Click here to load reader

crnjanski programski tekstovi

  • View
    183

  • Download
    16

Embed Size (px)

Text of crnjanski programski tekstovi

UDC 821.163.41-4.09 Crnjanski M. 821.163.41-95

PROGRAMSKI ESEJI MILOA CRWANSKOG Gorana Raievi

SAETAK: U radu se govori o esejima i kritikim tekstovima o najpre kwievnim ali i drugim temama, koje je Milo Crwanski pisao u godinama 19191920, a koji, zbog jake programske intoniranosti, ine jednu kompaktnu celinu. KQUNE REI: Milo Crwanski, Prvi svetski rat, sumatraizam, avangarda, ekspresionizam, programi

Izvesno je da bi Milo Crwanski svoju pesniku sudbinu ispunio ak i da su evropski narodi 1914. uspeli da izbegnu zahuktavawe katastrofe koja se razvila do prvog velikog sukoba planetarnih dimenzija. Kako bi, meutim, izgledala umetnost u tom svetu bez ovog dogaaja koji je do usijawa izotrio svest umetnika, pisaca, slikara o promeni kojom su bili zahvaeni, kao i samosvest o vlastitoj poziciji u tom procesu, pitawe je na koje je zapravo potpuno nemogue odgovoriti. Iako su u evropskim umetnostima ve s poetka 20. veka uoqive promene senzibiliteta u Nemakoj u zaetku ekspresionistikog, pre svega slikarskog a onda i kwievnog stilskog pravca, dok u Italiji Marinetijev Manifest futurizma (1909) daje prvi zamah avangardnim pokretima pravu revoluciju u umetnosti izazvali su, ini se, tek vrtlozi Prvog svetskog rata. Iza pobuwenikog manira kao intelektualnog i umetnikog odgovora na ustrojstvo sveta koji je oveanstvo vukao u ponor i ija se agonija predoseala bilo da se ovaj iskazivao u ekspresionizmu, futurizmu, ili u itavom nizu novih izama" nazirala se zapravo jedna oajnika i utopijska ewa za duhovnom i moralnom obnovom oveanstva. Iza ekspresionistike estetike runog, naturalistiki ogoqene stvarnosti oveka u benovskim slikama trule telesnosti razorene tekom boleu, iza totalne negacije svojstvene futurizmu, koji sahrawuje ne samo muzeje i univerzitete nego i celu istoriju oveanstva, iza mucavih dementnih dadaistikih slogovnih ponavqawa u slubi potpunog obesmiqavawa jezika, krije se oajnika potraga oveka za autentinim, istinskim postojawem. Licemernu i filistarski dekadentnu civilizaciju, koja se zaklawa iza isprawenih moralnih i religijskih imperativa i lanih idola, trebalo je iibati mentalnim i umetnikim sredstvima, okirati je, pretvorivi se u weno

264 ogledalo istine: to otkriva Pustu Zemqu koju je Bog ostavio. Zato se ekspresionistika i avangardne umetnosti mogu tumaiti i kao krik oaja nad takvim svetom. Oekujui novu renesansu, koja bi trebalo da nastupi nakon katarzinog ratnog iskustva, pesnici su sebe hteli da vide u mesijanskoj ulozi proroka", svesni pre svega iwenice da pripadaju jednom prelaznom dobu, u kojem umetnost ide ispred ivota i vodi ga. Spremni da sopstvenom rtvom, svojom krvqu, daju zalog buduih istina, oni su heroji koji ne uzmiu pred smru, jer se ona ukazuje kao asniji oblik ivota. Evropska ratita od 1914. do 1918. puna su pesnika, kwievnika, umetnika, od kojih su mnogi u rat umarirali sa oduevqenim borbenim pokliom. S ove ili one strane nali su se u blatwavim rovovima Anatol Frans, Henri Xejms, Gabrijel Danuncio, tefan Georg, Gotfrid Ben, Ernst Jinger, Gijom Apoliner, arl Pegi. Iako je uewe pred Blokovim odlaskom u rat ruski pesnik Gumiqov izrazio reima to je kao ispei slavuja na rawu", i sam je postao vojnik, kao i Majakovski, i Jesewin. A nije se samo futuristima rat inio kao jedina higijena sveta":Svi smo mi plamen i vatra" u zanosu izvikuje Isidora Dankan. Skrjabin vidi rat kao poslat da prodrma qudske due" i pripremi ih za duhovne stvari", Gandi u Indiji; regrutuje za Engleze Frojd daje sav svoj libido Austrougarskoj", Anri Bergson na jednoj i Maks eler na drugoj strani frontovskog rova veliaju (svaki svoj) sveti rat kao moralnu regeneraciju Evrope". Anarhista Kropotkin i marksista Plehanov su bez dileme uz rat, isto kao i nimalo im slini Rilke, Klodel, id, Prust, Tomas Man ili tefan Georg (Bokan, 1996:19)

