DA BUNJEVAC DUŠU NE IZDADE - Tri bunjevačke pripovitke Veljka Petrovića (Priredio: Milan Stepanović)

. . . DA BUNJEVAC DUU NE IZDADE!

Tri bunjevake pripovitke

Veljka Petrovia

Priredio

MILAN STEPANOVI

BUNJEVAKO KOLO

Sombor, 2011.

Veljko Petrovi. . . DA BUNJEVAC DUU NE IZDADE!(Tri bunjevake pripovitke)

Prireiva i urednikMILAN STEPANOVI

Recenzentidr SAA MARKOVImr SUZANA KUJUNDI OSTOJI

Bunjevaka redaktura tekstamr SUZANA KUJUNDI OSTOJI

Kompjuterska obrada ALEN MILOEVI

IzdavaUG BUNJEVAKO KOLOSombor

tampaSIMBOL Petrovaradin

Tira400 primeraka

Sombor, 2011.

TRI BUNJEVAKE PRIPOVITKE

VELJKA PETROVIA


4

Krstine (Sava Stojkov, grafika, 1981)


5

Najautentiniji pripovida ivota vojvoanske ravnice i mitske vezanosti ravniara za zemlju, Somborac Veljko Petrovi (Sombor, 1884 Beograd, 1967), napiso je u svojem obimnom pripovidakom opusu i tri pripovitke posveene ivotu baki i somborski Bunjevaca: Crusis Amore (1905), Bunja povest oveka bez korena (1909) i Salaar (1921). Pripovitka Crusis Amore ujedno je i prva koju je Veljko Petrovi, jo ko mladi, objavio, a druge dve svakako su med najznaajnijim i najboljim koje je napiso. Sa dananje distance momo kast da o ivotu ov-danji Bunjevaca niko nije piso s vie osiajnosti, naklonosti i obavitenosti od Veljka Petrovia.

Sve tri pripovitke, za svoju sridinju temu imadu odnaroi-vanje med bakim Bunjevcima. U prvoj, ono je prisilno, u drugoj pridstavlja plod ambicije i karijerizma, a u treoj je nadvladano tvrdim i ponosnim stavom somborskog bunjevakog salaara.

Prva Petroviova pripovitka Crusis Amore, napisana 1905. godine, pria je o baki Mandi Matari sa salaa Gradine, ija je jedina unuica Klara, koju je ona odranila od prvog guka detinjeg do polaska u kolu, ko dite brez roditelja primljena u enski katoliki manastir u Somboru. Njev prvi susrit, nakon mi-sec dana, prilikom bakine posite manastiru, tragino nagovita-va neumitnost Klarinog odnaroivanja, kad priplaena staje prid baku i zaguena nenadanom sriom bakinog prisustva, al i stra-hom od prisutne kaluerice, pozdravlja baku na madarskom jeziku. Na njezine uzdahe i molbe (A zar ti nee, dite moje, babi svojoj po naki, kad zna da ja to ne razumim), mala samo tiho i u suzama, kao zarobljeno tie, jedva ujno proape: Ne smim! Sim-bolino, prva Petrovieva pripovitka pridstavlja i primer i osudu nasilne, uporne i stalne madarizacije ovdanji Bunjevaca, koja je najvie bila izraena kroz kulovanje i prosvitu, posebno u drugoj polovini XIX i u prve dvi decenije XX vika.

Druga bunjevaka, ujedno i najpoznatija Petroviova pripovit-ka, Bunja, s podnaslovom Povest oveka bez korena, svidoan-stvo je o odnaroivanju i madarizaciji bunjevake inteligencije.

Tek svren mladi pravnik i advokat, somborski Bunjevac dr Stipa Patrovi, enidbom ulazi u poznatu madarsku inovni-ku (ipansku i varmesku) porodicu Kolovari de Kolovar i potpuno se madarizuje. Smetnie s uma savit svojeg oca, starog


6

bunjevakog paora sa salaa Bukovca kraj Sombora (Samo ne pu-taj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboravi) i pod uticajom svoje brezobzirne i lipe ene i njezine porodice, vrimenom, Patrovi e postati javni bilunik i dio somborske inovnike elite, sa-stavljene, uglavnom, od Madara jel pomadareni Bunjevaca, Srba, Nimaca, Slovaka, Rumuna i Jevreja ljudi koji su morali zaboravit svoje poriklo, jezik i obiaje, kako bi postali uvaeni dio snobovske varoke sridine, liene osiajnosti, ogrezle u be-skrupuloznosti, mondenskom ivotarenju, jeftinom i patetinom madarskom rodoljublju i sitnim politikim igrama i spletkama.

Nakon materijalnog i psihikog sloma, Patrovi otvara bunjevaku duu i divani o svojem udesu: Ja sam Bunja, ja sam penica koju su preneli u staklenu batu... Ja sam zalutao i vapijem za izlazom, a oseam da u krvlju svojom i trulim leom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje. Tuin sam doao meu vas, a kao gubava ovca, izgnan i tuin, uginuu. Ostavio sam ono to je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio nita u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salaar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj ze-mljanog belog banka, u svet va, gde je prva vrlina iupati srce to ranije, jo nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Patrovi se tad, s gorinom, sia skoro proroki rii svojeg dide: Zato mi Bunjevci volimo more i talase ita i salako ivovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo jo junakoj miici po-korava. im se Bunjevac otisne od nje, izgubie mir i sriu svoju.

Rastrojen, ostavlja enu i erku, svoj inovniki stale i ivot u gradu, i odlazi na sala di, blatnjav, vue s druma izvaljen bagrem, da ne propadne. Kad su dvojica kolega doli po njega i pozvali ga u kola da se, navodno, provozadu, Patrovi njim ubedljivo i trizveno odgovora: Vi mislite da sam ja lud. Nisam, kad vam velim. Neu vie da ivim s onim gadovima. Ipak, posluno odlazi s njima, smitaju ga u bolnicu, a ujutru ga pronalaze raskidani ila i ogrizlog u krvi.

Otkinut od korena, svistan da propada brez spasa, otuen i odnaroen, dr Stipa Patrovi simbolizuje traginu sudbinu dila mlade bunjevake paorije koja, kulovana, madarizovana i baena u grotlo savrimenog grada, sa svim njegovim pohlepama i licemer-jem, nikad se nije uspila uklopit, snai i izbacit iz sebe estitu paor-sku duu i primit to kaputako privrtljivo i iskvareno srce.


7

U treoj bunjevakoj pripovitki Veljka Petrovia Salaar, lik ponosnog i samosvojnog starog Bunjevaca Bae Babijana, imunog salaara sa salaa kraj somborske ikare, koji s obadvi noge vrsto stoji na rodnom tlu, moan i nepokolebljiv, gospo-darski samouviren i ciguran prid visokim upanijskim vlastima, pridstavlja jedan od najivopisniji likova u pripovidakoj prozi Veljka Petrovia.

Uivaju reverenciju koja je pripadala njegovim dvista lana-ca oranice u jednom komadu, Ba Babijan je, mada jedva pismen, bio jedan od bunjevaki zastupnika u skuptini Bako-bodroke upanije u Somboru. Tradicionalno je pripado liviarima i po-dravo opoziciju upanu i upanijskim vlastima, al je, istovrime-no, ko bogat paor bio u gnodi kod upana, koji je i sam, po majci, bio Bunjevac, al je bunjevaki loe divanio. Prilikom sveanog prijema nakon skuptinske sidnice, upan zadrava Ba Babijana na ruku (moj najvei nepriatel u politiki, a moj najboli prijatel), postavlja ga pored sebe i, sa armantnom perfidnou, izvrgava podsmihu starog paora i njegovu neupuenost u manire visokog drutva i etikeciju. Babijan to prihvaa sa alom, pa, malo pod-napit, pristaje i da glasom imitira salaarsku ivinu i marvu, to ini s izuzetnim umiom, na oduevljeni smij upana, inovnika i skuptinski zastupnika. Ipak, u salvi opteg smija, salaaru pada osmih s lica i ozbiljno kae upanu: E, prisvitli, umemo mi salaa-ri tuta, i lajati i ljucki divaniti! Shvativi to ko pridznak neprijat-ne faze u njegovom pijanstvu, upan ga ispraa s ruka.

Nekoliko dana kasnije, dok je bio u lovu, upan, navodno sluajno, posiuje sala Ba Babijana pored ikare. Tu nailazi na gostoljubivog, al ponosnog i samopouzdanog salaara. Obalaze imanje, koje njim Babijan pokaziva, upan i oblegat (poslanik) s divljenjom gledadu njegovu veliinu, mnotvo zgrada, uranjenu marvu, lipe konje lipicanere, zdravo ito i kuruz, vonjake, vino-grad Mada su i sami bili zemljoposidnici, upan i poslanik su svo-jim imanjima upravljali itavim aparatom nadzornika i ekonoma i, za razliku od Ba Babijana, oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi koraali tako gospodarski, pouzdano kao ovaj seljak.

Gospodski poslueni, pokuali su Babijana nagovorit da, prid dolazee izbore, promini stranu i podri upana, to bi, brez sumnje, uticalo i na druge Bunjevce. Babijan njim je mirno


8

odgovorio: Ne minja se tako lako vira i politika. Nije podlego ni prid uvijeno izrienim pritnjama, nit je pristajo posavtitovat se sa svojima (Ni moj pokojni baa nije nikad nikog pito, pa je lipo i-vio, steko i ouvo). Strano velik i brezobrazno trijumfalan, kako se tad uinio upanu, stari Bunjevac se, nije ustuknio ni od tog da se gosti nau uvrieni, lupo je po svojem debelom lajpiku (novaniku) i objanjavo gostima da se ovim kaldrmie put do njiva srca.

Uvrien, smiljaju kojom rii da ugrize svojeg domaina, upan je u jednom trenutku zauo kukirikanje pivca i, ne bil po-nizio Babijana, i podsitio ga kako je nedavno bio bohoc, koji u upaniji imitira ivinu, pakosno je pridloio da Babijan odgovori pivcu, da vidi ko zna bolje kukurikat. Stari salaar je nadmono i mirno podigo au i nazdravio sa upanom i odbio pakosnu ri, i sotim iskazo sav svoj prizir prema vlastima, politiki i gradu: Tu moji pivci dosta glavno kukuriu. U varoi, ja mogu i njakati, al ovdi divanimo ko ljudi.

Na kraju, skoro zatitniki ljubazan s gostima koje je ispra-o, al i nadmoan poput kakog biblijskog patrijarha (a i red je na salau bio brezpogovorno patrijarhalan), Ba Babijan se, sav u oreolu svojeg trijumfa i zadovoljstva, simbolino pritvara u ivi primer Bunjevca koji je najjai kad je svoj, na svojoj rodnoj zem-lji, kad divani svojim jezikom i dri do svoji obiaja. * * *

Tri bunjevake pripovitke Veljka Petrovia, koje spadadu u sam vrv njegove proze, plene i danas svojim nesumnjivim pri-povedakim umiom, knjievnom lipotom i snagom, a igrom vri-mena i sudbine i ponovnom savrimenou tematike. Ko i u vri-me koje opisivadu ove pripovitke, baki Bunjevci se danas, samo na togod drugaiji, moda i tei nain, suoavadu s borbom za ouvanje svoje etnike i kulturne pripoznatljivosti. itanje ove tri pripovitke Veljka Petrovia moda razrii poniku linu nedo-umicu jel neodlunost u tekim, a tako bitnim pitanjima razumi-vanja svoje posebnosti i sopstvenog opstanka.

Milan Stepanovi


9

CRUSIS AMORE

Polako tapka baba Manda. Tapka i bori se. Vetar se okomio na nju pa silom hoe da je srui. Navalio i zavitlao se oko njenih irokih konofoskih sukanja, zapleo joj se oko klecavih nogu, pa jadna starica svaki as mora da stane i da se nasloni o zid.

Osobito je doekao novom estinom kad je zavrnula kod Plebanije za ugao i uputila se u enski manastir. Tu se tek ra-zuzdala prava oktobarska vetrina. Povijaju se gusti redovi keltisa prema crkvi, kao bojaci kad prose milostinju, vetar im nemilice upa kiku i prosipa je po putu, i tu zaigrava suludi tanac sa hr-pom osuena lia.

Sirota baba Manda je strpljivo koraala i pred vratima cr-kvenim krstila se sitnim brojanicama i vajkala se: O, Boe, Boe moj i sveta Divice Marijo, ta e to sve biti!

Vetar je uporno duvao i donosio odnekud, gde je valjda pao prvi sneg, otru zimsku studen. Baba se pomalo stresa i razmi-lja. Eto; zima ve tu. Ah neka; neka je. Samo kad je moja Kla-rica kod preasnih i svetih sestara. Ona nee osititi zimu.

I baba je oseala neko toplo zadovoljstvo. Njena davnanja elja: da joj Klarica, unue bez oca i matere, ne ostane tako bez ikoga ko e je zaloiti, pokriti i pomilovati, eto, sad je ispunjena. Klaricu su premilostive sestre primile kao sirotu, da je odneguju i da je ne puste u sluinenje.

