Đavolja kraljicaDžin Kalogridis

Naslov originala: Jeanne Kalogridis – The Devil's Queen

Scan i obrada: GlitterBaby

www.balkandownload.org

Deo I

Bloa, Francuska

avgust 1556. godine

- 3 -

Prolog

Na prvi pogled, bio je neupadljiv čovek, nizak i zdepast, sede kose i loše odeće. Sa svogmesta, dva sprata iznad, nisam mogla da mu vidim lice, ali primetila sam kako jeustuknuo kada je izašao iz kočije i prvi put spustio nogu na kaldrmu; pokretom je potražiosvoj štap i posegao za kočijaševom rukom. Čak i uz pomoć, kretao se oprezno i rekla bihuplašeno, zastajkujući u sparno jutro. On je samo jedan bolesni starac.

Iza njega, oblaci su se rano skupljali iznad reke, najavljujući popodnevnu oluju, alisunce za sada nije bilo sasvim zaklonjeno. Njegovi zraci su se probijali kroz oblake izaslepljujući odbijali od površine Loare.

Pomerila sam se od prozora i sela. Želela sam da zaslepim gosta koga sam pozvala, daga šarmiram, i ne primeti moju nervozu, ali tih dana nisam imala snage da se pretvaram.Dostojanstveno sam nosila tužnu, crnu, jednostavnu odeću, koja se mogla svakakonazvati, samo ne veličanstvenom. Bila sam debelo, ružno stvorenje, koje je, pri tome, bilo iizmučeno.

Hvala bogu da su samo deca, promrmljala je babica.Mislila je da spavam. Ali čula sam je i razumela: život kraljice je bio važniji od života

njenih kćeri. A ostavili su bliznakinje; kraljevska loza bila je sačuvana. Ali, da nisam tolikoiskrvarila i ostala bez nade, ošamarila bih je. Srce mi je bilo slomljeno.

Bez straha sam počela da se porađam; taj događaj sam uvek dobro podnosila. Jaka sami odlučna, i nikada se nisam plašila bola. Čak sam i odabrala imena, Viktorija i Žana, jer jeRuđeri predskazao da ću dobiti bliznakinje. Ali, nije mi rekao da će one umreti.

Prvo dete se dugo rađalo, tako dugo da smo se i ja i babica uplašile. Postalo mi jesuviše teško da sedim u porođajnoj stolici.

Nakon dana i pola noći rodena je Viktorija. Bila je najsitnija beba koju sam ikada videla,suviše slaba da zaplače normalno. Njeno rođenje nije mi donelo predah; Žana je odbijalada izađe. Sati agonije su proticali, a nakon noći svanuo je dan i jutro prešlo u popodne.Telo bebe je bilo tako okrenuto, da nije mogla da izađe; odlučeno je da joj se slome noge,da bi mogla da bude izvučena, a da ja ne umrem.

Zatim sam osetila ruku babice u sebi, i čula užasan zvuk lomljenja malih kostiju.Vrisnula sam zbog tog zvuka, a ne od bola. Kada se pojavila mrtvorođena Žana, nisam jeni pogledala.

Njena bolesna bliznakinja živela je tri nedelje. Onoga dana kada je i Viktorija podlegla,obuzelo me je hladno, uporno ubeđenje: Posle svih ovih godina, Ruđerijevo predskazanjese pokazalo kao netačno; moj muž i preživela deca bili su u smrtnoj opasnosti.

Postojao je, takođe, i kvatren u velikoj knjizi prorokovoj, za koji sam se plašila da jepredskazao sudbinu mog dragog Anrija. Tragam za odgovorima i neću se smiriti dok nesaznam istinu iz usta samog velikog vidovnjaka.

Začulo se kucanje na vratima i tihi glas stražara, i oboje me vratiše u sadašnjost. Javilasam se, pa se vrata otvoriše i uđe stražar sa hromim posetiocem. Na licu ovog, drugog,pojavio se zbunjen izraz kada je primetio da sam sasvim sama, bez svojih dama; Dijanusam poslala nekuda poslom, a otpustila sam čak i madam Gondi. Ovaj razgovor sa mojimposetiocem trebalo je da bude strogo privatan.

- 4 -

„Madam kraljice.“ Vidovnjakov naglasak odavao je njegovo južnjačko poreklo. Imao jeprijatno okruglo lice i najtoplije oči. „Vaše veličanstvo.“

Gospođa Gondi je rekla da je poreklom Jevrej, ali nisam to primetila u njegovimcrtama. Nesiguran, čak i sa štapom, uspeo je da skine šešir i propisno nakloni. Njegovakosa, duga i neočešljana, i proređena na temenu, padala je napred i zaklanjala mu lice.

„Počašćen sam i zahvalan što ste me primili,“ rekao je. „Moja najveća želja je da služimvama i Njegovom veličanstvu na bilo koji način koji Vam odgovara. Zatražite moj život,Vaš je.“ Glas mu je drhtao, kao i ruka kojom je držao šešir. „Ako je u pitanju nekanedoličnost ili jeres, mogu da kažem samo da sam dobar katolik i da sam se celog životatrudio da služim Bogu. Na Njegov zahtev zapisao sam svoje vizije. Poslao ih je On lično, ane neki nečisti duh.“

Čula sam da je često bio optuživan za kontaktiranje sa đavolima i da se poslednjihgodina selio, iz sela u selo, da bi izbegao hapšenje. Slab i ranjiv, gledao me je s oklevanjem.Pročitao je moje pismo, ali bez sumnje je čuo i za mržnju koju moj muž, kralj, gaji premaokultnom i protestantima; možda se plašio da ne upadne u neku zamku inkvizicije.

Požurila sam da ga umirim.„Ne sumnjam u to, gospodine Nostradamuse,“ rekoh ljubazno, sa osmehom, i pružih

mu ruku. „Zbog toga sam Vas i zamolila da mi pomognete. Hvala vam što ste se izložilineudobnostima i doputovali iz takve daljine, da nas vidite. Duboko smo zahvalni.“

Uzdrhtao je, opuštajući se od straha. Prišao je i poljubio mi ruku; kosa mu je laganododirnula moje zglobove. Dah mu se osećao na beli luk.

Pogledah prema stražaru. „To je sve,“ rekoh, a kada je digao obrvu, zašto toliko žurimda prekršim pristojnost i otpustim ga? Pogledala sam ga oštrije, a on je klimnuo glavom,naklonio se i izašao.

Ostala sam sama sa neobičnim prorokom.Nostradamus se ispravio i odstupio. U tom trenutku pogled mu je pao na prozor i

prizor izvan njega; njegova nervoza je nestala i zamenila je mirna usredsređenost.„Ah,“ reče, više za sebe. „Deca.“Okrenula sam se i ugledala Eduara kako po travnatom delu dvorišta trči za Margo i

malim Navarom, uopšte ne obraćajući pažnju na pozive guvernante da uspori.„Njegovo veličanstvo, princ Eduar,“ rekla sam objašnjavajući, „voli da juri svoju mlađu

sestru.“ Petogodišnji Eduar je već bio neobično visok za svoj uzrast.„Dvoje mlađih, dečačić i devojčica, izgledaju kao da su blizanci, a ja znam da to nije

slučaj.“„To su moja kćerka Margo i njen rođak Anri od Navare. Zovemo ga Mali Anri ili

ponekad Navara, da ga ne zamenimo sa kraljem.“„Sličnost je upadljiva,“ promrmljao je.„Oboje imaju po tri godine, gospodine; Margo je rođena trinaestog maja, a Navara

trinaestog decembra.“„Vezani sudbinski,“ reče on nepromišljeno, pa opet pogleda u mene.Oči su mu bile prevelike za njegovo lice, kao i moje, ali bistre, svetlosive. Bile su

detinjasto iskrene, a iza njihovog pažljivog pogleda primetila sam neobičnu nelagodnost.„Ja sam imao sina,“ reče on zamišljeno, „i ćerku.“Htela sam da mu izrazim saučešće i kažem da sam već čula za to. Najbolji doktor u

celoj Fracuskoj, proslavio se spasavajući mnoge bolesnike od kuge, samo da bibespomoćno gledao kako njegova deca i žena umiru od nje.

Ali nisam dobila priliku, jer je nastavio. „Ne želim da budem okrutan, madam,pominjući sopstvenu tugu pred Vama, kada ste u crnini; činim to samo da bih objasnio

- 5 -

kako razumem prirodu Vaše žalosti. Nedavno sam saznao da tugujete zbog gubitka dvejudevojčica. Nema veće tragedije od smrti deteta. Molim se bogu da ublaži Vašu i kraljevutugu.“

„Hvala vam, gospodine Nostradamus.“ Hitro sam promenila temu, jer je njegovosaosećanje bilo tako iskreno, da sam se uplašila da ću zaplakati ako kaže još nešto. „MolimVas,“ pokazala sam na stolicu preko puta moje i hoklicu koja je bila tu stavljena isključivozbog njega. „Već ste se dovoljno namučili zbog mene. Sedite, da vam kažem kad su decarođena.“

„Suviše ste ljubazni, Vaše veličanstvo.“Spustio se na stolicu i smestio bolno stopalo na hoklicu, i tiho zastenjao. Stavio je štap

pored sebe tako, da mu bude na dohvat ruke.„Jesu li vam potrebni papir i pisaljka, gospodine?“Potapšao se po čelu. „Ne, zapamtiću. Počnimo, dakle, sa najstarijim. Dofin je rođen

devetnaestog januara 1544. godine. Da bih uradio tačnu kartu, potrebni su mi...“„Sat i mesto,“ prekinula sam ga. Pošto sam talentovana za računanje, već sam naučila

da pravim karte, mada nisam bila sigurna u sopstvena tumačenja, a i prečesto sam senadala da su pogrešna.

„Naravno, nijedna majka ne bi to zaboravila. Fransoa je rođen u zamku Fontenblo,nekoliko minuta posle četiri sata posle podne.“

„Nekoliko minuta nakon...“ ponovio je, a prstom kojim se lupkao po čelu, umesto daga masira, kao da je pokušavao da utisne činjenicu u pamćenje. „Znate li minute? Tri,možda deset?“

Namrštila sam se, pokušavajući da se setim. „Manje od deset.“ Nažalost, bila samiscrpljena; nisam mogla biti preciznija.

Nismo pominjali devojčice, Elizabetu i Margo; po Salijskom zakonu, žena nije mogla dazauzme francuski presto. Sada je bilo vreme da pređemo na naslednike, na Šarl-Maksimilijana, rođenog dvadeset sedmog juna 1550. godine u Sen Žermen en Laju i mogdragog Eduar-Aleksandra. On je bio rođen godinu dana nakon Šarla, devetnaestogseptembra, dvadeset minuta posle ponoći.

„Hvala vam, madam kraljice,“ reče Nostradamus kada sam završila. „Dobićete mojpun izveštaj u roku od dva dana. Neke pripreme sam već uradio, s obzirom da su datumirodenja dečaka opšte poznati.“

Nije se pomerio da bi ustao, što bi se moglo očekivati. Sedeo je i gledao me mirno onimbistrim očima, a u tišini koja je usledila ja sam povratila hrabrost i glas.

„Sanjala sam ružne snove,“ rekla sam.On kao da uopšte nije bio iznenađen tim čudnim priznanjem.„Mogu li da budem iskren, madam?“ upitao je ljubazno. Pre nego što sam mogla da

odgovorim, nastavio je, „Vi imate astrologe. Nisam prvi koji pravi natalne karte vašoj deci.Uradiću ih, naravno, ali vi me niste pozvali samo zbog toga.“

„Ne,“ priznala sam. „Pročitala sam Vašu knjigu proročanstava.“Pročistila sam grlo i izrecitovala trideset peti kvatren, koji me je, kad sam ga prvi put

pročitala, oborio na kolena:

Mladi lav savladaće starog,U borbi na bojnom polju.Probošće mu oči u zlatnom kavezu,dve rane u jednoj rani,a onda će stari lav umreti okrutnom smrću.

- 6 -

„Zapisujem ono što moram.“ Pogled gospodina Nostradamusa postao je suzdržan.„Ne tvrdim da razumem značenje.“

„Ali ja razumem.“ Nagnula sam se napred, ne mogavši više da skrivam svoj nemir.„Moj muž, kralj, je lav. Stariji. Sanjala sam...“ Ostala sam bez glasa, ne želeći rečima daizrazim zastrašujuće vizije iz svoje glave.

„Madam,“ reče on nežno. „Mislim da se Vi i ja dobro razumemo, bolje nego što nasrazume ostatak sveta. Vi i ja vidimo stvari koje drugi ne vide. Previše toga za naše dobro.“

Okrenula sam se od njega i zagledala kroz prozor u vrt, gde su se Eduar, Margo i maliNavara jurili ispod zelene živice, obasjani suncem. U mojim mislima, lobanje su bileraspolućene, a tela probodena; ljudi su padali i davili se u plimi krvi.

