON (dohvati je za ramena i pogleda u lice) Kristina! ivot bih dao kad bih samo mogao u to da verujem, ali... bojim se! (Ona ga poljubi. On je snano zagrli. Strasno) Kristina! (Iza njegovih lea otvore se vrata i Lavinija se pojavi na ivici trema, vie njega. Ima papue na bosim nogama i tanku kunu haljinu preko spavaice. Videvi njihov zagrljaj, ustukne s gaenjem. Oni se trgnu i razdvoje) MANON (zbunjen, razdraeno) Mislio sam da ste ve legli, gospoice! LAVINIJA (kruto) Nije mi se spavalo. Htela sam malo da proetam. No je tako divna... KRISTINA: Mi smo ba poli na spavanje. Otac ti je umoran. (Poe uz stepenice, kraj svoje kerke, uzevi Manona za ruku i vodei ga k vratima) MANON: Nije sad vreme za etnju, ako mene pita. Gledaj da to pre ue. LAVINIJA: Da, oe. MANON: Laku no. (Vrata se zatvore za njpma. Lavinija stoji i gleda pred sebe. Onda kruto poe

niza stepenice pa opet zastane. Svetlost izbije kroz pukotine na prozorskim kapcima spavae sobe na prvom spratu, levo. Ona podigne pogled) LAVINIJA (u nastupu bolne, ljubomorne mrnje) Mrzim te! Opet mi krade ak i oevu ljubav! Svu si mi ljubav krala jo od mog roenja! (Skoro uz jecaj, zagnjurivi lice u ake) Zato, majko? ta sam ti uinila? (Opet pogleda prozor, gore, s ogorenjem i gaenjem) Kako moe, oe, da voli tu bestidnicu, tu drolju? (Izbezumljeno) Ne mogu to da podnesem! I neu! Dunost mi je da mu kaem kakva je! I reiu mu! (Oajniki povie) Oe! Oe! (Kapci na prozoru spavae sobe se otvore i Manon pomoli glavu) MANON (otro) ta je? Ne vii tako! LAVINIJA (nespretno muca) Samo sam... setila sam se, oe, da ti nisam rekla - laku no. MANON (iznerviran) Gospode Boe! ta sad - (Onda blae) Pa dobro, dobro... Laku no, Vini. I budi dobra, lezi to pre. LAVINIJA: Da, oe. Laku no. (On se povue u sobu i zatvori kapke. Ona stoji i kao opinjena gleda taj prozor, krei ruke, kukavno i oajno) (Zavesa) ETVRTI IN Dekor - spavaa soba Ezre Manona. Velika postelja sa etiri draa baldahina je pozadi, u sredini; zaelje je napred, a elo uza zadnji zid. Mali noni stoi, sa sveom, levo, uz elo postelje. Levo od stoia su vrata to vode u Kristininu sobu. Ta vrata su otvorena. Na levom zidu su dva prozora. Levo, napred, je sto sa lampom na njemu i foteljom kraj njega. Na desnom su zidu, napred, vrata koja vode u hol. Dalje pozadi, uza zid, je pisai sto. U prvi mah, nita od toga ne moe da se razazna, jer je soba u mraku, izuzev to malo meseina bledo prosijava kroz kapke. Blizu je zora, sledeeg jutra. Moe se nazreti Kristinino oblije, kao siva utvara u tami, kako se polako, kriom, izvlai iz postelje. Na prstima prilazi stolu, napred levo, dohvati svetlu domau haljinu koja je bila prebaena preko fotelje, i oblai je. Stoji, oslukujui u pravcu postelje. Pauza. Onda se iz postelje najednom zauje Manonov glas, mukao i beivotan. MANON: Kristina. KRISTINA (sva se trese, napeto) Da. MANON: Skoro e zora, je li? KRISTINA: Da. Ve pomalo svie. MANON: to si se tako trgla kad sam progovorio? Zar ti je moj glas toliko tu? KRISTINA: Mislila sam da spava. MANON: Nisam mogao da spavam. Leao sam i razmiljao. Kao da si uznemirena? KRISTINA: Ni ja nisam mogla da spavam. MANON: Tako si se tiho iskrala iz postelje. KRISTINA: Nisam htela da te budim. MANON (gorko) Nisi mogla podneti - da lei pokraj mene? KRISTINA: Prevrtala sam se... nisam htela da ti smetam. MANON: Da upalimo svetlost - da popriamo... KRISTINA (sa strahom) Neu da priam! Vie volim mrak. MANON: Hou da te gledam. (Uzme palidrvce sa nonog stoia i pripali sveu na njemu. Kristina urno sedne na fotelju kraj stola, pomerivi je tako da gleda levo, napred, te je muu bezmalo okrenuta leima. On se pridigne poduprvi se leima o elo postenje, i upola sedne. Lice mu, pri treperavoj svetlosti svee kraj njega, ima gorak, sumoran izraz) Vie voli mrak, da ne bi videla svog mua, je li, svog starog KRISTINA: Molim te, Ezra, kako to govori! Ako misli da mi tu pria kojeta, idem u svoju sobu. (Ustane, ali je i dalje okrenuta na drugu stranu) MANON: ekaj! (S prizvukom preklinjanja) Ne idi. Neu da budem sam. (Ona opet sedne isto kao pre toga. On skrueno nastavi) Nisam hteo da priam o svemu onom... Valjda zbog te gorine to se u meni nakupila - ili to sam tvrdoglav - neki put ne mogu da se savladam, izreknem se... KRISTINA: Uvek si bio pun gorine. MANON: I pre nego to smo se venali? KRISTINA: Ne seam se. MANON: Ne eli da se seti da si me ikad volela!

KRISTINA (napeto) Neu da govorim o prolosti! (Naglo promeni temu) Jesi li uo Vini, sve do nekog doba? Hodala je pred kuom tamoamo kao straar to te uva. Otila je da legne tek oko dva. ula sam sat kad je otkucao... MANON: Ona me, bar, voli! (Posle pauze) udno se oseam, Kristina. KRISTINA: Misli - zbog srca? Nee valjda da se... stvarno razboli, je li? MANON (otro) Ne? (Pauza. Onda, kao da je optuuje) Je l' to eka? Jesi li mi se zato noas dala tako rado? Da se nisi nadala - ? KRISTINA (skoi) Prestani, Ezra! Ne mogu to da podnesem! (Poe ka svojoj sobi) MANON: ekaj! Nije trebalo to da kaem... (Onda, sednuvi opet, sumorno nastavi) Nije to zbog mog srca. Mui me neto drugo. Kao da neto u meni oslukuje, vreba, eka da se neto dogodi. KRISTINA: ta da se dogodi? MANON: Ne znam. (Pauza. Onda mrano nastavi) Ova kua kao da nije moja. Ovo nije moja soba, ni moja postelja. Prazne su - ekaju