UKRATKOU Mračnom princu, nastavku romana Parmenion - Lav Makedonski,

Dejvid Gemel nas vodi u svet prepun magije i stvorenja iz grčkihlegendi. Ponovo se susrećemo sa Parmenionom, FilipomMakedonskim, Diri i Atalom, ali tu su i dečak AleksandarMakedonski, Aristotel, kentaur Hiron, Gorgon, minotaur Bront imnogi drugi junaci koji će čitaoce povesti na neverovatno putovanjekroz istoriju i mitove antičke Grčke.Gemel nam, pored priče o večitoj borbi dobra i zla, nudi i priču

prepunu ljubavi prema voljenoj osobi, detetu, domovini i onimvrednostima koje čine razlog postojanja svakog čoveka.Mračni princ je posvećen, s velikom ljubavlju, svim mojim

prijateljima u Randomu, prošlim i sadašnjim, kao i svima onima kojisu iskusili značenje izreke: Što glasnije govore o svojoj časti, mibrže prebrojavamo kašike.Zahvaljujem se mojim urednicima Debori Bejli, Šaron Vud i

Džin Maund. Hvala Valeri Gemel, Idit Grejem, Steli Grejem, StenuNikolasu i Tomu Tejloru na sugestijama i neprocenjivim savetima.

KNJIGA IPELA, MAKEDONIJA,

leto 352. pre n. e.Zlatokosi dečak je sedeo sam, kao i obično, i pitao se da li će

njegov otac umreti danas. Nedaleko odatle, s druge stranekraljevskog vrta, njegova dadilja je razgovarala sa dvojicom stražarakoji su ga čuvali preko dana. Vojnici, ratnici mrkog pogleda, nisugledali u njega, uzvrpoljili bi se kad god bi im prišao.Aleksandar je navikao na takvo ponašanje. Iako je imao tek četiri

godine, on je to razumeo.Sa tugom se sećao prethodnih dana, kada je njegov otac u punoj

ratnoj spremi šetao po istoj baštenskoj stazi, sa oklopom blistavimna suncu. Bio je tako veličanstven sa svetlucavim gvozdenimpločicama oivičenim zlatom i šest zlatnih lavova na grudima da jeAleksandar ispružio ruku da ga dotakne. Ali kada je njegova rukakrenula napred, Filip je brzo ustuknuo.– Ne dodiruj me, dečko! – obrecnuo se.– Neću te povrediti, oče – prošaputao je princ, gledajući u lice koje

je prekrivala crna brada, lice sa slepim desnim okom ispod ružnogožiljka na obrvi.– Došao sam da se oprostim – promumlao je Filip – i da ti kažem

da budeš dobar i marljivo učiš.– Hoćeš li pobediti? – upitao je dečak.– Pobeda ili smrt, dečko – odgovorio je kralj, kleknuvši da pogleda

sina u oči. Izgledao je opušteno, mada je zadržao kruti izraz. – Nekimisle da ja ne mogu pobediti. Sećaju se da me je Onomarh pobedioprošli put. Ali – prošaputao je – kada mi se strela zabola u oko, priopsadi Metone, rekli su da ću umreti. Kada me je uhvatila groznica uTrakiji, ljudi su se kleli da mi je srce prestalo da kuca. Ali ja samMakedonac, Aleksandre, i ja ne umirem tako lako.– Ja ne želim da ti umreš. Ja te volim – reklo je dete. Za samo

jedan tren Filipovo lice se smekšalo i on je podigao ruku kao da ćepomaziti sina. Ali je taj tren prošao i kralj se podigao.– Budi dobar – reče. – Misliću na tebe.Dečji smeh dopre do Aleksandra i trgnu ga iz zamišljenosti. Čuo je

ciku ostale dece iz palate, s druge strane baštenskog zida.

Uzdahnuvši, zapitao se čega li se igraju – lova na kornjaču ilimožda Hekatinog dodira. Ponekad ih je posmatrao sa prozora svojesobe.Jedno dete bi bilo Hekata, boginja smrti, pa bi jurilo druge, tražilo

njihova skrovišta, a kada bi ih dodirnulo, pretvaralo ih je u robove.Igra bi se završavala kada bi sva deca bila pronađena i pretvorena

u robove smrti.Aleksandar zadrhta iako je bio na suncu. Niko ga nije zvao da

učestvuje u njihovim igrama. On pogleda u svoje male šake.Nije hteo da ubije psa, voleo je to štene i trudio se da bude smiren

dok bi ga mazio. Ali jednog dana, razigrano štene je skočilo na njegai oborilo ga a njegova ruka je poput zmije poletela i lupnula ga povratu. Ukočenog pogleda, pas je istog trenutka pao, trzajući noge.Uginuo je za nekoliko sekundi, ali je još gore bilo to što se ubrzonakon toga raspao i ispunio zadahom smrti vrt.– Ja nisam kriv – želeo je da kaže. Ali znao je da jeste, znao je da

je proklet.Ptice su pevale u krošnjama visokog drveća i Aleksandar se

nasmeši kada ih ugleda. Sklopivši svoje zelene oči, on dopusti da gaispuni ptičja pesma, da se pomeša sa njegovim mislima. Ptičji poj jepočeo da dobija značenje i on je mogao da ga odgonetne.Nisu to bile reči već osećanja, strah, sićušni bes. Ptice su vrištale

upozoravajući jedna drugu.Aleksandar podiže pogled i zapeva. – Moje drvo! Moje drvo! Beži!

Beži! Moje drvo! Moje drvo! Ubiću te ako ostaneš! – Deca ne bitrebalo da pevaju o ubijanju – reče dadilja oštrim tonom, približivšise, ali ne sasvim; uvek je ostajala van njegovog domašaja.– To ptice pevaju – odgovori joj on.– Trebalo bi da uđeš, sunce je vrelo.– Deca se još uvek igraju s one strane zida – usprotivi se on. – A ja

volim da sedim ovde.– Uradićeš kako ti je rečeno, mladi prinče! – viknu ona. Njegove oči

zaplamteše, gotovo je mogao da čuje neki mračni glas unutar sebekako mu šapuće: Povredi je! Ubij je! On proguta knedlu, stišavajućiplimu besa.– Poći ću – reče mekim glasom. Ustade i krenu ka njoj, ali se ona

brzo izmaknu u stranu kako bi on prošao; polako ga je sledila dok je

išao ka svojoj sobi. Sačekao je da ona ode, a zatim se iskrao uhodnik i potrčao ka prostorijama svoje majke. Gurnuvši vrata,provirio je unutra.Olimpija je bila sama i kada je ušao, nasmešila se, raširivši ruke.

On joj pritrča i zagrli je, zagnjurivši lice u meku kožu njenih grudi.Nikada nije postojao neko tako lep kao njegova majka, i on se joščvršće pribi uz nju.– Vreo si – reče Olimpija i skloni njegovu zlatnu kosu sa čela,

mazeći ga. Napunila je čašu vodom, a on je pohlepno ispi.– Da li su časovi bili dobri danas? – upitala ga je. – Nema časova,

majko. Stagra je bolestan. Kada bih imao ponija, da li bi i on umro?On ugleda bol na njenom licu dok ga je privlačila sebi i tapšala po

leđima. – Ti nisi demon, Aleksandre. Ti poseduješ veliki dar, ti ćešbiti veliki čovek.– Ali, da li bi poni umro?– Mislim da bi – priznade ona. – Ali kada budeš stariji, naučićeš

kako da obuzdavaš svoj talenat. Budi strpljiv.– Ja ne želim nikoga da ubijem. Juče sam uspeo da nateram pticu

da mi sleti na dlan. Sedela je tamo dugo pre nego što jeodletela. Nije uginula. Stvarno!– Kada ti se otac vrati u Pelu, otići ćemo na more i plovićemo na

čamcima. Svideće ti se to. Povetarac je hladan, plivaćemo.– Hoće li se on vratiti? – upita Aleksandar. – Neki ljudi pričaju da će

ga Fokiđani ubiti. Govore da je gotovo sa njegovom srećom, da suga bogovi napustili.– Ćuti! – prošaputa ona. – Nije pametno izgovarati takve stvari. Filip

je veliki ratnik, a ima i Parmeniona.– Fokiđani su ga već pobedili, pre dve godine – reče dečak. – Dve

hiljade Makedonaca je poginulo. Sada nam Atinjani pljačkaju obale aTračani su se okrenuli protiv nas. Ona klimnu i uzdahnu. – Previšetoga čuješ, Aleksandre. – Ja ne želim da on umre, iako me ne voli.– Ne smeš to da govoriš! Nikada! – vrisnu ona, uhvativši ga za

ramena i prodrmavši ga žestoko. – Nikada! On te voli. Ti si njegovsin. Njegov naslednik.– To me boli – on prošaputa, sa suzama u očima. – Izvini – reče

ona privlačeći ga u zagrljaj. – Toliko ima toga što bih želela da ti

kažem, da ti objasnim. Ali još si premlad. – Shvatiću – uveravao juje.– Znam. To je razlog zbog kojeg i ne mogu da ti kažem. Sedeli su u

tišini neko vreme, Aleksandar je osetio toplinu i pospanost u naručijusvoje majke. – Vidim ih sada – reče on pospanim glasom. – Polje jepokriveno cvetovima žute i purpurne boje. A tu je i otac u svomzlatnom oklopu. Stoji pored velikog sivca, Aheja. A vidim ineprijatelje. Oh, majko, ima ih na hiljade.Vidim njihove štitove. Gledaj! Tamo je znak Sparte, i sova Atine i,

ne znam šta još, ali vidim oznake Fere i Korinta, toliko ih mnogo ima.Kako da ih otac sve pobedi?– Ne znam – prošaputa Olimpija. – Šta se dešava sada? – Počinje

bitka – odgovorio je dečak.POLJE KROKUS,

letoFilip Makedonski protrlja ožiljak iznad svoga slepog oka, gledajući

ka fokiđanskoj vojsci, udaljenoj pola milje. Više od dvadeset hiljadapešadinaca bilo je postrojeno na ravnici, s hiljadu konjanika uprodužetku, desno iza njih. On pogleda makedonsku liniju, koju jesačinjavalo petnaest hiljada pešaka postrojenih u centru i tri hiljadekonjanika raspoređenih na oba krila.Polje je bilo prekriveno purpurnožutim i rozebelim cvetovima i

njemu se u tom trenutku učinilo skoro nezamislivim da će zanekoliko trenutaka stotine, možda i hiljade ljudi izgubiti živote, anjihova krv natopiti zemlju. Pomisao da će ti cvetovi brzo biti zgaženii pretvoreni u prašinu ispod požutele trave Krokuškog polja izazvalaje u njemu žaljenje i osećaj da čini zločin prema bogovima lepote. Nebudi glup, rekao je sebi. Ti si izabrao ovo bojište. Bilo je ravno ipogodno za konjicu, a Filip je zapovedao kopljanicima iz Tesalije,najboljim konjanicima u Grčkoj.Dva dana ranije, munjevitim maršem preko plićaka reke Penej,

makedonska armija je iznenadila branitelje lučkog grada Pagase.Grad je osvojen za tri sata. U sumrak su Makedonci koji su stajali

na grudobranima ugledali ratne trireme Atinjana kako mirno plovepreko zaliva. Ali, pošto je Pagasa osvojena, trireme nisu imale gdeda pristanu – vojnici koje su prenosile nisu mogli da pomognu

neprijatelju. Najbliži plitki zaliv bio je udaljen dan plovidbe i četiridana marša, tako da bi atinska armija stigla prekasno.Kako je na taj način od atinskog napada bio osiguran s leđa, Filip je

bio samouvereniji pred predstojeću bitku. Ovoga puta Onomarhnema gde da sakrije svoje ogromne katapulte, nema strmih,drvećem obraslih planina, sa kojih može poslati leteću smrt. Ne, ovoje bitka čoveka protiv čoveka, protiv armije. Filip se još uvek, sužasom, sećao ogromnog kamenja koje je padalo s neba naMakedonce, i još je čuo užasavajuće krike smrskanih ljudi na izdahu.Ali danas će biti drugačije. Danas su šanse podjednake. A ima i

Parmeniona.Pogledao je nalevo, tražeći Spartanca, i ugledao ga kako jaše uz

krilo vojske i razgovara sa jahačima, umiruje mlađe vojnike i podižeraspoloženje veterana.Filipa obuze bes. Spartanac je došao u pomoć Makedoniji sedam

godina ranije, kada je nacija bila opkoljena neprijateljima sa svihstrana. Njegove strateške veštine su bile velike i značajne, on jeFilipovu neiskusnu armiju, koju su činili seljaci i zemljodelci, pretvoriou silu od koje su narodi zazirali.Voleo sam te tada, pomisli Filip, sećajući se dana kada je bio opijen

pobedama nad Ilirima na zapadu i Peoncima na severu. Grad zagradom je padao a moć Makedonije je rasla. Ali uvek su te pobedepripadale Parmenionu, strategu, čoveku čiji su planovi donosilipobede već više od četvrt veka, u Tebi, Frigiji, Kapadokiji i Egiptu.Filip zakloni svoje zdravo oko naprežući se da bolje osmotri

fokiđanski centar, gde se nalazio Onomarh sa svojom gardom. Ali jeudaljenost bila prevelika, sunce se odbijalo o mnogobrojne oklope,štitove i šlemove, i on nije mogao da razazna svoga neprijatelja.Šta bih dao da mi se pod mačem nađe tvoj vrat – prošaputa. –

Rekli ste nešto, gospodaru? – upita Atal, kraljev prvak. Filip seokrenu ka ratniku ledenog pogleda.– Da, ali sebi u bradu. Vreme je. Naredi da krenu napred! Filip priđe

sivcu, uhvati ga za grivu i jednim pokretom skoči na leđa konja.Uškopljenik se prope i zanjišta, ali je Filip nogama čvrsto stiskaostomak konja. – Miran! – reče kralj umirujućim glasom.Mladi vojnik pritrča noseći Filipov gvozdeni šlem s velikom

perjanicom. Bio je toliko uglačan da se sijao kao srebro; kralj ga

prihvati i pogleda u lice boginje Atene, koje je ukrašavalo čelo šlema.– Budi uz mene danas, gospo – reče stavljajući šlem na glavu. Drugičovek podiže Filipov štit i kralj provuče levu ruku kroz kožne trake,namestivši štit na svoju podlakticu.Prva četiri odreda, jedanaest hiljada ljudi, krenuše na neprijatelja.Filip pogleda ka Parmenionu, koji je stajao na levom krilu sa dve

hiljade konjanika i dva odreda pešadije u rezervi. Spartanac mahnukralju i pogleda ka bojištu.Filipu je srce ubrzano tuklo. Još je osećao gorčinu poraza nakon

poslednjeg susreta sa Onomarhom. Dan je bio isti, divan i sunčan,nebo bez oblačka, i Makedonci su marširali ka neprijatelju.Samo, tada su planine sa obe strane skrivale velike opsadne

sprave koje su bacale ogromno kamenje na Makedonce, razbijajućiformaciju, lomeći kosti i uništavajući živote. A potom ih je napalaneprijateljska konjica i Makedonci su se razbežali.Filip će dugo pamtiti taj dan. Šest godina nije bio poražen, pobede

su sledile jedna za drugom, kao da su to bogovi uredili. I sve seizmenilo u jednom užasnom času. Makedonska disciplina brzo seuspostavila te večeri i oni su se organizovano povukli. Ali, prvi put usvome životu Filip je pretrpeo poraz.Još više ga je razdraživala činjenica da Parmenion nije bio prisutan.

On je bio na severozapadu, gde je ugušio ilirski ustanak.Šest godina je kralj morao da deli pobede sa svojim generalom, ali

taj jedini poraz je bio samo njegov.Filip se trže iz prošlosti i doviknu Atala. – Pošalji kritske strelce.

Kraljev najbolji čovek okrenu konja i jurnu nizbrdo ka strelcima, njihpetsto očekivalo je naredbu. Lako opremljeni, samo sa štitnikom zagrudi od štavljene kože, Krićani potrčaše i razviše se u liniju izaodreda koji je napredovao.Dve stotine koraka desno od Filipove pozicije stajao je drugi

general, Antipatar, sa hiljadu konjanika. Filip trgnu uzde i poterakonja da stane pored njega u prvi red. Konjanici, mahommakedonski plemići, klicali su dok im je prilazio i on im otpozdravimahanjem.Izvukao je mač i poveo konjicu lagano, skrećući desno od

makedonske pešadijske linije. – Eno ih, dolaze! – viknu Antipatar,

pokazujući ka fokiđanskoj konjici. Neprijateljski konjanici su jurišalika njima spuštenih kopalja.– Makedonija! – viknu Filip i obode konja u galop, a svi njegovi

strahovi nestadoše dok su Makedonci jurišali preko polja kaogrmljavina.Parmenionove bledoplave oči se skupiše dok je posmatrao bojište.

Video je kako Filip i njegovi družbenici jurišaju na desnom krilu.Poravnali su se sa makedonskom pešadijom, koja je spojila štitove aosamnaest stopa duge sarise gvozdenih vrhova uperila kaneprijateljskim redovima; kritski strelci su išli iza njih odapinjući strelena fokiđanski centar.Sve se odvijalo prema planu, ali Spartanac nije bio spokojan. Kralj

je bio vrhovni komandant svih makedonskih snaga, ali jeFilip uvek insistirao da u bitku jaše na čelu svojih ljudi, rizikujući

život zajedno sa njima. Njegova hrabrost je bila i blagoslov iprokletstvo, mislio je Parmenion. Sa kraljem među sobomMakedonci su se borili još bolje, ali ako bi Filip pao, ljude bi strahobuzeo brže nego što bi se letnji požar proširio po suvoj travi.Kada bi se Filip našao u središtu bitke, Parmenion je bio zadužen

za strategiju, pazio je na znake koji bi ukazivali na slabost, a od togaje zavisilo kojoj će se strani prikloniti ratna sreća.Iza njega su bili tesalski konjanici, očekujući njegovo naređenje,

dok je ispred stajao peti odred pešadije, mirno posmatrajući bitku.Parmenion je skinuo svoj šlem sa belom krestom i prstima prošao

kroz oznojenu, kratko podsečenu smeđu kosu. Mislio je samo najedno.Šta Fokiđanin planira?Onomarh nije bio prosečan general. Tokom prethodne dve godine,

od kada je preuzeo komandu nad fokiđanskom vojskom, kretao sesa svojim snagama po centralnoj Grčkoj, pokazujući zavidnu veštinu.Zauzeo je tu ključne gradove i opljačkao beoćansko uporište uOrhomenu. Bio je lukav vođa, postupao je po instinktu, i biopoštovan od svojih potčinjenih. Parmenion je znao da se njegovastrategija bezuslovno zasnivala na napadu. Zato ga je iznenadiladefanzivno postavljena pešadija i konjica koja je sama krenulanapred.

Nešto nije bilo u redu. Parmenion je to osećao. Zaklonivši oči odsunca, on još jednom pažljivo pogleda bojno polje; bilo je ravno, salinijom niskih brežuljaka na desnoj strani i malom pošumljenomoblasti pola milje ulevo. Nije bilo opasnosti s leđa, Pagasa je bila osvojena. Pa onda, pomisli ponovo, kakav je Fokiđaninov plan bitke?Parmenionovo razmišljanje presekao je makedonski bojni poklič,

vojnici su u odredima potrčali ka neprijatelju i zarili sarise ufokiđanske redove. Mogli su se čuti krici ranjenih, prigušeni zvukomštitova koji se sudaraju. Parmenion se okrenu ka jahaču pored sebe,privlačnom mladiću koji je nosio šlem sa crvenom krestom. –Nikanore, uzmi pet odreda i odjaši do šume. Zaustavi se nadvostrukom dometu luka i pošalji izviđače. Ako je šuma čista, okrenise i čekaj na moj znak. Ako nije, spreči da se neprijateljske snagespoje sa Onomarhom. Da li si razumeo?– Da, gospodine – odgovori Nikanor salutirajući. Parmenion je

posmatrao kako petsto ljudi kasom odlazi ka šumi, a zatim pogledaponovo ka brdima. Nije bilo teško predvideti makedonsku formaciju,pešadija u centru a konjica na oba krila. Onomarh je to sigurno znao.Makedonska pešadija se borila prsa u prsa, u zbijenoj falangi

dubine šesnaest redova i širine stotinu pedeset štitova. Prvi odred,kraljeva garda kojoj je komandovao Teoparl, probila je fokiđanskuliniju.– Ne predaleko! – prošaputa Parmenion. – Zakosi liniju i čekaj na

podršku! Bilo je veoma bitno da četiri odreda ostanu u bliskomkontaktu, jer ako se razdvoje, brojčano nadmoćniji neprijatelj možeda ih opkoli. Spartanac se opustio kada je video kako leva stranakraljevih gardista čvrsto stoji u mestu dok desno krilo ide napred.Falanga je napravila polukružni manevar i potisnula Fokiđane.

Drugi odred samo što se nije spojio sa njima. Parmenion pogleda utreći odred, koji je pod teškim napadom prestao da se kreće napred isvoju liniju povio unazad.– Kenuse! – viknu Parmenion. Ratnik širokih ramena u centru

rezervnog odreda podiže pogled i pozdravi. – Pruži podršku trećoj –uzviknu general.Peti odred, jačine dve i po hiljade ljudi, krenu napred. Nisu trčali

preko polja, već su išli polako, održavajući poredak. Dobro izvedeno,pomisli Parmenion. Kada osećanja uzavru, zbog straha i uzbuđenja,

dešava se da komandant prerano povede svoje ljude u juriš, ili da ihizmori trčanjem kako bi se što pre uključili u bitku.Kenus je bio pouzdan oficir, ostajao je smiren u teškim situacijama.Znao je da će njegovim ljudima u teškim oklopima trebati sva snaga

kada bitka počne, a ne pre toga.Iznenada, na levoj strani, makedonska linija se izboči i puče.

Parmenion opsova kada vide kako neprijatelj stupa čvrsto spojenihštitova. Nije ni morao da gleda u oznake na njihovim štitovima da biznao iz koga su grada došli; bili su to Spartanci, izvanredni borci,kojih su se bojali svi na svetu. Treći odred pobeže ispred njih iSpartanci započeše sa obuhvatom garde.Ali Kenus i peti odred bili su blizu njih. Sarise se spustiše i falanga

jurnu napred. Spartanci se, iznenada ugroženi s boka, povukoše, iMakedonci ponovo uspostaviše formaciju. Zadovoljan što je trenutnaopasnost otklonjena, Parmenion okrenu svog konja i krenu kadesnom krilu, praćen Tesalcima.Kralj i njegovi družbenici borili su se prsa u prsa sa fokiđanskom

konjicom, ali je Parmenion video kako Makedonci lagano potiskujuneprijatelja. Pogledao je levo i video da je Nikanor sa svojih petstoljudi zastao pred šumom i poslao izvidnike u nju.Pozvao je glasnika, i izdao mu nova naređenja za Nikanora u

slučaju da je šuma prazna, i ponovo pogledao ka brdima. Ako jeOnomarh planirao neko iznenađenje, ono mora doći otuda. Jošjednom je pogledao u centar i video da je Kenus sa svojim petimodredom zaustavio nalet Spartanaca; borio se za spajanje saTeoparlom i gardom. Treći odred se pomešao sa četvrtim i ponovo jepotiskivao fokiđansku liniju.Parmenion je imao dva izbora. Mogao je da odgalopira i pomogne

kralju ili da napadne neprijatelja sa levog boka. Dodirnuo je petamasvoga pastuva i krenuo još više ka desnom krilu. Jedan jahač seizdvoji iz bitke i galopom dojaha do Parmeniona; imao je nekolikoplitkih rana na rukama, a desni obraz mu je bio rasečen.– Kralj je naredio da podržiš desno krilo. Neprijatelj je skoro

pobeđen.Spartanac klimnu glavom i okrenu se ka Berinu, tesalskom princu

orlovskog izgleda. – Uzmi petsto konjanika i priđi s desne strane prenego što se spojiš sa Filipom.

Berin klimnu i uzviknu naređenja, a njegovi ljudi se kasom uputišeniz bojište. Ranjeni glasnik priđe bliže Parmenionu. – Kralj je naredioda se pošalje sva rezerva – prošaputa.– Učinio si dosta toga, mladiću – reče Parmenion. – Idi sada u logor

i neka se hirurg postara za tvoje rane. Nisu duboke ali gubiš mnogokrvi.– Ali, gospodine…– Uradi kako sam ti rekao – reče Parmenion okrećući se na drugu

stranu. Kada je glasnik odjahao, drugi tesalski komandant priđe nasvom konju. – Šta da radimo, gospodine? – upitao je.– Čekaćemo – odgovorio je Parmenion.Filip Makedonski okrenu konja, držeći mač sa koga je kapala krv, i

pogleda nazad. Berin je sa petsto Tesalaca obišao polje sa desnestrane i jurišao na bok fokiđanske konjice, ali je Parmenion i dalječekao. Filip opsova. Fokiđanski ratnik se probio kroz spoljašnjumakedonsku liniju i jurišao ka njemu sa uperenim kopljem.Filip trznu uzde nalevo i gvozdeni vrh prolete pored njega, zabivši

se u bok njegovog uškopljenika. Životinja se prope od bola, ali Filip,iako je klizio nazad, udari spoljašnjom stranom mača ispodFokiđaninovog zaobljenog šlema i preseče mu grlo. Odnepodnošljivog bola, Filipov konj se ponovo prope, a zatim pade.Filip odsko či, ali ga jednim kopitom konj zakači po kuku i obori.Videvši da je kralj pao, Fokiđani krenuše u kontranapad, ali se Filip

prevrnu i podiže. Odbaci štit i potrča ka prvom od napadača;ratnikovo koplje mu okrznu grudni oklop, te on odskoči i povučeratnika s konja na zemlju, pa ga ubode u prepone i stomak. Potrčaoje ka konju, uhvatio ga za grivu i u jednom skoku se našao na njegovim leđima. Međutim, već je bio opkoljen fokiđanskim ratnicima.Jedno koplje napravi duboku brazdu na Filipovoj desnoj butini, a

mač se odbi o bronzani štitnik za zglob i napravi mu rez na levojnadlaktici. Kralj je blokirao udarac i zario svoj mač ratniku međurebra.Berin i Atal tada, zajedno sa drugim jahačima, napadoše Fokiđane i

prisiliše ih da se udalje od kralja.Neprijateljska konjica je počela da beži i Makedonci pokuljaše

napred ka protivničkoj pešadiji. U tom kratkom zatišju, Filip ugledasvoga neprijatelja Onomarha kako stoji u centru pešadijskog poretka

i bodri svoje ratnike. – Ka meni! – povika Filip, a njegov glas odjeknukroz zveket mačeva. Makedonci se okupiše oko njega, kralj obodekonja i trkom jurnu ka prvom redu štitova.Fokiđanska linija se uvuče i zamalo prsnu, ali je Onomarh naredio

drugom odredu pešadije da krene napred i odbije napad, te onipotisnuše Filipa. Koplje se zari pravo u srce njegovog konja.Životinja se sruši ali je i ovoga puta Filip spretno odskočio. – Gde si,

Parmenione? – on povika.Spartanski general je osetio da u ljudima koji su stajali iza njega

raste napetost. Poput svih ratnika, i oni su znali da ishod bitke možeprevagnuti na nečiju stranu za svega nekoliko trenutaka. To seupravo dešavalo. Ako Filipova konjica bude potisnuta, Onomarh bimogao da pobedi tako što će iskoristiti brojnost svoje pešadije irascepiti makedonski centar. Parmenion pogleda nalevo. Deoneprijateljske pešadije jurio je iz šume, ali im je Nikanor sa svojihpetsto ljudi preprečio put. Nije mogao sa tolike razdaljine da procenibrojnost neprijatelja protiv kojih se Nikanor upustio u teški boj, pa jemu poslao još dvesta ljudi u pomoć.– Gledajte! – povika jedan od Tesalaca, pokazujući ka liniji

brežuljaka na desnoj strani.Stotine konjanika se pojavilo na vrhu. Filip je sa konjicom

družbenika bio opkoljen.Fokiđani jurnuše.Parmenion mahnu rukom. – Napred za Makedoniju! – povika.

Izvukavši svoj mač, Spartanac obode konja i galopom se uputi kaboku Fokiđana. Iza njega, osam stotina preostalih Tesalaca pote gnusvoje zakrivljene konjičke sablje i jurnu za njim u bojnom pokliču.Dve vojske se sudariše na obronku brda iznad uskomešane mase

vojnika koja se borila za kontrolu centralnog dela bojišta.Videvši da je njegova konjica presretnuta, Onomarh povika nova

naređenja svojim ljudima, koji hrabro pokušaše da naprave zid odštitova oko njega. Ali su Makedonci nadirali sa tri strane: Teoparl igarda pojavili su se spreda, Kenus je sa petim odredom potiskivaoSpartance sleva, a kralj je sebi krčio krvavi put zdesna.Tela su ležala na sve strane, izgažena stopalima falangita pod

teškim oklopom, i na uskovitlanom tlu bojišta nije se više mogaovideti nijedan cvet.

Filip je bio prestao da misli o lepoti cvetova. Uzjahao je svog trećegkonja i probijao se kroz fokiđanske štitove. Udario je mačem prekolica ratnika i video kako čovek nestaje pod kopitima makedonskihkonja. Onomarh mu je bio blizu pa je bacio džilit, ali on prelete prekoFilipove glave.Iznenada su se Fokiđani, predosećajući da je bitka izgubljena,

razbežali na sve strane. Onomarhovi snovi o osvajanju bili susrušeni, on izvuče mač i stade, očekujući smrt. Teoparl i garda seprobiše kroz poslednju liniju odbrane, i kada se Onomarh okrenuo dasačeka napad, sarisa mu probi kožni kilt, zari se u kuk i pokida velikuarteriju na preponama.Videvši fokiđanskog vođu mrtvog i njegovu armiju u paničnom

bekstvu, najamničke jedinice i odredi iz Atine, Korinta i Spartezapočeše borbeno povlačenje preko Krokuškog polja.Filip je sjahao kraj svog mrtvog neprijatelja. Odsekao je

Onomarhovu glavu i natakao je na sarisu, pa podigao visoko uvazduh kako bi je svi videli.Bitka je bila gotova a pobeda je bila Filipova. Kralj je osetio

ogroman umor. Bolela ga je svaka koščica, a ruka kojom je držaomač bila je vrela. Pustio je da mu sarisa padne na tlo, skinuo je šlemi seo na zemlju, gledajući okolo po bojištu. Na stotine ljudi i konjaležalo je mrtvo, a biće ih i više jer je makedonska konjica progonilaFokiđane koji su bežali. Parmenion dojaha do mesta gde je sedeoFilip. Sjahao je i naklonio se kralju.– Velika pobeda, gospodaru – reče tihim glasom. – Da – složi se

Filip, i pogleda svojim jedinim okom Spartanca u lice. – Zašto nisidošao kada sam poslao po tebe? Atal, Nikanor, Berin i još neki oficiribili su u blizini i pogledali su u Spartanca očekujući njegovo odgovor.– Tražio si od mene da nadgledam bitku, gospodaru. Verovao samda Onomarh ima ljude u rezervi, i imao ih je.– Proklet bio! – zaurlao je Filip i skočio na noge. – Kada kralj izda

naređenje, ono se mora izvršiti! Da li razumeš tu prostu činjenicu?– Naravno – odgovorio je Spartanac, zažarenih očiju. – Gospodaru

– umešao se Nikanor – da je Parmenion došao ranije, ti bi bio uzamci.– Umukni! – zagrmeo je Filip. Još jednom se okrenu ka

Parmenionu.

– Neću da u svojoj službi imam čoveka koji ne sluša mojanaređenja.– Taj će se problem lako rešiti, gospodaru – reče Parmenion

hladnim glasom. Poklonio se, okrenuo, uhvatio uzde svoga konja idugim koracima napustio bojno polje.Filipov gnev se nije stišao sve do večeri. Iako su mu rane bile plitke,

jako su ga bolele. Bio je turoban, znao je da je bio nepravedanprema Parmenionu, ali je to na neki čudan način samo još višepovećavalo njegovu ljutnju. Taj čovek je uvek u pravu. Kraljeve ranesu bile previjene zavojima natopljenim vinom i uprkos protivljenjuhirurga Bernije, Filip je nadgledao odnošenje svih teško ranjenihMakedonaca do poljske bolnice ispred Pagase, pre nego što seuveče vratio u osvojenu palatu u centru opustelog grada.Odatle je posmatrao smaknuće šest stotina Fokiđana, koje je

zarobila konjica. Ubistva su mu popravila raspoloženje. Onomarh jebio snažan neprijatelj i stožer oko kojeg su se okupljali svi oni koji suse plašili Makedonije. Bez njega, putevi ka središnjoj Grčkoj bili suotvoreni.U sumrak Filip uđe u veliki andron sa devet divana. Na oslikanim

zidovima, delu tebanskog umetnika Natila, bile su uglavnom scene izlova na lavove. Filip je zadivljeno posmatrao njihove žive boje. Slikarje očigledno bio čovek koji se razume u lov. Njegovi konji su biliživotni, lavovi vitki i krvoločni, a u stavu lovaca primećivali su se istrah i hrabrost. Filip je odlučio da pošalje po slikara kada se ratzavrši. Takve scene će izgledati veličanstveno u palati u Peli.Jedan po jedan, stizali su Filipovi ofi ciri i donosili izveštaje o

gubicima. Teoparl, komandant garde, imao je sto deset mrtvih isedamdeset ranjenih. Antipater je izvestio o osamdeset četvoricimrtvih družbenika. Ukupni gubici Makedonaca bili su trista sedampoginulih i dvesta dvadeset sedam ranjenih.Fokiđani su doslovno bili uništeni. Dve hiljade poginulo je na

bojnom polju i još se najmanje hiljadu udavilo u uzaludnom pokušajuda se domognu atinskih trirema, koje su čekale na moru.Te poslednje vesti su potpuno oraspoložile Filipa. Protegnu svoje

snažno telo na divanu pokrivenom svilom i isprazni peti pehar vina,osećajući kako mu napetost isparava. Pogledao je svoje oficire inasmejao se. – Ovo je dobar dan, prijatelji – reče sedajući nalivajući

vino iz srebrnog bokala. Ali raspoloženje je bilo turobno i niko mu senije pridružio u zdravici. – Šta je sa svima vama? Zar se ovakoproslavlja pobeda?Teoparl ustade i nezgrapno se nakloni. Bio je vrlo krupan čovek, sa

crnom bradom i crnim očima. – Molim za dozvolu da odem,gospodaru – on reče dubokim glasom, u kome se osećao dahsevernjačkih planina. – Želeo bih da obiđem svoje ljude.– Naravno – odgovorio je Filip. Nikanor ustade sledeći, pa Kenus i

Antipater. Za nekoliko minuta ostao je samo Atal.– Šta, za ime Hekate, nije u redu sa njima? – upitao je kralj, trljajući

svoje slepo oko.Atal pročisti grlo i nasu vino pre nego što je odgovorio, a zatim

njegov hladni pogled susrete Filipov. – Žele da vide Parmeniona prenego što napusti Pagasu – reče mu Atal.Filip odloži svoj vinski pehar i zavali se u jastuke na divanu. – Bio

sam previše grub – reče.– Ne, nipošto, gospodaru – ubaci se Atal. – Izdao si naređenje i ono

nije bilo izvršeno. A sada ćeš možda morati da izdaš još jedno.Filip je zurio u svoga prvaka, pa uzdahnu. – Ah, Atale – reče tiho. –

Jednom ubica, uvek ubica? Misliš li da bih se morao bojati čovekakoji je sve ove godine radio na tome da Makedonija bude bezbedna?Atal se osmehnu pokazujući zube, velike poput nadgrobnih

spomenika. – To je na tebi da odlučiš, Filipe – prošaputa on. Jednimokom kralj je i dalje zurio u svog prvaka, prisećajući se njihovogprvog susreta u Tebi, pre devetnaest godina, kada je Atal bio u službiFilipovog ujaka Ptolomeja. Ubica je, iz nepoznatog razloga, spasaoFilipa i od tad mu verno služio; bio je hladan čovek koji nije imaoprijatelja.– Neću da ubijem Parmeniona – reče Filip. – Idi i reci mu da dođe

kod mene.– Misliš li da hoće?Filip slegnu ramenima. – Svejedno, reci mu.Atal ustade i pokloni se, ostavljajući Filipa samog sa vinskim

peharom. Kralj priđe prozoru i vide u zalivu dvanaest usidrenihatinskih trirema, o čije se uglačane trupove odbijala mesečina. Vitke,savršene izrade i smrtonosne u bici, imale su tri reda vesala koja bi

brzinom konjskog galopa mogla poterati njihove bronzane kljunovena pramcima da bi drvo slabijih brodova bilo pretvoreno u iverje.Jednog ću dana i ja imati flotu koja će moći da im se suprotstavi,

pomislio je Filip.Njegovo slepo oko je počelo da pulsira od bola i on se okrenu od

prozora, te nasu sebi još jedan pehar vina. Umoran, spustivši se nadivan, polako ga je ispijao čekajući svog prvog generala.Da li je to samo zavist, Parmenione, upita se glasno. Voleo sam te

nekada. Ali sam tada bio mlad a ti si bio poput Boga rata,neporažen, nepobediv. Ali sada? Začuo je korake i ustavši, stao nasredinu sobe.Parmenion je ušao u sobu praćen Atalom. Filip priđe ubici i stavi

mu ruku na rame. – Ostavi nas same, prijatelju – reče on.– Kako vi želite, gospodaru – odgovorio je Atal, ledenog pogleda.

Kada su se vrata zatvorila, Filip se okrete. Parmenion je stajaoukrućeno, nije nosio oklop, bledoplava tunika je prekrivala njegovomršavo telo, a preko ramena mu je bio prebačen sivi plašt zajahanje. Filip se zagleda u svetle oči visokog Spartanca.– Kako je moguće, Parmenione, da izgledaš tako mlad? Izgle daš

kao čovek koji se bliži tridesetoj a tebi je koliko, pedeset godina?– Četrdeset i osam gospodaru.– Jedeš li neku posebnu hranu?– Hteli ste da me vidite, gospodaru?– Ljut si na mene, zar ne? – reče kralj osmehnuvši se na silu. – Pa

dobro, mogu to da razumem. Pridruži mi se i popij malo vina.Hajde, slobodno. Za trenutak je izgledalo da će Spartanac odbiti, ali

je ipak uzeo bokal i nalio vino u pehar. – A sada sedi i razgovaraj samnom.– Šta želite da kažem, gospodaru? Dali ste mi dva naređenja. Da

bih poslušao jedno, morao bih da prekršim drugo. Dok ste vi u borbi,ja sam taj koji komanduje armijom. To ste mi jasno stavili do znanja.Preduzmi sve što je potrebno, rekli ste. Šta želiš od mene, Filipe?Dug je put do Pele.– Ne želim da izgubim tvoje prijateljstvo – reče Filip – ali mi ti ne

olakšavaš posao. Prenaglio sam. Da li to zadovoljava tvoj spartanskiponos?

Parmenion uzdahnu i napetost, kao teret, spade sa njega. – Nikadanećeš izgubiti moje prijateljstvo, Filipe. Ali nešto se isprečilo izmeđunas u poslednje dve godine. Kakvu sam ti ja to uvredu naneo?Kralj počeša svoju crnu bradu. – Koliko ima mojih pobeda? – upitao

je.– Ne razumem. Sve su tvoje.Filip klimnu glavom. – U Sparti se priča da je spartanski prebeg taj

koji vodi Makedoniju ka slavi. U Atini se pitaju šta bi bio Filip da munije Parmeniona. Stvarno, šta bih ja bio?– Shvatam – reče Parmenion susrevši kraljev pogled. – Ja ne mogu

ništa da učinim po tom pitanju, Filipe. Pre četiri godine tvoj konj jepobedio na Olimpijskim igrama. Ti ga nisi jahao, ali je to i dalje biotvoj konj i ti si bio ponosan zbog toga. Ja sam strateg, to je moj pozivi moj život. Ti si kralj, borbeni kralj. Kralj ratnik.Vojnici se bore svom žestinom jer si ti uz njih. Oni te vole. Ko zna

koliko bi bitaka bilo izgubljeno da se ti nisi borio.– Ali jedina bitka koju sam ja sam vodio završena je porazom –

rekao je Filip.– A tako bi bilo sve i da sam ja bio prisutan – uveravao ga je

Parmenion. – Tvoji peonski izviđači su bili nemarni, nisu pretražiliplanine, a morali su. Ali, ima još nešto, zar ne?Kralj se vratio do prozora i ponovo pogledao ka udaljenim

triremama. Ćutao je, dugo.– Drag si mome sinu – reče najzad tihim glasom. – Ponekad, kad

ima noćne more, on zove tebe. A zatim se smiri. Kažu da ti možešda ga zagrliš a da ne osetiš bol. Da li je to tačno?– Jeste – prošaputa Spartanac.– To dete je omađijano, Parmenione. Ili to, ili je on sam demon. Ja

ne mogu da ga dodirnem. Pokušavao sam, to je kao da vrelougljevlje prži moju kožu. Kako to da ti možeš da ga zagrliš? – Neznam.Kralj se na silu nasmeja pa se okrenu ka svome generalu. – Sve

moje bitke su zbog njega. Želim da stvorim kraljevstvo kojim bi se onponosio. Želeo sam, želeo sam toliko toga. Sećaš li se našeg putana Samotraku? Da? Voleo sam Olimpiju više nego sam život. A sadane možemo da sedimo u istoj sobi duže od dvadeset otkucaja srca ada se ne posvađamo. Pogledaj me. Kada smo se upoznali, meni je

bilo petnaest godina a ti si bio ratnik od svojih, koliko, dvadeset idevet? A sada ja imam sede u bradi. Lice mi je puno ožiljaka, oko mije gnojava lopta koja stalno boli. A zbog čega, Parmenione?– Učinio si da Makedonija postane jaka, Filipe – reče Parmenion

ustajući. – I svi tvoji snovi će se uskoro ostvariti. Šta više od togamožeš da tražiš?– Želim sina koga bih mogao da zagrlim. Sina koga bih mogao da

učim jahanju, bez straha da će se konj srušiti i umreti, raspasti namoje oči. Ne sećam se ničega u onoj noći, na Samotraki, kada samga začeo. Ponekad pomislim da on i nije moj sin.Parmenion preblede, ali Filip nije gledao u njega. – Naravno da je

on tvoj sin – reče Parmenion, trudeći se da mu se u glasu ne osetistrah. – Ko bi drugi mogao da mu bude otac? – Neki demon iz Hada.Uskoro ću se ponovo oženiti; imaću naslednika jednog dana. Znaš lida pričaju da je prvi zvuk koji je ispustio Aleksandar po rođenju biorežanje, kao kod zveri. Babica ga je zamalo ispustila. Kažu da su muzenice bile sužene kao kod egipatske mačke kada je prvi put otvoriooči. Ne znam šta je istina od toga. Sve što znam jeste da volim todete; a ipak, ne mogu da ga dodirnem. Ali dosta o tome! Da li smomi i dalje prijatelji?– Ja ću uvek biti tvoj prijatelj, Filipe. Kunem se. – Onda hajde da se

napijemo i pričamo o lepšim danima – naredio je kralj.Atal je ispred vrata osetio kako ga bes ispunjava. Tiho se udaljio niz

hodnik osvetljen bakljama i izašao u noć, a hladan povetarac jeraspirivao plamenove njegove mržnje.Kako Filip ne vidi koliku opasnost predstavlja Spartanac? Atal

pljunu, ali je i dalje osećao gorčinu u ustima. Parmenion. UvekParmenion. Oficiri ga obožavaju a vojnici mu se dive. Zar ne vidiš štase dešava, Filipe? Kraljevsto će ti preoteti ovaj stranac, najamnik.Atal zastade u senci visokog hrama i okrete se. Mogao bih dasačekam ovde, pomislio je, a prsti su mu se stezali oko drške noža.Mogao bih da mu priđem s leđa i zarijem oštricu, pa da je uvrnem iisčupam mu srce.Ali ako Filip otkrije… Strpi se, upozorio je sebe. Taj naduveni kurvin

sin će se sam postarati za svoj pad, sa svim svojim pogrešnimstavovima o poštenju i časti. Nijedan kralj ne želi poštenje. O, svi onipričaju o tome! Daj mi jednog poštenog čoveka, kažu oni. Nisu nam

potrebne ulizice. Koješta! Oni žele obožavanje i povlađivanje. Ne,Parmenion neće još dugo opstati.A kada dođe taj blagosloveni dan i on više ne bude u milosti, Filip

će mi se obratiti, prvo da ga oslobodim prezrenog Spartanca, a zatimi da ga zamenim kao prvi general Makedonije.Strateg! Zar je teško dobiti bitku? Udri neprijatelja snažno kao oluja,

razbij mu centar i ubij kralja ili generala. Ali Parmenion ih je sveprevario, učinio je da to izgleda kao neka velika misterija. A zbogčega? Zato što je on kukavica, uvek se izmiče iz bitke, i drži sedaleko od borbe u kojoj bi nešto moglo da mu se desi. A to niko odnjih ne vidi. Slepe budale!Atal izvuče svoj bodež, uživajući u srebrnom odsjaju mesečine na

oštrici. – Jednog dana ovo će te ubiti, Spartanče – prošaputao je.MALA AZIJA,

letoDiri je bila skoro sasvim iscrpljena kada su u sobu za lečenje uveli i

poslednjeg molioca. Dva čoveka položiše dete na oltar i odstupišetrudeći se da, puni poštovanja, slepu vidarku ne gledaju lice. Diriduboko udahnu kako bi u potpunom miru, položila ruke na detetovuobrvu i svojim duhom zaplovila krvotokom devojčice; osetila je dasrce kuca slabo i nepravilno. Povreda je bila u korenu kičme, pršljenje bio slomljen, nervni završeci prignječeni a mišići potpuno opušteni.Sa beskrajnom pažnjom Diri zaleči kost, otkloni pritisak sa nateklih

završetaka nerava i natera krv da ponovo prostruji kroz povređenotkivo.Vrativši se u telo, sveštenica uzdahnu i zatetura se. Istog trena

jedan čovek joj priskoči u pomoć i šakom se očeša o njenu ruku.– Ostavi me! – prasnu i odmače se od njega.– Izvinjavam se, gospo – on prošaputa. Diri odmahnu rukom i

osmehnu se.– Oprosti mi, Learta. Umorna sam.– Kako znate moje ime? – upita čovek prigušenim glasom a Diri se

nasmeja.– Ja vraćam vid slepima i niko ne dovodi u pitanje moj dar. Hromi

hodaju a narod kaže: pa da, ona je vidar. Ali nešto tako prosto, to štoznam neizgovoreno ime, odmah izaziva čuđenje. Dotakao si me,

Learta. I u tom dodiru si mi odao sve svoje tajne. Ali ne boj se, ti sidobar čovek. Tvoju ćerku je udario konj, zar ne?– Jeste, gospo.– Povredio joj je leđa. Uklonila sam bol, a sutra, kada budem

odmorna izlečiću je. Možeš ovde ostati preko noći. Moje sluge će tidoneti hranu.– Hvala vam – reče on. – Ja imam novca… Ona ga prekinu

odmahnuvši rukom i izađe napolje sigurnim korakom. Dve služavkeotvoriše vrata sobe s oltarom i ona prođe, a treća služavka, koja jestajala u hodniku, uze je za ruku i povede ka njenoj sobi.Kada je došla u svoju sobu, Diri popi malo hladne vode i leže na

uski krevet prekriven slamaricom. Toliko mnogo bolesnih, tolikopovređenih, svakoga dana je red ispred hrama bivao sve duži.Ponekada su izbijale i tuče, a mnogi od onih koji su izlazili pred nju

morali su da nekoga podmite kako bi dospeli u sobu sa oltarom.Diri je često pokušavala da stane tome na put tokom nekoliko

proteklih godina. Ali i pored svih svojih moći nije mogla da izmeniljudsku prirodu. Narodu izvan hrama bilo je teško i samo je onamogla da im pomogne. A tamo gde je potrebna pomoć ima i zarade.Onda se grčki najamnik Palas ulogorio sa svojih trideset ljudi ispred

hrama. On je svrstavao ljude u redove, prodavao moliocima dozvoleza prijem, i tako uvodio red.Ne mogavši da ga zaustavi, Diri je zahtevala da joj na svakih deset

bogatih ljudi uvedu i pet siromašnih. On je pokušao da je prevari većprvog dana, ali je ona tada odbila da primi bilo koga.Potom se sve uhodalo. Palas je unajmio kuvare, sluge, sobarice i

baštovane, koji su se starali o Dirinim potrebama, ali se njoj to nijedopadalo jer je znala šta on hoće – da ona svoje vreme koristi zalečenje i tako mu donosi novac, a ne da se troši na beskorisneposlove, recimo na vrtlarstvo, koje je volela, kuvanje ili čišćenje. Alibez obzira na njegove motive, znalala je da će veći broj ljudi bitiizlečen. Da li zbog toga treba da mu budem zahvalna, pitala se Diri.Ne. Pohlepa je njega nadahnjivala, a zlato radovalo. Prestala je da

razmišlja o njemu. Sklopivši svoje slepe oči, Diri napusti telo.Oslobađanje duha donosilo joj je slobodu, a u prolaznoj radosti srećibez briga nalazila je i radost. Dok joj se telo odmaralo, Diri preletepreko zaliva Terme, visoko iznad Halkidikija u obliku trozupca, a

zatim i preko planina Pierija, u Tesaliju; ljubav iz mladosti privlačila jenjen duh tamo.To je bilo tako davno, shvatila je. Trideset i tri godine su prošle od

kada su ona i Parmenion boravili u Ksenofonovom letnjikovcu,izgubljeni u kovitlacu mladalačke strasti.Pronašla ga je u osvojenoj Pagasi. Izlazio je iz palate nesi gurna

koraka; i shvativši da je pijan Diri oseti i njegovu skrivenu tugu.Nekada je mislila da će oni živeti zajedno, vezani lancima želje koja

nije bila samo telesne prirode, okovani potpunom ljubavlju.Setivši se njegovog nežnog dodira, vreline njegovog tela nad njom,

mekoće njegove kože i snage mišića ispod nje, topline u njegovomosmehu, ljubavi u njegovom pogledu, Diri oseti očaj u duši.Pretvorila se u ostarelu sveštenicu u nekom dalekom hramu, a on

je postao general u pobedničkoj makedonskoj armiji. Još gore,verovao je da je ona mrtva već trideset i tri godine. Očajanje jezamenila tuga, ali ih ona odbaci i priđe mu bliže, osećajući toplinunjegove duše.– Oduvek sam te volela – reče mu ona. – To se nikada neće

promeniti. I bdeću nad tobom dokle god sam živa.Ali je on nije mogao čuti. Hladan vetar dotače joj dušu i uplaši je;

shvati da više nije sama. Poletevši visoko, zaodenu svoj duh usvetlosni oklop a snop bele vatre se kao mač pojavi u njenoj ruci.– Pokaži se! – ona naredi. Muški lik se prikaza u njenoj blizini. Bio

je visok, kratko podsečene kose, sa bradom uvijenom po persijskomobičaju. Osmehnu se i raširi ruke. – To sam ja, Aristotel – reče.– Zašto si me špijunirao? – upitala ga je ona.– Došao sam u hram da te posetim, ali sam naleteo na najamnike

gladne novca, koji me nisu pustili da uđem. A mi moramo darazgovaramo.– O čemu imamo da razgovaramo? Dete je rođeno, a duh Haosa je

u njemu i sve budućnosti pokazuju da će ceo svet iskusiti patnju.Nadala sam se da mu mogu pomoći da zadrži svoju ljudskost.Ali ne mogu. Mračni bog je snažniji od mene.Aristotel odmahnu glavom. – Nije baš tako. Razmišljaš pogrešno,

Diri. Elem, kako da dođem do tebe?Ona uzdahnu. – Postoji mala kapija u zapadnom zidu. Budi tamo u

ponoć, ja ću ti otvoriti vrata. A sada me ostavi samu.

– Po tvojoj želji – on reče i nestade.Ponovo je Diri sama sledila Parmeniona do poljske bolnice,

posmatrajući ga kako obilazi ranjenike i o njihovim ranamarazgovara sa hirurgom niskog rasta, Bernijom. Ali tu nije mogla dapronađe mir, pa se zaputi u noćno nebo, lebdeći među zvezdama.Prošle su četiri godine od kada se čarobnjak koji je sebe zvao

Aristotel pojavio u hramu i izazvao tragediju. Njih dvoje, čarobnjak iDiri, poslali su Parmenionovu dušu u srce Hada kako bi spasli dušunerođenog Aleksandra. Ali sve je bilo uzalud. Duh Haosa se spojiosa dušom deteta, a Dirin najbliži prijatelj, preobraćeni ratnik Leusion,rastrgnut je od strane demona koji su poslati da je ubiju.Vrativši se u hram, ona ustade sa kreveta i okupa se u hladnoj vodi,

trljajući telo mirišljavim listovima. Nije dozvolila svom duhu da gledaostarelo telo, nije mogla da podnese da sebe vidi onakvu kakva jepostala; kosa boje srebra, telo mršavo i istrošeno, grudi usahle.Obukla je dugačak hiton tamno zelene boje i sela pored prozora dasačeka ponoć. Izvan hrama je plamtelo mnogo logorskih vatri. Nekiod molilaca će čekati i pola godine kako bi videli vidarku.Mnogi će umreti pre nego što iskoriste svoje dozvole. Jednom, pre

dolaska Palasa, pokušala je da prođe kroz redove bolesnih i izleči ihu što većem broju ali je bila napadnuta i oborena na zemlju; spasaoju je njen sluga i prijatelj Leusion, udarajući batinom po rulji. Diri jejoš uvek oplakivala ratnika koji je poginuo braneći njenobespomoćno telo od demona koji su poslati da je unište.Priseti se njegovog lika, duge srebrne kose vezane u rep na

potiljku, arogantnog hoda, prijatanog osmeha.Nedostaješ mi, prošaputa ona.Malo pre ponoći, vođena svojim duhom, ona se odšunja do

zapadne kapije i skinu rezu. Aristotel stupi unutra. Zaključavši vrata,ona ga povede u svoju sobu. Čarobnjak nasu sebi malo vode i sedena uski krevet. – Da li bi ti smetalo da upalim lampu? – upitao je.– Slepima ne trebaju lampe, ali ću ti nabaviti neku. – Ne zamaraj

se, gospo – reče, pa uze vinski pehar i podiže ga visoko. Metal seuvi i oblikova cevast prostor iz kojeg izbi plamen i osvetli čitavu sobu.– Ne izgledaš dobro, Diri – reče. – Previše te iscrpljuju obaveze. –

Pređi na svrhu svoje posete – odgovorila mu je hladnim tonom.– Ne. Prvo moramo da porazgovaramo o svekolikim budućnostima.

Da li si primetila da postoje suprotnosti u našim putovanjima krozvreme?– Ako misliš na to da se budućnosti mogu menjati, pa narav no da

mogu.On se osmehnu i zavrte glavom. – Ali da li se one menjaju? To je

pitanje.– Naravno da se menjaju. Sećam se da mi je stara Tamis govorila

da je videla mnoge svoje smrti u raznim budućnostima. U jednoj ječak pala sa konja, iako se užasavala jahanja.– Upravo ti to i govorim – reče Aristotel. – Dopusti mi da objasnim:

Tamis je sebe videla kako pada sa konja. Ali nije tako umrla. Dakle,ko je pao sa konja?Diri sede na postavljenu stolicu, duhovno prikovana za

čarobnjakovo lice. – Tamis – odgovori ona. – Ali je budućnostizmenjena događajima u prošlosti.– E, baš u tome i jeste suprotnost – reče on. – Mi ne govorimo o

proročanskoj viziji, Diri. Ti i ja, i Tamis nekada, možemo da putujemou brojne budućnosti i da ih posmatramo. Ono što smo videli sestvarno i dogodilo, negde. Sve budućnosti su stvarne.– Kako sve mogu da budu stvarne? – podsmehnu mu se ona. –

Tamis je umrla, ali samo jednom, kao što ću i ja. – Ja ne znam sveodgovore, draga moja, ali ovo znam: postoje mnogi svetovi, hiljadenjih, i svi su slični našem. Možda čovek stvara novi svet svaki putkada donosi neku odluku; ne znam. Znam samo da je ludost ispitivatisvaki od tih paralelnih svetova, i zasnivati ponašanje na osnovudešavanja u njima. I ja sam takođe video kako Aleksandar donosinemir i krvoproliće. Video sam ga kako ubija Filipa i preuzima presto.Video sam ga kako umire kao dete, od kuge, od ujeda psa, nožaubice. Ali zar ne shvataš da ništa od toga nije bitno? Nijedna od tihbudućnosti nije naša. One su samo odjeci, odrazi, naznake onogašto bi se moglo desiti.Diri je bila tiha, razmišljala je o njegovim rečima. – To je zanimljivo.

Razmisliću o tome. A sada, šta je cilj tvoje posete?Aristotel se izvali na krevet prateći pogledom igru senki na tavanici.– Ta svrha se, kao i uvek, tiče sudbine dečaka u ovom svetu. Ti i ja

smo poslali Parmeniona u Had, gde se dečakova duša stopila saduhom Haosa. To smo shvatili kao poraz, ali ne mora da bude tako.

– Čudan vid pobede – naruga mu se Diri. – Dečak nosi veliko zlo.Ono raste u njemu, gore nego bilo koji tumor, a on nema snage damu se suprotstavi.– Imao je snage da spase Parmeniona u Praznini – naglasio je

Aristotel. – Ali umesto da se prepiremo, bolje da smislimo način dapomognemo detetu.Diri odmahnu glavom. – Odavno sam naučila da je ludost

pokušavati da izmeniš budućnost. Da sam tada znala ono što sadaznam, demonski princ se ne bi ni rodio.– Mislim da bi se on ipak rodio, gospo – reče Aristotel blagim

glasom – ali to nije bitno. To dete se ne razlikuje od mnogobrojnedece koju svakodnevno izvode pred tebe, samo što njemu nijeosakaćeno telo već duša. Nijedno od nas nema snage da proterademona. Ali zajedno, i uz dečakovu pomoć, možda uspemo davratimo Mračnog boga u podzemni svet.Diri se nasmeja glasom punim gorčine. – Ja vidam rane, nisam

opremljena da se borim protiv Kadmila. Niti to želim.– Šta ti želiš, gospo?– Želim da me ostaviš na miru – odgovorila mu je. – Ne! – zagrme

on, podižući se. – Neću to da prihvatim od jedneSpartanke! Šta se desilo s tobom, Diri? Ti nisi jagnje koje čeka

klanje. Ti potičeš iz rase ratnika. Borila si se protiv mračne gospe saSamotrake. Gde ti je taj duh?Diri uzdahnu. – Pokušavaš da me razbesniš – prošaputa ona –

nećeš uspeti. Pogledaj me, Aristotele. Ja starim. Živim ovde i lečimbolesne, i radiću to sve do svoje smrti. Nekada sam i ja imala jedansan. Ali ga više nemam. Ostavi me sada na miru.– Mogu da ti vratim mladost – reče on zavodljivim glasom dok su

mu oči zračile obećanjem.Za trenutak je stajala ćuteći i gledala ga ne pokazujući šta oseća. –

Dakle – reče napokon – to si bio ti. Kada sam izlečila Parmeniona odraka, gledala sam kako se podmlađuje na moje oči.Pomislila sam da je to zbog izlečenja.– I ti, takođe, možeš biti mlada. Možeš ponovo da pronađeš svoj

mladalački san.– Ti si čarobnjak, ali si ipak budala – reče mu ravnim, umornim

glasom. – Parmenion se oženio i ima troje dece. Tu nema mesta za

mene. Mi smo možda u stanju da utičemo na budućnost ali jeprošlost zapečaćena.Aristotel ustade i krenu ka vratima. Tu zastade, okrenu se i kao da

htede nešto da kaže, ali samo odmahnu glavom i izađe u mračnihodnik hrama.Diri je osluškivala njegove korake, a zatim pade na krevet, dok joj je

u glavi odzvanjalo Aristotelovo obećanje – Mogu te ponovo učinitimladom.Nije bio u pravu, znala je to. O, mogao bi da svojom magijom

podmladi njeno telo, ojača njene mišiće, zategne kožu. Ali je mladoststanje uma. Niko, ni čovek ni bog joj ne može vratiti nevinost, radostotkrića, lepotu prve ljubavi. Bez toga, kakve vajde ima od mladog igipkog tela?Osetila je kako joj naviru suze i ponovo vide mladog Parmeniona

kako stoji ispred pljačkaša koji su je oteli, i još jednom proživetrenutak kada ju je prvi put držao.– Volim te – prošaputala je. A zatim briznu u plač. Pre nego što je

pošla na počinak, Diri je proverila tri zaštitnečini na vratima, zidovima i prozoru svoje sobe. Te čini neće

zaustaviti proročicu sa moćima kakve su Aidine, ali bi svaka promena na njima probudila Diri na vreme da se zaštiti.Prošlo je skoro pet godina od poslednjeg napada, kada je Leusion

poginuo braneći je od demona koje je poslala proročica.Od tada je Diri malo toga čula o Aidi. Mračna gospa je napustila

svoju palatu na Samotraki i otputovala na kopno, ka severnimgranicama Persijskog carstva, da tamo, kako su govorile glasine,sačeka Aleksandrovo punoletstvo. Diri zadrhta.Dete Haosa, uskoro će postati uništitelj kakvog svet još nije video.Ponovo pomisli na Parmeniona i leže u krevet, pokrivši se tankim

čaršavom od belog lana. Noć je bila topla i sparna, jedva da je dašakvetra dopirao kroz otvoreni prozor. Potraživši utočište u snu, Diri jezamislila Parmeniona onakvog kakav je bio pre mnogo godina –ogorčeni mladić koga su prezirali vršnjaci i koji je pronašao ljubav umiru brda oko Olimpije. Lagano je ponovo proživljavala opojnuradost koju je okusila u toku pet dana provedenih sa Parmenionom,zaustavivši se pred tim užasnim jutrom, kada ju je otac izvukao izkuće i osramoćenu poslao natrag u Spartu. Polako i pospano, ona

otplovi u novi san, u kome su čudne zveri, dopola ljudi a otpola konjijurili šumskim stazama, a prelepe i očaravajuće šumske vile sedelepored svetlucavih potoka. Tu je vladao spokoj. Tu je bilo radosti.Ali san se nastavio i ona vide armiju kako maršira, pali gradove i

ubija hiljade ljudi. Ratnici u oklopima su imali crne ogrtače a navelikim okruglim štitovima amblem u obliku ogromnog sunca sazracima. U centru te horde jahao je ratnik s crnim oklopom za grudi,optočenim zlatom. Bio je privlačan, s crnom bradom, odmah ga jeprepoznala. Ali je osetila i nešto čudno, strano. Približivši mu se, onavide da mu je desno oko od zlata, istopljenog i postavljenog u očnuduplju; oseti mračni dodir njegovog duha, punog leda i plamena kojimrznu i pale.Ustuknula je i pokušala da pobegne, tražeći spokoj u začaranoj

šumi kojom su tumarali kentauri. Ali nije mogla pobeći i pred oči jojizađe nova vizija. Vide palatu, sumornu i punu senki, i dete kakoplače u maloj sobi. U sobu uđe kralj. Diri pokuša da pokrije oči i negleda, ali uzalud. Čovek je prišao detetu a u ruci je držao dugačkizakrivljeni nož.– Oče, molim te! – preklinjalo je dete.Diri vrisnu kada se bodež zari u dečakove grudi. Scena se zamagli i

Diri ugleda kralja kako izlazi iz sobe, s tragovima krvi na usnama ibradi.– Jesam li sada besmrtan? – upita sveštenika obrijane glave koji je

čekao ispred sobe.Čovek se pokloni a njegove oči skrivene kapuljačom izbegavale su

kraljev pogled. – Dodao si, možda, dvadeset godina svome životu,gospodaru. Ali ovo nije zlatno dete.– Onda ga pronađite! – zaurla kralj, a krv sa njegovih usana

poprska čovekovu bledu odoru.Nevidljivi lanci koji su sputavali Diri spadoše i ona pobeže; probudi

se u svojoj mračnoj sobi.– Videla si? – upitao je Aristotel mekim glasom. – To je, dakle, tvoje

delo – odgovori ona, sedajući i posežući za bokalom s vodom, koji jestajao na stolu pored kreveta. – Ja sam te poslao tamo – priznadeon – ali ono što si videla bilo je stvarno. Postoje mnoga obličjaHaosa, Diri, u mnogim svetovima.

U Grčkoj koju si videla već postoji demonski kralj. – Zašto si mi topokazao? S kojim ciljem?Aristotel ustade i priđe prozoru, gledajući ka moru obasjanom

mesečinom. – Da li si prepoznala kralja?– Naravno.– Ubio je svu svoju decu u pokušaju da dosegne besmrtnost. A

sada traga za detetom iz legende, Iskanderom. – Kakve to veze imasa mnom? Govori brzo, umorna sam. – Magija bledi u svetu koji sividela, kentauri i druga prelepa stvorenja umiru zajedno s njom. Oniveruju da će doći dete, zlatno dete, i da će ih sve spasti. Kralj traži tozlatno dete, on veruje da će ako pojede detetovo srce stećibesmrtnost. Možda je u pravu. Aristotel se strese. – Postoje mnoginačini da se produži život. Međutim, nije u tome stvar. Njegovisveštenici mogu da stvore mala vrata između svetova i sada tragajuza tim posebnim detetom. Misle da su ga konačno našli.– Aleksandar? – prošaputa Diri. – Oni će uzeti Aleksandra? –

Pokušaće.– I on će nestati iz našeg sveta? To je vrlo poželjno. Aristotelove oči

se skupiše. – Misliš li da je poželjno da još jednom detetu budeiščupano srce iz grudi?– Mislim da mi se ne dopadaš – prošaputa Diri. – Ti ne činiš to ni

zbog Izvora niti da bi se borio protiv Haosa.– Ne – priznao je – to činim zbog sebe. Moj sopstveni život je u

opasnosti. Hoćeš li mi pomoći?– Razmisliću o tome – odgovori ona. – A sada me ostavi samu. PELA,

Makedonija, letoAleksandar je podigao ruku i gledao u pticu koja je skakutala po

najnižim granama visokog čempresa. Sićušno stvorenje rastreseperje i nakrivi glavu na jednu stranu proučavajući zlatokosog dečaka.– Dođi – prošaputa dečak. Ptica je skakutala po grani a zatim se

vinu u vazduh i poče da kruži iznad dečakove glave. Aleksandar jestajao nepomično poput statue, čekajući. Sklopljenih očiju mogao jeda prati let ptice preko baštenskog zida, oko palate i nazad, svaki putbliže njegovoj ispruženoj ruci. Zeba je dva puta proletela pokrajnjega, ali treći put pronađe oslonac za svoje kandžice na njegovomkažiprstu. Aleksandar otvori oči i pogleda u to stvorenje.

– Prijatelji, dakle? – upita nežnim glasom. Ptica ponovo nakriviglavu i on oseti njenu napetost i strah; polako, levom rukom pogladije po leđima.Iznenada, oseti kako u njemu narasta ubilački bes, srce poče

ubrzano da mu lupa a ruka da drhti. Pokušavajući da se obuzda, onpoče da broji naglas. Ali kada je stigao do sedam, oseti užasavajućinagon za ubijanje u ruci.– Leti! – on zapovedi. Zeba se vinu u vazduh.Aleksandar pade u travu, žeđ za ubijanjem ga napusti istom

brzinom kojom je i došla. – Neću odustati – prošaputa. – Izbrojaćudo deset, pa do dvadeset. A jednog dana će to zauvek nestati.Nikada, javi se neki mračni glas u njegovom srcu. Nikada me nećeš

pobediti. Moj si. Sada i zauvek.Aleksandar zatrese glavu i ustade potiskujući glas sve dublje u

sebe. Sunce je počelo da pada ka udaljenim planinama, pa se dečakskloni u hlad senki zapadnog zida. Sa tog mesta je mogao da vidistražare na kapiji, sa sjajnim oklopima i bronzanim šlemovima koji suse sijali poput zlata. Bili su visoki, oštrog pogleda, ponosni i ljuti jersu ostavljeni u zemlji dok je kralj odjahao u bitku.Stražari stadoše mirno i podigoše koplja uvis. Dečaka obuze

uzbuđenje kad vide da stražari pozdravljaju nekoga s one stranekapije, pa potrča stazom.– Parmenione! – povika, a njegov piskutavi glas uzbuni gomilu ptica

sa okolnih grana. – Parmenione!General je uzvratio pozdrav i ušao u vrt, osmehnuvši se kad ugleda

četvorogodišnjaka kako trči k njemu raširenih ruku. Spartanac kleknui dečak mu se baci u zagrljaj.– Pobedili smo, zar ne, Parmenione! Razbili smo Fokiđane! – Vala,

jesmo, moj prinče. Smiri se malo, ogrebaćeš se o moj oklop.Oslobodivši se dečakovog zagrljaja, Parmenion otkopča kožni kaiš,koji je spajao ukrašene štitnike za uši njegovog šlema, pa ga skide ipoloži na travu. Aleksandar sede pored šlema i svojim malim prstimapređe preko bele kreste od konjske dlake.– Otac se borio poput lava. Znam, gledao sam. Napao je

neprijatelje s boka i usmrtio tri konja. A onda je odsekao glavu onomizdajniku Onomarhu.– Da, učinio je sve to, ali o tome će ti on pričati kada se vrati kući.

– Ne – tiho reče Aleksandar odmahujući glavom. – Neće mi pričati.On retko razgovara sa mnom. On me ne voli. Jer ja ubijam stvorenja.Parmenion ispruži ruku, privuče dečaka i razbaruši mu kosu. – On

te voli, Aleksandre, kunem ti se. Ali ako ti je to po volji, ja mogu da tiispričam o bici.– Znam sve o bici. Stvarno. Otac se mora čuvati udaraca u vrat.

Zbog svog slepog oka on mora da okrene glavu više nego običanratnik, a to izlaže udarcu vene na vratu. Trebalo bi da nosi okovratnikod bronze i kože.Parmenion klimnu glavom. – Veoma si mudar. Hajdemo unutra, ja

sam ožedneo od putovanja a i sunce je vrelo.– Mogu li da ti jašem na ramenima? Mogu li?Spartanac ustade i uhvativši princa za ruke, podiže ga u vazduh.Dečak zaskiča od radosti i sede na ramena. Parmenion pokupi svoj

šlem i zaputi se ka palati. Stražari ponovo salutiraše a dečakovedadilje padoše na kolena dok je prolazio pored njih. – Osećam sekao kralj – povika Aleksandar. – Viši sam od bilo kogčoveka!Olimpija uđe u vrt praćena svojim slugama. Spartanac duboko

uzdahnu kada je ugleda. Sa skupljenom kosom i zelenim očima bilaje slika i prilika Diri, koju je nekada davno voleo. Kraljica je bilaodevena u haljinu morskozelene boje od azijske svile, koja je naramenu bila pričvršćena zlatnim brošem u obliku zrakastog sunca.Ona se glasno nasmeja kada ugleda spartanskog generala i njegovteret. Parmenion se nakloni a Aleksandar vrisnu praveći se da seuplašio da će izgubiti oslonac i pasti.– Pozdravljam te, gospo. Doneo sam ti sina.Olimpija priđe i poljubi Parmeniona u obraz. – Uvek si dobrodošao

gost – reče mu. Okrenula se ka svojim slugama i naredila da donesuvoća i vina za gosta koga je povela ka svojim odajama.Svuda su bile lepe svilene draperije, postavljene stolice i diva ni

ukrašeni brokatom, dok su zidovi bili oslikani scenama iz Homerovihepova. Parmenion je podigao Aleksandra i spustio ga na divan, alise dečak izmigoljio i uhvatio generala za ruku.– Vidi, majko. Mogu da držim Parmeniona za ruku. Nema bola, zar

ne Parmenione?– Nema bola – odgovorio je on.

– On je spasao ocu život. S njim na čelu, uzvraćen je napad nafokiđansku konjicu. Nisu mogli da te zavaraju, zar ne, Parmenione?– Nisu – složio se spartanac.Dve služavke pomogoše Parmenionu da skine oklop, a treća mu je

donela pehar vina pomešanog sa hladnom vodom. Još jednadevojka uđe, noseći činiju s voćem, koju stavi pred njega a zatim sepokloni i istrča iz sobe.Spartanac je sačekao da sluge budu otpuštene, a zatim podiže

pehar ka kraljici. – Svake godine si sve lepša – reče.Ona klimnu. –Prija mi laskanje, prijatelju, ali razgovarajmo o

ozbiljnijim temama. Da li si u Filipovoj naklonosti?– Kralj kaže da nisam – odgovori on.– Ali to nije odgovor.– Ne.– On je ljubomoran na tebe – reče Aleksandar tihim glasom.

Kraljičine oči se raširiše od iznenađenja. – Ne bi trebalo da govoriš ostvarima koje ne razumeš – ukori ga ona. – Previše si mlad da biznao šta kralj misli. Aleksandar susrete njen pogled ali ništa ne reče,i kraljica ponovo pogleda u generala. – Nećeš nas napustiti, zar ne?Parmenion zavrte glavom. – Gde bih otišao, gospo? Moja porodica

je ovde. Provešću jesen na svom imanju, Motak mi je rekao da imamnogo toga što treba da se uradi.– Kako je Fedra? Jesi li je video? – upitala je Olimpija

nezainteresovanim glasom.Parmenion slegnu ramenima. – Ne još. Bila je dobro kada sam je

poslednji put video. Hektorovo rođenje je bilo teško i bila je vrlo slabaneko vreme.– A ostali dečaci?Spartanac se zakikota. – Filota uvek zapada u nevolje, ali ga je

majka razmazila popuštajući mu u svemu. Niki je nežniji, ima svegadve godine, ali u svemu prati Fila. Prosto ga obožava.– Fedra je srećnica – reče Olimpija. – Mora da je veoma radosna.

Parmenion ispi svoje razblaženo vino i ustade. – Trebalo bi dakrenem kući – reče.– Ne! Ne! – povika Aleksandar. – Obećao si priču o bici. –

Obećanja treba uvek ispunjavati – reče kraljica. – Tako je – složi segeneral. – Pa, mladi prinče, postavi svo ja pitanja.

– Koliko je bilo makedonskih žrtava?Nagnuvši se napred, general razbašuri dečakovu zlatnu kosu. –

Tvoja pitanja pogađaju metu kao strele, Aleksandre. Izgubili smonešto više od tri stotine ljudi a još je oko dve stotine teško ranjeno.– Trebalo bi da imamo veći broj hirurga – reče dečak. – Broj mrtvih

ne sme biti veći od broja ranjenih.– Većina mrtvih je bila ranjena na početku i iskrvarili su do kraja

bitke – reče mu Spartanac – pre nego što su hirurzi mogli da impomognu. Ali ti si u pravu, treba nam više veštih lekara.Razgovaraću s tvojim ocem.– Kada ja postanem kralj, nećemo imati tolike gubitke – obeća

dečak – Hoćeš li da budeš moj general, Parmenione?– Biću malo mator do tada, moj prinče. Tvoj otac je još uvek mlad, i

moćan ratnik.– Ja ću biti još moćniji – obeća dečak.

***

Parmenion je jahao ka svom ogromnom imanju na Ematijskojravnici. Uznemirio ga je susret sa kraljicom i njenim sinom. Dečak jebio posednut, svi su to znali, Parmenion se s ponosom i strahom sećao ka ko se pet godina ranije na ravnicama Hada borio zadečakovu dušu.Ti dani su bili puni čuda. Parmenion je umirao, zbog tumora na

mozgu i bio je pred vratima smrti, ali kada je otvorio oči, našao se ukošmarnom svetu, sivom, bezdušnom, izopačenom i pustom.Tu ga je dočekao čarobnjak Aristotel, pa je s njim i sveštenicom

Tamis, pokušao da spase dušu nerođenog Aleksandra.Začet na Ostrvu misterija, Samotraki, dečak je trebalo da bude

ljudsko obličje boga Kadmila, koji će svetu doneti strah i haos.Mala pobeda je izvojevana u Dolini prokletih. Dečakova duša nije

uništena već se sjedinila sa zlom, svetlo i tama u večitom ratu.Jadni Aleksandar, pomislio je Parmenion. Izuzetno dete, prelepo i

osećajno, ali se u njemu nalazi duh Haosa.Hoćeš li da budeš moj general, Parmenione?Parmenion je žudeo da kaže Da, moj prinče, predvodiću tvoje

armije širom sveta.

Ali, šta ako Mračni bog pobedi? Šta ako princ lepote postane princdemona?Njegov sivac se uspeo na prevoj iznad imanja, te Parmenion

povuče uzde i stade, posmatrajući svoju kuću. Beli kamen velikekuće sijao se na suncu, a stabla čempresa su stajala oko kuće, kaostražari. Malo dalje, na levoj strani, bile su manje kuće za sluge izemljoradnike, a s desne strane štale, torovi i pašnjaci za sve većekrdo Parmenionovih ratnih konja.General je zaklonio oči pomno posmatrajući okućnicu. Video je

Fedru kako sedi pored fontane držeći malog Hektora, dok su Filo iNiki bili pored nje. Parmenionu srce zadrhta. Okrenuvši konja kaistoku, on se spusti u ravnicu, obilazeći veliku kuću zaputio se kastajama.Motak je sedeo u senu i rukom prelazio preko kobilinog dugog

vrata, šapućući umirujuće reči. Ona zanjišta i pokuša da ustane.Motak ustade zajedno s njom.– Ništa se još ne dešava – reče njegov pomoćnik Kroni, žilavi

Tesalac, koji je stajao iza kobile i čekao trenutak da joj pomogne dase oždrebi.– Dobra cura – šapnu Motak kobili. – Dobra si. Ovo ti nije prvi put,

Larina, a? Već si na svet donela tri pastuva. Pomazio je kobilu ponjušci i vratu a zatim je prelazeći šakom duž njenih leđa, stao doTesalca.Kobila je počela da se ždrebi malo ranije i bila je veoma iscrpljena.Stari Tebanac je znao da ždrebljenje obično kraće traje. Većina

kobila se oždrebi brzo i bez velike muke. Ranije se Larina takoždrebila i njena ždrebad su bila jaka. Ali ovaj put su je sparili satračkim pastuvom, Titanom, ogronom životinjom, višom odsedamnaest šaka.Larina zastenja i ponovo leže. Odgurnuvši Kronija, Motak nežno

rukom uđe u nju, napipavši prstima vodenjak.– Pažljivo, gazda – prošaputa Tesalac. Motak progunđa i opsova

čoveka koji se zasmeja vrteći glavom.– Da! Počinje. Mogu da mu napipam kopita.– Glava ili rep? – upita Kroni nervozno. Izokrenuti porođaj, kao što

su obojica znala, verovatno bi ubio ždrebe.

– Ne znam. Ali se pomera. Čekaj! Mogu da napipam glavu. Tako miZevsa, baš je velika. Izvukavši ruku, Motak se uspravi i protegnu. Uprethodne dve godine kičma mu se okoštavala, a ramena su gabolela zbog artritisa. – Donesi neku mast, Kroni. Bojim se da će ježdrebe pocepati.Tesalac otrča do glavne kuće i ubrzo se pojavi noseći posudu sa

životinjskom mašću, koja je uglavnom korišćena za kopita da ne bipopucala od zrnaca peska. Motak uze posudu i pomirisa.– Ovo nije dobro – promrmlja. – Potpuno je užegla, donesi

maslinovo ulje i to što pre!Vratio se sa velikim ćupom, u koji Motak potopi ruke i razmaza ulje

po unutrašnjosti kobile, po glavi i kopitima ždrebeta. Kobila se napnui posteljica se pomeri bliže.– Tako, Larina, ljubimice moja – reče Motak. – Još samo malo. Njih

dvojica su još neko vreme čekali dok se nije pojavila posteljica,bleda, poluprovidna. Prednje noge ždrebeta su se mogle nazretiispod membrane.– Da joj pomognem, gazda? – upita Kroni.– Još ne. Daj joj vremena, ima ona iskustva u tome. Kobila zastenja

i posteljica se malo pomeri. Svetla krv obli membranu i poprskaseno. Kobila se znojila obilno i bila je uznemi rena. Motak se pomeripozadi i nežno uhvati prednje noge ždrebeta, pa ih povuče ka sebi.Svakog trena membrana je mogla da pukne i bilo je važno daždrebetova glava ostane čista, kako se ne bi ugušilo.Motak je kobilu nežno povukao a Tesalac uhvatio za glavu i nežno

joj šaputao, pokušavajući da je smiri i opusti.Uz poslednji grč posteljica izađe i pade na seno. Motak je odstranio

membranu sa usta i nozdrva ždrebeta i prebrisao ga svežim senom.Novo ždrebe je bilo potputo crno a kao i njegov otac imalo je beluzvezdu iznad obrve. Ono podiže glavu i snažno se otrese.– Aja! – povika Kroni. – Dobila si sina, Larina! Konj dostojan kralja! I

koliki je! Nikada nisam video krupnije ždrebe!Motak ubrzo pomože ždrebetu da se uspravi na noge i dovede ga

do kobile. Larina, mada iscrpljena, takođe ustade, a ždrebe poslenekoliko pokušaja pronađe vime i poče da se hrani.Motak potapša kobilu i izađe na sunce, pa opra ruke u kofi . Sunce

je bilo visoko te prekri šeširom osetljivu kožu na ćeli. Bio je umoran

ali veoma smiren. Ždrebljenje mu je uvek pružalo taj osećaj, lepotarađanja bila je znak da život ide napred. Prišao mu je Kroni. – Kobilaje izgubila mnogo krvi. Mogla bi da ugine.Motak pogleda u niskog čoveka i vide da je zabrinut. – Ostani uz

nju. Ako nakon dva sata još uvek bude krvarila, potraži me. Biću nazapadnom pašnjaku.– Da, gazda – odgovorio je Kroni. Tesalac pogleda ka brdima. –

Vidi gazda, gospodar se ponovo vratio kući.Podigavši pogled, Motak ugleda jahača. Bio je još predaleko da bi

ga stari Tebanac prepoznao, ali konj je bio Parmenionov, živahni siviškopac bele njuške.Motak uzdahnu i zavrte glavom. Trebalo je prvo da odeš kući,

Parmenione, pomislio je tužno.– Još jedna pobeda za Makedonskog lava – reče Motak, nasuvši

Parmenionu pehar vina.– Da – odgovorio je general, protegnuvši mršavo telo na divanu. –

Šta se dešava ovde?– Sa konjima? Dvadeset i šest ždrebadi. Poslednje je lepotan.

Larinin sin sa tračkim pastuvom. Potpuno je crn, Parmenione, i kolikije! Da li bi želeo da ga vidiš?– Ne sada, prijatelju. Umoran sam.Tebanac čvrste građe sede preko puta svog prijatelja, nasu sebi

pehar vina i polako otpi gutljaj. – Zašto nisi otišao kući?– Otići ću. Hteo sam prvo da vidim kako stoje stvari na imanju. –

Dosta mi je konjske balege po ceo dan – prasnu Motak. – Ne moramda je donosim u kuću.Parmenion odveza kaiševe svojih čizama za jahanje i izu se. – Baš

si mrzovoljan, prijatelju. Možda sam ovde zbog tvog prijatnogdruštva. Kakve veze ima, Motače? Ovo je moje imanje i mogu daidem kuda mi je volja. Umoran sam. Da li bi ti moje prisustvo smetalonoćas?– Znaš da mi ne smeta. Ali ti imaš ženu i porodicu koja te očekuje, i

krevet udobniji od bilo kog koji ja mogu da ti ponudim.– Udobnost je po mome shvatanju više stvar duha nego mekoće

kreveta – reče Spartanac. – Ovde mi je prijatno. Postao si mnogoosetljiv u poslednje vreme, Motače. Šta je to s tobom?

– Godine, moj dečko – odgovorio je Tebanac, obuzdavajući svojtemperament. – Ali ako nećeš da pričaš sa mnom, neću te siliti.Videćemo se večeras.Motak je osećao kako ga obuzima ljutnja dok se udaljavao od kuće

penjući se uz dugačko brdo koje je vodilo ka zapadnom pašnjaku.Više od trideset godina bio je uz Parmeniona, kao sluga i kaoprijatelj, ali u poslednjih pet godinina Spartanac je postao udaljeniji itajnovitiji. Savetovao ga je da se ne ženi Fedrom. Sa sedamnaestgodina bila je premlada čak i za večno mladolikog Spartanca, i bilo jenečeg neprijatnog kod nje, hladnoća je izbijala iz njenih očiju. Motakse sa naklonošću sećao Parmenionove tebanske ljubavnice, bivšebludnice, Tetis. E, to je bila žena! Snažna, si gurna, puna ljubavi! Alikao i njegova voljena Eleja bila je mrtva.On zastade na obronku brda, posmatrajući radnike kako čiste izmet

sa pašnjaka. To nije bio posao u kome su uživali njegovi Tesalci, alije tako smanjivana količina crva koji bi zarazili konje.Pasući, konj bi pojeo i larve crva. U stomaku bi se oni razmnožili i

legli jaja, koja bi se izbacivala kroz izmet. Posle nekog vremena, svipašnjaci bi bili zagađeni, što bi dovelo do zastoja u razvoju, pa čak ido smrti među mladim grlima. Motak je o tome čuo dve godine ranijeod persijskog trgovca konjima, i od tada njegovi ljudi svakoga danačiste pašnjake.U početku je imao teškoća da ubedi Tesalce, izvanredne konjanike,

koji nisu baš voleli takve ropske poslove. Ali kako su se in fekcijecrvima proredile a ždrebad postajala sve jača, oni su svoj ski prionulina posao. Začudo, zbog toga je Motakova popularnost porasla. Biloim je teško da rade sa čovekom koji je retko jahao, a i kad je bio nakonju nije pokazivao veštine koje su bile cenjene među njima.Motakova veština je bila u vežbanju i kroćenju, lečenju rana izaraznih bolesti. Jahači su počeli da ga poštuju zbog tih talenata i dasa naklonošću prihvataju njegovu nezgodnu narav.Motak je došao do vežbališta, gde su mladi konji učili da slede

neprimetne signale jahača, da skreću levo i desno, zaleću se u juriš,zaokreću i ukopavaju se u mestu kako bi jahač odapeo strelu. Jahačisu to voleli. Uveče bi sedeli pored zajedničkih vatri i do duboko u noćraspravljali o vrednostima svakog konja.

Vežbanje se upravo završilo kada je Motak došao do polja. MladićOrsin je poveo dvogodišnju kobilu crne boje da preskače prepreke.Motak se naslonio na ogradu i posmatrao. Orsin je imao redak dar,čak i među Tesalcima; prevodio je kobilu preko svake prepreke,glatko je usmeravajući na sledeću. Spazivši Motaka, on mahnu iskoči sa kobilinih leđa na tlo.– Hej, gazda! – pozdravio je. – Želite li da jašete? – Ne danas,

dečko. Kakvi su?Mladić se pope na ogradu. Na zemlji je bio veoma nesiguran, skoro

nespretan. – Biće šest pastuva za škopljenje, gazda. Previše susvojeglavi.– Daj njihova imena Kroniju. Kada će novi pašnjak biti spreman?– Sutra. Kroni reče da je gospodar došao kući. Kako se pastuv

ponašao u bici?– Nisam stigao da ga to pitam. Ali hoću. Persijski trgovac treba da

se pojavi za nekoliko dana. Traži pet pastuva, najbolje koje imamo.Trebalo bi da dođe u moju kuću, ali ne sumnjam da će dojahati davidi konje pre nego što se najavi. Pazi na njega. Ne želim da vidinovo tračko krdo, pa ga zato vodi na gornja polja.– Da, gazda. Ali šta ćemo sa Titanom? To je konj kome bih čak i ja

voleo da vidim leđa.– On ostaje – reče Motak. – Gospodaru Parmenionu se sviđa. – Taj

konj je zao. Mislim da će on ubiti nekog jahača. – GospodarParmenion ume sa konjima.– Da! Voleo bih da vidim kako jaše Titana. Pašće veoma nezgodno.– Možda – složi se Motak – ali ti ne bih savetovao da se na to

kladiš. A sada, završi sa timarenjem i zapamti kuda ćeš povestipersijskog trgovca.Parmenion je bio pripit, opušten, prvi put posle mnogo mese ci.

Široka vrata androna su bila otvorena a severni povetarac je blagoljuljao zavese, unoseći prijatnu svežinu u sobu, koja nije bila velika,imala je samo tri divana i zidove bez reljefa i slika. Motak je voleo daživi jednostavno, nikada se nije zabavljao, pa ipak u sobi je bilotopline koja je Parmenionu nedostajala uvek kada bi bio daleko odimanja.– Jesi li srećan? – iznenada upita Spartanac.

– Obraćaš li se meni ili sebi govoriš? – uzvrati mu Motak. – Bogovami, ala si ti oštar večeras. Obratio sam se tebi. – Dovoljno srećan.Ovo je život, Parmenione. Posmatram stvari kako rastu, ječam i žito,konje i stoku. To me čini delom zemlje. Da, ja sam zadovoljan.Parmenion klimnu s tužnim izrazom lica. – To mora da je dobar

osećaj. On se osmehnu i sede. – Da li ti još uvek nedostaje Persija ipalata?– Ne. Ovo je moj dom. Tebanac se nagnu napred i zgrabi

Spartanca za rame. – Prijatelji smo čitavog života, Parmenione. Zarmi ne možeš reći šta te muči?Parmenion uhvati Motaka za ruku. – Baš zbog toga što smo

prijatelji i ne mogu. Pre pet godina sam imao tumor na mozgu. To jeizlečeno. A sada imam neki drugačiji tumor na srcu, ne, ne pravi,prijatelju – reče brzo, ugledavši zabrinutost u pogledu starogTebanca.– Ali se ne usuđujem da govorim o tome, čak ni tebi, jer ću te

opteretiti. Veruj mi, Motače, ti si moj najdraži prijatelj i ja bih dao životza tebe. Ali ne traži od mene da podelim s tobom tugu.Neko vreme Motak nije ništa rekao, a onda napuni njihove pehare.

– Kad je tako, hajde da se napijemo i pričamo koještarije – rečesilom se osmehnuvši.– To bi bilo dobro. Kakve obaveze imaš sutra?– Imam dva konja koji hramlju, odvešću ih na jezero. Plivanje će im

ojačati mišiće. Nakon toga ću trgovati s Persijancem Parzalamijem.– Videću te kod jezera u podne – reče Spartanac. Izađoše potom u

noć a Motak primeti svetlo u štali sa ždrebetom. Tiho opsova i krenuka zgradi, sa Parmenionom. Kroni, Orsin i još trojica Tesalaca sedelasu oko tela kobile Larine. Crno ždrebe je ležalo pored svoje mrtvemajke.– Zašto me niste pozvali? – zagrme Motak. Kroni ustade i duboko

se pokloni.– Krvarenje je prestalo gazda. Malopre je posustala. – Moramo

pronaći novu kobilu da doji ždrebe.– Terija je otišao da dovede neku, gazda – reče mu Orsin. Motak

prođe pored crnokosog mladića, kleknu pored kobile i položi svojeogromne šake na njen vrat. – Bila si prava gospa, Larina. Najbolja –reče.

Kroni se probi napred. – To je Titanovo prokletstvo – reče. – On jedemonska zver i njegov sin će biti isti.– Gluposti! – reče Parmenion, oštrim glasom. – Dovedite Titana u

krug za jahanje sutra. Ja ću ga ukrotiti.– Da, gospodaru – odgovori Kroni tužno. – Biće kako vi kažete.

Okrenuvši se, Parmenion izađe iz štale. Motak ga sustiže i uhvati zaruku. – Nije trebalo to da kažeš – prošaputao je. – Tesalci poznajusvoje konje. Ta zver je luda, baš kao i ti ako nameravaš da gauzjašeš.– Rekao sam šta ću uraditi – promrmlja Parmenion. –Nisam video

konja koga nisam mogao da uzjašem.– Nadam se da ćeš to i sutra moći da kažeš – progunđa Motak. U

velikoj kući je bilo tiho; dok je Parmenion prolazio kroz drvoredčempresa ka glavnom ulazu, nijedan prozor nije bio osvetljen, alikada je stigao do ulaza, njegov glavni sluga Peris pritrča i pridržauzde.Parmenion skoči na zemlju. – Lep doček, Perise. Da li išta izmiče

tvojoj pažnji? – upitao je osmehujući se.Sluga se nakloni. – Video sam vas popodne na vrhu brda.

Očekivao sam vas. U andronu ima hladnog mesa, sira i pomorandži.Izida je popodne napravila kolače, narediću da vam donesu ako

vam je po volji.– Hvala. Kako ti je ruka?Peris podiže svoju desnu ruku i pokaza povez umotan kožom. –

Dobro zarasta, gospodaru. Retko kad me boli a tada osećam da mebole prsti, kao da su još uvek na svome mestu. Ali kao što ste i rekli,postajem sve veštiji s levom rukom.Parmenion potapša čoveka po ramenu. – Nedostajao si mi na

Krokusu. Mnogo.Peris klimnu a crne oči su mu sijale na mesečini. – Voleo bih da

sam bio tamo, gospodaru. Zatim se osmehnu i baci pogled na svojveliki stomak. – Ali čak i da se koristim obema rukama, bojim se danema tog konja koji bi mene mogao da ponese.– Previše Izidinih medenjaka – reče general. – Lepo od tebe što si

me dočekao.– Nije to ništa, gospodaru – odgovori Peris klanjajući se, dok mu se

okruglo lice oblivalo rumenilom.

Parmenion uđe u kuću. U stražnjem delu androna gorele su dvelampe bacajući meku svetlost po sobi. Bila je to velika prostorija uobliku slova L, sa dvadeset divana i trideset stolica. Kada biParmenion organizovao zabavu za goste, čitava prostorija je bilaosvetljena, ali su u tom trenutku lampe gorele samo u niši poredvelikih vrata okrenutih zapadu i vrtu. General izađe u dvorište iudahnu miris orlovih noktiju, cveća koje je raslo pored zida. Kuća jebila tiha i samo je u ovakvim trenucima uživao da u njoj boravi.Ta pomisao je bila depresivna.Začu pokret iza sebi i okrenu se očekujući da vidi obogaljenog

Perisa.– Dobro došao kući, mužu – reče Fedra. On se brzo nakloni.

Njegova žena je bila u svetloplavoj odori, koja je visila na njenommršavom telu, a zlatna kosa joj je bila skupljena i svezana srebrnomžicom u konjski rep, koji joj je dopirao do kukova. Parmenionpogleda u njene hladne plave oči i ukruti se.– Neću dugo ostati, gospo – rekao je.– Dovoljno dugo da vidiš svoga sina, nadam se. – Sinove – ispravi

je on.– Za mene postoji samo jedan – reče ona naizgled ravnodušno. –

Filota, koji će postati veliki, najveći od svih.– Ne govori to! – prošišta on. – To nije istina. Čuješ li me? Ona se

nasmeja, ledeno. – Izgubila sam svoje moći kada sam ti se podala,generale, ali nikada neću zaboraviti viziju koju sam imala kada si meprvi put dotakao. Tvoj prvenac će vladati svetom, to znam. Filota.Parmenion je osetio da mu se usta suše. – Ti si budala, ženo – reče

napokon. – Budala da to pomisliš a još veća budala da to glasnoizgovoriš. Razmisli o ovome: ako Filip ili Olimpija čuju za tvoju viziju,zar neće hteti da ubiju dete?Sva boja nestade sa njenog lica. – Kako bi to mogli čuti? –

prošaputa ona.– Ko sada sluša? – upita je. – Možeš li znati koji sluga sada šeta po

bašti ili sedi u blizini?– Ti samo pokušavaš da me uplašiš.– Tačno, Fedra. Jer neće samo ubiti dete već i majku, braću i oca. I

ko bi im to mogao zameriti?

– Ti ćeš ga zaštiti. Ti si Makedonski lav, najmoćniji čovek ukraljevstvu – reče ona vedrim glasom.– Idi u krevet, ženo – odgovori joj.– Hoćeš li mi se pridružiti?Hteo je da kaže ne, ali ga je uzbuđivao pogled na njeno telo. – Da,

kasnije. Njen osmeh je bio pun trijumfa; okrenuo se, osluškujući mekizvuk njenih stopala dok je izlazila iz sobe. Neko vreme je sedeo utišini, zabrinut, a zatim ustade i ode do gornje sobe, gde su decaspavala. Hektor je ležao postrance u svojoj kolevci sisajući svojmajušni palac, Niki se, kao i uvek, popeo u Filin krevet pa su njihdvojica spavala s prepletenim rukama.Parmenion pogleda u svog najstarijeg sina. – Šta li će ona napraviti

od tebe? – zapita se naglas.Znao je, već dugo, da ga Fedra prezire. To ga je bolelo, ali je još

više bolela laž koja ih je spojila. Ona je bila vidovita, videla je zlatnubudućnost. Ali ju je pogrešno protumačila. Parmenion joj nije mogaoreći da greši, niti da je odbija, jer bi Fedra iz osvete mogla da nanesenepredvidivu štetu. Ona je bila Olimpijin najbliži prijatelj, znala je zanjenu devičansku moć. Šta bi se desilo kada bi otišla kraljici iispričala joj svoju viziju? Parmenion se uznemiri od te pomisli. Ne, posvaku cenu tajna se mora sačuvati. Jedino rešenje bi bilo da ubijeFedru, a to nije želeo niti mogao da uradi.– O, Fila – prošaputa Parmenion, pomazivši sina po glavi. – Nadam

se da ćeš biti dovoljno snažan da izdržiš majčinu ambiciju.Dete se promeškolji i promrmlja nešto u snu.Parmenion je napustio sobu privučen požudom prema ženi koju je

prezirao.

***

Probudio se sat pre zore. Tiho je ustao iz velikog kreveta i pazećida ne probudi Fedru, prešao preko razbacanih tepiha koji supokrivali pod od dasaka. Došao je u svoju sobu, umio se hladnomvodom, a zatim je utrljao ulje u kožu na grudima i rukama, pa gasastrugao nožem od slonovače.Obukao je jednostavni hiton i spustio se u baštu. Ptice su još

spavale na drveću i nijedan zvuk nije remetio tihu lepotu praskozorja.

Nebo je bilo tamnosivo, puno oblaka, ali je na istoku, kako jeApolon prilazio sve bliže na svojim vatrenim kočijama, postajalo svesvetlije. Parmenion je duboko disao, puneći vazduhom pluća prenego što je počeo da lagano isteže mišiće svojih prepona, butina inogu. Ostavio je otvorena vrata na vrtu i izašao u polje.Mišići su mu bili tvrdi a listovi su počeli da ga peku mnogo pre nego

što je stigao do vrha prvog brda. Bilo je nemoguće da trči tokomnekoliko meseci koliko su trajale pripreme Fokiđana, i telo mu sežestoko bunilo. Ne obazirući se na teškoće, on ubrza; lice mu sekupalo u znoju dok su milje proletale pod njegovim nogama.Nikada nije shvatio čudo svog izlečenja, zategnute kože, napona

snage u telu, ali nije ni morao da razume da bi u tome uživao.Nijedna druga aktivnost se nije mogla porediti sa radošću trčanja –

savršeno jedinstvo uma i tela, osećaj slobode, pročišćavanje duha.Dok je trčao, mogao je slobodno da misli o problemima, da

pronalazi rešenja s lakoćom koja ga je uvek iznenađivala.Tog dana je razmišljao o tračkom pastuvu Titanu. Koštao je puno, a

prema persijskim shvatanjima bio je jeftin. Pedigre mu je bioizuzetan, začet je od najboljeg pastuva Persije i najbrže kobile kojaje ikada pobedila na Olimpijskim igrama. Dva njegova brata suprodata za blago koje su imali samo najbogatiji kraljevi, a Parmenionga je nabavio za svega dve hiljade drahmi.Otada je pastuv ubio dva konja i osakatio jednog krotitelja, pa je

držan odvojen od krda, na pašnjaku ograđenom do visine čoveka.Parmenion je znao da je bila ludost što je izjavio da će ga jahati, ali

svi drugi načini da se konj ukroti su propali. Tesalci nisu verovali utrački način kroćenja – opteretiti konja tegovima i pustiti ga da trči,iscrpiti ga pre nego što bude uzjahan. Njegovi ljudi su govorili da toubija duh konja. Tesalci su smatrali da je bitno uspostaviti vezuizmeđu konja i jahača. Za jahača i ratnog konja ta veza je najvažnija.Kada je poverenje veliko, konj će dobrovoljno do pustiti jahaču damu se popne na leđa.Ali to nije bio slučaj sa Titanom. On je povredio trojicu krotitelja,

snažnim ujedom ili udarcem koji lomi kosti. Poslednji put je zbacio ikopitima udarao po nogama i leđima jednog mladog Tesalca, pamladić mora da leži u zajedničkoj baraci, ne osećajući telo ispodstruka. Eto, kako reče Bernija, još malo pa će umreti.

Parmenion je trčao po padinama i razmišljao o predstojećem danu.Tesalci su verovali da je Titan u vlasti demona. Možda i jeste, ali jeParmenion sumnjao u to. Divalj je i neukroćen, sigurno. Aliposednut? Kakvu korist ima demon zarobljen u konju na ograđenompašnjaku? Ne. Mora da postoji bolje objašnjenje, iako ga još nijenašao.Trčao je sve dok nije zarudela zora, a onda je zastao da posmatra

prolaznu lepotu dijamantskih zvezda, koje nestaju postepeno, sveosim sićušne severnjače prkosne pred sjajem dolazećeg sunca.A zatim se i ona izgubi.Povetarac je bio hladan na vrhu brda i on, oznojen zadrhta.

Skupivši oči, pogledao je zemlju koja je pripadala njemu, stotinemilja Ematijske ravnice, pašnjaka, šuma, brda i potoka. Niko nijemogao s jednog mesta da sagleda ceo posed, ali se sa tog brdapružao pogled na sedam pašnjaka na kojima su napasana njegovakrda. Tu je bilo šest stotina grla, a iza linije brda na istoku pasle sukrave i koze, gde je bilo pet sela, dva grada i mala šuma sa dobromgrađom, za kojom su žudeli brodograditelji sa Krita i Rodosa.– Sada si bogat čovek – reče sebi naglas, sećajući se dana

siromaštva u Sparti, kada je njegova tunika bila u ritama, a sandaletanke poput pergamenta. Okrenuvši se, pogledao je veliku kuću savisokim stubovima i dvadeset prostranih gostinskih soba. Odatle jemogao da vidi statue koje su krasile vrt i mnogo manjih zgrada ukojima su bili smešteni sluge i robovi.Čovek bi morao biti sretan pored svega toga, prekoreo je sebe, ali

mu je srce zadrhtalo pri samoj pomisli.Ponovo je počeo da trči i uputio se ka stajama i pašnjacima,

pretražujući pogledom brda; pronašao je na pašnjaku usamljenogTitana, koji je jurio a onda zastao da ga posmatra. Parmenion se savnaježio dok je prolazio pored ograde praćen Titanovim otrovnimpogledom. Pastuv je bio smešten u prostor dug osamdeset i širokpedeset koraka, ograda je bila čvrsta i napravljena od debelihdasaka. Nijedan konj nije mogao da preskoči tu ogradu ali se ipak,Parmenion skloni udesno kako bi povećao razmak između sebe ikonja koji je kaskao ka njemu. Taj trenutni strah ga je razbesneo iočvrsnuo njegovu želju da pokori diva.

Ugledao je Motaka kako pored druge kapije razgovara sa mršavimKronijem i dečakom Orsinom, a dvadeset Tesalaca bilo se okupilo daposmatra nadmetanje.Jedan od ljudi se popeo na ogradu, ali se Titan zaleteo i pokušao

da ga udari kopitima; čovek se bacio unazad, što je izazvalo smehnjegovih drugova.– Ovo nije dan za takvu vrstu jahanja – reče Motak Parmenionu.– Noćas je padala kiša i zemlja je meka.Parmenion se osmehnu. Stari Tebanac je pokušao da mu pruži

izgovor za odustajanje. – To je samo na površini – reče Parmenion.– Hajde, započnimo današnji posao. Koji će od vas, hrabrihmomaka, da uhvati životinju?Motak odmahnu glavom, očigledno zabrinut. – U redu, mo mci,

hajde da vidimo malo tesalskih veština!Nekoliko ljudi je uzelo dugačke uvijene konopce. Nije više bilo šale,

lica su im bila ozbiljna, pogled oštar. Dvojica potrčaše udesno, držećise ograde, mašući užadima i dozivajući Titana, koji jurnu na njih aograda zadrhta od njegovog udarca. Sleva, Kroni i Orsin uđoše napašnjak i priđoše s leđa razbesnelom crnom pastu vu.Iznenada se životinja okrenu i jurnu na Orsina. Kronijevo uže

skliznu preko velike glave i vrata pastuva, i zategnu se. Istog trenaostali Tesalci preskočiše ogradu spremni da pomognu, ali je Titanstajao potpuno miran, dok mu se krupno telo treslo.Ogromna glava se polako okrenu i zloćudni pogled se zabi u

Parmeniona koji je preskakao ogradu. On zna, pomisli Parmenion,iznenada oseti strah. On čeka mene!Spartanac je prilazio konju držeći ga stalno na oku, sve dok mu nije

prišao do glave. Uze oprezno gornje uže i skide ga.– Polako, momče – prošaputa. – Obraća ti se tvoj gospodar. Miran.I dalje je crni pastuv stajao mirno kao statua. Parmenion je uzeo i

drugo uže i polako ga povlačio duž vrata, preko ušiju i niz njušku,očekujući iznenadni trzaj; pomislio je da će ga konj ugristi.Ali ništa se nije desilo.Pomazivši bokove koji su se tresli, Parmenion uhvati crnu grivu i

vešto skoči na leđa pastuva.Titan se prope kad oseti Spartančevu težinu, ali je Parmenion

ukrstio noge ispod stomaka konja i ostao na mestu. Sagnuvši glavu i

povukavši jahača napred, Titan skoči u vazduh i dočeka se na svečetiri noge sa snagom koja lomi kosti, a zatim se ritnu. Ali jeParmenion bio spreman za to i zadržao je ravnotežu. Crni pastuvpoče da trči, a zatim se prevrnu na leđa u pokušaju da zbaci svogmučitelja.Parmenion je skočio na zemlju kada je pastuv počeo da se kotrlja,

preskočio mu stomak i uskovitlana kopita, i ponovo naskočio na leđapastuva kada se ovaj ispravio na noge. Tesalci uzvicimaodobravanja pozdraviše taj potez.Ogromni pastuv je galopirao po polju, izvijao se, propinjao, ritao,

skakao, ali nije mogao da zbaci mrskog čoveka sa svojih leđa.Konačno, Titan jurnu ka ogradi. To je bio pokret koji Spartanac nijepredvideo, ali je instinktivno osetio nameru pastuva. Zaleteće se uogradu i udariti bokom u nju a od tog udarca bi se sve kosti uParmenionovoj nozi slomile i on ostao osakaćen. Parmenion je imaosamo jedan izlaz – da skoči s konja; u tom slučaju će se pastuvobrušiti na njega.Uvidevši opasnost, mladi Orsin preskoči ogradu i poče da viče iz

sve snage i da vitla konopcem iznad glave. To je omelo konja, on seizvi i poče da trči pravo na ogradu.Slatki Zevse, obojicu će nas ubiti, pomislio je Parmenion dok se

Titan približavao drvenom zidu.Ali u poslednjem trenutku Titan nape mišiće, podiže se visoko u

vazduh i preskočivši ogradu s lakoćom, zagalopira ka brdima.Krdo koje je tu paslo razbeža se pred njime. Nikada Parmenion nije

iskusio takvu brzinu, vetar je urlao u njegovim ušima, a zemlja ispodnjega se pretvarala u zelenu izmaglicu.– Okreni se, lepotane! – on uzviknu. – Okreni se i pokaži mi svoju

snagu. Kao da ga je razumeo, pastuv napravi široki luk i zatutnjanazad ka pašnjaku. Motak i Kroni su otvorili kapiju, ali Titan jenamerno išao punim galopom ka najvišoj tački ograde.Slatka Hero, budi uz mene, molio se Spartanac, jer je najviše mesto

bilo skoro sedam stopa visoko. Pastuv uspori, nape mišiće i preskočiogradu, zakačivši je zadnjim kopitima.Čim se Titan dočekao na noge, Parmenion se prebaci na njegov

levi bok i skoči na zemlju. Istog trenutka pastuv se okrenu, prope se i

kopitima krenu ka njemu. Spartanac se baci, zakotrlja, pa potrča iprovuče se ispod ograde, naglavačke, u gomilu spaljene zemlje.Tesalci se gromoglasno nasmejaše dok se Parmenion uspravljao.– Mislim – reče Spartanac kroz smeh – da mu je potrebno još malo

kroćenja. Ali kakav konj!– Pazi! – povika Kroni. Titan jurnu ka ogradi i preskoči je ne

usporavajući. Parmenion se baci u stranu, ali se pastuv okrenutražeći ga. Kada je Kroni pritrčao s konopcem, Titan polete ka njemui obori ga udarcem ramena. Pre nego što se iko mogao i mrdnuti,Titan se prope iznad Tesalca i udari ga prednjim kopitima u lice.Lobanja prsnu, glavu obli mlaz krvi. Orsin je uspeo da prebacikonopac preko glave konja, ali još dva puta se kopita zariše umlitavo telo na travi. Titan je osetio omču na svome vratu, pa trznujako obarajući Orsina. Ne obazirući se više na dečaka, zalete se kaParmenionu. Spartanac se baci ulevo ali kao da je to predosetio,konj se prope i kopitima oblivenim krvlju, polete ka njemu.Parmenion ponovo izbeže udarac, ali leđima udari u stub ograde.Titan se nadvi nad njime. Iznenada se vrat pastuva trznu. Strela muje štrčala iz lobanje.– Ne! – vrisnu Parmenion. – Ne! Ali druga strela se zabi duboko u

Titanov bok i probi mu srce. Pastuv pade na kolena a zatim se izvrnupostrance.Parmenion se podiže i nesigurno stade, zureći u mrtvog kolosa.

Onda se okrenu i vide kako Motak odlaže luk.– On je bio demon – reče Tebanac tiho. – To je sigurno. – Mogao

sam da ga ukrotim – reče Parmenion hladnim glasom, punim besa.– Mogao si da pogineš, gospodaru – ubaci se Orsin. – Kao moj ujak

Kroni. A tako mi svih bogova, vi ste ga jahali. I to kako.– Nikada više neće biti takvog konja – prošaputa Parmenion. –

Postoji ždrebe – reče Orsin. – Ono će biti krupnije od svog oca.Pokret u Titanovom mrtvom oku privuče Parmenionovu pažnju.Debeli beli crvi su mileli iz oka niz njušku konja, poput skarednihsuza. – Eto tvojih demona – reče Parmenion. – Mozak mora da muje bio prepun njih. Bogova mi, oni su ga dovodili do ludila!Ali Tesalci ga nisu mogli čuti. Okupili su se pored tela svoga

prijatelja Kronija, podigli ga i poneli ka glavnoj kući.

Smrt pastuva rastužila je Parmeniona. Nikada nije video boljegkonja a ni tako neukrotiv duh. Uz to, pogubljenje Titana ga je navelona razmišljanje o Aleksandru, još jednom prelepom stvorenju koje jezlo poselo. Inteligentan, možda i brilijantan, pa ipak prokletprikrivenim zlom. Užasavajuća slika mu ispuni misli: dete leži mrtvo,dok mu debeli bledi crvi puze preko beživotnih očiju.Silom izbacivši tu viziju iz glave, on je prionuo na posao zajedno s

ljudima koji su čistili polja; pomogao je da se uhvate mladi konji ipriviknu na potrebe ljudi.U podne je Spartanac otišao do jezera, gde je Motak radio sa

šepavim i povređenim konjima. Ljudi su napravili mali splav koji jebio usidren na sredini jezera, na domet strele od oboda jezera.Konj bi bio uveden u vodu, pa bi privezan za čamac plivao sve do

splava. Tu bi konopac bio bačen Motaku koji bi konja naveo da plivaoko splava. Ta vežba je povećavala snagu i izdržljivost konja bezopterećenja povređenih mišića i ligamenata. Motak je, sa ogromnimravnim šeširom na ćeli, šetao po splavu, vodeći sivu kobilu koja sekoprcala u vodi pored splava.Skinuvši tuniku, Parmenion uđe u hladnu vodu i zapliva polako ka

splavu, praveći dugačke, lenje zamahe. Hladnoća jezera ga jeosvežavala, ali mu je um bio pun odvratnih slika: crvi i oči, lepota itrulež.Izvukao se na splav i nag sedeo na suncu, osećajući hladan

povetarac na mokrom telu. Motak pozva ljude u čamcu i baci uževeslačima.– Dosta je za danas – viknu on. Veslač klimnu i povede kobilu

nazad na obalu. Stari Tebanac sede pored Parmeniona i ponudi muvrč vode.– Taj šešir izgleda smešno – primeti Parmenion. Motak progunđa i

skide kabasti šešir s glave. – Prijatan je – reče brišući znoj sa obodai ponovo pokri svoju ćelu. Parmenion uzdahnu. – Šteta što je moraoda umre – reče. – Konj ili čovek? – prasnu Motak.Parmenion se gorko nasmeja. – U pravu si, govorio sam o ko nju, a

trebalo je da mislim o čoveku. Ali, mora da je Titan trpeo velikebolove, oni crvi su jeli njegov mozak. Nedopustivo je da takvaveličanstvena životinja bude uništena od tako podlih stvorenja.

– On je bio običan konj – reče Motak. – Meni će nedostajati Kroni.On je imao porodicu u Tesaliji. Koliko da im pošaljem?– Koliko god misliš da treba. Kako su ljudi primili njegovu smrt?– Bio je omiljen – odgovorio je Motak. – Ali oni nisu meki. Za divio si

ih svojim jahanjem. On se iznenada nasmeja. – Tako mi Herakla, imene si zadivio!– Nikada više neću videti takvog konja – reče Parmenion tužno. –

Mislim da hoćeš. Ždrebe je isti otac. I biće krupan, ima glavu kao bik.– Video sam ga prošle noći u staji pored mrtve majke. To nije dobar

znak, prvo što je Titanov sin u životu uradio jeste ubistvo majke.– E sada zvučiš poput Tesalaca – prekorio ga je Motak. Tebanac

uze veliki gutljaj vode iz vrča, pa se osloni o svoje moćne podlaktice.– Šta nije u redu između tebe i Filipa?Parmenion slegnu ramenima. – On je kralj u potrazi za slavom koju

ne želi da deli. Ne mogu reći da ga krivim zbog toga. A ima i togulizicu, Atala, koji mu šapuće otrovne reči.Motak klimnu. – Nikada mi se nije dopadao taj čovek. Ali, opet, ni

Filip mi se nikada nije dopadao. Šta ćeš učiniti?Spartanac se nasmeja. – Šta tu ima da se uradi? Tući ću se sa

Filipom u bitkama, sve dok ne odluči da mu više nisam potreban.Tada ću doći ovde i ostariti uz svoje sinove.Motak progunđa i pljunu. – Bio bi budala da poveruješ u to, a ti nisi

budala. Ako napustiš Filipa, svaki grad u Grčkoj će se nadmetati zatvoje usluge. Za manje od godinu opet ćeš predvoditi neku armiju. Akako postoji samo jedan veliki neprijatelj, ti ćeš ga predvoditi protivFilipa. Ne, Parmenione, kada Filip odluči da mu više nisi potreban,Atal će biti taj koji će ti uručiti otpust u vidu smrtonosnog uboda.Parmenionove blede oči postadoše ledene. – Moraće da bude

veoma dobar.– Što on i jeste – upozorio ga je Motak.– Ovaj razgovor je sumoran – progunđa Parmenion. – Da li te je

kralj pozvao na pobedničku paradu? – bio je uporanMotak.– Ne. Ali on zna da ja ne uživam u takvim događajima. – Možda –

reče Motak, neubeđen. – Da li će biti novog rata? Hoćeš li ići kagradovima Halkidikija ili dole, kroz Beotiju, da opustošiš Atinu?

– To je na kralju da odluči – odgovorio je Parmenion, a pogled muje odlutao ka planinama na istoku. Taj pogled nije promakaoTebancu.– Ipak će biti Trakija – reče tihim glasom.– Vidiš previše, prijatelju. Hvala bogovima da imaš oprezan jezik.– Gde će se završiti njegova ambicija?– Ne znam. Što je još važnije, ni on to ne zna. On više nije čovek

koga sam nekada znao, Motače; on je prosto opsednut. Naredio jeda se stotine Fokiđana ubiju nakon pobede na Krokusu, i priča se daje stajao i smejao se dok su oni umirali. A baš pre nego što smonapustili Makedoniju, posmatrao sam kako presuđuje u nekolikosporova na dvoru. Znao sam da je baš tog dana hteo da ide u lov ida se nadao da će završiti do ranog popodneva. Na kraju je objaviokraj suđenja i rekao moliocima da dođu drugog dana. Ali dok jeustajao sa sudijske stolice, prišla mu je starica sa molbom i zatražilapravdu. On se okrenuo. – Nemam vremena, ženo – rekao je. Ona jestajala nekoliko trenutaka a zatim, dok je on odlazio, povikala –Onda nemaš vremena ni da budeš kralj! Svi koji su stajali u bliziničuli su njene reči. Hoće li biti pogubljena?Ili izbičevana? Ili utamničena? Znaš šta je on uradio? Otkazao je

lov i slušao o njenom slučaju do kraja dana. Čak je i presudio unjenu korist.Motak ustade i mahnu da čamac dođe po njih. – Nisam rekao da on

nije veliki čovek, Parmenione. Samo sam rekao da mi se ne sviđa ida mu ne verujem. Ni ti ne bi trebalo. Jednoga dana će narediti tvojusmrt. Ljubomora stvara strah, a strah rađa mržnju.– Niko ne živi večno – odgovori Parmenion nespokojnim glasom. PELA,

Makedonija, jesen– Hodaću malo ispred stražara. Hoću da me moj narod vidi – reče

Filip.– Ludost! – prasnu Atal. – Šta drugo da ti kažem? U Peli ima ubica i

oni samo čekaju svoju šansu. Zašto insistiraš na tome?– Zato što sam ja kralj! – zagrme Filip.Atal sede na divan, utučeno gledajući svog vladara. – Misliš li –

napokon upita on – da si ti bog? Da hladni čelik ne može da probodetvoje telo, da ne može da ti iseče srce?

Filip se osmehnu i opusti. – Nemam tih zabluda, Atale. Kako bi ihimao? – dodade dodirujući ožiljak iznad svog slepog desnog oka. –Ali ako ne mogu da hodam ulicama sopstvene prestonice, onda sumoji neprijatelji pobedili. Ti ćeš biti tamo. Verujem da ćeš me zaštititi.Atal pogleda u kraljevo lice i shvati da daljeg razgovora nema.

Priseti se njihovog prvog susreta u Tebi, pre sedamnaest godina.Kralj je tada bio tek dečak, uplašeni dečak koji očekuje ubičin nož;

pa ipak, u očima mu se video neki prkosni odsjaj. Njegov ujak, kraljPtolomej, pokušao je da ga krišom otruje ali ga je dečak nadmudrio,spasao je svoga brata Perdiku i ubio Ptolomeja u njegovomsopstvenom krevetu. Sve to je uradio sa trinaest godina. A sada utridesetoj, Filip je ujedinio Makedoniju, stvorivši naciju od koje sezaziralo.Ali takav ponos može biti opasan, znao je Atal, i može doneti ili

slavu ili preranu smrt. Makedonski špijuni iz halkiđanskog gradaOlinta poslali su poruku da je unajmljena elitna grupa ubica koja bijednom za svagda uklonila pretnju zvanu Filip Makedonski.Nije bilo potrebno biti genije da bi se shvatilo da će ubice napasti na

dan praznika, kada će kralj, odeven samo u tuniku i plašt,nenaoružan šetati kroz masu do Zevsovog hrama.– Pomisli na Aleksandra – navaljivao je Atal. – Ako budeš ubijen,

on će biti u velikoj opasnosti. Nemaš drugih naslednika, što znači daće se plemići boriti između sebe za nasledstvo. Aleksandar će bitipogubljen.Za trenutak je Filip oklevao, češkajući gustu crnu bradu i gledajući

kroz prozor, a onda se okrenu i Atal vide da je izgubio.– Hodaću među svojim narodom. Da li je dovoljno cveća

raspoređeno duž staze?– Da, gospodaru – odgovori Atal umornim glasom. – Želim da bude

prostrto ispred mojih nogu. To će lepo izgledati, zadiviće svepredstavnike. Moraju da vide da je Makedonija uz mene.– Makedonija jeste uz tebe, bez obzira na to da li bacaju cveće ili

ne.– Da, da. Ali oni to moraju da vide. Atinjani opet spremaju neke

nevolje. Nemaju novca da sami započnu pohod, pa uporno obrađujuOlinćane. Ja ne želim, još, rat sa Halkiđanskom ligom.Kako izgledam?

Atal obuzda svoj temperamant i pogleda u kralja. Srednje visine,širokih ramena i snažan, sa crnom ukovrdžanom kosom i bradom,sjajnom poput panterovog krzna; smeđe tačkice u zelenom oku bilesu još vidljivije ispod krune od zlatnog lovorovog lišća.Tunika mu je bila letnje plave boje a ogrtač crn kao noć. – Izgledaš

savršeno, kao kralj iz legende. Nadajmo se da ćeš izgledati jednakolepo i na kraju dana.Filip se zasmeja. – Uvek si namćorast, Atale. Zar te nisam učinio

bogatim? Zar još uvek nisi zadovoljan?– Biću zadovoljan kada se ovaj dan završi.– Videću te u dvorištu – reče Filip. – Zapamti, najviše deset gardista

će hodati iza mene.Ostavši sam, Filip ode do dugačkog stola i raširi mapu od kozje

kože. Predugo su se veliki gradovi – Atina, Sparta, a onda i Teba –borili da zavladaju Grčkom. Njihova međusobna netrpeljivost jeuzrokovala rat za ratom. Atina protiv Sparte, Sparta protiv Tebe,Teba protiv Atine, a ostale manje države bile su uvučene u tesukobe. Beskonačni niz prekršenih savezništava, promene strana,obrta, sreće. Makedonijom su prikriveno vladale sve tri strane urazličita vremena.Filip je znao da taj rat sam sebe hrani, jer stotine gradova i država

severne Grčke plaća danak različitim gospodarima. Svaka razmiricameđu tim gradovima može da privuče velike sile. I privukla ih je. Usamoj Makedoniji je bilo više od dvadeset prividno nezavisnihgradova koji nisu iskazivali lojalnost kruni. Oni su formiralisavezništva sa Spartom, Atinom ili Tebom, i svaki je grad imao svojumalu vojsku ili miliciju. Mnoga primorska naselja predstavljala susigurno sidrište za napadačku vojsku. Tokom četiri godine, od kadaje postao kralj, Filip je zauzimao jedno po jedno utvrđenje, nekadasilom, kao u Metoni čije je stanovništvo prodao u roblje, ali češćeubeđivanjem, podmićivanjem ili jednostavno spretnimkombinovanjem toga – onim što se zvalo diplomatija.Plan je bio vrlo jednostavan: ukloniti sve pretnje unutar kraljevstva

milom ili silom. U samom početku je uspostavio savezništvo saAtinom, što mu je omogućilo da se posveti uništenju neprijatelja naseveru i zapadu. Potom je uspostavio snažne veze sa Tesalijom najugu jer je uništio Fokiđane koji su pustošili središnju Grčku.

Ali su se olujni oblaci i dalje gomilali.Filipova vojska je upala u nezavisni grad Amfipolis, na svojim

istočnim granicama, a tim gradom je upravljala Atina. Ta iznenadnainvazija nije prošla bez negodovanja, uključujući i Parmenionovo.– Obećao si Atinjanima da će oni upravljati gradom – podsetio ga je

general.– Ne baš. Rekao sam im da ne vidim taj grad kao makedonski.

Postoji razlika.– Vrlo mala – odgovorio je Parmenion. – Naveo si ih da pomisle da

će oni preuzeti upravljanje. To znači rat sa Atinom. Da li si spremanza njega?– Rizik je mali, moj prijatelju. Atinjani nisu tako bogati da bi vodili rat

na tolikoj udaljenosti. A ja ne mogu dozvoliti da Amfipolis bude tajnabaza Atine.Parmenion se tada nasmejao. – Nema nikoga ovde, Filipe. Ne

moraš da govoriš tim uzvišenim tonom. Amfipolis je bogat, nadziretrgovačke puteve ka Trakiji i sve južne pritoke Strimona. Ostalo ti jemalo novca a vojska mora biti plaćena.– Ima i toga – odgovori Filip zarazno se smejući. – Kad smo već

kod toga, vojska još uvek nije dovoljno brojna. Želim da mi obučiš jošdeset hiljada ljudi.Osmeh je nestao sa Spartančevog lica. – Već imaš i više nego što

je dovoljno da odbraniš kraljevstvo. Odakle nam preti opasnost?Trakija je podeljena, tri kralja ratuju među sobom; Peonci su gotovi,

a Iliri nikada više neće povratiti staru slavu. Ti sada stvarašosvajačku a ne odbrambenu armiju. Šta ti u stvari želiš, Filipe?– Želim još deset hiljada ljudi. I pre nego što mi postaviš još jedno

pitanje, moj spartanski prijatelju, zar me nisi upravo ti uputio da svojeplanove držim u tajnost. Prema tome, ja prihvatam tvoj predlog. Nikoosim Filipa neće znati. I zar nije moj strateg bio taj koji mi je držaopredavanja o prirodi imperije? Ostaćemo snažni samo dok rastemo.– Uistinu jeste, moj gospodaru – priznade Parmenion – ali kao i kod

svih strategija, u pitanju je razmera. Armije moraju biti snabdevene,linije za obaveštavanje otvorene i brze. Tvoja najveća prednost nadAtinjanima je u tome da se tvoja naređenja odmah izvršavaju, dokAtinjani moraju da sazovu skupštinu na kojoj će danima, a ponekad i

nedeljama raspravljati. I za razliku od Persijanaca, mi nismoopremljeni za imperiju.– Onda moramo naučiti, Parmenione, jer su došli dani Makedonije.Filip je stajao i gledao u mapu, oštro procenjujući područja najveće

opasnosti. Parmenion je bio u pravu. Zauzimanje Amfi polisa i drugihnezavisnih gradova ulilo je strah u srca njegovih suseda, koji suužurbano prikupljali najamnike, tebanske hoplite, džilitaše iz Trakije,strelce sa Krita.Atina, na dalekom jugu, objavila je rat i poslala predstavnike u sve

nezavisne gradove i kraljevstva severa, podstičući ih da sesuprotstave makedonskoj agresiji. Pošto su Fokiđani uništeni, igra jepostala složenija, jer se nijedan neprijatelj nije usuđivao da sampodigne glavu iznad zidina, niti bi Filipovu dilemu mogla da rešijedna bitka.Njegovi neprijatelji će čekati znake slabosti, a tada će zajednički

udariti sa istoka, zapada i juga. Ako krene na jednog protivnika,ostali će ga napasti s leđa i imaće rat na dva ili više frontova.Najveća opasnost je pretila sa istoka, od Olinta, prvog među

gradovima Halkiđanske lige. Filipov prst je šetao po Halkidikiju,zemlji u obliku trozupca. Ti gradovi mogu zajedno da podignudvadeset hiljada hoplita, naoružanih kopljem, mačem i štitom, višeod tri hiljade konjanika, i još možda sedam-osam hiljada džilitaša.Rat sa Olintom će biti skup i opasan. Ko god da pobedi biće toliko

oslabljen da će biti lak plen za novog agresora. Zbog toga su seOlinćani oslonili na ubice koje su poslali u Pelu.Kralj je začuo korake gardista koji su umarširali u dvorište ispod

njegovog prozora. Hodaj oprezno danas, Filipe, upozorio je samogsebe.Atal je okupio deset pripadnika kraljeve garde i vršio je smotru

razgledajući njihove bronzane grudne oklope i šlemove, kanije igrivne. Sijali su poput uglačanog zlata. Gledao je kako im sleđa stojecrni plaštevi. Ni traga prašine ili prljavštine. Bio je zadovoljan pa jestao ispred njih.– Znajte – reče polako – da je kralj uvek u opasnosti. Uvek. Nema

veze što je u srcu svoga kraljevstva. Nevažno je što ga ljudi vole. Onima neprijatelje. Dok koračate iza njega, držite gomilu na oku. Ne

gledajte u kralja. Pazite na svaki iznenadni pokret. Da li je to jasno?Ljudi potvrdno klimnuše.– Mogu li da se obratim, gospodine? – upita čovek desno od njega.– Naravno.– Da li govorite uopšteno ili danas postoji određena pretnja? Atal

pažljivo pogleda čoveka pokušavajući da se seti njegovog imena. –Kao što rekoh, kralj je uvek u opasnosti. Ali je to dobro pitanje.Budite budni.Zauzeo je svoje mesto u centru i čekao kralja. Proći će duž glavne,

Aleksandrove ulice, pa preko pijace do Zevsovog hrama.Šetnja duga ne više od hiljadu, možda i manje koraka, ali će

odasvud biti pritisnuti gomilom. Atal je postavio vojnike duž putakojim će ići parada, ali će oni biti razvučeni kako bi držali naodstojanju hiljade građana. Filipova popularnost je bila velika, što jestvaralo dodatnu opasnost u danima kao što je bio taj, jer će ljudi bitiuzbuđeni, pokušavaće da ga dotaknu, guraće se sa vojnicima. UAtalove oči skliznu znoj. On je bio obučeni ubica i znao je kako jelako ubiti čoveka bez obzira na zaštitu. U svakom trenutku Filip ćebiti na pet koraka udaljen od gomile. Iznenadni trk, blesak noža,rasprskavanje kraljevske krvi…Po stoti put on zamisli rutu, zgrade belih zidova i uske ulličice. Gde

bi ti pokušao, zapitao se. Ne na početku, gde će stražari bitinajobazriviji, već blizu kraja. Ne blizu hrama, gde otvoreni prostoronemogućava bekstvo ubici. Ne. Napadač će biti u blizini pijace, gdeima mnogo uličica. Dve stotine koraka pravog užasa čekalo je nanjega.Proklet da si, Filipe!Kralj se pojavio na vratima palate i deset gardista ga pozdra vi,

lupivši pesnicama u grudne oklope. Atal je zakasnio s pozdravom jerje bio zauzet razmišljanjem. – Vidim da si tu, Koene – reče Filiposmehujući se čoveku čijeg je imena Atal pokušavao da se seti. – Iti, Dirone. Čovek bi pomislio da vam je dosta moga društva.Filip se pozdravio sa svakim od njih. Atala nikada nije prestajalo da

začuđuje kako kralj pamti imena svih ljudi pod svojom komandom.Koen, Atal se setio. Njega je unapredio onaj kurvin sin Parmenion

nakon bitke na Krokusu.– Da li smo spremni? – upita kralj.

– Da, gospodaru – odgovori Atal.Dva stražara otvoriše kapiju, Filip izađe iz dvorišta palate i bi

dočekan zaglušujućom vikom okupljenih građana. Atal je bio odmahiza njega. Obrisavši znoj iz očiju, on prošara pogledom po gomili. Sasvake strane bilo je okupljeno na stotine ljudi. Cvetovi svih vrsta supadali na kralja dok je otpozdravljao svome narodu.Na raskršću ga je čekao glavni prizor: tesalski konjanici,

predstavnici iz Tebe, Korinta, Fere, Olinta i Trakije. Iza njih su išliakrobate i žongleri, lude i glumci sa svetlucavim bronzanimmaskama.Na začelju parade su bila dva bela bika ukrašena cvećem, u svo joj

poslednjoj šetnji do žrtvenog oltara u Zevsovom hramu.Filip dođe do čela parade i marš duž Aleksandrove ulice započe.

Atal, s rukom na balčaku svoga mača, vide kako gomila sa obestrane polete napred ka tankoj liniji vojnika koji su se borili da održeprolaz niz ulicu. Filip je koračao osmehujući se i mašući.Mali dečak, s leve strane, potrča pravo ka kralju. Atalov mač je već

bio do pola izvučen. On ga gurnu natrag u kaniju dok je Filip podizaodete i zastade kada mu dečko pruži pomorandžu.– Gde ti je majka? – upita ga Filip. Dečko pokaza desno i kralj

dovede dete do majke koja je stajala u gomili.Atal opsova. Sada bi bio dovoljan jedan udarac i sve bi bilo gotovo.

Filip se vratio do sredine ulice i parada nastavi dalje svojim putem.Kada su se približili pijaci, Atal je streljao pogledom levo i desno po

gomili, posmatrajući lica i tražeći znake napetosti. I dalje je cvećepadalo, ulica je bila pokrivena tepihom od raznobojnih cvetova.Iznenada, gomila ponovo krenu napred. Tri čoveka se izdvojiše i

poleteše pravo ka kralju.Noževi zasijaše na suncu dok je Atal trčao napred. Dugački nož se

zari u kraljev bok.– Ne! – vrisnu Atal. Filip se zatetura, ali mu ruka sa skrivenim

mačem izroni iz plašta. Oštrica preseče vrat prvom ubici. Drugi nožpolete ka kraljevom grlu, ali Filip odbi udarac i raseče čovekovu rukuod ramena do lakta. Atal je ubio trećeg čoveka, koji je pokušao daubode Filipa u leđa.Gomila je vrištala. Filip priđe ranjenom ubici, koji se baci na kolena.– Poštedi me. Sve ću ti reći! – zavapio je.