„Ne želim više da vidim,“ rekla sam.Ne znam kako je znao. Možda je pročitao na mom licu, kao što vidovnjak čita linije na

dlanu; možda je već konsultovao moje natalne zvezde i pročitao u mom loše postavljenomMarsu. Možda je pročitao u mojim očima, u blesku njihovog svesnog straha dok samizgovarala trideset peti kvatren.

„Kralj će umreti,“ rekla sam mu. „Moj Anri će umreti premlad, strašnom smrću, ako sene desi nešto što će to sprečiti. Znate to, pisali ste o tome u ovoj pesmi. Kažite mi da sam upravu, gospodine, i da ćete mi pomoći da uradim šta god je potrebno da to sprečim. Mojmuž je moj život, moja duša. Ako on umre, ja neću želeti da živim.“

Tih davnih godina sam verovala da su moji snovi vezani samo za Anrija. Mislila samda bi njegova nasiina smrt bila nešto najteže što bi moglo da zadesi mene, njegovenaslednike, Francusku.

Sada je lako shvatiti koliko sam grešila, i glupo se ljutila na prorokove mirne reči.Ja pišem ono što Bog želi, madam kraljice. To se mora dogoditi; ja ne mislim da shvatam

značenje toga.Ako Vam je Bog poslao te vizije, morate pokušati da otkrijete zašto je to učinio. To je vaša

odgovornost.Imam odgovornost da sačuvam kralja, rekla sam mu. Imam odgovornost prema našoj

deci.„Vaše srce Vas je zavelo,“ rekao je i uzdrhtao kao da su ga zgrabile neke nevidljive

kandže. Kada je ponovo progovorio, to je bio drugačiji glas... glas koji nije bio sasvimljudski.

„Ta deca,“ promrmljao je i shvatila sam da ni najmračnije tajne ne mogu ostati skriveneod njega. Pritisnula sam dlanom krvavi biser na svom srcu, kao da bih tim pokretommogla sakriti istinu.

„Ta deca, njihove zvezde su loše. Madam kraljice, ta deca ne bi trebalo da postoje.“

Deo II

Firenca, Italija

maj 1527. godine

- 8 -

Glava prva

Dan kada sam upoznala astrologa Kozima Ruđerija, jedanaesti maj, bio je loš.Osetila sam to u praskozorje, po zvuku kopita na uličnoj kaldrmi, ispred kuće. Već sam

ustala i obukla se, i htela da siđem, kad sam začula neku buku. Digla sam se na prste iprovirila dole kroz otvoren prozor svoje sobe.

Napolju, na širokoj Larga ulici, Paserini je obuzdavao svog konja koji je zapenio,praćen desetinom naoružanih ljudi. Bio je u svojoj crvenoj kardinalskoj odeći, s tim što jezaboravio šešir, ili mu je on spao za vreme divljeg jahanja, a njegova seda kosa kicoški jelepršala. Izbezumljeno je vikao da mu konjušar otvori kapiju.

Požurila sam do stepeništa i stigla u prizemlje istovremeno kada i tetka Klarisa.Ona je bila lepa žena, te godine pred svoju preranu smrt, delikatna kao neka od

Botičelijevih Gracija. Toga jutra bila je odevena u haljinu od ružičastog baršuna i imalaprozračan veo preko kestenjaste kose.

Ali nije bilo ničega delikatnog u raspoloženju tetke Klarise. Moj rođak Pjero je čestogovorio da je njegova majka 'najsnažniji muškarac u porodici'. Nikome ona nije popuštala,a najmanje četvorici svojih sinova ili mužu, Filipu Strociju, moćnom bankaru. Imala jeoštar jezik i brzu ruku, i nije oklevala da udari ni jednim, ni drugim.

A tog jutra je bila namrštena. Kada me je ugledala, sagnula sam glavu i oborila pogled,jer tetka Klarisa se nije mogla pobediti.

U osmoj godini, bila sam nezgodno dete. Majka mi je umrla devet dana posle mogrođenja, a šest dana kasnije i moj otac. Na sreću, majka mi je ostavila veliko bogatstvo, aotac titulu vojvotkinje i pravo da vladam Firencom.

Te činjenice su navele tetku Klarisu da me dovede u palatu Mediči i pripremi za mojusudbinu, s tim što je naglasila da predstavljam teret. Sem njenih sinova, morala je davaspitava i brine o još dva siročeta porodice Mediči, mog polubrata Alesandra i rođakaIpolita, vanbračnog sina, brata mog dede Đulijana de Medičija.

Kada je Klarisa stala pored mene, začuo se glas odozdo, sa ulaza: kardinal Paserini,privremeni Firentinski namesnik, razgovarao je sa jednim slugom. Iako nisam razumelanjegove reči, njegov glas je jasno prenosio poruku: katastrofa. Siguran i udoban život kojisam delila sa rodbinom u kući naših predaka bio je pri kraju.

Dok je to slušala, izraz straha prede preko Klarisinog lica, ali ga odmah zameni njenauobičajena čvrstina. Pogledala me je suženih očiju, ispitujući jesam li primetila njentrenutak slabosti i preteći mi ako jesam.

„Idi odmah dole, u kuhinju. Ne stoj i ne razgovaraj ni sa kim,“ naredila je.Poslušala sam je i sišla, ali ubrzo sam shvatila da sam suviše nervozna da bih jela.

Umesto toga, pošla sam do velikog hola, gde su tetka Klarisa i kardinal Paserini vodiližustar razgovor. Glas njegove eminencije bio je prigušen, ali sam shvatila ponekuemotivnu reč tetke Klarise:

Glupane.Šta je taj idiot, Klement očekivao?Njihov razgovor odnosio se na papu, rođenog kao Đulio de Mediči, čiji je uticaj

podržavao moć naše porodice. I kao dete razumela sam politiku dovoljno da bih znala da

- 9 -

se moj daleki rođak, papa, ne slaže sa svetim rimskim imperatorom Karlom, čije su trupeosvojile Italiju; Rim je bio u posebnoj opasnosti.

Odjednom, vrata se otvoriše i pojavi se Paserini, dozivajući Ledu, robinju tetke Klarise.Kardinal je bio siv u licu i zadihan, a uglovi usna su mu bili spušteni od uzbuđenja.Sačekao je u dovratku sa izrazom ozbiljne žurbe dok se Leda nije pojavila, pa joj naredioda dovede strica Filipa, Ipolita i Alesandra.

Nekoliko trenutaka kasnije, dovedeni su Ipolito i Sandro. Klarisa je verovatno došla istajala pored vrata, jer sam čula kako sasvim jasno govori nekome u holu:

Potrebni su nam ljudi, svi koji hoće da se bore. Dok ne saznamo koliko ih ima, moramo bitioprezni. Skupi ih što više do večeri, pa dođi kod mene. U glasu joj se osećala neobičnauzdržanost. I pošalji Agostina po astrologovog sina, odmah.

Čula sam kako je moj teča Filipo tiho potvrdio i udaljio se, pa su se vrata opet zatvorila.Sačekala sam nekoliko minuta, uzaludno pokušavajući da shvatim zvuke koji su se čuli izte prostorije; pošto nisam uspela, pošla sam prema stepeništu koje vode do dečijih soba.

Šestogodišnji Roberto, Klarisino najmlađe dete, dotrčao je prema meni, cvileći i lomećiruke. Oči su mu bile čvrsto stisnute; jedva sam ga uhvatila i sprečila da me obori.

Bila sam mala, a Roberto je bio još mlađi. Mirisao je na vrućinu i pomalo na ustajaoznoj; obrazi su mu bili crveni i orošeni suzama, a devojački dugačka kosa lepila mu se zavlažni vrat.

U tom trenutku iza njega pojavila se dadilja. Đinevra je bila jednostavna, neuka žena,odevena u pamučnu haljinu, sa belom keceljom, i kosom umotanom u maramu. Togajutra, medutim, Đinevrina marama i živci su bili u neredu; pramen plave kose padao jojje preko lica.

Roberto me udari nogom i vrisnu. „Pusti me!“ Udarao je svojim malim pesnicama, ali jasam okrenula glavu i čvrsto ga držala.

„Šta je bilo? Zašto se uplašio?“ upitah Đinevru dok se približavala.„Dolaze po nas!“ dreknu Robert, otresajući suze i pljuvačku. „Dolaze da nas povrede!“Đinevra, nema od straha, jedva je progovorila: „Neki ljudi su na kapiji.“„Kakvi ljudi?“, upitala sam.Pošto Đinevra nije odgovorila, otrčala sam do prostorije za dadilje, koja je gledala na

konjušnicu i kapiju, okrenutu prema Larga ulici. Privukla sam hoklicu do prozora, popelase na nju i otvorila kapke.

Konjušnica se nalazila zapadno od kuće; na severu je bila masivna gvozdena kapija,koja je sprečavala ulaz neželjenih posetilaca.

Bila je zatvorena i zaključana; kod nje su, sa unutrašnje strane, stajala trojica našihnaoružanih stražara.

Na drugoj strani kapije sa šiljcima, na ulici, odvijao se živ saobraćaj; grupadominikanskih kaluđera koji su išli pešice iz obližnjeg San Marka, kardinal u svojojpozlaćenoj kočiji, trgovci na konjima. Prolazili su i Robertovi ljudi, možda dvadeset njih utim ranim satima, pre nego što se Paserinijeva vest proširila Firencom. Neki su stajali sastrane u Larga ulici, a drugi ispred gvozdene kapije, kod konjušnice. Zurili su prema našojkući sokolovskim pogledima, očekujući da se pojavi plen.

Jedan od njih veselo uzviknu prema prolaznicima. „Jeste li čuli? Papa je pao! Rim je uimperatorovim rukama!“

Na glavnom ulazu u palatu vijorio se barjak sa grbom Medičija, tako ponosno nošencelim gradom: šest crvenih kugli, šest palle, u redovima na zlatnom štitu. „Palle, palle!“ bilaje naša parola i naših simpatizera, dok su dizali mačeve u našu odbranu.

- 10 -

Dok sam gledala, čovek koji farba vunu, ruku i poderane tunike umrljane tamnoplavom bojom, popeo se na ramena svojih drugara i skinuo barjak uz uzvike odobravanja.Treći čovek je dodirnuo barjak bakljom i zapalio ga. Prolaznici su usporavali i gledali.

„Abaso le palle!“ uzviknuo je čovek koji farba vunu, a oni oko njega su prihvatili uzvik.„Dole kugle! Smrt Medičiju!“

Usred te gungule, gvozdena kapija se odškrinula i Agostino, potrčko tetke Klarise,neprimetno se izvukao napolje. Ali kada se kapija uz odjek iza njega zatvorila, nekolikoljudi je bacilo kamenje za njim. On je pokrio glavu rukama i pobegao, izgubivši se međuprolaznicima.

Ja sam se nagnula još više kroz prozor. Kroz tanak pramen dima koji se dizao izzapaljenog barjaka, čovek koji je farbao vunu me je primetio; lice mu se zacrvenelo odmržnje. Da je mogao da dosegne do prozora, uhvatio bi me, nedužnu osmogodišnjudevojčicu, i razbio mi glavu o pločnik.

„Abaso le palle!“ viknuo je prema meni.Povukla sam se. Nisam mogla da otrčim kod Klarise da potražim utehu, ne bi mi je

pružila ni da je bila slobodna. Tražila sam svog rođaka Pjera; on se nije plašio ničega, čakni svoje opasne majke... i bio je jedini kome sam verovala. Pošto nije bio u učionici zadečake, na časovima, požurila sam u biblioteku.

Kao što sam i očekivala, Pjero je bio tamo. On je, kao i ja, bio nezasit učenik i čestotražio od svojih nastavnika više nego što sami znaju, što je za posledicu imalo to, da smose često viđali sagnuti nad knjigom. Za razliku od mene, bio je nezreo šesnaestogodišnjak,još uvek anđeoskih obraza, kratke kose i divnog detinjastog temperamenta. Verovala sammu više nego bilo kome drugom i obožavala ga kao brata.

Pjero je sedeo na podu, s prekrštenim nogama, žmirkajući dole, prema teškoj knjizikoja mu je bila otvorena u krilu, potpuno smiren i obuzet njome. Digao je pogled premameni i odmah nastavio da čita.

