Sadraj PREDGOVOR ............................................................................................................................. 5

GLAVA I .................................................................................................................................... 12

GLAVA II .................................................................................................................................. 19

GLAVA III ................................................................................................................................. 28

GLAVA IV ................................................................................................................................. 39

GLAVA V .................................................................................................................................. 51

GLAVA VI ................................................................................................................................. 63

GLAVA VII ............................................................................................................................... 68

GLAVA VIII .............................................................................................................................. 80

GLAVA IX ................................................................................................................................. 89

GLAVA X .................................................................................................................................. 97

GLAVA XI ............................................................................................................................... 109

GLAVA XII ............................................................................................................................. 121

GLAVA XIII ............................................................................................................................ 128

GLAVA XIV ............................................................................................................................ 141

GLAVA XV ............................................................................................................................. 151

GLAVA XVI ............................................................................................................................ 158

GLAVA XVII .......................................................................................................................... 171

GLAVA XVIII ......................................................................................................................... 183

GLAVA XIX ............................................................................................................................ 189

GLAVA XX ............................................................................................................................. 199

GLAVA XXI ............................................................................................................................ 205

GLAVA XXII .......................................................................................................................... 218

GLAVA XXIII ......................................................................................................................... 232

GLAVA XXIV ......................................................................................................................... 242

GLAVA XXV .......................................................................................................................... 247

GLAVA XXVI ......................................................................................................................... 260

GLAVA XXVII ........................................................................................................................ 270

GLAVA XXVIII ...................................................................................................................... 277

GLAVA XXIX ......................................................................................................................... 290

GLAVA XXX .......................................................................................................................... 296

GLAVA XXXI ......................................................................................................................... 302

GLAVA XXXII ........................................................................................................................ 309

GLAVA XXXIII ...................................................................................................................... 321

GLAVA XXXIV ...................................................................................................................... 332

GLAVA XXXV ....................................................................................................................... 338

GLAVA XXXVI ...................................................................................................................... 352

GLAVA XXXVII ..................................................................................................................... 363

GLAVA XXXVIII ................................................................................................................... 368

GLAVA XXXIX ...................................................................................................................... 379

GLAVA XL .............................................................................................................................. 392

GLAVA XLI ............................................................................................................................ 398

GLAVA XLII ........................................................................................................................... 408

GLAVA XLIII .......................................................................................................................... 422

GLAVA XLIV ......................................................................................................................... 427

GLAVA XLV ........................................................................................................................... 438

GLAVA XLVI ......................................................................................................................... 448

GLAVA XLVII ........................................................................................................................ 457

GLAVA XLVIII ....................................................................................................................... 464

GLAVA XLIX ......................................................................................................................... 472

GLAVA L ................................................................................................................................ 480

GLAVA LI ............................................................................................................................... 487

GLAVA LII .............................................................................................................................. 498

GLAVA LIII ............................................................................................................................ 513

GLAVA LIV ............................................................................................................................ 517

GLAVA LV .............................................................................................................................. 527

GLAVA LVI ............................................................................................................................ 536

GLAVA LVII ........................................................................................................................... 540

GLAVA LVIII .......................................................................................................................... 547

GLAVA LIX ............................................................................................................................ 551

GLAVA LX .............................................................................................................................. 562

GLAVA LXI ............................................................................................................................ 568

GLAVA LXII ........................................................................................................................... 576

GLAVA LXIII .......................................................................................................................... 583

GLAVA LXIV ......................................................................................................................... 588

5

PREDGOVOR

Dikens je kod nas ve odavno ne samo najpoznatiji nego verovatno (pored ekspira) i najitaniji engleski pisac. Prevoenje njegovih dela poelo je u nas jo sa njegova ivota; no i ako ne raunamo te najranije pokuaje, moemo rei da je Dikens ve pola veka svojim glavnim delima prisutan meu nama kao duhovna svojina iroke italake publike. Govorei o njemu govorimo dakle o neem poznatom i prisnom, ne samo engleskom ve i naem. U tome je jednim delom i mera njegove knjievne vrednosti, ili bar reputacije; jer Dikens je isto tako prisutan i omiljen i u mnogim drugim zemljama van podruja engleskog jezika. Publika gotovo celog sveta dala je Dikensu obeleje svetskog pisca; dodue, takvu slavu uivali su i mnogi drugorazredni zabavljai, ili pisci koji su sluajno naili na neku temu trenutno zanimljivu za ceo svet ali Dikens se pokazao trajnijim od svih njih. Profesionalna kritika, meutim, naroito engleska, bila je dugo u nesaglasnosti sa tim spontanim sudom publike: ona je mnogota zamerala Dikensu, i esto ga nepovoljno uporeivala sa njegovim savremenicima Tekerijem i D. Eliotovom. I danas ima uglednih kritiara koji Dikensa smatraju vie zabavljaem nego umetnikom; Ali ako uzmemo u obzir preovlaujuu kritiku klimu, moemo rei da je ta raspra kritike i publike stvar prolosti, i da je Dikens optepriznat kao klasik romana XIX veka. Neke odlike koje ga ine velikim piscem odavno su utvrene, a novija kritika nala je kao to uvek biva i razna nova objanjenja njegove vrednosti. Koristei se nekim od tih ocena, ovde emo pokuati da na svoj nain odgovorimo na pitanje zato je Dikens veliki pripoveda. Pre toga treba ukratko da se upoznamo sa njegovim ivotom i radom. Roen je 1812. godine u engleskom lukom gradu Portsmutu, u porodici sitnog inovnika koji je teko prehranjivao porodicu i zapadao u duniki zatvor (kae se da gospodin Mikober u DAVIDU KOPERFILDU ima dosta zajednikog s njim), arls Dikens je odrastao i najvei deo ivota proveo u Londonu, gradu ijom atmosferom odie veina njegovih dela. Kao deak radio je neko vreme u fabrici, dobio je neredovno i nepotpuno kolovanje, ali je voleo knjige, mnogo itao i tako se najveim delom sam obrazovao. Iako je rad u fabrici zauvek zapamtio kao nesreu i ponienje, ostao je ipak spontano veran onoj klasno neodreenoj gradskoj sirotinji meu kojom je proveo godine formiranja, i kad je poeo pisati pisao je najvie o njoj i za nju. Do knjievne karijere doao je neravno i postupno: radio je prvo kao sitan pomoni slubenik u advokatskoj kancelariji (otud njegovo veliko poznavanje sudstva i pravnike profesije), a zatim, poto je nauio stenografiju, postao je novinski izveta u londonskom Morning Kroniklu. Novinarstvo je bilo stepenica kojom je priao knjievnosti (kao i Tekeri i mnogi drugi). Prva knjiga koju je objavio, BOZOVE CRTICE (1835), sadre niz kratkih slika iz ivota koje su jo bliske novinskim reportaama. Ali ve sledee delo, PIKVIKOV KLUB (1836) uzdiglo se iznad novinarstva, iznelo na videlo Dikensove pripovedake odlike, i postiglo nezapamen uspeh kod publike. Zarada od tog dela omoguila je Dikensu da pree na profesionalni knjievni rad. Objavljujui dela uvek u nastavcima, u raznim asopisima (od 1850. u vlastitom asopisu Domae rei), a tek zatim u obliku knjige (to je tada bio opti obiaj), napisao je niz vrlo obimnih romana, koji su danas bar po naslovu poznati gotovo svakom. Da pomenemo, hronolokim redom, samo vanije: to su OLIVER TVIST (1838), STARA PRODAVNICA RETKOSTI (1841), MARTIN AZLVIT (1844), DOMBI I SIN (1848), DAVID KOPERFILD (1850), SUMORNA KUA (1853), TEKA VREMENA (1854), MALA DORIT (1857), PRIA O DVA GRADA (1859), VELIKA OEKIVANJA (1861), NA ZAJEDNIKI PRIJATELJ (1865). Uz to je napisao velik broj pripovedaka, meu kojima su danas najpoznatije tzv. boine, kao BOINA PESMA (1843) i CVRAK NA

6

OGNJITU (1846), zatim dva-tri putopisa, pa ak i jednu popularnu istoriju Engleske namenjenu deci, koja je ocenjena kao neuspeh. Bio je oenjen i imao desetoro dece, ali se u enu vremenom razoarao i zanemario je (odjeci te situacije nalaze se u branoj istoriji Davida Koperfilda, junaka u iju je povest uneo dosta autobiografskog). Putovao je dvaput u Ameriku; prvo putovanje, 1842, urodilo je romanom MARTIN AZLVIT, koji je izazvao mnogo protesta u amerikoj javnosti, jer je Dikens nepovoljno prikazao ameriko drutvo (dobar deo te njegove kritike aktuelan je i danas). Pored sveg pisanja prireivao je i javna itanja svojih dela, koja su na mnoge ostavila jak utisak. Stalno se trudio da to vie zaradi, jedno zbog stvarnih potreba porodice, a drugo to mu je novac lako klizio iz ruku. Iscrpen preteranim radom umro je nedoekavi starost, 1870. godine; za njim je ostao nezavren roman EDVIN DRUD, koji je, ba zato to je nezavren, izazvao mnogo nagaanja i preterano laskavih ocena. Najvei i ujedno najbolji deo Dikensovog rada ine njegovi romani; pripovetke zauzimaju daleko manje mesta i imaju manje vrednosti, pa se na njima neemo zadravati. Gotovo svi romani prikazuju savremeni gradski ivot; izdvajaju se samo dva sa istorijskom tematikom, PRIA O DVA GRADA i BARNABI RAD. Ta dela su van glavnog toka, i u njima su Dikensove bitne osobine manje prisutne, tako da se u jednom optem prikazu Dikensa mogu ostaviti postrani (tu ne uzimamo u obzir njihov uspeh kod publike, po kome bi PRIA O DVA GRADA zauzela visoko mesto medu Dikensovim delima).

Uz taj izuzetak svi Dikensovi romani pokazuju mnoge zajednike osobine i nose izrazit peat svog autora. To ne znai da su jednoobrazni, ili da se u njima neto ponavlja; naprotiv, iako esto susreemo iste ambijente i sline situacije, italac se u svakom njegovom romanu osea kao u novom svetu, drukijem od preanjeg. To treba pre svega zahvaliti likovima, koji su u svakom romanu novi, osobeni i zanimljivi, iako esto pripadaju istom tipu u socijalnom, moralnom, ili nekom drugom smislu. Dikens je pisac velike moi izmiijanja, koji i kad ponavlja neku emu uspeva da je konkretizuje na sasvim nov nain. Ostajui uvek isti, Dikens je umeo da gotovo uvek bude i drukiji; pitanje je samo da li je ta raznovrsnost, istorijski gledano, znaila i razvoj. Utisak je mnogih italaca i poznavalaca da se Dikens u sutini nije razvijao; zaista, njegova rana i pozna dela pokazuju mnoge iste vrline i mane. U novije vreme, meutim, esto se susree podela Dikensovog rada na dva perioda do 1850. i posle toga; granina taka bio bi upravo DAVID KOPERFILD. Kae se da su raniji romani rasparani na zasebne epizode, slabo povezani i lieni ujedinjujue teme ili ideje, dok su oni posle 1850. vre komponovani i tematski dublji. Obino se vrhuncem tog razvoja smatraju VELIKA OEKIVANJA (1861), roman koji pokazuje najvie kompozicionog jedinstva.