– Nemaš šta bitno da kažeš – reče kralj i zari svoj mač izmeđučovekovih ključnih kostiju.– Dovedite hirurga! – povika Atal, koji priđe Filipu i uhvati ga za

ruku.– Ne! – usprotivio se kralj. – Nije potrebno.– Ali, video sam da te je ubo.Filip pesnicom potapša po tunici. Začuo se metalni zvuk. – Ispod je

grudni oklop – reče. – Možda sam neoprezan, Atale, ali nisam glup.Neka se parada nastavi – povika.Kasnije, u toku noći, dok se kralj opuštao u svojim odajama, polako

se opijajući, Atal postavi pitanje koje ga je mučilo čitavog dana.– Zašto si ubio poslednjeg? Mogao je da navede imena ljudi koji su

ga unajmili.– Ništa ne bih postigao. Obojica znamo da su došli iz Olinta. Ako bi

to dospelo u javnost, bio bih primoran da zaratim saHalkiđa nima; narod bi to zahtevao. Ali bio je ovo dobar dan, zar

ne?Dobar dan da budeš živ.– Ja uopšte nisam uživao – prasnu Atal. – Ostario sam deset

godina tamo.Filip se zakikota. – Život je igra, prijatelju. Ne možemo se skrivati.

Bogovi nas koriste po svome nahođenju a onda nas odbace.Danas je moj narod video svoga kralja, gledali su ga kako maršira,

kako se bori i pobeđuje. Njihov ponos je zadovoljen. Dakle, Olinćanisu mi samo pomogli. Osećam zahvalnost prema njima, i prema tebišto si mi štitio leđa. Verujem ti, Atale, i dopadaš mi se. Pored tebe seosećam prijatno i sigurno. Sećaš li se onog prvog dana u Tebi? Kadasam držao nož na svojim grudima i ponudio ti priliku da ga zariješ?– Ko bi to mogao da zaboravi? – odgovori Atal. Mladi princ se bojao

da je Atal poslat da ga ubije, i pružio mu je priliku u uličici u kojoj nijebili svedoka. I Atal je bio na iskušenju. Tada je služio kraljaPtolomeja, a Filip je bio samo dečak koga je kralj hteo da vidimrtvog. Pa ipak nije zadao udarac; još uvek nije znao zašto.– O čemu razmišljaš? – upita Filip.Atal se vrati u sadašnjost. – Prisećao sam se toga dana i povratka

u Makedoniju. Zbog čega si mi verovao, Filipe? Ja znam sebe i svesvoje mane. Ja sam sebi ne bih verovao; zašto ti jesi?

Osmeha nestade sa kraljevog lica, on se nagnu napred i uhvatiAtala za rame. – Ne preispituj to – posavetovao ga je. – Uživaj utome. Malo ljudi zadobije kraljevo poverenje ili prijateljstvo. Ti imašoboje. Nije bitno zbog čega. Možda ja u tebi vidim kvalitet koji ti jošnisi spoznao. Ali kada sam okružen neprijateljima, ti si čovek kogabih najradije imao kraj sebe. Neka ti to bude dovoljno.Kralj ispi svoje vino i nasu novi pehar; ustade potom, teturajući se

ode do prozora, pa pogleda ka zapadu.Atal uzdahnu. Iscrpljen od napornog dana, oprosti se i ode lagano

ka svojim sobama u novoj kasarni. Njegove sluge su upali le svetiljkeu andronu i spavaćoj sobi. Atal odreši veze na svom prsnom oklopu,skide ga i utonu u divan.– Ti si budala što mi veruješ, Filipe – prošaputa. Previše umoran da

bi se popeo u spavaću sobu, on se opruži na kauču i zaspa.– Izuzetno krdo, moj dragi Motače. Kako to da je Tebanac razvio

takav talenat za konje? Persijanac počeša svoju zlatnu bradu i zavalise u stolicu.– Slušam i učim, plemeniti Parzalamije. Da li je vino po tvome

ukusu?Persijanac se slabo osmehnu ali u njegovim svetloplavim očima nije

bilo šale. – Naravno, ono je iz moje zemlje, i rekao bih da je starobarem deset godina. Da li sam u pravu?– Iznenadilo bi me kada ne bi bio.– Ljubazno zapažanje – reče Parzalamije, pa ustade i priđe

otvorenim vratima, gde zastade gledajući ka udaljenim brdima nazapadu. Motak je ostao u stolici, posmatrajući Persijanca odevenogu svilu. Kakve tkanine, pomislio je. Kakva je svrha takve raskoši?Parzalamije je nosio široke čakšire od plave svile, opšivene

srebrnim koncem na kome su bili nanizani mali biseri. Njegovakošulja, takođe svilena ali boje svežeg krema, na grudima i leđimabila je ukrašena zlatnim koncem u obliku glave grifona, bića delomorla a delom lava. Nije imao ogrtač a njegov debeli ukrašeni vunenikaput bio je nemarno prebačen preko divana. Motakov pogled sespusti na čizme.Bile su od kože kakvu on nikada nije video, sa krljuštima i neravne,

ali je njihov sjaj prosto mamio čoveka da ih dotakne.

Parzalamije se okrete i vrati na divan. Opojni miris persijskogparfema dopre do Motaka i on se zasmeja. – Šta je tako zabavno? –upita njegov gost, s ozbiljnim izrazom lica.– Nije zabavno nego neprijatno – spremno odgovori Motak. –

Srećan sam što te vidim ali tvoja veličanstvena pojava čini da mojakuća liči na svinjac. Odjednom vidim sve pukotine na zidovima iprimećujem da mi je dovratak odvaljen.Persijanac se opusti. – Ti si pametan čovek, Tebanče. Jezik ti je

brži od geparda. Dobro, kupio sam tvoje konje, a sada da pređemona ozbiljne teme. Kakvi su Filipovi planovi?Spustivši noge sa divana, Motak dopuni svoj pehar. – Parmenion

me uverava da on i dalje osigurava svoje granice od neprijatelja.Veliki kralj nema razloga za brigu.– Veliki kralj se ničega ne plaši! – prasnu Persijanac. – On se samo

interesuje za svoga vazala.– Vazal? – zapita Motak. – Koliko ja znam, Filip ne šalje danak u

Suzu.– To nije bitno. Čitava Makedonija je deo imperije Velikog kralja. U

stvari, isto se može reći i za čitavu Grčku. Atina, Sparta i Teba, svi suprihvatili Persiju za vladara.– Ako je Makedonija stvarno vazal – reče Motak oprezno birajući

reči – onda je čudno da su Fokiđani plaćali svoju vojsku persijskimzlatom, kad su svi znali da će ta vojska krenuti na Filipa.– Uopšte nije čudno – odgovori Parzalamije. – General Onomarh je

doputovao u Suzu i savio koleno pred Velikim kraljem, ponudivšisavezništvo s imperijom. Za to je bio nagrađen. I ne zaboravimo daje Filip krenuo na Fokiđane a ne obratno. Uopšte mi se ne sviđa taideja o zaštiti granica. Gde će se to završiti? Filip već vlada Ilirijom iPeonijom. A sada su ga i Tesalci prihvatili kao svoga kralja. Njegovegranice se šire svake godine. Šta je sledeće?Halkidiki? Trakija? Azija?– Nije Azija – reče Motak. – A Parmenion tvrdi da je Halkidiki

siguran, za sada. Prema tome, Trakija.– Šta on hoće? – zašišta Parzalamije. Koliku teritoriju jedan čovek

može da poseduje?– Zanimljivo pitanje za podanika Velikog kralja. – Veliki kralj ima

božanski blagoslov. On se ne sme izjednačiti sa varvarskim

ratnikom. Trakija kažeš? Dobro, preneću to obaveštenje u Suzu.Parzalamije se zavali i pogleda u nisku tavanicu. – A sada mi ispričajo kraljevom sinu. Pitanje je izrečeno vrlo opušteno i Motak ga ostavida visi u vazduhu par trenutaka.– Kažu da je izuzetno dete – odgovorio je Tebanac. – Tek je

napunio četiri godine a zna da čita i piše, pa čak i da razgovara sastarijima.– Da, ali je posednut – reče Parzalamije. Motak je osetio napetost u

njegovom glasu.– Ti vidiš četvorogodišnje dete kao pretnju?– Da, ne naravno za Persiju, koje se to ne tiče, već za stabilnost

Grčke. Ti si proveo mnogo godina u Persiji i upoznao si istinskureligiju. Postoji svetlo koje je, kako kaže Zaratustra, koren vaskolikogživota, a postoji i tama u kojoj ništa ne obitava. Čuo si već o tome?– Da – složi se Motak i promeškolji se zbog upornog Persijančevog

pogleda. – Neki kažu da je on demon. Parmenion ne veruje u to.– A ti?– Ja sam samo jednom video dete, ali da, mogu da poverujem u to.

Dotakao sam mu rame kada je preblizu prišao pastuvu. Dodir me jeopekao. Nedeljama sam još osećao bol.– On ne sme da živi – prošaputa Parzalamije.– Ne želim da učestvujem u tome – odgovori Motak, ustajući i

prilazeći vratima. Izašao je napolje u sumrak i pogledao okolo.Nikoga nije bilo na vidiku i on se vrati u sobu. Svetlo je nestajalo i

Motak upali svetiljke. – Bila bi ludost ubiti dečaka. Filip bi se mnogorazbesneo.– To je tačno. Ali moramo razmisliti u kom bi pravcu bilo najbolje

usmeriti taj bes. U Atini govornik Demosten priča protiv Filipa svelikim žarom. Ako bi ubice platila Atina, onda bi Filip krenuo na jug,zar ne?– Ništa ne bi moglo da ga spreči – složi se Tebanac. – A opšte je

poznato da se u središnjoj Grčkoj sahranjuju sve namere. Svi velikigenerali su tu propali.– Kako će delo biti izvršeno?– Stvar je već počela. Metonski rob Lolon će ubiti dete; njega su

podmitila dvojica Atinjana, koji su u našoj službi. On će, naravno, biti

uhvaćen živ i priznaće da je unajmljen po Demostenovoj naredbi, jeron i misli da je tako.– Zašto mi pričaš sve to?– Dvojici Atinjana je rečeno da pobegnu iz Pele na sever. To niko

neće očekivati. Ti ćeš ih skrivati ovde par nedelja. Nakon toga će onimoći da nastave put u Olint.– Mnogo tražiš – reče mu Motak.– Slažem se, dragi moj Motače, ali opet, kao što i sam znaš, mi

plaćamo veoma dobro.Parmenion je sedeo u zapadnom tremu svoga androna pogleda

uprtog u pčelu koja se smestila na procvetaloj žutoj ruži. Cvet sepolako savijao dok je pčela ulazila tražeći polen.– Je li to sve što je rekao? – upita Spartanac.– Zar to nije dovoljno? – odgovori Motak.Parmenion uzdahnu i ustade protežući leđa. Bilo je potrebno tri

godine da se Motak ubaci u persijs ki špijunski sistem, i napokon jeto počelo da se otplaćuje. U početku mu nisu verovali jer su znali daje Parmenionov prijatelj; a zatim su, kako su se informacije koje jedavao pokazale tačne, počeli da mu veruju. Ali to iznenadnopoveravanje tako važne tajne zahtevalo je brižljivo preispitivanje.– Narediću da se na slugu pažljivo motri i postaviću još stražara u

baštu ispod Aleksandrovog prozora.– Ali moraš reći i kralju – dodade Motak.– Ne, to ne bi bilo pametno. U Persiji postoji velika bojazan da će

Filip, na kraju, povesti svoju vojsku u Aziju. To ih čini neo preznim,praznični napad na Filipa njihovo je delo. Olinćani nika da ne biuradili nešto tako brzopleto. Bili su to Persijanci, i mislim da nijemudro da to saopštim Filipu. Ali podjednako ne želim ni daParzalamije pomisli da ti nisi izdajnik.– Zbog čega je to tako bitno?Parmenion se nasmeja. – Ne želim da te pronađem s nožem među

rebrima. A uopšte ne sumnjam u to da će nam Persija jedno ga danabiti neprijatelj. To je najbogatije kraljevstvo na svetu, a Filip nemilicetroši novac. Uprkos gradovima i rudnicima koje smo osvojili, još uveknema dovoljno bogatstva u Makedoniji da bi se platila vojska. Ne,Persija je glavna nagrada, pa je zbog toga neopho dno zadržati

kontakt sa Parzalamijem. Ali kako da spasemo princa a da tebe nesačuvamo od sumnje?– Taj sluga Metonac može doživeti nesreću, da slomi vrat? – ponudi

rešenje Motak.Parmenion odmahnu glavom. – Previše očigledno. A onda bi

Atinjani, čija imena ne znamo, unajmili nekog drugog. Sve je vrlonezgodno. Ali poradiću na tome.– On mi nije ukazao na čas kad će Lolon udariti. To bi moglo biti i

noćas! – reče Motak.– Da – odgovorio je Parmenion smirenim glasom, ne dozvoljavajući

da se primeti koliko je zabrinut. – Sutra ću odjahati u Pelu.Reci mi, kako je Titanovo ždrebe?– Sisa kobilu i dobro napeduje. Jak je. Preživeće. – Dobro. Idi sada

kući i odmori se. Moram da razmislim. Motak ustade. – Igra jepostala zamršenija, prijatelju. A to mi se uopšte ne sviđa.– Ni meni. Ali ulog su kraljevstva i ništa više ne može biti

jednostavno.Kada je Tebanac otišao, Parmenion je krenuo u šetnju po vrtu i

zastao pored mermerne fontane. Tri statue u centru su predstavljaleAfroditu, boginju ljubavi, Atenu, boginju mudrosti i rata, i Heru,kraljicu bogova. U njihovom središtu stajao je lepi mladić držećijabuku.Kraljevstva su ulog i ništa više nije jednostavno. Mladić je bio Paris,

trojanski princ, a tri boginje su mu naredile da jabuku da najlepšoj odnjih. Parmenion pogleda u kameno lice mladića trudeći se daprotumači osećanja koja je vajar tako izvanredno predstavio. Lice jepokazivalo pometenost. Ako jabuku da jednoj od njih, ostale dve ćega mrzeti i neće se zaustaviti sve dok on ne bude mrtav.Kraljevstva su ulog i ništa više nije jednostavno. Paris je nagradu

dao Afroditi i ona je za uzvrat učinila da ga zavoli najlepša žena nasvetu. Njegova sreća je bila potpuna. Ali žena je bila Jelena, suprugaspartanskog kralja Menelaja, i Atena se udružila s Herom u pohodugrčke vojske, koja je zahtevala osvetu.Paris je video kako njegov grad pada i kako mu ubijaju poro dicu; i

on je proboden dok je Troja gorela.Luckasti dečko, pomisli Parmenion. Trebalo je da zanemari lepotu i

nagradu uruči najsnažnijoj. Kako je Paris mogao da poveruje da će

ga ljubav spasti? Potom je prestao da o tome razmišlja, ostao poredfontane sve do sumraka, usredsredivši se na breme koje je doneoParzalamije.Sluge ga poslužiše hranom i vinom, koje on ni ne okusi, ostavivši ih

na mermernoj klupi na kojoj je sedeo u hladu ispod rascvetalogdrveta, pod suncem koje je zalazilo. Sati su prolazili a on nije bio bližirešenju i to ga je uzrujavalo.Rastereti svoj um, reče sebi. Priseti se dana sa Ksenofonom i

saveta koje je atinski general nesebično davao. – Ako se problem nemože prevazići frontalnim napadom – govorio bi Ksenofon – ondaprobaj sa bočnim udarom. Parmenion se nasmeja zbog teuspomene.U redu, pomisli. Ponovimo šta sve znamo. Persijanci žele da ubiju

Aleksandra. Motaku su dali dva razloga. Prvi je da njihovi magoviveruju da je on posednut. Drugo, ako se Atina može dovesti u vezusa ubistvom deteta, to će u Filipu stvoriti želju za osvetom.Kakvim činjenicama ja raspolažem, zapitao se.Imenom ubice.On se uspravi. Zašto bi Parzalamije otkrivao ime? Zašto samo nije

rekao Motaku da je neki sluga podmićen?Tako bi bilo bezbednije.Omaška, možda? Ne, Parzalamije je suviše lukav da bi mu se tako

mešto omaklo. Odgovor je iznenada bio jezivo očigledan – oni su idalje proveravali Motaka. Parzalamije nije tražio mesto za skrivanjeAtinjana. Hteo je da zna da li se njegovom najvažnijemmakedonskom špijunu može verovati. Ali otkrivanje namere oatentatu stvarno je opasno, jer ako vest stigne do Filipa, on ćesigurno krenuti u rat sa Persijom.Prema tome, Parzalamije mora preduzeti mere kako bi sprečio da

vest stigne do makedonskog kralja.Bilo je to kao da se sunce probilo kroz oblake uznemirenih

Parmenionovih misli.Motak mora da je, sigurno jeste, praćen. Onog trena kada su ga

videli kako trči Parmenionu, znali su da ih je izdao.Nenaoružani Spartanac skoči na noge. Parzalamiju je ostala samo

jedna mogućnost. Ukloniti pretnju. Ubiti Motaka i čoveka kome jepoverio tajnu.Uz kletvu, on potrča ka kući.

Neko iskoči iz senki, a mesečina zasija na oštrici podignutog noža.Parmenion se sagnu i zari svoju levicu u lice čoveka, izbacivši ga izravnoteže. Drugi napadač ga zgrabi s leđa, ali Parmenion kleknu idržeći napadača za ruku baci ga na njegovog saučesnika. Trećičovek potrča ka njemu držeći kratki mač za ubadanje. Skočivši nanoge, Parmenion se izvi ulevo a oštrica prošišta pored njegovogkuka.Pesnicom udari ubicu u bradu i ovaj se zatetura. Ostali su se podigli

i krenuli ka njemu. Parmenion ustuknu a oni potrčaše. Uz divljačkikrik, on se baci na njih s isturenim nogama, obarajući jednognapadača.Mač načini plitku ranu na njegovoj butini, nož ga raseče po glavi.Parmenion se otkotrlja. Mač udari u kamen staze i varnice prsnuše

kroz vazduh. Parmenion levom nogom odgurnu čoveka s mačem.Pod ruku mu dođe veliki kamen i on ga baci pravo u lice ubice s

nožem. Čovek kriknu ispustivši nož, krv pokulja iz njegovogslomljenog nosa. Parmenion skoči da dohvati nož i uspravi se.Mačevalac divljački zamahnu ka Parmenionovoj glavi. Parmenion

se ponovo savi a zatim istupi korak i zari nož čoveku u stomak, paga povuče nagore ka plućima. Kada je ubica vrisnuo i pao, njegovidrugovi se dadoše u beg. Parmenion zamahnu rukom i okrvavljeninož polete kroz vazduh, zabivši se u leđa jednog od ubica.Čovek posrnu ali nastavi da trči. Pokupivši mač Spartanac krenu u

poteru. Begunci su trčali ka zapadnoj kapiji, pored koje su bili vezaninjihovi konji. Prvi se baci na leđa konja, ali njegov ranjeni drug, komese krv slivala niz leđa, nije imao snage da uzjaše. – Pomozi mi,Danise! – zavapio je. Ne obazirući se, njegov prijatelj obo de konja ugalop.Parmenion protrča kroz kapiju i preseče vrat ranjenom ubici.

Uhvativši konja, on skoči na leđa životinje i polete za trećimnapadačem.Begunac je imao početnu prednost, ali nije bio dobar jahač, pa je

Parmenion polako smanjivao rastojanje. Jahao je sivosmeđegškopca ulegnutih leđa, koji nije bio rasan ali je imao dosta snage, iParmenion je bio sve bliži ubici. Njegov prvi napadač, mršavibradonja, nervozno je bacao pogled preko ramena, dok su konjitutnjali uz padinu idući ka istoku. Iznenada se čovekov konj saplete i

jahač pade na zemlju. Iako je teško pao, skoči na noge i poče da trči.Parmenion progalopira pored napadača, tupom stranom mača gaudari po glavi i obori ga.Zauzdavši konja, Parmenion doskoči na zemlju. Njegov nesuđeni

ubica ustuknu.– Govori, brzo – reče Spartanac. – Život ti zavisi od toga. Lice

čoveka otvrdnu. – Ništa ti neću reći, ti spartanska vrećo govana.– Glupo – reče Parmenion, proburazivši mu stomak. Ratnik je umro

ne ispustivši glasa i pao licem na zemlju. Parmenion ponovo uzjaha igalopom se uputi preko pašnjaka i staja ka Motakovoj kući, ispredkoje skoči s konja.Tebanac izađe da ga dočeka. Lice mu je bilo pepeljastosivo a drška

noža mu je virila iz ramena. – Mislim da treba da zaboraviš naodržavanje kontakta sa Parzalamijem – progunđa Motak.Parmenion uđe u kuću, na čijem je podu ležao Persijanac, glave

iskrivljene pod nemogućim uglom.– Čekao me je – reče Motak – ali mislim da nije očekivao da jedan

starac može biti toliko snažan. I poput mnogih njegovog soja i on ježeleo da razgovara pre borbe, kako bi me zaplašio, kako bi memožda prisilio da molim za milost. Znao je za moj susret sa tobom;nazvao me je izdajnikom. Mislim da je zaista bio uvređen zbog mojedvostruke igre.– Moramo da izvadimo taj nož – reče Parmenion. – Nema vremena,

prijatelju. Pre borbe me je mučio činjenicom da je napad naAleksandra planiran za večeras. Uzmi Besa, on je najbrže grlo kojeimamo.Parmenion potrča ka štalama. Ali kada je pastuv galopom izleteo iz

staja, Spartanac oseti ledeni dodir užasa.Nema šanse da stigne do prestonice na vremePELA,

jesenAleksandra su mučili snovi. Video je mračni obronak brda sa

kamenim oltarom oko koga su bili sveštenici odeveni u crno, koji supevali, prizivali jedno ime, dozivali …Iskander! Iskander!Glasovi su bili piskutavi, kao olujni vetar koji dodiruje gra nje zimi;

on oseti težak teret na svojim grudima. Obuze ga strah.

– Dozivaju me – shvatio je, i pogled mu osta prikovan za oštrenoževe koje su nosili i kanale za krv urezane na oltaru.Prilika se pomeri napred a njeno lic e obasja mesečina. Aleksandar

umalo ne vrisnu jer je to bio njegov otac, Filip, odeven za rat, uoklopu kakav dečak nikada nije video.– Dakle? – upitao je kralj. – Gde je dete?– Doći će, gospodaru – odgovori vrhovni sveštenik. – Obećavam

vam.Kralj se okrenu i Aleksandar vide da njegovo slepo oko nije više u

obliku opala. Sada je sijalo poput zlata i kao da je gorelo žutimplamenom.– Vidim ga! – povika kralj pokazujući pravo u Aleksandra. – Ali, tako

je proziran!– Dođi nam, Iskandere! – napevali su sveštenici. Privlačenje

postade snažnije.– Ne! – vrisnu dečak.I probudi se u svome krevetu, tresući se čitavim telom, potpuno

obliven znojem.

***

Lolon se ušunja u kraljevski vrt, držeći se senki drveća i stalnopazeći na stražare. Njegova ruka se maši za nož na boku, tražećiutehu u hladnoj dršci.Dete je posednuto, podsetio je sebe. To nije kao ubistvo običnog

deteta. Nije isto kao i ono što su Makedonci učinili dvojici njegovihsinova u Metoni, kada su vojnici pokuljali kroz srušene zidoveubijajući svakoga ko bi im se našao na putu. Plaćenici koji su branilizidine umrli su među prvima, zajedno sa gradskom milicijom.A zatim su ginuli obični građani, ubijani dok su bežali, žene su

silovane, deca kasapljena.Preživeli su doterani na glavni trg. Lolon je pokušao da zaštiti svoju

ženu Kasu i sinove. Ali šta je mogao protiv naoružanih ljudi. Odvuklisu Kasu i druge žene, a decu pobili i njihova mala tela nabacali nagomilu. Zatim su muškarce poveli na sever a žene na istok, gde suih čekali brodovi koji će ih povesti do tržnica robljem u Aziji.

Grad je uništen, razoren do temelja a svi preživeli muškarci i ženesu prodati u roblje.Lolon oseti punu težinu svog bola i pade na meku zemlju, a oči mu

se napuniše suzama. Nikada nije bio bogat. Pravio je sandale,zarađivao je jedva da preživi i često ostajao gladan kako bi Kasa ideca imali šta da jedu. A onda su došli Makedonci sa svojimopsadnim spravama, dugim kopljima i oštrim mačevima.U tiraninovom srcu nema mesta za nezavisni grad unutar

Makedonije. O, ne! Pogni glavu ili umri. Želeo bih da su mi dališansu da pognem glavu, pomisli Lolon.A onda, zahvaljujući Atinjanima, dobio je priliku da naplati krvavi

dug tiraninu. Jednostavni udar nožem i demonski princ će umreti. Atada će i Filip spoznati duševnu bol zbog gubitka.Lolonova usta su bila suva i zadrhtao je na hladnom noćnom

povetarcu.Prvo je odveden u Pelagoniju na severozapadu, gde su novi robovi

gradili liniju utvrđenja duž granice sa Ilirijom. Godinu dana je Lolondirinčio u kamenolomima.Večeri je provodio praveći sandale drugim robovima, sve dok

njegovu umešnost nije zapazio makedonski oficir. Nakon toga jeizdvojen i dat mu je bolji smeštaj, topla ćebad i dobra hrana. Počeoje da pravi sandale, čizme i cipele za vojnike.U Metoni je njegov rad smatran prosečnim, ali među varvarskim

Makedoncima bio je pravi umetnik. Zaista je njegova veštinauznapredovala i on je prodat po dobroj ceni domaćinstvu kraljevogprvaka Atala.Tada su mu Atinjani prišli. Šetao je po pijaci naručujući sirovu i

štavljenu kožu i zastao zbog osveženja.– Mora da te znam, prijatelju – začuo se glas i Lolon ugleda niskog,

nabijenog čoveka, ćelavog i obrijanog. Lolon ga nije poznavao, papogleda u čovekove sandale. Njih je prepoznao; napravio ih je dvegodine ranije, mesec dana pre nego što su stigli Makedonci.– Da, sećam te se – odgovorio je dokono.Kako su nedelje prolazile, on je Gorina viđao sve češće; u početku

su razgovarali o boljim vremenima, a zatim, kako je njegovaogorčenost popuštala, i o mržnji. Gorin je umeo da sluša, i postajaoje prijatelj.

Jednog jutra, kada su se sreli na pijaci, Gorin ga je upoznao sa jošjednim čovekom; povedoše ga u malu kuću iza agore. Tu je skovanazavera: ubij demonsko dete, rekao je Gorin, i pođi s nama u Atinu. Upočetku je odbijao, ali su oni podsticali njegovu ogorčenost,podsećajući ga kako su Makedonci pobili decu u Metoni, kako sunajmlađe hvatali za članke i razbijali njihove glave o zidove kuća.– Da! Da! – zajecao je Lolon. – Osvetiću se!Sada se šunjao ispod drveća, gledajući u Aleksandrov prozor.

Izašao je iz senki i potrčao ka zidu, dok mu je srce divlje lupalo.Kliznuo je kroz sporedna vrata i ušao u hodnik. Oprezno se kretaopo mraku, popeo uz stepenice, zastajući na svaka dva-tri korakakako bi oslušnuo gde su stražari. Nije ih bilo pred Aleksandrovimvratima, uveravali su ga Atinjani, ali dva stražara su se nalazila nakraju hodnika.Dospevši na vrh stepeništa, on oprezno proviri. Vojnici su stajali na

nekih dvadeset koraka udaljenosti i mogao je da čuje njihoveprigušene glasove. Raspravljali su o predstojećoj trci konja.Nijedan nije gledao u Lolonovom pravcu. On brzo pređe preko

hodnika i leđima se osloni o vrata Aleksandrove sobe.Polako je izvukao bodež.Aleksandar spusti noge i skoči s kreveta; sna se još dobro sećao,

zlatna kosa bila mu je mokra od znoja. Mesečina je pokuljala krozprozor njegove sobe i okupala tavanicu bledom svetlošću.Još uvek su odzvanjali glasovi, čuo ih je kao eho u svome umu.

Iskander! Iskander! Dođi kod nas!– Ne – prošaputao je, sedajući u sredinu pokrivača od kozje kože,

pritiskajući uši šakama. – Ne, neću! Vi ste snovi. Vi niste stvarni!Pokrivač je bio topao i on leže, gledajući u tavanicu obasjanu

mesečinom. Nešto nije bilo u redu sa sobom. Pogledao je unaokolo,zaboravivši na san, ali nije mogao da uoči šta nije u redu. Njegovivojnici igračke bili su razbacani po sobi zajedno sa malim opsadnimspravama, a knjige i crteži bili su u neredu. Aleksandar ustade i priđeprozoru. Pope se na klupu kako bi mogao da pogleda u vrt.Nagnuvši se preko simsa, on pogleda dole, u mesec. Vrt je nestao, azvezde su sijale svuda oko palate, gore i dole, levo i desno. U daljininije bilo planina, brda ni ravnica, niti dolina i šuma.Samo mrak sveprisutnog neba.

Dečak je zaboravio na strah, izgubljen u divoti ovog čuda. Nije sečesto budio noću. Možda je uvek ovako, samo se niko nije potrudioda mi to kaže. Mesec je bio neverovatno izmenjen, njegov srebrnidisk postao je izgreban i ulubljen štit koji je video mnoge bitke.Aleksandar je čak primetio tragove strela i kamenja na površini,udubljenja i rezove.I zvezde su bile drugačije, savršeno okrugle, poput kamenova za

praćke, svetlele su i pulsirale. U daljini je video pokret, blesaksvetlosti, zmaja sa vatrenim repom koji je brzo nestao. Iza njega seotvoriše vrata, ali on ničega nije bio svestan sem lepote teveličanstvene noći.Lolon je ugledao dečaka na prozoru. Polako je zatvorio vrata,

progutavši knedlu, i krenuo preko sobe. Stade nogom na drvenogvojnika, koji puče uz glasan prasak. Princ pogleda prema vratima.– Vidi – reče – zar nije veličanstveno? Posvuda su zvezde. Lolon

izvuče bodež, ali dečak se okrenu ka prozoru i nagnu nad prazninu.Jedan ubod i sve će biti gotovo. Lolon se ukruti i nacilja ka malim

leđima. Nije bio stariji od Lolonovog najmlađeg …Nemoj da misliš o tome, upozorio je sebe. Misli na osvetu! Misli na

bol koji ćeš naneti tiraninu!Iznenada, Aleksandar vrisnu i pade napred izgubivši oslonac na

simsu. Ne razmišljajući, Lolon polete napred rukom poput zmije izgrabi princa za nogu i povuče ga unutra. Bol koji razdire dušupoteče kroz roba i on se zatetura stežući grudi. Bez daha, splamenom loptom u srcu, on pade na kolena pokušavajući da diše.– Izvini! Izvini! Izvini! – jecao je Aleksandar, zaboravivši na zvezde.

Lolon poče da se trese i pade licem ka podu. – Dozvaću pomoć –povikao je princ potrčavši ka vratima i otvorivši ih širom.Ali nije bilo hodnika, kamenih zidova niti poznatih draperija. Vrata

se otvoriše otkrivajući noćni svod, ogroman, mračan i neodoljiv.Dečak se zatetura na ivici ambisa, izgubi ravnotežu i uz poslednji

krik pade, prevrćući se među zvezdama.Ponovo začu glasove dok je padao sa neba, a trijumfalni uzvik

sveštenika se zaori. – On dolazi! Zlatno dete dolazi!Aleksandar vrisnu i ponovo ugleda lice čoveka koji je izgledao kao

njegovog otac; zloban osmeh ozari bradato lice a zlatno oko zasijapoput plamene lopte.

HRAM,Mala AzijaSrce čoveka je bilo slabo, zalisci kruti i nesavitljivi. Grudni koš mu je

bio ogroman i deformisan, i jedva je mogao da napravi nekolikokoraka, nakon čega bi bio potpuno iscrpljen i morao da se odmara.Diri sede pored kreveta i položivši ruku na njegove grudi, pogleda gau oči.– Ništa ne mogu da učinim – reče tužnim glasom i vide kako se u

njegovim očima gasi i poslednja nada.– Daj mi samo još par dana – preklinjao je slabim glasom. – Ne

mogu čak ni to – reče mu i uhvati ga za ruku. Njegova žena, koja jestajala uz krevet, poče da plače. – Dakle, uskoro? – prošaputa.Diri klimnu a njegova glava pade na jastuk.– Molim vas, pomognite mu! – preklinjala je ucveljena žena, bacivši

se pred vidarkine noge.Čovek na krevetu se ukruti a lice mu pocrne. Usta mu se otvoriše

ali se umesto reči čuo samo dugački, izlomljeni uzdah. – Ne? –vrisnu žena. – Ne! Diri se polako uspravi i sporim koracima napustioltarsku prostoriju, odmahujući slugama koji priđoše da joj pomognu.Uputila se ka svojoj sobi hladnim hodnicima i zadrhtala. Neko joj

prepreči put. – Ugrabili su ga – reče Aristotel. Diri zatvori oči. –Umorna sam. Ne mogu ti biti od pomoći. Odlazi. Proguravši se porednjega, pođe teškim korakom dalje, aAristotel posegnu rukom u kesu na svome boku i izvuče zlatni

kamen.Diri nastavi, razmišljajući o trgovcu čiju smrt nije mogla da spreči, i

uzdahnu duboko. Vazduh je stvarao osvežavajući, podmlađujućiosećaj u njenim plućima. Čudno, pomislila je, dok je umor nestajao.Osećala se bolje nego u nekoliko prethodnih godina, setila se kakoosvežava kupanje u moru, trčanje po plaži i skakanje u kristalnočistu vodu, sa suncem na telu.Iznenada se nasmeja. Prošlo je previše vremena od kada je

poslednji put izašla iz hrama i šetala po stazi na litici. I bila je gladna.Veoma gladna!Otvorila je vrata svoje sobe i prišla prozoru. Kako je proziran

vazduh, pomislila je gledajući prema moru. Beli galebovi su kružilioko litica, videla je svaku pticu koja se obrušava ka moru. Čak su i

oblaci bili jasno ocrtani na nebu. Tada shvati da više ne koristi svojeduhovne oči. Nije više bila slepa. Spustivši pogled vide svoje ruke.Koža joj je bila glatka, bez bora. Obuze je bes i ona se okrenu da sesuoči sa čarobnjakom koji je tiho stajao na vratima.– Kako se usuđuješ! – zagrmela je. – Kako se usuđeš da mi to

uradiš!– Potrebna si mi – odgovorio je, ulazeći u sobu i zatvarajući vrata. –

A čega ima tako loše u mladosti, Diri? Čega se plašiš?– Ne plašim se ničega! – zaurlala je – samo patnje koju ne mogu da

ublažim. Da li si video čoveka koga su uneli? Bio je princ, ljubazan inežan. Ali mu je srce istrulelo a to je van mojih isceliteljskih moći. Toje ono čega se bojim, da živim toliko dugo da se sretnem sahiljadama takvih kao što je on. Misliš li da ponovo že lim da budemmlada? Zašto? Zarad čega? Sve ono za čime sam žudela uskraćenomi je. Zašto bih želela da živim duže?Aristolel se pomeri dublje u sobu, tužnog izraza. – Ako želiš, mogao

bih da vratim tvoje telo u stanje njegove stare – slave? Hoćeš li dami pomogneš? Hoćeš li da pomogneš Parmenionu?Diri priđe ogledalu i pogleda u svoj mladalački odraz. Duboko je

uzdahnula i klimnula glavom. – Poći ću. Ali prvo moraš da miizmeniš lice. Ne sme me prepoznati, da li me razumeš?– Biće onako kako kažeš – obećao je.– Mislim da je bilo brzopleto pogubiti stražare – reče Parmenion,

trudeći se obuzda svoju narav.– A šta bi ti učinio, Spartanče, unapredio ih možda? – zajedljivo

dobaci Atal.Parmenion se okrenu ka kralju, koji je pogrbljen sedeo na prestolu,

lica sivog od iscrpljenosti i umora. Dva dana od kada je princ nestao,Filip nije ni trenuo. Tri hiljade gardista je pročešljalo grad, pretražilosvaku kuću, svaki podrum, svaki tavan. Jahači su se razleteliokolinom tražeći vesti o svakome ko je putovao sa detetom ilidecom.Ali nigde ni traga Aleksandru.– Gospodaru – obrati mu se Parmenion.Kralj podiže pogled. – Šta hoćeš?– Stražari koji su pogubljeni, da li su išta rekli? Filip slegnu

ramenima. – Rekli su nam gluposti, neverovatne izmišljotine. Ni ne

sećam ih se. Nešto u vezi sa zvezdama, reci mu Atale.– Kakva je svrha toga, gospodaru? To nas neće približiti prin cu.

Negde ga drže zbog otkupa, neko će nas pozvati.– Svejedno, ispričaj mu – reče Filip.– Rekli su da je hodnik nestao i da ih je snažan vetar oborio. Sve

što su mogli da vide bile su zvezde i začuli su prinčev krik kakodolazi iz daleka. Obojica su se zaklela da je tako bilo; to je ludilo.– Možda je tako, Atale – reče blagim glasom Parmenion – ali da je

tvoj život na kocki, da li bi ti izmislio tako smešnu priču?– Naravno da ne. Misliš li da su govorili istinu? – Atal se zasmeja

vrteći glavom.– Nemam predstavu šta je istina, još uvek. Ali stražari na kapiji

rekoše da niko nije prošao mimo njih. Stražari na spoljnim zidovimanisu prijavili viku niti krike. Pa ipak, princ je nestao. Da li si saznaoime umrlog?– Ne – odgovori Atal. – Skoro da je istruleo.– Da li si proverio među kućnim robovima da li neko nedostaje? –

Zašto misliš da je bio rob? – upita Filip.– Ostala je samo tunika. To je vrlo jeftina tkanina, čak bi i sluga sebi

priuštio bolju.– Imaš pravo – reče kralj. – Pobrini se za to, Atale. Odmah! –

dodade kada je ratnik zaustio da progovori. Atal se pokloni, dok muje lice oblivalo rumenilo, i napusti dvoranu. – Moramo ga pronaći –reče Filip Parmenionu. – Moramo. – Hoćemo, gospodaru. Ne mislimda je mrtav. Da je to bio cilj, do sada bismo pronašli njegovo telo.Filip podiže pogled, a njegovo zeleno oko je bilo užareno od divljeg

plamena. – Kada pronađem krivce, patiće onako kako niko nikadanije. Pobrinuću se da budu mrtvi, i njihove porodice i njihov grad.Ljudi će o ovome govoriti hiljadama godina. Kunem ti se.– Hajde da ga prvo pronađemo – reče Parmenion. Kralj ga izgleda

nije čuo. Trljajući svoje slepo oko, on ustade s trona stegnutihpesnica tako da su mu zglobovi pobeleli kao slonovača. – Kako seovo moglo dogoditi? – prošišta. – Meni?Filipu? Parmenion je ćutao nadajući se da će razarajući bes proći.U takvom raspoloženju Filip je bio nepredvidljiv. Spartanac mu nije

rekao za Persijanca Parzalamija i obavezao je i Motaka da o tome

ćuti. U štagod da je Filip verovao, Parmenion je znao da Makedonijajoš uvek nije spremna za rat sa persijskom imperijom.Parzalamijevo telo je u tajnosti sahranjeno na imanju, i bez obzira

na to što se ubistvo trojice napadača nije moglo sakriti od kralja, nikonije znao odakle su došli i ko ih je poslao.Parmeniona je svrbela rana na boku dok je stajao i u tišini

posmatrao kralja, pa se nesvesno počeša preko lanenog zavoja.Filip vide pokret i osmehnu se.– Dobar si, Spartanče – reče polako se opuštajući. – Ubiti trojicu

nije mala stvar. Koliko puta sam navaljivao da postaviš stražare nasvome imanju?– Mnogo puta, gospodaru, i od sada ću slušati tvoje savete. Filip se

ponovo spusti na presto. – Zahvaljujem bogovima štoOlimpija nije bila ovde. I molim se Zevsu da ga nađemo pre nego

što vest stigne do Epira. Vratiće se poput pobesnele harpije ipokušaće da mi iščupa srce golim rukama.– Pronaći ćemo ga – obeća Parmenion, da trudeći se da bude

ubedljiv iako se nije tako osećao.– Nije trebalo da pogubim stražare – reče Filip. – To je bilo glupo.

Misliš li da se ovde radi o čarobnjaštvu?– Ima previše toga što ne znamo – odgovorio je Parmenion. – Ko je

bio čovek u sobi. Zbog čega je nosio bodež? Da li je njegov cilj biloubistvo? Ako jeste, da li je bio sam?A što se tiče stražara, šta supodrazumevali pod zvezdama? U ovome ima malo logike Filipe. Daje dečak ubijen, pronašli bismo njegovo telo. A opet, zašto bi bioodveden? Otkup? Ko bi živeo toliko da potroši takvo bogatstvo?Hajde da, na primer, pretpostavimo da su umešani Olinćani. Oni

nisu budale. Znaju da bi se na njih obrušila makedonska vojska smačem i ognjem u ruci, Halkidikijem bi potekla krv. – Atina –promrmlja Filip. – Oni bi sve učinili kako bi mi naneli bol. Atina…Parmenion ponovo ugleda sjaj u oku i požuri sa odgovorom.– Ne mislim tako – reče tiho. – Demosten pravi predstavu pričajući

o tvojoj tiraniji i navodnim nedelima. Njegove slatke reči su zavelemnoge manje gradove. Kako bi to izgledalo ako se ispostavi da je onubica deteta? Ne. Ako Atina pošalje ubice, njihov cilj ćeš biti ti a neAleksandar. Šta je sveštenica rekla kada si joj si se obratio?

– Pih! – podrugnu se kralj. – Ona je stara luda. Šetala je podečakovoj sobi pretvarajući se da razgovara sa duhovima. Ali nakraju mi ništa nije mogla reći.– Ipak, šta je rekla?– Rekla mi je da dečakov duh nije u Makedoniji. Niti u Hadu. Reci

mi kako to može biti istina. Nije proteklo ni pola dana otkako jenestao. Čak i da ga je nosio orao i dalje bi bio u Makedoniji utrenutku kada je ona to govorila. Izlapela stara veštica! Ali reći ću tiovo, bila je uplašena. Tresla se kada je ušla u njegovu sobu.– Moraš da se odmoriš – posavetova ga Parmenion. – Idi u krevet.

Pošalji po neku od svojih žena.– To je poslednja stvar koja mi je potrebna, prijatelju. Teško im je da

u očima prikriju likovanje. Moj sin i naslednik je nestao.One misle samo o tome da rašire noge i obezbede mi novog. Ne.

Neću počinuti dok se ne sazna istina.Atal uđe u prestonu dvoranu i pokloni se. – Nedostaje jedan rob,

gospodaru – reče pepeljastog lica. – Ime mu je Lolon, pravio jesandale, Metonac.– Šta znamo o njemu? –upita Parmenion ravnodušnim glasom. –

Kupio sam ga od pelagonijskog komandanta, pre nekoliko meseci.Bio je dobar radnik. Ostali robovi kažu da je bio tih čovek, povučen.Ništa drugo ne znam.– Šta je on radio u sobi moga sina? – zagrme Filip. – Mora da je

imao nekakav razlog.– Ispričao je Melisi, jednoj od mojih robinja, da je imao porodicu

Metoni. Deca su mu pobijena a žena odvedena. Atal pročisti grlo iproguta knedlu. – Mislim da je hteo da se osveti.Filip skoči sa prestola. – Mora da je imao saučesnike, jer, gde bi bio

dečak? Koliko još Metonaca si doveo u palatu?– Nikoga, gospodaru. I nisam znao da je on Metonac, kunem se! –

Nije Atalova krivica, gospodaru – reče Parmenion. – Zauzeli smomnogo gradova i preplavili zemlju robovima. Zbog toga je sada cenasvega četrdeset drahmi za čoveka, dok je pre tri godine bila dvestotine. Skoro svaki rob u Peli ima razloga da te mrzi.– Baš me briga za njihovi mržnju! – obrecnu se Filip. – Ali u pravu

si, Parmenione. Atal nije kriv. Okrenuvši se svome prvaku, on gapotapša po ramenu. – Izvini zbog mog besa, prijatelju.

– Nemam šta da oprostim, gospodaru – reče Atal klanjajući se.Kasnije, dok je Parmenion sedeo sam u jednoj od četrdesetgostinjskih soba palate, Atal mu priđe. – Zašto si se zauzeo zamene? – upita. – Ja ti nisam prijatelj, niti želim da budem. Parmenionpogleda u njegove hladne oči i vide u njima napetost.Na mračnom licu sekirastog oblika ocrtavala se tanka linija usta. –

To nije pitanje prijateljstva, Atale – reče – već samo istine.A sada, pošto mi ne prija tvoje društvo, ako nemaš još nešto da

kažeš, molim te ostavi me na miru.Ali ovaj nije otišao. Ušao je u sobu i seo na stolicu s visokim

naslonom pa nasuo sebi pehar razblaženog vina i polako otpiogutljaj. – Ovo je dobro – reče. – Misliš li da je priča o zvezdama odznačaja?– Ne znam – priznao je Spartanac – ali nameravam da saznam. –

Na koji način?– Kada sam prvi put došao u Makedoniju, sreo sam čarobnjaka,

čoveka s velikim moćima. Potražiću ga. Ako je u ovo umešanamagija, on će to znati, a znaće i njen izvor.– A gde ćeš pronaći tog – čoveka magije?– Naći ću ga na steni, sedeće na njoj – odgovorio je Spartanac.KRALJEVINA MAKEDONAAleksandar otvori oči i zadrhta, osetivši hladno blato ispod tela

mokrog od kiše. Padao je i vrištao, izgubljen u nebu posutomzvezdama. Zaslepljen blistavom svetlošću bezbrojnih boja izgubio jesvest. Posle toga je sve postalo crno, osećao je samo hladnoću ukostima i mrak planinske noći.Hteo je da se pokrene kada je začuo glasove i instinktivno se

skupio, gledajući u senke ispod linije stabala.– Kunem vam se, gospodaru, dete je ovde. Čarolija ga je obuzela i

dovela na ovu padinu. Moram vas upozoriti da možda nije baš naovom mestu. Ali mora biti u krugu od sto koraka.– Pronađi ga ili ću tvojim srcem nahraniti žderače. Aleksandar

ponovo zadrhta, mada ovaj put ne od hladnoće. Drugi glas je biosličan glasu njegovog oca, ali dublji i jeziviji.Još uvek nije mogao nikoga da vidi, ali je znao da se približavaju. U

blizini je bilo žbunje i on se, nag, skupi i sakri. Blistava svetlost

mnogih baklji zasija pod drvećem i Aleksandar vide kako čovek sazlatnim okom izlazi na padinu praćen sveštenicima u crnim odorama.Iza njih je išla grupa vojnika držeći visoko podignute baklje,

pretražujući rastinje i razgrćući žbunje svojim dugim kopljima.Zemlja je bila mokra i meka, pokrivena lišćem, i dečak se nečujno

okrenu na leđa i nabaca lišće i trulo bilje preko nogu i grudi. Osećaoje kako mali insekti trče preko njegove kože a meka topla sluz bilamu je na levom listu. Ne obazirući se na neprijatnosti, on razmazablato preko lica i kose, iščekujući tragače dok mu je srce divljelupalo.– Hiljadu drahmi čoveku koji ga pronađe! – povika kralj. – Heeej! –

zaurlaše vojnici, podigavši baklje na pozdrav. Sa svog mestaAleksandar je mogao da vidi noge tragača koji su mu se približavali.Bili su bosi ali su im potkolenice bile zaštićene bronzanim grivnamasa raznim rezbarijama. Ali je na svakoj bio isti osnovni motiv,stilizovan sunčev plamen. To je iznenadilo dečaka jer je zrakastosunce bilo simbol Makedonije, ali oklop koji su ljudi nosili nije bio nimakedonski ni frigijski; grudni oklop je bio finije izrade, na šlemovimasu bila krila gavrana umesto perjanica od konjske grive koje su nosilivojnici njegovog oca.Iako je bio uplašen, Aleksandar oseti zbunjenost. Vojnici su

izgledali drugačije od svih koje je video, bilo uživo bilo na slikama.Začu se strahovita grmljavina i račvasta munja zapara nebo. Vrh

jednog koplja rascepi žbun iznad njegove glave, razdvajajući granje.A onda se koplje povuče i čovek nastavi dalje. Aleksandar se nijepomerio sve dok se nisu izgubili i poslednji glasovi. Kada je i kišastala, on pokrenu svoje promrzlo telo; ispuzao je iz žbuna koji mu jepružio zaštitu i stao na padinu. Digao je pogled ka zvezdama navedrom nebu i osetio strah kad nijedno sazvežđe ne prepozna. Gdesu Strelac, Veliki vuk, Kopljonoša i Majka zemlja? Pretražio je nebo upotrazi za Severnjačom. Ništa nije prepoznavao.Potraga se nastavi niz planinu iza njega i on odluči da krene u

suprotnom pravcu. Drveće je bilo zaodenuto tamom, ali Aleksandarodagna strah i zađe dublje u šumu. Nakon nekog vremena, ugledaoltar iz svoga sna, uzan i ravan, smešten na maloj čistini, okruženslomljenim kamenim stubovima. Tu su hteli da ga prizovu.

Čistina je bila prazna ali se ispod velikog hrasta izvijao dim.Aleksandar pritrča i duvajući raspali plamen. Potražio je suva drva,ali ih ne nađe, pa sede pored vatre koja se gasila, ispruživši svojedrhtave ruke ka toploti koja je nestajala.– Gde je ovo mesto? – prošaputao je. – Kako da se vratim kući?

Suze mu navreše, bio je prestravljen. – Neću da plačem – reče. – Jasam kraljev sin.Prikupio je mokre grančice i stavio ih u vreli pepeo na ivici vatre da

se osuše, a zatim ustao i krenuo da istraži područje. Bila su mupotrebna drva za vatru, bez nje bi se smrzao. Kod oltara nije našaoništa pa zađe u šumu. Tu je tama bila gušća, a isprepletane granesu načinile krošnjast svod. Zemlja je tu bila suva i Aleksandarpronađe nekoliko slomljenih grana, pokupi ih, ponese u naručju ivrati se vatri. Strpljivo je dodavao grančice i raspirivao plamen,pazeći da ga ne ugasi sve dok nije osetio toplotu.Triput se vraćao u šumu i prikupljao grane, praveći zalihe za koje se

nadao da će biti dovoljne za noć. Četvrti put je u tami šume začuonešto i zastao; tiho kretanje ispuni ga užasom. Ispustio je drva ipotrčao ka vatri. Preleteo je čistinu i čučnuvši kraj plamena, uzeozapaljenu granu i podigao je iznad glave.Iz šume je izašao čopor sivih vukova koji su krenuli u lov i okružili

ga; žute oči su im se sijale a očnjaci su im bili istureni. Bile su tovelike zveri, veće i od ratnih pasa njegovog oca, a on je od oružjaimao samo zapaljene grane. Osetio je njihovu glad, zapljuskivala gaje u talasima. Bojali su se vatre ali ih je glad hrabrila. Aleksandar jestajao nepokretno; sklopivši oči spojio se sa svojim talentom ipotražio vođu čopora. Probijajući se kroz izmaglicu gladi i besa,dotakao je plamen njegove duše, stopio se sa njegovimuspomenama. Video je rođenje u mračnoj pećini, nespretne borbesa braćom i sestrama, sve krvožednije kako su rasli, ožiljke i bolove,duge lovove i pobede.Najzad dete otvori oči. – Ti i ja smo jedno – reče velikom sivom

vuku. Zver nakrivi glavu i priđe mu. Aleksandar je vratio granu uvatru i sačekao da vuk priđe bliže. Čeljusti su mu bile u visinidečakovog lica. Aleksandar polako pomazi posedelo krzno na glavu iono zamršeno na vratu. Zbunjeni, ostali vukovi se uzmuvaše počistini.

Dečak otvori um i prelete planine i šume tražeći novo srce, sve dokga nije pronašao. Sliku usnule srne Aleksandar podeli sa vođomčopora i pokaza ka jugu.Vođa se tiho tapkajući udalji, a čopor krenu za njim. Aleksandar

pade na kolena pored vatre, umoran i prestrašen, ali ipak uzbuđen.– Ja sam kraljevski sin – reče glasno – i pobedio sam svoj strah. –

Učinio si veliku stvar – reče neko iza njega. Aleksandar se nijepomerio. – Ne boj se, dečače – reče čovek ukazavši se i čučnupored vatre. – Ja ti nisam neprijatelj. Pridošlica nije bio visok, kosamu je bila kratka i siva, a brada ukovrdžana. Nosio je kožni kilt apreko širokih leđa mu je bio prebačen luk. Konj izađe na čistinu, nijeimao pokrivku ni uzde, ali priđe bliže i njuškom gurnu gospodara.– Miran, Kajmale – čovek prošaputa, pomazivši pastuva po njušci.– Vukovi su otišli. Mladi princ ih je poslao u potragu za srnom. –

Zašto nisam osetio vaše prisustvo? – upita Aleksandar. – I kako toda vukovi nisu osetili vaš miris?– Ta dva odgovora su jedno; nisam hteo da budem nađen. – Ti si

mag, znači?– Ja sam mnogo toga – reče mu čovek. – Ali uprkos svim mojim

vrlinama imam jednu nezgodnu manu: po prirodi sam radoznao, pamislim da je trenutna situacija neodoljivo zanimljiva.Koliko imaš godina, dečače?– Četiri.Čovek klimnu. – Da li si gladan?– Jesam – priznade Aleksandar. – Ali koliko vidim, ti nemaš hrane.Pridošlica se nasmeja i zavuče ruku u kožnu kesu na svome boku.

Kesa je bila mala, ali čovek iz nje izvuče vunenu tuniku, koju dobacidečaku. – Ono što vidimo nije uvek i potpuna istina – reče.– Obuci tuniku. Aleksandar ustade i navuče tuniku preko glave.

Savršeno mu je stajala, materijal je bio mekan i topao i obrubljenkožom. Kada je opet seo, čovek je okretao gvozdeni štap sananizanim mesom koje se pušilo nad vatrom.– Ja sam Hiron – reče čovek. – Dobro došao u moju šumu. – Ja

sam Aleksandar – odgovorio je dečak, a čula mu zapahnu mirispečenog mesa.– I sin kralja. Koji će to kralj biti, Aleksandre?– Moj je otac Filip, kralj Makedonije.

– Predivno! – reče Hiron. – A kako si ti dospeo ovde? Princ mu jeispričao o snu i noći punoj zvezda, koja je prekinuta dugačkimpadom u tamu. Hiron je sedeo ćuteći dok je dečak pričao, a zatim gaje ispitao o Makedoniji i Peli.– Ali ti sigurno moraš znati moga oca – reče Aleksandar

iznenađeno. – On je najmoćniji kralj u čitavoj Grčkoj.– Grčkoj? Interesantno. Hajde da jedemo. Hiron skinu meso sa

ražnja, otkide komad i pruži ga dečaku. Aleksandar ga opreznoprihvati, očekujući da mu vrela mast oprlji prste, ali iako je meso bilodobro pečeno, nije bilo vrelo, i on ga brzo proguta.– Hoćeš li me odvesti ocu? – upitao je dečak kada su završili s

jelom. – On će te bogato nagraditi.– Bojim se, dečače, da je to što tražiš izvan mojih moći. – Zašto? Ti

imaš konja. Ja ne mogu biti daleko od kuće. – Ne možeš biti dalje.Ovo nije Grčka, već zemlja koja se zoveAhaja. A ovde veliku moć ima demonski kralj Filipos gospodar

Makedonjana. On je stajao na padini a njegovi sveštenici su teprizvali iz tvoga doma. On je taj koji te lovi i sada dok pričamo. I iakosam ja privremeno zaustavio moć njegovog zlatnog oka, neAleksandre, ja te ne mogu vratiti kući.– Izgubljen sam, znači? – prošaputa dete. – Nikada više neću videti

svoga oca?– Nemoj da na prečac izvlačiš zaključke – posavetova ga Hiron, ali

njegove zelene oči izbegoše dečakov pogled.– A zbog čega me taj Filipos želi?– Nisam siguran da to znam – odgovorio je Hiron. Aleksandar ga

oštro pogleda. – Mislim da mi ti ne govoriš istinu. – Potpuno si upravu, mladi prinče. I neka za sada tako i ostane.Hajde da spavamo a sutra ću te odvesti svojoj kući. Tamo možemo

razmisliti o svemu i napraviti plan.Dete pogleda u sive oči čoveka ne znajući da li da mu veruje niti

kakvu odluku u vezi s njim da donese. Hiron ga je obukao i nahranio,nije mu ničim naudio, ali to nikako nije ukazivalo na njegovedugoročne planove. Vatra je bila topla i Aleksandar leže pored nje darazmisli.I zaspa.

Probudio ga je neko, spuštajući mu ruku na rame, nežno ga drmusajući. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da smrtonosni dodir kojeg se plašio nije naudio sedokosom magu.– Moramo da krenemo, i to brzo – reče Hiron. – Makedonjani su se

vratili!– Kako to znaš? – pospano upita Aleksandar.– Kajmal nam čuva stražu – odgovorio je mag. – Slušaj me sada,

ovo je vrlo važno. Uskoro ćeš sresti još jednog prijatelja. On će teiznenaditi, ali mu možeš verovati. Moraš. Reci mu da Hiron želi daode kući. Reci mu da nas progone Makedonjani i da mora da beži,ne da se bori. Da li si razumeo?– Kuda ti ideš?– Nikuda – odgovori Hiron pružajući princu luk i tobolac. – Gledaj i

uči. Ustao je brzo, otrčao do pastuva i okrenuo se ka dečaku.Pastuv je svoju veliku glavu naslonio na rame gospodara, stajali su

mirno kao statue. Aleksandar trepnu, činilo mu se da talas toploteigra oko čoveka i konja. Hironov grudni koš se proširi, glavazadeblja, brada potamne. Jaki mišići su poigravali na njegovimprstima, a noge su mu se izdužile i uvrnule, a stopala se pretvorila ukopita.Aleksandar je zaprepašćen posmatrao kako konj i čovek postaju

jedno. Nestala je glava pastuva. Sada je iz tela konja virio torzočoveka. Kentaur udari svojim prednjim kopitima u zemlju, pa seprope, a zatim ugleda dečaka i dokasa do njega.– Ko si ti? – grunu glas dubok poput udaljene grmljavine.

Aleksandar ustade i pogleda u izobličeno lice. Ništa nije ostalo odHirona. Oči su bile široko postavljene i smeđe, usta puna, brada bojekestena i ravna.– Ja sam Aleksandar, i imam poruku od Hirona. – Ti si vrlo sitan. A

ja sam gladan.– Hiron mi je rekao da te upozorim da su Makedonjani u blizini.

Zabacivši glavu, kentaur ispusti glasan krik, pun besa i mržnje. Onvide luk u dečakovim rukama i posegnu za njime. – Daj mi to. UbićuMakedonjane.– Hiron je takođe rekao da treba da odeš kući. Potreban si mu. Ne

smeš se boriti protiv Makedonjana.

Kentaur priđe bliže i nagnuvši torzo pogleda na dečaka. – Ti siHironov prijatelj?– Da?– Onda te neću ubiti. Daj mi sada luk i ja ću poći kući. – Hiron je

rekao da me povedeš sa sobom – brzo slaga dečak, pružajući muluk i tobolac.Kentaur klimnu glavom. – Možeš me uzjahati, čoveče, ali ako

padneš, Kamiron neće zastati zbog tebe.Spustio se i Aleksandar se popeo na njegova leđa; kentaur se

kasom uputi preko čistine. Dečko se okliznu i umalo pade. – Uhvatise za moju grivu – viknu Kamiron. Aleksandar podiže pogled. Izkentaurove kičme je rasla dugačka griva i on se obema rukamauhvati za nju. Kentaur pojuri, a kada iz šume izađe na otvoreno,pređe u galop.Ispred njih se stvori pedesetak konjanika. Kamiron se ukopa

prednjim nogama, u trenu se zaustavi, i umalo princ ne pade snjegovih leđa. Kad ih jahači ugledaše, raširiše se kako bi ih uhva tili.Kamiron stavi strelu na svoj luk. – Ubiću Makedonjane – reče.– Ne! – povika Aleksandar. – Kući. Idi kući. Potreban si Hironu!

Kentaur progunđa i poskoči u galop. Jedna strela rascepi vazduhpored njegove glave. U punom trku Kamiron odape svoju strelu; onase zari u grudi jednog jahača i obori ga s konja. Još strela polete kanjima i jedna se zari u mišiće na Kamironovom boku. On viknu odbesa i bola ali nastavi da trči. Skoro da su bili potpuno okruženi iAleksandar se oseti beznadežno. Izgledalo je kao da će ih pregaziti.Kentaur se izvi i skrenu desno, odapevši strelu u drugog jahača.Čovek pade i na trenutak se pojavi praznina u liniji Makedonjana.Brzo, poput olujnog vetra, Kamiron prolete kroz nju i njegova kopitazatutnjaše po ravnici, a jahači, koji ostadoše iza njih, krenuše upoteru.Kentaur ubrza, i njegov smeh dospe do jahača koji su uzvi kivali

kletve za njima.– Prešao sam ih! – povika Kamiron. – Najbolji sam ja. – Da – složi

se Aleksandar, držeći se za grivu. – Ti si najbolji. Koliko je dalekokuća?– Predaleko da bi ti pešačio – reče kentaur. – Nije daleko za

Kamironov trk. Da li si zaista Hironov prijatelj?

– Da, rekao sam ti.– Bolje da je to istina – reče mu kentaur. – Ako Hiron nije kod kuće,

ubiću te, čoveče, i večeraću tvoju kičmenu moždinu.MAKEDONIJA ,

granica sa TrakijomParmenion povuče dizgine i okrenuvši škopca pogleda nazad ka

udaljenoj reci Aksios. Nije mogao da uoči jahača, ali je, bez ima losumnje, znao da ga neko prati. To ga je dražilo ali ne i zabrinjavalo.Spazio ga je drugog dana po napuštanju Pele, video je malu ta čku

na horizontu. Promenio je svoju putanju, skrenuo na severoistok pase zatim vratio na glavni put. Sa gusto pošumljenog brda posmatraoje kako jahač takođe menja svoj pravac.Razdaljina je bila prevelika da bi mogao da ga prepozna. Video je

samo da čovek nosi grudni oklop i uglačani šlem i da jaše navisokom šarenom sivcu. Spartanac nastavi dalje, zabrinut, jer jegranica sa Trakijom bila blizu a on nije želeo probleme sagraničarima. Zemljište koje se pružalo pred njime bilo je prepunouvala, jaruga i prevoja, koji su bili gusto pošumljeni i skoroneprohodni.Brojni potoci su se presijavali na suncu i začinjali veliku reku

Nestus, koja se ulivala u more iznad ostrva Tasos.Spartanac povede škopca u šumicu i sjaha pored potoka. Konj boje

kestena stajao je tiho, načuljenih ušiju i uzdrhtalih nozdrva, punihslatkog mirisa planinske vode. Parmenion skinu pokrivku s konja iistrlja ga busenom suve trave. Motak ga je nagovarao da uzmepastuva Besa, ali je Parmenion odabrao škopca, koji je imao sigurankorak i blagu narav. Nije bio brz ali je to nadoknađivao ogromnomizdržljivošću. Parmenion pomilova konja po njušci i povede ga kavodi. Nije bilo potrebe da ga priveže, pa ga ostavi i sede na obližnjustenu, slušajući pesmu ptica i žubor potoka.Šest godina ranije prolazio je tuda na putu ka Makedoniji i tu sreo

čarobnjaka Aristotela.– Potraži me kada ti budem potreban – rekao mu je Aristotel. Pa,

pomisli Parmenion, potreba ne može biti veća. Otkopčao je kaišsvoga šlema od štavljene kože i skinuo ga, pa prevukao prstima krozkosu vlažnu od znoja. Uprkos tome što se približavala zima, vreme

je i dalje bilo toplo i suvo, osećao je kako mu se znoj sliva niz leđaispod prsnog oklopa od kože.Fedra nije mogla da shvati zašto se obukao poput siromašnog

najamnika. Još gore, otvoreno ga je pitala zašto je uopšte prihvatiotakav zadatak.– Ti si istinska snaga Makedonije – prošaputala je. – Ti možeš

preuzeti presto. Vojska će te slušati, a Fila će imati budućnost kakvusu mu bogovi predodredili. Šta te briga za sudbinu demonskogdeteta?Nije mogao da joj odgovori. Prebacio je pokrov preko škopca i

odjahao ne okrenuvši se.Zaobišao je sela na svom posedu i zastao prvi put u malom gradu

pod planinom Kruzijom. Tu je kupio hranu, sušeno meso i voće, i zobza konja. Grad je rastao, u predgrađu su se videle nove zgrade,dokaz procvata Makedonije. Mnogi od doseljenika su bili najamnici,koji su od plata zarađenih na Filipovim pohodima kupovali zemlju.Drugi su bili obogaljeni vojnici, koji su primali dobre penzije nakonsluženja u vojsci. U gradu se mnogo radilo i Parmenionu je bilodrago kada je odjahao dalje u mir i tišinu polja.Sedeo je na steni i još jednom razmotrio problem sa kojim se

suočava. Nije imao ideju gde je Aleksandar niti zbog čega je otet, isve njegove nade su počivale na obećanjima čarobnjaka koga jesamo jedanput sreo. A šta ako su Persijanci prokrijumčariliAleksandra iz Makedonije? Pretpostavimo da ga drže kao taoca uSuzi?Kako se jedan čovek može nadati da ga spase? I ako dete umre,

zar neće onda Filip, željan osvete, povesti svoju vojsku pravo u srcePersije?Mračne misli su opsedale Parmeniona kao neki dosadni moljci i on

ih rastera, prisetivši se Ksenofonovog saveta: Kada treba da pomerišplaninu, nemoj da gledaš koliko je visoka. Samo pomeri prvi kamen.Prvi kamen je bio da pronađe Aristotela.Konja je ostavio da se odmara, a on se pope na vrh brda i pogleda

iza, u daljinu, tražeći jahača koji ga je pratio. Ali jara je lebdela nadzemljom i on nije mogao da uoči znake kretanja.Jahao je sve do sumraka, pa je napravio logor u maloj udolini u

planini. Zapalio je vatru uz jednu stenu i uživao u toploti koju je ona

širila. Narednog dana će doći do planinskog klanca, gde je prvi putsreo čarobnjaka. Moleći se da Aristotel bude tamo, on zaspa napet.Dva sata pre zore stiže u podnožje planine Kerkine. Povetarac je

bio hladan i on potera konja ka klancu uz padinu pokrivenukrečnjakom, čvršće se umotavši u ogrtač. Kada je došao na vrhbrda, ugleda četiri jahača, koji su zaprečili ulaz u klanac. Iza njih subila još dva konja. Parmenion pogleda levo i vide dva strelca sazapetim lukovima.– Lep dan za jahanje – reče nabijeni ratnik, koji dotaknu petama

krupnog crnog pastuva i krenu napred. Imao je lice sekirastog oblikai crnu bradu koja nije uspela da prikrije ožiljke od boginja.Ispod gustih veđa videle su se crne oči. Njegovi drugovi su čekali u

tišini, s rukama na mačevima.– Zaista jeste – složi se Parmenion. – Šta hoćete od mene? – Ušao

si na tračku teritoriju, Makedonče, i zahtevamo putarinu.Budi tako ljubazan da nam predaš sadržinu te kese koju nosiš na

boku.– Prvo – reče Parmenion – ja nisam Makedonac, i drugo, nije

potrebna neka pamet da bi se znalo da najamnik nema novca kadajaše ka Persiji, već kada se iz nje vraća.– Ah, tako – odgovori čovek osmehnuvši se. Imaš dobrog konja. I to

će biti dovoljno.Ratnik iznenada postade napet. Istog trena Parmenion obode konja

u trk. Strele prošištaše tamo gde je on nekoliko trenutaka ranije bio.Škopac ramenom udari pastuva, koji se snažno prope zbacivšijahača. Izvukavši mač, Spartanac jurnu na ostale jahače, ali se onirazbežaše, a zatim prikupiše i krenuše u poteru. Klanac je skretaodesno. Ostavši van vidika svojih progonilaca, Parmenion povučeuzde i okrenu konja nazad. To je bilo poslednje što su pljačkašiočekivali. Kada su ušli u krivinu, umesto da vide kako njihov plenbeži, suočili su se sa napadom.Škopac jurnu pravo među njih. Parmenion poseče po vratu jednog

jahača, koji pade na zemlju dok mu je krv šikljala iz vratne arterije.Škopac se prope i krenu kopitima ka drugom čoveku, čiji se konjspotaknu i pade. Snažni vođa ispusti bojni poklič i zamahnu kaParmenionu. Ali, Parmenion spreči divljačke udarce i uzvrati istommerom, zakačivši čoveka po licu i izbivši mu desno oko. Ostali se

razbežaše. Parmenion sjaha i priđe vođi, koji je pokušavao daustane držeći se za ranu, uzalud pokušavajući da zaustavi krvarenje.– Ti, kurvin sine! – uzviknuo je podižući mač i jurnuvši na

Parmeniona, ali on iskorači u stranu i oštricom zaseče čovekoveprepone; Tračanin se uz bolni krik sruči na zemlju. Parmenion mupreseče vrat i prekoračivši telo uhvati uzde svoga konja.– Lepo izvedeno – začu se poznati glas i Parmenion tiho opsova. –

Šta tražiš ovde, Atale?Kraljev prvak lako skoči sa šarenog sivca i priđe Parmenionu. – Nisi

previše radostan što me vidiš? Pa, dobro, to je, rekao bih bi lorazumljivo. Vidiš, zainteresivao si me svojom pričom o čarobnjacimai stenama; pomislio sam da će biti zabavno da sretnem tog čoveka.Parmenion zavrte glavom. – Radije bih spavao sa otrovnicom nego

putovao u tvome društvu. Vrati se u Pelu.Atal se zlobno osmehnu. – Poznat si kao razuman čovek,

Spartanče. Poštujem te zbog toga. Ali sada se ne služiš logikom.Pretpostavimo da taj čarobnjak može da te dovede do dečaka; zar

misliš da možeš da ga spaseš potpuno sam? Možda ti se ne sviđamParmenione, ali ne možeš pobiti činjenicu da sam ja najboljimačevalac u Makedoniji.– Nije u tome stvar – prasnu Parmenion.– Nego u čemu?– Ne mogu ti verovati – odgovorio je Spartanac.– I to je sve? Bogova mi, čoveče, šta ti misliš, da ću ti prere zati

grkljan na spavanju?– Možda. Ali nećeš imati prilike, jer ja putujem sam. – Ja mislim da

to nije pametno – začu se treći glas i obojica se okenuše i videšesedokosog čoveka kako prekrštenih nogu sedi na zaravnjenoj steni.– Krećeš se veoma tiho – prošaputa Atal izvlačeći svoj mač. – Tako

je, mladi Atale. A sada vrati mač u korice jer bi bilo nepristojnonapasti čoveka koji staje na tvoju stranu u raspravi. Aristotel pogledau Parmeniona. – Mislim da ćeš videti da će ti kraljev prvak biti odkoristi tokom tvoje potrage. I veruj mi, biće ti potrebna pomoć dapovratiš princa.– Gde ga drže? – upitao je Parmenion.– U kraljevstvu prokletih – odgovori čarobnjak. Skočivši sa stene,

on krenu ka litici koja se nadnosila nad njima i nestade. Ne obazirući

se na Atala, Parmenion povede konja i krenu za Aristotelom.Kao i ranije, naizgled čvrsta stena nije bila tvrđa od magle i čovek i

konj se nađoše u hladnoj pećini, s čije su kupolaste tavanicestalaktiti visili poput zmajskih zuba. Škopcu se nije dopalo to vlažno ihladno mesto, pa zadrhta. Parmenion ga potapša po vratu šapućućimu umirujuće reči. Atal prođe kroz zid iza njega.– Nije ti bilo dosta zabave? – upita ga Parmenion. – Skoro –

odgovori mačevalac. – Kuda je otišao? Parmenion pokaza kaudaljenom, zlatnom sunčevom zraku i njih dvojica krenuše, izašavšiiz širokog ulaza u pećinu negde iznad zelene doline.Uzjahavši konje uputiše se ka kući belih zidova, koja je bila

sagrađena pored planinskog potoka. Tamo ih je sačekao Aristotelsedeći za stolom, sa vinom i hranom.– A sada da pređemo na svrhu vaše posete – reče kada se obed

završio. – Dete Aleksandar nije više među nama.– Hoćeš da kažeš da je mrtav? – prošišta Atal. – Ne verujem u to!– Nije mrtav – reče strpljivo Aristotel. – Prizvan je kroz ka piju u

paralelni svet, zato su stražari rekli da su videli zvezde u hodniku.Da biste ga spasli, morate otići u taj svet. Ja vam mogu pokazati

put.– Ovo je besmislica – zagrme Atal ustajući od stola. – Zar ćeš

sedeti i slušati ove budalaštine? – upitao je Spartanca.– Pre nego što doneseš svoj sud – reče mu Parmenion – pogledaj

oko sebe. Gde su planine preko kojih smo projahali? Gde je rekaNestus? Zar ne vidiš da smo već u drugom svetu?– To je nekakav trik – promrmlja Atal pogledavši prema

nepoznatom horizontu.Ne obazirući se na njega, Parmenion se okrenu ka Aristotelu. –

Zbog čega su oteli dečaka?Aristotel se nagnu napred i nasloni laktove na široki sto. – Tamo

postoji kralj, opsednut čovek. On žudi za besmrtnošću. Da bi jedostigao, mora proždrati srce posebne žrtve. Njegovi sveštenici sumu rekli za zlatno dete, posebno dete.– Taj svet, da li je poput našeg? Možemo li se snaći u njemu? –

upita Spartanac.– Ne mogu vam tačno reći – odgovori mu čarobnjak. – Postoje

velike sličnosti ali i neverovatne razlike. Tamo ima kentaura i svih

ostalih stvorenja iz vaših mitova, vukodlaka i harpija, gorgona istvorenja tame. To je svet magije, moj prijatelju. Pa ipak, grčki svet jeto.– Kralj o kome si govorio, ima li ime?– Filipos, kralj Makedonjana. I pre no što upitaš, odgovor je da, on

je sličan kralju kome služiš.– Ovo je ludo – podsmehnu se Atal. – Zašto sediš i slušaš te

gluposti?– Kao što sam ti i pre rekao – hladno odgovori Parmenion –

slobodan si da se vratiš u Pelu. A što se mene tiče, ja ću ići u tudrugu Grčku. Pronaći ću princa. Hoćeš li ići sa mnom, Aristotele?Čarobnjak odmahnu glavom i skrenu pogled. – Ne mogu, još uvek.

Ma koliko da to želim.– Previše opasno za tebe, čarobnjaku? – podrugnu mu se Atal. –

Zaista jeste – složi se Aristotel bez trunke srama. –Ali ću doći kadabudem mogao, da vas povedem kući. Ako preživite.

KNJIGA IIŠUME OLIMPA,

352. pre n. e.Progonioci nisu bili na velikom rastojanju od njih kada je Kamiron

počeo da se penje uz obronke planine. Aleksandar pogleda usnežne vrhove i zadrhta.– Koliko visoko ćemo ići? – povika on.– Do Hironove pećine – odgovorio je kentaur – na krovu sveta.

Aleksandar se osvrnu. Makedonjani su bili dovoljno blizu tako da jevideo sjajni amblem u obliku zrakastog sunca na njihovim crnimgrudnim oklopima, kao i sjajne vrhove njihovih kopalja. Kamiron jenastavio da galopira, naizgled neumorno, i dečak se čvrsto uhvati zakestenjastu grivu. – Koliko još ima? – povika Aleksandar.Kamiron zastade na tren i pokaza na šumu koja se poput magle

držala za obronak planine. – Tamo! Makedonjani nas neće pratiti.Ako to ipak budu učinili, onda će umreti. Napevši mišiće svojih

zadnjih nogu, kentaur velikom brzinom polete napred, zamalozbacivši dečaka galopirajući ka drveću.Kada su se približili šumi, četiri kentaura im izađoše u susret. Svi su

bili manji od Kamirona i samo dvojica su imala bradu. Naoružanilukovima, oni formiraše liniju, iščekujući. Kamiron stade ispred njih.– Šta ti tražiš ovde, otpadniče? – upita vođa, kentaur bele glave i

zlatnih bokova.– Idem do Hironove pećine – odgovori Kamiron snebivajući se. –

Makedonjani nas progone.– Ti nisi dobrodošao ovde – reče drugi. – Donećeš nam nevolje. –

To je Hironovo naređenje i ja ga moram poštovati – usprotivio seKamiron.– Ulizice! – podrugnu se treći kentaur. – Šta je tebi taj čovek? Da li

si ti rob njegovih hirova?– Ja nisam ničiji rob – reče Kamiron dubljim glasom. Aleksandar je

osetio kako se kentaurovi mišići napinju. Nagnuvši se unazad, dečkopodiže ruku i privuče pažnju pridošlica.– Da li želite da predate jednog od svojih vašim neprijateljima? –

upita ih.

– Govori samo kada ti se neko obrati, čoveče! – prasnu belobradivođa.– Ne – odgovori Aleksandar. – Odgovori na moje pitanje, ili si tolika

kukavica da ćeš ćutati zbog stida?– Pusti me da ga ubijem, oče! – povika mladunac stavljajući strelu

na luk.– Ne? –zagrme belobradi. – Neka prođu!– Ali oče…– Neka prođu, rekao sam. Kentauri se pomeriše u stranu i Ka miron

galopom uđe među drveće. Tu je bilo još kentaurskog roda, svinaoružani lukovima. Aleksandar se okrenu da vidi Makedonjane kojisu se pojavili na vrhu uspona i začu njihove krike kada prvi roj strelapade među njih. Ali bitka utihnu kada su zašli dublje u šumu.Kamiron je bio tih dok su išli, ali je Aleksandar osetio dubinu

njegovog bola. Dečak se nije mogao setiti ničega što bi mogao dakaže i samo se još bolje namesti na širokim leđima. Napokondođoše do čistine ispred ulaza u pećinu. Kamiron ukasa unutra ispusti Aleksandra na zemlju.– Nema ni traga od Hirona – reče kentaur dok su mu se oči širile od

gneva.– Mogu li da ti se zahvalim? – upita Aleksandar prilazeći mu. –

Spasao si mi život i bio si veoma hrabar.– Ja sam najhrabriji od svih – reče Kamiron. – I najsnažniji –

dodade podigavši ruku i nape svoje ogromne mišiće.– Zaista jesi – složi se dečak. – Nikada nisam video nekoga

snažnijeg.Kentaur okrenu glavu. – Gde je Hiron, dečače? Ti reče da će on biti

ovde.– Ne – reče polako Aleksandar. – Rekao sam da je tražio da me

dovedeš ovde, u sigurnost. Rekao mi je da ti se može verovati,pričao mi je o tvojoj hrabrosti.– Ja sam povređen – iznenada reče Kamiron dodirujući rukom

plitku ranu na svome boku. Krv je već počela da se zgrušava okorane, ali je tekla niz prednju nogu i zamrsila krzno.– Da imamo vode, očistio bih ti ranu – ponudi se dečak. – Zašto

Hiron nije ovde? Zašto nikada nije ovde? Potreban mi je.

Glas mu je iznenada postao molećiv; osetio je strah. – Hirone! –povika on a zvuk je odjekivao pećinom. – Hirone!– Doći će – obeća Aleksandar. – Ali se ti moraš odmoriti. Čak i neko

ko je jak poput tebe mora da je umoran nakon onakve trke.– Nisam umoran. Ali sam gladan – reče i tamne mu se oči

prikovaše za dečaka.– Reci mi nešto o sebi – uporan je bio Aleksandar. –Nikada nisam

upoznao kentaura, iako sam čuo priče o njima.– Neću da pričam, hoću da jedem – prasnu Kamiron, okrenu se i

kasom ode iz pećine. Aleksandar sede na kamen. I on je bio gladan iumoran, ali se nije usuđivao da zaspi dok je nepredvidivi Kamironbio u blizini. Nakon nekog vremena on odluči da istraži pećinu. Nijebila duboka a mala proširenja su izgledala kao delo ljudskih ruku.Ušavši u prvu nišu, Aleksandar je primetio da je kamen desnog zida

malo drugačije sive boje od ostalih zidova. Pokušao je da dodirnekamen ali mu je ruka prošla kroz njega; oprezno je zakoračio i našaose s one strane zida u raskošno nameštenoj sobi. Zidovi su bilioslikani scenama iz Homerovih epova – drveni konj pred kapijamaTroje, Odisejev brod pored ostrva sirena, scena kada Kirka pretvaračoveka u svinju, a uz slike su bile i svilene dra perije.Prišao je prozoru i pogledao u okean koji je svetlucao na suncu.

Odatle je mogao da vidi da je zgrada od belog mermera i sa brojnimstubovima. Bila je veća od palate njegovog oca u Peli i beskonačnolepša. Dečak je polako istraživao sobe. Biblioteke su bile posvuda,na stotine svitaka ležalo je na brojnim policama a sobe su bile punestatua i slika. U jednoj od soba je naišao na skice životinja, ptica,lavova i stvorenja nemogućih oblika, sa vratom dva puta dužim odtela ili nosem koji je visio do zemlje. Najzad je stigao i do kuhinje. Tusu šunke visile na kukama, burad su bila puna jabuka, u vrećama subile sušene kajsije, kruške i breskve kao i drugo voće kojeAleksandar ranije nije video. Seo je za široki sto i sve isprobao, aonda se setio kentaura. Pronašao je srebrni pladanj i natovario nanjega voće i razne vrste mesa pa se vratio nazad u prvu prostoriju iponovo prošao kroz nestvarni zid pećine.– Gde si bio? – povika Kamiron. – Svuda sam te tražio. – Išao sam

da ti donesem nešto za jelo – odgovorio je Aleksandar, prilazećikentauru i pružajući mu pladanj. Kamiron ga bez reči uze i poče da

trpa hranu u svoja ogromna usta, meso i voće zajedno. Konačno jepodrignuo i odložio tanjir.– Bolje – reče. – Sada hoću Hirona.– Zašto te ostali kentauri ne vole? – upita Aleksandar brzo

menjajući temu.Kamiron savi noge i spusti se na pod pećine posmatrajući svojim

crnim očima zlatokosog dečaka. – Ko ti kaže da me ne vole?Ko ti je to rekao?– Niko mi nije rekao. Video sam kada su izašli iz šume. – Ja sam

jači od njih – reče kentaur. – Nisu mi potrebni. Niko mi ne treba.– Ja sam ti prijatelj – reče mu Aleksandar.– Meni nisu potrebni prijatelji – zagrme Kamiron – Nijedan! – Ali,

zar nisi usamljen?– Ne. Da, ponekad – priznade kentaur. – Ali ne bih bio kada bih

samo mogao da se setim ponečeg. Zašto sam bio u šumi u kojojsam te našao? Ne sećam se da sam otišao tamo. Ponekad sam takozbunjen. Nekada nisam bio takav. Znam da nisam. Mislim da nisam.Tako sam umoran.– Odspavaj malo – reče Aleksandar. – Bolje ćeš se osećati nakon

odmora.– Da. Spavati – prošaputa kentaur. Iznenada podiže pogled. – Ako

Hiron ne bude ovde ujutro, ubiću te.– Razgovaraćemo o tome sutra ujutro.Kamiron klimnu i glava mu pade na grudi. U momentu mu disanje

postade dublje. Aleksandar je sedeo i u tišini ga posmatraoosećajući kako njegova usamljenost nestaje. Ponovo izmaglicaobujmi stvorenje, uskovitlana i uzdrhtala, i na kraju se iz nje pojaviusnulo obličije Hirona pored konja Kajmala. Aleksandar priđe ilagano dodirnu maga po ramenu. Hiron se probudi i zevnu.– Dobro si učinio, dečače – reče on. – Znao sam da je rizično to što

te ostavljam s njime, ali si znalački ovladao situacijom.– Ko je on? – upita princ.– Poput ostalih stvorenja i on je spoj konja i čoveka, delom mene a

delom Kajmala. Ranije sam mogao da ga obuzdavam, ali je sadapostao jači i retko ga puštam da oživi. Ali sam morao da rizikujem jernas Kajmal ne bi mogao obojicu nositi i ne bismo pobegliMakedonjanima.

– Ostala stvorenja su ga nazvala otpadnikom. Oni ga mrze. – Pa, toje malo duža priča. Kada sam prvi put oprobao magiju spajanja,izgubio sam vlast nad Kamironom i on je odjahao pravo u njihovoselo. Hiron se osmehnu i odmahnu glavom. – Nisam uzeo u obzirtrenutak u kojem smo se spojili. Kajmal je bio u sezoni pare nja itražio je mladu ženku. Kamiron, pun gotovo dečačkog oduševljenjapokušao je da osvoji pažnju nekoliko ženki u selu. Mužjaci nisublagonaklono gledali na to, pa su ga prognali iz šume.– Shvatam – reče dečak – Stvarno? Ti si četvorogodišnjak pun

iznenađenja.– Reci mi zašto Kamiron traži tebe. Vi se nikada niste mogli sresti.

Kako on uopšte zna za tebe?– Dobro pitanje, Aleksandre. Imaš oštar um. Kajmal me zna i stalo

mu je do mene, na neki njegov osoben način. Kada spajanje počne,krajnji rezultat je novo stvorenjen, Kamiron, koji je deo nas obojice,pa ipak nije nijedan od nas. Deo, veći deo koji je Kajmal, žudi da seponovo sretne sa svojim gospodarem. To je bilo tužno, jednom samprobao i više se neće ponoviti. Ali, Kamiron je ipak interesantanstvor. Poput konja, lako se uplaši ali je ipak sposoban za velika dela.Ustajući, Hiron povede dečaka kroza zid niše u palatu s druge

strane. – Ovde ćemo biti bezbedni neko vreme. Ali čak i moje moćine mogu dugo odoleti Filiposu.– Zašto me traži, Hirone?– Ima moć bogova, ali je ipak smrtan. Želi večni život. Do sada je

začeo šestoro dece i svu je žrtvovao bogu Ahrimanu, bogu tame. Alijoš uvek nije besmrtan. Pretpostavljam da su te njegovi svešteniciprizvali jer ti treba da budeš sedma žrtva. Vidim i zašto.Ti si izvanredan dečak, Aleksandre, a u tebi je i sila tame. Filipos

želi da se napoji tom silom.– Neka mu je – reče dete. – Za mene je to prokletstvo, ništa više.

Reci mi, kako to da te mogu dotaći a da ne osetiš bol?– Na to nije lako odgovoriti, mladi prinče. Moć koju poseduješ, ili

koja poseduje tebe, slična je onoj koja vlada Filiposom. Pa ipak, onesu različite. Posebne. Tvoj demon, ako tako hoćeš, želi tebe, ali muje potrebno da ti živiš. Zbog toga on spava kada sam ja u blizini, jerzna da sam ja jedina tvoja nada za opstanak.

– Govoriš o mojoj moći kao da ona nije deo mene. – I nije – rečemag. – To je demon, moćan demon. Njegovo ime jeKadmil. I on želi da te poseduje.Aleksandar iznenada oseti da mu se usta suše, a ruke tresu. – Šta

će mi se desiti ako on pobedi?– Bićeš poput Filiposa. Ali to je planina na koju se moraš popeti

nekog drugog dana. Hrabar si i nesalomivog duha, Aleksandre.Možda ćeš uspeti da ga obuzdaš. Pomoći ću ti na svaki način. –

Zašto?– Dobro pitanje, dečače, pa ću ti odgovoriti – uzdahnu mag. – Pre

mnogo vremena, po tvome računu pre dvadeset ili više godina,naloženo mi je da podučavam jedno dete. I ono je bilo posednuto.Naučio sam ga svemu što sam znao, ali to nije bili dovoljno. Postao

je demonski kralj. A sada si ti ovde.– Ali nisi uspeo sa Filiposom – primeti Aleksandar. – Ti si snažniji –

reče mu Hiron. – Reci mi, da li postoji neko u tvome svetu sadovoljno pameti da te potraži?Aleksandar klimnu. – Parmenion. On će doći po mene. On je

najveći general i najbolji ratnik u Makedoniji.– Motriću na njega – reče Hiron.KAMENI KRUG,

vreme nepoznatoAristotel je poveo makedonske ratnike u prastaru šumu koja se

nalazila u dolini, toliko dubokoj da im se činilo da su sišli pod zemlju.Tu je raslo ogromno drveće, sa stablima deset puta debljim odhrastova u Makedoniji i granama toliko isprepletenima da su potpunoskrivale nebo. Zemljište je do visine članaka bilo pokriveno istrulelimostacima biljaka, pa su ratnici vodili svoje konje iz straha da bi moglizapeti kopitom o skriveni koren, ili stati u neku rupu i slomiti nogu.Nije se čula pesma ptica. Vazduh je bio hladan, bez daška vetra.

Napredovali su u tišini; najzad, Aristotel koji je bio na čelu, stiže domale čistine. Atal duboko udahnu kad oseti sunce na koži.Ugledali su okolo ogromne kamene stubove, nisu bili okrugli niti u

obliku blokova, već od komada granita u obliku trougla, gruboobrađeni i tri puta viši od čoveka. Neki su bili oboreni a drugi napukli.Parmenion uđe u središte kruga i stade pred oltar koji se nalazio na

mermernom bloku. Prevukao je prstima preko kanala za oticanje krvii okrenuo se ka Aristotelu.– Ko je ovo napravio, ovaj hram?– Akađani. Istorija je taj narod zaboravila, nestali su. Njihova dela

su poput prašine na vetru vremena.Atal zadrhta. – Ne sviđa mi se ovo mesto. Zašto smo došli ovde? –

Ovo je kapija za onu drugu Grčku – odgovori mu Aristotel.Vas dvojica ostanite ovde, pored oltara. Ja ću pripremiti čin

otvaranja.Aristotel se uputi ka spoljašnjem krugu i sede na travu, zatim

prekrsti noge, zatvori oči a ruke ukrsti preko grudi.– Šta misliš, kakav će nam izgovor dati kada se nikakva vrata ne

budu otvorila? – upita Atal, silom se osmehujući. Parmenion pogledau hladne plave oči mačevaoca i vide strah.– Sada bi bilo pravo vreme da povedeš svoga konja van ovog

kruga – reče on blagim glasom.– Misliš li da sam se uplašio?– Zašto da ne? – uzvrati mu Parmenion. – Ja jesam. Atal se opusti.

– Spartanac uplašen? Dobro to prikrivaš, Parmenione.Koliko dugo…Svetlost obasja krug a konji zanjištaše i uplašeno se propeše.

Ratnici čvršće stegnuše uzde pokuš avajući da umire preplašeneživotinje. Svetlost prekri potpuna tama tako da obojica pomisliše da

su oslepeli. Parmenion trepnu i pogleda u nebo. Postepeno je, kakosu mu se oči navikavale na mrak, razaznavao zvezde na nebu.– Mislim – reče tihim glasom – da smo stigli.Atal potapša šarenog sivca i ode do ivice kruga, pa pogleda ka

planinama i dolinama na jugu. – Ja znam ovo mesto – reče. –Pogledaj tamo! Zar to nije Olimp? Okrenuo se na sever i upro prstomka srebrnoj traci velike reke. – A ono je reka Haliakmon. Ovo nijedrugi svet, Parmenione!– Rekao je da izgleda poput Grčke – podseti ga Spartanac. – Ja i

dalje ne verujem u to.– Šta ti je potrebno da bi se uverio? – upita Parmenion vrteći

glavom. – Prošao si kroz čvrsti kamen planine i u otkucaju srca izpodneva prešao u ponoć. Pa ipak se držiš verovanja da je sve ovoneka prevara.

– Videćemo – promrmlja Atal, vraćajući se do konja i odvezujući ga.– Hajde da pronađemo mesto za logorovanje. Ovde je previšeotvoreno da bismo palili vatru. Mačevalac skoči na sivca i pojaha kašumi na jugu.Dok se Parmenion spremao da pođe za Atalom, začu u sebi

Aristotelov glas, slab i dalek. – Ima toliko toga što bih želeo da tikažem, prijatelju – govorio je čarobnjak – ali ne mogu. Tvojeprisustvo u ovome svetu je izuzetno važno, ne samo zbogspasavanja princa.Mogu da ti dam samo dva saveta: prvo, treba da znaš da neprijatelj

tvoga neprijatelja može biti tvoj prijatelj, i drugo, idi u Spartu. Smatrajje za svetionik koji pomaže brodu u nevolji. Sparta je ključ!Glas utihnu a Parmenion uzjaha svoga konja i krenu za Atalom.

Njih dvojica se ulogoriše uz potok koji je krivudao kroz šumu. Vezalisu konje i sedeli u tišini uživajući u toploti plamenova.Parmenion se ispruži i zatvori oči, razmišljajući o rešenju

zagonetke: kako pronaći jedno dete u nepoznatoj zemlji?Aristotel je jedino znao da dete nisu zarobili Makedonjani. Nekako

im je pobegao. Ali i pored svojih moći čarobnjak nije znao gde jedete. Bilo mu je jasno samo da se dete pojavilo u blizini Olimpa i daga Makedonjani i dalje traže.Umotavši se u svoj ogratač, Parmenion zaspa.Probudio se u neko doba noći i začuo šapat i smeh koji je odjekivao

šumom. Seo je i pogledao ka Atalu – spavao je pored ugasle vatre.Ustao je i pokušao da odgonetne odakle smeh dopire.U daljini je ugledao treperava svetla, ali ga je drveće i rastinje

onemogućavalo da razazna prirodu svetlosti. Prišao je Atalu idodirnuo ga, a on se odmah probudio i skočio s mačem u ruci.Dajući mu znak da ćuti, Parmenion pokaza ka treperavim svetlima ipoče da im se prikrada. Atal ga je pratio, spreman da upotrebi mač.Najzad dođoše do kružne čistine, gde su baklje i vatre gorele u

gvozdenim korpama okačenim o drveće. Grupa mladih devojaka uraznobojnim hitonima sedela je u krugu i pila vino iz zlatnih pehara.Jedna od žena ustade i uzviknu neko ime. Istog trena malo

stvorenje pritrča s bokalom vina i napuni njen pehar. Parmenionoseti kako Atalova napetost raste; stvorenje, ne više od deteta,

šiljatih ušiju i glatkog torza, sa nogama jarca, rascepljenih kopita, biloje zapravo satir.Dotakavši Atala po ruci, Parmenion se povuče, pa se zajedno

vratiše do svog logora.– Šta misliš, da li su to bile nimfe? – upita Atal. Parmenion slegnu

ramenima. – Ne znam – priznade. – Malo sam pažnje obraćao namitove i legende dok sam bio dete. Sada žalim što ih nisam pažljivijeproučavao.Iznenada, udaljenog smeha nestade i začuše se jezivi krici.

Izvukavši mačeve, oni potrčaše među drveće. Parmenion prvi izbi načistinu.Svuda je bilo naoružanih ljudi. Neke od žena su pobegle ali su bar

četiri oborene na zemlju a ratnici sa crnim ogrtačima su klečali okonjih. Dva vojnika su jurila za jednom devojkom. Parme nion potrčanapred i preseče vrat prvom, pa odbi udarac drugog ra t nika; baciose napred, ramenom udario u čoveka i oborio ga.Sudaranje sečiva privuklo je ostale ratnike i oni pustiše žene i

potrčaše u bitku. Bilo ih je barem deset i Parmenion odstupi. – Ko si,za ime Hada, sad pa ti? – upita crnobradi ratnik, koji s uperenimmačem priđe Parmenionu.– Ja sam tvoja smrt – odgovori Spartanac.Čovek se mračno osmehnu – Da nisi možda polubog? Ponovo

rođeni Herakle, možda? Misliš li da možeš ubiti deset Makedonjana?– Možda i ne – složi se Parmenion kada vojnici formiraše polukrug

oko njega – ali ću početi s tobom.– Ubijte ga! – naredio je čovek.U tom trenutku pojavi se Atal iza kruga i zabi nož u leđa jednog

ratnika a drugog poseče po licu. Parmenion skoči napred kada sevojnici okrenuše da se suoče sa novom pretnjom. Crnobradi ratnik jeblokirao njegov prvi udarac ali mu Parmenion drugim udarcempreseče arteriju na preponama.Atal je bio u nevolji, svom snagom se branio od četvorice

napadača, dok su se ostala trojica okrenula ka Parmenionu.Spartanac ponovo odstupi a zatim se baci na jednog vojnika i zabimu mač u vrat; napadač se zatetura a Parmenion umalo ne izgubiravnotežu.

Vojnik potrča ka njemu, ali se Parmenion spusti na koleno i probodemu stomak, a zatim skoči izvukavši mač da se suoči sa ostalima kojisu mu prilazili.– Upomoć, Parmenione! – povika Atal. Bacivši se ulevo, Parmenion

se zakotrlja, pa skoči i potrča preko čistine. Atal je jednog ubio adrugog ranio, ali se, prislonjen leđima uz hrast, borio okrvavljenoglica i ruku.– Uz tebe sam! – povika Parmenion, pokušavajući da privuče

pažnju napadača. Kada se jedan okrenuo ka Parmenionu, Atalispruži mač i ubode ga u vrat. Jurnu onda postrance na ratnike isagnu se pred udarcem koji mu skinu šlem sa glave.Parmenion mu pritrča; dva Makedonca stadoše leđa uz leđa

naspram četvorice vojnika.Zaglušujući urlik odjeknu među drvećem i Makedonjani sa užasom

u očima pobegoše sa čistine.– Tako mi Zevsa, ovo je bilo blizu – reče Atal.– Još nije gotovo – prošaputa Parmenion.Iz šume se pojaviše tri ogromna čoveka, svaki viši od sedam stopa.

Onaj sa glavom bika nosio je veliku sekiru dvostrukog sečiva.Na licu drugog, gotovo ljudskom, bilo je veliko oko sa dve zenice na

sredini čela; on je nosio palicu načičkanu ekserima. Treći je imaoglavu lava i bio je bez oružja ali su mu se ruke završavale kandžamadu gim kao noževi. Iza njih su se skupile žene, s pogledom punimstraha.– Skloni mač – naredi Parmenion.– Mora da si poludeo!– Učini to, brzo! Oni su ovde da bi zaštitili žene. Možda možemo

razgovarati s njima.– Sanjaj, Spartanče – prošaputa Atal dok su se demonske zveri

približavale, ali je vratio svoj mač u kanije, i njih dvojica stadošeispred čudovišta. Kiklop priđe bliže, podižući svoju okovanu batinu.– Ti – ubio – Makedonjane. Zašto? – upita dubokim glasom. Reči

su se prolamale iz njegovih usta.– Napali su žene – reče Parmenion. – Mi smo im priskočili u

pomoć.– Zašto? – ponovo upita čudovište i Parmenion pogleda u palicu

koja je visila iznad njegove glave.

– Makedonjani su naši neprijatelji – odgovori užasnut, skrenuvšipogled sa oružja.– Sva …ljudska… bića…su…naši…neprijatelji – reče kiklop. Zver s

lavljom glavom se nadnese nad mrtvog vojnika i iščupavši mu ruku,poče da je žvaće. Ali su sve vreme njegove smeđe oči bile prikovaneza Parmeniona. Minotaur priđe sleva i spustivši svoju rogatu glavupogleda u Spartančevo lice. Šaputavim glasom, koji iznenadiParmeniona nežnošću i savršenon intonacijom, on mu se obrati –Reci mi, ratniče, zašto vas ne bismo ubili?– Prvo mi reci zbog čega biste nas ubili? – odgovorio mu je

Parmenion.Minotaur sede, pozivajući Spartanca da mu se pridruži. – Vaš soj

nas svuda uništava. Nema zemlje, sem jedne, gde su naši životibezbedni. Nekada je cela ova zemlja bila naša a sada se krijemo pošumama. Uskoro neće biti nijednog pripadnika starijih rasa, sinovi ikćeri Titana će nestati zauvek. Zašto bi trebalo da te ubijem? Zatošto će iako si ti možda dobar i plemenit, tvoji sinovi i sinovi tvojihsinova loviti moje i sinove mojih sinova. Da li te odgovorzadovoljava?– Dobar je – složi se Parmenion – ali ipak ima jednu manu. Ako me

ubiješ, onda će moji sinovi imati razlog da te mrze, a to je dovoljnoda se obistini tvoje predviđanje. Ali ako postanemo pri jatelji, onda ćemoji sinovi moći da te upoznaju i posmatraće te drugim očima.– Kada se tako nešto desilo? – upita minotaur.– Ne znam. Mogu da govorim samo u svoje ime. Međutim, ako čin

spasavanja ima za ishod pogubljenje bez razmatranja, čini mi se dase onda ne razlikujete mnogo od Makedonjana. Sinovi Titanasigurno mogu da pokažu veću zahvalnost.– Mudro zboriš. Sviđa mi se to što nema straha u tvojim očima. I

dobar si borac, takođe. Ja sam Bront. Ovo su moja braćaSterop i Argej.– Ja sam Parmenion. Ovo je – moj drug Atal.– Nećemo vas ubiti – reče Bront – ne sada. Darujemo vam život. Ali

ako opet budete hodali našom šumom, vaši životi biće bezvredni.Minotaur ustade i krenu nazad.– Čekaj! – povika Parmenion. – Tražimo dete iz našeg sveta koje je

oteo kralj Makedonjana. Možeš li nam pomoći?

Minotaur okrenu svoju veliku glavu. – Makedonjani su pre dva danajurili kentaura. Rekli su da je on nosio dete zlatne kose.Išli su na jug, u šumu kentaura. To je sve što znam. Šuma je

zabranjena za sve ljude, osim za Hirona. Kentauri vam neće dozvolitida pro đe te. Niti će hteti da razgovaraju sa vama. Pozdrav će vambiti stre la u srce ili oko. Budite na oprezu!Atal pesnicom raspali Parmeniona po bradi i obori ga. Spartanac

pade kao proštac a zatim se okrenu na leđa i pogleda u razjarenogMakedonca, koji se nadneo nad njega stisnutih pesnica, dok mu seiz plitke posekotine na obrazu i dalje slivala krv.– Ti bedni kurvin sine! – prošišta Atal – Šta si, za ime Hada, mislio?

Deset ljudi! Tako mi Herakla, mogli smo da izginemo!Parmenion sede i protrlja bradu, a zatim se uspravi. – Nisam

razmišljao – priznade.– Izvrsno! – podsmehnu se Atal. – Ali ne bih voleo da to bude

urezano na mome grobu: Atal je umro zato što strateg nijerazmišljao.– Neće se ponoviti – obeća Spartanac, ali mačevalac se nije mogao

smiriti.– Želim da znam zašto se to desilo sada. Hoću da znam zašto je

prvi general u Makedoniji poleteo u pomoć ženama koje ni nepoznaje. Bio si u Metoni, Amfipolju i u desetini drugih gradova kadaih je vojska opljačkala. Nisam te video kako trčiš ulicama ipokušavaš da zaštitiš žene i decu. Šta je to različito ovde?– Ništa – odgovori Spartanac. – Ali grešiš. Nisam bio u tim

gradovima kada bi počela silovanja i ubistva. Ja sam organizovaonapade, ali kada bi zidovi bili probijeni, moj posao bi bio gotov.Ne želim da umanjim odgovornost za varvarsko ponašanje koje bi

zatim usledilo, ali ono nikada nije rađeno u moje ime, niti bih jaučestvovao u tome. A što se tiče moga postupka danas, priznajemda je neoprostiv. Mi smo ovde da bi smo spasli Aleksandra a ja samdoveo u pitanje naš pohod. Ali rekao sam ti, neće se ponoviti.Nemam ništa više da dodam.– Pa, ja imam. Ako ikada odlučiš da izigravaš romantičnu budalu,

ne očekuj da stanem uz tebe.– Nisam očekivao tvoju pomoć ni malopre – reče Parmenion

gledajući ga u oči a lice mu se uozbilji. – I znaj ovo Atale, ako me još

jednom udariš, ubiću te.– Samo ti sanjaj – odgovori mačevalac. – Nikada neće svanuti taj

dan kad ćeš me ti pobediti, mačem ili kopljem.Parmenion je taman hteo da mu odgovori, kad primeti kako

nekoliko žena prelazi čistinu idući ka njima. Prva se duboko poklonipred ratnicima a zatim podiže pogled, stidljivo se osmehujući.Bila je vitka, zlatne kose i ljubičastih očiju, lica izuzetne lepote. –

Zahvaljujemo vam na pomoći, gospodari – reče slatkim glasom,gotovo pevušeći.– Bilo nam je zadovoljstvo – odgovori joj Atal. – Koji pravi muškarac

ne bi tako postupio?– Povređen si – reče ona prišavši i dodirnuvši mu lice. – Moraš nam

dopustiti da se pobrinemo za tvoje rane. Imamo lekoviti prah i bilje.Ne obraćajući pažnju na Parmeniona, žene se skupiše oko Atala,

povedoše ga do oborenog debla i sedoše pored njega. Mladadevojka u haljini svetloplave boje sede u krilo Atalu, i uze širokizeleni list, koji stavi preko rane. Kada je sklonila list, posekotina jenestala, a koža je izgledala glatka i bez ožiljka. Druga žena ponovipostupak na ratnikovoj levoj podlaktici.Na ivici šume pojavi se satir i doskakuta do Parmeniona nudeći mu

vrč sa vinom. Spartanac mu se zahvali i sede, i satir ode uznemirenose osmehujući.Pokušaj spasavanja žena bio je sve ono što je Atal opisao,

romantičan, glup i, s obzirom na odnos snaga, samoubilački.Parmenion je bio loše raspoložen pa sede podalje od grupe.Razmišljajući o onome što se desilo, setio se tihog zadovoljstva kojeje osetio posmatrajući žene, setio se besa koji ga je obuzeo kada jezačuo njihove krike. Slike su mu letele pred očima, kao da su seotvorila skrivena vrata njegove duše, i on ponovo vide decu Metonenemarno nabacanu na gomilu, vide brdo mrtvih.Grad je trebalo da bude uništen i Parmenion je projahao kroz njega

nadgledajući rušenje. Zastao je na trgu glavne pijace, gde su bilapostavljena kola za uklanjanje leševa.Nikanor je jahao pored njega. Okrenuvši se izranavljenom ratniku,

Parmenion mu je postavio jednostavno pitanje.– Zašto?

– Šta zašto, prijatelju? – odgovorio je Nikanor začuđeno. – Deca.Zašto su pobijena?Nikanor je slegnuo ramenima. – Žene su odvedene na tržnice

robova u Aziji a muškarci u Pelagoniju da tamo grade novautvrđenja.Više niko ne kupuje malu decu.– I to je odgovor? – prošaputao je general. – Niko ih više ne

kupuje?– Kakav drugi odgovor može biti? – odgovorio je ratnik. Parmenion

je odjahao iz grada ne okrenuvši se, odlučan da više nikada nepogleda plodove takvih pobeda. U začaranoj šumi, u kojoj senalazio, to saznanje ga snažno pogodi; poneo se kukavički.Kao general, pokrenuo je događaje koji su doveli do tih strahota i

verovao da to što nije prisustvovao pokolju može da mu umanjikrivicu. Srknuo je vino, osetivši da je teret tuge koju nosi preveliki isuze mu krenuše niz obraze; samopoštovanja nestade.Nije znao kada je utonuo u san, ali se probudio u mekom krevetu, u

sobi sa zidovima od isprepletane loze i krovom od lišća.Osećao se sveže i bez tereta na duši, pa je sklonivši pokrivač

spustio noge na pod zastrt mahovinom, mekom i svežom podnjegovim stopalima. Nije bilo vrata i on razgrnu lišće. Zaslepljujućasunčeva svetlost pokulja unutra; izašao je na široko jezero oivičenostablima hrasta i privikavajući se na svetlost, začuo žubor vode.Okrenuo se i ugledao vodopad koji je padao preko belog mermera,

puneći duboki bazen oko koga je sedela grupa žena. Druge suplivale po kristalno čistoj vodi, smejući se i prskajući jedna drugu aod kapljica su se stvarale male duge.Kada je Parmenion krenuo ka grupi žena, visoka fi gura se pomeri s

njegove desne strane; on ugleda Bronta, minotaura.Stvorenje se nezgrapno pokloni, spusti glavu pa je podiže. – Dobro

došao u moj dom – reče.– Kako sam dospeo ovde?– Ja sam te doneo.– Zašto?– Pio si vina, čoveče, a ono te je uspavalo. Onda je došlo još

Makedonjana i gospa me je zamolila da te ponesem.– Gde je Atal?

– Tvoj drug spava i sigurno će spavati još. Dođi, gospa čeka.Minotaur prođe pored vodopada i skrenu desno kroz drveće, sve donovog zida od loze. Dve žene koje su stajale ispred njegarazmaknuše grane da minotaur prođe. Parmenion je ušao za njim inašao se u dvorani zasvođenoj cvećem, okruženoj stablimačempresa.Raznolike ptice su letele gore-dole između šarenih cvetova. Između

belog mermera oko brojnih bazena rasli su ogromni cvetovi grimiznei roze boje. Staze od žutog kamena krivudale su oko bazena, prekopoda dvorane zastrtog mahovinom, vodeći sve do stepeništa nadrugom kraju.Ne obraćajući pažnju na žene i satire koji se sedeli pored vode,

Bront je koračao pravo prema stepeništu. Tu su sedela njegovabraća Argej i Sterop, ali ih Parmenion samo okrznu pogledom; njegaje privukla naga žena koja je sedela na prestolu izrezbarenom uogromnom bloku svetlucavog mermera. Kosa joj je bila bela ali nekao kod starice, već više nalik ponosnoj, neokaljanoj beliniplaninskog snega. Oči su joj bile sive, lice bezvremeno, glatko, bezbora ali ne i mlado. Telo joj je bilo vitko, grudi male a kukovi dečački.Parmenion se pokloni duboko. Žena ustade s prestola i siđe niz

stepenice, pa uhvati Spartanca za ruku, povede ga dublje u dvoranu;kroz zavesu od loze izađoše u udolinu smeštenu između brdaokupanih suncem.– Ko si ti, gospo? – upita je kada ona sede pod razgranati hrast. –

Ljudi su mi nadenuli mnoga imena – odgovori mu. – Više nošto ima zvezda, mislim. Ali me ti možeš i dalje zvati gospo. Sviđa mi

se kako to zvuči na tvojim usnama. Sedi pored mene,Parmenione, i pričaj mi o tvome sinu Aleksandru. Prošao je

trenutak pre nego što je shvatio šta je ona rekla i kroz srce muprolete hladni dašak straha.– On je sin moga kralja – reče joj, opruživši se na travi pored nje. –

Oteo ga je Filipos. Ja sam ovde kako bih ga vratio njegovom ocu.Ona se nasmeja gledajući ga sveznajućim očima. – On je tvoje

dete, začet u Noći misterija. Tu sramotu ti nosiš, a i mnogo toga još,krivicu i očajanje. Poznajem te, znam tvoje misli i strahove.Možeš otvoreno da govoriš.

Parmenion skrenu pogled. – Žao mi je što vidiš toliko toga, mojagospo. Žalosti me to što sam doneo svoj mrak u ovo mesto lepote.Ona ga prstima dotače po licu i pomilova. – Ne opterećuj se tom

krivicom. Ona te je održala u životu kad si popio moje vino, jer samodobri mogu spoznati krivicu, a ti nisi zao, Parmenione. U tvome srcupostoji dobrota a u duši veličina, što se ne može reći i za tvogasaputnika. Ostavila sam ga u životu samo zato što ti je potreban. Aliće on spavati sve dok ne budete otišli i nikada neće videti mojuzemlju. Graciozno je ustala i popela se na vrh brda gledajući kaudaljenim planinama. Parmenion je išao za njom i slušao dok mu jeona pokazivala značajna mesta. – Daleko na zapadu su planinePinda, a tamo iza ravnica na jugu je reka Penelos.Poznata su ti ta mesta jer ona postoje i u tvome svetu. Ali dalje na

jugu su gradovi koje ne znaš: Kadmos, Tosepe, Leonida. Oni činesavez koji se bori protiv Filiposa, i uskoro će pasti. Atina je uništenaovog proleća. Uskoro će samo jedan graddržava stajati protivtiranina: Sparta. Kada pronađeš Aleksandra, vodi ga tamo.– Prvo moram da ga pronađem – reče ratnik.– On je sa magom Hironom i za sada je bezbedan. Ali će ga Fi

lipos uskoro pronaći, i šuma kentaura neće biti prepreka zaMakedonjane.Okenula se ka njemu i uhvativši ga pod ruku, povela nazad preko

livada u dvoranu od loze.– Nekada davno – reče blagim, tužnim glasom – bila bih u stanju da

ti pomognem u tvojoj potrazi. Ali ne više. Mi smo narod magije ipolako izumiremo. Naša magija i čini blede spram mačevaMakedonjana. Dajem ti svoj blagoslov, Parmenione. Ništa više odtoga.– I to je dovoljno, gospo, to je dar koga ja nisam dostojan – reče

poljubivši joj ruku. – Ali zašto mi pružaš i to?– Imamo zajedničke ciljeve. Kao što rekoh, magija bledi. Ali postoji

legenda koju svi znamo. Rečeno je da će zlatno dete doći među nasi da će zemlja još jednom zasijati punim sjajem. Misliš li da jeAleksandar to zlatno dete?– Kako bih ja to mogao znati?– Kako, zaista? Nekada sam mogla da vidim budućnost, ne daleku

ali dovoljno udaljenu da mogu da zaštitim svoj narod. Sada vidim

samo prošlost i staru slavu. A možda sam i ja poverovala u luckastelegende. Spavaj sada i probudi se osvežen!Probudio se umotan u svoj ogrtač, pored vatre, i video konje koji su

pasli pored potoka. S druge strane ugasle vatre spavao je Atal. Nijebilo ni traga ranama na njegovoj ruci i obrazu.Parmenion ustade i ode do čistine u šumi. Nije bilo tela, ali je

osušena krv i dalje bila na zemlji. Vratio se u logor i probudio Atala.– Sanjao sam čudan san – reče mačevalac. – Sanjao sam da smo

spasli grupu nimfi. Bio je tu i minotaur i … i … prokletstvo, ne sećamse. Atal ustade i otrese prašinu sa ogrtača. – Mrzim kad zaboravljamsnove – reče. – Ali sećam se nimfi, prelepe žene neopisive lepote.Šta je s tobom? Kako si ti spavao?– Bez snova – odgovori Spartanac.Diri je gledala kako Parmenion i Atal jašu na zapad, a zatim je

izašla iz senki drveća u središtu logora. Kosa joj više nije bilavatrenocrvena već tamnosmeđa, kratka. Lice joj nije više biločetvrtasto, nos se izdužio, obrve zgusnule a morskozelena boja očijupostala je kao lešnik smeđa.– Sada više nisi lepotica – reče joj Aristotel dok su stajali u

Kamenom krugu koji su napustili Makedonci.– Ne treba mi lepota – reče dubokim, skoro hrapavim glasom.

Prošla je kroz kapiju u trenutku kad su Parmenion i Atal ulazili ušumu, pa ih je posmatrala sa mesta ne mnogo udaljenog od onog nakome su zastali. Prvo je mislila da im se pridruži već te večeri, ali jesvojim darom dotakla njihove duše i spoznala njihove strahove. Nisugajili prijateljska osećanja jedan prema drugom. Parmenion nijeverovao makedonskom ratniku hladnog pogleda, a Atal nije voleočoveka koga je smatrao nadmenim Spartancem. Bilo im je potrebnovreme, shvatila je i umotavši se u ogrtač pala u san.Probudio ju je smeh, čula je kako se dva Makedonca šunjaju kroz

žbunje. Vinuvši se duhom posmatrala ih je sa visine i prva primetilaMakedonjane koji su se približavali ženama. Kada su se začuli prvikrici, Diri polete ka Parmenionu. Osećanja su u njemu bilasuprotstavljena; jedan njegov deo je želeo da spase device, ali jesnažnija bila želja da ostane na sigurnom i misao o Aleksandru. Dirije instinktivno upotrebila svoju moć i naterala ga da reaguje.

Istog trena je znala da je to greška. Odnos jedan spram desetdoneće smrt čoveku koga je volela. Spojivši se sa Atalom, shvatila jeda mu on nikako ne bi pritekao u pomoć. U njegovom umu je bilasamo jedna misao: zaštititi sebe! Preostalo joj je samo jedno, dapojača njegov strah. Ako Parmenion pogine, Atal će ostati zauvekzarobljen u ovom svetu i sve njegovo bogatstvo postaće bezvredno.Nikada više neće videti svoje palate i naložnice. Provešće ostatak

života kao najamnik u svetu koji čak i nije njegov. Bes mu jenarastao, pa je izvukao svoj mač i potrčao u pomoć Parmenionu.Dvojica ratnika su se borila veličanstveno, ali je Diri osetila teret

stida kad je pokolj okončan; vrativši se u telo, shvatila je da su tesmrti išle na njenu dušu. Upravljala je događajima na način koji je biosuprotan svemu u šta je verovala. Do duboko u noć je pokušavalada nađe opravdanje za svoje postupke. Makedonjanima je na umubilo silovanje i ubijanje. Da se nije umešala, žene bi bilenapastvovane i ubijene. Ali one ne bi bile ubijene tvojom krivicom,reče sebi. Ovako je krv Makedonjana bila na njenim rukama.Šta sam drugo mogla da uradim, upitala se. I da se nije umešala,

krajnji bi rezultat bio tragičan, jer nije bilo vremena da utiče na sveMakedonjane. Ali ipak, uticala si na njih, pomislila je.Usporila si ih i tako dala prednost Parmenionu i Atalu. Ispunjena

sumnjom, vidarka zaspa sanjajući o kentaurima i demonskom kralju.Usred sna probudi je dodir ruke; ona ustade i ugleda nagu ženu belekose kako sedi na oborenom drvetu. Iza nje je na čistini stajaominotaur. Mesec je bio visoko i zrak svetlosti okupao je ženu učinivšije gotovo prozračnom.– Učinila si pravu stvar, proročice – reče žena. – Spasla si moju

decu.– Pogrešila sam što sam se umešala – reče joj Diri. – Besmislica.

Tako si spasla ne samo moj narod već i dvačoveka koja pratiš. Da nisu tako uradili, onda bi ih Bront i njegova

braća ubili na spavanju.– Zašto? – upita Diri – Kakvo zlo su vam učinili? – Oni su ljudska

bića – odgovori žena. – To je dovoljno. – Šta želiš od mene?– U tvojoj krvi ima magije. Zato i poseduješ dar. Parmenion je

takođe čovek od moći. Vi ste stranci u ovome svetu i ja moram znatida li ste došli da biste počinili dobra ili zla dela.

– Nikada neću svojom voljom učiniti ništa što bi pomoglo Haosu –odgovori Diri. – Ali to ne mora da znači da ću uvek činiti dobra dela.Mnogo godina se borim protiv duha Haosa, trudeći se da ga sprečimu nameri da se otelotvori. Ali ja sam odgovorna za njegovo rođenje.– Znam. Parmenion je začeo Iskandera koga sada traži demonski

kralj. Žena je ćutala neko vreme, zamišljena, a onda ponovo pogledau vidarku. – Magija umire. Možeš li pomoći da se spase?– Ne.Žena klimnu. – Ne mogu ni ja. Ali ako je dete zaista Iskander. Ona

uzdahnu. – Nemam izbora. Okrenuvši se minotauru, ona položisvoju vitku ruku na njegova široka pleća. – Idi sa njom, Bronte, ipomogni gde budeš mogao. Ako dete nije Iskander, onda se vratimeni. Ako jeste, učini sve što moraš da bi ga odveo do kapije.– Hoću, majko – odgovorio je on.Mesečina je bledela a sa njom i žena bele kose; ali je minotaur

ostao. Diri posegnu svojim duhom ka minotauru ali naiđe na zid.– Nema potrebe da čitaš moje misli – reče joj, glasom neverovatno

slatkim. – Ja ti ne predstavljam pretnju.– Kako da nema opasnosti tamo gde ima toliko mnogo mržnje? –

uzvrati ona.Nije joj odgovorio.ŠUMA KENTAURAAleksandar je sedeo na ulazu u pećinu i uživao u toploti sunca

posmatrajući šumu i ravnice iza nje. Uprkos strahu, osećao seslobodno u šumi kentaura. Ovde je mogao da dodiruje a da ne ubija ida spava a da ne sanja. Prethodnog dana srebrnosiva ptica mu jesletela na ruku i uživala u prijateljskoj toplini; nijednom smrtonosnasila nije zapretila da će poteći. Bilo je to blaženstvo koje Aleksandarnikada ranije nije doživeo. Nedostajao mu je dom, majka i otac, ali ječežnju ublažila ta nova radost.Hiron se pojavi na čistini. – Lep dan, mladi prinče. – Da. Prelep.

Pričaj mi o kentaurima.– Šta bi hteo da saznaš? – upita mag.– Kako su preživeli? Znam ponešto o konjima i o tome koliko

moraju da jedu i piju. Njihovo grlo i želudac su stvoreni za varenjevelike količine trave i tečnosti. A njihova pluća su ogromna.

O kentaurima ne znam baš mnogo. Da li imaju dva para pluća? Dali jedu travu? Ako jedu, kako to uspevaju kad ne mogu da saviju vratpoput konja?Hiron se zakikota. – Pitanja su ti dobra, Aleksandre. Tvoj um radi

savršeno. Video si me s Kajmalom, isto je i sa pravim kentaurima.Oni žive kao muškarci i žene, ali su povezani sa svojim konjima.

Spajaju se u svitanje ali se razdvajaju u sumrak. – Šta se dešavaako konj ugine? Može li kentaur da nađe drugog?– Ne. Ako konj umre, čovek ili žena će umreti u roku od jednog ili

dva dana.– Hoće li se to desiti tebi ako Kajmal ugine? – upita Aleksandar. –

Ne, jer ja nisam pravi kentaur. Naše spajanje se desilo uz pomoćspoljašnje magije. Zato se Kajmal oseća tako usamljeno. Izgubljeno,može se reći.Hiron pruži dečaku parče slatkog hleba, pa su neko vreme njih

dvojica jeli u tišini. A onda se dečakova znatiželja ponovo probudi.– Gde je to počelo?– Kakvo ogromno pitanje – odgovori mag. – A ko sam ja da bih

znao odgovor na to? Svet je nekada bio pun prirodne magije usvakom kamenu i potoku, u svakom brdu i drvetu. Pre mnogo hiljada godina postojala je rasa ljudi koja je obuzdala tu magiju. Ho dalisu zemljom poput bogova, u stvari, oni i jesu bili bogovi jer su postaligotovo besmrtni. Bili su pametni, maštoviti i znatiželjni. A njihovadeca su bili Titani, džinovi ako bi tako izabrali, pesnici ako bi topoželeli. Nastupilo je vreme čuda, ali je njih teško opisati, po gotovučetvorogodišnjaku, čak i ako je tako pametan kao ti. Pret postavljamda si na svome dvoru video kako muškarci i žene stalno traže novo,ogrtače raznih boja, haljine različitih oblika i ukrasa. Pa, u staromsvetu Titani su tražili nove oblike u ogrtaču života. Neki su želeli dabudu ptice, da imaju krila kojima će se vinuti u va zduh. Drugi su htelida zaplivaju u morske dubine. Mešali su se, raznovrsna bićaukrašavala su zemlju. Hiron zaćuta, zagledan u prošlost.– Šta se desilo posle? – prošaputa Aleksandar.– Ono što se uvek dešava, dete. Izbio je veliki rat, vreme

zapanjujuće surovosti i pokolja. Veći deo magije sveta je iskorišćen utom užasnom sukobu. Pogledaj oko sebe, pogledaj drveće. Čini se

nemoguće da sva budu oborena. Ali ako čovek usmeri svoj um nanešto, on će to i postići, bez obzira na rušilačku snagu i posledice.Želim da ti kažem da sve stvari imaju svoj kraj, čak i magija. Rat je

trajao vekovima, i sada su ostale samo kapljice istinske magije.Ova šuma je jedna od njih, ali tamo, u novom svetu ljudi, kamenje

je prazno, potoci i brda lišeni magije. Tako su deca Titana, ona kojasu preživela, bila privučena na tih nekoliko začaranih mesta, za kojasu snažno vezana.– To zvuči tako tužno – reče Aleksandar. – Zar se magija neće

vratiti?– Možda. Jednog dana, posejaće možda sebe i izrasti nova kao

savršeni cvet. Ali sumnjam u to. Hiron uzdahnu. – A čak i da se todesi, ljudi će je iskvariti. Tako je sa svim stvarima. Ne, bolje je zamagiju da izbledi i nestane.– Ali ako se to desi, zar neće i kentauri nestati sa njom? – Hoće.

Kao i nimfe i satiri, drijade i kiklopi. Ali će nestati ižderači i gorgone, hidre i ptice smrti. Nisu sva deca magije

dobroćudna.A sad – reče ustajući – dovoljno sam ti pričao o mome svetu. Reci

mi ti nešto o svome.Pričali su neko vreme ali je Aleksandar malo toga bitnog mogao da

kaže; video je uznemirenost svog sagovornika. – Šta nije u redu? –najzad upita dečak. – Da li ti smeta moje neznanje? – Ma, nisi ti upitanju, dete – odgovori Hiron, ustajući i silazeći niz padinu.Aleksandar potrča za njim i uhvati ga za ruku. – Reci mi! – molio jeprinc. Hiron stade i kleknu pred dečaka, s blažim izrazom.– Sanjao sam nešto, Aleksandre. Nadao sam se da ćeš mi ti

pomoći da ostvarim san. Ali ti si veoma mlad i znaš vrlo malo. To nijetvoja krivica. U stvari, ne mogu ni da zamislim nekog drugogčetvorogodišnjeg dečaka koji zna toliko mnogo.– Za čime tragaš?– Za svetom bez zla – reče tužno Hiron – i drugim nemogućim

stvarima. Sačekaj me u pećini, moram malo da hodam, da razmislimi napravim plan.Aleksandar ga je posmatrao kako silazi sa planine i nestaje među

drvećem, pa se zatim pope do ulaza u pećinu i sede uživajući usuncu.

Glad ga je najzad primorala da se pokrene; ulazeći u palatu prođekroz prividni zid i ode pravo u kuhinju. Tu se najeo medenjaka isušenog voća. Nije video sluge, ali se hrana obnavljala svakog dana.Znatiželja ga je naterala da pođe dalje i on izađe iz palate tražećiznake života. Ali u mekoj zemlji nije bilo drugih tragova sem njegovihi on se vrati unutra, lutajući besciljno iz sobe, u sobu, osećajućidosadu i usamljenost.Neko vreme je gledao svitke i knjige u jednoj od brojnih biblioteka.Ali su one bile ispisane znakovima koje nije mogao da razume.

Najzad je došao u malu sobu okrenutu ka zapadu, u kojoj je našaookrugli sto pokriven somotom. Prvo je pomislio da je sto napravljenod čistog zlata, ali kada je pogledao šest izrezbarenih nogu, otkrio jeda su one napravljene od drveta pa obložene zlatnim listićima.Popeo se u stolicu i sklonio somotsku tkaninu. Ugledao je potpunocrnu površinu, tako tamnu da nije odbijala svetlost; činilo mu se dagleda u bunar ogromne dubine. Oprezno dotače sto rukom, ali jebrzo povuče kada se tamni talasi razliše po površini udarajući uuzdignuti okvir. Očaran, dotače ga ponovo. Bio je hladniji od snega aipak začuđujuće prijatan. Površina postade svetlija i poprimi plavuboju. Zatim oblak prođe preko nje. Aleksandar se glasno nasmeja. –Trebalo bi da ima ptica. Po njegovoj želji, scena se promeni i onugleda jato labudova koji u poretku lete preko neba.– Predivno! – viknu on. – A gde je zemlja? Slika se zavrte ponovo a

dečak oseti vrtoglavicu, pa se uhvati za ivice stola kako bi se umirio.Video je šumu sa velike visine, drveće je bilo kao zeleni dim naobroncima planina. – Pokaži mi Hirona! – naredio je.Oblik ožive. Mag je sedeo pored potoka i bacao kamenčiće u vodu.

Izraz lica mu je bio pun tuge i Aleksandar oseti krivicu zbognarušavanja Hironove samoće.– Pokaži mi Filiposa! – reče.Površina potamne i on ugleda vojni logor pored grada u plamenu,

crne šatore obasjane udaljenim plamenovima. Slika se zaustavi navelikom šatoru u centru logora, a zatim se ukaza kralj koji je sedeona crnom prestolu, izrezbarenom u ebonovini.Oko njega su, pred njegovim nogama, klečali sveštenici odeveni u

crno. Jedan od njih je govorio ali Aleksandar nije mogao da ga čuje.Na ivici ogledala ukazaše se bledi oblici i Aleksandar oseti ledeni

dodir užasa dok su stvorenja iz noćnih mora prilazila i okružavalakralja. Koža im je bila bela kao kod riba, oči tamne i skrivene, a naglavama bez kose bio je oštar koštani greben. Krila s krljuštima suim rasla iz ramena a na rukama su imali kandže.– Bliže! – naredi dečak.Lice koje izaziva užas ispuni ogledalo i Aleksandar vide oštre zube

u ustima bez usana, trule i zelene ispod purpurnih desni. Iznenadase glava stvorenja okrenu i crne svetle oči sa uskim zenicama seupiljiše u dečaka.– Ne može me videti – prošaputa Aleksandar.Ogledalo se rasprsnu na spoljnoj strani kada kandže poleteše i

probiše dečakovu tuniku, zarivši se u meso. Princ je osetio kako garuka privlači sve bliže ogledalu i vrisnu udarajući po ruci s krljuštima.Smrtonosna moć suknu iz njegovih prstiju takvom snagom da je

ruka koja ga je držala u trenu pretvorena u prašinu. Bacivši senazad, Aleksandar se nađe na podu dok je šaka s krljuštima jošdržala njegovu tuniku. On je baci a zatim brzo somotski pokrovprebaci preko stola s ogledalom. Dok je to činio, začu se tiho režanjekoje se pretvori u zastrašujuću izjavu.– Znam gde si, dete – začu se Filiposov glas – i ne možeš mi

pobeći.Aleksandar istrča iz sobe. Stopalom zakači prag, pade i odra

kolena; bol izazva suze. Oni dolaze po mene, vrištao je u sebi. Trčaoje uz dugo stepenište dok mu je srce divlje tuklo u grudima; najzadizađe iz pećine i nađe se na suncu. Pretraži pogledom nebo, ustrahu od stvorenja s krljuštima, pa pade pored stene drhteći.Na obodu šume pojavi se kentaur s lukom i tobolcem, ugleda ga i

kasom pođe uz padinu ka njemu. Bio je to belobradi vođa, svetlihsapi. On stade pred dečaka.– Zašto plačeš? – upita i nagnuvši se napred, palcem obrisa suzu s

Aleksandrovog obraza.– Moji neprijatelji dolaze po mene – reče Aleksandar boreći se sa

strahom .– Gde je izgnanik koji te je doneo ovde?– Otišao je. Ja sam sada kod Hirona.Kentaur zamišljeno klimnu glavom. – Ti neprijatelji o kojima pričaš,

jesu li oni ljudi ili stvorenja magije?

– Imaju krila i krljušt. To nisu ljudi.– Žderači – prosikta kentaur. – Dodir im je bolest, dah im je kuga.

Zašto te demonski kralj traži?– Želi da večno živi – odgovori dečak – hoće da me ubije. Dr htanje

se pojačalo i znoj mu obli lice. Osećao je mučninu i vrtoglavicu.– Jesi li ti onda Iskander? – upita kentaur a glas mu je odjekivao

kao da dolazi iz velike daljine, kao da je prošaputan preko ponoravremena.– Tako su me oni nazvali – odgovorio je Aleksandar. Svet se zavrte

i on pade sa stene na mekanu travu. Oseti svežinu na licu ali su mupluća gorela. Tamna magla mu zakovitla um.Odloživši svoj luk i strele, Kitin savi prednje noge i nagnuvši se

napred, uze dete u naručje. Dečak je goreo u groznici. Kentaurrazgrnu poderanu tuniku i opsova kad vide tragove kandži namršavom telu. Iz rana je curila gnoj a okolno tkivo je oteklo i dobilonezdravu boju. Ostavivši oružje, Kitin galopom siđe s planine, žurećiuskom stazom kroz drveće, zapljuskujući se pri prelasku plitkogpotoka. Dva kentaura ga sustigoše.– Zašto nosiš to dete? – upita jedan.– On je Iskander – odgovori Kitin – umire! Ne čekajući odgovor,

odgalopirao je dalje, osećajući kako mu pluća gore od napornogtrčanja. Dah mu je bio isprekidan. Trčao je dalje, pravo u srce šume.Smračilo se kada je stigao u selo na obali velike reke. Kuće su bile

potpuno kružne, napravljene od drveta i slame, bez prozora, savelikim otvorom kao ulazom. Iza nih su bili prostrani pašnjaci iogolela brda a neki konji su tu već pasli, dok su njihove ljudske po lovine sedele oko vatri. Kitin je osetio da još uvek treba da zadržiobličje. Potreban si Iskanderu!Stigao je pred okruglu kuću, smeštenu malo dalje od ostalih, i

pozvao nekoga. Ostao je bez odgovora, ali je i dalje čekao, znajućida je ona unutra. Niti je mogao, niti smeo da je uznemirava u tomtrenutku, ali je osetio kako dečakov život polako klizi, kao voda krozpesak i užasnuo se. Napokon se na vratima pojavi jedan prastariponi i otkasa ka brdima.– Gea – pozva kentaur. – Izađi. Potrebna si mi.Starica dohrama do vrata, podupirući se štapom. – Umorna sam –

reče.

