КРИСТИЈАН Г РАКОВСКИ

ЦРВЕНА СИМФОНИЈА

РИВЕЛ Ко 1997.

ЦРВЕНА СИМФОНИЈА

Шта је Црвена симфонија?

Црвена симфонија је писани документ извесног др Ландовског, лекара који је крајем тридесетих година 20. века радио као стручњак за дроге у совјетској тајној полицији НКВД, а који садржи целокупан текст тајног саслушања једног од оснивача СССР-а и блиског сарадника Троцког и Лењина, Кристијана Е Раковског (1873-1941). Раковски је био ухапшен у време Стаљинових чистки, као један од истакнутих вођа троцкистичке опозиције. Дес Грифин је, о пореклу овог документа, и актерима саслушања, у уводу америчког издања написао: "Иако постоји позитиван доказ да је интернационална монархија новца финансирала бољшевичку револуцију у Русији 1917, и од тада одржавала комунизам у покрету огромним инфузијама капитала, овај писац није знао ни за један доказ - унутар Русије, да су комунистичке вође играле по мелодији интернационалних банкара, и да је комунизам, уствари, манифестација последњих дана, Илумината Адама Вајсхаупта. Ове чињенице су дошле директно из Русије, у изванредном документу познатом као Црвена Симфонија. Он је првобитно објављен као четрдесето поглавље књиге Sinfonia en Rojo Mayor, од стране добро познатог шпанског издавача, сењор Дон Мауриција Карлавиље."

...

К. Е Раковски

У овом делу ми видимо везу комунисти - интернационални банкари, бриљантно описану од стране једног од великих експонената субверзивног освајања света - Кристијана Е Раковског. Раковски, један од оснивача совјетског бољшевизма, био је исто тако жртва јавних процеса под Стаљином, управо пре Другог Светског Рата. Црвена Симфонија је од страховите историјске важности, и нико, ко жели да буде добро информисан, не би требао да је не прочита. У шпанској књизи, сењор Карлавиља објашњава порекло документа: "To (књига) је резултат марљивог превода неколико копија књига, нађених на телу др Ландовског, у једној дашчари на Петроградском фронту, од стране једног шпанског добровољца. Он их је донео нама. У погледу стања рукописа, њихова рестаурација је била дуг и заморан посао, који је трајао неколико година. Дуго времена нисмо били сигурни, да ли би они могли бити објављени. Тако су необични и невероватни били његови коначни закључци, да се ми не бисмо усудили да објавимо ове мемоаре, да поменуте особе и догађаји нису били потпуно у складу са чињеницама. Пре него што су ове успомене угледале светло дана, ми смо се припремили за доказивање и полемику. Ми у потпуности одговарамо за истинитост основних чињеница. Хајде да видимо, да ли ће неко бити способан да их оповргне."

...

Др Ландовски

Др Ландовски је био русијанизовани Пољак, који је живео у Русији. Његов отац. пуковник руске царске, је стрељан од стране бољшевика, за време револуције 1917. Животна прича др Ландовског је зачуђујућа. Он је завршио медицински факултет у Русији, пре револуције, а затим је студирао две године на Сорбони, у Паризу говорио је течно француски. Интересовао се за ефекте дрога на људски организам, да би помогао хирурзима у операцијама. Будући талентован доктор, Ландовски је изводио експерименте на том пољу, он је постигао значајне резултате. Ипак, после револуције, сви путеви су му били затворени. Живео је са породицом у сиромаштву, олакшавајући оскудни живот повременим пословима. У немогућности да објављује научне радове под својим именом, Ландовски је дозволио срећном колеги, да их издаје под његовим именом. Свевидећи НКВД (тајна полиција) се заинтересовао за ове радове и лако је открио стварног аутора. Његова специјалност им је била врло корисна. Једног дана 1936, неко је закуцао на докторова врата. Ландовски је позван да их следи, и никада му више није било дозвољено да се поново придружи породици. Др Ландовски је био смештен у згради хемијске лабораторије НКВД-а, близу Москве. Живео је тамо, и био принуђен да извршава различите послове које су му давали његови господари. Био је сведок испитивања, тортура, и најужаснијих злочина. Имао је храбрости да задржи белешке о ономе што је видео и чуо, и задржао је, када год је то било могуће, такве документе и писма која су пролазила кроз његове руке, кријући све то у ногама његовог стола, у хемијској лабораторији. Како је он дошао у Петроград, и како је убијен, није познато. Документ који следи је тачан снимљени извештај о испитивању бившег амбасадора у Француској, Раковског, за време периода суђења троцкистима у СССР-у 1938, када му је суђено, заједно са Бухарином, Риковим, Јагодом, Каракано и осталима. У напору да спасе сопствени живот, оптужени Раковски је ставио до знања да би могао да пружи информације од великог интереса. Стаљин је издао наређење његовом страном агенту да спроведе испитивање. Познато је да је Раковски био осуђен на смрт, али је помилован и осуђен на 20 година затвора.

1

...

Габријел - Стаљинов страни агент

Позадина овог агента је од великог интереса. To је био извесни Рене Дивал (исто тако познат као Гаврил Гаврилович Кузмин или "Габријел"). Габријел је био син једног милионера, веома лепог изгледа и талентован. Студирао је у Француској. Његова мајка, удовица га је обожавала. Али млади човек је био понесен комунистичком пропагандом и пао је у руке њихове агентуре. Они су му сугерисали да студира у Москви, и он је са задовољством прихватио предлог. Он је прошао кроз сурове школе НКВД-а, и постао страни агент. Када је хтео да се предомисли, било је касно, они не пуштају људе ван њиховог домашаја. Искусивши вољу за моћ, он је достигао до "висина зла", како је он то звао и уживао је поверење самог Стаљина. Испитивање од стране тог агента се одвијало на француском језику. Др Ландовски је био присутан да би неопажено ставио пилуле са дрогом, у чашу Раковског, да подстакне енергију и добро расположење. Иза зида, разговор је регистрован апаратом, и техничар, који је њиме руковао, није знао француски. Затим је др Ландовски морао да га преведе на руски у две копије, за Стаљина и Габријела. Тајно, он се усудио да направи трећу индиго копију, коју је сакрио.

(Dcs Griffin: FOURTH REICH OF THE RICH, 1976, 1994, Emissary Publications, Portland OR. USA)

...

Предговор српском издању

Завера светског масонског наднационалног капитала против хришћанства и свих националних суверенитета, у циљу стварања светске владе је, од Француске револуције, до данас, напредовала, до, очигледно и неоспорно гигантских размера. Знање о тој завери, које је скривано од јавности захваљујући светској јудеомасонској медијској империји (а која је сама инструмент те завере) представља за све хришћанске патриоте широм света, знање без којег је немогућа спознаја стварне позадине светских догађаја, као и одговарајућа контра-акција. Део тог знања је читаоцима у српским земљама постао доступан тек после распада совјетског комунистичког блока, у условима историјски неминовне пропасти масонске и комунистичке Југославије. Десничарске анализе улоге интернационалних банкара су веома продорне, и засноване су на изворима из саме светске јудеомасонске завере као и на чињеничном стању. Али ти извори, као и десничарска литература о завери је константно на мети масонске и левичарске пропаганде. Етикете, којима се покушавају оспорити неоспорне чињенице о завери се своде на оптужбе за нацизам, фашизам, антисемитизам, мрачњаштво, фалсификовање извора и докумената, параноју итд. Једна од најбрижљивије скриваних, а неоспорних, историјских чињеница, јесте чињеница да су интернационални банкари, чланови супер тајног масонског сатанистичког реда Илумината створили светски комунистички покрет, као оружје за успостављање њихове светске диктатуре, данас познате под називом: Нови Светски Поредак. Успостављање светске диктатуре је сада у завршној фази. Садашњи светски хаос је само предигра завршног чина планетарне историјске драме, тј. успостављања банкарског масонског комунизма Новог Светског Поретка, на читавој планети, на челу са светским диктатором Антихристом. Антимасонски аутори су већ деценијама располагали многим документима који разобличавају злочиначку улогу Илумината у стварању и финансирању светског комунизма од његовог настанка, оснивањем реда Илумината 1. маја 1776, на празник светског сатанизма, преко објављивања Комунистичког Манифеста, 1848, када по налогу Илумината, комунизам излази из мрака масонских ложа, отворено на светску сцену, до данас, као и у подстицању светске агресије совјетске варијанте комунизма од 1917. до 1991, а коју је заменила сада отворена светска агресија Вол Стритског банкарског и субјективног и објективног комунизма, такође изашла из мрака масонских ложа. Да ли постоји сведочанство, односно документ који јасно и недвосмислено сведочи о вези лихварског капитализма и тоталитарног комунизма, а да не потиче из кругова крајње деснице? Да, такав документ постоји и зове се Црвена симфонија. Тај документ, је првобитно преведен са руског и објављен на шпанском језику. Руски православни патриота и десничар Георг Кнуфер је дошао у посед руске верзије документа. Он је Црвену симфонију превео на енглески језик. Енглеску верзију Црвене симфоније, објавио је у целини амерички патриота, хришћански десничар и аналитичар масонерије Дес Грифин, 1976. у књизи "Четврти Рајх богаташа". Овај превод на српки језик је рађен по америчком издању енглеске верзије у преводу Георга Кнуфера.

...

Српски превод Црвене симфоније излази ове 1997, када се навршава 80 година од почетка трагедије православне Русије, трагедије која је обележила читав овај век на измаку. Данас, после пада совјетског блока, опште раширена заблуда, коју подстичу светски масонски медији

2

јесте да је комунизам сишао са светске историјске сцене. Са светске сцене је сишао, вољом Илумината, али по Божјем промислу, само марксистички прототип, његов недовршени облик, пошто је извршио од Илумината му намењену улогу, припремања терена за потпуни и свеобухватни банкарско масонски комунизам Илумината - Нови Светски Поредак. "Црвена симфонија" је документ који разобличава напред наведену заблуду. Ова књига разоткрива праве механизме светске јудеомасонске револуције. Жеља писца ових редова је да она буде од користи српским хришћанским десничарима и патриотама и свим људима добре воље, који трагају за истином, о позадини светских догађаја, оружје против либералне масонске и левичарске антихришћанске пропаганде, као и подстицај на првенствено духовни отпор долазећој светској диктатури.

Жељко Р. Симовић У Београду, јануара 1997.

...

Црвена Симфонија - X зраци револуције

Вратио сам се у лабораторију Мучили су ме нерви, и присилно сам себе на потпуно мировање. У кревету сам скоро цео дан. Овде сам потпуно сам четири дана. Габријел ме је испитивао сваки дан. Он мора да води рачуна о мом стању. На саму помисао да би ме поново могли послати у Лубјанку, да присуствујем новој сцени терора, узбуђујем се и дрхтим. Стидим се што припадам људском роду. Како су људи ниско пали! Како сам ја ниско пао!

...

Ови редови су све што сам могао да напишем пет дана после повратка из Лубјанке, покушавајући да опишем на папиру ужас, и услед тога, прекидајући хронолошки ред мојих забелешки. He бих могао да пишем. Већ после неколико месеци, почетком лета, могао сам мирно и једноставно да прикажем све што сам видео, осећање гађења, поквареност, зло... Стотину пута сам себи постављао питање ових задњих месеци: ко су људи који су анонимно присуствовали тортури? Напрегнуо сам сву своју интуицију и способност закључивања. Да ли је то био Јежов? (ондашњи шеф НКВД-а - Ж.С.) Могуће, али не видим разлог зашто би се он крио. Званично, он је одговорно лице, и страх због којег би се он крио, не би водио ка логичном објашњењу. Чак шта више, ако бих имао разлога да себе опишем као психолога, онда тај фанатик НКВД-а, са знацима абнормалности, би сигурно уживао да се размеће злочинством. Такве ствари, као показивање охолости пред пониженим непријатељем, који је доживео и психички и физички бродолом, причињавале би му нездраво задовољство. Анализирао сам joш дубље. Било је очигледно одсуство претходне припреме, јасно је да је одлука о позиву на ову сатанску сесију донесена у журби. Околност да сам позван да присуствујем је резултат изненадног договора. Да је Јежов могао да има довољно времена, онда би припреме потрајале. И онда ме не би звали, тај генерал НКВД-а, који је ретко стизао на време да би присуствовао тортурама, би о томе знао унапред. Ако није Јежов, ко је одлучио о времену? Који је други шеф могао да припреми све то? Ма колико да су оскудне моје информације о совјетској хијерархији, изнад Јежова, по линији НКВД-а, постоји само један човек - Стаљин. Дакле, да ли је то био он? Постављајући себи ова питања, која су извирала из мојих закључака, сетио сам се још неких чињеница које подржавају моје мишљење. Запамтио сам да, када сам погледао са прозора на трг, неколико минута пре него што смо сишли доле на "спектакл", видео сам да пролазе преко трга четири идентична аутомобила, сви ми, совјетски људи, знамо да Стаљин путује у каравану идентичних кола, тако да нико не зна где он седи. Да ли је он тамо? Али овде сам срео још једну мистерију, по детаљима које ми је дао Габријел, иза нас су седели невидљиви посматрачи. Али тамо сам могао видети само велико огледало, кроз које се ништа није могло видети. Можда је то био транспарент. Био сам збуњен.

...

Прошло је седам дана, кад је једног јутра Габријел дошао у кућу. Његова појава је била енергична и ентузијастичка, он је био оптимистички расположен. Ипак, ти одблесци среће који су у почетку засијали на његовом лицу, се касније нису вратили. Изгледа, као да је желео да одагна сенке на лицу због повећане активности и менталног напрезања."Имамо овде госта.""Ко је то?""Раковски, бивши амбасадор у Паризу.""He познајем га.""Он је један од оних, на које сам ти указао те ноћи, бивши амбасадор у Лондону и Паризу. Наравно, велики је пријатељ твог познаника Навахина. Да тај човек ми је на располагању. Са њим се добро поступа и под присмотром је. Видећеш га.""Зашто ја? Добро знаш да ме не занимају такве ствари. Joш се не осећам добро, после онога што што си ме натерао да видим. He гарантујем за моје нерве и срце.""О, не брини. Сада се не бавимо силом. Овај човек је већ сломљен. Нема крви, нема присиле. Неопходно је само да му дате умерене дозе дроге. Доносим вам још појединости од Левина (бивши

3

лекар НКВД-а, оптужен заједно са Раковским), који је још увек у нашој служби. Јасно је да постојн дрога, негде у лабораторији, која чини чуда.""Ви верујете у све то?""Говорим симболично. Раковски је расположен да призна све што зна о ствари. Већ смо имали начелан разговор са њим, a резултати нису лоши.""У том случају, зашто нам треба чудотворна дрога?""Видећете докторе, видећете. To је мала мера предострожности, коју нам диктира Левиново искуство. Она ће нам помоћи да постигнемо то. да наш човек, будући испитиван, осећа се оптимистички и да не изгуби веру и наду. Он већ види шансу да спасе живот. To је први ефекат који морамо да постигнемо. Затим ми морамо бити сигурни да ће он сво време остати у стању таквог искуства, одлучујућег, срећног тренутка, али без губљења његових менталних способности. Тачније, биће неопходно да их стимулишемо и изоштримо. Њему се мора подстаћи такво специфично осећање. Како би се то могло објаснити? Joш тачније, као услов просветљене стимулације.""Нешто као хипноза?""Да, али без поспаности.""И ја морам да измислим дрогу за све то? Мислим да прецењујете моје научничке таленте. To не могу да постигнем.""Да, али неопходно је нешто измислити докторе. Као за Левина, он уверава да је проблем већ решен.""Он је увек остављао утисак неког шарлатана.""Вероватно, јесте, али мислим да дрога, коју је споменуо, чак и ако није ефикасна, како је тврдио, ипак ће нам помоћи да постигнемо оно што треба. После свега, не очекујем чудо. Алкохол, упркос нашој вољи, чини да говоримо глупости. Зашто не би нека друга дрога могла да нас охрабри да кажемо разложну истину. На страну то, Левин ми је рекао о ранијим случајевима, који су, изгледа, изванредни.""Зашто га не присилите да учествује у тој ствари... још једанпут? Или, да ли ће он одбити да слуша?""О, не, он би волео да учествује. Довољно је да желите да спасете или продужите живот уз помоћ ове или оне услуге, а не одбијањем. Али ја сам тај, који не жели користити његове услуге. Он не сме да чује ништа од онога што ће ми Раковски рећи. Нити он, нити било ко други.""Онда ни ја?""Ви - то је друга ствар докторе. Ви сте дубоко пристојна особа. Али ја нисам Диоген, да тражим другог у снежним даљинама СССР-а.""Хвала вам, али моје поштење...""Да докторе, да, ви кажете да искоришћавате ваше поштење за различите предрасуде... али то је тако само са ваше апсурдне тачке гледишта. А кога данас привлаче апсурди? На пример, таква апсурдност као ваше поштење? Ви увек некога наводите на разговор о најатрактивнијим стварима. Али шта ће се, у ствари, догодити? Ви само морате да ми помогнете да дам тачне дозе Левинове дроге. Појавиће се то, да у дозирању постоји невидљива линија која дели спавање од стања активности, јасан услов од замагљености, здрав разум од глупости. Може доћи до вештачког, неумереног, ентузијазма.""Ако је то све...""Има још нешто. Сада ћемо озбиљно разговарати. Простудирајте Левинове инструкције, одмерите их, разумно их прилагодите условима и снази затвореника. Имате времена за проучавање до почетка ноћи, ви можете да испитате Раковског, као и обично, колико желите. И то је све за сада. Ви ми не можете поверовати. како ми се страшно спава. Спаваћу неколико сати. Ако се ништа изванредно не догоди до вечери, оставио сам поруку да ме не зову. Саветовао бих вам да се после вечере добро одморите, јер после нећете моћи дуго да спавате."

Ушли смо у предсобље. Напустивши ме, брзо се попео уз степениште, али је на средини стао.

"А, докторе - узвикнуо је - Заборавио сам! Много хвала од друга Јежова. Очекујте поклон, можда и одликовање."

Поздравио ме је и брзо нестао на степеништу највишег спрата.

Левинове белешке су биле кратке, али јасне и тачне. Нисам имао тешкоћа да нађем лек. Био је у дозама од милиграма, у танким таблетама. Направио сам тест, и у складу са његовим објашњењем, оне су се врло лако раствориле у води, и још боље у алкохолу. Ту формула није била назначена, и одлучио сам да касније направим детаљну анализу, када будем имао времена. Нема сумње да је то била нека супстанца специјалисте Лименштата, научника о којем је Левин говорио током првог састанка. He мислим да бих открио, током анализе, нешто неочекивано и ново. Вероватно, опет нека база са значајном количином опијума, активније врсте од тебаина. Био сам добро упознат са неких 19 главних типова, и са још некима, поред тога. У практичним условима у којима су моји експерименти вршени, задовољио сам се тим чињеницама које су давала моја истраживања. Иако је мој рад имао сасвим другчији смер, био сам на мом терену, у домену халуцинантних

4

супстанци. Сетио сам се да ми је Левин говорио о дестилацији ретких врста индијске конопље. Ограничио сам се у раду на опијум или хашиш, да бих продро у тајну те, много хваљене дроге. Било ми је драго да сам имао могућност да се сусретнем са једном или више нових база које су дале успон, чудесним квалитетима. У принципу, био сам припремљен за такву могућност. После свог истраживачог рада, у условима неограниченог времена и средстава, док нисам мислио на економска ограничења, а што је било могуће у условима НКВД-а, обезбедило је неограничене научничке могућности. Хвалио сам се пред собом, обманом, да сам способан да пронађем, као резултат тих истраживања, ново оружје у мојој научничкој борби против бола. Нисам могао посветити време вршењу таквих лепих илузија. Концентрисао сам мисли, да бих размислио како, и у којој пропорцији да дам Раковском ту дрогу. Према Левиновим инструкцијама, једна таблета би требало да произведе жељени резултат. Он је упозорио да, ако пацијент има било коју срчану болест, онда би могла да уследи поспаност, и чак потпуна летаргија, и услед тога, мућење ума. Имајући то на уму, пре свега сам морао да испитам Раковског. Нисам очекивао да ћу наћи услов, да му је срце нормално. Ако није било оштећења, онда би сигурно било снижавања тона, као резултат нервних искустава, пошто његов систем није могао остати непромењен после дугих и страшних тортура. Одложио сам испитивање до после ручка. Желео сам да размотрим све, у случају да би Габријел желео да да дрогу са знањем Раковског, као и без његовог знања. У оба случаја, морао сам да се бавим њим, пошто сам ја сам морао да му дам дрогу, што ми је тачно речено. Није било потребе да учествује професионалац, јер се дрога давала на уста. После ручка, отишао сам да посетим Раковског. Он је држан закључан у једној соби на доњем спрату и чувао га је један човек који није скидао очи са њега. Од намештаја, тамо је био само један мали сто, низак кревет без обода, и други мали, храпав сто. Када сам ушао, Раковски је седео. Он је одмах устао. Блиско ме је гледао и ја сам на његовом лицу читао сумњу, и изгледа, такође страх. Мислим да мора да ме је препознао, видевши ме, када је сео те незаборавне ноћи, на страни генерала. Наредио сам стражару да нас напусти и да ми донесе столицу. Сео сам и замолио затвореника да седне. Био је стар око 50 година. Био је човек средњег раста, напред ћелав и са широким меснатим носем. У младости је, вероватно, његово лице било пријатно. Његове црте лица нису биле типично семитске, али његово порекло је ипак било јасно. (другим речима , Раковски је био Јеврејин - Ж.С.) Некада је он вероватно био дебео, али не сада, и његова кожа је свуда висила, док су његово лице и грло били као пробушени балон, из којег је изашао ваздух. Очигледно је уобичајена вечера била сувише стриктна дијетална за бившег амбасадора у Паризу. Од тог тренутка. нисам правио даља запажања."Ви пушите?" - упитах, отварајући кутију са цигаретама, у намери да успоставим некакав контакт са њиме."Оставио са пушење да бих сачувао здравље", одговорио ми је са пријатним тоном у гласу."Али, хвала вам. Мислим да сам сада отклонио моје стомачне тегобе." Пушио је равнодушно, са обуздавањем, не без елеганције."Ја сам доктор" - представих се."Да, знам то. Видео сам вас како радите, тамо" рекао је са подрхтавањем у гласу."Дошао сам да испитам ваше здравствено стање. Како сте? Да ли болујете од неке болести?""Не уопште.""Да ли сте сигурни. Како је ваше срце?""Захваљујући резултатима принудне дијете, не примећујем никакве абнормалне симптоме.""Има неких које сам пацијент не може да примети, него само доктор.""Ја сам доктор" - прекинуо ме је."Доктор?" - понових изненађено."Да, зар нисте то знали?""Нико ми то није рекао. Честитам вам. Биће ми драго да будем од користи колеги, а могуће и студенту. Где сте студирали? У Москви или Петрограду?""Ах, не! У то време ја нисам био руски поданик. Студирао сам у Нансију и Монпељеу, у овом задњем сам и докторирао.""To значи да смо ми, можда, студирали у исто време. Ја сам похађао неколико курсева у Паризу. Да ли сте ви били Француз?""Намеравао сам да постанем Француз. Рођен сам као Бугарин. али без моје дозволе сам преобраћен у Румуна. Моја покрајина је била Добруџа, где сам се родио, али после мировног уговора отишла је у Румунију.""Дозволите да ослушнем ваша плућа" - ставих стетоскопе на уши. Скинуо је његову поцепану јакну и устао. Слушао сам. Испитивање није показало ништа ненормално. Као што сам претпостављао, болест, али без оштећења."Претпостављам да вам се мора дати храна за срце.""Само за срце, друже?" - упитао је иронично."Тако мислим", рекох претварајући се да не примећујем иронију"Мислим да би се ваша дијета требало појачати.""Дозволите да се ослушнем.""Са задовољством." - и дадох му стетоскоп. Он је брзо себе ослушнуо."Очекивао сам да ће моје стање бити много горе. Много хвала. Могу ли да обучем јакну?""Наравно. Хајде да се сложимо онда, да је неопходно да узмете неколико капи дигиталиса, зар не?"