Mnogi od wih e poginuti u blatu i krvi evropskih rovova ili e biti pretvoreni u ive mrtvace, kao Trakl, koji je poludeo posle komara bitke kod Grodena i bio opsednut vizijama koje ga nikad nee napustiti" (Palmije, 1995:18). Posle teke povrede glave i ostavi bez oka, francuski pesnik Gijom Apoliner umro je u groznici 1918. (Mitrovi, A., 1983-a:392) Srpski pesnici podelili su uasnu sudbinu svoga naroda, preavi s wime albansku golgotu i gledajui sva wegova stradawa. Smrt se ukazala kao spasewe Milutinu Uskokoviu, a u ratu su okonani i ivoti Uroa Petrovia, Velimira Rajia, Miloa Vidakovia, Vladislava Petkovia Disa i Milutina Bojia. Masovno, svakodnevno stradawe postavqa etika pitawa u prvi plan, ak i u oblasti umetnosti. Jedini moralno ispravan in koji se kao zahtev stavqa pred umetnika je da iskae svoj stav. Kula od slonovae rasprsnula se u paramparad: niko vie nema pravo na utoite, ni pobeeni ni poraeni. Dok jedni pevaju mareve, drugi postavqaju pitawe o smislu. Ne znamo koliko ih je, pred prizorima uasa, doivelo zgaenost nad umetnou, nad sobom i svojom potrebom za umetnikim osmiqavawem postojawa, to je trenutak koji, moda, jedini zaista zasluuje da se nazove apsolutnim nihilizmom. Jedan Srbin, pesnik, austrijski vojnik, u jednoj vojnoj bolnici, deurajui pored epileptinih bolesnika susreo se upravo s takvim trenutkom:

265Ponavqati kako je rastanak tuan, kako je misao qudska uzviena, kako su zvezde krasne, kako je smrt kao no na kraju dana, sigurna? Ponavqati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stoleima? Zar to nije jo runije nego epilepsija?" (P:142)1

Ovo su rei srpskog pesnika Miloa Crwanskog, kojeg je istorija dovela na poprite rata, gde se kao K. und K vojnik borio na strani onih koji su rukom osvetnike pravde" udarali na wegov narod. Izbegavi da kao austrijski kaplar ode u Srbiju, u vojnoj bolnici na Rijeci provodi 1915. godine est nedeqa, kao Rembo, u paklu" (P:142) sa epileptinim bolesnicima, doivqavajui prvi put zgaenost nad literaturom, posle koje, kako kae, dugo nije pisao pesme. Ipak, iz Velikog rata izala je zbirka pesama Lirika Itake (1919) kao autentini glas modernog Odiseja najtunijeg oveka, po Crwanskom. Najtunijeg zato jer, kako ree jedan drugi kwievnik iste generacije, I tuga je jedna vrsta odbrane." (Andri, 1980:32). Najtunijeg jer je spoznao svet oko sebe, te mu to saznawe do kojeg je doao, gazei u krvi do kolena, daje pravo da se tom svetu naceri u lice.Nemamo nieg. Ni Boga ni gospodara. Na bog je krv. (Himna")

*

*

*

Da ivi grobqe! Jedino lepo, isto i verno. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mi smo za smrt. (Zdravica")

*

*

*

Neemo pobedu i sjaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mi vie tome ne verujemo, nit ita na svetu potujemo. Nita eqno ne oekujemo, mi nita ne oplakujemo. Nama je dobro. Prokleta pobeda i oduevqewe Da ivi mrwa smrt prezrewe. (Naa elegija")1 Skraenicom P obeleavaemo izdawe Poezije iz Sabranih dela Miloa Crwanskog iz 1966. godine.