Kao to se vidi, razvoj se konstatuje samo u kompoziciji i konstrukciji, dakle u onim spoljnim elementima koji dobrim delom pripadaju knjievnom zanatu i mogu se nauiti; no i taj razvoj je u stvari relativan, jer iako je Dikens u toku svoje karijere u tome napredovao, ni njegovi

najbolje komponovani romani nemaju ni izdaleka onaj olimpski sklad, jasnost i neizbeznost

sastava kakav pokazuju Floberova ili Tolstojeva dela. Dikens nije nikad postao majstor

kompozicije, i to je jedna od glavnih zamerki koje su mu stavljane. Delom je tome uzrok

objavljivanje u nastavcima, koje je gotovo nuno dovodilo do komponovanja romana na pare, a delom Dikensova vlastita sklonost opirnom prianju sa estim izletima, skretanjima i zaustavljanjima. U krajnjoj liniji sve je to plod Dikensove tenje da zabavi i zainteresuje itaoca, koja je to treba stalno imati na umu bila dominantni motiv sveg njegovog pisanja. Dikens je bio pre svega zabavlja, komercijalni pisac koji se rukovodio eljama publike (danas se to smatra gotovo sramotom, ali treba se setiti da je sa isto takvom pobudom pisao i ekspir i mnogi drugi velikani); u prvom, veem delu svoje karijere on nije svom pisanju postavljao nikakve uzviene zadatke i nije polazio od neke zaokruene teorije o romanu ili o ivotu. eleo je prosto da prui

7

svom itaocu to vie prizora koji e ga nasmejati ili rasplakati te dve krajnosti bile su irokoj publici uvek najdrai doivljaji i tom glavnom cilju podreivao je sve ostalo. Fabula i kompozicija bile su za njega neto sporedno, a to znai da ni mi ne treba da traimo njegovu vrednost u tim elementima (kao to je nije traila ni publika, kojoj Dikensova povrna kompozicija nikad nije smetala).

Kao i drugi prirodni, bogodani talenti, Dikens se u stvari malo razvijao, iako je u svojim kasnijim godinama zaista pokuao da vre komponuje (u tome mu je pomagao prijatelj Vilki Kolins, poznati pionir detektivskog romana) i da ceo roman podredi jednoj krupnoj temi (temi o

moi novca u VELIKIM OEKIVANJIMA i NAEM ZAJEDNIKOM PRIJATELJU, satiri na utilitarizam u TEKIM VREMENIMA). Njegovo pisanje bilo je ipak najveim delom spontano, voeno samo pomenutim zabavljakim ciljevima; i upravo takvo, po spoljnoj formi samouko, u poneem neveto i neuglaeno pisanje omoguilo mu je da nesvestan toga bogato iskae svoje intuitivno, originalno i znaajno vienje ivota, na kome se i zasniva njegova trajna vrednost. To Dikensovo jezgro prekriveno je, meutim, onim spoljnim slojevima njegovog dela koji doprinose njegovoj privlanosti ali su za tu bitnu vrednost nevani. Kako to praktino izgleda moe nam pokazati jedna brza analiza bitnih sastavnih elemenata, bolje rei slojeva, koji se nalaze u svim njegovim romanima.

Poi emo pri tom od onoga to je manje-vie svakom poznato. Poznato je da su Dikensom romani po svom spoljnom karakteru avanturistiki; da u svakam postajt nek socijalno-kritika tema, katkad i izriito data; da su svi komini ili satirini, i da je ta komika i satira izraena pre svega u likovima; da neki njegovi likovi, prizori i opisi imaju ulogu simbola. Kao ukupni rezultat i

dojam svega toga (uzimajui u obzir jo i jezik, kao sredstvo pripovedanja), kao emanacija tog viestranog kristala, izbija ono to smo nazvali Dikensovim intuitivnim vienjem sveta. Vredi unapred napomenuti da to vienje nije istovetno sa onim svesnim gledanjem na svet koje Dikens dosta esto, katkad i nametljivo, iznosi itaocu. Prvi spoljni sloj Dikensovih romana ini, dakle, radnja i kompozicija. Po spoljnoj radnji Dikensovi romani se mogu nazvati avanturistikim ili kriminalnim; ta radnja redovno ne pokazuje mnogo originalnosti i nema mnogo znaaja. U nekim romanima osnovna nit radnje sasvim je tanka; kao i u pikarskom romanu, najranijem i najprostijem obliku te knjievne vrste, tu nit ini putovanje glavne (ili glavnih) linosti, preduzeto od zabave ili od nude, koje ih prirodno dovodi u dodire s raznim ljudima i u svakojake avanture. Takvu prostu emu u gotovo istom obliku ima PIKVIKOV KLUB, a delimino je prisutna i drugde, izmeu ostalog i u DAVIDU KOPERFILDU. U veini romana zaplet je ipak komplikovaniji: zasniva se na progonima nevinih, tajnama u vezi sa nasleima, sa neijim roenjem, na zamenama identiteta, na iznenadnom pojavljivanju linosti smatranih za mrtve, itd. Sve su to bili ve tada poznati recepti za stvaranje napete radnje; relativno nov bio je samo detektivski elemenat, najefektnije sproveden u SUMORNOJ KUI. Jednim vidom svoje kompozicije Dikensovi romani se mogu ubrojati i u kategoriju roman mladog oveka (termin je skovao M. Gorki). Gotovo u svima u centru panje je dete koje dorasta do mladog oveka, prolazi kroz razne tegobe i iskuenja, i na kraju postie sreu (sreni zavreci su ustupak publici, i ne zvue uvek uverljivo). Meutim, ta ema nema u Dikensa onako dubok smisao kao u CRVENOM I CRNOM ili Balzakovim romanima o mladom oveku; razvoj njegovih junaka prikazan je povrno ili uproeno, i ti mladi ljudi nisu po sebi naroito znaajni. Razvoj mladog oveka obraen je neto ozbiljnije i doslednije samo u VELIKIM OEKIVANJIMA. Tako i ta linija radnje ostaje na povrini i malo doprinosi ukupnom smislu Dikensovih romana. Neto dublji sloj predstavlja socijalno-kritika tematika. U gledanju na tu stranu Dikensovog dela bilo je velikih razlika: neki su Dikensovu socijalnu kritiku zanemarivali ili

potcenjivali, drugi su smatrali Dikensa velikim kritiarem drutva. Prvi stav je est u engleskoj i

8

ostaloj zapadnoj kritici, drugi u marksistikoj, naroito sovjetskoj; obe te krajnosti oito imaju koren u ideoloko-politikim stavovima, a ne u dobrom poznavanju Dikensa. Dikensov socijalno-kritiki stav je bio u stvari spontan i proizlazio iz njegovog klasnog porekla: odrastao meu siromanim gradskim svetom kome je i sam pripadao, a koji se jezikom sociologije naziva malograanstvom, on je nagonski saoseao sa svim siromanim, ugnjetenim i izrabljivanima (posebno decom) i bio spreman da kritikuje sve drutvene pojave, i ustanove koje su po njegovom oseanju tim ljudima nanosile nepravdu. Meutim, on je delio i ogranienja i predrasude svog drutvenog sloja, i zato u svom svesnom opredeljenju nije otiao dalje od nekog radikalno-liberalnog populizma. Njegova je kritika otra i delotvorna kad je re o uskim, pojedinanim pojavama koje je sam poznavao: o birokratizmu i sporosti pravde, o dunikim zatvorima, sirotinjskim domovima i kolama, i sl., ili opet o najirim ekonomsko-moralnim kategorijama, kao to je koruptivna mo novca ili bogataka psihologija. Meutim, kad se upusti u bitniju drutvenu problematiku, kao u TEKIM VREMENIMA (u kojima je re o odnosima radnika i poslodavaca), on pokazuje slabo razumevanje stvari. Kao i njegov ideoloki uitelj Karlajl, on veruje da se odnosi u industriji mogu poboljati veom dobrotom i saoseanjem meu ljudima, a o radnikom sindikalnom organizovanju sudi naopako i nazadno. On kritikuje kapitaliste zato to su tvrda srca (kao u DOMBIJU I SINU), a ne zato to su izrabljivai, jer o izrabljivanju u okviru drutvenog sistema nema mnogo pojma. Dikens je u stvari vie moralni nego socijalni kritiar: njegova je snaga u sagledanju i uverljivom slikanju moralnih izopaenja koja imaju socijalne korene a oituju se u konkretnim pojedincima. On gleda oveka pre svega kao moralno bie i opteljudski tip, a drutvenu odreenost ljudi ume da vidi samo u nekim najoptijim kontrastnim kategorijama: bogati-siromani, vladajui-potlaeni, i sl. Zato moemo zakljuiti: Dikens jeste socijalni pisac, jer nagonski saosea sa rtvama kapitalistikog poretka i iskreno mrzi i iba nepravde tog drutva, ali on nije veliki socijalni kritiar, jer o krupnim, istinskim problemima, drutvenoga razvitka sudi naivno i pogreno. Na tom planu daleko vei kritiar drutva bila je njegova savremenica g-dja Gaskel; ali ona zato nije bolji pripoveda od Dikensa, jer umetnika veliina pisca nije u ispravnosti njegovog racionalnog znanja o drutvu. Najvaniji i umetniki najvredniji sloj Dikensovih romana ine u stvari njegovi likovi. esto se kae da je on pored ekspira najvei stvaralac likova u engleskoj knjievnosti. Zaista, po mnogobrojnosti i raznovrsnosti lica koja se pojavljuju u njegovim romanima njemu gotovo nema

ravna (osim moda Balzaka i Valtera Skota, ali ovaj poslednji je daleko manje raznovrstan). Naravno, njegovi karakteri nisu istog kvaliteta kao ekspirovi: mogli bismo rei da su ekspirovi stvoreni a Dikensovi izmiljeni, kao i da su ekspirovi organski i dinamini, a Dikensovi izolovani i statini. Drugim reima, ekspir predstavlja svoje likove kao celovite pojedince, odreene u svemu to je za oveka bitno i organski povezano sa svim ostalim likovima, sa kojima su u stalnom meudelovanju a to delovanje stvara stalno nove situacije, u kojima se likovi razvijaju i menjaju. Dikens pak stvara svoje likove od svega nekoliko jako istaknutih crta, zanemarujui dobar deo njihove ljudske celine, stvara ih jednom zauvek, tako da na njih ne utiu nikakve promene situacije, i dovodi ih u vezu preteno mehanikim putem; ni meu njima samima, ni izmeu njih i drutvene okoline ne postoji nuna, organska veza. Zato ekspirove likove pamtimo kao prave ljude, sa potpunom ivotnom istorijom, ljude kakve bismo i sami mogli sresti, a Dikensove kao neobino zanimljiva bia koja u poneem lie na ive ljude, ali koje bismo pre mogli sresti u snu nego na javi. To dolazi u krajnjoj liniji otuda to je ekspirova vizija sveta tragino-realistina, a Dikensova komino romantina. Prva je, razume se, obuhvatnija i dublja, jer u sebi ukljuuje (i ujedno ukida) i komino i romantino; ali ekspir je meu engleskim piscima izuzetan, i nama nije ni bio cilj da Dikensa ravnamo s njim. Dikensov talenat je ui, specijalniji, ali i on je umeo da stvori vlastiti svet, originalan i umetniki delotvoran, a to mu daje peat velikog