I baba je bila zadovoljna. S velikim uzbuenjem pola je da vidi svoju Klaricu, prvi put, posle ulaska njena u manastir. Mno-go je to jedan mesec dana ekati i ne moi poljubiti dete koje si svojom rukom othranila i pratila njegov svaki pokret, od prvoga guka detinjeg do polaska u kolu.

Mnogo je to, mnogo. Nije udo to je baba nedeljama misli-la na ovu posetu eljajui perje za gospodske mlade. Nije udo to se usudila sa Gradine poi u ovo nevreme. Nije udo to je svaki as brisala svojim pepeljastim rupcem oi, koje su suzile zar od zime ili od ta drugog, bog bi to znao. I nije udo to je baba morala da zastane pred manastirskim vratima, i da malo odahne dok joj se srce malo ne utia.


10

Vrata joj je otvorila jedna rumena, podeblja sestra, ubrae-na u belo i s metlom u ruci. Kad ju je zapitala za Klaricu, sestrica se nasmehnu i ne znade joj odgovoriti tano, no je uputi gore na prvi sprat, a ona sama ode da je prijavi.

Pustie je u jednu oveu sobu s velikim raspeem na zidu i sa slikama svetog oca pape Lava XIII-og i kardinala Hajnalda u purpurnom ruhu i s izrazom roenog salonskog oveka i svet-skog velikaa.

Baba sede u jednu naslonjau, a kaluerice nestade iza ne-kih vrata. Posle ue unutra jedna druga, sva u crnom, te joj je, gotovo votano, lice silno odudaralo od crnine i ulevalo nekakav nesumnjiv respekt. Naroito tanke, beskrvne usne, iljasti, kao od kartona izrezani nos i duboke, mutne oi, udubljene u tamni-lu, davahu joj strog, hladan, nemilosrdan izraz.

im je ula, presee pogledom baba Mandu i na njen po-zdrav hvaljen Isus" promrmlja neto, prui ruku koju baba po-korno celiva.

Baba na to nekako zamuca i jedva uspe da neto isplete.Sestra je posmatrae, otro i bez ikakvog trzaja na licu, pa

ree maarski: Ne razumem!Baba vide ta je, poe iznova, neprestano guvajui rubac

suhim, vornatim i izraenim prstima.Posle nekoliko munih trenutaka, najzad e kaluerica i

opet maarski: A, Klaru Matari traite? Baba uvi ime rado-sno i vedro kliknu: Da, da molim preponizno Klaru Matarievu, ja sam, znate molim vas ta poznajete me! njena baka.

Crna sestra je istim glasom presee: Dobro, ekajte!Kaluerice nesta, a baba osta i opet sama, stojei. Oseala je kao neku potajnu strepnju, ali velika radost ie-

kivanja potisnula bee sve drugo iz njenog srca.ekala je i tiho se osvrtala. Boe, Boe moj, kako je to sve

lipo i fino i skupoceno. Tako e, ako Bog sveti oe i sveta Divica Marija, i moja Klara. Pa e i moja starost biti zbrinuta. Neu se potucati od nemila do nedraga. Lipo u imati uvek pristupa i mi-sta ovdikara, pa u se samo moliti Bogu i presvetoj Divici Mariji za zdravlje moje Klarice.

I baba poe glasno aputati i tepati. Obuze je neodoljiva e-nja da zagrli, da stisne Klaricu, da je metne u krilo, kao kad je mala bila, pa da je ljubi i miluje, i da joj elja kosu pevajui joj


11

starinske popivke. Baba Mandi se napunie oi suzama, usne joj se izvie detinjasto, kao u odojeta, a njeno borama isprepletano i smeurano lice dobi nekakav osobit sjaj. Zatvori oi, jer kao da oseti detinji miris iste okupane Klarice, kada se vrata raskrilie i u sobu stupi Klara s onom suhom kaluericom.

Baba prigueno ciknu i poleti detetu, poe ga ljubiti nemi-lice, i po licu i po kosi i po oima, svuda, guui joj nerazumljive slatke rei.

Dete pobledelo kao od platna, zaklopilo oi i grca. Neto ga stee u grlu. Ono bi da pleska, da se smeje, da plae, da odvrati stiskaje babine, ali ruke joj ostadoe mlitave a glava kao klonula.

Baba Manda vidi to, pa mislei da je, od prevelikog iznenae-nja, pozlilo detetu, oblee ga, tepa, golica je: ta si tako ublidila, duam, to si onimila rano moja, ta smij se, duam, smij se; eto dola ti je baka da te vidi, duam? Pa ta radi, kako si mi lipa? A to ne divani, zar ne voli vie svoju matoru baku, duam?

Dete se isplelo i pogledavi kradom ispod oiju kaluericu, stade malo dalje, spusti glavu i uhvati drhtavim prstima kraj od keceljca. Crna sestra sve vreme stajae ukoeno, nemo, samo joj se prodirni pogled upio u Klaricu. Klara oseti kako je taj pogled bode, pee, stee i stade nepomino na istome mestu.

Baba se zbunila, snebivljivo se okretala oko sebe. Nije znala ta da pone. Vide da je neko rinuo kolac meu njihova srca, pa joj se sputao na duu teak bol.

Najzad opet poe detetu. Klarice, duo moja, zato me ne gleda, zato ne govori; jesi li to skrivila, naopako?

Dete odmahnu glavom, da nije. Pa zato onda uti, dite moje? Pa zar nee ni da pozdra-

vi svoju majku?Kaluerica drmnu glavom i ree: No, pozdravi, kako tre-

ba, zna!Klara, i ne podiui glave, prie babinoj ruci, poljubi je i

slabim glasom progovori: Discrtessk a Jzus Krisztus!Baba se tre. Kao da joj je neko skinuo na oi navuenu lan-

dru. Ona progleda. A u isti as, vie pasa je ubode, kao ilo. I pono-vo uplaenim, ve popustljivim planim glasom, sasvim tiho ree:

A zar ti nee, dite moje, babi svojoj po naki, kad zna da ja to ne razumim!


12

Pa bojaljivo pogleda na dete. No ono griznu usne, u oima mu se zasvetlee suze a glavu okrete u stranu. Baba, kao ponie-ni rob, kao ranjeno jagnje puno bolnog prebacivanja, pogledom koji vapije milosti, okrete se kaluerici, ali njene tamne, odlune i svirepe oi je udarie kao akom po licu, te se stara nemono i kukavno zguri i uzdahnu.

Pa zar tako, ditence moje jedino? Zar ba nee ni da mi kae: babo moja?

I baba Manda se skoro zaplae Tiina. uju se samo ot-kucaji srca i teko disanje. A zatim Klara tiho podie glavu i kao zarobljeno tie neujno ree: Ne smim!

Baba duboko u dui jeknu. Prihvati rupcem oi i usne, dok kaluerica ne izjavi da je poseti kraj. Baba Manda i opet ostade sama u velikoj sobi, sa srcem kao opljakano gnezdo

[1905]

Moja Majka (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1978)


13

BUNJA

POVEST OVEKA BEZ KORENA IDr Stipa Patrovi, advokat, na ovik" i stalni, nemi kan-

didat za dravni sabor, vraao se sa svoje redovne i zdravstvene, jutarnje etnje. Ali danas je zakasnio, i ve je bilo osam i po sati kad se zaljuljala njegova zdepasta prilika ulicom koja vodi sa e-leznike stanice. Kuvarice, udovice, inovnike ene do osmog inovnog razreda i devojke s manje od 10.000 kruna miraza vraale se s pijace umorne, razdraene i izvreane od drskih i nadutih piljarica. One su i danas alosne i razoarane, jer ni ovaj put ne mogoe skrpiti ruak od forinte zbog te proklete skupo-e. A ljudi, inovnici, advokati i popovi, poto naredie obed ili podsetie jo jednom s kapije svoje neoeljane, zlovoljne ene, da ne zaborave napojiti petla i svinje, polaze koje u zvanja, koje na sud, a koje na ahovanje u itaonicu. Usput se klanjaju, viu jedno drugom preko ulice, pitaju se za san i zdravlje, gustiraju ive arane i tuke, koje od tereta naherene i zadrigle Maarice nose kui, podseaju se da jo do dvanaest moraju upecati svoje jemce, inae e protest menice pojesti riblji evap. Svi ti, neka-ko belji i svetliji u februarskom, tanko i diskretno zamagljenom jutru, mirkajui zbog podmlaene suneve vatre, pilje u zadi-hanog, pomalo astmatinog doktora Stipu izdaleka, pozdravljaju ga, i maui glavom i znaajno migajui jedno na drugo, dugo se osvru za njim.

Doktor Stipa slae stubaste debele noice svoje, na kojima se pri sedenju vazda tako zategnu pantalone da misli moraju pui, slae ih nairoko, petimice i jako, kao stare raskokane, pu-pave bakalke, i isto tako estoko lupa debelom palicom, s gumom na kraju kao pesnica, i to podaleko od sebe, kao da se boji da e sam sebe udariti u nogu. Ali sve je on to inio neodreeno, ne-mirno i detinjasto, bez obinog svog stalnog ritma u hodu, kao to je tresao i glavom, velikom i okruglom i nasaenom na trup isto tako velik i okrugao, samo u mnogo veim dimenzijama. U


14

levoj ruci, koju je mlatao kraj sebe, valjda zbog olakice hodu i ravnotei, leprao mu je velik i beo depni rubac. Njime je svaki as skupljao po zajapurenu crvenu licu grake znoja.

Prolaznici su se javljali, ali je on jedva svakom desetom od-govarao, onako preko zuba; i ne diui oiju ni na koga, on bi samo doticao kaiprstom obod eira, pri emu bi mu se pretei digla i batina uvis.

Klanjam se, gospon doktore, dobro jutro elim! klike blagajnik crkvene optine tankim hermafroditskim glasom, raz-vlaei lice i razrogaivi nepomino zenice, kao deak kad u lon-ga meti oekuje loptu.

Alaas-solgaja! guna Patrovi, trese glavom, lupa pali-com i duva, krke i brie znoj.

Blagajnik Mita eevi liznu i obrisa usne, kao uspijaa, i pomisli: Ne valja, ne valja! Taki fini gospodin! Ne valja, ne valja! Znao sam ja da to nee dugo tako ii. Samo dokle e?

I pogledavi na poreznika Tunu Mualova, koji ba sad obi-grava grad kako bi zabuio neku svoju neznatnu defraudaciju, zasja im obojici isto pitanje: kad e ve jednom kod doktora biti: kr! ?

Zastadoe, gledajui se nepomino i ozbiljno kao dve koko-i, zatim oboje mirnue, cvrknue ustima, poee klanjati gla-vom, dok e najzad Mualov, s nesumnjivim zadovoljstvom, iako je odmahnuo rukom tuno i rezignantno: Thja! Novac je avo, a i ena je avo, priko moj slatki!

I kao raaloeni i zatrpavi se u krupne i tegobne brige, opustie glave, rastadoe se bez oprotaja, a duu im je golicala neka nepriznata radost, nalik na, ipak, doekano zadovoljenje.

Doktor Patrovi, mimo svoga redovnog puta, zaie, kako su ga noge nosile, u Zlatnu gredu, u najmirniju ulicu unutranje-ga grada, gde se aluzije i prozori zatvaraju odmah posle osam i gde ti se ini da tu, iza zavesa, ne ivi niko, ve se dole, u stajama bez prozora, kreu uvele usedelice, slepi lekari i udaci penzio-neri, koji ljube rue i iz svojih dlanova hrane golubove; tu pred-nje sobe sve miriu na stari nametaj, koji je vazda zastrt belim platnom, i na borovu smolu.

Tuda, gde se uje i odjekne i akalica za zube kad padne, urio se Patrovi kako se samo provalnik vija, ali odjednom stade kao ukopan, die ruke nad glavom i poe pretiti palicom,


15

mrmljajui neto nerazumljivo, zatim udari tapom o kamen da ga je morao dlan zabrideti, pa pogruen nastavi put, pljujui po-red sebe, briui se nemarno i glasno gunajui: Pfuj, pfuj!