5

"Сматрате ли то апсолутно битним? Мислим да ће моје старо срце преживети неколико дана, дана или месеци, колико ми још преостаје?""Ја мислим другачије. Мислим да ћете поживети много дуже.""He узнемиравајте ме колега. Да живим више!... Да живим још дуже!... Мора да постоје инструкције о крају, судски процес не може дуго трајати. А онда, онда крај." И када је то рекао, имајући на уму коначни покој, изгледало је као да његово лице изражава скоро срећу. Згрозио сам се. Та жеља да се умре, да се умре ускоро, коју сам прочитао у његовим очима ме је уплашила. Желео сам да га ослободим од осећања саучешћа."Нисте ме разумели, друже. Желео сам да кажем, да у вашем случају, може бити одлучено да вам се продужи живот, али живот без патње. Зар већ сада нисте угошћени?""Ово задње, да, наравно. Разматрајући покој који ми је наговештен." Дао сам му другу цигарету и додао сам:"Имајте наду са моје стране, и у мери у којој ми шеф дозволи, учинићу све што зависи од мене, да вам се не нанесе зло. Почећу одмах. дајући вам храну, али не много, имајући у виду стање вашег стомака. Почећемо са дијетом млеком и неким битним додацима. Даћу одмах инструкције. Можете пушити, узмите једну...", и дао сам му све што је било у кутији. Позвао сам стражара и наредио да запали цигарету затворенику, када год он зажели да пуши. Затим сам га напустио и имајући пар сати на располагању, дао сам инструкцију да Раковски добије пола литре млека са шећером.

...

Припремили смо састанак са Раковским у поноћ. Његов "пријатељски" карактер је био наглашен у свим појединостима. Соба је била добро угрејана, горела је ватра у камину, благ пламен, мала и добро одабрана вечера, добра вина, све је било научно импровизовано."Све, као за састанак љубавника", приметио је Габријел. Ја сам асистирао. Моја главна одговорност је била да дам затворенику дрогу, тако да он то не примети. У ту сврху пиће је стављено, као случајно, близу мене и ја сам требао да сипам вино. Исто тако сам требао да посматрам слабљење дејства дроге. И да дајем нову дозу, у правом тренутку тo је био мој најважнији посао. Габријел жели, ако експеримент успе, да постигне, већ на првом састанку, напредак ка суштини ствари. Он је пун наде у успех. Био је спокојан и у доброј кондицији. Интересује ме, како ће се борити са Раковским, који изгледа да му је достојан противник. Три широке фотеље су смештене испред ватре. Једна, најближа вратима је за мене, Раковски ће седети у средини, a у трећој ће бити Габријел, који је показао оптимистичко расположење, чак и његовом одећом, јер је носио белу руску кошуљу. Већ је откуцала поноћ, када су довели затвореника. Дата му је скромна одећа и био је добро обријан. Професионално сам га погледао, и нашао сам да је био живахан. Извинио се што не може да попије више од једне чаше, помињући болест стомака. Нисам сипао дрогу у ту чашу и разочарао сам се. Разговор је почео са баналностима. Габријел зна да Раковски боље говори францускп него руски, и започео је разговор на том језику. Дотакнута је прошлост. Јасно је да је Раковски експерт у конверзацији. Његов говор је тачан, елегантан и чак декоративан. Он је очигледно велики ерудита, повремено даје цитате јасно, и увек тачно. Понекад се дотиче његових бројних бекстава, егзила, Лењина, Плеханова, Луксембургове и чак је рекао да се, када је био дечак, руковао са старим Енгелсом. Ми пијемо виски. Пошто му је Габријел дао могућност да говори око пола сата, ја сам као случајно упитао:"Да додам још соде воде?""Да, додајте доста", одговорио је, одсутног ума. Изманипулисао сам чашом, и убацио у њу таблету, коју сам држао од самог почетка. Прво сам Габријелу дао нешто вискија, дајући му знаком, на знање да је посао обављен. Дао сам Раковском његову чашу, и онда почео да пијем из моје. Он ју је посркао са задовољством. Ја сам мали, неучтив човек, рекох у себи. Али то је била пролазна мисао која се распршила у пријатној ватри камина. Пре него што је Габријел дошао до главне теме, разговор је био дуг и интересантан. Имао сам среће да набавим документ који репродукује, боље него забелешке, све о чему су дискутовали Габријел и Раковски.

...

Испитивање оптуженог Кристијана Георгијевича Раковског од стране Гаврила Гавриловича Кузмина, 26. јануара 1938.

Гаврил Г Кузмин ("Г"): У складу са нашим договором у Лубјанци, апеловао сам да се пружи последња шанса. Ваше присуство у овој згради указује да сам у томе успео. Да видимо, да ли ћете нас преварити?

Кристијан Е Раковски ("Р"): He желим и нећу то урадити.

Г: Али пре свега једно упозорење. Сад се бавимо стварном истином. He "званичном" истином која фигурише на суђењу. у светлу признања оптуженога. Ово је нешто што је, као што знате предмет

6

практичног разматрања, или државног разматрања, како би рекли на Западу Захтеви међународне политике присиљавају нас да кријемо истину, "праву" истину. Ма какав да буде ток суђења, владама и народима ће се рећи само оно што треба да знају Али онај који мора да зна све, Стаљин, мора такође знати све о овоме. Стога, ма какве да су ваше речи. оне неће погоршати ваш положај. Морате знати да оне неће повећати ваш злочин, напротив, оне ће дати резултат у вашу корист. Ви ћете моћи да спасете ваш живот, који је овога тренутка већ изгубљен. Тако, сада сам вам све рекао, а сада да видимо, признаћете да сте Хитлеров шпијун и да сте примали плату од Гестапо-а и OKВ-a. (OKВ немачка врховна команда - Ж.С.). Зар не?

Р: Да.

Г: И да сте Хитлерови шпијуни?

Р: Да.

Г: He, Раковски, не. Реците праву истину, не ону у судском поступку

Р: Ми нисмо Хитлерови шпијуни, мрзимо Хитлера као што га и ви мрзите, као што га мрзи и Стаљин, можда и више, али то је врло комплексно питање.

Г: Помоћи ћу вам... Слушајте, такође знам једну или две ствари. Ви сте троцкисти и имали сте контакте са немачким штабом. Зар не?

Р: Да.

Г: Од када?

Р: He знам тачан датум, али убзо после пада Троцког. Наравно, пре Хитлеровог доласка на власт.

Г: Да будемо мало прецизнији, ви нити сте били лични Хитлерови шпијуни, нити његовог режима?

Р: Тачно. Били смо шпијуни, раније.

Г: И са којом сврхом? Да би сте осигурали немачку победу и неке руске територије?

Р: Никако.

Г: Онда, као обични шпијуни, за новац?

Р: За новац? Нико није примио ни једну марку од Немачке. Хитлер нема довољно новца да купи, на пример, комесара иностраних послова СССР-а, који има на располагању буџет који је већи него цело богатство Моргана и Вандербилта, и који не одговара за употребу новца.

Г: Онда, из којих разлога?

Р: Могу ли отворено да говорим?

Г: Да, то сам вас и замолно. Из тог разлога сте и примљени.

Р: Зар Лењин није имао више циљеве када је примио помоћ од Немачке, да би ушао у Русију? И било је неопходно прихватити као истините, све оне клеветничке оптужбе, које су кружиле, оптужујући га. Зар он, такође, није назван Кајзеровим шпијуном? Његове везе са императором и немачко уплитање у посао слања бољшевичких уништитеља у Русију потпуно су јасни.

Г: Било то истина или не, то нема везе са садашњим питањем.

Р: Нијe, дозволите ми да завршим. Зар није чињеница да је активност Лењина, у почетку, била у корист немачких трупа? Дозволите. Постојао је сепаратни мир у Брест-Литовску, уз велике територије СССР-а, предате Немачкој. Ко је прогласио дефетизам оружјем бољшевика 1913? Лењин. Знам напамет његове речи из писма Горком: "Рат између Аустрије и Русије би био најкориснија ствар за револуцију, али тешко да је могуће да би нам Франц Јозеф и Николај дали ту могућност?" Као што видите, ми троцкисти, изумитељи пораза из 1905. настављамо линију, линију Лењина.

Г: Са малом разликом, Раковски, сада је овде у СССР-у социјализам, а не Цар.

Р: Ви верујете у то?

7

Г: Шта?

Р: У постојање социјализма у СССР-у?

Г: Зар Совјетски Савез није социјалистички?

Р: За мене само по имену. Управо овде ми налазимо прави разлог за опозицију Сложите се са мном, и силом чисте логике, морате се сложити, да теоретски, разумно, ми имамо исто право да кажемо - не, као што Стаљин може да каже -да. И ако за тријумф комунизма, дефетизам може бити оправдан, онда онај који сматра да је комунизам уништен бонапартизмом Стаљина, који га је издао, има исто право као Лењин, да постане дефетиста.

Г: Мислим, Раковски, да ви теоретишете, захваљујући вашем маниру да нашироко употребљавате дијалектику. Јасно је, да када би мноштво људи било овде присутно, то бих и доказао. У реду, прихватам ваш аргумент, као једини могућ, у вашој позицији. Али, ипак, мислим да би вам могао доказати да је то ништа друго него један софизам. Али оставимо то за другу прилику, она ће једнога дана доћи. И надам се да ћете ми дати шансу да вам одговорим. Али, у овом трепутку, ћу рећи само ово, ако ваш дефетизам и пораз СССР-а, имају за циљ обнову социјализма у СССР-у, правог социјализма, по вама, троцкизма, онда, пошто смо уништили његове вође и кадрове, дефетизам нема ни сврху, нити било каквог смисла. Као резултат пораза. У овом тренутку, устоличио би се неко као Фирер или фашистички Цар?

Р: Тачно. Без улагивања, ваше закључивање је изврсно.

Г: Ако, као што сматрам, то тврдите искрено, онда смо постигли велику ствар. Ја сам стаљиниста, а ви троцкиста, ми смо постигли немогуће. Дошли смо до тачке где се наши погледи подударају. Подударност је у томе, да у садашњем тренутку СССР не сме бити уништен.

Р: Морам да признам да нисам очекивао да ћу се суочнти са тако паметном особом. У ствари, на садашњем ступњу, и за још неколико наредних година, ми не можемо размишљати о поразу СССР-а, као и о томе да га испровоцирамо, пошто је познато да ми сада не можемо преузети власт. Ми, комунисти, не можемо извући профит из тога. To је тачно, и подудара се са вашим погледом. Ми сада не можемо бити заинтересовани за колапс стаљинистичке државе. Ово кажем сада, и у исто време изјављујем да је ова држава, без обзира шта је све речено, антикомунистичка. Видите да сам искрен.

Г: Видим. To је једини начин да се споразумемо. Замолио бих вас, пре него што наставите, да ми објасните оно што је за мене противуречно, ако је за вас совјетска држава антикомунистичка, зашто не бисте желели њено уништење у датом тренутку? Неко друти би могао бити мање антикомунистички, и било би мање препрека за обнову вашег чистог комунизма.

Р: Ваша дедукција је сувише једноставна. Иако се стаљинистички бонапартизам исто тако супротставља комунизму, као што се Наполеонов супротстављао револуцији, околности су јасне, да, ипак СССР наставља да чува своју комунистичку форму и догму. To је формални, а не прави комунизам. Дакле, као што је нестанак Троцког дао Стаљину могућност да аутоматски трансформише прави комунизам у формални, исто тако ће нестанак Стаљина омогућити нама да трансформишемо његов формални комунизам у прави. Један сат ће нам бити довољан. Да ли сте ме разумели?

Г: Да, наравно, рекли сте нам класичну истину да нико не уништава оно што жели да наследи. Па, добро, све остало је софистичка агилност. Ви се ослањате на претпоставку, која се лако може оповргнути, на претпоставци Стаљиновог антикомунизма. Постоји ли приватна својина у СССР-у? Постоји ли лични профит? Класе? Да не набрајам даље чињенице. Зашто бих?

Р: Већ сам рекао да овде постоји формални комунизам. Све што набрајате су само форме.

Г: Да? Али у коју сврху? Из чисте тврдоглавости.

P: Наравно да не. To је једна неопходност. Немогуће је елиминисати материјалистичку еволуцију историје. Највише што може да се уради, јесте да се задржи. И по коју цену. По цену њеног теоријског прихватања, у циљу њеног уништења у пракси. Сила која гура човечанство ка комунизму је толико непобедива, да та иста сила, супротстављена себи, једино може постићи успоравање развоја, тачније, успоравање процеса перманентне револуције?

Г: На пример?

8

Р: Најочигледније - Хитлер. Њему треба социјализам ради победе над социјализмом. To је тај његов антисоцијалистички социјализам, a то је националсоцијализам. Стаљину је потребан комунизам да би поразио комунизам. Паралела је јасна. Али упркос и Хитлеровом национал-социјализму и Стаљиновом анти-комунизму, на њихову жалост и против њихове воље, они, трансцедентно стварају социјализам и комунизам, они и многи други. Желели они то или не, знали то или не, али они стварају формални социјализам и комунизам, који ми комунисти марксисти, морамо неизбежно наследити.

Г: Наслеђе? Ко наслеђује? Троцкизам је потпуно ликвидиран.

Р: Иако то кажете, ви у то не верујете. Ма како да су велике ликвидације, ми комунисти, ћемо их преживети. Дуга рука Стаљина, и његове полиције не може досећи све комунисте.

Г: Раковски, молим вас, и ако затреба, наређујем, да обуздате ваше нападне алузије. Немојте ићи тако далеко у коришћењу вашег "дипломатског имунитета".

Р: Имам ли акредитиве? Чији сам ја амбасадор?

Г: Тачно тог неухватљивог троцкизма, ако се сложимо да га тако назовемо.

Р: Ја не могу бити дипломата троцкизма, на шта ви циљате. Немам право да га представљам, и нисам на себе преузео ту улогу Ви сте ми је дали.

Г: Почињем да вам верујем. Примећујем, у вашу корист, да, када сам циљао на ваш троцкизам, нисте га порицали. To је већ добар почетак.

Р: Како га могу порицати? После свега, сам сам га споменуо.

Г: Пошто смо признали постојање тога специјалног троцкизма нашим узајамним договором. желим да ми кажете коначне чињенице, које су неопходне за истраживање дате подударности.

Р: Да, моћи ћу да поменем оно што сматрате неопходним да знате, и урадићу то на моју сопствену иницијативу, али нећу моћи да потврдим да је то увек мишљење "њих".

Г: Да. Гледаћу на то тако.

Р: Ми смо се сложили да, у садашњем тренутку, опозиција не може бити заинтересована за дефетизам и пад Стаљина, пошто ми немамо физичке могућности да заузмемо његово место. Ово је оно у чему се обојица слажемо. Сада је то неоспорна чињеница. Ипак, постоји и један могући агресор. Ено га, тај велики нихилиста Хитлер, који циља, са његовим страшним оружјем Вермахта, на цели хоризонт. Желели ми то или не, он ће га употребити против СССР-а. Хајде да се сложимо да је за нас то одлучујући непознати фактор. Сматрате ли да је проблем коректно изнесен?

Г: Добро је постављен. Али ја могу рећи да за мене не постоји непознати фактор. Сматрам да је напад Хитлера на СССР неизбежан.

Р: Зашто?

Г: Врло просто, зато што је онај који га контролише, врло наклоњен нападу. Хитлер је слуга интернационалног капитализма.

Р: Слажем се да постоји опасност, али од претпоставке неизбежности његовог напада на СССР - постоји ка томе цео понор.

Г: Напад на СССР је одређен самом суштином фашизма. Поред тога он је подстакнут на напад од стране свих оних капиталистичких држава које су му дозволиле да се поново наоружа, и да узме сву неопходну стратегијску и економску базу. To је сасвим очигледно.

Р: Заборавили сте нешто веома важно. Поновно наоружавање Хитлера, помоћ које је у садашње време примио од версајских нација (обратите пажњу на то) - примио је за време једног специјалног периода, када смо ми још увек могли постати наследници Стаљина, у удобности његовог пораза, када је опозиција још постојала... Сматрате ли да је та чињеница ствар случаја или временска коинциденција?

Г: He видим никакву везу између дозволе версајских сила за поновно наоружавање Немачке и постојања опозиције... Путања Хитлеризма је сама по себи јасна и логична. Напад на СССР је дуго времена део његовог програма. Уништење комунизма и експанзија на Исток - то су догме из

9

књиге Мајн Кампф - Талмуда националсоцијализма. Али ваши дефетисти су желели да извуку корист из ове опасности пo СССР - то је наравно у складу са вашим учењем.

Р: Да, на први поглед то изгледа сувише природно и логично, сувише природно и сувише логично да би било истина.

Г: Да би спречили тај догађај, да нас Хитлер не нападне, ми бисмо морали да поверимо себе савезу са Француском, али то би било наивно. To би значило да ми верујемо да би капитализам желео да се жртвује за спас комунизма.

Р: Ако бисмо наставили дискусију само на основу оних концепција које се користе на масовним митинзима, онда сте ви потпуно у праву. Али ако сте искрени, када то говорите, онда, опростите, ја сам разочаран. Мислио сам да је политика чувене стаљинистичке полиције на вишем нивоу.

Г: Уз то, хитлеровски напад на СССР је дијалектичка неопходност, исто као и неизбежна борба класа на међународној равни. На страну Хитлера ће стати цео глобални капитализам.

Р: Верујте ми, у светлу ваше схоластичке дијалектике, формирао сам веома негативно мишљење о политичкој култури стаљинизма. Слушам ваше речи, као што би Ајнштајн могао слушати речи неког ученика, који говори о физици у четири димензије. Видим да сте упознати само са елементарним марксизмом, тј. са демагошким, популарним.

Г: Ако ваше објашњење неће бити сувише дуго и запетљано, био бих вам захвалан за објашњење те "релативности" и "квантума" марксизма.

Р: Нема ироније. Гворим са најбољим намерама... У том истом елементарном марксизму, који се учи чак и на вашем стаљинистичком универзитету, можете наћи исказ који противуречи целој вашој тези о неизбежности хитлеровског напада на СССР. Ви сте такође научили да је угаони камен марксизма, став да, тобоже, противуречности су неизлечива и фатална болест капитализма. Зар не?

Г: Да, наравно.

Р: Али ако ствари стоје тако да ми оптужујемо капитализам да је прожет са непрестаним противуречностима у сфери економије, зашто, онда би он патио од њих и у политици? Политика и економија, саме по себи нису важне. Оне су стање и мера друштвене суштине. Али противуречности израстају у друштвеној сфери и рефлектују се истовремено у економској или политичкој сфери или у обе у исто време. Било би апсурдно претпоставити погрешивост у економији, и истовремено непогрешивост у политици - што је нешто суштинско да би један напад на СССР био неизбежан - по вашим постулатима, нешто апсолутно суштинско.