„Rekla sam ti jutros za Paserinijev dolazak,“ rekla sam. „Vesti su vrlo loše. PapaKlement je pao.“

Pjero mirno uzdahnu i ispriča mi pripovest o teškoj situaciji u kojoj se Klement nalazio,koju je čuo od kuvara. U Rimu, jedan tajni prolaz vodi od Vatikana do tvrđave poznatekao kastel Sent'Anđelo. Pobunjenici cara Karla pridružili su se borcima protiv Medičija inapali papsku palatu. Zatečen nespreman, papa Klement je spasio život bekstvom,lepršajući odorom kao uplašena golubica, tim prolazom do tvrdave. Tu je upao u klopku ibio opkoljen vojnicima koji su mu se rugali.

Pjero se uopšte nije uznemiravao zbog svega toga.„Uvek smo imali neprijatelje,“ rekao je. „Oni žele da oforme sopstvenu vladu. Papa je

uvek znao za njih, ali majka kaže da je postao nepažljiv i nije prepoznao jasne znakenevolje. Upozoravala ga je, ali Klement nije slušao.“

„Ali šta će biti sa nama?“ upitala sam nervozno, jer mi je glas drhtao. „Pjero, neki ljudinapolju spaljuju naš barjak! Viču da treba da umremo!“

„Mačkice,“ reče on tiho i posegnu za mojom rukom. Pustila sam da me povuče dole, dasednem pored njega, na hladni mermer.

„Oduvek smo znali da će odmetnici pokušati da iskoriste nešto kao ovo,“ reče Pjerotešeći me, „ali nisu oni dovoljno organizovani. Biće im potrebno nekoliko dana da reaguju.Mi ćemo do tada otići u neku od naših seoskih vila, pa će majka i Paserini odlučiti šta da seradi.“

Odmakla sam se od njega. „Kako ćemo stići do sela? Masa nas neće pustiti ni daizađemo iz kuće!“

- 11 -

„Mačkice,“ rekao je on, zadirkujući me nežno, „to su obični smutljivci. Kad se smrkne,umoriće se i otići.“

Pre nego što je rekao još bilo šta, upitala sam ga, „Ko je astrologov sin? Tvoja majka jeposlala Agostina po njega.“

Zamislio se, počinjući iznenađeno da shvata. „To će biti najstariji sin gospodinaBenoca, Kozimo.“

Odmahnula sam glavom, pokazujući svoje neznanje.„Ruđerijevi su uvek bili astrolozi Medičija,“ objasnio je Pjero. „Gospodin Benoco je

savetovao Lorenca Veličanstvenog. Kažu da je njegov sin nekakav neobičan, vrlo moćanprorok. Drugi tvrde da su to samo glasine koje protura gospodin Benoco, da bipotpomogao porodični posao.“

Prekinula sam ga. „Ali tetka Klarisa ne veruje mnogo takvim stvarima.“„Ne,“ rekao je on zamišljeno. „Kozimo je napisao majci pismo pre više od nedelju

dana. Ponudio joj je svoje usluge; rekao je da su na pomolu ozbiljne nevolje i da će joj bitipotrebna njegova pomoć.“

Bila sam zainteresovana. „Šta je ona uradila?“„Znaš majku. Odbila je da odgovori, jer je bila uvređena zbog toga što tako mlad

čovek, dečak, rekla je, misli da će joj biti potrebna pomoć takvih kao što je on.“„Otac Domeniko kaže da je to đavolji posao.“Pjero je prezrivo pucnuo jezikom. „Magija nije zlo, ako ne nameravaš njome da

povrediš nekoga, nije ni praznoverica, nego nauka. Može se koristiti za pravljenje lekova, ane otrova. Evo.“ Ponosno je digao veliku knjigu u svom krilu, da bih mogla da vidim njenekorice. „Čitam Fićina.“

„Koga?“„Marsilija Fićina. On je bio tutor Lorencu Veličanstvenom. Stari Kozimo ga je najmio da

prevede stari drevni tekst o magiji Corpus Hermeticum. Fićino je bio sjajan, a ovo je jedan odnjegovih najboljih radova.“ Pokazao mi je naslov: De Vita Coelitus Comparanda.

„Sticanje života od nebesa,“ preveo je. „Fićino je bio izvanredan astrolog i shvatao je daje magija prirodna sila.“ Zagrejavao se. „Slušaj ovo...“ Prevodio je zastajkujući sa latinskog.„Koristeći tu moć zvezda, magovi su prvi obožavali malog Hrista. Dakle, zašto se plašitiimena Magus, koje je u skladu sa Jevanđeljem?“

„Znači, sin tog astrologa dolazi da nam pomogne,“ rekla sam. „Pomoć božijih zvezda."„Da.“ Pjero ohrabrujuće klimnu glavom. „Čak i da ne dolazi, ipak bi bio u redu. Majka

može da se žali, ali samo ćemo otići u selo dok opet ne bude bezbedno.“Dozvolila sam sebi da prihvatim uveravanje - privremeno. Na podu biblioteke,

šćućurila sam se pored svog rođaka i slušala ga kako čita latinski. Tako smo ostali dok serobinja tetke Klarise, Leda - bleda, namrštena i u poodmakloj trudnoći - nije pojavila navratima.

„Tu ste.“ Mahnula je nestrpljivo. „Hajde odmah, Katarina. Madona Klarisa čeka.“Astrolog je bio visok i mršav osamnaestogodišnji mladić, slobodno rečeno, ali je nosio

sivu tuniku i imao ozbiljan stav gradskog dostojanstvenika. Njegova gruba koža bila jebolesno bleda, a kosa tako crna, da je davala plav odsjaj; češljao je pravo nazad, otkrivajućitako oštar špic kose na čelu. Oči su mu bile još tamnije i bilo je u njima nešto starinsko ipronicljivo, što me je očaravalo i plašilo. Bio je ružan: imao je veliki, kukast nos,nesrazmerne usne i velike uši. Ali ipak, nisam želela da skrenem pogled. Zurila sam unjega, kao glupo bezobrazno dete.

- 12 -

Tetka Klarisa je rekla: „Stani tamo, na svetlo, Katarina. Ne, ne klanjaj se, samo stanimirno. Ledo, zatvori vrata za sobom i sačekaj u holu da te pozovem. Neću da meprekidaju.“ Zvučala je rastrojeno i neobično tiho.

Leda je zabrinuto pogledala gospodaricu, pa tiho izašla i zatvorila vrata. Ja sam stala ukrug svetlosti, nekoliko koraka od Klarise, koja je sedela pored ugašenog kamina. Mojatetka je bila verovatno najuticajnija žena u Italiji i dovoljno stara da tom mladiću budemajka, ali njegovo prisustvo, smirenog i usredsređenog kao zmija pred napad, bilo je jošmoćnije, pa ga se čak i Klarisa, odavno naviknuta na društvo pape i kraljeva, plašila.

„Ovo je ta devojčica,“ rekla je. „Prosta je, ali uopšteno poslušna.“„Dona Katarina, čast mi je da Vas upoznam,“ rekao je posetilac. „Ja sam Kozimo

Ruđeri, sin astrologa, gospodina Benoca.“Pojava mu beše odbojna, ali glas lep i dubok. Mogla sam da zatvorim oči i slušam ga

kao muziku.„Mislite o meni kao doktoru,“ rekao je gospodin Kozimo. „Želeo bih da izvršim kratak

pregled Vaše osobe.“„Hoće li boleti?“ upitala sam.Gospodin Kozimo se osmehnu malo šire, otkrivajući ružne gornje zube. „Ni najmanje.

Jedan deo sam već završio; vidim da ste vrlo niski za svoje godine, a Vaša tetka kaže i daste retko kad bolesni. Da li je to tačno?“

„Da,“ odgovorila sam.„Stalno trčkara po vrtu,“ rekla je Klarisa tiho. „Jaše poput dečaka. U četvrtoj godini

nismo mogli da je odvojimo od konja.“„Mogu li...?" Gospodin Kozimo je uljudno zastao. „Možete li malo da zadignete suknje,

da vam pogledam noge, Katarina?“Spustila sam pogled u nelagodnosti i zbunjenosti, ali povukla rub haljine prvo iznad

zglobova, pa na njegovo ljubazno ohrabrenje, do kolena.Gospodin Kozimo je odobravajući klimnuo glavom. „Vrlo snažne noge, kao što bi se i

očekivalo.“„I butine,“ rekla sam, spuštajući suknje. „Uticaj Jupitera.“On se, zainteresovan, bledo osmehnuo i spustio lice do moga. „Proučavali ste te

stvari?“„Samo malo,“ rekla sam. Nisam mu kazala da sam samo slušala kada je Pjero čitao

Fićinov tekst o Jupiteru.Tetka Klarisa se umešala odsutnim glasom. „Ali njen Jupiter je u gubitku.“Gospodin Kozimo nije svoj prodorni pogled skidao sa mene. „U Vagi, u trećoj kući. Ali

ima načina da se ojača.“Usudila sam se da postavim pitanje. „Onda su vama poznate moje zvezde, gospodine

Kozimo?“„Malo sam se zainteresovao za njih,“ odgovorio je. „One nude mnoštvo izazova i

mogućnosti. Mogu li da pitam kakve mladeže imate?“„Imam dva na licu.“Gospodin Kozimo se sagnuo, tako da mi se sasvim približio. „Pokažite mi ih,

Katarina.“Sklonila sam svoju kosu braon boje sa desnog obraza. „Ovde i ovde.“ Pokazala sam mu

slepoočnicu na rubu linije kose i tačku između vilice i uva.On je oštro uzdahnuo i ozbiljnog izraza se okrenuo tetki Klarisi.„Je li to loše?“ upitala je ona.

- 13 -

„Nije nepopravljivo,“ rekao je on. „Sutra ću doći u isto vreme, s talismanima i travamaza njenu zaštitu. Morate ih koristiti strogo poštujući moja uputstva.“

„I za mene,“ rekla je Klarisa hitro, „i moje sinove, a ne samo za nju.“Astrologov sin je brzo pogledao. „Naravno. Za sve koji osećaju potrebu.“ U glasu mu

se čula pretnja. „Ali takve stvari ne donose korist ako se ne koriste tačno po receptu, iisključivo za onoga, kome su namenjene.“

Klarisa je uplašeno spustila pogled, i bila besna na sebe zbog toga. „Naravno,gospodine Kozimo.“

„Dobro,“ rekao je on i naklonio se za oproštaj.„Bog neka je sa Vama, dona Klarisa,“ rekao je ljubazno. „I sa Vama, dona Katarina.“Promrmljala sam doviđenja, dok je on odlazio prema vratima. Bilo je čudno gledati

mladića koji se kreće kao starac. Mnogo godina kasnije on će priznati da je tada imaopetnaest godina. Upotrebio je moć transformacije, rekao je, da bi izgledao starije, znajućida ga Klarisa uopšte ne bi saslušala.

Čim je astrolog odmakao dovoljno da ne može čuti, tetka Klarisa je rekla, „Čula sampriče o ovome, najstarijem sinu gospodina Benoce. Pametan je, tačno, pametan zaprizivanje duhova i pravljenje otrova. Čula sam da mu je otac očajan.“

„On nije dobar čovek?“ upitala sam plašljivo.„On je zlo. Sada nužno zlo.“ Spustila je glavu na ruke i počela da masira slepoočnicu.

„Sve se raspada. Rim, papstvo, sama Firenca. Samo je pitanje vremena kad će se vestproširiti po gradu. A onda... sve će otići do đavola. Moram da odlučim šta da radim pre...“

Učinilo mi se da sam čula jecaj, ali se sabrala i odmah otvorila oči. „Idi u svoju sobu iuči gradivo. Danas neće biti nastave, ali budi tiha. Neću tolerisati nikakvu buku."

Prošla sam kroz veliki hol. Umesto da postupim po tetkinom uputstvu i pođem gore,izletela sam u dvorište. Ugledala sam astrologovog sina, kako žuri prema vrtovima.

Uzviknula sam, „Gospodine Kozimo! Sačekajte!“Stao je i okrenuo se prema meni. Imao je izraz kao da je to očekivao i da se zabavlja, jer

je sasvim normalno očekivao da ugleda zadihanu osmogodišnju devojčicu koja trči premanjemu.

„Katarina,“ rekao je, neobično prisno.„Ne možete da odete,“ rekla sam. „Neki ljudi napolju žele našu smrt. Čak i ako

slobodno izađete napolje, nikako nećete moći da se vratite.“On se sagnuo i pogledao me sa moje visine. „Ma, izaći ću slobodno,“ rekao je. „I

vratiću se sutra. Kad dođem, morate da me dočekate sami u dvorištu ili u vrtu. Treba darazgovaramo o nekim stvarima, o nekim nezgodnim tajnama. Ali ne danas. Vreme nijepovoljno.“

Dok je govorio, pogled mu je otvrdnuo, kao da posmatra udaljenu, ali sve bližuopasnost. Ispravio se i rekao, „Ali ništa loše neće se desiti. Ja ću se pobrinuti za to.Razgovaraćemo sutra. Neka Vas bog čuva, Katarina.“

Okrenuo se i otišao.Požurila sam za njim, ali išao je brže nego što sam ja mogla da trčim. Za nekoliko

sekundi stigao je do ulaza u konjušnicu, u vidokrug velike kapije prema Larga ulici. Jasam, uplašeno, stala.