Celu no nije trenuo okom. Hteo je da jednom razborito i objektivno predoi sebi svoje stanje, uzroke svoje propasti, sa-danjost i posledice. Ali dugovi, i menini i hipotekarni na kuu i na sala, zaputena kancelarija, klijenti koji se bune i prete tu-bama zbog ubranih a njima neobraunatih novaca, rasplinjenih i neuvedenih predujama; krae solicitatora, za koje on zna, a ne zna zato ih preutkuje; nesrazmerna reija, bezobzirna lepa ena koja ga je nosila u malom depu kao zguvani rubac, gazila ga i cedila; budunost razmaene erke na koju je troio, glupo, ogromne sume u Lajpcigu, iako je uveren da ona nema smisla za muziku; najzad brojke, vlastita nemo, nesvesno prohujala mla-dost, tati planovi, taj njegov ivot celi, proivljen do dna protiv svog dubokog uverenja, htenja i elja, sve se to slilo u jedan teret kao u jednu grdnu vreu peska koja mu lei za vratom. On je grcao pod pritiskom, ali se nije mogao razaznati ni odluiti. Uviao je da sad vie nema smisla biti ptica noj, da bi glupo bilo tako zaepljenih uiju i zaklopljenih oiju i pijana mozga prosvi-rati olovo kroz lubanju. Nije on korov na pusti to ga vetar otr-gne i kotrlja po udi, on ima spona kojima je vezan za linosti, za ustanove, zgrade, dravu i svet; on mora njima ostaviti bilansu svog promaenog ivota. Pa sad, to je s deficitom svrio, to je taka na kraju te alosne, nepravilne reenice jedan kurum, ne mari! Ali rauna ostaviti mora za sobom.

Pa ipak, nije mogao da ue u pojedinosti. Zbrkao se, izgu-bio je i ispustio ravnoteu, konac koji bi ga izveo iz tog lavirinta. Zato da sam sebe jo vie mui? Kad se poelo odronjavati, neka se roni, neka se rui sve, neka ga zatrpa svega, neka!

On zna samo da e se za koji dan svaliti na njega steaj, da e otii sve na dobo, da e ga povui i pred sud, da e mu ki morati u bone, on to zna, drugo je sve uzrok, i to ve gotov, tvrd, svirep i neotklonljiv.

To se sve smutilo u njegovoj glavi i on je viknuo: pfuj! ogoreno, ljutito, gadei se, ali i molei. U tome je bilo i mrnje, i tuge, i stida, i nemara, i samoodbrane i konanog razraunava-nja, a padalo je na glavu i svetu, i porodici i njemu samom.


16

Kad je doao pred kapiju, zastade, pogleda u polukrug na elu ulaza, sastavljenom od belih mlenih i raznih arenih staka-la, da se uveri je li kod svoje kue. Hteo je da poine u zakljuanoj sobi, pa ipak mu je isto ao bilo to je ve stigao pred nju. Ne-prijatno mu je bilo, malo se i straio ui. Eh, ta! uhvati za kvaku i pljunu nehatno, sebi na kaput. Psujui i briui se ulazio je, ali u nameri da zaobie kroz dvorite, a ne hodnikom gde bi se sreo sa enom koja je puna prohteva i prebacivanja.

Kod stepenica koje vode u hodnik umalo se ne spotae o Crvenog Peru, kljakavog kunog prosjaka.

Pera je pruao pred njega svojom kraom, zakrljavelom rukom maslen eir, koji su mu deca probijala floberticama, i sto-jei naheren, jer je zbog krae leve noge stajao samo na njenim prstima, upav, neobrijan, razgolienih, rie maljavih prsiju, pa-daviki otromboljenih usana i blesastih oiju, neprestano je mr-mljao u dubokom, pijanom basu: Ote na, ie jesi na nebesih od lukavago kljeb na nasuni i Ote na i tako uporno, monotono, i ne bi prestao, dok mu se ne bi to udelilo.

Dr Patrovi je posmatrao Crvenog Peru s izvesnim zani-manjem. Pera je nesmetano drao eir i gunao: Ote na kljeb na i dolgi naja kao da se i dosada nije isti gospodin kroz deset godina samo i jedino alio s njime, a da mu nikad ni pogledao nije u oi ili u bogaljastu ruku kao sad.

Kojim pravom tura ti pred moj nos taj svoj smrdljivi e-ir? veli advokat ozbiljno, izboivi se pred bojaka i upiljivi jedno oko pravo u njega, dok je drugo zatvorio kao pri gaanju.

Kojim pravom a? Mrtvima za duu, ivima za zdravlje Ote na ie jesi

kljeb na i izbavi nas od lukavago Ote na Zato to si epileptian da ti ja dam petak i svoje jo ne-

iznoene cipele? Zato to se ne pere i to si bogalj? I zato ba ja da ti moram dati? I ja sam bogalj. Bi li ti meni dao, brate, da se ja razgolitim i pruim dlan pred tebe? Zna li ti da sam i ja pro-sjak? Kao ti. Ba ko ti!

Taki da si se vukao napolje!Da svjatitsja imja tvoje kljeb na nasuni dad nam dnes Nema leba! Nema leba! Napolje!


17

Kakva je to opet komedija, Pita! Podaj mu, pa neka ide. A ta si ti opet stao kad ti gospodin veli da se tornja! viknu pod staklenim zaklonom terase gospoa doktorka u plavom ju-tarnjem modelu za eljanje, napuderisana lica kao ljiva sa pe-teljkom i krijui prstima, naikanim prstenjem, obnaeni vrat, pa mu baci krunu koja veselo zazvecka na opekama.

Kruna se dokotrlja do Patrovievih nogu. U prvi mah pomi-sli da e stati na nju i da mu je nee dati, ali ipak enina prisutnost mu slomi trenutno udljivo, otporno raspoloenje, koje ga je, samo po sebi, ispunjavalo nekom oajnom gordou i zadovoljstvom.

Hodite, Patrovi, imam da udesim neto s vama! ree gospoa poto se Crveni Pera pokupio i vukui nogu za sobom drhtavom rukom udeavao eir na glavu i porebarke izlazio na ulicu.

Doi u kasnije. Pusti me nasamo. Neu imati kasnije vremena. Doite odmah. A to da se svaam? pomisli Patrovi. Kad jednom

uinim rusvaj, smirie se sve. Phi, gde ste se tako upraili? Ti si, Pita, kao dete. Tako da

mi nisi uao! Otresi noge! Marika, etku, pa oistite gospodina!I dok se gospodin, dignuvi glavu da ga etka ne krzne iz ne-

panje po nosu, okretao tamo-amo, kao kod probanja odela, i dok ga je Marika gladila etkom i pipkala prstima perca po njemu, Pa-trovi oseti iz njene kose miris svog francuskog briljantina! Ali nije rekao ni rei iako ga je ta drskost i neskrivena kraa vreala.

Svi me kradu, svi me ovi ubijaju. Lopovi, lopovi, pauci, pomisli on, ree devojci: hvala! a kad mu ena dopusti: no tako! on ue u sobu pazei da ne stane na parket i napreui prijateljskije crte na lice, jer je gospoa Borika jako razdraljiva i sangvinina. II

Gospoa Borika Patrovi, roena Kolovari de Kolovar, bila je ve u trideset i devetoj godini, ali, hvala najvrsnijoj umet-nosti za odravanje enske lepote, bezbrinom ivotu, dobroj hrani i kupanju, na njoj godine nisu ostavile dubljega traga. U nje-noj sobi, koja je bila odeljena tekim zavesama od loe s branim


18

posteljama, sa sviju strana, sa zidova, s okruglog mahagonskog stoia, natrpanog kutijama i teglicama i boicama praha za lice, pomade, mirisa, vode za kosu i zube i spravicama od slonove kosti za ruke i nokte, sa stoca za pranje, odasvud su se blistala, smejala i mamila koketna razna ogledala. Vei deo njenog ivota minuo je u gledanju, vrenju i osmehivanju po svim tim svetlim ploama koje su laskavo vraale odblesak crnih oiju i belinu gu-stih zuba meu krupnim izazovnim usnama, a prijateljski pre-utkivale paukovo tkivo vremena oko uglova oiju i usta.

Bila je visoka i umela je vladati svojim gordim, pravim sta-som i u hodu i u sedenju. Ona je bila ena koja se htela dopadati svakome, i zato se i dopadala. Izuzimala je jedino ene i mua. Prve da ih nadbije: neka pucaju od jeda a drugog, da joj liferuje potrebe. Nije mrzela Patrovia, ali ga je pomalo prezi-rala zbog njegovog seljakog porekla i neugledne spoljanjosti, i, ne tajei to, smatrala je posve prirodnim da je njegova dunost: njoj sluiti! To uverenje, bez razmiljanja i kritike, obeleilo je od prvog dana granice i razmer njihovih odnosa. On se bunio protiv tog podjarmljivanja, u dui, ali se vremenom snaao u ropstvu, i teglio je.

Prijateljice su je ocenile kao nemilosrdnu i pokvarenu enu, ali ona toga nije bila svesna. U njenim oima to je bilo sasvim na-ravno to joj je ki nosila mnogo jevtinije haljine i to su se mladi ljudi vie zabavljali s njom nego sa erkom. I ona je, milostiva Borika, isto tako ivela kraj svoje matere, uvene lepotice i ene propalog spahije, a kasnijeg podupana. Sve svoje devojatvo provela je gledajui trijumfe svoje matere, sluktei apat o nje-nim pustolovinama i eznui za brakom koji e i njoj irom ra-stvoriti vrata, i ruama, svilom, komplimentima i bezuslovnim klanjanjem uslunih crnih frakova ispuniti i njene puteve.

U esnaestoj godini vratila se iz manastira, da iz ruku kalu-erica pree u ruke slukinja i dozrelih drugarica. Dobila je po-sebnu sobu, kuda su, prigueno i tim zamamljivije, dopirale svir-ke, igre, agor i aputanje po hodniku prilikom kunih zabava, sa kojih bi je otre materine oi oterale ve u deset sati. Sluala je esto svau oca i matere, ili zbog kojeg udvaraa ili zbog novca, i to joj je samo u drugi pravac skrenulo neidealno raspoloenje prema braku. U veitoj buci, napetosti ivaca i u brizi da se sjaj,


19

ponosni pogled i veselost sauvaju kao osnovni uveti uglednog poloaja, ona je morala zamrznuti svoju prostu odeu, tiinu i samou. Pred materom je morala biti plaha, mirna i zaglaenih vitica, ali im bi ostala sama, zaelela bi drutva i tada bi dozivala slukinje, igrala, skakala s njima, gonila ih da joj priaju o svojim ljubakanjima s redovima i acima. Od drugarica je kriom na-bavljala knjige s plastinim i grubim prikazivanjem svakodnevne ljubavi, gutala ih je i odluila se na zabranjene avanture.

U sedamnaestoj godini ljubila se s oevim pisarom, s jed-nim kukavnim pegavim dekom crvenih oiju i uiju kao beli zec, a koga je uostalom prezirala. Ali ga je dotle zadirkivala veitim liskanjem usana, nekakvim padanjem na divan u kancelariji, i ne-prestanim prebacivanjem cipelica, dok je nije, kad mu se jednom naslonila svom teinom na rame, gledajui toboe ta pie, polju-bio u kosu, a ona mu podmetnula usta.

Tog je pisara ona i oterala. Draila ju je opasnost, pa bi mu se bacala oko vrata i kad bi otac samo zaas svrnuo u drugu sobu. Naposletku otac ih uhvati. Bednika otpusti, a mater izgrdi. Ona se kikotala sluajui kako se roditelji zbog nje svaaju i kako se mati, iz inata, smeje ocu u oi i brani je.

Od to doba bolje su pripazili na nju, i da ne bi mnogo osta-jala sama, mati ju je teka srca poela voditi sa sobom u drutva. Ali ona nije nalazila ni na zabavama pravog i postojanog zado-voljstva. U drutvenom doticaju s ljudima menjala je udi i ras-poloenja svaki as, bez rasuivanja. Do polovine veeri umela je biti nena i sentimentalna, a onda, kao preseeno, vesela i neo-buzdana do obesti. Uputala se svom toplinom ispovednih rei i izliva, svom iskrenom dubinom pogleda i svom strau diskret-nog priljubljivanja u prijateljevanje s kojim mladiem, a kada bi se mladom oveku rairile zenice i glas utanjio od uzbuenja, ona bi se napreac, kao ubodena aokom kakve nevine rei, sledila, ili bi prsnula u smeh, ostavivi viteza svog na cedilu; ili bi ozbiljno promenjenim i kao od dosade i sanjivosti napornim glasom po-takla pitanje o vremenu; ili bi, naposletku, prekinuvi zapoete izjave, deakim nestalukom pruila prstom na neznatnu toa-letnu manu kakve dame u drutvu.

I uprkos tome to, sem porodinih veza i plemstva, nije imala miraza ni jedne pare, ona je ipak, ovakvim ponaanjem, u


20

poetku postala veoma zanimljiva i traena devojka, no vreme-nom momci se poee straiti nje i izbegavati je.

Godine su prolazile i nju nisu zaokupljivale ozbiljnije brige. Brak je smatrala sigurnim pribeitem u koje e ui kad joj bude volja. Moda joj je i mati tako umstvovala. Tek u najtanjim bora-ma svoga srca krila je enju za ljubavlju, ali oveka, kakvog je ona elela voleti, neke vrste automobilskog demona, tvrdih mi-ia, brutalnog i nenog, politiara, bojdiju, finansijera i jahaa, nije nalazila meu tankovratim koncipijentima i zaduenim pi-sarima visokih ogrlica, pozajmljene duhovitosti i otro uglaanih pantalona.