– Ovo je Iskander – reče joj Kitin pokazujući dete na rukama. –Dodirnuli su ga žderači.Starica obori glavu na vrh štapa, odmarajući se. – Zašto sada –

prošaputala je – kada sam tako slaba? Za trenutak je ćutala a onda,duboko udahnuvši, ispravi se do svoje pune visine. – Unesi ga,Kitine. Učiniću sve što mogu.Kentaur prođe pored nje i nežno spusti dete na uski slamnati

krevet. Aleksandrove usne i kapci su bili plavi, jedva da je disao.– Moraš ga spasti – podstaknu je Kitin. – Moraš! – Ćuti, ludo – reče

mu ona – idi i osami se. Sapi ti se tresu i potreba ti je velika. Idi sadapre nego što se javno osramotiš. Kitin se povuče, ostavljajući staricuda sedi pored deteta. Uzela ga je za ruku i osetila kako se groznicapojačava. – Trebalo je da nam dođeš pre dvadeset godina –prošaputa – kada su moje moći bile na vrhuncu. Sada sam stara iskoro beskorisna. Moj poni umire i neće pre živeti zimu. Šta želiš daučinim Iskandere, ako si to zaista?Dečak jedva zastenja. – Par..menion!– Ššš, dete – reče Gea umirujućim tonom. Otvorivši mu tuniku, ona

položi koščatu, kvrgavu ruku na zagnojene ožiljke. Toplota joj oprljiruku i usta joj se skupiše. – Da magija stvori takva stvorenja … –reče gorkim, oporim glasom. Šaka joj zasvetli, kosti se nazreše kaosenke, kao da joj ispod kože gore skrivene lampe.Dim se vinu iz dečakovih grudi i prođe kroz njene ispružene prste.Rane zaceliše a gnoj ispari sa njegovih grudi. Dim se skupi u loptu,

tamnu i uskovitlanu. – Nestani! – prošišta starica. Lopta puče iužasan smrad ispuni kolibu. Aleksandar zastenja i uzdahnu ali bojamu se vraćala u blede obraze. Gea ustade, zatetura se i posegnu zasvojim štapom. Stariji čovek opezno uđe i pokloni se.– Da li će preživeti? – upita piskavim glasom, šapućući kroz

pokvarene zube.– Živeće, Kjarise. Doneo si ga na vreme. Kako si siguran da je on

Iskander?Starac polako priđe stolici pored gorionika i sede pružajući šake ka

plamenu. – On mi je to rekao. I tiranin ga traži, Gea, da bi ga ubio ipostao besmrtan. Ko drugi može da bude?– Mogao bi da bude ljudsko dete i ništa više. Tiranin nije

bezgrešan, i ranije nije bio u pravu.

– Ovoga puta je tako. Osećam to.– U tvojim kostima, pretpostavljam – prasnu ona. – Kunem ti se,

tvoj konj ima više pameti od tebe. Žderači su ga obeležili, što značida znaju gde se nalazi. Koliko će proći pre nego što se začuje lepetnjihovih krila nad ovom šumom? A? Koliko?– Ali ako je on Iskander, moramo ga zaštititi. On je naša nada, Gea!– Nadanja! Snovi! – podsmehnu se starica. – Oni su poput dima na

povetarcu. I ja sam nekada sanjala o Iskanderu. Ali više ne. Sadasamo želim da moj poni umre i napusti ovaj svet pun patnje i krvi.Pogledaj ga. Koliko je star? Četiri, pet? Misliš li da će nas on provestikroz opasnosti? Njegove usne i dalje žude za majčinom sisom!Parmenion i Atal izjahaše iz šume i spustiše se niz planinu idući ka

ravnicama i udaljenom svetlucanju reke Penej. Veliki oblaci su segomilali na nebu, predskazujući oluju, ali je vetar i dalje bio topao ikiša još nije počinjala. Atal poravna svog sivca s Parmenionovimkonjem.– Kuda idemo, strateže?– Preko ravnice, pa u onu šumu – odgovorio je Spartanac

pokazujući ka brdima na zapadu, po kojima je linija drveća krivudalakao kresta na ogromnom šlemu.Padoše prve kapi kiše a zatim se začu i prasak groma. Atalov

pastuv se prope i umalo ne zbaci Makedonca. Munja rascepi nebo ipljusak poče. Konji su hodali oborenih glava. Jahači su bili skrozmokri i nisu mogli da razgovaraju.Pogledavši levo, Atal vide u travi telo bez nogu. Pored njega je

ležalo još jedno telo a zatim Atal ugleda i druga. On se nagnu ilupivši Parmeniona po ruci pokaza ka leševima. Spartanac klimnu aline reče ništa. Veći deo jutra su jahali preko napuštenog bojišta, akad kiša najzad stade, sunce se probi kroz oblake.– Tamo ih ima na hiljade – reče Atal okrenuvši se da pogleda ka

ravnici. – Ni oružje im nisu pokupili.Parmenion povuče uzde škopca. – Rekao bih da se glavna bitka

vodila tamo – reče pokazujući ka vencu niskih brda. – Sudeći popoložaju leševa, levo krilo je popustilo i poražena armija je bežala kazapadu. Konjica ih je iskasapila i oni su pokušali da pruže otpor. Nijebilo zarobljavanja, svi su masakrirani.

– Svet ne mnogo različit od našeg – reče Atal silom se osmehnuvši,ali mu osmeh brzo nestade s lica.– Grešiš. Nikada nisam video ovakav rat – promrmlja Spartanac

očima preletevši preko bojišta. – Ovo nije bilo osvajanje, ovo jeklanica. Ne bih voleo da učestvujem u takvom sukobu.Atal sjaha s konja i priđe najbližem lešu, pa kleknu pored njega i

podiže štit. Bio je od drveta, ojačan bronzom i obojen u plavo. Ucentru je bila naslikana pesnica koja drži dve zmije. – Da li si ikadavideo nešto slično? – upita pružajući štit Spartancu.– Ne. To bi očigledno trebalo da bude Herakle koji ubija zmije u

svojoj kolevci. Mogao bi biti tebanski, njihovi štitovi imaju Heraklovubatinu.– Ništa ne prepoznajem – reče Atal i stopalom okrenu leš. Podigao

je ulubljeni šlem i razgledao ga. Bio je od kože, pokriven tankimslojevima nečega što je ličilo na svetlu bronzu. Nije bilo kreste niperjanice, nije bilo štitnika za obraze, samo su dva loše urađenagavranova krila bila slabo prikačena za teme a tanka metal na šipkase vertikalno spuštala sa obrva. – Loša izrada – reče Atal – a ovakrila nemaju nikakvu svrhu – dodade. – Pogledaj štitnik za nos.Pretanak je da bi zaštitio lice. Čitava stvar je beskorisna, što mislimda je i on uvideo. Bacivši šlem na zemlju, Atal uzjaha. – Leševi ležeovde nedeljama, možda i mesecima. Zašto ih nisu opelješili?– Možda nije niko ostao u životu da to učini – reče Parmenion.

Tamne senke zaploviše po travi. Parmenion podiže pogled i ugledasvetle oblike visoko na nebu kako idu ka zapadu sporo mašućikrilima. Uprkos visini i jakoj sunčevoj svetlosti, nije bilo sumnje da supoluljudskog oblika.– Za ime Hekate…? – prošaputa Atal.Stvorenjima se pridružla druga grupa koja je došla sa severa.

Zaklonivši oči, Parmenion vide da još zveri doleće s juga i zapada.– Dolaze sa svih strana – reče.– Izgleda da idu ka šumi. Kažem ti, Parmenione, ne sviđa mi se

ovaj svet.– Ni meni – složi se Spartanac i obode konja u kas. Atal je taman

hteo da krene za njime kad spazi leš strelca koji je bio na leđima. Negledajući u lice koje su pojele vrane, Makedonac uze kožni tobolac i

kratki, zakrivljeni luk od rogova. Prebacivši tobolac preko ramena, onskoči na sivca i krenu za Spartancem.Dobro se osećao sa lukom u rukama. Tako divno oružje. Tiha smrt

uz malo rizika za ubicu. Spartanac mu je bio okrenut leđima, i Atalzamisli kako strela štrči iz Parmenionove glave. Ne, pomislio je.Nema šanse da ga tako ubijem. Želim da vidim izraz na njegovomlicu. Želim da vidim kako nestaju nadmenost i ponos. I hoću, obećasebi. Kada pronađemo dečaka i put do kuće.Hiron je tmuran hodao pored potoka. Magija sveta je brzo bledela.

Sada je na svetu ostalo manje od stotinu mesta gde prvobitnamagija izbija iz kamenja i drveća. Svega sedam je ostalo u Ahaji.Kleknuvši, on rukama uze vodu i otpi. Filipos je bio bistro,intelegentno dete, rado je učio a još radije se smejao. Ali je zlo unjemu, duh Haosa, ipak pobedilo, uništivši sve što je bilo ljudsko, svešto je poznavalo dobrotu i lepotu.Tuga obuze Hirona kao teško breme. Ramena mu se opustiše i on

podiže pogled ka nebesima. – Možda je vreme da umrem – rečetiho. – Možda sam živeo predugo. Ustao je i izašavši iz šume počeoda se penje do svoje pećine. Ugledao je Kajmala, koji je pasao ublizini, i mahnuo mu ali ga konj nije video. Hirona su zabolele nogekada je stigao do pećine i on zastade na trenutak, odmarajući se. Izkese je izvadio kamen za lečenje i stegao ga u šaci. Snaga potečenjegovim udovima i ponovo se javi želja da pusti magiju da potečenjegovim venama i vrati mu snagu mladosti.Ali je kamen bio skoro istrošen i on se nije usuđivao da ga potpuno

iscrpi. Vratio ga je u kesu i prošavši kroz pećinu ušao u palatu tražećiAleksandra.Dečaka nigde nije bilo, ali se Hiron nije odmah zabrinuo. Palata je

bila velika, sa mnogo soba, a sva deca vole da istražuju.U mnogim sobama su bili predmeti koji bi mogli da očaraju dete

kakvo je bio Aleksandar. Ali kako je vreme prolazilo, Hiron jepostajao sve zabrinutiji. Dečko je pametan pa neće otići sam ušumu. A onda je ušao u sobu sa ogledalom i video odsečenu šakuna hladnom mermernom podu i tragove krvi na kandžama.– Ne! – prošaputa – Ne! Prišao je stolu i video da je tkanina bačena

na njega u žurbi. Rukama koje su se tresle Hiron je skloni ugleda

Filiposov šator. Kralj je sedeo na prestolu od ebonovine. On podižepogled a zlatno oko mu se presijavalo od plamena vatre.– Ah, vratio si se prijatelju – reče kralj. – Kako si? – Bolje nego ti,

bojim se – reče Hiron.– Kako? Ja sam Makedonjanin, moje armije su pokorile svakoga ko

mi se suprotstavio. Još bolje od toga, ja sam neranjiv.– Ti nisi čovek, Filipose. Ništa nije ostalo od dečaka koga sam

poznavao.Kraljev smeh ispuni sobu. – Gluposti, Hirone! Ja sam on. Ali kada si

čovek, moraš odbaciti detinjarije. Po čemu se ja razlikujem odkraljeva koji su vladali pre mene?– Neću da se raspravljam sa tobom. Ti više nisi ljudsko biće. Tvoja

duša je odavno mrtva, hrabro si se borio protiv mraka ali je onpobedio. Sažaljevam te.– Čuvaj svoje sažaljenje, Hirone – reče kralj bez ljutnje. – Pogrešno

je usmereno. Nisam doživeo poraz, nadvladao sam duh Haosa i onsada služi meni. Ali ti imaš sada nešto što meni treba.Hoćeš li mi to dati, ili moram da ga uzmem?Hiron odmahnu glavom. – Moraćeš da uzmeš ako možeš. Ali ti

neće koristiti. Dete ti neće doneti besmrtnost. On nije Iskander, on jesin kralja iz druge zemlje.Filipos ustade. –Ako on nije taj, onda ću nastaviti da tragam. Imaću

ono što želim, Hirone. To je moja sudbina. – Nema više ničega štobismo mogli da kažemo – reče Hiron. – Nestani! On rukom pređepreko površine stola i na trenutak ogledalo se zatamni. A onda seponovo pojavi Filiposovo lice. – Vidiš – prošišta kralj – nemaš višemoći ni da nateraš moju sliku da nestane. Pošalji mi dečaka, ili ćetvoja krv poteći mojim oltarom. Znaš da sam u stanju da uradim to,Hirone. Svi vekovi tvoga života će nestati. Neće te više biti. To teplaši, zar ne? Vidim ti to u očima. Dovedi mi dete i živećeš. Opiri se– i učiniću da umireš dugo, onoliko koliko si i živeo.Ogledalo pocrne. Hiron ga prekri i izađe iz sobe, pa potrča

stepenicama i kroz pećinu izađe napolje.Onda ugleda Kitinov luk i strele na mestu gde ih je bio ostavio i

začu lepet krila na nebu iznad svoje glave.Kitin je galopirao preko čistine obasjane suncem, pa se prope i

odape strelu pravo u srce jednog žderača čija krila padoše a svetlo

obličje se sruši u travu. U istom trenu crna strela prolete poredKitinove glave, on se okrenu i posla strelu u stomak napadača.Jedanaest kentaura je ležalo na zemlji, a sa njima više od trideset

žderača; novi su i dalje pristizali, lupajući velikim krilima i šaljućismrtonosne strele kroz vazduh.– Nazad među drveće! – povika Kitin. – Oni tamo ne mogu da lete!

– Nekoliko kentaura potrča ka šumi, ali zbog buke kopita, lepeta krilai vriska na smrt ranjenih, mnogi ga nisu čuli i nastaviše da se bore.Na Kitinova leđa sruči se jedan žderač i oštre kandže se zariše unjegovo rame. Starac urliknu od besa i bola, prope se i odbacistvorenje u vazduh. Krila se raširiše da uspore pad. Kitin skoči irukama uhvati tanki vrat i divljački ga uvrnuvši, slomi šuplje kostižderača.Jedna strela ga pogodi u leđa a otrov pojuri u njegovu krv. Blizina

smrti podstaknu kentaura da se okrene, propne i odgalopira doGeine kolibe; sagnu se, uđe i prekorači telo stare vidarke probodenostrelom, pa uze dečaka koji je još spavao. Noge su ga jedva držaleali on ipak, uz napor volje, potrča nazad preko čistine, ka sigurnostišume. Još dve strele ga pogodiše. Jedna se zabi uz njegovudugačku kičmu a druga mu okrznu sapi. Izbegavši ostale napadače,potrčao je planinskom stazom.Žderači su kružili nad šumom ali ga nisu mogli lako slediti jer su

grane bile isprepletene kao zastor nad stazom. Nekoliko stvorenja sespustilo nisko ali je rastinje bilo gusto, te su im udovi ometali let.Kitin je galopirao napred a otrov se širio po njegovim udovima. Dva

puta se spotakao i umalo pao, ali je skupio snagu i hrabrost, ostajućiu životu samo zahvaljujući nadi.Iskander! Mora da spase dečaka. Magija mora biti spasena. Trčao

je dublje u šumu tražeći pećinu, šuplje drvo ili bilo šta gde bi mogaoda sakrije dečaka. Ali oči mu prekri siva izmaglica, kolajući ponjegovom umu; sijaset misli ga ispuni, stare uspomene, slike trijumfai poraza. Ponovo je video dvoboj sa Boasom, veliku trku doKadmosa, venčanje sa Elenom, rođenje njegovog prvog sina…Dečak se probudi i promeškolji u njegovim rukama. – Sve je u redu

Iskandere – reče mu, zaplićući jezikom – Ja ću te spasti.– Na obrazu imaš krv i brada ti je umrljana – reče dečak. –

Povređen si.

– Sve je dobro, biće dobro.Kentaur uspori a prednje noge mu klonuše. Aleksandar se prevrnu i

pade na zemlju, ostavši bez daha. Žderač se probi kroz gornjegrane, ispruženih ruku u kojima je bio konopac. Dečak pokuša dapotrči ali nije imao dovoljno snage; omča pade na njegova ramena izateže se. Aleksandar vrisnu kad oseti da ga podižu u vazduh.U bok žderača zabi se strela. Ispustivši konopac, stvorenje pokuša

da pobegne ali mu krila zapeše o grane, prevrnu se i pade na zemljumrtav. Pojaviše se dva jahača i dečak podiže pogled.– Parmenione! – viknu on. Spartanac skoči na zemlju i izvuče mač.

Crna strela polete ka njemu ali je on odbi ošrticom mača. Još jednastrela zašišta vazduhom i žderač zaskiča od bola. Parmenion podižedete i potrča prema konju.– Ne! – povika Aleksandar – Ne smemo otići! Moj prijatelj je

povređen!– Tvoj prijatelj je mrtav, dete – reče mu Atal stavljajući strelu na luk.

– Kuda sada, strateže? Čujem ih kako dolaze.– Pećina – reče im Aleksandar.– Kojim putem? – upitao je Parmenion, podižući dečaka na konja i

uzjahujući iza njega.– Tamo na planini! – povika Aleksandar, pokazujući kroz prorez

među drvećem.– Možemo li im izmaći? – upita Atal.– Sumnjam – odgovori Parmenion – ali moramo pokušati. Poteravši

konje u trk, Makedonci jurnuše uskom stazom krozšumu pa uz planinu.– Tamo gore! – viknu Aleksandar. Parmenion podiže pogled. Crna

usta pećine bila su udaljena manje od dve stotine koraka. Pogledaoje nazad i video da se žderači brzo primiču. Neće stići do pećine navreme.Atal je bio napred; moćni sivac, koji je nosio manji teret, približavao

se skloništu u pećini, ali mu se jedna crna strela zabi u leđa. Pastuvje još malo nastavio da trči a zatim mu prednje noge popustiše i Ataltresnu o zemlju. Nezgodno je pao, ali se zakotrlja i nađe nakolenima. Još je držao luk ali kad vide da se pri vrhu slomio, odbaciga i izvuče mač.

Parmenion skoči pored njega i šakom udari konja po sapima,poteravši ga ka pećini. Noseći manji teret konj ubrza, a Aleksandarse čvrsto uhvati za njegovu grivu.Iznenada, munja blesnu i razbi se među žderačima, usmrtivši više

od njih dvadeset. U iznenadnoj pometnji Parmenion vide šansu zabeg. –Trkom! – povika i okrenuvši se potrča uz padinu. Prosedičovek izađe pred njih ali ih nije ni pogledao. Ruke su mu bilepodignute ka nebu. Zaslepljujuća bela svetlost izbi iz njegovih prstijui vazduh ispuni miris spaljenog mesa i odjek samrtnog ropcažderača.Ne gledajući unazad, Makedonci uleteše u pećinu u kojoj je čekao

Aleksandar.– Za mnom! – naredi dečko i provede ih kroz lažni zid, uvodeći ih u

palatu.– Mogu li zveri da nas slede i ovde? – upita Parmenion. – Hiron je

rekao da nijedan neprijatelj ne može da prođe kroz zid – odgovoridečak.– Videćemo – reče Parmenion, zadenuvši svoj mač i iščekujući.

Atal stade pored njega.Hiron uđe i obrati im se sa osmehom. – Moram da vam se

zahvalim.– Znači, zato si nas poslao ovde – odgovori Parmenion. – Lepo je

videti te ponovo, Aristotele.– Bojim se da je došlo do nekakve greške – reče im mag – ja vas

ne poznajem.– Kakva je to igra? – zasikta Atal i prišavši položi svoj mač na

Hironovo rame, a oštricu prisloni uz njegovo grlo. – Ti si nas poslao uovaj svet pun ludila a sada tvrdiš da smo mi stranci? Bez šala!Nisam raspoložen za njih.– Stani! – reče Parmenion, prilazeći i sklanjajući Atalov mač. –

Kako se zoveš, prijatelju?– Ja sam Hiron – reče mu mag. – Ime Aristotel mi nije poznato. Ali

ovo je čudesno. Ja postojim u drugom obličju, u vašem svetu.I u koliko još drugih svetova, pitam se?– Da li ti veruješ u ovo? – zagrme Atal. – Možemo da vidimo ko je

on!

– Ne – reče Parmenion – pogledaj pažljivije. On je krupniji aAristotel ima mali ožiljak na desnoj slepoočnici. Osim toga, mogli bibiti blizanci. Ali pre nego se upustimo u razgovor, hajde da utvrdimokoliko smo bezbedni ovde. Mogu li ona stvorenja da uđu ovde?– Ne odmah – odgovori mag. – Ali neprijatelj ima mnogo saveznika

a moje moći nisu kao nekada.Parmenion priđe prozoru i pogleda u okean. – Da li smo još u

tvome svetu ili je ovo neki drugi?– Isti je, ali se radi o drugom mestu. Postoji sedam središta moći u

Ahaji. Ja mogu da putujem od jednog do drugog. Ovo je palata uzalivu Malin.– Malin? Malija, možda – prošaputa Parmenion. – Da li u blizini

postoji klanac čije ime podseća na naziv Termopili?– Upravo se tako i zove. Dva dana jahanja na jug. – Onda je Teba

najbliži veliki grad.– Nema grada sa tim imenom – reče mu mag.– Bela gospa je pominjala Kadmos.– Koja bela gospa? – upita Atal ali su ga njih dvojica ignorisala. –

Da, postoji Kadmos, najjači grad u središtu Ahaje – složi seHiron – ali su ga Makedonjani opseli. Neće izdržati dugo protiv

Filiposa. Koji je tvoj plan?– Moramo stići do Sparte – reče Parmenion.– Zašto tamo? – upita Atal – I ko je bela gospa? Hoće li mi neko

reći o čemu se radi?– Dobro pitanje, prijatelju – reče Hiron stavljajući ruku na ratnikovo

rame. – Pođimo u kuhinju, mogu vam spremiti obrok, pa ćemo sesti ipopričati. Ima dosta toga što ni ja nisam razumeo.Kasnije, dok su sedeli napolju, Par menion ispriča Atalu o susre tu

sa gospom na jezeru i o njenom savetu. – To nije bio san.Borili smo se protiv Makedonjana a onda smo omamljeni. Ne znam

ko je ta gospa, ali je bila dobra prema meni; mislim da je njen savetdobar.– To ne bih znao – obrecnu se Atal – jer se nije potrudila da me

probudi. Zašto tebe jeste, Spartanče? Zar sam ja neki sluga koji trčiza tobom?– Ne mogu ti odgovoriti na to pitanje. Jezerce je mesto gde vlada

lepota i magija. Mislim da ne žele da tu dolaze ljudi. Ali smo mi spasli

nimfe i zato smo, pretpostavljam, zaslužili njihovu zahvalnost.– Pa dobro su je pokazali, ostavili su me da spavam na hladnoj

zemlji. Prokleti bili! Baš me briga za njih i za sva izopačenačudovišta ovoga sveta. Imam samo jedno pitanje: kako da sevratimo kući? – reče okrenuvši se magu. Hiron raširi ruke. – Neznam.– Da li ovde iko išta zna? – zagrme Atal ustajući i izlazeći u vrt, pa

niz stepenice do široke plaže.– Tvoj prijatelj je uplašen – reče Hiron. – Ne mogu da ga krivim

zbog toga.Parmeniom klimnu. – On je moćan čovek u Makedoniji i ima

potrebu da vlada događajima. Ovde je poput lista u oluji.– Osećam da niste prijatelji. Zašto te je pratio u ovoj potrazi? – Ima

svoje razloge – reče Parmenion. – Prvi je da ja ne budem jediniAleksandrov spasilac. On želi da podeli tu slavu i zato je spreman darizikuje svoj život.– A šta je s tobom, Parmenione? Zar ti nisi uplašen? – Naravno da

jesam. Ovaj svet mi je stran, ja nemam svoje mesto u njemu. Ali jasam čovek koji se nada. Pronašao sam Aleksandra i trenutno smobezbedni. To je dovoljno.Aleksandar izađe na sunce i pope se u krilo Parmenionu. – Znao

sam da ćeš doći, Parmenione. Rekao sam ti, Hirone, zar ne?– Jesi, mladi prinče. Ti dobro procenjuješ ljude. – Zašto je Atal

ovde? Ne sviđa mi se.– On je ovde da bi ti pomogao – reče Parmenion. – Što ne bi otišao

dole do plaže i sprijateljio se s njime?– Moram li?– On je ratnik u koga tvoj otac ima najviše poverenja, a Filip ne

poklanja poverenje olako. Idi. Razgovaraj s njime. A zatim donesisvoj sud.– Ti samo hoćeš da me se otarasiš kako bi razgovarao sa Hironom.– Potpuno si u pravu – priznade Parmenion široko se osmehujući.– Dobro onda – reče dečak spuštajući se na zemlju. – On je dobro

dete – reče Hiron – i voli te mnogo. Ne obazirući se na opasku,Parmenion ustade i protegnu leđa. – Reci mi nešto o ovome svetu.Tako ću se manje osećati strancem.– Šta želiš da znaš?

– U čijim je rukama moć. Počni sa Filiposom. Kada je dospeo napresto i kako?Hiron nasu pehar vina i otpi gutljaj pre no što odgovori. – Ubio je

svoga brata Perdikasa pre deset godina i prigrabio krunu.Zatim je poveo svoje trupe na Iliriju, i na sever, pokorivši njihove

gradove i ukravši njihove rudnike. Atina je objavila rat kao i gradovisa Trozupca.– Trozupca?– Zemlja Halkedike.– Ah, da. Halkidiki. Nastavi.– Filipos je uništio armije Trozupca pre tri godine, a zatim je osvojio

Trakiju.– A šta je sa Persijskim carstvom?– Kakvo carstvo? – upita Hiron kikoćući se. – Otkuda tim priprostim

varvarima carstvo?Parmenion se zavali u stolici. – Pa ko onda vlada zemljama u Aziji?– Niko. To je divljina naseljena nomadskim plemenima koja kasape

i ubijaju jedna druge u nizu besmislenih ratova. Postoje grčki gradovina obali kojima su nekada vladali Atina i Sparta ali ne postojicarstvo. Da li postoji tamo odakle ti dolaziš?– Da – odgovorio mu je Parmenion. – Najveće carstvo koje je svet

ikada video. Veliki kralj vlada od Trakije pa do kraja sveta.Čak i Grčka, Ahaja kako je ti zoveš, plaća danak Persiji. Ali ispričaj

mi o osvajanju Trakije.Hiron klimnu glavom. – Vojska Makedonjana je prošla zemljom kao

šumski požar, uništavajući sve pred sobom, svaki grad, svako selo.Celokupno stanovništvo je ili prodano u roblje ili pobijeno.A onda je, prošle godine, Filipos krenuo na jug u Tesaloniku. Bitka

je vođena u blizini tog mesta protiv ujedinjenih snaga Kadmosa iAtine, koji su potučeni do nogu. Zatim je kralj zaobišao Kadmos iudario na Atinu. Zapalio je akropolj i pobio sve građane, osim onihkoji su pobegli na more. A sada je Kadmos suočen s njegovimgnevom. Neće dugo izdržati. Nakon toga na red će doći i Sparta.– Zbog čega je on nepobediv? – upita Parmenion. – Mora da je

moguće pobediti ga?Hiron zavrte glavom. – Kada je bio dete, on je poput Ahila pre

njega, potopljen u reku Stiks. On je neranjiv. Za razliku od Ahila,

njegova majka nije zaboravila da umoči i petu. Strela ne može da gaprobode, mač ne može da ga poseče. A onda, tek što je uzeo krunu,u dvadesetoj godini, zatražio je od jednog veoma moćnog maga damu napravi zlatno, svevideće oko, koje prodire u ljudska srca, i dobioga je. Iskopao je sopstveno, desno, i zamenio ga magičnom kuglom.Prema tome, Parmenione, niko ga ne može ni pobediti ni nadmudriti.On unapred zna sve planove svojih neprijatelja.– Šta se desilo sa tim moćnim magom? Možda on zna način da se

uništi ono što je stvorio.– Ne, moj prijatelju. Ja sam taj mag i ne mogu ti ni malo pomoći.Atal je sedeo na plaži osećajući toplotu sunca na licu, ali ona nije

bila ni izbliza vrela koliko njegova srdžba. To što je bio prinuđen daputuje sa nadmenim Spartancem bilo je dovoljno rđavo, ali jeočekivao da će jahati u Trakiju ili Halkidiki kako bi spasli princa.Ne u ovo izopačeno mesto, sa ludim ljudima.Prisetio se letećih stvorenja i zadrhtao. Kako može ratnik da se bori

protiv takvih zveri?Otkopčao je svoj oklop i skinuvši odeću, ušao u more; uživao je u

hladnoći vode. Bacio se napred i zaronio, plivao je dugim, sporimzamasima i izronio daleko od obale. Male providne ribe su plivalepored njega u svetlucavom jatu, on lupi rukom po vodi i nasmeja sekad se one razbežaše. To je najzad bio svet koji je poznavao, uživaoje u tom osećaju. Kad mu je more dosadilo, uputio se ka obali,uspravio u plićaku i otresao vodu sa svoje duge kose.Aleksandar je sedeo pored njegovog oklopa. – Dobro plivaš – reče

dečak.Atal proguta psovku. Nije mu se sviđalo dete. Demon, pričali su,

neljudski stvor koji može da ubije dodirom. Mačevalac klimnu glavomu znak pozdrava i sede na stenu, da se na suncu osuši.– Da li se plašiš? – upita princ s razoružavajuće nevinim izrazom

lica, glave pognute na jednu stranu.– Ničega se ne plašim, moj prinče – odgovori Atal. – I ako neko

kaže dugačije, odgovaraće mi s mačem u ruci.Dete klimnu svečano. – Veoma si hrabar što si došao ovamo da me

spaseš. Znam da će te moj otac nagraditi.Atal se nasmeja. – Imam tri imanja i više bogatstva nego što mogu

da potrošim u jednom životu. Nisu mi potrebne nagrade, prinče

Aleksandre. Dao bih kraljevski otkup samo da ponovo ugledamMakedoniju.– Hoćemo, Parmenion će pronaći način.Atal ljutito proguta odgovor. – Dobro je verovati u svoje heroje –

napokon reče.– Ti ga ne voliš, zar ne?– Ja ne volim nikoga sem Filipa. A ti previše primećuješ. Čuvaj se,

Aleksandre; takav dar može imati dvostruku oštricu.– Nemoj nikada da kreneš na njega – upozori ga princ. – On će te

ubiti, Atale.Mačevalac se iskreno osmehnu, ne odgovorivši. Aleksandar je

stajao ćuteći za trenutak a onda se zagleda u oči Makedonca. –Znam da se za tebe priča da si najbolji mačevalac u zemlji i da si,takođe, najodaniji ubica, koga moj otac ima. Ali znaj ovo, ako ikadaParmenion umre pod čudnim okolnostima, ja ću doći po tebe.I ti ćeš ubrzo posle toga biti mrtav.Atal uzdahnu. – Nisam zašao u ovaj svet pun grozote da bih slušao

tvoje pretnje, dete. Došao sam da bih te spasao. Ne moram da ti sesviđam, zašto i bih? Ja nisam omiljen. Ali ako ikada budem imaorazloga da se borim s Parmenionom, tvoje pretnje me neće omesti utome. Ja sam svoj čovek i ja hodam po sopstvenoj stazi.Upamti to.– Obojica ćemo upamtiti – reče Aleksandar.– To je istina – složi se ratnik.

***

– Ne pokušavaj da smisliš način da pobediš Filiposa – reče Hiron. –To je nemoguće.– Ništa nije nemoguće – uveravao ga je Parmenion dok su hodali

po dvorištu palate uživajući u poslednjim zracima sunca na zalasku.– Nisi me razumeo – uzvratio je Hiron. – Ovde se radi o višim

stvarima. Šta misliš zašto je biće tako velike moći odabralo krhkoljudsko telo za svoj boravak, makar taj čovek bio i kralj?Parmenion zastade pored potoka i sede na drvenu klupu. – Reci

mi.

Hiron se opruži po travi i uzdahnu. – To nije tako jednostavno. DuhHaosa nema svoj prirodni oblik. On je…to je…duh, očigledno ibesmrtan i večan. Dakle pravo pitanje je kako on opstaje. Da li mepratiš?– Ne baš, ali sam uvek spreman da naučim nešto novo. – Onda

ćemo polako. Reci mi, koji je najvažniji trenutak u tvome životu?– Kakve veze to sad ima? – upita Parmenion, osetivši se iznenada

neprijatno.– Poslušaj me, ratniče – uporan je bio Hiron.Parmenion duboko uzdahnu. – Pre mnogo godina, pre čitavog

života, čini mi se, voleo sam jednu devojku. Ona je činila da suncesija jače. Činila me je živim.– Šta se desilo sa njom?Spartančevo lice se ukrutu a oči mu zasijaše hladnom svetlošću.– Oteli su mi je i ubili. Pređi na stvar, jer gubim strpljenje. – Upravo

se o tome i radi! – reče Hiron i sede pored Spartanca. – Hoću da seprisetiš kako si se osećao u trenutku dok si zamišljao svoju ljubav ivaše zajedničke dane i kako se taj osećaj promenio kada ga jedotakla ogorčenost. Duh Haosa možda izgleda besmrtan i večan, alito nije sasvim tačno. On mora da se hrani.Ne znam da li su ga bol, patnja i mržnja začeli ili je možda on i

majka i otac sveukupne ogorčenosti. U neku ruku, to nije ni važno.Ali je njemu potreban haos kako bi ostao u životu. U Filiposovom

telu on hoda svetom rađajući okeane mržnje. Svaki rob, svakaudovica, svako dete će spoznati mržnju, i žudeće za osvetom. KadFilipos bude prah, još dugo će Makedonjani biti prezreni. Da lishvataš? On ne može biti pobeđen, jer i ako uništiš Filiposa, samoćeš nastaviti da hraniš duh koji ga je poseo.– Šta dakle ti predlažeš, da pokorno padnemo pred tiraninom i

ponudimo naše živote uz osmeh i blagoslov?– Da – jednostavno reče Hiron – jer ćemo se tako suprotstaviti

Haosu još većom silom – ljubavlju. Ali to se nikada neće desiti.Za to će biti potreban veći čovek od ijednog koga sam ikada sreo,

onaj koji će na nasilje odgovoriti praštanjem, a na zlo ljubavlju. Unajboljem slučaju, sve što možemo da učinimo jeste da se protivnjega borimo bez mržnje.

– Zašto si Filiposu napravio oko? – iznenada upita Parmenion. –Uzalud sam se nadao da će ga isprobati na sebi, da će videti svojupravu dušu. Ali on to nije uradio. To me je uvek mučilo, Parmenione,jer ja uvek hoću da vidim dobro u čoveku, nadajući se da će to dobropobediti. Ali, to se dešava vrlo retko. Snažan čovek će težiti davlada, to je u njegovoj prirodi. A da bi vladao, mora da pokori druge.Hiron uzdahnu. – Svi naši heroji su nasilnici, zar ne?Ne znam imena heroja u tvome svetu. Ali je to sigurno ista priča.– Da – složi se Parmenion. – Ahil, Herakle, Agamemnon, Odisej.

Svi su vični maču. Ali ako zli ljudi uzmu mač ili koplje, onda i dobrimoraju učiniti isto kako bi se borili protiv njih.– Voleo bih da je to tako prosto – prasnu Hiron. – Ali mala je razlika

između dobra i zla. Dobro ne nosi uvek zlatni oklop niti zlo uvek nosicrni plašt. Ko može reći gde se skriva zlo? Ti si general u svomesvetu. Da li si nekada razorio grad? Ubio žene i decu?– Da – odgovorio je s nelagodnošću Parmenion.– A da li služiš silama dobra?Spartanac zatrese glavom. – Shvatam šta želiš reći. Ti si dobar

čovek, Hirone. Hoćeš li ići sa nama u Spartu?– Gde bih drugde mogao ići? – odgovori tužno mag. Ustao je i

pošao, a zatim se okrenuo. – Postoji jedna lepa legenda. Kaže da ćese jednoga dana magija vratiti, da će nam je doneti zlatokoso detebogova. On će obnoviti mir i harmoniju, i svet će ponovo zasijati. Zarto nije divno?– Zapamti to – reče Parmenion nežnim glasom.– Hoću. Nadao sam se da je Aleksandar to zlatno dete. Ali je i on

proklet duhom Haosa. Koliko još ima svetova, Parmenione?Da li lik Mračnog boga hoda u svima?– Nikada se ne prepuštaj očaju – posavetova ga Spartanac. –

Razmisli o ovome: Ako si u pravu, onda je možda u većinu svetovazlatno dete već došlo.– To je dobra misao – složi se Hiron. – Sada te moram nakratko

napustiti. Pazi na mora, Filipos će upotrebiti sve svoje moći dapronađe Aleksandra.– Gde ćeš ti?– Nazad u šumu. Potreban sam tamo.

Parmenion shvati da je Hironovo raspoloženje zarazno; dok jehodao liticom koja se nadnosila nad plažu, postao je sumoran.Daleko dole, video je Atala i Aleksandra kako sede na belom

pesku, udubljeni u razgovor; on zastade kako bi ih posmatrao.Moj sin, iznenada pomisli i tuga ga pogodi poput udarca. Filota,

Nikanor i Hektor su bili njegovi sinovi, ali su njegova osećanja premanjima bila neodređena. A taj dečak, to zlatno dete, bio mu je sve.Nema dobiti u kajanju, podseti sebe, ali reči, ma koliko istinite, nisumogle da ga uteše. To kajanje, živelo je u njegovoj ličnoj dvoranisrama. U svadbenoj noći na Samotraki, dok je Filip čekao na svojumladu, Parmenion ga je izdao. Nema druge reči koja bi opisala delo.Dok je kralj ležao mrtav pijan, Parmenion je stavio ritualni šlem, kojije potpuno skrivao lice, i Kadmilov ogrtač i ušao u sobu osvetljenubakljama, u kojoj je ležala Olimpija, i čekala.Parmenion je bio taj koji se popeo u krevet i oko koga je ona

sklopila svoje ruke. Parmenion je bio taj koji je osetio kako njenanežna bedra klize oko njegovih kukova.– Dosta! – reče glasno jer oseti uzbuđenje zbog tih uspomena. To

je bila dvostruka izdaja i on ni sada to nije mogao da razume.Njegov ponos i snažno osećanje časti navelo ga je da poveruje

kako nikada ne bi izdao prijatelja. Pa ipak jeste. Još više ga je mučiloto što je smatrao da je njegov čin sramotan, a u njegovom sećanjusu telesna požuda i uzbuđenje još bili živi.Iz tog razloga je podnosio Filipov gnev i njegove povremene

nepravde. Krivica ga je spojila s kraljem Makedonije vezama jačim iod ljubavi; kao da će verno služeći Filipu na neki način izravnatiračun, izbrisati sramotu.– Nikada to nećeš uspeti – prošaputa.Olimpija je mnogo ličila na Diri, bila je vitka, izuzetno lepa; po njenoj

se crvenoj kosi te noći preliv ao sjaj baklji. Ona je pokušala da muskine šlem žaleći se da joj hladni metal povređuje lice, ali joj je ondržao ruke prikovane uz meke čaršave ne obazirući se na njenemolbe. Prvi deo noći je provela u magičnoj šumi, udišući sveti dim,pa je, omamljena, izgubila svest kada je legao preko nje.To ga nije zaustavilo.Krivica je došla kasnije, kada se ušunjao u Filipovu sobu, u kojoj je

kralj ležao nag na divanu, utonuo u pijani san. Skinuvši šlem,

Parmenion je pogledao u čoveka kome se zakleo na vernu službu i utom trenutku osetio je oštar ubod kajanja. Stavio je na onesvešćenogvladara šlem i ogrtač i prenevši ga u spavaću sobu položio poredOlimpije.Posle je u svojoj sobi pokušao da opravda svoj postupak. Gospa

Aida, u čijoj su palati odseli, rekla je Filipu da će, ako se venčanje iljubavni čin ne obave u toku određenog svetog sata, brak bitiponišten. Filip se nasmejao na to. Nikada još nije podbacio kada bise našao pred lepom ženom i nije ga zabrinula pretnja. Ali dok sučekali te noći, on je, uprkos Parmenionovim upozorenjima, ispijaoteško vino sa Samotrake, pehar za peharom.Filipova izdržljivost u piću bila je čuvena, ali je Parmeniona

iznenadila lakoća s kojom je kralj podlegao njegovom uticaju teposebne noći.U početku je Parmenion očajnički poušavao da probudi Filipa, a

onda je pogledao u spavaću sobu u kojoj je naga Olimpija ležala naširokom krevetu. Pokušao je da ubedi sebe da mu je prva misao bilao Filipu i o sramoti koju će doživeti ujutro kada čitava Samotrakačuje za njegov neuspeh u bračnoj ložnici. Ali to je bila laž.Taj izgovor mu je došao kasnije, dok je budan ležao posmatrajući

kako sviće.Počeo je da živi sa stalnom grižom savesti, koja je imala dve

strane, oštre kao sečivo. Prvo, bojao se da će istina izaći na videlo idrugo, morao je da gleda kako njegovog voljenog sina podiže nekodrugi.– Nadam se da smišljaš plan kako da se vratimo kući – reče Atal

prišavši tiho Spartancu.– Ne – priznade Parmenion – razmišljao sam o drugim stvarima. Da

li si uživao u plivanju?– Rashladio sam se malo. Gde je mag?– Brzo će se vratiti. Otišao je da vidi da li je kentaurima potrebna

njegova pomoć. Aleksandar se pope, stepenice na stazi uz liti cu bilesu visoke za njega. On mahnu kad vide Parmeniona i sede porednjega. Spartanac ga ne razmišljajući zagrli. Atal nije ništa rekao ali jeParmenion osećao njegov pogled.– Moramo da se spustimo do Korintijskog zaliva a odatle u Spartu –

reče Parmenion. – Možemo samo da se nadamo da će Aristotel

pronaći put do nas.– Nada? – naruga se Atal. – Voleo bih nešto jače od toga. Ali zašto

Sparta? Zašto da se ne vratimo do kamenog kruga i sačekamo gakod njega? Tamo nas je poslao. Sigurno tamo i očekuje da budemo.Parmenion odmahnu glavom. – Neprijatelja ima svuda i oni koriste

magiju kako bi znali gde je Aleksandar. Ne možemo da se nadamoživotu ako se sami borimo protiv njih. Sparta se još drži.Tamo ćemo biti bezbedni. A Aristotel je čarobnjak, pronaći će nas.– Nisam ubeđen. Zašto ga ne bismo čekali ovde? – ubeđivao ga je

Atal.– Voleo bih da možemo, ali Hiron nije siguran da smo ovde

bezbedni. Kraljeva ruka je dugačka a njegova moć velika. Da li sipočeo da žališ zbog svoje odluke da me pratiš?Atal se zakikota. – Zažalio sam onog trena kada smo izjahali iz

Kamenog kruga. Ali ću ostati do kraja Spartanče.– Nisam ni sumnjao u to.– Gledajte! Brod! – povika Aleksandar, pokazujući ka moru na kome

se pojavljivala trirema, napetog crnog jedra i sa tri reda vesala, kojasu se jedanko dizala pa spuštala u svetloplavu vodu. Krma se polakookretala, sve dok pramac nije bio uperen pravo ka obali.Brod je prilazio sve bliže, i posmatrači su na kraju mogli jasno da

vide stotinjak naoružanih ljudi postrojenih na velikoj palubi.– Misliš li da su prijateljski raspoloženi? – upita Atal kada je brod

pristao a ratnici počeli da iskaču na pesak.– To su Makedonjani – reče Aleksandar – i došli su po mene. –

Onda će neki od njih umreti – reče blagim glasom Atal. – Nazad upalatu – naredi Parmenion, uzevši u naručje Aleksandra iudaljavajući se od ivice litice. Daleko ispod njih Makedonjani počešeda se uspinju uz stepenice, a sunce se odbijalo o njihove mačeve ikoplja. Parmenion utrča u kuhinju, gde je bio ostavio svoj oklop, šlemi mač. Opremivši se, on podiže Aleksandra i potrča uz stepenicepreskačući po dve odjednom. – Šta ako su ona leteća stvorenja jošuvek s druge strane? – upita Atal kada stigoše do lažnog zida.– Umrećemo – promrmlja Parmenion izvlačeći mač i ulazeći u

Hironovu pećinu. Bila je prazna. Spustivši Aleksandra, Spartanacode do ulaza u pećinu i pretraži okolinu. Sivi pastuv je mrtav ležaotamo gde je pao, a crne vrane su se svađale oko njegovih ostataka.

Oko pastuva su ležala tela više od trideset žderača, ali su njihvrane izbegavale. Nigde nije bilo ni traga Parmenionovom škopcu.– Bićemo sigurniji u šumi – reče Atal. Parmenion klimnu i trojka

pređe preko padine, do sigurnosti drveća.Šuma je bila neprirodno tiha. Nije bilo pesme ptica niti je vetrić

pomerao gusto granje krošnji. Tišina je izazivala nelagodnost koddvojice ratnika, ali je Aleksandar bio srećan što hoda pored svogheroja i drži ga za ruku.Išli su sve dublje u šumu prateći usku stazu divljači, koja je zavijala,

dizala se i spuštala i na kraju ih dovela do plitkog potoka u kome jehladna planinska voda tekla preko belutaka.– Da li ćemo ga preći ili pratiti? – upita Atal tihim glasom. Pre nego

što je Parmenion stigao da odgovori, začuli su ispred sebe pokret iprasak nagaženih grančica, a zatim i prigušene glasove.Uzevši dečaka, Parmenion se povuče ka grmlju, a Atal ga je pratio.Ali pre nego što su stigli da pronađu skrovište, sa druge strane

potoka se pojavi ratnik s gavranovim krilima na šlemu.– Ovamo! – povikao je – Dete je ovde!Više od dvadeset vojnika s crnim ogrtačima, naoružani kopljima,

potrča ka njemu. Atalov mač zašišta izlazeći iz kanije. Parmenion seokrenu. Iza njih je bila uska staza. Sa svake strane su bili zasaditrnovitih žbunova i drača. Sa mesta na kome je stajao, Parmenionnije mogao da vidi gde se staza završava, ali je pogledavši u zemljuugledao jelenje tragove koji su vodili uz brdo.Makedonjani uleteše u vodu a šuma je odjekivala od njihovih

trijumfalnih pokliča.– Trči! – viknu Parmenion držeći Aleksandra čvrsto uz svoje grudi i

potrča uz stazu. Bodlje se zabiše u njegove butine i listove i dva putaje zamalo pao kada je sandalom stao na suvu prašinu.Uspon je bio strm a staza krivudava, ali on najzad izbi na širu stazu

oivičenu razgranatim hrastovima. Bacio je pogled preko ramena ivideo da je Atal nekih desetak koraka iza njega i da mu seMakedonjani približavaju. Vojnik zastade u trku i baci koplje.– Pazi! – viknu Parmenion i Atal se izvi, oružje prolete pored njega i

zabi se u zemlju. Atal u trku zgrabi dršku i izvuče koplje iz zemlje.Iznenada se okrenuvši, on baci koplje nazad. Vojnik se baciglavačke na zemlju a koplje pogodi onog iza njega pravo u grlo.

Okrenuvši se, Atal potrča za Parmenionom. Spartanac je nastaviotrk birajući samo uske staze koje će primorati njihove gonioce da iduu koloni; bes mu je rastao sa svakim korakom. Nije bilo strategijekoja će mu doneti pobedu, niti promišljenog plana koji će preokrenutibitku. Brojčano slabiji, bili su progonjeni od strane ubica kroznepoznatu šumu. Sve što im je preostalo bilo je bekstvo.Ali kuda? Parmenion je slutio da su možda išli ka još većoj

opasnosti ili brojnijem neprijatelju; i zbog toga je bio besan. Čitavogživota on je preživljavao zahvaljujući planiranju i nadmudrivanjuneprijatelja. Bio je strateg, general, a ne zastrašeni plen, koji beži dabi spasao život.Ne, shvatio je. Nikada to!U mladosti je bio trkač na duge pruge, najbrži u Sparti i Tebi, i u tom

trenutku, čak i sa detetom u rukama, znao je da bi mogao dapobegne Makedonjanima. Ali nije znao kuda da beži. Pogledao je unebo i pokušao da odredi njihov položaj u šumi. Pećina je bila negdelevo. Ali kakva bi bila korist od povratka tamo? Mogli bi da prođukroz zid i pobegnu progoniocima, ali bi pali pravo u ruke vojnicimakoji su pretraživali palatu. Ne, pećina nije bila rešenje.Bez napora preskoči jedno oboreno drvo na stazi koja se račvala;

jedan deo je išao uzbrdo a drugi se spuštao u usku dolinu ispunjenusenkama. Jedno koplje prolete pored njega. Skrenuvši desno, onkrenu ka udolini.Trojica vojnika izbiše na stazu, na tridesetak koraka ispred njega.

Opsovavši, on se okrenu levo; preskočivši niski žbun, pope se uzstrminu i izađe na kružnu čistinu u udolini okruženoj čempresima.Atal ga sustiže, crven u licu i mokar od znoja.– Ne…mogu…dalje – reče mačevalac.Ne obazirući se, Parmenion priđe obližnjem drvetu i podiže

Aleksandra do prvih grana. – Popni se do one rašlje i sakrij se tamo– naredi Spartanac. – Nećeš biti vidljiv sa zemlje. Dečak se probikroz borove iglice i sakri se.Izvukavši mač, Parmenion potrča do ivice uspona i stade. Prvi

Makedonjanin se pope i vrisnu kada mu Parmenion mačem presečevrat. Vojnik se skotrlja među svoje drugove. Još trojica izađoše načistinu s leve strane i Atal potrča da ih presretne. Blokirao je napadjednoga i uzvratnim udarcem otvorio mu grlo.

Ali se tada pojavi glavnina neprijatelja i rasporedi oko Makedonaca.Parmenion se povuče, Atal mu se pridruži a koplja Makedonjana

napraviše zid od oštrog gvožđa oko njih.– Trebalo je da poslušam tvoj savet – prošaputa Atal. – Gde je

dete? – upita crnomanjasti ratnik tamnih očiju lica naruženogboginjama.Atal se zakikota. – Teško je poverovati da je nešto tako ružno

moglo da nauči da govori.– Gde je dete? – ponovi pitanje čovek, a vrhovi kopalja se približiše.Utom se jedan kopljanik zatetura i pade sa strelom koja mu je vi rila

iz lobanje. A zatim još jedan vrisnu kada dobi pogodak u butinu.– Legni! – viknu Parmenion hvatajući za ruku Atala i bacajući se na

zemlju. Sa svih strana poleteše strele. Jedan Makedonjanin mrtavpade preko Parmeniona, dve strele su mu bile u leđima a treća uoku. Na sve strane su vojnici umirali. Nekolicina pokuša da se vratistazom kojom su došli, ali dvoglava sekira minotaura Bronta koji se,ogroman, ukaza, rascepi prsne oklope i šlemove begunaca.Dvojica ratnika uspeše da ga izbegnu i nestadoše niz strminu, ali se

ubrzo začuše njihovi krici; Parmenion ugleda minotaurovu braću,Steropa i Argeja, kako se pomaljaju između drveća.Tišina se spusti na čistinu. Parmenion odgurnu leš koji je pao preko

njega i ustade vraćajući mač u korice. Na sve strane su ležala tela.Iz šume izađoše kentauri mrkog pogleda i natmurenog lica, nosećilukove i strele.– Dobro je videti te ponovo – reče Parmenion Brontu, koji mu je

prišao. Velikom glavom minotaur klimnu. – Dobro trčiš – reče idućika čempresu na kome se sakrio Aleksandar. Spustivši sekiru,stvorenje podiže ruke. – Dođi, Iskandere! – pozva on.Aleksandar se izmigolji iz grana i pade u naručje minoturu. – Da li si

ti zaista Iskander? – prošaputa zver.– Tako su me prozvali – odgovorio je dečak.– I možeš da otvoriš veliku kapiju?– Videćemo – reče Aleksandar pažljivo birajući reči. Sa dečakom u

naručiju Bront se vrati do mesta na kome su čekali Parmenion i Atal.– Kentauri su proneli vest da je Iskander došao. Gospa nas je

zamolila da ga zaštitimo. To ćemo i učiniti, i svojim životima ako

treba. Ali i to može biti nedovoljno. Makedonjana je mnogo a nas jemalo.– Moramo da stignemo do Sparte – reče Parmenion. –Tamo će

dete biti bezbedno.– Priča se da je spartanski kralj veliki čovek – reče Bront. – On ne

lovi narod magije. A velika kapija je u blizini. Da, ići ćemo sa vama uSpartu.Parmenion klimnu a zatim pogleda u kentaure. – Koliko njih je sa

nama? – upitao je.– Ovih dvadeset su svi koji su preživeli.– Ko onda izviđa šumu i pazi na neprijatelja?– Niko – priznade Bront.Spartanac pređe preko čistine, preskačući leševe, i stade pred

mladog kentaura, stvorenja sa velikim grudnim košem, kestenjastomkosom i bradom. – Ko komanduje ovde? – upita on.– Ja sam Keops, sin Kitin Kirasa. Niko ne komanduje. – Pa,

Keopse, ja sam Iskanderov čuvar i moje će se naređenje slušati.– Nećemo trpeti naređenja od ljudskog bića – odgovori Keops a lice

mu pocrvene.– Onda odlazite – reče blago Parmenion – mi ćemo sami pokušati

da spasemo Iskandera.Kentaur poče da udara po zemlji prednjim nogama, a iz grla se

začu muklo režanje. Parmenion je čekao gledajući kentaura pravo uoči. – Moramo se potruditi da Iskander preživi – reče Keops.– Ne možemo otići.– Onda ćete me poslušati – reče mu Parmenion. – Pošalji pet tvojih

drugova da paze na Makedonjane. Ne smeju nas ponovo iznenaditi.– Biće kako ti kažeš – procedi Keops.Parmenion se okrenu i ugleda Hirona, koji je prelazio čistinu

pažljivo obilazeći krvave mrlje na zemlji. Mag uhvati Parmeniona zaruku i povede ga u stranu malo dalje od ostalih.– Ovo je pogrešno – prošaputa Hiron. – Dete nije Iskander. Ja to

znam i ti to znaš.Parmenion uzdahnu. – Ja samo znam da moramo stići do Sparte

kako bismo spasli Aleksandra. Svaka pomoć mi je dobrodošla i ja ćuje prihvatiti.

– Ali ova stvorenja, šta je sa njihovim nadama? Zar ne vidiš da imIskander znači sve? On je obećanje koje ih održava u životu, onajšto vraća magiju u svet i okončava vladavinu ljudi.– Šta je to velika kapija? – upitao je Spartanac. – Postoji šumarak

na dan hoda od Sparte. Tamo, na brdu, dva ogromna stubapovezana su velikom kamenom gredom. To je kapija.– Kuda ona vodi?– Nikuda – odgovorio je Hiron. – Ali legenda kaže da će je Iskander

otvoriti, porasti do visine najvišeg drveća, a onda položiti šake naoba stuba. Tada će se magija vratiti i okupati čitav svet. AliAleksandar to ne može da uradi. On nije zlatno dete.– Šta bi ti hteo da ja uradim? Da izgubim jedine saveznike koje

imamo u ovom tvom čudnom svetu? Da osudim Aleksandra nasmrt? Ne, ja to neću učiniti. Oni su sami doneli svoju odluku.Ja ih nisam prisiljavao.– To nije dokaz koji možeš da upotrebiš – reče Hiron. – Ti znaš da

oni greše ali puštaš da i dalje veruju, jer to tebi koristi. Ti ih, po svojprilici, sve osuđuješ na smrt.– Ima li nekih teškoća, Hirone? – upita Bront približavajući im se.– Ima li teškoća? – mag upita Parmeniona.Spartančev hladan pogled susrete Hironov. – Ne – odgovorio je. –

Sutra ćemo povesti Iskandera u susret njegovoj sudbini.A onda se okrenuo i ugledao ženu.Diri je duboko uzdahnula kada se Spartanac okrenuo. Osetila je

slabost u nogama, a ruke joj počeše podrhtavati. Tako blizu,pomislila je. Razgovarali su na Samotraki, ali je tada Diri bilaskrivena velom i kapuljačom, usredsređena na predstojeći zadatak.Ali tu, dok je lagano hodao ka njoj, osećala se kao

šesnaestogodišnjaki nja sećajući se njegovog mekog dodira i slatkihpoljubaca.– Da li me poznaješ, gospo? – upitao je on. To nije bio glas iz

mladosti koji je nekada volela, ali se ipak naježila od njega. Vinu seduhom i stopivši se s njegovim umom oseti sve – njegova burnaosećanja, znatiželju, saosećanje i, iako nije mogao prepoznati njenotelo, požudu. Ona se brzo povuče iz njega.– Poznajem te – odgovorila je mirnim glasom, gledajući očima boje

lešnika pravo u njega. On je stajao, tih i neodlučan. – Ona je

prijateljica moje majke, boginje – reče Bront. – Pripada magiji.Parmenion klimnu glavom a pogled mu se zadrža na tamnokosoj

ženi. – Moramo se skloniti sa ovoga mesta – reče on okrenuvši seka Brontu. – Ti poznaješ ovu šumu. Kuda možemo otići?– Ne odgovaraj – reče brzo Diri – posmatraju nas. Brontova velika

šaka se skupi oko drške sekire koja je visila na njegovom pojasu aParmenion se okrenu i osmotri čistinu. – Ne ma nikoga ovde – rečeim Diri. – Posmatraju nas sa velike udaljenosti.– Ko? – upita minotaur.– Filiposovi sveštenici.– Možeš li da nas sakriješ? Moja majka kaže da si čarobnica. –

Možda. Diri sede na travu, sklopi oči i oslobodi svoj duh. Svetlosnokoplje polete ka njoj. Ona mahnu rukom i koplje se rasprsnu nahiljade iskri, koje proleteše pored nje, poput svitaca. – Umrećeš –povika sveštenik obrijane glave, koji zalebde pred njom.– Svi ćemo umreti jednoga dana – odgovori ona. Podiže ruke i svici

poleteše ka svešteniku u vidu zlatne trake, koja obavi njegovu glavu ioči. – Vrati se svome gospodaru – reče Diri. Sveštenik nestade.Ona otvori oči i ustade. – Otišao je – reče Brontu. – Sada možeš da

govoriš slobodno.– Postoje samo dva načina da stignemo do Sparte: jugoistočnim

pravcem do Peloponeza i preko Korinta, ili severozapadno do mora,pa brodom do Giteuma.– A šta je sa zapadom? – upitao je Parmenion. – Sigurno možemo

da pređemo planine Pinda i stignemo do zaliva?– Ne, na tom putu vreba smrt – reče Bront. – Ne možeš da prođeš

kroz Gorgoninu šumu. Tamo obitavaju žderači i sam Gorgon.On je zver puna zla, a srce mu je izopačeno. Mogao bih da govorim

o njegovim zlodelima, ali kunem ti se da bi moj jezik pocrneo a tvojabi duša usahnula od onoga što bi čuo. Razmišljanje o tom putu istoje što i ispijanje otrova.– Svejedno, ispričaj mi o njemu – naredi Spartanac. – Zašto? Taj

put ne dolazi u obzir.– Zato što je on strateg – reče Diri – i mora da zna. Bront uzdahnu.

– Šuma se pruža na jug sve do Korintijskog zaliva. Velika je i ljudi jenisu istražili. Ali svako brdo, svaka mračna dolina puni su stvorenjaHaosa.

Diri je posmatrala Spartanca. Izraz mu je bio usredsređen inedokučiv, i ona nije pokušala da sazna o čemu misli. – Šta nam timožeš reći, gospo? – on iznenada upita.– Snage Makedonjana su svuda oko tebe – reče mu ona. –

Približavaju se sa juga, severa i istoka. Njihovi žderači prekrivajunebo a zveri koje hodaju kao ljudi zemlju.– Možemo li da ih izbegnemo?Diri slegnu ramenima. – Ne sa dvadeset kentaura. Oni traže dete.

Filipos je povezan sa njim. Kojim god putem da krenemo, privućićemo opasnost. Ja imam moć da nas zaštitim od demonskog kralja,ali ne dugo, Parmenione; on je prejak za mene.– Znači, teraju nas na zapad hteli mi to ili ne?– Da – složi se ona.– Razmisliću o tome. Ali hajde da prvo pronađemo mesto na kome

ćemo provesti noć.PLANINE PINDABront ih je predvodio do padine sa grozdastim plitkim pećinama. U

jednoj su ostali Parmenion, Atal, Aleksandar i Hiron dok je Bront sasvojom braćom i tamnokosom ženom potražio sklonište u susednoj.Kentauri su odlučili da se smeste u zasebnoj pećini, malo severnijeod ostalih, da bi se u sumrak udaljili i pojavili u ljudskom obličju kadapadne noć.Hiron je ćutao dok je Atal potpaljivao vatru pored udaljenog zida.

Parmenion je izašao napolje kako bi se uverio da vatra ne bacasvetlost dalje od ulaza u pećinu. Aleksandar je mirno spavao poredvatre, umotan u njegov ogrtač, te Spartanac sede na ulaz u pećinu ipoče da posmatra zvezde.– Praviš li planove? – upita Atal prilazeći, pa naslonivši leđa o

stenu, sede.– Ne. Razmišljao sam o svojoj mladosti.– Nadam se da si je protraćio.– Zaista jesam – odgovorio je Parmenion uzdahnuvši. Noćno nebo

je bilo vedro a mesečina je obasjavala drveće srebrnom svetlošću.Jedan jazavac izađe na čistinu a zatim se u skoku vrati u grmlje.– Pričaju da si u Sparti bio prvak – reče Atal. – Pored svih tih

nagrada, zašto si otišao?

Parmenion zavrte glavom. – Odakle li samo potiču sve te priče?Prvak? Bio sam omraženi polutan, mešanac, zastrašivan i prebijan.Sve što sam poneo iz Sparte bile su modrice i mržnja, koja me je

kao zaštita sveg prožimala. Da li si ikada bio zaljubljen, Atale?– Ne – priznade Makedonac, iznenada se osetivši nelagodno. – Ja

jesam – jednom. I zbog te ljubavi sam prekršio zakon. Spavao samsa devojkom iz ugledne porodice. Zbog toga je ona pogubljena, a jasam ubio dobrog čoveka. Još gore, ja sam prouzrokovao sunovratsopstvenog grada i uz to, smrt jedinog prijatelja ko ga sam ikadaimao. Njegovo ime je Hermija i poginuo je kod Leuktre, boreći se uzkralja koga je obožavao.– Svi ljudi umiru – reče tiho Atal. – Ali ti me iznenađuješ, Spartanče.

Mislio sam da si hladnokrvni general, borac koji nikada nije izgubiobitku. Mislio sam da je tvoj život izuzetan, blagosloven, takoreći.Parmenion se osmehnu. – Tuđ život često se takvim čini. Bio

jednom u Tebi jedan bogati trgovac. Ljudi su ga gledali i zavideli mu,proklinjali su njegovu sreću, bili ljubomorni na zlatne alke koje jenostio i ogromnu kuću koju je sagradio na brdu, iznad gradskogsmrada. Ali nisu znali da je on nekada bio rob u tračkim rudnicima,da je deset godina dirinčio pre nego što je mogao da otkupi slobodu,i da je zatim radio još pet godina pre nego što je sakupio manjukoličinu novca koju je onda uložio u jedan rizičan posao i obogatiose. Nemoj da mi zavidiš, Atale.– Nisam rekao da ti zavidim – reče mačevalac. Iznenada se isceri.

– U stvari, izgleda mi da jesam. Nikada mi nećeš biti drag,Parmenione, ali te poštujem. A sada, dosta laskanja. Kako dastignemo u Spartu?Parmenion ustade i protegnu leđa. – Putovaćemo na zapad preko

Pinda a zatim ćemo se spustiti na obalu držeći se brda i šume.– Govoriš o putovanju koje će trajati nedeljama. Ne bih želeo da

zvučim malodušno, ali da li misliš da družina od tri čudovišta idvadeset kentaura može putovati celom Grčkom, čak i ovom, a dane bude primećena?– Kentauri ovde nisu retkost – reče Parmenion – a mi ćemo

putovati uglavnom noću, kada su oni u ljudskom obličiju. Što se tičeBronta i njegove braće, slažem se sa tobom. Ali njihova je snaga

ogromna i mogu se pokazati nezamenljivim ako naiđemo na nevoljetokom puta.– A ti ih i očekuješ, u to nema sumnje.– Da. Postoji teškoća koju nikakvo razmišljanje ne može rešiti.

Filipos je pomoću magije pronašao Aleksandra u drugom svetu;dakle, sasvim je moguće da će ga pronaći i u ovome. Gde god daodemo, ma gde se sakrili, neprijatelj će uvek biti u blizini.– Okupljaju se oko dečaka kao muve oko kravlje balege? – ubaci

Atal.– Odvratna primedba, mada blizu istine – složi se Spartanac. –

Sveštenica tvrdi da nas neko vreme može prikrivati. – Dakle tvojplan, kakav god da je, jeste da povedeš malu grupu neobičnihstvorova preko zemlje koju razdire rat i stigneš negde ćeš, možda,biti dobrodošao, a sve to u nadi da će Aristotel imati dovoljno snageda nas pronađe i dovede kući?– Ukratko; imaš li ti neki bolji plan?– Moram priznati da mi ništa spasonosno ne pada na pamet – reče

Atal – ali ima još nešto što me brine. Tiče se Aleksandra. Da li je onIskander koga ova stvorenja iščekuju?– Ne.– Šta će se desiti kada zveri to shvate? Najverovatnije će biti malo

ljuti.– Možda – odgovori Parmenion. – Ali to je problem za neki drugi

dan.– Još nešto čemu se možemo radovati – progunđa Atal. – Reći ću ti

nešto, Spartanče, život u tvome društvu retko kada je dosadan.Parmenion je do duboko u noć sedeo zanet svojim mislima, a onda

ugleda čudovišnu figuru Bronta kako izlazi iz šume u podnožjupadine. Stvorenje je išlo napred a onda se spusti na kolena.Svetlost, slaba i nestvarna, zasija oko njega i Parmenion se začudikad ugleda kako velika glava bika nestaje, a pojavljuje se obličjemladića blede kože i kose boje uglačane bronze.Podigavši glavu, mladić ugleda Parmeniona i ukoči se; ostao je

tako na trenutak, a onda sede i okrete na drugu stranu.Parmenion se spusti niz padinu obasjanu mesečinom i sede pored

neobičnog mladića.

– Smatra se nepristojnim posmatrati nečiji preobražaj – reče Bront.– Ali ti nisi iz ovoga sveta i od tebe se ne može očekivati da razumešnaše običaje.– Zašto morate da uzimate drugo obličje?– Zašto vi ljudi morate da jedete ili dišete? Ne znam odgovor. Znam

samo ono što jeste i ono što se mora. Bez preobražaja ja bih umro.A kako magija bledi iz dana u dan, to promena postaje sve teža i svebolnija. To će Iskander popraviti, on će povratiti magiju.– Ukoliko ga Filipos ne uhvati – primeti Parmenion. – Tačno. Šta

predlažeš, kako da mu umaknemo? – Putovanjem u Gorgonovušumu.– Onda ćemo svi umreti.– Sada je red na tebe da mi veruješ, Bronte. Ja nisam čovek koji se

razume u vaše misterije i moć magije, ali ja poznajem zakone rata iprirodu neprijateljstva.– Gorgon će te ubiti, Parmenione. On mrzi ljude više od mene. –

Upravo na to i računam – odgovorio je strateg. – Mi imamo izreku,Bronte: neprijatelj moga neprijatelja mora biti moj prijatelj. – Gorgonnema prijatelja. Nikada ih neće imati. – Poznaješ ga? – upita blagimglasom Parmenion. – Ne želim da govorim o tome.Diri je ležala budna, duhom ispitujući prostor u potrazi za znacima

skrivenih posmatrača. Nije bilo nijednog i to ju je zabrinulo.Da li to znači da se boje njenih moći ili su pronašli način da ih

nadvladaju, pa špijuniraju pećine? To ne bi bilo dobro.Potreban ti je san, reče sebi smeštajući se i umotavajući u vuneni

ogrtač boje rđe, koji joj je dao Aristotel. Noću ju je grejao, a podnevnoj toplini rashlađivao. Šćućuri se pod njime, ali joj san nikakonije dolazio.Nije znala šta može da očekuje u čudnom svetu u kom se obrela i

bila je spremna na iznenađenja. Hiron ju je ipak zaprepastio.Skoro da je bio Aristotelov blizanac. Diri je oprezno dotakla njegove

uspomene i on je istoga trena postao svestan toga ali nije sakriomisli, već ju je dočekao uz blagi osmeh.Nije to bio Aristotel, nije znao za Makedoniju ili Grčku nje nog

vremena. Ali je njegovo sećanje bilo ogromno, puno nestalih naroda,promenjenih svetova. Hodao je po Akadu i Atlantidi u mnogimobličjima, kao ratnik i mistik, polubog i demon, a besmrtnost mu je

omogućavala magija onog istog zlatnog kamena koji je posedovao iAristotel.– Da li si zadovoljna? – upitao ju je vraćajući je u sadašnjost. – Da

– rekla mu je. To je bilo onog dana kada su se Bront i njegova braćasastali sa kentaurima i isplanirali zasedu koja je spasla dvojicuMakedonaca. Bront je išao napred i video poteru, ispravnozaključivši gde će se ona završiti. Ipak, bilo je to za dlaku i Diri je svadrhtala.– Odakle si, draga moja? – upitao ju je Hiron dok su išli ka

pećinama.– Ja sam sveštenica, vidarka – odgovorila je. – Prijatelj me je

zamolio da dođem ovamo i pomognem Parmenionu.– Taj prijatelj, da li izgleda poput mene?– Veoma ličite.– Interesantno. Pitam se koliko imamo zajedničkog. Voleo bih da ga

sretnem. Da li će ti se on pridružiti?– Ne verujem. Ovde postoji nešto čega se on jako plaši. Hiron se

zakikota. – Ovde ima stvari koje mene jako plaše. Da li već dugopoznaješ Parmeniona?– Sreli smo se, ali nakratko – ne sakri ona deo istine. – E, to je

iznenađenje. Primetio sam da ne skidaš pogled sa njega. Da li jejedini razlog to što je on jedan zgodan ratnik? – Postoje neke stvarikoje je bolje da ostavimo po strani, gospodine – spremno muodgovori ona.– Po tvojoj volji. On je ostavi i ode da se pridruži Brontu u pećini.Tokom noći je Diri čvrsto spavala i probudila se u zoru. Dečak je

virio s ulaza u pećinu i osmehnu joj se kada je ugleda. – Dobar dan –reče ulazeći i čučnu kraj nje.– I tebi, mladi prinče. Rano si ustao.– Da. Meni je potrebno malo sna. Kako se ti zoveš? – Možeš me

zvati Tena.– Aha, ali to nije tvoje pravo ime, zar ne?– Nisam ni rekla da jeste. Rekla sam da me možeš tako zvati. –

Onda me ti moraš zvati Iskander.– Hoću, Iskandere. Da li se bojiš?– Ne – odgovori joj široko se osmehujući. – Parmenion je ovde. Ne

postoji veći ratnik u čitavoj Grčkoj. On je i najbolji general, uz to.

– Imaš velikog poverenja u njega, Iskandere. Mora da mu semnogo diviš.– Posle moga oca, on je čovek koga najviše volim. Odakle si ti? –

Ja sam vidarka. Boravim u hramu preko mora, u blizini ruševinaTroje.– Da li si oduvek bila vidarka?– Ne. Nekada sam bila devojka koja je sanjala da se uda za čoveka

koga voli. Ali to nije bilo suđeno.– Zašto?Pitanje je postavljeno tako naivno da se Diri zasmeja i rukom krenu

da mu razbaruši kosu, ali joj se dlan zažari od bola, pa trgnu ruku.Njegovo lice se zgrči. – Žao mi je. To se nije dešavalo već dugo,pomislio sam da je nestalo.Ojačavši sebe iznutra, ona posegnu ponovo i prstima skloni zlatnu

loknu iznad njegovih zelenih očiju. Bol je ponovo dotače ali ona toničim ne pokaza. – Bio je to samo grč – uveravala ga je. Onodmahnu glavom.– Veoma si ljubazna, ali te molim da me ne dotičeš. Ne bih voleo da

te vidim u bolovima.Tamna senka zakloni ulaz u pećinu i Parmenion uđe. – Tu si – reče

kleknuvši pored princa. – Dođi, moramo se pripremiti za marš.– Njeno ime je Tena – reče Aleksandar. – Veoma je prijatna. Zatim

istrča iz pećine a Diri pogleda Parmeniona u oči. – Izabrao si put,strateže?– Da. On sede pored nje. – Da li si sigurna da se već nismo sreli,

gospo?– Zašto tako misliš? – uzvrati mu.– Ne znam tačno. Tvoje mi lice nije poznato a ipak osećam da te

poznajem.– Sreli smo se – priznade mu ona – na ostrvu Samotraka. – Ti! – on

prošaputa. – Bila si pod velom i zaodenuta kapuljačom, mislio samda si u žalosti.– Bila sam. I još jesam. A sada – reče ona polagano ustajući – ti

reče da se moramo pripremiti za put.– Da, naravno. Ti znaš gde sam planirao da idemo? – upita je

uspravljajući se.– U Gorgonovu šumu.

On se osmehnu i lice mu postade iznenađujuće mlado. Diri biprimorana da skrene pogled. – Ne postoji drugo rešenje – reče on.– Znam. Kakav je tvoj plan?– Ići ćemo do oboda šume. Bront reče da će nam trebati tri dana

dotle. Tu ću vas sve ostaviti a ja ću se zaputiti do Gorgona.– Zašto toliko rizikuješ? Šta očekuješ da ćeš time dobiti?

Parmenionovog osmeha nestade. – Nemamo drugog izlaza. Naotvorenom će nas lako uloviti, nikuda ne možemo pobeći i nigde sene možemo sakriti. Šuma nam pruža zaklon i daje mogućnost da sedomognemo zaliva.– Bront reče da je tamošnje zlo gore od Makedonjana. – Da, i ja mu

verujem.– Kako se onda možeš pogađati sa njima? Šta im možeš po nuditi?– San o Iskanderu koji će otvoriti Divovu kapiju i dozvati magiju. Zli

ili ne, oni su i dalje stvorenja magije.– Ići ću s tobom – reče ona.– Nema potrebe da se izlažeš riziku. Ja sam sposoban da

pregovaram sa gospodarem šume.– Ipak ću ići s tobom. Imam puno talenata, Parmenione. Mogu se

pokazati korisnom.– I ne sumnjam u to.Grupa je dva dana išla ka zapadu, visoko u planine, tražeći

dugačku klisuru koja vijuga dole ka Gorgonovoj šumi, što se po putokeana prostirala pod njima. Trećeg jutra, dok su zbog iznenadneprovale oblaka tražili zaklon ispod stena, začuše zvuk kopita na stazi. Atal i Parmenion izvukoše mačeve i krenuše napred, dok su ihBront i Hiron pratili.Pojavi se pastuv, koji podiže svoju krupnu glavu i zanjišta kad

ugleda maga. – Kajmale! – povika Hiron i potrčavši napred, pogladivrat pastuva. – Lepo te je videti, dečko.Uhvativši se za grivu, Hiron skoči na leđa konja. Kiša stade i mag

pritera Kajmala do Parmeniona. – Idem u izvidnicu – reče Hiron –pronaći ću vas pre mraka.– Budi oprezan, bićeš nam potreban i ti i tvoja magija ako se vrate

žderači – upozori ga Parmenion.Oluja je prošla. Oblaci se razbiše, sunce okupa planine i grupa

nastavi dalje, sa kentaurima na čelu. Parmenion potrča uz padinu i

zaklonivši rukom oči, poče da proučava stazu kojom su prošli.Atal mu se pridruži. – Vidiš li išta? – upita Makedonac. – Nisam

siguran. Pogledaj tamo iznad borova. Tamo, ka procepu izmeđustena. Učinilo mi se da sam video ljude. – Ja ne vidim ništa.Hajdemo.– Čekaj! – reče Parmenion žurno i zgrabivši Atala za ruku, povuče

ga dole. – Gledaj sada!Kolona ljudi se spuštala niz padinu nekoliko milja ka istoku, a sunce

se odbijalo od šlemova i vrhova kopalja. Nad njima su kružili žderači.– Koliko ih je? – prošaputa Atal.– Više od pedeset. Srećom, idu peške, a to znači da nas neće stići

pre mraka. Ipak, moramo da požurimo.– Zašto? Teško će im biti da nam slede trag kroz šumu. – Prvo

moramo dobiti dozvolu da uđemo u šumu – reče Parmenion.– Od koga?– Od čudovišta koja tamo žive – odgovori Spartanac silazeći sa

vrha brega i skačući na stazu.– Čudovišta? Nisi spominjao nikakva čudovišta – povika Atal trčeći

za njime.Parmenion uspori i nasmeja se. – Volim da te iznenadim. A onda,

ozbiljan, uhvati Atala za rame. – Možda se neću vratiti. Ako se todesi, učini sve što možeš kako bi doveo Aleksandra u Spartu.– Ići ću s tobom. Navikao sam na tvoje društvo. – Ne. Ako obojica

umremo, šta će biti sa dečakom? Ti ostaješ sa njim.Bio je sumrak kada putnici stigoše do podnožja planine. Kentauri

odoše da pronađu usamljena mesta, dok Bront, Sterop i Arg zapališevatru na čistini sred stena. Atal i Aleksandar se smestiše pored vatreda se odmore, a sveštenica, Tena, izađe iz logora i stade krajSpartanca, koji je proučavao šumu.– Kada ćeš ući? – upita ga.– Više bih voleo da to bude u zoru – reče joj – ali, Makedonjani su

blizu i možda nemamo toliko vremena. Gde li je, za ime Hekate,Hiron?– Bolje bi bilo da uđemo u šumu pre mraka – posavetova ga Tena.Parmenion klimnu. – Onda neka tako bude. Vrativši se do stena, on

izloži svoj plan ostalima.

– Ti si lud – zagrme Bront. – Nadao sam se da ćeš uvideti svojuzabludu. Kako ne shvataš? Gorgon će te ubiti, a ako to ne učini,izdaće te Filiposu.– Možda si u pravu, prijatelju, ali su naše mogućnosti male. Ako se

ne vratim do zore, morate sami pronaći put do zaliva kako god znatei umete.Ne izgovorivši više ni reč, on se okrenu i pređe preko otvorenog

prostora do tamne granice šume. Tena stade pored njega. – Da linas posmatraju? – upita je tihim glasom.– Da. Nekoliko zveri na drveću nas posmatra. Razmišljaju o

ubijanju – reče ona.Osetila je kako se Parmenion koči, da mu korak postaje nesiguran,

a ruka se spušta na mač. – Mogli bismo da se vratimo – prošaputaona.– Ta stvorenja – upita je tiho – ti možeš da im čitaš misli? – Da.– Možeš li da razgovaraš sa njima?– Ne, ali mogu da utičem na njih. Šta želiš da oni učine? – Da me

odvedu do gospodara Gorgona.– U redu. Izbroj do dvadeset, a onda vikni njegovo ime. To će mi

dati vremena da ih obradim. Diri udahnu nekoliko puta duboko azatim opustivši se, uputi se duhom među drveće. Prvo stvore njekoje je dotakla, delom gmizavac a delom mačka, učini da onaustukne.U mislima mu je bila krv i kidanje mesa. Tu skoro da nije bilo

inteligencije. Ona nastavi dalje i stiže do žderača bledih očiju, koji jesedeo na najvišoj grani hrasta zureći u dvoje ljudi. On je takođemislio o ubistvu, ali je Diri osetila i njegovu radoznalost.– Gorgone! – povika Parmenion – Želim da razgovaram sa

gospodarem Gorgonom!Žderač se ukoči, ne znajući šta da čini. Dirin glas mu se obrati

duboko u umu, što on dožive kao glas podsvesti. – Moram gaodvesti gospodaru. On će biti ljut ako tako ne učinim. On će me ubitiako to ne učinim. Neko drugi će mu reći da je čovek uzvikivaonjegovo ime. Svaliće krivicu na mene.Žderač se vinu u vazduh raširenih krila i lebdeći se spusti na

dvadesetak koraka od ljudskih bića.

Diri otvori oči i instinktivno posegnu za Parmenionovom rukom.Žderač priđe bliže, koračajući nespretno zbog kandži na nogama. –Ti hoćeš da vidiš gospodara?– Hoću – odgovori Parmenion.– Šalje te Filipos?– Govoriću samo sa gospodarem Gorgonom – reče Parmenion. –

Odvešću te njemu, čoveče.Žderač krenu ka drveću, a njegove su se noge s tri zgloba

pokretale nespretno. Nekoliko puta se okliznuo, ali ga je mahanjekrilima održalo u ravnoteži. Još uvek držeći Diri za ruku, Parmenionkrenu za stvorenjem. – O čemu ostali misle? – prošaputao je.– Jedan planira da skoči na tebe čim dođeš pod senku drveća. Pazi

se! Ali ga nemoj ubiti. Ostavi to meni!Pustivši joj ruku, Parmenion nastavi dalje stežući dršku svoga

mača. Znoj mu se slivao niz lice a srce divlje tuklo. Pa ipak nijemislio samo o strahu. Dodir ženine ruke bio je poput vatre koja jepojurila njegovim krvotokom i podigla ga. Drveće se približavalo,tamno i preteće. Nikakav zvuk nije dolazio iz šume, nije se čulapesma ptica pa ni zvuk koji su ispuštali slepi miševi.Iz tišine se sa jedne grane gušteroliko stvorenje baci ka njemu i

Parmenion odskoči u stranu, a zver pade na zemlju i ostanepokretna.Žderač bledih očiju prošišta upozorenje ostalim stvorenjima i uko

čenim korakom priđe besvesnom stvoru – Da li je mrtav? – upita.– Spava – odgovori Diri.Žderač se nadvi nad telo, zari svoje kandže u vrat i odseče glavu. –

Sada je mrtav – zašišta ližući krv sa šapa.Polako su se kretali kroz sve gušću tamu. Diri je čula kako se

stvorenja kreću uporedo s njima, i na zemlji i kroz grane, ali ihnijedno nije napalo.– Slatka Hero! – prošaputa Diri.– Šta je?– Gospodar šume, Gorgon. Dotakla sam ga. Toliko mržnje. –

Prema kome?– Prema svima.Staza se proširila i žderač ih povede u široku udolinu u kojoj su

gorele brojne vatre; tu ih je, sedeći na prestolu od lobanja, čekalo

čudovište. Njegova koža zelene boje bila je išarana smeđimpegama, a na ogromnoj glavi ležalo je klupko zmija. Iz usta u oblikupećine virilo je mnoštvo očnjaka. Parmenion mu priđe i nakloni se.– Smrt tvojim neprijateljima, gospodaru – reče on.BRDA U ARKADIJIDaleko na jugu, preko Korintijskog zaliva, među niskim brdima

Arkadije, jaka svetlost zakratko blesnu preko mermernih grobo vaheroja. Zasijala je poput novog meseca, zatreptala i onda nestala.Jedno čobanče je spazilo svetlost i zapitalo se da li najavljuje oluju,

ali njegove koze i ovce nisu bile uznemirene; nije bilo ni oblaka nanoćnom nebu, zvezde su bile svetle a mesec u punom sjaju.Dečak je kratko razmišljao o svetlosti, a zatim zaboravi na nju,

zaogrnu se i vrati pogled na stado, te pažljivo osmotri ogradupašnjaka ne bi li otkrio tragove vuka ili lava.U blizini je bio samo jedan vuk, ali ga dečak nije mogao spaziti,

zbog mermernog nadgrobnog spomenika na obližnjem brdu.Ležeći iza njega, vuk je video svetlost, koja je poigravala oko njega,

ošamućujući ga, zastrašujući, brišući sve njegove misli o gladi.Vuk je bio star i isteran iz čopora. Nekada je bio moćan, vođa kojeg

su se bojali, lukav i opasan. Ali nikada, u njegovom dugom životu,nije takva svetlost gorela oko njega, i to ga je onespokojilo i zbunilo.Ležao je mirno i podigao svoju prosedu glavu da onjuši vazduh.Osetio je nešto poznato, nešto što ga je plašilo. Miris čoveka.Vrlo blizu.Nije se pomerao. Miris mu je dolazio sleva i on polako okrenu glavu

u želji da primeti neki pokret.Čovek koji je ležao na mermernoj ploči bio je nag i koža mu se

belasala na mesečini. On zastenja i mrdnu se. Samo nekolikotrenutaka ranije vuk je skočio na to mesto kako bi osmotrio stado iodabrao žrtvu. Tada nije osetio miris čoveka. Pa ipak, neko je ležaona ploči.Preživeo je toliko godina jer je znao kada treba da bude hrabar a

kada oprezan. Čovek koji se pojavio iz vazduha, usred neobičnesvetlosti nije u njemu probudio hrabrost. Mada je bio gladan, on sekradom udalji ka šumi na severu, daleko od mirisa čoveka.Helm se pomeri; kamen pod njegovim leđima bio je hladan i

neudoban. On se uz mrmljanje probudi, prevrnu na stranu i prebaci

svoje jake noge preko ruba ploče. Seo je i protegao se zevajući.Noć je bila sveža ali prijatna. Ugledao je vuka kako niz padinu trči

ka šumi. Helm posegnu za mačem i tek tada shvati da je nag inenaoružan.– Kakvo je ovo mesto? – reče on glasno. – Kako sam dospeo

ovde?Tih prvih nekoliko trenutaka Helm nije bio zabrinut. On je bio ratnik,

snažan, prekaljen u mnogim bitkama, siguran u svoju snagu.Ali ga obuze strah kad shvati da ne zna kako je dospeo na to čudno

mesto. Još više se prestravi kad vide da su hodnici njegovogpamćenja prazni i tihi; od tog saznanja srce mu divljački zatutnja.– Ko sam ja? – prošaputao je.Helm. Ja sam Helm.– Ko je Helm? Ime ga nije utešilo jer sa njim nisu došla i sećanja.Pogledavši u svoje ruke, on vide široke šake pune žuljeva, sa

kratkim i snažnim prstima, a na podlakticama opazi mnoge ožiljke,zakrivljene i prave. Nije se sećao ranjavanja.Smiri se, upozori sebe. Pogledaj ovo mesto. Shvati da leži na

groblju, punom mermernih ploča i tihih statua. Smirivši se, on lakoskoči sa ploče i krenu u istraživanje. Neki od nadgrobnih kamenovabili su napukli i odlomljeni a drugi zarasli u korov. Niko se, dakle, nijestarao o tome mestu, pomislio je. Hladan vetar prelete prekospomenika i on zadrhta. Gde mi je odeća? zapitao se. Sigu rnonisam hodao zemljom nag poput običnog poljskog roba. Zrak svetlasinu sleva. Za trenutak, na mesečini koja se odbijala od bronzanogšlema pomisli da vidi ratnika prekrivenog lica, sa ukrašenim prsnimoklopom.On se ukruti, šake mu se stisnuše u pesnice, a onda vide da to nije

ratnik, već samo oklop postavljen na drveni ram.Priđe mu oprezno osmotrivši groblje.Šlem bez perjanica bio je kvalitetno izrađen, a tragova kovačkog

čekića ili pukotina nigde nije bilo. Na štitniku za lice bila je brada, aizvijene obrve i usta razvučena u zastrašujući osmeh davali su muoštar izraz. Na grudnom oklopu, takođe vrhunske izrade, ramena subila zaštićena kožom ojačanom bronzom, a ispod njih su se ocrtavalisnažni i razvijeni mišići grudi i trbuha.

Koža kilta takođe je bila ojačana bronzom, a čizme za jaha njenapravljene od jelenske kože. Uz oklop je stajao i mač u koricama,pa Helm posegnu i izvuče ga. Puls mu se uspori a sigurnost povrati– dvostruka oštrica od uglačanog gvožđa bila je savršeno skladna.Oklop je moj, shvatio je. Mora da je tako.Brzo se obukao. Prsni oklop mu je savršeno pristajao, kao i čizme.

Kilt mu se dobro držao oko struka a korice mača glatko su skliznulekroz bronzanu omču na levom kuku. Kad je stavio šlem preko kratkopodsečene kose, oštar bol probode mu telo, i opeče kao vatra.Vrisnuo je i pokušao da skine šlem, ali je istopljeni me tal izjedaonjegovu kožu i kuljao u nozdrve i usta, zabadajući se u kosti lica.Najednom, bol minu.Otvorivši oči, vide da je pao na kolena. Ustao je i pokušao da skine

šlem, ali se on nije ni mrdnuo. Povetarac je ćarlijao, on ga oseti nalicu kao što je osetio i dodir svojih šaka dok je pokušavao da skinešlem. Podigavši desnu ruku, dodirnu metalna usta. Bila su hladna alisu se otvorila. Prstom zađe dublje i dodirnu jezik, takođe metalan alimekan.Lice mu je bilo od bronze, šlem nije bio samo prilepljen na njegovu

kožu, on je postao deo njega.– Šta mi se to desilo? – povika a glas mu čudno zazvuča u ušima.– Ništa se nije desilo – začu se blag odgovor. – Samo si se

pripremio za zadatak koji je pred tobom.Helm se okrenu, s mačem u ruci, ali ne vide nikoga. – Gde si? –

Vrlo blizu – odgovori glas.– Ne brini, ja sam prijatelj. – Pokaži se,prijatelju.– To nije neophodno. Nalaziš se u brdima Arkadije a tvoj zadatak je

na severu, u Korintijskom zalivu.– Ja nisam tvoj rob! – zagrme ratnik.– Ti ne znaš ni ko si ni šta si – podseti ga glas, ravnim, skoro

prijateljskim tonom. – Ali pred tobom su svi odgovori na tvoja pitanja.Moraš pronaći zlatnog dečaka.– A ako ga ne nađem?Nije bilo odgovora. – Jesi li još uvek tu? Pričaj sa mnom, proklet

bio!Groblje je ostalo nemo.Atal je sedeo leđima oslonjen na stenu i proučavao svoje saputnike.

Naspram njega, zureći svojim krupnim smeđim očima u vatru,sedeo je Bront, uz Arga. Naslonivši svoju grivom obraslu lavlju glavuna mišićavu ruku, Arg je, ležeći, posmatrao Atala. Kik lop Sterop jespavao zviždeći u snu. Atal pogleda ka prolazu u li tici, gde je jedankentaur osmatrao, iščekujući znak Makedonjana. Aleksandar se krajnjega promeškolji, ječeći u snu. Atal ponovo pogleda ka Argu, koji gaje i dalje posmatrao.– Moraš li tako da ležiš i zuriš u mene? – upita Atal. Lavlja čeljust

se otvori i začu se tiho režanje.Bront podiže pogled s vatre. – Ne sviđaš mu se – reče. – Neću

moći da spavam zbog toga – odvrati mu Atal. – Odakle li dolazi tvojbes, čoveče? – zapita Bront. – Osećam to u tebi, gorčinu,ozlojeđenost možda.– Ostavi me na miru – prasnu Atal. – I postaraj se da se tvoj čupavi

brat drži na odstojanju ili će se probuditi sa komadom makedonskogčelika u srcu. On se ispruži na zemlji i okrenu leđa braći.Gorčina? O, da. Atal je znao kada je posejano to seme. Bilo je to

onog dana kada je njegov otac ubio njegovu majku. Smrt nije bilabrza i dečak je satima slušao njene krike. Bio je tada mlad, imao jesamo dvanaest godina ali posle tog dana nikada više nije bio mlad.Sa četrnaest se ušunjao u očevu spavaću sobu držeći nož za dranjekože, oštar poput brijača. Znalački je prevukao oštricu preko očevoggrla i mirno stajao gledajući kako se usnuli čovek budi gušeći sesopstvenom krvlju. On je mlatarao rukama pokušavajući da ustane,prsti su mu poleteli ka grlu, u želji da spoji pre se čene arterije.Gorčina? Šta ova stvorenja mogu znati o mojoj gorčini?Ne mogavši da zaspi, Atal ustade. Mesec je bio visoko na nebu, a

noćni povetarac hladan. On zadrhta, i pogleda ka litici, ali ne videkentaura. Uznemiren, mačevalac osmotri stene tražeći nekakavpokret. Nije bilo ničega, samo je povetarac talasao travu na litici. Onse hitro vrati do kamenog kruga, gde su spavala trojica braće.Lagano dodirnu Bronta po ramenu. Minotaur zamumla i podiže svojumasivnu glavu. – Šta je bilo?– Stražar je nestao. Probudi braću! – prošaputa Atal. Prišao je

Aleksandru i podigavši ga na rame, zaputio se ka šumi. Kada jestigao na čistinu, začu krike koji su dopirali sa severa. Nekolikoponija projuri kraj stenja, sa kopljima i strelama u telu. Jedan od

žderača obruši se s neba na mladić a na belom poniju i probi strelomvrat konja, koji pade zbacivši mladića. On ustade, zatetura se i padekada se druga strela zabi u njega.Atal potrča. Aleksandar se probudio ali nije vrištao niti vikao.

Rukama je čvrsto obgrlio Atala oko vrata. Iza sebe je začuo konjskigalop i okrenuo se s mačem u rukama. Krupni kentaur je trčao kanjima noseći zakrivljeni luk.– Kamirone! – viknu Aleksandar. Kentaur uspori. – Mnogo

Makedonjana – reče. – Previše da bismo ih pobili. Kentauri su mrtvi.Vrativši mač u korice, Atal zgrabi Kamironovu grivu i skoči mu na

leđa. – Trči među drveće! – naredio je. Kamiron skoči unapred,zamalo zbaci Makedonca, ali onda pojuri pravo ka šumi. Ratnici sacrnim plaštevima su se približavali s juga, severa i istoka.Ali je put ka zapadu, ka šumi, još bio otvoren. Kamiron je protutnjao

otvorenim prostorom dok su strele kidale vazduh oko njega.Sa neba se obruši jedan žderač. Kamiron se izvi i prope a strela se

zabi u zemlju pored njega. Napevši luk, kentaur hitnu strelu i pogodižderača u desnu stranu, probivši mu pluća. Njegova krila se skupišei spodoba pade na zemlju. Kamiron se dade u galop i ostaviMakedonjane daleko iza sebe. Šuma ih prihvati, ali je Kamiron i daljetrčao, preskačući oborena stabla i kamenje i gazeći potoke, sve dokse nije popeo na brdo iza kojeg je bila mala dolina okružena visokimborovima. Tu je zastao.– Ovo mesto nije dobro. Ovo je Gorgonova šuma. Atal prebaci

nogu i skliznu na zemlju. – Bezbednije je od mesta gde smo bili –reče i spusti Aleksandra. Dečko pade na tlo držeći se zaslepoočnice. – Da li si bolestan? – upita Atal i kleknu pored dečaka.Aleksandar se okrenu i mačevalac se susrete s pogledom žutih očijusuženih zenica.– Dobro sam – začu se dubok glas. Atal ustuknu a Aleksandar se

nasmeja. Zvuk je surovo odjeknuo.– Ne boj me se, ubico. Uvek si mi dobro služio.Atal ne reče ništa. Na Aleksandrovim slepoočnicama tamna koža

poče da narasta, nabira se, povija preko ušiju i pada niz vrat,formirajući dva istovetna ovnujska roga, koji su zasijali na mesečini,crni kao ebonovina.

– Sviđa mi se ovo mesto – progovori duh Haosa. – Pristaje mi. –Smrt tvojim neprijateljima, gospodaru – reče Parmenion duboko sepoklonivši.– Ti si neprijatelj – prosikta Gorgon. Spartanac se ispravi i osmehnu

se gledajući u bele oči čudovišta pred sobom.– Tačno, jer sam ja čovek. Ali ja mogu da ti dam sve ono što želiš.– Ti ne možeš znati šta je to što ja želim. Ali reci, zabavljaš me, a

isto tako će me zabaviti i tvoja smrt.– Pre mnogo vremena ti si bio ratnik – reče blago Parmenion – dete

Titana. Imao si moć da promeniš svoje obličje, da letiš ili da plivaš umorskim dubinama. Kada se veliki rat okončao, bio si prognan naovo mesto, zarobljen u poslednjem obličju koje si odabrao.A sada magija umire u čitavom svetu. Ali ti ćeš opstati, Gorgone, ti

to znaš. Živećeš još hiljadama godina na ovom mestu gde vladacrna magija. Ali jednog će dana i ova šuma pasti pod sekirama ljudi.Gorgon skoči na noge a zmije na njegovoj glavi zasiktaše uvijajući

se. – Došao si ovde da mi kažeš ono što već znam? Nisi višezabavan, čoveče.– Došao sam da bih ti ponudio odgovor tvojim snovima – reče mu

Parmenion.– A koji je to moj san?– Budi oprezan, Parmenione – začu on Tenin glas u svome umu –

ne mogu da mu pročitam misli.– Ti imaš mnogo snova – reče Parmenion. – San o osveti. Neguješ

svoju mržnju. Ali jedan ti je san najveći, da vidiš magiju obnovljenu,da vidiš svet bez ljudi.Gorgon sede na svoj presto od lobanja. – A to mi ti možeš dati? –

upita i iskrivi podrugljivo velika usta.– Iskander može oživeti taj san.Za trenutak je kralj sedeo ćuteći a zatim mu se oči zasijaše i on se

nagnu napred. – Ti govoriš o dečaku koga traži Filipos, on jeponudio mnogo za to dete. Puno žena, ne prostih kakva je ova satobom, već prelepih, mekanih i slatkih. Prihvatiće i moju vladavinunad ovom šumom, mislim da ću se složiti sa njegovom ponudom.– Zašto on tako očajnički traži dečaka ? – uzvratio mu je

Parmenion.– Zbog besmrtnosti.

– Besmrtan čovek? Da li je to blagodat? Zašto još? – Šta bi jošmoglo da bude?– Smrt magije. Bez Iskandera nemate nade. Svi ćete svenuti i

umreti. To je krajnji Filiposov cilj, tako on hoće.– A dete je Iskander?– Jeste – odgovori Parmenion.– I on može skinuti prokletstvo sa mene i moga naroda? – Može.– Ne verujem ti. Došlo je vreme da umreš, čoveče. – Da li je ovo

sve što ti želiš? – upita Parmenion, pokretom ruke obuhvativšičistinu. – Ili si toliko dugo živeo kao čudovište da si zaboravio kako jeto biti bog? Žalim te.– Sačuvaj svoje sažaljenje za sebe – zagrme kralj. – Sačuvaj ga za

sebe i za tu koščatu ženu pored tebe!– Kako si se zvao? – upita Tena iznenada jasnim i slatkim glasom.– Moje ime? Ja sam Gorgon.– Kako si se zvao u ono zlatno doba?– Ja, ja… Kakve to veze sada ima?– Zar se ne možeš setiti? – reče ona prilazeći mu bliže. – Sećam se

– odgovorio je on. – Bio sam Dionis. Kralj ponovo sede na presto inapeti mišići njegovih ramena se opustiše. – Još ću razmisliti oonome što si rekla. Ti i tvoj čovek možete ostati s nama noćas;bićete bezbedni dok ja budem razmišljao o vašim rečima.Tena se pokloni, ode do Parmeniona i povede ga do ivice čistine. –

Šta to bi s njegovim imenom? – upita Spartanac. – Um mu je previšesnažan da bih ga prozrela, ali jedna slika se stalno pojavljivala unjegovim mislima dok si govorio o povratku magije. Bila je to slikalepog čoveka sa jasnim plavim očima.Pretpostavila sam da to mora biti on.– Dobro je biti s tobom – reče joj on uzimajući joj ruku i ljubeći je. –

Mudra si i intuitivna.– I koščata i obična – odgovori ona osmehujući se. – Uopšte nije

tako – on prošaputa. – Ti si prelepa. Trgnuvši svoju ruku iz njegove,ona se povuče. – Ne rugaj mi se, Spartanče.– Ja samo govorim istinu. Lepota je više od kože ili mesa i kostiju.

Ti imaš duha i hrabra si. A ako sumnjaš u moje reči, možeš dapročitaš moje misli.– Ne. Ja znam čega tamo ima.

– Zbog čega si onda ljuta?– Nekada davno imala sam ljubavnika – reče ona, okrećući se od

njega. – Bio je mlad, kao i ja. Nismo dugo bili zajedno i nedostaje mitoliko mnogo godina.– Šta se desilo?– Odvojili su me od njega, odveli preko mora i držali zatočenu sve

dok nisam postala dovoljno stara da budem sveštenica.– A on nije pokušao da te pronađe? Njegova ljubav onda nije bila

tako jaka kao tvoja.– Mislio je da sam mrtva.– Žao mi je – reče Parmenion ponovo je uzevši za ruku.– Poznajem

takav bol, ja ga takođe nosim.– Ali ti si sada oženjen, imaš troje dece. Mora da si zaboravio svoju

prvu ljubav?– Nikada – uzdahnu tiho.GORGONOVA ŠUMAVeći deo noći šumska stvorenja su provela sedeći pored logorskih

vatri. Nije bilo smeha ni pesme, pribili su se jedni uz druge okruženimrakom i tišinom, dok je Gorgon sedeo na prestolu od lobanja.Tena je zaspala naslonivši glavu na Parmenionovo rame, a

Spartanac je bio budan. U neprirodnoj tišini osećao je da stvorenjanešto iščekuju, pa je dugo ostao napet i oprezan. A sati su prolazili.Pred zoru stvorenja poustajaše i poređaše se u dva reda, levo i

desno od prestola. Spustivši Tenu na zemlju, Parmenion ustade.Udovi su mu bili ukočeni i on protegnu leđa. Napetost je visila u

vazduhu kada je Gorgon ustao sa prestola i zagledao se ka istoku.Desetak čudnih zveri izađe iz šume vukući zarobljenika vezanog

konopcem, na kojem su se videli tragovi krvi od mnogobrojnih rana.Parmenion tiho opsova.Bio je to Bront.Njegovi stražari, pola reptili a pola mačke, sa udovima obraslim

krznom i licima prekrivenim krljuštima, vukli su ga između dve vrste.Zakrivljeni noževi i mačevi zašištaše kroz vazduh.– Čekaj! – povika Parmenion prilazeći i stajući iznad sapetog

minotaura, koji ga bezizražajno pogleda. Parmenion izvuče svoj noži preseče veze koje su sputavale Bronta. – Ostani dole! – naredi mu,pa ustade da se suoči sa kraljem šume.

– Ovo je moj prijatelj i moj saveznik – reče. – On je pod mojomzaštitom.– Tvojom zaštitom? A ko tebe štiti, čoveče?– Ti, gospodaru, sve dok ne doneseš odluku.– Dakle – posikta Gorgon prilazeći krupnim koracima ka minotauru

– imaš za prijatelja ljudsko biće, je li, Bronte. Sećeš li seprethodnog? Ti prosto ne možeš da naučiš, zar ne?Minotaur nije ništa odgovorio već je samo oborio glavu kako bi

izbegao Gorgonov pogled. A onda kralj šume ispusti zvuk koji je ličiona smeh. – On je bio zarobljen na Kritu – reče Parmenionu. – Kraljga je zatvorio u lavirint ispod grada i hranio ga svinjskim iznutricamai drugim poganim mesom. Jednog dana je kralj bacio heroja ulavirint. Ali ga Bront nije ubio, zar ne, brate? Ne, on se sprijateljo sanjime i zajedno su uspeli da pobegnu. Zamisli Brontovo iznenađenjekada se heroj vratio kući i počeo hvaliti svojom borbom protivminotaura ljudoždera. Da li je on postao kralj, Bronte?Da, mislim da jeste, i provodio je svoje dane poput svih drugih

kraljeva, loveći stvorenja magije. Tako oni stvaraju svoje legende.– Ubij me – reče Bront – ali molim te, nemoj me dosadom izmarati

do smrti.– Ali, kako da te ubijem Bronte? Ti si pod zaštitom čoveka. Kakva

sreća za tebe.Iznenada, Gorgon stopalom raspali Bronta po vilici i obori ga na

zemlju.– Koliko neprijatelja ti je potrebno, gospodaru? – upita Parmenion.– Ne iskušavaj moje strpljenje, čoveče! Ovo je moje carstvo. – Ja to

ne dovodim u pitanje, gospodaru. Ali kada se magija povrati, bićeobnovljena za svu decu Titana. Svu, uključujući i moga prijateljaBronta.– A ako ga ubijem?– Onda ćeš morati da ubiješ i mene. Jer ću ti ja sigurno uz vratiti.Gorgon zavrte glavom, zmije se grčevito uspraviše, a onda on

kleknu pored Bronta. – Šta da mislimo o ovome, brate? – upita. –Ljudsko biće je spremno da umre za tebe. Koliko li smo nisko palikada smo zaslužili njihovo sažaljenje? Bacivši pogled kaParmenionu, on ponovo zavrte glavom. – Dobićeš moj odgovor uzoru.

Dotle uživaj u preostalim trenucima.Parmenion priđe Brontu i pomože mu da ustane. Na grudima i

leđima je imao brojne posekotine, koje su još uvek krvarile.– Šta se desilo? – upita Parmenion dok je vodio minotaura ka

mestu na kome je spavala Tena.– Makedonjani su nas zaskočili. Kentauri su mrtvi, kao i moja braća.

Ja sam uspeo da se domognem šume ali sam tu zarobljen.Sve je izgubljeno, Parmenone.– Šta je sa dečakom?– Tvoj prijatelj ga je poneo ali ne znam da li su uspeli da pobegnu.– Žao mi je zbog tvoje braće, prijatelju. Trebalo je da rizikujem i sve

vas povedem u šumu.– Ne okrivljuj sebe. I hvala ti što si se založio za mene. Nažalost, to

će samo za kratko odložiti našu smrt. Gorgon se poigrava sa nama,dopuštajući nam nadu. U zoru ćemo videti njegovu istinsku zlobu.– Nazvao te je bratom.– Ne želim da govorim o tome. Prespavaću ovih nekoliko preostalih

sati. To će ga mnogo iznervirati. Minotaur se spusti na travu i položisvoju ogromnu glavu na zemlju.– Pobrinuću se za tvoje rane – ponudi se Parmenion. – Nema

potrebe. Zarašće do trenutka kada se budemo suočili sa svojomsudbom.Bront sklopi oči.Parmenion dotače Tenu po ramenu i ona se probudi istog trena. –

Aleksandar je tamo negde izgubljen. Možeš li ga pronaći? – Nemogu da lebdim tamo. Crna magija je previše jaka. Šta ćeš ti dauradiš?Parmenion slegnu ramenima. – Služiću se pameću i lukavstvom

dokle god mogu, a ako to zataji rasporiću zmijoglavo čudovište krozsrce i narediću njegovim ljudima da se predaju.– Verujem da bi tako i bilo – reče ona osmehujući se. – Spartanska

obuka. Nikada ne priznaj poraz.– I ja sam Spartanka. Mi smo veoma glup narod. Oboje se

nasmejaše i on je obgrli rukom.– Vrati se na spavanje – posavetova je on, dok mu je osmeh

bledeo. – Probudiću te u zoru.

– Ako nemaš ništa protiv, volela bih da posedim pored tebe. Mogaobi da mi pričaš o svome životu.– U mome životu nema ničega što bi bilo interesantno za jednu

sveštenicu.– Pričaj mi o svojoj prvoj ljubavi, kako si je upoznao. Volela bih da

to čujem.

***

Rogato dete se pomeri u centar čistine i zagleda u šumsku tamu. –Priđite mi! – povika glasom koji je odzvanjao među stablima.Jedna po jedna zver polako stade da izlazi i na kraju se napravi

veliki krug oko njega. Atal je stajao pored kentaura Kamirona, koji jeprestrašen udarao kopitima o tlo.– Budi miran – posavetova ga Atal.– Ja se ne plašim – slaga kentaur.– Onda stoj mirno, proklet bio!– Hoću da idem. Pobeći ću na otvoreno. Ovde ne mogu da dišem.

Potreban mi je Hiron, moram da ga nađem.– Stani! – naredi mu Atal. – Ne čini ništa naglo. Ako potrčiš, baciće

se na tebe i savladati. Što je još bitnije i mene će zajedno s tobom.Mnogobrojna stvorenja su prilazila Aleksandru i u tišini klečala pred

njime. Od teškog smrada Atal umalo ne povrati. Zver s krljuštima seprogura pored njih i njegova gruba koža okrznu Atalovu ruku.Nijedna zver, međutim, ne pokaza nikakvo interesovanje za čovekaili kentaura; sve oči su bile prikovane za zlatno dete.Aleksandar se vrati do Atala. – Popni me na kentaurova leđa – reče

on. Mačevalac učini tako a Kamiron se nervozno uzvrpolji.Aleksandar potapša Kamirona po ramenu i Atal vide njegove crne i

zašiljene nokte. – Tako sitno telo – reče duh Haosa posmatrajućisvoje šake. – Ali, porašće. Idemo da pronađemo Parmeniona.Pravac jug, Kamirone.– Ne želim da te nosim. Povređuješ me – reče kentaur. – Tvoje

želje me ne zanimaju. Ali možeš da umreš ovde ako takoželiš.Kamiron vrisnu od strahovitog bola. – Ovo je istinski bol – reče duh

Haosa. – A sada napred, ali polako. Atale, hodaj pored mene. Moje

sluge mogu da namirišu tvoju krv. To ih čini gladnim.Ostani u mojoj blizini.– Da, moj prinče. Ali, kuda to idemo?– U rat i pokolj. Ne mogu postojati dva kralja u šumi. Sunce se

sporo pojavljivalo iznad krošnji, ali se pesma ptica nije začula.Gorgonova stvorenja su stajala i dalje u dva reda ispred trona,nepokretno i nemo iščekujući zoru. Parmenion ustade i pro tegnu se,Tena takođe, a Bront promumla nešto i promeškolji se kada gadotakoše prvi zraci sunca. Rane su se zacelile preko noći, ostala jesamo sasušena krv na njegovom masivnom torzu.– Sada ćemo dočekati Gorgonovu volju – prošaputa Bront. – Bilo bi

milosrdno da sada ubije ženu.– Ne – reče blagim glasom Parmenion. – Igraćemo igru do kraja. –

Kako ti je volja.Krenuše napred kroz redove i stadoše ispred prestola. Gorgon

podiže svoju veliku glavu i bledim očima zloslutno pogledaParmeniona.– Razmišljao sam o tvojim rečima, ratniče. Smatram da su

neubedljive.– Naravno – reče Parmenion. – Kada je neko proklet toliko dugo,

teško mu je da se drži nekog sna. Toliko mnogo razočaranja, tolikogorčine i mržnje. Zbog čega bi ti bilo lako da poveruješ?– Nameravam da te ubijem – uzvrati mu kralj, kao da ga nije ni čuo.

– Postaraću se da ti smrt bude što sporija.Da li to znači da ćeš prihvatiti Filiposovu ponudu – upita ga

Parmenion smireno.– Da. Pronaći ću dete i predaću ga kralju Makedonjana. – U

zamenu za šta? Nekoliko žena? Vladavinu nad šumom? Da li seprodaješ tako jeftino? Filipos ti daje ono što već imaš a ti to prihvataškao dar. Šta će biti s tvojim narodom ovde? Šta će oni dobiti? Tiodbacuješ mogućnost da sa sebe skinu kletvu. Šta tu ima za njih?– Oni služe meni! – prodera se Gorgon ustajući s prestola. –

Uradiće ono što ja budem naredio. Zar si pomislio da ih moguzavesti tvoje zašećerene reči? Da, mi smo prokleti, ali ne postojiIskander koji će nas spasti. On je san, izmišljotina onih koji nemajuhrabrosti da žive životom bez nade. Ali ti možeš da nam poslužiš,čoveče. Tvoji krici nas mogu razgaliti neko vreme.

Redovi čudovišta se pokrenuše i približiše im se. Bront tiho zarežaa Parmenion isuče mač. Diri je stajala mirno, posmatrajući kraljašume, a onda ga duhom dotače.– Živeti bez nade nije hrabrost – reče ona jasnim i snažnim glasom

u kome se nije osećao strah. – To je najgori oblik kukavičluka.To znači da si odustao od borbe. Da li si oduvek bio takav čovek,

Dionise? Ili je nekada postojalo vreme kada su tvoji snovi bili zlatni,puni radosti i ljubavi koja ti je ispunjavala dušu?Kroz talase sopstvene gorčine Gorgon ugleda, iznenada i samo na

tren, sliku čoveka i žene koji se drže za ruke stojeći na obali okeana.A onda je slika divljački izbrisana.– Nikada nisam spoznao ljubav! – zagrme on.– Lažeš! Postojala je Persefona!Gorgon posrnu, kao od udarca a zatim vrisnu. Od jezivog krika

padoše kapije Gorgonovog sećanja i Diri tada vide sve: prelepumladu ženu i ljupko dete Titana kako se šetaju, smeju, dodiruju, vole.Videla ih je u obličjima morskih ptica, delfina i drugih divnih stvorenjakoja nije mogla imenovati. Ali Persefona je bila ljudsko biće, tako dani sva magija titana nije mogla da odloži njen sudnji čas, kada se sasevera spustila crna kuga.Gorgon pade na zemlju, udarajući po tlu pesnicama. Šumska

čudovišta su ostala podalje, tiha i zbunjena. Gorgon polako ustade, azmije visiše mlitavo i beživotno s njegove glave. On iz pojasa izvadidugačak bodež oštrih ivica i priđe Diri.– Da li bi Persefona uživala u ovom prizoru? – upita ga ona.

Gorgon uzdahnu i spusti nož. – Pogledaću to dete – prošaputao je. –Ako je on Iskander, pomoći ću vam. A ako nije, tvoji će krici trajativečno.Parmenion je stajao nepokretan par trenutaka, posmatrajući čas

visoku ženu čas zmijoglavo čudovište pred njom. A onda vrati svojmač u korice i začu Tenin glas u umu. – Ne čini ništa i ne govori ništa– molila ga je.Gorgon se okrenu i vrati na presto sručivši se na njega s glavom u

rukama. Tena dotače Parmeniona po ruci i povede ga u senkudrveta pod kojim su proveli noć. Spartanac ju je sledio. – Šta nije uredu? – upitao je on. – Da li on laže? Da li će nam zaista pomoći?

– Gorgon nije problem – ona prošaputa. – Demonski princ je okupioarmiju. Ide ka nama i namerava da uništi kralja šume.– Kakav demonski princ? – upita Parmenion. – O čemu ti pričaš?– Duh Haosa sada vlada Aleksandrom. Postao je rogato stvorenje s

očnjacima i kandžama. To je zbog ove šume, Parmenione, ona jepuna crne magije, ojačala je njegovu moć. Atal je s njim i kentaurKamiron. Ali duh H aosa vlada stotinama Gorgonovih sledbenika.– Ne razumem. Kako to možeš znati? Rekla si da ovde ne možeš

da oslobodiš svoj duh.– Još uvek mogu da dosegnem one koje poznajem ako nisu

predaleko. Mogu da osetim Atalove misli i strahove. Oni će uskorobiti ovde.– Iz kog pravca će doći?– Sa severa – odgovori ona pokazujući ka prorezu među stablima.– Da li je demon u potpunosti ušao u dečaka?– Da.Parmenion uzdahnu i tiho opsova. – Idem da ih presretnem – reče.– Demonski princ će te ubiti.– Nemam izbora – odgovori on umorno. Jedan od žderača slete s

drveta na tlo ispred kralja šume. Parmenion se uputi dugim koracimaka prestolu. Gorgon je slušao šta žderač govori a onda skoči nanoge stežući pesnice, s pogledom punim gneva.– To vaše dete ide ka meni spremno za rat! – zatutnja on. – To se i

moglo očekivati, gospodaru – odgovori Parmenion. – On ne zna da lismo mi zarobljenici ili gosti. Izaći ću pred njega i dovesti ga samogkod tebe.– Taj Iskander – reče kralj – ima rogove i mačje oči. Legenda to ne

spominje.– On može da menja obličja, kao što si i ti, gospodaru, nekada

mogao. Njegove moći su, kao što znaš, veoma velike. Dopusti daodem do njega.Gorgon klimnu glavom a onda upre rukom ka Brontu i Teni. – Oni

ostaju – zašišta. – Ako si lagao, oni će ispaštati. Parmenion sepokloni. – Po tvojoj volji, gospodaru – reče ravnodušno. Poklonivšise još jednom Spartanac se okrenu na sever i korakom pređe prekočistine. Kada je stigao u zaklon drveća, on potrča, dugim, lakim

korakom niz usku šumsku stazu, pokušavajući da nađe rešenje.Kako da postupi s bogom? Koje argumente da iskoristi?Začu u umu Tenin glas. – Sada mogu da osetim i Aleksandra. Još

nije u celosti posednut. Ima tu još nečega, demon i dečak supovezani. Duh Haosa još uvek nije potpun, još uvek je, valjda,detinjast?Reči se izgubiše i Spartanac potrča uz padinu i izbi na širu stazu. –

Skreni levo! On ponovo začu Tenin glas. – Ne više od dvesta koraka.Rastinje je bilo suviše gusto da bi mogao da promeni pravac, pa

Parmenion potrča nazad putem kojim je došao sve do prethodnogračvanja. Mogao ih je čuti, pravo ispred sebe. Usporivši korak,Spartanac izbi pred njih i stade, ne pokazujući iznenađenje uprkosneverovatnom prizoru: na leđima ogromnog kentaura sedeo jedemonski princ, sivkastog lica, sa uvrnutim crnim ovnujskimrogovima koji su izbijali iz slepoočnica. Kosa mu je bila bela, zlatnimočima izduženih zenica gledao je ispod gustih obrva; iz širokihiskrivljenih usta virili su oštri, dugi, beli zubi. Ništa nije ostalo odprelepog deteta.– Ah, došao mi je moj general! – začu se duboki glas. – Dobro

došao, Parmenione!Iza princa je stajala armija čudovišta a uz njega je bio Atal, lica

zaleđenog, kao maska.– Ovo nije ni tvoj svet ni tvoje vreme – reče blago Parmenion. –

Vrati nam dečaka.– Služi mi ili umri! – odgovori mu duh Haosa.– Ne, ti ćeš umreti – reče mu Parmenion. – Misliš li da ovo

pokazivanje snage može da ti pomogne da osvojiš svet? Gorgon ćese boriti protiv tebe, a i da ga pobediš, šta ćeš imati? Jednu šumu usvetu kojim već vlada jedan drugi duh. A taj duh upravlja armijomkoja broji mnogo hiljada. Igraš dečju igru u svetu odraslih ljudi.Vrati nam dečaka!Demon se okrenu ka Atalu. – Ubij ga! – naredio je. Atal bez reči

izvuče svoj mač i krenu na Parmeniona, koji je mirno stajao.Kada je došao do njega, Makedonac se okrenu ka demonu. – Izdao

si me – povika princ. – Sada ćete obojica umreti.– Čekaj! – viknu Parmenion. – Tvoj svet je daleko odavde. Samo te

ja mogu vratiti tamo. Bez mene ćeš ovde ostati zarobljen u telu

deteta. Kako ćeš opstati?– Imam svoju armiju – odgovori demon ali mu je glas zadrhtao kada

je pogledao u zveri okolo sebe.– Sa ovima ne možeš ništa osvojiti – reče Parmenion. – Verovatno

nećeš moći ni kralja šume da pobediš.– A, ako ti vratim dečaka?– Vratiću ga na njegov svet.– Na koji način – podsmehnu se demon. – Tako što ćeš verovati

Gorgonu? On će njega, mene, ubiti.– Onda moraš da odlučiš, i to brzo. Možeš imati ovu šumu, ili čitav

svet. Odluči se, proklet bio!Za trenutak, demon ostade nepokretan, pogleda prikovanog za

Parmeniona. A onda kao da se opusti. – Jednog dana ubiću vasobojicu – reče glasom koji kao da je dolazio iz velike daljine.Rogovi počeše da se povlače, Aleksandar kriknu i pade sa

kentaura.Parmenion potrča napred i podiže dečaka sklanjajući mu zlatnu

kosu sa čela. Nije više bilo tragova demona sem par bledih smeđihfleka na njegovim slepoočnicama. Kosa mu ponovo postade zlatna alice lepo.– Nisam mogao … da ga … sprečim, Parmenione – zajecalo je

dete. – Probao sam!– Uradio si dovoljno. Veruj mi! Nisi dozvolio da se razvije u punoj

snazi. To ga je zbunilo.– Pazi, Parmenione! – povika Atal. Svuda oko njih zveri su ustajale

a iz očiju im je izbijalo zlo. Bez demona koji je upravljao njima oni suvideli samo tri ljudska stvorenja i kentaura, četiri neprijatelja kojetreba pobiti.Parmenion se uspravi držeći dečaka na ramenu. – Nazad! –

povikao je, ali ga zveri ne poslušaše. Njegov mač kao zmija poletenapred kada se stvorenje sa glavom guštera ustremilo na njih.Oštrica poseče po vratu stvora, odbacujući ga nazad.Iznenada se vazduhom razleže krik i stvorenja padoše na kolena.Parmenion se okrete i ugleda Gorgona kako krupnim koracima

izlazi iz šume. Tena i Bront su bili odmah iza njega.Rogata zver ogromnog rasta podiže veliku batinu i potrča na kralja

šume. Gorgonove oči zasijaše. Zver se zatetura i poče da se

smanjuje, topeći se, tanjeći se, dok najzad ne pade na zemlju i razbise. Podiže se blagi vetar koji razveja prašinu i na mestu na koje jepala zver ne ostade ni koščica.Gorgon se okrete ka Parmenionu. – Dovedi mi dete! – naredio je.

Spartančevi koraci su bili nesigurni dok je prilazio kralju. U ruci mu jejoš uvek bio mač i on bi ga spremno zario u kraljev stomak na prviznak izdaje.– Budi hrabar! – prošaputa dečaku. Aleksandar klimnu glavom.

Parmenion spusti princa na zemlju, koji odmah priđe kraljušume, gledajući u njegovo zeleno, zmijama uokvireno lice. – Pokaži

mi svoju moć – reče Gorgon.– Pokazaću ti je – odgovori mu Aleksandar. – Ali tek kod Divove

kapije.– Znači, ti si istinski Iskander?– Jesam.Princ je stajao tiho, glave nakrivljene na jednu stranu, zelenim

očima posmatrajući uvijanje zmija. – Jesu li to prave zmije? – upitaiznenada.– Stvarnost zavisi od tvoga ugla posmatranja – odgovori Gorgon

kleknuvši i savivši glavu. Zmije se uspraviše i zasiktaše izbacujućisvoje račvaste jezike između oštrih očnjaka.Dečak nije ustuknuo. – One nisu žive – rekao je. – Ako te ujedu,

umrećeš – upozori ga Gorgon.– To ih ne čini stvarnim. Oči su im slepe. One ne mogu da vide, ne

mogu da osete. Kreću se jer si im ti tako naredio.– Isto kao i moja ruka, a ona je stvarna.– Tako je – složi se dečak – i to je upravo ono što one i jesu,

produžetak tvoga tela, poput nogu ili ruku. One samo izgledaju poputzmija.– Zar me se ne plašiš?– Ja se ničega ne bojim – slaga Aleksandar ispravljajući leđa i

prkosno isturajući bradu.– Ali ja sam ti ružan i čudovištan.– Ti si mi zanimljiv. Zbog čega si odabrao takav lik? Zvuk nalik na

smeh začu se iz kralja šume. – Odabrao sam ga da bih uterao strahsvojim neprijateljima. Već je tome poslužio, a i dalje ih plaši.Međutim, rat je izgubljen a poraženi su – kažnjeni?

Na nas je bačena kletva koja nas je primorala da ostanemo usvojim obličjima. Ti ćeš je, Iskandere, skinuti.– Da li si ti zao?– Naravno. Mi smo izgubili. Poraženi su uvek zli, jer pobednici

pevaju pesme koje će kasnije postati istorija. A kakav smo izbor iimali kad su nas ostavili u ovim obličjima? Pogledaj žderače!Njihov dodir je smrt a njihov dah kuga. Koliko dobrih dela oni mogu

počiniti? Pobednici su u našim srcima ostavili ogorčenost i mržnju.Oni su nas prozvali zlim i od nas načinili zla stvorenja.Sada živimo onako kao oni žele. Da li mi veruješ? – Bilo bi neučtivo

kada bih priznao da ne verujem – odgovori dečak.– Tačno – složi se kralj – ali ja ću ti dozvoliti jednu neučtivost. –

Onda moram reći da se ne slažem. Parmenion kaže da svakičovek ima izbor. Ako je istina ono što ti govoriš, onda bi svi ružni bili

zli a svi lepi ljudi dobri.– Lepo rečeno, dete – začu se minotaur Bront. – Moj brat je

propustio da kaže da su on i njegovi saveznici započeli rat, koji jehiljadama doneo smrt i pokolj.Gorgon ustade i zavrte glavom a zmije zašištaše uvijajući se. –

Taman kada je izgledalo da mogu voditi pametan razgovor…Pa,dobro, nećemo da naričemo nad pepelom istorije, Bronte. Kako sesećam na obe strane je poginulo na hiljade, brat je ubijao brata.Neka se to okonča sa dolaskom Iskandera.– Sumnjam da ćeš ti ikada dozvoliti da to prestane, Dionise – reče

tužno Bront.– To nije u tvojoj prirodi.– Videćemo, brate. Kako je naša majka? Da li još uvek čezne za

mnom?Bront tiho zareža stisnuvši pesnice i napevši mišiće ramena koji

nabreknuše. – Nemoj ni da pomišljaš na to – prošaputa Gorgon, čijesu blede oči svetlele kao lampe.– Molim vas, bez tuče – molio je Aleksandar.– Niko se neće boriti – reče Parmenion i stade između Bronta i

kralja šume. – Mi smo sada saveznici protiv zajedničkog neprijatelja.Zar nije tako, Bronte?– Saveznici – prošišta minotaur vrteći glavom. – Ne mogu sebe

naterati da poverujem u to.

– Možeš – reče mu Parmenion – jer moraš. Rat o kome si govoriose završio pre mnogo eona. Mora da nastupi vreme kada će se nanjega zaboraviti. Neka to počne sada. Neka to bude ovde u ovojšumi.– Ti nemaš pojma šta je on učinio! – zagrme Bront. – Ne, nemam.

Niti ima potrebe da to saznam. Rat uvek izaziva i najbolje i najgoremeđu učesnicima. Ali taj rat je završen. – Dokle god on živi, rat nećebiti gotov – reče Bront, okrenuvši se i zaputivši se ka šumi.Aleksandar pogleda u kralja šume i učini mu se da je video izrazrazočaranja, skoro tuge, na njegovom izobličenom licu. A onda sevrati tmurni, podrugljivi izraz.– Tvoja misija nije počela dobro, Iskandere – reče kralj. – Ništa što

vredi ne dolazi lako – odgovori dečak. – Ti si pametan dečak. Moždabi mi se dopao samo kada bih se mogao setiti kako to osećanjeizgleda.– Sećaš se – reče Aleksandar široko se osmehujući. – I ti se meni

dopadaš.Aleksandar se odmače od kralja šume i ugleda Kamirona kako stoji

podalje od čudovišta koja su preplavila čistinu. Kentaur je drhtaokopajući zemlju prednjim kopitama. Princ se uputi k njemu, alikentaur ustuknu kada ga ugleda.– Naneo si mi bol – reče Kamiron trepćući svojim velikim očima. –

To nisam bio ja – reče Aleksandar umirujućim glasom i pružajućiruku. – Da li je izgledao kao ja?– Isto, osim rogova – reče kentaur. – Ne volim ovo mesto, ne želim

da budem ovde.– Uskoro ćemo krenuti – reče mu dečak. – Da li ćeš mi dozvoliti da

te uzjašem?– Kuda idemo?– Da pronađemo Hirona.– Nikada ga neću naći – promrmlja kentaur. – On me je napustio i

ja ću zauvek biti sam.– Ne – reče Aleksandar prišavši i uhvativši Kamirona za ruku. – Ti

nisi sam. Bićemo prijatelji nas dvojica. Sve dok ne pronađemoHirona.Kentaur nagnu svoj torzo napred i prošaputa. – Ovo je zlo mesto.

To je oduvek i bilo. Ako se popneš na moja leđa, ja ću potrčati

odavde poput vetra. Mogu da te odnesem do dalekih planina. Nikadanas neće uhvatiti.– Zlo se nalazi svuda, moj prijatelju – reče mu Aleksandar – i mi

ćemo biti sigurniji ovde nego u planinama. Veruj mi. Kamiron nijeništa rekao ali mu se strah i dalje video u očima a bokovi su mudrhtali. – Ti si moćni Kamiron – reče iznenada dečak.– Najjači među kentaurima. Ti se ničega ne bojiš. Ti si najbrži,

najhrabriji, najbolji među ratnicima.Kentaur klimnu. – Da, da, ja sam sve to. Jesam! Ja sam veliki

borac. Ja nisam uplašen.– Znam. Putovaćemo do mora pa u Spartu. Ja ću te jahati a ti ćeš

me čuvati.– Do mora, da. Da li će tamo biti Hiron? Da li je on blizu? – On je

vrlo blizu. Reci mi, gde si bio kada si se probudio poslednji put?– Bio sam u šumi ispod planina. Čuo sam krike i uzvike,

Makedonjani su ubijali kentaure.Tada sam ugledao tebe.– Da li je nešto bilo pored tebe kada si se probudio? – Samo drveće

i kamenje, i potok. Ne sećam se kako sam dospeo tamo. Ja nepamtim stvari baš dobro.– Prvi put kada sam te video imao si kožnu kesu za pojasom. U njoj

je bio zlatni kamen. Ali sada ga ne vidim kod tebe. – Kesa? Da, bilaje tamo. Ali ostavio sam je. Krici su me uplašili.Da li je ona bitna?– Ne. Samo sam se pitao gde je. Uskoro ćemo krenuti, ali ja prvo

moram da porazgovaram sa Parmenionom.Spartanac je bio zadubljen u razgovor sa sveštenicom Tenom i

Atalom, ali kada im se Aleksandar približio ućutaše. – Moram darazgovaram sa tobom – reče Aleksandar.– Naravno – odgovori Parmenion i kleknu ispred dečaka. – Radi se

o Hironu.– Mislim da smo ga izgubili.– Ne. On je kentaur Kamiron – reče dečak i ukratko ispriča

Parmenionu o svom prvom susretu sa magom i njegovompreobražaju.– Ali je sada Kamiron izgubio svoj magični kamen. Sumnjam da se

može preobraziti u čoveka.

– Mi malo toga možemo učiniti za njega – reče Parmenion – osimda ga zadržimo u našoj blizini. Ali važnije mi je kako si ti.Aleksandar pogleda u Spartančeve oči i vide da je zabrinut. –

Dobro sam. Iznenadio me je. Magija u ovoj šumi je veoma jaka iveoma mračna.– Da li se ičega sećaš?– Svega. Na neki čudan način, to je bilo veoma umirujuće. Video

sam sve ali ničim nisam upravljao. Nisam morao da donosim odluke.On je veoma jak, Parmenione. Osetio sam to kada je svojim umomdotakao zveri i istog trena ih potčinio svojoj volji.– Da li još uvek možeš da osetiš njegovo prisustvo? – Ne, kao da je

zaspao.– Da li imaš snage da ga zaustaviš ako bi ponovo pokušao? –

Mislim da imam. Ali kako to mogu znati?– Učini najbolje što možeš – posavetova ga Spartanac – i obavesti

me ako se vrati.– Hoću. Šta se dešava?– Kralj će nas povesti ka moru. Kada stignemo tamo, pronaći ćemo

način da pređemo Korintijski zaliv. Odatle ćemo ići na jug krozArkadiju ka Sparti. Nakon toga, ne znam.– Ja mogu da otvorim Divovu kapiju – reče tiho Aleksandar. –

Nemoj ni da pomišljaš na to – prošaputa Spartanac. – Ti ni si ono štooni misle da jesi.– Ali ja jesam taj – odgovori dečak. – Veruj mi, Parmenione, ja

jesam Iskander.Grupica je tri dana išla kroz šumu krećući se ka jugu. Predvodio ih

je Gorgon a tri žderača koji su činili izvidnicu leteli su i ponirali iznaddrveća tražeći bilo kakve naznake potere. Aleksandar je jahaoKamirona, koji je bio mnogo boljeg raspoloženja nakon drugog jutra.– Sećam se – Kamiron reče princu. – Predivno je. Otišao sam da

spavam i probudio sam se na istom mestu.– To je dobro – odgovori odsutno dečak.Parmenion je često hodao pored kralja šume, dok su se Atal i Diri

držali u pozadini, iza kentaura i njegovog jahača. Prva dva danasveštenica jedva da je i progovorila sa mačevaocem, hodala jećuteći i provodila večeri zadubljena u razgovor s Parmenionom.