Palata je predstavljala utvrđenje debelih kamenih zidova; na glavnom ulazu stajala sunepropusna metalna vrata, postavljena u središte zgrade. Na zapadu su bili vrtovi ikonjušnica, vidljivi sa ulice kroz gvozdenu kapiju na severu, koja je počinjala tamo gde sezavršavala citadela.

- 14 -

Unutar te kapije, sedmorica naoružanih stražara budno su motrila narod sa drugestrane debelih gvozdenih rešetaka. Kada sam poslednji put provirila kroz prozor naspratu, kod zapadne kapije bilo je samo šest stražara. Sada je oko dvadeset pet seljaka itrgovaca stajalo i zurilo u stražare.

Konjušar je dodao gospodinu Kozimu uzde sjajne crne kobile. Ugledavši astrologa,neki u masi su zviznuli. Jedan od njih je bacio kamen, koji se odbio od gvozdene rešetke ipao nekoliko koraka od mete.

Gospodin Kozimo je mirno poveo svoju kobilu do kapije. Ona je udarala kopitama iokrenula se od onih koji su čekali, kad je jedan od njih uzviknuo: „Abaso le palle!“

„Šta je,“ doviknuo je drugi, „jesu li te doveli da popušiš kardinalu k...c?“„I medičijevska muda! Abaso le palle!“Gungula je uznemirila ostale, koji su gledali sa druge strane ulice, pa sada požurili da

se pridruže ovima kod kapije. Uzvici postadoše glasniji.„Abaso le palle!Abaso le palle!“Ljudi su mahali pesnicama po vazduhu i gurali ruke kroz rešetke, pokušavajući da

zgrabe one sa druge strane. Kobila je njištala i širila oči, pokazivajući beonjače.Gospodin Kozimo nije ni na trenutak ustuknuo. Dostojanstven i nepopustljiv, išao je

prema metalnim rešetkama kroz kišu kamenčića. Niko ga nije pogodio, ali naši stražarinisu bili te sreće; psovali su, pokušavajući da zaštite lica. Jedan od njih je požurio do kapijei povukao tešku gvozdenu rezu nazad, dok su ostali izvukli mačeve i formirali zaštitni zidispred gospodina Kozima.

Stražar koji je povukao rezu osvrnuo se preko ramena prema gostu koji je odlazio.„Ludi ste, gospodine,“ rekao je. „Rastrgnuće vas.“

Ja sam istrčala iz svog skrovišta i potrčala prema gospodinu Kozimu.„Nemojte ga dirati!“ doviknula sam okupljenima. „On nije jedan od nas!“Gospodin Kozimo je pustio uzde svoje uznemirene kobile i klekao da bi me uhvatio za

ramena.„Idite unutra, Katarina.“ Rekao je Katerin, moje ime stranim jezikom. „Znam šta radim.

Biću bezbedan.“Dok je to izgovarao, jedan kamenčić me je okrznuo po ramenu. Trgla sam se; gospodin

Kozimo je video taj udarac. I njegove oči...Pogled đavola, htela sam da kažem, ali možda je bolje nazvati ga pogledom Boga. Jer

đavo može da vara i provocira, ali samo Bog deli smrt i samo On može da osudi čoveka navečnu patnju.

Taj pogled sam videla u Kozimovim očima. On je sposoban, zaključila sam, bez imalogriže savesti, za ubistvo bez trunke žaljenja. Ali nije me taj pogled uznemirio. Bila je točinjenica da sam ga prepoznala i uprkos tome osećala njegovu privlačnost; činjenica dasam to znala i nisam htela da se okrenem od njega.

Okrenuo se prema masi sa neizmerno zlim pogledom. Odjednom, kiša kamenčića jeprestala. Pošto su svi ućutali, on je uzviknuo glasno i jasno:

„Ja sam Kozimo Ruđeri, astrologov sin. Udarite je još jednom ako se usuđujete.“Ništa više nije rečeno. Mračnog pogleda gospodin Kozimo je uzjahao svoju kobilu, a

stražar je uz škripu otvorio kapiju. Astrolog je izjahao, a masa se razdvojila da ga propusti.Kapija se zatvorila uz tresak i stražar je vratio rezu na mesto. Izgledalo je kao da je to

bio neki znak: masa je opet oživela i nastavila da gađa stražare kamenčićima i pogrdama.

- 15 -

Ali astrologov sin je prošao nepovređen, uzdignute glave, stava sigurnog isamouverenog. Dok su ostali opet usmerili pažnju na kapiju palate, on je odjahao i ubrzomi nestao iz vidokruga.

- 16 -

Glava druga

Moja sećanja na Firencu zamagljena su užasom, naklonošću, razdaljinom i vremenom,ali neki utisci iz te davne prošlosti ostali su jasni. Kao prvo, zvonjava crkvenih zvona:budila sam se, jela i molila uz pesme iz katedrale San Lorenco, u kojoj leže kosti mojihpredaka; Santa Marija del Fjore, sa ogromnom kupolom; San Marka, u kome je nekadaživeo ludi kaluđer Savonarola. Još uvek se sećam dubokog 'mukanja' zvona, zvanog'Krava', koje je visilo u velikoj Palati dela Sinjorije, sedištu firentinske vlade.

Sećam se i prostorija svog detinjstva, a naročito porodične kapele. Na zidovima iznaddrvenih klupa za članove hora, moji preci su jahali veličanstveno nakićene konje naGocolijevom remek-delu Povorka mudraca. Taj mural se protezao preko tri zida. Mojumaštu je privlačio istočni zid, koji je pripadao mudracu Gasparu; on je vodio ostale posleviđenja vitlejemske zvezde. Moji preci su jahali odmah iza njega, u zaslepljujućimnijansama tamnocrvene, plave i zlatne boje.

Taj mural je bio naručen u vreme Pjera Kostobolnog. On je jahao tik iza Gaspara. Mojčukundeda je bio ozbiljan, povučen čovek četrdesetih godina i jahao je ispred svog oca,starog, ali još uvek lukavog Kozima. Njegov sin, Lorenzo Veličanstveni išao je za njima.On je tada imao samo jedanaest godina i bio običan dečak, izbočene donje usne i vrlokukastog nosa. Ali bilo je nečega lepog u njegovom dignutom pogledu i njihovoj bistroj,usredsređenoj inteligenciji, zbog koje sam poželela da mu dodirnem obraz. Ali bio jenaslikan na zidu, izvan mog domašaja. Mnogo puta sam se penjala na klupe za hor kada jekapela bila prazna, ali mogla sam da dohvatim samo donju ivicu freske. Često su migovorili da razmišljam brzo kao što je i on, pa sam zato i osećala da smo nekako bliski.Njegov otac je umro kada je on bio mlad, ostavljajući mu grad da njime vlada; nedugozatim, njegov brat, koga je obožavao, bio je ubijen i on je tako ostao potpuno sam.

Ali Lorenco je bio pametan. Njegov dečački pogled bio je trezven i smiren. I nije biouperen u njegovog oca, Pjera, ni u dedu, Kozima, već direktno u zlatokosog Gaspara,mudraca koji je pratio zvezdu.

Mladi Lorenco me je gledao odozgo te večeri, dok su zvona pozivala na večernjuslužbu. Teča Filipo je bio odsutan, ali Klarisa je bila tu i napet izraz njenog lica se opustiopod tankim, crnim velom. Mrmljala je molitve s jednim otvorenim okom, bacajući njegovjednostruki pogled iza sebe, prema otvorenim vratima. Izgledalo je da se za vremerazgovora sa gospodinom Kozimom uzdržava, ali kasnije se sabrala i opustila.

Sa njene desne strane sedeo je moj rođak Ipolito, visok i prav, jer se u poslednje vremerazvio u pravog muškarca. Bio je potamneo u lovu, a puštao je i jareću bradicu i brčiće,koji su isticali njegove tamne oči, i činili ga strahovito privlačnim. Bio je ljubazan premameni, ipak je trebalo jednog dana da se venčamo i zajedno vladamo Firencom, ali tada jeimao osamnaest godina i počeo je da primećuje žene. A ja sam bila povučena devojčica.

Dve godine mlađi Alesandro, sedeo je pored njega i širom otvorenih očiju mrmljaomolitve. Moj polubrat, Sandro, sin afričke robinje, imao je guste, crne obrve, pune usne iuzdržano ponašanje. Bez obzira koliko dugo sam posmatrala jake, naglašene crte njegovoglica, nisam uspela da primetim ni nagoveštaj našeg zajedničkog porekla. Sandro je bio

- 17 -

sasvim svestan da ne poseduje fizičku lepotu i šarm svog starijeg rođaka Ipolita. Njihovodnos je bio takmičarski, iako su bili nerazdvojni, vezani svojim posebnim statusom.

U kapeli, Đinevra se molila tik do Klarise, zaštićena malim Robertom, a zatim iLeonom i Tomasom, pa i mojim dragim Pjerom. Čak i on, koji je ranije otklanjao mojestrahove, postao je tih i zamišljen dok se masa okupljala ispred naše kapije.

Ne sećam se baš dobro onoga što se dešavalo te večeri, samo snažnog alta tetke Klarisedok smo pevali psalme i sveštenikovog treperavog tenora kojim je predvodio Kyrie eleison.

Upravo je otpočeo blagosiljanje, kad se tetka Klarisa naglo okrenula. Napolju, uhodniku, stajao je teča Filipo sa kapom u rukama.

On je bio namršten čovek upalih obraza i kratko ošišane sede kose, u stilu rimskihsenatora; uhvativši Klarisin pogled, namrštio se još više. Ona brzo mahnu Đinevri: Idi, idi.Povedi i decu. Pokazala je glavom prema Ipolitu i Aleksandru. Povedi i njih.

Sveštenikova ruka preseče vazduh horizontalno, završavajući nevidljivi krst. I on jevideo masu na kapiji i žurno izašao kroz vrata pored oltara.

Klarisa se pomerila sa strane, puštajući Đinevru da povede moje rođake premavratima. Istovremeno, teča Filipo uđe u kapelu. Ja sam, kao poslednja od dece, zaostala.

Sandro je pokorno išao za ostalima, ali Ipolito se izdvojio iz grupe i stao ispred Klarise.„Ja ću ostati,“ rekao je. „Filipo nosi važne vesti, zar ne?“

Klarisin pogled postao je strožiji, što je primoralo Đinevru da brže potera decu napolje.Sagnula sam se iza klupe za hor, želeći da čujem vesti teče Filipa.

„Evo, ovako,“ reče Filipo, prišavši svojoj ženi. „Ipolito, potreban mi je trenutak nasamosa njom.“ Sačekao je da Đinevra izvede ostale dečake iz kapele. „Čućeš sve u pravomtrenutku.“

Ipolito je oštro gledao tetku, pa teču. „Sada je pravi trenutak. Mirno sam gledao kakoPaserini razdvaja ljude. Nemam više strpljenja.“ Uzdahnuo je. „Shvatio sam da steokupljali vojnu pomoć. Kako stojimo?“

„Nalazimo se u složenoj situaciji,“ reče Filipo. „I kazaću ti sve što sam saznao večeras.Ali, prvo ću nasamo razgovarati sa mojom ženom.“

Jedan dugi trenutak on i Ipolito su se gledali; teča Filipo je bio čvrst kao stena. Ipolitonajzad popusti uz glas gađenja, pa se okrenuo i udaljio za ostalima.

Filipo je poveo Klarisu do klupe. Seo je pored nje, a ona je digla veo i rekla sa bolom:„Tako. Znači, izgubljeni smo.“

Filipo je klimnuo glavom.Klarisa ljutito skoči na noge. „Već su nas napustili?“ U glasu joj se osećao bes, kao i

razočaranje. Već je znala kakve vesti će Filipo doneti, ali se ipak očajnički, tajno nadala, dato neće biti onakve kakve očekuje.

Filipo je ostao da sedi. „Boje se. Bez Klementove podrške...“„Prokleti bili!“ Kada je Filipo posegao za njenom rukom, ona je otresla. „Kukavice!