9

pripovedaa. Dikensovi likovi obino se dele na dve ili tri grupe. Najprostije reeno, jednu grupu bi sainjavali realistini, drugu fantastini likovi (kad kaemo fantastini ne mislimo na natprirodno, nego na nesvakidanje, udaljeno od normalne stvarnosti). Prema ulozi u radnji prvi su obino glavni, drugi sporedni; ali ti drugi su daleko brojniji i itaocima daleko privlaniji. Recimo, iako je David Koperfild glavna linost istoimenog romana, nas daleko vie zanima g. Mikober, ili g-ca Pegoti, ili tetka Betsi Trotvud; mi saoseamo sa Davidovim nevoljama, ali on nam vremenom postaje sve manje zanimljiv, jer nema naroite individualnosti i jer je prikazan s malo humora. Dalje, poto su Dikensovi likovi veinom i moralno odreeni, oni se mogu podeliti i na dobre, zle i meovite ili neutralne. Ta podela bi se uglavnom poklopila s prvom, jer su dobri veinom realistino prikazani, dok su zli i meoviti fantastini ili karikirani. U stvari, kad se govori o Dikensovim likovima redovno se misli na ove druge, fantastine, jer se oni daleko vie pamte i jer su upravo oni karakteristini za Dikensovu umetnost. esto se kae da su to karikature, i neki su doista samo to: dvodimenzionalne linosti sa jednom ili dve preterano istaknute osobene crte koje ih ine smenim. Ali takav je samo mali broj; gledajui celinu, postoji zapravo gradacija od karikature do groteske, od lakog humora do duboke satire, od veselog smeha do jeze i zgraanja. Na jednoj strani bio bi, recimo, koija Barkis iz DAVIDA KOPERPILDA, laka karikatura, na drugoj Peksnif iz MARTINA AZLVITA, stravino-smeno otelovljenje venog ljudskog licemerstva. Na sredini bi bili g. Mikober i g-dja Gamp, nezaboravni smeni ekscentrici kakvih su puni Dikensovi romani. Vano je meutim da se i taj malo vani Barkis ipak pamti Englezi su zauvek zapamtili njegovu stalnu poruku Barkis je voljan, i ona i danas izaziva smeh. Ta posebna upeatljivost likova glavni je znak Dikensovog genija, njegove izuzetno jake vizionarske mate i neiscrpne moi izmiljanja. Poznati istoriar engleskog romana V. Alen kae da je Dikens gledao svet oima deteta a dete, zna se, vidi sve u daleko ivljim bojama nego odrasli, i nalazi mnogota udesno, divno, ili strahotno u stvarima koje su nama sasvim obine. To je svakako tano: Dikens je u sutini pesnik, njemu je bilo prirodno dato to deje oko, iz kojeg i potie onaj vizionarski kvalitet, ona neobina jasnost i dojmljivost njegovih likova, verovatno zasnovana na srodnosti pievih i naih potsvesnih, atavistikih predstava. Ali to nije sve: Dikens je umeo i da prenese, artikulie te svoje vizije sposobnou pravog majstora jezika. On karakterie svoje linosti uglavnom samo opisom i govorom, ali u tome je nenadmaan: njegovi opisi su vatrometi humora, ironije, hiperbole, svih tropa i figura za koje je sposoban engleski jezik,

tako da odmah stvaraju ivu sliku, a govor svake linosti tako je osoben da se ona uvek moe prepoznati. Dikens je izmislio na stotine dijalekata i svakojakih govornih nastranosti da bi svojim

likovima dao lini peat, a i njegova vlastita upotreba jezika vanredno je smela i matovita. Polazei od svakodnevnog govora ulice, duana, domaeg drutva, on je tu osnovu obogatio mnotvom sveih obrta, novih uporeenja, metafora, epiteta, pa ak i novih rei a sve to radi kominog efekta i ivlje karakterizacije. Opte je priznato da je Dikens pisac koji je od ekspirovog doba do danas najvie obogatio engleski jezik. Stoga je on i tee prevodljiv od realistikih pisaca svog doba naravno, ako prevodilac shvata sve bogatstvo njegovog konteksta i eli da ga prenese.

Neki Dikensovi likovi i opisi imaju i ulogu simbola, koji katkad daju celom delu odreenu boju i atmosferu, ili slue kao lajtmotivi. Takav je, recimo, uveni opis londonske magle na poetku SUMORNE KUE; takva je i kua-laa Pegotijevih u DAVIDU KOPERFILDU, simbol porodinog sklada i sree (koja je meutim prolazna), ili stravina brana soba g-djice Haviem u VELIKIM OEKIVANJIMA, itd. Dikensovi ambijenti uopte mnogo doprinose konanom utisku njegovih dela; u njima se ogleda stvarna pozadina Dikensove vizije, znatno mranija i ozbiljnija od tona njegovog pripovedanja i pretenog utiska likova. Meu velikim engleskim pripovedaima XIX

10

veka Dikens je najizrazitije gradski ovek: u njegovim romanima vrlo je malo otvorenih vidika, sunca i vazduha, sela, polja, ili ume. Umesto toga nalazimo se ili u stisnutim, mranim ulicama londonskih sirotinjskih kvartova, ili u raznim unutranjim prostorima kancelarijama, sudnicama, zatvorima, radnjama, sobicama siromanih stanova. I sve je najee prano, memljivo, ruevno, runo, katkad nakazno ili stravino, mada i u takvim prostorima ponekad ive po volji svog stvaraoca bia puna smeha i vitalnosti. Opti je utisak da Dikensovim ambijentima provejava beda i tuga.

Time smo doli. i do one implicitne vizije sveta koja proizlazi kao konani zbir i dojam svih ranije izloenih elemenata. Klju te vizije nalazi se za nas u trima paralelnim simbolinim prizorima u ve pomenutom opisu londonske magle na poetku SUMORNE KUE u onoj isto tako maglovitoj, ledenoj i tmurnoj ravnici kojom luta mali Pip na poetku VELIKIH OEKIVANJA, i u prizoru polumranih londonskih ulica kojima prolazi noni eta na poetku STARE PRODAVNICE RETKOSTI. Dikensov svet je svet noi, skuenih vidika iza kojih vreba nepoznato, spremno da izbije u nekom neoekivanom vidu stravinom, kao robija koji se iznenada ukazuje Pipu, ili ganutljivom, kao mala Nel koja se isto tako iznenada obraa nonom etau. Taj eta, govorei verovatno u Dikensovo ime, daje nam i jedno objanjenje: no je, kae on, pogodnija za posmatranje ljudskih udi i zanimanja nego dan, jer se ljudski likovi vide daleko izrazitije pri kratkotrajnom obasjanju fenjera ili duanskog izloga nego na svetlosti dana, koji rui sve kule u vazduhu. Reljefnost Dikensovih likova potie upravo otuda to su oni sagledani kao jarko osvetljene vizije usred noi; to je reljefnost snovienja. Pri svetlosti dana, tj. obine razumske analize, oni su ili banalni ili neverovatni. No o kojoj govorimo znai svet individualnog, izuzetnog, neponovljivog, svet lien logike povezanosti i doslednosti, a dan znai svet svakodnevnog, normalnog, loginog i suvislog. Dikens je po prirodi svog talenta umeo da vidi svet samo na takav, noni nain; kad je pokuavao da stvori dnevne likove, realistiki sazdane normalne ljude (takvi treba da budu svi njegovi glavni junaci) stvarao je neto bledo i sa malo ivota. Po tom maglenom nonom svetu kreu se njegovi junaci, deca ili mali ljudi, uvek siromani i progonjeni, nailazei na mnotvo neoekivanih susreta sa svakojakim okastim, nastranim, udnim osobama, uvek neobinim i nepredvidljivim, bilo da su zlotvori ili aneli, siromasi ili gavani. Teko da bi se i jedna od tih linosti mogla nazvati normalnom sve su to udaci i ekscentrici, na stotine naina posuvraeni i izvitopereni primerci ljudskog roda, najee neodoljivo smeni ali sa smehom se esto mea i groza. Ti izoblieni fragmenti ljudskosti izoblieni zato to su fiksirani vrlo izuzetnom kamerom Dikensovog oka, koja jarko boji, izotrava i deformie sve to uhvati ine svi zajedno ogroman mozaik ljudske prirode, u kome se moe nai besprimeran dijapazon ljudskih slabosti, moralnih, socijalnih i psihikih, sitnih i krupnih, prolaznih i trajnih. Dikens je, dodue, mogao da vidi tu prirodu samo u jednom njenom vidu u vidu ivota siromanih gradskih slojeva u kapitalistikoj civilizaciji; ali kako je taj vid ivota i danas prisutan, i kako se upravo, uopteno uzevi, u gradskom ivotu (koji se ni u socijalizmu jo nije sutinski izmenio) danas najvie oituje sve to je opteljudsko, Dikensova panorama nije izgubila aktuelnost.

Dikensov poetsko-komini, groteskni noni svet predstavlja tako osobenu kritiku parodiju stvarnog sveta. Ni sama njegova nepovezanost, haotinost i nepredvidljivost nije bez paralele u stvarnosti: to je slika sveta kakva se ukazuje sitnom oveku, izgubljenom meu krupnim materijalnim silama, i interesima koji se sukobljavaju iznad njega i oko njega, o kojima on nita ne zna i na koje ne moe da utie, a koji uvek mogu da mu iz temelja izmene sudbinu. Moto svih Dikensovih dela mogao bi biti naslov jedne stare komedije: Lud svet, moja gospoo. Ali taj ludi svet izraava jednu sutinsku osobinu poretka u kome je stvoren, i nagovetava jo mnogo lui svet

11

Beketa i Joneska. U tome je Dikens, bez svesne namere, dublji i ozbiljniji kritiar drutva nego u svim svojim svesnim socijalno-kritikim istupima. Kadar da vidi mnoge ljudske slabosti, Dikens nije imao volje da trai krajnje uzroke zala i da iz temelja menja svet; umesto toga resio je da ga preobrazi i popravi matom i smehom. Iz toga je ponikla njegova vizija. Uza svu obuhvatnost, ona trpi od nekih oiglednih ogranienja: recimo, ljubav je u njoj vrlo bledo prisutna a seksualnost sasvim odsutna, neki likovi su previe aneoski a neki previe avolski, neki prizori su suvie sentimentalni, sraunati da izmame suze, a takvi su i neki autorovi naivni komentari. Ali savreni geniji jo se nisu nali; pored svih svojih nedostataka Dikens je genijalan komini pesnik u prozi, jedan od najveih. Mnogi su umeli da zasmeju svet za kratko vreme, ali on ga zasmejava, razgaljuje, pomalo rastuuje i stalno zabavlja ve sto godina, i po svemu sudei bie isto tako privlaan i naim unucima. A kroz smeh koji on izaziva, smeh roen iz dobrote srca i poznavanja ljudskih slabosti, saznaju se i doivljavaju mnoge ljudske istine. Pisac uvek mora da poboljava svet rekao je apodiktino doktor Donson; danas je teko verovati da pisci mogu da ispune taj uzvieni imperativ, ali ako ga je neko makar i u skromnoj ri ispunio, to je svakako arls Dikens.

Duan PUHALO

12

GLAVA I

DOLAZIM NA SVET

Hou li ba ja ispasti glavni junak ovoga ivotopisa, ili e ta uloga pripasti nekom drugom treba da pokau ove stranice. U elji da ovo prianje o svom ivotu ponem poetkom svog ivota, beleim pre svega da sam se, kako sam obaveten i kako verujem, rodio u petak u pono. Zapaeno je da je sat poeo iskucavati upravo u trenutku kada sam zakmeao. S obzirom na dan i as moga roenja, dadilja i neke mudre ene iz susedstva, koje su se bile poele ivo zanimati za mene jo nekoliko meseci pre nego to je postojala ikakva mogunost da se lino upoznamo, objavile su, vo da mi je sueno da budem nesrean u ivotu; i, drugo, da u biti od onih izabranika koji viaju duhove i utvare; jer su verovale da oba ta dara neizostavno pripadaju svoj nesrenoj deci oba pola koja se rode u pozne sate u petak u no. O prvoj stvari na ovom mestu ne treba da govorim, jer e moja istorija najbolje pokazati da li je ishod potvrdio ili opovrgao ovo predskazanje. A to se tie onoga drugoga, rei u samo toliko da taj deo nasledstva, sem ako ga neto nisam straio dok sam jo bio beba, ni dan danji nisam dobio u posed. Ali mi nije nimalo krivo to do te batine nisam doao, te je se drage volje odriem u korist onoga koji je moda u ovom trenutku uiva. Roen sam u kouljici, koju su u novinama oglasom ponudili na prodaju uz nisku cenu od petnaest gineja. Moda moreplovci u to vreme nisu bili pri parama, ili im je ponestalo vere, pa su vie voleli pojas za spasavanje ne znam; tek znam da je prispela svega jedna jedina ponuda, i to od strane nekog advokata koji je trgovao menicama, i koji je ponudio dve funte u gotovu, a ostatak

u seriju, ali je odbio da bilo kakvom veom cenom plati to jemstvo da se nikad nee utopiti. Zbog toga je oglas povuen sa istim gubitkom jer je, to se tie erija, tada ve bio izloen prodaji i eri moje sirote drage majke. I tako, deset godina kasnije, kouljicu metnue na, lutriju u naem zaviaju, pri emu je pedeset ljudi dalo po pola krune1 s tim da onaj ko dobije doda jo pet ilinga. I ja sam bio prisutan, i seam se da sam se neprijatno oseao i bio sam zbunjen to se na takav nain otuuje jedan deo mene. Kouljicu je, seam se, dobila neka stara gospoa sa runom kotaricom. Ona vrlo nerado izvadi iz te kotarice ugovorenih pet ilinga, sve u komadima od po pola penija, ali dva i po penija manje no to je trebalo to joj se, i pored silnog utroka vremena i goleme raunice, nije nikako moglo dokazati. U tom kraju e se jo dugo kao neto vrlo znaajno pominjati injenica da se ona nije udavila, ve pobedonosno umrla u krevetu u svojoj devedeset i drugoj godini. Doznao sam da se do poslednjeg trenutka hvalila kako nikad u ivotu nije bila na vodi, sem na mostu; i da je, kad god bi pila aj, emu je bila veoma naklonjena, sve do kraja ivota svaki put izraavala preziranje prema bezbonim mornarima i drugima koji drsko vrludaju po svetu. Uzalud je bilo govoriti joj da izvesne ivotne namirnice, moda ba i aj, dolaze blagodarei ba toj zazornoj navici. Uvek je odgovarala, svaki put sa sve jaim naglaavanjem i nagonskom sveu o snazi svoje piimedbe: Samo bez vrdanja, bez vrdanja. Da ne bih i ja kud vrdnuo, vratiu se svom roenju. Rodio sam se u Blanderstonu u Safoku, ili tamo negde, kako se to ve u kotskoj kae. Bio sam posmre. Oi moga oca prestale su da gledaju svetlost ovog sveta na est meseci pre nego to su se moje otvorile. ak i danas ima za mene neeg udnog u pomisli da me on nije nikad video,