U dvadeset i drugoj godini stekla je uverenje da uzaman eka na dotinog husarskog kapetana, zaivena obraza i nabijena doivljajima po Tibetu i po bengalskim lovovima na tigrove. Nije se vie ni toliko povlaila u samou, u hladovinu mrana salona, gde je dosad, uurivi se u ugao, najradije sanjala svoje najdrae, neoromantine snove, uz grizutanje konanih ipaka i uza stra-sno sisanje limunova i gorke kore od narande. Postala je umor-nija, mlitavija i batalila je i ta svoja draga, tajna uivanja.

U dvadeset i treoj primeti da slabi, da joj kosa tamni i da joj snaga gubi vrstinu i glatkou. Postade zajedljiva, utljiva, ne-voljna i naprasita. Tada je pretila roditeljima da e uskoiti za ciganskog primaa ili da e pobei u glumice. Prekide sa svim ud-varaima i zadra samo na alost tek peadijskog porunika mida, jednog dobroudnog Beliju, kome su dobrodoli obedi, cigare i vino gospodina podupana.

Ona je znala da je oficir uzeti ne moe, ali gonilo ju je da pa-kosti svetu, da se igra s nemoguim. Od igre se razvi ljubav. Jed-nog dana gospoica Borika pobledi. Njoj je zakucalo srce oko pet po podne, kad je mida oekivala. Taj oseaj joj je bio nepo-znat dosada. Ona se zaplae od radosti i od bola. Jer ta ljubav nije bila laka i burna kao proletnje vode, ona je bila poslednji napor i osmeh jedne postepeno dotuene, otrovane due.

Ona je znala da taj zakasneli cvet klonule mladosti, meu svojim laticama skriva smrtonosnog crva. Ali kao to se mati upi-je i na otrovane usne svoga eda na samrti, tako se i ona obvila oko toga oseanja.


21

Za nekoliko meseci iskao je mid premetaj, natrag u jedin-stveni Kajzertat, gde porodica radosno konstatova da im se sin deset kila ugojio.

A gospoica Borika bude otpremljena, posle neophodnih domaih grmljavina, u Tatru, roacima na zaborav i na oporavak.

Jo u odsustvu keri odlui porodica da Boriku uda poto-poto, i odmah bacie oko na strieva koncipijenta, na vrednog i trpeljivog Bunjevca Stipu Patrovia, koji ima odline osobine: sklon je gojenju i vazda porumeni kad mu podupan prui ruku.

Stric je poznavao svog koncipijenta. Jednog dana, kad je Sti-pa svrio posao i hteo poi na ruak, dr Kolovari de Kolovar stade pred njega, turi ruke u pagove od akira i, iroko nasme-ena lica, zagleda. mu se pravo u oi.

ujte, kolega, vi ete sad otvoriti kancelariju. Vama, dakle, treba koneksija s inovnitvom, sa seoskim i varmeskim, treba da uete u sve krugove. Bunjevaki salai ne mogu da vas ishra-ne. Vi se morate eniti. Ja imam devojku za vas. Novaca nee biti mnogo. Ali porodica, veze, stvorie vam klijentelu prekono. Eto, uzmite nau Boriku. Oni bi vam je rado dali. Poznaju vas kao marljiva solidna oveka, koji e uavi u takvu porodicu igrati znatnu ulogu u naem gradu, a moda i u celoj Junoj Ugarskoj. Vae poreklo ne ini nita. Mladom oveku se ne gleda na pretke, ve na line osobine. No, ta velite?

Stipa pocrvene do uiju; pocrvenela mu je i kratko oia-na glava.

Za mene je to, gospon doktore, samo poast. Ja, ja se samo udim kako ja kako moja malenkost I onda gospoica

I kad je to rekao nije smeo da pogleda u oi efu, jer je po-mislio u taj as na spletke koje su krstarile gradom, pa mu je pri dui zazeblo, ali ipak srce mu je prijatno igralo.

Zar vi nemate ni toliko poznavanja enske due? Vidi se, gospon kolega, da ste u studijama proveli mladost. Borika je pa-metna devojka. Samo je puna temperamenta. I ba zato se vazda pred vama i ponaala s izvesnim ustruavanjem. Jer vi ste ozbi-ljan mlad ovek, a ne kao ostali aci i tresisabljice, koji su zgodni za jednu no ardaa, smeha i lakog razgovora. Ona je vas oduvek razlikovala i s respektom vas spominjala. Uostalom, razgovara-emo jo o tome. Eto. doite danas k meni na veeru. Hoete?


22

Molim, molim, gospon doktore! Vrl-lo dobro!Stipa Patrovi nije bio glup ovek. I gimnaziju i pravnike

ispite je polagao vrlo dobro, jer je, kao seljaki sin koji nije imao ni na kog da se osloni, morao da radi i savesno ui. On je po tome morao postati neki izuzetak i smena figura u ovoj otadbini pro-tekcija. Kao priprost Bunja, sa seljaki punim rumenim obrazi-ma, sa starovremenskim pojmovima o savesnom zaraivanju, on je strao u ovom gradu oligarhije, u kom su pomou doseljenih neskrupuloznih inovnika, naizmence vladale dve pomaarene porodice, obogaene zelenatvom, varmeskim liferacijama i ra-znim palanakim zloupotrebama, porodice Feria od Bajmoka i Vajtbaha od onoplje, koji su menjali ene i metrese kao puno-krvne hatove, razbijali ogledala po petanskim kavanama i am-panjskim epovima gaali rabine, a revolverskim mecima buili ciganske instrumente.

Dok su njegovi drugovi prosto prenoeni preko ispita po-mou kompendija i strievskih posetnica s plemikim krunama, on je morao da strepi za zelenim stolom, iako je cele godine iao na predavanja, i da se topi od miline kad bi ga profesor pogledao i izjavio da se sea njegove fizionomije. Dok su njegovi drugovi igrajui s bledunjavim prestonikim mazama sticali poznanstva, bratimstva i menine potpise presvetle, ili bar budue presvetle gospode, i tako saekivali redom klase, on je ostao nepoznat, tu i neposveen u lavirintu drutvenog uvaavanja i napredovanja.

Tek kada se vratio u rodni grad s diplomom, bi pronaen i primeen.

Ali je i nadalje ostao tu. Pri prvim sastancima s nekada-njim drugovima, sada solgabirovima, upanijskim pisarima i sekretarima, zapazio je da njemu jo mnogo to-ta nedostaje, kraj sveg osposobljenja. Oni su zauenim oima promatrali Bu-nju od glave do pete, te je osetio da se tek doseaju njegova ime-na i da trae u njegovim crtama svoje uspomene, da mu se ude i da mu usiljeno srdano pruaju ruku, tresu je a da mu silom i snishodljivo govori ti, kao u nedoumici, sumnjajui da li su s njim ikad bili ba tako prisni.

I na tome servus je ostalo. On je bio prestar da ui nji-hove gestove, ono uljetanje i razvlaenje naglasaka u njihovu


23

otmenu govoru. Nije im razumeo nagovetaje, ni dosetaka i sple-taka o gradskoj i prestonikoj eliti, o kojoj se govorilo kao o svo-jim najbliima.

Znao je da gledaju u njemu neravnog sebi, zato je iveo po-vueno i radio za trojicu. efovi su ga cenili, ali se on u dui nela-godno oseao.

Moda ne toliko za ljubav sopstvenog zadovoljstva, tek iz unutarnje ambicije, sanjao je o sjajnom poloaju, na kom e biti barabar sa prvima u gradu.

Zato ga je i poziv njegova principala silno uzrujao. Mada se njegov zdrav, seljaki razum, disciplinovan pozitivnim zna-njem i radom, protivio, jer je znao za sve glasove o Boriki i za podupanova novana petljanja, mada je imao u namisli gotov plan: da uzme bogatu seljanku Bunjevku i da snagom kapitala otme sebi priznanje i vlast, mada mu je jo neohlaeno, konzer-vativno bunjevako srce krvavilo pri pomisli da e sasvim morati odgurnuti od sebe svu tihu toplinu salaia na Bukovcu, bagre-mima osenenog, belo okreenog, suncu i slobodnom vetru i vi-diku izloenog, ipak laskave rei, ponude i ukazivano potovanje upijali su se u njegovu duu kao jaki miris, zablenuli su mu isti pogled i grejali mu matu.

Stipa se nije jasno odluio, ali doktoru Kolovariju nije re-kao ne.

Borika je pozvana telegrafski kui. Bila je neto omrave-la, ali ju je celu obavila neka nova mirnoa i zamiljena apatija, to ju je inilo lepom i primamljivijom.

Kad je ula o emu je re, pobledela je, okrenula se bez rei i zatvorila u sobu. Tu je preplakala itavo popodne, a uvee je izjavila da pristaje.

Sutradan je bila isproena, a isto vee zaruena.Stipa je inio sve po reima svoga efa, zbratimio se sa ce-

lom porodicom, inilo mu se kao da sanja ili da je pijan. Nasamo ga nisu putali, tek je spavao sam, i to nemirnije no ikad.

Svojima je javio gotovu stvar. Stari se paor nije protivio. Samo je mahao glavom, zamiljeno putao dimove iz lule od gline.

Ti si, dite, mlogo kula uio, ti si pametniji od nas; ti va-ljda zna ta radi. Samo ne putaj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboravi.


24

Mati i sestra zaplakae se, ali se odmah, sa suzama u oima, nasmejae.

Na Stipa je uz vicipanovu divojku. Sad e on biti veipan.Borika se ponaala prema njemu mirno. On je to tumaio

po strievim reima i nije mu bilo krivo. Polako se upuivao u razgovore s njom, a ti su razgovori bili isprva neto nespretno nategnuti, ali vazda razboriti. Ona mu je odgovarala tiho i mnogo je gledala preda se. Ona je oseala, kad je onako odano i boja-ljivo, poteno, gleda sa strane, da on to sada prenosi njene crte, belinu i miris njene pojave u svoju duu. I to joj je godilo.

Za nedelju dana, jednom takvom prilikom, ona se obrnula i pogledala ga u oi, nemo i dugo. Njemu je zasjala zenica, preble-deo je, a ona je lako porumenela i oi joj zasuzile. Stipa ju je zagr-lio paljivo, i poljubio u vrat, zatim u oko i u usta. Ona je zaklopila oi i vratila mu poljubac.

To vee, kad je legao, pevuio je, i setio se da je danas polju-bio prvi put jednu gospoicu. III

Kad je doktor Patrovi uao u sobu, baci eir na jo razme-tenu postelju i sede na stolicu za ljuljanje, u kojoj je gospoa Bori-ka volela da ita feljtone i Grimova izdanja francuskih brbljivaca.

Doktor je doao si istog vazduha, pa je skupio nos u ustajaloj odaji, poplavljenoj kolonjskom vodom i paprenim mirisom odola.

Nije smeo da pita ta je? ekao je.A gospoa je pred ogledalom rastezala lice, oi, usta i obra-

ze, ovlaenim prstima i jezikom brisala sa obrva, trepavica i usa-na beli praak. I pravei tako komine grimase u ogledalu, kao naputeno derite kad samo ostane u sobi za primanje, nije se ni osvrtala na mua iza svojih lea, no poe brzo, isprekidano i ravnoduno, kao da tvrdi kako je nebo vedro:

Molim te, Pita, da mi da sto kruna, boe moj, kako je brzo posuknulo ovo ogledalo; koji mu je avo! treba danas da kupimo za ur biskvita, sendvia; a i konjak i rum nam je nestao. Ono to jo ima u flaama, ishlapilo je. A i frizerka me je danas gnjavila. Pomisli, molim te, ni mlekarica nam vie ne da mleka.


25

Kao da emo utei. No ova me danas ba nije oeljala po volji. Moram je i po podne pozvati.

U Patroviu se polako kuvalo. Meali se u njemu stid i srdnja.Ona je udeavala kosu, izvlaila je nad slepim oima, jer za

njeno okruglo lice nije stegnuta frizura. Daj mi iice da ugrejem brenajzn. Ako ima posla, neu

te zadravati, Ta gde je pirit? Marika-a! pirit mi donesite!Patrovi ju je gledao i poputao je. Bes mu se prelio u tugu.ao mu je bilo te ene, ona tek ako neto nazire od nesree

koja joj preti. Njemu se jo i sada sviao njen stas, njen beli obli lakat i puni snani vrat. Ona se kretala kao maka. Iako je bila krepka, puna krvi i zdrava mesa, ipak joj je svaki pokret bio zao-krugljen, nekako edno lep, kao da zna kako to godi jednom paru oiju koje je vazda miluju, a kao da eka, kad e se jedna zalju-bljena, drhtava ruka prevui preko njenog tela, toplo i golicavo.

On je voleo tu enu, valjda jer nije nikad znao da li i ona njega voli, i jer su i posle osamnaest godina, poto mu je i ker ro-dila, ostali u istoj udaljenosti u kojoj su pri prvome poljupcu bili. On se i u braku ponaao prema njoj kao da tek hoe da je zadobi-je. Ugaao joj, govorio u izvesnom biranijem stilu, zabavljajui je i ne usuujui se nikad pokazati se potpuno raskopan. Valjda je u njenom dranju naao neeg to ga je sputavalo.