Prokleti bili i car i Paserini, proklet bio i papa!“„Klarisa,“ reče Filipo oštrije. Kada je sada uhvatio za ruku, nije se odupirala, već se

stropoštala na klupu.Lice joj se iskrivilo u grču tuge i odjednom joj suze, dijamanti na svetlu sveća, orosiše

obraze i grudi. Nemoguće se dogodilo: tetka Klarisa je zaplakala.„Prokleti bili svi,“ rekla je. „Sve su to budale, do jednoga. Kao i moj otac, koji je izgubio

ovaj grad iz čiste gluposti. A sad ću ga i ja izgubiti.“Filipo joj je stavio ruku na rame i strpljivo čekao da se smiri. Zatim joj je obrisao suze i

tiho upitao, „Hoćeš li onda razgovarati sa njima?“

- 18 -

Ona kratko, bespomoćno mahnu rukom. „Šta drugo mogu?“ Uzdahnula je duboko, papružila ruku i pomilovala Filipa po obrazu sa blagim, gorkim osmehom. On je uzeo zaruku i poljubio sa iskrenom nežnošću.

Klarisin osmeh odjednom nestade. „Pregovaraću samo sa Kaponijem lično,“ reče ona.„Moraš da ga nađeš večeras, sutra ujutru će biti prekasno. Do tada će se već desitikrvoproliće.“

„Večeras,“ ponovi Filipo. „Potrudiću se.“„Srešćemo se pod mojim uslovima,“ reče Klarisa. „Napisaću to; ne želim nikakve

nesporazume.“ Pogleda je Filipa značajno. „Ti već znaš moj uslov.“„Klarisa,“ reče on, ali ona mu stavi prst na usta.„Neće me povrediti, Lipo. Oni ne žele mene. Kad sve bude gotovo pridružiću vam se.“„Neću te ostaviti bez zaštite,“ reče Filipo.„Imaću je,“ uzvrati ona. „Najbolju, bolju i od vojske. Sutra dolazi astrologov sin,

astrolog Kozimo. Videću se sa njim pre nego sa Kaponijem.“Filipo se trže. „Kozimo Ruđeri? Benocov crni momak?“„On je znao, Lipo. Znao je sat i dan kad će Klement pasti. Pokušao je da me upozori pre

nekoliko nedelja, ali nisam htela da ga saslušam. Pa, sada hoću.“„Klarisa, kažu da on priziva demone, da...“„Znao je sat i dan,“ prekinula ga je. „Ne mogu da odbijem takvog saveznika.“Filipo je i dalje bio uznemiren. „Ipak ću se pobrinuti da imaš najbolje ljude i

naoružanje.“Klarisa ga je pogledala hladnim, lukavim osmehom. „Imam najbolje moguće

osiguranje, Lipo. Držim naslednike.“ Ustala je i uzela muža za ruku. „Dođi. Potrebni su mipero i papir. Kaponi mora dobiti moje pismo večeras.“

Teča Filipo je pošao napolje za njom. Ja sam se izvukla iz svog skrovišta, ali sam ostalau kapeli.

On je znao. Znao je sat i dan.Da je gospodin Kozimo uspeo da ubedi Klarisu u svoje saznanje nekoliko nedelja

ranije, da li bi papa Klement bio upozoren? I dalje: da je moja majka bila upozorena da ćeporođaj sa mnom biti težak, zar ne bi ranije konsultovala doktora? Da li je moj otac mogaobiti upozoren da proveri svoje zdravlje? Da li su životi njih oboje mogli biti spaseni?

Naravno da bi bog želeo da spasi papu i moje roditelje. Naravno da ne bi osudiouplašeno dete, zbog toga što traži bezbednost, čak i ako se ona nalazi u rukama čovekakoji govori sa đavolima.

Treba da razgovaramo o nekim stvarima, o nekim nezgodnim tajnama.Zurila sam gore, u Gaspara, kralja istoka, mladog i slavnog, na svom belom konju. Ali

nije dugo držao moju pažnju; privukao me je dečak Lorenco, ružno, usamljeno, sjajno dete,prisiljeno sudbinom da postane lukavo pre vremena. Lorenco, koji je ignorisao sve ostale izagledao se samo u proroka.

Sledećeg jutra, probudili su me zvuci domaćinstva, nepodnošljivo budnog, aliprigušenog. Uobičajena pesma glasova služinčadi pretvorila se u kratke šapate; njihovikoraci bili su tihi. Nisam čula čak ni kuvara i devojku koja pere sudove kako lupajuposuđem u kuhinji.

Đinevra me je na brzinu obukla i otišla. Trebalo je da siđem pravo dole, na doručak, aliznala sam da su sobarice već zauzete svojim poslovima, pa sam otišla u njihovu praznusobu. Privukla sam hoklicu do prozora, popela se na nju i pogledala dole.

- 19 -

Sastav okupljenih se promenio. Prethodnog dana su tu bili nenaoružani trgovci iseljaci. Danas su bili ljudi plemenitog roda, sa kratkim mačevima na bedrima; stajali su udisciplinovanim formacijama, čineći barikadu oko imanja. Saobraćaj u Larga ulici je biousporen, zahvaljujući stražarima koji su proveravali svakog prolaznika.

Uznemirena, udaljila sam se od prozora i sišla da potražim Pjera. Zatekla sam ga udečačkim prostorijama, gde je Đinevra dizala gomilu presavijenog veša iz garderobnogormana. Okrenula se da ga spusti u kofer, koji je bio do pola napunjen, kad me je ugledalana vratima.

Zurila sam u gomilu dečačke odeće u njenim rukama. Osim nje, tu je bila i Leda, koja jesedela na niskoj klupi i savijala posteljinu, koju je zatim stavljala u drugi kofer. Nisammogla da zamislim zašto bi se Leda, koja je uvek brinula o tetki Klarisi, zamajavala savešom dečaka.

Đinevra pocrveni kao bulka. „Ne bi trebalo da budeš ovde, Katarina,“ reče mi. „Jesi lidoručkovala?“

Odmahnula sam glavom. „Šta to radite?“Pjero me je čuo i izašao iz spavaće sobe. „Pakuju,“ reče sa osmehom. „Nemoj se toliko

plašiti, mačkice. Idemo na selo, kao što sam rekao. Majka će razgovarati sa pobunjenicimavečeras, kad mi odemo.“

Ja sam tankim glasom rekla: „Niko ne pakuje moje stvari.“„Ma, spakovaće.“ Pjero se okrenuo Đinevri, čiji je pogled bio pažljivo prikovan za kofer

ispred nje. „Ko će se pobrinuti za njene stvari?“Đinevrin odgovor je dolazio tako sporo, da hrabrija, Leda, reče ozbiljno, „Njena tetka

će razgovarati sa njom kad o tome dođe pravi trenutak. U međuvremenu, ona treba dadoručkuje i pazi da ne stvara probleme.“

Moja donja usna je zadrhtala, uprkos naporu koji sam ulagala da je kontrolišem, pa, naivici plača sam rekla Pjeru: „Neće me pustiti da idem sa vama.“

„Ne budi smešna!“ rekao je i okrenuo se prema Ledi. „Ona ide sa nama, zar ne?“Leda je pokušala da mu uzvrati drskim pogledom, ali naposletku je skrenula pogled.

„Madona Klarisa će kasnije razgovarati sa njom.“Pjero diže glas da se usprotivi, ali ja sam pobegla pre nego što je stigao bilo šta da kaže.

Sjurila sam se vratolomno niza stepenište u dvorište i otrčala pored vrtova do krajakonjušnice. Veliki platan je rastao pored kamenog zida, koji je zatvarao zadnji deo imanja.Bacila sam se u njegovu senku i zaplakala. Svet me je izdao; moja jedina nada i sreća bio jePjero, ali njega će mi sada oduzeti. Dugo sam plakala, a onda legla leđima na vlažnuzemlju i zagledala se gore, u zelenu krošnju, poremećenu mestimično delićima neba.

Imam najbolje moguće osiguranje. Držim naslednike. Pjero i njegova braća biće odvedeni usigurnost, a ja, naslednica, ostaću. Ja sam bila moneta koju Klarisa može da upotrebi upregovorima sa otpadnicima.

U svom sanjarenju gotovo sam propustila zvonjavu crkvenih zvona, San Marko, SanLorenco, Santa Marija del Fjore, koja su se preklapala kao da se takmiče u ritmu. Gotovoda su utihnula kada sam sela i prisetila se broja zvonjenja. Bilo ih je tri i tri je sata ujutru.

Ustala sam, otrla grančice sa sukanja i požurila pored konjušnice, dok nisam mogla daprovirim iza ugla, prema kapiji na Larga ulici.

Preko dvadeset naših stražara pazilo je na tihe pobunjenike sa druge strane gvozdenerešetke, dok je štalski momak vodio lepu crnu kobilu u konjušnicu. Bila je žustra izabacivala glavu, dovoljno poslušna, ali prezrivim pogledom pokazujući da mu ne veruje.

Gospodin Kozimo nije mogao biti daleko. Otišla sam do pustog vrta i čekala tamo polasata, što je bilo prava agonija za uznemireno dete.

- 20 -

Astrolog se najzad pojavio u svilenom žaketu sa crnim i crvenim prugama. Ugledaome je i bez reči poveo do jednog udubljenja, skrivenog od pogleda visokom živicom.

Kada smo stali, on reče ozbiljno, „Morate mi obećati, dona Katarina, da nikome nećetereći za naš sastanak, iz mnogo razloga, od kojih je najmanji moj neprikladan sastanaknasamo sa mladom devojčicom. Ne smete, ono što ću vam reći da ponovite nikome,naročito ne Vašoj tetki Klarisi.“

„Obećavam.“„Dobro.“ Sagnuo se, tako da mu je lice bilo u visini sa mojim. „Vaše natalne zvezde su

izvanredne. Voleo bih da Vam pomognem, Katarina, da ublažim zlo i ojačam dobro.“Napravio je pauzu. „Vi ćete vladati. Ali ne dugo. Saturn u Jarcu to garantuje.“

„Izgubićemo Firencu, za neko vreme“ upitala sam. „A posle ćemo se vratiti, kao štosmo i pre?“

„Vi nećete vladati Firencom,“ reče on, a kada je video da sam se pokunjila, brecnuo sena mene. „Slušajte me! Vaša natalna karta pokazuje da Lav silazi i da je Ovan u Vašojdesetoj kući. To je kraljevska oznaka, Katarina. Vladaćete nečim mnogo većim od jednoggrada. Ako...“ zaustavio se. „Vaš horoskop sadrži mnogo strašnih iskušenja, a ovo sada jeprvo od njih. Ja nameravam da se pobrinem da preživite. Razumete li?“

Klimnula sam glavom, zainteresovana i uplašena. „Jeste li to videli juče, kad ste gledalimladeže pored mog uva? Videli ste nešto, što vas je uplašilo.“

Namrštio se, pokušavajući da se seti, pa se osmehnuo kao da ga to zabavlja. „Nisambio uplašen. Bio sam... impresioniran.“

„Impresioniran?“„Kraljem,“ reče on. „Onim za koga ćete se udati.“Zinula sam, zapanjena.„Ne znam koliko možemo da se oslonimo na donu Klarisu,“ nastavi on. „Na pomolu je

izdaja koja će ugroziti Vaš život, ali ne znam kada će se dogoditi. Iskreno sam rekao Vašojtetki koliko ste lično Vi važni i dao sam joj talisman, koji štititi Vas i Vaše rođake. Alinisam znao mogu li da joj verujem toliko, da bih vam poslao ovo.“

Gurnuo je ruku u torbicu za pojasom i izvadio nešto maleno; otvorio je taj predmet iotkrio jedan uglačan, crni kamenčić ukrašen zelenom biljčicom.

„Ovo je Agripino Krilo Korvusa, napravljeno pod zaštitom Marsa i Saturna. Onoposeduje moć gavranove zvezde. Njegovo krilo će Vas čuvati od zla dok se opet nesretnemo. Nosite ga na sebi, tako da kamen bude gornji, a gavez Vam dodiruje kožu. Nedozvolite ni po koju cenu da ga neko vidi ili Vam ga oduzme.“

„Neću dozvoliti,“ rekla sam. „Nisam glupa.“„To se vidi,“ odgovori on, uz prizvuk humora. Pružio je ruku i ja sam uzela taj mračni

poklon. Očekivala sam da kamen na dodir bude hladan, ali on me je grejao.„Zašto to radite za mene,“ upitala sam ga.Nešto stidljivo blesnu u njegovom osmehu. „Mi smo vezani, Katarina Marija Romula

de Mediči. Pojavili ste se u mojim zvezdama još pre nego što ste se rodili. U mom interesuje da Vas sačuvam, ako budem mogao.“ Prekinuo je. „Hajde, da vidim gde ste sakrilitalisman na sebi.“

Gurnula sam prste ispod svoje tesne čipkane košulje i stavila dragulj između svojihnerazvijenih grudi. Parče otkinutog gaveza se malo ispomeralo, pre nego što se finosmestilo ispod kamena.