1 Kruna pet ilinga. Prim. prev.

13

i jo udnijeg u maglovitom priseanju svega onog u mom ranom detinjstvu to se u meni budilo u vezi s njegovim belim nadgrobnim spomenikom u crkvenoj porti, i onog neodreenog saaljenja koje sam oseao prema njemu koji lei tamo napolju, sam u tamnoj noi, dok je u naem malom salonu toplo i svetlo od vatre i svee, i dok su vrata nae kue skoro svirepo, kako mi se to inilo ponekad zaipljena i zakljuana pred njim. Glavni je velika u naoj porodici bila tetka mog oca, dakle moja stara-tetka, o kojoj e docnije biti dosta govora. Gospoica Trotvud, ili gospoica Betsi, kako ju je moja sirota majka uvek zvala kad bi dovoljno savladala strah i od samog spominjanja te grozne linosti, to se retko deavalo, udala se za oveka mlaeg od sebe, koji je bio vrlo lep, sem u smislu narodne izreke lep je ko lepo radi jer se na njega ozbiljno sumnjalo da je tukao gospoicu Betsi, i da je ak jedanput, za vreme nekog prepiranja o novanim pitanjima, uinio urne ali odlune pripreme da je baci kroz prozor na stepenitu drugog sprata. Ti dokazi o nepodudarnosti naravi naveli su gospoicu Betsi da ga isplati i da tako dobije razvod braka po obostranom pristanku. On je sa svojim kapitalom otiao u Indiju, i tamo su ga, prema jednoj neosvetanoj legendi u naoj porodici, jedanput videli kako jae na slonu u drutvu sa nekim Babunom2 ali ja mislim da je to bio pre neki Babu

3 ili kakva begum4. Bilo kako bilo, tek iz Indije su kui stigle vesti o njegovoj smrti posle

nekih deset godina. Niko nije mogao saznati kako su te vesti delovale na moju tetku, jer je odmah

posle razvoda ponovno uzela svoje devojako ime i kupila kuicu negde daleko u jednom seocetu kraj mora, pa se u njoj nastanila kao samica sa jednom sluavkom i ivela, koliko se zna, usamljeno, u strogoj povuenosti. Mislim da je moj otac nekada bio njen ljubimac, ali ju je njegova enidba smrtno uvredila, jer je moja majka, po njenim reima, bila votana lutka. Ona moju majku dotada nije bila ni videla, ali je znala da joj nema ni punih dvadeset. Moj otac i gospoica Betsi se nikad vie ne sastadoe. Kad se oenio, bio je dvaput stariji od moje majke i vrlo slaba sastava. Umro je posle godinu dana, i kao to sam rekao, est meseci pre no to sam ja doao na svet. Tako su stajale stvari posle podne onoga neka mi se ne zameri ako ga tako nazovem znamenitog i vanog petka. Prema tome, ne mogu tvrditi da sam onda znao kako stvari stoje; niti da mi je ostalo ikakvo seanje zasnovano na svedoenju mojih vlastitih ula o ovome to dolazi. Moja majka je seela kraj vatre, ne ba najboljeg zdravlja i veoma neraspoloena, i kroz suze gledala u vatru, puna oajanja zbog sebe i zbog onog malog stranca bez oca, koga je u jednoj fijoci gore ve ekalo nekoliko desetina proroanskih ioda da mu poele dobrodolicu na svet, koji ba nije bio jako uzbuen njegovim dolaskom; moja je majka, rekoh, sedela tako pokraj vatre tog svetlog, vetrovitog martovskog popodneva, vrlo bojaljiva i tuna, i puna sumnje da e se izvui iva iz iskuenja koje je stajalo pred njom kad briui oi i diui ih ka prozoru prema sebi, ugleda neku nepoznatu enu kako dolazi vrtom. Kad ponovo baci pogled, moja majka jasno predoseti da je to gospoica Betsi. Sunce je zalazilo i preko batenske ograde bacalo jaku svetlost na nepoznatu damu koja je ila vratima tako strano ukoena stasa i lica, da je mogla biti samo ona i niko drugi. Kad stie do kue, ona dade jo jedan dokaz o tome ko je. Moj otac je esto nagovetavao da se ona retko ponaa kao obian krteni stvor; a sad je, umesto da zazvoni, prila prozoru i pogledala kroz njega, pritiskujui nos uz staklo toliko da je moja sirota draga majka docnije uvek priala kako se za tren oka potpuno spljotio i sav pobeleo. To je tako potreslo moju majku, da sam jo i danas ubeen da gospoici Betsi imam da

2 Baboon veliki afriki majmun. Prim. prev.

3 Baboo hindujski gospodin (kao titula). Prim. prev.

4 Begum u Indiji kraljica ili dama visokog poloaja. Prim. prev.

14

zahvalim to sam se rodio u petak. Majka je u uzbuenju bila ustala sa stolice, pa se povukla u ugao iza nje. A gospoica Betsi je, kao Saracenova glava na holandskom asovniku, krenula polako ispitivakim pogledom preko sobe, poevi s njenog drugog kraja, da ga najzad zaustavi na mojoj majci. Zatim se namrgodi, pa joj, kao osoba naviknuta da je sluaju, dade znak da otvori. Moja mati poe vratima. Gospoa Davida Koperfilda, mislim? ree gospoica Betsi, pri emu se naglaavanje onoga mislim svakako odnosilo na crninu moje majke i na njeno stanje. Da, to sam ja, jedva promuca moja mati. Gospoica Trotvud, ree goa, uli ste ve o njoj, nadam se? Moja majka odgovori da je imala zadovoljstvo, pri emu je s nelagodnou oseala da ba time odaje da joj to nije bilo ba naroito veliko zadovoljstvo. A sada je i vidite, ree gospoica Betsi. Moja majka prignu glavu, pa je zamoli da ue. U gostinskoj sobi s druge strane hodnika nije bilo vatre, niti je uopte bilo loeno od sahrane mog oca. A kad obadve sedoe i kad gospoica Betsi ne ree nita, moja majka, pokuavi uzalud da se savlada, brinu u pla. De, de, de, ree urno gospoica Betsi. Nemoj plakati. No! No! Ali moja majka i pored toga nije mogla da se zaustavi, nego je plakala sve dok se nije sita

isplakala.

Skini kapu, dete, ree gospoica Betsi, da te vidim. Moja je mati bila u takvom strahu od nje, da se ne bi usudila da joj odbije udan zahtev ak i da joj je tako to palo na pamet. Zato uradi to joj je reeno, pri emu su joj ruke toliko drhtale, da joj se kosa (koja je bila bujna i lepa) rasu svuda oko lica.

O, boe! uzviknu gospoica Betsi. Pa ti si prava beba. Moja majka je, nema zbora, bila mladalakog izgleda, ak i za svoje godine; ona sae glavu, kako da je, sirotica, neto kriva, pa ree, jecajui, da se zaista boji da je suvie detinjasta udovica i da e, ako ostane iva, biti i detinjasta majka. Za vreme kratke poivke koja nastade posle toga, njoj se uini da je osetila kako joj gospoica Betsi dotie kosu, i to ne grubom rukom; ali kad pogleda u nju u plaljivoj nadi, vide damu gde sedi zadignutih skutova haljine, i ruku sklopljenih na jednom kolenu, a nogu prebaenih preko ograde na kaminu, i kako se mrti na vatru. Za ime boje, ree gospoica Betsi iznenada zato ,Vranite. Mislite na kuu, gospoo? upita moja majka. Otkud ba ,Vranite, upita gospoica Betsi. Kuhalite bi bolje odgovaralo da ste imali bilo kakvih praktinih misli o ivotu, ma ko od vas dvoje. Ime je izabrao gospodin Koperfild, odgovori moja majka. Kad je kupio kuu, godilo mu je da misli kako se oko nje skupljaju vrane. Upravo tada veernji vetar stade tako njihati stare visoke brestove u dnu vrta, da ni moja majka ni gospoica Betsi nisu mogle da ne pogledaju u tom pravcu. Brestovi su se priklanjali jedni drugima kao divovi koji apuu tajne, da se posle nekoliko sekundi takvog zatija najednom silno uzbude i stanu divlje vitlati oko sebe rukama kao da je ono to su maloas rekli jedni drugima u poverenju bilo tako runo da nisu mogli ostati mirni, pri emu su se stara, polomljena nepogodama, raerupana vranja gnezda, smetena u njihovim viim granama, njihala kao olupine brodova na uzburkanom moru.

A gde su ptice? zapita gospoica Betsi. Ptice...? moja majka je mislila o neem drugom. Vrane ta je bilo s njima? zapita gospoica Betsi. Nije ih ni bilo otkako mi ivimo ovde, ree moja majka. Mi smo mislili, gospodin Koperfild je mislio, da je to veliko vranite; ali su gnezda bila veoma stara, te su ih ptice odavno

15

napustile. Pravi pravcati David Koperfild! uzviknu gospoica Betsi. Od glave do pete David Koperfild! Naziva kuu Vranite, mada vrana nigde u blizini nema, i veruje da ima ptica zato to im vidi gnezda! Gospodin Koperfild je mrtav, odgovori moja majka i ako se usudite da preda mnom neuljudno govorite o njemu ... Jadna moja majica je sigurno za trenutak imala nameru da poleti i nasrne na moju tetku, koja bi je lako mogla udesiti jednom rukom, ak i da je moja majka bila u stanju daleko povoljnijem za takvu borbu nego to je bila te veeri. Ali se sve svrilo time to se digla sa stolice, a onda opet krotko sela i onesvestila se.

Kad je dola k sebi, ili kad ju je gospoica Betsi povratila, bilo kako bilo, ona vide gou gde stoji kod prozora. U to vreme sumrak je prelazio u tamu, i premda su samo nejasno videle jedna

drugu, ne bi ni to mogle da nije bilo vatra.

No, ree gospoica Betsi, vraajui se stolici, kao da je samo otila bila da baci nemaran pogled na okolinu, a kad oekuje... Sva drhtim od straha, promuca moja majka. Ne znam ta mi je. Umreu, znam sigurno. Ne, ne, ne, ree gospoica Betsi. Uzmi malo aja. O, boe moj, zar mislite da e mi to to pomoi? uzviknu moja majka bespomono. Naravno, ree gospoica Betsi. Sve je to samo uobraenje. A kako zove devojku? Jo ne znam, hoe li biti devojka, gospoo, ree naivno moja majka. O bog te uvao, bebo5, uzviknu gospoica Betsi, nesvesno navodei onu drugu elju jastueta gore u fijoci, ali primenjujui je na moju majku umesto na mene. Ne mislim to; mislim na devojku, na sluavku. Pegoti, ree moja majka. Pegoti! ponovi Betsi sa izvesnim negodovanjem. Nee valjda da kae, dete, da ima ljudskog stvora koji je stupio u hriansku crkvu i dobio ime Pegoti? To joj je prezime, ree moja maika iznemoglo. Tako ju je zvao gospodin Koperfild, jer joj je ime isto kao i moje. Hej, Pegoti! viknu gospoica Betsi otvarajui vrata salona, aja! Gospoi je malo zlo. Nemojte da se vuete. Poto izdade ovu naredbu sa takve visine kao da je priznata vlast u kui jo od vremena njenog postanka, i dok je ekala da se suoi sa zaprepaenom Pegoti, koja je sa sveom nailazila hodnikom na poziv tuega glasa, gospoica Betsi ponovo zatvori vrata, pa sede kao i ranije, sa nogama na ogradi kamina, zadignutoga skuta haljine i ruku sklopljenih na kolenu.