Ako joj je kadto i prigovorio i ona se rastuila ili razgnevila na njega, on bi umuknuo i utei se udaljio. I onda se takav doga-aj vie nije spominjao.

Sad ju je gledao, i to ga je bolelo, to njeno uverenje i hladno-krvnost. Zar su oni zaista jo i sad daleko jedno od drugog? Zar ona ne vidi, ne haje za njegove nesanice? Mrzi li ona njega, ili ne razume samo? Ko je tu sad kriv?

Nema sumnje, njegov je brak, i ivot u braku, bio promaen, bez sadrine, i vodi nesrei. Da li je u njoj leala klica katastrofe, ili u njemu?

I Patrovi nije imao smelosti da u njoj vidi svoju propast.Zato nije znao ta da rekne. Ali ako ja nemam sto kruna? progovori on tiho. Kako nema? Nai. Mora biti, valjda se neemo osramoti-

ti pred svetom? odgovori ena hvatajui ovlaenim prstima za usijano gvoe: da li cvri?


26

Prosto: nemam. Zar ti ne vidi da nas svaki skoro dan ekzekviraju? Zar ne vidi da meni glava hoe da se raspadne od uda i brige? isto proplaka Patrovi.

A da li sam ja tome kriva? Molim te, nemoj praviti tu sad scene i prebacivati. Ti si dobro znao kad smo se uzeli kakav emo poloaj zauzeti i kakvu kuu voditi. to se nismo odmah zatvorili, pa bi znali ta emo, i ti i ja? Ti si uao u nau porodicu i zahte-vao da se odrimo na visini. I bio si srean zbog toga. Otvorio ti se svet. to si ravo manevrisao nisam ja kriva. Tata ti je govorio i govorio: raskini sa ulafalvijevcima. Gore su pali konzervativci u nemilost. Ma grmilo-pucalo, doi e radikali. Trebalo je da si se odmah spregnuo bio s Vajtbasima. Bio bi danas veliki upan, ili barem dravni sekretar. Ovako te je onaj treber Petika prekono preduhitrio. Jo e ti i javno belenitvo oteti. Idi gore! ta sedi tu!

To sad ve ne ide. Gotova je stvar. Balogijeva je ena bila kod ministra. Gotovo je. Nema se ta vie ekati.

Izdri. Ne ide vie. Za koji dan sam propao! ree lagano Patro-

vi, crtajui palicom u oznojenoj ruci po sagu sloga p-r-o-p-a-o. Pro-pa-o? apnu ena, kao od straha da posluga ne

uje, i okrete se i pogleda u pogruena, zategnuta i bedna lea muevljeva, kao u leine koja se nadula nad vodom.

Da, propali smo. I ja, i ti, i Erika s nama. I ti to tako meni kae! I ti to sad meni kae! Zna li ti ta

to znai, zna, li ti to?Usne joj pomodree i ona se uhvati grevito za mramornu

plou ogledala na koju se naslonila. Bila je bleda i zbunjena. Ona nije shvatila smisao ovog razgovora, samo ju je guila srdba i prezir prema tom oveku, zgurenom kao izvaljena trula klada.

Zadrhtala je i htela se ustremiti na njega, zaroniti prste u njegovu kosu i noktima mu razriti lice.

Na ulici zazvrjae koije vraajui se sa eleznike stanice, a u njima, iza barikada od sanduka, nemarno uvaljeni trgovaki putnici sa raunom dobiti u glavi, bezbrini gosti s lepravim ve-lovima oko eira, radoznalo se okreui levo-desno, i namrteni roaci u crnini koji se vraaju s neije sahrane.

Iz kuhinje se uje Marikina dernjava; rasputeni, napeti sopran.


27

Patroviu se olovno slegao ovaj trenutak na prsa. Najzad odlui da se izvue, i die glavu.

Kad pogleda enu, ova prasnu u glasan smeh i zatrese se od jecanja.

Ali molim te, ta ti je sad! ekaj, da ti kaem sve ... Bei, idi, idi mi ispred oiju! vikala je kao bez uma. Ali, molim te, teko jeste, ali gledau da se popravi, koliko

god je mogue i htede da je primi za ramena.Ona se otre. Kukavico, lao, pfuj! Sram te bilo, hteo si na tako gadan

nain da se izvue zbog triavih stotinu kruna. Ne treba mi, zna, sad mi ne treba. Nai u i sama!

ta ti je sad opet? Dobie jo tih sto kruna. No i pomisli: sutra e sklopiti raune i pokazati joj. Onda neka plae.

Ne jo tih sto kruna! Ve i tih sto kruna, Zar bi sad hteo da se povuemo? O, o dragi moj, vara se! I napuivi donju usnu, osmehnu mu se porugljivo, i zagleda mu se u koulju koja mu se izvukla ispod naborana prsluka, Bunjo! Nikad Nikad nee biti gospodin! Ako bi se ti oseao familijarnije na sonanskome dru-mu pod paorskom perinom, ja nisam roena da ti pravim sirite, ni da ti bbi noge perem. Ja sam te digla, ti se mora mojem svetu prilagoditi. Ako se boji za mene, mogla sam te i dosad varati i drsko mu pogleda u oi. A novac? Tvoja je dunost da zarauje a ne moja! Bunja si ti jo uvek, Bunja! Hteo bi da i ja jedem peenih bundeva Ubi se, kad ni jednu enu ne moe da izdrava!

Patrovi uze eir i, diui teko, uze ga istiti rukavom. No doavi do vrata, i ne okrenuvi se, ree potmulim glasom:

Novac e dobiti. A ostalo je moja briga. Videe.IVOko sedam sati uvee, redovno nedeljno drutvo ve je bilo

okupljeno i rasporeeno u krajnjem malom salonu. On je liio branim spavaim kutovima po skuenoj, priguenoj svetlosti koju su sanjivo putale mlene okrugle sijalice iz ljiljanskih aa u rukama jedne bahantkinje od medi, stavljene na krhki stoi, koji je bio optoen minijaturama od emalja iz galantnoga doba. Tu oko toga stoia, kao oko arobnog kotlia, okupljale su se


28

gospoe da s nekim razvuenim, nauenim i nasleenim osme-hom, koji kao koprena skriva istinska raspoloenja, prevru sa-blaznu knjigu u koju su svake nedelje beleile sve pikanterije iz privatnog ivota.

U ovoj pitomoj izbici s devianski rumenim, svilenim na-metajem, kao stvorenoj za neujna aptanja, tanane osmehe, neprimetna podmetanja i enske intrige, nije se oseao zadah le-ine ni krvi kroz uskomeanu paru namirisanih ipaka, iako su tu svake srede toliki i toliki blinji bili raereeni, da im se, sirotim rtvama, kao svetome Jovanu, jo i jezik izbode sitnim iglicama.

Poela je stara Presvetla, koja je, pokvarenom ednou ili ednom pokvarenou, vetaki baratala najmasivnijim izrazima, i priala o keri poslanika Vajtbaha: kako se pre tri dana, gola gol-cata, pokazala na balkonu pevajui jednu koijaku pesmu i baca-jui poljupce okupljenim usterskim egrtima na ulici. Sad su je odneli u sanatorij, ali to nita ne pomae, veli Presvetla, materina je to krv, rodila se u treem mesecu, treba joj se udati. I Presvetla povue dug dim iz neke egipatske cigarete i duhnu ga uvis, zavaliv-i glavu i napirivi obraze tako bezazleno, kao dete kad pravi me-hure od sapuna. Sve su se smejale i zanimale za pojedinosti, samo je prisednikovica, nazvana lajava Milika, bila ozbiljna. Ovu belu, punu i onisku enicu sa mirkavim, pepeljavim oima, uzvinutim, irokim nosiem, velikim mukim ustima i odsenim altom, sve su mrzele, ali su prezale od njenoga jezika. Da je odrasla u drugoj sredini, ona bi moe biti pisala rasprave o drutvenim pitanjima, ovako joj je vatra bila pokrivena vlanim ebetom, te je samo lju-tim dimom svoga duha klala oi svojim drugaricama.

S njome nijedna nije mogla izai na kraj, jer nije lagala i jer je bila iskrena i jer se znalo da joj je samo jezik otrovan. Ona je bila tako smela da se nije stidela voleti svoga mua, i to priznava-ti, i ostati mu verna. S mladim ljudima je bila najotvorenija, isme-javala je sve vrline, a u dubini due gnuala se greha. Drutvo je nije moglo razumeti, a drugarice su je uzalud uhodile. Trilerka je ak svoga ljubavnika, kapetana Orosija, preklinjala da zadobije lajavu Miliku. Sve badava. Najzad se utvrdi miljenje: bolesna je. Inae bi bilo neshvatljivo.

Ta Milika, prebacivi nogu preko noge i pogledavi oko sebe porugljivo, ree najednom:


29

Interesantno. Dokle emo mi ene govoriti i misliti samo o mukarcima?

Pa i oni to isto ine, samo protivno, dobacie neto jetko apotekarica omodi, pree efer, jedna pegava ena, koja se silno belila da bi je strugati mogao, vranila kosu i izgorenim iicama popravljala obrve. Imala je reskav i nesavladljiv glas, koji je sam od sebe skakao u kratkoj reenici po oktavu. Mu joj je bio bli-zanac, i zauzet u apoteci povazdan, a dever sreski naelnik i mo-mak. U prvom svojstvu imao je konje i pandure, a nije imao posla, a u drugom svojstvu imao je slobodno srce i zgodan stan. Zato omodijevkin esti error in persona niko u gradu nije zamerao.

Puf! Ti zna najbolje koliko tvoj mu ima malo vremena za to. Koliko je siromah zauzet u poslu, brinui se za zdravlje i dobri ivot tvoj i svojih najbliih.

I lice joj se vraki iskrivi kao puni mesec u aljivim listovima.Nastalu prepirku zavri Presvetla, zagledavi se u sovu na

asovniku s elektrinim buljavim oima: Ts-s-s i urke! glavno je da je dobro. A to je dobro,

treba raditi. ivi dok moe. I posle e te crvi izesti.Posle te mehanske sentencije, poe rasprava o tome zato

mukarci vole glumice i da li se surevnjivost dade leiti i kako itd. (Presvetla je bila miljenja da mueve treba varati, jer gotov gre-nik bolje se izvlai od onoga koji je samo pod teretom prividnosti. ena bar zna u tom sluaju kako da se vlada prema gotovu inu).

Mlade je bila u velikoj sobi, osvetljenoj i modrikastom elek-trinom i utom svetlou sa svenjaka. Za glasovirom je sedela Pa-trovieva ki; omalena, troma, nelepa oeva ki. Njen svaki pokret bio je teak, kao pod moranjem, afektovano prost. Kad je ila noge je vukla, rukama mlatala i ni za boga ne bi nosila obuu s visokim potpeticama. Govorila je kroz nos, pa bi, podnimivi bradu pesni-com, zagledala se obino pravo u zenice sagovornikove, ili bi mu upola okrenula lea i samo mrdala svojim oputenim ramenima.

Korzeta ni prsluka za stas ne bee nikada na njoj. Nosila je samo krepdeinske bluze, u kojima su joj se nerazvijena prsa jo manje isticala.

Ona je alila to je runa, pa je sama namerno naglaavala kako joj je malo stalo do toga da se ini lepom. I to je jedna vr-sta tatine, samoodbrane i utehe. esto e nimalo naivni ljudi i


30

kakav rav glas o sebi radije sami spomenuti, no to bi otrpeli i puku aluziju iz tuih usta. Ona se oduevljavala muzikom, ali je nije razumevala. Sedei esto sama za glasovirom, svali se tako na nju alba i enja da se ispovedi icama. Ali im udari dva-tri akorda, zbuni se, padne na dirke i plae. Tada ali to je bogata, jer ona je uverena da je mnogo imuna, i elela bi da je sirota, i da je ljubavnik otme.

Ona je sama sedela za klavirom, pognuta, levu je ruku opu-stila, a desna je leala na instrumentu s prstima utisnutim u dir-ke, iz kojih nije zvuao glas. Kraj nje, sasvim blizu, sedeo je upa-nijski perovoa bez plate Kezmarski i priao, eretao i smejao se. Ona mu je sluala glas, jer je imao ugodno meko grlo, ali rei nije zapaala, jer je on samo parafrazirao, i to ne znam po koji put, svoja epikurejska naela. Ona je pazila kroz poluotvorena vrata trpezarije kako joj materi inenjer Halas ljubi ruke od prstiju pa sve do ramena, nato se ona smeje i udara ga lako po obrazu.

Kako je sve to dosadno i kako se materi to sve nije ve dosa-dilo! Nju sve to, ni igranje rei i vatre, ni trenje i izvijanje, vie ne drai, kao ni ovi bomboni od okolade. Ona je kad-god kradom gutala rum, i godilo joj je kad je on pali u grlu, a oi joj zasuze od estine. Ona e otii u svet sa nekim, da e svi zinuti od uda.