Г: To значи да се ви у свему уздате у противуречности, фаталности и неизменљивости грешака које мора начинити буржоазија, која ће спречити Хитлера да нападне СССР. Ја сам марксиста, Раковски, али овде мећу нама, да вам не би дао изговор за љутњу на једног активисту, ја вам кажем да, уз сву моју веру у Маркса, ја не верујем да СССР постоји захваљујући грешкама његових непријатеља. И мислим да Стаљин дели исти поглед.

Р: Али ја мислим тако. He гледајте ме тако, не шалим се и нисам луд.

Г: Дозволите да посумњам у то, уколико не докажете ваше тврдње.

Р: Видите ли сада, да сам имао разлога да оквалификујем вашу марксистичку културу као сумњиву? Ваши аргументи и погледи су исти као и било ког просечног активисте.

Г: И они нису у праву?

Р: Да, они су у праву за малог администратора, за једног бирократу и за масу. Они пристају просечном борцу. Они у то морају да верују и да понављају све што је записано. Узгред буди речено, саслушајте ме о нечему потпуно поверљивом. Са марксизмом добијате исте резултате као и са старим езотеричким религијама. Њихови следбеници су морали да знају само оно што је основно и незрело, пошто је неко подстакао њихову веру, тј. оно што је апсолутно суштинско и у религији и у раду револуције.

Г: Зар желите почети да ми говорите о мистичном марксизму, нечему попут друге масонерије?

Р: He, не о езотерији. Напротив, ја ћу то објаснити са максималном јасноћом. Марксизам, пре него што је философски, економски и политички систем, он је завера у циљу револуције. А како

10

је за нас револуција, апсолутна стварност, следи да су философија, економија и политика истинити само ако воде ка револуцији. Основна истина (назовимо је субјективном) не постоји у економији, политици или чак у моралу, у светлу научне апстракције то је или истина или лаж. Али за нас, који смо подложни револуционарној дијалектици, то је само истина, и стога једина истина, онда мора бити таква за све револуционаре и таква је била и за Маркса. У складу са тиме и ми морамо деловати. Сетите се Лењинове фразе, изговорене некоме који је узгред демонстрирао аргумент да, тобоже, његова намера противуречи реалности, "Осећам да је то реално". Био је његов одговор. Зар не мислите да је Лењин рекао глупост. He, за њега, свака реалност, свака истина је била релативна, суочена са једном и апсолутно једном истином, револуцијом. Маркс је био геније. Ако су његови радови досезали само до дубоког критицизма капитализма, чак и тада би то био ненадмашан научни рад, али на оним местима где његови списи досежу до нивоа мајсторства, долази ефекат јасно ироничног рада. "Комунизам," каже он, "мора победити јер ће му капитализам дати ту победу, иако је његов непријатељ." Таква је помпезна теза Маркса. Може ли бити веће ироније? И затим, да би му поверовали, било му је довољно да деперсонализује капитализам и комунизам, трансформишући људску индивиду у једну свесну мислећу индивиду, што је урадио са изванредним талентом преваранта. Такав је био његов лукави метод, да би демонстрирао капиталистима да су они стварност капитализма и да комунизам може тријумфовати као резултат урођеног идиотизма, пошто, без присуства бесмртног, урођеног у Homo economico не би се у њему могле појавити непрестане противуречности, како је прокламовао Маркс. Да би се постигла трансформација Homo sapiensa у Homo stultum (наивни човек), потребно је поседовати магијску силу, способну да спусти човека на први ступањ зоолошке лествице, тј. на ниво животиње. Само ако постоји Homo stultum, у епохи врхунца капитализма, Маркс би могао да формулише аксиоматску тврдњу, Противуречности плус време једнако комунизам. Верујте ми, када ми, који смо иницирани у то, размишљамо о нечијем тумачењу Маркса, например некога ко се налази испред главног улаза Лубјанке, онда не можемо задржати у себи експлозију смеха којим нас је Маркс заразио. ми видимо како се он смеје у браду целом човечанству.

Г: А ви још увек можете да се смејете најпоштованијем научнику епохе?

Р: Засмејавате ме? To је највеће дивљење! Да би Маркс могао да превари тако много људи од науке, било је битно да се могао уздигнути над свима њима. Добро, да бисмо могли да судимо о Марксу, у свој његовој величини, морамо размотрити стварнога Маркса, Маркса револуционара, Маркса просуђеног од стране његовог Манифеста. To значи Маркса завереника, пошто је током његовог живота револуција била у стању завере. Није тек тако револуција у дугу према тим завереницима за њен развој и њене ране победе.

Г: Дакле, ви негирате постојање дијалектичког процеса противуречности у капитализму, који води ка коначном тријумфу комунизма?

Р: Будите сигурни да, да је Маркс веровао да ће комунизам постићи победу само захваљујући противуречностима у капитализму, онда он не би никада, и ниједном поменуо противуречности на хиљадама страница његовог научног ревалуционарног рада. Такав је био категорични императив реалистичне природе Маркса, не научничке него револуционарне. Револуционар и завереник никада не разоткрива његовом противнику тајну његовог тријумфа... Он не би никада дао такву информацију, он би му дао дезинформацију, коју ви употребљавате у контразавери. Зар не?

Г: Ипак, на крају смо дошли до закључка (по вама), да не постоје противуречности у капитализму, и ако Маркс говори о њима, онда је то само један револуционарно стратешки метод. Зар не? Али колосалне, и увек нарастајуће противуречности у капитализму постоје, и виде се. И тако добили смо закључак да је Маркс, лажући, говорио истину.

Р: Ви сте опасан, као дијалектичар, када ломите кочнице сколастичког догматизма и ослобађате од узда вашу сопствену инвентивност. Тако је, Маркс је говорио истину када је лагао. Он је лагао, када је наводио на грешку, дефинишући противуречности као непрестане у историји економије капитализма, и назвавши их "природним и неизбежним", али у исто време, он је рекао истину, зато што је знао како су те противуречности створене и како прогресивно расту, док не достигну врхунац.

Г: To значи да са вама, постоји и једна антитеза?

Р: Овде нема антитезе. Маркс обмањује из тактичних разлога о пореклу противуречности у капитализму, али не и о њиховој очигледној реалности. Маркс је знао како су оне биле створене, како су постале још акутније, и како су ствари ишле ка општој анархији у капиталистичкој производњи, која је дошла пре тријумфа комунистичке револуције. Он је знао да би се то догодило, јер је он знао ко је створио противуречности.

Г: To је једно веома чудно откриће, та изјава и излагање околности да, да оно што води капитализам ка његовом "самоубиству", што је добро изабран израз буржоаског економисте

11

Шмален-баха, у подршку Марксу, није суштина и урођени закон капитализма. Али, интересује ме докле ћемо стићи тим путем?

Р: Зар нисте интуитивно осетили? Зар нисте приметили како Марксове речи противурече делима? Он декларише неопходност и неизбежност капиталистичких противуречности. Доказујући постојање вишка вредности и акумулације, тј. доказује оно што стварно постоји. Он хитро измишља тврдњу да већој концентрацији средстава призводње одговара већа маса пролетаријата, велика сила за изградњу комунизма, зар не? Сада продужимо, у исто време ка његовој тврдњи, на којој он оснива Интернационалу. Шта више, Интернационала је, у делу дневне борбе класа, једна "реформистичка", тј. организација чија је сврха, ограничење вишка вредности. И где је могуће, елиминација. Из тога разлога, објективно, Интернационала је контрареволуционарна организација и антикомунистичка, у складу са Марксовом теоријом.

Г: Сада смо дошли до тога да је Маркс један контрареволуционар и антикомуниста.

Р: Добро, сада видите како се може употребити оригинална марксистичка култура. Једино је могуће описати Интернационалу као контрареволуционарну и антикомунистичку, са логичном и научном тачношћу, ако се у чињеницама не види ништа више од директно видљивих резултата, и у текстовима, само слово. Долази се до тако апсурдног закључка, док они изгледају очигледни, када се заборави да су речи и чињенице подложне стриктним правилима завере и револуције.

Р: Хоћемо ли икада доћи до коначних закључака.

Г: У једном трену, ако се испоставља да је класна борба у економској сфери, реформистичка у светлу њених првих резултата, и да из тог разлога противуречи претпоставкама, које одрећују успостављање комунизма, онда је она у свом стварном и истинском значењу револуционарна. Али опет понављам, она је подложна правилима завере, a то значи маскирању и скривању правих циљева. Ограничење вишка вредности и према томе акумулације капитала, као последица класне борбе, то је само ствар појаве, једна илузија да би се стимулисао основни револуционарни покрет у масама. Један штрајк је већ напад на револуционарну мобилизацију. Независно од тога да ли он успева или не, његов економски ефекат је анархичан. Као резултат тог метода за побољшање економског положаја једне класе, он доноси осиромашење економије уопште, ма какви да су резултати штрајка, он увек доноси смањење производње. Општи резултат, више сиромаштва, којег се радничка класа не може отрести. Али то није једини резултат, и не најважнији. Као што знамо, једини циљ било које борбе у економској сфери је зарадити више, а радити мање. Такав је економски абсурд, али пo нашој терминологији, таква је противуречност које масе нису приметиле, које су у сваком датом тренутку заслепљене растом плата, а који је анулиран растом цена. И ако су цене ограничене владином акцијом, дешава се иста ствар тј. противуречност између жеље да се потроши више, а произведе мање, квалификује се као монетарна инфлација. И тако се добија врзино коло, штрајк, глад, инфлација, глад.

Г: Уз изузетак, када се штрајк одвија на рачун вишка вредности капитализма.

Р: Теорија, чиста теорија. Међу нама речено, узмите било који годишњак који се бави економијом било које земље и поделите ренте и укупан приход на оне који примају плате, и видећете какав се необичан резултат појављује. Тај резултат је најконтрареволуционарнија чињеница, и морамо је чувати у потпуној тајности. To је због тога, ако ви одузмете од теоријске дивиденде, зараде и трошкове директора, а што би било последица укидања власништва (тј. експропријације капиталиста и успостављање, како тврди комунистичка пропаганда, "власти радног народа" тј. социјализма - Ж.С.), онда скоро увек остаје дивиденда која представља задужење за пролетаријат. У стварности, увек задужење, ако такође размотримо смањење у обиму и квалитету производње. И као што сада видите, позив на штрајк као средство за постизање брзог побољшања добробити пролетаријата - је само изузетак, изузетак који је потребан да би принудио пролетаријат на саботажу капиталистичке производње. Стога, противуречностима у буржоаском систему, придодате су противуречности унутар пролетаријата, то је двоструко оружје револуције. И оно што је очигледно - што не израста само по себи, постоји једна организација, шефови, дисциплина и над свему томе глупост. Зар не сумњате да много помињане противуречности у капитализму, а посебно финансијске противуречности, није организовао неко? На основу ових закључака, подсетићу вас, да у овој економској борби, пролетерска интернационала се подудара са финансијском интернационалом, пошто обе производе инфлацију и ма где, где постоји подударност, претпоставља се да, такође постоји споразум.

Г: Сумњам овде, у један чудовишни апсурд, или намеру да се испреда прича о новом парадоксу, који не желим ни да замислим. Изгледа да ви желите да наговестите да постоји нешто као капиталистичка друга интернационала, која је наравно непријатељ.

Р: Управо тако. Када сам говорио о финансијској интернационали, мислио сам о њој као о Коминтерни, али признавши постојање "Коминтерне", не бих рекао да су оне непријатељи.

12

Г: Ако желите да губимо време на измишљотине и фантазије, морам вам рећи да сте изабрали погрешан тренутак.

Р: Међу нама говорећи, да ли сматрате да сам ја као куртизана из 1001 ноћи, која је употребила њену машту да спасе свој живот? He. Ако мислите да се удаљавам од теме, грешите. Да би постигли оно што смо узели за циљ, ја да не бих доживео неуспех, морам да прво просветлим ваш ум о најважнијим стварима, имајући на уму ваш општи недостатак познавања онога што бих назвао "виши марксизам". He усуђујем се да избегнем та објашњења, пошто знам да такав недостатак знања постоји у Кремљу. Дозволите да наставим.

Г: Можете наставити. Али, истина, ако је све ово само ради губљења времена ради подстицања маште, онда ће ова забава имати врло тужан епилог. Упозорио сам вас.

Р: Наставићу као да ништа нисам чуо. Пошто сте ви сколастични у односу на Капитал, a ја желим да разбудим ваше таленте за индукцију, подсетићу вас на неке веома чудновате ствари. Запазите, са каквом продорношћу Маркс говори о ондашњој британској индустрији, разматрајући њене последице тј. савремену колосалну индустрију, како он анализира и какву одбојну слику он даје о власнику мануфактуре. У вашој, и машти маса, појављује се ужасна слика капитализма у његовој људској конкретизацији, дебели, надувени власник мануфактуре, са цигаром у устима, како га је описао Маркс, како са самозадовољством и љутином избацује жену и кћер радника на улицу. Зар није тако? У исто време сетите се умерености Маркса и његове буржоаске правоверности када проучава питања новца. У проблему новца, са њим се не појављују његове чувене противуречности. За њега, финансије не постоје као важна ствар, саме по себи, трговина и ток новца су резултати проклетог система капиталистичке производње, која их подређује себи и потпуно их детерминише. По питању новца, Мapкс је један реакционар, на нечије огромно изненађење, он је то био, имајте на уму "петокраку звезду", попут совјетске, која сија широм Европе, звезду састављену од петоро браће Ротшилда са њиховим банкама, које поседују колосалне акумулације богатства, највеће икада знане. И тако та чињеница, толико колосална, да је завела машту људи те епохе, прошла је неопажено од стране Маркса. Нешто чудно... Зар, не? Могуће је да из овог чудног Марксовог слепила извире један феномен који је заједнички свим будућим социјалним револуцијама. A то је ово, ми можемо у потпуности потврдити да, када масе преузму град или земљу, оне увек изгледају погоњене једном врстом сујеверног страха од банака и банкара. Неки су убијали краљеве, генерале, епископе, полицајце и остале представнике омрзнуте привилеговане класе, неки су пљачкали и палили палате, цркве, па чак и центре науке, али иако су револуције биле економско-социјалне, животи банкара су били поштовани, а као резултат тога, величанствене зграде банака су остале недирнуте. По мојим информацијама, пре него што сам био ухапшен, то се наставља чак и сада.

Г: Где?

Р: У Шпанији. Зар то не знате? Као што сте ме питали, а сада ми реците. Зар не налазите да је то врло чудно. Размишљајте полицијски... He знам да ли сте обратили пажњу на чудну сличност која постоји између финансијске Интернационале и пролетерске Интернационале. Рекао бих да је једна, друга страна ове друге и задња страна је пролетерска, будући да је модернија од финансијске.

Г: Где ви налазите сличности у стварима које су толико супротстављене?

Р: Објективно, оне су идентичне. Као што сам доказао, Коминтерна, упоредно, одвојена реформистичким покретом и целим синдикализмом, изазива анархију у производњи, инфлацију, сиромаштво и безнађе у масама. Финансије, првенствено финансијска интернационала, удвојена, свесно или несвесно са приватним финансијама, ствара исте противуречности, али у још већој мери. Сад већ можемо погодити разлоге зашто је Маркс сакрио финансијске противуречности, које нису могле остати сакривене од његовог продорног погледа, осим да финансије не беху имале једног савезника, чији утицај, објективно револуционаран, је већ онда био изванредно важан.

Г: Једна несвесна коинциденција, али не савез који претпоставља интелигенцију, вољу и споразум.

Р: Оставимо овај поглед на ствар, ако хоћете. Хајдемо сада боље да одемо на субјективну анализу финансија, чак и више, хајде да видимо која врста људи лично ради тамо. Интернационална суштина новца је добро позната. Из те чињенице произилази да организација којој припадају и која их окупља, јесте једна космополитска организација. Финансије, на свом врхунцу - као циљ саме себи, финансијска интернационала - одричу и не признају ништа национално, не признају државу и стога то је анархично и било би апсалутно анархично, ако она, порицатељ сваке националне државе, не би сама по себи, по неопходности, била држава у својој основној суштини. Држава, као таква је сама моћ. А новац је ексклузивна моћ. Ова

13

комунистичка супер-држава коју ми стварамо већ читав век, и завера која је, Марксова Интернационала. Анализирајте то и видећете суштину. Програм Интернационале и њеног прототипа СССР-а, је такође чиста моћ. Основна сличност између те две творевине је апсолутна. To је нешто фаталистичко, неизбежно, пошто су аутори обеју били идентични. Финансијер је интернационалан, баш као и комуниста. Обојица се, уз помоћ различитих изговора и различитих средстава боре против националне буржоаске државе и негирају је. Марксизам, да би је променио у комунистичку државу, отуда произилази да марксиста мора бити интернационалан, финансијер одриче, негира буржоаску националну државу и његово одрицање се тиме завршава. Уствари, он се не манифестује као интернационалиста него као космополитски анархиста. To је његово појављивање на датом ступњу, али хајде да видимо ко је стварно он, и шта жели да буде. Као што видите у одбијању (буржоаске националне државе - Ж.С.) постоји друга сличност појединачно између комунисте-интернационалисте и финансијског космополите, као природни резултат постоји сличност између комунистичке Интернационале и финансијске Интернационале.

Г: To је случајна сличност, субјективно и објективно је у противуречности, и она (тј. сличност - Ж.С.) је лако еродирана и има мало значаја, а ова (тј. противуречност - Ж.С.) је најрадикалнија и постојећа у стварности.

Р: Дозволите ми да вам не одговорим баш сада, да не прекидам логички ред. Ја само желим да дешифрујем основни аксиом, новац је моћ. Новац је данас центар глобалне гравитације. Надам се да се слажете са мном?

Г: Наставите Раковски, молим вас.

Р: Разумевање како је финансијска интернационала постепено, до наше епохе постала господар новца, тог магичног талисмана, који је постао за људе оно што су раније били Бог и нација, је нешто што превазилази научни интерес, чак и уметност револуционарне стратегије, пошто је то такође уметност и исто тако и револуција. Објаснићу вам. Историографи и масе. заслепљени виком и помпом Француске револуције, народ затрован чињеницом да је успео у преузимању потпуне власти од Краља и привилегованих класа није приметио како је једна мала група мистериозних, опрезних и неважних људи преузела поседовање стварне краљевске моћи, скоро божанске која је добијена скоро без ичијег знања. Масе нису приметиле да су ту моћ преузели други и да су они (тј. интернационални банкари - Ж.С.). потчинили њих (тј. народ - Ж.С.) ропству, много суровије од Краљева, јер овај у погледу његових религиозних и моралних предрасуда, био неспособан да извуче корист од такве власти. Тако се догодило да је врховна краљевска моћ преузета од стране особа, чији су и морални и интелектуални и космополитски квалитети дозволили да је употребе. Јасно је да су то били људи, који нису били хришћани, него космополити.

Г: Која је то митска власт, коју су они добили?

Р: Они су стекли за себе стварну привилегију ковања новца... He смејте се, или ћу поверовати да не знате шта је новац. Молим вас, ставите се у мој положај. Мој положај у односу на вас је положај помоћника доктора који би објашњавао бактериологију васкрслом лекару иѕ епохе пре Пастера. Али ја могу себи објаснити ваш недостатак знања и опростити вам га. Наш језик употребљава речи које изазивају нетачне мисли о стварима и акцијама, захваљујући моћи инерције мисли, а које не кореспондирају са стварним и тачним замислима. Кажем, новац. Јасно је да се у вашој машти одмах ствара слика стварног новца од метала и папира. Али то није тако. Новац није то, стварни новчићи у оптицају су прави анахронизам. Ако он још увек постоји и циркулише, онда је то само захваљујући атавизму, само зато што је згодно задржати илузију, чисту фикцију за данашњицу.

Г: Ово је један бриљантан парадокс, разуман, чак и поетичан.

Р: Ако вам се свиђа, то је можда бриљантан, али није парадокс. Ја знам - и то је оно због чега сте се насмејали - да државе још увек кују новац на парчићима метала или папиру, са краљевским попрсјима или националним грбом, па шта онда? Велики део новца у оптицају, новца за велике послове. као представник свог националног богатства, новац, да, новац је издаван од стране ове неколицине људи, на које сам казао. Исправе, цифре, чекови, менице, потврде, рабати, дисконти, бројке без краја су преплавиле државе, попут поплаве. Шта су, у поређењу са њима, ови метални и папирни новци? Нешто лишено утицаја, нека врста минимума у односу на надолазећу поплаву свепоплављујућег финансијског новца. Они (тј. Интернационални банкари - Илуминати Ж.С.) будући најсуптилнији психолози, могли су да зараде још више, без проблема, захваљујући недостатку разумевања. Као додатак неизмерном броју различитих облика финансијског новца, они су створили кредитни новац, са намером да га праве у неограниченом обиму. И да му дају брзину звука... то је једна апстракција, једно биће мисли, цифра, број, кредит, вера... Зар још не разумете. Обмана, лажни новци са датим легалним статусом... употребљавам другу терминологију да би ме разумели. Банке, берзе и сав светски финансијски

14

систем је једна гигантска машина, чија је сврха извођење неприродних скандала, по Аристотеловом објашњењу, присилити новац да ствара новац - то је нешто, ако је злочин у економији, онда у односу на финансије је злочин против кривичног закона, јер је то лихварство. He знам којим се аргументима све то оправдава, тврдњом да они примају легалну камату? Чак да то прихватимо, и чак да је тај приступ више него неопходан, видимо да дужништво још увек постоји, пошто, чак и да је примљена легална камата онда она ствара и фалсификује непостојећи капитал. Банке увек, путем новчаног депозита, имају у производном процесу извесну количину новца која је пет или можда стотину пута већа од физички искованог новца од метала или папира. Нећу ништа рећи о оним случајевима када је кредитни новац тј. лажни, исфабриковани новац, већи него количина новца исплаћеног као капитал. Имајући на уму да је законита камата фиксирана, не на реалном, него на непостојећем капиталу, камата је илегална онолико пута колико је фиктивни капитал већи од реалног. Имајте на уму да овај систем који описујем у детаље, је један од невинијих који се употребљавају за фабриковање лажног новца. Замислите у себи, ако можете, мали број људи, који имају неограничену моћ, кроз поседовање стварног богатства, и видећете да су они апсолутни диктатори берзе, и као резултат тога, исто тако и диктатори производње и дистрибуције и исто тако и потрошње. Ако имате довољно маште, онда умножите ово глобалним фактором и видећете његов анархични, морални и друштвени утицај. Да ли разумете?