Maloas si rekla da moda nee biti devojica, ree gospoica Betsi. Ja ne sumnjam u to. Predoseam da mora biti devojica. A sad, dete moje, od trenutka kad se ta devojica rodi... Moda deko, usudi se da ubaci moja majka. Kaem ti da predoseam da e biti devojica, odgovori gospoica Betsi. Nemoj mi protivreiti. Od trenutka kad se devojica rodi, dete moje, elim da joj postanem prijatelj. elim da joj budem kuma, i molim te da je nazove Betsi Trotvud Koperfild. U ivotu te Betsi Trotvud ne sme biti greaka. S njenim oseanjem se ne sme niko igrati, siroto malo. Mora se dobro vaspitati i dobro uvati, da nikada ludo ne poklanja poverenje onome koji ga ne zasluuje. To e ve biti moja briga. Posle svake od ovih reenica gospoica Betsi je trzala glavom kao da iznutra navaljuju stari

5 U Engleskoj je postojao obiaj da se iode namenjene pelenama budueg novoroeneta zabadaju u jastue tako da

zajedno ine slova dveju elja: Dobro doli, bebo, i Bog te uvao, bebo! Prim. prev.

16

jadi, a ona snano obuzdava svako jasnije ispoljavanje. Tako se bar mojoj majci uinilo dok ju je gledala pri slaboj svetlosti vatre, toliko zaplaena pojavom i dranjem gospoice Betsi, toliko uznemirena, toliko potitena i zbunjena, da nije bila u stanju da jasno zapaa i da bilo ta odgovori. A je li David bio dobar prema tebi, dete? upita gospoica Betsi, poto je neko vreme utala i postepeno prestala da pravi one pokrete glavom. Je li vam bilo lepo? Bili smo vrlo sreni, ree moja majka. Gospodin Koperfild je bio isuvie dobar prema meni. ta, razmazio te, sigurno? odgovori gospoica Betsi. Sad mi se, dok sam ovako sama, ovako preputena samoj sebi u ovom surovom svetu, zaista ini da me je razmazio, zajeca moja mati. No, nemoj plakati, ree gospoica Betsi. Vi niste bili jedno za drugo, dete moje ako uopte dva stvora mogu biti jedno za drugo pa sam zato i pitala. Ti si bila siroe, zar ne? Jesam. Guvernanta? Bila sam dadilja-guvernanta u porodici u koju je gospodin Koperfild zalazio. Gospodin Koperfild je bio veoma ljubazan prema meni, vrlo esto me zapaao i poklanjao mi veliku panju, pa me najzad i zaprosio. Ja sam pristala. I tako smo se venali, ree moja majka jednostavno. E! Sirota bebo! ree zamiljeno gospoica Betsi namrtena lica, jo uvek nagnuta nad vatrom. A da li ti uopte ita zna? Molim, gospoo? promuca majka. Na primer o voenju kue, ree gospoica Betsi. Bojim se da ne znam mnogo, odgovori majka. Bar ne toliko koliko bih elela. Ali me je gospodin Koperfild uio... Ba mi je i on znao mnogo o tome! ree gospoica Betsi kao za svoj raun. Verujem da bih se popravila, jer sam bila eljna da nauim, a on vrlo strpljiv u pouavanju, samo da nije velika nesrea, njegova smrt... moja majka ovde ponovo udari u pla, nesposobna da nastavi.

No! No! ree gospoica Betsi. Ja sam redovno vodila knjigu trokova i sreivala je svako vee sa gospodinom Koperfildom, rasplaka se moja majka, ponovo savladana bolom. No! No! ree gospoica Betsi. Ne plai vie. Nikad, znate, nismo oko toga imali ni rei neslaganja, sem kad je gospodin Koperfild zamerao mojim trojkama i peticama da suvie lie jedna na drugu, ili mome stavljanju zakovrenih repova na sedmice i devetke, nastavi moja majka, ponovo malaksa i briznu u pla. Razbolee se, ree gospoica Betsi, a zna da to nee biti dobro ni za tebe, ni za moju kumicu. De! Nemoj! To nipoto! Ovaj razlog je doprineo smirivanju majke, mada je moda jo veeg udela imalo pojaavanje njene nelagodnosti. Za neko vreme je vladalo utanje, koje bi s vremena na vreme poremetila gospoica Betsi svojim Eh sedei sa nogama na ogradi od kamina. Znam da je David svojim novcem obezbedio sebi godinju rentu, ree ona posle nekog vremena. Sta je uinio za tebe? Gospodin Koperfild je, ree moja majka, dosta teko odgovarajui, bio tako paljiv i dobar da na mene prenese jedan deo te rente.

Koliko? upita gospoa Betsi. Sto i pedeset funti godinje, odgovori majka. Hm, nije ravo, ree tetka. Re joj je odgovarala toj prilici. Mojoj majci je bilo toliko ravo, da je Pegoti, uavi sa

17

ajem i sveama, odmah videla koliko je slaba to je gospoica Betsi mogla jo pre videti da je bilo dovoljno svetlosti pa je brzo odvede gore u njenu sobu i smesta posla Hama Pegotija, svog neaka, koji je od pre nekoliko dana, bez znanja moje majke, bio sakriven u kui kao naroiti glasnik za sluaj hitne potrebe da pozove babicu i doktora. Te su dve saveznike sile bile veoma iznenaene kad u razmaku od nekoliko minuta stigoe jedna za drugom, i videe nepoznatu damu dostojanstvenog izgleda kako sedi kraj vatre, sa kapom vezanom oko leve ruke, i kako zapuava ui juvelirskim pamukom. Pegoti nije znala nita o njoj, a moja majka nije nita bila objasnila, pa je goa bila prava tajna u salonu; pri emu injenica to je u depu imala itavo stovarite juvelirskog pamuka, i to ga je trpala u ui, nije oduzimala nita od strahopotovanja koje je ulivalo njeno prisustvo. Doktor je, poto je otiao gore i opet siao, uvideo, valjda, da je sva prilika da e imati da presedi nekoliko sati licem u lice sa tom nepoznatom damom, pa se zbog toga naroito trudio da bude uljudan i drutven. Bio je to najmeki ovek svoga pola, najblai od svih oveuljaka. Porebarke je ulazio i izlazio iz sobe, da bi zauzimao to manje mesta. Stupao je tiho kao Duh u Hamletu, ako ne jo i tie. Glavu je naginjao na jednu stranu, neto iz skromnog potcenjivanja samog sebe, a neto iz elje da se svakom umili. Nije dosta rei da on ne bi ni psu dobacio runu re. Ne bi on bio u stanju da dobaci runu re ak ni besnom psu. Mogao mu je uputiti neku re, i to blago, ili pola rei, ili samo deli jedne rei jer je govorio isto tako sporo kao to je iao ali da bude grub, da bude prek ni za ta na svetu. Gospodin ilip pogleda blago u moju tetku, glave nakrivljene na jednu stranu, pa joj se lako pokloni i ree, ciljajui na juvelirski pamuk, dok je neno dodirivao svoje lepo uho: Verovatno neki lokalni nadraaj, gospoo? ta? odgovori moja tetka, izvlaei pamuk iz jednog uha kao zapua. Gospodina ilipa tako poplai njena naglost, kako je docnije priao mojoj majci, da je bila srea to nije izgubio prisustvo duha. On ljupko ponovi: Kaem lokalni nadraaj, gospoo? Kojeta! odgovori moja tetka, pa opet brzo zapui uho jednim pokretom. Gospodinu ilipu nije posle toga preostalo nita drugo nego da sedi i da bojaljivo gleda u nju, a ona je sedela i gledala u vatru sve dok njega ne pozvae gore. Zatim se vrati posle otprilike etvrt sata. No! upita moja tetka vadei pamuk iz uha blieg njemu. Pa, gospoo, odgovori gospodin ilip, napredujemo. . polako ... gospoo. Pih! viknu moja tetka, stresavi se sva uz prezrivi usklik. I ponovo zapui uho, kao maloas. Kako je gospodin ilip docnije priao mojoj majci, bio je zaista, zaista gotovo uvreen; bio je, bar govorei sa strunog stanovita, skoro uvreen. Pa ipak je gotovo itava dva sata sedeo i gledao u nju kako sedi i gleda u vatru, dok ga opet ne pozvae gore. Posle nekog vremena opet se vrati.

No! upita moja tetka, ponovo vadei pamuk s one strane. Pa, gospoo, odgovori gospodin ilip, napredujemo... polako ... gospoo. Uuuuh! uini moja tetka, i to s takvim besnim izrazom, da on to nikako nije mogao podneti. Prosto kao proraunato da mu pokvari svako raspoloenje rekao je kasnije. Zato je vie voleo da ode i sedi na stepenicama, u mraku, i na jakoj promaji, dok ga ponovo ne pozovu.

Ham Pegoti, koji je iao u narodnu osnovnu kolu i koji je u katihizisu bio pravi zmaj, te se zbog toga moe smatrati kao verodostojan svedok, priao je sutradan kako ga je, kada je jedan sat kasnije sluajno zavirio kroz vrata salona, gospoica Betsi odmah otkrila dok se uznemireno etala gore-dole, i kako se ustremila na njega pre nego to je mogao pobei. Ispriao je kako su se ozgo

18

ponekad uli koraci i glasovi koje pamuk nije mogao da odstrani to je on zakljuio po okolnosti da ga je dama, kada su umovi bili najglasniji, zgrabila kao rtvu na koju e izliti svoju preobilnu uzrujanost; i kako ga je, uhvativi ga za jaku, vukla stalno gore-dole, kao da je bio uzeo suvie veliku dozu laudanuma

6, pa ga drmusala, mrsila mu kosu, nipodatavala njegovo rublje, zapuavala mu ui kao da ih brka sa svojima, i na sve mogue naine ga upala i zlostavljala. Ovo je donekle potvrdila i njegova tetka, koja ga je videla u pola jedan, ubrzo posle njegovog

osloboenja i koja se sloila da je tada bio crven koliko i ja. Blagi gospodin ilip nije podnosio zlobu u takvom trenutku, ako ju je uopte ikad podnosio, im se oslobodio posla, on ue porebarke u salon, pa ree mojoj tetki na najskromniji nain: Dakle, gospoo, srean sam to sad mogu da vam estitam. Na emu? ree otro moja tetka. Gospodina ilipa ponovo uznemiri veoma strogo ponaanje moje tetke, te joj se zato lako pokloni i nasmei, da bi je odobrovoljio. Za ime boje, ta je s ovim ovekom! uzviknu moja tetka nestrpljivo. Pa zar ne ume da govori! Smirite se, draga gospoo, ree gospodin ilip svojim najblaim glasom. Nelagodnost vie nije potrebna, gospoo. Smirite se. Docnije se smatralo pravim udom to ga moja tetka nije prodrmala i istresla iz njega ono to je imao da kae. Ona je, meutim, samo zatresla glavom prema njemu, ali tako da je on ustuknuo.

Jeste, gospoo, ponovi gospodin ilip im je sakupio neto malo hrabrosti, srean sam to mogu da vam estitam. Sve se svrilo, i to dobro svrilo. Za nekih pet minuta, koliko je gospodin ilip posvetio ovom govoru, moja tetka ga je gledala netremice.

Kako je ona? upita moja tetka i prekrsti ruke, pri emu je na jednoj jo uvek bila vezana kapa.