„Dobro,“ reče gospodin Kozimo. „Sada moram da pođem.“ Ali dok se okretao da ode,nešto mu je palo na pamet, pa je upitao: „Sanjate li, Katarina? Snove kojih se sećate?Upečatljive?“

- 21 -

„Trudim se da ih zaboravim,“ rekla sam. „Plaše me.“„Sada ćete ih se jasno sećati, pod Korvusovim krilom,“ reče on. „Mars stanuje u Vašoj

dvanaestoj kući, kući skrivenih neprijatelja i snova. Samo Nebo otkriva šta treba dasaznate o svojoj sudbini. To je Vaš dar i Vaše breme.“ Blago se naklonio. „Odlazim odVas za sada, dona Katarina. Neka bog dozvoli da se opet uskoro sretnemo.“

Nije nameravao da glasom oda bilo kakvu sumnju u taj budući susret, ali on ga je ipakizdao, a ja sam sasvim jasno čula tu sumnju. Okrenula sam se bez reči i otrčala natrag,preko travnjaka, sa gavranovim kamenom na grudima.

- 22 -

Glava treća

Otrčala sam u biblioteku i otvorila prozorske kapke, da pustim unutra sunce i glasovesa ulice ili od konjušnice kod kapije. Tada sam našla De Vita Coelitus Comparanda, napisanoautorovim rukopisom na već pomalo žutom pergamentu. Pjero ga je ostavio na donjojpolici, na kojoj sam lako mogla da ga dohvatim, pa sam ga povukla do ivice i nespretnooborila na pod.

Sela sam prekrštenih nogu, povukla knjigu u krilo i otvorila je. Bila sam suvišenervozna da bih čitala, ali pritisnula sam dlanove na listove i zurila u reči. Smirivala samse dižući i okrećući listove, i ravnajući ih rukom. Okretala sam list za listom, dok nisampočela da dišem sporije, dok mi se pogled nije usredsredio i počeo da raspoznaje neku rečovde i frazu onde.

Najzad sam se smirila dovoljno da počnem da čitam, kad primetih neki pokret. Pjero jestajao na vratima, crvenih obraza i uzburkanih grudi. Na licu mu je bio takav izraz jada ikrivice, da nisam izdržala da ga gledam, već sam opet spustila pogled na knjigu u svomkrilu.

„Rekao sam im da ne mogu da te ostavim,“ reče on. „Ako ti ne možeš da ideš, neću nija.“

„Nije važno šta mi želimo,“ rekoh ja ravnodušno. Ako sam se našla u ozbiljnojopasnosti, bolje je da Pjero ne bude u mom društvu; najbolje što sam mogla da učinim zanjega bilo je da budem okrutna. „Ja sam naslednica i moram da ostanem. Ti nisi i zatomoraš da poštuješ dogovor svoje majke i odeš.“

„Oni traže Ipolita i Sandra, a ne tebe,“ insistirao je on. „Razgovaraću sa majkom.Videće da je razumno...“

Spustila sam prst niza stranicu i hladno rekla, „Već je odlučeno, Pjero. Nema svrheraspravljati o tome.“

„Mačkice,“ reče on sa takvim bolom, da sam počela da gubim sigurnost, ali i dalje samgledala stranu ispred sebe.

Stajao je na vratima još trenutak, ali ja nisam digla pogled, bar dok njegovi koraci nisuutihnuli.

Sedela sam sama u biblioteci dok sunce nije prešlo preko sredine neba i nisam sepomerila dok me neki zvuk nije privukao prozoru.

Kočija u kojoj su bili Pjero, njegova braća i teča Filipo, dokotrljala se do kapije i zastala,dok su se dvojica naših stražara sklonili sa strane, da bi kapija mogla da se otvori sunutrašnje strane. Dok su to činili, dvojica uđoše kroz otvorenu kapiju na naše imanje.Obojica su bili plemenitog roda; jedan je bio pun sebe, u izvezenoj plavoj tunici. Drugi jebio taman i mišićav, sa izgledom vojnog zapovednika. Čim su prošli pored naših stražara,čovek u plavom je dao znak kočijašu.

Gledala sam zapanjeno kako kočija izlazi kroz kapiju na ulicu. Pjero nikako nije mogaoda me vidi: sunce je zaslepljujuće sijalo i nisam mogla da vidim prozor kočije. Ali ipak sammahnula, gledajući kako se odvoze na sever, niz put De Gori i nestaju mi iz vidokruga.

- 23 -

Kada je došlo vreme za večeru, Paola me je oterala u moju sobu, gde me je očekivaotanjir sa hranom. Donela je i talisman na kožnoj traci i okačila mi ga oko vrata. Pristalasam da ostanem u sobi ako mi donesu Fićinovu knjigu, ali pre nego što je Paola mogla dami je donese i ode, zasula sam je pitanjima: Kako se zovu dvojica ljudi sa kapije? Koliko seočekuje da ostanu?

Bila je iscrpljena i nervozna, ali uspela sam da izvučem od nje rečenicu „NikoloKaponi, voda pobunjenika i njegov general, Bernardo Rinućini.“

Poslušala sam je i ostala u sobi. Posle višesatnog napetog čitanja, zaspala sam.Probudili su me neki uzvici, pa sam požurila do glavnog odmorišta. U foajeu, u

podnožju stepeništa, Paserini u skerletnoj kardinalskoj odori, obrubljenoj hermelinom,prevelikog podvaljka koji mu se prelivao preko tesne kragne, stajao je između Ipolita iSandra, i vikao. Kardinal je očigledno popio dobru količinu vina.

„To je sramota!“ vrištao je. „Ja sam namesnik i samo ja sam ovlašćen da donosim takveodluke. A ovu ne prihvatam!“ Stajao je nekoliko santimetara od tetke Klarise koja mu je, udruštvu dvojice naoružanih ljudi, preprečila ulaz u trpezariju. „Ti nas vređaš!“

Uhvatio je Klarisu za zglob desne ruke i trgnuo je tako jako, da je vrisnula odiznenađenja i bola.

„Đubre beskorisno!“ uzviknu ona. „Pusti me!“Oba stražara, koji su bili pored nje, izvukli su mačeve. Paserini je odmah pustio. Mladi

stražar je bio spreman da zamahne, ali Klarisa mu je dala znak da se smiri i uhvatila jeIpolitov pogled.

„Vodite ga, da ga ne gledam,“ prosiktala je.Pridržavajući povređeni zglob, okrenula se i svečanim korakom vratila u trpezariju.

Vrata su se zatvorila za njom, i stražari stadoše ispred njih. Kardinal je malo skrenuo, kaoda je hteo da krene prema vratima, ali Ipolito ga je uhvatio za nadlakticu.

„Odlučili su da se dogovore sa njom,“ reče mu. „Mi tu ne možemo ništa. Hajde.“Držeći i dalje Paserinija za ruku, pošao je prema stepeništu; Sandro pođe za njima.

Ja sam stajala na svom mestu na odmorištu dok su se uspinjali prema meni, upitnogledajući Ipolita.

„Naša tetka je odlučila da nas ponizi, Katarina,“ reče Ipolito podrugljivo, „tako što nasje, na zahtev pobunjenika, isključila iz pregovora. Siguran sam da će im ona bitipopustljivija.“ Utišao je glas. „Ponizila nas je. I platiće to.“

Gledala sam kako odlaze u svoje prostorije, pa se vratila u postelju i zagledala u prozori tamu iza njega, remećenu samo treperavim sjajem pobunjeničkih baklji.

Spavala sam trzajući se i sanjala ljude, mačeve i vikanje. U zoru su me probudili zvuci:koraci po mermeru, žamor ljudskih glasova. Pozvala sam Paolu, koja je došla i obukla medaleko grublje nego što je to Đinevra ikada uradila. Po njenom nalogu potrčala sam dole,prema kuhinji, ali sam zastala u hodniku u prizemlju. Vrata trpezarije bila su otvorena;radoznalost me je nagnala da provirim sa praga.

Klarisa je bila unutra. Sedela je sama za dugačkim stolom, prepunim praznih vrčeva;njen je bio pun, nedirnut. Odeća joj je bila od divnog, duboko zelenog brokata, a skutovinjene odore širili su se pored njene stolice i nabirali oko nogu. Ruka joj je ležala na stolu, alice spušteno u savijen lakat bilo okrenuto od mene. Kestenjasta kosa visila joj je saramena, učvršćena zlatastom mrežicom, ukrašenom sićušnim dijamantima.

Čula me je i nemoćno digla glavu. Bila je sasvim budna, ali na licu joj je bio beživotanizraz; tada sam bila premlada da ga protumačim, ali tokom godina sam naučila daprepoznajem tupi izraz tuge koja savladava.

- 24 -

„Katarina,“ reče ona ravnodušnim glasom; oči je jedva držala otvorene od umora.Nagnula se i potapšala sedište stolice pored sebe. „Dođi, sedi sa mnom. Muškarci ćeuskoro sići, pa možeš i da čuješ.“

Sela sam. Njen zglob, koji je ležao na stolu, bio je sasvim otekao, sa tamnim tragovimakoje su ostavili Paserinijevi prsti. Nekoliko minuta kasnije, Leda dovede Paserinija irođake do stola. Ipolito je izgledao uzdržano; Paserini i Sandro, besno i agresivno.

Pošto su zauzeli svoja mesta, tetka Klarisa mahnu Ledi da izađe iz prostorije. Kaponinam svima garantuje slobodan prolaz, rekla je. Otići ćemo u Napulj, gde će nas primitiOrsini, rođaci njene majke. Uz njihovu pomoć, sakupićemo vojsku. Pomoći će nammilanski vojvoda i Este iz Ferare, i sve ostale dinastije u Italiji, koje imaju dovoljno razumada vide da im formiranje još jedne venecijanske republike predstavlja direktnu pretnju.

Paserini upade. „Dala si Kaponiju sve što je tražio, zar ne? Nije ni čudo što su hteli dapregovaraju sa ženom!“

Klarisa ga pogleda umorno. „Njihovi ljudi su opkolili kuću, Silvio. Imaju vojnike ioružje, a mi nemamo ništa. Sa čime si mislio da pregovaram?“

„Oni su došli nama!“ zareža Paserini. „Oni su tražili nešto.“„Tražili su naše glave,“ reče Klarisa malo žustrije. „Ali dozvoliće nam slobodan prolaz.

A za to, treba da im damo ovo.“Govorila je bezizrazno i dugo: Pobunjenici će nam pokloniti živote, ako za četiri dana,

sedamnaestog dana u podne Ipolito, Alesandro i ja izađemo na veliki gradski trg, Palatadela Sinjorija, i objavimo svoju abdikaciju. Zatim treba da se zakunemo na vernost Trećojrepublici Firence. Zaklećemo se, takođe, i da se nikada nećemo vratiti. Kasnije ćepobunjeni vojnici da nas sprovedu do gradskih kapija i kočija koje će nas čekati.

Kardinal opsova i poče da mumla. „Izdaja,“ reče Sandro. U mojoj mašti se pojaviastrologovo lice i šapnu: Ugroziće vaš život. Oboje ućutaše u trenutku kada je Ipolito ustao.

„Znao sam da je Firenca izgubljena,“ reče on Klarisi drhtavim glasom. „Ali ima drugihstvari kojima smo mogli trgovati za svoju bezbednost, imanja, skriveno porodično blago,obećanja savezništva. Da ti pristaneš da nas javno poniziš...“

Klarisa diže obrvu. „Da li bi više voleo da te ugrize dželatova oštrica?“„Ja im se neću pokoriti, tetka,“ reče Ipolito.„Ja sam zadržala naš ponos,“ uzvrati Klarisa; sićušni dijamanti u mrežici na njenoj kosi

blesnuše kada je digla bradu. „Mogli su da nam poskidaju glave. Mogli su da nasposkidaju i povešaju na Palati dela Sinjorije. Ali oni nas čekaju napolju. Ostavljaju namdelić slobode. Daju nam vreme.“

Ipolito duboko uzdahnu, pa izdišući uzdrhta. „Ja im se neću pokoriti,“ reče, dajućitome prizvuk pretnje.

Četiri dana jada su prošla; muškarci su ih proveli zatvoreni u Ipolitove odaje. TetkaKlarisa je lutala praznim hodnicima, jer je sva posluga, sem najodanijih, u koje su spadaliLeda, Paola, konjušarski radnici i kuvar, otišli. Pobunjenici su stražarili iza gvozdenekapije; vojnici koji su čuvali našu palatu, napustili su nas.

Do popodneva šesnaestog, dan pre nego što je trebalo da se svi pojavimo na Palati delaSinjorije, moja soba je bila ispražnjena. Molila sam Paolu da spakuje i Fićinovu knjigu, aliona je promrmljala da je to prevelika knjiga za tako malu devojčicu.