Ali u jutro trećeg dana, Atal zaostade iza grupe, dozvolivši da senapravi razmak od nekih tridesetak koraka.– Hodaš veoma sporo – reče Diri.– Želim da razgovaram s tobom – odgovori joj on. – Zašto? Šta

sam ti ja?– Želim, potreban mi je savet.Diri ga pažljivije pogleda, dotače svojim duhom i oseti vrtloge

zamršenih emocija kako besne u njemu. Brzo se povuče. – Kako timogu pomoći?– Ti si vidovnjak, zar ne?– Jesam.– I možeš da predvidiš budućnost?– Postoje mnogobrojne budućnosti, Atale, menjaju se iz dana u

dan. Reci mi šta te muči.– Demon je rekao da će se pobrinuti da ja i Parmenion budemo

mrtvi. Da li je govorio istinu?Diri pogleda u mačevaočevo uznemireno lice. – Kakvu bi ti korist

imao od toga kada bih ti ja rekla da jeste?– Ne znam. Svi moji neprijatelji za koje znam su mrtvi, ima neke

utehe u tome. Ali dete je sin jedinog prijatelja koga sam ikada imao.Ne mogu… – glas mu se izgubi. – Hoćeš li mi proreći budućnost?– Ne, to ne bi bilo mudro. U sebi nosiš veliku mržnju i ogorčenost,

Atale. A događaji iz tvoje prošlosti su ti izopačili dušu.Prijateljstvo sa Filipom je jedina stvar koja te iskupljuje. – Hoćeš li

mi reći da li dete predstavlja opasnost po mene? Ona je zakratkooklevala a onda naredi. – Pruži mi ruku. On je posluša i ispruži levicudok mu je desna ruka i dalje počivala na balčaku mača. Preplaviše jeosećanja, snažna, gruba, i skoro da nadjačaše Diri. Videla je kakonjegovu majku ubija njegov otac i kako mladi Atal ubija svoga oca. Azatim kako su godine prolazile, videla je ogorčenog mladića kakobrojne ljude šalje u smrt, koristeći nož ili strelu, mač ili otrov.Napokon ona uzdahnu i pusti njegovu ruku.– Pa? – zahtevno reče on.– Imaš brojne neprijatelje – reče mu ona tihim i tužnim glasom. –

Mrze te skoro svi koji te poznaju. Veruj mi, ubico, princ ti sadapredstavlja najmanju opasnost.– Ali on će mi postati neprijatelj, zar ne?

– Ako preživi – odgovori ona ne gledajući ga. – Ako bilo ko od naspreživi.Te noći dok su svi spavali, Diri je sedela pored Parmeniona na ivici

brda i ispričala mu svoj razgovor sa Atalom. – Misliš li da će pokušatida ubije dečaka? – upita ona.– Ne odmah. On je tužan i izopačen čovek. U njemu ima malo

dobra. Pažljivo ću ga posmatrati. Ali, reci mi, gospo, zbog čega te jeAristotel poslao ovde?– Misli da bih ti mogla pomoći. Zar to nisam i učinila? – Naravno, ali

nisam na to mislio. Zbog čega je poslao tebe? Zašto ne nekogdrugog?– Zar ti moje društvo toliko bolno? – uzvrati ona osećajući kako je

obuzima nelagoda.– Uopšte nije tako. Ti si poput svežeg povetarca po žarkom danu.

Pored tebe se moja duša odmara. Nisam vešt sa ženama, Tena,nespretan sam i lako planem. Ponašanje ženske vrste mi je strano –reče i nasmeja se.– Rekao si to kao da smo mi neka druga vrsta.– Ponekad mi se čini i da jeste – priznade on. – Kada sam bio vrlo

mlad posmatrao sam Diri kako trči. Sakrio bih se na vrhu brda iposmatrao devojke kako trče. Njihova skladnost me je terala da seosećam čudno i nezgrapno, a to sećanje i dalje ima izvestan sjaj.– Dobro je prisećati se – reče mu ona. – Uspomene nam pomažu

da se radujemo životu. Pričaj mi o svojoj porodici.– Pomislio sam da želiš lepe uspomene – brecnu se i skrenu

pogled.– Ti ne voliš svoju ženu?– Fedru? – odgovorio je odmahnuvši glavom. – Ona se udala za

mene samo iz jednog razloga, o kome ne želim da govorim.– Onda i nećemo.On se iznenada umorno osmehnu. – Zašto si me to pitala? Ti si

vidovnjak, Tena, ti već znaš odgovor na to pitanje. Osmeh se izgubi,zaledi. – Da li znaš sve moje tajne?Glavom joj prolete pomisao da slaže ali je brzo odbaci. – Da –

odgovori tiho.On klimnu. – To sam i mislio. Onda znaš zbog čega se ona udala

za mene.

– Da bi se rešila neželjenog proročkog dara.– I? – insistirao je on gledajući svojim hladnim očima pravo u njene.– Zato što joj je njen dar rekao da ćeš ti začeti bogokralja koji će

vladati svetom. Želela je da to dete bude njen sin.– I tako – reče tužnim glasom Parmenion – podiže jadnog Filotu

puneći mu glavu raznim pričama o budućoj slavi. To je užasna iluzija,a ja ne mogu ništa da učinim kako bih to sprečio. Da li je to cenakoju moram platiti zbog svog izdajstva?– Ti nisi zao čovek – rekla mu je, uzevši ga za ruku. – Ne dozvoli da

jedna greška zatruje tvoj osećaj samopoštovanja.– Sve je moglo biti potpuno drugačije, Tena, samo da je bilo

dozvoljeno da se Diri i ja venčamo. Možda ne bi bilo izobilja alibismo imali dom i decu. Podigavši se, zagleda se u krošnje drvećaobasjane mesečinom. – Ali mala je korist od pokušaja da se izmeniprošlost. Nismo se venčali. Oni su je ubili. A ja sam postaoParmenion, Smrt nacija. Ja mogu da živim sa time. Hajde, vratimose u logor. Možda ću večeras moći da spavam bez snova.

***

Petog dana njihovog putovanja na jug došlo je do zastoja.Prethodne noći žderači su odleteli i nisu se vratili. Parmenionu sečinilo da je Gorgon postao oprezniji, stalno je išao napred uizvidnicu, ostavljajući ostale iza sebe. Bront je prethodna dva danabio neobično ćutljiv. Odlutao bi dalje od ostalih i sedeo sam, držećirukama svoju veliku glavu bika. I Atal je postao mrzovoljan, stalno bibacao poglede ka Aleksandru.Parmenion je osećao kako nelagodnost raste. Šuma je tu bila

gušća, malo je svetlosti prodiralo kroz zastor od isprepletanog granjaa vazduh je bio ispunjen mirisom trulog bilja. Ali nije samo mučnismrad ili nedostatak svetlosti Spartanca činio napetim; osećala seaura zla koja je prodirala u njegov um i ispunjavala mu dušuužasom.Te noći Parmenion po prvi put zapali vatru, Atal i Tena su seli pored

nje; mačevalac je turobno zurio u razigrane plamenove. Bront seudalji i sede leđima oslonjen uz veliki hrast a Parmenion krenu zanjim.

– Da li te nešto boli? – upita ga Spartanac.Bront podiže glavu. Iz desne nozdrve mu je curio tanak mlaz krvi.– Potreban mi je preobražaj – prošaputa. – Ali se to ne može…

postići…na ovom mestu. Ako u naredna dva dana ne izađemo iz ovešume, ja ću umreti.– Znao si da će se to desiti?– Da.– Ali si ipak krenuo sa nama? Ne znam šta da kažem, Bronte.

Minotaur slegnu ramenima. – Jedino je Iskander bitan, on mora stićido Divove kapije. Ostavi me, prijatelju. Teško je govoriti uz ovolikibol.U tom se trenutku vratio Gorgon, promolivši svoje ogromno telo iz

rastinja. On pretrča preko male čistine i nogom nabaca zemlju prekovatre, a mnoštvo varnica popada po Teninoj odeći.– Šta to za ime Hada, radiš? – zagrme Atal.– Bez vatre! – prosikta Gorgon.– Zašto? Zar ovo nije tvoja šuma? – odgovori mačevalac – Čega da

se plašimo?– Svega – odgovori Gorgon prilazeći krupnim koracima

Parmenionu.– Makedonjani su ušli u šumu – reče dok su mu oči svetlele. – Ima

više od hiljadu ratnika podeljenih u pet grupa. Dve su iza nas, dve naistoku a jedna pravo ispred nas.– Da li znaju naš položaj?– Verujem da je tako. Mnogi žderači su me napustili i pridružili se

Makedonjanima. U ovoj šumi ima malo odanosti čoveče. Ja vladamzato što sam najjači i moja kruna je bezbedna samo dok me seplaše. Ali se žderači više plaše Filiposa. I treba, jer je njegova moćveća od moje.– Kada ćemo stići do mora?– Za dva dana, ako požurimo. Tri ako budemo oprezni. Parmenion

odmahnu glavom. – Bront neće preživeti još tri dana.Gorgonova usta se iskriviše u ironičan osmeh a zmije na njegovoj

glavi se podigoše pokazujući ogolele očnjake.– Kakve to veze ima? Jedino je važno da Iskander stigne do Divove

kapije. A to je sada dovedeno u pitanje. Ova šuma je moje područje imoja snaga, ali mi moći nestaju dok sprečavam Filiposa da nas

pronađe. Koščatoj ženi pored tebe takođe slabe moći dok nas štiti.Ali mi se zamaramo, čoveče. A kada naša magija presuši, u ovojšumi neće postojati mesto na koje bismo se mogli sakriti.Da li to razumeš? U ovom trenutku sveštenica i ja smo prekrili

šumu duhovnom maglom i krijemo se u njoj. Ali sa svakim satom kojiprolazi demonski kralj sve više probija našu odbranu. Uskoro će kaoolujnim vetrom magla biti razvejana i mi ćemo potpuno ogoljenistajati pred zlatnim okom. Ne mogu sebe da opterećujem sitnicamakao što je Brontov život. Gorgon leže i sklopi oči. – Odma raćemo sedva sata – reče blagim glasom – a zatim ćemo na staviti put tokomnoći.Parmenion se vrati do zgasnule vatre, pored koje je mirno spa vao

Aleksandar uz kentaura Kamirona, skinu svoj ogrtač i pokri dečaka,zastavši da ga pomiluje po glavi.Atal ga vide, skupi oči ali prikri osećanja kada mu se Parmenion

približio. – Zašto je zver toliko nervozna? – upita Makedonac,pokazujući rukom ka usnulom Gorgonu.– Hiljadu Makedonjana je zašlo u šumu.– Samo hiljadu? Oni zasigurno neće predstavljati problem za

stratega? Šta ćeš uraditi ovaj put? Prizvati ptice sa drveća da nampomognu? Ili će i drveće samo, podići svoje korenje i marširati potvome naređenju?– Tvoj bes je pogrešno usmeren – ukaza mu Parmenion. – Ja ti

nisam neprijatelj.– Ah! Prijatelj, pretpostavljam. To je zabavna pomisao. Parmenion

se okrenu i vide da ih visoka sveštenica posmatra. On u svome umuzaču njen glas. – Posmatra nas Filiposov sveštenik.Probili su se kroz našu odbranu i on sada sluša tvoje reči i prenosi

ih demonskom kralju.Parmenion nije ničim pokazao da ju je čuo i okrenu se ka Atalu. –

Znam da ti je teško da u to poveruješ, Atale, ali opet ti kažem, ja tinisam neprijatelj. A na ovom užasnom mestu ja sam zaista tvojprijatelj. Ostaćemo ovde još dva dana a onda ćemo krenuti na istok,nazad preko planina. Kada napokon izađemo iz ove šume, biće tilakše. Ovo zlo ti glođe dušu. Veruj mi.– Ono što mene glođe nije tvoja briga – prosikta Atal. – Otišao je! –

začu ponovo Tenu. – Gorgon ga je oterao. Parmenion se nagnu ka

Makedoncu. – A sada ti mene slušaj. Neprijatelji su svuda oko nas, iako mislimo da preživimo moramo i duhom i telom biti jedno. Mislišda sam ti ja neprijatelj? Možda i jesam. Ali ovde se moram oslonitina tebe. A ti moraš meni da veruješ. Bez toga naše nadanje, makako da je mršavo, biće uzaludno.Obojici nam je zapretio duh Haosa. Ali ja sam izabrao da

zanemarim njegove reči. On ne zna budućnost a ja ću uvek bitigospodar sopstvene sudbine. Kao što si to i ti, jer smo obojicasnažni ljudi.A sada, da li mogu da ti verujem?– Zašto me to uopšte i pitaš? Ne bi mi poverovao kada bih ti rekao

ono što želiš da čuješ.– Grešiš, Atale. Izgovori reči i ja ću im poverovati. Mačevalac se

osmehnu. – Onda mi možeš verovati – reče. – Da li ti je to dovoljno?– Da. Odmorićemo se dva sata a onda pronaći put ka zapadu i

jugu.– Ali rekao si…– Promenio sam mišljenje.Tena se u tom trenutku umeša. – Ne možeš mu verovati – ali je

Parmenion nije slušao.Ispruživši se na hladnoj zemlji, on sklopi oči. Koliko je znao,

neprijatelji, su se približavali s tri strane, predvodila ih je zla moćkralja Makedonjana. Spartanac razmotri svoje saveznike: minotaurna samrti, sveštenica, izopačeni ubica i kralj šume ogrezao u zlo.To nije bilo ohrabrujuće, pa je imao mučne snove. Atal je ležao

budan s košmarnim mislima. Pretnja koju mu je uputio demonzabadala mu se u um kao vatreni prsti. Bilo bi tako lako prikrasti se iprevući oštricu preko dečakovog grla, ukloniti pretnju. Ali to je bioFilipov sin, sin jedinog čoveka čije je prijateljstvo Atal ikadapriželjkivao. Nisu mi potrebni prijatelji, rekao je sebi, ali su te rečiprazno i neubedljivo odzvanjale u njegovom umu. Život bez Filipa bibio bezvredan, on je bio sunce, jedina toplina koju je mačevalacspoznao još od detinjstva.On ne mora da sazna da si ti ubio njegovo dete. E, ta je pomisao

bila primamljiva. U nekom trenutku mogao bi da Aleksandra namamii odvoji od ostalih i da ga ukloni tiho. I pri tome Filipu slomim srce.

Atal se okrenu na stranu a blaga mesečina razbi tamu probijajući sekroz krošnje drveća. Tada se začu zvuk, tiho šištanje, kao fi jukpruta, i Atal ugleda žderača kako se lebdeći spušta sa gornjih granavisokog bora. Stvorenje se prizemlji tiho i nečujno se zaputi kausnulom Aleksandru.Mačevalac se nije maknuo. Skupljenih krila žderač se nagnu nad

dečaka i ispruži ruku…Eto razrešenja, pomisli radosno Atal.A onda, dok su se kandže približavale Aleksandru, Atalov bodež

polete blistajući na mesečini i zari se u leđa spodobe. Zver ispustikreštavi krik, jednim krilom zaleprša, ali je drugo bilo pribijenobodežom za leđa. Gorgon skoči i potrča ka žderaču. U trenutku kadse stvorenje zatetura i pade, Parmenion i ostali probuđeni kricima,okupiše se oko leša.Atal prođe pored njih i izvuče svoj bodež.– Budi oprezan – viknu Gorgon – krv je otrovna. Jedan dodir i

umrećeš. Atal zabi nož u zemlju kraj svojih nogu, skidajući mrlje krvipre no što ga zadenu za pojas.Gorgon prevrnu žderača na leđa. – Ovaj je bio jedan od mojih –

reče. – Vreme je da krenemo.– Spasao si me – reče Aleksandar stajući pred Atala i gledajući u

njegovo lice.– Da li si iznenađen, moj prinče?– Da – odgovori dečak.– A ti? – Atal upita Parmeniona.Spartanac odmahnu glavom. – Zašto bih bio? Zar mi nisi dao svoju

reč?– Izgovorene reči su buka koja izbledi u vazduhu – reče tiho Atal. –

Nemoj previše verovati rečima.– Da je to tačno, ti se ne bi umešao – uzvrati mu Parmenion. Atal

nije odgovorio i okrenuo se od njih preplavljen osećanjem krivice isamoprezira. Kako si mogao da budeš toliko glup, prekorevao jesebe. Vrati se do svoga kreveta, pokupi plašt koji je koristio kaoćebe, otrese prašinu sa njega i ponovo ga pričvrsti na ramenabrošem koji mu je poklonio Filip.Svi su se pripremali za pokret, samo je sveštenica sedela ćuteći

ispod razgranatog hrasta.

Gorgonov glas razbi tišinu. – Držite se mene jer tamo gde idemoveoma je mračno i puno opasnosti. Ali Tena je i dalje sedela ispoddrveta. Atal joj priđe.– Spremni smo – reče joj.– Ja neću ići sa vama – prošaputa ona.– Ne možeš da ostaneš ovde.– Moram.Parmenion im se pridružio i ona ga pogleda, silom se osmehnuvši.– Vi idite a ja ću vam se pridružiti kada budem mogla. – Zašto to

radiš? – upita je Parmenion kleknuvši kraj nje. – Moram da zadržimMakedonjane i obmanem demonskog kralja.– Kako? – upita Atal.– Ovako! – reče ona pokazujući nazad ka logoru. Atal i Parmenion

se okrenuše i ugledaše sebe kako još spavaju pored vatre koja jeplamtela. Preko čistine mogao se videti Gorgon kako leži uzminotaura Bronta i Aleksandar koji se šćućurio uz usnulog kentaura.– Morate otići brzo, pre nego što se vrati Filiposov duh. – Ne želim

da te ostavim u opasnosti – reče Parmenion. – Svi smo u opasnosti– podsetila ga je ona. – Odlazi sada! Atal je primetio da Parmenionima još nešto da kaže pa ga zgrabi za ruku. – Bez ludosti, sećaš se?Dečko mora biti spasen. Polazi! Parmenion se otrgnu iz njegovogstiska i stade pred Gorgona.– Ona poseduje velike moći – reče kralj šume posmatrajući

sopstveno usnulo obličije udaljeno nekoliko koraka.Spartanac nije ništa rekao i Gorgon povede družinu u dubinu šume.

Sledili su ga Parmenion i Bront a Atal je išao na začelju, odmah izakentaura i dečaka.Kao što je Gorgon i rekao, staza je bila veoma mračna i napredovali

su sporo tokom prva dva sata. Zatim je svetlo zore počelo da curikroz isprepletane grane, ali se nije čula pesma ptica koje bipozdravile dolazak jutra. Svuda je bilo tiho.Ali u jednom trenutku Gorgon, koji je bio na čelu male kolone,

iznenada mahnu rukom i baci se među rastinje neobičnom brzinom,iznenađujućom za njegovo masivno telo. Ostali brzo učiniše isto.Parmenion je zgrabio Kamirona i privukao ga uz sebe. Za trenutak

se kentaurova kopita zakoprcaše u vazduhu. – Tišina! – prošištaSpartanac. Sa severa su se približavali ljudi koji su gazili kroz čestar.

Spustivši se na stomak, Atal razgrnu žbun ispred sebe i tridesetakkoraka dalje ugleda vojnike kako se pojavljuju između drveća. Išli suu koloni a koplja su im nemarno bila oslonjena na ramena.Nakon njihovog odlaska Gorgon ustade iz svoga skrovišta i grupa

nastavi dalje, skrećući ka severu.Parmenion zastade da bi se pridružio Atalu. – Koliko si ih izbrojao?

– upita Spartanac.– Osamdeset i pet. A ti?– Isto. To znači da ih ima još pred nama. Parmenion pogleda

nazad. – Nadam se da ih je izbegla.Atal klimnu glavom ali ne reče ništa.Diri je tužna sedela na mesečini. Ovo je bila, znala je to sa

sigurnošću, njena poslednja noć. Da bi odvukla Makedonjane odParmeniona, morala je da održava čaroliju, ali da bi to uspela bila jeprimorana da ostane na čistini, kako bi k sebi namamila vojnikedemonskog kralja.Noć je bila sveža, stabla okolnog drveća okupana srebrom. Lisica

izađe iz šume privučena lešinom žderača. Oprezno je obilazila okotela a kada je osetila truli miris zveri pobeže u žbunje. Diri dubokouzdahnu, pogleda u zlatni kamen, topao u njenoj ruci, i seti se kakojoj ga je dao Aristotel dok su stajali u Kamenom krugu. Divila senjegovoj lepoti i moći.– Šta god da poželiš, u granicama razuma, kamen će to stvoriti –

rekao joj je čarobnjak. – Pretvoriće kamenje u hleb ili hleb ukamenje. Koristi ga pažljivo. Taj komad zlata imao je tanke tamnelinije. Ali dok je održavala čaroliju, linije su se proširile i postale crne,a njegova moć je počela da slabi.– Kako si došao do ovoga? – upitala je maga.– U neko drugo doba, pre no što su okeani ispili Atlantidu i pre nego

što se svet promenio.Stegnuvši kamen, ona pogleda preko čistine u usnulo

Parmenionovo obličje. Iznenadilo ju je što je tih pet dana u Ahajiudvostručilo ono vreme koje su proveli zajedno. Priseti seKsenofonovih vrtova u kući pored Olimpije, u kojoj su se ona iParmenion ne mareći za opasnost ljubili, dodirivali i voleli. Pet dana;pet najdužih i najkraćih dana njenog života. Najdužih, jer njeno

sećanje obitava u njima držeći se za svaki trenutak strasti. Najkraćih,zbog težine jalovih godina koje su usledile nakon toga.Proročica Tamis je bila izvor sveg bola koji je Diri iskusila, ali nije

mogla da je mrzi zbog toga. Staricu je opsedao jedan san, njenimumom je gospodarila jedna misao: da spreči rađanje Mračnog boga.Na stazama različitih budućnosti Tamis je otkrila sve muškarce koji bimogli biti iskorišćeni za začeće demona. Ono što je njoj trebalo bio ječovek koga bi upotrebila kao oružje protiv njih, kao mač Jedinogizvora.Da bi ispunila svoje želje, učinila je da Diri bude oteta iz Sparte i

bačena u more na obalama Troje, ruku svezanih na leđima.Kada je Parmenion otkrio njen usud, ogromna mržnja je izmenila

njegovu sudbinu, goneći ga putem osvete. Sve je to učinila Tamis,kako bi Parmenion postao čovek sudbine za kojom je tragala.Bilo bi bolje da sam umrla u tom moru, pomisli Diri. Ali Tamis ju je

spasla i držala zatočenu u hramu puneći joj glavu lažima ipoluistinama.A zbog čega?Parmenion je ubio sve moguće očeve, osim jednog, sebe samog. –

Neće mi nedostajati ovaj život? – reče ona glasno. Zadrhta kad jojstrah dotače dušu. Pogledavši gore svojim duhovnim očima, onaugleda Filiposov lik kako lebdi nad logorom i posmatra je svojimzlatnim okom, ispitujući joj misli. Uma ispunjenog sećanjima oprošlosti, ona prikri sve svoje sadašnje strahove, ali je moć zlatnogoka pretvarala sopstveni šapat u ledeni povetarac u njenom umu.U daljini je čula pritajene zvuke ljudi koji su se šunjali šumom i njen

strah se pojača. Usta su joj bila suva, a srce joj zalupa. Osetila jeFiliposovo ushićenje kad mu pogled pade na usnulo dete.Bes obuze Diri i ona razbi čaroliju, uživajući u kraljevom

iznenađenju i razočaranju kada su tela nestala.Uzdigavši se iz svoga tela ona se suoči sa Filiposom. – Pobegli su

ti – reče.Za trenutak on nije odgovarao a onda se na njegovom zgodnom

bradatom licu pojavi osmeh. – Lukava si, veštice. Ali meni niko mi nemože zadugo da beži. Ko si ti?– Neprijatelj – odgovorila je.

– Čovek se ceni prema snazi njegovih neprijatelja, Diri. Gde jedete?Zlatno oko zasija ali Diri pobeže u sigurnost svoga tela, ruka joj se

sklopi oko zlatnog kamena i ona zakloni svoje misli.– Nadam se da ćeš uživati u svojim poslednjim časovima – začu

kraljev glas. – Ja znam da moji ljudi hoće.Vojnici iskočiše iz žbunja koje je okruživalo čistinu. Diri ustade

očekujući smrt, iznenada potpuno mirna.Dva čoveka joj pritrčaše i uhvatiše za ruke a treći stade ispred nje.

– Gde su? – upita je, držeći je desnom rukom za grlo, dok su mu seprsti zabili u njen obraz.– Tamo gde ih nećete naći – odgovorila je ledeno. Pustivši je,

divljački je ošamari i rascepi usnu.– Mislim da bi ti bilo pametnije da mi kažeš – upozori je on. –

Nemam šta da ti kažem.On lagano izvuče svoj bodež. – Reći ćeš mi sve što budem hteo da

znam – uveravao ju je on, crven u licu. – Ako ne odmah, ondakasnije. Prstima je uhvatio tuniku oko njenog vrata i bodežomrasporio materijal ogolivši njene grudi i stomak. Zadenuvši sečivo,primače se i šakom pređe preko njenog tela zarivši prste među njenenoge. Osetila je ogromnu požudu muškaraca oko nje. Vojnikprošapta prostotu u njeno uho.Čitavog svog odraslog života Diri je sledila put Izvora i znala s

hladnom odlučnošću da će pre umreti nego što će ubiti. Ali kada jevojnik to izgovorio, sve što je naučila nestade i sa sobom odnesegodine posvećenosti i predanosti. Sve što je preostalo bila jespartanska devojka u kojoj je tekla krv ratničke rase.Ona podiže glavu i njen se pogled susrete s ratnikovim. – Umri –

prošaputa, a kamen u njenoj ruci postade topao. Njegove se očirazrogačiše, iznenada se zatetura i grcajući pade, dok mu je krvšikljala iz nosa, ušiju, očiju i usta.– Ona je veštica! – neko uzviknu kada ofi cirevo beživotno telo

pade na zemlju. Ljudi koji su je držali čvršće joj stegnuše mišice aliona podiže šake koje se pretvoriše u kobre, od čijeg siktanja vojniciodskočiše. Okrenuvši se, ona uperi zmije ka njima, munja poteče iznjihovih usta i obori vojnike. Diri se ponovo okrete kada ostali vojnicipovadiše svoje mačeve i jurnuše na nju. Blesak jarke svetlosti obavi

čistinu zaslepljujući ratnike, te oni počeše da se sapliću i padaju. Upometnji koja nastade Diri se krupnim koracima zaputi u šumu.Nečujno je napredovala ka jugu, čvrsto obavivši ogrtač oko nagog

tela. Šuma je tu bila ređa, zvezde su jasno sijale na nebu i ona počeda trči prateći stazu koja se spuštala ka mračnom potoku što ježuborio preko crnog kamenja.Iz daljine je čula povike vojnika, znajući da je više ne mogu stići.

Lutali su po mraku ne znajući kojim je putem pošla. Po danu bi bilodrugačije jer bi mogli da pošalju žderače koji bi lebdeli iznad drveća ilovili je na svetlosti sunca. Ali bila je noć i njeno vreme.Sačekala je neprijatelja, prevarila ga i ubila bar jednog. Divlja radost

poteče i ispuni njeno telo dajući joj snage dok je trčala.Iznenada ona zadrhta i uspori.Ubila sam čoveka!Radosti nestade, pojavi se tupi osećaj užasa. U šta si se pretvorila,

upita samu sebe.Pogled joj odluta ka ćutljivom drveću a duh joj zadrhta od zla koje je

obitavalo u šumi. Mesto ju je dotaklo i izbrisalo sva njena verovanja isve godine posvećenosti dobru.Diri je pala na kolena i počela da moli za oproštaj upućujući svoje

misli daljinama i visinama. Čula je njihov odjek u praznini, ostale sunečujne i očigledno neuslišene. Umorno se podiže i nastavi da hodaka jugu, obećavši sebi i zaklevši se da će se držati obećanja doklegod je živa. Nikada više neće ubiti čoveka. Nikada.Trećeg jutra od kada su ostavili sveštenicu za sobom, Parmenion

se probudi i vide kako Gorgon kleči pored usnulog Brontovog tela.Minotaur se nije mrdao a Gorgon je prislonio svoju šaku na Brontovgrudni koš. Parmenion pretrnu. Poslednja dva dana minotaur seteturao, nije govorio a oči su mu bile umorne i crvene, udovi olovni.– Uspećeš – ohrabrio ga je Parmenion prethodnog poslepodneva.Ali Bront nije odgovorio, glava mu je bila povijena a pogled prikovan

za zemlju ispred nogu. Grupa je zastala da logoruje rano jer Brontnije mogao da drži korak s njima. Parmenion ustade i priđe Gorgonu.– Da li je mrtav? – upitao je.– Uskoro – odgovori Gorgon. Parmenion kleknu pored minotaura.Krv mu je curila iz nozdrva i jedva da je disao.

– Šta možemo da uradimo? – upitao je Spartanac. – Ništa –progunđa Gorgon.– Kada ćemo da izađemo iz šume?– Ne još jedan dan.– U bilo kom pravcu? – zapita Spartanac.Gorgon odmahnu glavom. – Ne. Mogli bismo da idemo pravo

napred, na istok, do ruba šume, na jedan dan hoda od mora. Tu jekraljevstvo Etolija, blizu grada Kalidona. Ali etolski kralj je Filiposovvazal i drži oko trista ljudi u Kalidonu. Oni će motriti na šumu.– Da li možeš da poneseš Bronta?Gorgonova ogromna šaka kao zmija polete napred, prsti mu

zgrabiše Parmenionov plašt i on privuče Spartanca sebi. – Jesi li si tilud? Ja sam se odrekao kraljevstva zbog ovog tvog pohoda. Velikideo mog naroda okrenuo se protiv mene. A zbog čega? Da bih jadoveo zlatno dete do Divove kapije. A sada bi ti sve to stavio na kocku zbog ovoga? – reče pokazujući na minotaura.– Ne, neću sve staviti na kocku. Ali ljudi koji motre na šumu ne

mogu da budu na svakom mestu. A ima još nečega, Gorgone – rečetiho Parmenion. – Postoji prijateljstvo. Postoji odanost. Bront jerizikovao sopstveni život u ovom poduhvatu, spasavajući mene.Ja sam mu dužnik, a ja svoje dugove uvek plaćam. – Ha! A šta bi

bilo da ja ležim tamo? Da li bi rizikovao život zbog mene?– Da.Gorgonov stisak popusti a on se osmehnu dok su mu se blede oči

sijale ali bez izraza. – Verujem da bi. Ti si budala, kao i Bront.Ali šta je onda još jedna ludost? Da, izneću ga na sunčevu svetlost

ako je to tvoja želja. Kralj šume podvuče svoje ogromne ruke podminotaura, s lakoćom ga podiže i prebaci preko ramena.Parmenion probudi ostale pa svi krenuše za Gorgonom idući k

istoku. Ubrzo se stabla prorediše i iz daljine se začu pesma ptica.Najzad dođoše do ivice šume i izbiše na obronak brda, koji se

nadnosio nad utvrđeni grad.Gorgon položi minotaura na travu i odmače se. Parmenion kleknu

pored Bronta i stavi mu ruku na rame. – Da li me čuješ, prijatelju? –prošaputao je. Bront jedva čujno zastenja ali otvori oči. Krv je kapalas trepavica kao grimizne suze.– Pre..kasno.

– Ne. Upotrebi svu preostalu snagu. Probaj.Minotaurove oči se sklopiše i Gorgon priđe Parmenionu. – Dođi.

Potrebna mu je samoća. Sunce će ga nahraniti a ovde je preostalojoš malo magije. Mogu da osetim njenu vrelinu pod nogama.Parmenion zađe u senku drveća i odvoji pogled od tela u travi. – Da

li će on živeti? – upita Aleksandar uhvativši Parmeniona za ruku.– Ako bude imao volje – odgovori Spartanac.– Ja sam mnogo gladan – reče Kamiron. – Hoćemo li uskoro jesti?– Svi smo gladni – prasnu Atal. – Moj želudac misli da mi je

prerezan grkljan. Zato prestani da zanovetaš!– Uloviću nešto – objavi Kamiron. Pre no što je iko mogao

progovoriti kentaur s lukom u ruci zagalopira niz padinu zaputivši seka jugoistoku.– Vraćaj se! – povika Parmenion ali Kamiron je nastavio da juri,

pravo pred očima stražara na zidovima Kalidona. U roku od parminuta otvoriše se gradske kapije i grupa jahača krenu u poteru zakentaurom.– Barem ih vodi dalje od nas – primeti Atal. Parmenion ne reče

ništa. Pogledavši ka minotauru vide da mu je telo okupanozaslepljujućim sunčevim sjajem i da mu se koža sija poput zlata.Velika glava se smanjivala a rogovi su nestajali. Brontova desna

ruka se trznu, on zastenja a svetlosti nestade. Gorgon i Parmenionpriđoše zgodnom mladiću zlatne kose i plavih očiju.– Hvala ti – reče on uhvativši za ruku Parmeniona. – Zahvali se

Gorgonu – odgovorio je Spartanac podižući Bronta.– On te je dovde doneo.– Ne sumnjam da je imao sopstvene razloge – primeti Bront. –

Postideo si me svojom zahvalnošću, brate – reče Gorgon a zmije nanjegovoj glavi zasiktaše pokazujući zube. On se okrenu Parmenionu.– A sada moramo krenuti dalje, osim ako, naravno, ne želiš daspaseš i kentaura. Samo reci, generale, i ja ću opkoliti grad.Parmenion se osmehnu. – To neće biti potrebno. Povedi! – Ali ne

možemo da ostavimo Kamirona – zavapio je Aleksandar. – Nemožemo mu pomoći, moj prinče – reče Parmenion. Crna senkaprolete travom i Gorgon podiže pogled. Visoko iznad njih je kružiojedan žderač a zatim odleteo ka severu. – Videli su nas – reče

Gorgon. – Sada će to biti trka do mora. Sporo su hodali kajugoistoku. Prethodnih dana družina ježivela na suvim bobicama i pečurkama neprijatnog ukusa. Bili su

prisiljeni da piju ustajalu vodu iz crnih jezeraca. Parmenion je gubiosnagu a Atal je dva puta povraćao pored staze. Samo je Gorgon idalje bio neumoran i kao da sve to na njega nije uticalo koračaodalje noseći Aleksandra na ramenima. Ulogorili su se u sumrakispod stena. Gorgon je dozvolio da upale vatru i to je popraviloraspoloženje Makedonaca.– Kada pređemo preko zaliva, koliko će nam trebati da stignemo do

Sparte? – upitao je Atal.– Ako uspemo da nabavimo konje, još tri dana – odgovorio je

Parmenion.– Zašto Sparta? – ubaci se Gorgon. – Zašto ne pravo do Divove

kapije?– Nadamo se da ćemo tamo susresti prijatelja – reče mu

Spartanac.– Maga velikih moći.– On to i mora da bude jer Sparta neće još dugo odolevati Filiposu.

Kada ste ulazili u šumu, moji žderači su me obavestili daMakedonjani idu ka jugu. Korintija se izjasnila za demonskog kralja.Kadmos je pregažen i uništen. Sada je ostala još samo jedna vojskaprotiv Filiposa. A oni ga ne mogu poraziti. Sparta će možda pasti ipre nego što mi budemo prešli zaliv.– Ako se to ispostavi kao tačno – reče Parmenion – onda ćemo se

uputiti ka džinovskim vratima. Ali Filipos se još nije susreo saspartanskom vojskom, a to se može pokazati kao gorko iskustvo zanjega.Kada se pred ponoć plamen vatre sveo na ugarke, Parmeniona je

iz lakog sna prenulo nečije prikradanje kroz žbunje. Izvukao je svojmač i probudio Atala pa se njih dvojica nečujno udaljiše od vatre.Iz žbunja izađe Kamiron i kasom se uputi ka logoru noseći mrtvu

srnu na ramenima. Kentaur ugleda Makedonce i široko se osmehnu.– Ja sam veliki lovac – reče. – Vidi šta imam!Gorgon izađe iz logora i uputi se ka istoku. Atal uze srnu, odra je i

iseče najsočnije delove svojim mačem. Za par minuta vazduh ispunimiris pečenja iznad rasplamsale vatre.

– Kunem se Zevsom da nisam nikada omirisao ništa lepše –prošapta Atal kada kap masnoće pade u vatru.– Veličanstven si – reče Aleksandar kentauru. – Veoma sam

ponosan zbog tebe. Ali šta se desilo sa ljudima koji su te jurili?– Niko nije brži od Kamirona – odgovori kentaur. Izmorio sam ih,

ostavio konje u znoju a onda okrenuo na zapad. Moćan je Kamiron.Nijedan jahač ga ne može uhvatiti.Meso je bilo tvrdo i žilavo ali niko nije mario zbog toga. Parmenion

je osetio kako mu se snaga vraća u udove dok je treći put jeo,oblizujući prste.– Shvataš li – primeti Atal ležeći potpuno sit – da bismo u

Makedoniji izbičevali lovca koji bi pokušao da nam proda tako tvrdomeso.– Da – odgovori Parmenion – ali zar nije bilo predivno? – Ne može

se rečima opisati – složi se mačevalac. – I treba da je tako –promrmlja Gorgon pojavivši se iz tame. – Kentaur je ostavio trag daga i slepac može pratiti. A neprijatelj je dovoljno blizu da može danamiriše gozbu. Podigavši Aleksandra na ramena, on se zaputi kajugu.– Da li sam negde pogrešio? – nervozno upita Kamiron. Parmenion

ga potapša po ramenu.– Trebala nam je hrana – reče. – Dobro si to uradio. – Da, jesam,

zar ne? – izjavio je Kamiron povrativši samopouzdanje.Oporavljeni, nastaviše put kroz noć i pred zoru stigoše do

poslednjih brda pred Korintijskim zalivom. Potera je bila blizu iParmenion je, povremeno se osvrćući, dva puta ugledao odsjajmesečine na oklopu ili vrhu koplja. Kada su izašli iz šume Gorgonuze koren koji je virio iz zemlje i podiže ga visoko iznad glave.Stajao je miran kao statua i počeo da izgovara reči na jeziku koji je

bio nepoznat Makedoncima.– Šta to radi? – Parmenion upita Bronta.– Priziva zlo iz šume – odgovori mu i priđe vrhu brda, zagledavši se

u more obasjano svetlom zore.Gorgon najzad okonča obred i s korenom u ruci prođe kraj Bronta,

započinjući dug silazak ka plaži ispod njih. Ostali ga slediše nizstrmu stazu. Kamironu je silaženje bilo skoro nemoguće, klizao se igubio oslonac. Udario je u Bronta i oborio ga. Parmenion i Atal

stadoše sa obe strane kentaura i uhvatiše ga za ruke kako bi gapridržali.Najzad stigoše na obalu. Visoko iznad njih pomoliše se prvi

neprijateljski vojnici.– Šta sada? – zahtevno upita Atal. – Da li ćemo plivati? – Ne –

odgovori Gorgon podigavši koren iznad glave. Sklopivši oči, kraljšume još jednom započe svoj napev. Parmenion pogleda nazad.Više od stotinu Makedonjana se oprezno spuštalo strmom stazomniz liticu.Iz korena u Gorgonovoj šaci izbi dim, odlebde do mora i potonu

talase. Pocrnela voda poče da ključa, žuti gasovi izbiše na površinu izapališe se. A onda iz talasa izniknu crni trup i prastara trirema,trulog korita, s iskidanim jedrom, zaplovi zalivom. Parmenion progutaknedlu kada se trirema nasukala na žalo. Prizor je bio jeziv, kosturisu još sedeli za veslima a truli leševi ležali na palubi. Pogledavšinazad, on vide da su Makedonjani stigli skoro na strelomet.Brod se približio i uzana daska za penjanje tupo udari u pesak. –

Ako vam je stalo do života, penjite se! – povika Gorgon nosećiAleksandra i penjući se na palubu. Parmenion i Atal su ga sledili a

zatim se i Kamiron jedva pope uz dasku.Trirema zaplovi i nađe se u struji zaliva, ostavivši Makedonjane da

iznenađeni i preplašeni gledaju za njima. Nekoliko strela i kopaljapolete ka brodu ali je većina neprijateljskih ratnika samo stajala izurila u brod mrtvaca koji je nestajao u sivoj izmaglici što je izbijala izmora crnog kao noć.Diri se sakri iza velikog hrasta kada se pojaviše vojnici. More je bilo

vrlo blizu ali joj je prilaz bio onemogućen. Ona pogleda vrh liticetražeći način da neopaženo prođe pored Makedonjana, ali su sevojnici raširili u potrazi za stazama koje vode ka plaži. Došla je takoblizu i bila osujećena. Uspela je da izbegne mnoge zamke onih kojisu pretraživali šumu i izašla je iz nje u trenutku kada su Parmenion iostali sišli na obalu.Vrativši se u šumu Diri potrča ka zapadu ostavivši vojnike daleko

iza sebe. Onda je prišla ivici litice tražeći mogućnost za spuštanje.Ali je ne tako davno more potkopalo liticu i njen veliki deo se sručio umore. Nije ostala nijedna staza. Diri uspori hod i nagnu se preko

ruba tražeći oslonce koji bi joj omogućili da se spusti dole, ali nijedannije izgledao bezbedan.– Eno veštice! – začu se povik.Diri skoči i ugleda vojnike kako istrčavaju iz šume i šire redove kako

bi joj presekli put za bekstvo. Okrenuvši se ka litici, ona pogleda utalase koji su se razbijali o delom potopljene stene. Dubokoudahnuvši, ona skide svoj plašt i osta naga na litici.A onda se baci sa vrtoglave visine. Telo joj se izvi i poče da pada.

Iako je da bi održala ravnotežu isturila ruke, ona oseti kako gubikontrolu nad skokom. Borila se da ostane mirna i da ispravi telo predulazak u vodu. More i stene su leteli ka njoj a ona je padala čitavuvečnost, kako joj se činilo. U poslednjem trenutku skupi ruke i zaronuu vodu. Silina udara joj izbi vazduh iz pluća, ali je uspela da izbegnestene i zaronivši duboko, udari u morsko dno silinom koja je lomilakosti. Nogama se odbi od dna i pođe ka površini dok su joj plućapucala od bola. Gore, gore, kretala se ka suncu koje je sijalo napovršini.Umreću! Ta misao joj je dala snage i ona probi put ka površini.

Imala je vremena tek za jedan kratki udah pre nego što je talaspoklopi i baci na stenu. Ostala je smirena i zaronivši isplivala umirnijem delu. Dozvolila je svome izubijanom telu da se malo odmorii pluta na površini, daleko od snažnih talasa. Najednom pored njepade u vodu koplje a za njim i snop strela. Zaronila je i zaplivala kagustoj beloj magli koja kao da se izlivala iz talasa.Ugledala je brod mrtvaca kako klizi preko vode. – Parmenione! –

povikala je. – Parmenione!Spartanac ju je ugledao i začudo, brod duhova uspori a njegov

slomljeni pramac se usmeri k njoj. Kada joj se približio, on rukomzgrabi veslo ali se ono polomi, gurnuvši je pod talase. Kad je izronila,ugleda Parmeniona kako se spušta niz bok broda, i držeći se zaosnovu vesla, pruža ruku ka njoj. Uhvatila ga je za zglob i osetilakako je podiže. Pokušavajući da pronađe oslonac, ona petom stadena trulu lobanju, koja puče i prevrnu se u more, ali je uspela da sepopne do Parmeniona. On je obgrli rukom i privukavši je u zagrljaj,nežno joj poljubi obrvu.– Dobro je videti te – reče on.

– A sada vidiš i više no što treba – odgovori ona izmakavši se ipenjući se na palubu.Atal skide svoj ogrtač i obavi ga oko njenih ramena. – Dobro došla,

gospo – reče mačevalac. – Lepo te je videti.– Hvala ti, Atale. Toplina njegove dobrodošlice ju je iznenadila i ona

mu uzvrati osmeh. Parmenion se popeo na palubu i taman je hteoda progovori kada se začu Gorgonov glas. – Brod na zapadu!Trirema!Grupa je posmatrala brod koji se približavao. Bio je skoro četrdeset

dužina iza njih ali su sva tri reda vesala skladno uranjala u vodu ibrod se punom brzinom približavao.– Očaravajuća sprava – Atal reče Diri. – Vidiš li bronzani kljun tik

ispred pramca? To može rasporiti korito broda gore nego greben.– Možemo li im pobeći? – upita Parmenion Gorgona. Kralj šume se

zakikota i pokaza na leševe svuda oko njih. –Moja posada je videla i bolje dane – reče – ali videćemo. Ispod

palube se začu užasno stenjanje, zatim se vesla podigoše i padošeu talase. Atal pogleda preko palube i ugleda šake kostura kako stežutrulo drvo. Brod ubrza ali nedovoljno da bi pobegao triremi.– Skreni levo! – povika Parmenion.Leš za kormilom se nagnu udesno i brod mrtvaca skrenu levo.

Protivnička trirema kliznu pored njih a njeni veslači panično počešeda uvlače vesla. Većina ih je uspela ali brod mrtvaca prepolovibarem dvadesetinu vesala koja pukoše kao čačkalice.Sa palube trireme doleteše strele. Parmenion se baci na Diri

povlačeći je ka palubi. Jedna strela se odbi o Atalov šlem. A onda sebrodovi ponovo udaljiše, magla se oko njih zgusnu i mrtvački brodzaplovi u tamni oblak. Sat ili više su plovili u tišini slušajući dozi vanjeprogonitelja koji su ih tražili po moru prekrivenom maglom. Oblacinad njima pocrneše, munja zapara nebo a tutnjava groma odjeknupreko zaliva.Poče pljusak. Brod mrtvaca je počeo da se ljulja i usporava. – Moja

magija je na izmaku – priznao im je Gorgon. – Uskoro će se brodrazbiti i potonuti, po drugi put.Bili su manje od milje udaljeni od obale ali je oluja bila protiv njih.Magla je nestajala pod snagom olujnog vetra. Parmenion pogleda

unazad i vide triremu. Munja sevnu, ponovo obasjavši bronzani kljun

na pramcu trireme, koja se približavala krmi mrtvačkog broda.Aleksandar je čučao i čvrsto se držao za drveni stub na palubi

mrtvačkog broda, koji se dizao i spuštao na visokim talasima olujnogmora. Sa svoga mesta mogao je da vidi triremu samo kada bi velikitalas uzdigao njen pramac. Ogromni talas udari u mrtvački brod i deogornje palube se sruši pod težinom vode. Kamiron izgubi oslonac iskliznu ka pobesnelom moru. Ugledavši ga u nevolji, Bront se bacipreko palube tučene kišom i uhvati kentaura za ruku.Za trenutak je izgledalo da je uspeo, ali drugi talas zapljusnu brod i

obojicu ih odnese sa palube.Aleksandar pokuša da ustane nadajući se da će stići do

Parmeniona koji je bio kod krme, ali se okliznu i skoro da ispustiogradu. Tena uspe da siđe do njega i čvrsto ga uhvati.– Kamiron je nestao! – zajeca princ. Tena klimnu ali ne reče ništa.

Još jedan deo palube blizu krme pade u more.Aleksandar pokuša da duhom dokuči gde je Kamiron. U početku

nije bilo ničega ali se zatim njegov um ispuni najslađom muzikomkoju je ikada čuo. Visokog tonaliteta i puna radosti, ona izbrisa svemisli o kentauru iz njegovog uma. Brod zadrhta, trulo drvo zastenjapod udarcima oluje, ali Aleksandar nije čuo ništa sem nestvarnemuzike iz dubine mora. Pustio je da muzika luta njegovim mislimačekajući da je njegov talenat prevede u reči, ali je to bilo vannjegovih moći. Nije bilo reči, samo osećanja, bogatih i ispunjujućih.Posegao je dublje kako bi otkrio izvor ali ga je zvuk ispunjavao uharmoniji koju je teško zamisliti. Kada je čuo ptice kako pevaju nadrveću, mogao je da se veže sa svaku jer su one pevale svaka zasebe. Ali ova muzika je bila drugačija. Pevači su bili povezanisaosećanjem.Brod mrtvaca potonu; voda je prodrla kroz otvore za vesla. Paluba

se predvoji a more zaurla oko sveštenice i dečaka. Aleksandroveruke se otrgnuše od ograde.Tena pokuša da ga zadrži ali brod se prevrnu i oboje se nađoše u

vodi. Aleksandar je osetio kako se more sklapa iznad njega ali mu jeduša i dalje bila ispunjena onom muzikom.Dok je tonuo, osetio je uz sebe jedno meko i toplo telo koje ga je

nosilo gore. Izdignu glavu iznad talasa i duboko udahnu mlatarajućirukama po vodi, pokušavajući da se održi na površini.

Pored njega izroni tamnosivo telo sa zakrivljenim leđnim perajem.On zgrabi peraje svom snagom, delfin mahnu repom i zapliva ka

udaljenoj obali, a njegova pesma prekri dečaka umirujući svenjegove strahove.Krmu mrtvačkog broda razbi kljun trireme a silina udara obori

Parmeniona.Kliznuvši preko palube po kojoj je udarala kiša, on se uhvati za deo

ograde i pokuša da ustane. Video je kako Gorgon baca koren drvetavisoko u vazduh, kako ga olujni vetar hvata i nosi ka palubi trireme.Dva broda su se spojila i ljuljala na talasima. Veslači na triremi su iz

sve snage pokušavali da veslajući unazad udalje svoj brod ukletogplovila. Ali magija pomoću koje se mrtvački brod održavao nestala je,te se pod težinom natopljenog drveta trirema pramcem spuštala ipodizala. Mrtvački brod se prevrnu a Parmenion polete prematalasima, ali se zadrža čvrsto levom rukom; desnom je otvaraokopče grudnog oklopa, jer ne bi mogao da pliva sa njegovomtežinom. Veliki talas se iznenada preli preko palube i povučeSpartanca sa sobom.Šlem mu je bio spao ali je grudni oklop ostao na njemu. Pribran

uprkos svemu, Parmenion izvuče bodež i preseče i poslednjekaiševe koji su držali oklop. Oslobodivši se težine, izronio je utrenutku kad je mrtvački brod nestajao u talasima.Nedaleko od Parmeniona Atal se borio da održi glavu na površini.

Pustivši bodež, Spartanac je zaplivao ka Makedoncu koji je podoklopom tonuo, zaronio je duboko i snažnim zamasima nogu stigaodo mačevaoca koji se davio.Bio je potpuni mrak ali munja zapara nebo i na jedan tren

Parmenion ugleda Makedonca koji se borio za dah. Uhvativši Atalaza rameni štitnik, on zapliva ka površini. Pluća su mu od napetostipucala kad mu se glava našla iznad vode. Vide Atala pored sebe,koji u tre nu ponovo utonu pod težinom oklopa. Parmenion zaroni ipipajući pronađe bodež koji je Atal nosio na levom kuku, uze ga ipreseče veze na grudnom oklopu. Mokra koža lako popusti podoštricom no ža i Atal savi glavu i podiže prsni oklop preko glave paga odbaci od sebe. Oslobodivši se njegove težine, izroni napovršinu.

Jedan talas podiže ratnike visoko i Parmenion ugleda udaljenuobalu. Praveći spore pokrete i čuvajući snagu, Spartanac se usmerika plaži puštajući da ga ka sigurnosti nosi morska struja.Nije se osvrtao za Atalom niti je dopustio sebi da razmišlja o sudbini

Aleksandra i ostalih. Sam protiv moći mora i oluje, on je svo je misliusredsredio samo na jedan cilj.Opstanak.

KNJIGA IIILITICE ARKADIJE,

352. pre n. e.Ektal je sedeo odvojeno od svojih ljudi, ispod stena koje su ga

zaklonile od kiše što je udarala po sivom kamenu ispod njega.Oko njega je bilo suvo ali bi vetar povremeno naneo vodenu zavesu

do njegovih golih nogu te se voda cedila sa bronzanih grivni koje jenosio. Gledajući turobno zaliv zahvaćen olujom, Ektal je poželeo daje u Korintiji, pokraj svoje žene i sinova.Pogledao je levo u stranu, gde je njegovih deset ljudi potražilo

zaklon u plitkoj pećini, a zatim na desnu gde je pet Makedonjanasedelo na otvorenom i posmatralo more.Ektal oseti kako mu se mržnja skuplja u grlu poput žuči. Prokleti

varvari! Nikako nije shvatao kako je jedan grad s takvom kulturomkakvu je imala Korintija mogao da sklopi savez sa demonskimkraljem. Ali to je učinjeno i on sada jaše sa đavoljom armijom.Da si bio čovek, reče sebi, ti bi se usprotivio toj odluci kada su

većnici na agori izneli predlog na javno izglašavanje. Ali nisi …iostao si u životu. Rasprava je bila usijana. Leman, Parzidan i Ardan,svi dobri prijatelji, govorili su herojski, odbacujući savez.Svi su bili ubijeni dan nakon skupa. Onda je Filipos zavladao. Ektal

zadrhta kada vetar baci kišu na njegov natopljeni ogrtač. – Pronađizlatno dete – rekao mu je general. – To je kraljevo naređenje.On nije moj kralj, htede Korinćanin da odgovori, ali nije. Umesto

toga, salutirao je, okupio svojih stotinu ljudi i krenuo ka zapadu.Sveštenici su prvo rekli da je dete u Gorgonovoj šumi. Iz poslednjeporuke saznao je da je dete na brodu koji ide ka obali.Bilo je desetak zaliva u koje je brod mogao da pristane, pa je

naredio ljudima da motre na svaki.A onda je došlo pet Makedonjana, smrknutih ratnika oštrog

pogleda, ponosnih i nadmenih. Zbog čega li su ponosni, pitao seEktal. Do pre deset godina parili su se sa ovcama u brdima svojevarvarske zemlje, nemaju ni istoriju ni kulturu. Ali sada hodaju međucivilizovanim ljudima i gledaju na njih sa visine, kao na robove.Prema nama se ponašaju kao prema robovima, ispravio je sebe. Ali

to je ono što mi i jesmo, shvatio je. Robovi sna ludog dece-ubice.

Plavetnilo se pojavi na istočnom nebu, sunčevi zraci obasjašeudaljena brda i Ektal oseti kako mu se raspoloženje popravlja; zatimvide kako Makedonjani ustaju a jedan od njih pokazuje rukom kaobali. Ektal pogleda dole i ugleda malo dete kako izlazi iz vode.Srce mu se stegnu. Svi su znali detetovu sudbinu, biće žrtvovano

demonskom kralju.Kiša stade i oblaci se raziđoše. Ektal ode do svojih ljudi, posla

dvojicu da sakupe vojnike iz ostalih zaliva i povede ratnike niz stazuka plaži idući za petoricom Makedonjana koji su već povadili svojemačeve. A onda je ugledao nešto što će dugo pamtiti. Jedan delfin jekroz talase vukao nagu ženu koja se držala za njegovo leđno peraje,doplivao i prišao zatim obali, a žena je, pronašavši oslonac za noge,izašla na obalu.– Slava tebi, Posejdone, gospodaru dubina – prošapta čovek pored

Ektala. Ostali Korinćani prihvatiše molitvu. – Pogledaj nas iblagoslovi naše porodice i naš grad.Boginja priđe dečaku i kleknuvši obavi svoje ruke oko njega.

Makedonjani siđoše do peska i krenuše ka njoj. – Stanite! – povikaEktal, ali se Makedonjani ne obaziraše, pa on poče da trči a njegoviljudi za njim. Jedan mršavi Makedonjanin zamahnu mačem,spreman da ga zarije ženi u stomak. Ektal se baci na njega i oboriga.– Šta, za ime Hekate, hoćeš da uradiš? – zagrme ofi cir

Makedonjana, visoki ratnik širokih ramena i brade u obliku trozupca.– Ona je jedna od Posejdonovih kćeri, Kanuse. Zar je nisi video

kako jaše kroz talase na delfi nu?Kanus zavrte glavom. – Budalo! Ona je veštica, to je sve. Skloni se.– Ne! – kriknu Ektal izvukavši svoj mač. – Ona neće biti povređena.

Uzmi dete ali nećeš povrediti ženu.– Ako mi se usprotiviš u ovome – prosikta Kanus zažarenih crnih

očiju – onda si se usprotivio mome kralju. A to je izdaja.– Čak i po tu cenu – odgovori Ektal, ali Kanus oseti njegov strah i

nasmeja se. Taj smeh poseče Ektala gore nego mač i on oseti kakose njegova tek rođena hrabrost topi.– Samo izdaj naredbu, kapetane, i mi ćemo iseći psa na komade –

reče korintijski ratnik. Ektal je bio zaprepašćen. Znao je da ga ljudi

ne cene, s pravom, jer nije bio čovek od akcije. Kanus se okrete ipogleda u osam Korinćana.– Mislite da možete da me sprečite? Mislite li da petorica

Makedonjana ne mogu da vas sve pobiju? Pa razmislite o ovome, vibezvredni, šljamu. Moje misli su povezane sa visokim sveštenikom anjegove sa kraljem. Sve što se ovde desilo već je poznato. A akoinsistirate na ovome i dalje, onda nećete samo vi umreti već i celevaše porodice. Da li shvatate to? Kanus vide kako se Korinćanipovlače i sklanjaju ruke s mačeva, pa se okrenu ka ženi. Ali kada jekrenuo ka njoj, Ektal skoči i stade ispred nje.Kanus pokuša da probode Korinćanina ali Ektal ga odbi i uzvrati

udaracem ka suparnikovom licu. Kanus odskoči, nazad i mač proletepored njega; a onda skoči napred i zari oštricu u Ektalove prepone.Korinćanin je znao da je to kraj, ali poslednjom snagom udari mačempo Kanusovom vratu i zari oštricu kroz protivnikovu vilicu i usta svedo mozga. Makedonjanin pade napred i svojom težinom povuče mačiz ruke Korinćanina koji umirući pade na kolena.Boginja mu priđe i izvuče mač. Ali se njegov pogled mutio i on pade

na nju.– Žao… mi … je – prošaputao je.Diri ga položi na leđa ne obazirući se na ostale. Njen duh poteče

kroz njegove arterije i vene, i stiže do teške rane u donjem delustomaka. Najbrže što je mogla ona poče da isceljuje pokidanuarteriju u preponama zatvarajući je i desetostruko povećavajućisposobnost zaceljivanja rane. Prešavši na mišiće, ona prvo zaustavikrvoliptanje a zatim savršeno spoji pokidano tkivo. Korinćanin jenosio kožni kilt, koji je sprečio oštricu da prodre dublje. Najteža ranaje bila na preponama ali je ona zalečena i ratnik će preživeti.Diri se vrati u svoje telo i otvori oči.– Žena može da živi – reče visoki Makedonjanin – ali je dečak naš.– Uzmite ga i odlazite – reče Korinćanin koji je prvi pružio podršku

Ektalu.– Dečak ostaje – začu se neki glas, dubok i metalan, Diri se okrete i

ugleda nepoznatog ratnika. Lice mu je bilo skriveno bronzanimšlemom a oklop mu se sijao na suncu. Prešao je brzo preko pe ska akada je prišao bliže ona vide da bronza na njemu nije maska, da su,bronzane obrve iznad bronzanih očiju, bronzana brada i usta živi.

– Ko si ti? – upita Plijus, novi vođa Makedonjana, ratnik sa licemsekirastog oblika.– Ja sam Helm. I dečak je moj.– Na njega! – povika Plijus. Četvorica ratnika poleteše na

pridošlicu, ali Helm preseče grlo prvom čoveku, blokira udaracdrugog, okrenu se i laktom udari Plijusa u lice. Razbivši mu nos, baciga na zemlju, pravo pred noge četvrtog ratnika. Krvavi mač sepodiže i pade, drugi Makedonjanin beše mrtav; Helm skoči kaPlijusu, koji zbog bola ne uspe da odbije smrtonosni udarac iizbegne vrh mača koji mu Helm zari u grlo. Poslednji Makedonjaninse baci na Helma ali on uzmaknu i udari po vratu ratnika kada ovajprolete pored njega. Vojnik pade licem na pesak i pokuša da sepodigne ali ga Helm ponovo udari i skoro mu otkide glavu.– Dečak je moj – reče ponovo Helm okrenuvši se ka Korinćanima.U tom trenutku Ektal se probudio, otvorio oči i pogledao u Dirino

lice. – Da li je ovo smrt? – upitao je.– Nije. Izlečen si.– Hvala ti, boginjo.Osmehnuvši se, ona mu pomože da se podigne na noge. Korinćani

se okupiše oko svoga kapetana, zadivljeni njegovim oporavkom.Diri pogleda u pridošlicu. – Da li ćeš povrediti dečaka? – upita ga.– Ne, gospo – začu se metalni glas – ali mi je on potreban. – Zbog

čega?– Da bi me oslobodio prokletstva ovoga šlema.– Kako znaš da on to može učiniti?– Rečeno mi je da ga pronađem.– Ko ti je to rekao?– Ne znam – odgovori on umorno. – Ja tako malo toga znam. Diri

se spoji sa njegovim umom i vide da govori istinu. Nije bilo sećanja izvremena pre nego što se pojavio na groblju, ničega što bi pokazaloko je on.Sveštenica se povuče i pozva Aleksandra da priđe. – Možeš li mu

pomoći? – upitala ga je.Neko vreme je dečak bio ćutljv. – Sada nije vreme za to –

prošaputao je.Ektal obmota svoj beli plašt oko ramena nage boginje dok dva

druga Korinćanina skidoše sa mrtvog Makedonjanina oklop i tuniku i

ponudiše ih Diri. Ljudi su ćutali, potpuno zaprepašćeni. Videli sukako boginja izranja iz mora, posmatrali su kako njihovog kapetanavraća u život, ostali nepokretni dok je začarani ratnik ubijaoMakedonjane – za njih više ništa neće biti kao ranije. Čekali su daEktal progovori.On ih povede na zapad, ka stenama pedesetak koraka udalje nih

od ratnika, boginje i dečaka.– Svi ste vi videli čudo – reče im. – Ja sam osetio kako mi mač

probija stomak. Pa ipak nema rane. Videli ste kako Posejdonova kćijaše delfina. Ali kakva je naša uloga u tome, braćo?Niko nije odgovorio. Niko nije znao. Ektal klimnu shvativši koliko se

plaše. Kanus, vođa Makedonjana, upozorio ih je. Za njihovu izdajuse znalo i životi su im bili bezvredni.– Spartanci se i dalje bore protiv tirana – reče Ektal. – Imamo li

drugog izbora osim da im se pridružimo? Ili to ili da odjašemo unajbližu luku, potražimo brod za Egipat i pristupimo najamnicima.– Šta će biti s našim porodicama? – upita mladi ratnik. – Zbilja, šta

će biti sa njima? – odgovori Ektal tužno. – Ne možemo se nadati daćemo ih videti sve dok tiranin ne bude srušen.– Ali Spartanci ne mogu pobediti – reče vitki bradati ratnik koji je

prvi stao uz Ektala.– Juče bih se možda i složio sa tobom, Same. Ali danas? Danas

sam video moć bogova, a oni nisu uz Filiposa. Ja sam ubijen danas,pa ipak živim. Ja sam novi čovek, Same. Nikada više neću ustuknutipred zlom.– Šta ćemo sa ostalima? – upita Sam. – Oni nisu videli čuda. Kada

stignu, kako da ih ubedimo da nam se pridruže? Šta ako se buduokrenuli protiv nas ili nas predaju tiraninu? Ektal klimnu glavom. – Upravu si. Moramo sakriti tela i poslati ostale nazad u logor. Niko nesme saznati.Sam se iznenada osmehnu. – Ovo je ludost – reče – ali ja sam uz

tebe. Mrzim proklete Makedonjane, oduvek. Ako treba da poginem ubici, radije bih da to bude dok ubijam tu bagru.– Da li se svi slažete?– Da – horski odgovoriše ostala sedmorica Korinćana. – Onda

hajde da sakrijemo tela i vratimo se na vrh litice. Parmenion seoslobodi talasa koji su se razbijali o obalu i sruši se na plažu. Talas

ga prekri povlačeći ga nazad, ali on zabi prste duboko u pesakboreći se da ostane u mestu. Uspravivši se, otetura se ka zaklonukoji je pružala plitka pećina na litici. Kiša je šibala njegovo izmučenotelo a vetar je zavijao oko njega. Pećina nije bila duboka, ali je vetartu bio slabiji i bilo je suvo.Sručio se na zemlju i pogledao ka olujnom moru ali Atalu nije bilo ni

traga.Kiša oslabi i oblaci počeše da se razilaze. Sunčevi zraci se pojaviše

na istoku a duga kao veliki most preko zaliva. Izgledalo je kao da siviolujni oblaci beže od svetla i nebo postade prozirnoplavo.Za tren samo oluja je bila uspomena, more se umirilo a plažu i liticu

obasja sunce. Parmenion ustade i krete ka obali pretražujući oštrimpogledom svetlucavu vodu. Nekoliko tela je ležalo na plaži a jedno jeplutalo, licem ka dnu, u plitkom bazenu. To su sve bili Makedonjani,mornari sa trireme.Šta sada, strateže? upita sebe. Kakav ćeš sada divan plan da

smisliš?Začuvši zvuk iza sebe, maši se za mač ali je kanija bila prazna.

Stegnutih pesnica on se okrenu i ugleda Gorgona kako stojipodbočen i posmatra ga.– Treba da mi ostvariš san – reče čudovište tiho. – Dakle, reci mi,

gde je Iskander?– Ja sam živ – odgovori Parmenion gledajući u svetleće oči. – Ti si

živ. A ako je Iskander živ, onda je još uvek živ i tvoj san. Ako nije,onda je gotovo.– Nije trebalo da te slušam – reče Gorgon. – Trebalo je da te ubijem

kao što sam isprva i planirao. Možda bih to mogao i sada.To bi mi pružilo makar malo zadovoljstvo.– Ne, ne bi – reče brzo Parmenion. – Jer onda ti ništa ne bi

preostalo. Doneo si svoju odluku. Rešio si da se suprotstaviš Filiposu po bilo koju cenu. Za tebe više nema povratka. Progutaj svojbes i hajde da potražimo ostale.– Da li od mene hoćeš da pretražim morsko dno? U ovom trenutku

se krabe goste dečakom. On nije bio Iskander. Podigavši glavuuokvirenu zmijama Gorgon ispusti zaglušujući urlik pun besa iozlojeđenosti. Parmenion se stegnu, očekujući da se zver okomi nanjega.

– Sada vidiš njegovo pravo lice – reče Bront a Gorgon se okrete iugleda minotaura kako sedi na steni. Čovek je nestao.Ponovo je to bilo stvorenje magije, ogromno i rogato. – Trebalo je

da znam da ćeš se vratiti da me progoniš, brate – promrmlja Gorgon.– Kakve utešne reči mi ti nudiš?– Ja nemam ništa da ti kažem. Ali je ljudsko biće u pravu. Sve dok

ne budemo znali da je Iskander mrtav moramo da nastavimo dalje.Ja ću to i učiniti, makar i dalje ostao u tvom poganom društvu.Gorgon se nasmeja a dobro raspoloženje mu se, čudom povratilo.– Ostaću i dalje na istom putu. Ali znaj ovo, čoveče – reče

okrenuvši se ka Parmenionu – ako je dete mrtvo, ti ćeš ga slediti naputu u Had.Parmenion ne reče ništa jer u tom trenutku začu u svome umu

slatki Tenin glas: Bezbedni smo, Aleksandar i ja. Mi smo na sat hodaudaljeni od vas, ka istoku. Atal je iscrpljen i zaspao je u zalivu,zapadno od vas. Ne znam gde je kentaur.– Hvala ti – reče glasno Parmenion.– Zahvaljuješ mi zato što sam ti pretio smrću? – reče Gorgon. –

Čudan si ti čovek.– Dečak je živ – reče Parmenion. – Pohod se nastavlja. – Kako to

znaš? – upita Bront.Parmenion ga preču. – Ja sam veoma umoran. Ali ako ti još imaš

snage, Bronte, bio bih ti zahvalan ako bi otišao do sledećeg zaliva idoneo Atala do nas. On se odmara tamo.– To je zbog veštice – reče Gorgon. – Ona je živa, zar ne? – Da –

odgovorio je, široko se osmehujući. – Živa je. – Da li ti je onaljubavnica? – zanimalo je kralja šume. – Ne.– Ali bi ti želeo da bude.Parmenion se udaljio ali su te reči ostale. Srce mu je poskočilo kad

se spojio sa njenim glasom i silina osećanja ga je iznenadila.Izbaci iz uma takve misli, reče sebi. Ona nije Afroditina sveštenica

koja prodaje svoje usluge za srebro.Legao je na pod pećine i utonuo u okrepljujući san, s njenim likom u

umu i mislima, daleko od bitaka, magije, planova i strategije.Sanjao je da leži u maslinjaku u Arkadiji u vreme zalaska sunca.

Pored njega je ležala Tena glavom naslonjena na njegovo rame, i on

je bio smiren. Pomilovao joj je kosu i poljubio je, ali dok ju jezaljubljeno posmatrao, njen lik se zamagli i pretvori u Dirin.Osetio je krivicu i snovi izbledeše.Ne znajući za Parmenionove snove Diri je osetila radost kada je

njen duh pronašao Spartanca živog; lebdela je visoko iznad Ahaje uratnom plamenu, prateći liniju zaliva koji se pružao na istok sve dobelih zidova Korintije.Daleko ispod sebe ugledala je armiju titana, falange i konjicu

Makedonjana, strelce najamnike sa ostrva na jugu, ratnike iz Iliri je iTrakije, mnoštvo opremljeno za pokolj.Poletela je ka jugu, tražeći Spartu u tom čudnom svetu. Ali pre

nego što ju je našla, ugledala je drugu armiju koja je išla da sesuprotstavi Makedonjanima, malobrojnu ali ponosnu. Spojila se sanjima i videla da su to ratnici iz Kadmosa; grad im je bio uništen aline i njihova hrabrost. Uz njih su išli i vojnici iz Argolisa, Mesenije kaoi pobunjenici iz Atine i Eubeje. Ona potraži spartansku vojsku iiznenadi se kad vide da ih je samo trista.Začuđena, ona polete dalje na jug sve dok najzad ne stiže do grada

u kome je rođena. Toliko je toga bilo isto; stočna palata kao i statuaZevsa na vrhu akropolja, ali su se mnoge ulice razlikovale po sitnimdetaljima. Odlazeća ulica nije imala statuu Atene, a na mestuAfroditinog hrama nalazila se kasarna pored svetog jezera.Iako to nije bio njen dom, grad je bio vrlo sličan, pa se rastužila.

Osetivši iznenada nečije prisustvo, ona zaodenu svoj duh u oklop odblistavog svetla i stavi plamteći štit na svoju ruku. Pojavila se figuraodevena u belo s licem u senci od kapuljače.– Ko si ti? – začu se poznati glas.– Tamis? – prošaputa Diri. – Da li si to ti?– Ko bi drugi branio Spartu u ova vremena? – odgovorila je žena. –

Ali ja sam tebe pitala za ime.– Zovem se Tena. Nisam ti neprijatelj.– Znam to, dete. Dođi u moj dom.Zaodenuta fi gura posta iskra koja polete dole ka gradu. Diri ju je

sledila do male kuće uz zasad čempresa, u blizini svetog jezera.Kuća je imala svega dve sobe s malo nameštaja i bez tepiha. Pod

je bio od nabijene zemlje, stolice jednostavne i bez ukrasa. U maloj

spavaćoj sobi na slamarici ležala je starica, s otvorenim slepimočima. Njeno iznureno telo je prekrivalo samo jedno tanko ćebe.– Mogu da osetim tvoje prisustvo – reče ona a glas joj je bio poput

šapata povetarca kroz mrtvo lišće. – Očekivala sam te.Diri nije mogla da nađe reči. To nije bila Tamis koju je ona znala,

žena koja se uplela u rađanje Mračnog boga, pa ipak je ugledavšinjenu dvojnicu, osetila navalu osećanja koje nije mogla da obuzda.– Odgovori mi, dete – reče Tamis. – Toliko sam te dugo čekala da

sam se već pitala da li je vizija bila lažna.– Zbog čega si me čekala? Šta mogu da učinim za tebe? Starica se

osmehnu. – Samo Izvor može dati odgovor, a ja sam samo njegovbezvredni sluga. Ali videla sam duh Haosa kako hara zemljom islušala krike umirućih, čula vapaje osakaćenih i ožalošćenih. Ovo subile teške godine, Tena. Teške, samotne godine.Čak i sada, s tvojim dolaskom tama prilazi sve bliže mom gradu.– Šta očekuješ od mene?– Da li je on s tobom?– O kome govoriš?– O onome koji će doći. O strategu.– Da, on je ovde.Tamis uzdahnu i sklopi oči boje opala. – Spartanski kralj jaše u

svoju smrt. To se ne može izmeniti. On je plemenit i dobar čovek.Pomogla sam mu u ovim vremenima. Ali Sudbina radi protiv mene.Ovo je vreme za gozbe u slavu Apolona i sveštenici su zabranili

vojsci da napušta grad, tako da je kralj poveo samo svoju ličnugardu. I on će umreti.Diri ne reče ništa. I u njenom je svetu Sparta ispaštala zbog

nepotrebnih svečanosti. Kada je persijski kralj Kserks poveo svojuarmiju na Grčku, Spartanci su odbili da se bore jer je religioznasvetkovina bila u toku. I tada, kao i sada, kralj je poveo svoju ličnugardu od trista ratnika kako bi blokirali prolaz kod Termopila.Trista protiv četvrt miliona. Zahvaljujući svojoj hrabrosti i srčanosti

odupirali su se nekoliko dana persijskoj hordi, ali su na kraju bilipobijeni, do poslednjeg čoveka.– Kakva je bila tvoja vizija? – upitala je Diri.– Ugledala sam stratega i zlatno dete, i ratnika bronzanog lica.

Posle sam videla i dugu i prolazak oluje. Nadala sam se da to znači

da je Mračni bog nestao. Ali možda ipak nije. Možda su moje nadebile uzaludne.– Da li si pokušavala da sprečiš rođenje Mračnog boga? – upita Diri

prisećajući se mračnih poslova koje je Tamis počinila u Grčkoj.– Pomišljala sam na to ali mi se činilo da bi to bila ludost. Da li sam

pogrešila?– Ne – reče Diri. – Bila si mudra, vrlo mudra. Dovešću stratega

ovde. Ali ne znam šta on može postići.– Razumećeš uskoro, dete moje. Vrlo skoro. Neka te Izvor

blagoslovi.– Blagoslovio me je, i to na mnoge načine – reče Diri, ali nije bilo

odgovora od slepe sveštenice.Parmenion se probudio iz nemirnog sna, uma uzavrelog od teškoća

kroz koje je prolazio. Glava ga je bolela, pa je seo i duboko udahnuovazduh. Aleksandar je bio živ i to je već bila pobeda, ali se i u bici,kao i u životu, jedino broji konačna pobeda. A sve je bilo na straniFiliposa.Jedno po jedno, upozorio je sebe. Bront se još nije vratio s Atalom

a Gorgon je sedeo u blizini i gledao prema zalivu. Parmenion seosloni leđima o stenu i smiri svoje misli. Tokom većeg dela svogživota bio je primoran na borbu s malim izgledima na uspeh.U Sparti je bio prezreni mešanac koji je morao da se bori sa

mržnjom svojih vršnjaka. U Tebi je izvojevao pobedu nadspartanskim ratnim vođama, nanevši im prvi veliki poraz kada je ubici učestvovala cela spartanska armija. U Persiji je predvodio snagelokalnih satrapa i guvernera, uvek pronalazeći put ka pobedi. A uMakedoniji je pomogao mladom kralju, opkoljenom neprijateljima, dastvori naciju od koje su zazirali širom sveta.Ali u nepoznatom začaranom svetu on nije bio ni strateg ni general.

Bio je nenaoružani stranac u svetu koji je teško razumevao.Sličnosti su postojale. Filipos je bio kralj Makedonjana i stvorio je

armiju koja će uništiti svaki otpor. Sparta je i dalje bila grad heroja.Magija je vladala tim svetom; stvorenja poput Gorgona, Bronta i

Kamirona prihvaćena su kao normalan oblik života. Krilate zveri sustražarile nebom a demonski kralj je mogao da pročita srca i mislisvojih neprijatelja.

Kako onda ja mogu da ga porazim, zapitao se Parmenion. Hiron jerekao da se kralj ne može raniti nijednim oružjem, i da mu je telootporno na otrov. – Samo sam ga jednom video povređenog – rekaomu je mag. – Bio je dete i igrao se s oštrim nožem, posekao je prst akrv je potekla. Rana je vrlo brzo zarasla.Majka ga je preda mnom izgrdila, a onda mi pružila nož. Poseci ga,

rekla mi je. Prvo sam odbijao ali je ona bila uporna. Onda sam uzeonož i nežno ga prevukao preko kože na njegovoj ruci ali nikakav tragnije ostao.– Zašto ga je onda nož posekao? – upitao je Parmenion. – Čarolija

ga štiti od neprijatelja ali je on unutar te čini. Ako tako izabere, nemasumnje da bi mogao da ubije sebe. Parmenion se osmehnuprisećajući se toga. Sve što treba da uradi jeste da pronađe način daporazi najveću armiju ovog čudnog sveta, nadmudri kralja koji možeda mu pročita misli i najzad, da natera tog istog kralja da sam sebioduzme život.– Zašto se smeješ? – upita ga Gorgon.– Zašto da ne? Sunce sija.– Čudan si ti čovek, Parmenione – primetio je kralj šume, okrenuvši

svoju veliku glavu i zagledavši se u talase.Parmenion je sedeo i u tišini posmatrao stvorenje. Koža na

Gorgonovim ramenima je na suncu izgledala svetlija, šarene boješume, tamnozelena i rđavosmeđa ustupile su mesto svetlijimtonovima letnje trave i uglačane borovine. Zmije su visile mlitavo ibeživoto s njegove glave a oči su mu izgubile onaj demonski sjaj.– Šta to tražiš? – upita ga Spartanac.– Ne tražim. Prisećam se. Prošlo je više od stoleća od kada sam

poslednji put posmatrao more. Nekada sam imao kuću, sPersefonom, na ostrvu Andros. Često smo išli na plažu, da plivamo ida se izležavamo. Sećanja su predugo bila zakopana. Ah, ona je bilalepotica, koža joj je bila bela poput mermera, čak i leti. Oči su joj bilekao tirkiz ali ne ledenoplave već vedre poput letnjeg neba.Gorgon uzdahnu a zatim se iz njegovih izobličenih usta začu tiho

režanje. – Zašto govorim ovako? Moj um se raspada.– Proveo si previše vremena u šumi – reče tiho Parmenion. – Da,

tačno. Persefona je imala običaj da peva. Sedeli bismo podnadstrešnicom, posmatrali more i zalazak sunca a ona bi pevala. Ali

se ja ne mogu setiti reči. Ostao mi je samo osećaj radosti i mira. Jasam tada bio čovek i bio sam nadmen, kako mladost to može biti.Nisam mogao ni da zamislim vreme kada ona neće biti uz meneispraćajući pesmom sunce na počinak.– Niko ti to ne može oduzeti, prijatelju. Nikada. – Ja nemam

prijatelja, čoveče – prasnu Gorgon i skočivši, udalji se od njega.Parmenion je na trenutak posmatrao diva, a zatim krenu za njimedole, do plaže.– Neću da se pretvaram da poznajem tvoj bol – reče Spartanac – i

bilo bi neučtivo da te podsećam da svi mi nosimo ožiljke. Ali ja ćuučiniti sve što je u mojoj moći da ispunim obećanje koje sam ti dao.Iskander mi je rekao da je on onaj izabrani. Verujem u to i rizikovaćusvoj život kako bi on imao prilike da to i dokaže. Ali to je velikipoduhvat, Gorgone, i to za neki drugi dan. Danas smo mala grupakoja se bori za opstanak i prijateljstvo se ne odbija s prezrenjem, čakni od strane Titanovog deteta.– Držiš mi pridiku? – prošišta Gorgon.– Možda. Možda su godine koje si proveo u glibu šume uticale na

tvoje opažanje.Gorgon klimnu glavom. – Možda i jesu – složio se, ali mu se po

glasu nije videlo da je ubeđen. A onda se osmehnuo. – A moždasam sada ono što sam i oduvek bio, izopačeno čudovište.– Da je to istina, da li bi te Persefona ikada zavolela? – Ti ne

razumeš, čoveče. Kako bi i mogao? Rat je bio užasan, i svi smopočinili stvari od kojih bi ti se duša pretvorila u pepeo. Od toga nemožemo pobeći. Moj brat Bront je u pravu. Ti ne znaš šta sam jaučinio, kakvi su strahoviti zločini u moje ime utisnuti na straniceistorije.– Ni ne moram da znam – odgovorio je Parmenion – jer si u pravu,

to bi promenilo moj sud o tebi. Ali to je bilo juče, a sve što je skrivenou prošlosti može i da ostane tamo. Danas stojiš na strani pravde iželiš da spaseš narod magije. I da, ako uspeš, to neće sprati zlo izprošlosti ali će pružiti makar neku nadu za buduća vremena.– Kakve šanse na uspeh imamo – upita Gorgon – kada su naspram

nas sve Filiposove snage?– Mi ne govorimo o tome da pobedimo Filiposa u bici. Govorimo

otvaranju Divove kapije. Ako Spartanci zadrže Filiposa neko vreme,

onda ćemo moći da povedemo Iskandera njegovoj sudbini.Gorgon uzdahnu. – Neću putovati s tobom, čoveče. Sada, kada si

makar privremeno bezbedan, vratiću se u šumu, okupiti preostalepristalice i dovesti ih do Divove kapije.– Kako ćeš ih prevesti preko zaliva?– Nećemo ići preko zaliva. Putovaćemo starim stazama između

Ahaje i Hada. Nijedan čovek ne može ići tim putem a da ne poludi.Ali moj…narod…može. Ja sam odigrao svoju ulogu, čoveče.

Preveo sam te preko mora. Sada je na tebi da Iskandera dovedešpred kapiju.– Uspećemo ili umreti, moj gospodaru. To je sve što možemo

učiniti. Rastanimo se makar kao prijatelji.– Od kakvog je to značaja za tebe?– To je od značaja za nas obojicu – reče Parmenion ispruživši ruku.Gorgon pogleda u ruku pa u Parmenionove oči. – Već sam ranije

rekao da si ti čudan čovek, i ne sećam se kada sam poslednji putgovorio o prijateljstvu. On pruži ruku, njegovi prsti stegošeParmenionovu šaku i za trenutak su tako stajali u tišini.A onda kralj šume uđe u more i poče da pliva.Bilo je gotovo veče kada se Bront vratio sa Atalom, čije je lice bilo u

modricama a desno oko otečeno od udara o stenu; ali on se niježalio na bolove i sede pored Parmeniona.– Bilo mi je teško da ga probudim – reče Bront – a nije hteo ni da

ga nosim.– Drago mi je što te vidim živog – reče Parmenion uhvativši

Makedonca za rame.Atal se osmehnu. – Spasao si mi život. Neću ti to zaboraviti. Oklop

bi me ubio. Šta sada?– Pronaći ćemo ostale i krenuti na jug.– A nakon toga?– Ne znam.Atal klimnu. – Ne, naravno. Samo, navikao sam na tebe, strateže. I

moja vera u tvoje talente raste iz dana u dan.– Ne vidim zbog čega, nisam uspeo da nateram drveće da povadi

korenje i hoda s nama.Atal se zakikota. – Oprosti mi zbog toga, Spartanče, ali ta prokleta

šuma mi se uvukla u dušu. Ali tako mi bogova, kunem se da je dobro

ponovo biti na suncu. Bront mi reče da je Aleksandar bezbedan.– Da – odgovori Parmenion. – A sada je vreme da ga pronađemo.

Ali prvo moram da razgovaram s Brontom. Spartanac ustade i odedo minotaura koji je sedeo na steni što se nadnela nad morem.– Gde je moj brat?– Otišao je.Bront klimnu. – Pomislio sam da bi mogao da ostane. Ali šta bi

drugo i očekivao od takvog stvorenja?– Rekao mi je da se vraća kako bi okupio svoje trupe i doveo ih do

Divove kapije. Mislim da hoće.Minotaur podiže svoju glavu i poče da se smeje. – Ne možeš mu

verovati, Parmenione. On je stvorenje tame.– Videćemo. Ali moramo se ponašati kao da mu verujemo. –

Zašto?– Ako Gorgon povede svoje zveri na jug, narod magije će

najverovatnije pomisliti da ih on napada.– Kao što verovatno i hoće – promrmlja Bront.– Slušaj me, zaboravi na mržnju. Potrebno mi je da odeš sam u

šume u okolini kapije. Želim da pripremiš put za dolazak Gorgona.– Nikada! On je izdajnik i ubica.– Onda ću se ja postarati da Iskander ne ispuni svoju sudbinu.

Minotaur skoči na noge. – Usuđuješ se da mi pretiš, čoveče? –zagrme.– Da – odgovori Parmenion. – Šta je to s tobom? Rat je završen, a

on je tvoj brat. Bez njegove pomoći niko od nas ne bi bio živ.– Pomogao nam je zbog sopstvenih razloga. Nemoj da to

zaboraviš!– A ti se kao razlikuješ? Zar nisi pretio da ćeš me ubiti? Ti si ovde

samo zbog Iskandera.– Ti ne razumeš! Gorgon je ubio moju decu i silovao moju – našu –

majku. U njemu nema ničeg dobrog. On je rođen u mraku i živi unjemu. A ti od mene tražiš da mu pripremim put? Bolje je da magijanestane nego da stvorenja poput njega bude na dobitku od njenogpovratka.– Ti ne veruješ u to – prošaputa Parmenion. – To govori tvoja

mržnja. Mi ne govorimo o tvome bolu niti o tvojoj ogorčenosti.

Mi razmatramo budućnost čitavog magijskog naroda. Mi nemamoprava da donosimo odluke u njihovo ime. Vi ste rasa koja izumire ikoja ima samo jednu nadu: Iskandera. Idi sada u šumu i učini onošto se mora uraditi.– Nećeš nam dati Iskandera ako odbijem?– Ne – priznade Parmenion. – Neću vam ga uskratiti. To je bio glas

moje srdžbe. Hoćeš li učiniti ono što sam tražio?– Razmisliću o tome – obeća Bront, ali je pogledao u stranu dok je

govorio, izbegavajući Parmenionove oči.RAVNICA MANTINEJEHelm je prvi ugledao dvojicu ljudi kako izlaze iz šume i prilaze grupi.

Proučavao ih je, ovlaš naslonivši ruku na dršku mača. DevetoricaKorinćana su takođe zastala ali je zlatokosi dečak uzviknuo nečijeime i potrčao napred ka pridošlicama.Čovek koji je išao prvi nagao se napred i prihvatio dečaka u

naručje. Nije imao mač, primetio je Helm, ali se kretao poput ratnika,glatko i uvek održavajući ravnotežu. Drugi čovek je imao blede oči apokreti su mu bili sigurni kao u mačke. Lav i vuk, pomisli Helm.Viši čovek spusti dete na zemlju i razbaruši mu kosu, a zatim

pogleda u ratnike i u Helma, ne menjajući izraz pri susretu s licem odbronze. Korinćani su stajali iščekujući ali on krupnim koracima priđeHelmu.– Ko si ti? – jednostavno je upitao, tonom u kome nije bilo

nadmenosti ali jeste tihog autoriteta.– Voleo bih da mogu da ti odgovorim. Ali ja ne znam ništa o svojoj

prošlosti, rečeno mi je samo da pronađem dete.– Zbog čega?– Ni to ne znam, ali ne da bih mu naneo zlo.– Moje ime je Parmenion. Ako jašeš uz mene, moraš da slušaš

moja naređenja. Ako ti se to ne sviđa, onda nas možeš odmahnapustiti.– Odgovara mi – jednostavno odgovori Helm.Čovek se osmehnu i klimnu glavom, a zatim se okrenu ka

Korinćanima i uoči Ektala. – Zahvaljujem ti, gospodine, zbog pomoćidečaku. Ti i tvoji ljudi ste rizikovali mnogo i ja pozdravljam vašuhrabrost. Vidim da ima dovoljno konja za sve nas i mislim da je

mudro da produžimo naš put ka jugu pre nego što nastavimorazgovor.Neprijatelj nam se približava i u ovom trenutku dok pričamo. Ektal

klimnu i izdade naređenje ljudima da uzjašu. Parmenion priđe ženi ipoloži joj ruku na rame, a zatim ode do konja. Konji Makedonjana subili manji od konja Korinćana ali im je grudni koš bio dubok a onisnažni; uzgajani su zbog izdržljivosti a ne zbog brzine. Helm jeizabrao jednog čilaša i uhvativši ga za grivu, u skoku mu se našaona leđima.– Razumeš se u konje – reče Parmenion. – I ja bih izabrao tog

konja.Dva sata je grupa jahala u tišini krećući se ka jugu i istoku preko

zatalasanih brežuljaka, zaobilazeći zaseoke i gradove, uvek sedržeći linije drveća.Napokon, kad je sunce počelo da zalazi, ulogoriše se u skrivenoj

udolini. Parmenion je pozvao Ektala. – Biće nam potrebni stražari –reče on – jedan na padini brda a drugi u drveću ka severu.Ektal je salutirao i udaljio se, a Helm se isceri. Pozdrav je izgledao

prirodno i Parmenion ga je prihvatio kao da je sasvim uobičajen.– Mislim da si navikao na veće armije nego što je ova – reče Helm.– Zaista i jesam – odgovorio je Parmenion držeći ruku na balčaku

mača koji je uzeo od Makedonjana – ali je ovo sve što imamo. Moguli da pogledam tvoj mač?– Naravno – odgovori Helm izvukavši mač iz korica, okrenu ga i

dršku pruži generalu.– Ovo je lepo oružje. Kako si do njega došao?– Kad sam se probudio, bio je u blizini zajedno sa oklopom i

šlemom.– Zašto si pomislio da pripada tebi?– Na to ti ne mogu odgovoriti. Bio sam nag i sam, savršeno mi je

pristajao. Naročito šlem, koji se kao što možeš da vidiš istopio prekomoga lica.Parmenion je ćutao par trenutaka. – Zabrinjavaš me ratniče – reče

on i Helm postade svestan da čovek pred njim drži njegov mač.– Kako da znam da te nije poslao Filipos?– Ne možeš da znaš – odgovori Helm. – Ali to ne znam ni ja. –

Hrabro si se borio. To je dobro. Pobio si Makedonjane i tako meni i

Atalu obezbedio oružje. Na tome sam ti zahvalan. Takav postupakgovori da su male šanse da si neprijatelj. Malo verovatno ali ne inemoguće.– Prihvatam to, Parmenione. Gde nas to onda stavlja? – U smrtnu

opasnost, u svakom slučaju – odgovorio je gene ral i vrativši Helmumač okrenuo se i otišao.U popodnevnim satima narednog dana, jahači izbiše na uzvišicu

koja je gledala na ravnicu Mantineje, široko ravno područje izmeđuplanina na granici s kraljevinom Argolidom. U daljini su mogli da videdve moćne armije kako stoje jedna naspram druge. Tena sjaha isede na izbočinu na litici, pa sklopivši oči oslobodi svoj duh kojipolete ka vojskama. Ono što je ugledala prestravilo ju je i onapobeže nazad u svoje telo ispuštajući krik dok se budila.– Šta je? – upita je Parmenion silazeći s konja; kleknuo je kraj nje i

uhvatio za rame.– Pošalji ostale ka jugu – prošaputala je. – Reci im da ćemo im se

priključiti kasnije.– Zašto?– Veruj mi! Mi ćemo uskoro krenuti drugim putem i ti ih moraš

poslati dalje. Požuri imamo malo vremena.Parmenion pozva Atala. – Moraš nastaviti dalje bez mene neko

vreme, prijatelju. Povedi Aleksandra na jug, do kapije ako treba.Pridružiću ti se kada budem mogao.– Trebalo bi da se držimo zajedno.– Nemamo vremena za raspravu. Ti moraš zaštititi Aleksandra.

Bront je otišao da vam pripremi put, bićete bezbedni na jugu.Ne mogu ti reći više jer ni sam više od toga ne znam. Atal tiho

opsova a zatim se baci na konja. – Čuvaj se, Spartanče – uzviknuoje kada je poveo grupu ka jugu.Parmenion se vratio do sveštenice. – Ispričaj mi sve – reče on. –

Čekaj – posavetova ga ona. – Počinje bitka.Strateg usmeri pažnju na dve armije. Sa te udaljenosti bile su poput

malih drvenih modela kojima je izvojevao prvu pobedu nad svojimrivalom Leonidom, pre trideset i tri godine u jednom drugom svetu.Izgledali su poput igračaka, svetlucavi i sjajni dok se kreću prekoprašnjave ravnice. Ali to nisu bile igračke. Za par trenutaka živi ljudiće biti posečeni, mačevi i koplja će se zabadati kidati meso i kosti.

Armija Makedonjana s crnim ogrtačima i crnim barjacima koji su sevijorili na povetarcu marširala je napred samou vereno, a njihovakonjica je pokušavala da obuhvati neprijatelja s levog boka.Međutim, dočekao ih je protivnapad ratnika s plavim ogrtačima i

sjajnim šlemovima, koji su se pojavili iz svoga skrovišta međustenama u podnožju padine. Par menion se osmehnu, strategijaspartanskog kralja bila je dobra. Skupivši oči, jedva da je mogao darazazna kralja koji je stajao u centru spartanske falange od tri stotineljudi u zbijenom poretku. Šest redova dubine, pedeset štitova širine.Bila je to odbrambena formacija, postavljena u sredinu polja sanajamničkim odredima oko nje. – On pokušava da održi centarstabilnim – reče Parmenion. – Vidiš li kako su se okupili okoSpartanaca?Još savezničke konjice dojaha sa desna, ali Makedonjani okrenuše

svoj poredak da dočekaju njihov juriš. Parmenionu se činilo da jemakedonski odgovor usledio i pre samog juriša i sa zebnjom u srcuseti se da Filipos može da sazna misli svojih neprijatelja.Ali uprkos tome, juriš je uspeo da potisne neprijatelja. Spartanski

centar je krenuo u napad i Parmenion vide kako kralj uzjahuje lepogsivca i odlazi da se priključi konjici koja je stajala u rezervi na levojstrani. Bitka je bila na vrhuncu, velika uzburkana masa ljudi borila seza prevlast nad poljem.– Sada! – prošaputa Parmenion. – Sada povedi juriš! I kao da ga je

spartanski kralj čuo, veliki sivi pastuv krenuo je u galop praćenostalim jahačima. Na vrhovima njihovih kopalja presijavalo se sunce.Ali na udaljenoj strani bojišta saveznička konjica iznenada popusti i

nemir zahvati njihove redove. Okrenuvši konje, oni pobegoše sbojnog polja. Makedonjani pokuljaše ka čistini opkoljavajućisaveznički centar. Dve najamničke divizije prsnuše i počeše da bežeostavljajući prazno spartansko desno krilo. – SlatkiZevse, ne! – povika Parmenion. – On je skoro pobedio! Spartanski

kralj je izvukao svoju konjicu i poveo ljude u poslednji juriš prekobojišta pokušavajući da zatvori jaz, ali je Parmenion znao da je tajpokušaj osuđen na propast. Uznemirenost se proširila krozsavezničke redove poput šumskog požara i svi su osim Spartanacapobacali svoje štitove i počeli da beže.

Spartanska falanga je formirala borbenu karu i počela da se povlačika uskom prolazu u planinama. Ali je kralj u poslednjem jurišu kaneprijateljevom centru skoro stigao do samog Filiposa.Parmenion je ugledao demonskog kralja kako jaše napred na

ogromnom crnom pastuvu, i mačem sebi probija put krozneprijateljske redove. Koplje se zarilo u sivog pastuva koji se propeoi odneo sa bojišta spartanskog kralja, koji se svom snagom borio daobuzda konja, od bola pomahnitalog.Kralj je jahao ka Parmenionu i Teni, progonjen grupom jahača s

crnim ogrtačima. Bacivši pogled preko ramena, on ih vide i poterakonja uz šljunkovitu padinu. Životinja se okliznu i posrnu. Nije biloizlaza i spartanski kralj skoči na zemlju kada se prvi Makedonjaninpojavio na vrhu. Čovekov konj se prope kada kralj polete k njemu izbaci svog jahača, ali su tada pristigli i ostali ratnici i počeli daopkoljavaju usamljenog ratnika.Parmeniona je zabolelo srce zbog kralja. Bio je tako blizu uspeha, a

onda su ga izdali kukavice i ljudi bez srca. Žudeo je da se galopomzaputi ka kralju i stane uz njega, ali ih je delila jaruga a njemu jepreostalo još samo par trenutaka. Ispred njega je bila grupaneprijatelja a iza njega provalija. Hrabro se i veoma vešto borio ali gana kraju mač zakači po grlu i on pade na leđa zadržavši se na iviciambisa. Parmenion kriknu od besa kad spartanski kralj posrnu, itelom, zaštićenim bronzanim oklopom, zakači padinu, pa se odbi i uluku poče da pada ka stenama na dnu. Parmenion zastenja i skrenupogled. – Tako blizu, tako blizu pobedi – prošaputao je.– Znam – reče Tena. – Sada moramo čekati.– Na šta? Video sam dovoljno.– Ima još toga, dragi moj – reče mu ona.Neprijateljski vojnici se odmakoše od ivice tražeći način da se

domognu kraljevog tela. Ali litica je bila suviše strma i oni pojahašesvoje konje i izgubiše se.– Sada – reče Tena. – Moramo da dođemo do tela pre nego što

pronađu put okolo, sa severa.– Zašto?– Nemam vremena za objašnjenje. Veruj mi. Uzjahavši, Tena

potera konja preko kreste brda i niz blagu padinu do doline.Parmenion nije želeo da gleda u ono što je od tako velikog ratnika

ostalo, ali je sledio sveštenicu sve dok nisu došli do tela poprskanogkrvlju. Tena je sišla s konja i prišla telu, i nežno ga prevrnula na leđa.Šlem s crvenom krestom je ležao u blizini i jedva da je bio ulubljen,ali je gru dni oklop pukao na ramenu, iz kojeg je virila bela kost. Licemu je začudo bilo pošteđeno. Oči, plave boje, bile su otvorene kanebu. Par menion priđe lešu i stade. Srce mu je divlje zalupalo, nogenije osećao.– Žao mi je – prošaputa Tena – ali ti stojiš pred telom Parmeniona,

kralja Sparte.Parmenion je nemo posmatrao sopstveni leš. Video je Teninu

magiju kada je u šumi stvorila iluziju da grupa oko logorske vatrespava, ali mu je to na neki način bilo skoro zabavno i odagnalo muzabrinutost i strah. Ali ovo je bilo stvarno. Mrtvac pod njegovimnogama je bio njegov blizanac i Parmenion se duboko ražalosti.Još gore, to ga je podsetilo na sopstvenu smrtnost. Parmenion koji

je tu ležao bio je čovek koji je imao svoje snove, nade, želje. Ali jebio ubijen na svome vrhuncu, telo mu je slomljeno i unakaženo.Parmenion uzdahnu jednom, duboko i drhtavo. – Moramo ga

skloniti – reče Tena – pre nego što Makedonjani dođu.– Zašto? – upita Parmenion nevoljan da dotakne svoje drugo ja. –

Zato što oni ne smeju saznati da je on mrtav. Hajde! Prebaci gapreko svog konja.Parmenionu su se tresle ruke dok je podizao leš i spuštao na

ramena; odneo ga je do konja pa se i on jednim skokom popeo naživotinju. Konj je bio snažan ali neće moći dugo da nosi težinu dvačoveka. Parmenion se okrenu i ugleda Tenu kako sedi na steni.– Povedi moga konja u šumu – naredi Tena. – Biću tamo do

sumraka.– Ne možeš da ostaneš ovde. Oni će te ubiti.– Neće, jer me neće ni videti. Kad stigneš u šumu, razodeni leš,

zakopaj ga. A zatim obuci njegov oklop. Idi sada!Parmenion trgnu uzde i škopac poče da se udaljava ka zapadu. –

Čekaj! – uzviknu Tena. Pokupivši šlem i mač palog kralja, ona ihpredade Parmenionu. – Jaši sada jer malo vremena imamo.Zemljište je bilo kamenito i tvrdo tako da su kopita ostavljaleneznatne tragove za sobom dok se Spartanac udaljavao. S vremena

na vreme bi se osvrnuo i video kako Tena tiho sedi čekajućiMakedonjane.Pokušavao je da ne gleda u leš, ali mu je pogled padao na njega.

Krv više nije curela ali su se creva otvorila i smrad je bio snažan.Nema dostojanstva u smrti, pomisli Parmenion dok je usmeravaokonja ka liniji drveća i zalazio u šumu.Kada je stigao, postupio je po Teninim uputstvima, iskopao je plitak

grob u ilovači i prevrnuo leš u njega. Telo je palo na leđa, mrtve očisu gledale u njega a brada je mlitavo visila.– Nemam novčić za skeledžiju – reče Parmenion mrtvom kralju –

Ali ti si bio hrabar čovek i verujem da ćeš i bez toga pronaćiJelisejska polja.Nakon nekog vremena uzeo je kraljev mač i ne iznenadi se kad

vide da je isti takav on držao u ruci trideset godina ranije u nekojdrugoj Sparti. Bio je to mač legendarnog Leonide, ratnog kralja,prelepe izrade i izvanredno oštar.Leonida! Slavno ime iz prošlosti ali i ime Parmenionovog prvog

neprijatelja, Dirinog brata, zbog kojeg je Parmenion trpeo mučenja ibatinjanja, mržnju i nasilje.Ta era se svršila na Leuktri, kada je Parmenionov ratni plan

doprineo da se porazi spartanska vojska, ubije njihov kralj i Tebaoslobodi spartanske diktature. Sa okončanjem bitke okončala se iprevlast Sparte u Grčkoj.Parmenion se dobro sećao dana kada je osvojio mač. Bilo je to u

finalu Generalskih igara, u kojima su se takmičili spartanski mladićipredvodeći drvene armije u strateško-taktičkim bitkama.Finale je održano u kući Ksenofona, izbeglog atinskog generala,

bliskog prijatelja spartanskog kralja Agesilaja, koji je verovao da ćepobediti njegov nećak Leonida, pa je ponudio legendarni mač kaonagradu. Ali Leonida nije pobedio. Porazio ga je omraženi mešanac,ponizio ga pred saplamenicima i njegovim kraljem.I mač je pripao Parmenionu.A na Leuktri, nakon poraza Sparte, Leonida je bio onaj koji je došao

da pregovara o prikupljanju mrtvih s bojnog polja, a Parmenion je biotaj kome se on obratio. Leonida je bio ponosan i u porazu, snažan idostojanstven, i u trenutku koji nikako neće moći da razume u

potpunosti, Parmenion mu je predao mač, zauvek okončavajućinjihovo neprijateljstvo.A sada je sedeo u nepoznatoj šumi sa mačem blizancem u svojoj

ruci.Šta sada, upitao se. Ali odgovor je znao. Parmenion kralj je bio

ubijen, njegova armija je bila bez vođe a neprijatelj je trijumfovao.Demonski kralj je pobedio.Diri je posmatrala Parmeniona sve dok nije otišao a zatim se

opustila, smirila um, prikupila svoje moći i potražila Makedonjane kojisu dolazili da pokupe leš svoga neprijatelja.Sa udaljenosti od oko pola milje, ona se usredsredi na vođu –

Teoparlisa, crnookog, snažnog i neustrašivog čoveka, čije je srcepotamnelo od gorkih uspomena na ropstvo i mučenja koje je doživeou mladosti. Diri je dotakla njegovu podsvest, tiho ga pripremajući.Zatim se približila drugima, jednom po jednom. Kada je napokon

otvorila oči, oni su jahali ka stenama, široko, pretražujući kamenje.Zategli su uzde, sjahali i počeli da pretražuju.Diri duboko uzdahnu. Nijedan je čovek nije primetio. Ona ustade.– On nije ovde – reče tiho. Najbliži čovek zinu i ustuknu. On nije

video visoku koščatu ženu u hitonu koji kao da nije bio njen.Oči mu se raširiše od strahopoštovanja kada je ugledao kraljevsku

ratnicu, sa podignutim dorskim šlemom i zlatnim grudnim oklopom.Sova je sedela na njenom ramenu i treptala na sunčevoj svetlosti.Dvadeset ratnika je stajalo u tišini pred Atenom, boginjom rata i

mudrosti. U njenoj ruci je bilo zlatno koplje i ona ga podižepokazujući na Teoparlisa. – Vratite se svome kralju – reče onaglasom koji je odzvanjao autoritetom – i recite mu da je Parmenionživ.– Reći će da smo lažovi i pobiće nas sve – usprotivio se Teopar –

Izvucite mačeve – reče ona blago. Oni je poslušaše. – Posmatrajteih.Mačevi se uviše u njihovim rukama i postadoše zmije. S uzvi cima

iznenađenja i užasa, ljudi pobacaše oružje, svi osim Teoparlisa. – Toje još uvek mač – reče, bled u licu, sa rukama koje su zadrhtale.Zmijasta oštrica očvrsnu i otrovnice nestadoše. – Tako je

Teoparlise, ti si jak čovek – reče Diri. – Ali ova vas magija neće

povrediti već podstaći da odete svome kralju i njega ubedite. Zar onnema oko koje može da vidi ljudski um? On će znati da vi ne lažete.– Kako je Spartanac mogao da preživi takav pad? – upita on. Diri

pokaza na čoveka pored Teoparlisa. – Uzmi svoj mač. Čovek jeposluša. – Prevuci mačem preko svoga dlana. – Ne! – povika čovekali se mač podizao i njegova leva ruka se otvori da ga primi. – Ne! –ponovo je vrisnuo, ali oštro gvožđe preseče meso i krv pokulja izrane.– Podigni ruku tako da je svi mogu videti – naredi Diri. – Ovo nije

iluzija. Teoparlise, dotakni krv. Makedonjanin je posluša. – Da li jeprava?– Da, gospo.– Gledajte, i učite.Diri sklopi oči. Posekotina je bila plitka i ravna i ona za par

trenutaka ubrza zaceljivanje tkiva, tako da je desetodnevni opravaksvela na toliki broj otkucaja srca. Kada je otvorila oči, ratnici su seokupili oko povređenog čoveka i zurili u krvlju zamrljanu šaku. –Obriši krv s dlana – reče Diri. Upotrebivši kraj svoga crnog plaštačovek uradi tako. Ostao je samo bledi ožiljak.– Sada znate kako je kralj preživeo – rekla im je. – Ja sam ga

izlečila. I reći ću vam i ovo: njega bogovi vole. Sledeći put kada gavidite, biće to dan vaše smrti, ako on tako bude odlučio.– Njegova armija je uništena – reče Teoparlis.– Još se niste suočili sa moćnom Spartom.– Pet hiljada ljudi ne mogu da se suprotstave snagama

Makedonjana.– Videćemo. Idite sada. Prenesite Filiposu šta sam vam rekla.

Prenesite mu reči Atene: Ako krene na Spartu, umreće. Teoparlis sepokloni i hodajući unazad ode do svoga konja a njegovi ljudi su gasledili.Diri rasprši iluziju, što se ratnicima učini kao da je boginja iznenada

iščezla. Neprimećena, sveštenica se udalji ka zapadu i dalekimšumama.Pronašla je Parmeniona kako sedi pored sveže zatrpanog groba. –

Zauzećeš njegovo mesto? – upita ona.– Ne znam, Tena – odgovorio je. – Zaputili smo se ka Sparti jer smo

mislili da ćemo tamo biti bezbedni i da će nas tamo sačekati

Aristotel. Ali sada? Sada su Spartanci ostali bez ratnog vođe iMakedonjani mogu da uđu u grad.– Koje su ostale mogućnosti?On slegnu ramenima. – Mogli bismo da odemo do kapije i suočimo

Aleksandra s njegovom sudbinom, kakva god da je, i da se nadamoda će tamo biti Aristotel koji će nas vratiti kući pre nego što pristignuMakedonjani.– A demonski kralj?– On nije moj problem, Tena. Ovo nije moj svet. Reči mu nisu

zvučale ubedljivo i pogled mu skrenu ka grobu. On ustade iuzdahnu.– Reci mi šta je ispravno – reče on.– Pitaš li mene ili njega? On je bio ti, Parmenione? Upitaj sebe šta

bi želeo da su uloge izmenjene. Da li bi želeo da vidiš svoj gradpokoren i svoj narod porobljen? Ili bi se ponadao da tvoj blizanacmože učiniti ono što ti nisi mogao?– Ti znaš odgovor na to, ali tu je i Aleksandar o kome treba brinuti.– Ali je sve drugo isto kao i ranije – odgovori ona. – Potrebna nam

je Sparta da zadrži Makedonjane kako bi Aleksandar imao dovoljnovremena pred kapijom. Ko će se bolje potruditi da Spartanci učinebaš to nego njihov ratni kralj?– Ali ja nisam on. To je pogrešno, Tena. On možda ima porodicu,

ženu, sinove, kćeri. Oni ga poznaju. A ako me i ne razotkriju, sigurnoću uvrediti sećanja na njega.– Da li bi ti smatrao uvredom da se on bori umesto tebe? – Ne –

priznade on. – Ali mi je ipak neprijatno. A šta je sa Atalom iKorinćanima? Oni znaju da ja nisam spartanski kralj. – Atal zna štamora da uradi. A ti i ja ćemo odjahati u Spartu. Ima toliko toga da seuradi a malo je vremena. Filipos će krenuti na grad za nekoliko dana.Parmenion iznenada opsova – Zašto ja? – povikao je. – Došao sam

ovde kako bih spasao sina, a ne da bih bio uvučen u rat za koji menije briga.Diri je ćutala neko vreme a onda priđe Spartancu i položi mu ruku

na rame. – Ti znaš odgovor na to, dragi moj. Zar ne? Zato što siovde. Jednostavno je to tako. Hajdemo, malo je vremena.Parmenion priđe grobu. – Nisam te poznavao – reče tiho – ali lju di

lepo govore o tebi. Učinići sve što mogu za tvoj grad i narod.

Brzo je odenuo ulubljeni oklop mrtvog kralja i zadenuo Leonidinmač za bok. Okrenuvši se ka Diri, osmehnu se.– Imamo mnogo posla – reče mu ona.– Onda da počnemo – odgovorio je.Dva sata su jahali na jug a onda su skrenuli na istok preko

zatalasanih brdašaca, zastavši u sumrak u uništenom i napuštenomnaselju. Parmenion zapali vatru uz srušeni kameni zid i sede. Ćutaoje i posmatrao plamenove. Diri ga nije ometala u razmišljanju. Oniznenada progovori.– Kraljevi gardisti su se borili prilikom povlačenja. Da li su se

spasli?– Proveriću – reče ona. Trenutak kasnije ona klimnu. – Izgubili su

više od trećine ali i dalje brane uski prolaz i zadržavajuMakedonjane.– Moramo im se pridružiti pre zore. Ako uspem da ubedim kraljevog

kapetana, onda postoji šansa da ću uspeti.– Ali čak i tada – prošaputa ona – možeš li da pobediš demonskog

kralja?– Borio sam se u mnogim ratovima, gospo, i nikada nisam izgubio.Ne govorim ovo sa nadmenošću, ja jesam strateg. Ako postoji

način da porazim Filiposa, onda ću ga pronaći. Ili ću biti sahranjenkao moj brat u neobeleženom grobu. Više od toga ne mogu.– Znaš da ne moraš da se boriš u ovom ratu. Ovo nije tvoj svet niti

tvoj grad. Možeš da odjašeš do gigantske kapije i čekaš naAristotela.– Ne, ja to ne mogu da učinim.– Zašto?On slegnu ramenima. – Od kada sam došao ovde, o spartanskom

kralju čujem samo najbolje. Čak i stvorenja magije o njemu pričajulepo, rekli su da im je dao zemlju koja će biti njihova i gde ih nikoneće loviti. On je sve ono što sam ja želeo da budem. Ali su našiživoti krenuli različitim stazama. Ja sam postao lutajući najamnik,ispunjam gorčinom i mržnjom, s ratovanjem kao jedinim zanatom.On je postao kralj i bolji čovek.– Nije baš tako. I ti si ljubazan, plemenit i blagorodnog duha. – Ja

sam Smrt nacija, Tena, a ne otac neke od njih. – Žena koja te je takonazvala nije bila u pravu, pogrešila je u svemu što je uradila. Ona je

rukovodila tvojim životom, prouzrokovala tvoju patnju i ispunila temržnjom. Ti si se uzdigao iznad toga.– Ti si je poznavala? – upitao je on iznenađeno.– Ja sam učenica. To je bio deo njenog plana, njenog sna, da ti

budeš ratnik koji će se suprotstaviti Mračnom bogu. Ali to je bilajalova, samoporažavajuća vizija i ona je umrla znajući to. Ali tu nijebilo mržnje ili gorčine. Razumeš? On se nije mnogo razlikovao odtebe. On je bio hrabar i plemenit čovek, pametan i brižan. Ali je toisto i Parmenion koga ja znam. Disanje joj je bilo ubrzano,pocrvenela je i okrenula se od njega i legla pokrivši se ogrtačem.On joj priđe i dotače po ramenu. – Ljuta si na mene – reče blagim

glasom, nežno je dodirnuvši.– Ne – odgovorila je – nisam ljuta. Pusti me da spavam, umorna

sam.Čula ga je kako odlazi ka vatri i zatvorila oči.TEGEJSKI KLANACLeonida uzviknu naređenje i istupi iz linije. Ratnici s obe njegove

strane zbiše redove čekajući. Štitovi su im bili visoko podignuti akratki mačevi ispruženi. Leonida potrča nekoliko koraka i pope se navisoku stenu pa baci pogled ka klancu.Makedonjani su odvlačili leševe raščišćavajući put za još jedan

juriš. Leonida napreže oči i spazi kako se grupišu nove trupe.Zlatno zrakasto sunce na njihovim crnim grudnim oklopima je

govorilo da su to kraljevi gardisti. Napokon su poslali svoje najboljeljude, pomislio je. Ali Spartanci su se održali pred Tračanima, Ilirima idrugim najamničkim trupama. Sa koliko napada su se suočili?Dvadeset? Trideset?Leonida je izgubio računicu. Bilo ih je toliko da je bojište postalo

klizavo od neprijateljske krvi. Na stotine tiraninovih voj nika je palo.Još stotine će ih pasti.Klanac je tu bio uzan, manje od sedamdeset koraka, i tri linije

Spartanaca nisu uzmakle. Jedva. Leonida tiho opsova. Mesec je biovisoko, nebo vedro i nije bilo mogućnosti da se povuku u uređenomporetku. Držanje ovog prolaza je bio zadatak osuđen na propast, jerkonjica Makedonjana upravo jaše po vrhovima kako bi im preseklaodstupnicu. Do jutra će se Spartanci naći u klopci.

Leonida je bio umoran, izmožden, osećao se malaksalo nakonporaza. Bitka je bila dobijena a onda su se prokleti Kadmejci slomili.Kopilad kukavička! Bes se ponovo rasplamsa u njemu vraćajući mu

energiju i snagu. Ali nije varljiva hrabrost Kadmejaca bila to što ga jerazbesnelo. Ne, glavni uzrok gneva je bio Apolonov sveštenik uSparti, Soterid, koji je rekao da nije povoljno vreme za bitku. Aspartanska armija nije mogla da pođe bez božijeg blagoslova.Ispašće da je Soterid bio u pravu. Ali, Leonida je znao, baš kao i

svaki spartanski borac, da bi sasekli Makedonjane na komade, samoda je došla cela armija. Umesto toga, saveznička vojska je bilarazbijena, a kralj ubijen.Leonida sklopi oči. Ubijen. Teško je mogao poverovati u to.

Neprijateljski bubnjevi oglasiše signal za nepredovanje i Leonidaskoči sa stene i potrča nazad da zauzme svoje mesto u prvoj liniji uzsnažnog Nesta. Krv je tekla iz rane na ratnikovom obrazu i umrljalamu je grudni oklop.– Evo ih, dolaze – promrmlja Nest osmehujući se. – Izgleda da vole

da umiru.Leonida ne reče ništa.U crno odeveni Makedonjani obrušiše se na Spartance, dok je zvuk

njihovih ratničkih povika odzvanjao klancem.U tom trenutku tutnjava poput udaljene grmljavine odjeknu

planinom. Leonida podiže pogled ka strmoj litici na levoj strani.Nekoliko kamenova se skotrljalo zajedno sa manjim komadima

veličine pesnice. Na vrhu prolaza iznad Makedonjana Leonidaugleda figuru u zlatnom oklopu kako gura stenu koja se nalazila uzivicu. Ogromna stena kliznu dole, umalo izbacivši ratnika izravnoteže, a zatim pade nekih šezdeset stopa niže, eksplodiravši nadrugoj izbočini koja se odvoji od litice.– Lavina! – povika jedan Makedonjanin a drugi prihvatiše.

Neprijateljski juriš se uspori i stade, a ratnici na čelu se okrenuše upokušaju da pobegnu iz klanca. Lavina kamenja sruči se naMakedonjane, i Leonida vide kako ljudi nestaju dok im se tela mrve.Mnogi su pokušavali da izbegnu smrtonosnu kišu, ali još jedan velikikomad stene popusti i pade ubijajući veliki broj neprijateljskih ratnika.Zagušljivi oblak prašine, poteran vetrom sa severa udari u lice

Makedonjana koji su stajali i čekali na ulazu u klanac.

Leonida pokuša da nešto sagleda kroz prašinu. Na vrhu liticeugleda ratnika u zlatnom oklopu i srce mu poskoči.– Kralj! – on povika. – Kralj je živ!Čovek na litici mahnu pokazujući ka jugu i Leonida istog trena

shvati. Makedonjani su bili pometeni, na stotine ih je odron usmrtio.Bio je pravi trenutak da se izvuku.– U redove – povika Leonida – po šest!Spartanci uvežbano pređoše u kolonu i u zbijenom poretku krenuše

ka izlazu iz klanca.– Da li je to stvarno bio kralj?– Verujem da jeste. On je izazvao lavinu.– Neka je slava Zevsu! Onda imamo šanse.Leonida nije odgovorio. Šanse? Sve što je ostalo da se bori protiv

tiranina bila je spartanska armija – pet hiljada boraca, bez konjice,strelaca i džilitaša. Protiv njih će biti više od dvadeset hiljadamakedonjanskih pešaka i više od deset hiljada konjanika.Jedina nada može biti defanzivna bitka u nekom klancu ili na

nekom grebenu. A između Tageje i Sparte su samo neprohodnabrda i ravnice. Zemlja je bila otvorena za osvajače.Parmenion će naći način, pomislio je. Hoće! To govori odanost i

ljubav, znao je, i raspoloženje mu se pokvari.Kao deca bili su neprijatelji, ali je on uvek cenio mladog mešanca, i

kako su godine prolazile, to se pretvorilo u neku vrstu divljenja.Zbližili su se više nego braća. Ali kakav plan može neki general,makar bio dobar poput Parmeniona, smisliti da osujeti Filiposovedemonske moći?Klanac se proširio i kada su ratnici izašli na ravnicu, ugledaše dva

jahača kako galopiraju prema njima.– Kralj! – povika neko i Spartanci povadiše mačeve i drškama

udariše po bronzanim štitovima u znak pozdrava. Leonida potrčanapred kada se jahači približiše.– Dobrodošli, gospodaru! – povika on. Kralj je sedeo par trenutaka

u tišini, bezizražajno, a onda se osmehnu.– Dobro te je videti, Leonida.Glas je bio hladan i bilo je neke napetosti u njemu koju Leonida nije

mogao da razume. Ali, ova dva poslednja dana su bila teška i kralj jedoživeo gorak poraz.

– Kakva su vaša naređenja, gospodaru?– Na jug, u Spartu – reče Parmenion. – Borbenom brzinom, jer je

neprijateljska konjica u blizini. Leonida se pokloni i pogleda u ženu.Bila je krutog držanja ali ga je posmatrala. Kralj nije ni pokušao da jepredstavi, što je iznenadilo Leonidu, ali nije ništa rekao i vratio se načelo kolone.Ljudi su marširali do dva sata nakon svanuća, a onda je kralj

naredio odmor, pokazujući Leonidi da se ulogore u maloj šumi naobronku niskih brdašaca. Spartanski vojnici uđoše u zaklon drveća izahvalno se ispružiše po tlu.Leonida je postavio stražare da paze na neprijatelje, a zatim se

uputio ka mestu na kome su sedeli kralj i žena. – Mislio sam da stemrtvi, gospodaru – reče sedajući naspram Parmeniona.– Umalo – odgovorio je kralj. – Dobro ste se borili u klancu. Koliki

su naši gubici?– Osamdeset i dva mrtva u bici na ravnici i još trideset u samom

klancu. Epul, Karas i Ondomen su mrtvi.Kralj klimnu ali nije pokazao nikakav znak žalosti. Leonida jedva da

je mogao da suzbije iznenađenje, jer je Ondomen bio jedan odkraljevih najbližih prijatelja.– Konjica Makedonjana je došla do klanca ali nije pošla u gonjenje

– reče kralj. – Ovde ćemo se odmarati dva sata a zatim nastaviti kajugu.– Kako to možete znati, gospodaru?Kralj se osmahnu. – Izvinjavam se, prijatelju. Um mi je

preopterećen, te sam zaboravio na manire. Predstavljam ti proročicuTenu. Ona poseduje mnoge talente i spasla mi je život u bici.Leonida pognu glavu. – Zbog toga imate moju zahvalnost, gospo.

Bez kralja bi sve bilo izgubljeno. Odakle ste?– Iz Azije – odgovori Tena. Parmenion se opružio po tlu i zatvorio

oči. – Kralj je umoran – nastavila je ona. – Možemo li da maloprošetamo i porazgovaramo? – upitala je Leonidu.– Naravno – odgovorio je on zbunjeno. Kraljevo ponašanje je

počelo da ga uznemirava. Uhvativši Tenu pod ruku šetao je s njomdo ivice šume gde sedoše na oboreni panj, okrenut ka ravnici.– Kralj je pao sa ivice stene – reče ona – i pretrpeo je snažan

udarac u glavu.

– Video sam udubljenje na njegovom šlemu, gospo. Iznenađen samda je uopšte preživeo.– On je snažan čovek.– On je najbolji čovek, gospo.– Da, sigurna sam da jeste. Ja ga vrlo kratko znam. Pričaj mi o

njemu.– Sigurno ste i u Aziji čuli za Parmeniona.– Mislila sam da mi ispričaš nešto o njemu. Kažu da je mešane krvi.

Kako je postao kralj?– Bio je prvi general u Sparti. Kada je Agesilaj poginuo u Velikom

atinskom ratu pre tri godine, efori su izabrali Parmeniona.– Ali on nije imao veze sa kraljevskim kućama – reče Tena. – To

nije tačno, gospo. Dobro se oženio. Leonida se zakikota. – Oženio?– Moja kuća je iz plemenite linije i ja sam mogao da dospem na

presto. Ali u crnim danima naizgled izgubljenog rata ja sam znao danam je potreban bolji čovek nego što sam to ja. A Parmenion je biotaj čovek. Zato smo ga primili u našu porodicu. On se oženio mojomsestrom, Diri.Iznenađenje je bilo zastrašujući. Diri je osetila kako joj se ubrzava

rad srca a ruke tresu. Znala je da ju je izraz njenog lice odao jer seLeonida nagao napred.– Da li vam je dobro, gospo? – upita glasom punim brige. Ali ona

nije mogla ništa da izgovori. Paralelni svet u kome je vladao Filipos aParmenion je bio kralj Sparte! Glupačo, reče sebi. Kako nisipretpostavila da će se ovde naći i tvoja bliznakinja? – Ostavi mesamu, Leonida, molim te – reče ona silom se osmehujući. – Moramda razmislim o mnogim stvarima. Zbunje ni ratnik ustade, nakloni sei udalji.Ostavši sama, oseti težinu sažaljenja.– Zašto si nesretna? – upita Tamis, i Diri se trže kada se duh starice

pojavi lebdeći pred njom.– Ne mogu da govorim – prošaputa Diri – ali ti dajem dozvolu da

ispitaš moje sećanje. Svi odgovori se nalaze tamo.– Ne bih želela da budem uljez – reče blago Tamis. – Nećeš biti

uljez – uveravala ju je Diri. – U stvari, cenila bih tvoj savet.– Vrlo dobro – odgovori Tamis i Diri oseti talasić toplote kada se

Tamis spoji s njenim mislima, putujući sećanjima iz prošlosti.

Napokon se starica povukla. – Šta želiš da ti kažem? – upitala jeona.Diri slegnu ramenima. – Ja ga volim. Izgleda mi da sam ga čitavog

života volela. Ali sve što smo imali bilo je tih pet zajedničkih dana. Avečnost ovde gde me ne poznaje. Ne mogu da podnesem da ihvidim zajedno, ne mogu.– Pa ipak, ovde je drugačije – reče Tamis nežno. – Ovde nije bilo

spasavanja, niti pet dana strasti. U ovom svetu Diri je volela čovekapo imenu Nest, ali je morala da ga se odrekne kako bi se udala zaParmeniona. Oni sada žive u hladnoj ljubaznosti, bez ljubavi.– Ona ga ne voli? Ne mogu da poverujem u to.– Kao što sam rekla, ovde je on nije spasao, sastali su se svega

par puta pre venčanja. A ona je bila obećana Nestu, koga jeobožavala. Verujem da je i dalje tako.– Onda, zašto je sve moralo ovako da bude? – prošaputa Diri. –

Zašto je sve ispalo ovako? Zašto je Tamis koju sam ja poznavalamorala da se umeša?– Ona je vama oboma nanela veliki bol i ja je ne opravdavam. Ali

da nije učinila to, onda se moja vizija ne bi obistinila.Strateg ne bi došao u pomoć mome svetu.– Šta hoćeš da kažeš?– Pretpostavimo da tvoj Parmenion nikada nije postao Smrt nacija.

Kako bi onda pomogao Sparti u ovom svetu? On nikada ne bidospeo ovde jer ne bi bilo ni Aleksandra koga bi sledio i spasavao.Da li razumeš?Diri se zavrte u glavi i ona zatrese glavom. – Hoćeš da kažeš da je

Tamis u mome svetu postupila ispravno? Ne verujem u to!Starica slegnu ramenima. – Pogrešno si me shvatila. U tom svetu

ona je pogrešila jer su njeni postupci doveli do rađanja duha Haosa,a uništila je i tvoje snove o ljubavi. Ali ovde? Ovde dete može bitiIskander i nada za magiju.– Ovo je previše za mene, Tamis.– Sve se svodi na ovo, draga moja. Svaki naš postupak ima

mnogobrojne posledice, neke dobre a neke loše. Pogledaj svoj životna primer. Kada si bila oteta kao mlada devojka, to je zbližilo tebe iParmeniona. Zao postupak ali je imao dobar ishod. I iako je mojaimenjakinja pogrešila što te je odvela iz Sparte, ti si postala vidar.

Niko od nas nije mogao znati do čega će dovesti naši postupci.Zato sledbenici Izvora ne smeju da koriste oružja zla. Sve što mičinimo mora biti vođeno ljubavlju.– Misliš da ljubav ne može proizvesti zlo?– Naravno da može. Jer ljubav stvara ljubomoru a ljubomora

mržnju. Ali ljubav i osvaja a dela proistekla iz ljubavi češće donosesklad nego raskol.– A da li protiv Filiposa postupamo s ljubavlju? – uzvratila je Diri.– Ja ga ne mrzim – odgovori Tamis. – Ja prema njemu osećam

veliko sažaljenje. Ali ja nisam dovela Parmeniona ovamo, mada samto mogla. Niti sam upotrebila svoje moći kako bih ubila Filiposa, iakosam i to mogla da uradim. Jer nisam znala da li je to volja Izvora.– To zvuči kao neki izgovor – reče Diri – jer ne možeš prenebreći

jednostavnu činjenicu da je moj Parmenion ovde, a on je ratnik. Onće pokušati da se bori protiv Filiposa i u toj bici će hiljade poginuti. Tosvakako podrazumeva upotrebu oruđa zla.Druga žena klimnu. – Možda. Ali ja ne mogu po svojoj volji da

menjam svet. Sve što ja mogu da učinim jeste da zadržim sopstvenanačela pred licem zla.Kada se rak širi kroz telo a hirurg ga odseče da li on radi u ime zla?

On povređuje telo i izaziva bol. Da li je to zlo? Svi mogu izgledatibudalasto u očima svetske mudrosti. Jednom je bio jedan grad podopsadom. Neprijateljski kralj je rekao da će poštedeti grad akostanovnici uzmu jedno dete, donesu ga na bedem i prinesu ga njemuna žrtvu. Grad mu se nije mogao odupreti. Sigurno je bilo bolje dažrtvuju jedno dete nego da sva deca budu pobijena kada napadačibudu provalili zidove.– Šta su učinili?– Odbili su.– I šta se desilo?– Bili su pobijeni. Svi. Niko nije preživeo.– Šta je tvoja poenta, Tamis?– Na to pitanje ti treba da daš odgovor, draga. Misliš li da su

pogrešili?– Ne mogu reći. Ali beba koju su mogli da prinesu na žrtvu i onako

je umrla.– Da.

– Pa zašto su onda to odbili?Tamis uzdahnu. – Shvatili su da neće izbeći veliko zlo tako što će

dopustiti da se počini manje zlo. Zlo raste, Diri. Popusti jednom ipopustićeš ponovo, i ponovo i ponovo. Da li bi ti ubila bebu?– Ne, naravno da ne.– Ne bi čak i da spaseš grad?– Ne.– Zašto si onda upitala za razlog njihovog odbijanja? – Zato što

sam navikla na ljudsko zlo i poznajem prirodu sebičnosti i ustupaka.Zapanjena sam da je čitav grad pokazao takvu plemenitost duha.– Imali su velikog vođu, draga moja. Njegovo ime je bilo

Epaminonda i bio je najbliži prijatelj kralja Parmeniona. Narod ga jevoleo zbog njegovih vrlina. Umrli su za njega.– Šta se desilo sa neprijateljskim kraljem?– On maršira na Spartu, Diri. Jer taj čovek je bio Filipos. – Ja neću

ostati da to gledam – reče Diri. – Otputovaću na jug do Divovekapije. Neću da gledam Parmeniona, sa njegovom ženom.Niti želim da gledam kako gine.– Misliš li da neće uspeti?– Kako i može da uspe, Tamis?Starica nije imala odgovor.Parmenion je ležao budan, duboko nesrećan zbog obmane.

Saznanje da je varalica uznemiravalo ga je. Ali kakvu je drugumogućnost imao? Zar je mogao reći Leonidi: Ja nisam tvoj kralj, većratnik sa drugoga sveta?A kada bi i rekao, da li bi i daljekomandovao spartanskom armijom? On sede i pogleda po logoru.Video je Nesta, mačevaoca koga je ubio jer je naredio Dirinu smrt. I

Learha, dečaka koga je ubio u Sparti u noći kada je napadnutHermija. Tu i tamo su bili drugi ljudi, lica im se prisećao ali ne injihovih imena.On ustade. – Oficiri, k meni – viknuo je, oni ustadoše, priđoše i

posedaše u krug oko njega. Svi su se poklonili sem snažnog NeParmenion ga pogleda u oči i u njima vide neprijateljstvo. Leonida sepojavi iz šume i pridruži mu se. Parmenion pogleda u to lepo lice, uguste crvenozlatne uvojke i bistre plave oči. Moj neprijatelj i mojprijatelj, pomislio je.