Dobro, gospoo, nadam se da e joj uskoro biti sasvim, dobro, odgovori gospodin ilip. Sasvim onako kako moemo oekivati da bude mlada majka u ovako alosnim porodinim okolnostima. Nema nikakve smetnje da je odmah vidite, gospoo. To na nju moe dobro delovati. Ali ona, kako je ona? upita moja tetka otro. Gospodin ilip jo malo jae nakrivi glavu na jednu stranu, pa se zagleda u moju tetku ljupko kao kakva ptiica. Devojica, ree moja tetka. Kako je ona? Gospoo, odgovori gospodin ilip. Mislio sam da znate. Deko je. Moja tetka ne ree ni rei, ve dograbi kapu za pantljike, kao praku, pa naniani njom gospodina ilipa, kao da e ga raspaliti posred glave, a zatim je nakrivo natae sebi na glavu i izae da se vie nikad ne vrati. Ieze kao zlovoljna vila, ili kao jedno od onih natprirodnih bia koja, prema narodnom verovanju, ja imam mo da viam; i vie se nikad ne vrati. Nikad. Ja sam leao u korpi, moja majka u krevetu, a Betsi Trotvud Koperfild je zauvek otila u zemlju snova i senki, u onaj ogroman kraj iz koga tek to bejah doputovao; dok je svetlost sa prozora nae sobe obasjavala napolju zemaljski cilj svih takvih putnika, i humku nad prahom i pepelom onoga bez koga ne bih postao.

6 Laudanum tinktura opijuma. Prim. prev.

19

GLAVA II

ZAPAAM

Prvi likovi koji se preda mnom ocrtavaju kad se osvrnem i pogledam u neispisanu stranicu

moga ranog detinjstva jesu: moja majka, sa svojom lepom kosom i mladalakim stasom, i Pegoti, bez ikakvog stasa i oblika uopte, a sa oima tako tamnim, da je izgledalo kao da zamrauju svu okolinu na njenom licu, i sa obrazima i miicama tako tvrdim i crvenim, da sam se udio to ptice ne kljucaju njih umesto jabuke.

ini mi se da se seam njih dveju kako stoje na izvesnom, rastojanju jedna od druge, umanjene u mojim oima usled pognutog stava i kleanja na podu, dok ja, na nesigurnim nogama, idem as jednoj as drugoj. Imam nekakav trag u dui koji ne mogu da razlikujem od stvarnog seanja, o dodiru Pegotinog kaiprsta onakvog kakvog mi je pruala da se za njega uhvatim, ogrubelog od igle, tako da je izgledao kao malo rende za struganje muskat-oraia. To moe biti samo moje uobraenje, iako drim da pamenje velikog broja ljudi dopire mnogo dalje u te prve godine no to mnogi od nas mogu i da zamisle; kao to verujem da je sposobnost zapaanja kod velikog broja vrlo mlade dece toliko otra i tana da je to pravo udo. U stvari, mislim da se za veinu zrelih ljudi uvenih po svom seanju moe sa mnogo vie tanosti rei da nisu izgubili tu osobinu, nego da su je stekli, utoliko pre to, prema mojoj opasci, takvi ljudi zadre i izvesnu sveinu, blagost i sposobnost radovanja, to im je takoe nasledstvo ouvano iz detinjstva.

Mogao bih oseati izvesnu bojazan da moda vrdam kad se zadravam na ovome, ali me to u isti mah navodi na primedbu da te zakljuke zasnivam delom i na svome sopstvenom iskustvu o sebi samom; jer ako bi po bilo emu od onoga to sam izneo u ovoj pripovesti izgledalo da sam bio dete obdareno otrim zapaanjem, ili da kao ovek imam jako pamenje u pogledu svog detinjstva, ja nesumnjivo polaem pravo na obe te odlike. Kao to maloas rekoh, dok gledam unazad na neispisane stranice svoga detinjstva, moja majka i Pegoti ine mi se kao prvi predmeti kojih se seam da stoje sami za sebe, izdvojeni od zbrke stvari, ega se jo seam? ekajte da vidim. Iz oblaka izlazi naa kua u mome najranijem seanju ona mi ne izgleda nova, ve sasvim dobro poznata. U prizemlju je Pegotina kuhinja, sa izlazom na zadnje dvorite, gde je golubarnik na stubu u sredini, ali bez ijednog goluba; velika tenara u jednom kutu, ali bez psa; i mnogo ivine, u mojim oima strano visoke, koja pretei hoda tamo-amo zverskog izgleda. Tu je i jedan petao koji skae na stub da kukurie, obraajui naroitu panju na mene dok ga gledam kroz kuhinjski prozor, to me nagoni da uzdrhtim koliko je straan. O guskama izvan sporednih vratnica, koje se opruenih vratova gegaju za mnom kad onuda naiem, sanjam nou, kao to bi neki ovek, okruen divljim zverima, sanjao o lavovima. Tu je i dugi hodnik kakva ogromna perspektiva za mene! to vodi od Pegotine kujne do glavnih vrata, iz njega se ulazi u mranu ostavu mesto pored koga sam nou prinuen da protrim, jer ko zna ta se sve krije meu tim kacama, upovima i sanduiima za aj, kad u toj prostoriji nema nikoga sa kiljavom svetiljkom da kroz otvorena vrata propusti plesniv vazduh u kojem ima mirisa sapuna, turije, salamure, bibera, svea i kafe, svega u isti mah. Tu su zatim i dva salona: salon u kojem sedimo veerom moja maika, ja i Pegoti jer Pegoti je potpuno naa drubenica poto svri sav posao, i kad smo sami; i sveaniji salon, u kojem nedeljom sedimo gospodstveno, ali ne tako udobno. Za mene ima neeg tunog u izgledu te prostorije, jer mi je

20

Pegoti priala ne znam kad, ali rekao bih pre bog zna koliko vekova neto o sahrani moga oca, i o tome kako su svi posetioci bili u crnom odelu. Jedne veeri, u nedelju, moja majka ita meni i Pegoti kako je Lazar ustao iz mrtvih. Mene obuzima toliki strah, da me njih dve moraju

posle toga da dignu iz kreveta i da mi kroz prozor moje spavae sobe pokau tiho groblje, gde mrtvi mirno poivaju u sjaju dostojanstvenog meseca. Nigde nisam video nita tako zeleno kao to je bila trava na tome groblju, ili tako hladovito kao drvee na njemu, ili mirno kao njegovi spomenici. Rano izjutra kleknem na svom krevetiu u jednoj pregradi u sobi moje majke, da pogledam tamo, te spazim kako onuda pasu ovce i kako

rumena svetlost obasjava sunani sat, pa mislim u sebi: Da mi je da znam da li je sunaniku milo to opet moe da kazuje koliko je sati. Evo naeg stola u crkvi. Ala je visok naslon toga stola! A do njega je prozor kroz koji se vidi naa kua, koju Pegoti poee pogleda u toku prepodnevne slube, jer voli da bude to sigurnija da tamo niko ne pljaka ili da nije liznuo plamen. Ali iako Pegotin pogleda luta, jako je ljuta kad se tako ta desi i sa mojim pogledom; ona mi, dok stojim na seditu, mrtenjem pokazuje da treba da gledam u svetenika. Ali kako da stalno gledam u njega ta poznajem ga ja i bez onog belog to je navukao na sebe, te se bojim da bi se mogao uditi to tako piljim u njega, da bi mogao ak i slubu prekinuti da me pripita a ta bih onda? Strano je to kad neko zeva, ali neto moram. Gledam u majku, ali ona se pravi da me ne vidi. Gledam u jednog deka u crkvenoj lai sa strane, a on mi plazi jezik. Pogledam kako sunce kroz trem ulazi u crkvu, i spazim jednu zalutalu ovcu ne mislim na nekog grenika, nego na pravu ovcu kako se skoro odluila da ue u crkvu. Oseam da mogu, ako due gledam u nju, doi u iskuenje da, reknem neto naglas, pa ta bi onda bilo od mene? Gledam navie u spomen-ploe na zidu i trudim se da mislim na pokojnog Bodersa, parohijana ove parohije, i ta je sve morala oseati gospoa Boders kad joj je duga bolest pokosila vrlog druga uprkos lekarima. Domiljam se: da li su zvali i gospodina ilipa, pa ni on nije mogao nita; a ako jesu, voli li da ga svake nedelje podseaju na to. Prenosim pogled sa gospodina ilipa i sa njegove nedeljne vratne marame na predikaonicu i pomiljam kako bi to bilo divno mesto za igranje, silna tvrava, i kako bi neki deko jurnuo na nju uz stepenice, a ja mu ozgo bacio na glavu onaj kadifeni jastuk sa kiankama. Najzad mi se oi polako sklope, i iz stanja u kome mi se ini da ujem kako svetenik po vruini peva neku sanjivu pesmu, zapadam u stanje u kojem ne ujem nita, dok s treskom ne padnem sa svoga mesta, i dok me Pegoti ne iznese vie mrtva nego iva. A sad vidim spoljni izgled nae kue, sa malim oknima na prozorima spavae sobe, otvorenim da slobodno ulazi miomirisni vazduh, i vidim trava stara vranja gnezda koja se njiu na brestovim granama u dnu prednje bate. Sad sam u zadnoj bati, iza dvorita, sa praznim golubarnikom i tenarom u pravom lovitu leptirova, dobro se seam, s visokom ogradom, vratnicama i katancem; gde voe u grozdovima visi sa drvea, zrelije i sonije nego ikoje kasnije u mome ivotu, ili ma u kojoj bati, i gde ga moja majka bere u kotaricu, dok ja stojim pored nje i kradem s vremena na vreme po koje zrno ogrozda, trudei se da izgledam potpuno hladan. Die se jak vetar, i leta nestaje u tren oka. Mi se zabavljamo u zimskom sutonu, i igramo po salonu. Kad. se

moja majka zaduva, pa sedne u naslonjau da se odmori, ja je posmatram kako oko prsta uvija svoje svetle kovrdice i kako se uspravlja u struku, i niko bolje od mene ne zna da ona voli to dobro izgleda, i da se ponosi to je tako lepa. To su neki od mojih najvanijih utisaka. To, i izvesno oseanje da smo se oboje pomalo pribojavali nae Pegoti, i da smo se u veini sluajeva podvrgavali njenom rukovoenju, spada meu moja prva zakljuivanja ako se to tako moe nazvati koja sam izvodio iz onoga to sam video.

Pegoti i ja smo sedeli jedne veeri sami kraj vatre u salonu. Ja sam joj bio proitao neto o krokodilima. Mora biti da sam itao vrlo razgovetno, ili je tu dobru duu sve to jako zanimalo, tek

21

se seam da je, kada sam svrio sa itanjem, imala nekakav magloviti utisak da su krokodili neka vrsta povra. Bio sam umoran od itanja i vrlo sanjiv, ali sam kao neku osobitu ast imao doputenje da ostanem na nogama dok mi se majka ne vrati iz susedstva, gde je otila da provede vee, pa bih, razume se, pre pristao da umrem na svom mestu nego to bih otiao da legnem. Bio sam dospeo do onog stepena sanjivosti kada mi se inilo da se Pegoti nadima, i raste, i postaje ogromna. Drao sam oi otvorene podupirui ih sa dva kaiprsta i gledao postojano u nju kako sedi i radi; u malo pare votanice za votenje konca kako je samo staro izgledalo, zbrkano u svim pravcima!; u malu kuicu sa slamnim krovom u kojoj je stanovao Pegotin arin; u njenu kutiju za rad s poklopcem na izvlaenje na kome je bila slika saborne crkve Sv. Pavla, sa ruiastim kubetom; i u mesingani naprstak na njenom prstu, pa i u nju samu, nju koja mi se inila tako divna. Oseao sam se toliko sanjiv, da sam znao: svreno je sa mnom ako i za trenutak izgubim sve to iz vida.