Г: He, још не.

Р: Очигледно, веома тешко је разумети чуда.

Г: Чуда?

Р: Да, чудо. Зар није чудо да се дрвено седиште трансформише у храм. И још такво чудо су људи видели хиљаду пута, и они нису били слепи, током читавог века. Пошто је то било изванредно чудо, да су клупе на којима су седели лихвари, да тргују њиховим новцем, сада биле претворене у храмове, који стоје величанствени, у сваком од савремених великих градова, са њиховим паганским колонадама, и маса иде тамо са вером да они (тј. ти храмови Ж.С.) нису дати од небеских богова, а да би марљиво донели њихове депозите од свега што поседују, богу новца, који, како они то замишљају, живи у челичним сефовима банкара, и који је предодређен, захваљујући његовој божанској мисији да повећа богатство до метафизичке неодређености.

Г: To је нова религија труле буржоазије?

Р: Религија, да, али религија моћи.

Г: Појављујете се као песник економије.

Р: Ако ви лажете, онда да би се дала слика финансија, као уметнички рад који је очигледно рад генија и најреволуционарнији рад свих времена, потребна је поезија.

Г: To је погрешан поглед. Финансије, како их је дефинисао Маркс, и још више, посебно Енгелс, су детерминисане системом капиталистичке производње.

Р: Тачно је управо обрнуто, капиталистички систем производње је детерминисан финансијама. Чињеница да Енгелс тврди супротно и чак покушава да то докаже, је најочигледнији доказ да финансије владају буржоаском призводњом. Тако је то, и тако је било чак и пре Маркса и Енгелса, да су финансије биле најмоћнији инструмент револуције и да је Коминтерна била ништа друго него играчка у њиховим рукама. Али ни Маркс, ни Енгелс неће то открити, нити објаснити. Напротив, употребљавајући њихов таленат као научника, они су морали да закамуфлирају истину, по други пут, у интересу револуције. И обојица су то урадили.

(Карл Маркс и Фридрих Енгелс су сакрили чињеницу постојања дужничког система новца, заснованог на криминалним операцијама националних централних банака. Тај систем омогућава изазивање инфлације и дефлације, који су главни механизми експлоатације народа од стране јудеомасонског лихварског капитала. Да су Маркс и Енгелс били плаћеници и свесни агенти наднацоиналног јудеомасонског капитала. сведочи чињеница да су се у Комунистичком Манифесту залагали за постојање централне банке и прогресивног пореза на доходак, два главна инструмента лихварске финансијске интернационале за изазивање економског хаоса у свету, и поробљавање свих народа света. - Ж.С.)

Г: Та прича није нова. Све то ме помало подсећа на оно што је Троцки написао пре неких десет година.

Р: Реците ми.

15

Г: Када он каже да је Коминтерна конзервативна организација у поређењу са берзом у Њујорку. Он указује на велике банкаре као изумитеље револуције.

Р: Да, он је то рекао у малој књизи у којој је предсказао пад Енглеске. Да, он је то рекао и додао, "Ко гура Енглеску на пут револуције?..." и одговорио, "He Москва, него Њујорк."

Г: Али исто тако, сетите се његове изјаве да, ако су финасијери Њујорка исковали револуцију, онда је то учињено несвесно.

Р: Објашњење које сам већ дао, да би помогао да разумете зашто су Енгелс и Маркс закамуфлирали истину, подједнако је примењиво и на Лава Троцког.

Г: Ја вреднујем Троцког да је он у врсти форме интерпретирао мишљење о чињеници која је била тако добро позната, о којој је већ раније размишљао. Троцки сам каже, потпуно исправно, да ти банкари носе без отпора и несвесно њихову револуционарну мисију.

Р: И они носе ту њихову мисију упркос чињеници да је то Троцки декларисао? Каква чудна ствар. Зашто онда не измене своје акције?

Г: Финансијери су несвесни револуционари, пошто су такви само објективно, као резултат њихове интелектуалне неспособности да виде крајње консеквенце.

Р: Ви верујете у то искрено? Ви верујете да међу тим стварним генијима постоје неки који су несвесни? Ви сматрате идиотима људе којима је данас цео свет потчињен?

Г: На шта циљате?

Р: Ја једноставно изјављујем да су они револуционари објективно и субјективно, потпуно свесно.

Г: Банкари?! Ви мора да сте луди!

Р: Ја? He. А ви? Размислите мало. Ти људи су баш као ви и ја. Околност да они контролишу новац у неограниченим износима, пошто га они сами стварају, не даје нам право да одређујемо границе свих њихових амбиција. Ако постоји нешто што обезбеђује човеку пуну сатисфакцију, онда је то задовољење његове воље за влашћу. Зашто ти људи, банкари, не би имали импулс ка власти. Баш као што се то догађа вама и мени.

Г: Али, ако, по вама, а и ја исто мислим, они већ имају глобалну политичку моћ, онда коју другу моћ они желе да поседују?

Р: Већ сам рекао, потпуну моћ. Такву моћ какву Стаљин има у СССР-у, али над целим светом.

Г: Такву моћ, какву има Стаљин, али са супротним циљем.

Р: Моћ, ако је у стварности апсолутна, може бити само једна. Идеја апсолута искључује вишеструкост. Из тога разлога, моћ коју желе Коминтерна и "Коминтерна", које су ствари истог реда, будући апсолутне, морају такође у политици бити јединствене и идентичне. Апсолутна моћ има сврху у њој самој, иначе није апсолутна. И до данашњег дана, још није измишљена нека друга машина тоталне моћи осим комунистичке државе. Капиталистичка буржоаска моћ, чак и на њеном највишем ступњу, моћи Цезара, је ограничена моћ, пошто у теорији, она је била оличење божанства фараона и цезара у античким временима, и тада ипак, захваљујући економским карактеристикама живота у тим примитивним државама, и поседовању неразвијеног државног апарата, постојало је увек места за индивидуалну слободу. Разумете ли, да они који већ делимично владају нацијама и владама света, имају претензије ка апсолутној доминацији. Схватате ли да је то једина ствар коју они још нису достигли?

Г: Ово је интересантно, барем као један пример лудости.

Р: Сигурно лудост у мањем степену него у случају Лењина који је сањао о власти над целим светом, у његовој мансарди у Швајцарској или лудост Стаљина који сања о истој ствари, за време егзила, у сибирској дашчари. Мислим да су снови са таквим амбицијама много природнији за људе са новцем који живе у небодерима Њујорка.

Г: Хајде да закључимо: Ко су они?

Р: Ви сте тако наивни да мислите да, када би знао ко су "они", да би био овде као затвореник?

16

Г: Зашто?

Р: Из једног врло једноставног разлога, јер онај који је упознат са "њима", не би био стављен у позицију, у којој би био приморан да даје извештај о њима. To је једно основно правило сваке интелигентне завере, а које ви морате добро да разумете.

Г: Али, рекли сте да су они банкари.

Р: He ја. Сетите се да сам увек говорио о финансијској Интернационали, и када сам помињао личности, говорио сам "они", и ништа више. Ако желите да вас отворено информишем, онда ћу вам дати само чињенице, али не и имена, јер их не знам. Мислим да нећу бити у криву, ако вам кажем да нико од "њих" није особа која заузима политички положај, или положај у светској банци. Као што сам схватио после убиства Ратенау у Рапалу, они дају политичке и финансијске положаје само осредњима. Очигледно особама које су поверљиве и лојалне, и за које се на хиљаду начина може гарантовати, дакле на тај начин се може потврдити да су банкари и политичари - само људи од сламе, чак иако заузимају врло високе положаје и створени су само зато да буду аутори планова који се спроводе.

Г: Иако се све то може разумети, и исто тако је логично, зар није ваша изјава да ништа не знате, само један изговор? Како се мени чини, и према информацијама које имам, ви сте заузимали довољно високо место у тој завери, и морали бисте знати много више.

Р: Да, али наравно, ви ми не верујете. Дошао сам до тренутка где сам објаснио да говорим о личности или личностима, како би неко рекао, мистичним... као Ганди или неко попут њега, без икаквог јавног показивања. Мистици чисте моћи, који су постали слободни од свих вулгарних трица. He знам да ли сте ме разумели? Добро, што се тиче њиховог пребивалишта и имена, не знам их. Замислите Стаљина, баш сада, који у стварности влада СССР-ом, али да није окружен каменим зидовима, и да нема око себе особље, и да има исте гаранције за живот као и сваки други грађанин. На који начин би се он могао заштитити од напада на његов живот? Он (тј. Илуминат - Ж.С.) је пре свега завереник, и ма колико да је велика његова моћ, он је анонимус.

Г: Оно што говорите је логично, али ја вам не верујем.

Р: Али поверујте ми. Ја ништа не знам. Када бих знао како бих онда био срећан. He бих био овде, бранећи мој живот. Добро, разумем ваше сумње, и да у погледу вашег полицијског образовања, осећате потребу за извесним знањем о личностима. Да вас почаствујем, и исто тако зато што је то суштинско за циљ који смо обојица себи поставили, учинићу све што могу да вас информишем. Ви знате да, по неписаној историји, знаној само нама (тј. оним масонима који су иницирани у Ред Илумината - Ж.С.), оснивач прве комунистичке интернационале, како је назначено, наравно тајно, је био Вајсхаупт. Он је био вођа масонерије која је позната под именом Илуминати, то име је позајмљено из друте антихришћанске завере те ере - гностицизма. (Ред Илумината је основао др Адам Вајсхаупт, у Инголштату, Баварска, 1. маја 1776. на празник светског сатанизма а касније и међународног комунистичког покрета Ж.С.) Тај значајни револуционар, Семита (тј. Адам Вајсхаупт је био Јеврејин - Ж.С.) и бивши језуита, предвиђајући тријумф Француске револуције, је одлучио, или му је можда наређено (неки помињу Менделсона, значајног крило-ссхра као његовог шефа) да оснује једну тајну организацију која је требала да испровоцира и гурне Француску револуцију да иде даље од њених политичких циљева, a у циљу да се трансформише у социјалну револуцију, у циљу успостављања комунизма. У тим херојским временима било је колосално опасно да се помиње комунизам као циљ, од тога произилазе разни опрези и тајне којима су Илуминати морали да се окруже. Више од сто година је било потребно, пре него што је човек могао да се изјасни као комуниста, без опасности да оде у затвор и да буде стрељан. To је мање или више познато. Оно што је мање познато су односи између Вајсхаупта са првим од Ротшилда. Тајна стицања богатства најпознатијих банкара би се могла објаснити чињеницом да су они били благајници прве Коминтерне. Постоји доказ да, када су се петорица браће раширила у пет провинција финансијске империје Европе, они су имали тајну помоћ у акумулацији те енормне суме, могуће је да су то били ти први комунисти из баварских катакомби који су се раширили широм Европе. Али други кажу, и мислим са јачим разлогом, да Ротшилди нису били благајници, него шефови тога првог тајног комунизма. To мишљење је засновано на добро познатој чињеници да су Маркс и највиши шефови Прве Интернационале, а међу њима Херцен и Хајне, били контролисани од стране барона Лионела Ротшилда, чији је револуционарни портрет урадио Дизраели, енглески премијер који је био његова креатура, и био је тик лево до нас. Он га је описао у лику Сидоније (Дизраели је написао новелу Конингсби, у коме је описао светску масонску заверу - Ж.С.), човека који је по причи био мултимилионер, и знао и контролисао шпијуне, карбонаре, масоне, тајне Јевреје, Цигане, револуционаре итд. Све то изгледа фантастично. Али доказано је да је Сидонија идеализован портрет сина Натана Ротшилда, што се такође може извести из кампање коју је он подигао против Цapa Николаја, у корист Херцена. Он је победио у тој кампањи. Ако је све ово, о чему можемо нагађати, a у светлу ових чињеница, тачно, онда, мислим, ми бисмо чак могли да

17

одредимо ко је изумео ту ужасну машину акумулације и анархије, а која је финансијска интернационала. To је дело генија, створити, уз помоћ капитализма, акумулацију највишег степена, гурнути пролетаријат у штрајкове, посејати безнађе, и у исто време створити једну организацију која мора ујединити пролетаријат у сврху да га одведе у револуцију. To је писање највеличанственијег поглавља историје. Чак и више. Сетите се фразе мајке петорице браће Ротшилд, "Ако моји синови зажеле то, онда неће бити рата." To значи да су они били ти арбитри, господари рата и мира, а не императори. Да ли сте способни да представите чињеницу од таквог колосалног значаја? Зар већ сам рат није у револуционарној функцији? Рат-Комуна. Од тог времена сваки рат је био један гигантски корак ка комунизму. Као да је нека мистериозна сила задовољила страствену жељу Лењина коју је он изразио у писму Горком. Запамтите, 1905-1914. Признајте да најмање две од три полуге моћи не контролише и не може контролисати пролетаријат. Ратове није донела, и они нису контролисани од стране Треће Интернационале или од СССР-а, који још није постојао у то време. Подједнако ратови не могу бити изазвани, а још мање контролисани од стране оне мале групе бољшевика која је ишла полако у емиграцију, иако су они желели рат. To је потпуно очигледно. Интернационала и СССР имају још мање могућности за тако огромну акумулацију капитала и стварање националне и интернационалне анархије у капиталистичкој производњи. Такве анархије која је способна да присили народе да радије спаљују велике количине хране, него да је дају изгладнелим људима и која је способна за оно што је Ратенау описао у једној од својих фраза, "Довести пола света до тога да фабрикује балегу, а другу половину да је употребљава". И после свега, може ли пролетаријат поверовати да је то узрок ове инфлације која расте геометријском прогресијом, ово обезвређивање, константно стицање вишка вредности и акумулације финансијског капитала, а не лихварски капитал, и да као резултат чињенице да он не може спречити константно снижавање куповне моћи, одвија се пролетаризација средње класе, која је стварни опонент револуције. Пролетаријат не контролише полугу економије или полугу рата. Али он сам је трећа полуга, једина видљива и демонстративна, која наноси коначни ударац сили капиталистичке државе и осваја је. Да, они (тј. револуционари - Ж.С.) је освајају ако им "они" то допусте.

Г: Опет вам понављам да све ово што сте изразили у тако литерарној форми, има име које смо небројено пута већ поновили у овом бескрајном разговору, природне противуречности камитализма и ако, као што ви тврдите, постоји још нечија воља и активност ван пролетаријата, онда желим да ми укажете конкретно на лични случај.

Р: Ви захтевате само један случај? Добро, чујте једну малу причу, "они" су дипломатски изоловали Цapa у руско-јапанском рату и Сједињене Државе су финансирале Јапан, тачније говорећи, то је урадио Јакоб Шиф, шеф банке Кун. Леб и Компанија, која је настављач куће Ротшилд, од које Шиф води порекло. Он је имао такву моћ да је постигао то, да су државе које су поседовале колонијалне поседе у Азији помогле стварање јапанске империје, која је нагињала ка ксенофобији, и Европа већ oceћa ефекте те ксенофобије. Из логора за ратне заробљенике су дошли најбољи борци, истренирани као револуционарни агенти, они су послати из Америке, уз одобрење Јапана, обезбеђени преко личности које су то финансирале. Руско-јапански рат, захваљујући организованом поразу Цapcкe армије, изазвао је револуцију 1905, која, иако је била преурањена. али замало да успе, створила је све потребне политичке услове за победу 1917. Рећи ћy чак и више. Да ли сте читали биографију Троцког? Сетите се његовог првог револуционарног периода. Он је још увек млад човек, после његовог бекства из Сибира живео је неко време међу емигрантима у Лондону, Паризу и Швајцарској. Лењин, Плеханов, Мартов и остали шефови виде у њему само придошлицу који обећава. Али он се већ усуђује да се приликом прве поделе (на бољшеике и мењшевике - Ж.С.) понаша независно, покушавајући да постане арбитар поновног уједињавања. 1905. он има 25 година и враћа се у Русију сам, без сопствене организације. Прочитајте извештаје који нису "исечени" од стране Стаљина, на пример Луначарског који није био троцкиста. Троцки је главна фигура за време револуције у Петрограду. To је тако, како је и стварно било. Само oн отуда излази са повећаном популарношћу и утицајем. Ни Лењин, ни Мартов, ни Плеханов нису постигли популарност. Они су је само задржали, чак и мало смањили. Како се онда и зашто успиње непознати Троцки, добијајући моћ у једном потезу, већу него што су најстарији и најутицајнији револуционари имали? Врло једноставно. Он се жени. Заједно са њиме у Русију стиже и његова жена - Седова. Да ли знате ко је она? Она је повезана са Животовским, који је повезан са банкарима Варбурзима, партнерима и рођацима Јакоба Шисра тј. оне финансијске групе која је, као што сам рекао, исто тако финансирала револуцију 1905 - Ето Зашто Троцки, у једном потезу долази на чело револуционарне листе. И ту такође имате тајну његове личности. Хајдемо онда у 1914. У позадини људи који су напали надвојводу стоји Троцки, и тај напад је испровоцирао европски рат. (Атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда извршила је агентура српске и западноевропске масонерије, терористичка организација Млада Босна, уз знање и прећутну сагласност српске владе, a пo налогу Илумината - Ж.С.) Да ли заиста верујете да су убиство и рат једноставно случајност, као што је рекао лорд Мелхет на једном од ционистичких конгреса? Анализирајте у светлу "неслучајности" развој војних акција у Русији. "Дефетизам" је примерена реч. Помоћ савезника Цару је регулисана и контролисана тако вешто да је то давало право амбасадорима савезника да то узму као аргумент да добију од Николаја самоубиствена

18

напредовања, једно после другог. Мaca руског топовског меса је била огромна, али не и неисцрпна. Серије организованих пораза водиле су ка револуцији. Када је претња дошла са свих страна, лек је нађен у облику успостављања демократске републике, "амбасадорске републике" како ју је Лењин назвао, тј. у елиминацији свих претњи револуционарима. Али то још није све. Керенски је морао да испланира будући напредак по цену још већег удела крви. Он је то и донео тако да се демократска револуција проширила изван њених граница. Чак шта више, Керенски је морао да преда државу у руке комунизма и он то и чини. Троцки је имао шансе да неопажено заузме цео државни апарат. Какво чудно слепило! Ето то је стварност много слављене Октобарске револуције. Бољшевици су узели оно што су им "они" дали.

Г: Ви се усуђујете да кажете да је Керенски био сарадник Лењина.

Р: Лењина - не, Троцког - да, или joш тачније речено, сарадник "њих".

Г: Апсурд!

Р: Ви не можете да схватите... баш ви? To ме изненађује. Када бисте били шпијун, и, скривајући ваш идентитет, стекли положај команданта непријатељске тврђаве, зар не бисте онда отворили капије снагама нападача у чијој сте ви уствари служби. Ви не бисте постали заробљеник који је искусио пораз? Зар не бисте били у смртној опасности за време напада на тврђаву, ако би вас један од нападача, не знајући да је ваша униформа само маска, узео за непријатеља? Верујте ми, упркос споменицима и маузолеју комунизам више дугује Керенском него Лењину.

Г: Ви желите да кажете да је Керенски био свесни и добровољни дефетист?

Р: За мене је то потпуно јасно. Схватите да сам ја лично учествовао у свему томе. Рећићу вам чак и више. Да ли знате ко је финансирао Октобарску револуцију? "Они" су је финансирали, а посебно преко оних истих банкара који су финансирали Јапан 1905, то значи преко велике банкарске констелације, преко једне од пет банака које су чланице Федералних Резерви, кроз Банку Кун, Леб и Компанија, ту су исто тако учествовали и други амерички и европски банкари, као што су Гугенхајм, Ханауер, Брајтунг, Ашберг из Није Банкен из Стокхолма. Ја сам био "случајно" тамо у Стокхолму и учествовао сам у преносу фондова. Док Троцки није стигао, ја сам био једина особа која је била посредник са револуционарне стране. Али, најзад, Троки је стигао. Морам да подвучем да су њега савезници протерали из Француске, зато што је био дефетиста. И исти ти савезници су га ослободили тако да би он могао да буде дефетиста у савезничкој Русији. Joш једна "случајност". Ко је то уредио. Исти људи који су успели у томе да Лењин прође кроз Немачку. Да, "они" су били способни да извуку Троцког иѕ каналског логора, у Енглеску, и да га пошаљу у Русију, дајући му шансу да мирно прође кроз све савезничке земље, други од "њих" -извесни Ратенау постигао је да Лењин путује у Русију. Ако желите да предузмете проучавање историје рата и револуције без предрасуда и употребите сву вашу истраживачку способност, знајући да тражите у стварима оно што је мање важно и мање очигледно, и исто тако да проучите одвојене детаље, све до анегдотних догађаја, ви ћете се сусрести са серијом запрепашћујућих "случајности".