– Naučili smo dosta – reče Parmenion – iako je bitka izgubljena.Filipos nije dobar general.– Kako možeš to reći – upita Nest. – On nije nikada izgubio. U

njegovom glasu je bilo neke oštrine, skoro podsmeha. – Zlatno okomu daje moć da čita misli svojih protivnika i da onda krene. Da lirazumete? Njemu ne treba ratni plan. On samo osujećuje planovedrugih dok se ovi ne istroše. A onda udara.– Kako nam to može pomoći? – zapitao je Leonida. – Jer nam

govori da snaga samo maskira slabosti. Ako pronađemo način dasuzbijemo njegovu moć, uništićemo ga – odgovo rio mu jeParmenion.– Kako ćemo to učiniti? – upitao je vitki Learh.– Pronaći ću način – obeća Parmenion sa sigurnošću koju nije

osećao. – Reci mi, Leonida, koliko ljudi možemo da skupimo?– Ljudi, gospodaru? Postoji samo armija. Pet hiljada. Parmenion je

ćutao. U njegovoj Sparti su postojali Skiriti, ratnici s planina naseverozapadu od grada. Ali da li oni postoje i ovde?– Ako bismo morali da prikupimo armiju koja nije čisto spartanska –

reče on oprezno – gde bi ti potražio ljude?– Nema ih, gospodaru. Mesenjani su se pridružili Filiposu. Da

imamo vremena, mogli bismo da regrutujemo Krićane, ali za to nemavremena. Ostali smo sami.– Ako bismo svakom čoveku u gradu dali mač, koliko bi rat nika

izbrojali?– Mislite ako bi naoružali robove?– Tačno.– Petnest hiljada, dvadeset. Ali oni nisu ratnici, oni nemaju

discipline. A posle toga, ako pobedimo, kako da im oduzmemo tooružje?– Korak po korak, prijatelju. Prvo moramo da pobedimo. – Misliš li

da spartanska armija ne može sama izvojevati pobedu? – upitao jeNest, s ljutnjom u crnim očima. – Na pravom terenu ne postoji sila nasvetu koja bi nam bila ravna – reče Parmenion. – Ali, reci mi, Neste,gde je takav teren odavde pa do Sparte? Na otvorenom će nasFilipos opkoliti, njegova konjica će nas možda i zaobići i krenutipravo na grad. A mi ne možemo da ga odbranimo. Moramo

namamiti Filiposa u bitku i vezati čitavu njegovu vojsku za sebe. Mito ne možemo uraditi sa pet hiljada ljudi.– Šta ćemo onda da uradimo? – zahtevao je Learh da zna. – Čim

stignemo u Spartu, sakupićete sve robove i Spartance mlađe odšezdeset i pet i starije od petnaest godina. Robovima koji pristanu dase bore uz nas biće obećana sloboda. Na vama će biti da ih ubrzanoobučite. Imaćemo pet dana, možda i manje.– Deca, starci i robovi? – podrugnu se Nest. – Možda bi trebalo da

se predamo odmah.– Ako se bojiš – reče Parmenion tiho – daću ti dozvolu da ostaneš

u kući sa ženom.Sva boja nestade sa Nestovog lica. – Usuđuješ se da..? –

Usuđujem se – reče Parmenion. – Ne želim da sa mnom budu ljudislabog srca.Nest skoči na noge i mač mu poput zmije izlete iz korica. – Ne! –

povika Leonida.– Ostavi ga – reče Parmenion ustajući brzo ali ne vadeći mač iz

kanije.– Ovo je ludost – vikao je Learh. – Za ime Here, skloni svoj mač,

Neste!– Nazvao me je kukavicom! Neću to da trpim ni od koga. –

Pogrešno, ti nadmeni kurvin sine! – rugao mu se Parmenion. –Prihvatićeš to od mene. Sada imaš dve mogućnosti. Prva je daupotrebiš taj mač, a druga da klekneš i zamoliš za moj oproštaj. Štaće biti?Nest je stajao nepokretan, svestan da su sve oči uprte u njega. U

tom času shvatio je šta je uradio i kakva ga sudbina očekuje.Ako ubije Parmeniona, što je žarko želeo, ostali će se obrušiti na

njega.Ali da klekne pred mešanca!– Sam si za to kriv! – povikao je. – Ti si mene uvredio! – Dva izbora

– prasnu Parmenion. – Izaberi ili ću te ubiti tu gde stojiš.Za trenutak je Nest oklevao, a onda spusti mač. – Na kolena! –

zagrme Parmenion. Gorostas pade napred pognute glave.Parmenion nije gledao njega već u ostale ljude koji su posmatrali

prizor.

– Ima li još nekoga ovde ko želi da ospori moje pravo dapredvodim?– Nema nikoga, gospodaru – reče Leonida tiho. – Mi smo tvoji,

srcem i dušom.Parmenion se okrenu ka Nestu koji je klečao. – Gubi mi se sa očiju!

– reče. – Od ovog trenutka borićeš se u prvoj liniji. Nećeš više imatikomandu. Nikada više da nisi otvorio usta u mome prisustvu.Nest ustade i spotičući se napusti ofi cirsku grupu. – To je sve –

reče Parmenion. – Pripremite se za marš u roku od sata. –Okrenuvši im leđa, krenu ka šumi.Leonida je išao za njime. – To je trebalo uraditi još pre tri godine –

reče on. – Zbunjivalo me je tvoje strpljenje. Ali, reci mi, Parmenione,zašto baš sada?– Sada je bio trenutak. Drago mi je što si ovde, moram da

razgovaram sa tobom. Pogledaj me, Leonida, i reci mi šta vidiš.– Mog kralja i moga prijatelja – spremno odgovori on. – Pogledaj

pažljivo. Izgledam li starije, mlađe?– Isti si, možda malo umoran.Prišla im je Tena i Parmenion se okrenu njoj.– Obmana nije moj način, Tena. Ne mogu dalje ovako. – Moraš –

reče ona.– Želim da Leonida zna istinu.On srete njegov pogled i ona je shvatila da bi rasprava bila

uzaludna. – Onda mi dopusti da mu pokažem – zamolila je. – Tadaće videti sve.– Kako hoćeš.– Šta se to ovde dešava? – upita Leonida. – Šta je to što ja ne

znam?– Sedi uz drvo i zatvori oči – naredila mu je Tena. – Sve će ti se

otkriti.Zbunjen, Leonida učini kako je od njega traženo, sede na travu i

nasloni leđa o čempres. Tena kleknu ispred njega i sklopi oči. Kao datopli letnji povetarac poteče njegovim umom, on vide da posmatraSpartu sa velike visine. Pa ipak to nije bila Sparta, shvatio je. Bilo jetananih razlika.– Kakvo je ovo mesto? – upita on.– Gledaj i uči – odgovori mu Tena.

Ugledao je mladog Parmeniona, progonjenog i omrznutog, video jesebe i svoju porodicu. Ali ništa nije bilo isto. Godine su proletele i onvide borbu Parmeniona i Nesta, oslobođenje jednog grada i porazspartanske vojske i kraljevu smrt.Leonida je bio u transu.Onda je ugledao Filiposa i bes ga obuze. Ali i tu je bilo malih

razlika. Filipos se zvao Filip i nije imao zlatno oko niti vradžbine daga štite. Događaji su se smenjivali pred njegovim očima, velike bitke,pobede, porazi, sve dok na kraju nije video otmicu kraljevog sina iParmenionovo putovanje i spasavanje princa.Dirin glas prošapta u njegovom umu. – Pripremi se, jer će biti bolno

ono što ćeš videti.Još jednom se formiraše borbeni poreci, Kadmejci na desnom krilu

se uspaničiše i pobegoše. On vide kako kraljev konj galopira kaobroncima na zapadu.– Ne – prostenjao je kada je Parmenion pao presečenog grla, i

kada mu se telo razbilo o stene. – O, ne!Čovek koga je služio i koga je voleo bio je sahranjen, a njegov

dvojnik je odenuo njegov oklop i šlem.Vid mu se zamuti i on otvori oči. Isprva nije mogao da progovori a

onda otrese glavom. – Ti nisi moj kralj – tiho reče.– Ne – priznade Parmenion.– Ali on jeste strateg – istače Tena, stavljajući šaku na Leonidinu

mišicu.On ustade i nekoliko puta duboko udahnu. – Znao sam da nešto

nije u redu – prošaputao je.– Žao mi je, Leonida – reče mu Parmenion. – Ja nisam želeo ovo. –

Znam. Video sam.– Ako želiš da odem, učiniću tako – reče Parmenion. – Ja ne

uživam u ulozi varalice.– Da su uloge izmenjene, i moj kralj bi rekao to isto. On je bio veliki

čovek, ljubazan ali i jak. Zato je i trpeo Nesta. Osećao je da mu jenaneo bol i da mu duguje zbog toga. Šta mogu reći? Ne znam kakodalje da nastavim.Tena istupi napred. – Izgubio si prijatelja, dragog prijatelja. Upitaj se

šta bi on izabrao. Tvoj Parmenion je mrtav, Izvor vodi njegovu dušu.Ali ovaj Parmenion je i strateg. Šta bi kralj učinio? Leonida je ćutao i

okrenuvši im leđa gledao kroz drveće. Onda reče. – Bio si iskrenprema meni, Parmenione. Na tome ti zahvaljujem.Ići ćemo u Spartu i podići vojsku. Ne vidim kako bismo mogli da

pobedimo, ali ću se ja boriti uz tebe. A ako preživimo, moraš nasnapustiti. Ti nisi moj – brat. Ne bi bilo ispravno da ostaneš.– Imaš moju reč da će tako biti – reče Parmenion. – Postoji li neka

zakletva koju bi trebao da kažem?– Bez zakletvi – reče mu Leonida. – Tvoja reč, kao i moga brata,

dovoljna je.– Onda ćemo nastaviti – reče Parmenion. – Biće mi potrebna tvoja

pomoć. Toliko toga ne znam o ovom svetu i potreban mi je tvojsavet, naročito kada budemo došli u grad. Kojim eforima moguverovati? Gde su moji neprijatelji? Vremena je malo.– Veruješ da možemo poraziti Filiposa?– Znam da mogu poništiti njegovu vradžbinu. Ti i ja ćemo se

dogovoriti o strategiji. Ali će to i dalje zavisiti od broja ljudi kojemožemo da prikupimo.– Učinići sve što budeš zahtevao od mene. I ostaćeš kralj sve dok

bitka ne bude bila odlučena.Leonida ispruži ruku i Parmenion je prihvati. – Pobeda ili smrt –

reče mladi Spartanac.– Pobeda je poželjnija – odgovori Parmenion.Spartanac se nasmeja i udalji, a Parmenion se okrenu ka Teni. –

Misliš li da sam pogešio što sam mu rekao?Ona zavrte glavom. – Ne, biće ti potreban prijatelj u gradu. – Imam

tebe.– Ne – reče ona tužno. – Ja neću ići u Spartu. Odjahaću na

jugozapad ka Divovoj kapiji.– Ali, mislio sam…– I ja sam. Ali nije tako suđeno.– Ja, nedostajaćeš mi, gospo.– I ti ćeš meni. Imaš li poruku za Atala?– Da. I za Bronta. Da li ćemo ti i ja moći da budemo u dodiru na

tako velikoj razdaljini?Tena klimnu i približivši se uze ga za ruku. – Preko svetova – obeća

ona.

Sedeli su skoro čitav sat vremena dok je Parmenion iznosio svojeplanove. A onda se Leonida vratio. – Ljudi su spremni – reče im.– Baš kao i ja – odgovori Parmenion.SPARTAVest o porazu je stigla do grada, te nije bilo gomile da dočeka

vojnike koji su se vraćali, u poretku duž Odlazeće ulice, idući kapalati s mermernim stubovima.– Ostani u mojoj blizini – prošaputao je Parmenion kada su se

vojnici vratili u obližnju kasarnu; on i Leonida prošli su kroz velikavrata. – Nikada nisam bio u ovoj palati, a za naš plan nije dobro akozalutam i izgubim se.Leonida se nasmeja. – U prizemlju ima šest androna a kuhinja je

pravo ispred tebe. Tvoje prostorije se nalaze gore, uz prvostepenište pa desno.Parmenion klimnu i baci pogled na bledo oslikane zidove koji su

vodili ka mermernom stepeništu. Svuda su bile scene iz bitaka,ispunjavale su hol, a čak je i podni mozaik prikazivao spartanskeratnike u bojnom poretku. On se osmehnu. – Sparta se nijepromenila – reče – čak ni u drugom svetu.Postariji sluga priđe i nakloni se. – Prijast – prošapta Leonida. –

Dobro došli kući, gospodaru – reče Prijast. – Pripremio sam vamkupku i nešto za osveženje. Starac se pokloni još jednom i okrenustepenicama a Parmenion i Leonida krenuše za njim.Stepenište je bilo ukrašeno statuama spartanskih heroja sa

kopljima iz ranijih vremena, a Parmenion nije mogao nijednog daprepozna.Prijast se pope, i skrenu u široki hodnik s desne strane i otvori vrata

za sobe koje su gledale ka istoku. Parmenion uđe za slugom u malusobu, u kojoj se nalazila bronzana kada do visine struka, napunjenatoplom, mirišljavom vodom. Sluga otkopča Parmenionov grudnioklop i Spartanac se brzo skinu.Kupka je bila odlična, toplota je opuštala umorne mišiće. Prijast

nasu razblaženo vino u zlatni vinski pehar i prvi otpi gutljaj pre negošto ga pruži kralju.– Hvala ti, Prijaste, to je sve – reče Parmenion, zaronivši u kadu.

Čovek se pokloni i ode. Novi kralj je sastrugao prašinu od putovanjasa svoje kože, a potom ustao iz kade. Leonida mu je pružio peškir,

Parmenion ga je obmotao oko struka i izašao na balkon. Hladanpovetarac prostruja preko njegovog vlažnog tela i on zadrhta. – Ovoje baš dobro – reče on spartanskom ratniku.– Uvek je dobro skinuti mirise ustajalog znoja i konja pre nego što

se ode k supruzi – oprezno reče Leonida.– Supruzi? Kakvoj supruzi?Leonida duboko uzdahnu. Kada mu je proročica Tena dopustila da

vidi Parmenionov život u drugom svetu koji se zove Grčka, on je stugom posmatrao kako je Parmenion izgubio svoju ljubav.– Ovo neće biti lako za tebe, Parmenione. U ovom svetu ti si se

oženio mojom sestrom Diri.– Ona je ovde? U ovoj palati?– Naravno. Ali moraš ovo znati: ona te ne voli. Ona je trebalo da se

venča sa Nestom, ali je dužnost došla na prvo mesto i ona se udalaza tebe, kako bi ti imao vezu s prestolom.Parmenion pogleda u svoje šake; tresle su se. – Mislim da neću

moći da uradim to – prošaputao je. – Ti ne možeš znati…– Znam – prošaputao je Leonida. – Veruj mi, znam. Ali zaputili smo

se putem s koga nam nema povratka. Budi jak, moj prijatelju. Onaneće želeti da provodi vreme s tobom. Bićeš u mogućnosti da jeizbegavaš. Reci sebi da ona nije žena koju si ti voleo. Ovo je drugisvet. Reci – reče nežno, menjajući temu – kakav je tvoj plan zabitku?Parmenion zavrte glavom neuspešno pokušavajući da se otrese

misli o Diri. – Nećemo ih detaljno razmatrati. Bez Tene ne moguznati da li nas posmatraju.– Mi imamo našu proročicu. Ona je stara ali su njene moći nekada

bile velike. Da li da pošaljem po nju?– Ne još. Ako je nadarena, ona će znati za moju prevaru. Ne. Prvo

okupi efore. Primiću ih danas. Dovedi Tamis ovde ujutro.Reci mi koji se od efora usprotivio bici s Filiposom? – Hirizofus i

Soterid. Oni su glavne vođe veća. Hirizofus je bogat i mnogi ljudižive pod njegovom zaštitom, a Soterid je i glavni sveštenik uApolonovom hramu. On je bio taj koji je protumačio znake koji susprečili da cela armija krene s nama.– Možeš li da nađeš deset ljudi otvorenog uma i zatvorenih usta?– Naravno – odgovori Leonida. – Ali, zbog čega?

– Želim da, dok traje sastanak, ti organizuješ pretragu Hirizo fusovei Soteridove kuće.– Šta očekuješ da pronađu?– Nadam se ništa. Ali moramo razmotriti mogućnost da jedan, ili

obojica, u službi Filiposa. Ti i tvoji ljudi morate tražiti veze saMakedonjanima, pisma, njihovo zlato, bilo šta.– Biće kako ti kažeš.– I pošalji jahača da motri na armiju Makedonjana. – Da,

gospodaru. Zgodni Spartanac se pokloni i krenu. – Leonida!– Gospodaru?– Daću sve od sebe da budem dostojan – njega. – Ni ne sumnjam

u to, prijatelju. A ja ću biti uz tebe. Kad je Leonida otišao, Parmeniondopuni svoj vinski pehar i stade da posmatra istočnu četvrt grada.Mogao je da vidi tržnice na kojima su prodavci hrane već počeli dapostavljaju svoje tezge.Nekoliko glasnika je jurilo uzanim ulicama noseći trgovcima vesti o

karavanima ili brodovima. Izvan palate ulični čistači su uklanja litalog od prethodnog dana. Kanalizacija se iz glinenih cevi izlivala izsvake kuće na ulicu. A na akropolju, visoko iznad grada, statuaZevsa, krutog, ponosnog i nepristupačnog, gledala je ka planinama.Nešto malo manje od četrdeset hiljada ljudi obitavalo je ovde, rekao

mu je Leonida, a više od polovine su bili robovi i sluge. Parmenionnije bio raspoložen dok je razmatrao predstojeću bitku.Ljudstvom se nisu mogli suprotstaviti Makedonjanima. Njegov

dvojnik umalo da nije uspeo. Ne. Ključ je bio u kvalitetu, iiznenađenju.Ali kako iznenaditi čoveka koji zna protivnikove namere? Da li

Filipos i ovog trena čita njegove misli?Ta pomisao ga je onespokojavala.Makedonjani dolaze, ali koliko će im trebati dok ne stignu do grada?

Tukli su se u bici, nekoliko dana ranije. Verovatno će Filipos datisvojim vojnicima da se odmore i uživaju u plodovima pobede, plenu ipljački. Pet dana? Tri?On neće posmatrati Spartu kao veliku pretnju, ne sa samo pet

hiljada ljudi. A to što će od robova načiniti armiju uopšte ga nećezabrinuti.

Vrata iza njega se otvoriše i miris slatkog parfema ispuni vazduh.Istog trena je znao ko je to ušao, pa se okrenuo sporo, dok mu jesrce preskakalo a usta se iznenada osušila.Diri je stajala ispred njega, obučena u belu haljinu porubljenu

zlatom. Njena duga crvena kosa je bila skupljena u pletenice. Oči sujoj bile zelene a koža sjajnozlatna. Dah mu zastade kada mu jeprišla. Nakon svih tih godina ponovo je stajao pred ženom koju jevoleo i izgubio.– Diri – prošaputao je.– Posramio si Nesta – reče ona dok su joj oči sevale gnevom – i ja

ću te mrzeti zbog toga dokle god si živ!Parmenion nije mogao da progovori od iznenađenja. Osetio je kako

mu se noge tresu i odmakao se od balkona. Više od trideset godinaon je voleo ovu ženu. Ne, pokušao je da kaže sam sebi, ne ovu Diri.Ali logika je bila beskorisna pred prizorom. Njeno lice i telo je živelo unjegovom sećanju tri decenije i od pogleda na nju gubio je razum.– Pa, govori! – zahtevala je ona.On odmahnu glavom i podiže vinski pehar, skrenuvši pogled,

pokušavajući da razbije čaroliju.– Zar ništa nećeš reći?Tada je osetio bes koji se brzo rasplamsa. – Nest je srećan što je

živ – rekao joj je. – A što se tiče tvoje mržnje, gospo, izgleda da ćekratko trajati. Verovatno ćemo svi mi ostati u životu još samo petdana. Ako želiš da provedeš te dane sa Nestom, idi k njemu; imašmoj blagoslov.– Tvoj blagoslov? To je nešto što nikada nisam imala. Ja sam ti

poslužila dobro, oženio si se mnome da bi postao kralj, ukrao si misreću, a sada mi daješ svoj blagoslov. Pa pljujem ja na njega!Nije mi potraban.– Reci mi šta ti je potrebno – reče on – i ako je u okviru mojih moći,

ja ću ti to dati.– Ništa mi ti ne možeš pružiti – odgovori ona okrećući se i

zakoračivši ka vratima.– Diri! – pozva je i ona stade ali se nije okrenula. – Ja sam te

oduvek voleo – reče on. – Oduvek.Ona se okrete k njemu, zacrvenelih obraza i plamtećih očiju ali njen

bes splasnu kada ugleda izraz na njegovom licu. Bez odgovora, ona

pobeže iz sobe.Parmenion sede na divan, pun mračnih mislil.Uskoro se u kraljevim odajama pojavi stari sluga Prijast i pokloni se.– Šta ćete danas obući, gospodaru? – upita on.– Biću odeven za bitku – odgovori Parmenion.– Koji grudni oklop želite?– Svejedno mi je – prasnu on. – Ti izaberi, Prijaste. Samo ga

donesi.– Da, gospodaru. Da li ste dobro? – upita starac. – Dobro sam.– Ah – reče Prijast znalački – kraljica je ljuta. Svet se raspa da, ali

je kraljica besna. Ona je uvek takva. Zašto ne uzmeš drugu ženu,dečaće? Mnogi kraljevi imaju po nekoliko žena, a ova ti nije podarilasinove. Starac je očigledno imao prisan odnos sa kraljem iParmenion shvati da mu to otvoreno prijateljstvo prija. On odgovoribez razmišljanja.– Ja volim tu ženu – reče.– Zaista? – zapanjeno reče Prijast. – Od kada to? I zašto?

Priznajem da ima lepo telo i dobre kukove za rađanje dece. Ali, takomi Zevsa, ima vrlo gadnu narav.– Koliko dugo si uz mene, Prijaste?– Gospodaru?– Koliko dugo? Tačno?– Tačno? Dali ste mi slobodu nakon bitke kod Orhomena. Kada je

to bilo, u godini grifona? Vreme je proletelo od tada. – Da, jeste –složi se Parmenion. – Da li sam se mnogo promenio od tada?– Ne – reče starac kikoćući se – još uvek si isti, stidljiv ali nadmen, i

pesnik i ratnik. Ovaj rat ti je teško pao, dečko, izgledaš stariji.Umorniji. Poraz ume to da učini čoveku.– Potrudiću se da se to ne desi ponovo.– I uspećeš – reče Prijast zakikotavši se. – Sva proročanstva su

govorila da ćeš poginuti u toj bici ali im ja nisam poverovao. To jemoj Parmenion, rekao sam. Nema nikog živog ko bi mogao da gapobedi. Čuo sam da si se obračunao s Nestom. Bilo je i vreme.Koliko dugo sam ti govorio da učiniš baš to? Hmm? – Predugo.

Donesi mi moj oklop i javi mi kada stignu efori. Prijast ode u zadnjuprostoriju i pojavi se sa kirasom od

štavljene crne kože, porubljene zlatom, i kiltom od kožnih trakaojačanih bronzom. – Da li je ovo dobro?– Da. Donesi mi nešto za jelo dok se oblačim.– Mogu li da zamolim za uslugu, momče?– Naravno.– Leonida kaže da tražiš sve sposobne ljude, uključujući i robove,

da podignu mač u odbranu grada. Pa, šta je sa mnom? Meni je teksedamdest i tri i još uvek sam snažan. Ja ću stati uz tebe.– Ne, stariji ljudi će ostati da brane grad.Prijast nije uzmakao, a izraz lica mu postade oštriji. – Voleo bih da

budem uz tebe, poslednjeg dana.Parmenion pogleda u starčeve sive oči. – Misliš da ću poginuti? –

upita tiho.– Ne, ne – odgovori Prijast, ali nije mogao da pogleda kralju u oči. –

Samo želim da budem tamo i da podelim slavu pobede.Nikada nisam imao sina Parmenione, a o tebi se staram skoro već

petnaest godina. I volim te, dečače. Ti to znaš?– Znam. Onda će biti kako ti hoćeš, poći ćeš sa mnom. – Hvala ti.

Sada ću ti doneti nešto za jelo. Kolače i med? Ili bi više voleousoljeno meso?Kada je Prijast otišao po hranu, Parmenion se odenuo i izašao na

balkon. Parmenion ovoga sveta je bio dobar čovek, shvatio je to,pažljiv i strpljiv. Zašto bi inače dozvolio svojim slugama da mu seobraćaju tako neformalno? Zašto bi dopuštao Nestovuneposlušnost? A sada je starac tražio samo to da umre poredčoveka koga je voleo. Parmenion uzdahnu. – Ti si bio bolji čovek odmene – prošaputao je gledajući ka nebu isprskanom oblacima.Izvan zidova palate Sparta je počela da se komeša. Robovi su išli

na pijacu, radnje su se otvarale, trgovci su izlagali svoju robu natezgama.Tako sličan mome gradu, pomislio je. Ali ovde nije bilo Ksenofona ni

Hermije, iznenada je shvatio. Njegov jedini prijatelj u Sparti njegovogsveta, Hermija, koji je stajao uz njega kada su svi ostali osećalimržnju i prezir prema mešancu, Hermija, poginuo je kod Leuktreboreći se na suprotnoj strani.– Efori su spremni, gospodaru – reče Leonida.

– Pusti ga da prvo jede – prasnu Prijast pojavljujući se izaspartanskog oficira.Leonida se isceri. – Poput vučice koja ima mlade –

prokomentarisao je.– Pazi na jezik, dečko, inače će ti ga ovaj starac iščupati – odgovori

mu Prijast, postavljajući srebrni poslužavnik pred kralja.Parmenion je brzo jeo, spirajući medenjake jako razblaženim

vinom.Otpustivši Prijasta, on se okrenu ka Leonidi.– Ja ne poznajem efore – reče – zato želim da ih pozdraviš po

imenu.– Hoću. A ljudi koje sam izabrao već su na putu ka kućama

Hirizofusa i Soterida. Ja ću im se pridružiti kada sastanak počne.– Ako pronađeš išta optužujuće, vrati se u palatu na sastanak.

Nemoj ništa reći, već samo pokaži na krivca.– Biće kako ti kažeš.– Dobro. A sada me povedi na sastanak.Njih dvojica izađoše iz kraljevih prostorija i siđoše niz stepenište

ukrašeno statuama u dugačak hodnik. Sluge su se klanjale a stražariu kraljevom vrtu su stajali u stavu mirno dok su prolazili. Najzad sudošli pred dvostruka vrata, ispred kojih su stajala dva stražara,naoružana kopljem i štitom. Oba ratnika salutiraše a zatim odložišekoplja i otvoriše vrata.Parmenion je ušao u ogromni andron. Divani su bili postavljeni uza

zidove a pod je bio ukrašen predivnim mozaikom koji je prikazivaoboga Apolona kako jaše ogromnog leoparda. U očima boga su bilisafiri a u leopardovim smaragdi. Dvanaest stubova su sa svakestrane podupirali tavanicu, a nameštaj je bio ukrašen zlatom.Šest efora ustade kada je Parmenion ušao. Leonida se pomeša sa

njima a Parmenion je slušao kako izgovara njihova imena.– Deksipe, kunem se da si svakoga dana sve deblji. Koliko je prošlo

od kada si bio na vežbalištu, a? Ah, Kleandre ima li vesti o pošiljci?Oslonio sam se na nju kako bih isplatio svoje kockarske dugove. Štasi rekao, Likone? Gluposti, samo nisam imao sreće s kockicama.Povratiću tu sumu kasnije.Parmenion nije ništa govorio već je prišao velikom divanu kraj

severnog zida, ispružio se i napeto pratio razgovor. Prišao mu je

jedan čovek, visok i širokih ramena, u jednostavnoj plavoj tunici i sakaišem od crne kože, obrubljenim srebrnom žicom. Kosa mu je bilagvozdenosiva a oči neverovatno plave.– Drago mi je što vas vidim živog, gospodaru – reče glasom

dubokim i hladnim.Leonida stade pored čoveka. – I mi smo više nego zahvalni,

Soteride – reče on. – Jer da kralj nije pokrenuo lavinu, niko od nasne bi bio ovde.– Čuo sam za to – reče Soterid – ali to je bila tako mala pobeda

naspram tako ogromnog poraza.– Zaista i jeste – složio se Parmenion blago, gledajući čoveka pravo

u oči. – Ali poraz je bio neizbežan, zar ne Soteride?– Kako to mislite, gospodaru?– Zar ga ti nisi predskazao? Zar nisi tvrdio da su znaci protiv nas?

Dosta sa praznim razgovorom, počnimo!Parmenion pogleda po sobi i vide da je Soterid otišao da sedne

pored Hirizofusa, čoveka sa crnom kosom i jako isturenom donjomvilicom. Nosio je odeću svetlozelene boje a oko vrata mu je sijaozlatni lanac.– Danas – reče Parmenion – imamo samo jedno pitanje na koje

treba da damo odgovor: Šta će biti sa Spartom?Leonida se pokloni i udalji a vrata se zatvoriše za njime. –

Očigledno – reče Hirizofus – postoji samo jedan odgovor. Moramozatražiti primirje od Filiposa. Sada mu se ne možemo suprotstaviti.– Slažem se – ubaci se Soterid. – Kralj Makedonjana je nepobediv,

kao što je to otkrio i naš strateg.– Razdražuje me to što moram da glasam za takvu odluku – reče

Deksip, niski zdepasti ratnik, ćelav i bradat – ali ne vidim kako bi muse mogli odupreti. Samo po brojčanoj nadmoći može da nasobuhvati s krila, da nas natera da zauzmemo formaciju borbene karei da pobedi koristeći samo džilitaše i strelce.– Ja kažem da mu se suprotstavimo – zagrmeo je Kleander.

Parmenion je bio iznenađen da takav glas može da prebiva u takokoščatom telu. Kleander je bio mršav, skoro izgladneo, koža mu jebila žuta a oči vodnjikave. – Šta nam drugo preostaje, braćo? Minemamo posla sa neprijateljskim kraljem već sa demonskom silom.

Predaja nas neće sačuvati od užasa koje nosi taj čovek. Bolje je dapoginemo u bici.– Uz poštovanje, Kleandre – reče Hirizofus – ali ti ionako umireš.

Svi mi žalimo zbog toga, ali ti imaš manje da izgubiš nego drugi ugradu, žene i deca, na primer.– Da, ja umirem, ali nisam zbog toga rekao da se moramo boriti.

Naša deca neće biti ništa bezbednija od dece iz Kadmosa.Suočavamo se sa snagom zla, tu ne može biti uzmicanja. – U

svakom ratu postoji dosta preterivanja – reče Hirizofus. – Neprijateljse uvek prikazuje kao zver. Filipos je ratnički kralj, nepobediv,neporažen, ali on je čovek, ništa više od toga. – Ne bih se složio –reče novi glas i Parmenion se okrenu da pogleda u govornika. Bio jeto Likon, najmlađi od efora, zgodan mladić, u trećoj deceniji, tamnekose i tamnih očiju. – Sreo sam kralja Makedonjana i video sam štaje učinio u Metoni i Plateji.Slažem se sa Kleanderom: moramo se boriti.Počela je rasprava. – Dosta! – zagrme Parmenion. Visoki krupni

čovek sa gustom crnom bradom je sedeo u udaljenom kraju sobe ikralj se okrete ka njemu. – Ti još uvek nisi govorio, Timasione.Da li imaš nešto da predložiš?Timasion slegnu ramenima. – Ja sam neodlučan, gospodaru. Moje

srce kaže bori se, a moja glava kaže stani. Mogu li da pitam štapredskazuju znaci?Soterid se podiže i nakloni, prvo kralju a zatim i ostalim eforima.– Danas smo žrtvovali kozu svevišnjem ocu Zevsu. Jetra je bila

istačkana, stomak pun tumora. Smrt i uništenje će slediti svakipokušaj rata protiv Filiposa. Bogovi su protiv nas – reče on.– Kao što su bili i kod Mantineje? – zapitao je Parmenion. – Tako je,

gospodaru – složio se prvosveštenik.– Bila je to interesantna bitka – reče Parmenion. – Razbili smo

njihov napad a zamalo i njihov centar. Ali čak ni tri stotineSpartanaca ne mogu sami doneti pobedu. Naravno, još jezanimljivije razmišljati šta bi se moglo desiti da smo napali sa pethiljada Spartanaca.– Bogovi su progovorili protiv takvog plana – istakao je Soterid. –

Tako si nas ti izvestio. Mislim da je čudno da bogovi Ahaje stanu nastranu demonskog kralja. Ali, ja nisam prorok, i nije na meni da

preispitujem Zevsovu mudrost. Reci mi, Hirizofuse, kako bi tiumilostivio kralja Makedonjana i spasao Spartu?– Nemojte to ni da razmatrate! – zagrmeo je Kleander. – Tišina! –

urliknuo je Parmenion. – Želim da čujem Hirizofusa. Tvoj red ćeponovo doći, Kleandre.Hirizofus ustade i poče da govori, glas mu je bio mekan a reči

utešne. Uputiće delegaciju Filiposu koja će ponuditi bratskoprijateljstvo i večni mir. Mogu poneti darove. Filipos je poznat kaoodličan konjanik i Hirizifus će dati svoje cenjene tračke pastuve.Tako će rat biti izbegnut a Sparta će postati saveznik najmoćnijoj

naciji na svetu.On je govorio neko vreme istakavši na kraju da će Filipos, pošto je

ratnički kralj, neizostavno povesti svoje armije na sever i zapad ipokušati da porobi Etrurce i ahajske gradove u Italiji. Još dalje nazapadu bila je mitska zemlja Gala, gde su kuće napravljene od zlatai dragog kamenja, a za njihove kraljeve se govori da su besmrtni. –Tražeći mir sada – nastavio je Hirizofus – mi ćemo osloboditi AhajuFiliposa. Ja ću naravno predložiti sebe kao vođu te delegacije –dodade sedajući na divan.– Naravno! – podrugnu se Kleander.U tom trenutku Leonida je ušao u sobu. Parmenion koji je jedini

gledao ka vratima očekivao je njegov znak. Kada je pokazao kaSoteridu i Hirizofusu, Parmenion klimnu glavom. Naoružani ljudi suušli u sobu i polako stali iza divana na kojima su ležali izdajnici.Hirizofus proguta knedlu i lice mu pocrvene. – Šta se to dešava,gospodaru? – upitao je Kleander. – Budi strpljiv – reče mu kralj. – Mise nalazimo na ivici ponora.Veliko zlo se šunja zemljom. Imali smo prilike da svet oslobodimo

tog zla, ali smo bili onemogućeni, jer su Filiposovi špijuni svuda. Onzastade, dopuštajući da mu pogled padne na dvojicu izdajnika,osećajući kako bes raste u njemu. Ti ljudi su izazvali smrtspartanskog kralja i hiljade drugih na polju kod Mantineje.Želeo je samo da im se približi i zabije mač u njihova pokvarena

srca. Smirivši se, on ponovo progovori. – U prirodi je mraka da kvariljude, i oni slabe volje ili ljudi puni pohlepe i požude uvek suprijemčivi. Hirizofus i Soterid su izdali grad, narod i svoga kralja. Ušlisu u tajne pregovore sa Filiposom, i urotili su se kako bi demonski

kralj pobedio kod Mantineje. Ne znam šta im je ponuđeno za tuizdaju. I nije me ni briga. Pokušali su da nam svima donesu propast,njihovi zločini su zapisani krvlju.Hirizofus skoči na noge, dok je Soterid seo pobledevši. – Sve što

sam činio bilo je zbog Sparte – insistirao je Hirizofus. – Nema nigovora o izdaji. Filipus je uvek izlazio kao konačni pobednik, samo bibudala pokušala da mu se opire. Ali to je prošlost i ludo jeraspravljati o njoj. Ja sam jedini čovek koji može da spase grad.Filipos mi veruje i sa mnom će postupati pošteno. Bez mene nećeteopstati. Razmislite o tome!– Već sam razmislio – reče Parmenion. – Sparta će se boriti, i

Sparta će pobediti. Ali ti i tvoj ulizički sveštenik nećete biti živi da tovidite. Leonida!– Gospodaru?– Ukloni ove spodobe Vodi ih na gubilište. Učini to odmah i tela im

zakopajte u neobeležene grobove.Hirizofus ustuknu od stražara iza sebe i stade na podni mozaik. –

Ne budite budale! – povikao je. – Ja vas mogu spasti! On iznenadaizvuče nož iz svoje odeće i pojuri ka Parmenionu. Kralj skoči nanoge a njegov mač poput zmije iskoči iz korica i zari se u zelenuodeću. Hirizofus zakrklja i zatetura se. Parmenion izvuče svoj mač asvetla arterijska krv natopi zelenu svilu. Hirizofus pade na kolena,ruku skupljenih na stomaku, a zatim mu pogled postade staklast pase prevrnu na stranu. Nekoliko vojnika odvuče telo ostavljajući krvavitrag na mozaiku. Soterid je ostao na svome mestu bez izraza na licu,sve dok ga dva vojnika ne uhvatiše za ruke i izvedoše.– Tako mi bogova, gospodaru! – prošaputa Kleander. Ne mogu da

verujem. On je bio iz prave spartijatske porodice. Iz plemenite kuće,linije heroja.– Suditi o čoveku samo na osnovu njegove krvne linije prava je

ludost – reče Parmenion. – Ja sam poznavao sinove kukavica, kojisu bili srčani, i sinove lopova, kojima bi se mogla poveriti državnablagajna. Ovakva izdaja nije u krvi Kleandere, već u duši.– Šta sada, gospodaru? – upitao je Leonida.– Sada? Pripremićemo se za rat.Na dva dana jahanja jugozapadno od grada Atal podiže ruku i

zaustavi družinu, a zatim se okrenu da pogleda neprivlačan pejzaž,

prepun oštrih stena i kamenja, sa retkim drvećem i bez potoka.Tokom svog putovanja su prošli pored nekoliko sela u ovoj

negostoljubivoj zemlji ali su zastali na nekoliko usamljenih farmi idobili hranu za sebe i konje.Atal se osećao nelagodno: lovci su se približavali. Helm je prvi

primetio progonitelje, u kasne sate prethodnog dana, kada jezalazeće sunce zasijalo na vrhovima kopalja velike konjičke jedinice,na možda sat vremena iza njih. Kroz jaru Atal nije mogao da prebrojisve ali mu se činilo da ih ima najmanje pedeset.Ektal je dojahao do Makedonca. Pošao je zatim ka oblaku prašine

na zapadu. – Jahači. Verovatno Mesinjani. Oni služe tiraninu.Družina je skrenula na istok, pa na jug, jašući do duboko u noć. Ali

konji su se umorili i kada je mesec zašao za oblake, Atal je bioprimoran da naredi odmor. Napravili su logor bez vatre međukamenjem na padini, po kojoj je Ektal rasporedio svoje stražare ivećina družine je pospala. Ali ne i Atal.Helm ga je pronašao kako sedi sam i posmatra stazu ka severu. –

Trebalo bi da se odmoriš – posavetovao ga je ratnik. – Ne mogu.Misli, planovi, strahovi, lete po mome mozgu kao razljućene ose.– Koliko imamo do začarane šume? – upita Helm. Na mesečini je

njegovo metalno lice izgledalo jezivo.– Još jedan dan, tako nam bar reče Bront.– Pa, imamo dva izbora – reče Helm ustajući. – Uspeh ili smrt. –

Vrlo utešno – prasnu Atal.– Ja mislim da jeste – odgovori Helm osmehnuvši se i vraćajući se

među stene na počinak.Tišina okruži Makedonca a hladan vetar prošaputa preko njegovog

lica. Sat vremena je tako sedeo sam, nesrećan i utučen. A ondazaču konja i trgnu se iz sanjarenja. Brzo ustajući izvuče mač. Zaštome stražari nisu upozorili? Konj uđe među stene a Tena sjaha.Atal zadenu svoj mač i priđe i uputa. – Gde je Parmenion? – U

Sparti, prikuplja vojsku.– Zašto? Trebalo bi da bude ovde sa nama. Neka spartanski kralj

sam tuče svoje bitke.– Parmenion jeste spartanski kralj.– Kakva je to sad ludost?

– Žedna sam. Donesi mi malo vode pa ćemo pričati – rekla mu jeTena i otišla da sedne na padinu. Uradio je kao što je tražila.Sedeo je pored nje dok je ona pila vodu. Tena polako objasni

događaje koji su doveli do Parmenionove odluke, a onda i teškoćesa kojim se suočio.– Ali nema nade za pobedu – reče Atal. – Ja nisam strateg, Tena,

ali čak i ja znam da je prvi cilj u bici blokirati neprijateljska krila. Akoto ne budeš učinio, bićeš okružen i uništen. Pet hiljada ljudi ne možeda se suprotstavi armiji koju smo videli na ravnici.– Znam to – odgovori ona umorno.– Da li to govoriš da će on umreti tamo? Zašto? Za ime Hekate,

zašto?– On je čovek od časti.– Čast? Kakve veze čast ima sa time? On ovim ljudima ništa ne

duguje. On ima dužnost prema Aleksandru i prema svome kralju.– Ali ti se staraš o Aleksandru, i Parmenion ti ve ruje. – Pa, proklet

bio! Da li on misli da je bog koji će pobediti svakoga ko mu stane naput? Filipos će ga uništiti. Tena protrlja umorne oči. – Parmenion želida odvedeš Aleksandra u šumu i da pronađeš Bronta. Kadastignemo tamo, razgovaraćemo o planu koji on ima.– Ako taj plan uključuje moj i Aleksandrov povratak u Makedoniju,

onda ću ga podržati. Ali nemoj da očekuješ od mene da odjašem ugrad i učestvujem u unapred izgubljenoj bici protiv demonskog kralja.Hladan vetar dotaknu Atalova leđa a od glasa koji mu je šaptao

koža mu se naježi. – Kako mudro od tebe – zašišta glas. Atal senaglo okrenu a mač mu se stvori u ruci. Pred njime je lebdelo bledoobličje, naizgled sačinjeno od magle. Polako se zgušnjavalo i postalobradati čovek, snažan i širokih ramena, i sa desnim okom koje jesijalo poput zlata. Tena je tiho sedela ne govoreći ništa.– Ah, Atale – prošapta Filipos – kako je to čudno, da si ti protiv

mene. Sve u tvome srcu i duši mi govori da si ti moj. Trebalo bi damarširaš uz mene. Ja bih ti obećao blaga, žene, zemlju, carstva. Azašto mi se protiviš? Zbog deteta koje će te jednog dana ubiti.Predaj mi ga i pretnje više neće biti.– Ja ne služim tebi – reče Atal muklo.– Ne, ti služiš nižoj vrsti od mene. Ti slediš čoveka. Ovde možeš

slediti boga. Ta ideja ti se sviđa, zar ne, mogu to da vidim u tvome

srcu. Palate, Atale, narodi pod tvojom vlašću. Ti bi mogao biti kralj.– Njegova obećanja su bezvredna – reče Tena, ali su njene reči

zvučale šuplje i prazno.– On zna – reče Filipos. – On zna da ja govorim istinu; on zna da

će ratnici s njegovim talentom uvek biti prezreni i omr znuti od stranemanje vrednih ljudi. Čak će se i Filip okrenuti protiv njega jednogadana. Ali ovde, uz mene, može da ima šta mu duša poželi. Zar nijetako, Atale?– Da – odgovori mačevalac. – Mogao bih da ti služim. – Onda učini

to. Dovedi dete meni. Ili sačekaj dok ne stignu moji jahači. U svakomslučaju ja ću te nagraditi. Demonski kralj u magli zatitra i nestade.Atal se okrenu k Teni.– Ne možemo ga pobediti. Ne možemo.– Šta ćeš učiniti?– Ostavi me samog, Tena. Moram da razmislim. – Ne – reče ona –

to nije ono što ti je potrebno. Potrebno ti je da osećaš. On je nazvaoFilipa manje vrednim čovekom. Da li se ti slažeš sa time?– Nije u pitanju da li se ja slažem ili ne. U životu postoji samo

pobeda ili poraz. Filipos je pobednik.– Pobeda ili poraz? Život nije trka – rekla mu je. – Čovek koji nikada

ne izgubi bitku ali okonča svoj život sam i nevoljen nije pobedio. Štagod da suprotno kažeš, to je nešto što ti shvataš. Da nije tako, ti nebi služio Filipa tako verno. Budi pošten Atale, ti voliš tog čoveka.– Da, tako je – viknuo je – i to od mene čini veliku budalu, od

Parmeniona takođe. Ali ovde bih mogao biti kralj!– Zaista bi mogao. Sve što treba je da izdaš Filipa i postaraš se da

njegov sin bude ubijen.Atal je ćutao neko vreme pognute glave. – Već sam izdao, ranije –

reče on tiho. – To nije tako teško.– A da li si ikada izdao prijatelja? – upita Helm izlazeći iz senki. – Ja

nikada nisam imao prijatelje – odgovorio je Atal. – A šta je sa tim –Filipom?Atal uzdahnu. – On mi veruje. Naziva me čak i svojim prijateljem.

Iznenada se nasmeja, smehom punim gorčine. – A ja to i jesam.Umro bih za njega, i verovatno i hoću.– Dobro – reče Helm – ako je rasprava završena, voleo bih da se

vratim na spavanje.

Atal se okrete Teni. – Ja neću izdati dečaka.Ona ustade i stade pored njega. – Ti si bolji čovek nego što misliš –

rekla mu je i pogledala ga u oči. On zavrte glavom. – Ja sam ono štojesam – reče joj. Posmatrala ga je kako se vraća među stene i ležesam, pa brzo stiša njegove strahove pružajući mu utočište sna.Njeno raspoloženje se čudesno popravilo. Filipos je pogrešio. On je

pročitao Atala i pročitao ga je tačno, pa ipak je napravio grešku. To jeprva mala pukotina u oklopu nepobedivosti demonskog kralja.Tiranin nije uspeo.Diri je jedva mogla da poveruje u to. Od svih ljudi koji mogu biti

zavedeni, gorkom mržnjom ispunjeni Atal trebalo je da bude najlakšažrtva. Pa ipak je odoleo obećanjima iako je tamna strana njegoveličnosti vikala da to prihvati.Sveštenica je sela naslonivši leđa na stenu. U trenutku kada se

Filipos pojavio ona se povezala sa Atalom u nameri da ga osnaži ipomogne mu. Ali za to nije bilo potrebe. U Makedoncu je postojalajedna tanka svetla nit koja je sijala u mraku njegove duše: njegovaljubav prema Filipu.Odakle je to došlo, upitala se Diri. Atal je bio sposoban za skoro

svakojako zlo, pa ipak se pokazao nepotkupljiv. Ona se osmehnu.– Noć je baš lepa – reče Helm sedajući pored nje. – Mislila sam da

ti je potreban san.On klimnu. – San bez sna je rođak smrti, gospo. – Da li si se setio

nečega iz svoga života?– Ne.– Izgledaš veoma smireno. Ja ne bih volela da budem lišena svoje

prošlosti.On se osmehnu i metalna koža se razvuče pokazujući zube od

bronze. – Ali ja ne znam kakva je ta prošlost ili kakva je bila.Postoji neki mir u nepostojanju saznanja. Možda sam bio zao

čovek.Možda u mojoj prošlosti postoje neka dela koja bi me osramotila.– Ne osećam zlo u tebi, Helme.– Ali svet nas oblikuje, Teno, i zlo priziva zlo. Ako čovek raste sa

mržnjom u srcu, onda će njegovim delima rukovoditi mržnja.Kao kad Atala, možda. Ja nemam sećanje. Ja sam neoblikovan. –

Tvoja suština je nepromenjena – reče ona. – Ti si spasao Iskandera

rizikujući svoj život. I razumeš šta je to prijateljstvo i odanost.– Ali s druge strane, dečak me može osloboditi ove… čarolije. To mi

daje sebičan razlog da se borim za njega. – Moj život je bio dug –reče Diri – duži nego što to ovo mlado telo pokazuje. Po momesaznanju, zlo uspeva ako su muškarci ili žene slabi. Ti nisi slab.Veruj mi. Ja ne govorim da si dobar čovek ili svetac, tvoja veština smačem to poriče. Ali ti nisi zao.– Videćemo – odgovorio je on.Parmenion je stajao sa Leonidom i Learhom na severnom ulazu

vežbališta, posmatrajući nezainteresovano kako pored njih prolazeredovi robova, slugu i staraca. Oficiri su se kretali među ljudimapozdravljajući stare drugove i upućujući veterane ka zapadnom delupolja, gde su stotine mačeva, štitova i kopalja bili naslagani uzzidove.Iz daljine je Parmenion čuo udarce čekića – to su se gradske

oružarnice grozničavo trudile da proizvedu još oružja, vrhova strela ikopalja, oštrica i šlemova.– Koliko ljudi ima do sada? – upitao je kralj.– Četiri hiljade – odgovorio je Leonida – ali vežbalište ne može da

primi još mnogo ljudi. Ovi ovde su jutros došli iz južnog i istočnogdela grada. Zamolili smo dobrovoljce iz zapadnog i severnog dela dadođu popodne.– Kako da procenimo toliko mnoštvo? – zapitao je Learh. – I kako

da im usadimo disciplinu za manje od dva dana?– Želim da vidim samo dve veštine prenesene robovima – reče mu

Parmenion. – Oni koje izaberemo moraju da nauče da stoje uširokom borbenom poretku i da pređu u zbijeni poredak kao zanapad.– Ali od toga će biti malo koristi – istakao je Leonida. – Koliko god

da je njihov poredak dobar na početku, kada se izda naredba zanapredovanje, linija će se razbiti. Postaće ono što i jesu – rulja.– Znam to. Ali vežbajte ih za te dve formacije. Kada se izda

naređenje, želim da zauzmu svoja mesta spretno, poput najboljihspartanskih ratnika. Takođe pronađite pet stotina ljudi koji znaju dase služe lukom; biće nam potrebni da odbiju konjicu Makedonjana.– Biće kako ste naredili, gospodaru – reče Leonida. – Dobro.

Vratiću se uskoro da nadgledam obuku. – Da li želite da idem sa

vama u posetu Tamis, gospodaru? – Ne – odgovori on uz nategnutosmeh. – Ako je dobra, razumeće sve. A ako nije, biće nam biti odmale koristi. Palata je bila skoro pusta kada je Parmenion projahaokroz glavnu kapiju.Sve sluge, osim Prijasta, bili su na vežbalištu. Sjahavši pored štale,

Parmenion povede sivu kobilu unutar ograde i skide pokrivku odleopardove kože, koju prebaci preko grede. Kobila se prope izanjišta obznanjujući svoje prisustvo pastuvima koji su bili iza namalom pašnjaku.Parmenion uđe u palatu i uzviknu Prijastovo ime a starac se pojavi

trčeći iz soba na spratu.– Očekujem proročicu Tamis. Dovedi je u moje prostorije. – Da

gospodaru, ali zar ne bi bilo bolje da je primite u zapadnom vrtu?– Smatraš da su moje sobe neprikladne za proročicu? – Ne,

gospodaru – odgovori Prijast prekorno – ali gospa je vrlo stara astepenice su vrlo strme. Vrt će biti prohladan a ja ću vam doneti vinai voća.Parmenion se osmehnu i pođe dugačkim hladnim hodnikom ka

zapadnom vrtu uređenom sa puno ukusa. Staze su krivudale poredmalih fontana napravljenih oko četiri vrbe, čije su grančice padale upotočić veštački napravljen. Nekoliko mermernih klupa bilo jepostavljeno u hladovini i Parmenion se opruži na jednu od njih,opuštajući mišiće vrata i leđa. Bio je umoran i napet. Pretho dnu noćje proveo na sastancima, prvo sa Leonidom, pa sa Kleandrom idrugim eforima. U zoru je sa upravnicima kasarni čije je mladićeregrutovao, i dalje razgovarao o strategiji; bilo je dve hilja de dečakastarijih od petnaest godina i za njih je imao poseban zadatak.Sada je suncu ostalo još dva sata do podneva, Parmenion je bio

umoran, oči su ga pekle, a leđa bolela pod težinom oklopa.Prijast je doneo izvezene jastuke i raširio ih po klupi, a zatim je

otišao po kameni bokal sa hladnim vinom i činiju voća, narandži,mandarina i jabuka, i stavio sve pred kralja.– Trebalo bi da odspavaš malo – reče starac.– Hoću, uskoro.Bilo im je prijatno u vrtu, zavalio se na jastuke i zatvorio oči da bi

razmislio. Toliko mnogo planova, toliko strategija koje trebarazmotriti, toliko mnogo…

Probudio se na livadi obasjanoj mesečinom, osvežen. Bio je bezoklopa a noćni povetarac je prijatno hladio njegovo telo.– Dobro došao, Parmenione – reče neko. On sede i ugleda staricu

koja je sedela ispod razgranatog hrasta.– Gde smo to? – upitao je.– Na brini, daleko od ratova ili pretnji ratom. Kako se osećaš? –

Odmorno. Da li si ti Tamis koju sam poznavao u mojoj Sparti? – Ne.Ali ni ti nisi Parmenion koga sam ja poznavala. Šta mogu da učinimda bih ti pomogla? Moram ti reći da neću da ubijam niti ću ti pomoćida ubiješ.– Možeš li me zaštititi od zlatnog oka?– Ako je to ono što želiš?– Takođe moram da znam kada nas posmatraju. To je naj važnije.– Tvoj sastanak sa eforima i smrt Hirizofusa i Soterida već su

viđeni. Kao i jutrošnji trening.– Prošla noć sa Kleanderom?– Ne znam. Ali moraš pretpostaviti da je Filipos svestan tvo jih

planova.– Može li nas videti sada?– Ne – odgovori Tamis. – Ovo je samo san. Sve što izgovoriš ovde

biće znano samo meni i tebi, i Izvoru svih stvari.– Dobro. Gde je dečak?– On i njegovi saputnici su blizu zemlje magije. Ali su u velikoj

opasnosti. Više od stotinu mesinjanskih jahača je ispred njih a jošviše ih sledi.– Možemo li učiniti nešto kako bi im pomogli?– Ne.Parmenion duboko uzdahnu, presta da strahuje za Aleksandra,

koncentrišući se samo na odbranu Sparte. – Od velike je važnosti dane budemo primećeni dok napuštamo grad. Sve naše nade zaviseod toga. Ali ne bih želeo da Filipos bude svestan da je njegov…vid…onemogućen. Razumeš li?– Ne – priznade Tamis.– Moja strategija mora da bude prosta jer vodim neiskusnu vojsku.

Ja moram da zavisim od Filiposu da bih pobedio. On će znati da jaimam armiju sastavljenu od robova, dečaka i staraca, koja jegrupisana oko moći spartanske falange. Njegova strategija biće

zasnovana na toj spoznaji. Moja jedina nada…naša jedina nada….jeda ga prevarimo.– Na koji način?– On mora da napadne moju najjaču tačku.– Kakve veze to ima sa vojskom koja napušta Spartu? – Radije to

još ne bih rekao, gospo. Bez uvrede. – Razumem – reče ona tiho. –Ti me ne poznaješ, Parmenione, i zato si suzdržan. To je mudro. Jaimam poklon za tebe koji će pomoći u tome; pronaći ćeš ga kada sebudeš vratio u stvarni svet.Kada zasvetli toplotom, znaćeš da te posmatraju i dokle god ga

nosiš, nikakva zla sila ti ne može ući u um niti saznati tvoje misli.Probudio se odmoran, u telu nije osećao bolove. Seo je, pogledaooko sebe i video da je sunce još daleko od zenita. Napunivši vinskipehar, on srknu piće koje je još uvek bilo hladno. Prijast uđe u vrtstade i pokloni se.– Tužne vesti, gospodaru – reče on. – Tamis neće doći. Preminula

je prošle noći.Parmenion tiho opsova i taman je hteo da progovori kada oseti

toplinu na svome grlu. Podiže ruku i dotače ogrlicu koju je nosio okovrata.– Hvala ti, Prijaste, to bi bilo sve.– Možemo li pobediti bez njene pomoći? – upitao je starac. – Ne –

odgovorio je kralj. Ustao je, izašao iz vrta i vratio se u svoj apartman.Sjajno bronzano ogledalo je visilo na zidu i on zastade pred njime.

Ogrlica je bila od zlatnih traka isprepletanih oko dela zlatnog kamenakoji je bio prošaran crnim nitima.Bio je i dalje topao. Parmenion ugleda pokret u ogledalu,

magličastu fi guru koja je lebdela ispod oslikanog plafona, ali dok juje gledalo, figura zatitra i nestade.Toplote ogrlice nestade.– Hvala ti,Tamis – prošaputao je.– Veoma obeshrabrujuće – reče Leonida kada su on i Learh ušli u

mali andron u kome ih je čekao Parmenion. Bilo je svega pet divanapostavljenih kružno oko uzdignutog mozaika koji je prikazivao kakoboginja Artemida pretvara lovca Akteona u jelena.Leonida sede. – Toliko mnogo ljudi sa toliko malo talenta – primeti

on. Skinuvši šlem, spusti ga na pod, pa zatim podiže noge na divan i

ispruži se. Prijast napuni dve čaše vinom i pruži ih mladim ofi cirima.– Trebaće nam meseci – ubaci Learh uzdahnuvši. – Pa i tada…

Parmenion ih pogleda i silom se osmehnu. – Previše očekujete –reče im. Ovo je tek prvi dan. Što se mene tiče, ja sam zadovoljannapretkom. Strelci obećavaju, i ja sam zadivljen oficirom koji jeodgovoran za njihovu obuku, Darikle? Dobar čovek. Sutra će bitibolje.– I moraće da bude – reče Kleander s vrata. – Naši izviđači nam

kažu da se Filipos priprema za pokret.Parmenion ustade i uvede efora u sobu. Kleanderovo lice je bilo

obliveno znojem, a oči su mu grozničavo gorele.– Sedi, prijatelju – reče nežno Parmenion, vodeći ga do divana. –

Vidim da patiš.– Kraj mi je blizu – prošapta Kleander. – Lekari mi govore da neću

doživeti da vidim bitku. Pokazaću im da greše.– Da, hoćeš – složi se Parmenion. – Moraš. Jer ćeš ti biti zadužen

za odbranu grada. Stariji veterani i deca će biti pod tvojomkomandom. Hoću da većina ulica bude pod barikadama, osimOdlazeće ulice i Atenine avenije.– Ali oni vode do agore – podseti ga Learh. – Neprijateljska konjica

će jednostavno ujahati u centar grada.– Gde ih upravo i hoću – reče Parmenion hladnog izraza na licu. –

Tu će umreti na stotine njih.Planiranje se odužilo do duboko u noć, dok Kleander nije zaspao a

dva spartanska oficira se vratila u kraljevsku kasarnu.Prijast prekri usnulog Kleandra vunenim ćebetom, a Parmenion

izađe iz prostorije i pope se u svoje sobe.Mesec je bio visoko ali uprkos umoru Spartanac nije mogao da

zaspi. Mislio je o Aleksandru i Atalu i bio zabrinut zato što s Tenomjoš nije imao dodir. Osetio je strah; korak po korak, upozorio je sebe.Prijast je ostavio bokal hladne vode i malo voća pored kreveta.

Parmenion spusti noge, ustade i uze malo vode. Hladan noćnivazduh mu je prijao i on izađe na balkon te pogleda usnuli grad.Pomislio je na Filipa i Makedoniju, na Fedru i sinove. Sve je to takodaleko.Tako neverovatno daleko.Ne možeš da pobediš, začu u sebi glas.

On se ponovo priseti robova koji se sudaraju dok pokušavaju daizvrše naređenja. Tri čoveka su bila ozbiljno povređena tokompopodneva. Jedan se sapleo i pao na mač, drugi je krenuo napogrešnu stranu i sudarivši se sa drugim, pao i slomio nogu; treći jepogođen u rame nespretno odapetom strelom. Ne baš dobarpočetak za novu spartansku armiju.Pomislio je na ljude koje je obučavao u Makedoniji, na Teoparla,

Koena, Nikanora, i zamislio ih kako izvode svoje trupe kroz kapiju istaju uz njega protiv tiranina. – Dao bih devet godina svog života dato vidim – prošaputao je sebi.Ali i ovu je misao smetnuo s uma. Koncentriši se na ono što imaš,

naredio je sebi. Pet hiljada najboljih ratnika. Spartanaca.Nijedna bitka se ne može proglasiti izgubljenim kada su takvi ljudi

spremni na borbu.Ne pokušavaj da se zavaravaš.Čuo je kako se otvaraju vrata njegove sobe i osetio slatki Dirin

parfem.– Nemam vremena niti snage da se borim s tobom, gospo – reče joj

kada je ušla. Raspuštena kosa joj je padala preko ramena, nosila jesamo dugu lanenu haljinu izvezenu zlatom.– Ja ne želim da se svađam – reče mu ona. – Kako napreduje

obuka?On slegnu ramenima. –Videćemo – odgovorio je. Proveo je dan

bodreći svoje ofi cire i nije bio iznenađen što nije imao snage dalaže.– Zašto si rekao da me voliš? – upitala ga je, pridruživši mu se na

balkonu.– Zato što je to istina – jednostavno je rekao.– Zašto to nisi nikada ranije rekao?Nije mogao da odgovori. Mogao je samo da stoji i zuri u njeno lice

obasjano mesečinom i napaja se njenom lepotom, proučavajućisvaku njenu oblinu. Bila je starija od Diri iz njegovih snova i sećanjaali i dalje mlada, punih usana, mekane kože. Skoro da nije biosvestan da je ruke nežno stavio na njena ramena, prsti su muskliznuli ispod haljine i mazio joj je ramena osećajući toplinu njenogtela.

– Ne – prošaptala je ona odmičući se. – To nije odgovor. – Znam –rekao joj je, spuštajući ruke i ulazeći u sobu. – Za dve godine nisinikada poslao po mene, nikada nisi tražio da delim tvoj krevet. Sada,kada je Sparta suočena s propašću, ti kažeš da me voliš. To nemasmisla.On se nasmeja. – U tome se slažemo – priznao je. – Želiš li malo

vina? Ona klimnu, i on napuni dva zlatna pehara ne mučeći se dadoda vode. Bez reči, pruži joj vinski pehar i leže na dugačku sofu uzzid balkona. Diri sede na stolicu naspram njega.Neko vreme su ćutke ispijali vino. – Da li stvarno voliš Nesta? –

upitao je.Ona zatrese glavom i nasmeja se. – Nekada sam mislila da je tako,

kada je moj otac prvi put ugovorio brak. Ali što smo više vremenaprovodili zajedno, to sam više uviđala kako je dosadan i nad men.– Pa zašto si ga onda onako žestoko branila?– On je nešto što si mi ti uzeo – odgovori ona. – Razumeš? – Čini

mi se. Brak sa Nestom bi bio potpun i ti bi imala svoju ulogu. Umestotoga, iskorištena si od strane generala hladnog srca koji je želeo dapostane kralj. Kakva sam ja budala bio!– Zašto me nikada nisi pozvao da podelimo krevet? Zar je ta

pomisao bila tako bolna?– Hajde da ne govorimo o prošloj gorčini niti o prošlim glupostima.Čovek koji sam bio umro je kod Mantineje, a čovek koji jesam

možda će umreti za nekoliko dana. Ovo je danas, Diri. Ovo je svešto u životu postoji. Ovo je sada. On ustade i ispruži ruku k njoj. Onaje uze a on je privuče sebi i, nagnuvši se, nežno poljubi u obraz. Odpotisnute strasti sav zadrhta, žudeo je da joj pocepa haljinu i poneseje u krevet. Ali ipak to nije učinio. Pomilovao je kožu na njenomobrazu i ramenima, pa stavio prste ispod njene zlatnocrvene kose.Privila se uz njega i on oseti toplinu njenog tela, preko haljine. Rukemu skliznuše niz leđa na njene kukove i ona podiže glavu. Nežno, onjoj poljubi usne.Ona ga obgrli i poče prstima da sledi liniju umornih mišića na

njegovim leđima. Kada ga je dotakla, u njemu poteče toplinaopuštajući ga. – Imaš vidarske ruke – prošaputa on.– Ćuti – odgovori ona, podižući se na prste i ponovo ga poljubivši.

Parmenion joj razgrnu haljinu i smaknu s ramena, puštajući dapadne na pod, a onda oseti njenu dojku na svojim prsima i bradavicuna svojoj koži.Odneo ju je do kreveta i legao uz nju. Desnom rukom joj je mazio

bok sledeći nevidljivu liniju do spoljašnje strane njenih butina.Polako je vraćao ruku, ovaj put sa unutrašnje strane i položio je na

mekanu svilastu dlaku. Ona zastenja kada njegov prst nežno skliznuu nju. Parmenion nije mogao da razmišlja, žudnja je bila sve. Neludačka, požudna želja koja ga je navela da legne sa Olimpijom oneužasne noći, već želja rođena iz predugo potiskivanih osećanja ipraznih snova. Ona je bila tu. Ne mrtva, ne izbledeli leš na dnumora. Bila je tu! Ljubav koju je izgubio pre čitavog života ponovo jebila tu.Slike prošlosti, kao u kaleidoskopu, proleteše kroz njegove misli

dok se nadvijao nad nju i osećao kako njene noge klize oko njegovihkukova. Pet predivnih dana u Olimpiji, kada je sunce isijavalo slavu anebo bilo jasno tirkizne boje, a dvoje ljubavnika zaboravilo svet injegove zakone. On je ponovo video radost mlade Diri i čuo njensmeh kako odzvanja planinama.Ponovo zajedno! Strast se uvećavala, nakupljala i on je iznenada, u

blaženstvu, zaboravio stvarnost. Nije postojao demonski kralj nitiarmija užasa. Nije postojala kapija između svetova, ni čarobnjaci nibudućnost.Postojalo je samo sada.Diri izvi leđa i vrisnu, i ponovo, i ponovo. Ali on nije stao, nije mogao

prestati. A kada je strast postala prevelika da je zadrži, on oseti kaoda ga duša napušta i izgubi svest, tonući u mrak tako sladak, takoispunjujući da u poslednjem trenu svoje svesnosti pomisli kako nikadne bi voleo da se probudi.BRDA GITEUMAAtal zari svoj mač u grudi napadača i izvukavši ga, odgurnu telo

nazad, preko stene. Drugi čovek se pope i baci kratki džilit naMakedonca. Atal se baci u stranu i džilit se zabi u leđa ratnika izKorintije, koji se borio pored Helma.Povrativši ravnotežu, Atal se zalete ka napadaču, ali se on izgubi.– Dođite, kurvini sinovi! – povika Atal. – Gde ste? Svi su se

Mesinjani povlačili dalje od tvrđave od stenja, odvlačeći svoje

ranjenike. Atal se okrenu i prebroja branioce. Tri korintijska ratnikabehu mrtva a četvorica ozbiljno ranjena. Vidarka je pomagala ulečenju najtežih ranjenika, dok je Aleksandar sedeo mirno, bezizraza na svom mladom licu.Atal obrisa krv sa plitke posekotine na svome čelu i priđe Helmu. –

Koliko? – upita ga.– Ubili smo dvanaestoricu, i možda još šestorica neće biti u stanju

da se ponovo bore.– Nedovoljno – promrmljao je Atal.– Ubićemo ih još, uskoro – reče Helm.Atal se prigušeno nasmeja. – Počinješ da mi se sviđaš. Šteta je što

moramo umreti ovde.– Nismo još uvek mrtvi – podseti ga ratnik.Pridružio im se Ektal. – Nećemo biti u stanju da još dugo držimo

ovaj položaj. Već smo suviše rašireni.– Vidim to! – prasnu Atal. – Da li predlažeš da se predamo? – Ne,

ja samo govorim ono što je očigledno. Još jedan zbijeni napad iprobiće krug. Kada jednom budu unutra nećemo moći da im seodupremo.– Imaš li plan?– Mogli bismo da pobegnemo. Kada budemo u šumi, teško će moći

da nam prate tragove.Atal se pope na najbližu stenu i pogleda ka šumi, ne daljoj od milje,

ali je to bilo isto kao da je preko okeana, jer je više od trideset ratnikačekalo dole a njihovi konji su bili atinske sorte, nekoliko šaka viši odkonja Makedonjana i Korintijaca i mnogo brži. –Nećemo stići ni do pola – reče on Ektalu – a kada se nađemo u

ravnici, mogu nas hvatati jednog po jednog.– Onda se moramo boriti, i umreti – reče Korintijac. Atal ljutito

prećuta odgovor i samo klimnu. Izbegli su prvu grupu jahača, ali imje put preprečila ova druga grupa. Helm je primetio krug od stena patu napraviše svoje uporište.Da ne uspemo, pred samom šumom! Atal oseti kako ga obuzima

bes. Za sve je bio kriv Parmenion. Da je ostao sa nama, ništa se nebi ni desilo, ali on je morao da igra svoju ulogu heroja.– Pristiže ih još – reče Helm i Atal pogleda ka severu. Oblak

prašine najavljivao je još bar pedesetak Mesinjana.

Mačevalac opsova. – Neka dođu svi. Kakve to veze ima? I tridesetih je, ionako, previše. Može ih biti i osamdeset, ili stotinu iosamdeset. On ponovo opsova.Ispod njih su Mesinjani čekali na svoje drugove, i Atal ugleda kako

se dva oficira izdvajaju da razmotre strategiju. Sunce je počelo dazalazi, a nebo iznad udaljenih planina poprimi plamenocrvenu boju.Atalu priđe Tena. – Odvešću Aleksandra u šumu – reče mu ona

tihim glasom.– Zarobiće vas – usprotivi se on.– Neće nas videti – reče mu ona umornim glasom. – Ne mogu

učiniti to za tebe i ostale. Moje moći su iscrpljene, a i da nisu, ne bimogle da sakriju tako veliku grupu.Atal se okrete, a iz njega proključa ubilački bes. – Uzmi ga! – reče.

– Vodi ga, prokleta da si!Sveštenica je stajala samo za trenutak a onda se okrete i povede

Aleksandra ka konjima. Korintijci su je posmatrali ćutke, ali joj Helmpriđe krupnim koracima i stade pored konja.– Kuda si se zaputila, gospo? – upita je blago.– U šumu. Niko me neće zaustaviti.– Dečak mi je od velike važnosti. Ako ga izgubim, umreću bez svoje

prošlosti.– Znam to. Ali je njegova sudbina veća no što ti priželj kuješ. – Ne i

za mene, gospo.– Onda moraš da napraviš izbor, Helme – reče mu ona

ravnodušno, spokojnim izrazom. – Možeš da izvučeš svoj mač izaustaviš me. Ali će tada demonski kralj dobiti dete. Jer ti nećešmoći da odbraniš ovo brdo od ratnika koji su ga opkolili.– To je sasvim tačno – priznade on. – Ah, dobro, idi s mirom,

gospo. On podiže ruku i potapša Aleksandra po nozi.– Nadam se da ćeš uspeti u svome poduhvati, dečače. Ne bih

voleo da poginem uzalud.Aleksandar klimnu ali ništa ne reče.Tena povuče uzde i konj krenu između stena, polako se spuštajući

niz padinu. Atal, Helm i Korintijci su je posmatrali kako jaše pravo kaMesinjanima. Niko se nije pomakao da je zaustavi niti su pokazivaliikakav znak da su je ugledali, i kobila prođe kroz neprijateljski logor inastavi ka drveću.

Atal izvadi brus i poče da oštri svoj mač.– Pa, makar je neprijatelj onemogućen u svojoj nameri – reče Helm.– To mi je velika uteha – prosikta Atal.– Da li si ti uvek ovako neprijatan? – odgovori mu ratnik. – Samo

kada treba da umrem.– Vidim. Ti dakle smatraš da ne možemo pobediti? Atal se okrenu,

izbezumljen od besa, ali ugleda široki osmeh na metalnom licu ipodsmešljiv pogled bronzanih očiju. Sva njegova napetost iščeznu, ion se iskreno nasmeja. – Šta misliš o opkladi? – ponudi on.– Kakvoj?– Da ću ih ja pobiti više.– U šta ćemo se kladiti? Ja nemam novaca.– Ni ja. Zato recimo, u hiljadu zlatnika.– Ti si već ubio tri a ja dva – primetio je Helm. – Mislim da bi trebalo

da budemo jednaki i da ih brojimo od sledećeg napada.– Dakle, dogovorili smo se?– Naravno – reče Helm.– Dolaze! – povika Ektal.Sveštenica zaustavi konja pod senkom drveća. Aleksandar je

ćutao, ukočen, gotovo krut od napetosti. Ona nežno posegnu zasvojim talentom da bi ga utešila.– Ostavi me! – naredi joj tako snažno da se sveštenica zanese u

sedlu i kriknu. Začuše se kopita svuda oko njih i kentauri izađoše izžbunja držeći lukove sa postavljenim strelama.– Dobro došao Iskandere – reče jedan visoki belobradi i grivati

kentaur, čija je zlatna koža postajala svetla na bokovima a dugačakrep bio belji od paperjastih oblaka. – Zovem se Estipan.Pođi za mnom i ja ću te odvesti do Divove kapije. – Ne – odgovori

Aleksandar. – Zar misliš da ću obnoviti magiju dok moji prijatelji i onikoji mi služe umiru pred mojim očima? Posmatrali ste bitku na brdu.Znam to jer su moje moći velike.Ti, Estipane upitan si da li je potrebno da se umešate. Ti si rekao

svome bratu Orazesu da ću se izvući nepovređen ako sam Iskander.Pa evo, jesam. Sada je na tebe red da učiniš onako kako ja tražim.Estipan se prope i udari kopitama u zemlju, crven u licu. – Ti ovde

ne izdaješ naredbe! – povikao je. – Ti si ovde da ispuniš svojusudbinu.

– Nije tako! – odgovori mu Aleksandar. – Ja sam ovde da bihispunio tvoju sudbinu. Ali prvo moraš zadobiti moje prijateljstvo.Razumeš li to? Dela, a ne reči. Naredi sada svojim sledbenicima da

napadnu Mesinjane. Ako to ne učiniš, ja ću odjahati nazad i umretisa svojim prijateljima. I neću se vraćati, Estipane, pa će magijaumreti a sa njom će nestati i sva stvorenja magije.Kentaur je oklevao a ostali su gledali u njega kao u vođu. – Ako je

tvoja moć toliko velika – reče on napokon – zašto nisi spasao svojeprijatelje?– Zato što stavljem tebe na probu – prosikta Aleksandar. – Dosta s

ovime! Tena, vodi me nazad. Moj poduhvat se svršio.– Ne! Ako je neophodno, odvešću te silom – zaurla Estipan. –

Misliš? Priđi onda, kukavice, i oseti dodir smrti! – Ja nisam kukavica!– Dela, a ne reči, Estipane. Nemoj da mi govoriš, pokaži mi!

Estipan se ponovo prope. – Za mnom! – viknu i galopom se uputi karavnici. Više od šezdeset kentaura, naoružanih lukovima i noževima,pojaha za njime. Aleksandar se opusti i pade u ruke Teni.– Tako sam umoran – prošaputao je. Tena sjaha i spusti ga na

zemlju. Dečak leže i glavu položi na svoju ruku, pa zaspa. Tenapogleda ka brdu i vide ratnike kako se penju; izgledali su kao mravisa te daljine, ali su se kentauri brzo približavali.Njena moć je spoji s Atalom, koji se svom snagom borio protiv

nekoliko napadača. Nije smela da mu odvlači pažnju, pa je sela natravu, i duhom pojurila ka brdu. Samo su Helm, Atal i Ektal ostali živi,i bili priterani uz zapadni zid stena.Ona vide kako Helm odbija udarac i zatim uzvraća presekavši vrat

napadaču. – Sedam! – povika on. – Sada me nikako nećeš stići,ratniče!Reči su zbunile Tenu ali je primetila da se Atal osmehuje. Podigavši

se više, on ugleda kentaure u podnožju brda, i njihove strelaupućene Mesinjanima, koji su se peli uz stene, a zatim uspaničenopočeli da beže ka svojim konjima. Ali unutar kamenog kruga borbase nastavljala. Helm je imao rane na obe ruke a krv je tekla i iz ranena njegovoj desnoj butini. Atal nije zadobio nove rane, a odposekotine na čelu ostala je krivudava crvena linija. Ektal nije bioranjen ali je brzo gubio snagu. Atal je odbio još jedan divljački udarac

i ramenom udario napadača. Čovek je pao, ali se Atal okliznuo okamenje umrljano krvlju i pao zajedno s njim.Dvojica ratnika potrčaše da ga dokrajče. Ektal iskoči pred njih i ubi

jednog snažnim udarcem u stomak, ali ga mač drugoga udari povratu i on se sruši mrtav.Atal se zakotrlja i stade, pa leđa o leđa s Helmom, nastavi borbu.

Jedan se ratnik zalete ka Atalu, ali strela probi njegovo teme i on sezatetura i pade. Još strela zašišta kroz vazduh i preživeli Mesinjanipočeše da bacaju mačeve i beže. Helm se zatetura ali ga Atal uhvatiza ruku i pridrža.– Koliko? – upita ga Atal.– Devet. Ti?– Šest. Dugujem ti hiljadu zlatnika.– Zadovoljio bih se i gutljajem dobrog crnog vina i mekom, mekom

ženom.Kentaur bele grive kasom pređe preko čistine oprezno preskačući

leševe. – Poslao nas je Iskander – reče on.Atal pogleda dole u mrtvog Ektala. – Malo ste zakasnili – odgovori

turobno.SPARTAParmenion se probudio nešto pre svanuća. Soba je bila u mraku,

samo je srebrno koplje mesečine virilo kroz prozor balkona. Bio jesam i bilo mu je hladno. Seo je, protrljao kožu na ramenu i pogledompo sobi tražio ćebe ili ogrtač. Osećao je toplotu jedino od ogrlice okovrata.Iza trake od mesečine nešto se pokrenu. Parmenion skoči sa

kreveta i isuče mač iz korica.– Pokaži se! – naredio je.Avetinjski lik koji ugleda na mesečini prestravi Parmeniona. Bez

zlatnog oka, čovek bi bio Filip, kosa i brada su se sijale poputpanterove kože, pokreti su mu bili odlučni i sigurni. Ali, to nije bioFilip i Parmenion ustuknu pred duhom demonskog kralja.– Bojiš me se? To je mudro – reče čovek. – Ali ti si mi se

suprotstavio a to je budalasto. Znam sve što radiš, sve što misliš.Svi su tvoji planovi preda mnom. Zašto, dakle, istrajavaš u ovoj

besmislenoj borbi?– Šta ti tražiš ovde? – uzvrati mu Parmenion.

– Postoji dete zlatne kose. Učini da bude dovedeno meni i ja ćupoštedeti tebe i tvoj grad. On tebi nište ne znači, on čak nije saovoga sveta. On je demon i u sebi nosi seme zla koje mora bitizatrto.– Demon, kažeš? Onda bi on sigurno trebalo da bude tvoj prijatelj,

Filipose.– Ja sam čovek, Parmenione – odgovori Filipos, meko i prijateljski,

dok mu je zlatno oko sijalo bledom svetlošću. – Moja dela su samomoja. Trebalo bi da to razumeš. Ti si ratnik i dobar gene ral, pobedanada mnom bila ti je blizu. Ali i ja sam kralj ratnik, koji gradi svojecarstvo. Tako je bilo od praskozorja vremena. Veliki ljudi će uvektežiti moći. Pogledaj me! Da li vidiš demona?– Vidim čoveka koji je poklao sopstvenu decu u pokušaju da

postane bog. Vidim posednutog čoveka. Ne pokušavaj da mezavedeš, Filipose. Mene ne možeš kupiti.– Jedno dete za čitav grad? A to dete čak nije ni Spartanac! Da li si

lud ili naprosto glup?– Tvoje uvrede me ne dotiču – reče Parmenion. – I nisi u pravu. Ja

te se ne plašim. Naučio sam mnogo tokom bitke kod Mantineje.Saznao sam da si loš general, bez ikakvih znanja o strategiji.Ti se oslanjaš isključivo na svoje svevideće oko, ono ti donosi

pobedu, bez njega si ništa. Uskoro ćeš se suočiti sa spartanskomsilom. I saznaćeš šta je to poraz i smrt. Jer ja znam kako da teubijem, Filipose.– Sada znam da si lud. Ja sam neranjiv i nepobediv. Nikakvo sečivo

ili otrov poznat čoveku ne može mi nauditi. Dovedi svojih pet hiljada isvoju armiju robova i staraca. Videćemo kako će se nositi sa silomMakedonjana! I nikakva lažna boginja te neće spasti ovoga puta.Narediću da te uhvate živog, i gledaću kako ti deru kožu s leđa.Parmenion se nasmeja. – Da li to ja vidim strah, demone? Kakvog

je ukusa?Vazduh oko kralja zatitra i njegovo obličje poče da raste.Telo se

uvijalo i razvlačilo sve dok mu se oči ne pretvoriše u grimiznocrveneproreze na šarenosivom licu, a usta u ogromnu liniju bez usana,oivičenu očnjacima. Uvijeni crni ovnujski rogovi su izvirivali iz crnekose i oslanjali se na izobličenu lobanju. Zver pođe napred ali jeParmenion stajao čvrsto s ispruženim mačem.

– Strah, čoveče? – začu se jezivi glas. – Ti mene pitaš da li znamza strah? Parmenionu se usta osušiše ali mu mač nije zadrhtao.Zver zastade i nadnese se nad vitkog ratnika.– Ja sam gospodar ovoga sveta. On pripada meni. Oduvek je bio

moj, jer sve što postoji rođeno je iz Haosa. Sve. Od najmanjegsemena do najveće zvezde. Pre nego što su postojali ljudi, ja samhodao ovim svetom, dok je zemlja pod mojim nogama ključala avazduh bio vatra. Ja ću hodati njime kada bude opusteo i kada višene bude piskavih glasova ljudi na licu ovog sveta. Jer će sve biti prahi pepeo, tama i hladnoća. Ja ću biti ovde kada zvezde sagore.A ti misliš da me možeš naučiti da se plašim?– Ne tebe – priznade Parmenion. – Ali on jeste osetio strah, jer se ti

inače ne bi pojavio.– Pametan si ti, čoveče. I nemoj misliti da ja ne znam da si varalica.

Posmatrao sam te u šumi, i na moru kada je mrtvački brod potonuo.Propašćeš baš kao što je propao i tvoj dvojnik. Ne možeš pobediti.Što je još važnije, i ti to znaš.– Ono što ja znam jeste da ti se moram suprotstaviti. A ti možeš biti

poražen, jer je tvoja moć ograničena, zavisiš od ljudi koji ti služe. Onimogu umreti i ti možeš izgubiti.– Kao što rekoh, ti si pametan čovek, Parmenione. Ali si osuđen na

propast. Spartanska armija ti neće pomoći, a robovi će se raštrkati ipobeći pri prvom jurišu. Tvoji Spartanci će biti opkoljeni i uništeni.Čemu onda služi tvoj prkos?Parmenion nije odgovorio, nije mogao da odgovori, ali pogleda u

demonove oči i podiže svoj mač. Demon se smanji i nestade, ali sezaču šapat: Postaraću se da budeš živ dok gledaš kako svaki čovek,žena i dete ovoga grada bivaju ubijeni. Ti ćeš biti poslednji koji ćeumreti. Misli o tome, smrtniče, jer je to tvoja budućnost!Parmenion sede na krevet i pusti da mu mač ispadne iz ruke.

Obuzelo ga je očajanje; gušilo mu osećanja i zamagljivalo razum.Kako je mogao i da sanja da može pobediti takvo stvorenje? – Ja

sam uz tebe – začu glas u sebi.– Tena?– Da.– Da li si videla?

– Jesam, i ponosna sam zbog načina na koji si mu se odupro.Aleksandar je bezbedan. Mi smo kod kapije i ovde ima mnogostvorenja s velikim moćima. Filiposu će biti potrebna njegova armijaako bi sada želeo da zarobi Aleksandra.Spartanac oseti olakšanje. – To je, makar, dobra vest. Da li si

Brontu prenela moju poruku?– Jesam, ali ih on nije uspeo ubediti da ti priteknu u pomoć. Oni se

boje mešanja u poslove ljudi, i to s pravom. Vekovima su biliproganjani i ubijani, izdavani i varani. Sada žele samo da magijabude obnovljena. Ali Bront, Atal i Helm jašu ka tebi. Niko drugi.– To sam nekako i očekivao, ali sam razočaran. – Razmisli o ovome

za tren – posavetova ga ona. – Filipos misli da si ti kralj Parmenion.On ti ne može pročitati misli. Tako su bar tvoji planovi bezbedni.On se nasmeja. – Ja imam samo jedan plan gospo. Jedno veliko

kockanje. Ako to propadne, izgubili smo.– Samo jedan?– Nema vremena za detalje, Tena. Jedno bacanje kockica je sve

što imamo.– Onda se moraš postarati da uspe. I hoćeš. Jer ti si strateg i nada

ovoga sveta.Parmenion duboko udahnu kako bi se smirio. – Filipos možda ne

može da čita moje misli, ali će drugi znati moj plan na dan bitke.Tada će mi biti potrebna pomoć. Demonski kralj mora biti ometen.Ako sazna moju strategiju sve će zaista biti izgubljeno. Postoji li

nešto što bi ti mogla da učiniš?Za trenutak je zavladala tišina. – Razmisliću o tome – obeća

napokon ona.– Dobro je čuti te ponovo – reče joj iznenada.– Neka Izvor sveg života bude uz tebe, moj prijatelju. – Radije bih

voleo da to bude pet hiljada konjanika, gospo. Dan je bio dug, vreo ibeskrajno težak. Robovi su u svojim novim grudnim oklopima ikiltovima iznurivali oficire koji su ih obučavali. Mnoštvo ih jeotpušteno iz službe, a dosta je bilo pov ređeno tokom obuke,istegnuli su udove ili su bili puni posekotina.Parmenion se kretao među grupama koje su naporno vežbale,

podstičući i hrabreći oficire i ljude, predlažući male izmene metodaobuke, i ubeđivao oficire da budu strpljivi sa svojim regrutima.

I tako je dan polako odmicao.Tokom popodneva, Parmenion je pomagao mladićima iz kasarni da

zabarikadiraju ulice, iznoseći nameštaj iz domova, puneći džakovezemljom i kamenjem.– Hoću da džilitaši budu na svakom krovu duž Odlazeće ulice i

Avenije kraljeva – rekao je Kleanderu. – I ljude snažnih mišica da ihbacaju. Želim da stotinu lukonoša bude postavljeno na agori izabarikada.– Biće tako, gospodaru – obećao mu je.Vrativši se u palatu u sumrak, Parmenion je proveo dva sata s

Leonidom, Timasionom, Kleanderom i grupom ofi cira, slušajućinjihove izveštaje o napredovanju obuke.– Za dva dana imaćemo jezgro ljudi koji obećavaju – reče Leonida.

– Ali ne više od pet hiljada. Ostali će biti beznačajni u nekoj većojbici. Predlažem da ih ostavimo s Kleandrom u odbrani grada.– Slažem se – reče Parmenion. – Ali ljudi koji ne budu iza brani ne

smeju se osetiti beskorisnim. Podelite ih u grupe po dvadeset, svakasa sopstvenim vođom, a onda neka se vođe obrate Kleandru.U ovoj bici moral mora zauzeti mesto discipline, to moramo svi

shvatiti. Nemojte kritikovati čoveka zbog nesposobnosti u rukovanjumačem ili zbog nespretnosti. Niti ih podsećajte da spartanskaveština proističe nakon par godina vežbi. Morate istaći najbolje unjima, i uvek ih ohrabrivati. Ako ne možete da pohvalite njihovuveštinu, pohvalite njihovu hrabrost. Postupajte s njima kao s braćom.Svaki oficir koji ne može da pristane na takve metode mora biti

vraćen u svoju jedinicu. Danas sam video kako nekoliko njih viče iurla na regrute; to mora prestati.Crnobradi Timasion se nagnu napred. – Cenim to što ste rekli,

gospodaru, ali je istina da ma koliko naporno mi obučavali robove,oni neće izdržati pred falangama Makedonjana, jer su potrebnegodine treninga da ljudi odmah poslušaju uzviknutu komandu, davešto zauzmu poredak, da zamene redove. Ne možete očekivati odrobova da to nauče za nedelju ili manje.– Timasion je u pravu – reče Likon. – Armija je jaka onoliko koliko

joj je jak najslabiji deo. Mi nećemo imati konjicu, a na krilima će bitirobovi i veterani. U veterane se možemo pouzdati, ali su oni previšestari da izdrže udar, a robovi će se slomiti.

– Neću se raspravljati s vama, moji prijatelji – reče im Parmenion –ali dopustite mi da kažem ovo: govoriti o porazu ili slomu jenagoveštaj istih. Jednom kada poverujemo da smo izgubljeni, onda ijesmo izgubili. Regruti su ljudi, oni će odraditi svoj deo.Verujte mi, a ako mi ne verujete, onda se pretvarajte da verujete.Ne želim priče o porazu ili slabostima. Svi mi ovde smo ratnici, i svi

mi razumemo prirodu ratovanja. Sve što kažete jeste istina, ali onane sme biti izrečena. Odlučujuće bitke se dobijaju ili gube zbogpostupaka jednog čoveka. Jedan čovek se uspaniči i to se proširipoput kuge. Jedan čovek stoji i ostali će stajati zbog njega. Ne želimda robovi krenu odavde sa porazom u svojim srcima. Želim damarširaju kao ljudi, puni vere i nade. Želim da budu ponosni,ispunjeni saznanjem da ih njihovi spartanski gospodari veomapoštuju.Baš me briga ako to nije istina, ali to mora izgledati kao istina. A

onda, kada oni odrade svoj deo i kada pobeda bude naša, onda ćeto biti i istina.– Ti zaista iskreno veruješ da možemo pobediti? – upita Leo nida.– Ja ne verujem, ja to znam! Mi smo Spartanci. Oni nas neće

razbiti. Ne. Oni će se razbiti o nas. Njihova konjica će nas zaobići.Jahaće ka gradu, jer će znati da će ih svaki čovek iz poretka videti i

da će se bojati za život svoje žene i dece, majke i sestara. Tada ćenjihova pešadija napasti, biće brojniji od nas možda tri prema jedan.Bitka će biti dobijena ili izgubljena u narednih sat vremena. – Kako

možeš biti siguran da će nas njihova konjica zaobići? – upita Likon.– Video sam njegov metod kod Mantineje. Filipos nije konjanik, on

koristi svoju pešadiju za sve glavne udare. A želi i da grad budezauzet. On želi sve i nema strpljenja. Ali što je još bitnije on ne želida nas odbije i prinudi na povlačenje pod borbom, i da nas natera naodbranu Sparte. Želeće da nas izoluje i unušti grad iza nas.– A ako grešiš? – ubaci se Timasion. – Kako ćemo onda preživeti?Parmenion se silom osmehnu. – Ne grešim, ali ako njegova konjica

ne napadne grad, onda će Kleander sa svojim ljudima izaći iz grada ipridružiti nam se na bojištu. Još jedna stvar. Robovima se ne smejudati crveni ogrtači, samo Spartanci će morati da ih nose.– Ali zašto? – upita Kleandar. – Zar nam nije cilj da se robovi

osećaju poput Spartanaca?

– Želim da se jedinica Spartanaca ističe. Želim da ih neprijateljjasno vidi.– To će biti dan za dugo pamćenje – promrmlja Timasion. – Pet

hiljada Spartanaca protiv četrdeset hiljada varvara!– To će biti dan koji Makedonjani neće nikada zaboraviti – obeća

Parmenion.Nest je ležao budan na uskom krevetu pokrivenom slamaricom,

slušajući kako drugi vojnici hrču. Četrdeset ljudi je spavalo u tojdugačkoj sobi, četrdeset običnih spartanskih vojnika, i nijedan nijehteo da razgovara sa gorostasom. Bio je usamljen i obuzela ga jegorčina.Njegov rođeni otac je odbio da ga primi i vest o njegovoj sramoti se

pronela gradom. Prijatelji su ga zaobilazaili na ulici, okretali su lice ipravili da ga ne primećuju.Oseti da su mu usta suva i ustade iz kreveta, otapka do prazne

trpezarije i tu nasu sebi pehar vode. Hladan povetarac dotaknu mugola leđa i on zadrhta. Život je tako puno obećavao pre samo dvegodine. On je voleo Diri i bilo je planirano blistavo venčanje. Njegovotac je bio tako ponosan. Veza sa kraljevskom kućom, zet budućegkralja. Svi su znali da je Leonida naslednik prestola, a Nest je bionjegov najbliži prijatelj. O, kako je blistava bila budućnost, kakozlatna! Prigušena je bila čak njegova ogorčenost što je morao dasluži pod mešancem koji je postao prvi general Sparte.Parmenion…Sada više no ikada ranije, sama pomisao izazivala je gađenje i

lupanje srca.Taj dan je bio urezan u njegovo sećanje i nikada neće izbledeti.

Agesilaj mrtav a Leonida je trebalo da postane kralj. Pozvan da dođekod svog prijatelja u palatu Stočne cene, igrao se mogućnostimakoje su stajale pred njime. Da li će biti unapređen?Kojoj će jedinici zapovedati pod novom vlašću? A onda – saznao je

da je venčanje otkazano i da će se njegova mlada, njegova ljubav,udati za Parmeniona da bi mogao postati kralj Sparte.– Trebalo je da ga ubijem tada – ote se Nestu. Zamislio je kako

njegov mač klizi kroz Parmenionova rebra i da svetlost života gasneu njegovim očima. Udarivši rukom po dugačkom stolu, Nest nasu jošjedan pehar vode.

A šta mi je sada preostalo, zapitao se. Smrt koja će pratiti njegovusramotu. Razaranje Sparte, pokolj. Misli mu skrenuše ka Diri, i onzamisli kako je izvlače iz palate, siluju i ubijaju varvari.Prokletstvo bogova je palo na grad jer su dozvolili da mešanac

zasedne na presto!Soba je postala hladnija ali Nest na to nije obraćao pažnju. Zbog

čega bi ostao? Misao je nepozvana uskočila u njegov um iznenadivšiga svojom otvorenošću. – Kuda bih mogao poći? Krit. Imaš prijateljena ostrvu, a imaš i novaca. – Ne mogu da napustim moje prijatelje,moju porodicu. Oni su tebe napustili. Izbegavaju te na ulici.– Pogrešio sam. Potegao sam mač na kralja.Mešanca? Čoveka koji je koristio vradžbine da se dokopa trona i

ukrade ti ženu?Vradžbine? To mu nije palo na pamet ranije. Naravno, tako je.

Leonida je bio omađijan. Koji bi drugi razlog postojao da seSpartanac plemenite krvi odrekne prava na presto? Ubij ga.– Ne. Ne, ne mogu.Poput heroja iz starine, ubij čoveka koji ti je ukrao ponos. Povrati

ono što ti s pravom pripada. Diri te voli. Spasi je. Povedi je iz grada ubezbednost Krita.– U bezbednost, da! Moram je spasti. Ona me voli, ona će poći.

Tamo bismo mogli da budemo sretni. Kratko jahanje do Giteuma, aonda na brod. Da! Ubiti mešanca i povratiti ono što mi pripada! Da!Hladnoća nestade i soba postade zagušljiva i topla. Od iznenadne

promene Nest zadrhta i ustade, pa se vrati u krevet. Obukao je utišini sivi hiton i duboke sandale. A onda, uzevši svoj mač i ogrtač,izađe iz kasarne.Očeva kuća je bila mračna i tiha i on se provuče kroz prozor sobe u

prizemlju. Kretao se tiho kroz kuću dok nije došao do očeve radnesobe. Tu je u zidu, skrivena iza izrezbarene hrastove police, bilakamena niša i u njoj pet velikih kožnih kesa punih zlatnika.Uzeo je dve i napustivši kuću zaputio se ka štalama. Štalski momak

je spavao na senu pored vrata i probudio se kada Nest uđe, ali gaudarac pesnicom u lice, koji mu polomi jagodičnu kost, onesvesti, ion se sruči na zemlju. Nest stavi đem i uzde na dva najbolja konja azatim im umota kopita u krpe pre no što ih povede na mesečinomobasjanu ulicu koja je vodila ka palati Stočne cene. Na vratima su

bila samo dva čoveka, koja je on poznavao. Ostavio je konjesvezane van vidokruga, iza glavnog zida, i krupnim koracima seuputio ka njima.– Šta ti tražiš ovde? – prošišta jedan od njih. Nest ga pesnicom

raspali po bradi i baci na zemlju, a zatim se baci na drugog iuhvativši ga za vrat, divljački ga podiže od tla. Čoveku puče vrat uzglasan zvuk. Nest nije nameravao da ga ubije, pa pusti telouzmaknuvši prestravljeno.Ubij i drugog, dođe misao. Nest izvuče bodež i bez oklevanja ga

zari u grlo bespomoćnog ratnika.Otvorivši vrata, potrča zatim uz dugačke stepenice do trećeg sprata

i niz dugačak hladni hodnik do kraljičinih odaja. Vrata njene sobe subila odškrinuta i on ih pomaknu tek koliko da se provuče.Mesečina je jasno sijala kroz prozor terase i prva stvar koju je

ugledao bila je sjajnozelena haljina nemarno prebačena prekodivana.Prišavši, on je prinese licu i pomiris a. Obuze ga telesna žudnja i on

se ušunja u spavaću sobu u kojoj je ležala Diri. Stajao je na vratima izurio u mesečinom obasjano obličje. Kraljica je bila naga i ležala jena boku, skupljenih nogu i glave položene na levu ruku.Znoj izbi na Nestovim obrvama. Njena zlatna koža je na mesečini

bila bleđa od slonovače ali mekana, topla i blistava. Proguta knedlu ipriđe krevetu položivši svoj okrvavljeni mač na čaršave. Šakompređe preko njene ruke, klizeći niz kožu, pa niz struk, pa uz oblinunjenog kuka. Ona zastenja u snu i prevrnu se na leđa.Nest se osmehnu, pomisao na buduću radost projuri njegovim

umom: kuća pored mora, sluge, deca…Diri se probudi i vrisnu, pokušavajući da pobegne. Instinktivno on je

zgrabi, prsti mu se upleše u njenu kosu i povuče je nazad.– Prestani! To sam ja, Nest. Došao sam po tebe. Da te spasem!

Ona prestade da se otima i oštro ga pogleda svojim zelenim očima.– Kako to misliš da me spaseš? Da li si ti lud? Ako te pronađu ovde,umrećeš.– Nije me briga. Ubio sam već dva čoveka noćas i ubiću svako ga

ko pokuša da me zaustavi. Imam plan, Diri. Ići ćemo na Krit.Tamo imam prijatelje i tamo ćemo biti sretni. Ali se prvo moraš

obući. Imamo malo vremena. Objasniću ti sve usput.

– Ti si poludeo!– Ne! Slušaj me. Grad je osuđen na propast, ništa ga ne može

spasti. To je naša jedina šansa za sreću. Zar ne shvataš? Bićemozajedno.Spustivši pogled, ona ugleda krvavi mač. – Šta si to učinio? – Ono

što sam morao – odgovorio je i posegao rukom ka njenoj dojci.Ona se odmače. – Parmenion će te ubiti zbog ovoga – prošaputala

je.– On je sam ovde. I nikada neće doživeti dan da me porazi u borbi.

Niko neće. Ja sam najbolji.Ona se iznenada skotrlja s kreveta. On se baci k njoj ali se ona

izmače i potrča ka vratima. Dograbivši mač, on potrča za njom, ali jeona već bila u hodniku i vikala iz sve snage. – Parmenione!Parmenione!On pojuri za njom i sustigavši je na vrhu stepeništa povuče za kosu

ka sebi. – Droljo! Govorila si da me voliš, a sada si me izdala!– NIkada te nisam volela! – odgovori mu ona i izvukavši ruku udari

ga po obrazu. Odgurnuvši je od sebe, on podiže mač.– Ubiću te! – povikao je. Sagnuvši se ona pobeže ka stepenicama

preskačući po dve odjednom. Nest potrča za njom ali se saplete ipade licem napred, a mač mu ispade i zazveča. Ošamućen sepodiže i pokupi ga sa izvezenog tepiha u podnožju stepeništa.Okrenuo se tražeći Diri.– Imaš svoj mač – reče Parmenion mirno. – Upotrebi ga sada! Kralj

je stajao nag u hodniku a Diri je bila iza njega. – Umrećeš sada,mešanče! – reče mu Nest.Parmenion se osmehnu i podiže svoje sečivo. Nest potrča napred,

mača spremnog za udarac u stomak, ali se Parmenion izmače ustranu, odbi udarac i podmetnu nogu. Nest pade na pod ali se brzopodiže. – Budi oprezniji sledeći put – reče Parmenion ledenimglasom.– Bes čini čoveka neopreznim. Nest ponovo jurnu, ovaj put

zamahujući ka Parmenionovom grlu. Kralj pade na jedno koleno,mač prošišta vazduhom iznad njega a njegovo sečivo se zabi uNestove prepone. On vrisnu, Parmenion izvuče svoj mač i podiže se.Nest se zatetura unapred i sruši na kolena a krv je liptala iz

presečene arterije. Ratnik pokuša da ustane ali je sva snaga isticalaiz njega i on pade udarivši licem o hladni kameni pod hodnika.Zajedno sa krvlju oticao je i njegov bes.Šta ja radim ovde, pomislio je.On začu trk i uzvik. – Neko je pokušao da ubije kralja! Mora da je

to, pomislio je. Ja sam ovde kako bi spasao kralja od neprijatelja.Da. Osetivši olakšanje, on sklopi oči. Otac će biti tako ponosan

zbog mene, pomislio je.Parmenion se odmaknu od leša i uvede nagu Diri u svoju sobu, pa

zatvori vrata i pusti da mač padne na pod.– On je bio posednut – reče Diri prilazeći mu raširenih ruku. On je

nežno obgrli oko struka. Nijedno od njih nije čulo kako se otvarajuvrata niti je čulo Leonidu da ulazi. Spartanski ratnik je za trenutakstajao ćutke pa pročisti grlo.Parmenion se okrenu ali nije ispuštao Diri. – Šta je bilo, Leo nida?– Hteo sam da vidim da niste povređeni, gospodaru. – Oh, Leone,

bilo je grozno – reče Diri. – Trebalo je da vidiš njegove oči. Nikadanisam videla Nesta takvog.– Ubio je dva stražara – reče joj Leonida hladnim glasom. – Ali

vidim da ste dobro, gospodaru. Ostaviću vas, oboje. Bićemo spremniza pokret u zoru. Pet dana, ako se sećaš. On se pokloni i izađe izsobe.– Čudnog je raspoloženja – prošaputa Diri pribivši se uz svog

supruga. Parmenion oseti toplinu njene kože na svojim grudima.Nimalo čudno, pomislio je, Leonida je upravo video svoju sestru u

zagrljaju varalice.– Volim te – reče Diri. – Obećaj mi da ćeš se vratiti. – Kako mogu

da ti to obećam? – odgovori on oštro. – Ti samo izgovori te reči. Jane verujem da ćeš ti biti poražen. Ti si Parmenion, kralj Sparte. Ti simoj Parmenion. On se osmehnu i čvrsto je zagrli. – Jedan mudarčovek mi je jednom rekao da treba razmišljati kao da ćeš živetizauvek a da živiš kao da ti je svaki dan poslednji. Učinimo tako,gospo. Neka ova noć bude kao da je poslednja.Poveo ju je u spavaću sobu i legao pored nje, pa je privukao sebi.

Vodili su ljubav nežno, sporo, jer on nije osećao strast, već očajničkuželju da oseti njenu kožu na svojoj, da bude u njoj, da bude deo nje.Osetio je kako se približava vrhuncu ali uspori i povuče se.

– Zašto si stao? – upitala ga je, pomilovavši ga po obrazu. – Neželim da se završi. Ne sada, ne noćas, nikada. – To si rekao takotužno, dragi. Ne bi trebalo da bude tuge. Ne noćas, ne za nas.Njeni prsti skliznuše niz njegova prsa, pa preko čvrstih mišića na

stomaku do čvrstog uda i stegnu ga. On zastenja.– Da li te to boli? – upitala ga je ozbiljnim glasom, ali sa osmehom u

pogledu.– Ti si razvratnica – reče joj i obori je na leđa pa se prevrnu preko

nje. – I sad ćeš da vidiš.Skliznuvši niz krevet, on je blago gricnu za unutrašnju stranu

butine. Ona vrisnu i raširi noge kako bi ga izbegla ali on okrenuglavu. Usta mu očešaše mekane pubične dlačice, i jezik prodreunutra.Ona ponovo vrisnu, boreći se da se oslobodi, ali su je njegove ruke

čvrsto držale. A onda se iznenada opusti i poče sa stenje. Telo joj sesnažno izvi a noge napeše. Ovoga puta njeni krici nisu bili zbog bolaili besa, već zbog zadovoljstva i divljeg opuštanja koje samoorgazam može doneti. Najzad, Diri pade na krevet raširenih ruku.Parmenion se pope do nje. – Da li je lep osećaj biti razvratnica? –

upita on.– Predivan – priznade ona. – Ali obećaj da mi nikada nećeš otkriti

kako si naučio tu veštinu.– Obećavam.– Predomislila sam se. Reci mi.– Kunem se sopstvenom dušom da nikada pre to nisam radio na

ovome svetu.– To ne može biti istina.– Kunem se. Ti si prva žena u celoj Ahaji koju sam zloupotrebio na

takav način.Podigavši se na lakat ona ga pogleda u lice. A onda se nasmeja. –

Verujem ti – reče lagano – ali tu ima još nešto što mi nisi rekao.– Ti si dakle vidovnjak? – upita on silom se osmehnuvši kako bi

prikrio iznenadnu nelagodnost.– Tamis mi je rekla da imam talenat ali da on nije razvijen. Šta to

kriješ?– U ovom trenutku – odgovorio je on gledajući na svoje nago telo –

izgleda da ne krijem ništa.

– Pogledaću – najavi ona. Prevrnuvši se na kolena ona ga poljubi ustomak pa joj se glava spusti niže.– O, ne! – reče on posegnuvši ka njoj. – Ne smeš! To nije pristojno.Njen smeh odzvoni kroz sobu. – Nije pristojno? Poljubac koji je

dostojan kraljice ne sme prezrivo biti odbijen od strane kralja!On je bio spreman da se raspravlja ali samo na tren, pre no što ga

njene usne dotakoše i usta obuhvatiše. A tada njegove primedbezamreše.Kasnije, dok su sedeli na divanima ispijajući razblaženo vino,

začuše korake u hodniku ispred glavnih vrata. Diri ustade i ode uspavaću sobu a Parmenion uze mač i otvori vrata. On ugleda dvastražara i Leonidu s njima.– Šta se dešava? – upitao je Parmenion.– Filipos napreduje tokom noći. Pokušava da nas iznenadi. Upravo

su stigla dva naša izviđača. Makedonjani će biti nadomak grada dosutra u podne.– Bićemo spremni za njega – obeća Parmenion.– Da. Da li je moja sestra još uvek s tobom?– Jeste.– Mogu li da uđem?– Ne, moj prijatelju. Ova, poslednja noć, samo je naša. Razumeš li?– Izgleda. Ali ta mudrost može izgledati manje vredna sutra ujutro.– Moj je život pun kajanja, ali i da umrem sutra, ova noć neće biti

jedna od njih.– Nisam mislio na tebe – reče Leonida.Istina u rečima vojnika pogodi Parmeniona poput udarca. Da nije

vodio ljubav s Diri, ona bi ga se sećala kao hladnog kralja koji nijeosećao ništa prema njoj, pa bi njena tuga zbog njegovog nestankabila neznatna. Bilo da doživi slavu pobede ili smrt u porazu,Parmenion će nestati iz njenog života, jer je tako obećao Leonidi.Pet dana će biti kralj ili dok se bitka ne okonča. A tada će ponovo

izgubiti Diri.Leonida ugleda očaj u kraljevim očima i ispruži ruku. – Žao mi je,

prijatelju – prošaputao je. Parmenion ne reče ništa. Ušao je unutra izatvorivši vrata stajao u mraku soje sobe.– Ko je to bio? – viknu Diri. On ode do spavaće sobe i leže pokraj

nje.

– Leonida. Makedonjani će sutra biti ovde.– Ti ćeš ih pobediti – reče ona pospano. On je pomilova po kosi i

navuče čaršav preko njih oboje.U zoru je bio budan i začuo Prijasta kako ulazi u spoljnje odaje.

Ustao je tiho i izašao iz spavaće sobe, lagano zatvarajući vrata zasobom. Prijast u grudnom oklopu, šlemu i štitnicima za potkolenicenakloni se kada kralj uđe i Parmenion se osmehnu.– Izgledaš zastrašujuće – reče on.Prijast se prigušeno nasmeja. – Nekada sam bio čovek koga su se

bojali. Još je ponešto ostalo od tog čoveka, a to će Makedonjanisaznati. Reci, koji ćeš oklop nositi?– Jednostavni kiras i štitnike za zglobove. Boriću se peške. I

pronađi mi neukrašeni šlem.– Ne želiš da se ističeš u bici? – upita Prijast iznenađeno.

Parmenion zastade. Starac je bio u pravu. Ranije je uvek Parmenionbio general koji je služio kralja, satrapa ili neki grad. Ali je ovde biokralj, i ljudi su bili spremni da se bore i umiru za njega.Njihovo je pravo bilo da vide svoga gospodara u punom sjaju, i još

bitnije, to je bila Parmenionova dužnost.– Potpuno si u pravu, Prijaste – napokon reče. – Donesi mi

najsjajniji i najgizdaviji oklop koji imam.– To bi bio zlatni šlem sa belom perjanicom od konjske dlake i sa

obrazinom od slonovače. To je delo velike lepote i čvrste izrade.Sijaćeš poput sunca pa će Apolon biti ljubomoran. – Nikada nije

mudro učiniti boga ljubomornim. – Ah, Apolon je lepši od tebe. Nećezameriti ako ti je oklop blistav.U roku od sata sunce se pope iznad planina i Parmenion, nakon

susreta sa Kleandrom i većem odbrane grada, izađe kroz vratapalate i tu ga pozdraviše Leonida, Timasion, Learh i ostali oficiri.Svi se pokloniše kada on priđe i Parmenion oseti kako mu obrazi

crvene. Šlem je bio onakav kako ga je Prijast i opisao, a oklop sakovanim zlatom preko gvožđa i bronze je bleštao na suncu. Čak su ištitnici za zglobove i potkolenice bili ukrašeni slonovačom i srebrom,a beli ogrtač koji je nosio bio je protkan srebrnim nitima koje su sijaleu svetlosti zore.Vojnici ga ugledaše i izvukoše mačeve, pa počeše da udaraju

drškamo o štitove proizvodeći zaglušujuću buku. Podigavši ruku, on

im uzvrati pozdrav i prelete pogledom po zbijenim redovima koji suispunili Odlazeću ulicu. Prišao mu je Leonida široko se osmehujući.– Da li je sada vreme da nam izložiš svoje planove? – upitao ga je.Parmenion klimnu i pozva oficire k sebi. Ogrlica koju mu je dala

Tamis bila je hladna i on je govorio tiho, posmatrajući njihovureakciju. Oni su slušali u tišini a Leonida je pokušao da postavi prvopitanje.– Šta ako…?Parmenion podiže ruku. – Ne, prijatelju. Nema ako. Šta ako se

sunce pretvori u vatru? Šta ako se okeani dignu iz svojih korita?Nema vremena za takve misli. Video sam demonskog kralja na

delu i imamo samo jednu šansu za pobedu. Najvažnije je da njegovapešadija napadne Spartance, da ne dira robove. Ako ga navedemoda uradi tako, onda imamo šanse. Bez toga nemamo nikakve.Pripremite sada svoje trupe za pokret.On baci pogled na lica ljudi oko sebe. Niko od njih nije bio za do

voljan njegovom strategijom, ali i ovde u ovoj drugačijoj Grčkoj,disciplina Spartanaca je bila besprekorna. Oni salutiraše i raziđošese.Parmenion se zaputi ka čelu kolone, sa Leonidom kraj sebe. –

Molim se bogovima da si u pravu, Parmenione – prošaputa ratnik.– Nadajmo se da će te čuti – odgovori mu on.Prethodnica je izašla iz grada kada se pojaviše trojica konja nika u

galopu, dolazeći s juga. Atal i Helm su jahali jedan uz drugoga aminotaur Bront je bio odmah iza njih, čudno sedeći na svome konju.Atal zateže uzde pred Parmenionom i skoči na zemlju. – Sa juga

nam neće doći pomoć – reče mačevalac zureći u predivan oklop.– Nisam je ni očekivao. Hodaj uz mene.Bront i Helm sjahaše i pustiše konje da slobodno hodaju. Čovek i

minotaur se pridružiše kralju. – Dobro došli, prijatelji – rečeParmenion pružajući ruku prvo Brontu.– Žao mi je što moja braća neće jahati s tobom, Parmenione – reče

mu Bront – ali oni ne žele da učestvuju u onome što vide kao ratizmeđu ljudi. Možda sam mogao i da ih ubedim, ali kada sam imrekao da si ponudio novu magiju Gorgonu, to ih je još više udaljilo odtebe. Da se nisi sprijateljio s tim demonom, mogao si da sada imaš idrugu armiju.

– Bez Gorgona Aleksandar ne bi ni stigao do kapije – primetio jeParmenion. – Ali to više nije bitno. Mi smo sami a ponekad i iz togaproističe snaga. Spartanac se okrenu ka Helmu. – Pomislio sam daćeš ostati sa Iskanderom. Zar on nije ključ za tvoje sećanje?– On mi je rekao da pođem – odgovori ratnik bronzanog lica. – On

reče da se moji odgovori nalaze kod tebe.– A šta je s tobom, Atale? – upita Parmenion. – Ti ne moraš da

budeš ovde.– Izgleda da sam navikao na tvoje društvo, gospodaru. A i ne

nameravam da propustim predstojeću bitku. Demonski kralj me jeproganjao širom ovoga sveta. Sada ću ja loviti njega.Parmenion se osmehnu. – Lovićemo ga zajedno.POLJE KRVIFilipos je sedeo na bojnom pastuvu i razmišljao o svome

neprijatelju, usmerivši pogled svog zlatnog oka ka udaljenoj fi gurispartanskog kralja u gizdavom oklopu.Jedilo ga je to što je taj čovek nosio zaštitnu ogrlicu, ne zato što se

plašio njegove jadne strategije, već zbog toga što je uvek uživao ustrahu i pojačanoj uspaničenosti neprijatelja suočenog sa porazom.Prisetio se prošlog susreta sa Parmenionom, opet je osetio gnev

zbog prezrivih Spartančevih komentara o njegovoj veštini.Šta kaže jadan general! On je Filipos, najveći kralj ratnik koga će

svet ikada znati!– Nije mi potrebno oko da bih pobedio takve kao ti – glasno izreče.

Ali ipak, zašto se lišiti malih zadovoljstava, zapitao se. Koliko li suužasnuti Parmenionovi generali?On se usredsredi dublje i potraži Leonidu.– Razmišljaš li o svojoj smrti? – začu Filipos glas u svom umu i trže

se kao udaren. Bila je to veštica koja se pretvarala da je boginjaAtena. Zatvorivši svoje ljudsko oko, on potraži njeno duhovno obličje.Lebdela je u vazduhu na dvadesetak koraka od njega.– Ne možeš mi nauditi, veštice – reče joj.– Niti ću to morati – odgovorila je. – Zlo često pobeđuje samo sebe.

To će se desiti i danas.– Gubi se, ženo! Nemam ni vremena ni namere da se raspravljam

sa tobom!

– Naravno da nemaš – podsmehnu se ona. – Kralj kukavica moraprvo da pročita misli svojih neprijatelja. On nije sposoban dasamostalno planira bitku. Samo napred. Nemoj dozvoliti da ti jazasmetam. Pretpostavljam da si izgubio na muževnosti nakonpogleda na seljake i robove.Umešao se još jedan, dečji glas. – On baš ne izaziva divlje nje, zar

ne, Tena? Filipos okrete glavu i ugleda mršavog zlatoko sog dečakakojeg je lovio toliko dugo.– Pronaći ću te, dete. Nigde se ne možeš sakriti. Dečak ga pogleda

tužnim pogledom. – Mislim da ne bi trebalo – reče on tiho – ali ako toučiniš, ubiću te.Filipos se nasmeja ali mu smeh zamre kad pogleda u tužno lice

deteta. – Ništa me ne može ubiti! Čuješ li me? Ništa!– Ja mogu – prošaputao je dečak – jednim dodirom. Ali, mi te za

državamo, kukavice. Da li da zamolimo Parmeniona da skine svojuogrlicu moći? Da li će ti tako biti lakše da pobediš armiju robova?Prezir u dečakovom glasu ošinu kralja poput vatrenog biča i on

zausti da odgovori, ali su duhovi nestali. Besan, Filipos projaha dužborbenog poretka i prizva svoje generale i sveštenike. Vojnici sustajali ćutke dok je on prolazio, držeći koplja vertikalno, pogledauprtog ka neprijatelju udaljenom nekih osam stotina koraka.Kralj Makedonjana cimnu uzde i okrete konja licem ka jugu.

Neprijateljski borbeni poredak je bio onakav kakav je i očekivao:Spartanci pod bronzanim šlemovima koji su potpuno pokrivali lice i

crvenim ogrtačima držali su poziciju u dolini između dva brda, arobovi su bili podeljeni u dva krila na obroncima brda. Iza centraglavnine bili su strelci i džilitaši, iščekujući naređenja.– Koliko ih ima? – upitao je Filipos.Jedan od oficira priđe konjem do kralja. – Pet hiljada Spartanaca,

gospodaru, i otprilike isto toliko robova. Teško je videti koliko imastrelaca, možda oko hiljadu.Filipos nije morao da gleda unazad da bi znao koliko ima

Makedonjana. Odmah iza njega je bila kraljeva garda, šest hiljadaljudi koji su stajali u borbenom poretku dvadeset redova dubine itrideset štitova širine. Ogroman borbeni kvadrat odeven u crno. Onisi bili vesnici oluje, jer se pri napadu njihovi bojni poklič kotrlja poputgrmljavine a mačevi su im smrtonosniji nego Zevsove mu nje.

Sa strana su bile regularne trupe. Deset hiljada snažnih boraca,dobro opremljenih, sa uglačanim šlemovima i oklopima koji su sijalipoput srebra. Na desnom krilu je bilo pet hiljada najamnika izTesalije, Trakije i Ilirije. Ti ratnici su nosili raznobojne ogrtače, i madaim je nedostajala disciplina bili su surovi borci, žedni krvi i smrti, štoje oduševljavalo kralja Makedonjana. Iza njih, na desnom boku, bilaje konjica, uglavnom iz Korintije. Njih sedam hiljada.Dvadeset i osam hiljada prekaljenih ratnika stajalo je naspram pet

hiljada Spartanaca i gomile u žurbi opremljenih robova i staraca.– Strategija mu je jadna – podrugnu se Filipos. – Prozirna je poput

paučine. Poziva nas da napadnemo njegov centar; zato Spartanci ibrane najlakši put kroz ravnicu.– Ali ako ih udarimo sa strane, gospodaru, robovi će se razbeža ti i

pobeda će biti naša – ubaci se jedan ofi cir. – Obavezno moramonapasti Spartance.– Video si ih kod Mantineje. Napasti ih sa čela to je kao da bacate

vodu na zid. Oni su dobri vojnici i neće se razbiti lako. Ne.To je baš ono što on hoće, da izdrži udarac pešadijskog juriša i da

slomi borbeni duh Makedonjana. Kada jednom moral nestane,razlika u brojkama ne igra nikakvu ulogu.– O čemu on razmišlja gospodaru?– Ne znam i nije me briga. Naredi Korintijcima da zaobiđu

neprijatelja i udare na Spartu. Mi ćemo posmatrati šta će se desiti sanjihovim moralom kad saznaju da im je borba uzaludna. Onda naredinajamnicima i vojnicima da krenu kao da će napasti spartanskicentar. Kada budu udaljeni nekih pedeset koraka, zatrubi juriš. Nekanajamnici skrenu levo a dva odreda regularnih trupa desno. Jurniteuz padine i razbijte robove. Vojnici će onda udariti s leđa uSpartance dok će najamnici napadati s brda. U tom momentu ćunarediti gardi da krene napred i mi ćemo ih opkoliti. Ali zapamti, hoćuParmeniona živog.– Da, gospodaru. Živog.Kralj se okrenu ka svome glavnom svešteniku, ćelavom čoveku

kukastog nosa, sa duboko usađenim crnim očima. – Kakvi su znaciza danas, Farine?– Doći će do dvoboja kraljeva, gospodaru i Filipos će trijumfovati.

Neprijatelj će mrtav ležati pod njegovim nogama. – Ali ja ga želimživog!– Neće se tako zbiti, gospodaru. Susrešćeš svog neprijatelja,

sečivo o sečivo i ti ćeš ga ubiti.Farinov dar se nije dovodio u pitanje, ali kralj ipak okrete svoju

glavu na kojoj je sijalo zlatno oko.– Ti me ne bi lagao?– Ja zborim istinu, gospodaru, tako će se zbiti. More krvi, planine

leševa, ali će Filipos pobediti.– Nikada nisi pogrešio, Farine. Nijednom.– Ne grešim ni sada, gospodaru.Začuše se bojni bubnjevi Makedonjana, a zvuk se prostirao

bojištem kao otkucaj srca neke mitske zveri. Parmenion oseti strahrobova, vide kako bacaju poglede jedni na druge, kako brišu znoj izočiju i oblizuju suve usne suvim jezicima.– Vi ste hrabri ljudi – prozbori iznenada a glas mu se prostre kroz

prestravljene redove – i ja sam ponosan što stojim ovde s vama.Njemu najbliži robovi se nervozno osmehnuše. – Nemojte se brinuti

zbog buke. Umotane drške koje udaraju po zategnutoj kravljoj koži,to je sve. A oni ljudi koji se spremaju da krenu na vas samo su ljudikao i vi. Nema ničeg posebnog kod njih, oni će umreti kao što i sviljudi umiru.Zaćutao je, malo je toga još mogao reći. On nije bio Filip, niti kralj

ratnik sa neverovatnim govorničkim darom. Ksenofon je to nazvaoherojsko vođstvo, sposobnost jednog čoveka da strah pretvori uhrabrost na način na koji oružar pravi mačeve od rude. – U armijipostoji – rekao je jednom Atinjanin – jedan, nevidljivi duh, koji selako može prevesti iz kukavičluka u hrabrost, iz divljaštva udisciplinu. Pravi general ili kralj to shvata. On upoznaje prirodu togduha, zna da se on i hrani strahom vojnika i da im uliva strah.Taj duh je začetak nemira isto koliko i začetak veličanstvene borbe.Neki iz njega izvlače najbolje, drugi ga pune strašću. Ali oni za koje

taj nevidljivi duh ne postoji, propadaju.Parmenion ga je uvek podsticao pre bitke, na vežbalištu i na

manevrima, tako što je upoznavao svoje potčinjene i ispunjavao ihpoverenjem u sebe i generala. To bi dugo trajalo a u ovom novomsvetu nije imao dovoljno vremena da izvede svoju malu magiju.

Neprijatelj se pokrenuo, najamnici i redovi su marširali po taktububnjeva, spojivši štitove i napredujući preko ravnice kaspartanskom centru.– Bogovi, šta bih dao za jedan piš – reče Helm a njegov duboki

metalni glas razbi iznenadnu tišinu. Začu se nervozni smeh aopuštanje je bilo skoro opipljivo. Parmenion se osmehnu prigušeno.U tom trenutku Helm je opisao stanje poznato svakom borcu: suva

usta i naizgled puna bešika.Njegov osećaj za vreme je bio besprekoran i Parmenion baci

pogled ka začaranom ratniku pored sebe. Helm podiže pogled iosmehnu se namignuvši jednim bronzanim okom. – Hvala ti –promrmlja kralj.Parmenion pogleda znalački ka neprijatelju. Prilazilo je pet odreda,

nekih petnaest hiljada ljudi. Oblak prašine se podiže sasvim nalevom krilu i Spartanac okrete glavu i ugleda konjicu Makedonja nakako zaobilazi njihov položaj. – Darikle! – uzviknuo je i visoki mladilukonoša podiže ruku. – Raširi svoje strelce u slučaju da okrenu inapadnu nas sleđa. – Čovek otpozdravi i Parmenion ponovo okrenupažnju ka pešadiji.Do sada je išlo upravo po njegovim predviđanjima. Konjica ih je

zaobišla u širokom luku i krenula, kako se nadao, u napad na grad,dok je pešadiji ostavljen zadatak da raščisti put.Iznenada, neprijateljski se redovi razdvojiše, skrećući na desno i

levo kako bi napali krila. Bojni pokliči se podigoše u nale tu buke atutnjavu bubnjeva po suvoj ravnici uguši topot konja.Filipos je posmatrao bitku sa svoga mesta na čelu garde. S

prezirom je gledao kako spartanski robovi zauzimaju borbeniporedak, naleću jedni na druge, dok im štitovi ispadaju; on oseti kakomu uzbuđenje splašnjava. Bitke su obično bile pune divlje radosti,uskovitlanih osećanja, ali ga je ova ostavila praznim, skoro umornim.Postojali su više nego dobri izgledi da se robovi rasprsni u pobegnu

i pre no što redovi udare.Ono što će uslediti biće pokolj.Usmerivši pažnju na Spartance u crvenim ogrtačima, on vide kako

glatko prelaze iz ofanzivne formacije, čvrste falange dvesta pedesetštitova široke i dvadeset redova duboke, u otvoreniju liniju širine

petsto štitova. Njihova podignuta koplja se spustiše u savršenu linijui to zadivi kralja Makedonjana. E to su ratnici!Makedonjani počeše da trče i podeliše se na levu i desnu stranu.Filipos se osmehnu i začkilji kroz oblak prašine kako bi posmatrao

pometnju među robovima. Strele i džiliti poleteše sa spartanskihbokova i počeše da se zabadaju u Makedonjane. Mnošto pade a jošviše njih se saplete preko tela. Ali, juriš je bio nezaustavljiv.Kralja Makedonjana ponovo obuze uzbuđenje, i ruke počeše da mu

se tresu. Linija robova na desnoj strani je pukla pre no što suMakedonjani i stigli do njih.Ne, nije pukla! Menjala je poredak!Kralj isprva nije mogao da poveruje u ono što vidi. Robovi su

znalački spojili štitove u klasičnu spartansku napadnu formaciju istupali niz padinu brda. U žurbi da stignu do neprijatelja,Makedonjani su izgubili borbeni poredak koji bi odbacio tenazoviratnike.Nije bilo borbenog poretka, samo crna horda koja trči ka brdima s

obe strane. Filipos pogleda na desnu stranu. I tu su robovinapredovali u savršenoj formaciji, da dočekaju juriš.Ludost, pomislio je. Ali lagani strah poče da ga obuzima. Ovde

nešto nije bilo u redu. Ali ima li to veze? Kako robovi mogu da seodupru frontalnom napadu?Podiže se gusta, zaslepljujuća prašina. Kraljevo zlatno oko zasija

kada se on duhom vinu iznad bojišta. Prvi Makedonjani dospeše dorobova čiji ih mačevi lako posekoše; štitovi se zbiše i napravišebranu pred Makedonjanima koji su nadirali.Filipos pogleda ka glavnoj spartanskoj sili. Svi su stajali u mestu, ne

pokušavajući da priteknu u pomoć robovima na svojim bokovima.Juriš je počeo da posustaje, polje je bilo prekriveno mrtvim

Makedonjanima. Robovi nastaviše da napreduju sekući i ubadajućimačevima sa kojih je kapala krv. Makedonjani pokušaše da ponovooforme svoj poredak, ali im robovi nisu pružali prilike za to.Filipos je posmatrao pokolj, potpuno zbunjen.Budalo, začu glas u svome umu. Zar ne vidiš šta se dešava? –

Ostavi me na miru! – on uzviknu.Parmenion te je nasamario. Robovi su Spartanci. Zamenili su

šlemove i ogrtače. Napao si u razbijenoj formaciji najbolje ratnike na

svetu!– Šta da radim?Nije još sve izgubljeno. Pošalji gardu na spartanski centar. – Kako

će nam to pomoći?Spartanci će morati da obustave napad a to će dati vremena tvojim

trupama da se pregrupišu. Učini to sada ili će sve biti izgubljeno!Filipos se trže i izvuče svoj mač. – Napred! – uzviknu. I šest hiljada

elitnih ratnika, ponos Makedonjana, mrkog i hladnog pogleda, podižesvoje mačeve i štitove i krenu ka robovima koji su okruživalispartanskog kralja.SPARTAKleander je bio ljut što su dvojica mladih slugu morala da ga iznesu

na krov kuće, kada su u grad stigle vesti da je primećenaneprijateljska konjica. Izdala su ga uništena pluća i nije mogao danosi ni najjednostavniji kožni grudni oklop i šlem, bili su mu preteški.Disanje mu je postalo isprekidano kada su ga dvojica slugu iznela nakrov. Duboko škripanje pri disanju bilo je praćeno razdirućimkašljem, nekoliko kapljica krvi pade na beli okrečen kamen. Kleanderse ispravi i polako se uputi ka niskom parapetu koji je okruživaozgradu; odatle je imao pogled na Odlazeću ulicu.Sleva je bila zabarikadirana agora. Pijačne tezge su bile prevrnute i

blokirale su sve izlaze. Sa desne strane je video ravnicu i udaljenioblak prašine koji je najavljivao dolazak neprijatelja. Podigavši ruku,prizvao je slugu Dorijana, mladog Kadmejca rođenog u njegovojslužbi. Mladić uze svoj zakrivljeni ovčiji rog i podigavši ga do usta,dunu i jednolični zvuk odjeknu iznad grada. Kleander preletepogledom preko krovova na kojima su bili strelci džilitaši, kojipodigoše ruke pokazujući da su razumeli signal, a zatim ih spustiše.Kleander se od tog napora već znojio.– Lezite malo, gospodaru – prošaputao je Dorijan, uhvativši

gospodara za ruku.– Ako legnem umreću – odgovorio je Kleander, kleknuvši oseti bol u

telu, žudeći za kiseonikom, ali se potrudi da nastavi.Kralj mu je poverio odbranu grada i on će ispuniti svoju dužnost.Još jednom razmotri strategiju pitajući se da li u njoj ima nekih

nedostataka koje neprijatelj može da otkrije. Zatvorio je sve ulicesem Avenije kraljeva i njoj paralelne Odlazeće ulice. Obe su vodile

do otvorene pijace sa brojnim uličicama i raskrsnicama ali su i onebile blokirane tezgama i nameštajem iz okolnih kuća. Pomislio je i navođe odreda koje je odabrao. Zbog nekih je bio zabrinut, a u drugenije bio siguran. Ali, najbolji ratnici su otišli sa Parmenionom i nijebilo koristi od razmišljanja o onima koji su ostali.Neprijatelj se primicao brzo i Kleander je video blesak na vrhovima

njihovih kopalja i šlemova. Dve-tri hiljade konjanika je galopiralo kagradu i strah stegnu Spartančevo srce. Da li će moći da se odbraneod tolikog mnoštva?– Oče Zevse, daj mi snage – molio se on. Pogleda u Dorijana. –

Siđi dole, dečače, i budi spreman na moj znak. Pridružila su mu sejoš trojica, dvojica su nosili lukove i nekoliko tobolaca sa strelama, atreći je zauzeo poziciju pored dvadesetak džilita gvozdenih vrhova,poređanih duž parapeta krova. Džilitaš uze prvo oružje odmeravajućimu ravnotežu i težinu. – Ne pre signala – upozorio ga je Kleander imladić klimnu glavom osmehnuvši se.I ja sam nekada bio ratnik, pomislio je Kleander. Nekada sam sa

šlemom i mačem stajao uz svoga kralja, sekao njegove neprijatelje iproslavljao svoju snagu i moć. Ponovo se zgrči od kašlja kojiprotrese njegovo mršavo telo. Zasvetluca mu pred očima i on osetikako klizi na zemlju. Dorijan ga je prihvatio i uspravio. Kleanderu sevid mutio, ali se on napregnu, odgurnu mrak i usredsredi se nakonjicu u galopu. Video je da su se podelili i da je polovina zatutnjalaka Odlazećoj ulici.U dalekoj prošlosti Sparta je bila opasana velikim zidom ali je

Likurg, legendarni osnivač ratničke loze, govorio da je zid sačinjenod ljudi snažniji od zida napravljenog od kamena, pa su gradskezidine srušene. Toliki je bio spartanski ponos, tolika je bila snaganjene armije da u čitavoj istoriji Sparte, nijedan neprijatelj nije niprišao blizu niti zapretio gradu.Sve do tog dana…Kada je konjica preplavila Odlazeću ulicu, Dorijan pogleda u

Kleandra‚koji u samrtnom času odmahnu glavom. Prilazili su svebliže dok su se za njima vijorili beli ogrtači. Mnogi konjanici su biliKorintijci sa slabom zaštitom, nosili su samo koplje ili mač, osećali susnagu u brzini svojih konja i malim okruglim štitovima koji su im bilipričvršćeni na levoj podlaktici. Kleander je sačekao sve dok nisu

došli do kraja Odlazeće ulice. Kolona se izdužila ispod njegovogpoložaja.– Sada! – prošaputao je.Dug prodoran zvuk začu se iz roga i sa svakog krova poleteše džiliti

kao crna kiša smrti, koja izrešeta redove napadača. Na stotine konjapade i baci jahače na popločanu ulicu, a strelci zatim počeše dapretražuju redove pr eživelih koji nisu imali kuda da pobegnu.Beli plaštovi i tunike bili su krvavi a krici ljudi koji su umirali

odjekivahu ulicom. Kleander je ravnodušno posmatrao pokolj a kadase okrenuo, video je kako prethodnica kolone ujahuje na agoru gdeih je sačekala oluja džilita. Naoružani robovi preskočiše barikade ijurnuše na onemoćale napadače. Svlačili su ih sa konja i zarivalinaoštrene noževe i sekire u meso i kosti. Poražena konji ca se borilada pobegne ali je jedini izlaz bio put kojim su došli, a ulice su bilezakrčene mrtvim konjima i ljudima.I pokolj se nastavljao.Kleander posrnu i sede na krov. Vid mu se zamračio, video je samo

senke ljudi oko sebe. A onda sjajna figura zakorači pred njega.Činilo se da izlazi iz svetlucave magle. Kleander ustade, sav bol je

nestao, on pogleda u oči čoveka koji je svetleo pred njim.– Nisam te izneverio, gospodaru. Grad je bezbedan. – Dobro si to

učinio, rođače – reče Parmenion, kralj Sparte. Kleander pogleda usvoje krhko telo na koje je zaboravio dok je besnela bitka. Mršavo iistrošeno. Bilo je pravo zadovoljsto osloboditi se toga. A onda gauhvati očaj. Ako je kralj ovde, onda…– Da li smo izgubili, gospodaru?– Ne još. Bitka i dalje traje. Hajde, sledi me.– Uvek sam to činio, gospodaru. I uvek ću. Ali, gde mi to idemo? –

Na krvavo polje, prijatelju, jer tamo ima mnogo Spartanaca kojima ćetrebati vodič pre no što se ovaj dan okonča. POLJE KRVIUprkos pokolju koji je besneo oko njega, Parmenion se osećao

izdvojenim iz bitke, usredsredio se potpuno na odnos snaga.Makedonjani su pretrpeli težak udarac, njihovi najamnici su biliisprepadani jer ih je na stotine poginulo u boju. Neki su već počeli dabeže iz bitke. Regularne trupe su se i dalje žestoko borile uprkos

ogromnim gubicima, ali su bili primorani da uzmaknu pred ubilačkomveštinom maskiranih Spartanaca.Bitka još nije bila ni dobijena ni izgubljena, na desnoj strani su

Leonida i Timation predvodili napad u bojnoj liniji širokoj dve stotineštitova i postepeno su potiskivali neprijatelja ka sredini polja. Sa levestrane Learh je zastao s napredovanjem, zemljište iza njegovihratnika bilo je prekriveno leševima.Vetar je bojištem raznosio prašinu, Parmenion razazna

neprijateljsku rezervu, elitnu gardu Makedonjana.Krenuli su napred.Oseti ledeni strah. Uz Spartance, to su bili najdisciplinovaniji ratnici

u čitavoj Ahaji, pobednici mnogobrojnih bitaka. Dolazili su, čvrstafalanga boraca u zbijenom poretku od najmanje dvadeset redova.Različitost u strategiji juriša poneće ih duboko u redove bilo kognepokretnog neprijatelja.Parmenion nečujno opsova. Da su njegove trupe bili stvarno

Spartanci, on bi sada naredio napredovanje i presreo bi neprijate ljalicem u lice, prilagodio bi se njihovom poretku i pouzdao u snagusvojih vojnika da se odupru udaru. Ali oni nisu bili Spartanci, bili sukućni robovi, kuriri, baštovani i sluge, nisu imali ratnog iskust va. Utrenu on shvati da nema izbora. Ako budu nepomično stajali, bićerazbijeni. Spartanci ili ne, strateg je imao samo jedan izbor.Napad.Ta misao je izbrisala sve njegove strahove i sa dna njego vog bića

uzdignu se divlja žeđ za bitkom kakvu nikada ranije nije iskusio.– Napadni poredak! – povikao je.Robovi su naučili samo dve vrste manevra tokom obuke koja je

trajala dva-tri dana, a napad je bio jedan od njih. Spretno su iz širokedefanzivne linije prešli u zbijeniju napadnu jedinicu.– Bubnjari, diktirajte tempo! – povikao je kralj. – Ritam je trojka!Iza borbenog poretka deset bubnjara je počelo da meri vreme

postojanim ritmičkim udarcima.Parmenion se postavi u treći red i ljudi počeše da trče napred ka

neprijatelju. Prvi red je nosio mačeve i štitove a oni u drugom suimali duga koplja sa vrhom od gvožđa. Kada se približe neprijatelju,to oružje će spustiti a ljudi iz prvog reda će zadenuti mačeve u kanije

i usmeriti koplja ka cilju, dok će oni iz drugog reda obema rukamazgrabiti drške kopalja i zabiti ih u protivničke redove.Protiv slabo disciplinovane vojske ili trupa koje nemaju poredak

takva taktika je često odlučujuća. Ali u slučaju dobro uvežbanihtrupa, koje će štitovima odbiti koplja, borba će se pretvoriti u guranjei rvanje dve falange se sudaraju poput dva ogromna bika koji jurišajujedan na drugoga oborenih glava.– Spuštaj koplja! – urliknu Parmenion i oružje se spusti u neravnu

liniju, ali je uskovitlana prašina onemogućavala neprijatelju da jasnovidi kako su neiskusno koplja spuštena. – Bubnjari, ritam četiri!Dobovanje se ubrza kao otkucaji razjarenog srca.– Sada ćemo im pokazati – reče Prijast prilazeći kralju. Ali

Parmenion nije imao vremena da mu odgovori jer je neprijatelj bioblizu.Makedonjani nisu prilazili brzinom koju je očekivao. U stvari, kao da

su oklevali, linija im se iskrivila, na bokovima je išla napred a ucentru se udubila. Za trenutak je Parmenion bio zbunjen a onda jeshvatio. Bili su uplašeni! Garda je videla kako oni za koje su mislilida su robovi uništavaju njihove bojne redove, a sada su verovali dase nalaze pred najboljim ratnicima na svetu. Ljudi u prvoj vrsti su sedržali na odstojanju plašeći se sudara. To je dovelo do zgušnjavanjafalange Makedonjana, vrsta uz vrstu, i brisanja prostora za borbu kojimora da postoji između vrsta.– Bubnjari, ritam pet! – viknu Parmenion. Bubnjanje se ubrza i

napredovanje dobi na brzini. – Spremite koplja!Makedonjani su se jedva kretali kada ih Spartanci udariše.