Kezmarski je ba tumaio kako enska noga mora biti dole tanka kao u koute, a navie kao ampanjska boca, i ve izrau-nao koliko e reenica jo rei i onda prii hromoj Flori, siroetu sa sigurnih trista tisua kruna.

Kezmarski, poto je raskovao deset hiljada forinata na de-vojke, na skromni maarski ferbl i na gospodsko pie, najzad upuen od verovnika, svom svojom elegancijom i reitou ba-cio se na bogatu sirotu. Troio je menicu za menicom na cvee, eer i svirke pod prozorima, u uverenju da e mu ova hazardna igra upaliti, i da e prengovati banku. I tutori i sopstveni ra-zum predoili su devojci prave razloge fe-Belinog" oduevlje-nja. Ona je znala da se on iz dana u dan veba u maevanju, u upoznavanju karata po pitanju, u otmenom prelamanju slova r, u grickanju crnih, kao ivica podseenih brkova i u negovanju svoga devojaki rumenog lica (a kau: sveim goveim nicla-ma), uzalud; njena mladost je silom htela da se zaglui i da pove-ruje u mogunost ljubavi zbog nje same.


31

im se pojavio inenjer Halas, celo ga drutvo doeka vi-kom i tepanjem: serbus Piu!

On se smeio, klanjao, ljubio prste devojaka i ena i za sva-ku uvao po koju dosetku. Imao je okruglo, glatko obrijano lice, nestane ive plave oi i po sredi pravilno razdeljenu, sjajnu, ule-pljenu smeu kosu, te mu se glava svetlela kao srika.

Niko nije znao tano odakle je rodom niti odakle je doao. Sumnjalo se da je poreklom Slovak i da je ime pomaario. U ali su ga ene nazivale i Totokom. Ali on je od svog prvog pristu-pa u grad zavladao drutvom. Umeo je da se obavija kao nekim titom dosetljivou, interesantnim prianjem i upuenou u silne sitnice, u najraznovrsnije drutvene obiaje i odnose. Bio je najbolji igra, skliza na ledu, niko nije znao tako hitro pogo-diti rapirom loptu na ici; imao je itavu zbirku revolvera, dva psa plemenite rase od grofice Esterhazi, ija je plava psea krv uvena u dokumentovanoj istoriji najslavnijih vaaka, a znao je i bezbroj valcera i kuplea, pa i operskih izvadaka na klaviru.

On je redovno pio liker posle obeda i viljukom i noem jeo breskve; tako se zavaliti u kone engleske fotelje, i neprimetno pokazati pod pantalonama svilene arape, nije znao niko. Mu-karci su ga svi grdili, zvali ga belosvetskim, koji e tek jednog dana zakaiti nekoga, pa nestati kao automobil; samo e se puiti i zasmrdeti za njim; ali su mu svi redom podraavali.

Zimus se sankao, rodlovao na itadskom nasipu s Tri-lerkom, sada igra s Patrovikom, ali na prolee kani lantenis loptati s bogatom Rackinjom Prekajskinicom, jer je izjavila da mrzi mua i strogost pravoslavskih mizli.

Devojke su ga zvale da svira, a ene da izvadi iz torbice svo-je najnovije anegdote, tipalice i taze spletke.

ene ga zarobie za ruke i ramena, a on se, toboe, otima i najzad sede nasred salona, prekrsti noge kao Turin i pone svo-jim umiljatim glasom priati. A dok se tu smejalo, udilo i cikalo, u drugoj sobi jedna je goa, ljuljajui se na stolici, i as mrcva-rei, as opet milujui izdrljivi klavir, pevala poluzaklopljenih oiju narodne melodije, jednu meavinu slovakih uzdisaja, od sevdaha tihog umiranja, ciganskih cikota i turanske obesti.

Oko osam sati uvee, ba kad su i poslednje zemike s ma-slom, ajvarom i unkom nestajale u zubima kavaljera, dobrodolo


32

i probitano zamenjujui veeru, neprimetno i paljivo otvori srednja vrata dr Patrovi. Primetie ga tek kad se obreo nasred sobe. Lice mu je bilo pijano ozbiljno i bio je u prsluku. Na pljusak smeha oko sebe nije se ni osvrnuo. Iao je pravo eni. Ona je po-crvenela i htela silom da ugui jarost.

Ali, dragi Patrovi, ta vam je sad palo na pamet, da tako ulazite u drutvo gde su dame! Boe, od vas ovek moe doekati svakojakih ala i uda!

Ali Patrovi je uze za ruku, i dok ga je ona gurala napolje, on joj je nesmetano govorio.

Psst! Eh, mani sad, ako hoe da doe, a dobro bi bilo, obuci se, i budi dobre volje!

I ona, pevucajui, otra po kaput i pomoe mu da ga obue. Njemu se oi napunie suzama.

Nema nita, draga moja, nema nita!Na to ga ona obuhvati rukama i svirepo ga utinu za miicu,

ali pre no to bi se prenuo od bola, zgrabi ga ispod ruke, udari u iskren glasan smeh, namenjen sigurno onima unutri, i rastvorivi irom vrata, ue tako s njime unutra i, jo jednako se smejui, po-kloni se svima graciozno, a drutvo zaas zanemi i udari u pljesak.

Patrovi se smesti za okrugli sto meu Trilerkom i o-modijevkom, i odmah se mai konjaka, jer ga je glava jako bolela. Sevale su mu slepe oi kao da su otvorene rane, pa ih neko kotu-njavim prstima tano svakog sekunda vrea.

Dok se on tresao i duvao iz sebe jaru jakog martela, pomi-slio je na neplaeni raun kod specerajiste i da je on sad, ini mu se, peti put pio toga konjaka. Niko ga nije niim nudio. Kezmarski je uzeo jedan kruh sa sardelama, udubio u njega svoje krupne retke bele zube i, nasmeivi se na njega, rekao: Oprostite!

Halas je onde uao kraj stolice, gde je njegova ena pre sedela. Sad se polako dizao, rukom gladio nabore pantalona i, sav crven u licu, zagleda izdrljivo u njegove zenice kao da hoe da pokae kakav je junak:

Kako zdravlje, gospodine doktore? The, kako! odvrati Stipa sipajui drugu aicu konjaka.Ovo ga je pitanje uvredilo. I on sad ne bi smeo pogledati u

oi tome Halasu, jer bi ovaj morao opaziti da ga je isti trenutak omrznuo. On je primetio da je taj mladi deseto mislio, da je u


33

tome pitanju bilo ponienja, saaljenja i skrivenog poznavanja njegove bede. Dok je iskapio au, preleteo je oima oko sebe. Svi su hteli da skriju kako ga motre. Sva su lica naporno radila da prime na se ravnodunu ili dobroudnu masku.

I dok je Trilerka, sasvim okrenuta, oslovila Floru u drugoj sobi, videlo se da se okrenula a da jo nije znala koga e i zato osloviti:

Flora, jesi li dovrila one rue na mukhalteru? Osobito lepo moluje ree tie kao peku novinu.

Nema sumnje pomisli advokat hoe da popuni munu pauzu. Ja sam im prekinuo govor i pokvario raspoloenje. Ja im smetam. Upao sam kao muva u kajmak.

Hoete li ii, g. doktore, na skuptinu Junog ugarskog kulturnog drutva? zapita odjednom Kezmarski i liznu usne.

Zato? prenu se kao iz dremea Patrovi. Pa-a i ruka mu skliznu preko uglajisane miriljave glave

vi, kao jedan od pobornika nae drave ideje u ovim neprosvet-ljenim krajevima moete i ovaj put mnogo doprineti ispravljanju i nadopunjavanju metoda nae kulturne misije. Iskreno priznav-i, naa domovina i naa narodna dravotvorna ideja

Kakva misija, kakva kultura, kakva domovina, kakva ideja, pff, molim vas mladi gospodine! Rei, rei, Patrovi se zava-li, uhvati se prstima preko okrugline svoga simpatinog trbuha, nakrivi porugljivo i izazivaki glavu, kao ovek kome je ef da se svaa i da bezobzirce lupa o glave neprijatne istine.

A, molim vas lepo, recite mi po dui, volite li vi domovinu i narod? A?

Kezmarski upnu bri, zatrepta oima i pocrvene do ogrlice.Ja mislim da svaki pravi i poteni Maar mora ljubiti domo-

vinu i narod. U njoj e nas pokopati. Dabogme, crvena internaci-onala i pro- pagandom napujdani sinovi roene majke

Brrr! Ta nisam ja iskao da mi citirate paualsku liriku. Molim, samo malo iskrenosti. Ruku na srce! Ko je pravi Maar? ast i potenje, ali vi ste lovak, mali Moldovanji je Rumun, Ha-las? na! a ja sam Bunja. Eto nam istih Maara. Skupili smo se zbrda-zdola i podelili uloge. Kakva misija! Flans, gospodine moj, mlatnjava, sad se utrpae svi Vajtbasi i druge parabuke vabe samo da dou u prestonike novine, pa kad opet zapai koja


34

crkotina da se nau na redu. port i toaleta, to je briga za domo-vinu naih magnata i magnatkinja, a mi im majmuniemo, jer ako si mudar, maarstvo je divno unosna akcija. Deoniarsko dru-tvo, to su nai misionari. Volite domovinu i narod, priajte vi to deci da se uspavaju! Ja znam: to volim, to i sanjam. Volim ene, ene i sanjam, volim kartu, rihtig, sanjam da igram makao, volim riblji paprika, dabogme da sanjam izlet u Gombo, ali domovinu i narod jo nikad nisam sanjao

. . . Recite mi, molim vas, ta je to domovina, ta je to narod? Ha, ha, ha, gospon branitelj se ali! ha, ha, ha! vrlo dobro!

ha, ha, ha! Kako da se alim? Ne alim se ja, na alost! ree srdito

Patrovi, i brzo nastavi, kao da se bojao da e mu prekinuti bu-jicu koja hoe da prokulja iz njega: Uzmite samo nae izbore. Parola je vazda: protiv Nemaara! A i vi znate da se tim isklju-enjem najmanje slui naoj tzv. ideji. Ta ni ne misli se na nju. Naprosto treba uhlebiti inovnike sinove, jer tek moraju otpla-titi dugove patriotskim zavodima i pouzimati inovnike keri bez miraza. Maarska vojska! Osam hiljada otvorenih mesta za propalu dentriju. Ili, zar patriotizam raa i mitom i panama-ma? Vi se ne seate, vi ste mladi: posle okupacije, velika svota za potporu ranjenika i porodica, palih kod Maglaja i Doboja, a me njima je bilo, bogami, i Krobota i Raca i Maara, nestade kao kamfor. Podupan se jedan ucec, i to je sve. A kud su nam grdne pare tulipanke, pa ko nam obrsti aleje platana sa ulica, ko nam pojede kaju iz betona pod popucanim asfaltom, k zato ba nemaka firma da nam kvari oi kiljavim osvetljenjem? A? Gospoda slave Arpada to je doveo amo Maare. I treba. A i lako ga je naslikati. Ko bi vraga naslikao arpade to iseljavaju narod. Nema tu srca, gospodine moj, nema tu srca! Grabi, nemilice gra-bi, i samo grabi! Ako ima srca, onda si crko!

. . . Nego i Patrovi skoi, sav zaaren u licu, ta smo se tu ucmoljili! Danas emo se proveseliti. Oprostite, sad u ja smesta!

Patrovi uzrujan i zadihan potra, prevali jednu olju aja i smejui se: nek se zna ija je kua masna! zalupi vrata za sobom.

Gosti su ostali zabezeknuti. Nasluivali su i mirisali u vaz-duhu neto kao pred vihor.


35

Nisam ni znala da ima tako najdig mua, pecnu Pre-svetla.

Jo u se zaljubiti u njega, pred starost! odvrati nemar-no Patrovika, griznu se za usnu i pogleda letimino i nervozno na vrata.

Mala Erika turi u usta itav jedan slatki od kave, pun otuno slatkog skorupa, i ne vaui ga zagleda se netremice u nita. Tanka bluza podrhtavala joj je nad srcem. Odjednom se tiho strese, lagano ustade, izie u hodnik i, otvorivi okno, prui elo u mrak i u hladni vlani vetar, koji se hrapavo tr o udove vinjage divlje loze oko prozora. ula je oev aputavi glas, i kad se vratio ona ga zagrli oko vrata.

ta si sad radio, tatice?Otac joj stite lice u ruke i poljubi je u kosu. He, he, ue. Radovae se.Erika se odbi durnovito, uverena da je niim nee moi

iznenaditi ni obradovati. VGosti se spremali da idu, ali ih Patrovi zadra na veeri i,

glasom kojim se hteo narugati i njima i sebi, nasumce izbaci titu-lu kako je danas dvadeset i pet godina njegovoj promociji. Ljuba-zno je obletao sve, pomagao spremanju za veeru i mislio u sebi, kako e jo jednom gospodski nahraniti ove gusenice. Prodrli su mu koren, izgrizli su mu cvetove, nek se zatome jo preostalim sparenim listovima.