Г: У реду, хајде да прихватимо хипотезу да све то није једноставно ствар среће. Какаве закључке ви ту изводите у виду практичних резултата?

Р: Допустите ми да завршим ту малу причу, и онда ћемо oбојица доћи до закључака. У време његовог доласка у Петроград, Троцког је отворено примио Лењин. Као што ви довољно добро знате, за време интервала између две револуције постојале су дубоке разлике између њих. Све је заборављено и Троцки се појављује као господар трговине у стварима тријумфа револуције, желео то Стаљин, или не. Зашто? Тајну зна Лењинова жена - Крупскаја. Она зна ко је у ствари Троцки. Да га није примио, Лењин би остао блокиран у Швајцарској, то само је било довољно озбиљан разлог, и као додатак на то, он је знао да је Tpoцки обезбедио новац, и помогао да се добије колосална међународна помоћ, доказ за то је запечаћен воз. Даље, резултат рада Троцког, а не гвоздено наређивање Лењина, је било то да је постојало уједињавање самог левог револуционарног табора социјалиста-револуционара, анархиста, око безначајне партије бољшевика. Није тек тако "непартија" Троцког био стари "Бунд" јеврејског пролетаријата, који се јавно у свим револуционарним окрашјима Москве, и којима је дао више од 90% својих вођа, не званични, добро познати Бунд, него тајни Бунд, који се инфилтрирао у све социјалистичке партије, а чији су сви лидери били под његовом контролом.

Г: И Керенски, такође?

Р: Такође Керенски, и исто тако и неки други лидери који нису били социјалисти, лидери буржоаских политичких фракција.

19

Г: Како то?

Р: Ви заборављате улогу масонерије у првој фази буржоаско-демократске револуције?

Г: Они су исто тако контролисани од стране Бунда?

Р: Природно, као најближи степеник, али су они, уствари, подређени "њима".

Г: Упркос плими марксизма, који исто тако угрожава њихове животе и привилегије?

Р: Упркос томе, очигледно они нису видели ту опасност. Имајте на уму да је сваки масон видео, и надао се да види у његовој машти више него што је било у стварности, зато што је он замишљао, оно што је било профитабилно за њега. Као доказ за политичку моћ њиховог удружења, они су видели масоне у владама и врху држава буржоаских нација, док је њихово чланство расло све време. Имајте на уму да су у то време владари свих савезничких нација били масони, уз врло мало изузетака. To је за њих аргумент велике моћи. Они су у потпуности веровали да ће се револуција зауставити на буржоаској републици француског типа.

Г: По слици Русије из 1917, неко је морао бити веома наиван да поверује у то.

Р: Они су били баш такви. Масони нису ништа научили из те прве лекције, а која је за њих била Велика револуција, у којој су они одиграли колосалну улогу. Она је појела већину масона, почевши са великим мајстором ложе, затим да би наставила да уништава жирондинце, ебертисте, јакобинце итд... Ако је неко преживео, то је било захваљујући месецу Бримеру.

Г: Да ли желите да кажете да масони морају умрети од руку револуције која је изведена уз њихову сарадњу?

Р: Управо тако. Ви сте формулисали истину која је обавијена великом тајном. Ја сам масон, ви сте већ знали за то. Зар не? Добро, рећи ћу вам ту велику тајну коју они обећавају да открију масону у једном од виших степени, али која није откривена ни у 25, ни у 33 - нити у 93, нити у било којем другом високом нивоу било ког ритуала. Јасно је да је ја не знам као масон, него као неко ко припада "њима".

Г: A то је?

Р: Свака масонска организација настоји да постигне и да створи све неопходне услове за тријумф комунистичке револуције, то је очигледан циљ масонерије, јасно је да је све то рађено под различитим изговорима, али они увек скривају себе иза добро познатог троструког слогана (Слобода, Једнакост, Братство - Кнуфер). Разумете ли? Али пошто комунистичка револуција има на уму ликвидацију као класе, целе буржоазије, физичко уништење свих буржоаских политичких владара, следи да је стварна тајна масонерије - самоубиство масонерије као организације и физичко самоубиство сваког значајнијег масона. Ви, наравно, можете разумети да такав крај, који је припремљен за сваког масона, потпуно заслужује тајанственост, декоративност и укључивање друге читаве серије тајни, да би се сакрила стварна. Ако бисте једнога дана присуствовали некој будућој револуцији, онда немојте пропустити прилику да посматрате гестове изненађења и изразе глупости на лицу неког масона, у тренутку када он схвата да мора умрети од руку револуционара. Како он вришти и жели да се вреднују његове услуге ревалуцији. To је призор од којег се може умрети, али од смеха.

Г: И ви још увек одричете урођену глупост буржоазије.

Р: Одричем је у буржоазији као класи, али не и у извесним секторима. Постојање луднице не доказује универзално лудило. Масонерија је такође луда кућа, али у слободи. Али наставићу даље, револуција је била победоносна, освајање власти је остварено. Јавља се први проблем, мир, a са њиме и прве разлике у Партији, у којима учествују снаге коалиције које користе власт. Нећу вам објашњавати оно што је добро познато о борби која се распламсала у Москви између присталица и противника мира у Брест-Литовску. Ја ћу само да вам нагласим да оно што је већ постало евидентно онда, а касније је названо троцкистичка опозиција тј. сви ти људи, од којих је део већ био ликвидиран, а други део ће бити ликвидиран, сви они су били против потписивања мира. Тај мир је био грешка и несвесна издаја интернационалне револуције од стране Лењина. Замислите у себи бољшевике у Версају, на мировној конференцији, а затим у Лиги Народа, налазећи се унутар Немачке са Црвеном Армијом, која је била наоружана и ојачана од стране Савезника. Совјетска држава би учествовала оружјем у немачкој револуцији. Сасвим друга карта Европе би се појавила. Али Лењин, затрован влашћу, уз помоћ Стаљина, који је исто тако окусио плодове власти, подржан од националног руског крила Партије, имајући на располагању материјалне ресурсе, спровео је њихову вољу. Тада је рођен "социјализам у једној земљи" тј. национал-комунизам који је данас постигао врхунац под Стаљином. Очигледно је да је постојала

20

борба, али само у таквом облику и до те мере да комунистичка држава не буде уништена, та околност је спутавала опозицију сво време у њеној даљој борби, све до данашњег дана. To је био разлог нашег првог пораза, и свих других који су уследили. Али борба је била страшна, иако скривена, да не бисмо компромитовали наше учешће у власти. Троцки је организовао, уз малу помоћ његових пријатеља, напад Спиридонове, на Лењинов живот. По његовом наређењу Блумкин је убио амбасадора Мирбаха. Државним ударом који је припремила Спиридонова, са њеним социјалистима-револуционарима је координирао Троцки. Његов човек за све те послове, који је био имун на све сумње, био је тај Розенблум. Литвански Јеврејин који је користио име О Рејли, који је био познат као најбољи британски шпијун, је био ту, да у случају неуспеха, одговорност за убиства и завере не би пала на Троцког, и не на нас, него на Енглеску. Тако се и догодило. Захваљујући грађанском рату, ми смо одбацили завереничке и терористичке методе, пошто смо добили шансу да имамо у нашим рукама стварну снагу државе, пошто је Троцки постао организатор и шеф Црвене Армије, пре тога се Црвена Армија стално повлачила пред Белима и територија СССР-а је била смањена на територију некадашње Московске кнежевине. Али овде, као услед неке магије, она почиње да побеђује. Шта ви мислите зашто? Ја ћу вам рећи, када је Троцки преузео врховну команду над Црвеном Армијом, онда је тиме он имао у рукама силе неопходне за освајање власти, већ је било могуће да се поразе Бели. Да ли мислите да је званична историја била истинита, када приписује ненаоружаној и слабо дисциплинованој Црвеној Армији, чињеницу да су уз њену помоћ постигнуте серије победа?

Г: Па коме се онда приписује?

Р: До 95% те победе се дутује "њима". He смете заборавити да су Бели били, на њихов начин, демократе. Мењшевици су били са њима, као и остаци свих старих либералних партија. Унутар тих снага "они" су имали у њиховој служби, свесно или несвесно, много људи. Када је Троцки почео да командује, онда је тим људима наређено да систематски издају Беле, и у исто време им је обећано учешће, за неко краће или дуже време, у совјетској власти. Мајски је био један од тих људи, један од неколицине, према којима је одржано обећање, али он је могао да достигне положај, само пошто се Стаљин уверио у његову лојалност. Та саботажа, повезана са прогресивним нестајањем помоћи Савезника Белим генералима, који су, упркос свему, били несрећни идиоти, присилила их је да окусе пораз за поразом. Коначно, Вилсон је објавио у његових 14 тачака, тачку 6, чије постојање је било ДОВОЉНО да једном за свагда учини крај покушајима Белих да се боре против СССР-а. Грађански рат је ојачао положај Троцког као наследника Лењина. Тако је било без икакве сумње, стари револуционар је сада могао умрети, постигавши славу. Да је остао жив после метка Капланове, не би жив изашао после тајног процеса присилног окончавања његовог живота, којем је био подвргнут.

Г: Троцки скратио његов живот? To је веома корисна ствар за наш процес. Зар није Левин био Лењинов доктор?

Р: Троцки? Вероватно је он учествовао, али потпуно је извесно да је он знао за то. Али што се техничке реализације тиче, то је неважно. Ко то зна? "Они" имају довољан број канала да се пенетрирају где год зажеле.

Г: У сваком случају, убиство Лењина је ствар од највеће важности, и било би вредно, да је пренесемо на следећи процес. Шта мислите, Раковски, ако бисте случајно ви били аутор те афере. Јасно је да, ако не успете да постигнете успех у овом разговору.. Техничка егзекуција вам пристаје као и доктору.

Р: To вам не препоручујем. Маните се тога. Ви ћете моћи да ширите вашу пропаганду како желите, али "они" имају њихову пропаганду која је моћнија, и питање "Ко добија?" ће принудити свакога да види Стаљина као убицу Лењина и тај аргумент ће бити јачи него било каква признања, изнуђена од Левина, мене или ма ког другог.

Г: Шта желите тиме да кажете?

Р: Да је класично и непогрешиво правило у одређивању ко је убица, провера ко добија, и пошто се ради о убиству Лењина у том случају, добитник је био његов шеф, Стаљин. Размислите о томе и много вас молим да не правите те опаске, пошто ме растројавају и онемогућавају да завршим.

Г: Добро, наставите, али већ знате...

Р: Добро је познато да Троцки није наследио Лењина, и то је било тако због тога што је у људским калкулацијама, нешто недостајало у плану. За време Лењинове болести, Троцки је држао у његовим рукама све конце власти, који су били више него довољни да му омогуће да наследи Лењина. И предузете су мере да се Стаљин осуди на смрт. За Троцког, диктатора, било је довољно да има у рукама писмо Лењина против његовог тадашњег шефа Стаљина, писмо које је од њеног супруга склонила његова жена Крупскаја, да ликвидира Стаљина. (Треба приметити да два

21

пута Раковски тврди да је Стаљин био Лењинов шеф, то мора да је неспоразум - Кнуфер) Али, као што знате, једна зла срећа је уништила наше шансе. Троцки се разболео, и у одлучујућем тренутку, када је Лењин умро, он је постао неспособан за било какву акцију, у периоду од неколико месеци. Упркос томе што је поседовао изузетне предности, препрека је била наша организација посла, тј. персонална централизација. Очигледно је да таква особа као Троцки, унапред припремљен за његову мисију, коју је требао да оствари, не може се створити импровизацијом. Нико међу нама, чак ни Зиновјев, није имао обуку и квалитете за то преузимање, са друге стране Троцки, бојећи се да ће бити смењен, сам није хтео да помогне никоме. Према томе, после Лењинове смрти, када смо морали да се суочимо са Стаљином, који је започео грозничаву активност, ми смо предвидели наш пораз у Централном Комитету. Ми смо морали да импровизујемо одлуку, a то је било да склопимо савезништво са Стаљином, да постанемо већи стаљинисти од њега самога, да га преувеличавамо у свему и да га онда саботирамо. Остало већ знате, била је то наша стална, непрекидна борба и наш стални неуспех пред Стаљиновим напредовањем, док је он показао генијалне полицијске таленте, апсолутно немајући себи равнога у прошлости. Чак и више, Стаљин, поседујући национални атавизам, који није био искорењен његовим раним марксизмом, очигледно из тог разлога је нагласио његов панрусизам, и у вези са тиме, васкрсава класа коју смо ми морали да уништимо, класа национал-комуниста, која је супротстављена интернационалистима-комунистима, што смо ми. Он је ставио Интернационалу у службу СССР-а, и она је већ прихватила његово господарење. Ако бисмо желели да нађемо историјску паралелу онда морамо нагласити бонапартизам, а ако желимо да нађемо личност Стаљиновог типа, ми не можемо да нађемо историјску паралелу за њега. Али можда ћу моћи да је нађем, у њеним основним карактеристикама, комбинујући два човека, Фушеа и Наполеона. Хајде да одузмемо од последњег његову другу половину, његове принадлежности, униформе, војно звање, круну и такве ствари, које, изгледа, не маме Стаљина, и онда заједно оне ће нам дати тип идентичан Стаљину, у најважнијим односима, он је убица револуције, он јој не служи, већ чини да она служи њему, он представља најстарији руски империјализам, као што се Наполеон идентификовао са Галима, он је створио аристократију, ако не војну, јер нема важних победа, а оно бирократско-полициску.

Г: To је доста, Раковски. Ви нисте овде да правите троцкистичку пропаганду. Хоћете ли најзад ићи на нешто конкретно?

Р: Јасно је да хоћу, али не пре него што морам да дођем до тачке, на којој ћете имати у себи формулисану, макар површну концепцију о "њима", са којима ћете морати рачунати у пракси и конкретној збиљи. He пре. За мене је много важније да не доживим неуспех, што ви, природно, морате разумети.

Г: Добро, покушајте да скратите причу што је више могуће.

Р: Наши неуспеси, који су сваке године били све већи, спречили су да се одмах спроведе у дело оно што су "они" припремили у послератном периоду за даљи скок револуције напред. Версајски уговор, потпуно необјашњив за политичаре и економисте свих земаља, толико, да нико није могао да погоди његову пројекцију, био је најодлучнији предуслов за револуцију.

Г: To је врло храбра теорија. Како то објашњавате?

Р: Версајске репарације и економска ограничења нису одређена развојем појединих нација. Њихова аритметичка апсурдност је била толико очигледна да су их чак и најутицајнији економисти победничких земаља разоткрили. Само Француска је захтевала репарације, веће него што је цена свих њених националних поседа, више него што би се морало платити ако би се цела Француска претворила у Сахару, утолико гора је била одлука да се наметну Немачкој обавезе плаћања које су вишеструко веће него што би могла да плати, чак и када би морала да прода саму себе, и да разда целу своју националну производњу. На крају, резултат у пракси је био тај, да је Немачка била принуђена да спроведе фантастичан дампинг, тако да би могла да понешто плати на рачун репарација. А од чега се састојао дампинг? Од мањка потрошачких добара, глади у Немачкој и одговарајуће мере незапослености у земљама из којих се увозило. А пошто оне нису могле да увозе, постојала је такође незапосленост у Немачкој. Кад и незапосленост на обе стране, а све као резултат Версаја. Да ли је тај уговор био револуционаран или не? Чак и више је учињено, неко је преузео подједнаку контролу на међународном плану. Да ли знате шта то преузимање значи на револуционарном плану? To значи наметање анархичне апсурдности да се принуди свака национална економија да производи у довољном облику све што јој треба, при том сматрајући да, да би се то постигло, не мора да се узима у обзир клима, природна богатства, као и техничко образовање директора и радника. Средство за компензацију урођене неједнакости у земљишту, клими, расположивости минералима, су увек биле околности да су сиромашне земље морале да раде више. To значи да су оне морале да још више експлоатишу капацитете радне снаге, да би смањиле разлику која се јавља услед сиромаштва у земљишту, и овоме се додају бројне остале неједнакости, које се морају компензовати сличним мерама, узмимо за пример индустријску опрему. Нећу ширити проблем даље,

22

али контрола радног дана спроведена кроз Лигу Народа на основу апстрактног принципа једнакости радног дана је стварно била у контексту једног непромењеног интернационалног капиталистичког система производње и размене и успостављене економске неједнакости, пошто се овде ради о индиферентности у односу на циљ рада, вишак производње. Непосредни резултат је била недовољна производња, компензована увозом из земаља са вишком натуралне економије и које су индустријски самодовољне, пошто је Енглеска имала злато, тај увоз је плаћан златом. Затим је дошао привидан бум у Америци, који је разменио њену огромну производњу за злато и златне сертификате, којих је тамо било у изобиљу. По моделу сваке анархије у производњи, дошао је период нечувене финансијске анархије. "Они" су искористили прилику, под изговором пружања помоћи, уз помоћ друге, још веће анархије, инфлације званичног новца (кеша) и стотину пута веће инфлације њиховог сопственог новца, кредитног новца, тј. лажног новца. Сетите се како је систематски дошло обезвређивање у многим земљама, тј. уништење вредности новца, у Немачкој, америчка криза и њене феноменалне консеквенце, рекордна незапосленост, више од 30 милиона незапослених само у Европи и САД. Добро, зар нису Версајски уговор и његова Лига Народа служили као револуционарни предуслов?

Г: To би се морало догодити, чак и да није намеравано. Зар ми не бисте могли доказати зашто се револуција и комунизам повлаче пред логичким закључцима, и више од тога, они се супротстављају фашизму који је освојио Шпанију и Немачку. Шта ми можете рећи?

Р: Рећи ћу вам да, само у случају непризнавања "њих" и њихових циљева ви бисте били у праву... али ви не смете заборавити њихово постојање и циљеве и исто тако чињеницу да је у СССР-у на власти Стаљин.

Г: He видим ту никакву везу...

Р: Зато што то не желите, ви имате више него довољан таленат за закључивање и способност расуђивања. Поново понављам, за нас Стаљин није комуниста него бонапартиста.

Г: Па шта?

Р: Ми не желимо да велики предуслови које смо ми створили у Версају, у циљу тријумфа комунистичке револуције у свету, a која је, као што видите, постала гигантска реалност, служе у сврху давања победе Стаљиновом бонапартизму. Зар то није вама довољно јасно? Све би било друтачије да је Троцки био диктатор СССР-а, то би значило да би "они" били шефови интернационалног комунизма.

Г: Али сигурно је да је фашизам потпуно антикомунистички и у односу на троцкистички и стаљинистички комунизам... и ако је моћ коју ви приписујете њима тако велика, како то да су они били неспособни да га избегну?

Р: Зато што су тачно "они" ти који су Хитлеру омогућили тријумф.

Г: Ви прелазите све границе апсурда.

Р: Апсурд и чудо се мешају као резултат недостатка културе. Слушајте ме. Ја сам већ признао пораз опозиције, "они" су на крају видели да Стаљин не може бити свргнут државним ударом и њихово историјско искуство им је сугерисало одлуку да репризирају са Стаљином, оно што је било учињено са Царем. Постојала је једна тешкоћа, која нам је изгледала несавладива. У целој Европи тада није било ниједне агресорске државе. Ниједна од њих није имала добар географски положај, нити имала довољно снажну армију за напад на Русију. Ако није било такве државе, онда су "они" морали да је створе. Само је Немачка имала одговарајућу популацију и положај, погодан за напад на СССР, и била је способна да порази Стаљина, ви можете разумети да Вајмарска република није била измишљена као агресор, ни политички, ни економски, напротив, она је била изложена инвазији. На хоризонту гладне Немачке бљеснуо је метеор Хитлера. Пар продорних очију је фиксирао пажњу на њих. Свет је био сведок његовог муњевитог успона. Нећу рећи да је то било дело наших руку, не. Његов успон, који је непрекинуто растао у величини се десио као резултат револуционарно-комунистичке економије Версаја. Версај је имао на уму, не стварање предуслова за тријумф Хитлера, него пролетаризацију Немачке, незапосленост и глад, услед чега би тријумфовала комунистичка револуција. Али пошто, захваљујући постојању Стаљина као шефа СССР-а и Интернационале, ово последње није успело, и као одсуство воље да се Немачка преда бонапартизму, ови предуслови су нешто измењени Дозовим и Јанговим плановима, у очекивању да ће опозиција у међувремену доћи на власт у Русији... али то се такође није догодило, али постојање револуционарних предуслова је морало да произведе резултате. Економска предодређеност Немачке је присилила пролетаријат на револуционарне акције. Због грешке Стаљина, соијал-интернационална револуција је морала бити заустављена а немачки пролетаријат је тражио да се укључи у национал-социјалистичку револуцију. To је било дијалектички, али у датим предусловима и у складу са здравим разумом, национал-социјалистичка

23

револуција никада не би могла тамо да тријумфује. И то још није све. Било је неопходно да троцкисти и социјалисти поделе масе, са већ пробуђеном и потпуном класном свешћу - у складу са инструкцијама. Ми смо се за тај посао побринули. Али joш више је било потребно 1929, када је национал-социјалистичка партија почела да доживљава кризу раста, и имала је недовољне финансијске ресурсе. "Они" су тамо послали амбасадора. Ја чак знам и његово име, био је то један од Варбурга. У директним преговорима са Хитлером, они су се сложили да финансирају национал-социјалистичку партију, и она је примила, и током наредних пар година милионе долара које је послао Вол Стрит, и милионе марака од немачких финансијера преко Шахта, за одржавање СС и СА трупа и такође финансирање избора који су се одржали и који су Хитлеру дали власт, све урађено доларима и маркама које су послали "они".