Kopljonoše iz druge vrste poletoše napred, zarivajući vrhoveokovane gvožđem u neprijatelja. Gusto zbijeni Makedonjani nisumogli da ih sve odbiju i vrhovi pronađoše put između štitova.– Povucite koplja! – povika Parmenion, i unazad se povuče

okrvavljeno oružje samo da bi se ponovo zarilo napred.Linija Makedonjana se uskomeša i na stotine ratnika pade. Ali

poredak nije bio razbijen. Ponovo su se koplja zarivala ali seMakedonjani pregrupisaše i počeše da uzvraćaju udarce. Robovi uprvoj vrsti izvukoše svoje mačeve i bitka postade borba prsa u prsa.Napredovanje Spartanaca se usporilo.

U prvim redovima počeše da se pojavljuju pukotine. Helm uskoči ujednu i poseče jednog neprijateljskog ratnika preko lica. – Zbijteredove, braćo! – uzviknuo je. Njegov uzvik se prenese duž poretka isvi ga poslušaše. Robovi se prestrojiše zatvarajući rascepe iuzvraćajući udarce. Sada je zastalo svako napredovanje i dve vojskesu stajale oči u oči, štit naspram štita.Parmenion se osvrnu. Robovi su svuda držali poziciju i on oseti

ponos zbog njih, ali i dodir surove istine. Makedonjani su još uvekoklevali ali će uskoro postati svesni nedostatka veštine kod svojihprotivnika i ponovo će početi da napreduju. U tom trenutku je znaošta je njegov dvojnik osećao kod Mantineje, sladak ukus pobede bioje tako blizu.Pred njime se otvori nov prostor. Taman je hteo da osvoji prolaz kad

divovski Bront krenu u prodor sa ogromnom sekirom u rukama.Oštrica preseče kroz šlemove i oklope obarajući ratnikeMakedonjana na zemlju.Okrenuvši se, Parmenion podiže ruku. – Poslednjih šest vrsta u

otvoreni poredak! – povika. Niko se nije pomerio, ljudi su sezagledali jer je to bilo nešto što nisu uvežbavali. Parmenion progutapsovku. – Poslednjih šest vrsta, za mnom! – ponovo viknupokazujući na desno. Redovi počeše da se pomeraju. – Pregrupišise i napadni s desna!Ljudi počeše da trče prateći kralja u zlatnom oklopu koji je išao duž

linije. – Pregrupiši se u otvorenu odbrambenu formaciju – naredio je.Ovo su ljudi razumeli i brzo se postrojiše u tri reda, širine dve stotineštitova. U prvom redu Parmenion izvuče svoj mač, namesti štit ipovede ih ka boku Makedonjana. Nije bilo bubnjara da određujuritam a prašina je bila gusta. U poslednjem trenutku Makedonjani ihugledaše i pokušaše da se okrenu. Parmenion je znao da robovineće moći da se probiju ali se nadao da će iznena dni napad usporitineprijatelja jer su ratnici bili primorani da se bore i spreda i sa boka.Na levoj strani je video minotaura kako seče i obara svojom sekirom.Makedonjani su padali pred njim i Helmom, koji se borio pored Atalau prvom redu. Parmenion odbi štitom mač koji polete ka njegovomlicu i ubode neprijatelja svojim mačem ali je i njegov udarac bioblokiran. Spustivši se na koleno, Spartanac onda zari svoj mač ispodštita neprijatelja. Oštrica prođe kroz kožni kilt i preseče čoveku

prepone. Izvukavši oružje, Parmenion ustade da odbije sledećinapad. Svuda oko njega robovi su navaljivali napred. Ali su ihMakedonjani držali u mestu.A zatim, neprijateljska linija poče nezadrživo da se pomera napred.Leonida se izvuče iz prvih redova i potrča uz brdo da bi odatle

pogledao bitku. Parmenionov plan je savršeno funkcionisao mada jeneprijatelj i dalje bio u brojčanoj prednosti. Trački najamnici su serazbežali ali je Spartanac video kako se njihovi ofi ciri svom snagomtrude da prestroje preživele. Ako im se da vremena, oni će se vratitiu bitku.Nazirući kroz prašinu, Leonida je video kako Parmenion predvodi

svoje prerušene robove u napad na gardu, dok je na levom kriluLearh bio pritisnut od strane regularnih trupa Makedonjana i jedva jenapredovao. Kao u svim bitkama, prvi su pali neobučeni, slabi, sporii nesposobni. Ostali su samo pravi borci a u pitanje se nije dovodilahrabrost Makedonjana. Iznenađeni i demoralisani nakon prvogudara, postali su disciplinovani i bitka je polako počela da se okrećeu njihovu korist.Bojište je bilo puno leševa, većinom Makedonjana ili njihovih

najamnika. Spartanci su imali žrtava. Leonida iskusno pogleda svojeborbene redove. Započeo je bitku sa dvadeset i pet stotina boracapod svojom komandom; ostalo ih je nešto više od dve hiljade ufalangi širine dve stotine štitova i dubine deset redova. Naspram njihje bilo oko četiri hiljade Ilira u crvenim grudnim oklopima i rogatimšlemovima. Čvrsti, iskusni borci ali slabe discipline. Leonidin odred ihje potiskivao ali je neprijatelj bio daleko od povlačenja ili bežanja.Leonidu je razdirala neodlučnost. Robovi se ne mogu odupreti gardi,a Learhu je na levom krilu bila potrebna pomoć. Ali ako bi muLeonida poslao svoje ljude, ne bi mogao da se odupre Ilirima. Ipak,odluka je morala da se donese.A onda je ugledao kako Parmenion predvodi bočni napad na gardu.

To je bio hrabar potez ali je bez podrške bio osuđen na propast.Donevši odluku, Leonida potrča nazad u bitku.– Poslednjih pet vrsta, borbeni klin na levo! – povikao je. –

Formacija deset! Poslednjih pet vrsta njegovog odreda spretno sepomeri na levu stranu oformljujući poredak deset redova dubok i

pedeset štitova širok. Leonida je stao u centar a sa obe strane su mubili oficiri. – Kralj! – urliknuo je.Ljudi u prvom redu podigoše štitove i počeše da marširaju na levo.

Uzvikujući svoje bojne pokliče, Iliri se baciše na slabije, desno krilofalange. To je bilo ono čega se Leonida plašio. Štitovi su uvek nošenina levoj ruci i kada odred skrene na levo, desna strana falange jeotvorena za napad, jer su štitovi okrenuti na drugu stranu. Ali nijeimao izbora. Da je naredio uobičajeni poredak borbene kare, svakonapredovanje bi bilo skoro nemoguće. Ljudi su na desnoj strani imalisamo svoje mačeve da odbiju napadače, ali oni su ipak biliSpartanci, i Iliri pretrpeše teške gubitke u pokušaju da se probiju krozfalangu.Ono gore ih tek čeka, znao je Leonida, jer dok budu napredovali,

Iliri će ostati iza njih. Mogao se samo nadati da će Timasion satrupama pod svojom komandom uvideti opasnost i nareditikontranapad kako bi im štitio leđa.– Laganim trkom! – uzviknu Leonida. Nije bilo dobošara da odrede

ritam ali su Spartanci istog trena reagovali i prednji redovi skrenušejoš više na levo. Leonida pogleda nazad. Timasion je naredio svojimljudima da popune prazninu koja je ostala za Leonidom pa su Iliri kojisu ih progonili bili uhvaćeni između dva odreda.Prolaz se otvori pred borbenim klinom i Leonida vide Parmeniona i

njegove ratnike kako se bore da zadrže gardu. Ogromni minotaur iratnik metalnog lica bili su okruženi neprijateljima, ali nisu odstupalini pedlja.– Kralj! – ponovo povika Leonida.– Kralj! – začu se gromoglasni odgovor Spartanaca. Video je kako

Parmenion gleda nazad. Istog trena kralj je naredio svojim ljudimada se povuku na stranu kako bi stvorili prostor za Spartance u jurišuna levi bok garde. Neprijateljski bok se savi pod iznenadnimnapadom i Spartanci se duboko zabiše u kvadrat Makedonjana.Leonida prvi put vide demonskog kralja koji je stajao u centru svojih

trupa držeći svetleći mač u ruci. Sve se uskomešalo. Bitka nije višebila uobičajeni prizor dve paralelne linije sukobljenih strana.Oslabivši spartansko desno krilo, Leonida je sve stavio na kockupokušavajući da razbije neprijateljski centar. Ali je tu stajao demonskikralj. Neranjivi kralj.

U žaru bitke, osećajući umor u ruci kojom je držao mač, Parmenionje znao da nastupa prelomni trenutak u bici. On je to mogao osetitina isti način na koji trkač oseća približavanje nečujnog rivala izasebe. Makedonjani su se besno borili ali se u njima rađalauznemirenost. Godinama su se borili i pobeđivali a ova bitka jetrebalo da bude njihova najlakša pobeda. To očekivanje je surovouništeno a moral im se slamao.Parmenion odbi divljački udarac, preseče vrat napadaču

smrtonosnim ripostom, i čovek pade. Za trenutak je Parmenion biovan borbe, okrenuo se na levo, gde su Learh i njegovi ljudi ponovopočeli da potiskuju redovne trupe Makedonjana. Na desnom krilu upozadini Timasion je u želji da dospe do sredine polja bodrio ljude dasnažnije krenu napred na Ilire.Svuda oko kralja robovi su stajali čvrsto iako ih je mnogo izginulo, i

Parmenion oseti novu rešenost da ne izgubi bitku. Ti ljudi suzasluživali pobedu.Ali više nije bilo vremena za strategiju. Usred klanice na boj nom

polju mesta je bilo samo za snagu mišica i hrabrost duha.Makedonjani su se borili samo za osvajanje i plen, dok su se robo viborili za sopstvenu slobodu a Spartanci za svoj grad, dom i čast.Takva razlika je od značaja u trenutku kada se dve vojske bore urazbijenim formacijama, čovek protiv čoveka, na krvlju natopljenompolju.Nekakav pokret na vrhu brda, na jugoistoku, privuče Parmenionovu

pažnju. Od prašine kralj jedva razazna gigantsko telo Gorgona napadini. Za njime je išlo na stotine šumskih zveri, reptili s krljuštima istvorenja prekrivena zamršenim krznom. Dosta ih je bilo naoružanoteškim batinama od čvornovatog hrasta, ali mnogi ma nije ni trebalooružje pored kandži i očnjaka. Iznad njih su kružili žderači i naGorgonov znak obrušiše se na redove Makedonjana i zasuše ihsvojim otrovnim strelicama.Makedonjani u stražnjim redovima ugledaše čudovišta koja su se

približavala i uhvati ih panika. Pobacali su oružje i pobegli s bojišta.Drugi, hrabriji, pokušaše da spoje štitove pred novim neprijateljem.Šumska stvorenja udariše na Makedonjane užasnom silinom.

Kandže su prodirale kroz oklope i verižnjače razdirući meso i lomećikosti kao suve grančice. Ništa im se nije moglo suprotstaviti.

Gardijska odbrana se raspala.U jednom trenutku su bili vojska, a u sledećem uskomešana,

preplašena rulja koja je grozničavo pokušavala da pobegne.Gorgon je, vitlajući okovanim palicama, uskočio u njihove redove i

obarao ljude. Blede oči su mu sijale. Ratnici koji su se našli isprednjega vrisnuše i ukočoše se, a tela im se zgrčiše, smanjiše i padošena zemlju, osušena i uvela.Videvši šta se dešava među gardistima, Iliri ispred Timasionovih

trupa se okrenuše i pobegoše.Ostao je samo črvrsto zbijen kvadrat oko demonskog kralja. Filipos

je izvukao svoj mač i stajao siguran u svoju neranjivost. Gorgon seprobi kroz zid od štitova i jedna ogromna batina udari kralja poramenu, ali se odmah odbi i Filipos skoči napred zarivajući mač uGorgonove grudi. Gospodar šume se zatetura a iz rane mu pokuljacrna krv. Filipos krenu napred ali se Bront baci ka njemu i obavivelike ruke oko kraljevog tela. Kralj se borio pokušavajući da okrenesvoj mač ka novom napadaču, ali je Bront čvrsto pritisnuo kraljeveruke uz telo podižući ga sa zemlje. Filipos je vrištao ali se nije mogaoosloboditi.I poslednji otpor Makedonjana se srkšio. Ljudi su bacali svoje

mačeve i padali na kolena moleći za milost. Prvo su ih posecaliuprkos vapajima, ali se zatim začu Parmenionov glas, koji nadjačabuku bitke.– Dosta! Pustite ih da žive!Čudna, neprirodna tišina pade na bojište. Na jugu je nekada

nepobediva armija Makedonjana bežala u rasulu. A u centru supreostali Makedonjani polagali svoje oružje.Bront baci demonskog kralja na zemlju i savivši mu ruke iza leđa,

zatraži nešto čime bi ga vezao. Neki strelac mu pruži rezervnustrunu za luk. Bront mu uveza palčeve a zatim ustade gledajući kakose Filipos podiže na kolena. Helm mu priđe i stade ispred kraljagledajući pravo u njega. A onda se zatetura i zamalo pade.Atal mu priskoči i uhvati ga.– Da li ti je dobro? – upita ga Makedonac. Helm nije odgo vorio i

Atal vide da se bronzano lice ukočilo i naraslo, i ponovo postaločvrsto. Začarani ratnik podiže ruku do šlema koji više nije bio deonjegovog lica.

Ali ga ipak nije skinuo.Parmenion brzo priđe mestu na kome je ležao Gorgon, čijom je

crnom krvlju zemlja bila natopljena. Kleknuvši pored monstruma,Parmenion ga uhvati za ruku ali nije mogao da pronađe reči za titanana izdahu.Gorgon otvori oči. – Iznenađen što me vidiš? – upita kralj šume. –

Da. Ali si više nego dobrodošao, prijatelju. Mislim da si nas spasao.– Ne. Bili su već blizu sloma. Gorgon pokuša da ustane ali sveža

krv pokulja iz užasne rane na njegovim grudima. – Ne osećam noge.Da li umirem?– Da – prošaputa Parmenion.Gorgon se osmehnu. – Čudno, ne osećam bol. Hoćeš li mi obećati

da će moj narod imati svoju šansu kod kapije?– Naravno.– Tvoje prijateljstvo ima visoku cenu. Ali… Glava šumskog

gospodara pade nazad i njegovo telo poče da drhti. Koža mu na licuzatitra i zmije počeše da se povlače. Parmenion je gledao kako sepolako menja postajući u tom samrtnom trenu prelepi tamnokosičovek, kakav je Gorgon nekada u svome životu bio. Umoran i puntuge, Parmenion ustade.Bront se zatetura napred i kleknu pored svoga brata. – Zašto? –

uzviknuo je. – Zašto si to učinio? Uhvativši Gorgona za rame onpoče da drmusa telo.– On te ne može čuti – reče tiho Parmenion.Minotaur podiže pogled pun suza. – Reci mi Parmenione, zbog

čega je došao.– Zbog prijateljstva – jednostavno odgovori Spartanac. – On nije

razumeo značenje te reči.– Mislim da jeste. Zbog čega bi inače on i njegov narod rizikovali

svoje živote? Oni ovde ne mogu ništa dobiti.– Ali, moj sopstveni narod je odbio da ti pomogne. A opet, ovo

stvorenje je umrlo za tebe. Ja to ne razumem. Podigavši svojurogatu glavu, minotaur urliknu pun tuge i besa.Zaori se Filiposov smeh. – Tako je! – uzviknuo je. – Cvili, ti jadni

monstrume. Ja sam ga ubio. Oslobodi me i ja ću i tebe ubiti.Pobiću vas sve!

Bront poskoči i uze svoju sekiru. Filipos se ponovo nasmeja. Sekiraraspali kralja po licu ali koža nije bila ni zagrebana. Helm istupiprilazeći Parmenionu. – Oslobodi ga – reče ratnik. Spartanac seokrete ka Helmu, čiji glas više nije bio metalan ašlem je bio odvojen od kože.– Sećanje ti se povratilo? – upita ga Parmenion znajući odgovor. –

Jeste. Oslobodi ga. Ja ću se boriti protiv njega. – On ne može bitiubijen.– Videćemo.– Čekaj! – prošaputa Parmenion. Brzo otkopča svoju ogrlicu i

namesti je Helmu oko vrata. – Ovako neće moći da ti čita misli.Ratnik klimnu i odmače se od Spartanca izvlačeći svoj mač. Bront

pogleda u Parmeniona. – Oslobodi ga. Bront sekirom preseče veze.Filipos se zatetura a onda ispravi i okrenuvši se ugleda Helma kako

mu prilazi sa isukanim mačem.Demonski kralj se nasmeja. – Prvi koji će umreti – reče uzimajući

svoj mač s mesta na kojem je ležao nakon borbe s Brontom.– Dođi, oganizovaću ti putovanje u Had.Helm ne reče ništa i nastavi da prilazi. Filipos skoči ka njemu

usmeravajući mač prema stomaku. Helm je odbio udarac i uzvrationapravivši posekotinu na mišiću demonskog kralja. Filipos odskočinazad, užasnuto gledajući u krv koja je curila iz rane.– Ja ne mogu biti ranjen! – vrisnuo je. – Ne mogu! Helm zastade a

zatim podiže levu ruku i skide šlem s glave. Filipos ustuknu a svetlou njegovom zlatnom oku zgasnu. Ratnici iz obeju vojski suzapanjeno stajali jer se pred demonskim kraljem nalazio njegovdvojnik, samo sa okom boje opala umesto onog zlatnog.– Ko si ti? – prošaputa Filipos.– Filip Makedonski – odgovori ratnik.Demonski kralj pokuša da ga napadne ali ga je Filip lako odbio i

zario oštricu u grlo svoga neprijatelja. Krv pokulja iz Fili posovih usta.– To je – prosikta Filip – zato što si pretio mome sinu!A ovo je za mene! Mač zašišta u blistavom luku i odseče glavu

demonskog kralja. Glava odlete na levo i odskoči nekoliko puta ponabijenoj zemlji. Telo iz koga je liptala krv pade na desnu stranu.– Da li si sada dovoljno mrtav? – upita Filip.

Posle završetka bitke trebalo je dugo i naporno raditi. RazoružaniMakedonjani su sakupljeni na jedno mesto i Parmenion je pozvaonjihove oficire. Oni su, rekao im je, slobodni da se vrate kućama i datamo izaberu novog kralja. Ali su prvo morali da polože svetuzakletvu da će pomoći u obnovi uništenog grada Kadmosa.Oni su na to pristali. Zaplenjeno je neverovatno mnogo blaga koje

je Filipos prikupio. Uzeli su ga Spartanci ali je Parmenion obećao daće polovinu dati žrtvama Makedonjana, a dvadeset zlatnika svakomrobu koji se borio uz njega.Preživeli robovi i polovina spartanske vojske poslati su nazad u

grad, a Bront se složio da povede Gorgonovu pratnju do Divove kapije i da tu sačeka Parmenionov dolazak.Svoje izaslanike su poslali i Iliri i Tračani, koji su se razbežali i tražili

pregovore. Mir im je obećan pod uslovom da se ratnici odmah vratesvojim domovima. Tokom pregovora, lekari Spartanaca iMakedonjana su se kretali bojištem i pod svetlošću baklji vidali raneljudima.Do kraja dana je izbrojano više od jedanaest hiljada neprijateljskih

leševa a pobijeno je još četiri hiljade prilikom napada na Spartu.Mrtvim Makedonjanima su skinuti oklopi a njihovi preživeli saborci suiskopali nekoliko masovnih grobnica. Spartanskih 870 žrtava bićeodneto u grad, gde će biti sahranjeni uz sve počasti.Više od dve hiljade poginulih robova Spartanci su sahranili u

posebnoj grobnici a Leonida je obećao da će im podići spomenik.Ponoć je već bila prošla kada se Parmenion vratio u Filiposov šator,

gde su mu se pridružili Filip, Atal i Leonida.– Ne razumem – reče Atal kada su se njih trojica udobno smestili –

kako je demonski kralj ubijen. Rečeno je da je neranjiv.– Osim rana koje nanosi samom sebi – umorno mu je odgovorio

Parmenion. – Filip je bio, jeste Filipos, isti čovek u različitimsvetovima. Pretpostavljam da čarolija koja ga je štitila nije mogla danapravi razliku između njih dvojice.Leonida ustade. – Ostaviću vas, prijatelji – reče. – Ali mogu li prvo

da porazgovaram s vama u četiri oka, gospodaru? Parmenion klimnui izađe s mladim Spartancem iz šatora.– Mislim da znam šta hoćeš da mi kažeš – prošaputa Parmenion – i

ja nisam zaboravio svoje obećanje. Hoćeš li mi dopustiti da još

jedom odjašem do Sparte i oprostim se od Diri?Leonida odmahnu glavom. – Grešiš, prijatelju. Ja hoću da te

zamolim da ostaneš. Ima toliko posla sada. Ko bi drugi mogao dabude kralj? Timasion? On će želeti da krene u rat protiv Korintije iMesenije. On će hteti da kazni naše neprijatelje i prouzrokovaćenove mržnje. Likon je premlad i tvrdoglav. Nema nikoga drugog.– Nepravedan si prema samom sebi. Ti bi bio odličan kralj. Leonida

se osmehnu. – Ne baš, Parmenione. Ja sam ratnik, i to mi jedovoljno. Razmisli o onome što sam rekao. Potreban si nam ovde.Njih dvojica su šetali prolazeći pored baklji koje su obasjavale bojno

polje. Parmenion je stajao ćuteći i gledao ka ravnici, a onda se nanjegovo rame spusti nečija ruka.– Ima dosta istine u onome što je on rekao.Parmenion klimnu. Filip ga uhvati za ruku i njih dvojica krenuše

dalje izbegavajući logorske vatre pored kojih su spavali spartanskivojnici.– Ovo bi mogao biti dobar život za tebe, Parmenione. Ovde si

priznat kao spasitelj. Mogao bi da stvoriš imperiju.– Nemam želja za imperijom, gospodaru. A nikada nisam ni hteo da

postanem kralj. Spartanac uzdahnu. – Ovo nije moj svet.– Ti znaš koliko si mi potreban, neću preboleti tvoj odlazak. Ali

dobro porazmisli o ovome – posavetova ga Filip. – Hoću. Ali, reci mikako si postao Helm?Filip opsova a onda se nasmeja. – Dan posle tvog odlaska neki

čovek je došao kod mene govoreći da ima vesti o Aleksandru. Poštoje insistirao da me vidi nasamo, doveden je u moje odaje. Naravno,pretražen je ali nije imao nikakvo oružje kod sebe. U stvari, osimodeće imao je samo malu kožnu kesu u kojoj se nalazio kamen sazlatim žilama. Za sreću, rekao je. Ušao je u sobu i to je poslednječega se sećam. Probudio sam se na groblju. Možeš li da poveruješ uto? Kako me je prebacio ovamo, nemam pojma. Niti znam zašto meje lišio sećanja i pretvorio moje lice u metal.– Pretpostavljam da je taj čovek bio Aristotel – reče Parmenion – ne

mogu ti reći zašto te je lišio sećanja na to ko si ti ali je metalno licebila velika zaštita. Da su te prepoznali kao Filiposa, ne bi još dugobio u životu.

– Filipos – prošapta Makedonac, a ime osta da visi u vazduhu. – Dali je on zaista bio ja? Misliš li da bih ja mogao biti kao on?Rušilac, demon?– Ne, gospodaru. On je bio posednut. Gonjen nekim mračnim

duhom.– Možda je tako, ali su se njegove armije rasprostrle svetom kao

što su to u prošlosti učinile i moje. Nije lepo videti takvo divljaštvo nastrani žrtava.– Možda i jeste – usprotivi se Parmenion.Filip se zakikota. – Možda – složio se. – Kada se budemo vratili

kući razmisliću ponovo o svojim planovima. Diplomatija treba dabude ključ. Ubediću Tebance, Spartance i Atinjane da me izaberu zavođu Grka. Tek tada ću krenuti u rat na Persiju. Ja nikada neću bitiFilipos, Parmenione. Nikada.– Ja u to ni ne sumnjam, gospodaru. Nikada mi nije ni na pamet

palo da bi to mogao biti.– Prestani da me zoveš gospodaru. Ovde si ti kralj a ja sam običan

vojnik.– Stare navike teško umiru, Filipe.Makedonac pogleda u oči Parmenionu. – Neću zaboraviti šta si

učinio za mene i moga sina. Ti si dobar prijatelj, Parmenione, najboljikoga čovek može imati. Otkopčavši ogrlicu koja je štitila njegovemisli od demonskog kralja, on je ponovo stavi oko Parmenionovogvrata.Osećajući se iznenada neprijatno, Spartanac ne reče ništa, i kralj

se nasmeja i lupi ga po ramenu. – Nikada nisi znao da se snađešpred pohvalama, Spartanče. Hajde da proslavimo tvoju pobedu izajedno se napijemo.Ali kada su se vratili u šator, Atal je već spavao na divanu i nakon

samo jednog vinskog pehara ispijenog u prijatnoj tišini, Filip takođereče da je umoran i spusti se na pod da odspava.Parmenion je neko vreme ležao budan, uzburkanih misli i sećanja.

Diri, Tena, Aleksandar, Leonida. Dva sveta i izbor jednog od života.Kralj ili general. Diri ili Fedra? Ovu drugu nije voleo ali mu je onaizrodila decu i dužnost je zahtevala da se vrati.Dođavola s dužnošću, pomislio je. Zar ja nemam prava na sreću?

Ali je onda pomislio na Aleksandra i zver u detetu. Još jedan Filiposčeka da prospe svoje zlo po svetu. – Ne mogu da ostanem –prošaputao je.I obuze ga duboka tuga.DIVOVA KAPIJAAleksandar je sedeo sam na obodu malog jezera oivičenog

drvećem, posmatrajući vrh brda sa svoje leve strane. Na njemu su,osvetljeni mesečinom, bili istovetni stubovi Divove kapije, a prekonjih je bio položen mermerni kamen, potpuno prekriven zapisima, najeziku čije znakove Aleksandar nikada nije video.Tri puta je tog dana dečak dolazio do kamenja, obilazio ga i hodao

između stubova, pokušavajući da odgonetne njihovu skrivenuporuku. Stubovi su bili prekriveni ornamentima i osim neznatnihrazlika, bili su isti. Na levom stubu je bilo zrakasto sunce okruženosa osamnaest sfera, a na desnom je bilo devetnaest. Čudan reljef uosnovi svakog stuba ličio je na otisak zveri s četiri kandže a obriskrabe ili pauka ili, čak, troglavog čudovišta nalazio se nešto više.Teško je bilo reći kakva je bila namera onoga ko je to izvajao.

Aleksandar je uzeo kamen i napravio žabicu na površini jezera.Kapija je potpuno zaokupila njegove misli pa je legao na meku travutragajući za rešenjem zagonetke. Na svakom stubu su štrčala,okrenuta na unutra, dva kamena – kao prsti koji su pokazivali jedanna drugog. Prema legendi, div koji je napravio kapiju stajao jeizmeđu stubova, posegao ka kamenovima i uhvatio ih, a zatimnestao.Ali Aleksandar to nije mogao da uradi. Kada bi uhvato prvi kamen i

ispružio ruku, više od metra mu je nedostajalo do drugog kamena.Sumnja se uvukla u njega. Da li sam ja zaista Iskander? Verovao je

da će biti potrebno samo da ugleda kapiju i da će mu se odmah svenjene tajne razotkriti.– Šta da činim? – zapitao je noć.– Sve što je u tvojoj moći – začu poznati glas i Aleksandar se

okrete i ugleda Hirona kako se spušta niz obronak.– Živ si! – uzviknu Aleksandar skačući na noge i trčeći ka magu.

Hiron kleknu da ga pozdravi, pa prihvati dečaka u naručje.– Da, živ sam. Drago mi je da ponovo imam ljudski lik. – Ali ti si –

Kamiron, pao si u more za vreme oluje i ja nisam mogao da doprem

do tebe. Bojao sam se da si mrtav. – Kamiron je uspeo da sedomogne obale i odatle se, zbunjen i izgubljen, zaputio ka jugu inajzad dospeo u šumu. Tu je bilo onih koji su njega, tj. menepoznavali i ja sam imao snage da se preobrazim.Nikada više neću pasti u iskušenje menjanja oblika. – Zašto si

uopšte i rizikovao kada smo bili u blizini Gorgonovešume?Mag skrenu pogled i žalosno se osmehnu. – Nisam imao nameru

da se preobrazim. Ali sam bio uplašen, Aleksandre. Jednostavno.Makedonjani su prilazili. Parmenion je odlučio da zađe u dubinu

mesta opsednutog demonima, mesta sa najvećim zlom u Ahaji. Onzadrhta. – Zaspao sam ali sam sanjao strašne snove. Kamiron jemakar bio brži od svojih neprijatelja, ali nisam mogao dapretpostavim da će kentaur odbaciti kamen moći i ostaviti mezaroblje nog u sebi. Mislim da je na neki način on znao da je tonjegova jedina šansa da stvarno oživi.– Jadni Kamiron. Bio je tako sretan što se svakoga jutra budi sa

netaknutim sećanjem.Hiron se osmehnu i sede pored dečaka. – On ne bi mogao da

preživi, Aleksandre. Kentauri ne mogu da uzimaju hranu dok su telaspojena. On to nije znao i gotovo je bio sasvim izgladneo, kada jenapokon došao ovde. Nikada ne bi mogao tako da živi.– Nedostajaće mi – reče Aleksandar.– A meni neće – odgovori mu mag. – Ali, vratimo se tebi. Šta si

otkrio o kapiji?– Malo, skoro ništa. Rezbarije na stubovima nisu istovetne, što se

možda može smatrati ljudskom greškom, mada ja u to sumnjam.Kamenovi koji štrče su neka vrsta drški, ali kao i u mitu potreban je

div da ih obe uhvati.– Ali to je ipak tajna – reče Hiron. – Natpis na gornjoj gredi je

akadski, izveden iz prastarog atlantidskog pisma sa četrdeset i dvaznaka. Akađani su broj slova smanjili na dvadeset i devet.– Ti to možeš da pročitaš?– Naravno.– Šta piše?– Ništa što bi sada bilo od značaja. Piše kako su stubovi doneti

ovde, navode imena starijeg maga i vladajućeg kralja, u čije su ime

postavljeni, i kaže se da je kapija podignuta u čast hiljadu godišnjiceakadske imperije. To je sve.– Očekivao sam više – razočarano reče Aleksandar. Hiron se

nasmeja. – Uputstvo za upotrebu? Ne verujem da su takva uputstvabila potrebna u te dane. Kapija je uvek bila otvorena.– U čemu je onda bila njena magija?– Ne verujem da je ikada tome služila.– Šta? Ti misliš da ja ne mogu povratiti magiju u ovaj svet? – Bojim

se da ne.– Šta onda mogu da učinim?– Kapije, a bilo ih je dosta, omogućavale su putovanje između

svetova, naroda i vremena. Na dalekom istoku su ih zvali Lung mei,staze zmaja. Na zapadu su bile poznate kao Kapije snova a nahladnom surovom severu su bile nazivane Putem bogova.– Kako mi to može pomoći ako ne mogu da povratim magiju? – Ako

je konj suviše slab da bi došao do vode, šta će onda učiniti jahač?– Doneće vodu do konja – odgovori Aleksandar. – Tačno. Ti ne

možeš da dovedeš magiju u Ahaju. Moraš dati priliku šumskomnarodu da prođe kroz kapiju u svet u kome je magija još uvek jaka.– Onda moram da otvorim kapiju?– Verujem da je to tvoja sudbina.– Kako ću znati kuda da ih pošaljem?Hiron slegnu ramenima. – Na to ti ne mogu odgovoriti. Aleksandar

ustade i lagano poče da se penje uz brdo. Hiron ga je sledio i oni jošjednom, zajedno, ispitaše stubove. – Ovaj deo ovde, šta je to? –upita Aleksandar prevlačeći prstima preko zakrivljenih linija otiskazveri.– To je mapa Ahaje. Vidiš, ovde je Sparta a ovde zaliv Korintije. –

Vidim! Kraba je onda Halkidiki, ono što ti zoveš zemljom Trozupca. –Prešavši do desnog stuba on ispita drugu mapu. – Ova je ista, samoje zaliv uži. I vidi, ovde je zemlja Trozupca izmenje na, zupci suspojeni. Vrativši se do prvog stuba, on zaprepašćeno po gleda uprvu mapu. – Čekaj! Sada nema zaliva Korintije. Šta se to dešava,Hirone?– Kada ih dotakneš, one se promene – prošaputa mag. – Sada

tamo na desnoj mapi uopšte nije Ahaja. Sva su ostrva spojena sakopnom.

Dok su ih posmatrali, mape počeše da se vrte i menjaju, sve brže,vrtoglavo, kao da nevidljiva ruka povlači linije kredom preko kamena.Aleksandar priđe bliže levom stubu i dotače mali zasek u centru

donje mape. Kretanje linija istog trenutka prestade. Polako se i mapena desnom stubu usporiše i stadoše.Podbočivši se, Hiron se nagnu. – To je izgleda deo odgovora –

reče. – Na ovaj su način podešavali kapiju. Jedna mapa mora da jeovaj svet a druga je odredište. Ne verujem da je ovo vremenskakapija. Video sam takve i one su mnogo veće, u obliku kamenihkrugova. Ali ova je složenija od drugih akadskih kapija koje su služileza putovanja po carstvu. Ovo mora da je jedna od šest legendarnihkapija za druge svetove.– Gde su ostale?– Kroz jednu si već prošao: Filipos te je kroz nju dovukao ovamo.

Jedna za koju znam je na istoku, ali su njene stubove uništilapraznoverna plemena. Druge? Ne znam. Ispod mora, možda, uizgubljenoj Atlantidi. Ili ispod novog leda, na krajnjoj ivici sveta.– Kako da otvorim kapiju? – upita Aleksandar.– Ne znam – priznade Hiron i stade u sredinu između stubova,

proučavajući kamene drške. – Čuvari kapije su imali šipstrasikamenove, grumenje moći. I ja ih, takođe, imam nekoliko, ali oni susmešteni daleko odavde pa nam nisu od koristi. Ali jedna stvar jesigurna, ova kapija je bila povezana sa drugim kapijama, a ta je vezau prošlosti pokidana.Ispitivali su kapiju još jedan sat, ali je Aleksandra obuzeo umor i on

leže između stubova i zaspa. Sanjao je o Peli, o palati svoga oca i oParmenionu. San mu je bio nemiran i zastrašujuć jer je svuda okonjega lebdela mračna magla a on nije smeo da je pogleda. Visila jeoko njega, nepokretna, crna i zastrašujuća.Na kraju više nije mogao da izdrži, okrenuo se i video ogledalo

uokvireno dimom. Sopstveni odraz je zurio u njega.– Ti nisi ja – reče on.– Ti nisi ja – odgovorilo je ogledalo a odraz se nasmeja, rogovi

izbiše na slepoočnicama i uviše se unazad iznad ušiju. – Ne možešda otvoriš kapiju bez mene – reče duh Haosa. – Ti to znaš, zar ne?– Da – priznade Aleksandar.– Šta mi nudiš da ti pomognem?

– Ništa – reče dečak.– Ništa? Narod magije će te raskomadati ako ih izneveriš. – Tačno

– reče Aleksandar pribranije. – To možeš samo ti da sprečiš.– Zašto bih to učinio?– Ma hajde, ne moram da ti odgovorim na to. Gde bi ti bio bez

mene?– To me ne bi ubilo – reče mu duh. – To bi samo značilo još čekanja

dok se ne pojavi novo telo.– Ali si ti nestrpljiv – primetio je dečak.– To je tačno – priznade duh. – Ali ponovo te pitam: šta ćeš mi dati?– Nećemo se pogađati – reče Aleksandar. – Dovoljno će biti to što

ćemo se vratiti u naš svet i tamo nastavitio sa bitkama koje nasočekuju.– Bićeš moj, znaš li to – prošaputa duh. – Baš kao što je moj brat u

ovom kraljevstvu posedovao Filiposa. Ah, kakve me radosti očekuju,Aleksandre. A ti ćeš ih deliti. Ne bi trebalo da me mrziš, ja sam tu dabih ti pružio ono za čim ti srce žudi.– U ovom trenutku moja je želja da se rešim ovog mesta. – Onda

će tako i biti. Video si stubove i mape na njima. Ali pogledaj urezbarije na vrhu. To su mape sazvežđa. Moraš i njih da poravnaškao i mape kopna ispod. Kada se ponovi prvobitan raspored, kapijaće oživeti svetlošću. Razmišljaj o tome kao čovek koji stoji izmeđudva ogledala okrenuta suprotno od njega. Kako se ona okreću, doćiće u tačku u kojoj će se on savršeno refl ektovati u oba. Kada se todesi, kapije će se privući i postati jedno. Tada će se drugi svet otvoritiza ovdašnja stvorenja.– Ali, to ih može poslati u naš svet. To ne bih želeo. U njemu će

patiti isto kao što i ovde pate. U stvari, bilo bi i gore, jer ovdašnji ljudioduvek znaju za njihovo postojanje. U Grčkoj bi ih se plašili, mrzeli iubijali.– Nekada su oni postojali čak i u Grčkoj. Kako su inače nastale

vaše bajke? A što se tiče patnje, nju će osećati gde god da su –objasnio mu je duh Haosa. – To je u njihovoj prirodi jer su oninesavršeni. Stari bogovi su ih koristili, napravili, zarad sopstvenogzadovoljstva. Oni su poput starih igračaka, Aleksandre. Rat je svešto za njih postoji. Ako pobede u ratu, to će za njih biti smrt.

Međutim, mi ćemo im pomoći, brate, ti i ja. Pronaći ćemo im svet ukome će moći da ispočetka započnu rat.– Možeš li to da učiniš? – upitao ga je Aleksandar. – Mi to možemo

– odgovori duh. – Zajedno možemo učiniti sve.Nikada nemoj to da zaboraviš. A sada, da počnemo. Aleksandar se

probudio. Hiron je ležao pored njega i hrkao. Princ ustade i pogledau levi stub. – Popni se uz njega – naredio je duh Haosa.To nije bilo teško, jer su rezbarije pružale dobar oslonac za ruke i

noge. Aleksandar se popeo uz stub. Tik iznad njegove glave bila jereljefna sfera okružena manjim loptama. – Dodirni centralni kamen –reče duh. Aleksandar učini tako i kamenovi se pokrenuše kao mapenešto ranije. – Usklađuje samu sebe – reče duh. – Sada se popni nadrugi stub.Aleksandar učini tako ali nije rukom dotaknuo kamen kada mu je to

bilo rečeno. – Šta je bilo brate? – upita ga duh.– Kako mogu da ti verujem? Jer kako mogu znati da nećeš poslati

ova stvorenja u svet na kome će propasti.– Zaista bih i mogao – priznade duh. – Ali ti si Iskander, onaj

obećani. Ti ih nećeš poslati tamo.– Ne razumem te.– Tvoj dolazak je predskazan, mladi prinče. Kapija čeka na tebe.

Stubovi su usklađeni i očekuju te. Zar ne vidiš? U ovome si ti samooruđe sudbine. Poslednji čovek koji je prošao kroz kapiju namerno jeporemetio odnose. Samo tvoja ruka može učiniti da magija poteče.Ali se Aleksandar i dalje nije pomerao. – Šta bih ti još mogao reći?

– upita ga duh. – Reci mi kako da te ubedim.Princ nije odgovarao. Polako je pomerio i dotakao kamenu loptu.

Stub poče da vibrira i Aleksandar zamalo ne pade. Brzo se spusti nazemlju i odmače od kapije. Sivi kamen poče da svetli i čudan miris,kiselkast i neprijatan kao zapaljeno lišće, ispuni vazduh.Hiron se probudi i stade uz Aleksandra. – Rešio si zago netku? –

Mislim da jesam.Kamenje je sijalo jače, kao srebro na mesečini, a mape i natpise

obasjavao je plamen koji je izbijao iz pukotina u kamenu; i sfere susvetlele kao mala sunca. Padina je bila okupana svetlošću.Kapija je zatreperila pa je kroz nju bilo moguće videti ravnicu

između planina i udaljenu šumu obasjanu jarkim suncem.

Aleksandar kroči napred u nameri da prođe kroz kapiju, ali mu seHironova ruka spusti na rame. – Ne – prošaputa mag. – Još uveknije otvorena.Stvorenja magije počeše da se pomaljaju iz šume. Aleksandar se

okrenu da ih pogleda. Prilazili su polako i razrogačenih očijuposmatrali svetleći portal. Taj trenutak su sanjali vekovima, za njih jeto bilo ostvarenje svih nadanja. Raširili su se u velikom polu krugu upodnožju brda: kentauri, drijade, nimfe, visoki ljudi s krilima koja suizrastala iz njihovih ramena, žderači crne kože, reptili, minotauri.Uskomešana, ćutljiva masa polako se primicala. Sunce drugog

sveta okupalo je prizor zlatom, sijajući na licima prisutnih. Niko nijeprogovorio. Nikakav zvuk nije dopirao od stvorenja magije.Aleksandru su se usta osušila, osećao je njihovo iščekivanje,

osećao ga je kao kamen na srcu.Zatvorio je oči i potražio Tenu, koja je sedela sama u sredini šume.

Aleksandar je osetio njenu tugu, ali ju je ona skrivala kao podgvozdenom maskom.– Šta želiš od mene? – upitala ga je.– Potrebno je da otputuješ tamo – rekao joj je, a kada ga ona

posluša, potpuno usredsređen, držeći oči sklopljene posmatrao jeTenin duh kako prolazi kroz titravu kapiju. Vratila se brzo.– To je svet pun surovosti i bola – rekla mu je.Još jednom se Aleksandar pope na desni stub i dotače prstima

sfere od kamena.Kapija ponovo promeni boju. Sada je sijala poput uglačanog zlata.

Scena između stubova se promeni, postajući svetloplavi okean kojise preliva preko plaže sa belozlatnim kamenjem. – Otputuj tamo –Aleksandar reče Teni.– Nema potrebe – odgovori mu duhom. – Mogu da osetim magiju.

Čista je i puna radosti.Šuma je bila tiha dok su Parmenion, Atal i Filip jahali između

drveća. Mesec je bio visoko i njegovo srebrno svetlo je obasjavalošumu i svetlucalo na kamenju i potoku. Ali nije bilo znakova životadok je trojka zalazila dublje u šumu.Parmenion začu u sebi Tenin glas. – Nastavi na jug dok ne dođeš

do vodopada a zatim skreni na zapad.

Jahali su još skoro sat vremena dok nisu izbili na široku čistinuispunjenu magijskim stvorenjima: kentauri, drijade i fauni, kiklopi,krilate žene i muškarci. Parmenion sjaha i nakloni se kada mu jeprišla boginja bele kose. Njeno nago telo je svetlelo na mesečini aliništa na njoj nije u Spartancu pobuđivalo želju. Izgledala jeprozračno i nije izazivala požudu smrtnog čoveka.– Dobro došao, Parmenione – reče ona. – Tvoj put je bio dug i pun

opasnosti.– Ali smo ipak ovde, gospo – odgovorio je on. – Gde je dečak? –

Proučava kapiju. Ispričaj mi kako je umro moj sin. – Međuprijateljima – reče joj Parmenion.Ona klimnu glavom i osmehnu se. – Lepo je to znati. Izgleda da je u

njemu preostala neka iskra plemenitosti.– I više od toga, mislim.– Hiljadu godina nije imao prijatelja. Čime si ga ti osvojio? – Ne

znam.Boginja se odmače od njega i priđe Filipu. – Nisam očekivala da ću

razgovarati sa nekim ko ima vaš lik, gospodine. Čak i sada jedvasebe mogu da nateram da pogledam u vas.– Ja nisam Filipos.– Ja znam to. Dobro si se borio.– Nije bilo teško ubiti ga. Čitavog života je bio neranjiv i zato nije ni

naučio osnovne veštine samoodbrane.– Ti si kralj u svojoj zemlji?– Jesam.– A da li i ti svojim susedima donosiš patnju i strah? – Da –

priznade on. – To je u prirodi Grčke, gospo. Mi smo uvek u ratu. Aliuskoro ćemo biti jedan narod, i tada ćemo prestati da ubijamo jedandrugoga.– Pod tvojom vladavinom, naravno.– Naravno – složio se on.– Ništa se nije promenilo – reče gospa tužno, prilazeći Atalu. – A ti

gospodine, da li si ti nešto naučio iz posete ovom kraljevstvu?Mačevalac se nasmeja. – Malo toga što već nisam znao. – Da li je

zaista tako? Zar nisi makar sebe sagledao u drugačijem svetlu?Atal se osmehnu. – Ja znam ko sam i šta sam. Ja nemam iluzija.

– Ali suprotstavio si se demonskom kralju i nisi mu se potčinio. Zarte to ne čini ponosnim?– Ne. Bio sam vrlo blizu tome da popustim. Tu nema ponosa. –

Grešiš, Atale. Došao si ovamo sa mržnjom i ogorčenošću i ostavićešmnogo toga iza sebe kada budeš otišao. Zar nije tako? – Da –priznao je.Boginja ponovo priđe Parmenionu i uzevši ga pod ruku povede ka

drveću. – Ovde si pronašao ljubav, čoveče – reče ona. – Zar ćeš toostaviti za sobom?– Hoću, jer moram – reče joj Spartanac.– Još uvek te progoni krivica, zar ne?– Da. Moram se pobrinuti da Aleksandar preživi. Demon je još uvek

u njemu kao što je bio i u Filiposu. Biće mu potreban istinski prijatelj,neko kome je stalo, neko ko ga voli.– Zaista hoće. Ona tada zastade i okrenuvši se pogleda

Parmeniona u oči. – Ti znaš da će te on jednoga dana ubiti?– Svi ljudi umiru, a nijedna budućnost nije ispisana u kamenu. –

Nije baš tako. Nije u tvom slučaju. Aleksandar će te ubiti,Parmenione. Tako je zapisano u zv ezdama, to šapuće vetar, to je

urezano u kamenu večnosti. Ti tome ne možeš uteći.– Videćemo – reče joj on a usta mu se iznenada osušiše. – Ti si

dobar čovek – reče ona nakon nekog vremena – i nosićeš mojblagoslov sa sobom. U njemu je malo moći preostalo ali je blagoslovuvek bolji od kletve.– Zaista jeste – odgovorio je Spartanac. – Da li su sve naše

budućnosti urezane u tome večnom kamenu?– Ne. Samo tvoja i Aleksandrova. A sada je vreme da potražimo

kapiju i napustimo ovo izmučeno kraljevstvo. Dođi i poželi namzbogom.Parmenion je stajao pored Filipa usred velike, ćutljive gomile koja je

čekala ispred kapije. Visoko nad njima mesec je sijao jasno a zvezdesu blistale poput dragulja na samurovini. Ali je iza kapije sijalo suncei padinu obasjavalo zlatnom svetlošću.– Mag! – reče Filip iznenada pokazujući na Hirona. – To je

čarobnjak koji je na mene bacio čaroliju!– Ne verujem, gospodaru – reče mu Parmenion. – To je Hiron. On

je sa ovoga sveta.

– Ako budem video još dvojnika, sići ću s uma – promrmlja Filip.Aleksandar priđe stubovima i uhvativši jedan kamen koji je štrčao,

ispruži svoju ruku ka drugom kamenu. Jedan trenutak je stajao,zatim zabaci glavu a crni dim mu pokulja iz nozdrva i usta, poče dase spušta niz njegove grudi i poteče preko ruku. Dim poprimi oblikAleksandra, ali rogatog i sa žutim očima, onog iz ogledala.Držeći se za Aleksandrovu ruku, duh Haosa uhvati drugi kamen.Istog trena munja zasija između stubova. Aleksandar bi bačen

napred, na zemlju a duh Haosa odbačen u vazduh.Tamisin glas odjeknu u Parmenionovom umu. – Ogrlica! Stavi je na

dečaka!Parmenion potrča napred i kleknu kraj onesvešćenog princa.

Podigavši pogled, on vide da se obličje duha Haosa u dimu spuštaka njima. Otkopčavši ogrlicu, stavi je oko Aleksandrovog vrata.Dim prekri dečaka ali zatim dunu hladan povetarac i rasprši ga.

Aleksandar otvori oči. – Da li je kapija otvorena? – upitao je.Parmenion pogleda gore. – Da – odgovorio je. Prvi kentauri većprolazili između stubova.Aleksandar se s naporom podiže. – Ne mogu da osetim Mračnog

boga – prošaputao je.– On nije u tebi – reče mu Parmenion. – Nosiš ogrlicu velike moći.

Nikakvo zlo ne može da prodre u tvoj um dokle god je nosiš. Filip jeprišao i kleknuo pored svoga sina. – Učinio si pravu stvar, dečače –reče makedonski kralj pružajući ruke. Aleksandar zagrli svoga oca iFilip ustade držeći dečaka uz svoje grudi. Parmenion uzdahnu iustade. Stvorenja magije su lagano prolazila kroz kapiju u novi svet.Prišla mu je boginja bele kose. – Šta god da budućnost bude

donela, Parmenione, budi ponosan na ovaj dan.– Hoću, gospo.Ona se uz osmeh okrenu i prođe kroz kapiju. Na kraju su ostali

samo Hiron i Bront, te mag priđe Parmenionu i ispruži ruku.– Nažalost, propustio sam veći deo putovanja – reče – i bio sam ti

od male koristi.– Učinio si dovoljno – uveravao ga je Parmenion. – Spasao si nas

od žderača prvoga dana i kao Kamiron si odneo Aleksandra usigurnost kada smo bili u Gorgonovoj šumi. Šta ćeš sada učiniti?

– Proći ću kroz kapiju i videti kakav je taj novi svet. Ali ima mnogokapija, Parmenione, i ja osećam da ćemo se ponovo sresti.– Unapred se radujem tome.Hiron se oprosti od Aleksandra i Filipa a minotaur priđe

Parmenionu.– Neću te zaboraviti, čoveče – reče Bront.– Ni ja tebe.– Pružio si mome bratu priliku da se iskupi; mislim da ju je on

iskoristio. I to je samo po sebi dovoljno da bih ti bio večito zahvalan.Neka bogovi budu uz tebe, Parmenione.– I uz tebe – reče Paremnion i Bront prođe između stubova. Kada

je Bront prošao kroz kapiju, stubovi zatitraše još jednom i potamnešepostajući sivi kamenovi a svet iza kapije blesnu i nestade.Atal priđe Parmenionu. – Šta sada, strateže? – upita. Spartanac

slegnu ramenima osećajući se potpuno iscrpljen. Prišavši obližnjemdrvetu, on sede oslonivši se leđima o stablo.Za nekoliko kratkih dana prešao je preko pola nepoznate zemlje,

borio se u velikoj bici i spoznao, makar na kratko, kakav je životkralja.Sada je njegovo telo otupelo od umora a misli su mu bile spore i

uskomešane.Čuo je Tenine meke korake i osmehnuo se kada ona sede pored

njega. – Šta sada? – reče ponavljajući Atalovo pitanje.– Čekaćemo Aristotela – reče ona. – Da li ti se dopalo da budeš

kralj?– Da – priznao je. – Pronašao sam svoju ljubav, Diri. On uzdahnu i

suze mu zamagliše oči. Pročistivši grlo, on pogleda u stranu za tren.– Mogao si da ostaneš – prošaputa Tena.– Ne. Moja sudbina nije vezana za ovaj svet. Moram da ostanem uz

Aleksandra. Šta ćeš ti da učiniš?– Vratiću se u svoj hram. Ja sam vidar a tamo ima onih kojima su

potrebne moje veštine.– Zvučiš tužno, gospo. Ne bi trebalo da budeš – reče joj posegnuvši

za njenom rukom.– Život je pun tuge – odgovorila je – ali je ipak život. Ti si dobar

čovek. Nadam se da ćeš pronaći sreću. Ona ustade i spustivši se nizpadinu zađe u šumu.

Aristotelov glas je šaputao u njenom umu odjekujući kao da dolaziiz velike daljine. – Da li su stvorenja prošla kroz kapiju?– Da.– Sva stvorenja? Do poslednjeg?– Da, svi. Uključujući i tvoga dvojnika.– Onda mi pomozi da dospem do tebe.– Kako?– Prati moj glas. Zamisli me. Šipstrasi će učiniti ostalo. Diri oseti

trzaj svoga duha, kao da ge je neko iščupao iz njenog tela.Vrisnuvši, ona se odupre sili, ali ju je razdirala bol i ona ponovovrisnu. Iznenada, kao što je došlo tako je i prošlo, i ispred nje jepočela da se uobličava figura od magle koja je polako postajalaAristotel. Mag se zatetura i pade na kolena kopajući zgrčenimprstima po zemlji ispod sebe.– To je bilo teško putovanje – reče on. – Dobro si to uradila, Diri.– Pošalji me nazad – reče ona – i to u moje staro obličje. – Ali, zar

ne želiš da zadržiš mladost? – on je upita ustajući. – Ne – odgovorilaje Diri. – Želim da budem ono što jesam. On odmahnu glavom uneverici ali podiže ruku u kojoj je jako sijao zlatni kamen. Njena crnakosa ponovo postade seda, sa pramenovima bledocrvene boje akoža na licu joj se opusti. Oči joj se zamagliše i ona ponovo oslepe.– Kako možeš da poželiš ovo? – prošaputa Aristotel.– To sam ja – odgovorila je. – A sada me pošalji nazad. – Da li si se

oprostila?– Rekla sam sve što je trebalo biti rečeno.Aristotel podiže ruku. Zlatni kamen blesnu i meka svetlost obavi

sveštenicu. Kada je svetlost izbledela, i ona je nestala. On se popeuz brdo da mesta na kome su ga ostali čekali.– Hirone! – povika Aleksandar. – Vratio si se!– Da, jesam – odgovorio je mag. – Došao sam da te povedem kući.– Ko je sad to? – zapanjeno upita Filip.– To je, verujem, Aristotel – reče Parmenion osmehujući se. – Da li

si siguran?– Šta ti misliš, Atale?– Slažem se. Ovo je Aristotel, gospodaru.– Dobro – reče Filip. On duboko udahnu. – Ti, kurvin sine! – urliknu

on prilazeći magu.

Aristotel iznenađeno i uplašeno odskoči unazad. – To je moralo bitiučinjeno, gospodaru! – reče on.– Zašto si me lišio sećanja?– To nije lako objasniti, ali ako mi pružite priliku, ispričaću vam.– Ja bih voleo da to čujem – reče blago Parmenion. Filip prekrsti

ruke na grudima. – Hajde onda, ja baš volim dobre priče – prosiktaon s gnevom u pogledu.Aristotel sede a ostali posedaše ispred njega u polukrugu. – Ja se

zovem Aristotel – poče on.– Znamo to, proklet bio! Pređi na stvar – zagrme Filip i mag podiže

ruku tražeći tišinu.– Ispričaću vam na svoj način, gospodaru, ako vam je po volji. Ja

sam sada Aristotel ali sam nekada bio Hiron i živeo sam ovdezajedno sa magijskim narodom. Tu sam prvo upoznao Parmeniona iHelma, ratnika bez sećanja, i Atala mačevaoca. Ovde, u ovom svetu,po prvi put sam ugledao zlatno dete, Iskandera. I kao što ste videli,prošao sam kroz kapiju, zajedno sa svom decom titana. Za vas su tobili trenuci. Ali za mene je prošlo četiri veka od kada sam napustioovo kraljevstvo.– Šta se onda dogodili s tobom? – upita Parmenion. – Istraživao

sam mnoge zemlje, tokom mnogih vekova. Pronašao sam drugekapije, staze između svetova. Putovao sam daleko. Ali sam žudeoza društvom ljudi i tako sam najzad dospeo u Aziju a potom i Grčku, iponovo čuo za Parmeniona. I shvatio sam da sam napravio velikikrug tokom vremena: stigao sam u vreme pre nego što je on prešaou Ahaju. Nisam znao šta da radim.Smem li da se umešam? Da li sam se već umešao? Naravno da

jesam, jer kada je Parmenion prvi put došao u Ahaju, rekao je Hironuda ga je poslao čarobnjak iz drugoga sveta. Taj čovek je izgledaoisto kao ja, rekao mi je. I ja sam shvatio da sam uhvaćen u opasnumrežu. Morao sam da uradim tačno onako kako je bilo jer bihdrugačije možda izmenio prošlost i čak uništio sebe. To je veomačudno, prijatelji. Poslao sam Parmeniona i Atala a zatim sampotražio tebe, gospodaru. Nisam mogao znati kroz kakve ćete sveopas nosti proći, jer je moje sećanje na ovo vreme zamućenovremenom koji sam proveo kao Kamiron. Shvatate moju dilemu?

Ništa vam nisam smeo reći, jer ništa niste ni znali kad sam vas prviput sreo.Žudeo sam da krenem s vama, da vam pomognem, ali nisam

smeo.Neki zakoni su nepromenjivi. Nije moguće proći kroz kapiju u vreme

ili mesto na kome već postojiš. Čovek ne može da sretne samogasebe. Tako sam mogao jedino da čekam, nadam se i molim da će sedogađaji oblikovati na način na koji već ranije i jesu.– Za trenutak sam svatio o čemu govoriš – reče Filip. – Ali teško je

razumeti te. To je kao da pokušavaš da uloviš pastrmku golimrukama.– Razumem – reče mu Aristotel. – Za vas su ti događaji bili novi ali

za mene su oni bili deo istorije. Oni su se već desili. Morao sam dase oslonim na ono što sam znao kao Hiron. Sve što je on znao jesteda se ratnik po imenu Helm pojavio na bojištu i ubio Filiposa i da jetaj čovek bio kralj Makedonije u drugom svetu.Hiron – ja zapravo, takođe sam znao da je kralj bio lišen svoga

sećanja. Dakle, suočen sa problemom s drugog kraja vremena, jasam samo ponovio okolnosti.– Baš sam na to i mislio! – podsmehnu se Filip. – Taman kad po

činjem da shvatam, ono mi izmakne. Ali odgovori mi na ovo: čija jebila ideja prvobitno, da mi se oduzme sećanje i da me otmu?– To je zatvoreni krug, gospodaru. Prema tome, nema ni početka ni

kraja. Nikoga ne možeš okriviti.– Ne, slušaj me, ja sam kralj i uvek ima nekoga koga kralj može da

okrivi. Tako je to na ovome svetu. Došao si u moju palatu i bezonoga – ako vam je po volji, gospodaru – oteo me. Daj mi bar jedandobar razlog zašto ti ne bih skinuo glavu sa ramena.Aristotel raširi ruke i osmehnu se. – Jedini odgovor koji mogu da

smislim, gospodaru, jeste da ću te pretvoriti u guštera i zgaziti te akoto pokušaš.Filip je ćutao za trenutak a onda se okrenuo ka Parmenionu. –

Rekao bih da to zvuči kao dobar razlog.– Slažem se, gospodaru.– Sviđaš mi se – reče kralj – ali si moj dužnik. Kako ćeš to da

otplatiš?

– Kako bi ste vi želeli da to otplatim, gospodaru? – Pođi sa nama uPelu i staraj se o mome sinu.Aristotel se nasmeja. – To sam nameravao da zatražim kao poklon

– reče – i drage volje prihvatam takvu pokoru.– Dobro! A sada nas vodi kući.– Parmenion se još uvek nije oprostio od svoje kraljice – primeti

Aristotel i osmeh mu nestade. – Ona čeka u podnožju brda.Parmenion uzdahnu, uspravi se i krenu niz brdo ka šumi. Pronašao

je Diri kako sedi na oborenom stablu. Ustala je kad joj on priđe.– Otišao bi a da me ni ne vidiš, ni da mi kažeš zbogom? – Da. To je

kukavički, znam, ali sam osećao da neću moći da izgovorim ni reč.Da li si razgovarala sa Leonidom? – Sve mi je ispričao. Ja ličim nanju?On klimnu. – Na svaki način.– Dakle, nisi mene voleo – reče ona tužno.– Bila si to ti – uveravao ju je. – U početku je to bio lik, uspomena.Ali žena s kojom sam vodio ljubav bila si ti. Žena koju volim jesi ti.– Ali ipak ne možeš da ostaneš?– Ne. Moram se starati o Aleksandru. To je moja dužnost i moj

život. Da li ćeš mi oprostiti?Ona klimnu i pade mu u zagrljaj. Poljubivši ga jednom u obraz,

blago ga odgurnu od sebe. – Idi onda – reče. – Idi, i to brzo. Znamda ćeš se vratiti jednoga dana. Ja znam za tvoju tajnu, Parmenione.Znam za razlog zbog koga moraš da putuješ sa Aleksandrom. Ali

tvoja sudbina leži ovde i jednoga dana ti ćeš se vratiti. A ja ću tečekati ovde, ovakva kakvu me vidiš. Ja ću biti ovde.– Ja to ne mogu da ti obećam – reče on – mada to želim čitavim

svojim srcem.– Ni ne moraš. Prošle noći sam usnula san. Čarobnjak sive brade

mi se ukazao i rekao mi je da budem noćas na ovome mestu.Rekao je da ćeš otići, vratiti se u svoj svet. Ali je takođe rekao da će

učiniti sve što bude mogao da te vrati meni. Ja ću čekati.Parmenion ne reče ništa. Odstupivši nekoliko koraka, on se okrenu

i pođe uz brdo.Aristotel je čekao i kada Spartanac stade pored njega, mag podiže

ruku.Kapija još jedanput zatitra…

KNJIGA IVMIJECA,

337. pre n. e.Čovek zvani Aristotel sedeo je sam u praznom vrtu školske zgrade,

odsutno gledajući ka severu. Posmatrao je olujne oblake kako senadvijaju nad vrhove planine Bora. Zaduva hladan vetrić i onzadrhta, pa se čvršće umota u svoj sivi vuneni ogrtač.Pogledavši nazad, ka kući, on ugleda svoju suprugu Pitiju kako

sakuplja bilje sa malog parčeta obradivog zemljišta pokraj kuhinje.Uskoro će doći vreme da otputuje, da za sobom ostavi poslednjihčetrnaest godina, da kaže zbogom Mijeci, Makedoniji i Grčkoj.On uzdahnu. Besmrtnost je bila teret i, poput opijata iz Egipta,

stvarala je potpunu zavisnost. To što nije iščekivao smrt samo jenaglašavalo strah od umiranja. Što je duže živeo, to mu je bilodosadnije, što je više žudeo za mirom groba, to je užasnutiji postajaoi od same pomisli na to.A uspomene…Tako ih je mnogo. Tri hiljade godina ranije umalo da nije poludeo

zbog njih. Ali ga je spasao Pendarik, učeći ga kako da razboritijekoristi kamenove. Svaki njegov prošli život svodi se na samo jednureč, zapretenu u njegovom umu. Godine provedene u Makedompostale su Iskander. Pukim prizivanjem te reči, u umu bi mu sestvorile slike zlatnog deteta i svetlucave kapije i svih godina koje suim prethodile. Stigao je tamo gde se čak i reči simboli roje u njegovojglavi poput zvezda.Ima li ičega novog, pitao se.Odgovor dolete brzo, poput uboda u srce.Nema ničega novog pod suncem. Sve je uzaludno. On se osmehnu

i seti se života koji je proveo kao fi lozof. Zlatno doba. Vreme kada jebilo moguće otkrivati nove stvari i uživati u iznenađenjima.Zbog čega si tako melanholičan, upita samoga sebe. Oko klupe na

kojoj je sedeo bilo je desetak sedišta, praznih, ali do nedavnoispunjenih sinovima makedonskih velikaša, mladića ispunjenihočekivanjima i snovima. I, uvek u samom središtu, sjajno suncenjihovih života, Aleksandar.E sada si shvatio, reče sebi.

Aleksandar.Aristotel ustade i pođe ka severnoj kapiji, otvori je i zaputi se ka

podnožju planine Bermion. Vekovima je posmatrao ljude, velikeljude, mudrace, ratnike, sigurne u svojoj nadmenosti, one koji se neobaziru na prošlost. Ali je prošlost nosila sve odgovore na životnemisterije, i svaka naredna generacija bi ih negde nesvesno pohranilai zaključala, a onda za njima tragala kroz nerođene sutrašnjice.Velike sam nade polagao u tebe Aleksandre, pomislio je. Imao si

britak um, možda najbritkiji od vremena kada je filozof vladaoJerusalimom. Sigurno si bio ravan Pendariku u danima dok je vladaoAtlantidom.Ali šta je ono što tebe privlači? Mudrost? Potraga za znanjem? Ne.

Ti čuješ ratne trube, ti tražiš prokletstvo osvajanja. Mada je duhHaosa van tebe, ti si i dalje čovek, a čovek će uvek žudeti zaslavom. A drugi će te slediti. On ih zamisli, njihova mlada licaobasjana željom za budućnošću koja je bila puna obećanja:Ptolomej, Nearh, Niki, Filota, Derdas i ostali. Poput svih mladića, ioni su uživali u svojoj snazi i prezirali delo svojih očeva.Aristotel se zaustavi kraj plitkog potoka i osloni leđima o stenu koja

ga je zaklanjala od vetra. Iz neba izroni soko i sruči se kao kamen akandže mu se zariše u mladog zeca koji se u sumrak promolio izsvoje jazbine. Uhvaćena životinja se nije batrgala kada je sokoponovo uzleteo, već je mlitavo visila u sokolovom stisku.Aristotelov duh se vinu i dotače stvorenje. Bilo je mrtvo. – Prokleti

bili svi sokolovi – reče on glasno.– On ima gladna usta koja treba nahraniti – reče neki glas. Aristotel

podiže pogled i osmehnu se kada ugleda visoku fi guru kako izlazi izsenki drveća i seda pored njega. Čovek se smesti jeknuvši zbogkolena zahvaćenog artritisom, nije mogao da ga savije.– I mislio sam da ću te pronaći ovde – reče Parmenion, skidajući

šlem i provlačeći ruku kroz znojavu sedu kosu. – Filip želi da dođešu Pelu na venčanje.Aristotel odmahnu glavom. – Neću biti tamo, Parmenione. – Filip

neće biti zadovoljan.– Njegova ljutnja je za mene beznačajna. Ja ću hodati zmajskom

stazom ka drugim svetovima.– A Pitija?

– Ostaviću joj novca. Ona neće oplakivati moj odlazak; grejala mi jekrevet ali među nama je bilo malo ljubavi. On se zagleda uParmenionovo lice i vide duboke brazde i oštre crte, kao i smeđefleke ispod sjajnoplavih očiju. – Izgledaš mi umorno, prijatelju.Parmenion uzdahnu. – Šezdeset i tri mi je godine. Ne čudim se što

sam umoran nakon dugotrajnog pohoda.– Sada ćeš se barem odmoriti. Od kada je Filip slomio Atinjane i

Tebance kod Heroneje, on je po svemu, sem po imenu, postaogospodar Grčke. Gde su sada njegovi neprijatelji?– Svuda – odgovori Parmenion kiselo se osmehnuvši. – Prihvatam

to – reče Aristotel ponovo se osmehujući – ali, mislio sam naneprijatelje koji mu mogu naškoditi? Nema nijedne armije koju bimorao da pobedi. Njegova se vladavina prostire od Trakije do Epira iod Peonije do Tesalije. Svi mu odaju poštovanje, čak i Atinjani. Čuosam da su mu podigli spomenik nakon Hero neje.Neverovatno!– Ne baš. Atinjani su očekivali da ćemo krenuti na njihov grad i

opljačkati ga. Umesto toga, Filip im je vratio poginule uz sve vojnepočasti i zatražio mirovne pregovore. Njihovo olakšanje je biloogromno.– Zbog čega ih je poštedeo? Atina mu je bila trn u oku godinama.Parmenion slegnu ramenima. – Filip na umu uvek ima dela svoga

dvojnika u Makedoni. Odlučio je da nikada ne ponovi takva zlodela.Ali on takođe ima i jedan veći san na umu: on želi da proširi svojecarstvo na istok.– Gde je zamislio da ide? On se ne može meriti sa moćnom

Persijom.– Nema izbora. Makedonija sada ima ogromnu vojsku: konji ca,

opsadne sprave, najamnici. Sve treba nahraniti i platiti. Kuda bidrugde i mogao? Veliki kralj vlada stotinama naroda, i svi su bogati.– Eto ti odgovora – reče čarobnjak. – Stotinu naroda i svi imaju

vojsku. Veliki kralj vam se može suprotstaviti sa milion ljudi.– Znam – reče Parmenion umorno.Aristotel ustade i pruži ruku da pomogne Parmenionu. Spartančevo

koleno bolno puknu i on ispruži nogu. – Bolje mu je od kada manjejašem – reče on.– Hajdemo kući. Popićemo nešto za oproštaj.

Do duboko u noć njih dvojica su sedela, razgovarajući u malomandronu u stražnjem delu školske zgrade. Ugalj je tinjao u gorionikuu sredini sobe a nekoliko svetiljki je bilo na zidovima.U sobi je bilo toplo a noćni vetar je drmusao zastore na prozoru. –

Da li si zadovoljan? – iznenada upita Aristotel. Parmenion seosmehnu ali nije odgovorio. – Da li žališ što nisi ostao u Ahaji? –Naravno. Ali je glupo razbijati glavu zbog grešaka u prošlosti.Aristotel klimnu glavom. – Mudro zboriš. Kako je Filota? Parmenionse smrknu. – Isto. Retko i razgovaramo ovih dana. Njegovanadmenost je beskrajna ali ipak se ulaguje Aleksandru poput kućnogroba. Ja se trudim da ne dozvolim sebi da se naljutim.Nije la ko sinu generala, on oseća da se mora pokazati boljim od

svoga oca.– On gaji velike ambicije – reče tiho Aristotel.– Majka ga kljuka mislima o slavi još od rođenja. Odavno sam

morao tome stati na put.– Njegova ambicija može jednoga dana doprineti tvome padu –

upozorio ga je Aristotel. – On sanja da postane kralj.– To se nikada neće desiti. On nema ni pameti ni snage. – Znam.

Podučavao sam ga trinaest godina. Mada će biti sposobanzapovednik. Mogao bi, ipak, i da se istakne. – Bio je dobar u pohoduna Tribale, ali je sva slava pripalaAleksandru. Filota mora da je to teško podneo.– Nije bio jedini.Parmenion odmahnu glavom. – Ne veruj svemu što čuješ. Filip nije

ljubomoran na svoga sina. On ga voli i ponosan je na njegoveuspehe. Baš kao i ja.– Kažu da je Filipova nova mlada već trudna i da će mu roditi sina.

To će Aleksandru teško pasti.– Zašto? – upita Parmenion. – Aleksandru je osamnaest i naslednik

je prestola. To ništa ne može izmeniti.– Ma hajde, strateže, ne daj da te zaslepi odanost. Upotrebi mozak.

On se oženio Kleopatrom, makedonskom plemkinjom. Sve ostalenjegove žene su strankinje. Ona je pod Atalovim starateljstvom.Zar ne misliš da će mnogi od makedonskih plemića videti to dete

kao prvog, istinskog, naslednika? Ti si sam mešane krvi.

Aleksandrova majka je iz Epira, tako da je i on mešanac. – Neželim da pričam o tome! – prasnu Parmenion. Aristotel uzdahnu izavali se na divan. – Onda i nećemo. Dovršićemo vino i oprostiti se.Još se zora nije zarudela a Aristotel, odeven za put, u dugačkoj

tunici i teškom ogrtaču, tiho uđe u sobu u kojoj je spavao Parmenion.Spartanac je bio u dubokom snu i čarobnjak priđe njegovom

krevetu. Iz kese na svome kuku on izvadi mali zlatni kamen i prisloniga uz Parmenionovo desno koleno. Spartanac zaječa i promeškoljise ali se nije probudio. Moć kamena poteče kroz usnulog čoveka i posedela kosa malo potamne a brazde na licu postadoše nešto pliće.– Jedan poklon, prijatelju – prošapta Aristotel – ali ne i poslednji.Jednoga dana ću se vratiti.On se odmače od vrata i izađe iz kuće, uputivši se ka potoku u

podnožju brda i plitkoj pećini, delimično skrivenoj gustim žbunjem.Sunce se prikaza u svoj svojoj slavi i Aristotel zastade da se napoji

lepotom kad svetlo obasja zeleni krajolik.Zašto odlaziš sada, zapita samoga sebe. Odgovor mu se javi, oštar

i gorak. Dani krvi se primiču i Mračni bog se vraća. Osetio je njegovoprisustvo, lebdeo je nad zemljom poput nevidljive magle, uvlačio usrca ljudi, ispunjavao im misli i šaputao im u uho.Zar je Parmenion mislio da će ogrlica zadugo štititi dečaka? Bila je

običan metal, začarana kamenom moći, šipstrasijem.Može se skloniti, otkinuti s vrata jednim potezom. A onda? Mračni

bog bi se mogao vratiti.Vratiće se, ispravio je sebe. Ništa ga ne može sprečiti. Ja bežim,

shvatio je, skrivam se od velike bitke koja će doći.– Želim da živim – reče glasno. – Ja sam svoje uradio. Bolje je biti

živ pas nego mrtav lav. Ali nije bio sasvim ubeđen.Poslednji put pogleda po makedonskom krajoliku i zakorači u

pećinu.I nikada više nije bio viđen u Grčkoj.PELA,

leto 337. pre n. e.Aleksandar je, udobno zavaljen, povremeno doticao usnama svoj

vinski pehar, po malo otpijajući dok je slušao svoje drugove kakorazgovaraju o predstojećem pohodu na Persiju. Kao i uvek, Filota jeimao najviše da kaže. Aleksandar je s prezirom razmišljao o tome

kako sin može toliko da liči na svoga oca ali da ima tako malotalenata. Filota je bio visok i vitak, dobar trkač i dobar konjički ofi cir,ali je njegovo shvatanje strategije u najboljem slučaju bilo tanko. Alipoput mnogih ljudi ograničenih sposobnosti, umeo je da naknadnopametuje, i uvek je uviđao gde su drugi pogrešili.– A kod Heroneje – Filo se obraćao drugima – moj otac nije smeo

da dozvoli da levo krilo zaokrene toliko široko. Da nije biloAleksandrovog juriša, Filip bi bio ubijen.Aleksandar se osmehnu ali ništa ne reče. Nije bilo ničeg lošeg u

tome da ga njegovi drugovi vide kao mladog boga rata, ali istina, kaoi uvek, nije bila tako prosta.– Svi ćemo biti kraljevi – izjavi Ptolomej. – Ja ću imati zlatni presto i

hiljadu konkubina.– Ti ne bi znao šta da radiš s njima – reče Nearh smejuljeći se.

Aleksandar se nasmeja zajedno sa ostalima zbog Ptolomejevenelagode. Ptolomej je bio najmlađi i njegova dobra narav je bilačuvena.– Biće mi ogromno zadovoljstvo da to otkrijem – dobaci Ptolomej

cereći se od uha do uha.– Ako svi vi budete kraljevi – reče Aleksandar – šta će meni ostati?– Ti ćeš biti kralj nad kraljevima, prirodno – reče mu Ptolomej. – Ti

ćeš vladati svetom a mi ćemo biti tvoji satrapi. – I pobićemo sve tvojeneprijatelje – dodade Filota. – Zanimljiva pomisao. A šta će se desitiako ja više ne budem imao neprijatelja?– Veliki ljudi uvek imaju neprijatelje – reče Ptolomej. – Koja je svrha

da budeš veliki, ako to nije tako? Kako bi dosadno onda bilo!– Ja mislim – reče Nearh – da si ti već stvorio sebi gomilu

neprijatelja.– Da. Počevši s tobom, ti seljački tikvane!Nearh prasnu u smeh, sladak i zarazan. – Ja? Da li je to pametno?Zar više ne želiš da o tebi lepo pričam pred mojom sestrom? –

Dobro rečeno – reče Ptolomej trljajući bradu. – Imaš pravo. Nijezgodno vreme da mi budeš neprijatelj. Onda to mora bitiFilo; dakle, on će biti moj prvi neprijatelj.– Dosta s time – ubaci se Aleksandar. – Svi ste pripiti. Idite kućama!

Ja nameravam da budem na konju u zoru. Govori se da lavicanapada stoku i stada koza u malom selu severno od grada.

Trebalo bi da to bude dobar lov.– Ubiću zver golim rukama – reče Nearh ustajući i napinjući svoje

mišiće. Poput svog oca, Teoparla, imao je ogromna, široka ramena igrudi kao bačva.– Ako ti to ne uspe, mogao bi da probaš da duneš u nju – primetio

je Ptolomej.– Tako ćeš korisno upotrebiti sav taj luk.Nearh skoči ka vitkom mladiću ali se saplete i pade na stočić krcat

zaslađenim mesom. Podiže se zatim i pojuri za mladićem ukraljevski vrt, a Filota se okrete ka Aleksandru i nakloni se.– Do sutra, gospodaru – reče on tiho.– Nije pristojno da me zoveš tako. Ja nisam kralj – reče Aleksandar

blagim tonom.– Još uvek – reče Parmenionov najstariji sin, klanjajući se još

jednom pre nego što će napustiti sobu.Na kraju je samo Krater ostao. Stariji od ostalih, imao je skoro

dvadeset, bio je tih i povučen, ali mu je izgleda bilo prijatno prirazuzdanim okupljanima njegovih drugova.– Nešto te muči ? – upita ga Aleksandar.– Članak ti je još naduven posle pada i dosta hramlješ. Da li je ovo

pravo vreme za lov na lavove?Aleksandar potapša višeg čoveka po ramenu. – Biće mi bolje do

jutra, a dobro ću ga zategnuti. Ali to nije razlog zbog koga si želeo dame vidiš.Krater slegnu ramenima i osmehnu se. – Ne. Nelagodno mi je, moj

gospodaru. Puno se na dvoru priča o kraljevom venčanju i o detetukoje Kleopatra nosi.Osmeh nestade sa Aleksandrovog lica. – To ne bi trebalo da te

brine. Mene to ne brine. Moj otac ima već šest žena.– Nijednu kao ovu.– Ne govori dalje, Kratere – upozori ga princ. – Ima nekih stvari

koje je bolje prećutati.– Vrlo dobro. Kao i uvek, ja ću te poslušati. Ali znaj ovo: ako ti

budem potreban, biću uz tebe.– Svi kraljevski paževi polažu zakletvu da će služiti kralju. Kralj je

Filip – istače Aleksandar.– Možda je to tako. Ali ja služim Aleksandru.

Princ se približi prijatelju i zagleda se u njegove duboko usađenetamne oči.– Takvi komentari prinčeve vode u smrt. Da li me razumeš? Ja

nikada neću povesti pobunu protiv Filipa. Nikada! Da sam ga želeomrtvog, dopustio bih da pogine kod Heroneje, kada je konj ubijenispod njega. A sada dosta s time. Nemamo se čega bojati, Kratere.Ničega.Drug mu se pokloni i izađe zatvarajući vrata za sobom. Aleksandar

ode do sredine sobe i podigavši pehar, srknu vino, lagano, kao iuvek, jer mu alkohol nije prijao.– Trebao bi da ga slušaš, sine – reče Olimpija ulazeći u sobu iz

senki spoljašnjeg hodnika.– Za uobičajenu pristojnost se smatra, majko, da oglasiš svoje

prisustvo.– Da li si ljut na mene?On odmahnu glavom i osmehnu se. Približivši se, Olimpija ga

poljubi u obraz. Njena crvena kosa je bila posuta srebrom ali joj jelice i dalje bilo mladoliko a telo vitko. – Zašto svi vide opasnost međusenkama? – upita Aleksandar. – To je samo venčanje.– Ona je pod Atalovim starateljstvom, a Atal te mrzi. – On je jednom

rizikovao svoj život da bi me spasao. Ja mu to neću zaboraviti.– To je bilo nekada! – reče ona s besom u očima. – On sada truje

Filipa protiv tebe. Kako to ne uviđaš?– Biram tako. Filip je ni iz čega stvorio kraljevstvo. Opkoljen sa svih

strana, on je sam od Makedonije stvorio silu od koje su zazirali ipoštovali je. Šta sam ja učinio? Ja sam poveo vojsku na sever ipotčinio Tribale. Kako se to može porediti sa kraljem koji je pokorioTrakiju, Iliriju, Halkidiki, Tesaliju, Peoniju i uništio ujedinjenu armijuTebanaca i Atinjana? On se nasmeja i nežno obgrli majku okoramena. – Razumeš li šta govorim? On mi ne duguje ništa. Akoodluči da svog novog sina proglasi naslednikom, kakvog bih prava jaimao da mu se suprotstavim?– Prava? – zagrme ona odvajaju ći se od njega. – Ti si naslednik,

prvorođeni sin. Tvoja je sudbina da vladaš. Ali razmisli o ovome,Aleksandre: ako budeš lišen prava, biće onih koji će želeti tvoju smrt.Ti ćeš se tada boriti ne za krunu već za sopstveni život.

– Ne – reče on. – Filip nikada neće narediti da me ubiju kao što nija ne razmišljam o njegovom ubistvu. Ali, ceo ovaj razgovor jeopasan. Reči padaju poput varnica na suvu travu a ja ih ne želim okosebe.– Ti imaš previše poverenja u ljude – reče mu ona. – Ali u Pelu

dolazi neko ko bi možda mogao da te ubedi.– Ko?– Gospa sa Samotrake. Ime joj je Aida i moćna je čarobnica. Ona ti

može predskazati budućnost.Aleksandar ne reče ništa ali se okrete i zaputi se ka vratima. –

Hoćeš li se videti s njom? – upita ga Olimpija. – Ne, neću – odgovoriAleksandar hladnim glasom. – Zar niko od vas ne vidi šta mi činikada me Filota naziva gospodarem, kada Krater govori da me stavljaiznad moga oca, kada ti želiš da me okreneš protiv Filipa, svi visamo uvećavate opasnost. Drži tu Aidu podalje od mene.– Ali to je sve zbog tebe, zato što nam je stalo! – povika Olimpija.

Aleksandar joj nije odgovorio već izađe u baštu obasjanumesečinom i udalji se od palate.

***

Sa grimizne trave krv je kapala na ispucalu zemlju. Nebo je biloboje pepela, sivo i beživotno. Nije bilo ptica u letu, nije bilo ni daškavetra koji bi ustalasao ravnicu. Filip kleknu i dotače grimizni potok akrv umrlja njegovu kožu. Ustade tresući se i spazi tela koja su ležalasvuda oko njega. Hiljade i hiljade leševa, a trava je rasla oko njih, iznjih i kroz njih. On zadrhta. Čovek je ležao na leđima a iz očnihkapaka mu je iznikao korov.– Kakvo je ovo mesto? – povika Filip, ali je zvuk zamro. – Ne

osećaš se prijatno ovde?On se okrenu s mačem u ruci. Ispred njega je stajao, noseći

crnozlatni oklop, Filipos, demonski kralj.– Ti si mrtav! – vrisnu Filip, odstupivši.– Da – složi se kralj Makedonjana.– Beži od mene!– Zar se tako postupa s bratom? – upita Filipos, izvlačeći svoj mač i

krenuvši napred. Filip skoči ka njemu, mačevi se sudariše i njegov

mač preseče protivnikov vrat otvarajući ranu iz koje pokulja krv.Filipos se, odbačen, okrenu i pade licem na zemlju. Polako se zatimpodiže na kolena, leđima okrenut ka neprijatelju. Filip je čekao, a kadse demonski kralj polako okrete ka njemu, on kriknu.Nestalo je bradato lice koje je bilo odraz njegovog, Filipos je dobio

zlatnu kosu, morskozelene oči i lice iznenađujuće lepote.– Aleksandre?– Da, oče, Aleksandar – reče demonski kralj osmehujući se i

prilazeći ispruženog mača.– Ne teraj me da te ubijem! Molim te!– Ti me ne možeš ubiti, oče. Ne. Ali ću ja ubiti tebe. Crni rogovi

izbiše iz Aleksandrovih slepoočnica i zavrnuše se unazad iznadušiju. Oči mu postadoše žute sa uzanim zenicama. Filip stegnu maččekajući da demon ispred njega krene u napad; on pokuša da gabrzo ubode u vrat, ali mu je ruka bila teška a pokreti spori; saužasom je gledao kako Aleksandrov mač parira njegovom i podižese, svetao i oštar, do njegovog vrata i usta, preseca ga, zarivajući seu mozak poput vatrenog jezika.Filip se probudi s krikom. Žena pored njega se promeškolji ali se

nije probudila kada je kralj seo. U glavi mu je sve pulsiralo a telo muje bilo obliveno znojem. Stara rana na nozi ga je probadala ali onustade i othrama do najbližeg divana. Vinski bokal na malom stolubio je prazan. Filip opsova i sruči se na divan držeći bokal u krilu.San je uvek bio isti. On nikada nije mogao poraziti Aleksandra.Trebalo je da ga ubijem na rođenju, pomislio je. Hladan povetaracoseti se u sobi i Filip zadrhta pa se vrati u krevet. Pored njega jespavala Kleopatra. On je nežno pomilova po kosi. Tako lepa, takomlada. Ruka mu se spusti na njen stomak, još uvek ravan i čvrstuprkos tromesečnoj trudnoći. U njoj je bio sin. Nezaposednutdemonom, nerođen u tami i vradžbinama, već izistinski sin, onaj kojiće porasti i voleti svoga oca, umesto što će planirati njegovo ubistvo.Kako si mi to mogao učiniti Aleksandre? Ja sam te voleo. Ja bih

sve stavio na kocku zbog tebe.Isprva, Filip nije obraćao pažnju na vesti na koje mu je Atal skretao

pažnju, na podrugljive opaske njegovih prijatelja, primedbe upućenekralju i njegovim generalima. Ali kako su meseci prolazili, Filip je sve

više postajao ubeđen da Aleksandar neće biti zadovoljan sve dok nezasedne na presto.Pohod na Tribale je to jasno pokazao. Zar on misli da sam ja

budala? O, da, uništio je neprijatelja i prisilio ih da plaćaju danak.Ali u čije je ime to tražio? Ne u ime Filipa. Ne u ime Makedonije.

Ne, već u Aleksandrovo ime.Arogantno štene! Naravno da si pobedio Tribale kad si imao moju

armiju iza sebe. Moju armiju!Da li je još uvek moja? Kako su klicali zlatnom princu na Heroneji!

Nosili su ga na ramenima kroz logor. A nakon pobede nad Tribalima,kada je svakog ratnika nagradio sa deset zlatnika, pozdravili su gakao kralja lupajući mačevima o štitove. Da li je još uvek moja?Naravno da jeste, jer ja imam Parmeniona. Da, Spartanac će uvekbiti odan.Filip se osmehnu i leže spuštajući glavu na mekani jastuk pokriven

satenom. Makedonski lav je uz mene, pomislio je i ponovno utonuo usan.Sa grimizne trave kapala je krv. Nebo je bilo boje pepela, sivo i

beživotno. Nije bilo ptica u letu, nije bilo ni daška vetra koji biustalasao ravnicu…Kupatilo je osmislio i izgradio Filip, koristeći samo najfi niji mermer.

Bilo je potrebno više od sata da ga šestoro robova napuni vrelom,namirisanom vodom, a tuce ljudi je moglo da sedi na sedištima ispodvode ili da pliva po širini bazena. Kralj ga je sazidao nakon drugogpohoda na Trakiju, kada mu je smrskana desna noga.Kosti su loše srasle te je trpeo stalne bolove i dosta je hramao.

Samo kada bi bila uronjena u toplu vodu, noga bi prestala da mupulsira i Filip je počeo da održava sastanke sa oficirima u kupatilu.Tog dana je samo Parmenion bio prisutan a robovi su dodavali

kipuću vodu održavajući temperaturu. Grimizni cvetovi su plutali napovršini šireći jak miris, i Parmenion oseti kako iz njegovog telapostepeno nestaje umor i ukočenost nakon dugog jahanja.– Otišao je, dakle – reče kralj. – Nedostajaće mi. – Šalje ti svoje

najtoplije pozdrave, moj gospodaru. Filip se zakokota. – Sećaš li sekada mi je pretio da će me pretvoriti u guštera?– Da. A i ti si to dobro prihvatio, koliko se sećam. – Dobri dani,

Parmenione. Dani ispunjeni snagom. Nedostaju mi.

Spartanac krajičkom oka pogleda kralja. Filip je počeo da pokazujeznake starenja: njegova crna kosa i brada bile su posute srebrom, adobio je i podočnjake. Ali mu je osmeh i dalje bio zarazan a snagazavidna.– Da li smo uspostavili kontakte sa gradovima u Aziji? – upita Filip.– Da. Motak dobija izveštaje. Bićemo dobrodošli u svim grčkim

gradovima Male Azije, ali će nam linije snabdevanja biti izdužene.Trideset hiljada ljudi zahteva veliku količinu hrane.– Snabdevaće nas atinska flota – olako odgovori Filip. – Šta si čuo

o novom kralju Persije?– On je diplomata i ratnik. Znam ga od pre nekoliko godina, zbog

njega sam izgubio položaj i dospeo u Makedoniju. Arogantan je aline i glup. On neće jurnuti na nas, prvo će poslati svoje satrape ipokušaće da stvori pobunu iza naših leđa. Već je uspostaviokontakte sa Spartom i Tebom a njegovi špijuni su u Atini i Korintu.Filip se naže napred i poprska lice i bradu namirisanom vodom. –

Ovaj put im to neće pomoći. Nema armije koja bi mogla da se namasuprotstavi, čak ni spartanska. Niko ne može da dela sam. – Napadna Persiju je izuzetan poduhvat – reče Parmenion. –Nadam se da ga ne shvataš olako.– Nemoj da se strahuješ zbog toga, Parmenione. Ja sam o ovome

sanjao skoro dvadeset godina, ali sam uvek bio svestan opasnosti.Pre skoro pola veka spartanski kralj Agesilaj napao je Persiju. Šta sedogodilo? Nanizao je vojne uspehe ali je bio pozvan da se vrati kućikada je Teba ustala protiv njega. To je persijski način. Sa njihovimnepresušnim zlatom i našom pohlepom, vekovima su nas podsticalida se jedni s drugima hvatamo za gušu.Zato sam ja i čekao ovoliko, postarao sam se da Grčka koja ostaje

za nama bude bezbedna.– Kakvu ćeš komandu dati Aleksandru? – upita Spartanac. Filipovo

lice se skameni. – Nikakvu. On će ostati kod kuće. – Da vlada utvome odsustvu?– Ne. Antipater će biti moj regent.– Ne razumem, gospodaru. Aleksandar je dokazao svoju

sposobnost.– Ne zabrinjava mene njegova sposobnost, već vernost. Neće proći

mnogo a on će pokušati da me svrgne s prestola, navešće ga na to,

zasigurno, ona epirska kurva, njegova majka. Mora da me smatrajuza budalu ili misle da sam slep na oba oka. Srećom, još uvek imamprijatelje koji me obaveštavaju.– Ja nikada nisam video nijednu naznaku izdaje – reče Parmenion.– Stvarno? A da li bi mi rekao i da jesi?– Kako možeš i da posumnjaš u to?Filip ustade i odhrama preko mermernog poda. Dvojica slugu mu

pružiše zagrejane peškire; obmotavši se jednim oko struka, kraljupotrebi drugi da istrlja bradu i kosu. Parmenion ga je sledio. – Štase dešava s tobom, Filipe? Kako možeš i da posumnjaš u sinovljevuodanost? Dva puta ti je spasao život, a ja ga nikada nisam čuo dagovori protiv tebe. Kakav li to otrov prosipa Atal? Osećam njegovoprisustvo u ovome.– Misliš li ti da ja nemam i drugih špijuna sem Atala? – odgovori mu

kralj. – Imam ih mnogo. Aleksandar je priredio gozbu za sv ojeprijatelje i tu održao govor. Znaš li šta je rekao? Šta će mi moj otacostaviti da osvojim? On želi moju smrt!– Zavisi kakav smisao daješ tome. Ja to razumem kao njegov

ponos zbog tvojih dostignuća.– A šta je sa tvojim sinom, Filotom? On stalno govori o tvojim, a

posredno i o mojim, neuspesima: opsadama Perinta i Vizanta.Koristio je reč glupost. Za mene!– Glupi ljudi su prvi koji će upotrebiti tu reč. On nije baš bistar,

gospodaru, a Aleksandar ga uvek prekori zbog tih reči. A što se tičeopsada, pa, teško da smo se proslavili. Nisi zauzeo nijedan od tihgradova. Možda smo bili malo manje briljantni.– Zbog čega ti uvek braniš Aleksandra? – zagrme Filip. – Zar ja

nemam prava da očekujem tvoju vernost?– Svako pravo – odgovori Parmenion. – A ako primetim i najmanji

dokaz izdaje, ja ću ti to i prijaviti. I više od toga, ubiću svakoga,svakog čoveka, koji pokuša da te svrgne.Filip duboko udahnu i sporo ispusti vazduh. A onda se osmehnu i

opusti. – Znam. Ali, ti si lakoveran, Spartanče. Još uvek razmišljaš ozlatnom detetu. Pa, on je sada čovek sa sopstvenim ambicijama.Ali dosta s tim. Šta misliš o mojoj novoj mladi?– Prelepa je, gospodaru.

– Da, i dobre naravi. Znaš, nekada sam mislio da volim Olimpiju, alisam sada ubeđen da sam bio omađijan. Sada je vidim onakvu kakvastvarno i jeste, zla svađalica, loše naravi i zmijskog jezika.A Kleopatra je sve ono što sam priželjkivao. A imaću i drugoga

sina, rođenog iz ljubavi.– Da, gospodaru – reče Parmenion pokušavajući da sakrije tugu u

glasu.Svadbena gozba je trajala osam dana i niko se u Peli nije mogao

setiti slične svetkovine. Vino je deljeno svakom domaćinstvu, a svakimuškarac stariji od petnaest godina darivan je za tu priliku iskovanimzlatnikom, sa Filipovim portretom na jednoj strani i Kleopatrinim nadrugoj. Zlatnik je predstavljajo polugodišnju zaradu siromašnijihslugu i zemljoradnika, a slavlje je bilo bučno, razuzdano inezaboravno.Atletsko takmičenje je trajalo dvanaest dana a po svojoj veličini i

obimu bilo je ravno igrama u Olimpiji; grad je bio prenatrpan jer sugrađani iz okolnih oblasti i gosti iz cele zemlje pristigli na venčanje.Svi šampioni Grčke su bili prisutni na igrama, a kralj je svakompobedniku uručio lovorov venac načinjen od čistog zlata.Bila su samo dvojica Makedonaca među pobednicima: Filota je

pobedio u trci na srednje pruge, a Aleksandar je jašući Bukefalapobedio konjanike iz Trakije, Atine, Sparte, Tesalije i Korinta.Deset hiljada posmatrača je klicanjem pozdravilo Aleksandra kada

je prošao kroz cilj na svom crnom pastuvu, ostavivši najblilžegpratioca nekih dvadesetak dužina iza sebe. Princ je kasom poteraoBukefala oko stadiona otpozdravljajući publici, a zatim je zaustaviokonja pred kraljevskom ložom u kojoj je sedeo Filip sa Kleopatrom,dok su sa obe strane mu bili generali, Parmenion, Atal, Antipater iKlit.– Prelepa pobeda – reče Klit, zadivljeno posmatrajući mladoga

jahača.– Svako bi mogao pobediti na tome konju – promrmlja Filip ustajući.

Podigavši zlatni lovorov venac sa stola pored sebe, on ga pružiParmenionu. – Idi – reče – predaj pobedniku njegovu nagradu.Gomila se ućutala dok se general približavao princu. Svi su znali da

je kralj trebalo da uruči nagradu i tribinom se pronese začuđenomrmljanje. Aleksandar prebaci nogu i doskoči sa Bukefalovih leđa,

spustivši glavu da prihvati lovorov venac. Kada mu je stavljen, širokose osmehnuo i mahnuo publici, a ona ga još jednom pozdravi.Još uvek se osmehujući on šapatom reče Parmenionu. – Šta je to

sa mojim ocem? Da li sam učinio nešto da ga oneraspolo žim?– Razgovaraćemo kasnije – odgovorio mu je Paremnion. – Doći ću

kod tebe.– Ne, to ne bi bilo pametno. Motak ima malu kuću u zapadnoj

četvrti, pored hrama Izlečenja. Budi iza hrama u ponoć. Tamo ću tevideti. Postaraj se da te niko ne prati.Još uvek se osmehujući, Aleksandar uhvati Bukefala za grivu i

skoči mu na leđa. Parmenion se vratio u ložu i dok se peostepenicama, uhvati Atalov pogled koji je pratio princa dok je jahaoka izlazu.Godine nisu bile nežne prema mačevaocu. Kosa mu se proredila i

posedala, lice postalo ispijeno i koščato, sa dubokim brazdamaurezanim u obraze, a koža mu se na vratu opustila i naborala. A bilomu je tek šezdeset godina. Atal vide da ga Parmenion posmatra iosmehnu se. Spartanac klimnu glavom u znak odgovora pa zatimzauze svoje mesto pokraj kralja dok je započinjalo bokserskotakmičenje.Parmenion je sačekao da prođe jedan sat, a zatim je od kralja

zatražio otpust i sišavši sa tribine otišao do ogromnih šatora koji subili podignuti izvan stadiona i u kojima su služeni hrana i piće.Sve je bilo besplatno i gradska sirotinja se ovde okupila opijajući se

do besvesti. Spartanac se sporo provlačio kroz gužvu idući ka oficirskim šatorima.Ugledao je Filotu kako razgovara sa Ptolomejem i namrgođenim

Kraterom. Mladići ga opaziše i Filota se odvoji od njih.– Trčao sam dobro – reče Filo. – Da li si me gledao? – Jesam.

Osećaj za pravi trenutak bio ti je besprekoran. – Da li sam ja brz kaošto si ti bio?– Rekao bih i brži – priznade Parmenion. – Ja nikada nisam imao to

završno ubrzanje. Za trenutak sam pomislio da će te Spartanacpobediti, ali si ga uništio na poslednjoj krivini.Za trenutak je Filo stajao, iznenađen pohvalama, a zatim mu izraz

postade mekši. – Hvala ti, oče. Ja, hvala ti. Hoćeš li nam se pridružitina piću?

– Ne, umoran sam. Mislim da ću otići kući.Mladićevo razočarenje je bilo iskreno, ali ga je odmah zamenio

opreznim, ciničnim izrazom koji je Parmenionu bio tako poznat. –Da, naravno – reče Filo. – Morao sam da znam da ne treba da tepozivam da provedeš neko vreme sa mnom. Nije moguće promenitinavike koje su se stvarale tokom čitavog života. I on se okrete i vratisvojim prijateljima.Parmenion tiho opsova i nastavi dalje. Trebalo je da ostane. Filo je

imao pravo: nikada nije imao vremena ni za koga od svojih sinova,sem za jednog – Aleksandra.Iza ofi cirskih šatora je bio obor u kome su bili vezani konji. Sluga

mu dovede njegovog i on lagao projaha kroz grad i stiže svojoj kući.Fedra će stići sledećeg dana, što mu daje još nekoliko sati spokoja.Pronašao je Motaka u maloj odaji u stražnjem delu kuće. StariTebanac se nadnosio nad izveštajima iz Azije, a na širokom stolu subili rasuti papiri i svici.– Ima li šta novo? – upita Parmenion, skidajući svoj svečani šlem i

spuštajući ga oprezno na klupu pored sebe.– Novo? Sve je novo – odgovorio je Motak. – A opet prastaro poput

Zevsovih jaja. Izdaja, dvostruke igre, pogađanja. Nova imena, stariporoci. Ali moram reći, baš volim diplomatiju. On podiže svitak inasmeja se. – Ovde imam pismo od čoveka koji se zove Dupija, ukome me uverava da je vatreni Filipov pristalica. Njegovi dobri oficiriće nam obezbediti lep doček u Tiru, ako persijsku armiju pobedehrabri Makedonci.– To zvuči dobro – reče Parmenion.– Istina, ali imam i drugi izveštaj, koji tvrdi da je Dupija na platnom

spisku Persijanaca.– Još bolje. Možemo ga upotrebiti da Dariju damo lažne

informacije.– Da. Život je predivno komplikovan. Mogu se setiti onih dosadnih

starih dana kada je jedino što se računalo bila, snaga čovekovedesnice i pravednost njegovog cilja.– Ne, ne možeš – reče mu Parmenion. – To se samo tako čini.

Prošlost je uvek u svetlim bojama. Nijanse sive nestaju. Ovako jeoduvek bilo. Ako sada odeš u kasarnu i razgovaraš sa valjanim

mladićima tamo, oni će ti pričati o pravednosti svoga cilja i hvaliće sesnagom svoje desnice. Tako je sa svim mladićima.Motak uzdahnu. – Znam to. Pokušao sam da zvučim bezbrižno. –

Šta je to s tobom?Parmenion slegnu ramenima. – Stvari se pogoršavaju, Motače.

Mislim da se Filip sprema da ubije Aleksandra. – Šta? Ne mogu daverujem!– Juče mi je rekao da ne namerava da povede princa u pohod na

Persiju. On će imati ulogu u Makedoniji. Šta ti to govori?Stari Tebanac prevuče prste preko svoje ćelave glave i počeša se

po temenu. – Filip je previše lukav da bi ostavio potencijalnogneprijatelja iza sebe, ali da ubije sopstvenog sina? Da li si siguran?– Siguran sam.– Šta ćeš uraditi?– Nemam pojma. Sastajem se sa princom noćas; posavetovaću ga

da napusti Pelu.– Šta to nije u redu sa Filipom? – upita Motak. – Dečak ga voli, u to

neme sumnje. Ti znaš koliko mi špijuna podnosi izveštaje, i nijedanne nagoveštava da bi Aleksandar mogao da izda svoga oca.– Nažalost, to se ne odnosi i na njegove sledbenike – ubaci se

Parmenion. – Video sam izveštaje o komentarima File i Nearha,Ptolomeja i Kasandra. Mladići obožavaju Aleksandra. A kada im sepridruži i Pauzanija – gadna rabota.– On je to sam sebi zamesio – promrmlja Motak. – Pauzanija je

budala. Filip je uvek uživao u pažnji mladića, ali niko mu nije biozadugo miljenik. Dečko suviše navaljuje.– To je možda tačno – priznade Parmenion – ali je on i dalje

makedonski plemić, i kazna je bila surova i pogrešna.Motak ne reče ništa. Kako bi i mogao da se protivi? Pauzaniju je

kralj obožavao i dok mu je bio miljenik, od Atala je stvorioneprijatelja, jer ga je odabrao za metu mnogih šala i viceva. Atal jesačekao da mladić ne bude više u milosti a onda je naredio da budedobro isprebijan i silovan od strane vojnika iz svoje lične garde.Poniženje je bilo velilko, jer je mladi plemić ostavljen nag i svezan

na pijačnoj tezgi. Incindent je imao brojne posledice. Mladići koji susledili Aleksandra bili su Pauzanijevi prijatelji i taj su postupakdoživeli kao nepravdu. Starije plemiće na dvoru obradovalo je

njegovo poniženje, videli su ga kao pravovremenu i jasnu lekcijumladiću koga su smatrali za lajavog hvalisavca.Takođe je bilo dobro znano da je Pauzanija bliski Aleksandrov

prijatelj. Ubrzo nakon tog događaja, plemić se obratio princu, tražećida se Atal kazni; Aleksandar se pred celim dvorom obratio kralju satom molbom, ali ju je Filip odbacio nazvavši taj slučaj šalom kojutreba zaboraviti.Ali u mesecima koji su sledili, malo njih je moglo da zaboravi, jer je

događaj pokazao koliko se Atalova zvezda uzdigla na makedonskomdvoru. Mnogi su hodali oprezno ili se otvoreno udvarali nekadašnjemubici.– Možda je surovo bilo – napokon reče Motak – ali to ne bi trebalo

da te se tiče. Atal te se više ne boji. Ti nisi na listi njegovihneprijatelja i to tako treba i da ostane. Možda si ti najznačajnijigeneral u Makedoniji ali je Atal sada jači nego što je ikada bio.Neprijateljstvo između vas završiće se tvojom smrću. – Mi nećemo

postati neprijatelji – reče Parmenion – osim ako ne planira dapovredi Aleksandra.– Ako i planira, biće to po kraljevom naređenju – upozori ga

šapatom Motak.– Znam – odgovori Spartanac.HRAM ,

Mala AzijaZemljište oko hrama je bilo zaraslo u korov; većina ruža bila je

odavno uvela, ugušena bršljanom širokih listova ili zaklonjena odsunca gustim granama brojnih stabala. Trava je rasla izmeđukamenova staze, probijajući se sporo, i čineći stazu manje vidljivom.Fontane su bile tihe a voda mirna, ali Diri nije marila. Nije više imala

snage da šeta po vrtu i retko je napuštala i sobu iza oltara. Preostaloje svega dvoje slugu, dve žene koje je ona izlečila pre mnogovremena, pre no što će njene moći izbledeti.Nije više bilo grubih šatora oko hrama ispunjenih obolelima,

osakaćenima i hromima. Sada nikome više nije bio potreban novacda bi video isceliteljku. Mogla je da isceli plitke posekotine, a manjeinfekcije bi se i dalje povlačile pred njenim dodirom. Ali nije višemogla slepima da povrati vid niti da ukloni rak iz pluća ili stomakaobolelih.

Sada je ona bila ta koja je patila. Udovi su joj bili zahvaćeni bolnimartritisom a zglobovi otečeni. Ako bi se kretala sporo, uz pomoć dvaštapa mogla bi da dođe do vrata hrama i da tu sedi na popodnevnomsuncu. Ali joj je bila potrebna pomoć da bi se vratila u svoju sobukada bi sumrak i hladan povetarac ukočili njene udove.Diri je sedela na mermernoj klupi okružena debelim jastučićima,

osećajući toplotu popodnevnog sunca na svome licu i prisećala sedana kada su joj moći bile na vrhuncu, kada su slepi progledavali aobogaljenima se vraćala snaga.Bila je sasvim utonula u sećanje kada joj je Kamfi ta prišla. – Dolazi

neka kočija, gospodarice. Crna je ali ukrašena zlatom, mora da jeneke velike gospe. Ispred i iza jašu vojnici, a kočiju vuče šest crnihpastuva. To bi mogla da bude i kraljica.– Nadajmo se da ima samo prehladu – odgovori Diri pospano.

Kamfita posadi svoje punačko telo uz mršavu staricu. – Da li da vampomognem do oltara?– Ne, draga. Sačekaću je ovde. Donesi malo sveže vode sa bunara

i neko voće. Putnici će biti žedni i trebaće im osveženje.– Uskoro će sumrak. Doneću vam šal.Diri je slušala kako se Kamfita žurno udaljava dok kroz hodnik

odjekuju njeni teški koraci. Prisetila se kako je mršavo dete Kamfi tabila, vitka i prelepa ali sa iskrivljenom nogom i osakaćenim stopalom.Diri joj je iscelila ud i Kamfita se zaklela da će je zauvek služiti. –

Nemoj biti budalasta, dete. Idi odavde. Nađi nekog dobrogčoveka i izrodi mu snažne sinove.Ali je Kamfi ta odbila. O, kako joj je Diri zbog toga bila zahvalna.Zvuk konjskih kopita po popločanoj stazi vrati je u stvarnost. Bila je

preumorna da bi upotrebila ono što joj je preostalo od dara kako bipogledala pridošlice. Ali izgledalo je da ima barem desetakkonjanika; mogla je da omiriše kožu na konjima pomešanu saslatkastim mirisom iznošene kožne odeće.Kočija se zaustavila pred uskom kapijom, čula je vrata kako se

otvaraju i korake koji zatutnjaše po dvorištu.Iznenada kroz nju prostruja hladan dodir straha, kao da ledeni vetar

šapuće kroz baštu; ona zadrhta. Čula je vojnike kako se razmiču, azatim i tiho šištanje, kao da se zmija provlači kroz travu i mrtvo lišće.Sladak parfem ispuni vazduh i šištanje se primače.

Diri ga je prepoznala kao šuštanje ženske haljine. – Ko si ti? –upitala je.– Stari neprijatelj – začu se ledeni glas.Diri se priseti prvog susreta sa crnom damom i njihovog duhovnog

sukoba, svetlosnih kopalja i krikova. A onda se ponovo seti svogaputa na Samotraku i pokušaja da osujeti rađanje duha Haosa.– Aida?– Upravo ona. Ona ista Aida. Moje telo je još uvek mlado, Diri, a ne

staro i istrošeno. U mojim kostima nema truleži.– Usuđujem se reći da se to isto ne može kazati za tvoju dušu. Aida

se nasmeja od sveg srca. – Pas na samrti još uvek može da ujede,vidim. Zar me nećeš upitati zbog čega sam došla? – Da me ubiješ?– Da te ubijem? Ne, ne Diri. Ti ćeš uskoro umreti i bez moje

pomoći. Posmatrala sam te ovih poslednjih trinaest godina,naslađujući se time što ti moći opadaju. Ali da te ubijem? Zašto bihučinila tako nešto? Bez tebe moj najdraži dečak nikada ne bi bio nirođen.– Tvoj najdraži dečak je poražen, prognan – reče Diri. – Aleksandar

je sada snažan, dobar mladi čovek.– Naravno da jeste – složila se Aida. – On je onakav kakav i želim

da bude. Ja sam strpljiva žena. Nije bilo pravo vreme da Mračni bogzaživi u telu. Ali sada? Sada je to vreme došlo.– Isprazne reči me ne mogu uplašiti – reče joj Diri. – Niti bi trebalo.

Ali ja sam na putu za Pelu, idem na venčanjeFilipa i Kleopatre. A kada budem tamo moje će reči zvučati manje

šuplje. Misliš li da će zlatna ogrlica zaštititi Aleksandra? Tričaviornament? On je mogao biti uklonjen bilo kad u toku ovih trinaestgodina, ali je bilo neophodno da dečak postane čovek, da stvoriprijateljstva, da pripremi put za onoga koji će doći. Aida se ponovonasmeja ali ovaj put vrlo okrutno. – Videćeš ga u svoj njegovoj slavi,Diri. I spoznaćeš pravo očajanje.– To se neće desiti – reče Diri a reči su joj zvučale prazno i

neubedljivo. – Parmenion će te sprečiti.– I on je ostario. Njegovi dani su prošli. AAristotel je pobegao u

udaljene svetove i drugo vreme. Niko nije preostao ko bi me mogaosprečiti.– Zašto si došla ovde?

– Da bih te mučila – reče veselo Aida. – Da bih ti donela bol. Da tikažem da dolazi dan Mračnoga boga. Ništa ga ne može sprečiti.– Čak i da si u pravu, to će biti samo za kratko. Aleksandar nije

besmrtan. Jednoga dana i on će umreti.– Možda. Možda i ne. Ali kakve to veze ima? Onda kada njegovo

meso pojedu lešinari, ili crvi, ili ga proguta vatra, duh Haosa ćeponovo biti slobodan a njegovi sledbenici će pronaći novo prigodnotelo za njega. On jeste besmrtan.– Zbog čega mu služiš, Aida? On donosi samo bol i patnju, mržnju i

očajanje.– Zašto? Kako možeš to i da pitaš? Ti sediš ovde i raspadaš se

pred mojim očima, dok sam ja i dalje mlada zahvaljujući njegovomblagoslovu. Ja sam bogata, imam mnogo robova i vojnika. Moje telouživa u svim znanim i brojnim neznanim zadovoljstvima. Koji drugigospodar bi mi to mogao pružiti?Sada je došao red na Diri da se nasmeje. – Tako beskorisna

bogatstva. Neka su ti.– Beskorisna? Priznajem da ti imaš više iskustva sa beskorisnošću

od mene – prosikta Aida. – Ti si znala samo za jednog ljubavnika. Jaza hiljade, i muškaraca i žena, da, i demona. Zadovoljavana sam nanačine na koje ti ne možeš ni da pomisliš.– Ne bih želela da ih spoznam. I grešiš Aida: ti nikada nisi imala

ljubavnika, jer si ti nesposobna za ljubav.Ti ni ne znaš šta to znači.Došla si da bi me mučila? Nisi uspela. Nekada sam te mrzela a sadate sažaljevam. Donela si mi poklon i ja ti se zahvaljujem na tome.– Evo ti onda još jednog – prošaputa Aida ustajući. – Parmenio na

će ubiti njegov sin, Aleksandar. Hladan čelik će biti zariven u njegovomeso. Sve ono o čemu si sanjala će se srušiti. Razmišljaj o tome, tićorava veštice!Diri ne reče ništa ali je sedela nepomično dok se crna dama

udaljavala. Čula je kako se vrata kočije otvaraju, stepenice seuvlače, bič puca i konji njište.– Otišli su dakle? – upita Kamfita spuštajući srebrni poslužavnik na

mermernu klupu.– Da, otišli su.– Da li je to bila kraljica?

– Ne. Bila je to žena koju sam nekada poznavala. Munja zaparanebo u trenutku kada Aleksandar izađe iz palate i uputi se ka zapaduduž široke, opustele široke ulice koja je vodila ka pijaci. Na ulicamaje bilo malo ljudi jer se bližila ponoć, ali je on bio siguran da ga nekoprati. Dva puta mu se učinilo da je uhvatio obris visokog čoveka utamnom ogrtaču, ali kada bi se okrenuo, na vidiku ne bi bilo nikoga.Dve prostitutke ga pozvaše dok je prelazio trg, agoru, ali se on

nasmeja i odmahnu glavom. – Specijalna cena za tebe, lepotane –pozva ga mlađa od njih, ali on raširi ruke.– Ni pare – odgovorio je on, a njih dve se okrenuše i odoše držeći

se ruku pod ruku. Oseti zatim pokret sa leve strane i okrenu se sbodežom u ruci. Nikoga nije bilo tamo. Munja blesnu i crne senkezaigraše na ogromnim stubovima Zevsovog hrama. Aleksandarzavrte glavom.Senke.Trzaš se na senke.Vrativši bodež na mesto, on nastavi dalje.

Nekada bi upotrebio svoj dar da ispita te senke, ali od kada mu jeParmenion stavio zlatnu ogrlicu oko vrata, moći su mu nestale.Mala cena koju je morao da plati za mir u kome je uživao od kada

je Mračni bog izgnan iz njegovog tela.Ko nije iskusio samoću u kojoj je on živeo kao dete, ne bi mogao da

razume radost koju je spoznao otkada se vratio iz Ahaje.Da dodirne a da ne ubije, da zagrli bez straha i oseti toplinu drugog

tela uz svoje. Toliko jednostavnih zadovoljstava. Da sedi, ne višeusamljen, u grupi dece, da jaše i da se smeje i da deli.Posegnuvši rukom, dotače hladno zlato svoje ogrlice i nastavi dalje.

Preseče preko Ulice štavilaca, i izbi na širu Aveniju pastuva, držećise senki i osluškujući zvuke potere.Kako je moglo da dođe do ovoga, zapitao se. Šunja se po ulicama

u ponoć idući na tajni sastanak. Povratak iz Ahaje bio je pun radosti.Filipovo dobro raspoloženje je trajalo mesecima, i iako je bio dalekona svojim stalnim pohodima na Trakiju i Halkidiki, kralj je nastavio dašalje poruke u Mijecu. Gde li je pošlo naopako?Da nije u pitanju konj?On se setio dana od pre pet godina kada je Parmenion prvi put

doveo Bukefala pred kralja. Festival u čast Artemide trajao jeprethodna četiri dana, i Filip je bio opušten i pripit kada je tesalijskikrotitelj izveo velikog pastuva na paradno zemljište. Aleksandru je

zastao dah. Sedamnaest šaka visok, pastuv je bio predivan, moćnihramena i ponosnog oka. Kralj se istog trena otreznio. Tada nijehramao, pa je skočivši sa podijuma, prišao životinji.– Nikada – reče Filip – nisam video ovakvog konja. – Otac mu je

bio Titan – reče mu Parmenion. – Jahao sam ga samo jednom inikada to nisam zaboravio.– Daću ti pet talenata srebra za njega – obznani kralj. – On nije za

prodaju, gospodaru, čak ni tebi. On je poklon zaAleksandra.– Ovo nije konj za dete. Ovo je bojni at. Filip drhtavom rukom

pomilova vitki crni vrat. – Deset talenata, Parmenione. On može dadobije drugog konja.Petnaestogodišnji Aleksandar pogleda u Spartanca i vide da su mu

se obrazi zacrveneli i usne stisnule. – Ne možeš da kupiš tuđipoklon, gospodaru. Ja imam nekoliko drugih ratnih atova koje bih tirado prikazao.– Ja hoću ovoga! – izjavio je kralj, a u dubokom glasu oseti se

gnev.– Ne – reče Parmenion. Reč je izgovorena tiho ali nepokolebljivo.

Filip duboko udahnu i okrenuvši se, vide da ga Aleksandarposmatra. – Ako uspe da pojaše pastuva, biće njegov – reče Filipkoračajući krupnim koracima ka prestolu.– Hvala ti, Parmenione – prošaputa Aleksandar prišavši do pas

tuva. – Ali kako da uzjašem ovoliku životinju? Biće mi potrebnestepenice.– Pomazi ga po njušci i nežno duni u njegove nozdrve a zatim

odstupi korak – posavetova ga Spartanac. Aleksandar ga posluša iiznenadi se i oduševi kada Bukefal kleknu pred njime. Uhvativši seza grivu, on se vinu na leđa pastuva. Istog trena se i Bukefal podiže.– Aja! – viknu Aleksandar dotakavši petama bokove pastuva.

Bukefal se dade u trk, i princ nikada nije zaboravio radost koju jeosetio pri tom prvom jahanju, neverovatnu brzinu i zadivljujućusnagu.Ali je bes njegovog oca trajao danima, a kada je minuo, među njima

je ostao jaz.Princ nije prekomerno na to obraćao pažnju jer je znao da je kralj

zabrinut zbog predstojećeg rata sa Tebom i Atinom, neprijateljima

čuvenim po junaštvu. Atinjani su bili ti koji su dve stotine godinaranije uništili brojnu persijsku vojsku u Bici kod Maratona, a Tebancisu tri decenije ranije okončali vladavinu Spartanaca u Bici kodLeuktre. Sada, ujedinjeni protiv Filipa, predstavljali su najvećupretnju sa kojom se suočio makedonski kralj.Zastavši kraj javne fontane, Aleksandar popi malo vode, koristeći to

vreme da oprezno baci pogled na zgrade oko sebe. Nije bilo tragačoveku u crnom ogrtaču, ako je i bilo takvog čoveka, pomisli princkiselo se osmehnuvši. Trozubac munje najavi duboki zvuk udaljenegrmljavine. Vetar poče jače da duva, ali kiša još nije počela da pada.I u noći pred bitku kod Heroneje bilo je munja, setio se. On je stajao

sa Parmenionom na uzvišici iznad neprijatelj skog logora. Skorotrideset hiljada ljudi: ratnici Svete čete prekaljeni u bitkama, korintskakonjica, atinskih hopliti, peltasti, džilitaši.– Zar te ovo ne rastužuje? – reče Aleksandar. – Mislim, zar ti nisi

pomogao da se stvori Sveta četa?– Da, jesam – odgovorio je Parmenion – i tamo će biti ljudi koje

sam ja obučavao i sinovi mnogih koje sam poznavao. Zbog toga mesrce boli. Ali sam ja izabrao da služim tvome ocu a oni su odabralida budu njegovi neprijatelji. Spartanac slegnu ramenima i udalji se.Bitka je bila oštra, Sveta četa je odolevala napadima falange, ali je

Filip napokon poveo uspešan konjički napad na neprijatelj sko levokrilo, odbacio Korinćane i rascepio neprijateljske snage.Aleksandar ponovo vide neprijateljski džilit kako probija srce

kraljevog konja, i kako njegov otac pada na zemlju. Neprijateljskivojnici su potrčali ka njemu. Aleksandar je obo Bukefala u trk i poveosnažan napad kako bi pomogli kralju. Filip je bio ranjen u obe rukeali je Aleksandar stigao do njega u pravo vreme i ispruživši ruku,podigao oca na konja iza sebe. Bukefal ih je obojicu odveo dobezbednog mesta.To je bio poslednji put, koliko se Aleksandar sećao, da ga je otac

zagrlio.Princ uzdahnu. Bio je nadomak mesta sastanka i upravo je prolazio

Grnčarskom ulicom, kada iz senki neko izađe. Aleksandar zastade.Ljudi odeveni u crne tunike se raširiše a noževi blesnuše u njihovim

rukama. Aleksandar odstupi korak izvlačeći svoj bodež.

– Mi samo želimo ogrlicu, mladi prinče – reče vođa, krupni čovekprosede brade. – Ne želimo da te povredimo.– Onda dođite i uzmite je – odgovori im Aleksandar. – Zar to parče

zlata vredi tvoj život? – upita drugi, mršaviji, s vučjim izrazom.– Sigurno vredi više nego tvoj – odvrati mu Aleksandar. – Ne teraj

nas da te ubijemo – zavapio je vođa. Aleksandar koraknu unazad iramenom dotače zid zgrade iza sebe. Usta su mu se osušila, znao jeda ne može da ih svu trojicu ubije a da pritom ne zadobije opasnerane. Za tren samo, bio je u iskušenju da im preda ogrlicu, ali seonda priseti dodira smrti i užasne samoće svoga detinjstva. Ne, boljemu je da umre. Pogleda ka mršavom čoveku – on je opasan, brzpoput ujeda zmije. Svi mu priđoše, okružujući ga. Aleksandar senape, spreman da skoči desno.– Odložite noževe – reče duboki glas. Ljudi se slediše a vođa

okrenu glavu i ugleda visokog čoveka u crnom ogrtaču kako stoji izanjih sa sjajnim mačem u ruci.– A šta ako to učinimo? – upita vođa.– Onda možete otići – ču se odgovor.– Dobro onda – promrmlja pljačkaš i udalji se, praćen svojim

ljudima. Trojica napadača se okrenuše i nestadoše u senkama.– Zahvaljujem ti se – reče Aleksandar ali mu nož ostade u ruci.

Čovek se zakikota. – Ja sam Hefastion. Gospodar Parmenion me jezamolio da pazim na tebe. Hajde, odvešću te k njemu. – Idi napred,prijatelju. Ja ću biti odmah iza tebe. Motakova kuća je bila usiromašnijem delu Pele, i u njoj je domaćin mogao da se sastaje irazgovara sa svojim brojnim špijunima. Zgrada je imala dva sprata ibila je okružena visokim zidom. Nije bilo bašte ali u stražnjem deluimanja se nalazilo malo dvorište, pokriveno nadstrešnicom od vinoveloze. Postojao je samo jedan andron, bez prozora i neukrašen, ukome su se nalazila tri divana i nekoliko malih stolova. U toj je sobiMotak razgovarao sa špijunima, jer ih tu niko spolja nije mogao čuti.– Šta se to događa sa mojim ocem? – upita Aleksandar kada ga je

Parmenion uveo unutra.General odmahnu glavom i slegnu ramenima. – Ne mogu ti to sa

sigurnošću reći. Spartanac ispruži svoje vitko telo na dugački divan iAleksandar vide da je umoran. To ga je iznenadilo, jer je Parmenion

bio njegov heroj, neuništiv. Sada je izgledao kao i svaki drugi čoveku godinama, prosede kose i ispijen, sa tamnim kolutovima oko očiju.To rastuži princa i on skrenu pogled. – Ponekad – nastavi

Spartanac – čovek shvati da su njegovi snovi izgledali lepše dok nisubili ostvareni.Mislim da bi to mogao biti jedan od odgovora.– Ne razumem te. On je najmoćniji kralj u Grčkoj. Ima sve što je

ikada želeo.– Upravo ti to i govorim. General uzdahnu. – Kada sam ga prvi put

video u Tebi, bio je tek dečak koji se hrabro nosio sa mogućnošću dabude ubijen. On nikada nije želeo da bude kralj. Ali onda je njegovbrat poginuo u bici i Makedonija se suočila sa propašću. Filip je uzeokrunu i spasao naciju. Uskoro nakon toga počeo je da sanja oveličini i moći, ne za sebe već za kraljevstvo i za svoga nerođenogsina. On nije želeo ništa više no da gradi za tebe.– Ali, to je i učinio – reče Aleksandar.– Znam. Ali usput se nešto dogodilo u tome čoveku. On više ne želi

da gradi za tebe već za sebe. I što stariji postaje to te više posmatra,tvoju mladost i darovitost vidi kao pretnju. Ja sam bio sa njime uTrakiji kada su pristigle vesti o pobuni Tribala. Bio je spreman da sezaputi kući, jer je znao snagu tih plemena, njihovu hrabrost i veštinu.Svaki pohod na njih bi zahtevao mesece pažljivog planiranja. A ondaje došla vest o tvojoj zapanjujućoj pobedi. Ti si ih zaobišao,nadmudrio i dobio rat za svega osamnaest dana. To je biloveličanstveno. Ja sam bio ponosan na tebe. Isto, mislio sam, kao ion. Ali njemu je to samo pokazalo koliko si blizu toga da budešspreman da vladaš.Aleksandar odmahnu glavom. – Ne mogu da pobedim, zar ne?

Pokušao sam da ga oraspoložim tako što ću se istaći, ali to u nje mubudi strah od mene. Kako da se ponašam, Parmenione? Da li bi bilobolje da sam malouman kao moj brat Aridej? Šta da učinim?– Mislim da bi trebalo da odeš iz Pele – posavetova ga Spartanac.– Odem? – Aleksandar je zaćutao na trenutak. On pogleda u

Parmeniona ali po prvi put od kako je znao za njega, Spartanac jeizbegao da ga pogleda u oči. – On namerava da me ubije? –prošapta Aleksandar. – Da li to hoćeš da mi kažeš? Generalovo liceje bilo smrknuto, i on napokon pogleda u Aleksandrove oči. –

Verujem da je tako. Dan za danom on ubeđuje sebe, ili ga ubeđuju,o tvojoj predstojećoj izdaji. Sakuplja izveštaje o tebi i o onome štogovore tvoji prijatelji. Neko iz tvoje grupe mu podnosi izveštaje.Nisam uspeo da saznam ko.– Jedan od mojih prijatelja? – upita zapanjeno Aleksandar. – Da, ili

tačnije, neko ko se kune u prijateljstvo. – Veruj mi, Parmenione, janikada nisam govorio ništa protiv moga oca niti omalovažavao ijedannjegov postupak. Čak ni pred mojim prijateljima. Svako ko govoriprotiv mene lažov je ili izvrće istinu.– Ja to znam, dečače! Ja to znam bolje neko bilo ko drugi. Ali

moramo pronaći način da i Filip to shvati. Za tebe bi bilo bezbednijeda napustiš grad. Onda ja mogu dati sve od sebe da ubedim kralja.– Ne mogu da uradim to – reče Aleksandar. – Ja sam

prestolonaslednik, i ja sam nevin. Neću da bežim.– Zar ti misliš da samo krivci umiru? – prasnu Parmenion. – Misliš li

da je nevinost štit koji će odbiti oštricu? Gde je bio taj štit noćas kadasu naišle ubice? Da nije bilo Hefastiona, ti bi bio mrtav.– Možda – složi se Aleksandar – ali oni nisu bili ubice. Želeli su

ogrlicu.Parmenion ne reče ništa ali preblede i pređe preko sobe do stola na

kome su ležali krčag s vinom i dva plitka pehara. Nije ponudio princupiće već nasu sebi i ispi vino u jednom gutljaju. – Trebalo je dapretpostavim – reče tihim glasom.– Šta?– Aristotelov odlazak. To mi tada nije davalo mira. Sada znam i

zašto. Pre mnogo godina, pre no što si se ti i rodio, ja sam otišao naopasan put. On me je pratio. Ali kada je izgledalo da je sveizgubljeno, on je pobegao. Kao Hiron, on je učinio isto to. Sećaš se?Kada smo došli blizu Gorgonove šume, on je postao kentaur i vratiose u svoje pravo obličje tek kada je opasnost prošla.– Pričao mi je o tome, rekao je da se prestravio. – Da. U njemu ima

kukavičluka kome se on ne može odupreti. Ja sam to uvek i video unjemu, i ja ga zbog toga ne osuđujem. To je u njegovoj prirodi, i onpokušava da to prevaziđe. Ali, još je takav. Sa da je ponovopobegao, a noćas je neko pokušao da ti ukrade ogrlicu.– To su mogli biti i obični lopovi.