Te večeri, tetka Klarisa nas je nagovorila da večeramo u jednoj od manjih trpezarija.Ipolito nije imao mnogo da kaže bilo kome; Sandro je, međutim, kao da je bioiznenađujuće opušten, kao i Paserini, koji je Klarisu, kada je izrazila žaljenje zbog toga što

- 25 -

prepušta porodičnu kuću neprijateljima, potapšao po ruci, namerno ignorišući njenzavijen desni zglob.

Večera je protekla u tišini, bar za Klarisu, Ipolita i mene. Nas troje smo se povukli,ostavljajući Sandra i Paserinija sa njihovim vinom i šalama. Slušala sam kako se smeju doksam se vraćala u dečije apartmane.

Te noći sam sanjala.Stajala sam u središtu ogromnog polja i primetila u daljini čoveka čije je telo bilo iz

pozadine osvetljeno zracima zalazećeg sunca. Nisam mogla da mu vidim lice, ali on me jeznao i pozvao me je stranim naglaskom.

Katrin...Ne Katarina, kako mi je kršteno ime, nego Katrin. Prepoznala sam ga kao svoje ime, isto

kao i onda kada ga je astrolog tako izgovorio.Katrin, uzviknu on opet, sa bolom.Okolina se odjednom promenila, kao što se to dešava u snovima. On je ležao na tlu,

pored mojih nogu, a ja sam stajala iznad njega, želeći da mu pomognem. Krv je liptala iznjegovog lica u senci, kao voda iz izvora, i natapala zemlju pod njim. Znala sam da sam jaodgovorna za tu krv, da će umreti ako nešto ne učinim. Ali nisam znala šta treba dauradim.

Katrin, šapnuo je on i umro, a mene je probudio Ledin krik.

- 26 -

Glava četiri

Glas je dopro sa druge strane odmorišta, iz apartmana koje su delili Ipolito iAlesandro. Potrčala sam prema njegovom izvoru.

Leda je pala ispred široko otvorenih vrata. Njeni krici sada su postali jecaji, koji su semešali sa zvonjavom sa obližnje katedrale San Lorenco, objavljujući dolazak zore.

Pritrčala sam joj. „Je li beba?“Leda, stiskajući zube, odmahnula je glavom. Prestravljeno je gledala u Klarisu, koja je

takođe trčala u svojoj širokoj haljini, prebacivši samo šal preko ramena. Klekla je poredžene koja je pala. „Znači, dete dolazi?“

Leda je opet odmahnula glavom i pokazala prema sobi naslednika. „Pošla sam da ihprobudim,“ prodahtala je.

Na Klarisinom licu pojavio se zapanjen izraz. Ona je bez reči ustala i bosa požurila umuško predsoblje. Ja sam pošla za njom.

Spoljna prostorija je izgledala kao i uvek, sa stolicama, stolovima i hladnim kaminom,zbog leta. Klarisa, ne najavljujući se, kroz otvorena vrata uplovila je u Ipolitovu spavaćusobu.

Na sredini sobe, kao da su izvršioci hteli da privuku pažnju na svoje dramatičnonedelo, na podu, ležala je gomila odeće: žaketi koje su Alesandro i Ipolito nosili proteklevečeri, a na vrhu nabačene crne nogavice i Paserinijeva skerletna odora.

Stala sam iza tetke kada se sagnula da proveri je li ostavljena odeća topla. Uspravila sei tiho zarežala beskrajnim besom.

„Izdajnici! Izdajnici! Kurvini sinovi svi vi!“Okrenula se i ugledala me prestravljenu pred sobom. Pogled joj je bio izbezumljen, a

lice iskrivljeno u grimasu.„Zaklela sam se čašću,“ reče, ali ne meni. „Svojom čašću i prezimenom, i Kaponi mi je

verovao.“Ućutala je, dok se njen bes pretvarao u nemilosrdnu odlučnost. Uhvatila me je čvrsto

za ruku i grubo me povela natrag, u hodnik, gde je Leda još uvek jecala na podu.Uhvatila je i trudnicu za ruku. „Ustaj. Brzo, idi do konjušnice i vidi jesu li kočije otišle.“Leda je izvila leđa i ukočila se; tečnost je pljusnula po mermeru. Klarisa ustuknu od

bistre bare oko Ledinih kolena, pa doviknu Paolu, koja je, naravno, bila prestravljena zbogodlaska muškaraca i bile su joj potrebne dobre batine da bi se smirila.

Klarisa je naredila Paoli da ode do konjušnice i vidi da li su sve kočije otišle. „Mirno,“opomenula je Klarisa, „kao da si zaboravila da nešto spakuješ. Zapamti, pobunjenicigledaju odmah iza kapije.“

Pošto je Paola otišla na svoj zadatak, Klarisa je spustila pogled na Ledu, pa se okrenulaprema meni. „Pomozi mi da je odvedem u moju sobu,“ reče.

Digle smo trudnicu na noge i pomogle joj da se popne uz stepenište, do tetkinih odaja.Grč koji je obuzeo sada je popustio, pa je zadihana sela na stolicu pored Klarisine postelje.

Nešto kasnije vratila se Paola, histerična: Paserinija i naslednika nigde nije bilo, alikočije sa njihovim spakovanim stvarima još uvek su bile tu. Glavni konjušar i svi konjušariveć su bili otišli, a tela trojice štalskih momaka ležala su krvava u slami. Samo je dečak

- 27 -

ostao. On je rekao da je spavao i probudio se da bi prestravljen otkrio da su mu drugaripobijeni, a gospodar nestao.

U Klarisinom očima primetih blesak Lorencovog sjajnog uma na delu.„Moje pero,“ reče ona Paoli, „i hartiju.“Kada joj je Paola to donela, Klarisa je sela za svoj sto i napisala dva pisma. Naprezanje

je nerviralo, jer je zavijena ruka bolela, pa je mnogo puta ispuštala pero. Zamolila je Paoluda jedno pismo ispresavija nekoliko puta u mali pravougaonik, a drugo na trećinu. Samanjim pismom u ruci, tetka Klarisa je klekla ispred Ledine stolice i uzela lice služavke uruke. Izmenile su pogled koji ja, dete, nisam razumela. Zatim se Klarisa nagnula i pritislausne na Ledine, onako kako bi muškarac poljubio ženu; Leda je obavila ruke oko Klarise ičvrsto je stegla. Jedan dugi trenutak kasnije, Klarisa se povukla i spustila čelo na Ledinonajnežnijim mogućim gestom.

Naposletku, Klarisa se uspravi. „Moraš da budeš hrabra zbog mene, Ledo, ili smo svimrtvi. Srediću sa Kaponijem da odeš kod mog doktora. Moraš doktoru da daš ovo“, diglaje papir savijen u obliku malog pravougaonika, „ali da to niko ne vidi, niti sazna.“

„Ali pobunjenici...,“ dahnu Leda, raširenih očiju.„Oni će se sažaliti na tebe,“ reče Klarisa samouvereno. „Doktor Katani će se pobrinuti

da tvoje dete bezbedno stigne na ovaj svet. Videćemo se uskoro. Samo mi veruj.“ Kada jeLeda, stisnutih usana, najzad klimnula glavom, Klarisa je pokazala Paoli da uzme ono,drugo pismo, ispresavijano na trećinu.

„Kaži pobunjenicima na kapiji da ovo pismo odmah uruče Kaponiju. Sačekaj odgovor iodmah se vrati kod mene.

Paola je oklevala, samo trenutak, jer je pogled tetke Klarise bio daleko strašniji odmogućnosti suočavanja sa pobunjenicima, pa se žurno udaljila sa pismom.

Posle dugog i napetog sata, tokom koga sam uspela uz Klarisinu pomoć da se obučem,vratila se Paola sa vestima da će Kaponi pustiti Ledu, jer je zaključeno da je zaista trudna ida će uskoro roditi. Zatim je došlo do grozničavog savetovanja među ženama u vezi toga,gde treba pismo sakriti i kako da ga Leda neprimetno preda doktoru.

Zatim su, prema Kaponijevom uputstvu, Klarisa i Paola pomogle trudnici da siđe nizastepenište, do velikih, metalnih vrata, koja su se otvarala direktno na Larga ulicu. Ja sam ihpratila na rastojanju.

Tik iza vrata, čekala su dvojica plemića; dalje na ulici, pobunjenički vojnici suzadržavali masu ljudi koji su se okupili na ulici. Plemići su pomogli Ledi da se popne ukola koja su čekala na nju. Tetka Klarisa je stajala na vratima, dlana pritisnutog nadovratak, i gledala kako odvoze Ledu. Kada se okrenula prema meni, bila je ucveljena.Nije očekivala da će opet videti Ledu, užasna pomisao, jer je ona služila Klarisu još odkada su obe bile deca.

Vratile smo se gore. Po tetkinom držanju shvatila sam istinu: svet koji smo znaliraspadao se, oslobodio mesto za nešto novo i strašno. Bila sam tužna, misleći da ćunekoliko nedelja biti razdvojena od Pjera; sada, gledajući Klarisino lice, shvatila sam da gamožda nikada više neću videti.

Ušavši u svoju sobu, Klarisa je prišla plakaru i izvadila zlatni florin.„Odnesi ovo štalskom momku,“ reče Paoli. „Kaži mu da ostane na svom mestu do

petog jutarnjeg sata, a onda neka osedla najvećeg ždrepca i izvede ga iza konjušnice, dozadnjeg zida imanja. Ako nas tamo sačeka, daću mu još jedan florin.“ Zastala je. „Akomu kažeš da su naslednici otišli, ako samo nagovestiš istinu, sama ću te izbaciti prekokapije i pustiti da te rastrgnu, jer može mu pasti na pamet da nas oda pobunjenicima da bispasio svoju kožu.“

- 28 -

Paola je uzela novčić, ali je oklevala, uznemirena. „Nema šanse, ni na najvećem konjuda prođemo kroz kapiju.“

Klarisin pogled je ućutkao; Paola se kratko naklonila i otišla. Kada se vratila, na licu jojje bio izraz olakšanja: Dečak je još uvek bio tamo i rado će poslušati. „Kune se da nećepobunjenicima ništa kazati,“ reče.

Nisam razumela Klarisin plan. Nekoliko puta mi je rekla da treba da siđem u trpezarijupre petog jutarnjeg sata, jer Kaponijev general i njegovi ljudi će pola sata kasnije doći danas otprate na trg. Šta god da je naumila, nameravala je to da izvede pre njihovog dolaska.

Gledala sam kako Paola sređuje Klarisinu kosu i oblači joj crno-zlatastu brokatnuhaljinu, koju je odabrala za javno poniženje naše porodice. Paola je dovodila u red prviteški rukav sa baršunastim rubovima, kad su crkvena zvona objavila tercu, to jest trećijutarnji sat. Tri sata je proteklo od kada sam ugledala Ledu sklupčanu na podu; još tri ćeproći dok zvona ne objave sekstu, šesti sat, podne, kad treba da stignemo kod Palate delaSinjorija.

Paola je nastavila svoj posao, mada drhtavim i nespretnim prstima. Klarisa jenaposletku bila odevena i prelepa. Procenjivala je svoj izgled u ogledalu koje joj je Paoladržala, pa se mrštila i uzdisala. Neka nova briga, novi problem joj je iskrsao, koji još uveknije znala kako da reši. Ali okrenula se meni sa izveštačenim, praznim osmehom.

„A sada,“ upitala je, „kako da se zabavimo sledeća dva sata? Moramo naći sebi posla tii ja.“

„Ja bih želela da odem u kapelu,“ rekla sam.

Klarisa je ušla u kapelu polako, sa poštovanjem, a ja oklevajući za njom, savivši kolenoi prekrstivši se kad i ona, pa sela pored nje na klupu.

Klarisa je zatvorila oči, ali videla sam da i dalje razmišlja o nekom novom problemu.Prepustila sam je tim mislima, pa počela da se vrtim i nameštam kako bih bolje videla onajmural.

Klarisa je uzdahnula i opet otvorila oči. „Zar ti nisi došla da se pomoliš, dete?“Očekivala sam nervozu, ali čula samo radoznalost, pa sam odgovorila iskreno. „Ne,

htela sam opet da vidim Lorenca.“Njeno lice se razneži. „Onda idi i vidi ga.“Otišla sam do drvene klupe za članove hora, ispod slike grupe koja je pratila mladog

astrologa Gaspara i zabacila glavu nazad.„Da li ih, onda, sve znaš?“ upitala me je Klarisa iza leđa, tiho i pomalo tužno.Pokazala sam prvog konja iza Gasparovog. „Ovo je Pjero Kostobolni, Lorencov otac,“

rekla sam. „Pored njega je njegov otac, Kozimo Stari.“ Oni su bili najvispreniji i najmoćnijiljudi koje je Firenca videla, dok ih Lorenco Veličanstveni nije obojicu potisnuo.