Petre, metnite ampanjac u led.Zaista udno, kako to da je on tako prekasno progledao. On

sad tek svesno vidi ko njega podriva i ko su uopte ti ljudi s ko-jima se godinama rukovao, a nikad im se nije paljivije zagledao u lice. Dosad nije ni video da Kezmarski ima tako oajno prazne i klonule oi i da mu je koa gnusno tanucka. Kad bi je zaparao noktom, sljutila bi se lako, kao sa ugmilele oskorue.

Presvetla je upravo gadna. Kako je to odvratno kad stara ena koketna zaagri oima i krv protinja kroz uvele, silom dote-rivane obraze. Takva e biti i Borika. Grozno.


36

Pazite, na svaki bifstek ispecite jedno jaje. Meso sam ve poruio da se poalje.

Ko su ti ljudi? ta njega vezuje za njih? Kad propadnem, onog asa e me se ratosiljati, kao i jadnog urice Birilovia. On ih je pet godina astio, pa kad je falsifikovao, svi su tvrdili da su znali ve davno da ne moe bolje svriti.

Da li sam ja prospavao dvadeset godina? Ili je i mene zanelo pijanstvo gospodstva, kao i onog ludog Srbina? Da li sam ja, boe moj, recimo, pre deset godina, kad sam ih video, uo i tresao im ruke, mislio to o njima; uopte, da li sam ja to mislio? Mora da sam se uzdao u njih. Ali to bih se kog avola u njih uzdao? Da li sam ih voleo? Da! Taman. Sigurno nisam znao ni imena sviju njih.

alosno, niko me nije voleo, niti sam ja koga voleo.Bio sam lud. Ipak je to smeno to sad tek vidim kako sam

bio kroz ceo ivot lud. To je ludost ekanja i trpljenja Ne, ne. Nije tako. To je ludost ivota bez osnove. Izlian ivot Ni to ne stoji. Kad sam se rodio, bio sam svakako odreen za neto. Samo nisam naao to neto. Nisam se snaao. Zalutao sam meu ove i smeo se. Iupae me, pa me ponesoe. Nisam bio svoj, bio sam njihov. Pravo ima moja ena: ja sam Bunja. Samo ona to ne ra-zume. Ja sam Bunja, ja sam penica koju su preneli u staklenu batu. Ja sam Bunja

I Patrovi je nudio goste da sednu i smeio se. Svi su misli-li: zbog tobonjeg jubileja i uslunosti, a ono u stvari zato, jer mu se dopalo to je Bunja, i priinjavalo mu se da je to lepo. Samo to oni to ne shvataju. A mora im to rei. Neka se smeju.

Oko dvanaest sati cela je kua odjekivala od buke i zado-voljstva.

Igralo se, pevalo, razbijale se ae i Kezmarski je brisao krv sa usana, jer je hteo da zadivi drutvo, pa je pojeo itavu jednu ampanjsku au.

ene su bile rumene, gledale su sanjivo, ma za to bi prsnu-le u kikot, i onda bi padale u naslonjae i udarale primaa cigani-na po obrazu, a kavaljerima kitkale brke molei ih da im povere: ko ih je uio ljubiti.

Halas istrgnuo violinu iz primaevih ruku i zasvirao vals. Svi su se vrteli, udarajui se jedno o drugo i o dovratke; ostali su samo Patrovi i Patrovika.


37

Patrovi je gledao u polijelej, gutao nasamo, a eznutljivi talasi svirke zanihali su se njime. U svakom valceru ima jedna neodoljiva nota nostalgije

. . . On se seao mladosti. One dve-tri zabave na koje je iao, uznemirena srca kao vigarica, i vraao se razoaran i tuan, jer se u osvetljenju i u utanju svile i bleskanju oiju i minua na-lazio svaki put osamljen, potiten i kao izmuen. Seao se da je i on uio valcer; ali ga nije nikad igrao, jer se bojao da e pogreiti, pa e mu se itava sala cerekati u lice. Ponekad bi poao kojoj lepojci, ali srce bi mu kucalo od straha, i on bi se bled, ne znajui ta e s rukama, kolebao, dok je ne bi drugi neko ugrabio. Tada bi mu odlanulo. Manuo bi sve; bacao lakovane cipele besno u uglo-ve jevtine i steniave sobe, zagnjurio glavu u jastuk, koreo i alio sebe, i dok mu u uima zuji muzika, trzao bi se cele noi, jer bi jasno uo smeh jedne igraice u prolazu pod tuom rukom; a kad bi u zoru zaspao, sanjao bi kako klizi preko uglaanog i svetlog poda i griska lepravu devojaku kosu.

Hodi matori, da igramo i mi.Ali posle dva-tri koraka, Patrovika ostavi mua. Ne zna

ti to, eprtljo! Halas, ovamo!I teturajui meu razdraganim parovima, Patrovi sede

zlovoljan i oznojen, gledajui u enu i u inenjera kako se tesno stisnuti ljuljaju.

Gospoa Borika je rastvorila usne, kao da je htela da pije valjda zvukove i dah mladog oveka.

Advokat se oseti uvreen. Bolelo ga je. Nije ga muila surevnjivost, nego ga je vreala nepravda, a i stideo se. Moda se njemu celi grad smeje kao mamlazu koji nita ne sumnja? Moda ona njega vara? Runo, uasno runo. Na to nije nikad ni pomi-slio; ako i jeste, to je bila refleksna misao, kao to ovek u misli-ma i ubija. Ali sad mu je misao ozbiljna; no on ju je sada primio kao dvadeseti ubod u telo koje je ve istoilo silu krvi.

Nije ona bila moja ena nikad. Boe moj, boe, kako je to runo i strano, strano glupo!

Meutim su podolazili jedan za drugim i muevi. omodi-jevka, kad ju je namrteno ibao pogledom elavi apotekar, koji se kod kue navrat-nanos morao da nakljuka pogrejanog kelja i


38

da se izmui sa sinovljevim zadatkom, u kom se nepoznati tvrdo-glavo igrao mure, preko ramena viknu: Mi lumpujemo!

Jadnik mrdnu jetko ramenima i morade da se utei unkom u upitajanim rakovima. Uz njega prionu i veliki kapetan Triler, koji je lupao prstenom po ai, zatim skoio i hteo slugu prvo da ui, ali ga onda pomilova po podvaljku: Dragi Perice, dajte to vrue da griznem. Pio je razdraen jer je na apreu izgubio sve pare to je od ene skrivao u ba zato probuenom balaku palice, koje je jutros zorom zasluio od mlekarica, da im ne bi pregledao mleko. No koji put, ugleda radi i zbog naroguenih potroaa, on je to ipak morao da ini, i to na pijaci lino, orkajui kante nogom, te bi se sve sokake vake zgrnule. Mlekarice bi udarile u dreku i proklinjale gospodu, kojima bi se sutradan svetile na taj nain to bi dumanski, anabaptistiki krstile mleko, i onako ve iskvareno lojnim pogaama. Sem te line pasije pijacu je preputao potka-petanu. Nek se on natee s paorskim sekserima, mlai je i nema porodice. Sebi je zadrao none lokale, javne kue i razne baba-Ljube i seka-Julke, koje se na sva usta hvale da njima ne treba li-cencije, kad su dobre s gospodom iz magistrata.

Presvetli je poslao kola sa slugom koji je imao jako gospod-ski izrezan nos i tedioniku knjigu, te je i Presvetlu iz neprilika izvlaio kad bi se zagrejala u frie-fire.

Tek to je drutvo ponovo posedalo, napolju neko ciknu.Zagrmi: servus Petika! Petika Mrazovi, poslednji izdanak

starih srpskih patricija, na ijim se razvaljenim grobovima u porti jo naziru natpisi, zaputeni u plesni: izabrani gradanin i senator slobodnago grada. Jedan mu je praded doterao ak do polkovnika ajkake regimente. Isti je pisao i ode u anapestima. Petika je zastao sred ove galame, blenuo preda se razroko i mr-kao. Dakle, oigledno, bio je veseo. Petika je sluio u poreznom zvanju, vukao je sto etrdeset kruna mesene plate, a troio je sad poslednje svoje hiljadarke koje je dobio za sala, koji su ku-pili seljaci sami, da ne ode u maarske ruke. Jo pre pet godina je hladio baranjski rizling u ampanju Redereru, a danas pije i pricere sa ljivovicom. Iz gimnazije ga isterali, jer je iz inata na-zvao Kouta psom, danas tek srie irilicu i ispoveda da srpski, s gustom, samo jo opsovati ume. Ali kad uje gajdaa, plae i veli da je Sr-rbin, gazi svoj sopstveni eir, grli gajdaa i tepa mu:


39

prijatelju moj, ja sam Srbin! Ti me razume. Gajda Joca, kad zguva peticu, klibi se i sve razume.

Ta, ta, vaa Marika ne ume svui ni kaput kako treba tucnu Petika i prui ruku za au. Ruke i noice imao je majune kao frajla, prsluk uzan od pedlja, a lice crveno, bezazleno deje, da ovek, tek kad mu se zagleda u smeurane obraze, u nabora-nu kou na vratu, na prosedu, kao seno suhu kosu, opazi da je oko etrdesete. inio je utisak da nikad nije imao momatva. Kao deko je zakrljavio i kao nedozrelo voe u podrumu, ostareo u sparnim noima, ugrejanim dimom i vinskom parom.

Koliko bi kukala njegova stara gazdarica kad bi ga u naru-ju, onesveenog nosila u postelju. Silno je mnogo alosti bilo u njegovim izvraenim oima, pocrvenelim od podile krvi, i nje-govim nabreklim plavim ilama na slepim oima i u mravim li-stovima.

U potonje vreme su ga trpeli u drutvu samo zato da se mogu egaiti s njime. Tako, im je hteo da sedne, Triler tre stolicu i Petika se prui koliki je dug

Iza Petike je doao i Prekajski. Njemu je teko bilo ii nou, jer su ga bolele oi. To su bili, po svoj prilici, prvi znaci suenja kime.

Prekajskinica je ba uila od Halasa kako da duva koluto-ve dima, kad joj mu zasta na pragu da jelenjom koom obrie naoari.

Zar si i ti poao u poteru? Ne boj se, neu uskoiti.Prekajski je progutao i to. Mislio je da e joj biti dosta to je

uao u zimskom kaputu. To e je jediti i najpre nagoniti da poe kui. On bi je ve davno pustio, s itavim njenim mirazom i bo-jim blagoslovom, da nije prezao od bruke i da nije trpeo za ljubav ono dvoje dece. On je bio ovek-inovnik u potpunom smislu. Sa-vestan i spreman. Zato mu je predsednik i tui zaostatak davao na izradu. Bio je nezadovoljan, ali je sve snosio i nije hteo nikom da se ulaguje. Kao ak nauio je ruski i mnogo itao. Pratio je ver-no sve pojave u narodu i bio na glasu kao vredan, ali politiki ne-pouzdan inovnik. Vi ste panslav! ree mu predsednik kad je jednom zapalio cigaretu srpskim kolskim iicama. ta vi zna-te, magnifice, ta je pansloven! odgovorio je nabusito, i od to doba ide na najgore komisije. U samoi je odista bio nacionalna


40

sanjalica; decu je uio da mu deklamuju narodne pesme i engi-agu, to je gospoa Prekajskinica smatrala nefinim obiajem koji e deci koditi, pa e ih maarski profesori ruiti.

U tajnosti je gajio socijalistika naela, tavie: pomalo je simpatisao i sa teroristima, ali je uz to dosadio tedionicama se-lei enin novac iz jedne u drugu, ma zbog triavih etvrt postot-ka. Jue je imao sukob sa enom, jer je ena primila prase kao jabuku od jednog seljaka kome je Prekajski bio potreban. Pre-kajski je pustio prase na ulicu da gurie na uveselenije egradi. ena nije shvatila to kao pitanje asti. To je bio, u njenim oima, jedan blagosloven obiaj i isto prasee pitanje. Ti samo jo kva-ri paore, ionako nas ve po nogama epaju!

Srbiju nije mnogo cenio jer tamo profesori politiziraju, ali je priao sinu o Vojvodini i o Miletiu i glasao, s negodovanjem u dui, za vladu.

Pridoli su se revnosno trudili da dostignu stepen oduev-ljenja starosedelaca, samo Prekajski nije pio, jer to kodi o-nom kataru, a on i sutra ima puno posla.

Patrovi je utao, ali kad ga je ena htela da odmami u legalo, najodlunije je protestovao i dovukao stolicu sasvim do Prekajskog, jer ga je uvaavao kao naitana oveka.

Molim te, Stevo, ti si pametan ovek, reci mi po dui, je li to sve lakrdija ili je ozbiljna stvar? To sve tu pokaza rukom uokolo i strovali ulje i sire i, i pa uhvati za zlatan lanac Prekajev i to sve, to se s nama zbivalo i zbiva. Zna razume li me?