– Da – složi se Parmenion – mogli su. Ali ja sumnjam u to. Tričoveka u praznoj ulici. Šta su tamo tražili? Nadali se da bi nekibogati trgovac mogao tuda da naiđe posle ponoći? A i ogrlica se neprimećuje na prvi pogled, pogotovu noću, niti izgleda da neštoposebno vredi. Ne. Otkad smo se vratili iz Ahaje, ja sam živeo ustrahu, očekujući povratak Mračnog boga. General dopuni svoj vinskipehar i vrati se na divan. – Ja nisam prorok, Aleksandre, ali osećamnjegovo prisustvo.– On je nestao iz mene – pobuni se princ. – Zajedno smo ga

porazili.– Ne nije nestao, čeka. Ti ćeš zauvek biti njegovo telo. Sve što te

štiti je ta ogrlilca.– Oni je neće dobiti.– Ovaj put! Ali će od sada biti i drugih pokušaja. Oni mora da misle

da je vreme došlo.– Dva puta tokom protekle godine sam umalo izgubio ogrlicu – reče

Aleksandar. – U bici sa Tribalima strela me je pogodila u prsni oklop,drvo se slomilo a glava strele je otkinula dva zlatna prstena. Ja samje dao na popravku. Zlatar nije mogao da shvati zašto odbijam da jeskinem dok je on zalemljuje. Dva puta me je opekao. A drugi put jebilo u lovu, čavka se obrušila i zarila kandže u zlatne prstenove.Udario sam pticu rukom i ona je ispustila zlatni lanac. Ali kada jeodletela, ogrlica se otvorila. Uspeo sam da je zadržim na mestu dokje nisam ponovo zakopčao.– Moramo biti na oprezu, dečače – reče Parmenion. – A ako nećeš

da napustiš Pelu, hoćeš li mi ispuniti barem jedan zahtev?– Naravno. Samo reci.– Drži Hefastiona uz sebe. On je najbolji od mojih mladih oficira.

Ima oštro oko i pametan je; on će ti čuvati leđa. Uz dovoljnovremena, on će otkriti izdajnika.Aleksandar se žalosno osmehnu. – Znaš, teško da bi se moglo reći

za čoveka koji podnosi izveštaje kralju da je izdajnik. U stvari, ovo bise moglo smatrati izdajom; kraljev general i kraljev sin na tajnomsastanku.– Ima onih koji će to tako videti – složio se Parmenion. – Ali ti i ja

znamo da to nije istina.

– Odgovori mi na ovo, Parmenione: na čiju ćeš stranu stati ako mojotac krene na mene?– Na njegovu – odgovori Spartanac – jer sam se zakleo da ću mu

služiti i ja ga nikada neću izdati.– A ako me on ubije?– Onda ću mu otkazati službu i otići iz Makedonije. Ali se moramo

postarati da ne dođe do toga. Pokazaćemo mu da si mu veran.– Ja mu neću naškoditi, čak ni da bih spasao sopstveni život. –

Znam – reče Parmenion, ustade i zagrli mladića. – Vreme je da ideš.Hefastion te čeka pored ulazne kapije.LETNJA PALATA,

EgaOlimpija kleknu pred gospu sa Samotrake i povi glavi kako bi dobila

blagoslov.Aida se naže napred. – Sada si kraljica. Ne treba da klečiš preda

mnom – reče ona.– Kraljica? – odgovori ogorčeno Olimpija. – Čoveka koji ima sedam

žena?– Ti si majka njegovog sina, naslednika. To ti niko ne može oduzeti.– Misliš li? – upita Olimpija, ustajući i sedajući na divan pokriven

satenom pored Aide odevene u crno. – Kleopatra će mu roditi sina.Ja znam da se on time stalno hvali. I počeo je da mrzi Aleksandra.Šta da radim?Aida obgrli kraljicu, privuče je sebi i poljubi u obrvu. – Tvoj sin će

biti kralj – reče joj ona glasom ne jačim od šapata, pogledajući kaotvorenom prozoru. Ko zna kakvi se špijuni tu motaju? Istraži duhomprostor, ali nikoga nije bilo ko bi mogao da ih čuje.– Nekada sam verovala u to, Aida, stvarno. I bila sam tako sretna

na Samotraki pre venčanja. Mislila sam da je Filip najveći od svihkraljeva na svetu. Moja sreća je bila potpuna. Ali između nas je uvekbilo nečega, neke nelagode. Ne znam kako da to opišem.Samo smo te prve večeri postigli jedinstvo kakvo si me ti učila da

očekujem. Sada jedva da me i pogleda a da mu lice ne potamni odbesa. Da li me je ikada voleo?Aida slegnu ramenima. – Ko može reći šta je na umu muškaraca?

Mozak im visi između nogu. Važno je šta ćemo mi učiniti sada. Tiznaš da si odabrana da nosiš posebno dete, kralja nad kraljevima,

boga. Ti si ispunila taj deo svoje sudbine. Raduj se zbog toga,sestro! Ostavi svoje strahove meni.– Ti možeš da pomogneš Aleksandru?– Ja mogu mnoge stvari – odgovori ona. – Pričaj mi o svome sinu.

Kakav je čovek postao? Kraljica se odmače i lice joj iznenada sinu ipoče da govori o Aleksandrovim uspesima, njegovoj dobroti, snazi iponosu.Aida je sedela strpljivo, poprimivši izraz iskrene očaranosti,

povremeno se smejući pa bi čak i zapljeskala oduševljeno naizvesnim mestima. Dosada ju je gotovo dražila kada se Olimpijinglas utiša. – Previše pričam – reče kraljica.– Ne, uopšte ne – brzo izreče Aida. – On je divan, on je sve ono o

čemu smo i sanjali. Videla sam ga danas kako šeta sa grupommladića. On je veoma zgodan. Ali, primetila sam da nosi ogrlicu i tome je zainteresovalo. Rad je veoma star. Kako je došao do nje?– To je poklon od pre mnogo godina. On je stalno nosi. – Volela bih

da je vidim. Možeš li mi je doneti?Olimpija odmahnu glavom. – Žao mi je, ne mogu. Vidiš, bilo je

vreme kada je izgledao posednut. Ogrlica ga štiti od toga. On je nesme skinuti.– Gluposti! On je bio darovito dete sa moćima prejakim da bi ih

obuzdao. Ali je on sada postao čovek.– Ne – reče Olimpija. – Ne želim da rizikujem s time. – Ne veruješ

mi? – reče Aida, pretvarajući se da je povre đena. – O, ne! –odgovori Olimpija, uhvativši Aidu za ruku – naravno da ti verujem.Nego, ja se bojim da će se mrak koji je nekada bio u njemu vratiti iuništiti ga.– Razmisli o ovome, draga. Bez te ogrlice on će biti toliko moćan da

ni jedan čovek neće biti u stanju da ga ubije.– Ti misliš da bi Filip…? Ne, ja u to ne mogu da poverujem. – Nisi

nikada čula da kraljevi ubijaju svoje sinove? Čudno. To nije retkost uPersiji.– Ni ovde – složila se Olimpija. – Ali Filip nije takav čovek. Kada je

postao kralj nakon pogibije svoga brata, on je poštedeoži vot sinu svoga brata, Aminti. To je mnoge iznenadilo, jer je

Aminta bio naslednik.– A gde je on sada?

– Aminta? Služi u kraljevoj ličnoj gardi. On je svim srcem odanFillipu, on nema želju da postane kralj.– Ne možda sada, ali šta ako Filip umre?– Aleksandar će postati kralj.– A da li je Aminta odan Aleksandru?Olimpija se namršti i skrenu pogled. – Ne, oni nisu prijatelji. –

Aminta je punokrvni Makedonac – tiho ubaci Aida. – Zar to nijetačno?– Zašto pokušavaš da me uplašiš? Aminta ne predstavlja opasnost.– Opasnost leži svuda – prasnu Aida. – Ovde sam tek tri dana a

ceo dvor ne priča ni o čemu drugom sem o nasledniku. Atalovaporodica sanja o tome da Kleopatrin sin postane kralj. Drugi sezaklinju na vernost Aminti. A priča se i o Arideju.– Ali on je malouman; on balavi i ne može da hoda po pravoj liniji.– Ali je ipak Filipov sin, a ima i onih koji bi pokušali da vladaju preko

njega. Antipater, možda.– Dosta više! – viknu Olimpija. – Da li ti svuda vidiš neprijatelje? –

Svuda – složi se Aida, tihim tonom. – Živela sam mnogo, mnogogodina. Izdaja je, po mome mišljenju, naličje čovekove prirode.Aleksandar ima mnogo prijatelja i brojne neprijatelje. Ali to nije

bitno. Tajna leži u tome da budeš u stanju da kažeš koji je koji.– Ti se razumeš u misterije, Aida. Zar ne možeš predvideti gde se

krije opasnost?– Postoji jedan veliki neprijatelj koji mora biti pogubljen – odgovori

crna dama, gledajući Olimpiju pravo u oči.– Ko? – prošapta Olimpija.– Ti znaš odgovor. Ne moram da izgovaram ime. Aidina mršava

ruka zaroni u džep na njenoj crnoj odori i pojavi se držeći okruglizlatnik između palca i kažiprsta. – Sličnost je velika, zar ne mislištako? – upita čarobnica bacajući novčić u Olimpijino krilo.Kraljica se zagleda u zlatnu silietu glave Filipa Makedonskog.

Hefastion protegli svoje duge noge i podiže ih na izrezbareni oslonacna kraju sofe. U glavi mu je bučalo od žamora prisutnih i jedva da je isrkutao jako razblaženo vino iz zlatnog persijskog pehara. Nadrugom kraju sobe su se rvali Ptolomej i Kasander, nekoliko stolovaje bilo prevrnuto a sa njih je na pod popadalo voće i sočno meso.

Njih dvojica bi se povremeno okliznuli ili proklizali preko toga, i odećaim je bila umazana. Hefastion skrenu pogled.Filota i Aleksandar su igrali persijsku igru koja je uključivala kockice

i žetone od zlata i srebra. Svuda po sobi su drugi prinčevi prijatelji bilizauzeti kockom ili su ležali u pijanom snu na brojnim sofama.Hefastionu je bilo dosadno. Vojnik od svoje petnaeste, on je voleo

divlje, otvoreno prostranstvo, spavanje pod zvezdama, ustajanje uzoru, koračanje za ratnim trubama. Ali ovo? Meki jastuci, slatko vino,zatupljujuće igre…On sede i pogled mu odluta do Filote, koji je sedeo nagnut nad

tablom. Toliko liči na svoga oca, pomislio je, a ipak, toliko je različit.Bilo je zanimljivo porediti ih. Čak i hodaju na isti način, zategnutihramena i budnog pogleda, pokreti su im sigurni, nalik mačjim. AliParmenion je imao samopouzdanja, dok je Filo ispoljavaonadmenost. Kada bi se stariji nasmejao, ljudi bi se raznežili, ali kadaje to činio Filo, ličilo je na podsmevanje. Tanane razlike, pomislio jeHefestion, ali mnogo govore.On protegnu leđa i ustade. Prišavši Aleksandrovom stolu, zatraži

dozvolu da se udalji. Aleksandar podiže pogled i osmehnu se. –Spavaj lepo, prijatelju – reče on.Hefastion izađe u bakljama osvetljeni hodnik, klimnuvši dvojici

stražara koji stadoše u stav mirno dok je on prolazio. U vrtu je bilosveže a noćni povetarac je prijatno hladio vazduh. Duboko udahnu,pogleda preko ramena i zakorači u senke drveća pored istočnekapije, do mermerne klupe, zaklonjene razlistalom vegetacijom; tusede i spremi se za čekanje.Prošao je jedan sat, pa onda još jedan. Konačno se fi gura sa

ogrtačem pojavi na zadnjim vratima i brzo se uputi niz stazu. Aličovek nije prošao kroz kapiju, već pređe kroz baštu i stade poreddruge, unutrašnje kapije. Hefastion ustade i držeći se senki duž zida,pođe za čovekom. Bršljan i puzavice su gusto rasli pored unutrašnjekapije a miris ruža je dopirao s druge strane zida. Hefastion usporioprezno se krećući kroz rastinje. Mogao je da čuje tihe glasove umaloj bašti iza zida, i oba je prepoznao.– Da li napokon govori o izdaji? – upita Filip.– Ne baš, gospodaru. Ali svakim danom postaje sve nezadovoljniji.

Noćas sam ga upitao kako se oseća povodom predstojećegpohoda, i on je izneo svoje planove za zauzimanje utvrđenog grada.On govori kao general, mislim da vidi sebe kako predvodi armiju.Hefastionove oči se suziše. Nije tako bilo. On je slušao taj razgovor

i Aleksandar je samo rekao, jer je bio pritisnut, da je potrebnostrpljenje kada se opsedaju utvrđeni gradovi.– Atal veruje – reče Filip – da mi je život u opasnosti. Da li se ti

slažeš s njime?– Teško je to sa sigurnošću reći, gospodaru. Ali zapazio sam veliku

ljubomoru zbog tvoga nedavnog venčanja. Sve je moguće.– Hvala ti – reče kralj. – Tvoja odanost ti služi na čast. Ja to neću

zaboraviti.Hefastion skliznu dublje u senke i kleknu iza gustog žbunja kada se

njih dvojica pojaviše. Malo je sačekao a zatim ustade i ode u noć.Prošao je pored gardijske kasarne i zaputio ka Parmenionu.U kući je, u donjoj radnoj sobi, gorela jedna jedina lampa. Tanki

zlatni zraci su se probijali krpz drvene kapke malog prozora. Vojniklupnu po drvetu i Parmenion otvori kapak. Ugledavši ga, pokaza muna bočna vrata. Kada je ušao, general ga ponudi vinom, ali gaHefastion odbi i umesto toga prihvati pehar s vodom.– Da li je to Filo? – upita Parmenion.Hefastion klimnu. Na generalovom licu se nisu videla osećanja dok

se vraćao u široku stolicu za stolom, pokrivenu kožom. – I misliosam da je tako. Sve mi ispričaj. Vojnik učini tako, govoreći o izvrtanjučinjenica koje je Filota izneo pred kralja. – Šta on time dobija,gospodine? Princ mu je prijatelj i prestolonaslednik. Sigurno binjegova budućnost bila osigurana pod Aleksandrom.– On to tako ne vidi. Dobro si to učinio, Hefastione. Zadovoljan sam

tobom.– Žao mi je što je informacija do koje sam došao u vama izazvala

tugu.Parmenion odmahnu glavom. – To sam ionako znao. Duboko u

svome srcu. Spartanac protrlja oči a onda podiže pehar pun vina iiskapi ga u jednom jedinom gutljaju.– Mogu li sada da se vratim u svoju jedinicu, gospodine? – upita

vojnik. – Nisam stvoren za život u palati.

– Ne, žao mi je. Mislim da je Aleksandar u opasnosti i želim da tibudeš uz njega još neko vreme. Hoćeš li to da učiniš zbog mene?Hefastion uzdahnu. – Ti znaš da ti ne mogu ništa odbiti, gospodine.Ali molim te da to ne bude za dugo.– Ne duže od mesec dana. A sada bi trebalo da se odmoriš. Koliko

znam, Aleksandar ide u lov sutra, danas, u zoru. Hefastion sezakikota. – To će biti dobrodošlo olakšanje. Njegovog osmehaiznenada nestade. – Šta ćeš učiniti sa Filotom? – Ono što moram –odgovori Parmenion.Parmenion se probudio nakon svanuća, ali nije bio osvežen snom.

Snovi su mu bili puni teskobe i očajanja a ni nakon buđenja nije seosećao bolje.Ustavši iz kreveta, on otvori zastore na prozoru svoje spavaće sobe

i zagleda se u grad. Kada bi ljudi pogledali u njega, videli bi najvećeggenerala u Makedoniji, osvajača, čoveka punog moći. Ali se ondanas osećao umorno, staro i izgubljeno.Jedan sin, Aleksandar, bio je izdan od drugog, Filote, a kralj koga je

Parmenion voleo sve je više sebe ubeđivao u neophodnost da ubijesvoga naslednika. To nije bilo bojno polje na kome bi strateg mogaoda napravi jedno od svojoh brojnih čuda. Ovo je bilo poput mreže odotrovnog prediva, koja se pruža kroz grad i kraljevstvo, i truje svakogko je dotakne. Ali ko je pauk? Atal? Čovek je bio hladnog srca iambiciozan, ali je Parmenion sumnjao da bi on mogao da manipulišeFilipom. Ali ko bi još mogao da ima koristi?On pozva dvojicu svojih slugu i naredi im da mu pripreme kadu. Do

pre samo par godina, on bi najpre izašao iz kuće na jutarnje trčanje,opuštao bi svoje mišiće i provetravao um. Ali sada su mu udovi bilisuviše kruti za takvo nepažljivo rasipanje energije. Pored prozora senalazio tanjir s jabukama i on zagrize jednu. Bila je slatka i prezrelapa ostatak izbaci kroz prozor.Ko je pauk?Nije bilo lako odgovoriti. Kralj je zašao u srednje godine i za mlade

ljude bilo je normalno da okreću oči ka nasledniku. Bilo je mnogihkoji su podržavali Aleksandra, ali i onih koji bi bili sretniji samaloumnim Aridejem; bilo je i dosta onih koji su se sećali da jeAminta sin Perdike, koji je bio kralj pre Filipa. Ali Parmenion odagnatakve misli. On je dobro poznavao Amintu; dečko je imao malo želje

za krunom a još manje sposobnosti. Bio je prijatan i jednostavan,sposoban oficir ali sa malo mašte i inicijative. Ne, odgovor leži uFilipu i njegovom sve većem nepoverenju prema Aleksandru. Filotaga kljuka lažima i poluistinama, ali on niti je imao pameti niti urođenelukavosti da bi napravio takvu mrežu.Parmenion se izležavao u punoj kadi skoro sat vremena, rvajći se

sa problemom, ali nije bio ništa bliži rešenju kada je ušao Motakkako bi porazgovarali o vestima koje su poslali špijuni iz Male Azije.– Veliki kralj ojačava svoje snage na zapadu i šalje trupe u

priobalne grčke gradove. Ali ne mnogo. Možda svega tri hiljade.Čudno – reče stari Tebanac.– Persija je ogromna – reče Parmenion. – On može prikupiti veoma

veliku armiju za nešto više od mesec dana. Ne, on nam samo stavljado znanja da zna. Kakve su vesti iz Tebe?– Tamo je uobičajeno, stanje pobune. Niko ne voli strani garnizon u

Kadmeji. Ti bi barem toga trebalo da se sećaš!– Da – složi se Parmenion, setivši se svojih dana u tome gradu,

kada su Spartanci okupirali tvrđavu u centru Tebe.– U gradu se priča o persijskom zlatu koje bi poslužilo da se unajmi

armija za oslobađanje Kadmeje.– Ne sumnjam da je novac stigao – reče Parmenion. – Veliki kralj

će se razbacivati novcem na sve strane: Sparta, Atina, Korint, Fera.Ali ovoga puta Persijanci neće uspeti. Iza nas neće ostati pobuna.– Ne budi tako siguran – promrmlja Motak. – Teba se već u

prošlosti oslobađala od osvajača.– To je bilo vreme Epaminonde i Pelopide. A neprijatelj je bila

Sparta. Sadašnja situacija je drugačija. Spartanci su bili prinuđeni daoprezno hodaju zbog straha da ne započnu novi rat sa Atinom.Sada će Teba ostati sama a ona se ne može meriti čak ni sa

petinom makedonske vojske.Motak groknu i ljutito zavrte glavom. – Pričaš kao pravi Makedonac!Pa, ja sam Tebanac i ja se ne slažem. Sveta četa se obnavlja. Grad

će ponovo biti slobodan.Parmenion ustade iz kade i oko struka obavi debeli peškir. – Stari

dani su prošli, Motače, ti to znaš. Teba će biti slobodna, ali tek ondakada Filip zaključi da može verovati Tebancima.

– Kakva arogancija – prosikta Motak. – Ti si bio čovek koji jeoslobodio Tebu. Ne Epaminonda. Ti! Ti si nam pomogao dazauzmemo Kadmeju i razvio plan da uništimo spartansku armiju. Zarse ne sećaš?Zašto je sada drugačije? Otkud znaš da se baš sada u Tebi ne

nalazi neki novi mladi Parmenion koji kuje zavere i planove?– Siguran sam da postoji – odgovori Parmenion uzdahnuvši. – Ali

spartanska armija nije brojala više od pet hiljada ljudi i bili su plitkoraspoređeni. FIlip može pozvati četrdeset i pet hiljada Makedonaca ijoš pola od toga najamnika. On ima pravu šumu opsadnih sprava,katapulta, pokretnih kula. Nije isto.– I očekivao sam da ćeš zauzeti takav stav – reče Motak crven u

licu.– Žao mi je, prijatelju, šta bih ti još mogao reći? – upita Parmenion

prilazeći starcu i položivši mu ruku na krupno rame. Ali je Tebanacotrese.– Bolje je ne govoriti o nekim stvarima – promrmlja Motak. – Bolje

da nastavimo da se bavimo drugim problemima. On pokupi papire ipoče da prebira po njima. Onda stade, glava mu klonu i Parmenionugleda suze u njegovim očima.– Šta je? Šta se desilo? – upita ga Parmenion, sedajući pored

njega.– Svi će umreti – reče Motak drhtavim glasom.– Ko? Ko će umreti?– Mladići iz moga grada. Ustaće s mačevima u rukama. I svi će biti

pobijeni.Parmenion shvati sve. – Pomagao si im da se organizuju? Starac

klimnu. – To je moj grad.– Znaš li kada planiraju da napadnu Kadmeju? – Ne, ali biće to

uskoro.– Ne mora se završiti krvoprolićem, Motače. Poslaću još dva

odreda u Beotiju a to će ih naterati da se zamisle. Ali mi obećaj daćeš prekinuti svoje veze sa pobunjenicima. Obećaj mi!– Ne mogu da ti to obećam! Zar ne razumeš? Sve što činim ovde

od mene čini izdajnika. Još od Heroneje, od kada si uništio tebanskuarmju. Trebalo je da te tada napustim. Trebalo je da odem kući.Sada i hoću!

– Ne – reče Parmenion – nemoj ići. Ti si moj najstariji prijatelj, ipotreban si mi.– Ne, nisam – reče starac tužno. – Ti si strateg, Smrt nacija. Ja

starim, Parmenione. Otići ću kući u Tebu. Umreću u svome rodnomgradu i biću sahranjen pored svoje voljene. Motak ustade i napustisobu.EGA,

sredina zime 337. pre n. e.Imali su brojna imena i brojne namene, ali su za Aidu oduvek bili

Šaptači.Persijanci su ih obožavali kao manje demone ili deve; stari narodi,

Akađani i Atlantiđani, verovali su da oni predstavljaju duše onih kojisu bili zli. Čak su i Grci znali za njih, u izmenjenom vidu, kao Harpije.Sada su se okupljali oko Aide kao mali pramenovi magle, jedva

vidljivi, ali su pulsirali svojom tamom, isijavali zlo, očaj, melanholiju,mračno raspoloženje, nepoverenje, zavist i mržnju.Podrum je bio hladniji od dna jezera u zimu, ali Aida ojača sebe

sedeći u centru, dok su dimni oblici lebdeli oko nje.Kuća je bila izvan grada. Pripadala je manjem makedonskom

plemiću koji je poginuo u tračkim ratovima. Aida ju je kupila odnjegove udovice, jer je kuća imala brojne prednosti. Ne samo da jebila izdvojena već je imala i baštu skrivenu iza visokog zida, u kojojsu njeni sledbenici mogli da odlažu tela žrtvovanih, onih nesretnikačija je krv bila neophodna kako bi Šaptači bili snažni.Ona prizva prvi od providnih oblika, koji se obavi oko njenih prstiju, i

istog trena um joj preplaviše slike. Ugleda Filipa palog s trona,mračnih misli punih melanholije, i glasno se nasmeja. Kako je bilolako izvrnuti ljudske misli! Prizvavši drugi oblik, ugleda Atala kakokuje zavere.Ispitavši misli svih, ona otposla Šaptače nazad ka njihovim ljudskim

domaćinima. Zatim se hladnoća probi do njenih kostiju i ona ustade iizašavši iz sobe, pope se uz crne stepenice koje su vodile u donjevrtove.Sve je bilo dobro i Aida je bila u potpunosti zadovoljna. Uskoro će

se Filip suočiti sa svojom sudbom a gospa od Samotrake će biti tuda vodi njegovog sina do trona. Tako lep mladić! O, kako će mu

pomoći, omogući će mu takva zadovoljstva i kada bude zaspao, onaće mu skinuti ogrlicu i otvoriti vrata njegove duše.Aida zadrhta od zadovoljstva. Čitavog svog života sanjala je o tom

danu, baš kao i njena majka pre nje. Nade njene majke, i što je jošgore, njen duh i želju za životom, uništila je Tamis. Ali sada nemanikoga ko bi me mogao osujetiti, pomislila je.Uskoro će Filip Makedonski umreti, biće ubijen u svojoj palati u snu.Obuze je žudnja i ona pozva dvojicu svojih stražara. Uglavnom je

prezirala dodire muškaraca ali u prilikama poput ove bilo joj jezadovoljstvo da ih koristi u nečemu što je ličilo na uživanje, koje sepojačavalo kada je znala da će njeni ljubavnici brzo umreti. Dok jenjihova mladost i snaga trošena na nju, ona se naslađivala njihovompredstojećom smrću.Ova dvojica su bili zgodni i visoki, najamnici iz Male Azije. Oni se

osmehnuše dok su joj prilazili i počinjali da je razodevaju.Prvi je zgrabi, arogantno stavljajući ruku na njene grudi, svlačeći

crnu haljinu koju je nosila.Sutra, pomislila je, tvoja će duša vrištati na svome putu u Had.PELA,

sredina zimeFilip je bio pijan i veoma dobro raspoložen. Oko njega su bili

njegovi generali i prijatelji, dvadeset ljudi koji su kralja služili verno uposlednje dve decenije; slavilo se u poslednjoj noći svadbenogveselja. Filip se zavali u stolicu i pogledom pređe preko ljudi.Parmenion, Antipater, Klit, Atal, Teoparl, Koen, ljudi s kojima bi

mogao da kreneš na planine. Snažni, odani, neustrašivi. Aleksandarse smejao nekoj šali koju je ispričao mladi Ptolomej i Filipovo dobroraspoloženje zamalo nestade. Šala je verovatno bila na njegovračun, ali on odbaci tu pomisao. Slavlje ništa ne sme da pokvari.Sluge odneše i poslednje pladnjeve s hranom i žongleri uđoše kako

bi zabavljali kralja. Bili su Međani, uvijenih brada i lepršavih haljinaod svile i satena. Svaki od njih je nosio šest mačeva, koje jedan pojedan počeše da bacaju u vazduh, sve dok se ne učini da su oštricežive, okreću se i svetle kao metalne ptice iznad žonglera.Međani se razdvojiše i sada mačevi počeše da fijuču između njih.Izgledalo je da jedva i dotiču njihove šake, tako su se brzo kretali.

Filip je bio fasciniran njihovom veštinom i dokono se zapitao da li suti ljudi talentovani i za upotrebu mačeva u bici. Prema Motakovimizveštajima kralj Persijanaca je imao tri hiljade međanskih ratnika usvojoj vojsci.Kada se predstava okončala, Filip je bio najglasniji u oduševljenju.Nekoliko Aleksandrovih prijatelja je aplaudiralo i kralj se namršti.

Običaj jeste bio da se tako iskazuje zadovoljstvo, ali je vekovimaranije aplaudiranje smatrano uvredom, jer je na taj način publika upozorištu iskazivala nezadovoljstvo u želji da otera loše glumce sascene. A zatim su Atinjani počeli da aplaudiraju na kraju predstaveiskazujući svoje odobravanje. Filipu se takve promene nisudopadale.Žonglere je zamenio bacač noževa, izvanredno spretan. Postav

ljeno je sedam meta i vitki Tesalac je pogodio centar svake, sapovezom na očima. Filip ga je nagradio zlatnikom.Zatim su nastupila četvorica akrobata, vitki Tračani i pevač saga

koji je pevao o Heraklu i njegovim zadacima. Tokom svih tihpredstava Filipov pehar nikada nije bio prazan.Blizu ponoći, nekoliko starijih oficira, među njima i Parmenion,

zatražiše otpust od kralja i zaputiše se svojim domovima. Ali Filip,Atal, Aleksandar i još desetak drugih ostadoše da piju i razgova raju.Filip je primetio da je većina pijana, naročito Atal, koji je retko pio.Njegove blede oči su bile zamagljene ali mu je izraz bio blažen, što

kralja nasmeja pa ga lupi po ramenu.– Trebalo bi da češće piješ, prijatelju. Ti si ionako previše turoban.– Stvarno bi trebalo – odgovori Atal izustivši reči veoma pažljivo i s

potpunom koncentracijom. – To…je…jedan…izvanredno… leposećaj – završio je ustajući i prenaglašeno se poklonivši. Filip bacipogled ka Aleksandru. Dečko je bio potpuno trezan, veoma je malopio iz istog vinskog pehara koji je poručio još pre dva sata. – Šta je stobom? – zaurlao je. – Vino ti nije po ukusu?– Veoma je dobro, oče.– Onda ga ispij!– Hoću, na svoj način – odgovori princ.– Ispij ga sada! – naredi kralj. Aleksandar podiže pehar u zdravicu i

zatim ga isprazni jednim gutljajem. Filip pozva slugu. – Princu se

ispraznio pehar. Stani pokraj njega i postaraj se da se opet neisprazni.Čovek se pokloni i donevši bokal stade iza Aleksandra. Zadovoljan

zbog mladićeve nelagode, Filip se okrete ka Atalu, ali je mačevalaczaspao na stolu naslonivši glavu na ruke.– Šta je ovo? – uzviknu Filip. – Zar će kralj biti ostavljen da slavi

sam?Atal se promeškolji. – Umirem – prošaputao je.– Potrebno ti je vino – reče Filip povukavši pijanog čoveka na noge.

– Nazdravi nam, Atale!– Zdravica! Zdravica! – zagrmeše gosti.Atal protrese glavom i podiže pehar prosuvši pola sadržaja po stolu.

– Za Filipa, moju štićenicu Kleopatru i njihovog nerođenog sina.Mačevalac ugleda Aleksandra i osmehnu se. – Za legitimnogprestolonaslednika! – reče podižući pehar.Slavljenici, u čudu, zaćutaše. Aleksandar preblede i skoči na noge.

– Šta sam onda ja? – zahtevao je da zna.Atal trepnu. Nije mogao da poveruje da je izgovorio te reči,

izgledalo je da su mu nepozvane došle na usne. Ali izrečeno se nijemoglo povući. – Da li si me čuo, ti ublilački kurvin sine? – povikaAleksandar. – Odgovori mi!– Ućuti! – prodera se Filip podigavši se na noge. – Otkud ti pravo

da prekidaš zdravicu?– Neću da ćutim – odgovori Aleksandar. – Predugo sam trpeo tvoje

uvrede. Ali se ovo ne može otrpeti. Nije me briga ko će ti bitinaslednik, možeš da svoju krunu ostaviš i kozi što se mene tiče, aliodgovaraće mi svaki čovek koji dovodi u pitanje legitimnost mogarođenja. Neću da mirno sedim i dopustim da moju majku nazivakurvom čovek koji je do ugleda došao preko leševa onih koje jeotrovao ili zabijajući nož u leđa.– Dovoljno si rekao, dečače! – Filip odgurnu svoju stolicu i jurnu na

Aleksandra, ali mu se stopalo zakači za nogu od stola i on posrnukad stiže do njega. Osakaćena noga popusti i on poče da pada.Levica polete ka Aleksandru, ali prsti zakačiše ogrlicu koja je blistalana prinčevom vratu. Ona spade istog trena a Filip pade preko stolaudarivši glavom u stolicu.

Aleksandar se zatetura a zatim uspravi. U sali je zavladao tajac ilampe zatreperiše kada hladan povetarac ulete kroz otvoreneprozore.Princ pogleda u palog čoveka. – Evo kako leži – reče dubokim i

čudno hladnim glasom – čovek koji želi da pređe preko celog sveta,a ne može da pređe ni preko sale.Aleksandar pođe ka vratima a Ptolomej i Krater za njim. Princ se

okrenu i krupnim koracima izađe iz sale.Parmenion nije čuo lupanje po glavnim vratima jer je bio iscrpljen

nakon gozbe i utonuo u dubok san. Protekli dani su bili sumorni ibolni zbog Motakovog odlaska i prisustva Fedre, čiji mu kreštav glasnije prijao.Sluga nečujno uđe u sobu i blago prodrma generalovo rame.

Parmenion se probudi. – Šta je? – promrmljao je bacivši pogled krozprozor ka nebu još uvek tamnom.– Kralj je poslao po tebe, gospodaru. Hitno je.Parmenion sede i protrlja oči. Spustio je noge na pod i sačekao da

mu sluga donese čist hiton i krznom postavljen ogrtač s kapuljačom.Bližila se zima i noćni vazduh je bio hladan.Odenuvši se, siđe niz stepenice i ugleda Filotu u ogrtaču, spremnog

da ide s njim.– Da li znaš šta se dogodilo? – on upita svoga sina. – Aleksandar je

otišao iz grada – odgovorio je Filo. – Bilo ježestokih reči pošto si ti otišao.Parmenion grubo opsova i krupnim koracima izađe iz kuće, a Filo

za njim. Mladić ubrza korak i približi se Parmenionu. – Moglo bi doćido građanskog rata – reče Filo. Parmenion okrznu pogledom sina aline reče ništa. – Krater, Kasander i Ptolomej su otišli sa Aleksandrom– nastavio je mladić. – I onaj tvoj ofi cir Hefastion. Ja mu nikadanisam verovao. Koliki će deo vojske dezertirati i pridružiti se princu?Parmenion zastade i okrete se k sinu. – Neće biti građanskog rata –

reče on glasom hladnijim od noćnog vazduha. – Bez obzira koliko seti trudio oko toga, Filo.– Šta ti to znači?– To bar nije teško razumeti – prasnu Parmenion. – Ti si kralju

prenosio laži i izvrnute poluistine, i ti, i onaj kome god da služiš,

odgovorni ste za večerašnje događaje. Ali neće doći do građanskograta. A sada se gubi!Parmenion se okrete od svoga sina i uputi se ka palati, ali Filo

potrča i uhvati oca za ruku.– Kako se usuđuješ da me nazivaš izdajnikom! – zagrme mladić

dok su mu oči sijale gnevom. – Ja sam lojalan kralju.Parmenion pogleda u oči svoga sina i duboko udahnu. – Nisi ti kriv

– reče napokon glasom punim tuge. – Tvoja majka je nekada bilaproročoca, mada ne baš dobra. Ubedila je sebe da ćeš ti postativeliki kralj, i dok si još bio sasvim mlad da bi shvatio, punila ti je ušimislima o budućoj slavi. Nije bila u pravu. Slušaj me: nije bila upravu. Sve čemu ti težiš na kraju će dovesti do toga da budeš ubijen.Filo uzmaknu korak. – Oduvek si me mrzeo – reče on. – Ništa što

sam ikada uradio nije zavredelo tvoju pohvalu. Ali majčina vizija nijebila pogrešna. Ja to znam, mogu da to osetim duboko u sebi. Mojaće sudbina biti takva da će sva tvoja dostignuća prema njoj bitipatuljasta. Ništa me neće sprečiti! Mladić ustuknu još više i krupnimkoracima se izgubi u noći.Parmenion uzdahnu, težina njegovih godina je iznenada izgledala

nepodnošljiva. On zadrhta i zaputi se ka palati. Uprkos tome što jebilo kasno, sluge i robovi su se uzmuvali po hodnicima i salama, injega su odveli do prestone dvorane u kojoj ga je čekao Filip saAtalom. Mačevalac se bio otreznio, pa je klimnuo Spartancu ali jećutao dok je Filip govorio o događajima tokom noći. – Doveo si upitanje njegovu legitimnost? – upita Parmenion okrenuvši se kaAtalu. – Ne mogu da verujem!– Ne znam zašto sam to rekao. Kunem se Zevsom da su mi reči

same iskočile iz usta. Bio sam pijan. Ali ako bih mogao da ihpovučem, učinio bih to.– Sve je ovo otišlo predaleko – reče Parmenion ponovo se

okrenuvši ka kralju.– Znam – reče tiho Filip sedeći klonuo na prestolu. – Iznenada sve

vidim u drugačijem svetlu: kao da se sunce promolilo kroz oblake.Ne mogu da verujem da sam prema njemu postupao tako loše. Onje moj sin! Kada sam pao, udario sam glavu i bio par trenutaka bezsvesti. Ali kada sam se povratio, bilo je kao da gledam očima drugog

čoveka. Svi moji strahovi su nestali i osetio sam se slobodno. Pošaosam da ga tražim, da ga zamolim za oproštaj. Ali je on otišao.– Pronaći ću ga, gospodaru – obeća Parmenion. – Sve će ponovo

biti dobro.– On mi je spasao život. Dvaput – prošapta Filip. – Kako sam i

mogao pomisliti da bi me on ubio?– Ne znam, gospodaru. Ali mi je drago što ga sada vidiš onakvog

kakav on i jeste, dobar mladi čovek koji te obožava.– Moraš ga pronaći, Parmenione. Filip ustade i dohrama do višeg

čoveka. – Vrati mu ovo, jer znam da mu to mnogo znači.Ispruživši ruku on otvori prste.Spartanac pogleda dole i oseti kao da mu je neko zabio nož, hladno

gvožđe, pravo u srce. Ogrlica je blistala na svetlosti lampi iParmenion je uze rukom koja se tresla.– Kako…si došao do ovoga?– Dok sam padao, prsti su mi se zakačili za nju. U tom trenutku

Parmenion je shvatio zašto su kraljevi strahovi nestali. Magija ogrliceje sprečavala da zlo prodre u um ili srce onoga ko je nosi.Ali šta je njen gubitak značio za Aleksandra?– Odmah ću pojahati, gospodaru – reče on.– Znaš li gde se zaputio?– Ne, ali znam gde treba da ga tražim.– Ja ću poći s tobom – reče Atal.– Mislim da to ne bi bilo pametno – reče mu Spartanac. – Pametno

ili ne, ja ću mu se lično izviniti.– Mogao bi da te ubije, i ja ga ne bih krivio zbog toga. – U tom ću

slučaju umreti – reče Atal. – Hajde, pođimo.REKA AKSIOS,

zima, 337. pre n. e.Počela je susnežica, ledene igle su prodirale i kroz najdeblji ogrtač,

a vode obližnje reke, nadošle zbog obilnih kiša u proteklih parsedmica, besno su udarale o obale. Hefastion zapali vatru uz oboreni panj i drugovi se okupiše oko nje, zamotani u svoje ogrtače.– Kuda ćemo ići? – upita Ptolomej, ispruživši svoje vitke ruke ka

razigranim plamenovima. Aleksandar nije odgovorio, bio je potpunozadubljen u misli.

– Na zapad, u Epir – reče Krater. – Svi mi imam prijatelje tamo. –Zašto ne na severoistok, u Pelagoniju? – ubaci se Kasander. –Tamošnju armiju čine ljudi koje smo mi nagradili nakon pohoda naTribale. Oni će ustati u Aleksandrovo ime. Hefastion pogleda uprinca, koji nije pokazao da ih je čuo, pa doda drva u vatru i naslonise na stenu ne osećajući hladnoću. Bila je noć ista kao ova, kada jedeset godina ranije prvi put sreo Parmeniona, dok se susnežicapretvarala u sneg na planini. Samo, tada se čulo zavijaju lovačkihpasa i topot kopita dok su lovci tragali za odbeglim dečakom.Hefastion je imao trinaest godina i živeo je sa majkom udovicom namaloj farmi u planinama Kerkire. Jednog jutra su Peonci sa severaupali u Makedoniju spuštajući se sa visokih planinskih klanaca.Ubijali su stočare i opljačkali dva gradića. Izvidnici su nabasali i nanjihovo domaćinstvo.Pokušali su da siluju njegovu majku ali se ona tako žestoko opirala

da su morali da je ubiju, proburazivši joj srce. Mladi Hefastion jepogubio ubicu ručnom sekirom a zatim pobegao u šumu kako bispasao život. Izvidnici su uz sebe imali i ratne pse pa su ih pustili zanjim. Uprkos hladnoći, dečak je krivudao kroz nadošle potokepokušavajući da zametne svoj miris bar na neko vreme. Ali kako sebližila ponoć, psi su zatvarali obruč oko njega.Hefastion zadrhta prisećajući se tih događaja. Uzeo je kamen

oštrog vrha i čučnuo je iščekujući. Psi, dve ogromne zverizapenušanih gubica, izbiše na čistinu a odmah iza njih izađoše išestorica izviđača na šarenim ponijima. Na komandu koju jeuzviknuo vođa, mršavi, žilavi čovek u žutom ogrtaču, psi sezaustaviše ispred dečaka. Hefastion je uzmakao sve do stenastežući kamen u ruci.– Vidiš li pse, dečače? – reče vođa grlenim i surovim glasom. – Za

par trenutaka ću im narediti da te iskidaju na komade.Vidiš li kako stoje, kao da su vezani? Dobro su uvežbani. Hefastion

nije mogao da skine pogled sa pasa. Usne su im bile povučeneunazad otkrivajući dugačke, oštre, ružičaste očnjake. Dečak je bioprestravljen i bešika mu popusti a šestorica jahača se glasnonasmejaše njegovoj sramoti.Iznenada se jedan visoki čovek u sjajnom oklopu pojavi između

stena držeći mač u ruci. Psi zalajaše i jurnuše ali ratnik brzo iskorači

pred dečaka, a njegov mač polete, gotovo preseče glavu prvog psa iprobode srce drugog. Sve se odigralo tako brzo da se ljudi nisu nimaknuli. Ali vođa, videvši da su njegovi psi pobijeni, izvuče svoj mači podbode konja. Strele presekoše noćni vazduh. Prva se zari vođiiza uha probijajući mu mozak i on pade sa konja. Ostali Peoncipokušaše da pobegnu ali su strele doletale sa svih strana. U svegapar otkucaja srca, svih šest ljudi i četiri konja bili su mrtvi ili naizdisaju.Hefastion ispusti kamen i okrete se ka visokom ratniku koji je brisao

krv sa oštrice. – Hvala vam, gospodine – uspeo je da izusti. Čovek jezadenuo svoj mač u korice i kleknuo ispred njega.Oči su mu izgledale sive na mesečini.– Bio si dobar, dečaće – rekao je posegnuvši i obgrlivši Hefastiona

oko ramena. – Stajao si odlučno poput ratnika.Dečak odmahnu glavom a suze mu potekoše. – Upišao sam se od

straha.– Ali nisi pobegao niti si molio za svoj život. Nemoj se sramiti zbog

trenutne slabosti bešike. Hajde, idemo negde gde je toplo i gde timožemo naći neku suvu odeću.– Ko si ti, gospodine?– Ja sam Parmenion – odgovorio je čovek ustajući. – Lav

Makedonski.– Glavom i bradom.– Spasli ste mi život. Nikada to neću zaboraviti. General se

osmehnuo i otišao do središta čistine na kojoj su makedonski strelcisvlačili leševe. Mladi oficir je doveo Parmenionovog konja i generalse vešto baci na leđa životinje. A onda on ispruži ruku ka Hefastionu.– Dođi, jaši sa mnom!Hefastion se osmehnu setivši se toga.– On dolazi – reče Aleksandar iznenada.– Ko? – upita Ptolomej.– Parmenion. Atal je sa njim.Mladić ustade i zagleda se u susnežicu. – Ja nikoga ne vidim,

Aleksandre.– Stići će ovde za sat vremena – reče Aleksandar skoro sanjivim

glasom.– Kako to možeš znati? – upita Krater.

– Bogovi su mi poslali viziju – odgovorio je princ. – Ako je vizijatačna, kako to da Parmenion zna gde treba da nas potraži?– Kako, zaista? – odgovorio je Aleksandar, a morskozelene oči su

mu sijale dok je posmatrao Hefastiona.– Ostavio sam mu poruku u kojoj sam rekao da smo se zaputili na

sever – reče ofi cir.– Šta? – zurlao je Krater. – Onda si ti izdajnik!– Utišaj se, prijatelju – reče Aleksandar glasom blagim, skoro

nežnim. – Pusti Hefastiona da govori.– General je zatražio od mene da pripazim princa, da mu se ne

dogodi nikakvo zlo. Ja sam tako i učinio. Ali Parmenion jeAleksandrov jedini istinski prijatelj među starijima. Smatrao sam daje važno da zna gde može da nas potraži.– A on ipak sa sobom vodi i Atala – dobacio je Ptolomej. – Kako

tumačiš tu situaciju?Hefastion polako stavi dve debele grane u vatru. – Ja verujem

Parmenionu – reče napokon.– Baš kao i ja – reče Aleksandar prešavši na drugu stranu vatre da

bi seo pored oficira. – Ali, da li mogu tebi da verujem, vojniče?– Da – odgovorio je Hefastion gledajući ga u oči. Aleksandar se

osmehnu. – Imaš li ti snova, Hefastione? Ambicija?– Naravno, gospodaru.– Moji će nas snovi prevesti preko čitavog sveta. Hoćeš li me slediti

na putu ka slavi? Glas mu je bio sugestivan, skoro zavodljiv, iHefastion oseti da lebdi. Vizije mu ispuniše um: velike armijemarširaju, visoki gradovi gore, reke zlata teku pred njegovim očima areke krvi kovitlaju oko njegovih nogu. – Hoćeš li me slediti? – ponovoupita Aleksandar.– Da, gospodaru. Do krajnjih granica sveta.– A možda i preko? – prošaputa princ.– Kako god da narediš.– Dobro – reče Aleksandar lupivši mladića po ramenu. – A sada da

sačekamo naše goste.Susnežica se pretvorila u sneg, ledene pahuljice su ubadale kada

bi dotakle golu kožu. Krater, Ptolomej i Kasander su počeli da lomegrane s okolnih stabala, uzaludno pokušavajući da sagrade maloskolnište, jer su im to onemogućavali udari jakog vetra. Aleksandar

je ćutke sedeo i zurio u malu vatru dok se sneg taložio na njegovomogrtaču i kosi. Hefastion zadrhta i čvršće se umota u svoj ogrtač.Zabrinjavalo ga je prinčevo raspoloženje: Aleksandar je bio u nekomčudnom stanju, nije brinuo za opasnost i naizgled mu nije smetalačak ni ova iznenadna mećava.Hefastion oseti kako mu se hladnoća probija do kostiju pa protrlja

šake i poče da duva u njih.– Ovo je više po tvome ukusu, zar ne? – upita ga iznenada

Aleksandar.– Gospodaru?– Hladnoća, otvoreno nebo, neprijatelji u blizini. Ti si vojnik, ratnik.– Više volim kada je malo toplije nego sada – odgovori Hefastion

silom se osmehnuvši.– Tumarao si kroz moje sobe kao lav u kavezu, nisi mogao da se

smiriš.– Činio sam ono što mi je gospodin Parmenion naredio. – Da,

naravno. Ti ga obožavaš.– Nije to obožavanje, gospodaru. Ja sam mu na mnogo čemu

zahvalan. Pošto mi je majka ubijena, morao sam da prodam kućukako bih mogao da platim školovanje na vojnoj akademiji. Kada sampostao punoletan, vraćena mi je tapija na farmu. Parmenion ju jekupio.– On je dobar čovek, a koliko znam spasao te je od peonskih

pljačkaša.– Da. Otkud vi znate za to? Da li vam je on to ispričao? – Ne – reče

Aleksandar – ja volim da znam sve o ljudima koji me slede. Štamisliš koji je razlog što je Atal s njime? Hefastion raširi svoje ruke. –Ja sam vojnik a ne strateg. Koliko je ljudi s njima? Da li ti se toukazalo u viziji?– Sami su.Hefastion je bio iskreno iznenađen. – To mi izgleda neverovatno,

gospodaru. Atal ima mnogo neprijatelja a sa pravom bi i vas mogaoda ubroji među njih. Aleksandar se nagnu k njemu. – Na čiju ćešstranu stati ako krenem na Atala?– Na tvoju!– A protiv Filipa?

– Odgovor je isti. Ali nemoj od mene tražiti da se borim protivParmeniona.– Bio bi uz njega?– Ne, zato i nisam hteo da me to pitaš.Aleksandar klimnu glavom ali ne reče ništa. Okrenuvši glavu on

ugleda trojicu svojih drugova kako su se skupili ispod grubonapravljenog skloništa, ali iznenadni nalet vetra obori zaklon na njih.Princ se glasno nasmeja. – Ovo su ljudi koji će pokoriti svet u mojeime – reče on.Oni se iskobeljaše ispod ruševina i okupiše oko vatre. – Osećaš li

hladnoću? – Ptolomej upita Aleksandra. Princ se nasmeja. – Nemože me ni dotaći.Drugovi počeše da zbijaju šale na račun Aleksandrovih novih moći,

a Hefastion se osloni o stenu i zatvori uši za njihovo šegačenje, kojepoteče preko njega poput šuma reke i stopi se sa fijukom vetra.Bio je istovremeno i zapanjen i ljut zbog svog razgovora s princom;

zapanjen zbog iznenadnog načina na koji se zavetovao da će gaslediti i ljut zbog svoje olake izdaje Parmeniona. To što je princazavoleo i poštovao bilo je razumljivo: princ je bio hrabar i častančovek. Ali Hefastion nije ni pretpostavljao koliko je to poštovanjepostalo duboko, i shvatio je da se to sada graničilo s ljubavlju.Aleksandar je bio sunce i Hefastion je u njegovom prisus tvu osećaotoplinu. Ali zar ne voliš Parmeniona, zapitao je samoga sebe.Odgovor je došao veoma brzo. Naravno, ali je ta ljubav rođena izduga, a dugovi se uvek mogu otplatiti.Sneg prestade i vetar zamre. Vatra je zapucketala i rasplamsala se,

razigrani jezičci dotakoše drvo. Hefastion otvori svoj ogrtač i osetitoplotu.Aleksandar ga pogleda. – Naši gosti samo što se nisu ukazali –

reče princ. – Želim da odjašeš iza njih i proveriš da li ih prati nekaveća vojska.Hefastionova usta se iznenada osušiše i on ustade i pokloni se. –

Po tvojoj naredbi odgovorio je.I eto ga, trenutak izdaje. Ako drugovi ubiju Parmeniona i Atala, to

će značiti građanski rat. Ali je Aleksandar Hefastionu pružio izlaz. Onneće prisustvovati ubistvu. Oficir oseti mučninu dok je išao ka svomekonju.

Ali odjaha ni ne okrenuvši se.Parmenion ugleda udaljenu logorsku vatru i poteže uzde. Svetlo je

izgledalo poput treperenja sveće a sa te razdaljine nisu se moglirazabrati ljudi oko nje.– Misliš li da su to oni? – upita Atal dojahavši pored njega. –

Verovatno – odgovorio je general. – Ali je moguće i da je to bandapljačkaša.Atal se zakikota. – Da li bi oni mogli da se mere sa dva najbolja

mačevaoca u Makedoniji?Parmenion se osmehnu. – Možda nekada, prijatelju. Bojim se da su

godine malo otupele naše veštine.– Govori u svoje ime, Spartanče. Ja sam brz kao što sam uvek i

bio.Parmenion baci pogled na osedelog mačevaoca, iznenađen

ubeđenošću u njegovom glasu. On je stvarno i verovao u to što jerekao.Spartanac mu ništa ne odgovori već samo potera konja napred.

Približavali su se logorskoj vatri. Parmenionov konj načulji uši izanjišta a iz drveća s druge strane logora začu se odgovor. – To suoni – reče Parmenion. – To je bio Bukefal. On i Paks su bili drugovi uštali.– A šta ako oni krenu mačevima na nas? – upita Atal. – Umrećemo

– odgovori Parmenion – jer se ja neću boriti protivAleksandra.Oblaci se raziđoše i mesec obasja snegom pokrivenu zemlju a

obližnja reka je sijala poput uglačanog gvožđa. Parmenion dojaha dovatre i sjaha. Aleksandar je sedeo pored vatre prekrštenih nogu aliustade kada se general približio.– Hladna noć – reče princ gledajući u Atala.– Da, gospodaru – složio se mačevalac. – Hladna noć nakon

usijanih reči.– Šta hoćeš da mi kažeš, Atale?Mačevalac pročisti grlo. – Došao sam… da… On liznu usne. –

Došao sam da se izvinim – izreče brzo, kao da te reči imaju ukuskiseline što mu peče jezik. – Ne znam zašto sam izrekao onuzdravicu.

Bio sam pijan. I sam sam, kao i ti bio iznenađen i učinio bih sve dapovučem te reči.– Moj te otac poslao da to kažeš?– Ne, to je bio moj izbor.Aleksandar klimnu glavom i okrete se ka Parmenionu. – A ti

prijatelju, šta mi ti imaš reći?– Filip dubok žali. On te voli, Aleksandre; želi da se vratiš kući. – On

me voli? E to je nešto! Nisam baš primećivao dokaze te ljubavi većduže vreme. Kako da znam da se neću vratiti u Pelu baš daprisustvujem sopstvenom ubistvu?– Imaš moju reč – jednostavno reče Parmenion. – Što sada ne

pozoveš svoje prijatelje da nam se pridruže? Mora da su se sledilitamo u šumi.– Ostaće tamo gde sam im naredio da budu – reče princ prikrivajući

osmehom odbijanje. – Sedimo pored vatre da popričamo još malo.Aleksandar dodade još ogreva i njih trojica posedaše dok je

Parmenion pričao o Filipovoj tuzi i kajanju. Na kraju Spartanac otvorikesu na svome boku i iz nje izvadi ogrlicu. – Kada je kralj dotakaoovo, svi njegovi strahovi i misli koji su se ticali tebe nestali su. Znaš lizbog čega? Magija ogrlice je razbila čini koje su se plele oko njega.Aleksandar pogleda u ogrlicu. – Hoćeš li da kažeš da je bio

omađijan?– Verujem da je tako.– Onda je možda bolje da je on nosi.– Ne želiš je nazad?– Nemam više potrebe za njom, odslužila je svoje. Očigledno je da

je Mračni bog izabrao neko drugo telo. Ja sam ga se oslobodio.– Kakve bi štete bilo ako bi je ponovo stavio? – upita blago

Parmenion.– Nikakve, osim što to ne želim. Dobro, kažeš mi da je moj otac

nestrpljiv da me vidi i da bi trebalo da ti verujem. Dakle, hoću.Jer si ti uvek bio moj prijatelj, Parmenione, i čovek kome sam se

najviše divio, posle Filipa. Hoćeš li da jašeš zajedno sa mnom nazadka kralju?– Naravno, gospodaru.Atal ponovo pročisti grlo. – Da li mi je oprošteno? – upitao je. –

Zašto da ti ne oprostim, Atale? Tvoji postupci su doveli do promene

koju sam čekao svih ovih mnogih godina. Ja sam ti zahvalan.– Kakva je to promena? – oštro upšita Parmenion. – Povratak

očeve ljubavi – odgovorio je Aleksandar. – Krenimo onda.EGAAida otpusti Šaptače jer su izvršili svoj zadatak; bila je oduševljena.

Osetila je trenutak kada je Filip otkinuo ogrlicu sa Aleksandra,iskusivši doživljaj sličan ljubavnom vrhuncu.Sada je sedela u hladnom podrumu ispod kuće a pored nje su bila

tela dvojice njenih poslednjih ljubavnika na čijim se grudima sušilakrv. Crna dama se osmehnu i dotače najbliže telo povlačeći prstomkrvavu liniju od rane na grudima do stomaka. Kroz istoriju je bilorazličitih oblika plaćanja: Akađani su koristili kristal, Hetiti gvožđe,Persijanci zlato. Ali za demonske snage, koje su bile izvan poimanjasmrtnika, uvek je postojala samo jedna valuta. Krv. Izvor života.Aida sklopi oči. – Morfeje! – pozva. – Eukliste!Ubice su se upravo približavale Peli i najznačajnije je bilo da im se

s puta maknu stražari u palati.Ona ponovo pozva i mrak u sobi postade još veći a hladnoća se

pojača. Aida oseti njihovo prisustvo i izgovori reči moći. A zatimdemoni iščezoše a sa njima i tela ubijenih. Na mermernom podu nijeostala nijedna kap krvi.Aida ustade i zadrhta od uzbuđenja. Noćas će započeti nova era.

Noćas će kralj umreti.PELA,

zima, 337. pre n. e.Ne mogavši da zaspi, Filip se prevrnu, ustade iz kreveta i izađe na

balkon; zadrhta kada zimski vetar dotače njegovo nago telo aliostade tu da stoji uživajući u jezi. Bio sam takva budala, pomislio jeprisećajući se kako je postupao prema sinu. Kako čovek može bititako mudar kada se radi o svetskim pitanjima, zapitao se, a tako slepprema vrednostima sopstvene krvi i mesa?Godinama je Filip spletkario i planirao kako bi zavladao Grčkom,

organizaovao je armiju doušnika i podrivača u svim velikimgradovima, nadmudrivši i takve ljude kakvi su bili Demosten i Eshin uAtini, kao i najbolje umove Sparte, Tebe i Korinta. A ovde, uMakedoniji, možda je izgubio ljubav svoga sina zato što je pogrešnotumačio mladićeve namere.

To ga je razdraživalo.On ponovno zadrhta, vrati se u sobu, pa se umota u topli ogrtač s

kapuljačom od ovčije kože pre no što je ponovo izašao na balkon.U mislima se vrati u prošlost i ponovo ugleda sebe kao taoca u Tebi

koji očekuje sopstvenu smrt. Neveseli dani usamljenosti ipreispitivanja. Setio se i mučnine od užasa koji je osetio kada je čuoza smrt svoga brata u bici sa Ilirima i kada je ugledao obrisesopstvene sudbine. Nikada nije ni želeo da postane kralj. Ali kakvogje izbora imao? Njegova zemlja je bila opkoljena neprijateljima,armija razbijena, a budućnost mračna i sumorna.On baci pogled preko usnulog grada ka niskim brdima u daljini. Za

manje od dvadeset godina učinio je Makedoniju velikom inedostupnom svakom neprijatelju.Filip uzdahnu. U nozi ga je probadalo pa sede na usku stolicu

trljajući ožiljak na staroj rani. Kosti su ga bolele a mučila ga je istalna bol u njegovom slepom oku. Bilo mu je potrebno piće.Ustao je i okrenuo se ka spavaćij sobi, začuđeno piljeći u prozirnu

maglu koja se provlačila ispod vrata spavaće sobe. Isprva jepomislio da je to dim ali se magla držala poda i kovitlala seispunjujući sobu. Filip se povuče do ivice balkona. Magla ga jesledila ali ju je noćni vetar razvejao.Međutim, u sobi je magla tekla preko tepiha i stolica, i preko kreveta

na kome je Kleopatra spavala. Dok je posmatrao, magla polakoizblede postajući prvo prozirna a zatim se sasvim rastoči, da bi sekonačno se potpuno izgubi. Filip uđe u sobu i brzo priđe krevetu nakome je ležala Kleopatra. Prsti mu dotakoše njen puls i vrat. Spavalaje dubokim snom; on pokuša da je probudi, ali je ona ostala mirna.Zabrinut, on odhrama preko sobe ka vratima i otvorivši ih, pozva

stražu, ali su oba čoveka ležala obamrlo na hodniku sa kopljimapored sebe.Strah se ušunja u kraljevo srce dok je odbacujući ogrtač išao ka

zadnjoj sobi. Na drvenom ramu je visio njegov oklop i štit i on brzoodenu grudni oklop i kožni kilt ojačan bronzom. Izvukavši mač izkorica, vrati se u spoljnu sobu.Sve je utihnulo. Usta su mu bila suva dok je stajao u vratima i

osluškivao.Koliko li će biti ubica?

Ne misli na to, upozorio je sebe, jer tu leži poraz i očaj. Misli mu sevratiše Kleopatri i detetu koje je nosila. Da li je bezbedna? Ili je i onana meti ubica? Prišao je krevetu, podigao je i spustio na pod.Umotavši je u ćebe, smesti njeno telo ispod kreveta, van vidokruga.Sam si, shvatio je. Po prvi put za dvadeset godina nemaš vojsku

koju bi pozvao. Obuze ga ljutnja a potom i ledeni bes.Ponovo je prišao vratima i osluškivao. S desne strane je bilo

stepenište koje je vodilo u veliku dvoranu i donje androne, a levo subili hodnici ka ženskim odajama. Duboko uzdahnuvši, on prekoračipreko usnulih stražara. Zavesa sa leve strane se zatrese i u crnoodeveni ubica iskoči iz svoga skrovišta. Filip se okrete i zari mačkroz čovekove grudi pravo u srce. Izvukavši oštricu, okrenu se dok jedrugi maskirani čovek s mačem jurišao na njega s levog boka. Filipodbi snažan udarac i ramenom udari čoveka obarajući ga na pod.Iza sebe začu korake po tepisima. Filip preskoči preko palog čovekai potrča ka stepeništu. Bačeni nož udari u njegov prsni oklop i odbivšise, poseče ga po koži iza uha.Dospevši na vrh stepeništa, zastade. Trojica stražara su bili

opruženi na podu, obuzeti čudnim snom. Podigavši koplje s poda,kralj se okrete i ugleda kako sedam ljudi juri ka njemu kroz hodnik.Čekao je. Dok su mu se približavali, on povuče ruku nazad, nape

mišice, a zatim istupi jedan korak i probi grudi prvog čoveka kopljemčiji vrh izbi na leđima, pored kičme. Krv pokulja na usta ubice i on sezatetura. Filip nije čekao da ostali stignu do njega već je potrčao nizstepenice preskačući po tri odjednom, pokušavajući da težinuprebaci na svoju zdravu nogu. Na pola puta se saplete, poletenapred i mač mu ispade iz ruke. Pad je bio težak, skotrljao se nizstepenice i udario glavom u podnožije statue. Poluošamućen, onpokuša da ustane. Mač je bio desetak koraka od njega i nije mogaoda ga dohvati jer je preostalih šest ubica skoro stiglo do njega.Pogledavši desno, ugleda tela dvojice stražara i potrča ka njima.Ubica skoči na njegova leđa stežući mu grlo, ali Filip pognu glavu iokrenuvši se, baci čoveka pred noge njegovih drugova.Zamagljenog pogleda, kralj se teturao ka stražarima očajniči

pokušavajući da se dočepa nekakvog oružja. Bačeni nož se zabi unjegovu nogu ali se on ne obazirući se na bol bacio preko stražara.

Imao je taman toliko vremena da zgrabi mač pre no što su se ubicenašle iznad njega. Zakotrljao se i podigavši mač, proburazio preponejednog od napadača, ali ga drugi čizmom šutnu u teme a nožemprobi njegovu butinu. Uz zaglušujući bojni poklič Filip se podiže nakolena i obruši na ubice. jedan od njih mu izbi mač iz desne ruke alion levicom zgrabi čoveka za grlo; čovek pokuša da probode kra ljaali je oklop zaustavio bodež. Kraljevi prsti se zakopaše u čovekovogrlo stežući se poput gvozdene klopke oko dušnika. Mač ga ubode ukuk odmah ispod grudnog oklopa i on jauknu popuštajući stisak nagrlu ubice, koji se zatetura boreći se da dođe do daha.Filip raspali pesnicom po bradi drugog i za trenutak mu se ukaza

nova mogućnost. Bacivši se levo, dotetura se do otvorenih vrata.Ubice skočiše za njim, ali je on ušao u praznu sobu i uspeo da za

sobom zalupi vrata i spusti rezu.Ubice se baciše na vrata koja se zatresoše i pukoše oko šarki.

Znajući da ih vrata neće zadugo omesti, Filip se obazre oko sebe upotrazi za nekakvim oružjem. Ali bio je u donjem, malom andronubez prozora, sa svega šest satenom pokrivenih divana, redomstolova i gvozdenim gorionikom napunjenim usijanim ugljevljem.Ranije, u toku večeri, on je sa Kleopatrom sedeo tu i u mirurazgovarao o njihovoj budućnosti. Dovratak puče i kralj se pomeri nasredinu prostorije dok mu je krv isticala iz rana na bedru i nozi.Čitava vrata su bila razvaljena i petorica preostalih ubica nahrupiše usobu, jedan hrabriji od ostalih potrča ka kralju, ali Filip priđegorioniku, podiže ga i baci ka ubicinom licu. Vrelo ugljevlje udari unapadačevu masku, upade u kapuljaču i za vrat, kroz crnu tuniku.Čovek vrisnu kada ga zahvatiše plamenovi i dim, a miris spaljenogmesa ispuni vazduh sobe. Ubica pade vrišteći sa bradom i kosom uplamenu.Četvorica preostalih ljudi oprezno okruži kralja. Bez oružja i ranjen,

Filip je iščekivao smrt.Ali se ubice iznenada ukočiše i kralj vide kako im se oči šire od

straha i iznenađenja. Jedan po jedan, oni ustuknuše pred njim iokrenuvši se, pobegoše iz sobe.Filip jedva da je mogao da poveruje kakvu je sreću imao. A onda

hladan povetarac zašapta na njegovom vratu i on se okrete.

Zid se zamaglio pa zatim zacrneo i veliko naduto obličje ispuniprostor od poda do tavanice. Pomolila se glava, ružna i izopačena,sa očima bez trepavica koje su zurile. Usta su bila oivičenadugačkim očnjacima, zakrivljenim poput sablje. Kralj trepnu neverujući svojim očima. Ovo je sigurno noćna mora, pomislio je, ali gabol na bedru i nozi vrati u stvarnost.Opsovavši, Filip poče da trči ka vratima ali samo da bi video kako

se ona zatvaraju i zabravljuju vatrenom rezom. On se okrete kačudovištu koje je umesto ruku imalo velike zmije, sa glavama poputvinskih burića i zubima velikim poput mačeva. Zmije su piskavošištale dok su se uvijale ka kralju.Uzmičući, Filip dođe do ubice koga je ubio gorionikom i zastavši,

podiže njegov nož. To je bilo malo oružje za čudovište koje sepomaljalo iz zida. Stvorenje se najzad celo ukaza i stade na svoješiroke, krznom pokrivene noge, dotičući glavom plafon i fiksirajućičoveka pred sobom. Zmijske ruke se pružiše napred.Bez mogućnosti za uzmak, kralj krenu ka neprijatelju.

***

Parmenionov konj, sivi Paks, sa naporom je pratio Bukefala, koji jeneumorno grabio napred, a Spartanac ga nije podbadao. Paks je biočistokrvni konj iz iste Titanove linije kao i Bukefal, ali se nisu mogliporediti. Mada brz, Paks nije bio dorastao Bukefalovoj zadivljujućojbrzini i izdržljivosti.Ipak je Parmenion morao da čvrsto drži uzde jer je Paks žarko

želeo da trči i prestigne svoga rivala. General je jahao izaAleksandra, pun mračnih misli; princ je otpustio svoje drugoveuveravajući ih u svoju bezbednost, i oni su bez pogovora, madaneubeđeni, odjahali.Ali Parmeniona nisu zabrinjavali oni, već Hefastion. Mladi ofcir je

došao do njih s juga i tiho porazgovarao sa Aleksandrom, a zatimokrenuo konja ka jugozapadu. Nije razgovarao sa Parmenionom iizbegavao je generalov pogled.Parmenion je bio povređen mada mu se to nije moglo videti na licu.

Bio je iznenađen dok su bili u logoru, ali je posle toga znao da mu

više ne pripada Hefastionova odanost. Mladost uvek privlačimladost, reče sebi, ali je povređenost ostala.Mesec je bio visoko dok je trojka jahala ka Peli. Parmenionov i

Atalov konj su bili umorni i mokri od znoja dok su se Bukefalovibokovi jedva i zasijali. Aleksandar je usporio i kada su mu oni prišli,osmehnu se Parmenionu. – Nikada nijedan princ nije dobio većipoklon – reče potapšavši pastuvov dugi, crni vrat.Iz štale je, začuvši kopita na popločanoj stazi, izašao pospani

momak i poklonio se kada je ugledao princa. – Dobro ga istrljaj –naredi Aleksandar sjahujući. Princ je izgledao dobro raspoložen dokse približavao palati a onda zastade usred koraka i skupi oči.– Šta nije u redu? – upita Atal.Parmenion istog trena vide šta je to zabrinulo princa. – Nema

stražara – prosikta general. Izvukavši mač, Parmenion potrča kaogromnim hrastovim vratima, ojačanim bronzom, između jednakihstubova na ulazu u palatu. Kada je dospeo do njih, ugleda odbačenokoplje u senci i srce mu zalupa. – Kralj! – povikao je poletevši ka vratima sa svoje leve strane. Ona se sa treskom otvoriše i Spartanaculete.Pri mutnoj svetlosti ugleda stražare kako leže po podu. Senka se

ukaza s zdesna i četvorica naoružanih ljudi izađe iz donjeg androna.Bili su obučeni u crne hitone i pantalone a lica su im bila pokrivena

kapuljačama i maskirana. Ugledavši Spartanca, oni jurnuše na njegas dugačkim noževima u rukama i Parmenion skoči da ih presretne.Skrenuvši, trojica pokušaše da se probiju ka vratima ali im Atal iAleksandar preprečiše put.Parmenion se izvi u stranu izbegavši ubod i mačem poseče

ispruženu ruku. Gvožđe se zabi duboko presecajući arterije i kost.Vris nuvši čovek ustuknu, a Parmenion iskorači i zabi mu mač u

grudi.Iza njega, Aleksandar je ubio drugog napadača udarcem u stomak

dok se Atal borio s trećim. Četvrti čovek istrča u noć. Atalu je izbijenmač iz ruke a zatim je dobio udarac u bradu i sručio se pored zida.Aleksandar zađe napadaču iza leđa i baš kada je ovaj podigao noždo Atalovog grla, prinčev mač probi leđa ubice. Atal se zatetura kadaje čovek pao a zatim pokupi svoj mač.

Parmenion je počeo da silazi niz stepenice kada se začuo čudan,nezemaljski krik iz donjeg androna. Aleksandar je prvi došao dovrata koja su izgledala zabravljena. Princ se baci na njih ali se ona nine pomakoše uprkos tome što su bila izvaljena iz šarki. Naizgledništa nije držalo vrata ali su ona stajala čvrsto, kao da su gvozdena.Aleksandar odstupi korak i za trenutak se zagleda u drvo. A onda

podiže svoj mač.– To neće prose… – poče Parmenion.Mač polete dole i vrata se uz prasak razvališe a opiljci i cepke

ispuniše sobu. Aleksandar uskoči a dvojica oficira za njim. Svatrojica se slediše kad ugledaše ogromnog demona na drugom krajuandrona i kralja kako mu prilazi.Zmijske ruke poleteše napred i obujmiše kralja oko struka podižući

ga u vazduh. Aleksandar i Parmenion poleteše napred.Atal se, užasnut, nije mogao ni pomeriti. Kralja je stvorenje sporo

podizalo ka velikim ustima sa čijih se očnjaka slivala pljuvačka naFilipove grudi. Aleksandar potrča napred i stade, zabacivši ruku smačem unazad kao džilitaši, a onda je ispruži i gvozdena oštricazašišta vazduhom. U trenu, pre no što se očnjaci zariše u Filipa, mačse zari u demonovo oko. Stvor izvi vrat unazad i Filip ga probodenožem kroz zategnutu, krljuštima pokrivenu kožu grla. Crna krvpokulja iz rane i zmije se zgrčiše ispuštajući kralja na pod pokrivenmozaikom. Kralj pade i ostade da leži jer je izgubio vazduh.Parmenion pritrča i poče da probada i seče stvorenje a Aleksandar

priđe kralju i povuče ga ka sredini sobe.Iz demonovih rana izbi dim koji ispuni andron i poče da guši ratnike.– Izlazite! – povika Parmenion.Atal se pridruži Aleksandru i njih dvojica podigoše Filipa i izneše ga

u hodnik. Izašao je i Parmenion pa su zajedno poneli ranjenog kraljavan palate i spustili ga između stubova na ulazu. – Dovedi hirurga –naredi Parmenion, ali je Atal klečao pored kralja, zaleđen.– On ne sme da umre! – prošapta mačevalac u neverici. Parmenion

ga grubo protrese. – I neće! Dovedi hirurga! – Da, da – mrmljao jeAtal podižući se i potrča ka gardijskoj kasarni.– Rane su duboke – reče Aleksandar – ali mislim da nisu

smrtonosne. Već se krv iz rane na bedru zgrušava.

– On je čvrst čovek. Mesec se pomoli iza oblaka i sjajna srebrnasvetlost obasja palatu. – Pogledaj ovo! – prošapta Parmenionpokazujući na Filipov grudni oklop od gvožđa. Metal je bio izuvijanna mestima oko kojih su se obavile zmijske ruke. Njih dvojica brzoskidoše oklop a zatim Aleksandar nožem raseče Filipov hiton.Kraljev torzo je bio prekriven modricama. Parmenion pritisnu

prstom kraljevo rebro. – Najmanje jedno je slomljeno – reče on.Kralj se promeškolji i otvori oči. – Aleksandre? – prošapta. – Ovde

sam, oče.– Hvala bogovima. Hoćeš li mi oprostiti?– Nemam šta da ti oprostim. Parmenion reče da si bio potčinjen

crnoj magiji. Sada je sve u redu. Mi smo zajedno.Filip pokuša da se podigne ali ga Parmenion nežno gurnu natrag. –

Čekaj hirurga.– Dovraga sa svim hirurzima! – podrugnu se Filip. Parmenion

zavrte glavom ali pomože kralju da sedne.– Kakvo je ono stvorenje?– Euklist – odgovorio je Aleksandar. – Nekada titan ali sada sluga

svakoga ko ima moć da ga prizove.– Kako ti to znaš? – upita ga Parmenion.Princ se osmehnu. – Imao sam dobrog učitelja. Aristotel nam je

ispričao mnogo priča o prokletima.– Ponovo si mi spasao život, dečače – reče Filip stegnuvši sinu

ruku. – Tri puta do sada. Iznenada se kralj zakikota. – Znaš, mislimda bih mogao da živim zauvek. Bogova mi, ako osam ubica i zverpoput ove ne mogu da me ubiju, šta onda može?EGA,

leto, 336. pre n. e.Filip se probudio pod svetlošću letnjeg sunca koje je prodiralo kroz

otvoreni prozor. Protegnu se i ustade iz kreveta slušajući pesmuptica koja je dopirala iz bašte ispod sobe. Miris cveća je ispunio sobui on se osećao podmlađeno. Priđe velikom bronzanom ogledalu izagleda se u sopstveni odraz. Skinuo je višak kilograma; mišićistomaka su mu bili zategnuti i čvrsti a njegova crna brada iukovrdžana kosa pokazivali su zdrav sjaj. Ožiljci na kuku i butini suizbledeli, samo su se tanke linije ocrtavale na njegovoj bronzanojkoži. – Još sam u punoj snazi – reče svome odrazu. Retko se kada

osećao bolje. Rana na nozi ga je povremeno mučila a bol iz slepogoka je bila samo uspomena.Sluge mu donesoše belu tuniku i svečani ogrtač i on se obuče pa ih

otpusti i izađe na balkon. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka navidiku. Visoko iznad palate zlatni orao se okrenu i zajedri na toplimvazdušnim strujama.Ovo je dan kada vredi biti živ!Prethodne noći mu je Kleopatra rodila sina, zdravu bebu sa kosom

crnom kao gavran. Filip ga je podigao visoko i doneo do prozorakako bi vojnici i okupljeni narod mogli da ga vide. Njihovi uzvici suskoro zaljuljali palatu. Danas će proslaviti njegovo rođenje na pravimakedonski način, uz marševe, igre, parade i predstave najboljihglumaca Grčke. To će biti dan za pamćenje i to ne samo zbogrođenja novog princa.U ponoć je Filipu stigla poruka od Parmeniona. Prethodnica je

neometano prešla preko Helesponta i ušla u Persiju. Nekoliko grčkihgradova u Aziji uključujući i Efes, podiglo se protiv svojih persijskihgospodara. Svi Filipovi snovi su počeli da se ostvaruju.Dvadeset godina planiranja, intriga, borbi i zavera urodilo je

plodom, trenutak slave svega za šta se borio došao je. Atina senapokon složila da Filip postane vođa svih Grka. Svi gradovi-državesledile su njen primer, osim Sparte, ali Sparta više nije bila bitna.Grčka armija je upala u Persiju i Filip će im se uskoro pridružiti.Tada će osloboditi sve grčke gradove u Aziji a persijski kralj Darije

će platiti pravo bogatstvo kako bi sprečio da makedonska vojskazađe dublje u njegovo carstvo.Filipov glasan smeh odjeknu vrtom Za proteklih pet meseci, otkako

ga je demon umalo ubio, kralj je ponovo otkrio radost življenja. Predočima mu iskrsnu Olimpijin lik i on se namršti, ali ni pomisao na njunije mu mogla pomutiti raspoloženje.Ušao je jedan sluga i rekao da Aleksandar čeka ispred vrata. – Pa

uvedi ga, čoveče! – naredi Filip.Aleksandar, u crno-srebrnom oklopu kraljeve garde, sa belom

perjanicom na šlemu, pokloni se i osmehnu. – Izgledaš predivno,oče. Belo ti dobro stoji.– Dobro se osećam. Biće ovo divan dan.

– Da, zaista. Ljudi su se već okupili a i povorka je spremna. – Baškao i ja – objavi Filip. Njih dvojica zajedno izađoše iz palate. Ispredvelike kapije, učesnici parade su se pripremali. Bilo je konjanika izsvih provincija i vojnika iz svake oblasti. Bilo je tu i glumaca,žonglera, pesnika i akrobata.Na čelu su bila dva bela bika okićena cvećem, dar Zevsu, ocu

bogova. Iza je išlo dvadeset kola na kojima su bile izrezbarenedrvene statue Artemide, Apolona, Areja, Afrodite i ostalih grčkihbogova. Noseći krunu od zlatnog lovorovog lišća na glavi, Filip zauzemesto u sredini povorke a oko njega su bili kraljevi gardisti saAleksandrom na čelu. Iza njega su išli ambasadori gradova-država,Atine, Korinta, Tebe, pa čak i Sparte, kao i predstavnici Beotije, Fere,Eubeje, Trakije, Ilirije i Peonije.Filip pogleda preko ramena, ka visovima udaljenih planina, pa zatim

ispred sebe, na široku Ematijsku ravnicu. Makedonija.Njegova zemlja!Za razliku od Pele, gde je palata stajala u centru grada, u staroj

prestonici je bila sazidana na vrhu brda a grad se pružao pod njom,beo i sjajan. U daljini je Filip ugledao amfiteatar u kome će se obratitisvome narodu, a od podnožja brda do ulaza u njega gomila setiskala duž celog puta.Goniči poteraše bele bikove napred i oni počeše da se spuštaju ka

ravnici, prošavši kraj zaklonjenih grobova makedonskih kraljeva,pokopanih duboko pod brdom na kome su rasla visoka stabla. Tu suležali Filipovi preci, sa blagom skrivenim od očiju mogućih lopova.Jednoga dana ću i ja ležati tu, pomislio je. I zadrhta, uprkos suncu.Povorka se rastegla skoro četvrt milje a ljudi sa obe strane avenije

bacali su cveće pred noge učesnika. Filip je mahao svome narodu,otpozdravljajući njihovim poklicima i osećajući kako ga obliva snaganjihove ljubavi.– Živeo kralj! – povika neko i poklič se pronese duž staze. Noga

poče da ga boli, ali su bili blizu amfiteatra u kome je bilo dve hiljadeMakedonaca i drugih velikodostojnika koji su čekali da vide svogakralja i čuju reči o predstojećim uspesima. Niko od njih nije još ništačuo o uspehu koji su ostvarili Parmenion i Atal pri prelasku u Persiju,i Filip zadrhta od iščekivanja zbog pripremljenog govora.

– Moji sunarodnici, pred nama je zora nove ere. Moć Persije jeprošlost, zora slobode čeka.Povorka skrenu levo spremajući se da uđe u arenu kroz velika

vrata. Filip sa kraljevom gardom skrenu desno, ka niskom tunelu kojije vodio do kraljevog prestola. U senci tunela on zastade i pogleda usvoju naoružanu pratnju.– Ne želim da uđem tamo okružen mačevima – reče. – Izgledao bih

poput tiranina. Prvo ću ja ući, sam; vi ćete me slediti nekih tridesetkoraka iza.– Kako ti želiš, oče – složi se Aleksandar.Filip zakorači u senke, zagledan svojim okom u polje svetla pred

sobom.RUŠEVINE TROJE,

zima, 335. pre n. e.Parmenion potera Paksa ka obronku brda koje se nadnosilo nad

slomljene stubove Troje. Okružiše ga njegovi posilni: šest mladića izplemićkih makedonskih porodica.– Ovde se borio i ovde pao je Ahil – prošaputa Perdika drhtavim

glasom.– Da – reče Parmenion – tu se kralj Prijam odupirao grčkim

armijama. Tu je poginuo Hektor i tu je prelepa Jelena živela sazavodnikom Parisom. To je sve što je preostalo od slave koju jeimala Troja.– Smemo li da odjašemo dole, gospodine? – upita Ptolomej. –

Naravno. Ali budite na oprezu. U okolini ima dosta sela a njihovistanovnici mogu biti neprijateljski raspoloženi. Plemići poterašekonje i galopom se spustiše niz padinu idući ka ruševinama. Na juguje Parmenion ugledao hram belih zidova i ka njemu poterao Paksa ukas.Nije bilo persijskih trupa na dan jahanja od njih i njegovo

upozorenje mladićima je bilo nepotrebno. Ali je on ipak voleo danjegovi oficiri stalno budu na oprezu.Kada je prišao hramu, niska, krupna žena otvori bočnu kapiju i

izađe pred njega. Parmenion zateže uzde pastuva i stade ispred nje.– Da li ste vi Makedonski lav, gospodine? – upita ga ona.

Parmenion je bio zatečen. Petnaest hiljada Makedonaca je bilo u

blizini i bilo je barem desetak oficira njegovih godina i visine. – Takosu me zvali, gospo. Zbog čega to pitaš?– Poslala me je moja gospodarica da te pronađem. Ona umire. – Ja

nisam vidar; ja sam vojnik. Šta ti je rekla? – Rekla mi je da izađem izhrama i priđem ratniku koji jaše sivog pastuva. To je sve, gospodine.Hoćete li doći? Parmenion zadrhta uprkos toploti sunca. Nešto ga jeuznemirilo ali nije moga da jasno shvati šta. Spusti pogled ka ženi.Da li je ovo zamka? Da li se tamo unutar belih zidova kriju ubice ilivojnici?Ne, odlučio je. Nije bilo napetosti u ovoj ženi, ona je prosto bila

sluškinja koja je sledila uputstva svoje gospodarice. Parmenionsjaha i povede pastuva kroz uska vrata, duž krivudave staze krozzaraslu baštu.Ali je i dalje bio uznemiren.Da li zbog samog mesta?Ono je bilo mirno, harmonično i za odmaranje, ali su ga čula

upozoravala; oseti kako postaje sve napetiji.Zastade pred glavnim ulazom i priveza pastuva za granu drveta. –

Ko je tvoja gospodarica? – upitao je.– Bila je vidarka, gospodine – odgovorila je žena. Unutar hrama je

bilo mračno; Parmenion je doveden do male sobe čiji je jedini prozorbio pokriven debelom vunenom zavesom. Starica je ležala na uskomkrevetu; ispijenog lica i slepih očiju. Parmenion priđe prozoru irazmaknu zavesu. Jaka sunčeva svetlost ispuni sobu.Spartanac pogleda u jasno osvetljeno lice starice, i dah mu zastade

u grlu. On se zatetura unazad i uhvati se za zavesu kako ne bi pao.A tada sećanje pokulja iz najtamnijeg kuta njegovog uma.On ponovo ugleda vrtove Olimpije u kojima su se on i Diri prvi put

zagrlili, i ponovo je vide kako leži u njegovom krevetu i opet začunjen meki, slatki glas.– Sanjala sam da sam u hramu i svuda je bila tama. A ja sam rekla

– Gde si, Lave Makedonski? Sunce je tada sinulo i ja sam ugledalagenerala sa šlemom koji je imao belu krestu. Bio je visok i ponosan istajao je sa svetlom iza leđa. On me je spasao…– Slatka Hero! – prošapta Parmenion padajući na kolena. – To ne

možeš biti ti, Diri. Ne možeš!

Starica uzdahnu. – To sam ja – reče ona. – Kada su me bacili sbroda, nisam umrla. Domogla sam se obale. Čekala sam te ovdegodinama misleći da ćeš doći da me spaseš.Drhtavim prstima Parmenion je uze za ruku. – Mislio sam da si

mrtva. Išao bih i u Had zbog tebe.– Znam.– Zbog čega mi nisi poslala poruku?– Nisam mogla. Postala sam vidarka i sveštenica. A kada sam

saznala gde si, ti si već živeo u Tebi sa drugom ženom. On je ćutao,reči su mu zastale u grlu. Samo je sedeo, držeći njenu oteklu ikvrgavu ruku dok mu je pričala o godinama provedenim u hramu, oduhovnim putovanjima preko mora, o spašavanju njega i Tetis odkuge u Tebi, o tome kako ga je vodila kroz podzemni svet kada jespasao Aleksandrovu dušu, i o tome kako mu je uklonila tumor izmozga i povratila mu deo mladosti. Naposletku mu je ispričala osvome putovanju u svet magije, kada je bila maskirana kao Tena.Ovoga puta on je glasno zastenjao.– Zbog čega mi se nisi otkrila?– Ispočetka sam to i htela, ali si onda ti pronašao – drugu mene. On

tada zaplaka i ona oseti kako topla, mekana kap dotače njenu ruku.– O moj dragi, nemoj tugovati. Ja sam imala predivan život. Izlečilasam mnogo ljudi. I posmatrala sam te i bdila nad tobom. Ja ne žalim.Pohranila sam dane koje smo proveli zajedno u sećanje i oni sutamo sijali.– Nemoj da umreš! – zavapio je. – Molim te, nemoj da umreš! Ona

se silom slabašno osmehnu. – To je van mojih moći – reče ona. – Alinisam poslala Kamfi tu da te nađe da bi ti patio. Morala sam da teupozorim. Gospa od Samotrake, Aida, sećaš li je se?– Da.– Ona je u Makedoniji. Namerava da se domogne Aleksandrove

magične ogrlice i mora biti sprečena. Bez te ogrlice, Mračni bog ćepobediti.– Znam. Nemoj se brinuti. Ja ću zaštititi Aleksandra. – Njene moći

su vrlo velike. Moraš biti stalno na oprezu. – Hoću – reče on umorno.– Ali reci mi, postoji li način da pobedimo duha Haosa? Da li možeda se ubije demon a da se ne povredi Aleksandar?

– Ne – odgovorila je – on ne može biti ubijen. A kada Aleksandarumre, on će nastaviti da živi; kada telo domaćina bude uništeno,kada ga proguta vatra ili crvi ili lešinari, on će postati slobodanponovo.– Ali ako ga osujećujemo, zar se neće umoriti od pokušaja da

zaposedne Aleksandra? Sigurno bi mu bilo jednostavnije da pronađedrugog i zaposedne njegovu dušu.– On to ne može da uradi – odgovorila je. – Te noći na Samotraki

kada si ti… Zastala je za tren i stegnuvši njegovu ruku, osmehnlablago, skoro se izvinjavajući. – Kada je začet Aleksandar, to nijeurađeno nasumice. Bilo je to posebno nečisto doba, bačene su teškečini i prolivena je krv nevinih, samo da bi se začeće vezalo za zloKadmila. Dete je postalo kapija kroz koju zver može da prođe. Svedok bude živ, Aleksandar će biti vezan za Kadmila. Isto tako, niMračni bog ne može da napusti Aleksandra; oni su povezani sve dokje telo u životu.– Znači da onda nema nade?– Nada uvek postoji, dragi – odgovorila mu je. – Zlo ne postoji

samo. Uvek postoji ravnoteža.Glas joj izblede i za trenutak je pomislio da je umrla. Sve misli o

Mračnom bogu nestadoše. Zgrabivši je za ruku, on je pozva poimenu. Njene slepe oči se otvoriše i ona se slabašno osmehnu.– Ne govorimo više o tome – prošaputao je. – Pričaj mi o godinama

koje si provela ovde. Dopusti da ih podelim sa tobom.Seo je i slušao sve dok sunce nije nestalo s neba, nesvestan da su

pristigli njegovi oficiri i da tiho stoje na vratima. Nisu ga ometali.Videli su njegov bol.Konačno, dok su se na nebu pomaljale prve zvezde, Diri udahnu

duboko i škripavo.I ne bi je više.Bez pozdrava, bez oproštaja punog suza. Jednog trena je bila živa

a sledećeg je njena duša napustila telo.Kada je prestala da diše, Parmenion klonu uz nju a sobu ispuni

osećaj mira koji niko od prisutnih nikada neće zaboraviti. Bio je topaoi utešan, pun radosti i ljubavi, ispunjavao je srce, um i dušu.Ptolomej priđe i obrgli svoga generala. Ostali su ga sledili. I uz

veliku nežnost, oni povedoše uplakanog Spartanca nazad ka vrtu u

kome ga je čekao njegov bojni konj.VELIKA FRIGIJA,

336. pre n. e.U nedeljama koje su sledile Parmenion je svu svoju energiju

usmerio na planiranje pohoda, radeći od zore do mraka, iscrpljujućičak i svoje mlađe oficire. Proveravao je zalihe, naređivaokartografima da naprave mape okoline, organizaovao je tovare shranom, slao jahače da nadgledaju atinske brodove za snabdevanjei brinuo se o razmeštaju vojske. Naprezao se do krajnjih granica.Atal je pokušavao da ga urazumi, preklinjao ga je da malo uspori,

ali Spartancu se nije moglo suprotstaviti. Ne obazirući se na savete,on je nastavljao dalje. U prošlosti mu je pomagao Motak, čija jeveština organizacije bila neverovatna. Ali je on sada osećao da ni ukoga nema poverenja. Armija koja će uskoro brojati trideset hiljadaspremala se da pređe preko Helesponta. Konjima će biti potrebnabezbedna mesta za ispašu a ljudima meso, žitarice i voda.U bitkama su se ljudi uglavnom snalazili, ali držati ih spremnim za

rat bila je umetnost. Kola sa četiri vola su mogla da nose tridesetburadi s vodom preko pustinje, ali i volovi su morali da piju i nakondeset dana preostalo bi svega petnaest buradi. I takve je problemerešavao Parmenion kako bi zaštitio svoju dušu od bola izazvanogDirinom smrću.Bilo je tu i svađa i tuča koje bi planule među vojnicima, starim

neprijateljima, Peonaca, Ilira, Makedonaca, Atinjana i Tesalaca.Svakoga dana su mu stizale vesti o nekoj krvnoj osveti a dosta ih je

i poginulo u tim dvobojima. Parmenion i Atal su često bili pozivani dapresuđuju preživelima iz takvih borbi a Spartanca je uznemiravalo tošto mora da osudi na smrt dobre borce.Ali čak i takve brige su bile bolje od bolne pomisli da je Diri bila živa

svih proteklih godina i da je zauvek oteta od njega.U podne pete nedelje njegovog boravka na isturenom položaju u

Persijskom carstvu, izviđači doneše vest o grupi makedonskihoficira, koja se iskrcala iz atinskog broda. Filipu nije bilo ni traga iParmenion u sebi opsova.Persijanci su se razbežali pred osvajačima i mnogi od grčkih

gradova su pozvali Makedonce da ih oslobode. Ali Parmenion nijemogao da toliko rastegne svoju armiju kada je pretila mogućnost da

je jedan kontranapad razbije, i bio je prinuđen da čeka i ostatakarmije. To odugovlačenje, znao je, dovešće do slabljenja odlučnostigradova i mnogi će povući svoju podršku.Spartanac je zauzeo kuću u osvojenom gradu Cibaliji i nije je delio

sa Atalom. Mačevalac je bio dobrog raspoloženja od početkainvazije i uživao je u podeli komande. Njih dvojica su se dobroslagali. Atal je ono što je smatrao sitnicama prepuštao Parmenionu aon je svakoga dana išao u lov ili u daleka izviđanja.Stari ratnik je čak postao popularan među vojnicima, jer nikada nije

oklevao da jaše na čelu vojske i istakao se u prvim sukobima sapersijskom vojskom.Parmenion odgurnu papire preko širokog stola i protegnu leđa.

Osećao je umor sve do kostiju. Nije bilo teško umarširati uAziju, ali je dugotrajni pohod zahtevao izdržljivost, smirenost i

stalnu usredsređenost.Predočio je Filipu tri godine kao vremenski okvir. Tri godine za

kontrolu i obezbeđivanje Male Azije. Tri godine i šezdeset hiljadavojnika. To nije bio mali poduhvat za šezdesetčetvorogodišnjaka iParmenion se pitao da li će doživeti završetak tog pohoda.Bilo je toliko problema s kojima je trebalo izaći na kraj, gla vni je bio

hrana za vojsku. Kada su prešli Helespont, sa sobom su ponelizalihe za trideset dana i potrošili su dve trećine. Grupe koje su išle upotragu donosile su ono što se moglo naći u okolini, ali je Parmenionnestrpljivo očekivao da brodovi za snabdevanje uđu unapredodređene i branjene zalive. Filip je imao svega 160 brodova.Ako persijska flota uđe u Egejsko more, makedonski brodovi će biti

nadjačani trostruko, a kopnena vojska će glađu biti primorana napredaju ili povlačenje.Ali i kada se snabdevanje hranom reši, ostaje jedan problem –

persijska vojska. Uz dovoljno vremena, novi persijski kralj Darije bićeu stanju da podigne armiju od skoro milion ljudi. To je bilo maloverovatno, znao je Parmenion, ali čak i ako kralj odluči da pozoveratnike samo iz centralne Persije, Makedonci će se suočiti sa više odsto dvadeset hiljada dobro naoružanih i disciplinovanih ljudi. Međunjima će biti skoro četrdeset hiljada obučenih strelaca i praćkaša.Čak i sa Filipovim pojačanjem, Makedonci će imati svega oko hiljadustrelaca.

Parmenion je bio ubeđen da uprkos svojim zadivljujućimsposobnostima Filip nikada nije u potpunosti shvatio karakter istrukturu persijskog carstva.Veliki kralj vladao je od Frigije na zapadu do dalekih zemalja

Hindukuša, od plodnih oranica do bezvodnih pustinja, od šumapokrivenih ledom do neprohodnih džungli. Ali način vladavine je biotaj koji je osvajanje carstva činio tako teškim. Satrapi i vazalnikraljevi su bili skoro nezavisni, podizali su sopstvene vojske iodređivali lokalne poreze. Čak i da Filip uništi Darijevu vojsku, i daljeće pred sobom imati jake neprijatelje od kojih će svaki biti u stanjuda na bojno polje izvede armiju brojniju od makedonske.Dva miliona kvadratnih milja prostora i stotinu različitih naroda. Svi

raniji Filipovi uspesi se nisu mogli meriti sa tom činjenicom.Sunce je zaranjalo na zapadu dok je Spartanac krupnim koracima

išao kroz logor zastajkujući da proveri liniju ograde i stražare poredtora za konje. Otkrio je da jedan mladi stražar sedi jede hleb i sir doksu mu šlem i mač ležali na tlu. Kada je momak ugledao generala,skočio je.– Izvinjavam se, gospodine. Nisam imao prilike da nešto pojedem

celoga dana.– Teško je jesti prerezanog grla – reče mu Parmenion. – Ovo je

neprijateljska zemlja i ovde imaš malo prijatelja.– Znam to, gospodine. Neće se ponoviti.– Tačno. Sledeći put ako te nađem da zabušavaš, ja ću ti

svojeručno prerezati grlo.– Hvala vam, gospodine … Ovaj…– Znam šta si hteo da kažeš – promumla Spartanac odla zeći. Bili

su tako mladi ti golobradi dečaci koji se igraju rata. Čitav sat, i više,on je proveravao logor smešten van grada, a zatim se vratio kući. Saprelepim statuama koje su bile poređane duž staza i vrtova, kućabelih zidova imala je velike sobe sa visokim i širokim prozorima.Podovi nisu bili obloženi mozaikom već su bili prekriveni tepisima ićilimima, debelim i mekanim pod stopalima.Unutrašnji zidovi su bili oslikani i prikazivali su persijske bogove,

moćnog, mudrog gospodara Ahura Mazdu i niža božanstva koja suga služila.

Robinja donese medovine generalu. On uze pehar i otpusti je.Padao je mrak i druga devojka uđe i upali bronzane lampe koje suvisile na zidovima. Soba je ubrzo bila okupana zlatnim sjajem, iSpartanac skinu grudni oklop i štitnike za noge pa se s medovinom uruci smesti na široki divan. Atal mu se uveče tu pridružio. Bio jeobučen u dugački sivi hiton a sedu kosu je vezao trakom od crnekože, oivičenom srebrom.– Uspešan dan? – upita Atal.Spartanac slegnu ramenima. – Možda. Voleo bih da je Filip ovde:

mnogi gradovi bi nas sada primili s poklicima i gozbom zadobrodošlicu. Ako još budemo oklevali, njihova kičma će početi dase savija. Čuće da se Veliki kralj priprema za rat i zatvoriće namsvoja vrata.– Još uvek si turoban, vidim – reče Atal. – To je zbog toga što piješ

tu persijsku kozju mokraću. Ono što tebi treba jeste dobro grčko vino– dodade puneći zlatni vinski pehar koji ispi do pola jednim gutljajem.– Nisam više loše raspoložen – reče Parmenion polako – ali nam

špijuni javljaju da Veliki kralj okuplja vojsku kakva nije viđena još odvremena Kserksovog napada na Grčku. Glasnici putuju kroz čitavocarstvo: Kapadokiju, Pizidiju, Siriju, Pont, Egipat, Mesopotamiju…Možeš li da zamisliš koliko će ljudi krenuti na nas? – Porazićemo ih

– reče Atal sedajući i protežući noge. – Tek tako?– Naravno, strateže. Ti ćeš smisliti savršeni plan za pobedu i svi

ćemo mirno spavati u svojim krevetima.Parmenion se zakikota. – Trebalo je da počneš da piješ još pre par

godina. To ti pristaje.– Nikada nije kasno da se to nauči – reče Atal. – Međutim, slažem

se s tobom. Ne mogu da dočekam da vidim Filipa; prošlo je većpreviše vremena. Poslednji put sam dobio vesti još pre šest meseci,kada je Kleopatra bila pred porođajem i kada je kralj spremao slavlje.Biće dobro videti ga.Atal se nasmeja. – Nekada sam želeo tvoju smrt, Spartanče. A

sada sam shvatio da si ti dobar za druženje. Možda starim. Pre nošto je Parmenion mogao da mu odgovori sluga je najavio dolazakgostiju iz Pele. Parmenion ustade i pođe da ih dočeka. Prvo je ušaoHefastion a za njime Kasander i general konjice,

Klit. Hefastion se nakloni, tvrdog izraza i napetog pogleda. – Teškoputovanje? – upita Parmenion.– Donosimo pisma od kralja – odgovori Hefastion ukočeno prilazeći

Parmenionu. Kasander i Klit se uputiše ka Atalu. Klit je držao čvrstoumotani svitak papirusa koji pruži mačevaocu.Parmenion je primao takve poruke stotinama puta. Ali u vazduhu se

osećala strašna napetost i Spartančeva čula su zvonila na uzbunu.On okrznu pogledom Klita; konjanik je pružao zapečaćeni svitakAtalu ali mu je desna ruka polako klizila ka bodežu na boku.Kasander se pomerao ka Atalovoj levoj strani sa desnom rukom

skrivenom ispod plašta. U jednom trenu Parmenion je shvatio šta ćeuslediti.– Atale! – kriknuo je. Hefastion skoči na Spartanca i pribi mu ruke

uz telo, i mada se Parmenion borio, mladić je bio prejak.Dvojica oficira izvukoše sečiva i jurnuše na Atala. Stari ratnik je

sedeo nepokretan, previše iznenađen da bi reagovao. Gvozdenaoštrica mu raspori stomak i on vrisnu. Drugi mač ga poseče po vratui ostavi užasnu ranu. Atalu klecnuše kolena. Mačevi i noževi sezabadaše u njegovo telo dok je padao i on beše mrtav i pre no štododirnu pod.Hefastion popusti stisak oko Parmeniona, koji se zatetura i

drhtavom rukom izvuče mač.– Hajde izdajice! – povikao je. – Dovršite svoj posao! – Završen je,

gospodine – reče Hefastion siv u licu. – To je onošto je kralj naredio.– Ne verujem! Upravo ste ubili Filipovog najboljeg prijatelja. –

Znam, gospodine. Ali, Filip je mrtav.Reči pogodiše Parmeniona poput otrovnih strela i on ustuknu. –

Mrtav? Mrtav?– Ubijen je dok je ulazio u amfiteatar u kome je trebalo da proslavi

rođenje sina. Ubica se krio u senkama i proburazio Filipovo srce.– Ko? Ko je to uradio?– Pauzanija – odgovorio je Hefastion. – Gajio je mržnju mada ju je

dobro skrivao. Nikada nije oprostio Filipu zbog toga što nije kaznioAtala zbog nepravde koju mu je ovaj naneo.– Ali zašto kralj nije bio čuvan?

– Naredio je da garda ide trideset koraka iza njega jer nije hteo dase pojavi kao tiranin koga moraju da čuvaju u sopstvenomkraljevstvu. Bio je na mestu mrtav.– Slatka Hero! Ne mogu da verujem! Ni magija, ni ubice, ni armije

nisu mogle da zaustave Filipa. A ti mi kažeš da ga je ubio odbačeniljubavnik?– Da, gospodine. Aleksandar je sada kralj. On će biti ovde čim smiri

nemire u Grčkoj. Ali nam je naredio da ubijemo Atala čim stignemo.Parmenion pogleda u mrtvog čoveka i ispustivši mač, priđe divanu i

sruči se u njega držeći glavu u rukama. – Šta se dešava uMakedoniji? – uspeo je nekako da upita.Hefastion sede pored njega. – Umalo da dođe do građanskog rata,

ali je Aleksandar reagovao brzo i odstranio svoje neprijatelje. Amintaje ubijen, kao i Kleopatra i njeno dete a uz njih i još tridesetakplemića.– Počeo je svoju vladavinu ubivši bebu? Shvatam. Parmenion se

uspravi, hladnog, bezizražajnog pogleda, ustade i podiže svoj mač isnažno ga vrati u korice. – Uklonite leš i postarajte se da se krvskine sa tepiha. A onda se gubite iz moje kuće!Hefastion pocrvene. – Aleksandar je od mene zatražio da zauzmem

Atalovo mesto. Pomislio sam da bih mogao da koristim njegoveprostorije.– Onda si pogrešno mislio, dečače! – reče Parmenion. – Nekada

sam verovao da u tebi postoji zametak veličine, ali sada vidim šta siti: najmljeni ubica. Daleko ćeš dogurati, ali nećeš deliti moje društvoniti prijateljstvo. Da li smo se razumeli?– Jesmo – odgovori Hefastion stisnutih usana.– Dobro. Spartanac se okrete ka ostaloj dvojici ošinuvši ih

pogledom, a zatim pogleda telo na podu. – Bio je čovek – rečeParmenion.– Imao je mnogo mračnih strana u svojoj prirodia, ali je svoga kralja

služio verno. Pre mnogo godina rizikovao je svoj život da bi spasaoAleksandra. Pa, doneli ste mu nagradu. Sutra ćemo ga sahraniti, sasvim počastima. Da li čujem neku reč protiv?– Ja … – započe Kasander.– Začepi gubicu! – urliknu Parmenion.

– Mi slušamo naređenja svoga kralja – reče Klit, crven u licu i sgnevom u očima.– Baš kao i on – uzvrati mu Parmenion pokazujući na leš. –

Nadajmo se da i ti nećeš naići na takvu zahvalnost!Ne izgovorivši više ni reč, Parmenion izađe iz sobe. Nekoliko slugu

je stajalo u gupi na hodniku. – Ne uznemiravajte se – reče im. –Ubijanje je okončano. Uklonite telo i pripremite ga za sahranu.Istupila je jedna mlada žena i naklonila se. – Ovde je neki čovek,

gospodaru; došao je pre nekog vremena. Rekao je da je vaš prijatelji da ćete želeti da se vidite s njime nasamo.– Da li je rekao svoje ime?– Rekao je da se zove Motak. On je starac i ja sam ga uvela u vašu

sobu. Da li sam dobro postupila?– Jesi. Ali nemoj nikome reći da je on ovde.Motak je mirno sedeo pri mekoj svetlosti lampi, zamagljenih očiju

uperenih u prazno, zagledan u sebe. Osećanja su mu presahla i čakni sećanje na plamen i ruševine nije u njemu moglo da izazove tugu.Šta radiš ovde, upitao je sebe. Odgovor je došao vrlo brzo. Gde bih

drugde otišao?Stari Tebanac začu korake u hodniku i ustade sa divana. Usta su

mu bila suva.Parmenion uđe ali ne reče ništa. Samo je napunio dva pehara

razblaženim vinom i jedan pružio Motaku. Tebanac ga brzo ispi. –Sve je uništeno – reče i klonu na svoje sedište.Parmenion sede pored njega. – Ispričaj mi.– Teba je u ruševinama; svaka kuća, svaka zgrda, svaka statua.

Ništa nije ostalo.Parmenion je sedeo bezizražajnog lica, ne govoreći ništa. –

Pobunili smo se protiv osvajača – nastavio je Motak – ali nismomogli da zauzmemo Kadmeju. Makedonci su pred nama zatvoriliunutrašnju kapiju. Ali, tu su bili u klopci, u centru grada, i za trenutaksmo pomislili da možemo da se oslobodimo. Ali Atina nije htela danas podrži a pomoć nismo dobili ni od drugih gradova. Čak je iSparta odbila da pošalje svoju vojsku. A onda je stigao Aleksan darsa svojom armijom. Shvatili smo da se protiv njega ne možemo boritii ponudili smo primirije, ali su vojnici jurišom zauzeli grad.

Pokolj je bio užasan – muškarci, žene, deca, pobijeni; nigde se nijemoglo sakriti. Hiljade su umrle a ostali su zarobljeni i prodati kaorobovi. Sam Aleksandar je naredio da se uništi grad, svaka statua,svaki stub je oboren i pretvoren u prah. Teba više ne postoji, sve jepropalo.– Kako si se ti spasao?– Krio sam se u podrumu, ali su me pronašli i dovukli pred oficira.

Srećom je to bio Koen, pa me je prepoznao. Dao mi je novac i brzogkonja tako da sam odjahao u Atinu i kupio sebi mesto na brodu kojiplovi za Aziju. Zašto je Aleksandar to učinio? Zbog čega je uništiograd?– Na to ti ne mogu odgovoriti, prijatelju. Ali mi je drago da si ti

dobro.– Tako sam umoran – prošaputa Motak. – Nisam dobro spavao još

od … uništenja. Stalno čijem jauke i vidim krv. Zbog čega sve to,Parmenione?Spartanac obgrli prijatelja oko ramena. – Odmori se ovde.

Razgovaraćemo ujutro. Uhvativši Motaka pod ruku, on ga povede doširokog kreveta. – Spavaj sada.Motak se poslušno ispruži, sklopi oči i odmah zaspa. Ali snovi se

vratiše i on zastenja a suze mu potekoše ispod sklopljenih kapaka.Parmenion izađe iz sobe i uputi se u baštu obasjanu mesečinom, a

reči Tamis su odjekivale kroz hodnike vremena. Stara proročica jedošla kod njega u Tebu pre četiri decenije, baš pre no što je poveonapad na Kadmeju koju su držali Spartanci.– Ti stojiš na raskršću, Parmenione. Postoji put koji vodi u smeh i

sunce i put koji vodi ka patnji i očaju. Teba je u tvojim rukama, poputmale igračke. Na putu ka suncu grad će napredovati, ali na drugomputu će biti slomljen, satrt u prah i zaboravljen.Posavetovala ga je da otputuje u Troju, ali je on odbacio savet

verujući da je ona spartanski špijun.Ali da ga je prihvatio, pronašao bi Diri i oni bi zajedno proživeli

svoje živote u miru i slozi. Tada ne bi bilo makedonske armije i onnikada ne bi začeo Aleksandara.Parmenion oseti kako ga pritiska težina svega što je saznao. Diri

živa, ali sada mrtva, Filipa nema, Atal ubijen, Teba u ruševi nama.Skoro da je začuo smeh Mračnoga boga.

– Ne – reče naglas – da nisi ni pomislio na to! On sede na drvenuklupu, ispunjen uskovitlanim slikama: Diri, mlada i živahna – stara ina samrti; Filip koji se smeje i banči; zlatno dete Aleksandar uzačaranoj šumi; Atal visok i hrabar kako stoji pred neprijateljima.A iz dubina sećanja i asketski Epaminonda kako mirno sedi u svojoj

sobi i planira oslobođenje Tebe.Toliko mnogo lica, toliko mnogo dragocenih sećanja. Nema ih više.

Skoro da nije mogao da poveruje u to. Kako Filip može biti mrtav?Tako pun života. Tako pun snage. Jedan udarac noža i svet je

promenjen! Parmenion zadrhta. Šta sada, Spartanče, zapita se. Da lićeš služiti dečaka kao što si služio muškarca? A šta ako se Mračnibog vratio? Da li bi mogao da ubiješ Aleksandra?On izvuče mač i pogleda niz oštricu koja je sijala na mesečini,

zamišljajući kako se zariva u novog kralja. Stresavši se, on odbacioružje od sebe. Hladan povetarac pokrenu rastinje i on ustade i odedo mesta na koje je pao mač. Zastavši, on ga podiže i obrisa zemljusa oštrice.Video je zlo koje je Filipos doneo svome svetu. Ako Aleksandar

postane isti takav…– Ubiću ga – prošaputa Parmenion.JONIJA,

proleće, 334. pre n. e.Međutim, Aleksandar nije došao u Aziju jer su stigle vesti o pobuni

plemena na severu Grčke, u Peoniji i Tribaliji, i makedonskaekspedicija pod vođstvom novog kralja bila je primorana da krene nanjih.Pohod je izveden sa potpunim Aleksandrovim trijumfom, ali

persijsko zlato je ponovo uzrokovalo nemire u južnim gradovimapredvođenim Spartom, te je seme pobune proklijalo.U Atini je Demosten držao govore protiv Makedonije i Aleksandar je

okrenuvši vojsku na jug, prošao kraj ruševina Tebe, demonstrirajućivojnu silu koja je naterala gradove Grčke da mu iskažu pokornost.Iako je taj pohod bio uspešan, koštao ga je vremena, pa jeParmenion ostao u Aziji duže od godinu dana sa manjkom ljudi izaliha, igrajući se mačke i miša sa persijskom armijom.Moral je bio nizak u iscrpljenoj armiji koja je napredovala duž jonske

obale, predvođena Parmenionom i Hefastionom.

Napravili su logor u jednom zalivu koji je bio u blizini ostrva Lezbos,užurbano postavivši odbrambene bedeme. Smestili su se i odmarali,dok je sunce tonulo u Egej. Zaliha je bilo malo i ljudi su se okupilioko vatri da pojedu ono što su imali: jedan režanj suve govedine ikrišku ustajalog hleba po čoveku.Hefastion skinu šlem i sagnu se da prođe ispod platna koje je činilo

ulaz u Parmenionov šator. Stari general i njegov tebanski prijateljMotak sedeli su na tlu, nagnuti nad mapama i svicima.Parmenion podiže pogled. – Da li su poslati izviđači? – upita. – Da

– odgovori Hefastion.Parmenion klimnu glavom i vrati se mapama. – Sutra ćemo udariti

kroz Miziju. Tamo ima nekoliko manjih gradova, platiće nam u hrani inovcu da ih ne napadnemo.– Ljudi su se umorili od bežanja – prasnu Hefastion. – Zašto ne

stanemo i pokažemo Persijancima snagu makedonskih kopalja?– Zato što nas nema dovoljno – uzvrati mu Parmenion. – Memnon

ima blizu pedeset hiljada ratnika, vrhunski obučenih i dobronaoružanih. Rizikovali bismo da nas razbije.– Ne verujem u to.– Veruj u šta god hoćeš.Hefastion čučnu pored Spartanca. – Saslušajte me, gospodine, ljudi

su postali malodušni. Potrebna nam je pobeda.Parmenionove hladne plave oči se susretoše sa Hefastionovim

pogledom. – Misliš li da ja ne želim pobedu? Bogova mi! Dao bihsvoju desnu ruku za pobedu. Ali pogledaj teren – reče pokazujući namapu od kozje kože. – Ako prihvatimo bitku, Persijanci će nasopkoliti i preseći nam odstupnicu. A onda bismo bili izgubljeni.Znam da ovo ne možeš lako da prihvatiš, mlad si, ali imamo manje

od hiljadu konjanika i samo par stotina strelaca. Ne bismo mogli daim se odupremo. Ali ono što možemo jeste da nateramo neprijateljada bude stalno u pokretu, i tako omogućimo Aleksandru daneometano pređe preko Dardanela sa glavninom vojske. Tek tada semožemo upustiti u bitku o kojoj ti sanjaš.– I to mi govori Lav Makedonski! – promrmlja Hefastion podrugljivo.

– Nekada je samo pomen tvoga imena bio dovoljan da neprijateljanatera u beg. Ali svi ljudi stare.

Parmenion se osmehnu. – Ako imamo sreće, postajemo mud riji sgodinama, dete. I kevtanje štenadi nas uopšte ne uznemirava.Spartanac se vrati mapi, a Hefastion progutavši svoj gnev izađe iz

šatora. Sat i više je patrolirao kroz logor, obilazeći stražare ilirazgovarajući s ljudima a zatim se uspeo na liticu koje je gledala kaistoku i stajao na mesečini zureći u bajkovite zemlje persijskogcarstva. Toliko blaga koje treba uzeti! Toliko slave! Iza Jonije jeFrigija, bogata metalima, srebrom, zlatom i gvožđem. Iza njihKapadokija, Jermenija, Mesopotamija. A onda srce carstva:Vavilonija, Medija i sama Persija.Godišnji prihod Makedonije je osam stotina talenata u srebru,

ogromno bogatstvo. Ali, kako se priča, u Vavilonu se nalazi manjariznica u kojoj je dvesta četrdeset hiljada talenata u zlatu.Hefastion zadrhta od pomisli na toliko bogatstvo. Tamo postoje

gradovi od zlata i statue od najčistijeg srebra, tamo ima draguljavelikih poput ljudske glave. Persija! Čak i čuveni Mida, koji bi sve štodotakne pretvarao u zlato, ne bi mogao za jedan život da stvoribogatstvo koje je imala Persija.Mesečina je bila jaka i Hefastion ugleda jahača kako galopira preko

uske ravnice. Čovek je nosio kožni šešir širokog oboda, kakav suimali izvidnici iz Peonije, i Hefastion uzviknu mašući rukama kako bimu privukao pažnju. Jahač ga ugleda i skrenu konja ka brdu.– Kakve vesti nosiš? – upita ga Hefastion.– Kralj je u Troji, gospodine – odgovori jahač.Hefastion podiže pesnicu od oduševljenja. – Da li si siguran? Bilo je

dosta lažnih vesti o Aleksandrovom dolasku. – Video sam armijusvojim očima. Sa sobom vodi više od trideset hiljada ljudi.– Znači da je počelo! – uzviknu Hefastion uzbuđeno.PLANINA IDA,

334. pre n. e.Dve su se vojske susrele na ravnici koja je ležala u senci visoke

planine Ida. Hefastion, koji je jahao pored Parmeniona, ugledamakedonske šatore poređane poput bisera na ogrlici, bele nazelenoj podlozi ravnice.Njegovo vojničko oko osmotri jedinice ispred njega. Video je šest

odreda makedonske pešadije, devet hiljada ljudi u stavu mirno sakopljima podignutim uvis. Pored njih je bilo tri hiljade hipaspista,

kako se sada nazivala Filipova garda. Sleva su bili Atinjani iKorinćani, skoro sedam hiljada savezničkih vojnika, čije je prisustvoomogućavalo da snage Grčke izgledaju ujedinjene. Na desnoj stranije bila masa divljih Tračana. Teško je bilo utvrditi koliko ih je, jer nisudržali poredak, već su se kretali u gomili uzavreloj od guranja.Ali, pretpostavio je Hefastion, mora da ih ima više od pet hiljada.Aleksandar izjaha iz centra svoje vojske. Njegov gvozdeni oklop je

sijao poput uglačanog srebra a šlem se ispod bele perjanicepresijavao u zlatu. Čak je i Bukefal imao oklop. Lagana verižnjača jevisila oko njegovog vrata i prekrivala mu grudi, a srebrne niti su mubile upletene u grivu i rep.Hefastion zategnu uzde kada im se Aleksandar približio u pratnji

svojih kapetana: Kasandera, Filote, Klita, Koena i Parmenionovogdrugog sina, Nikija.Kralj stiže pravo pred Parmeniona i sjaha. Spartanac je sledio

njegov primer, pa kleknu pred Aleksandra.– Ne, ne – reče kralj, zakoračivši napred da podigne Parmeniona.– Nikada neću dozvoliti da klečiš preda mnom. Dobro došao,

prijatelju. Aleksandar zagrli višeg čoveka. – Hoću da mi pričaš osvemu. Ali prvo ću se obratiti tvojim ljudima a zatim ćemo otići u mojšator.Parmenion se pokloni a kralj se okrenu ka Bukefalu. Konj kleknu

kada je on prišao, Aleksandar ga uzjaha i dođe do čelaParmenionovih dvanaest hiljada ljudi. Oni glasno uskliknuše u znakpozdrava a zatim stadoše u stav mirno. Oklopi i ogrtači su im bilipokriveni prašinom a oni su izgledali umorno i iscrpljeno.– Pa, momci – povika Aleksandar – lepo je što vas vidim ponovo!

Izbegavali ste Persijance i vukli ih za nos. Ali dosta je bilo bežanja;od sada nećemo više bežati. Nateraćemo neprijatelja u bitku iskršićemo Darijevu moć pod našim makedonskim petama.Začu se slabašan povik odobravanja koji brzo utihnu. Aleksandar

skinu šlem i provuče prste kroz svoju zlatnu kosu, mokrom od znoja.– Svako od vas će danas dobiti Filipov zlatnik, a ja sam poneo istotinu buradi makedonskog vina da vas podsetim na dom.Noćas ćemo proslaviti vaše podvige uz veliku gozbu vama u čast.Hefastion je bio zapanjen. Dvanaest hiljada zlatnih Filipa! Svaki je

bio godišnja plata običnog vojnika, a tako ih olako daje! Vojnici

ispustiše zaglušujući povik koji uznemiri Bukefala, ali ga Aleksandarumiri i kasom se vrati ka ofi cirima. – A sada da pređemo naozbiljnije stvari – reče tiho i povede ih ka glavnom logoru.Tokom popodneva Aleksandar je s punom pažnjom slušao

Parmenionove i Hefastionove izveštaje o strukturi i organizacijipersijske armije. Darije je komandu poverio odbeglom Grku,Memnonu, a on je, Parmenion ih je podsetio, prepreden i umešangeneral. Persijanaca je bilo oko pedeset hiljada, a od toga, polovinaje bila konjica iz Kapadokije i Paflagonije, provincija na severucarstva.– Izvrsni konjanici – reče Hefastion – neustrašivi. – Da li je došlo do

nekog većeg okršaja? – upita Aleksandar. – Ne – odgovorio jeParmenion. – Možda dvadesetak čarki između izvidnica, ali samizbegavao pun sukob.– Nije ni čudo što ti vojska izgleda toliko istrošeno – ubaci Filota.– Proveli su proteklih sedam mececi bežeći pred neprijateljem. –

Parmenion je mudro postupio – reče Aleksandar. – Da smo ovdedoživeli veliki poraz, najverovatnije bismo izgubili podršku u Grčkoj.A to bi za uzvrat, ovaj sadašnji pohod učinilo nemogućim.On se okrenu ka Parmenionu. – Koliku podršku možemo očekivati

od grčkih gradova?– Veoma malu, gospodaru – reče Parmenion. – U početku su nas

dočekivali s dobrodošlicom i slali delegacije da nas uvere u svojusaradnju. Ali kako su meseci prolazili, izgubili su hrabrost.A Darije je sada ojačao svoje garnizone u Mitileni i Efesu. Hefastion

je slušao ovaj razgovor posmatrajući Parmeniona. Spartanac jeizgledao ukočeno, kao da mu je nelagodno, a njegove blede oči nisuskretale s Aleksandrovog lica. Ali ako je kralj i primetio kako generalzuri u njega, to nije ničim pokazivao.– Gde se sada nalazi neprijatelj? – upitao je Aleksandar. – Ulogorili

su se pored grada Zeleje – reče mu Parmenion. – Dva dana maršana severoistok.– Potražićemo ih, onda – reče Aleksandar vedro. Iznenada se

nagnuvši napred, on zgrabi Parmeniona za rame. – Nešto te muči,dragi prijatelju. Reci šta je.– Ništa, gospodaru, uveravam vas. Samo sam umoran. – Onda ćeš

se odmoriti a sutra ujutro ćemo ponovo razgovarati – reče

Aleksandar ustajući.Hefastion je ostao kada su svi otišli, i Aleksandar ga uhvati pod

ruku i povede u šetnju po logoru obasjanom mesečinom.– Šta nije u redu sa Parmenionom? – upita kralj. – Kao što sam ti i

pisao gospodaru, ljut je zbog Atalovog ubistva a govorio je i protivubistva Kleopatre i njene bebe. Takođe, ubrzo nakon toga mu sepridružio i Tebanac Motak, koji je kako sam shvatio, prisustvovaouništenju svoga grada. Nešto se tada promenilo u Parmenionu. Onnije više isti čovek. Možda je to samo zbog njegovih godina,…neznam. Osim o pitanjima discipline ili strategije mi retko da irazgovaramo.– Misliš li da više ne mogu imati poverenja u Parmeniona? – Ne

mislim da je, još uvek, razmišljao o izdaji – oprezno je odgovorioHefastion. – Ali u njemu postoji velika gorčina. – Potreban mi je,Hefastione, možda ne još dugo. Ali mi je potreban sada. On poznajePersijance i njihove metode. I ma šta god drugo da je ili nije, on jejoš uvek najbolji general ovoga doba.– Bio je to nekada, gospodaru. Nisam siguran da je i sada; on je

star i umoran.– Ako se ispostavi da je to istina – prošaputao je Aleksandar – onda

ćeš se ti postarati da se on pridruži Atalu u veoma dugom odmoru.

***

Parmenion ispi treći pehar vina zaslađenog medom pa nasu jošjedan. Znao je da previše pije, ali tokom proteklih nekoliko mesecisamo je alkohol mogao da otupi bol koji je osećao, samo je vinomoglo da odagna teret s njegove duše. U snovima je video Atala iFilipa, ponovo mlade i ispunjene nadama u budućnost. Video jeSpartu u začaranom svetu i ponovo držao u zagrljaju mladu Diri.Kada bi se probudio, zastenjao bi i posegao za vinom. Njegova

veština još uvek nije trpela zbog toga, ili možda i jeste? Da li jemogao da učini još nešto kako bi osujetio Memnona? Da li je mogaoda porazi persijsku armiju?– Ne znam – reče glasno. – I nije me briga. U sredini šatora je

stajao gvozdeni gorionik u kome je usijano ugljevlje teralo hladnoćuiz noćnog vazduha i bacalo tamne razigrane senke na platnene

zidove. Parmenion izvuče stolicu pokrivenu kožom i sede ispredvatre, zureći u plamen.– Želiš li da budeš sam? – upita Aleksandar koji je pognut ulazio u

šator i prilazio mu.Parmenion ne ustade. Zavrteo je glavom. – Nije bitno. Ja jesam

sam. Sada i zauvek – odgovorio je.Aleksandar sede naspram Spartanca, ćuteći nekoliko minuta i

posmatrajući mu lice. A onda uze generalovu šaku. – Pričaj samnom – nagovarao ga je. – Nešto mračno čuči u tebi. Hajde dabacimo svetlo na to.– U meni? – odgovori Parmenion, zavrtevši glavom u neverici. –

Jesam li ja u skorije vreme ubio neku bebu? Da li sam ja naredioubistvo odanog generala? Da li sam ja sa lica Grčke izbrisaolegendarni grad bogate istorije?– Shvatam – reče kralj blago. – Ljut si na mene. Ali ne osuđuj me

prestrogo, Parmenione, ja sam učinio samo ono čemu si me tinaučio tokom svih onih tihih časova strategije u sunčanoj Mijeci i natvome imanju. Pa, šta bi ti učinio? Teba se pobunila protiv nas.Atina je poslala pismo podrške ali je ostala u pozadini kako bi

čekala i videla šta će dete kralj da učini. Sparta je poslala armiju nasever. Pet hiljada ljudi se ulogorilo kod Megare. Svaki grad na jugu jebio spreman da raskine svoj ugovor sa Makedonijom, jer su tiugovori potpisani sa Filipom, kraljem ratnikom. Ne i sa detetomAleksandrom. Persijskih špijuna je bilo svuda i obasipali su zlatomsvakoga ko bi izjavio da je neprijatelj Makedonije. Filip bi ih ućutkaoali on bi sa sobom nosio i svoje pobede. Dete nije imalo ništa osimpobede nad primitivnim plemenima. Aleksandar zavrte glavom satužnim izrazom na licu. – Pregovarao sam sa Tebancima, pokušavaosam da nađem mirno rešenje. Ali onda se desila nesreća poredbočne kapije na južnom zidu, kada je grupa mladih Tebanaca napalamakedonsku izvidnicu koju je predvodio Perdika. Tebanska armija jetada izjurila iz grada i napala naš logor. Brzo smo ih naterali ubekstvo i ušli u grad, a baš tada je naš opsednuti garnizon u Kadmejiotvorio vrata i napao iznutra. Prisustvovao si osvajanju gradova,Parmenione, ratnici na sve strane, čarke, borbe pri povlečenju. Nepostoji red. I da, pokolj je bio ogroman. Potrebni su bili sati da s e tozaustavi, da se ponovo uspostavi disciplina.

Sledećeg dana sam naredio da se grad uništi i da armija krene najug. Spartanci su se povukli. Atinjani su poslali izaslanike koji su sekleli u svoju odanu podršku. Razaranje Tebe je bilo poputzemljotresa, uništilo je temelj pobune. Ali to me je zabolelo,Parmenione.Slava koju je imala Teba, mesto Hektorovog groba, Praksitelove

statue. Zar misliš da me to nije zabolelo?General podiže pogled i ugleda nešto što je ličilo na zgražavanje na

mladićevom licu, pa uzdahnu. – A Atal? Da li te je to zabolelo?– Ne – priznade Aleksandar – ali znaš da nisam imao izbora. On

me je mrzeo i bojao me se. Godinama je trovao Filipa pričajući protivmene. On je bio čovek moga oca, i nikada ne bi postao moj čovek.Ali reći ću ti ovo: da je živeo povučeno na svome imanju, ostavio bihga u životu. Ali nije. Bio je u Aziji i delio je komandu nad armijom,armijom koju bi možda pokušao da okrene protiv mene.Parmenion nije mogao da se usprotivi toj logici. Filip je takođe

došao na presto tako što je organizovao ubistva mogućihpretendenata.Ali ostao je još jedan čir koji je trebalo probušiti. – A šta je sa

bebom? – upitao je.– To je bilo užasno delo i ja sa time nemam veze. Sramota me je da

kažem ali verujem da je u to bila umešana moja majka, kojoj jepomogla prijateljica sa Samotrake – Aida. Noć nakon ubistva mogoca, dvojica ljudi su posetili Kleopatru, koja je kasnije nađenazadavljena komadom ukrašene srebrne žice. Olimpija je to poricala,ali ko bi drugi to mogao da bude? Bio je to grozan način da mojavladavina otpočne, ubistvo moga maloga brata.– Ti nisi imao učešća u tome?– Zar misliš da bih? – Aleksandar je bio otvoreno iznenađen, i

Spartanac ugleda iskrenost u njegovim očima.Parmenion se osetio kao da mu je ogroman teret skinut sa ramena,

zagrli mladića i u očima mu zaiskriše suze. – Ne mogu ti reći kolikomi je sada lakše – reče on. – Ubistvo deteta me je mučilo.Pomislio sam …– Pomislio si da je Mračni bog ponovo preuzeo kontrolu nada

mnom?

Parmenion klimnu glavom. Aleksandar izvuče mali bodež iz svogapojasa. Uzevši Paremniona za ruku, on pritisnu dršku na njegovdlan. Spartančevi prsti se sklopiše oko oružija a Aleksandar nagnutelo napred tako da mu je vrh noža dodirivao grudi.– Ako sumnjaš u mene, ubij me – reče on Parmenionu. Spartanac

pogleda u mladićeve oči, tražeći bilo kakav znak magijske zveri. Alinije bilo ničega. Sve što je mogao videti bio je prelepi mladić, njegovsin. Ispuštajući nož, on zavrte glavom. – Ja jedino vidim kralja –reče.Aleksandar se nasmeja. – Tako mi bogova, dobro je videti te

ponovo, Parmenione! Sećaš li se onoga dana kada smo sedeli upalati u Peli, razgovarajući o tvojoj pobedi na polju Krokus? Upitaosam te tada da li bi hteo da jednoga dana budeš moj general. Sećašli se?– Da, imao si tada oko četiri godine. Rekao sam da bih mogao biti

malo prestar do vremena kada ćeš ti postati kralj. I zaista jesam.– Pa, sada te ponovo pitam: Hoće li Lav Makedonski da predvodi

moje armije ka pobedi?– Ako bogovi tako žele, gospodaru, hoće.REKA GRANIK,

334. pre n. e.Tela su posvuda ležala i blatnjave obale Granika bile su klizave od

krvi. Parmenion skide šlem i pruži ga Ptolomeju a on ga prihvatirukama koje su se tresle. Spartanac pogleda u mladićevo neprirodnobledo lice i ugleda trag hladnoga znoja na njegovim obrazima.– Da li si uživao u slavi? – upitao ga je.Ptolomej proguta knedlu. – Bila je to velika pobeda, gospodine –

odgovorio je.– Za mnom – naredio je general. Parmenion i šestorica njegovih

pomoćnika lagano se zaputiše preko bojnog polja, preskačućinadute leševe Persijanaca. Gavranovi i vrane se u crnom oblakupodigoše sa telesa i njihovi krici zaparaše uši. Parmenion zastadepored unakaženog leša mladog persijskog plemića, odevenog u svilui saten. Prsti njegove leve šake su bili odsečeni a zatim odbačenikada je sa njih skinuto zlatno prstenje. Lice mu je bili sivo a oči sumu pojeli lešinari. Nije bio stariji od Ptolomeja. Na podnevnoj žegitelo se nadulo od samrtničkih gasova i smrad je bio užasan. – I on je

sanjao o slavi – reče Parmenion grubim tonom, okrenuvši se kasvojim ofi cirima. – Juče je jahao dobrog konja i želeo da uništineprijatelje svoga kralja. On verovatno kod kuće ima mladu ženu,možda i sina. Lep je, zar ne?– Zbog čega smo došli ovde, gospodine? – upita Ptolomej skrećući

pogled sa mrtvog Persijanca.Parmenion nije odgovorio. Na polju je još bilo makedonskih i

tračanskih vojnika koji su pljačkali mrtve, a iznad bojišta jata crnihptica su kružila ispuštajući krike koji nagoveštavaju glad.– Koliko ih ovde leži, šta mislite? – upita Spartanac. – Hiljade –

odgovori Perdika, visoki, vitki mladi konjanik, koji je u Aziju stigao saAleksandrom.– Negde oko šesnaest hiljada – reče mu Parmenion. Dosta daleko,

levo od njih, Makedonci su kopali masovnu grobnicu za svoje palesaborce. – Koliko smo ljudi mi izgubili? – nastavio je generalgledajući u Ptolomeja. Mladić slegnu ramenima i raširi ruke.Parmenionovo lice se smrknu. – Moraš to da znaš – reče mu. –

Moraš da znaš tačan broj. Jer kada jašeš u bitku, život ti zavisi odtvojih saboraca. Oni moraju biti sigurni da se ti staraš o njima.Da li si me razumeo? Oni će se boriti još bolje zbog komandanta

kome je stalo do njih. Izgubili smo osam stotina i sedamnaestMakedonaca, četiri stotine jedanaest Tračana i dve stotine petnaestGrka saveznika.General nastavi dalje a začuđeni oficiri požuriše za njim. Tela su

ležala u grupama, stotine, jedni preko drugih. – Poslednje uporištekraljevske pešadije – reče Parmenion. – Dok je vojska bežala svudaoko njih, oni su ostali na svome položaju, do smrti. Hrabri ljudi.Ponosni ljudi. Ukažite im počast i mišlju i rečju. – Zašto da

neprijatelju iskazujemo počast? – upita Perdika. –Kakva je svrha toga?– Ko će od sada vladati ovom zemljom? – upita Parmenion. – Mi.– A u godinama koje dolaze sinovi ovih hrabrih ljudi će biti vaši

podanici. Oni će stupiti u vaše armije i marširaće pod vašimzastavama. Ali da li će biti odani? Da li ćete vi biti u stanju da imatepoverenja u njih? Bilo bi mudro, Perdika, da odaš poštu njihovimočevima sada, kako bi sutra zadobio ljubav sinova.