Pegoti, rekoh iznenada, jeste li se vi kad udavali? Boe, gospodine Davide, odgovori Pegoti, kakvo vam udavanje sad pada na pamet? Odgovarala je sa takvim iznenaenjem, da me je to potpuno rasanilo. Zatim je zastala u radu i stala me gledati, drei iglu odmaknutu za svu duinu konca. Ama, jeste li se udavali, Pegoti? kaem ja. Vi ste vrlo lepa ena, zar ne? Ja sam, naravno, njenu lepotu smatrao drukijom od lepote moje majke, ali mi se inilo da je savreni primerak neke druge vrste lepote. U naoj najlepoj sobi bila je jedna klupica od crvene kadife na kojoj je moja majka bila naslikala kitu cvea. Osnov na toj klupici i boja lica nae Pegoti izgledali su mi jedno isto. Klupica je bila glatka, a Pegoti gruba, ali to nije bilo vano. Ja lepa, Davide! ree Pegoti. O! Gospode! Ne, dragi moj! Ali otkuda vam udavanje pade na pamet? Ne znam! A kad se udajete, moete samo za jednog oveka; je l tako Pegoti; ne smete za vie njih u isti mah? Svakako da ne smem, ree Pegoti bez ikakva predomiljanja. Ali kad se jednom udate za nekoga, pa taj neko umre, onda se valjda smete udati za nekog drugog; je l te da smete Pegoti? Pa moete, na to e Pegoti, ako ba hoete, dragi moj. To zavisi od vas. Ali ta vi mislite, Pegoti? upitah. Upitah je, i stadoh je gledati radoznalo, jer je ona vrlo radoznalo piljila u mene.

Moje je miljenje, ree Pegoti, skidajui pogled s mene posle kratkog oklevanja i nastavljajui da radi to se mene tie: niti sam se kad udavala, gospodine Davide, a niti kad mislim da se udajem. To je sve to znam o toj stvari. Vi se, valjda, ne ljutite, Pegoti, je l te da se ne ljutite? rekoh ja poto sam neko vreme sedeo mirno.

Zaista mi se uinilo da je ljuta, poto mi je tako odseno odgovorila, ali sam se jako prevario; ona stavi ustranu svoj rad (bila je to jedna njena arapa), pa rairivi ruke, obgrli i dobro stisnu moju kudravu glavu. Znao sam da me je dobro stegnula, jer bi joj, poto je bila vrlo puna, odletelo poneko dugme s lea kad god bi se onako obuena napregla. A seam se da su dva dugmeta odletela na suprotni kraj sobe dok me je grlila.

Hajde, itajte mi jo malo o tim krokindilima, ree Pegoti, koja nije bila sasvim sigurna u pogledu imena, jo i da je dvaput vie, ne bi mi bilo dosta. Nisam mogao da razumem potpuno zato Pegoti izgleda tako udno, i zato je tako spremna da se vrati krokodilima. Ali smo se ipak vratili tim udovitima, pri emu sam ja bio sasvim probuen i sve, pa smo poloili njihova jaja u pesak da ih sunce izlee, a zatim beali od njih i

22

zbunjivali ih stalnim menjanjem pravca, u emu su oni bili vrlo spori zbog nezgrapnosti svog tela; skakali u vodu za njima kao uroenici, i zabijali im otre koeve u grla; i, jednom rei, vodili s njima prave okraje. To bar vai za mene, ali sam u Pegoti pomalo sumnjao, jer se ona za sve to vreme zamiljeno ubadala iglom po raznim delovima lica i miica. Iscrpesmo krokodile i preosmo na aligatore kad zazvoni zvonce iz bate. Izaosmo do vrata; tamo je stajala moja majka, neobino lepa kako mi se uini, i s njom neki gospodin s lepom crnom kosom i zaliscima, koji nas je prole nedelje dopratio od crkve do kue. Kad se moja majka na pragu sae da me zagrli i poljubi, taj gospodin ree da sam ja vra sreniji od kakvog vladara ili neto nalik na to jer ovde mi, oseam, naknadno razumevanje ve pritie u pomo. ta to znai? upitah ga preko materina ramena. On me pomilova po glavi, ali se meni nekako nije sviao ni on ni njegov duboki glas, a bio sam i ljubomoran to njegova ruka dodiruje ruku moje majke dok dodiruje mene kako je stvarno i bilo.

Ja sam njegovu ruku gurao ustranu, to sam vie mogao. O, Davide! opomenu me majka. Mili deko! ree gospodin. Ne udim se njegovoj silnoj ljubavi. . Nikad dotle nisam video tako lepu boju na licu moje majke. Ona me blago ukori to sam neutiv, pa se, drei me vrsto uz svoj al, okrete da zahvali gospodinu to se potrudio da je doprati do kue. Govorei mu to, ona mu prui ruku, i kad, je on uze u svoju, ona, ini mi se, pogleda u mene.

Hajde da poelimo jedno drugom laku no, moj lepi deko, ree gospodin, pri emu je to dobro videh! sagao glavu nad majunu rukavicu moje majke. Laku no! rekoh ja. Hajde da budemo najbolji prijatelji na svetu! ree gospodin smejui se. Daj ruku da se rukujemo. Moja je desna ruka bila u majinoj levoj, te mu pruih drugu ruku. E, pa ne tom rukom, Davide! nasmeja se gospodin. Moja majka gurnu moju desnu ruku napred, ali ja, iz ranije pomenutog razloga, bejah reen da mu je ne dam, pa mu je; i ne dadoh. Pruih mu onu drugu, a on je od srca prodrma, pa ree da sam sjajan deko i ode. Zatim u jednom trenutku spazih kako se okrenuo u bati i bacio na nas poslednji pogled svojih urokljivih crnih oiju pre no to se vrata zatvorie. Pegoti, koja nije bila izustila ni jednu re, niti prstom makla, odmah namae rezu, pa svi uosmo u salon. Moja majka, protivno svom obiaju, mesto da sedne u svoju naslonjau pored vatre, ostade na drugom kraju sobe i tamo sede, pevuei u sebi. Nadam se da ste proveli ugodno vee, gospoo, ree Pegoti, stojei nasred sobe nepomino kao kakav panj i drei svenjak u ruci. Velika vam hvala, Pegoti, odgovori moja majka veselim glasom, provela sam vrlo prijatno vee. Po koje novo lice, s vremena na vreme, znai prijatnu promenu, napomenu Pegoti. Zaista, vrlo prijatnu promenu, odgovori majka. Dok je jo Pegoti tako nepomino stajala nasred sobe, a moja majka pevuila, ja zaspah, ali ne toliko vrsto da im nisam mogao uti glasove samo to nisam razabirao ta govore. Kad se upola probudih iz tog neugodnog dremea, videh da Pegoti i majka, obe uplakane, o neemu razgovaraju.

Ne, takav ko to je ovaj, gospodinu Koperfildu se ne bi dopao, ree Pegoti. To ja tvrdim,

23

i na to se zaklinjem. Boe gospode, viknu moja majka nateraete me da poludim! Jesu li ikad ikoju jadnu devojku mlai tako kinjili kao vi mene! A zato opet samu sebe vream nazivajui se devojkom,? Zar se nisam nikad udavala, je li, Pegoti? Kako da niste, zaboga? odgovori Pegoti. Onda kako se usuujete, ree moja majka. Ja, znate, Pegoti, ne mislim da kaem kako se usuujete, nego kako imate srca da me tako alostite i da mi govorite tako gorke stvari, kad dobro znate da ja izvan ove kue nemam nijednog prijatelja na koga bih se oslonila? To je jedan razlog vie odgovori Pegoti, da vam kaem da tako ne valja. Ne! Ne valja! Ne! To ni po koju cenu nee valjati. Ne! inilo mi se da e Pegoti baciti svenjak od sebe, toliko je njime podvlaila svoje rei. Kako moete da me toliko izazivate, ree moja majka, pa udari u jo vei pla nego maloas i da govorite tako nepravedno? Kako moete, Pegoti, da govorite i dalje o tome kao da je sve to odlueno i ureeno, kad vam neprestano govorim, vi, nemilosrdni stvore, da izvan najobinijih uljudnosti nije jo nieg bilo! Vi govorite o nekakvom divljenju. Pa ta ja tu mogu? Ako su ljudi tako neozbiljni, pa se podaju tom oseanju, jesam li ja tu ta kriva? Pitam vas, ta treba ja tu da radim? Zar biste eleli da obrijem glavu i nagaravim lice, ili da se unakazim nekom opekotinom, ili vrelom vodom, ili ime slinim? ini mi se da biste vi to voleli, Pegoti. Rekla bih da biste u tome upravo uivali. Pegoti je, kako mi se inilo, primala jako srcu ovo klevetanje. Moj dragi deko! viknu moja majka prilazei naslonjai u kojoj sam ja sedeo, i milujui me. Moj roeni mali David! Zar moe neko da tvrdi da ne oseam dovoljno ljubavi prema najdragocenijem svom blagu, najslaem malianu od svih na svetu? Niko nije ni iz daleka tako neto kazao, ree Pegoti. Jeste, Pegoti, rekli ste vi, odgovori moja majka, znate da jeste, ta se drugo moe zakljuiti iz onoga to ste rekli, vi, neljubazni stvore, kad dobro znate, kao i ja, da zbog njega jo prolog tromeseja nisam htela da kupim nov suncobran, iako mi se onaj stari zeleni izlizao sve do gore, a resa se sva otrcala. To znate, Pegoti; to ne moete porei. Zatim, okrenuvi se s puno milote prema meni, i prislanjajui obraz uz moj, ree: Jesam li ti ja rava mama, Davide? Jesam li gadna, svirepa, sebina mama? Kai da jesam, edo moje; kai jesi, mili deko, pa e te onda Pegoti voleti, a Pegotina je ljubav kud i kamo jaa od moje, Davide. Ja te uopte ne volim, zar ne? Na to svi udarismo u pla. Mislim da sam se ja najvie uo od sve troje, ali sam uveren da nam je svima pla bio iskren. Meni srce samo to nije prepuklo, i bojim se da sam u prvom nastupu povreene ljubavi doviknuo Pegoti: ivotinjo. To je estito stvorenje, seam se, bilo duboko oaloeno, i mora da je tom prilikom ostala bez ijednog jedinog dugmeta, jer se osuo mali plotun te municije kad ona, poto se izmirila s mojom majkom, klee kraj naslonjae da se pomiri i sa mnom.

Poosmo da legnemo sasvim potiteni. Jecanje me je jo dugo svaki as budilo, a kada me jedan teak jecaj sasvim podie u krevetu, videh majku kako sedi na mom pokrivau i nadnosi se nad mene. Posle sam zaspao u njenom zagrljaju, i spavao vrsto. Ne mogu se setiti jesam li onog gospodina video i sledee nedelje, ili je proteklo vie vremena pre no to se pojavio. Ne bih smeo tvrditi da se jasno seam datuma. Tek, eto, pojavio se u crkvi, a posle poao s nama kui. Uao je i on s nama, da vidi neki uveni zdravac koji smo imali u prozoru salona. Meni se nije inilo da obraa mnogo panje na njega, ali pre nego to e poi, on zatrai od majke da mu da jedan cvetak. Ona ga zamoli da sam izabere ali on nikako ne htede ja nisam mogao da pojmim zato te mu ga ona ubra i predade u ruku. On ree da se nikad, nikad

24

vie nee rastati od njega, a ja pomislih da je sasvim lud kad ne zna da e cvet uvenuti za dan-dva. Pegoti poe manje da sedi s nama uvee nego dotada. Moja majka joj se pokoravala vrlo mnogo vie nego obino, kako se meni inilo te smo svi troje bili odlini prijatelji, ali nekako drukije nego pre, i nije nam vie bilo tako prijatno dok smo bili zajedno. Ponekad sam uobraavao da Pegoti zamera mojoj majci to nosi sve one lepe haljine koje je imala u fijokama, ili to tako esto odlazi u posetu onome susedu, ali nisam uspevao da na zadovoljavajui nain protumaim sve to.