Г: Они, који по вама, желе да постигну потпуни комунизам, наоружавају Хитлера, који се заклиње да ће искоренити прву комунистичку нацију. To је, ако вам је за веровати, нешто врло логично за финансијере.

Р: Ви опет заборављате стаљинистички бонапартизам. Сетите се да су против Наполеона, угушитеља Француске револуције, који је украо њену снагу устали објективни револуционари, Луј XVIII, Велингтон, Метерних, све до Цара-Самодржца. To је јасно по стриктној стаљинистичкој доктрини. Ви морате да знате напамет, његове тезе о колонијама, у погледу на империјалистичке земље. Да, по њему, краљеви Авганистана и Египта су објективно комунисти због њихове борбе против Његовог британског величанства, зашто Хитлер не би могао бити објективно комуниста, пошто се он бори против аутократског "Цара Кобе Првог" (тј Стаљина). После свега. постоји Хитлер са његовом растућом војном силом, и он већ прелази границе Трећег Рајха и у будућности ће учинити и више, до те мере да ће имати довољно снаге и могућности да нападне и потпуно уништи Стаљина. Зар не примећујете опште симпатије Версајских вукова, који су се ограничили само на немоћно гунђање? Да ли је то још једна случајност, инцидент. Хитлер ће започети инвазију на СССР, и као и 1917, када пораз који је претрпео Цар, дао нама могућност да га свргнемо, тако ће Стаљинов пораз помоћи нама да га уклонимо. Поново ће куцнути час светске револуције. Пошто ће демократске државе, које су сада заспале, помоћи да дође до опште промене, у тренутку када Троцки буде преузео власт у своје руке, као за време грађанског рата, Хитлер ће напасти са Запада, његови генерали ће се подићи и ликвидирати га. Сада ми реците да ли је Хитлер објективно комуниста? Да или не?

Г: He верујем у бајке и чуда.

Р: Добро, ако не желите да верујете да су "они" способни да постигну оно што су већ постигли, онда се спремите да видите инвазију СССР-а, и ликвидацију Стаљина у току једне године. Ви мислите да је то чудо или случајност. Али онда се спремите да то видите и искусите. Али, да ли сте заиста у стању да одбијете да поверујете у оно о чему сам већ говорио, макар то била само једна хипотеза? Ви ћете почети да делујете у том правцу само у тренутку када будете почели да видите доказе у светлу мојих речи.

Г: У реду, хајде да говоримо у облику претпоставки. Шта ћете рећи?

Р: Вама је привукло пажњу подударање мишљења које се догодило међу нама. Ми нисмо у овом тренутку заинтересовани за напад на СССР, пошто би пад Стаљина претпостављао уништење комунизма, чије постојање, упркос чињеници да је он само формалан, даје нам извесност да ћемо успети, у његовом преузимању и затим претварању у прави комунизам. Мислим да сам вам дао положај у овом тренутку сасвим исправно.

Г: Дивно, решење...

Р: Пре свега ми се морамо уверити да неће бити потенцијалне могућности напада од стране Хитлера.

Г: Ако, као што сведочите, "они" су ти који су га начинили Фирером, онда они имају моћ над њиме, и он их мора слушати.

Р: Због чињенице да сам био у журби, нисам се изразио потпуно коректно, а ви ме нисте добро разумели, Ако је истина да су "они" финансирали Хитлера, то ипак не значи да су му они открили своје постојање и циљеве. Амбасадор Варбург се представио под лажним именом и Хитлер није чак ни погодио његову расу, (тј. Хитлер није знао да је Варбург Јеврејин - Ж.С.) он је такође лагао кога представља. Он му је рекао да га шаљу финансијски кругови Вол Стрита који су заинтересовани да финансирају национал-социјалистички покрет у циљу стварања претње Француској, чија влада следи финансијску политику која провоцира кризу у САД.

Г: И Хитлер је у то поверовао?

24

Р: Ми то не знамо. To није тако важно да ли је, или није поверовао, у наша објашњења, наш циљ је био да испровоцирамо рат... и Хитлер је био рад. (Овде неколико пута, као током целог разговора, Раковски употребљава заменицу ми, и тиме се сам идентификује као члан реда Илумината, а чији је он, уствари, током читавог разговора, гласноговорник, као и са свим њиховим прошлим плановима и будућим акцијама и циљевима. Сам, Раковски, у својој личности најбоље приказује нечастиву алијансу интернационалних банкара - Илумината и светског комунизма - Ж.С.) Да ли сада разумете?

Г: Разумем. Доследно томе, не видим ни један други начин да се oн заустави, осим стварања коалиције СССР-а са демократским нацијама, која би била способна да застраши Хитлера. Мислим да он неће бити способан да истовремено нападне све земље истовремено. Највише би могао, једну по једну.

Р: Зар вам не пада на памет једно простије решење, контрареволуционарно?

Г: Да се избегне рат против СССР-а?

Р: Упола скратите фразу и понављајте са мном, "да се избегне рат"... зар то није апсолутно контрареволуционарна ствар? Сваки искрени комуниста, имитирајући свога идола Лењина, и највеће револуционарне стратеге мора увек желети рат. Ништа тако ефикасно не приближава победу револуције као рат. To је једна марксистичко лењинистичка догма коју ви морате проповедати. А сада даље, Стаљинов националкомунизам, тај тип бонапартизма, је способан да заслепи интелект најчистокрвнијих комуниста, све до тачке која их спречава да виде ту трансформацију у коју је Стаљин пао, тј. да је он подредио револуцију држави, а не државу револуцији, и да је то исправно...

Р: Али против које друге земље би Хитлер заратио? Довољно је јасно, да би он усмерио његов напад на СССР, о чему он говори у својим говорима. Који други докази вам требају?

Р: Ако ви, људи из Кремља, сматрате да је то дефинитивно и недискутабилно, зашто сте онда испровоцирали грађански рат у Шпанији? Немојте ми рећи да је то урађено из чисто револуционарних разлога. Стаљин је неспособан да спроведе у пракси иједну марксистичку теорију. Ако је тамо било револуционарних разматрања, онда не би било исправно жртвовати у Шпанији тако много изврсних интернационалних револуционарних снага. To је земља која је најудаљенија од СССР-а и најосновније стратегијско образовање не би допустило губитак тих снага. Како би Стаљин био способан да, у случају сукоба, снабдева и изручи војну помоћ Шпанској совјетској републици? Али то је било исправно. Тамо имамо једну важну стратешку тачку, укрштање супротстављених утицаја капиталистичких држава... могло би бити могуће испровоцирати рат између њих. Признајем да би то теоретски могло бити могуће, али у пракси не. Ви већ сада видите да рат између капиталистичких и фашистичких држава није почео. И сада ћу вам рећи ово, ако је Стаљин мислио да је сам способан да створи изговор, довољан да испровоцира рат, у коме би капиталистичке државе морале да се боре међусобно, онда зашто он, коначно, не призна, макар теоретски, да други такође могу постићи исту ствар, која њему изгледа немогућа?

Г: Ако неко може прихватити ваше претпоставке, онда он може прихватити ту хипотезу.

Р: To значи да постоји још и друга тачка споразума између нас. Прва је, не сме бити рата против СССР-а. Друга, било би добро испровоцирати рат између буржоаских држава.

Г: Да, слажем се. Да ли је то ваше лично мишљење, или "њихово"?

Р: Изражавам га само као моје мишљење. Немам моћ, ни контак са "њима", али могу потврдити да у ове две тачке се оно слаже са погледом Кремља.

Г: To је најважнија ствар, и из тог разлога је важно да се успостави унапред. Узгред. Исто тако бих волео да знам на чему заснивате у себи сигурност да ће "они" то одобрити.

Р: Када бих имао времена да објасним њихов потпун план, онда би ви већ знали о разлозима њиховог одобравања. У садашњем тренутку ја ћу те разлоге сажети на три.

Г: Које?

Р: Један сам већ поменуо. Хитлер, тај необразован и прост човек, је обновио, захваљујући његовој природној интуицији и чак упркос техничком мишљењу Шахта, један економски систем веома опасне врсте. Будући неписмен у свим економским теоријама и будући вођен само нужношћу, он је уклонио, као што је то било урађено у СССР-у, приватни и интернационални капитал. To значи да је он преузео за себе привилегију производње новца, не само физичког, него такође и

25

финансијског. Он је присвојио недирнуту машинерију фалсификовања и пустио ју је у рад у корист Државе. (Хитлер је национализовао централну емисиону банку, Рајхсбанку, која је пре доласка нациста на власт била инструмент експлоатације немачког народа од стране интернационалних банкара - Илумината Ж.С.) Он нас је превазишао, пошто смо је ми, укинувши је, заменили са грубим апаратом званим, државни капитализам. To је био веома скуп тријумф, у погледу на неопходност револуционарне демагогије. Овде вам дајем две стварне чињенице за поређење. Рећи ћу вам да је Хитлер имао, имао среће, он мора да није имао злата, и из тог разлога, он није био у искушењу да створи златне резерве. Пошто је поседовао само потпуну новчану гаранцију техничке опреме и колосалног радног капацитета Немаца, његове златне резерве су биле техничка опрема и рад. Нешто, тако комплетно контрареволуционарно, (контрареволуционарно јер елиминише моћ монетарне деструкције Илумината, a тиме и светску комунистичку, односно јудео масонску експанзију - Ж.С.) да, као што већ видите, он је средствима магије, елиминисао незапосленост међу више од седам милиона техничара и радника.

Г: Захваљујући повећаном поновном наоружавању.

Р: А шта вама ваше поновно разоружавање даје? Ако је Хитлер то постигао упркос свим буржоаским економистима који га окружују, онда је он потпуно способан да, у одсуству ратне опасности, примени његов систем на мирнодопску производњу. Да ли сте способни да замислите, шта би се десило ако би овај систем заразио већи број држава и довео до стварања периода аутархије? На пример, у Комонвелту? Ако можете, замислите онда његове контрареволуционарне функције. Опасност још није неизбежна, пошто смо ми имали среће да Хитлер није обновио његов систем у складу са неком претходном теоријом, него емпиријски, и није направио било какву научну формулацију (Раковски није у праву, као што помиње у Мајн Кампфу, Хитлер је прочитао радове Њтфрида Федера - Кнуфер) To значи да, пошто он не размишља у светлу дедуктивног процеса, заснованог на интелигенцији, он нема научне термине или формулисану доктрину, и још постоји та скривена опасност која се може појавити у сваком тренутку. Као последица дедукције - формула. To је веома озбиљно. Још више него спољни, сурови фактори у национал-социјализму. Ми то не нападамо у нашој пропаганди, пошто би то помогло да, кроз теоријску полемику, ми испровоцирамо формулацију и систематизацију ове, тако одлучне доктрине. Постоји само једно решење - рат.

Г: А други мотив?

Р: Ако је Термидор тријумфовао у совјетској револуцији, онда се то десило као резултат постојања некадашњег руског национализма. Без таквог национализма, бонапартизам би био немогућ. И ако се то догодило у Русији, где је национализам био само елементаран, у личности Цара, он са таквим препрекама сусреће марксизам у потпуно развијеном национализму Западне Европе. Маркс није био у праву, у погледу напредовања и успеха револуције. Марксизам није победио у најидустријализованијој земљи, него у Русији, где је пролетаријата било мало. Одвојено од других разлога, наша победа овде, може се објаснити чињеницом да у Русији није било стварног национализма, a у осталим земљама, он је био на пуном врхунцу. Ви видите како се он поново родио, под изванредном силом фашизма, и како је oн заразан. Ви можете разумети да, одвојено од тога што он може користити Стаљину, сама потреба да се уништи национализам је вредна рата у Европи. (Политика уништавања национализма и слома национално свесних народа, коју константно спроводе Илуминати, је нашла свој израз и у светској антисрпској кампањи деведесетих година за време рата у бившој Југославији - Ж.С.)

Г: У збиру, ви сте Раковски, дали један економски и други политички разлог. Који је трећи?

Р: Лако је погодити. Ми имамо један разлог, религијски. Комунизам не може бити победник, ако не угуши још живо хришћанство. Историја веома јасно говори о томе, перманентна револуција је захтевала 17 векова да би постигла прву делимичну победу - стварање прве поделе v хришћанству. У стварности, ХРИШЋAHCTBO ЈЕ НАШ ЈЕДИНИ ПРАВИ НЕПРИЈАТЕЉ (тј. хришћанство је једини стварни непријатељ злочиначких планова Илумината и Новог Светског Поретка - Нагласио Ж.С.), пошто су сви политички и економски феномени у буржоаским државама само његове последице. Хришћанство, контролишући индивидуу, је способно да анулира револуционарну пројекцију неутралне совјетске или атеистичке државе, гушећи је и, као што видимо у Русији, ствари су достигле тачку стварања духовног нихилизма, који је доминантан у владању маса, које су ипак остале хришћанске, та препрека још није уклоњена током двадесет година марксизма. Хајде да признамо да у односу Стаљина према религији, он није био бонапартиста. Ми не бисмо могли да урадимо више од њега, и радили бисмо на исти начин.

(тј. троцкисти би исто као и Стаљин прогањали Руску Православну Цркву и убијали хришћане, да је Троцки победио. Између троцкиста и стаљиниста, без обзира на њихов међусобни сукоб, не постоје никакве суштинске разлике, па ни по питању односа према хришћанству - Ж.С.)

26

Ако би се Стаљин усудио, попут Наполеона, да пређе Рубикон хришћанства, тада би се његов национализам и контрареволуционарна моћ повећали хиљаду пута. И као додатак, ако би се то догодило, онда би тако радикална разлика учинила немогућом сваку сарадњу, у ма чему, између нас и њега, чак и ако би то била само привремена и објективна сарадња, која, као што се може видети, постаје очигледна између нас двојице.

Г: И тако, ја лично сматрам да сте дали дефиницију три фундаменталне тачке, на основу којих се може направити план. To је оно о чему се сада ја слажем са вама. Али, потврђујем вам моје менталне резерве, тј. сумње у односу на све што сте рекли у вези људи, организација и чињеница. Сад наставите да следите генералне линије вашег плана.

Р: Да, тај тренутак је дошао. Али само као прелиминарна квалификација. Говорићу само на сопствену одговорност. Ја сам одговоран за тумачење тих претходних тачака, у значењу, у којем их "они" разумеју, али признајем да "они" могу сматрати да је неки други план много ефикаснији, за постизање та три циља, који је потпуно различит од онога који ћу сада поставити. Имајте то на уму.

Г: Врло добро, имаћу то на уму. Молим, говорите.

Р: Ми ћемо поједноставити. Пошто недостаје објекат због којег је створена немачка војна моћ - да би нам дала власт у СССР-у, циљ је сада извести напредак на фронтовима и усмерити Хитлерово напредовање, не на Исток, него на Запад.

Г: Тачно. Да ли сте размислили о практичном плану реализације?

Р: Имао сам више него довољно времена у Лубјанци. Размотрио сам. Ево видите, ако је било тешкоћа у налажењу узајамно заједничких тачака међу нама, а све остало је узело свој нормални ток, онда поново, долази проблем да се покуша успоставити оно што је слично код Хитлера и Стаљина.

Г: Да, али признајете да је све то проблематично.

Р: Али не и нерешиво, као што ви мислите. У стварности, проблеми су нерешиви само када укључују дијалектичке субјективне противречности, а чак и у датом случају ми увек сматрамо могућим и суштинским једну синтезу, превазилажење "морално немогућег", хришћанске метафизике.

Г: Опет почињете да теоретишете.

Р: Као резултат моје интелектуалне дисциплине - то је суштинско за мене. Људи велике културе више воле да се приближе конкретном плану кроз генерализацију, а не на други начин. Са Хитлером и Стаљином се може наћи заједнички језик, пошто они, будући међусобно веома различити људи, имају исте корене, ако је Хитлер сентименталан до патолошког степена, а Стаљин нормалан, ипак, обојица су егоисти, ни један од њих није идеалиста, и из тог разлога, обојица су бонапартисти, тј. класични империјалисти. И ако је положај баш такав, онда већ није тешко наћи заједничку основу међу њима. Зашто да не, ако се она показала могућом између једне руске царице и једног пруског краља...

Г: Раковски, ви сте непоправљив...

Р: Зар не погађате? Ако је Пољска била тачка јединства између Катарине и Фридриха - Царице Русије и краља Немачке, у то време, зашто онда Пољска не би послужила као разлог за налажење заједничког језика између Хитлера и Стаљина? О Пољској, личности Хитлера и Стаљина се могу сложити, као и старе царистичко-бољшевичке линије. Наша линија, "њихова" линија такође, пошто је Пољска хришћанска држава, и што ствар чак чини компликованијом, католичка.

Г: И шта следи из чињенице једног таквог троструког подударања?

Р: Ако постоји заједнички језик, онда постоји и могућност споразума.

Г: Између Хитлера и Стаљина? Апсурдно! Немогуће.

Р: У политици не постоје апсурдно и немогуће.

Г: Хајде да замислимо као хипотезу, Хитлер и Стаљин напредују према Пољској.

Р: Дозволите ми да вас прекинем. Један напад може предвидети само следећу алтернативу, рат или мир. Ви то морате признати.

27

Г: Добро, па шта?

Р: Зар не мислите да Енглеска и Француска, са њиховим лошим армијама и авијацијом, у поређењу са Хитлеровом, могу уједињени напасти Хитлера и Стаљина?

Г. Да, то ми изгледа веома тешко, уколико Америка...

Р: Оставимо за тренутак Сједињене Државе по страни. Да ли ћете се сложити са мном, да као резултат напада Хитлера и Стаљина на Пољску, неће бити европског рата?

Г: Ви расправљате логично, то онда изгледа немогуће.

Р: У том случају напад или рат би били бескорисни. To не би довело до узајамног уништења буржоаских држава. Хитлерова претња СССР-у би се наставила после поделе Пољске, пошто, теоретски, и Немачка и СССР би ојачали до извесне мере. У пракси, Хитлер до веће мере, пошто СССР-у не треба више земље и сировина, за његово јачање, али Хитлеру требају.

Г: To је правилан потез, али не видим друго решење.

Р: He, решење постоји.

Г: Које?

Р: Да демократије нападну и не нападну агресора.

Г: Шта то говорите, каква халуцинација! Истовремено напасти и не напасти... To је нешто апсолутно немогуће.

Р: Ви тако мислите. Смирите се. Зар не постоје два агресора? Зар се нисмо сложили да неће бити напредовања пошто постоје два агресора? Добро, шта спречава напад на једног од њих?

Г: Шта тиме желите да кажете?

Р: Једноставно, да ће демократије објавити рат само једном агресору, и то ће бити Хитлер.

Г: Да, али то је неутемељена хипотеза...

Р: Хипотеза, али утемељена. Размотрите, свака држава која ће морати да се бори против коалиције непријатељских држава, има као свој стратешки циљ, да их уништи одвојено, једну после друге. To правило је тако добро познато, да су докази сувишни. Зато, сложите се са мном, да нема препрека стварању таквих услова. Мислим да је питање, да се Стаљин неће ожалостити у случају напада на Хитлера, већ решено. Зар не? И као додатак, географија намеће тај став, као и стратегија. Ма колико Енглеска и Француска биле глупе у припреми борбе истовремено против две земље, од којих једна жели да сачува неутралност, док друга, чак и сама, представља за њих озбиљног опонента, одакле и са које стране би оне могле да предузму напад на СССР? Оне немају заједничку границу. уколико не напредују преко Хималаја? Да, преостаје ваздушни фронт, али са којим снагама и одакле би оне могле да изврше инвазију на Русију? У поређењу са Хитлером, оне су слабије у ваздуху. Сви аргументи које сам поменуо нису тајна и добро су познати. Као што видите, све је до велике мере поједностављено.

Г: Да, ваши аргументи изгледају логично, у случају да ће конфликт бити ограничен на четири земље, али тамо нема само четири земље, него више, и неутралност није, просто ствар рата на датом ступњу.

Р: Несумњиво, али могуће учешће многих земаља не мења односе моћи. Измерите то у вашем уму, и видећете како ће се баланс наставити, чак и ако и остале европске земље уђу у рат. Да додам, a то је веома важно, ниједна од тих држава које ће ући у рат на страни Енглеске и Француске, неће бити способна да им одузме вођство, као резултат разлога који ће спречити њихов напад на СССР, оне ће одржати њихову важност.

Г: Заборављате Сједињене Државе.

Р: За који тренутак ћете видети да нисам. Ограничићу се само на истраживање њихове функције у прелиминарном програму, који ће нас сада заокупирати, и рећи ћу да Америка неће бити способна да присили Француску и Енглеску да истовремено нападну Хитлера и Стаљина. Да би то постигле, Сједињене Државе су морале да уђу у рат од првог дана. Али то је немогуће. На првом месту зато што у прошлости Америка није ушла у рат ако није била нападнута. Њени владари могу удесити тако да она буде нападнута, ако им то буде одговарало. У вези тога, могу вас уверити.