Parmenion je znao da ih nije ubedio ali je obilazak mrtvih postaoritual, neophodno iskušenje, više za njega no za mladiće koje jeterao da ga prate, shvatio je. U tišini je prošao bojište i zaputio senazad, ka obali reke, prema sapetim konjima, a zatim uzjaha ipovede svoju malu grupu ka bivšem persijskom logoru.Pobeda je bila brza i užasavajuća.Persijska armija od oko četrdeset i pet hiljada ljudi utvrdila je drugu

obalu reke Granik. Konjica je bila raspoređena na levom i desnomkrilu a kraljevska i najamnička pešadija kao i general Memnon stajalisu u centru. Po svim pravilima sukoba to bi trebalo da dovede do patpozicije. Ali je Parmenion u tajnosti poslao čoveka, da izmeri dubinureke. Bila je sušna sezona i voda je dosezala tek do struka, a strujaje bila spora i blaga.Aleksandar je poveo konjicu u juriš na neprijateljev levi bok.

Parmenion je naredio Filoti i njegovim tesalskim konjanicima danapadnu desno krilo. Iznenađeni, Persijanci su sporo reagovali i dotrenutka kada je Parmenion naredio opšte napredovanje, njihovelinije su već bile opkoljene. Samo je najamnička pešadija i kraljevskagarda pružila ozbiljan otpor, ostale jedinice, kao i Memnon,neprijateljski komandant, pobegle su sa bojnog polja. Bitka je trajalamanje od sata a pokolj naredna dva.Šesnaest hiljada Persijanaca je umrlo pre no što je sunce doseglo

svoj zenit.Osvajanje Persije je započelo. Legenda o Aleksandru se rađala. Te

noći je Aleksandar održao pobednički prijem u šatoru poginulogpersijskog generala. Sa sobom je u Aziju poveo i grčkog pisca ipesnika, Kalistena, koji je bio mršav kao kostur, imao je pramen crnebrade i neprirodno veliku glavu, bez kose. Parmenionu se on nijesviđao, ali je bio primoran da prizna njegovu veliku veštinu ukomponovanju saga. Glas mu je bio bogat i dubok, sa besprekornomintonacijom.Tokom gozbe je improvizovao, u stilu Homera, stihove o Aleksan

drovim delima, što je dočekano ogromnim aplauzom. Mladi kralj, jeizgleda sam pobio dve hiljade, od pola miliona Persijanaca, koji sumu se suprotstavili, dok je Zevs, otac bogova, ispružio svoje moćneruke i raskrilio oblake kako bi posmatrao njega, najmoćnijeg od svihsmrtnika. Kalisten je pevao o Ateni, boginji rata koja se pojavila pred

Aleksandrom noć pred bitku i ponudila mu besmrtnost, ali je mladikralj odbio takvu počast jer je još uvek nije zaslužio.Parmeniona je pesma uznemiravala, ali su mladići tapšali i klicali

kad god se preterivalo. Konačno je Kalisten govorio o trenutku kadaAleksandrovi generali savetuju kralja da ne prelazi – uzburkanubujicu Granika, a Aleksandar im odgovara – bio bih osramoćen akobih dozvolio da mi nakon prelaska Helesponta, ovaj mali potok odGranika stane na put.Hefastion pored kojeg je sedeo se nagnu ka Parmenionu. – Nije

tako bilo – prošaputao je.– Ništa od toga nije onako kako je bilo – odgovorio je ge neral – ali

zvuči vrlo lepo mladima i budalastima.Gozba se odužila duboko u noć i Parmenion, kome je bilo dosadno,

zaputi se ka svome šatoru. Motak je još bio budan i sedeo jeispružen u velikoj postavljenoj persijskoj stolici, i pio.– Predivan dan – reče kada je Parmenion ušao. – Još jedna nacija

zrela za osvajanje. Još gradova da budu popaljeni i srušeni.Lice mu je bilo crveno a oči zamagljene i zakrvavljene. Parmenion

ne reče ništa. Dodavši uglja u gorionik, on skinu svoj paradni oklop iispruži se na velikom divanu. – Da li se bogokralj umorio od slušanjapriča o sebi? – upitaMotak.– Pričaj malo tiše, prijatelju – posavetova ga Parmenion. – Zašto? –

upita Motak, naglo se uspravivši i prosuvši svoje vino. – Živeo samviše od sedamdeset godina. Šta mi on može učiniti? Ubiti me? Želeobih da sam umro pre deset godina, znaš, nakon razaranja Tebe. Nemogu čak ni da nađem grob svoje Eleje.Moje slatke Eleje!– Pronaći ćeš je. Ona ne počiva na istom mestu gde i ljuštura od

njenog tela. Motak nadlanicom obrisa oči. – Šta mi ovde radimo,Parmenione? Zašto ne odemo kući u Makedoniju? Da uzgajamokonje i ostavimo ovu klanicu mlađima? Šta možemo postići ovde?Samo još smrti i uništenja.– Ja sam ono što jesam – odgovorio je Spartanac. – Ovo je sve što

mi je ostalo.– Ne bi trebalo da mu služiš. On nije kao Filip, koji se borio da

spase svoj narod. On je ubica. On ništa neće stvoriti, Parmenione,

on će jahati širom sveta kao uništitelj.– Ne verujem u to. On je sposoban za velika dela. – Zašto su ti oče

slepe za njegovo zlo? Čime te to on drži uz sebe?– Dosta s time! – zagrme Parmenion. – Ti si pijani starac, ispunjen

gorčinom i očajanjem. Ne želim više da slušam o tome!– Pijan možda jesam, ali mene on nije prevario. Uspravivši se,

Motak se otetura iz šatora.Stari Tebanac par puta duboko udahnu hladni noćni vazduh pa se

zaputi van logora, ka brežuljcima na jugu. Sede, a potom i leže nakamenu padinu pokušavajući da usredsredi pogled na zvezde, ali suone plivale u krug i to mu izazva mučninu. Okrenuvši se na bok,poče da povraća. U glavi mu je tutnjalo pa sede a izgužvanipergament mu ispade iz ruke.On ga podiže i presavi. Da ga, možda, pokaže Parmenionu? Ne, to

ne bi imamo nikakve svrhe, znao je. Izveštaju ne bi poverovao.Parmenion je stvarno bio slep kada je u pitanju bilo kakva kritika na

račun mladoga kralja.Mesečina je bila jaka i Motak još jednom pročita izveštaj svoga

špijuna iz Pele. Veći deo se odnosio na novu elitu: Antipatra, koji jeostavljen da zapoveda armijom kod kuće, i Olimpiju, koja je bilavladajuća kraljica. Takođe je spominjao i pobunu u zapadnimoblastima. Ali poslednji deo se odnosio na ubistvo Kleopatre i njenognovorođenčeta.Dvorski sluga je pričao o dvostrukom ubistvu a zatim je i on

pogubljen. Svi prijatelji ubijenoga kao i njihove porodice odvedeni suiz Pele i pobijeni.Ali, priča je preživela i šapatom je prepričavana među

Aleksandrovim neprijateljima. Previše je strašna da bi bila istina,pisao je Motakov špijun. Govorilo se da je Aleksandar lično otišao uKleopatrine odaje i zadavio je srebrnom žicom. A zatim je bebuodneo u sobu strankinje, veštice sa Samotrake, žrtvovao ga nekomnepoznatom bogu i pojeo njegovo srce, kako bi osigurao svoje pravona ma kedonski tron.Otrežnjen, Motak pogleda u pergament. Hladan povetarac dunu u

njegova leđa i on zadrhta.– Vreme je da umreš – zasikta ledeni glas. Bol ga probode i zgrabi

plamenim prstima Motakovo srce. Starac pokuša da ustane ali pade

na travu, a pergament mu iskliznu iz prstiju.Kada je dotakao tlo, dokument se zapali i poče da se uvija dok je iz

njega izlazio crni dim.Preturivši se na stomak, Motak pokuša da puzi ali ga snažna ruka

uhvati za rame i okrenu na leđa. On pogleda u par žutih izduženihzenica i oseti kaku mu dugačak bodež klizi između rebara.A zatim nestade boli i on oseti hladnoću trave na svome vratu.

Setio se davnih dana u Tebi, kada je sedeo uz potok sa Elejom, kojabi glavu naslonila na njegovo rame.Boje su bile jake, zelena na drveću čempresa, čista plava boja

neba iznad njih i vrtne statue, kao isklesane od devičanski belogsnega. Toga dana je bilo predivno biti živ, budućnost je brujala odobećanja radosti i sreće.– Eleja – prošaptao je.Aleksandar je sporo izranjao iz dubina mračnoga sna i boreći se da

dođe svesti, primetio srebrni čaršav na svome nagom telu.Bio je mekan i luksuzan, pripijao se uz njegovu kožu topao i

udoban.Okrenuo se na leđa i zapazio da mu je ruka umrljana blatom a prsti

slepljeni. Otvorivši oči, on sede. Svetlost zore je okupala spoljni zidšatora i on podiže ruku da protrlja oči i odagna san.Zastade i srce poče da mu udara jako. Šaka i ruka su mu bile

pokrivene skorenom krvlju, kao i krevet. On vrisnu i smaknu čaršavetražeći ranu na svome telu.Hefastion utrča u šator s mačem u ruci. – Šta se desilo,

gospodaru?– Uboden sam – usplahireno odgovori Aleksandar, prepipavajući se

svuda po telu. Hefastion spusti mač i priđe krevetu očimapretražujući kraljev nagi torzo.– Nema posekotine, gospodaru.– Mora je biti! Pogledaj tu krv!Ali rane nije bilo. Pored ulaza u šator ležao je bodež, oštrice

umrljane skorenom krvlju. Hefastion ga uze u ruku. – Ovo je vaš nož– reče – ali krv nije vaša.Aleksandar se dotetura do drugog zida, gde je stajao mali sto na

kome je bio bokal s vodom. Kralj se brzo opra, i dalje tragajući za

ranom ili posekotinom, pa se okrete Hefastionu. – Šta mi se todogađa?– Ne razumem vas, gospodaru – odgovorio je mladi ofi cir. – Sinoć,

na gozbi, kada sam otišao?– Malo pred zoru. Popili ste mnogo i teturali ste se, ali ste odbili

moju pomoć.Aleksandar se vrati i sede na krevet s glavom u rukama. – Krv mora

da je nečija.– Da, gospodaru – odgovori blago Hefastion.– Da li ja to ludim?– Ne! Naravno da ne! – Hefastion pređe preko sobe i obgrli kralja

oko ramena. – Ti si kralj, najveći kralj koji je ikada živeo.Bogovi su te blagoslovili. Nemoj ni da pomišljaš takvo što. –

Blagosloven? Nadajmo se da je tako. Aleksandar duboko udahnu.– Rekli ste da ćemo razgovarati o Parmenionu, gospodaru. –

Jesam li?– Da. Ali sada, kad je ostvario ovakvu pobedu sumnjam da želite da

se pridruži Atalu.– O čemu ti to pričaš? Da li je ovo san?– Ne, gospodaru, sećate li se, pre par noći? Razgovarali smo o

Parmenionu i spomenuli ste da će možda biti neophodno da on budeubijen.– Nikada ne bih izrekao nešto takvo. On je moj najstariji prijatelj;

rizikovao je život zbog mene, mnogo puta. Zašto mi govoriš ovo?– Mora da sam vas pogrešno shvatio, gospodaru. Pričali ste da

hoćete da ga pošaljete na dugačak odmor, kao Atala. Pomislio sam…– Pogrešno si mislio! Čuješ li me?– Da, gospodaru. Izvinite.Ljudi počeše da viču u blizini šatora i Hefastion se brzo okrete i

izađe na sunce. Aleksandar je ostao na krevetu pokušavajući da seseti šta se desilo nakon gozbe. Prisetio se smeha i šala i Klita,starog konjanika, kako igra na stolu. Ali se nije mogao setiti kada jeotišao niti kako je dospeo u svoj šator.Hefastion se vratio i posivelog lica polako prilazio krevetu. – Šta se

to događa? – upita kralj.Hefastion sede ali ne reče ništa, izbegavajući Aleksandrov pogled.

– Šta je, čoveče?– Parmenionov prijatelj, Tebanac Motak, ubijen je. Hefastion podiže

pogled. – Izboden, gospodaru, mnogo puta.Aleksandru se osušiše usta. – Nisam to ja. Ja sam voleo tog starca.

On me je naučio da jašem; on me je nosio na ramenima.Nisam to bio ja!– Naravno da niste, gospodaru. Neko mora da je došao u šator dok

ste spavali i umrljao vas krvlju.– Da, da. Niko ne sme saznati, Hefastione. Inače će početi da

kolaju priče, znaš, kao u Peli u vezi sa detetom.– Znam, gospodaru. Niko neće ništa čuti, obećavam vam. – Moram

da vidim Parmeniona. Biće potresen. Motak je bio uz njega u Tebikada ih je Parmenion oslobodio i uništio moć Sparte. Moj otac je biotamo, da li si to znao?– Da, gospodaru. Pozvaću vaše sluge i oni će vas obući. Podigavši

krvlju umrljani nož, Hefastion ga potopi u vodu i ispra sečivo. Zatimpriđe krevetu i svukavši čaršave, smota ih u zavežljaj.– Zašto bi mi ovo iko učinio, Hefastione?– Ne znam odgovor, gospodaru. Ali ću udvostručiti stražu oko

vašeg šatora.Noseći čvrsto umotane krvave čaršave, mladi oficir izađe iz šatora

a Aleksandar sede i u tišini stade da posmatra svoje ruke.Zašto se ne sećam, pomislio je. Baš kao u Peli kada je u toku noći

posetio Aidu.Ali nakon toga? Nije bilo sećanja. Aida mu je kasnije rekla da su

ona i Olimpija ubile Filipovu udovicu i dete. Aleksandar joj nijeverovao, ali nije ništa preduzeo da ih kazni.Jer se i tada, kao i sada, probudio u svome krevetu ruku i lica

umrljanih skorenom krvlju.Parmenionu je izgledalo da u njegovoj duši i srcu više nema mesta

za bol. Smrt Diri i ubistvo Filipa šibali su poput vatrenog biča ponjegovim osećanjima, ostavljajući ga obamrlim i istrošenim.Ali pogrešio je, novo ubistvo je otvorilo još jednu duboku ranu i

vremešni Spartanac je bio ophrvan bolom.Nije bilo suza, ali je strateg bio pometen i usamljen. Sedeo je u

svome šatoru zajedno sa svojim sinovima, Filotom,

Nikijem i Hektorom. Motakovo telo je bilo položeno na uzanuslamaricu. Parmenion je sedeo pored tela stežući, još uvek toplu,Motakovu mrtvu ruku.– Izađi malo napolje, oče – reče Niki stajući ispred Parmeniona.

Spartanac diže pogled i klimnu ali se ne pomače. Umesto toga, onpogledom pređe preko svoje dece: Filo, visok i vitak, isti otac; Niki,niži, nabijen i crne kose; i najmlađi Hektor, tako nalik majci, lep u licui sa širokim nevinim očima. Sada su bili muškarci a njihovo detinjstvoje za njega izgubljeno.– Bio sam tvojih godina, Hektore – reče Parmenion – kada je Motak

stupio u moju službu. Bio je odani prijatelj. Molim se da svi vispoznate takvo prijateljstvo za svoga života.– Bio je dobar čovek – složi se Filo. Parmenion prelete pogledom

preko njegovog lica tražeći neki znak poruge, ali nije bilo ničega semžalosti.– Bio sam loš otac svima vama – reče nenadano Parmenion,

iznenadivš i sebe. – Zaslužili ste mnogo više. Motak nikada nijeprestao da me gnjavi zbog mojih nedostataka. Želim, želim…Zaćutao je a zatim duboko udahnuo. – Ali ništa se ne može postićiželjom da se menja prošlost. Reći ću vam ovo: ponosan sam na svevas.On pogleda u Filu. – Mi smo imali naše nesporazume, ali si se ti

ponašao valjano. Video sam te na Graniku, okupljaš ljude i vodiš ih ujuriš uz Aleksandra. I još uvek se sećam trke koju si dobio protivprvaka Grčke, trka srca i umešnosti. Šta god da je drugo bilo izmeđunas, Filota, želim da znaš da mi se srce ispunilo ponosom dok samgledao trku. On se okrenu Nikiju i Hektoru. – Obojica ste morali dase borite, da prevaziđete sudbinu sinova Lava Makedonskog.Od vas se uvek očekivalo više. Ali nikada vas nisam čuo da se

žalite zbog toga, i znam da ljudi koji služe pod vama gaje poštovanjeprema obojici. Ja postajem sve stariji i ne mogu da preokrenemgodine i živim drugačije. Ali ovde, sada, moram reći da vas volim,sve. I molim vas za oproštaj.– Nemamo ti šta oprostiti, oče – reče Hektor zagrlivši oca. Niki

stade s Parmenionove leve strane i obgrli ga oko ramena.Samo je Fila stajao odvojen od njih. Došavši do Motakovog tela, on

položi ruku na njegove grudi.

Fila nije progovarao niti je gledao svoga oca, ali mu se lice treslo,stajao je pognute glave. A onda se bez reči okrete i izađe iz šatora.– Ne misli loše o njemu – reče Niki. – Veći deo svoga života nije

ništa drugo želeo do da zadobije tvoju ljubav. Daj mu vremena.– Mislim da nam je vreme isteklo – odgovorio je Parmenion tiho.

Motak je sahranjen u senci planine Ida, u udolini okruženoj visokimdrvećem.I armija nastavi dalje ka jugu.IS,

jesen, 333. pre n. e.Sa hrabrošću koju je retko koji od njegovih neprijatelja mogao

očekivati, Aleksandar je vodio savezničku armiju duž južne obaleMale Azije, kroz Miziju, Lidiju i Kariju. Mnogi od grčkih gradova suodmah otvorili svoje kapije pozdravljajući pobedničke Makedoncekao oslobodioce i prijatelje, a Aleksandar je prihvatao njihove daroveuz veliku skromnost.To je bilo u suprotnosti sa brutalnošću koju je iskazivao prema

gradovima koji su pokušali da mu se suprotstave.Jonski grad Milet na juriš su zauzeli trački najamnici i užasavajuće

priče o ubijanju, silovanju i pokolju proletele su kroz persijsko carstvouzduž i popreko, i došle na zapad, do grčkih gradova. Čak su iAleksandrovi neprijatelji teško bili u stanju da poveruju u razmerezločina.Šaputalo se da je lično makedonski kralj u tome učestvovao,

prerušen u običnog vojnika koji je podsticao tračke divljake na jošveću izopačenost.Kada je Aleksandar za to čuo, podivljao je od besa i odmah je

pokrenuta istraga koju je predvodio atinski general. Preživeli izMileta su ispitivani i dovedeni u makedonski logor. Tračanima jenaređeno da se postroje a preživeli su hodali između redova ipokazivali na vojnike koji su učestvovali u zločinu. Do sumraka petogdana istrage, nekih sedamdeset Tračana je pogubljeno.Brzina kojom je sproveo pravdu donela je Aleksandru poštovanje

saveznika i makedonska vojska krenu dalje.U proleće sledeće godine Aleksandar je dospeo u južnu satrapiju

Kilikiju, na obale Kiparskog mora. Nijedna persijska armija mu se nijesuprotstavila a Darijev general, Memnon, svoju ofanzivu je preneo

na more. Plovio je Egejskim morem sa oko tri stotine ratnih lađa,uništavajući makedonske brodove za snabdevanje i napadajućipriobalne gradove koji su podržavali Aleksandra.U osvojenoj luci Afrodeziji, Parmenion je nadgledao istovar sa tri

grčka broda koji su se probili kroz persijsku blokadu. Prvi, atinskatrirema, nosila je zalihe novca, kojeg nije bilo za platu vojsci.Aleksandar je naredio da ne sme biti pljačke po oslobođenimzemljama. Za svu robu se moralo platiti a svaki vojnik optužen zakrađu ili otimačinu bio bi odmah pogubljen. To je bila dobra odlukajer je to značilo da će se kralj i dalje predstavljati kao oslobodilac ane kao osvajač. Ali je to sa sobom nosilo i ozbiljan problem. Akovojnici moraju da plaćaju za hranu ili odeću ili ženu, to znači da imtreba novac, a njega je bilo jako malo.Tri tovara zlata su do sada presreli persijski brodovi i Makedonci

nisu primili platu za tri poslednja meseca. Nezadovoljstvo je raslo amoral je bio nizak.Parmenion je brojao škrinje dok su iznošene sa brodova i tovarene

na volovsku zapregu, a zatim pojaha svog pastuva i povede karavanka gradskoj riznici. Tu je posmatrao kako se istovaruju kola, a zatimje ostavio Ptolomeja i Hektora da nadziru stavljanje blaga u sefoveispod palate.Aleksandar ga je očekivao u gornjim sobama, gde su bili i Hefastion

i Krater. Kralj izgleda umorno, pomisli Parmenion, dok je ulazio usobu i klanjao se. Aleksandar je sedeo u stolici visokog naslona uzveliki prozor, u punom, zlatom optočenom, gvozdenom oklopu.– Novac je bezbedno uskladišten, gospodaru – reče Parmenion

odvezujući kaiš ispod brade i skidajući šlem sa glave; seda kosa muje bila mokra od znoja i on priđe stolu na kome je stajao bokal srazblaženim vinom i šest pehara oko njega.– Kakve su vesti o Dariju? – upita kralj ustajući i prilazeći

Parmenionu.Spartanac je posegnuo za bokalom ali zastade. – Trenutak se

približava – reče. Prošle godine Veliki kralj je naredio opštumobilizaciju u svim satrapijama. Ali je bio ubeđen da je naša invazijasamo običan izlet u Malu Aziju i da ćemo samo popljačkati gradove uJoniji. Sada je shvatio da je pogrešio. Naši izveštaji nisu potpuni u

meri u kojoj bih ja voleo da jesu, ali izgleda da je prikupio ogrom nuarmiju.– Gde? – upita kralj sa sjajem u očima.– Teško je to reći. Trupe su u pokretu u čitavom carstvu. Jedna

armija je primećena u Mazari, što je na otprilike tri nedelje marša odnas ka severoistoku. Za drugu se priča da je u Tarzu, na nedeljumarša ka istoku. A još jedna se prikuplja u Siriji. Verovatno ih imajoš.– Koliko ih će krenuti na nas? – upita Hefastion. Spartančeva usta

su bila suva, osetio je kako žudi da podigne bokal, da oseti snaguvina u svojim udovima. – Ko bi to mogao reći? – zavrte glavom, iposegnu za vinom.– Ali ti pretpostavljaš? – navaljivao je Aleksandar. – Možda četvrt

miliona – odgovorio je Parmenion. On brzo napuni pehar i prinese gaustima, nameravajući da samo srkne vino, ali ga je snažan ukusprevario i on ispi pehar.Aleksandar mu ga ponovo napuni. – Četvrt miliona? Nemoguće? –

usprotivio se kralj. Spartanac je prisilio sebe da se udalji od vina pase zaputi ka divanu u sredini sobe. Protrljavši umorne oči, on sede iosloni leđa na svilom pokrivene jastuke. – Onima koji nikada nisu biliu Aziji – započe on – teško je da zamisle veličinu tog carstva. Ako bimladić želeo da lagano jaše duž njenih spoljnih granica, vratio bi sena polazište kao sredovečni čovek. Godine i godine putovanja, krozpustinje i preko planina, kroz bogate doline, nepregledne ravnice,džungle i kroz divljinu koja se pruža stotinama puta dalje no što očimogu videti, čak i sa najviših planina. On pogleda po sobi. –Pogledajte u bokal s vinom – reče im. – Ako bi to bila Grčka onda biova palata bila Persijsko carstvo. Toliko je prostrana da ni ne možeteprebrojati sve podanike Velikog kralja: stotinu miliona, dve stotinemiliona? Čak ni on to ne zna.– Kako onda da pokorimo toliko carstvo? – upita Krater. – Kao prvo,

izborom bojišta – odgovori Parmenion – ali još je bitnije zadobitipodršku njegovih naroda. Carstvo je preveliko da bi se pobedilo akose dolazi kao osvajač. Moramo postati njegov deo. Darije je prisvojiopresto otrovavši svoje protivnike. On se već suočio sa svojimgrađanskim ratom i pobedio je. Ali još ima mnogo onih koji mu neveruju. Makedonija je nekada smatrana delom carstva i moramo

poraditi na tome. Aleksandar nije ovde da bi samo oslobodio grčkegradove, on je ovde da bi carstvo oslobodio od uzurpatora.Hefastion se nasmeja. – Ti se šališ, Parmenione. Koliko

Persijanaca će prihvatiti grčkog osvajača kao oslobodioca?– Više no što bi ti poverovao – reče iznenada Aleksandar. –

Razmisli o tome, prijatelju. U Grčkoj imamo mnogo gradova-država,ali smo svi Grci. Ovde postoji na stotine različitih naroda. Šta je brigaKapadoćane za to što na prestolu nije Persijanac? Ili Sirijce, iliFrigijce, ili Egipćane? Oni znaju samo da Veliki kralj vlada u Suzi. Onse okrenu ka Parmenionu. – U pravu si, strateže, kao i obično. Aliovaj put si nadmašio samoga sebe. Kralj donese Parmenionu novipehar vina, koji Spartanac zahvalno prihvati.– Još uvek ostaje problem persijske vojske – primeti Krater. – Ko će

je predvoditi?– To jeste problem – priznade Parmenion. – Memnon je vešt

general. Porazili smo ga na Graniku zato što nije znao kolika supojačanja stigla sa Aleksandrom. Bio je za malo brojčano nadmašen.Ali gde god da se ova bitka desi, bićemo nadjačani deset prema

jedan.– Ne brini se zbog Memnona – reče Aleksandar, glasom čudno

ravnodušnim i bezosećajnim. – On je umro pre dve noći.– Nisam čuo za to.– Nisi ni mogao – reče kralj. – Video sam to u svojoj viziji: srce mu

se raspuklo poput prezrele lubenice.Aleksandar priđe prozoru i zagleda se u more.Hefastion mu stade uz bok i poče da šapuće tako da Parmenion

nije mogao razaznati reči. Aleksandar klimnu glavom.– Kralj želi da ostane sam – objavi Hefastion.Parmenion ustade i pokupi šlem ali Aleksandar ostade kraj prozora.

Zbunjen, Spartanac pođe za Kraterom.– Da li je kralj dobro? – upita mlađeg čoveka dok su izlazili na

sunce.Krater zastade pre no što odgovori. – Prošle noći mi je rekao da će

postati bog. Nije se šalio. Ali kasnije, kada sam ga pitao o tome, onje poricao da je ikada rekao nešto takvo. Postao je tako mističan.Vizije, razgovori s bogovima. Vi imate veliko iskustvo, gospodine, o

ljudima, bitkama i dugačkim pohodima. Da li vi razumete šta sedešava s njime?– Da li si sa nekim razgovarao o ovome?– Ne, gospodine. Naravno da ne.– To je bilo mudro, momče. Ništa ne govori, ni Hefastionu niti tvojim

prijateljima. Čak i da drugi razgovaraju o tome, ti ćuti.Kraterove oči se raširiše. – Mislite li da je ludi?– Ne! – odgovori Parmenion glasnije no što je nameravao. – On

ima jedinstvene moći. Imao ih je dok je bio dete: sposobnost da vididogađaje na velikoj udaljenosti i druge, talente. Sada mu se tovratilo. Ali to u njemu stvara strašan pritisak.– Šta vi savetujete?– Nemam više saveta koje bih ponudio. On je obeležen za velika

dela. Sve što možemo mi da učinimo jeste da ga podržavamo i daga sledimo. On ima snažnu volju i ja se nadam da će ovo proći.– Ali vi sumnjate da hoće?Parmenion nije odgovorio. Potapšavši mladića po ramenu,

Spartanac se udalji pun mračnih misli. Jer, predugo je odbijaosumnje i sklanjao pogled od istine. Motak je bio u pravu: postao jeslep za očigledno.Strateg je dozvolio da mu osećanja zamagle razum, čak ga je i

otupljivao vinom. Koliko puta je upozoravao svoje mlađe ofi cireupravo na tu glupost? Ali sada se našao licem u lice sa strahom ukome je živeo toliko dugo.Duh Haosa se vratio.BITKA KOD ISA,

333. pre n. e.Jutro je bilo prohladno i iz nozdrva sivca Paksa, na kome je ka

severu jahao Parmenion, odeven u puni bojni oklop, izlazila je para.Nebo je bilo čelično i morska izmaglica, koja se prikradala sazapada, prigušivala je zvuke u logoru, gde je makedonska pešadijazauzimala borbeni poredak. Parmenion stegnu podbradni kaiš svogašlema i okrete sa da pogleda ljude.Pet dana su Makedonci marširali ka jugu, kao da beže pred

Darijevom ogromnom armijom, ali tog dana, dok je zora obasjavalaMediteran, Grci su se okrenuli nazad, ka severu i išli kroz dugačkiklanac, zasipani kamenjem.

Persijski logor je bio udaljen manje od četiri milje i Parmenion jeoprezno jahao na čelu makedonske pešadije, uz Aleksandra. Celenoći Spartanac je slušao izveštaje koji su se ticali persijskih položaja.Verujući da Aleksandar beži pred njime, Darije je, kao što se

Parmenion i nadao, postao neoprezan. Njegova ogromna vojska,više od dve stotine hiljada ljudi, ulogorila se na reci južno od gradaIsa.Tu je Parmenion nameravao da se upusti u bitku, jer se ravno

zemljište južno od grada pružalo svega jednu i po milju, iPersijancima će biti teško da iskoriste svoju brojčanu nadmoć inatkrile makedonske bokove.Aleksandar je bio neprirodno tih dok su jahali i niko od njegovih

oficira nije osetio potrebu da razbije tišinu.To je bio trenutak istine, i svaki čovek, plemić ili seljak, jahač ili

pešadinac, znao je to. To nije bilo pitanje pobede ili poraza, osim umislima generala i kapetana. Toga dana svaki čovek će biti suočensa mogućnošću da umre ili bude osakaćen. Proširile su se vesti oveličini sile koja stoji pred njima, i Aleksandar je kružio logoromrazgovarajući sa ljudima, podsticao ih i podizao im raspoloženje.Ali čak i njegova kraljevska ohrabrenja izgledala su jadno i

nestvarno, poput magle ovog hladnog jutra.Zemljište pred njima se proširilo, brda ka istoku smanjila, a planine

ostale iza njih. Aleksandar je izdao naređenje da se pešadija raširina ravnici. Predvođeni srebrnobradim Teoparlom, hipaspisti – elitnipešadinci – koje je obučavao Parmenion, pomeriše se desno,ostavljajući centar makedonskoj pešadiji pod zapovedništvomPerdike. Saveznički vojnici i najamnici su ostali na levom krilu inapredovanje se nastavi na širokom frontu. Ljudi su marširali uporetku dubine osam redova.Aleksandar je sa svojim oficirima jahao duž linije fronta, idući ka

zapadu, gde se iz centra, poput krila orla, razvila saveznička itesalska konjica.Napokon, Aleksandar progovori približivši Bukefala uz Parmenio

novog konja. – Pa, generale, taj dan je konačno tu. On se isceri pastegnu Parmenionovu ruku u ratnički stisak, zglob uz zglob. –Srešćemo se ponovo u pobedi, ili na Jelisejskim poljima.

– Pobeda bi bila poželjnija – odgovori Parmenion kiselo seosmehnuvši.– Onda neka tako i bude! – složi se kralj povukavši uzde i

odgalopiravši na desno krilo, a njegova konjica družbenika i izvidnikapokulja za njime.Parmenion dojaha do kolone lako oklopljenih strelaca, koji su

marširali iza falange. To su bili Agrijanci iz zapadne Trakije, brđani,visoki i vučijeg izgleda, koji su nosili kratki, zakrivljeni, ojačani drvenilovački luk. Ovi strelci su bili dobri borci, smireni, uvek spokojni ismrtonosni u boju. Pozvavši njihovog ofi cira, Parmenion im naredida se zapute na desno, ka maglom obavijenim obroncimabrežuljaka.– Darije je skoro sigurno poslao konjicu da nas obiđe s boka.

Uznemiravajte ih. Oterajte ih ako možete. Ako ne budete mogli,pobrinite se da imaju velikih gubitaka.– Da, gospodine – odgovori čovek. – Poteraćemo ih u beg. On se

osmehnu, pa se trčećim korakom zaputi ka istoku a njegovi ljudi zanjim.Spartanac pojaha natrag do konjice na levoj strani pretražujući

pogledom dugačku plažu na zapadu. Okrete se ka Berinu, tesalskomprincu orlovskog izgleda, koji se borio pored njega na polju Krokus,pre mnogo godina; brada mu je bila proseda ali telo još uvek vitko isnažno. Na njegovom preplanulom licu pojavi se osmeh.– Mogli bi da probaju sa napadom po ravnici uz more – reče on. –

Želiš li da odjašemo tamo?– Ne. Povedi svoje ljude iza pešadije i sjašite. Ne želim da budete

primećeni pre no što neprijatelj pokuša bočni napad svom silom.Berin povede svoje ljude iza linije, i pošto su u maršu podi zali

prašinu, Tesalci sjahaše pa pokriše osetljive nozdrve svojih konja.Neki čak prosuše i dragocenu vodu na krpe kojima obrisaše prašinu

sa njuški životinja.Armija je išla napred. U daljini, iza uske trake reke, ukazaše se

Persijanaci, koji su na drugoj obali u žurbi, napravili zemljani nasip ukoji su poboli kočeve. Persijska konjica, u drečavim haljinama, moglase videti na padinama brda na desnoj strani, ali jeParmenion prisilio sebe da ih ne gleda, pouzdavši se u veštinu

agrijanskih strelaca koji treba da ih zaustave. Napredovanje se

polako nastavilo.Parmenion je naredio da dve hiljade savezničkih konjanika pojaše

na levo krilo i raširi se.Kao što se i nadao, veliki broj persijskih konjanika je prešao reku i

uputio se na zapad, ka plaži. Njegovo izvežbano oko ih jeposmatralo kako kuljaju sa neprijateljevog desnog krila, tri hiljade,četiri, pet, šest …Ptolomej priđe Parmenionu. – Možemo li da ih zadržimo? – upita

mladić nervozno. Spartanac klimnu glavom.– Naredi Berinu i njegovim Tesalcima da uzjašu. Parmenion baci

pogled ka centru, gde je makedonska pešadija skoro stigla do reke.Sledilo je pravo iskušenje, jer nije bilo načina da ljudi pređu reku izadrže poredak. A pred njima je bila čvrsta masa dobro naoružanihpersijskih gardista i najmanje pet hiljada odbeglih Grka, najamnika.Mnogi su bili iz Beotije i Tebe, to su bili ljudi koji su gajili dubokumržnju prema makedonskim osvajačima.Parmenion je bio siguran da njegovi divlji Tesalci mogu da odole

persijskoj konjici na plaži i zaštite levi bok, i imao je veliku veru uumešnost Agrijanaca, koji su branili podnožje brda na desnom krilu.Ipak, sve je zavisilo od makedonske konjice, koja treba da napravibrešu u neprijateljevom centru. Jer, ako se dopusti Persijancima dakrenu napred, onda će se sama težina njihovog mnoštva zariti poputkoplja u pešadiju, koja je bila osam redova duboka.Spartanac pročisti grlo ali nije mogao da sakupi dovoljno pljuvačke

kako bi pljunuo. Sada je sve zavisilo od hrabrosti i snageAleksandra.Aleksandar zategnu kaiševe gvozdenog štita koji je nosio na levoj

podlaktici, a zatim sveza Bukefalove uzde. Od sada će bojnog konjanavoditi samo butinama i kolenima. Filota nešto viknu i Aleksandarse okrete i ugleda persijsku konjicu koja se pomolila na desnom kriluu podnožju brda. Bacivši pogled preko ramena, on vide strelce kakotrče da im prepreče put. Ispljunu prašinu iz usta, a zatim izvukavšimač, podiže ga visoko iznad glave i obode Bukefala u trk ka reci.Konjica družbenika, predvođena Filotom, Hefastio nom i Klitom,polete za njime. Strele i kamenje prozujaše pored kraljeve glave dokje jurišao, ali ga ništa ni ne okrznu. Bukefal ulete u vodu a kapljice serazleteše.

Hiljade persijskih konjanika pojaha u susret makedonskom jurišu aAleksandar je bio prvi koji je došao u dodir s njima. Divljim zamahomon zabi mač u rame jahača odevenog u svilu koji pade vrišteći uzamućenu vodu.Persijanci su bili slabo oklopljeni. Imali su samo brokatom

prekriveni grudni oklop, i Makedonci prođoše kroz njih sve do drugeobale.– Ubij! Ubij! Ubij! – urlao je Aleksandar glasom koji se uzdizao

iznad zveketa bitke. Dok se kralj probijao napred, koplje se odbi onjegov grudni oklop i otkide zlatom ukrašeni štitnik za rame.Aleksandar se sagnu ispod zamahnute sablje i raspori napadača.Na vrhu kosine kralj zategnu uzde i brzo pogleda levo. Darijevi grčki

najamnici su izvršili kontrajuriš na makedonsku pešadiju i dve su sevojske borile u sredini plitke reke potpuno izgubivši poredak.Iza Grka su stajali persijski kraljevski gardisti, spremni da im

pomognu u napadu. Istog trena Aleksndar shvati da ako ne napadneodmah, makedonski centar će biti odsečen od ostatka vojske.Okrenuvši Bukefala, Aleksandar jurnu na gardiste, dok je konjica

družbenika svom snagom pokušavala da ga prati. To je bio potezzapanjujuće hrabrosti, i Makedonci koji su se borili u reci ugledašesvoga kralja kako, naizgled potpuno sam, probija put ka persijskomcentru.Snažan krik ispuni vazduh i falanga navali napred. Aleksandar sa

ranama na obe ruke nastavi napredovanje, jer beše ugledao svoganeprijatelja Darija, kako stoji u zlatnoj kočiji u koju su bila upregnutačetiri bela konja. Persijski kralj je bio visok i svetle puti. Njegovazlatna brada je bila duga i ukovrdžana.Na glavi je nosio kupastu krunu od zlata, postavljenu na srebrni

šlem. Beli svileni šal mu je bio obmotan oko lica i vrata i padao je nizogrtač protkan srebrnim koncem.– Vidim te, uzurpatore! – povika Aleksandar. Hefastion i konjica

družbenika stigoše do njega i zaštitiše mu bokove, ali Aleksanarponovo potera Bukefala napred. Persijski gardisti ustuknuše predsilinom napada, velika uzavrela masa ljudi poče da se gura ispredkočija svoga kralja.Na krajnjem levom krilu bojnog polja Berin i njegovi Tesalci su

probili persijske redove i skretali desno, u pokušaju da se pridruže

Aleksandru. Zbunjeni snagom napada, Persijanci su usplahirenopokušavali da oforme borbenu karu oko Darija. Aleksandar vide kakopersijski monarh grabi koplje i pokušava da okrene kočije kako bi sesuočio sa napadačima, ali beli konji uznemireni bukom i mirisom krvii smrti, počeše da paniče i uzmiču, odvlačeći zlatne kočije sa bojišta.Darije se borio pokušavajući da obuzda pomahni tale zveri, ali je tobilo van njegovih moći i kočije pojuriše ka severu.Videvši da njihov kralj očigledno beži sa bojnog polja, mnogi od

Persijanaca pobegoše za njim ostavljajući velike rupe u svojojborbenoj liniji. Tesalski konjanici projuriše između njih i spojiše se saAleksandrom.Za par trenutaka nastade rasulo. Persijska pešadija je bežala ka

brdima bacajući štitove i mačeve za sobom. Čitavi odredi koji jošuvek nisu ni stupili u bitku povukoše se ka mogućoj sigurnosti gradaIsa.Kada je sunce doseglo zenit samo su poslednji od Darijevih

gardista još uvek pružali otpor ali su oni brzo nadvladani i pobijeni.Malo manje od tri hiljade prebeglih Grka položilo je oružje i ponudilo

predaju kralju, ali je Aleksandar to odbio.– Izdali ste svoj narod – rekao je glasniku. – Borili ste se na strani

uzurpatora protiv osvetničke grčke armije.– Ali, mi smo najamnici, gospodaru – odgovorio je izaslanik

prebledevši, iako preplanulo u licu. – To je naš način. Darije jeponudio da nas uzme u službu i mi smo mu odano služili. Kako nasmožete nazvati izdajnicima kada smo radili samo ono što nam je iposao?– On vam je platio da se borite – reče Aleksandar ledenim glasom.

– Borite se. Podignite svoje oružje i zaradite svoju platu.– Ovo je ludost! – zavapi glasnik okrenuvši se da potraži pomoć od

Aleksandrovih generala.– Ne – prosikta kralj – ovo je ludost. I prišavši napred, on zari bodež

u čovekov vrat i gurnu ga ispod brade pa u mozak. – A sada ihpobijte sve! – zavrištao je.Pre no što su najamnici mogli da uzmu oružje Tračani i Makedonci

ih okružiše i jurnuše sekući i ubadajući. Izvukavši mač Aleksandarpotrča i zari oštricu u leđa najbližeg odmetnika. Uz divlji poklič, čitavaarmija se obrušila na najamnike sekući i probadajući, sve dok i

poslednji neprijateljski vojnik nije oboren. Jedan po jedan,makedonski vojnici su se izvlačili iz klanice, dok ne ostade samoAleksandar, koji je prekriven krvlju vrišteći trčao između mrtvih upotrazi za novom žrtvom.Užasna tišina se spusti na vojsku koja je gledala kralja kako

divljački igra između pobijenih. Hefastion, koji nije učestvovao upokolju, zakorači napred i nešto tiho reče Aleksandru, te on pade uprijateljevo naručje, i uz Hefastionovu pomoć napusti bojno polje.LIND,

Rodos, 330. pre n. e.Aida je zadovoljno sedela u senci ispod nadstrešnice i posmatrala

blistavo more duboko ispod sebe. Zamak je bio sagrađen na visokojlitici iznad malog sela, koje se ugnezdilo između dva zaliva.Sa mesta na kome je sedela Aida je mogla da vidi samo manji zaliv,

liticama zaklonjenu uvalu u kojoj su brodovi mogli da potraže sidrištei tako izbegnu zimskim burama koje su besnele Egejskim morem.Trirema je bila nasukana u zalivu, njeno veliko jedro savijeno a tri

reda vesala uvučena; izgledala je kao dečja igračka, ostavljena plaži.Aida ugleda nekoliko mornara kako iskaču na obalu i oficira koji jepočeo da se penje uz liticu, dugim putem ka zamku.Morski vazduh je bio svež i Aida duboko udahnu. Vetar je dolazio iz

pravca Azije i mogla je da oseti moć Mračnoga boga na svom jezikui njegovo sve snažnije prisustvo u vazduhu oko nje.Liznula je usne uživajući u snovima o budućnosti. Ima onih koji

govore o dobru i zlu. Glupi pojmovi. Postoje samo snaga i slabost,sila i bespomoćnost. To je bila srž svih miste rija koje je tako bolnonaučila tokom svog dugog, dugog života.Zemljina magija može produžiti život, povećati snagu, do neti

bogatstva muškarcu ili ženi koja je razume. Ali zemljina magijazahteva krv i žrtvu; potrebne su duše koje vrište da bi se onanahranila.Mnogo toga je poznato još od najave svetlosti prve zore. Kroz

čitavu istoriju mudri su znali za moć žrtve. Ali su samo istinskiposvećenici razumeli prirodu oslobođene moći.Da, neko može da ubije bika i dobije delić moći. Ali čoveka? Njegov

predsmrtni strah napuniće taj delić mračnom energijom i u vazduhosloboditi magiju.

Aidine crne oči pogledaše, preko široke vode, na istok. Hiljade ihiljade ljudi su umrli tamo prošle godine, kod Arabele, pobijeni odstrane, uvek, pobedničke makedonske armije. Kralj Darije je mrtav,ubijen od svojih razočaranih ljudi dok su se povlačili. Aleksandar jekrunisan u Vavilonu.Aleksandar kralj kraljeva. Aleksandar bog …Ne, shvatila je, još nije bog. Još uvek se smrtnik bori da obuzda

moć koja živi u njemu.Ali neće još dugo. Sklopila je oči a njen duh zaplovi preko plavog

mora do grada Suze, u kome je Aleksandar sedeo na zlatnomprestolu, optočenom retkim draguljima. Nosio je raskošnu svilu aogrtač opšiven zlatnim koncem bio mu je prebačen preko ramena.Aida u svome nevidljivom obličju zalebdi ispred njega. –

Gospodaru! – prošaputala je.Nije bilo odgovora, ali je mogla da oseti živu moć boga u njemu.

Aleksandar je izgledao poput čoveka koji se drži za liticu visokoiznad zemlje, umornih ruku i prstiju koje hvataju grčevi.Mogla je da oseti njegov strah. Njegova duša se pokazala jačom no

što je Aida i mogla da poveruje, držeći boga podalje od sudbine, i tokakve sudbine! Kad preuzme svu vlast, moći će mu porasti i zračićemnogo dalje od krhke ljudske ljušture koju nastanjuje. Moć Haosa ćepokriti zemlju i ući u svako živo biće, svako drvo i kamen, svakojezero i potok.A tada će oni koji su mu verno služili zadobiti svoju nagradu; večni

život u mladosti, beskonačna zadovoljstva, i silinu iskustava iosećaja kakvu još nikada nije doživeo niko od ljudskog roda.Uskoro će doći daj blagosloveni dan.Svaka pobeda, svaka smrt od Aleksandrove ruke, daje snagu

mraku u njemu.Neće još dugo čekati, pomisli Aida.Vrativši se u telo, zavali se u divan i posegnu za vinskim peharom.

Sunce se naginjalo ka zapadu i ona oseti njegovu toplinu na svojimnogama. Ustala je i gurnula divan dublje u senku pa se ponovoispružila.Uskoro će glasnik stići, znojav i umoran od penjanja strmom

stazom uz liticu. Pisala je Aleksandru i molila za dozvolu da dođe nanjegov dvor i pomogne mu svojim mudrim savetima. Kada bude

tamo, sve će ubrzati ubacujući mu u vino opijate koji će oslabitinjegovu volju da se odupire.Takve je radosti očekuju.Misli joj se vratiše na Diri i ona oseti kako joj splasnu dobro

raspoloženje. Stara budala! Odbacila je sve i izgledala takozadovoljna što je zarobljena u krhkoj, artritičnoj ljušturi.– Koliko si sada zadovoljna – prošapta Aida – sada kada se crvi

goste tvojim mesom? Ništa nisi shvatila. Sva ta tvoja dobra dela iisceljenja! Samo si se napajala magijom sveta ne dajući ništa zauzvrat. Kada bismo svi bili poput tebe, tada bi magija umrla.Kakav bi to svet bio onda? Nepokretna masa čovečanstva bez

trunke magije u sebi.Ona se strese od te pomisli. Mlada crvenokosa sledbenica se

pojavi pred njom i pokloni duboko. – Došao je neki čovek i hoće davas vidi, gospodarice – reče ona. – Aleksandov ofi cir.– Dovedi mi ga – naredi Aida – i donesi vina.Devojka ode. Aida se umota u svoju haljinu od crne svile čekajući

gosta. Pojavi se mladić, visok i crnobrad. Grudni oklop mu je bio crn,oivičen zlatom, a šlem s belom perjanicom držao je u levoj ruci. Licemu je bilo privlačno, sunce Azije mu je dalo bronzanu boju a ostaloje suvo uprkos dugačkom usponu do zamka.On se pokloni. – Ja sam Hefastion, gospo. Poslao me je

Aleksandar da te dovedem na njegov dvor.Pogledala ga je u oči i istog trena osetila naklonost. Iako je

prezirala muškarce, Aidu je snažilo njihovo obožavanje. Ali Hefastionnije bio očaran njenom lepotom. To joj se nije dopalo ali nije ništapokazala. Umesto toga, ona uputi mladiću zavodljiv osmeh.– Počastvovana sam – reče – time što me je veliki kralj pozvao u

Suzu.Hefastion klimnu glavom. – Imate predivan dom – reče. – Možemo

li da prošetamo po zidinama?Aida nije volela jako sunce ali je Hefastion važio za najbližeg

Aleksandrovog prijatelja pa nije želela da ga uvredi. – Naravno –reče ona. Uzela je široki šešir crnog oboda i povela ga ka severnomzidu. Sa tog mesta su mogli da vide širi zaliv Linda i da posmatrajugalebove kako lete i zaranjaju u vodu između malih ribarskih čamacakoji su se vraćali s mora.

– Kralj je zabrinut – reče Hefastion. – Veruje da biste vi mogli da mubudete od velike koristi.– Zabrinut? Zbog čega?Hefastion sede na zid. – Postoje dva Aleksandra – reče on tiho. –

Jednog volim a drugog se plašim. Prvi je dragi prijatelj, brižan i punrazumevanja. Drugi je bezobzirni i zastrašujući ubica. – Govoriš vrlootvoreno, Hefastione. Da li je to mudro? – O da, gospo. Vidite, on mije ispričao o vašem boravku u Peli i o vašoj pomoći.– Pomoći? – mirno upita ona.– Kako ste mu pomogli da se domogne prestola. – Shvatam.– Tako sam i mislio – reče tiho Hefastion gledajući je pravo u oči. –

Kada je kralj primio vaše pismo, zamolio me je da odem do vas, davam zahvalim za sve što ste učinili za njega. Dao mi je dvanaređenja. Oba različita ali sam ja već navikao na to.– Koja su to naređenja?– Prvo je kao što rekoh da vas dovedem k njemu. – A drugo?– Pa, ono mi pretstavlja problem. Možda mi vi možete pomoći u

tome.– Ako budem mogla – reče ona.– Kao što vam rekoh, postoje dva Aleksandra i svaki od njih mi je

dao zasebna naređenja. Koga da poslušam? Prijatelja, ili onogakoga se plašim?– Uvek je mudro – reče Aida oprezno – obazrivo reagovati na

naređenja onoga koga se čovek plaši. Prijatelj može i da oprosti.Onaj drugi neće.Hefastion klimnu glavom. – Vrlo ste mudri, gospo. Nagnuvši se

napred, on je uze za ruku i pomože joj da sedne na parapet zida.– Mudri i prelepi. Prihvatiću vaš savet.– Onda je naše prijateljstvo dobro započelo – reče ona usiljeno se

osmehnuvši.– Zaista – složi se on – a dobro se i okončalo.– Okončalo? – Aidina usta su bila suva i ona oseti kako je hvata

strah.– Da, gospo – prošaptao je on. – Jer, vidite, prijatelj Aleksandar mi

je rekao da vas dovedem k njemu. Onaj drugi mi je naložio da vasubijem.

– To ne može biti istina. Ja sam njegov odani sluga; oduvek sam tobila. On ne bi naredio da umrem. Spusti me sada. Dosta mi je ovihgluposti.– Možda ste u pravu – rekao joj je. – Ponekad ih je teško razliko

vati. Ali u Peli ste mu pomogli da ubije dete; čak ste ga ubedili dapojede njegovo srce. Ja sumnjam da moj kralj ima potrebe za vašimsavetima.– Čuj me … – poče ona. Ali Hefastion je uze za noge i baci u ponor.

Aida oseti kako klizi sa zida.Duboko ispod čekale su je nazubljene stene i njeni krici odjeknuše

iznad sela.Hefastion je nagnut preko parapeta posmatrao Aidin pad, telo koje

se u spirali spušta, dok joj krik odnosi vetar. Makedoncu se onaučinila poput ogromne vrane sa odećom koja je lepršala oko nje kaoslomljena krila. Posmatrao je kako udara u stene dok joj se krikprekida, a zatim i jato galebova kako se spušta na nju prekrivši jojsvojim belim telima crnu odeždu.Odstupivši korak on duboko uzdahnu. Nikada ranije nije ubio ženu

ali nije osećao kajanje. Njeno zlo je bilo skoro opipljivo i osećao seukaljanim kada ju je dodirnuo.Rekao joj je istinu, barem delimič no. Aleksandar je priznao da je se

plaši i da želi njenu smrt, ali kasnije, ledenim glasom je naredio da jedovede na njegov dvor. Tokom poslednje dve godine, od krvavogmasakra kod Isa, Aleksandar je često govorio o svojim strahovima, omračnoj sili koja izjeda središte njegove duše. Hefastion je znao okraljevim tajnama više nego ijedan drugi čovek, više i odParmeniona, koji je komandovao drugom makedonskom vojskom ikoji je retko viđao Aleksandra.Hefastionu se Aleksandar poveravao i Hefastion je bio taj koji bi

prepoznavao dolazak Mračnoga boga. Kraljev bi glas postao hladana oči zamagljene. Tada bi postajao leden …Kao one noći u osvojenom gradu Persepolisu, kada je predvodio

rulju sa bakljama koja je uništila jedno od velikih svetskih čuda –prelepi, od drveta izrezbareni hram posvećen Ahura Mazdi, u komesu čuvana dela proroka Zaratustre. Hefastion je stajao u blizini,zapanjen, dok je Aleksandar prosipao ulje na volovske kože nakojima su zlatom bile ispisane prorokove reči.

Dvadeset hiljada koža, najdragocenije blago naroda Persije,uništeno u jednoj noći razvrata. Visoki plamenovi su gutali drvenerezbarije koje su vekovima opstajale pod suncem Persije.Aleksandar se sutradan ujutru ničega nije sećao. A zatim je došla

noć koplja.Gozba se odužila do kasno u noć i konjički general Klit je upitao

kralja zašto je počeo da nosi persijsku odeću i zašto insistira napersijskom običaju da podanici padaju ničice pred njime i ljubezemlju pod njegovim stopalima.Aleksandar je bio osramoćen pitanjem jer se tu nalazilo i nekoliko

Persijanaca, i Hefastion je znao da je kralj mada nije voleo taj ritual,nastojao je da se ponaša kao persijski monarh, poštujući njihoveobičaje. Ali nikada nije zahtevao od svojih makedonskih oficira, nitiod nekoga Grka, da pada ničice pred njime.Klit je bio pijan i neraspoložen zbog toga što je morao da sedi

daleko od kraljeve desne ruke, i zato što je njegovo mesto zauzeopersijski general.Hefastion je pokušao da Klita odvuče od stola nastojeći da ga

pošalje u šator na spavanje, ali stari konjanik ga je odgurnuo izateturao se ka kralju. – Služio sam tvoga oca, ti nadmeno štene, inikada nisam ljubio njegove noge. Proklet bio ako poljubim tvoje!Hefastion vide kako se Aleksandar ukrutio i užasnut, vide kako mu

oči pobeleše. Nikada ranije se preobražaj nije desio u javnosti i onpotrča ka kralju, očajnički pokušavajući da ga odvoji od prisutnih. Alibilo je prekasno. Aleksandar zakorači unazad i zgrabivši koplje odstražara zari gvozdeni vrh u Klitov trbuh. Krv istog trena pokulja nausta starog ratnika i on pade unazad, a koplje ispade iz rane.Nekoliko trenutaka probodeni čovek se uvijao na podu vrišteći. Aonda, uz krkljavi, zaglušujući jauk izdahnu.Usledila je tišina.Aleksandar trepnu i zatetura se ali je Hefastion stigao do njega i

uhvatio ga za ruku. – Šta učinih? – prošaputa Aleksandar. – SlatkiZevse! Okrenuvši koplje k sebi on pokuša da padne na oštricu aliHefastion mu ga oduze. Uz pomoć dvojice stražara uplakani kralj biodveden u svoj šator.Narednog dana, kose posute pepelom, Aleksandar je predvodio

pogrebnu povorku idući iza Klitovog tela. Umesto da po

makedonskom običaju spali leš i kosti položi u ceremonijalni kovčegod zlata, on je naredio balsamerima iz Egipta da očuvaju telo koje jenameravao da položi u kristalni kovčeg, koji će biti izložen uspecijalno napravljenom mermernom grobu.Kraljeva žalost je bila svima očigledna i vojnici koji su voleli

Aleksandra brzo mu oprostiše. Ali njegovi oficiri koji su videli da jeubio odanog brata, bili su ćutljivi, i Hefastion je pogađao njihovemisli: Ko će biti sledeći?Balzamovanje Klita je bilo nešto što Hefastion nikada neće

zaboraviti.Mršavi Egipćanin je prišao telu noseći kutiju od kedrovog drveta, iz

koje je izvadio dugački, uski šiljak, zakrivljen i rascepljen na vrhu.– Šta on to radi? – Hefastion upita kralja.Aleksandar mu odgovori ravnodušno, glasom dalekim i hladnim.– Mora da ukloni unutrašnjost lobanje da ona ne bi istrulila. A da ne

bi oštetio lice, ubaciće šiljak u nozdrve i tako zakačiti mozak koji ćezatim izvaditi napolje.– Nije mi potrebno dalje objašnjenje – prasnu Hefastion i okrenuvši

se, istrča iz sobe.Kasnije je Aleksandra naterao da se obaveže da će on, Hefastion,

ako bude pao u boju, biti sahranjen po makedonskom običaju.Galebovi odleteše sa slomljenog tela na stenama i Hefastion se

odvoji od zida i spusti sa vrha litice dugim zavojitim putem do manjegzaliva. Kapetan trireme, niski, zdepasti Rođanin Kalis presrete ga naplaži.– Da li će skoro doći? – upitao je. – Plima se povlači i moramo da

isplovimo u roku od jednoga sata.– Ona neće putovati s nama kapetane. Nažalost, gospa Aida je

mrtva.– Kakvo uzaludno putovanje – reče Kalis opsovavši. – Pa, dobro,

ljudi će odahnuti. Nijedan mornar ne voli da ima ženu na brodu. Akažu da je ona bila veštica koja je mogla da predviđa budućnost.– Mislim da to nije bilo istina – reče Hefastion.Do sumraka je trirema već plovila na istok, prometnim trgovačkim

putem ka Kipru. Postojani povetarac je nadimao veliko jedro i veslasu bila uvučena a veslači su se odmarali u svojim sedištima na tripalube. Hefastion je sedeo na stolici, čiji je gornji deo bio pokriven

platnom, u blizini krme, očiju prikovanih za kopno koje je laganoklizilo ka njima.Prvo Karija, pa Likija, nekada neprijateljske a sada tek male

predstraže Aleksandrove imperije.Prisetio se neprekidnih marševa sa Parmenionom od pre četiri

godine, kada je makedonska prethodnica izbegavala veće okršaje sapersijskim snagama. Kako je Spartanac bio u pravu. Da se borioprotiv Persijanaca i pobedio, Darije bi nesumljivo sakupio još većusilu i Aleksandar bi po svome dolasku u Aziju bio suočen sanepobedivim neprijateljem. Zemlje persijskog carstva su bileprostranije no što je Hefastion mogao i da zamisli, narodi brojniji odzrnaca peska na plaži koju je mogao da vidi na severu.Čak i sada, nakon šest godina ratovanja i pošto je Aleksandar

osvojio krunu, još su se vodile bitke protiv Sogdijanaca na severu,Indijaca na istoku i skitskih plemena oko Kaspijskog mora.Parmenion je sa drugom makedonskom vojskom marširao ka istoku

i pobedio je u dve bitke iako brojčano slabiji. Hefastion se osmehnu.Čak i blizu sedamdesetoj godini života, Spartanac je i dalje biomoćan general. Nadživeo je dvojicu svojih sinova: Hektor je poginuou bici kod Isa pre tri godine, dok je Niki poginuo boreći se uz svogakralja kod Arabele.Samo je Filota ostao.– O čemu razmišljaš? – upita Kalis, čije su ogromne ruke počivale

na kormilu. Hefastion podiže pogled. – Posmatrao sam zemlju.Odavde izgleda tako spokojno.– Da – složio se mornar. – Posmatran s mora, čitav svet izgleda

bolje, Mislim da nas Posejdonovo carstvo čini poniznim. Toliko jeogromno i moćno da naše ambicije izgledaju tako sićušne naspramnjega. Ono ističe naša ograničenja.– Misliš li da imamo ograničenja? Aleksandar se ne bi složio. Kalis

se zakikota. – Može li Aleksandar na načini ružu ili oblikuje oblake?Može li da ukroti razbesnelo more? Ne. Mi živimo neko vreme,jurimo tamoamo a zatim nas nema. Ali more ostaje; snažno, prelepo,večno.– Da li su svi mornari fi lozofi? – Hefastion ga upita. Kapetan se

glasno nasmeja. – Jesmo kada nas more okružuje. Na kopnu se

parimo poput šugavih pasa i opijamo dok ne propišamo crveno vino.U kome ćeš se ratu boriti kada se budeš vratio tamo?Hefastion sleže ramenima. – Gde god me kralj pošalje. – Šta će on

da radi kada mu više ne preostane neprijatelja? – Da li čovek ikadaostaje bez neprijatelja?SUZA,

Persija, 330. pre n. e.Nastupio je momenat za koji je već dugo znao da mora doći, i Filota

iznenada oseti zebnju u srcu. Otac je bio u pravu, sve vreme.Usta su mu bila suva ali nije ni okusio vino postavljeno pred njega.Danas je želeo da mu glava bude bistra.Aleksandar je još uvek govorio oficirima koji su bili okupljeni oko

njega u prestonoj dvorani Suze. Stotinu ljudi, ratnika, jakih i hrabrih,ali su svi držali pogled uprt u mermerni pod ne želeći da pogledaju unašminkane oči kralja.Ali ne i Filota, koji je stajao visoko podignute glave i posmatrao

Aleksandra. Zlatni oker je nanesen na kraljeve kapke a usta su mubila boje krvi. Visoka kupasta Darijeva kruna, od slonovače i zlata,bila mu je na glavi i bio je obučen u široku svilenu odeću persijskihkraljeva.Kako je došlo do ovoga, zapitao se Filota.Aleksandar je pokorio Persijance, u svoje redove je prihvatio

poraženu vojsku i imenovao Persijance za generale i satrape.Carstvo je bilo njegovo. Čak se i oženio Darijevom ćerkom,Roksanom, kako bi osnažio svoje pravo na krunu.A kakva je to prevara bila, nijednom je nije pozvao u svoj krevet.

Filota prelete pogledom po okupljenim oficirima na čijim se licimaogledao strah i napetost. Još jednom je Aleksandar govorio o izdaji unjihovim redovima obećavajući da će iskoreniti nelojalne.Juče su na smrt išibana šezdesetorica Makedonaca zbog nečega

što je kralj nazvao pobunom. Njihov zločin? Upitali su kada će moćida idu kući. Stupili su u vojsku kako bi oslobodili gradove Male Azijea ne da marširaju na kraj sveta po hiru kralja opijenog moći.Pet dana ranije Aleksandar je imao viziju: oficiri su se zaverili da ga

ubiju. Vizija mu je otkrila ko su oni i šest ljudi je zadavljeno garotom,a jedan od njih je bio Teoparl, general hipaspista. Filoti se on nijesviđao ali je čovekova odanost bila legendarna.

Od kako je Hefastion otišao, kralj se čudno ponašao, iznenada biga obuzeo bes posle kojeg bi sledila duga ćutnja. Isprva su segenerali ponašali kao da to ne primećuju. Odavno se znalo daAleksandar poseduje neobične talente, mada je uvek takvoponašanje kratko trajalo. Ali sada je izgledalo kao da se pojavio nekinovi Aleksandar, hladan i užasavajući.Ispočetka su oficiri između sebe razgovarali o toj promeni ali kada

su počela ubistva, među Makedoncima je zavladao takav strah da sečak ni prijatelji nisu privatno sastajali da ne bi bili optuženi za urotuprotiv kralja.A onda, pre tri dana nastupilo je najveće ludilo. Parmenion i druga

armija su zauzeli, napokon, grad Elam. Preciznije, gradsko veće jepregovaralo o predaji i Parmenion je poslao gradsku riznicu, nekihosamdeset hiljada talenata u srebru, Aleksandru u Suzu.Aleksandrov odgovor je bio da se ubije svaki čovek, žena i dete uElamu.Parmenion je primio naređenje i u neverici poslao glasnika da ga

potvrdi.Filota je pozvan u palatu zajedno sa Ptolomejem, Kasanderom i

Kraterom. Kada su stigli, ugledali su Aleksandra kako stoji nad telomglasnika.– Okružen sam izdajicama – izjavio je Aleksandar. – Parmenion je

odbio da izvrši naređenje svoga cara.Filota baci pogled ka glasniku, dečaku koji jedva da je imao

petnaest godina.Dečakov mač je bio u koricama a Aleksandrov bodež zariven u

njegovo srce.– Ti si uvek govorio protiv svoga oca, Fila – reče Aleksandar. –

Trebalo je da te ranije poslušam. U svojoj senilnosti on se okrenuoprotiv mene. Protiv mene!– Šta je učinio, gospodaru? – upita Ptolomej.– Odbio je da kazni Elam zbog pobune.Filota oseti kako ga hvata hladnoća i kako mu telo obamire. Čitavog

svog života je verovao da će jednoga dana postati kralj, to saznanjeje bilo čvrsto, urezano u kamenu, zasnovano na obećanju jedineosobe koja ga je ikada volela, njegove majke Fedre. Ali tokom

poslednjih godina kamen vere je polako počeo da se kruni, hladanvetar stvarnosti ga je nagrizao, raspršio mu nade i uništio snove.Nedostajala mu je Aleksandrova ili Filipova harizma, nije imao ni

Parmenionov intelekt, i nije mogao da nadahne čak ni trupe koje jepredvodio u bici. Ova samospoznaja kasno mu je došla, ali jenapokon čak i Filota uvideo zabludu svoje majke.Nema carstva. Nema slave. Otac mu je bio u pravu: gradio je svoju

budućnost na temelju od magle. Šta sada, zapitao se. Ako i daljebude ćutao, Parmenion će biti ubijen i on, Filota, postaće kraljevgeneral. Ako progovori, biće odveden i pogubljen, a Parmenion ćesvejedno biti ubijen. Usta su mu bila suva i srce mu je preskakalo.Umreti ili ne umreti? Kakav izbor ovde ima mladi čovek, zapitao se. –Pa, Fila? – upita Aleksandar.Filota oseti kraljev pogled na sebi i zadrhta. – Parmenion nije

izdajnik – reče on bez oklevanja.– Dakle i ti si protiv mene? Neka bude. Oduzmite mu oružje. Sutra

će pred svojim drugovima odgovarati za svoju izdaju. Krater iPtolomej otpratiše Filotu u tamnicu ispod palate. Hodali su u tišinisve do trena kada Ptolomej poče da zatvara vrata ćelije.– Ptolomeje!– Da, Fila?– Želeo bih da pošaljem poruku svome ocu.– Ne mogu. Kralj bi me ubio.– Razumem.Prostorija je bila mala, bez prozora i mračna poput rupe kada su se

vrata zabravila. Filota napipa put do slamarice i ispruži se na njoj.Niki i Hektor su bili mrtvi a sutra će im se pridružiti i poslednji sin

Lava Makedonskog. – Želeo bih da sam te bolje poznavao, oče –reče Fila drhtavim glasom.Uprkos strahovima Fila zaspa i bi probuđen zvukom reze koja se

pokreće. Vrata se otvoriše i zrak svetlosti ispuni sobu, a Makedonactrepnu kada naoružani ljudi uđoše u ćeliju.– Diži se, izdajniče! – naredi mornar hvatajući Filu za ruku i podižući

ga sa kreveta. Izguran je u hodnik i otpraćen do prestone dvorane,gde su ga očekivali drugovi, oficiri koji će mu presuditi.Aleksandrov glas je odjekivao u velikoj dvorani, kreštav i oštar, a

lice mu je bilo grimizno. – Filota i njegov otac meni duguju sve a

kako mi to vraćaju? Urotili su se i planiraju da me svrgnu s prestola.Kakva je kazna za takvu izdaju?– Smrt! – uzviknuše oficiri. Filota se osmehnu. Pre samo par dana i

on je bio glas koji je uzvikivao smrt Teoparlu.Fila se polako podiže na noge i sve se oči okrenuše njemu. – Šta ti

imaš da kažeš, zatvoreniče, pre no što se kazna izvrši? – upitaAleksandar.– Šta očekuješ da kažem? – odgovori Fila čvrstim glasom, pogleda

uprtog u neprirodno blede oči kralja.– Hoćeš li da poričeš svoja zlodela ili ćeš da moliš za milost? Fila

se nasmeja. – U ovoj sobi nema nijednog čoveka koji će poverovatida bi Parmenion ikada kovao zaveru protiv tebe. Što se mene tiče,nemam ništa što bih rekao u odbranu. Jer ako je čovek, odan kaoTeoparl, proglašen krivim, kakve onda šanse Filota ima?Sledio sam te i borio sam se uz tebe u bitkama koje je moj otac

dobio za tebe. Ja nemam potrebe da branim sebe. Ali neka budesvima jasno da Parmenion nije izdajnik. Naredio si mu da zauzmegrad i on ga je zauzeo. A zatim si naredio da se ubije svaki čovek,dete i žena kao primer drugim pobunjenicima. To on nije uradio.Niti bi to učinio i jedan drugi pristojni Grk. Samo bi ludak naredio

takav zločin.– Osuđen sopstvenim rečima! – zagrme Aleksandar, ustajući sa

prestola i prilazeći mu. – Tako mi svih bogova, ubiću ga sopstvenimrukama!– Kao što si ubio Klita? – povika Filota.Aleksandrov bodež polete ka Filinom grlu ali se Makedonac izvi u

desno i oštrica prolete pored njegovog lica. Instinktivno, on udarilevicom Aleksandra u bradu. Kralj ustuknu i bodež mu ispade izruke. Fila ga pokupi i skoči ka kralju, obarajući ga na mermerni pod.Aleksandrova glava udari u kamen. Vrh noža dotače kožu naAleksandrovom vratu i Fila zateže mišiće da zada završni udarac.Aleksandrove oči poprimiše boju zelenog mora, koje se Filota

sećao iz mladosti.– Šta se dešava, Fila? – prošaputa kralj tihim glasom. Filota je

oklevao za tren, a onda mu koplje probi nezaštićena leđa, zarivajućise u pluća i srce. On se uspravi a drugi stražar mu zari mač u grudi.

Krv navre na Filotina usta i on pade na pod pored polusvesnogAleksandra. Kralj se teturajući uspravi i ustuknu od leša. – Gde jeHefastion? Potreban mi je Hefastion! – povikao je.Krater mu priđe. – Otišao je gospodaru, na Rodos, da dovede

gospu Aidu.– Rodos?– Dozvolite mi da vas odvedem u sobu, gospodaru. – Da, da. Gde

je Parmenion?– U Elamu, gospodaru. Ali ne brinite se. Biće mrtav do sutra.

Poslao sam trojicu naših najboljih mačevalaca. Aleksandar zastenjaali za trenutak ne reče ništa. Osećao je kako se Mračni bog u njemubori i juriša na bedeme njegovog uma.Ali on mu se odupru i duboko uzdahnu. – Vodi me do štala –

naredio je Krateru.– Do štala? Zašto, gospodaru?– Moram da ih zaustavim, Krateru.– Ne možete sami da jašete. Neprijatelja ima svuda. Kralj pogleda u

iskrene oči čoveka. – Nisam lud, Krateru. Ali, u meni je demon.Razumeš?– Demon, gospodaru, da. Hajdete da se odmorite. Poslaću po

lekara.– Ne veruješ mi? Ne, ali i zašto bi? Ostavi me!Aleksandar odgurnu Kratera i potrča niz dugački hodnik pa izbi na

dvorište obasjano jakim suncem. Dvojica stražara poskočiše u stavmirno ali on nastavi da trči duž puta omeđenog drvoredom, kakraljevim štalama.Bukefal na istočnom pašnjaku podiže veliku glavu kad ugleda

kralja. – Dođi! – pozva Aleksandar. Crni pastuv dokasa do ograde,Aleksandar otvori vrata i uhvativši se za crnu grivu, vinu se naBukefalova leđa. Sa zapada su se začuli povici i kralj se okrete iugleda Kratera, koji je sa nekolicinom oficira trčao za njim.Aleksandar obode Bukefala u trk i pojaha ka jugoistoku, kroz

kraljevski park, i izađe na put za Elam. Grad je bio šezdesetak miljaudaljen ka obali, a put je vodio kroz kamenit i brdovit predeo.U brdima je bilo pljačkaša, divljih plemena koja su pljačkala većinu

trgovačkih karavana sa istoka, ali Aleksandar nije razmišljao o njimadok je jahao. Umesto toga, zamislio je Spartanca, setio se hrabrosti

koju je ispoljio u zemlji magije i njegovih blagih saveta u godinamakoje su usledile. A sada su ubice bile na putu da ga ubiju.A ja sam ih poslao!Ne, nisam ja. Nikada ne bih ja!Kako sam mogao da budem tolika budala, pomisli Aleksandar. U

trenutku kada mu je otac strgao ogrlicu sa vrata, mogao je da osetikako sila Mračnoga boga raste. Ali verovao je da može da kontrolišezlo, da ga suzbija i koristi samo ako je to neophodno.Shvatio je da je to uverenje bilo samo još jedno od Kadmilovih

lukavstava.Kadmil! Čak i kada bi samo pomislio na ime zveri, osetio bi kako

kandže moći paraju njegovu dušu i povlače ga a vrtoglavica počinje…– Ne! – povikao je. – Ne ovaj put!Ti si moj – usledio je odgovor. – Pogledaj, Aleksandre, i očajavaj!

Otvoriše se skrivena vrata njegovog sećanja i on ponovo ugledaFilipovo ubistvo, ali još gore, ugledao je sebe kako noć pre togarazgovara sa Pauzanijom i nagovara ga da se osveti. – Kadapostanem kralj – čuo je sebe kako govori – nagrada će ti zbilja bitivelika.Jadni naivni Pauzanija, prošapta glas u njegovom umu. Kako je bio

iznenađen kada si preskočio telo mrtvoga kralja i zabio mu mač ugrudi.Aleksandrov duh ustuknu od šoka. U viziju se nije moglo

posumnjati. Godinama se zavaravao i nikada nije tragao za istinom.Druge slike mu nahrupiše u um: smrt i sakaćenje Filipove žene i

sina, ubistvo Klita i Motaka, ubistvo Teoparla, odanog, vernogTeoparla.Kralj jauknu a demon u njemu se nasmeja i ustade. – Ne – reče

ponovo Aleksandar suzbijajući osećanja mržnje i straha, i držeći naodstojanju osećanje samoprekora i krivice. – To su tvoja dela, a nemoja. Pribrao se i dublje potisnuo demona.– Ne možeš mi se još dugo opirati – reče mu Kadmil. – Zaspaćeš i

ja ću se podići.To je bilo tačno ali Aleksandar nije dozvolio da ga strah obuzme.

Kadmilov strah, koji je duh osetio kada je Filotin nož do ta kao

Aleksandrovo grlo, kralju je pružio poslednju šansu za iskupljenje imislio je na Parmeniona dok je jahao.Veliki pastuv je galopirao naizgled neumorno a udarci njegovih

kopita su odjekivali brdima.– Zevse, oče – molio se Aleksandar – daj mi da stignem na vreme!GRAD ELAM,

330. pre n. e.Parmenion se probudio iz sna ispunjenog snovima i seo odgurnuvši

tanki, znojem natopljeni pokrivač. Nebo je u uskom prozoru biloposuto sivim oblacima i on ustade iz kreveta i dotapka do malogstola na kome je stajao bokal s vinom od prethodne noći.Bio je skoro prazan ali on nasu ostatke u pehar i ispi ga. Hteo je da

se vrati u krevet, ali ugleda odraz svoga nagog tela u ogledalu oduglačanog mesinga. Kosa mi je bila seda i retka, lice izduženo ioštro, a orlovski nos istaknutiji nego ikada. Samo si bledoplave očibile iste. On uzdahnu i obuče jednostavni hiton srebrnosive boje, pazadenu nož za pojas pre no što je sišao u dugačku baštu iza kuće.Jutarnja rosa je bila na lišću i bilo je hladno, ali je on nastaviokrivudavim stazama zastavši pored potočića koji je tekao koritom odobojenih kristala.Sedamdeset godina, od toga pedeset kao general. On zadrhta i

nastavi šetnju.Parmenion. Smrt nacija. Toliko ih je bilo mnogo da im se ni imena

više nije mogao setiti. Ranih dana se mogao najlakše setiti: padspartanske moći, pobeda nad Ilirima, Peonijom i Trakijom.Pljačkanje Halkidikija, poražena Teba …Ali poslednjih nekoliko godina je video uništavanje previše dinastija

da bi ih se sećao: Frigija, Kapadokija, Pizidija, Kilikija, Sirija,Mesopotamija, Persija, Partija.Potok se ulivao u jezero oko koga su bile poređane statue.

Leopard, predivno isklesan i obojen živim bojama, stajao je na ivicijezera s nagnutom glavom kao da pije vodu. Malo dalje je stajaoprugasti konj a iza nekoliko jelena. Svi nepokretni, zaleđeni uvremenu.Sunce se pomolilo na istoku i toplina dotaknu Spartanca ali mu nije

popravila raspoloženje. On se uputi ka istočnom zidu, gde su bileniše sa izrezbarenim drvenim klupama.

Smestio se u najdalju i zagledao unazad, preko jezera, ka velikojkući sa visokim stubovima i krovom od crvene cigle.Na nekih desetak koraka od njega bio je kameni lav. Za razliku od

drugih životinja u vrtu, on nije bio obojen; njegova velika glava bila jenakrivljena u stranu, kao da osluškuje, a mišići na bokovima su biliizvanredno oblikovani. Parmenion je taj kip smatrao za neštonajbolje što je ikada video i zapitao se kako to da ga ranije nijeprimetio.Dok ga je Spartanac posmatrao, lav se iznenada pokrenu. Polako i

uz dosta elegancije on ustade i protegnu mišiće od mermera.Parmenion trepnu i prikova pogled na statuu. Lav je opet bio

nepokretan, u pređašnjem položaju s nakrivljenom glavom.– Vratio sam se – reče tihi glas. Parmenion okrete glavu i ugleda,

nimalo iznenađen, Aristotela kako sedi pored njega na drvenoj klupi.Bio je isti. U stvari, izgledao je malo mlađi, siva brada mu je bilaprošarana kestenjastim dlakama.– Zašto si stvorio lava?Čarobnjak slegnu ramenima. – Volim da mi dolazak bude

dramatičan. – Ali nije bilo osmeha i glas mu je bio tih.– Zašto si došao?– Bilo je vreme.Parmenion klimnu glavom mada nije razumeo. – Aleksandar gubi

svoju bitku sa Mračnim bogom – reče – a ja ne mogu da ga spasem.Više me ne sluša a vesti sa njegovog dvora su sve o ubistvima iludilu. Možeš li mu pomoći?Aristotel nije odgovorio odmah, stavio je šaku na Parmenionovu

ruku.– Ne, prijatelju. Mračni bog je mnogo moćniji od mene. –

Aleksandar je moj sin. Moje meso, moja krv, moja krivica. Njegovozlo pada na moja pleća. Trebalo je da ga ubijem pre mnogo godina.– Ne – reče Aristotel. – Drama još nije odigrana do kraja. Uzeo sam

sebi slobodu da ti ovo donesem iz tvoje sobe. Čarobnjak ispruži rukuu kojoj je bila mala kesa od mekane kože.– Od toga sada nema koristi – reče Parmenion.– Ipak je uzmi.Spartanac ugura kesicu za pojas. – Rekao si da je došlo vreme. Šta

će se desiti?

Aristotel se zavali i okrenuvši lice pogleda ka kući. – Tri čovekasjahuju pred glavnim ulazom. Uskoro ćeš ih videti kako koračajuovom stazom. Kadmil, Mračni bog, ih je poslao. Da li razumeš?Parmenion duboko udahnu i oči mu se skupiše. – Umreću – reče.Stražnja vrata na kući se otvoriše i trojica ljudi krenuše dugom

stazom pored svetlucavog potoka. Parmenion ustade i okrete sa kaAristotelu.Ali je čarobnjak već nestao ….Parmenion se sporim hodom uputi ka trojici ljudi. Nije ih poznavao

po imenu ali ih je viđao pored Aleksandra. Dvojica su bil Parćani,obučeni u nauljene tunike od crne kože i dugačke jahaće čizme, acrna kosa im je bila ošišana do glave. Treći je bio Persijanac visokograsta, koji je stupio u kraljevu službu. Spartanac se osmehnu kadvide da ljudi nose zapečaćeni svitak.– Imamo poruku za vas, gospodine – doviknu Persijanac

ubrzavajući korak. Nosio je široke pantalone od svile i izvezenukošulju ispod ogrtača od mekane kože, koji mu je bio prebačenpreko desne ruke.– Predajte je – reče im Parmenion. Kada je Persijanac prišao bliže,

Parmenion je osetio sladak miris parfimisanog ulja koje je biloutrljano u crnu kovrdžavu kosu. On je levom rukom ponudio svitak alikada Spartanac pruži svoju ka njemu, čovekova desna ruka sepomoli ispod ogrtača. U njoj je bio tanki bodež. Parmenion je toočekivao i zakoračivši u stranu odgurnu čovekovu ruku i zari svojnož u ubicine grudi. Persijanac zakrklja i pade na kolena. DvojicaParćana skočiše ka Parmenionu sa isukanim mačevima. Parmenionse baci na njih, ali su to bili mladi ljudi, brzih refleksa i okretni. Mačga poseče po levom ramenu i polomi mu kost. Okrenuvši se, on bacinož na mečavaoca i pogodi ga u grlo presekavši mu vratnu arteriju.Nešto ga potom udari u krsta. Osećaj je bio kao da ga je ritnuo konj

a ne kao ubod ili posekotina, ali je znao da je proboden mačem.Bes mu proključa, jer njegovo ratničko srce nije moglo da se pomiri

sa time da će umreti a da sa sobom, na put u Had, ne povede iubicu. Bol zaurla u njemu kada ubica izvuče mač. Spartanac sezatetura napred i pade na stazu okrenuvši se na leđa.Parćanin se nagnu nad njim. Parmenionovi prsti zgrabiše kamen i

dok se mačevalac spremao da zada smrtonosni udarac,

Spartančeva ruka polete napred i kamen udari čoveka po obrvi.Čovek se zatetura, sa posekotinom iznad desnog oka.Opsovavši, on potrča ka ranjenom Spartancu, ali ga Parmenion

saplete i obori. Čovek teško pade i ispusti mač. Parmenion seprevrnu na stomak i pokuša da ustane. Ali po prvi put, njegovasnaga nije bila jednaka njegovoj volji i on pade.Čuo je kako Parćanin ustaje i oseti iznenadni bol kada mu mač

probi leđa i zari se u pluća. Čizma ga udari u glavu a zatim ga grubaruka okrete na leđa.– Preseći ću ti grlo, polako – prosiktao je Parćanin. Ispustivši mač,

ubica izvuče zakrivljeni nož naoštrene ivice i prisloni ga naSpartančev vrat.Senka pade preko ubice. Čovek podiže pogled taman da vidi kratki

mač koji ga poput malja pogodi u slepoočnicu, i on odskoči prekoParmenionovog tela i pade u potok, u kome se njegova krvpomešala sa vodom koja je poskakivala preko kristala.Aleksandar kleknu pored ranjenog Spartanca i podiže ga u naručje.– Žao mi je. O bogovi, tako mi je žao – reče dok su mu suze lile iz

očiju. Parmenionova glava klonu na mladićeva prsa, čuo je kakoAleksandrovo srce lupa jako i glasno. Podigavši ruku, Spartanacizvuče kesu iz pojasa i tutnu je kralju. Aleksandar je uze i prosu njensadržaj na svoj dlan; zlatna ogrlica je sijala na suncu.– Stavi je – molio je Parmenion. Aleksandar ga spusti na zemlju i

uze ogrlicu drhtavim prstima, prebaci je preko glave i pomuči se daje zakopča. Najzad je uspeo. Stajala mu je savršeno, ponosnoblešteći.Aristotel se pojavi pored njih dvojice. – Pomozi mi da prenesemo

Parmeniona do istočnog zida – reče on.– Zašto? Moramo da dovedemo lekara – reče Aleksandar.

Čarobnjak zavrte glavom. – Nijedan ga lekar ne može spasti. Ali jamogu. Njegovo vreme ovde je prošlo, Aleksandre. – Gde ćeš gaodvesti?– U jednu od mojih kuća. Izlečiću ga, ne brini se oko toga. Ali

moramo da požurimo.Zajedno su poneli onesvešćenog Parmeniona do belog lava i

položili ga na travu pored statue. Kamena se zver uspravi na zadnjenoge, poraste, proširi, sve dok se ne nadnese nad njih poput nekog

monstruma iz legendi. Stomak zatitra i nestade, a kroz sve to jeAleksandar mogao da vidi veliku sobu sa lučnim prozorima koji seotvaraju u noćno nebo posuto zvezdama.Još jednom oni podigoše Spartanca i položiše ga na široki krevet.

Aristotel izvuče zlatni kamen iz kese na svome boku i položi ga naSpartančeve grudi. Disanje prestade.– Da li je mrtav? – upita Aleksandar.– Ne. Moraš se sada vratiti u svoj svet. Ali znaj ovo, Aleksandre,

magija ogrlice je ograničena. Može potrajati deset godina, ali jeverovatnije da će izbledeti pre toga. Budi na oprezu.– Šta će se desiti sa Parmenionom?– On nije više tvoja briga, dečko. Odlazi sada!Aleksandar ustuknu i nađe se u suncem obasjanom vrtu i dalje

zagledan u sobu okupanu mesečinom, koja se nalazila unutarstatue.Polako je slika bledela i lav se smanjivao, velika glava se poravnala

sa kraljem kao i čeljust, otvorena i puna oštrih, dugačkih zuba. Azatim pade na zemlju i polako se uruši. Kamen se ljuštio poputpahulja koje su lebdele na povetarcu. Iza sebe je začuo korake iokrenuvši se, ugleda Kratera i Ptolomeja, i sa njima grupu ratnika izkraljeve garde.– Gde je Parmenion, gospodaru? – upita Ptolomej. – Lav

Makedonski je napustio ovaj svet – odgovorio je Aleksandar.VAVILON,

leto, 323. pre n. e.Sedam godina neprestanih bitaka ostavile su traga na Aleksandru.Mladić koji je krenuo iz Makedonije sada je bio tridesetdvo go dišnji

ratnik sav u ožiljcima; teško se kretao zbog rane u desnom plućnomkrilu i oštećenih tetiva leve potkolenice, povrede koju je zadobio odudarca sekirom.Pobeđivao je širom carstva, od Indije na istoku do Skitije na severu,

od Egipta na jugu do severnih obala Kaspijskog mora. Postao je živalegenda u celom svetu, vojnici su ga obožavali, a brojni neprijatelji,koje je oterao sa granica svoga novog carstva, najviše plašili.Ali dok je tog blistavog letnjeg jutra stajao pored prozora svoje

palate, nije ni pomislio na svoju slavu.

– Da li ste i dalje rešeni da nastavite ovim putem, gospodaru? –upita Ptolomej prišavši i zagrlivši kralja.– Nemam izbora, prijatelju.– Mogli bismo da potražimo pomoć čarobnjaka, ima ih nekoliko u

Vavilonu za koje se govori da su vrlo moćni.Aleksandar zavrte glavom. – Putovao sam daleko u potrazi za

načinom da se suprotstavim zveri. Svi su se složili da ga ne mogupobediti. On je besmrtan i večan. A moć ogrlice brzo bledi. Da li biželeo da vidiš povratak starog Aleksandra?– Ne, moj gospodaru. Ali, želeo bih da je Hefastion ovde. On bi bio

u stanju da vam da bolji savet no što ja to mogu.Aleksandar ne odgovori već samo okrenu glavu i zagleda se kroz

prozor. Upravo ga je smrt njegovog voljenog Hefastiona navela dapreduzme te korake. Makedonac, najverniji od njegovih ofi cira,nađen je mrtav u svome krevetu, očigledno zadavljen. Te noći, odpre dvanaest nedelja, Aleksandar se uopšte nije mogao setiti.Lekari su pronašli pileću kost zaglavljenu u njegovom grlu i izgleda

da je Hefastion umro dok je večerao sam.Aleksandar je želeo da veruje u to. Očajnički. Jer je Hefastion, od

svih njegovih prijatelja, bio taj koji mu je najviše pomagao u proteklihsedam godina. Dok je moć oglice bledela, Hefastion je bio taj koji jesvojom postojanom ljubavlju i prijateljstvom predstavljao stenu zakoju bi se Aleksandar uhvato kada bi zver napala i pokušala da gapovuče u mrak.Ali sada, kada predstoji konačna bitka, Hefastiona više nije bilo. –

Učinićeš kako sam tražio, bez obzira na bilo šta? – upitao jePtolomeja.– Kunem se svojim životom.– Niko se ne sme dočepati toga.– I neće.– Moraš otići u Egipat. Učini tu zemlju svojom. Brani je od svih

drugih.– Možda i neće doći do rata, gospodaru. Mi smo svi prijatelji.

Aleksandar se nasmeja. – Vi ste prijatelji sada – reče. – Ostavi me,Ptolomeje. I nikome ne pričaj o mome planu. – Biće kako vi kažete.General se pokloni i okrenu se da pođe. A onda se iznenada vrati

nazad do Aleksandra, zagli ga i poljubi u obraz. Bez reči i sa suzama

u očima oficir napusti sobu i za sobom zatvori vrata. Aleksandarpriđe stolu i napuni pehar vinom koje je unapred pripremio.Bez oklevanja ga prinese usnama i ispi. A onda priđe bronzanom

ogledalu na zidu i osmotri ogrlicu. Jedva da je bilo zlatnoga sjaja;upletene žice su bile crne crncate.– Još samo malo – prošaputao je.Sluge su ga, u sumrak, našle kako leži na krevetu. Prvo su se

motali oko njega misleći da spava, ali nakon nekog vremena jedanod njih mu priđe i dotaknu ga po ramenu.– Gospodine! Gospodaru! Ali odgovora nije bilo. Usplahireni, oni

istrčaše iz sobe i pozvaše Perdiku, Kasandera,Ptolomeja i ostale generale. Doveden je i lekar, mršavi, žilavi

Korinćanin po imenu Sopeit, koji je otkrio da se još oseća puls naAleksandrovom vratu. Dok niko nije obraćao pažnju na njega,Ptolomej uze bokal u kome je bio talog zatrovanog vina i sakri ga unabore svoga ogrtača.– Nije mrtav – reče lekar – ali mu je srce veoma slabo. Mora mu se

pustiti krv.Tri puta u sledećih pet dana otvarana je vena na kraljevoj ruci, ali

on nijednom nije došao svesti. Vreme je prolazilo i uskoro je svimapostalo jasno da Aleksandar umire; Ptolomej je tiho obavljaopripreme po Aleksandrovim uputstvima.Dvanaeste noći, dok je samo Ptolomej bio kraj njegove postelje

Aleksandar poslednji put prošapta – Kadmil.PRAZNINA,

vreme nepoznatoAleksandar je sedeo na ulazu u tunel sa mačem koji je svetleo u

njegovoj ruci i obasjavao sivo, mrtvo tlo praznine. Malo dalje, nasteni je sedeo njegov dvojnik, odeven u srebrni oklop, sa belomkosom koja mu je uokvirivala privlačno lice i ovnujskim rogovima kojisu se unazad uvijali od slepoočnica.– Jadni Aleksandar – naruga se Kadmil. – Došao je da me ubije.

Mene? Misli da može upotrebiti svoj jadni mač protiv duha koji živijoš od pre početka vremena. Pogledaj oko sebe, Aleksandre.Ovo je tvoja budućnost. Ovde nema kraljevstava, u ovom svetu

pepela i sumraka. Nema slave.– Ti si kukavica – reče mu kralj umorno.

– Tvoje reči su beskorisne, čoveče. Čak i da dozvolim da me tajmač udari, ne bih umro. Ja sam večan, ja sam živo srce Haosa, a ti,ti si žalostan. Tvoje obličje još živi u telesnom svetu i uskoro će bitimoje. Otrov koji si uzeo neće me omesti. Poništiću njegovo dejstvoza par trenutaka. A onda ću zalečiti tvoje plućno krilo i oporaviću tiuništenu nogu.– Hajde onda – ponudi Aleksandar – prošetaj mojim telom. Kadmil

se nasmeja. – Ne još. Prošetaću putem do tvoje duše onda kada mibude do toga. Pogledaj svoj mač, Aleksandre. Vidiš li kako bledi.Nestaju i poslednji tragovi magije iz ogrlice. Kada magija umre, i tvojmač će umreti. Znaš li to?– Znam – odgovori kralj. – Sveštenik Zevsa-Amona upozorio me je

na to.– Šta se onda nadaš da ćeš postići?Kralj slegnu ramenima. – Čovek se mora uvek boriti za ono što

smatra ispravnim. To je u njegovoj prirodi.– Gluposti, u čovekovoj je prirodi da žudi, da želi ono što ne može

da ima, da ubija, da krade, da pljačka. To je razlog zbog koga jeste izbog koga će zauvek ostati stvorenje Haosa. Pogledaj sebe!Na osnovu kog prava si poveo vojsku na Persiju? Po kom si to

pravu nametnuo svoju volju čitavom svetu? Tvoje ime će se pamtitikao ime ubice i uništitelja, kao jednog od mojih najslavnijih učenika.Kadmil se ponovo nasmeja; odjek smeha bio je jeziv. – Ostao si

bez reči, Aleksandre? Sigurno možeš da pronađeš neke reči koje biodbranile tvoja dela.– Nemam potrebe da se branim – odgovorio je kralj. – Živeo sam u

svetu kojim vlada rat. Oni koji ne osvajaju biće i sami pokoreni.Ali ja sam se borio protiv svojih neprijatelja na bojnom polju, vojnik

protiv vojnika; ja sam isto kao i oni rizikovao svoj život. Ne stidim senijednoga svog dela.– O, lepo rečeno – podrugnu se Kadmil. – Poričeš li da si osećao

nalet strasti i uzbuđenja kada bi išao u bitku, žudnju za pokoljem ismrću koja ti se javljala u srcu?– Ne, ti grešiš – odgovorio je Aleksandar. – Nikada nisam žudeo za

pokoljem. Bitkom, da, to priznajem. Suprotstaviti snagu i volju svojimneprijateljima, to mi je pričinjavalo zadovoljstvo.

Ali ti si bio taj koji bi dobijao zadovoljenje nasumičnim klanjem.Kadmil ustade. – Ovaj razgovor je dosadan, čoveče, a vidim da jetvoj mač sada postao jadna senka. Prema tome, moramo okončatiovaj susret. Tvoje smrtno telo me očekuje.Aleksandar pogleda svoj mač i pred njegovim očima oružje mu

iščeznu iz ruke.– Uživaj u svome očajanju – prošišta Kadmil, i njegov oblik naraste i

promeni se, postajući crni oblak koji prelete preko Aleksandra izakovitla se u tunelu idući ka jako udaljenom treperavom svetlu.Praznina je bila pusta, samo je magla plutajući klizila preko golih

stena. Aleksandar teško uzdahnu.Jedna figura se pojavi iz magle i kralj ugleda Aristotela. Čarobnjak

se osmehnu i dotače Aleksandrovu ruku. – Hajdemo, dečače, nemogu dugo da ostanem ovde. Ali ima taman dovoljno vremena da tepovedem do Jelisejskih polja, gde te očekuju prijatelji.– Da li sam pobedio? Da li sam ga dovoljno dugo zadržavao? –

Pričaćemo usput – odgovorio je čarobnjak.Duh Haosa polete ka Aleksandrovom telu, stopi se s njim i kroz

otvorene oči vide visoku, oslikanu tavanicu. Pokušao je da sepokrene ali je osetio da je telo paralizovano. To ga nije omelo, počeoje da traži otrov koji je natopio vene i nerve krhkog ljudskog obličja.Glupi smrtnik, pomislio je, kako je mogao i da poveruje da bi

nekakav otrov mogao da osujeti ambicije jednog boga. Brzo je počeoda ga uništava i osećanja se ponovo vratiše u telo. Osetio je hladanvetrić koji je dopirao kroz prozor i tupi bol u ranjenoj nozi.Ne obazirući se na otrov, on usmeri pažnju na povređenu nogu i

poče da isceljuje uništene mišiće.Tako je bilo bolje! Svaki bol je bio prokletstvo za Kadmila. Nastavio

je da uništava otrov iz pluća i stomaka. Uskoro, pomislio je. Uskoroću se probuditi.Čuo je ljude u sobi i njihove korake ali je telo i dalje bilo nepokretno.

Ugledao je i senku čoveka tamne kože, koji se nagnuo nad njega.– Oči su neverovatne – reče čovek. – Zaista su ga bogovi

blagoslovili. Šteta što ne možemo da ih sačuvamo.– Da li ste spremni da počnete? – začu se Ptolomejev glas. – Da,

gospodine.– Onda počnite.

U Kadmilovom vidokrugu se pojavi šaka sa dugačkim šiljkom kojise na vrhu račvao.– Ne! – vrisnu Mračni bog bezglasno.Šiljak se čvrsto zari u levu nozdrvu i prodre pravo do mozga.GRAD PORED MORA,

vreme nepoznatoParmenion je gledao ka luci u kojoj su veliki brodovi, veći no što ih

je ikada video, bili ukotvljeni a čudno odeveni ljudi kretali su se ponjihovim ogromnim palubama. Skrenuvši pogled ka zgradama kojesu okruživale pristanište, divio se njihovoj složenosti, velikimlukovima koji su podupirali ogromne kupolaste krovove. Odozdo, sauskih popločanih ulica, dopirali su zvuci za koje je pretpostavio dapredstavljaju viku vlasnika radnji i tezgi, koji hvale svoju robu.Ali mu je jezik bio nepoznat.Okrenuo se kada je Aristotel ušao u sobu. Čarobnjak je ovde imao

drugo ime i drugačiji izgled. Kosa mu je bila duga i seda, retka bradamu je izrasla i nosio je dugačak kaput od somota i pantalone odvune, ukrašene vezom.– Kako se osećaš? – upita čarobnjak.Parmenion se udalji od prozora. Na suprotnom zidu je bilo ogledalo

od posrebrenog stakla, i jasnoća njegovog odraza još uvek jeiznenađivala Spartanca, iako je mnogo puta gledao u njega za ovihpet dana, koliko je proveo u Aristotelovoj kući.Rane su mu zalečene i ogledalo je pokazivalo mladog čoveka, u

punoj snazi, visokog i vitkog, sa čitavim životom ispred sebe.Odeća koju je nosio bila je udobna ali po njegovom mišljenju suviše

gizdava. Lepršava bela košulja, sa pufnastim rukavima protkanimsvilom nebesko plave boje, izgledala je vrlo lepo, ali materijal nije biočvrst. Jedan dan na nemilosrdnom persijskom suncu ili jakim kišamaFrigije i ona će biti beskorisna, kao i smešne uske pantalone.A tek čizme! Imale su podignutu petu i hodanje činile teškim i

neudobnim.– Veoma sam dobro, prijatelju – odgovorio je – ali šta ću ja da

radim na ovom mestu? Ne razumem nijedan od njihovih običaja ajezik koji čujem sa ulica nepoznat mi je.– Nećeš ostati ovde – reče mu Aristotel. – Sada kada si ojačao,

odvešću te u bolji svet, u kome ćeš, mislim, uživati. Ali to neka

ostane za kasnije. Noćas ćemo jesti dobru hranu i piti jako vino a nasva pitanja dobićeš odgovor.– Saznao si istinu? Saznao si šta se dogodilo?– Da – odgovori čarobnjak. – Potrajalo je malo ali mislim da ćeš

videti kako se čekanje isplatilo.– Reci mi.– Strpi se. Takve priče je bolje ostaviti za veče.Čitavo popodne je Parmenion proveo čekajući ali u sumrak je

počeo da luta kroz kuću u potrazi za čarobnjakom. Na severnojstrani zgrade je bilo drveno stepenište koje je vodilo u jarkoosvetljenu prostoriju u potkrovlju. Tu je pronašao Aristotela kako sedina tronošcu i skicira tamnokosu ženu, koja je sedela na kožnoj stolicivisokog naslona ispred njega.Kada je Spartanac ušao, žena se osmehnu i progovori. On nije

razumeo njene reči i samo se pokloni. Aristotel odloži svoj ugljen iustade. Reče nekoliko reči ženi koja protegnu leđa i ustade.Čarobnjak je isprati do vrata, pa niz stepenice a zatim se vrati. –

Nisam shvatio da je tako kasno – reče na grčkom. Parmenion jestajao ispred skice. – Sličnost je velika. Talentovan si.– Vekovi prakse, moj dečko. Hajde, idemo da jedemo. Nakon

obroka, njih dvojica sedoše u udobne stolice pored otvorenogprozora od stakla sa olovom, kroz koji su se mogle videti zvezde,sjajne poput dijamanata na samurovini.– Šta se desilo sa Aleksandrom? – upita Parmenion. – Umro je pre

nekih sedamnaest stotina godina – odgovorio je mag – ali je u smrtizadobio svoju najvredniju pobedu. – Kako to?– Mračni bog je preuzeo kontrolu nad telom na kraju. Ali Aleksandar

je naredio da ga balsamuju.– Kakve to veze ima?– Kadmil je bio duhovno vezan za Aleksandrovo telo. Iz njega se

mogao osloboditi samo ako bi telo bilo spaljeno ili bi istrulelo ili bi gapojeli lešinari. Ali balzamovano? Aleksandrovo telo nikada nećeistruliti, i Kadmil je bio zarobljen.– Kada je kralj umro, došlo je do građanskog rata između njegovih

generala. Ptolomej je ukrao balsamovano telo i odneo ga u Egipat, uAleksandriju, u kojoj je napravio veliki mauzolej i smestio ga tamo.Vekovima su ljudi iz čitavog sveta dolazili da vide nepomično,

savršeno obličje Aleksandra Velikog. A Kadmil je i dalje bioutamničen u njemu. Mogao sam da osetim pulsiranje njegovog zlakroz kristal u kome je bilo smešteno telo.– Da li je i dalje tamo? – upita Parmenion.– Ne. Varvari su opljačkali Aleksandriju pre mnogo vekova.

Međutim, sveštenici su poneli kristalni kovčeg u planine i pokopali gaduboko, daleko od očiju ljudi. Niko ne zna gde ono leži.Osim mene, naravno … jer sam ga ja pronašao. Telo je i dalje

savršeno a duh Haosa i dalje zarobljen, možda i zauvek.Parmenion se osmehnu. – Dakle, neće više kraljevi posednuti

demonima donositi zlo na ovaj svet?– Barem ne ovaj demon – odgovori Aristotel – ali postoje drugi.

Uvek će biti drugih. Ali njihove moći se ne mogu porediti sa Mračnimbogom.– Jadni Aleksandar – prošapta Parmenion. – Njegov život je bio

proklet od samog početka.– S velikom hrabrošću se borio protiv demona – reče čarobnjak – i

spoznao je prijateljstvo i ljubav. Šta bi još čovek mogao da poželi?Ali popričajmo o tebi.– Kuda bih mogao da odem? – reče Parmenion uzdahnuvši. – Šta

to ima za mene, Aristotele?Čarobnjak se zakikota. – Život. Ljubav.Vreme je, mislim, da se

oprostimo. Neko te očekuje.– Ko?– Ko drugi do Diri?– Nikada se neću vratiti. To je bilo tako davno.Aristotel se nagnu napred i spusti ruku na Spartančevo rame. – To

je samo vreme. Zar ništa nisi naučio?KAPIJA,

Sparta, 352. pre n. e.Diri umota čvršće oko sebe vuneni ogrtač kada oblaci prekriše

mesec a noćni vetrovi se uskovitlaše.Šest sati je prošlo od kada je Parmenion prošao kroz svetlo snu

kapiju i zakoračio u drugi svet. Ona zadrhta i pogleda u hladnekamene stubove. Čarobnjak joj je rekao da sačeka ovde ali sada jebila sama pod praznim nebom.

– Diri! – začu se glas tih poput šapata stare uspomene. Isprva jepomislila da joj se pričinilo ali ponovo začu tih ali uporan glas.– Ovde sam – odgovori glasno.Nešto zatitra a ona ugleda dva nejasna obličja, skoro providna,

kako stoje ispred nje na padini brda. Teško im je bilo razaznati oblikali je videla da je jedno bilo muško a drugo žensko. – Ko ste vi ? –upitala je.– Zatvori oči – začu se udaljeni glas. – Upotrebi svoje moći. – Ja ne

posedujem nikakve moći.– Veruj mi. Sklopi oči i prizovi nas.U srcu oseti strah ali ga ućutka. Kako je mogu povrediti? Zar ona

nije bila Spartanka, jaka i ponosna? Skopivši oči, ona se usredsredina glas. On postade malo jači i ona prepozna čarobnjaka Hirona.– Doveo sam nekoga – reče – i zamolio bih te za uslugu. – Reci –

odgovorila mu je.– Želim da otvoriš svoj um i dozvoliš joj da uđe u tvoje srce. – Ne! –

odgovori Diri, iznenada preplašena.– Otići će kada ti to budeš zahtevala – uveravao ju je on. – Zbog

čega radiš ovo?– Zbog ljubavi.Istog trena postade svesna dugog duha. – To je ona! Pokušavaš da

me ubiješ. Ovo je trik zar ne? Parmenion ju je voleo a sada ona želida ukrade moje telo. Pa, neće ga dobiti! Da li si me čuo?– To nije istina – reče on blagim glasom. – Ali to je tvoj izbor, Diri.

Pogledaj u sopstveno srce. Da li bi ti ukrala nečije telo?– Ne – priznala je.– Čak ni da bi spasla sopstveni život?Oklevala je. – Ne – reče odlučno. – Ne, čak ni tada. – Pa zašto bi to

onda ona učinila?– Šta hoćeš od mene?– Neka ti ona dođe. Razgovaraj sa njom. Ona neće ništa tražiti od

tebe. Ali kroz njena sećanja ćeš videti Parmeniona, njegov život injegove snove.– A posle?– Ako tako budeš htela, ona će te napustiti i ja ću je povesti negde

drugde.– Ona je mrtva, zar ne?

– Da.Diri ućuta, a zatim otvori oči da još jednom pogleda u kamenu

kapiju kroz koju je prošao njen voljeni.– Razgovaraću sa njom – reče ona tiho.Osetila je toplotu u svome telu i um joj preplaviše slike: neka druga

Sparta, drugi život, hram, uskovitlani okean bolesnih, povređenih,zaraženih ili umirućih ljudi, koji mole i preklinju, kao i doživotna borbaprotiv Kadmila. Diri ustuknu pod teretom ovih uspomena i oseti kakoje hvata vrtoglavica.Svetlost blesnu i sunce se pojavi visoko nad padinom. – Hvala ti –

reče neki glas i Diri trepnu, jer je pored nje sedelažena u belom, mlada i prelepa, sa crvenozlatnom kosom i krupnim

zelenim očima.– Ti si ja – reče Diri.– Ne, ne sasvim – odgovori žena.– Zbog čega si došla?– Aristotel, Hiron, me je pronašao. Rekao je da će mi poznanstvo

sa tobom ogrejati dušu. Bio je u pravu.Diri oseti kako je obuzima velika tuga. – Tvoji se snovi nikada nisu

ostvarili, zar ne?Žena slegnu ramenima. – Neki jesu. Ali ima onih koji prođu kroz

život a da nikada ne spoznaju ljubav. Njih treba sažaljevati.– On mi se vraća – reče Diri. – Ali ti si ta koju on želi, ti si ta koju

voli. Ja sam samo kopija.– Ne, nisi, nikako – uveravala ju je žena. – Ti si sve sve ono što bi

on poželeo; bićeš sretna.– Zbog čega te je Hiron doveo k meni? Šta želi da ja uči nim? – Želi

da nas dve postanemo jedno.– Dva duha u jednom telu?– Ne. Može da postoji samo jedan. On veruje da se mi možemo

sjediniti, jedna duša sa dva sećanja.– Da li je to moguće?Žena raširi svoje ruke. – Ne znam. Ali ako sumnjaš u to, onda

nemoj ni da pokušavaš. Ti nemaš nikakve potrebe da to činiš zbogmene. Parmenion će uskoro doći ovde i vaš zajednički život bićebogat i ispunjen.

Diri pogleda u svoju dvojnicu i posegnu za njenom rukom. – Hajdeda pokušamo – reče.Žena je izgledala iznenađeno. – Zašto? Zbog čega to hoćeš da

učiniš?– Zar ti to ne bi učinila za mene?Žena se osmehnu. – Da, učinila bih. Ruke im se spojiše i svetlost

nestade.Diri je ponovo sedela u senci kapije obasjane mesečinom. Nije bilo

duhova niti glasova a zvezde su jasno sijale na nebu iznad nje.Udhnuvši duboko, ona prizva svoje uspomene.Neko vreme je sedela nepokretno. Hodnici prošlosti su bili otvoreni i

postojale su dve istorije koje je trebalo sagledati. Sećala se svogadetinjstva u Sparti magijskog sveta, ali i mlade žene uParmenionovom svetu. Godine su se odmotavale, od mladosti doprvih sedih vlasi, i sa jezom se sećala svojih starih artritičnihzglobova i neprestanog bola kao i postepenog nestajanjaisceliteljskih moći. Njenih moći? Ja ne posedujem nikakve moći,pomislila je.Naravno da posedujem, podsetila je sebe. Razvila ih je Tamis kada

sam prvi put došla u hram. Ali morala sam da dam svoj vid kako bi ihstekla.Ja nikada nisam bila slepa! Veoma se uznemirila, ali se sećanja

nastaviše, ispunjavajući joj um i pokrivajući je kao topla ćebad unjenom detinjstvu.– Koja sam ja? – upitala se glasno, ali nije bilo odgovora. Sva

sećanja su bila njena a identitet je bio zasnovan, znala je to, nasećanjima.Nije se sećala samo godina koje je provela kao vidarka u hramu,

već i svih emocija i žudnji koji su pratili te godine. Ali istovremeno semogla živo prisetiti vremena koje je provela kao kraljica u Sparti, saprvim Parmenionom i svoga detinjstva uz Leonidu.– Koja sam ja? – upita ponovo.Spustivši pogled, ugleda mali beli cvet sa usahlim latica ma, vreme

mu je prošlo a lepota nestala. Postavila je šaku iznad njega; laticenapupiše od novog života. Sva zbunjenost nestade tada iz nje.– Mi smo jedno – prošaputala je. – Mi smo Diri. Blago iščekivanje

probudi se u njoj. Pogled joj skrenu ka brdu iznad nje i jednakih

stubovima od kamena.Kapija zasija zlatnom svetlošću i visoki mladi čovek zakorači na

padinu.

BIBLIOGRAFIJA Aristotle; Ethics (Penguin Classics, trans. J. A. K. Thompson,

introd.Jonathan Barnes, rev. ed. 1976.) Arrian; Campaigns of Alexander

(Penguin Classics, trans. Aubrey de Selincourt, rev. J. R. Hamilton)Austin M. M. & Vidal-Naquet P.; Economics and Social History ofAnicent Greece (Batsford 1977.) Bengston H. ; The Greeks and thePersians (Weidenfeld 1968.) Cassin-Scott; The Greek and PersianWars (Osprey 1977.) Cawkwell G. ; Philip of Macedon (Faber 1978.)Cook J. M.; The Persian Empire (Dent 1983.) Demosthenes andAeschines (trans. A. N. W. Saunders in-trod. T. T. B.Ryder, Penguin Classics 1975.) Diodorus Siculus; Books 15-17

(Loeb) Ellis J.R.; Philip II and Macedonian Imperialism (Thames andHudson 1976.) Flaceliere R.; Daily Life in Ancient Greece (Macmillan1966.) Hammond N. G. L. & Griffiths G. T.; History of Macedonia vol.II (OUP) Hatzopoulos M. B. & Loukopoulos L. D.; Philip of Macedon(Heinemann 1981.) Lane F. R.; Alexander the Great (Omega 1973.)Lane F. R.; The Search for Al-exandar (Allen Lane 1980.) Jenkins I.;Greek and Roman Life (British Museum Publications 1986.) KeeganJ.; The Mask of Ko-mand (Cape 1987.) Kerenyi C.; The Goods of theGreeks (Thames and Hudson 1951.) May C.; The Horse CareManual (Stanley Paul 1987.) Plutarch; Lives (Routledge, trans. J.and W. Langhorne) Renault M.; The NatAndronicos M.; Sarissa (Bulletin de Correspodence Heleniqueure

of Alexander (Penguin 1975.) Rutter N. K.; Greek Cionage (ShireArcheology 1983) Sekunda N.; The Army of Alexander the Great(Osprey 1984.) Starr C .G.; The Ancient Greeks (OUP 1971.)Symons D. J.; Costume of Ancient Greece (Batsford 1987.)Wycherley R. E.; How the Greeks Built Cities (Masmillan 1987.)Xenophon; The Persian Expeditions (Penguin Classics)

REČNIKAfrodita – boginja telesne ljubavi i lepote, rođena iz morske pene.

Sparta, Teba i Kipar su je slavili kao boginju rata. Prema Homeru,ona je kći Zevsa i Dione.Agamemnon – prema grčkoj legendi sin Atrejev, kralj Mikene i

komandant grčkih snaga koje su napale Troju nakon Parisove otmiceJelene, žene njegovog brata Menelaja.Ahil (Ahilej) – sin Peleja i boginje Tetide, najhrabriji i najjači grčki

junak u Trojanskom ratu. Jedino je mogao biti ranjen u petu.Aleksandar Veliki (356 – 323. pre n. e.) – sin Filipa II, kralj

Makedonije, Aristotelov učenik. Jedan od najvećih vojskovođa uistoriji. Nakon učvršćivanja vlasti u Grčkoj i Makedoniji, potukaoPersijance na Graniku, Isu i kod Gaugamele. Osvojio Egipat, Persijui zapadne delove Indije. Osnovao brojne gradove i nazvao ih, posvome imenu, Aleksandrija. Doprineo spajanju grčke i persijskekulture, čime je otpočela era helenizma.Antipater (398 – 319. pre n. e.) – vojskovođa Filipa II i Aleksandra

Velikog. Vladao Makedonijom kao regent u Aleksandrovomodsustvu, te nakon njegove smrti. Bio je u stalnom sukobu saAleksandrovom majkom Olimpijom (Olimpijadom).Apolon – sin Zevsa i Lotone, najpoštovaniji među grčkim

bogovima.Prenosio je ljudima Zevsovu volju, činio ljude svesnim svoje krivice i

pročišćavao ih od nje. Sprovodio je pravo i proricao budućnost;zaštitnik je umetnosti, useva i stada; dovođen u vezu sa suncem ilečenjem. U Delfima se nalazilo njegovo najpoznatije proročište.Aristotel (384 – 322. pre n. e.) – grčki filozof iz Stagire. Platonov

učenik i saradnik u Akademiji. Osnovao sopstvenu školu u Atini.Vaspitač Aleksandra Velikog. Jedan od najvećih filozofa svihvremena, a njegova su dela vršila dugotrajan i uticaj na potonju filozofsku i naučnu misao.Artemida – boginja divljih životinja, lova, vegetacije, nevinosti i

rađanja.Kći Zevsa i Lete, Apolonova sestra bliznakinja.Atal (390? – 336. pre n. e.) – makedonski plemić i Filipov general.

Njegova nećaka Kleopatra udala se za Filipa, a na njihovoj svadbi

Atal je uvredio Aleksandra. Ubijen, po Aleksandrovom naređenju,nakon Filipove smrti.Atena – boginja zaštitnica umetnosti i veština, junaka i gradova,

rata i mudrosti. Prema Hesodu, iskočila u punom oklopu iz Zevsovogčela. Po mudrosti i snazi, smatrana ravnom Zevsu, Posejdonu iHadu.Bitka kod Isa – decembra 333. pre n. e. Aleksandar Veliki je sa 30

000 pešaka i 5 000 konjanika naneo težak poraz Dariju III, čija je vojska bila iste jačine. Prikaz bitke na čuvenom mozaiku iz Pompeje.Bitka kod Leuktre – 371. pre n. e. Epaminonda na čelu Tebanaca (

između šesti i sedam hiljada hoplita, par stotina čarkaša i izmeđušest i osam stotina konjanika) pobedio spartansku vojsku, sličnejačine, a pod komandom Braside koji je poginuo u bici.Bitka kod Plateje – 479. pre n. e. saveznička grčka vojska, pod

komandom Spartanca Pauzanije, potukla Persijance koje jepredvodio Kserkovog generala Mardonija. Ovom pobedom su odpersijske vlasti oslobođene Grčka, Makedonija i Trakija.Bitka kod Termopila – 480. pre n. e, pod komandom Spartanca

Leonide, oko 5 000 Grka dva dana je odolevalo persijskoj vojsci (oko70 000 vojnika), na čijem čelu je bio Kserks. Kada su Pesijanciopkolili Grke, Leonida je sa tri stotine ljudi branio klanac, doposlednjeg čoveka.borbena kara – poredak pešadije u obliku kvadrata sa četiri

frontalne strane.borbeni klin – klinasti poredak ili trouglasta formacija konjice, s

vrhom okrenutim napred radi probijanja neprijateljskog poretka.Darije III (335 – 330. pre n. e.) – poslednji kralj dinastije

Ahemenida. Porazio ga je Aleksandar Veliki kod Isa i Gaugamele, aubijen je od strane svojih satrapa.Demosten (384 – 322. pre n. e.) – atinski državnik i najveći

besednik antičkog sveta. Borio se za nezavisnost Grčke i bio velikiprotivnik Filipa II. Čuvene su njegove fi lipike, govori usmereni protivFilipa II.Dionis – sin Zevsa i Semele. Grčki bog vina, prolećne vegetacije i

ekstaze. U Delfima je prihvaćen zahvaljujući svom daru proricanja,mada je njegovo glavno proročište bilo u Trakiji.Drijade – hrastove nimfe.

džilitaši – vojnici naoružani kopljem za bacanje, tj. džilitom dužineod 0,75m do 1,5 m.efori – najviši državni činovnici u Sparti, koji su mogli da optuže i

uhapse svakoga, pa i kralja. Bilo ih je pet i birani su svake godine.Epaminonda (418? – 362. pre n.e.) – tebanski državnik i

vojskovođa. Stvorio je disciplinovanu vojsku i prvi primenio kosiborbeni poredak. Pobedio je Spartance kod Leuktre (371. pre n. e.) iMantineje (362. pre n. e.), gde je i poginuo. Njegovom smrću jeokončana domnacja Tebe.falang a – neprekidni, zbijeni poredak pešadije u više vrsta,

uobičajen u vojskama antičkih država. Broj vrsta je varirao, anajčešće ih je bilo od 8 do 12. Makedonska falanga imala je 16 vrsta.Vojnici su bili lako oklopljeni, ali naoružani izrazito dugim sarisama,kopljima dužine između pet i šest metara.Filip II Makedonski (382 – 336. pre n. e.) – kralj Makedonije

od 359. pre n. e. i Aleksandrov otac. Reorganizovao pešadiju ikonjicu, stvorivši najefikasniju vojsku svoga doba. Postigao jeprevlast nad Grčkom, kada je porazio kod Heroneje 338. pre n. e.koaliciju grčih država predvođenu Atinom i Tebom. Ubijen je tokompriprema za pohod na Persiju.Filota – najstariji Parmenionov sin. Komandant hetera, teške

makendonske konjice u Aleksandrovoj vojsci, i jedan odnajsposobnijih makedonskih generala. Optužen za izdaju ipogubljen 330. ili 329. pre n.e. Pod mukama, priznao da jeParmenion znao za zaveru.Gorgon – biće zastrašujućeg izgleda i nakazne glave, koje stanuje

u Hadovim dvorima. Kasnije se govori o tri Gorgone, Steni, Eurijali iMeduzi, koje žive na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. U kosi suimale zmije, a zubi su im bili slični veprovim. Imale su krila i ruke odbronze. Krv im je bila otrovna, a pogled je mogao da okameni.Had – Kronov i Rejin sin, bog podzemlja i gospodar mrtvih. Sinonim

za svet mrtvih. Podzemni svet. Zajedno sa Posejdonom i Zevsom,vlada svetom.Harpije – tri kćeri Teumanta i Okeanide Elektre, demoni oluje.

Predstavljane su kao večito gladne ptičurine ženskih lica koje dahomzagađuju vazduh.

Hefastion (356 – 324. pre. n. e.) – najbliži Aleksandrov prijatelj i,verovatno, ljubavnik. Nakon Filotinog ubistva, zajedno sa Klitom(zvanim Crni) zapovedao heterima. Umro od tifusa, mada sesumnjalo i na trovanje. Aleksandar je planirao da mu izgradipiramidu.Hekata – boginja podzemnog sveta, poreklom titanka, koja drži

ključeve Hadovih kapija i gospodari dušama u carstvu mrtvih.Hraniteljica mladeži. Sedi uz kraljeve kada dele pravdu.Hektor – trojanski princ, sin Prijama i Hekabe, Andromahin muž.

Najveći trojanski junak. Pogubio je Patrokla, misleći da je Ahil.Poginuo u dvoboju sa Ahilom.Hera – Kronova i Rejina kći, Zevsova sestra i supruga. Zaštitnica

braka, gradova i donosilac pobede.Herakle – sin Zevsa i Alkmene, simbol snage. Kada je stupio je u

službu kralja Euristeja, ovaj mu je postavio dvanaest zadataka.Poštovan je u svim oblastima antičkog sveta, slavljen kao pobednik,spasilac i kao onaj koji pobeđuje svako zlo. Zaštitnik omladine iatletskih igara.hiton – kratka haljina od vune ili lana, bele boje, koja se nosila

preko golog tela i oko struka je bio prikupljen pojasom.Homer (oko VIII veka pre n. e.) – legendarni grčki pesnik kome se

pripisuju Ilijada, Odiseja i homerske himne. Njegov život je predmetraznih legendi, a stvaralaštvo je inspirisalo brojne naučne rasprave.hopliti – teška pešadija stare Grčke. Naoružani dugim kopljima za

bodenje (3–4m) i kratkim mačem. Zaštićeni su bili grudnim oklopom,šlemom, dokolenicama i velikim okruglim štitom (hoplon), po komesu i dobili ime.Kentauri – bića koja su imala glavu, ruke i bistu čoveka, a trup i

noge su im bile konjske. Borbe Herakla i Lapita sa kentaurimasimbolišu borbe Grka protiv varvarskih naroda.Kiklopi – prkosni divovi sa samo jednim okom, iz najstarijih mitova,

neprijatelji ljudi i bogova. U mlađim predanjima se pominju triUranova i Gejina sina, kiklopi Bront, Sterop i Argej. Njih je izpodzemlja oslobodio Zevs, a oni su mu, u znak zahvalnosti, poklonilimunju i grom.Klit zvani Crni (375? – 328. pre n. e.) – ofi cir u vojsci Aleksandra

Velikog. U bici na Graniku spasao život Aleksandru. Nakon Filotine

smrti, sa Hefastionom zapovedao heterima.U svađi koja je usledilanakon pijančenja, Aleksandar ga je ubio kopljem.Ksenofon (430? – 355. pre n. e.) – grčki istoričar i prvi teoretičar

ratne veštine. Napisao: Anabazu, Heleniku, Kiripediju i mnoga drugadela. Učestvovao je u bici kod Kunakse i predvodio povlačenje 10000 Grka do Crnog mora.Kserks – kralj Persije od 485. do 465. pre. n. e. Ugušio je ustanke

u Egiptu i Vaviloniji, te poveo treći pohod Persijanaca na Grčku.Pretrpeo težak poraz kod Salamine 480. pre n. e, a njegov generalMardonije 479. pre n. e, na isti dan, kod Plateje, na kopnu, i Mikale,na moru.Maratonska bitka – 490. pre n. e. Odlučujuća pobeda znatno

slabijih atinskih snaga, predvođenih Miltijadom, nad persijskomvojskom ReËnik pod komandom Darija I. Maratonsko polje jepribližno 40 km udaljeno od Atine.Nikanor – Parmenionov sin. Komandant hipaspista, elitne

makedonske pešadije, u svim velikim Aleksandrovim bitkama protivPersijanaca. Umro 330. pre n. e. u Baktriji.nimfe – večno lepe Zevsove kćeri koje žive u prirodi. Prepune su

samilosti, a njihova igra odiše životnom radošću. Pratilje su Pana,Hermesa i Artemide. Prema mestu na kome žive, imaju različiteimena. Pored izvora, reka i jezera žive najade. Oreade žive naplaninama i vrhovima brda, dok u šumama i drveću borave drijade. Umoru su nereide.Odisej – Leartov i Antiklejin sin, kralj Itake. Namudriji i

najsnalažljiviji grčki junak tokom Trojanskog rata. Drveni konj je plodnjegove ideje. Izdržao desetogodišnje lutanje pre povratka svojojvernoj ženi Penelopi. Mišljenja su podeljena oko toga da li je onbeskrupulozni političar ili mudar i častan državnik.Parmenion (400? – 330. pre n.e.) – makedonski general u službi

Filipa II i Aleksandra Velikog. Pobedio Ilire 356. pre n. e. Sklopio mirsa Atinom 346. pre n. e. i učvrstio makedonsku vlast na Eubeji 342.pre n. e. Filip ga je poslao kao prethodnicu u Aziju 336. pre n.e. Nakon što je Aleksandar krunisan, postao je njegov zamenik.Njegovi sinovi Filota i Nikanor zapovedali su elitnim jedinicamakonjice i pešadije. U svim bitkama protiv Persijanaca komandovao jeslabijim, levim krilom vojske, koje je trpelo najveći pritisak

neprijatelja. Aleksandar ga je često kritikovao zbog preteraneopreznosti, te obično nije slušao njegove savete uoči bitaka. Ubijenje nakon nedokazanog Filotinog učešća u zaveri, zbog straha da ćese pobuniti.Pelopida (? – 364. pre n. e.) – tebanski vojskovođa i političar,

učestvovao u oslobađanju Tebe od spartanske vlasti. PotukaoSpartance kod Tegire u Beotiji 375. pre n. e. Učestvovao u Bici kodLeuktre, a poginuo u borbi protiv Aleksandra od Fere.peltasti – vrsta lake pešadije u antičkoj Grčkoj, nastala u vreme

Peloponeskih ratova. Bili su naoružani za blisku i za daljnu borbu, aime su dobili po štitu polumesečastog oblika (pelta).Persefona – kći Zevsa i Demetre, Hadova supruga, boginja

podzemlja i prirode. Pre nego što ju je oteo Had, zvala se Kora.Posejdon – Kronov i Rejin sin, jedan od dvanaest bogova sa

Olimpa. Sa svojom braćom Zevsom i Hadom vlada svetom.Gospodar je mora ReËnik i svojm trozupcem potresa zemlju iuzburkava more. U Trojanskom ratu bio je na strani Grka. Često je usukobu sa Zevsom.satiri – divlji i pohotni demoni šuma, imaju konjske uši, rep i noge.

Zajedno sa nimfama i menadama, prate Dionisa. Od IV veka pre n.e, umesto konjskih, dobijaju kozije odlike.Titani – šest sinova i šest kćeri Urana i Geje. Najmlađi sin Kron

podigao je bunu protiv oca, a kada je zaseo na presto oženio sesestrom Rejom. Gutao je svoju decu jer mu je bilo suđeno da ga sprestola zbaci jedno od njih. Reja je sakrila Zevsa, a on je kasnijesvrgao oca s prestola, a ostale titane zatočio u Tartar.Tribali – ilirsko ili tračko pleme koje je naseljavalo današnju Srbiju,

od ušća Južne i Zapadne Morave na severu, do Kosova na jugu.Sukobljavali se sa Filipom II, ali su priznavali njegovu vlast. Pobunilisu se nakon njegove smrti. Porazio ih je Aleksandar Veliki 334. pren.e. kod ušća Liginusa u Dunav.Zevs – sin Krona i Reje. Zbacio Krona i Titane s vlasti i postao

vrhovni vladar bogova i ljudi. Oružje su mu munja i grom, a simbolorao. Često je bio u sukobu sa ženom Herom zbog svojih preljuba.Mnogi mitski vladari i junaci su Zevsovi sinovi ili potomci. Najstarijasvetilišta su u Dodoni i u Likeju, u Arkadiji. Smatra se da se u

Olimpiji borio sa Kronom oko vlasti, mestu gde su se održavale igreu njegovu čast.

BELEŠKA O AUTORUDavid Gammel je do sada objavio tridesetak romana i mnogi ga

smatraju najboljim britanskim piscem epske fantastike. Vrlo mlad, sa18 godina, počeo je da piše za dnevne novine: London Daily Mail,Daily Mirror i Daily Express.Prvi roman Legenda objavio je 1984. godine a od 1986. godine

potpuno se posvetio pisanju. Pisao je pod pseudonimom RosHarding.Njegova su dela publikovana u tematskim edicijama i u vidu

ilustrovanih romana. Celokupno delo Dejvida Gemela razvrstano jena nekoliko ciklusa. Najpoznatiji su Priče Drenaja, Kamenje moći,Rigante, Troja…Gemel slika složene likove sa istančanim osećajem za humor uz

neophodnu dozu realnosti. Čitanje njegovih dela je više od zabave –ono nadahnjuje. Složene i povremeno zamorne ratne strategije činepripovedanje ubedljivim i čitaoca brzo i lako vode kroz priču.

Table of ContentsUKRATKOKNJIGA I

PELA, MAKEDONIJA, leto 352. pre n. e.POLJE KROKUS, letoMALA AZIJA, letoPELA, Makedonija, letoPELA, Makedonija, jesenPELA, jesenHRAM, Mala AzijaKRALJEVINA MAKEDONAMAKEDONIJA , granica sa Trakijom

KNJIGA IIŠUME OLIMPA, 352. pre n. e.KAMENI KRUG, vreme nepoznatoŠUMA KENTAURAPLANINE PINDABRDA U ARKADIJIGORGONOVA ŠUMA

KNJIGA IIILITICE ARKADIJE, 352. pre n. e.RAVNICA MANTINEJETEGEJSKI KLANACSPARTABRDA GITEUMASPARTAPOLJE KRVISPARTAPOLJE KRVIDIVOVA KAPIJA

KNJIGA IVMIJECA, 337. pre n. e.PELA, leto 337. pre n. e.HRAM , Mala AzijaLETNJA PALATA, EgaEGA, sredina zime 337. pre n. e.

PELA, sredina zimeREKA AKSIOS, zima, 337. pre n. e.EGAPELA, zima, 337. pre n. e.EGA, leto, 336. pre n. e.RUŠEVINE TROJE, zima, 335. pre n. e.VELIKA FRIGIJA, 336. pre n. e.JONIJA, proleće, 334. pre n. e.PLANINA IDA, 334. pre n. e.REKA GRANIK, 334. pre n. e.IS, jesen, 333. pre n. e.BITKA KOD ISA, 333. pre n. e.LIND, Rodos, 330. pre n. e.SUZA, Persija, 330. pre n. e.GRAD ELAM, 330. pre n. e.VAVILON, leto, 323. pre n. e.PRAZNINA, vreme nepoznatoGRAD PORED MORA, vreme nepoznatoKAPIJA, Sparta, 352. pre n. e.

BIBLIOGRAFIJAREČNIKBELEŠKA O AUTORU

Table of ContentsUKRATKOKNJIGA I

PELA, MAKEDONIJA, leto 352. pre n. e.POLJE KROKUS, letoMALA AZIJA, letoPELA, Makedonija, letoPELA, Makedonija, jesenPELA, jesenHRAM, Mala AzijaKRALJEVINA MAKEDONAMAKEDONIJA , granica sa Trakijom

KNJIGA IIŠUME OLIMPA, 352. pre n. e.KAMENI KRUG, vreme nepoznatoŠUMA KENTAURAPLANINE PINDABRDA U ARKADIJIGORGONOVA ŠUMA

KNJIGA IIILITICE ARKADIJE, 352. pre n. e.RAVNICA MANTINEJETEGEJSKI KLANACSPARTABRDA GITEUMASPARTAPOLJE KRVISPARTAPOLJE KRVIDIVOVA KAPIJA

KNJIGA IVMIJECA, 337. pre n. e.PELA, leto 337. pre n. e.HRAM , Mala AzijaLETNJA PALATA, EgaEGA, sredina zime 337. pre n. e.

PELA, sredina zimeREKA AKSIOS, zima, 337. pre n. e.EGAPELA, zima, 337. pre n. e.EGA, leto, 336. pre n. e.RUŠEVINE TROJE, zima, 335. pre n. e.VELIKA FRIGIJA, 336. pre n. e.JONIJA, proleće, 334. pre n. e.PLANINA IDA, 334. pre n. e.REKA GRANIK, 334. pre n. e.IS, jesen, 333. pre n. e.BITKA KOD ISA, 333. pre n. e.LIND, Rodos, 330. pre n. e.SUZA, Persija, 330. pre n. e.GRAD ELAM, 330. pre n. e.VAVILON, leto, 323. pre n. e.PRAZNINA, vreme nepoznatoGRAD PORED MORA, vreme nepoznatoKAPIJA, Sparta, 352. pre n. e.

BIBLIOGRAFIJAREČNIKBELEŠKA O AUTORU