266 Pretvarajui pesniki subjekat ja" u mi", Crwanski se u svojoj prvoj i jedinoj zbirci pesama postavqa u poziciju stvaraoca sa dubokim oseajem generacijske solidarnosti koja proizilazi iz saoseajnosti zajednikog iskustva i pobednika i poraenih. Polarizacija na pobedu i poraz se obesmiqava, jedna istroena civilizacija je ratovala za pobedu, jedan pogreno postavqen svet je ratovao za ideale koji su bili samo prazne slike, rei iza kojih ne stoji nita. Moral pobednika je moral monika kojima je rat legitimni nain ureewa sveta. Sa druge strane stajali su oni koji su kao topovsko meso ili da umru. Licemerni moral predratne Evrope u ratu dobio je oblik ekstremne, sramne groteske:Postojala su tada dva Bea. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojita, da se vrati u bolnice, bez ruku, nogu, ili glava. A drugi: bogat, krezubav, kart, zabuant, koji se pario kod kue sa ostavqenim enama. Jedni su ili u smrt najboqi deo stanovnitva a drugi koji su se bogatili na raun wihov okretali su se jo uvek na muziku valsa. To je bila selekcija." (P:154)

Stavqajui se na stranu tune mladosti Evrope, Milo Crwanski za vreme rata, i neposredno po wegovom zavretku, pie stihove pune poricawa i beznaa, ali on ponovo pie. Wegovo je pisawe in borbe, nain pobune protiv preivelog sveta to je milione nedunih gurnuo u smrt. On grdi i psuje" i rui sve oko sebe"2, prkosno propovedajui svoje divqewe negativnim apsolutima" smrti, grobqu, krvi, vealima, jer je u takvom svetu sve neistinito i nedostojno oveka: i ono to se zvalo bogom, i ono to je bilo istina, i ono to je bilo lepo i dobro, i ono to je bila qubav. Kao ratni pesnik"3, Crwanski nije morao da ita ni Trakla ni Bena i Verfela4, ni druge nemake2 Ovakvim su renikom kritiari poput Branka Lazarevia pisali o Lirici Itake po wenom pojavqivawu, uzbueno se pitajui ta hoe taj gospodin M. C. i sa svojom kwigom, i sa svojim naslovom i sa svojim pesmama?" kad kao pustahija, psuje, grdi, razbija izloge, izvre natpise, mewa imena ulicama, die firme" sa jedne radwe i mee na druge" (Lirika Itake i Komentari, 1993:238) 3 U eseju o Milutinu Bojiu Miodrag Pavlovi govori o ratnom pesniku" kao pojmu koji je stvoren u Prvom svetskom ratu, opredequjui se za tri termina koji bi trebalo da odraavaju pesnikov stav prema ratu kao drutvenoistorijskom dogaaju: ratni pesnici su, prema Pavloviu, oni sa negativnim odnosom prema samom iskustvu rata, patriotski oni koji na rat gledaju kao na pitawe pobede ili poraza (Rupert Bruk, Rilke, Gumiqov, Marineti, Pol Klodel) i istorijski pesnici koji vide rat u okviru ire qudske, ne samo nacionalne, istorijske sheme kao tragediju jednog naroda i onoga koji stoji nasuprot wemu. (Pavlovi, M., 1992:327). Meutim, kao i uvek, ovakve podele su vrlo problematine utoliko to se u nemakoj kwievnosti ve ustalio termin Kriegliteratur za onu ratnu kwievnost koja velia borbe i junatvo" i stoji u opoziciji prema ekspresionizmu: Za razliku od ekspresionizma, ti pisci ne vide u ratu krvavu klanicu, ve ga smatraju nekom vrstom duhovne oluje koja podmlauje krv nacije". (Palmije, 1995:67) 4 Imena ekspresionista Georga Trakla (Georg Trakl, 18871914)