28

да у оним случајевима када провокација није успела, и непријатељ није реаговао на њу, агресија је била измишљена. У њиховом првом међународном рату, рату против Шпаније, у њен пораз су они били сигурни, они (тј. званични владари САД - Ж.С.) су измислили агресији, или боље речено, "они" (тј. Илуминати - једини и стварни владари САД) су је измислили 1914. провокација је успела. Истина, може се дискутовати да ли је постојала само једна провокација, али правило које нема изузетке је да онај који предузима изненадни напад, без упозорења, то чини уз помоћ провокације. Сада је то тако, та сјајна америчка техника, коју ја, у сваком тренутку поздрављам са добродошлицом, је подложна једном услову, та агресија ће се догодити у погодном тренутку, тј. у тренутку који је потребан Сједињеним Државама које ће бити нападнуте, то онда значи, када оне буду наоружане. (тај тренутак је дошао 7. децембра 1941. Рузвелтова влада је испровоцирала јапански напад на Перл Харбур - Ж.С.) У Америци је сада мање од сто хиљада људи под оружјем и осредња авијација, она има само морнарицу, вредну пажње. Али ви можете разумети да, имајући то, она не може наговорити њене савезнике да се одлуче на напад на СССР, пошто Енглеска и Француска имају предност само на мору. Ја сам вам исто тако доказао да са те стране не може бити промене у упоредној моћи снага.

Г: Слажући се са вама, о томе поново тражим да још више објасните техничку реализацију.

Р: Као што сте већ видели, дато подударање интереса Стаљина и Хитлера у вези Пољске се своди на формализацију те потпуне сличности уплива и ка стварању пакта о двоструком нападу.

Г: И ви мислите да је то лако?

Р: Искрено говорећи, не. Овде нам је потребна дипломатија која је много искуснија од Стаљинове. Морао би се обезбедити неко којег је Стаљин погубио или неко ко сада труне у Лубјанци. У ранијим временима Литвинов би био погодан, уз неке тешкоће, премда његова раса (Литвинов је био Јеврејин - Ж.С.) би била велика препрека за преговоре са Хитлером, али он је сада докрајчен човек и уништен ужасном паником, он искушава животињски страх од Молотова, чак и више него од Стаљина. Његов цео таленат је сада усмерен ка томе да они (Стаљин и Молотов - Ж.С.) не помисле да је он троцкиста. Ако би он чуо о неопходности аранжирања ближих односа са Хитлером, било би му довољно да се за њега исфабрикује доказ његовог троцкизма. He видим човека који је способан за тај посао, у сваком случају, он би морао да буде чистокрвни Рус. Могао бих понудити моје услуге усмеравања. У садашњем тренутку, сугерисао бих ономе који започиње преговоре, да би они морали бити у строгој тајности, али са великом отвореношћу и искреношћу. Са датим читавим зидом предрасуда, једино истина може преварити Хитлера.

Г: Ја опет не разумем ваше парадоксално изражавање.

Р: Опростите, али то само изгледа тако, присиљен сам синтезом да тако радим. Желео сам да кажем да са Хитлером се мора играти чиста игра, у вези конкретних и најхитнијих питања. Неопходно је да му се покаже да се игра не игра да би му се испровоцирао рат на два фронта. На пример, могуће је да му се обећа, и докаже да, у најпогоднијем тренутку, ће наша мобилизација бити ограничена само на мали број снага, потребних за инвазију на Пољску, и да те снаге неће бити велике. По нашем стварном плану ми ћемо морати да сместимо главнину снага да се суоче са могућим англо-француским нападом. Стаљин ће морати да буде великодушан са прелиминарним снабдевањем, које ће Хитлер захтевати, углавном нафту. To је оно што ми је у трену пало на памет. Хиљаде друтих питања ће искрснути, сличног карактера, која ће морати да се реше тако да Хитлер, видевши у пракси, да ми желимо само да окупирамо наш део Пољске, би био потпуно сигуран у то. И пошто ће пракса бити баш таква, он ће бити преварен истином.

Г: Али у чему је, у том случају, превара?

Р: Даћу вам неколико минута времена, тако да сами можете открити у чему је превара Хитлера. Али прво желим да нагласим, и ви бисте требали да то приметите, да план који сам овде назначио је логичан и нормалан, и мислим да се може постићи то да ће капиталистичке државе уништити једна другу, ако неко доведе до судара два крила, фашистичког и буржоаског. Ја понављам да је план логичан и нормалан. Као што сте већ могли да видите, тамо нема интервенције мистериозних и неуобичајених фактора. Укратко, да би се могао остварити план потребна је "њихова" интервенција. А сад бих волео да погађам ваше мисли, да ли ви сада мислите да би било глупо губити време доказујући недоказиву егзистенцију и моћ коју имају "они"? Зар не?

Г: У праву сте.

Р: Будите искрени према мени. Зар заиста не примећујете "њихову" интервенцију. Информисао сам вас, желећи да вам помогнем, да њихова интервенција постоји и да је одлучна, и из тог разлога логичност и природност плана су само појаве. Зар је заиста истина да ви не видите "њих".

29

Г: Искрено говорећи, не.

Р: Логичност и природност мог плана је само спољашњост. Било би природно и логично да Хитлер и Стаљин нанесу пораз један другоме. За демократије, то би било једноставна и лака ствар, ако би морале да предложе такав један циљ, за њих би то било довољно да се Хитлеру дозволи, обратите пажњу, "дозволи" да нападне Стаљина. Немојте ми рећи да би Немачка могла да буде поражена. Ако руске даљине и ужасан страх Стаљина и његових следбеника од Хитлерове осовине и реванш њихових жртава, неће бити довољни да се постигне војно исцрпљивање Немачке, онда за демократије неће бити препрека да, видевши да Стаљин губи на снази, почну да му промишљено и методично помогну, настављајући да му дају помоћ до потпуног исцрпљивања обе армије. У стварности, то би било лако, природно и логично, када би мотиви и циљеви које су предложиле демократије, a у које највећи број њихових следбеника верује, били истина, а не оно што су у стварности - изговори. Постоји само један циљ, један једини циљ, Тријумф комунизма, није Москва та која ће наметнути његову вољу демократијама него Њујорк, не "Коминтерна", него "Каминтерна" Вол Стрита. Ко би други могао да наметне Европи такву очигледну противуречност? Која је сила може водити ка њеном потпуном самоубиству? Само једна сила је способна да то уради, новац. Новац је моћ, и само моћ.

Г: Бићу искрен са вама Раковски. Признајем да имате изузетан дар талента. Ви поседујете бриљантну дијалектику, убедљиву и суптилну, када вам то није довољно, тада ваша имагинација диригује средствима да прошири вашу обојену четкицу, док ви измишљате бриљантне и јасне перспективе, али све то, мада провоцира мој ентузијазам, није довољно за мене. Прећи ћу преко постављања вама, и правићу се да верујем у све што сте рекли.

Р: И ја ћу вам дати одговоре, али само под једним условом, да не додате ништа ономе што ћу рећи, нити да закључујете дедукцијом.

Г: Обећавам. Ви тврдите да "они" спречавају, или ће спречити немачко-совјетски рат, који је логичан са тачке гледишта капиталиста. Јесам ли то коректно објаснио?

Р: Да, тачно тако.

Г: Али стварност садашњег тренутка је таква, да је Немачкој допуштено да се поново наоружа и прошири. To је чињеница. Ја већ знам да је, у складу са вашим објашњењем, то предвиђено троцкистичким планом, који је пропао захваљујући "чисткама" које се сада спроводе, према томе, циљ је пропао. У суочавању са новом ситуацијом, ви саветујете само то, да Хитлер и Стаљин би требало да потпишу пакт и поделе Пољску. Питам вас, како се може обезбедити гаранција да, имајући пакт или немајући, спроводећи или не спроводећи поделу, Хитлер неће напасти СССР?

Р: To се не може гарантовати.

Г: Онда, зашто ићи на разговоре?

Р: He журите. Огромна претња СССР-у је стварна и постоји. To није хипотеза, нити вербална претња. To је чињеница, и то чињеница која обавезује. "Они" већ имају супериорност над Стаљином, супериорност која се не може порицати. Стаљину је понуђена само једна алтернатива, право да изабере, али не и пуна слобода. Напад на Стаљина ће доћи у сваком случају, уз њихову сагласност. "Они" не морају ништа да ураде да би се то догодило, него само да му пруже шансу за деловање. To је основна и одређујућа реалност, коју сте ви заборавили услед вашег прекомерног кремаљског начина размишљања. Егоцентризам, господине, чист егоцентризам.

Г: Право да бира?

Р: Дефинисаћу то тачно још једном, али укратко, било да ће бити напада на Стаљина, или ће доћи до реализације плана који сам ја назначио, по којем ће европске капиталистичке земље уништити једна другу. Ако Стаљин жели да преживи, онда ће он бити принуђен да оствари план који је предложен са моје стране, а ратификовали "они".

Г: Али шта ако одбије?

Р: To ће за њега бити немогуће. Експанзија и наоружавање Немачке ће се наставити. Када се Стаљин буде суочио са том гигантском претњом, онда, шта ће он да ради? To ће му налагати његов нагон самоодржања.

Г: Изгледа да се догађаји могу развијати само у складу са наређењима која су издали "они".

30

Р: Тако је. Наравно, у СССР-у, данас, ствари су још увек такве какве су, али, пре или касније, догодиће се све баш тако. Није тешко предсказати и сугерисати спровођење нечега, ако је то профитабилно за особе које морају да реализују ствар, у датом случају Стаљину, који тешко да размишља о самоубиству, много теже је дати прогнозу и принудити на деловање како је потребно, некога за кога то није профитабилно, али мора да делује без обзира на то, у датом случају демократије. Дао сам објашњење за овај тренутак, да бих дао конкретну слику стварног положаја. Одбијте лажну мисао да сте ви арбитри у датој ситуацији, пошто су "они" арбитри.

Г: "Они" у првом и другом случају стога, ми се морамо споразумевати са сенкама?

Р: Али, да ли су чињенице сенке? Међународна ситуација ће бити ванредна, али не и сенковита, то је реално, веома реално. To није чудно, ту је предодређена будућа политика. Да ли ви мислите да је то рад сенки?

Г: Али, хајде да видимо, претпоставимо да је ваш план прихваћен. Али ми морамо имати нешто опипљиво, лично, да бисмо могли да спроведемо преговоре.

Р: На пример?

Г: Неку особу са пуномоћјем за представљање.

Р: Али због чега? Само због задовољства да се упознате са њом? Због задовољствa разговора? Имајте на уму да претпостављена особа, у случају да се појави, неће вам предати акредитиве са печатима и ознаке, нити носити дипломатску униформу, а најмање човек који припада "њима". Ако би морала да каже нешто или обећа, онда то не би имало правну снагу или значење пакта. Схватите да "они" нису држава, "они" су оно што је била Интернационала 1917. и што је још увек, ништа и у исто време све. Замислите у себи, ако би било могуће да СССР преговара са масонеријом, са шпијунском организацијом, са македонским комитама, хрватским усташама. Зар не би неки правни споразуми били потписани? Такви пактови, као Лењинов са немачком врховном командом, као пакт Троцког са "њима" су реализовани без икаквих писаних докумената и без потписа. Једина гаранција за њихово извршење је укорењена у околности да спровођење онога о чему је постигнут споразум је профитабилан за стране у пакту, та гаранција је сама стварност у пакту, ма какав био његов значај.

Г: Од чега ви полазите у садашњем случају?

Р: Једноставно, почео бих од сутрашњег гласа ка Берлину.

Г: Да би се сложили око напада на Пољску?

Р: Ја не бих почео са тиме. Ја бих изложио спремност на уступке и наговестио о извесном неслагању (Совјетског Савеза тј. Стаљина - Ж.С.) са демократијама, попустио бих у Шпанији. To би био чин охрабрења, а затим бих дао миг у вези Пољске. Као што видите, ништа компромисно, али довољно да део OKW-a (Немачка врховна команда), бизмаркисти, како се називају, би могли да неке аргументе ставе пред Хитлера.

Г: И ништа више?

Р: За почетак, ништа више, то је већ један велики дипломатски задатак.

Г: Искрено говореће, имајући на уму циљеве који су доминирали у Кремљу, не мислим да би се сада ико усудио да саветује тако радикалну промену међународне политике. Предлажем вам, Раковски, да се преобразите у машти, у особу у Кремљу која би морала да донесе одлуку. На основу само ваших открића, како ја то видим, било би немогуће било кога убедити. Ја лично, пошто сам вас слушао и у исто време, нећу негирати, искусивши снажан утицај ваших објашњења, ваше личности, нисам ниједног тренутка био у искушењу да сматрам немачко-совјетски пакт нечим остварљивим.

Р: Међународна ситуација ће принудити незаустављивом снагом...

Г: Али то би било губљење времена. Размотрите нешто конкретно, нешто што бих могао да узмем за доказ ваше веродостојности и поверљивости. У супротном, не бих се усудио да пренесем вашу информацију о нашем разговору, ја бих је уредио са свом пажњом, али то би стигло до архива Кремља, и остало тамо.

Р: Зар не би било довољно да изведемо да се то узме у разматрање, ако би неко, чак и на најзваничнији начин, морао да разговара са неком веома важном особом?

31

Г: Чини ми се да би то било нешто реално.

Р: Али са којом?

Г: To је само моје лично мишљење, Раковски. Ви сте споменули конкретне особе, велике финансијере, ако добро памтим, ви сте говорили о извесном Шифу, затим сте поменули другог, који је ишао код Хитлера у сврху његовог финансирања. Постоје такође политичари или личности на високом положају, које припадају "њима", или ако волите, служе "њима". Неко такав би био од користи да би се започело нешто практично. Да ли знате некога?

Р: He мислим да је то неопходно. Размислите, о чему би се преговарало? Вероватно о плану који сам дао, зар не? У садашњем тренутку "они" немају потребе да раде било шта, у том контексту. "Њихова" мисија је да "не раде". И из тог разлога ви не бисте могли да се споразумете о било каквој позитивној акцији, нити бисте је могли захтевати. Запамтите то, и добро размотрите.

Г: Чак и да је тако, ипак у погледу вашег личног мишљења мора постојати реалност, чак и ако је бескорисна... човек, једна личност, шта би потврдило кредибилитет моћи коју ви приписујете "њима".

Р: Задовољићу вас, иако сам сигуран у бескорисност тога. Већ сам рекао да не знам ко је део "њих", али имам уверавања од особе која је морала да их зна.

Г: Од кога?

Р: Од Троцког. Од Троцког и знам само да је један од "њих" био Ратенау (Валтер Ратенау, немачки политичар из времена Вајмарске републике - Ж.С.), који је добро познат из Рапала. Ви видите задњег од "њих" који је заузимао политички и друштвени положај, пошто је он био тај, који је пробио економску блокаду СССР-а. Упркос чињеници да је био један од највећих милионера, наравно, такав је исти био и Лионел Ротшилд. Могу са сигурношћу споменути само та имена. Природно, могу именовати још више људи, које ја одређујем да су потпуно "њихови" али не могу потврдити коме ти људи командују или коме служе.

Г: Помените неке од њих.

Р: Као институције, Банка Кун, Леб и Компанија из Вол Стрита, тој банци припадају породице Шиф, Варбург, Леб и Кун. Кажем фамилије да бих нагласио неколико имена, пошто су све оне међусобно повезане браковима. Затим, Барух, Франк-Фуртер, Алтшул, Коен, Бенџамин, Штраус, Штајнхарт, Блом, Розенман, Липман, Леман, Драјфус, Ламонт, Ротшилд, Лорд, Мандел, Моргентау, Езекијел, Ласки. Мислим да је довољно имена. Ако бих напрегнуо памћење, онда бих можда запамтио и више, али понављам, не знам ко међу њима може бити неко од "њих" и чак не могу тврдити да је било ко од њих дефинитивно из њиховог броја. Желим да избегнем сваку одговорност. Али мислим сигурно, да било која од особа које сам набројао, чак и она које не припада "њима", би могла да одведе до "њих", са било којим важним предлогом. Наравно, независно да ли нека од тих особа припада "њима" или не, нико не може да очекује директан одговор. Одговор ће бити дат чињеницама. To је непроменљива тактика коју они преферирају, и са којом присиљавају неког да рачуна. На пример, ако би ризиковали да започнете дипломатске иницијативе, ви не бисте требали да употребљавате метод личног прилажења "њима", морало би се ограничити само на изражавање мишљења, излагање неке рационалне хипотезе, која зависи од непознатих фактора. Онда преостаје само да се чека.

Г: Ви схватате да ја немам у овом тренутку, списак имена на располагању, да бих потврдио све људе које сте поменули. Ја сматрам да су они вероватно негде далеко. Где?

Р: Већина њих, у Сједињеним Државама.

Г: Молим вас, схватите да, ако треба да одлучимо да делујемо, онда бисмо морали да посветимо доста времена томе. Али ствар је хитна, али не за нас, него за вас, Раковски.

Р: За мене?

Г: Да, за вас. Сетите се да ће ваш процес доћи врло брзо. He знам, али мислим да не би било ризично узети да, ако је све о чему се дискутовало овде, било од интереса за Кремљ, онда их то мора интересовати пре него што се појавите пред трибуналом. Ја мислим да је у вашем личном интересу да нам предложите нешто брже. Најважнија ствар је добити доказе да сте говорили истину, и урадити то, не у периоду од неколико седмица, него од неколико дана. Мислим, ако успете у томе, онда бих вам скоро могао дати чврста уверавања у вези могућности спасавања вашег живота. У обрнутом случају, не одговарам низашта.

32

Р: На крају, преузећу ризик. Да ли знате да ли је Дејвис присутан у Москви? Да, амбасадор Сједињених Држава.

Г: Мислим да јесте, он се вратио.

Р: Само један изузетна ситуација даје ми право, како ја то видим, против правила, да употребим једног званичног посредника.

Г: Због тога ми можемо мислити да је америчка влада иза свега тога...

Р: He иза, него испод свега тога.

Г: Рузвелт?

Р: Шта ја знам? Ја могу само да дођем до закључка. Ви сте сво време опседнути манијом политичке шпијунаже. Ја могу исфабриковати, да бих вам удовољио, целу историју, имам више него довољну имагинацију, података и истинитих факата, да бих вам пружио веродостојност појава, a то ће бити доза да све изгледа очигледно. Али зар нису опште познате чињенице очигледније. И ви их можете допунити вашом имагинацијом, ако желите. Погледајте. Сетите се јутра, 24. октобра 1929. Доћи ћe време, када ће тај дан у историји револуције бити важнији него октобар 1917. На дан 24. октобра догодио се слом њујоршке берзе, почетак депресије, стварне револуције.

(Слом берзе у Њујорку су исценирали Илуминати преко криминалних oперација америчког Система Федералних Резерви, приватне банкарске корпорације која је главни инструмент власти интернационалних банкара над САД - Ж.С.)

Четири године Хуверове владавине су године револуционарног прогреса, 12 до 15 милиона у штрајку. У фебруару 1933. одиграва се последњи удар кризе уз затварање банака. Тешко је учинити више, него што је капитал учинио да би сломио "класичног Американца", који је још на његовој индустријској основи и економској вези поробљен од стране Вол Стрита. Познато је да било какво осиромашење у економији, било то у односу на друштво или животиње, даје процват паразитизма, а капитал је велики паразит. Али та америчка револуција, није само следила циљ повећања моћи новца за оне који су имали право да га употребљавају, она је претендовала на чак и више. Иако је моћ новца, политичка моћ, али пре тога, она је коришћена индиректно, али сада се моћ новца трансформисала у директну моћ. Човек преко кога су "они" употребили ту моћ је био Френклин Рузвелт. Да ли сте схватили? Запазите следеће, те 1929. године, прве године америчке револуције, у фебруару Троцки напушта Русију, слом се догађа у октобру... Финансирање Хитлера је договорено у јулу 1929. Ви мислите да је све то било случајно? Четири године владавине Хувера су искоришћене за припремање освајања власти у Сједињеним Државама и СССР-у, тамо средствима финансијске револуције, а овде уз помоћ рата и пораза који је требао да уследи. Да ли нека добра новела, са маштом, може бити очигледнија за вас. Ви можете да разумете да извршење плана таквог обима, захтева специјалног човека, који може да усмерава извршну власт у Сједињеним Државама, Kojи је предодређен (од стране Илумината - Ж.С.) да буде сила која организује и одлучује. Тај човек је био Френклин и Елеонора Рузвелт. И дозволите ми да кажем, да то двополно биће, није просто иронија. Он је морао да избегне сваку могућу Далилу.

Г: Да ли је Рузвелт један од "њих"?

Р: Ја не знам да ли је он један од "њих", или је само подређен "њима". Шта више још желите? Мислим да је он свестан његове мисије, али не могу да потврдим да ли је он послушан под претњом уцене или је он један од оних који владају, истина је да је он спровео његову мисију, реализовао све акције, које су му пажљиво биле назначене. He питајте ме више, јер ја више не знам.

Г: У случају да се одлучи да се приступи Дејвису, у којој форми бисте ви то учинили?

Р: Пре свега, ви морате одабрати особу таквог типа попут "барона", он би могао бити користан. Да ли је још жив?

Г: He знам.

Р: У реду, избор особа је препуштен вама. Ваш делегат се мора представити као поверљив и пристојан, али најбоље од свега, као скривени опозиционар. Разговор се мора водити паметно, разматрајући контрадикторан положај у који је СССР гурнут од стране европских демократија путем њиховог савеза против националсоцијализма. A то је, закључивање савеза (СССР-а - Ж.С.) са британским и француским империјализмом, у циљу уништења потенцијалног империјализма

33

(Хитлерове Немачке - Ж.С.). Циљ вербалног изражавања мора бити придруживање лажне совјетске позиције, подједнако лажној позицији америчке демократије. Она (тј. совјетска позиција - Ж.С.) види себе принуђеном да помаже колонијални империјализам ради одбране демократије у Енглеској и Француској. Као што видите, питање је стављено на јаку логичку основу. После тога је већ лако формулисати хипотезу о акцији. Прво, ни СССР ни Сједињене Државе нису заинтересоване за европски империјализам, и према томе, расправа се може водити само по питању хегемоније,

(САД и СССР су подједнако у току и после Другог светског рата подстицале тзв. антиколонијалну револуцију, а "расправу" су водиле скоро пола века свим расположивим средствима, у доба хладног рата. СССР је пао када су Илуминати, сити такве расправе, пошто су ојачали Уједињене Нације, одлучили да ту "расправу" окончају. - Ж.С.)