Razumem ree Prekajski samo da se otrese, videi da je pijan. Hm. Kako se uzme? Komedija jeste, samo to nam se u njoj srce krvavi.

I Prekajski bolno razvue svoje tanke, blede i ispucane usne.Patrovi klimnu glavom i kao za sebe ree: Samo nam se srce krvavi. Vidi, mene sad tek boli kad

mi se pri kraju cedi. Boli me! i oi mu se navodnie nevino i nemono.

Prekajski se bolje zagleda u prijatelja. Zatrepta i u njemu jed-na tanka ica i on poloi ruku s puno sauea na njegovo rame.

Hja, ta emo? Moramo vui; vui dok moemo. Popraviti se ne da.

Veli, ne da. Dabome. A kako bih se ja rado povratio! Ne-moj misliti da ti govorim zato tako to sam napit. Nije brate; ovo


41

sve nije ilo kako treba. Trebalo bi da ponem iznova, samo kad bih mogao

. . . Ja sam tribo ostati paor. Tribalo je da sam ostao Bunja, ko to mi je bio i dida i aa. Naikati u frikome luftu k i tur-inak u vitru, oeniti se s divojkom s kojom sam prvi put divanio u kolu, raati dicu, orati, pivati, i tui i enu kad triba, umoran, ili od rampaa naderan lei na sino i hrkati i onda ve umriti kad mu doe vrime. Pa zna, kad posijem, pa Bog da i ponjeu; a kad Bog katiguje, stegne kabanicu tinje, jede priko zime vie krompira ucilo, a manje unjke. Sina izgruva kad se beari, al ti sutradan vezuje snoplje. Kud e vee ljubavi i srie! Nije teko Bunjevcu umriti. Meni je ovako teko. Ja ne umirem, ja propa-dam. Suim se, k korov kad mu plug ile zavati

Prekajski ga je sluao netremice, i kod njega je nadoao as ispovedanja, i da nije ustao veliki kapetan da nazdravi domainu, i on bi izruio svoje srce.

Triler je govorio uz kikotanja, zveckanja i upadanja u re, a kovao je domaina u zvezde. Hvalio ga je kao oca, mua, kao gra-anina i kolegu, kao rodoljuba koji e za svoj rad u narodu dobiti dostojnu nagradu, koji u ovim skuenim prilikama nije mogao da razmahne krilima, ali e uzleteti i biti dika svega graanstva, a ponaosob svojih prijatelja, plemenite supruge, tog njegovog dobrog genija, i mile i darovite keri. ljen, ljen, ljen! Tu!!

Patrovi je za vreme govora tr dlanom elo, znojio se i poreivao iice u razne bojne redove. Stideo se, i jedva je ekao da doe do rei.

Kad je ustao, buka je jo kljuala. On rukom htede da zgladi talase larme, ali samo cigani umukoe. Patrovika nasmejano viknu: Pita, samo kratko! Nemoj opet oduevljeno od tri hvata. Pazi, nakrivila ti se poa!

Ali on samo mahnu rukom na nju, zagleda se u slanik, za-miri i turi levu ruku u dep od akira.

Gospoe, gospoice i gospodo! Nisam ustao da se zahva-lim na reima g. velikog kapetana. Bar ne samo zato. Ustao sam da govorim, da iskalim srce svoje.

Patrovi zastade na asak i pogleda uokolo, ne ustavivi se ni na kom. Glave prijatelja su ga opkoljavale kao da je u gradini meu kupusnim prokolama. Vika i nemir su se utiavali, jer je domain


42

govorio tiho i mirno, kao da nije pijan. Glas mu je bio zamagljen i pun prebacivanja, te su svi u prvi mah otrije uperili oi u njega, sa ijih usana glas jeca, da vide: da li je uistinu dr Patrovi to.

Na elu mu se nisu koile one punovane, misaone bore svih nazdravljaa. Lice mu se sjalo, bilo je blago.

Eriki se steglo u prsima ne skidajui oiju sa oca. Dragi Tuna, ti si lepo govorio, ali ja ti neu rei: hvala.

Zato da se obmanjujemo? Danas hou da govorim istinu. Ti si, prijatelju moj, lagao. Da, da, lagao si ti.

To je Patrovi rekao tako mirno i tiho da niko nije skoio, no su svi smatrali kao najpodesnije, pa i sam Tuna, da taj neo-bini uvod shvate kao alu; drutvo se dakle silom smejalo, iako su se i veliki kapetan i Patrovika neprijatno vrpoljili i kiselo razvlaili usne.

No najgore je, to si ti pri svakoj svojoj rei morao pomi-sliti: ja laem, a najalosnije je opet, to mi u istom stilu laemo jedno drugo, i sebe i ceo svet, otkako se poznajemo.

Ne, ne, dragi moji, znate vi vrlo dobro: nisam ja nikakav bo-rac, niti sam velikan, nit imam zasluga, niti e ih ikada takozvana domovina naa i narod priznati. Lagao je moj prijatelj kad je go-vorio o srei, jer je ja nikad i nigde nisam okusio, a danas znam da je i neu.

Vi negodujete, vi se uzrujavate, vi ne moete da shvatite ta ja to i zato govorim? Idite svi ako hoete, ali ja hou da se izgo-vorim. Dosta sam utao. Sluae me ovi zidovi, po kojima sam se danas prvi put ozbiljnije obazreo, i sluae me moje ui, koje danas prvi put primaju glas Stipe Patrovia.

ena ga je htela da pritisne na stolicu, ali on ju je tako mr-sko promerio da je odstupila i sa enama se udaljila.

Eriku je guio neki bolni stid, kao kad bi sanjala da po uli-cama bei naga i neokupana. Ona prie ocu i uhvati mu ruku: Tata, zato to govori? Sedi, niko te ne slua! Otac je pogladi po kosi: Pusti me, moram.

Ceo moj ivot je bio jedno dugo, pijano sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve, s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godi-ne, ja ih nisam merio delima, procvala su prolea i mladosti, ja ih nisam merio zanosom srca.


43

Kraj mojih uiju topotale su obue blinjih, doticao sam ih se, pozdravljao ih i grlio, a nisam ogrejao u njihovim oima duu svoju. Eh, imao sam i enu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao.

Imao sam domovinu, imao sam narod i istoriju, a sad vidim da nemam nita.

Sve je hladno i sumorno oko mene; sve je tue. Ja sam za-lutao i vapijem za izlazom, a oseam da u krvlju svojom i trulim leom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje.

Tuin sam doao meu vas, a kao gubava ovca, izgnan i tu-in, uginuu. Ostavio sam ono to je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio nita u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salaar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj zemljanog belog banka, u svet va, gde je prva vrlina iupati srce to ranije, jo nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Ja sam morao ostati Bunja; ili se zadovoljiti samim sobom, u sebi traiti sreu, bez vas, pa ma protiv vas; ili da sam uzeo tap u ruke i poao klisurama uz debelo more, gde su bure i borbe s jedrima, s valovima, golim kamenom i gusarima oplemenile od iskoni moje ponosno pleme Patrovia.

Kao miris tamjana iz prastarih odeda diu se u mojoj dui pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske veeri moj did, s plemikom gordou i dubokom tugom, priao o otadbini gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teko iveti a lako i slavno umreti; o svetome Stevanu tiljano-viu, koji je bio Patrovi, despot i ovek due i srca. Kad je glad morila Baranju i Tolnu, on je otvorio itnice i riznice svoje gladni-ma; i umro je, a da ga crvi ne naee. Vidi, sinko, govorio mi je dida zatresavi dugu sedu kosu zato mi Bunjevci volimo more i talase ita i salako ivovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo jo junakoj miici pokorava. im se Bunjevac otisne od nje, izgubie mir i sriu svoju.

Zabacio sam iroka dovikivanja sa ahira na salae, sutonska tiha popevanja uz kripanje erma, griskanje panjaka i zvonca-nje garavoga opna, napustio sam boinja radovanja i spavanja po utavoj slami, miris ute zemlje, zaarene pei i peenih hlebova, miris kalopera i bosiljka, i zagrljaje mladih i radinih ruku. Izgubio sam zdrav san, ile uranke i itanje zvezda i vremena.


44

A ta mi dadoste za to? Nemir, groznice i oajnu hajku vei-tog pijanstva i izvetaenih strasti.

Ja sam nosio u dui enju borbe za jednu misao koju lju-bim i za duu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao i nejasnost bez ljubavi.

Vi to ne moete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno, a nismo nijedan trenut bili isto. Mene ta la i to pretvaranje staju ivota

Gosti su ve poodlazili. Samo je ostao Prekajski, prvi put posle ene, i Erika. Mati je ispraala goste i izvinjavala mua da je pijan kao panj i ne zna ta bulazni. Erika se povukla od stida i jada, legla i jecala pod pokrivaem.

Patrovi jo tie nastavi: Ja lebdim otkinut od svoga korena. Ja propadam i nema

mi spasa Onda se zagleda u Prekajskog koji je provlaio prste kroz kosu, drhtao i ozbiljno shvatao Patrovia. Razmiljao je ta da mu ree. Patrovi pogleda oko sebe i kao da se zaudi to su ostali sami. Pa iznenada planu: A gde su cigani? Cigane mi vra-tite. Hou jednu naku da pivam i da plaem. Bearca nek nam sviraju, je li, Stevo?

Steva se die da poe, a Patrovi iskapi au i poe neta-no da natuca: Ej, diko moja, pola srca moga

Sram te bilo, rasterao si goste svojim paorlukom. Ha, ha, izgleda kao Kinez!

Patroviu sevnue upale malene oi, zadrhtae mu opu-teni brci i baci au na enu. Ona ciknu, a aa se zdrobi na elek-trinoj sijalici nad stolom.

Prekajski se bre pokupi i jedva utee pred Patroviem koji se za njim tumbao u noi. VI

Sutradan je ila od jutra do mraka potera za advokatom Pa-troviem, koga kao da je zemlja progutala.

Drugi dan doao je njegov ogor Joza Mati sa salaa da javi, kako je Stipa, sav ulopan i ugruvan, stigao onamo. Sad ih na-pastvuje i ite seljako odelo i plug da ore i da cepa drva, ma da vrime nije jo za to, i veli da su njemu gospoda prisikli korin i on


45

nee vie u varo. enu psuje, a kad mu ker spomenu on plae i moli da je ne puste da umre od gladi.

Kad su fizik i Prekajski otili po njega, nali su ga kako go-loglav vue s druma jedan izvaljen bagrem i gaca u dokolnjaama izmama po glibavom snegu. Njima se utivo javio i smeei re-kao kako je teta da se to drvo ne upotrebi za gorivo ili za take, i kako je ovde ist vazduh. Da ga vie ne boli glava i da e nanovo poeti ivot.

Na zivkanje da se, kao bajagi, provozaju, od srca se nasmejao. Vi mislite da sam lud. Nisam, kad vam velim Neu vie da

ivim s onim gadovima. I pljunu.Govorio je tako ubedljivo i trezveno da je obojici srce zazeblo.Ali Erika, pa dugovi? Verovnici su ve drali dogovor. Hodi,

pa bar napii kako stoji; znamo mi da si ti zdrav.Nije nita odgovorio, ali je seo na kola.Pri ulazu svet je u oporima zastajao i blenuo u njih. A to ga je

jedilo, te je sipao psovke pa prolaznike: ta zverate, gadovi jedni!Hteo je da se stane pred njegovim stanom. Ali oni mu pri-

znadoe da mu je ena danas otputovala sa Erikom u Tatru, ro-acima. To ga je dovelo do besnila. Skoio je u kolima i pretio pesnicom: Bludnica, nesrea! vikao je iz izoblienog grla.

Najzad se smirio. Znam da me vodite u ludnicu ree apatino, na kraju

krajeva.Na noite ga sklonie u gradsku bolnicu. Za njega nisu bili

naisto ko e plaati i u koji razred e ga smestiti u varcero-vom zavodu. Mirno je veerao, pustio da ga svuku, a bolniara, krmeljivog uku koji je sazidao kuu leei mlade ljude sam, bez doktorova znanja, i kriom prodajui, po skupe novce, lekarije iz bolnike apoteke, zapitao je najozbiljnije da li on hoda vrsto i ta misli o njemu: je li on uistinu poludeo.

uka odgovori na prvo sa da, na drugo sa ne i zazvecnu svenjem kljueva.

Ujutru su nali dr-a Patrovia raskidanih ila, ogrezla u krvi, nasred sobe. Jo je prevrtao oima, ali mu ne bi bilo spasa i da nije toliko krvi izgubio, jer staklo je bilo zamusano i, po svoj prilici, otrovno.

[1909]


46

Deda Kosta (Sava Sto

Documents

DA BUNJEVAC DUŠU NE IZDADE - Tri bunjevačke pripovitke Veljka Petrovića (Priredio: Milan Stepanović)