Postepeno se navikoh da viam gospodina s crnim zaliscima. Nije mi se sviao nita vie nego prvi put, i oseao sam prema njemu istu nelagodnu ljubomoru; ali ako sam i imao neki svoj razlog za ljubomoru osim deje nagonske antipatije i nekog neodreenog shvatanja da Pegoti i ja moemo visoko ceniti moju majku i bez pomoi nekog treeg, to svakako nije bio onaj razlog koji sam mogao imati da sam bio stariji. Ja sam u to doba bio sposoban da zapaam, tako da kaem, sve u malim odlomcima; ali sastaviti itavu mreu od izvesnog broja tih delova, i uhvatiti nekog u nju, bilo je jo van moga domaaja. Jednog jesenjeg jutra bio sam s majkom u prednjoj bati, kad gospodin Merdston sad sam ga znao pod tim imenom naie na konju. On zaustavi konja da pozdravi moju majku, pa ree da ide u Loustoft da poseti neke svoje prijatelje koji su tamo sa svojom jahtom, i veselo predloi da povede i mene na sedlu ispred sebe, ako bih voleo da jaem. Vazduh je bio ist i prijatan, a konj sve frktao i kopao nogom ispred batenskih vratnica kao da i sam uiva pri pomisli na jahanje te i ja dobih jaku elju da idem. Odoh gore da me Pegoti spremi. Meutim, gospodin Merdston sjaha, pa sa konjskom uzdom preko ruke stade hodati gore-dole spoljnom stranom pored ive ograde od divljih rua, dok je moja majka hodala lagano gore-dole s unutarnje strane da mu pravi drutvo. Seam se kako smo Pegoti i ja virili kroz moj mali prozor; seam se kako su oni vrlo izbliza posmatrali divlje rue dok su koraali pored ograde, i kako je Pegoti, iz sasvim aneoskog razpoloenja, odjednom planula i stala suvie jako da mi etka kosu u suprotnom pravcu. Malo kasnije smo gospodin Merdston i ja ve kasom jahali po zelenoj ledini pokraj puta. On me je sasvim lako drao jednom rukom, i mislim da uglavnom nisam bio nemiran; ali mi je bilo prosto nemogue da sedim ispred njega, a da ponekad ne okrenem glavu da mu pogledam u lice. On je imao onu vrstu plitkog crnog oka potrebna mi je neka bolja re da predstavim oko bez ikakve dubine u koju bi se ovek mogao zagledati oko koje, kad je zamiljeno, izgleda, uvek samo za jedan trenutak, valjda usled kakve naroite igre svetlosti, kao da je iznenada postalo zrikavo. To sam nekoliko puta, kad bih bacio pogled na gospodina Merdstona, opazio s nekakvom

jezom, i pitao se o emu li on tako neprestano misli. Njegova kosa i zalisci, gledani izbliza, izgledali su jo crnji i gui nego to mi se uinilo u prvi mah. etvrtast oblik donjeg dela lica i takasti tragovi crne brade, koju je svakog dana briljivo brijao, podseali su me na figure od voska koje su est meseci pre toga pokazivali nedaleko od nae kue. Sve to, njegove pravilne obrve, sneno bela, crna i mrka boja njegovog lica prokleto i to njegovo lice i sama uspomena na njega! navodili su me na misao da je on, i kraj, sve moje nedoumice vrlo lep ovek. Ne sumnjam da je tako izgledao i mojoj sirotoj majci.

Odjahasmo do jednog hotela kraj mora, gde su u jednoj sobi dva gospodina puila cigare sami. Svaki je od njih leao bar na etiri stolice i imao na sebi grub kratak kaput. U jednom uglu bee gomila kaputa, mornarskih ogrtaa i jedna zastava, sve uvezano zajedno. Oni se nekako nemarno i gegajuu digoe na noge kad mi uosmo i rekoe: Zdravo, Merdstone! Mi smo mislili da ste umrli. Nisam jo, ree Merdston. A ko je ovaj momi? ree jedan od gospode i dohvati me.

25

To je David, odgovori Merdston. Koji David? ree onaj gospodin. Dons? Koperfild, odgovori gospodin Merdston. ta? Breme zanosne gospoe Koperfild? viknu gospodin, lepe mlade udovice? Kinione, ree gospodin Merdston, pazite malo, molim vas. Neko je otrouman. A ko to? upita gospodin smejui se. Ja pogledah navie brzo, radoznao da ujem. Pa Bruks iz efilda, ree gospodin Merdston. Meni laknu to je taj neko Bruks iz efilda, jer sam, u prvi mah pomislio da sam to ja. Izgleda da je bilo neeg vrlo smenog u reputaciji koju je uivao taj Bruks iz efilda, jer se oba gospodina od srca nasmjae kad se on spomenu, pri emu se dobro zabavljao i sam gospodin Merdston. Poto su se neko vreme smejali, gospodin koga je gospodin Merdston zvao Kinion ree: A ta Bruks iz efilda misli u pogledu nameravanog posla? Pa ne bih rekao da Bruks zasada razume mnogo u pogledu te stvari, odgovori gospodin Merdston, ali drim da, onako uopte uzevi, nije naklonjen. To opet izazva smeh, a gospodin Kinion ree da e zvoniti da donesu malo erija, pa da pijemo u Bruksovo zdravlje. To i uradi; a kad vino doe, on natera i mene da gutnem malo uz biskvit i da pre no to u ispiti ustanem i kaem: Dole Bruks iz efilda! Ta se zdravica primi s burnim odobravanjem i sa tako srdanim smehom, da to i mene natera da se smejem, na to se opet oni stadoe smejati jo jae. Jednom rei, odlino smo se zabavljali. Posle toga etali smo strmom liticom iznad mora, sedeli na travi i gledali razne stvari kroz dogled nisam umeo da se snaem kad su mi ga metnuli predoi, ali sam se pravio da vidim pa smo se onda vratili u hotel na rani ruak. Za sve vreme dok smo bili napolju, ona dva gospodina su puila bez prestanka, to su, bar koliko sam mogao suditi po mirisu njihovih grubih kaputa, sigurno inili jo otkako su im kaputi doneti od krojaa. Nego da ne zaboravim: ili smo i na jahtu, gde trojica sioe u kabinu, pa se bacie na prouavanje nekih hartija. Video sam ih kako ozbiljno rade kad sam pogledao dole kroz otvoren svetlarnik. Mene su za to vreme ostavili s jednim prijatnim

ovekom, vrlo velike glave, sa riom kosom, i s vrlo malim sjajnim eirom na njoj, koji je na sebi imao koulju ili prsnik s prugama na kocke, na kojem je preko grudi pisalo velikim slovima EVA. Ja pomislih da se on tako zove i da ime nosi na prsima poto ivi na lai, te nema kapiju da na nju istakne ime, ali mi on kad ga oslovih sa gospodine evo, ree da je to ime lae. Celog dana sam zapaao da je gospodin Merdston ozbiljniji i staloeniji od ona dva gospodina. Oni su bili vrlo veseli i bezbrini! alili su se bez ustezanja jedan s drugim, ali retko s njim. Meni se inilo da je on mnogo pametniji i hladniji od njih i da ga oni gledaju s nekim oseanjem nalik na moje. Opazio sam jednom ili dvaput da je gospodin Kinion, dok je govorio, ispod oka pogledao u gospodina Merdstona, kao da hoe da se uveri da nije ime nezadovoljan; i kako je jednom kad je gospodin Pasnid, onaj drugi gospodin, bio osobito veseo, nagazio njegovu nogu i kriom ga pogledom opomenuo da ima u vidu da je u drutvu gospodina Merdstona, koji je sedeo strogo ozbiljan i utao. A i ne seam se da se gospodin Merdston celog toga dana nasmejao, osim na onu alu o efildu a ta je, uzgred budi reeno, bila njegova. Doli smo kui rano uvee. Bilo je vrlo lepo vee, pa se moja majka i on jo jedared proetae du ograde od divljih rua, dok mene poslae unutra da pijem aj. Poto on ode, moja majka me stade pitati kako sam proveo dan i ta su oni tamo govorili i radili. Ja spomenuh ta su rekli o njoj, a ona se nasmeja i ree da su to drski ljudi koji govore besmislice ali sam oseao da joj je milo. Znao sam to sasvim dobro onda, kao to znam i sad. Iskoristila priliku da je upitam da li poznaje gospodina Bruksa iz efilda, na to ona odgovori da ga ne zna i da je sigurno nekakav fabrikant iz brane noeva i viljuaka.

26

Smem li o njenom izmenjenom licu, kakvog se s razlogom seam, i iezlom kao to znam smem li rei da ga vie nema, kad evo izlazi preda me, u ovom trenutku, ivo kao ma koje lice na ulici punoj sveta u koje bih mogao da pogledam? Smem li o njenoj nevinoj i devojakoj lepoti rei da je svenula, da je vie nema, kad evo dah njezin oseam na obrazu, sada, isto onako kako sam ga oseao one veeri? Smem li rei da se ita promenila, kad je, evo, moje seanje vraa u ivot ba onakvu, i kad to seanje, vernije svojoj zaljubljenoj mladosti no to sam ja, ili ma ko drugi, jo uvek grevito dri ono to mu je tada bilo predrago. Piem o njoj onakvoj kakva je bila kad sam otiao da legnem posle onog razgovora i kad je dola da mi kae laku no. Kleknula je veselo kraj moga kreveta, pa je, spustivi glavu na ruke, i smejui se, rekla: ta su ono rekli, Davide? Kai mi opet. Ne mogu da verujem. Zanosna ... poeh ja. Majka mi stavi ruke na usta da me uutka. Sigurno nisu rekli ,zanosna, ree ona smejui se. Ne moe biti da su rekli ,zanosna, Davide. Znam da nisu. Jeste, rekli su zanosna gospoa Koperfild, ponovih ja uporno. I ,lepa. Ne, ne, ne moe biti da su rekli ,i lepa. Nikako l, upade u re moja majka, opet mi stavljajui prst na usta. Jeste, rekli su ,lepa mala udovica. Luckasti drski stvorovi, viknu moja majka smejui se i pokrivajui lice. Smeni ljudi! Zar ne? Davide, milo moje... ta, mamice? Nemoj nita o tome govoriti Pegoti; mogla bi se ljutiti na mene. Ja sam i sama strano ljuta na njih, ali bih vie volela da Pegoti ne zna. Ja, naravno, obeah, a onda se poljubismo ko zna koliko puta, i ja ubrzo vrsto zaspah. Danas mi se, posle tolikog vremena, ini da je sutra dan posle toga Pegoti izala preda me s vrlo udnim i pustolovnim predlogom, o kome u uskoro govoriti; ali je to verovatno bilo dva meseca kasnije.

Moja majka je opet bila negde van kue, a mi smo, kao i pre, sedeli u drutvu arape i arina, i komadia voska, i kutije sa crkvom Sv. Pavla na poklopcu, i knjige o krokodilima, kad Pegoti, poto me je vie puta pogledala, i svaki put zaustila da neto kae pa se predomislila to sam ja prosto shvatio kao zevanje, jer bi se inae prilino uznemirio najzad ree umiljavajui se: Kako bi vam se svidelo, gospodine Davide, da poete sa mnom na jedno dve nedelje kod moga brata u Jarmut? Zar to ne bi bilo uivanje? Je li va brat prijatan ovek, Pegoti? upitah ja obazrivo. O, jo kako prijatan! uzviknu Pegoti diui ruke uvis. A zatim, tamo je i more, pa amci, pa lae, pa ribari, pa al, i Am, da se igrate s njim ... Pegoti je mislila na svog neaka Hama, o kome je bilo govora u prvoj glavi, ali je njegovo ime izgovarala kao ono glagolsko parence iz Engleske gramatike7. Ja se oduevih na to nabrajanje zadovoljstava, i rekoh da bi to zaista bilo uivanje, ali ta e na to rei majka? E, ja bih smela da se kladim u gineju, ree Pegoti pogledajui me paljivo, da e nas ona pustiti da idemo. Ja u je pitati, ako hoete, im se vrati kui. Pristajete li? A ta e ona raditi dok mi ne budemo tu? rekoh i naslonih male laktove na sto da bih

7 Neobrazovani ljudi u Engleskoj imaju obiaj da glas h izostavljaju onde gde postoji, a umeu onde gde ne postoji.

Tako Pegoti mesto ??m kae am (prvo lice jednine od pomonog glagola to be). Prim. prev.

27

raspravio tu stvar. Ona ne moe ostati sama. Pegoti odjednom stade traiti neku rupu na peti arape, ali to mora da je bila neka vrlo mala rupa, koju nije vredelo krpiti.

ujete li, Pegoti? I vi znate da ona ne moe ostati sama! O, bog s vama! ree Pegoti i najzad opet pogleda u mene. Pa zar vi ne znate? Ona e provesti dve nedelje kod gospoe Greiper. Kod gospoe Greiper e biti veliko drutvo. Kad sam to uo, bio sam gotov da poem. ekao sam s krajnjim nestrpljenjem da mi se majka vrati od gospoe Greiper, jer je bila ba kod te