идеолошки. Два економски, Русија и Америка желе уништење европског колонијалног империјализма, било то директно или заобилазно. Сједињене Државе то желе чак и више. Ако Европа треба да изгуби сву њену моћ у новом рату, онда Енглеска, немајући сопствене снаге, са нестанком Европе као силе би се од првог дана наслонила, са свом својом тежином, са целом својом империјом у којој се говори енглески, на Сједињене Државе, што би било неизбежно и у политичком и у економском смислу. Анализирајте оно што сте чули у светлу левичарске завере, како би неко рекао, а да не шокирате било ког америчког буржуја. Дошавши до ове тачке, морао би се направити интервал од неколико дана. Затим, забележивши реакцију, биће неопходно да се иде даље. Сада Хитлер напредује. Ту се може показати било каква агресија, он је у потпуности агресор, и ту не може бити сумње. И онда се може поставити питање. Какву заједничку акцију би могле да предузму Сједињене Државе и Совјетски Савез у погледу рата измећу империјалиста, који га желе? Одговор би могао бити, неутралност. Може се расправљати, да, неутралност, али она не зависи само од жеља једне стране, него такође и од агресора. Гаранције неутралности може бити само када агресор не може да нападне, или му то не одговара. У ту сврху, непогрешиви одговор је, напад агресора на другу империјалистичку државу. Из тога је веома лако доћи до изражавања неопходности и моралности у погледу гаранције сигурности, провоцирања судара између империјалиста, ако се тај судар не би догодио добровољно. Ако би се то прихватило у теорији, а биће прихваћено, онда се могу регулисати питања акције у пракси, што ће бити само ствар технике.

Ево плана:

1) Пакт са Хитлером за поделу Чехословачке или Пољске (боље ова последња).

2) Хитлер ће прихватити. Ако је он способан да подржава блеф освајања, тј. освајања нечега у савезу са СССР-ом, онда ће за њега постојати пуна гаранција да ће демократије устукнути. Он ће бити неспособан да поверује у њихове вербалне претње, пошто зна да они (тј. Енглеска и Француска - Ж.С.), који покушавају да застраше ратним претњама су, у исто време, учесници у разоружавању, и то разоружавање је стварно.

3) Демократије ће напасти Хитлера, а не Стаљина, оне ће рећи народу да су обојица криви за агресију и поделу, али стратешки и логични разлози их присиљавају да их поразе једног по једног, прво Хитлера а затим Стаљина.

Г: Али, зар они неће бити обманути истином?

Р: Али како? Зар Стаљин не располаже слободом акције, да помогне Хитлеру у довољној мери? Зар нисмо ставили у његове руке могућност настављања рата измећу капиталиста до последњег човека? Са чиме га они могу напасти? Исцрпљене државе Запада ће већ имати пуне руке посла са унутрашњом комунистичком револуцијом, која у другом случају мора тријумфовати.

Г: Ако Хитлер постигне брзу победу и ако, попут Наполеона, мобилише целу Европу против СССР-а?

Р: To је потпуно невероватно! Ви заборављате постојање Сједињених Држава. Ви одбацујете фактор веће силе. Зар није природно да Америка, имитирајући Стаљина, на својој страни помогне демократске државе? Ако би се координирала "против казаљки сата", помоћ обема странама, онда ће, према томе, бити осигурано, без могућности неуспеха, стално ширење рата.

Г: А Јапан?

Р: Зар није Кина довољна за њега? Нека им Стаљин гарантује неутралност. Јапанци веома воле самоубиство, али не до те мере, да би били способни да истовремено нападну Кину и СССР. Још примедби?

34

Г: He, ако то зависи од мене, ја бих покушао... Али да ли ви верујете да делегат...?

Р: Да, верујем. Нисам имао шансу да разговарам са њим, али запазите један детаљ, наименовање Дејвиса је обелодањено новембра 1936. Ми морамо претпоставити да је Рузвелт размишљао о његовом слању што скорије, и са тиме на уму је започео прелиминарне кораке, ми знамо да разматрање ствари и званичних објашњења мора одузети више од два месеца. Очигледно, његово наименовање је договорено у августу. А шта се десило у августу? У августу су стрељани Зиновјев и Камењев. Спреман сам да се закунем да је његово наименовање направљено у сврху новог укључивања "њих" у политику Стаљина. Да, ја тако мислим. Са каквим је унутрашњим узбуђењем он морао путовати, видевши како један после друтог, падају шефови опозиције, у "чисткама" које су следиле једна после друге. Да ли знате да ли је он био присутан на суђењу Радеку?

Г: Да.

Р: Ви ћете га видети. Разговарајте са њим. Он то већ месецима очекује.

Г: Ове ноћи морамо завршити, али пре него што се растанемо, желим да знам још нешто. Претпоставимо да је све то истина, и да ће бити спроведено са потпуним успехом. "они" ће поставити коначне услове. Погодите који би то могли бити?

Р: To није тешко претпоставити. Први услов ће бити окончавање егзекуција комуниста, a то значи троцкиста, како их ви називате. Онда, наравно, "они" ће захтевати успостављање неколико зона утицаја, како сам поменуо. Границе које ће оделити формални комунизам од стварног. To је најважнији услов. Биће обостраних уступака ради обостране помоћи, за време док план траје и спроводи се. Видећете, на пример, парадоксалан феномен, да ће цела гомила људи, непријатеља Стаљина, њему помоћи, не они неће обавезно бити пролетери. Појавиће се утицајне личности из свих слојева друштва, чак и високих, које ће помоћи Стаљинов формални комунизам, када он постане, ако не стварни, а оно бар објективни комунизам. Да ли сте ме разумели?

Г: Мало. Ви тако замотавате ствари у непробојну казуалистику.

Р: Ако је неопходно завршити, ја могу да се изразим само на тај начин. Хајде да видимо да ли нећу моћи да вам још једном помогнем да разумете. Познато је да је марксизам назван хегелијанским. Тако је то питање вулгаризовано. Хегелијански идеализам је широко прилагођавање недовољном разумевању Запада, природног мистицизма Баруха Спинозе. "Они" су спинозисти, можда ствар стоји обрнуто, спиносизам је од "њих", пошто је он (тј. спиносизам - Ж.С.) само једна верзија адекватна епохи "њихове" философије, али много ранија верзија. (Философија Хегела, Спинозе, тајних друштава, светске масонерије и Илумината, је заснована на доктрини пантеизма, која негира постојање личног Бога - Ж.С.) После свега, хегелијанац, а из тог разлога, исто тако и следбеник Спинозе, је посвећен својој вери, али само привремено, тактички. Ствар не стоји тако, како тврди марксизам, да као резултат елиминације супротности долази синтеза. Она је резултат међусобне фузије, из тезе и антитезе настаје синтеза, реалност, истина, као коначна хармонија између субјективног и објективног. Анализирајте обоје. У Москви постоји комунизам, у Њујорку капитализам. To је исто као теза и антитеза. У Москви је субјективно комунизам, али капитализам објективно - државни капитализам. Њујорк, Капитализам субјективно, али комунизам објективно. Једна лична синтеза, истина, Финансијска интернационала, капиталиста-комуниста једно. "Они".

...

Састанак је трајао око шест сати. Још једном сам дао дрогу Раковском. Дрога је, очигледно, радила добро, иако сам могао то да приметим само преко извесних симптома анимације. Али, мислим да би Раковски говорио баш то исто и у нормалним условима. Нема сумње да се тема разговора тицала његове специјалности, и он је имао страствену жељу да изложи то, о чему је говорно. Јер, ако је све то истина, онда је направљен енергичан покушај да се присили на тријумф та идеја и план. Ако је све то неистина, онда је то била изванредна фантазија и диван маневар за спасавање његовог, већ уништеног живота. Моје мишљење о свему што се чуло, не може бити од било какве важности. Немам довољну ерудицију да бих разумео универзалност и хоризонте свега тога. Када је Раковски дотакао најважнији део теме, имао сам исти осећај као у тренутку када сам видео себе на рентгенском екрану. Моје изненађене очи су виделе нешто раштркано и тамно, али стварно. Нешто као утвара. Морао сам да ускладим његову фигуру и покрете, корелације и акције до степена на којем је било могуће да погађам, уз помоћ логичке интуиције. Мислим да сам посматрао, током неколико сати радиограф револуције светских размера. Могуће је да је радиограф био делом лош, деформисан, захваљујући околностима и особама који су га одржавале, није тек тако да су лаж и претварање у револуционарној борби прихваћени као морални. И Раковски, страствени дијалектичар, велике културе, и првокласни

35

оратор, је пре свега и изнад свега револуционарни фанатик. Поново сам читао разговор, много пута, али сваки пут бих осећао како у мени расте осећање некомпетентности у вези тога. To је било до тада, када је мени и целом свету изгледало да су истина и очигледна реалност, као гранитни блокови, где друштвени поредак стоји као стена, непокретно и постојано, све се то претворило у густу маглу. Појављују се колосалне, немерљиве, невидљиве силе, са категоричким императивом, без послушности икоме, подмукле и титанске у исто време, нешто као магнетизам, електрицитет или привлачење Земље. У присуству тог феноменалног открића, осећао сам се као човек из каменог доба, чија је глава још увек пуна примитивних предрасуда у вези природних феномена, и који је одједном премештан у ноћ данашњег Париза. Ја сам запрепашћен чак и више него што би то он био. Много пута се нисам слагао. У почетку сам убедио себе да, све што је Раковски говорио је било производ његове изванредне имагинације. Али, чак и уверивши себе да сам био играчка у рукама највећег од свих писаца романа, покушао сам да нађем довољну силу, логичке разлоге и чак људе, са довољном персоналношћу, који би били способни да објасне тај гигантски прогрес револуције. Морам да признам да, ако су ту учествовале само оне силе, као и разлози и људи, који су званично споменути у писаним историјама, онда морам изјавити да је револуција чудо нашег доба. He, када сам слушао Раковског, нисам могао да признам да је једна мала група Јевреја, која је емигрирала из Лондона, постигла то, да тај "баук револуције" који је предвидео Маркс у првим редовима Манифеста, је постао данас гигантска реалност и универзална претња. Било, да је оно што је Раковски рекао истина или не, било да је стварна тајна комунизма - интернационални капитал, очигледна је истина за мене, да Маркс, Лењин, Троцки и Стаљин, нису довољно објашњење за оно што се догађа. Било да су ти људи стварност или фантазија, а које Раковски зове "они", са скоро религиозним дрхтајем у свом гласу, под знаком је питања. Али, ако "они" не постоје, онда ћу морати да кажем о њима оно што је Волтер рекао о Богу, требало би их измислити, пошто само у том случају (тј. у случају да постоје "они" - Илуминати и њихова завера за успостављање Новог Светског Поретка - Ж.С.), можемо објаснити постојање, обим и силу те светске револуције. После свега, ја немам наде да ћу то да видим. Мој положај ми не дозвољава да са оптимизмом гледам на то да ћу да преживим до блиске будућности. Али то самоубиство буржоаских европских држава, о коме је Раковски говорио, и за које он доказује да је неизбежно, би било за мене, који нисам био посвећен у тајну, помпезни и дефинитивни доказ.

Када је Раковски одведен на његово место заточења, Габријел је остао неко време замишљен у себи. Гледао сам га, не видевши га, у ствари, моје идеје и концепције су губиле тло под ногама, и немо су се уклониле."Како ви гледате на све ово?", упита Габријел."He знам, не знам" - одговорих и говорио сам истину, али сам додао,"Мислим да је он један запањујући човек, и ако имамо посла са фалсификатом, онда је то изванредно, у сваком случају то је ствар генија.""Као резултат тога, ако будемо имали времена, морамо разменити погледе. Увек сам заинтересован за мишљење профанога, једног доктора. Али сада се морамо договорити око нашег програма. Ви ми требате као професионалац, али и као пристојан човек. Оно што сте чули, као резултат ваше необичне функције, може бити ветар и дим који носи ветар, али то такође може бити нешто од значаја којег ништа друго неће превазићи. Овде је умерена терминологија неприкладна. У овој датој последњој могућности (тј. да је оно што је Раковски изложио као технику светске јудеомасонске субверзије, истина, као што јесте - Ж.С.), снажан осећај опреза ме присиљава да ограничим број људи који зна за ово. Овог тренутка, то знамо само ви и ја. Човек који је управљао магнетофоном не зна ништа француски. Чињеница да нисмо разговарали на руском, није био мој каприц. Укратко, бићу вам захвалан да будете преводилац. Спавајте неколико сати. Ја ћу сада дати неопходне инструкције, тако да би техничар ускладио време са вама, и што пре ви морате превести и записати разговор који ће он вама репродуковати. Биће то тежак посао. Ви не можете користити писаћу машину. И магнетофон ће се окретати веома споро. Када урадите француску верзију, ја ћу је прочитати. Неколико примедби и бележака ће бити неопходно, и додаћу их. Да ли знате да користите писаћу машину?""Врло лоше, врло лоше, само са два прста.""Средићемо то, некако. Молим вас, што мање грешака." Уредили смо да започнемо рад у 11 часова, а већ је било седам. Остали смо да мало одспавамо. Звали су ме на време. Сели смо у моју малу собу. Габријел ме је замолио да направим две копије превода. Направио сам три, да бих једну сакрио за себе. Преузео сам ризик, када је он отишао у Москву. Није ми жао што сам имао храбрости за то.

...

Епилог

Као што је добро познато, Стаљин је прихватио савет Раковског. Било је пакта са Хитлером. Исто тако, Други светски рат је послужио једино интересима револуције. Тајне тих промена

36

политике могу се разумети из даљег разговора између Габријела и доктора Ландовског, који је дат у каснијем поглављу Црвене симфоније. Ево неких одломака:

Габријел: Да ли се сећате разговора са Раковским? Да ли знате да он није осуђен на смрт? Знајући све то, не би требало да будете изненађени да је друг Стаљин сматрао да би било мудро покушати са тим, очигледно тако невероватним планом. Ту се ништа не ризикује, напротив, може се обавити велики посао. Ако напрегнете сећање, ви ћете моћи да разумете неколико ствари.

Доктор: Сећам се свега, више него добро. He заборавите да сам чуо разговор два пута, затим сам га оба пута записао и још превео. Могу ли знати, да ли знате људе које је Раковски назвао "они"?

Габријел: Да вам покажем моје поверење, рећи ћу вам - не! Ми не знамо са сигурношћу ко су "они", али у последњем тренутку смо потврдили велики део онога што је Раковски рекао, на пример, тачно је да су Хитлера финансирали банкари Вол Стрита. Још много тога је такође тачно. Свих ових месеци, колико вас нисам видео, посветио сам се истраживању у вези информације Раковског. Истина је да нисам био у могућности да установим баш који су људи тако нарочите особе, али чињеница је да постоји нека врста средине, која се састоји од финансијера, политичара, научника, чак и црквених лица високог ранга, богатства и моћи, која заузимају висока места, ако би неко судио о њиховом положају (углавном као осредњих људи), преко резултата, онда изгледа чудно и необјашњиво, барем у светлу обичних схватања... пошто у ствари, они су веома слични по идејама, са идејама комунизма. Наравно, са врло специјалним комунистичким идејама. Али оставимо сва та питања по страни, разматрајући тен, линију и профил, пошто, како би Раковски рекао, они, имитирајући Стаљина у делању и грешкама, објективно граде комунизам. (Нагласио Ж.С.)

(Програм интернационалних банкара - Илумината је изградња светског масонског. банкарског комунизма. Име тог специјалног комунизма је данас добро познато. To је Нови Светски Поредак, који значи укидање суверених држава, национализма, хришћанских вредности и хришћанства, приватне својине, права наслеђа, затим успостављање светске банке, светске полицијске силе, a то су данашње терористичке формације Уједињених нација, потпуна контрола сваког појединца на планети, и на крају стварање једне светске владе. Ово сведочанство Стаљиновог агента Габријела, које потврђује исказ Раковског, тј. постојање светске завере Илумината, је довољно поучно и веродостојно. - Ж.С.)

Није било ничег конкретног, али није било ни одбијања, нити тргања огртача. Напротив, они су према свему изразили велику пажњу. Амбасадор Дејвис је пажљиво наговестио на прошлим суђењима, и чак ишао тако далеко, да је наговестио да би се много могло постићи у јавном мнењу Америке, у случају амнестије Раковског, у блиској будућности. Он је био добро посматран за време npoцeca, у марту, што је било природно. Он сам (тј. амбасадор Дејвис - Ж.С.) је представљао све њих, (тј. Илуминате - Ж.С.) нисмо му дозволили да доведе ниједног техничара, да бисмо спречили било какво "телеграфисање" оптуженим. Он није професионални дипломата, и не зна специфичне технике. Био је приморан да посматра, покушавајући очима да каже много, као што сам и мислио, ми мислимо да је он ободрио духове Розенхолца и Раковског. Овај последњи је потврдио интерес који је Дејвис показао на суђењу и признао је да му је Дејвис дао знак масонског поздрава.

Има још једна чудна ствар која не може бити фалсификована. 2. марта, у зору, примљена је радио порука од неке веома снажне станице, "Амнестија, или ће се нацистичка опасност повећати." Радиограм је дешифрован у циферу наше амбасаде у Лондону. Ви можете разумети да је то било нешто веома важно.

Доктор: Али претња није била стварна?

Габријел: Како није? 12. марта завршене су дебате на врховном трибуналу, и у 9 сати увече, трибунал је почео разматрања. И тог истог дана, 12. марта, у пола шест ујутру, Хитлер је наредио његовим наоружаним дивизијама да уђу у Аустрију Наравно, то је била војна променада. Има ли довољно разлога да мислимо тако? Или, да ли морамо да будемо тако глупи да сматрамо да су поздрав Дејвиса, радиограм, цифер и коинциденција инвазије са пресудом, и исто тако ћутање Европе, само случајности. He, у ствари, ми "њих" нисмо видели, али смо чули њихов глас и разумели њихов језик.

...

Белешка Георга Кнуфера

37

Било би сувишно писати један дуг коментар овог изванредног материјала. Није сувишно рећи очигледно ово је један од најважнијих политичкких докумената века. Многи од нас су знали овде изнесене чињенице, деценијама, али по први пут смо добили један бриљантни извештај од стране једног инсајдера. Очигледно, Раковски је био један од "њих". И унутрашња стварност, као и околност да су сви наредни догађаји ишли по назначеној формули, доказују истинитост приче. Ова књига би могла да буде суштинска, за читање, за сваког ко жели да зна шта се дешава широм света, и исто тако шта се може учинити да се заустави освајање револуције, моћ монетарне емисије се мора вратити државама, свуда. Ако се то не учини на време, комунизам ће победити. Георг Кнуфер Комунизам (или социјализам) није никада био, нити може бити алтернатива сада освајачком походу Новог скетског поретка, јер је он само његов непотпуни историјски стадијум, нека врста прототипа у историји. Хришћанске патриотске снаге у Европи и Америци су стално упозоравале на савез комунизма и наднационалних финансијских суперкапиталиста. Сведочење Кристијана Раковског је само потврда те чињенице. Успостављање монетарног суверенитета свих нација света, зашта се залаже, сасвим исправно и Георг Кнуфер, као и писац ових редова, може се остварити само као последица покајања свих народа и људи света и повратка ка Спаситељу човечанства, Господу Исусу Христу, и познања Његове Православне Цркве. Садашња општа апостасија некада хришћанских народа света, са друге стране убрзава остварење Новог Светског Поретка, стања друштвене заједнице и политичког система у коме су дужнички финансијски капитализам и тоталитарни антихришћански комунизам, по речима Раковског, и субјективно и објективно, једно. Живот по Христовом Еванђељу и верност Његовој Цркви су једина алтернатива и услов отпора долазећој светској диктатури Илумината предвођених Антихристом. У вери у Господа је нада хришћана.

...

Жељко Р. Симовић У Београду, јануара 1997.

38

Бибилиотека •ТИВЕЛОВАИЗДАЊА"

Издавач "РИВЕЛ Ко" – БеоградЗа издавача Верка Дунђерски Лазић,директор Главни и одговорни уредник Момир ЛазићКрнстијан Г Раковски Црвена СимфонијаЗаписао и превео са француског на руски језик Др ЛандовскиПревео са руског на енглески језик Geopg КnufеrТекст енглеског издања преузет из књиге Des Griffin "Fourth Reich of the Rich", 1994. Emissary Publications, 9205 Se, Clackamas Road 1776 OR, 97015 OR, USAПревео ca енглеског на српски Жељко P. СимовићCopyright Ривле Ко 1997.Насловна страна и корице АПП БеоградТехнички урелник Јован ТешановићПрипрема штампе АПП БеоградШтампа "Метем" ЗемунТираж: 2.000YU ISBN-86-82345-09-9 1997. -

...

Скенирани текст скинут са интернета, коригован закључно са 14-тим априлом 2012. у Београду.Могуће је да има ситних грешака, (вероватно маргиналних) у односу на оригинал.

39