Klarisa priđe i pokaza prema jednom sitnom licu pored Lorencovog, gotovoizgubljenom u grupi. „A ovo je Đulijano, njegov brat. Znaj da je on ubijen u katedrali.Pokušali su da ubiju i Lorenca. Bio je ranjen i krvario je, ali nije hteo da napusti brata.Uzvikivao je bratovo ime dok su ga prijatelji odvlačili. Niko nije bio odaniji onima kojevoli.

„Ima i onih koji nisu tu, pored njega, a trebalo bi da budu,“ nastavila je. „Duše za kojejoš nisi čula. Moja majka bi trebalo da bude tu, tvoja baka Alfonsina. Ona se udala zaLorencovog najstarijeg sina, idiota koji je otuđio narod i bio skinut. Ali imala je sina, tvogoca, koga je obrazovala politički, tako da je on, kada smo se vratili u Firencu, solidnovladao. A sada... smo opet izgubili grad.“ uzdahnula je. „Bez obzira koliko smo sjajne, miMediči žene smo osuđene da budemo zasenjene svojim muškarcima.“

- 29 -

„Ja neću dozvoliti da mi se to desi,“ rekla sam.Ona je trzajem okrenula glavu i zagledala se dole, u mene. „Zaista?“ upitala je polako.

U njenim očima videla sam rađanje nove ideje, koja je uklanjala donedavnu zabrinutost.„Ja mogu da budem jaka,“ rekla sam, „kao Lorenco. Molim te, volela bih da ga

dodirnem. Samo jednom, pre nego što odemo.“Ona je bila krupna žena, a ja nisam bila veliko dete. Digla me je sa naporom, štedeći

svoj povređeni zglob, tek toliko da dodirnem Lorencov obraz. Glupo dete, očekivala samobrise i toplinu mesa, pa sam se iznenadila osetivši da je površina pod mojim prstimaravna i hladna.

„Nije on bio glup,“ reče ona, pošto me je spustila. „Znao je kada da voli, a kada damrzi.“

„Kada mu je brat ubijen, kada je video da je kuća Mediči u opasnosti, napao je.“Pogledala me je, uperivši prst u mene.

„Shvataš li da je moguće biti dobar, a ipak uništiti neprijatelje, Katarina? Da jeponekad, da bi se zaštitila nečija krv, neophodno proliti krv drugih?“

Odmahnula sam glavom, šokirana.„Ako bi neko došao na naša vrata,“ nastavila je ona, „i hteo da ubije mene, Pjeroa i

tebe, da li bi mogla da učiniš ono što je neophodno da ga zaustaviš?“Na trenutak sam pogledala na stranu, prizivajući maštom takav prizor. „Da,“

odgovorila sam. „Mogla bih.“„Ti si kao ja,“ reče Klarisa sa odobravanjem, „i Lorenco: senzitivna, ali kadra da učiniš

ono, što treba. Kuća Mediči mora da preživi, a ti si, Katarina, njena jedina nada.“Mračno mi se osmehnula i zavijenom rukom posegla u nabore suknje i izvukla nešto

tanko sjajno i vrlo, vrlo oštro.

Vratile smo se u Klarisine odaje, gde je Paola čekala, i sledeći sat vremena proveleuvijajući dragulje i zlatne florine u tkaninu. Tetka je, uz Paolinu pomoć, vezala četiri teškaimprovizovana pojasa oko struka, ispod haljine. Par smaragdnih minđuša i jedan velikidijamant sakrila je u gornji deo haljine. Klarisa je pomogla Paoli da veže dva takva pojasana sebi, a onda odvojila jedan zlatni florin.

Zatim smo sedele oko pola sata, a samo Klarisa je znala šta očekujemo. Pokrenutaznakom koji je samo ona prepoznala, Klarisa je uzela onaj zlatni florin i dala ga Paoli.

„Odnesi to dečaku,“ rekla je. „Kaži mu da spremi konja i izvede ga kroz zadnji deokonjušnice, pa neka nas sačeka. Onda dođi po nas na glavni ulaz.“

Paola je otišla. Tetka Klarisa me je uzela za ruku i povela niza stepenište, da stanem sanjom kod glavnog ulaza. Kada se služavka vratila, Klarisa je uhvatila za ramena.

„Smiri se,“ rekla joj je, „i saslušaj me pažljivo. Katarina i ja idemo do konjušnice. Tiostani ovde. Od trenutka kad mi odemo, izbroj do dvadeset, pa otvori ova vrata.“

Paola je izvukla ruke da se oslobodi Klarisinog stiska; rasplakala se, ali moja tetka jeućutkala, tako što je snažno prodrmala.

„Slušaj," zarežala je Klarisa. „Moraš glasno da zavrištiš, tako da privučeš sveopštupažnju. Kaži da su naslednici gore i da beže. Ponavljaj to dok svi ne ulete u kuću. Onda ćešmoći da istrčiš i izgubiš se u gužvi.“ Zaćutala je. „Dragulji su tvoji. Ako se više ne vidimo,želim ti sreću.“ Povukla se i prodorno zagledala u služavku. „Pred bogom svemoćnim,hoćeš li to uraditi?“

Paola je strahovito drhteći prošaputala: „Uradiću to.“„Neka te onda On čuva.“

- 30 -

Klarisa me zgrabi za ruku. Zajedno smo pretrčale dužinu palate kroz hodnike, dvorištei vrt, dok nismo ugledale konjušnicu. Ona odjednom stade u zaklonu visoke živice iproviri prema sada otključanoj gvozdenoj kapiji.

Provirila sam i ja. Sa druge strane crne rešetke, umorni pobunjenički vojnici držali sustražu pred okupljenim narodom.

A onda sam začula kreštave i prodorne Paoline krike. Klarisa se sagnula i izula papuče;ja sam učinila isto. Sačekala je dok se svi nisu okrenuli prema izvoru buke, a onda, kad susvi jurnuli od kapije na istok, udahnula je duboko i potrčala na zapad, vukući me zasobom.

U oblacima prašine smo protrčale pored kočije naslednika i sopstvene; upregnuti konjizanjištaše u znak protesta. Stigle smo do konjušnice, pa skrenule iza nje, pored mesta nakome sam ležala kada sam čula da će me Pjero ostaviti. Tu, pored visokog kamenog zida,stajao je osedlan konj, pored zapanjenog dečaka, žilavog Etiopljanina, ne mnogo starijegod mene, bujne, lepršave kose. Slamke su mu visile iz kose i sa odeće. Oči su mu, kao ikonjske, bile raširene, zabrinute i bele. Veliki šarac je poigravao, ali dečak ga je sa lakoćomdržao.

„Pomozi mi da se popnem!“ zatražila je Klarisa; vika na ulici je bila tako glasna da jejedva čuo.

Tetka nije gubila vreme u prenemaganju. Digla je suknje, otkrila bele noge i gurnulaboso stopalo u uzengiju. Konj je bio visok i nije mogla da digne nogu iznad hrbata; dečakje snažno gurnuo odozdo, što joj je pomoglo da se popne i smesti u sedlo. Opkoračila ga je,uzela uzde zdravom rukom i poterala konja do zida, tako da joj je noga bila pritisnutaizmeđu njegovog stomaka i kamena. Zatim je prostrelila pogledom našeg malog spasioca.

„Zakuni se životom da ništa nećeš reći pobunjenicima,“ reče. Zvučalo je kao optužba.„Ne, ne,“ reče on žurno. „Neću ništa reći, madona.“„Samo oni koji znaju tajnu obećavaju da će je čuvati,“ reče ona.„A pobunjenici bi danas želeli da čuju samo jednu tajnu. Šta bi to moglo biti? Ne bi

žalili za nestalim konjušarem i njegovim pobijenim pomoćnicima.“On zinu: izgledalo je kao da će zaplakati.„Pogledaj kako izgledaš, prekriven slamom,“ reče mu Klarisa. „Sakrio si se, jer si, kao i

ostali previše čuo, pa su hteli i tebe da ubiju. Ti znaš gde su naslednici otišli, zar ne?“On raširenih očiju spusti glavu i zagleda se u travu. „Ne, madona, ne...“„Lažeš,“ reče Klarisa. „Ali ne krivim te. I ja bih bila uplašena.“Lice mu se iskrivilo dok je počinjao da plače. „Molim vas dona Klarisa, ne ljutite se,

molim vas... Kunem se pred bogom da neću nikome ništa reći... Mogao sam da pređempobunjenicima, da otrčim do kapije i sve im ispričam, ali sam ostao. Uvek sam bio odan iostaću i dalje. Samo nemojte da se ljutite.“

„Nisam ljuta,“ utešila ga je ona. „Povešćemo te sa nama. Gospod zna, ako mi neznamo, pobunjenici bi te mučili dok ne progovoriš. Daću ti još jedan florin ako mi kažešgde su otišli gospodar Ipolito i ostali. Ali prvo, daj mi devojčicu.“ Sagnula se i pružila miruku.

Bio je mršav, ali snažan; uhvatio me je ispod rebara i digao kao balu sena u Klarisinčvrsti zagrljaj.

Obuze me talas straha. Trpela sam dok se uzdizao i padao, ostavljajući sve mirno i tihoza sobom. Imala sam izbor: da klonem ili da očvrsnem.

Očvrsnula sam.

- 31 -

U trenutku kada me je dečak predao tetki, izvukla sam stilet iz kanije skrivene u džepumoje suknje. Lako je prosekao kožu ispod dečakove vilice istim razvučenim rezom kakavmi je Klarisa pokazala prstom na sopstvenom grlu.

Ali bila sam dete i to ne vrlo jako. Rana je bila plitka; trgao se i uzmakao pre nego štosam stigla da ga dovršim. Svom snagom sam mu zarila oštricu duboko sa strane u vrat.On je zgrabio bodež i ispustio krkljavi krik, izbezumljeno iskolačivši oči.

Klarisa me je stegla i šutnula dečaka u rame. Pao je nazad, ne prestajući da vrišti, dokme je Klarisa smeštala na sedlo ispred sebe.

Zurila sam dole u njega, prestravljena i zaintrigirana onim što sam upravo učinila.Umreće u svakom slučaju, rekla mi je tetka. Samo što će ga pobunjenici strahovito mučiti dok

ne prizna, a onda će ga predati masi. Ti možeš da ga poštediš toga.Jer moramo saznati gde su Ipolito i ostali otišli. Shvataš li to, Katarina?Nije mi to sada izgledalo kao dobro delo, dok sam gledala kako se batrga na travi, a

krv iz grla skuplja u barici pored ramena, grimizna boja na prolećnoj zelenoj.On se odjednom, zloslutno, smiri i ućuta.Slomiće se, rekla je Klarisa, i reći im gde su otišli naslednici, i kuća Mediči će nestati. Ali on

neće sumnjati na dete. Ti ćeš moći da mu priđeš vrlo blizu.Klarisa mi viknu na uvo. „Ustani u sedlu, Katarina! Ustani, neću dozvoliti da padneš.“Nekako sam stala na noge, ljuljajući se. Sada sam dopirala gotovo do vrha zida pored

mene.„Uspuži se, dete!“Izvukla sam se, dok me je Klarisa gurala odozdo. Sledećeg trenutka sam klečala na

širokoj ivici.„Šta vidiš?“ upitala je tetka. „Je li tu kočija?“ Pogledala sam napolje, po uzanom putu

Đinori, nije bilo nikoga, sem neke seljanke koja je vukla dvoje male dece sa sobom, inepokretne kočije sa jednim konjem, koja je stajala pored ivičnjaka.

„Da,“ doviknula sam joj, pa uzviknula i mahnula prema kočiji. Konj se polakopokrenuo i točkovi su počeli da se okreću. Kada su najzad stigli, kočijaš ih je dovezao takoblizu zida, da su se točkovi očešali o kamen.

Pogledala sam iznad krova konjušnice, jer je kapija zaškripala; bila je sasvim otvorenakada je mala grupa spolja nagrnula na imanje. Neki čovek pokaza prema meni i uzviknu;grupa pođe pravo prema nama.

Kočijaš, koji je bio odeven u poderano i masno platno, ustao je sa sedišta i pružio svojeprljave ruke prema meni. „Skoči! Uhvatiću te.“

Iza mene, Klarisa je pružila ruke i uhvatila se za ivicu zida; njen uplašeni konj seodmakao jednu stopu od zida. Pokušala sam da je povučem gore, ali nisam imala snage.

Udahnula sam duboko i skočila. Kočijaš me je lako uhvatio i spusti pored sebe. Zatimje pozvao Klarisu. Videla sam samo njene prste i nadlanice, desnu crvenu i nateklu, sanjenim finim kostima pobelelim kao slonovača.

„Držite se, madona, povući ću vas preko!“Naš spasilac ode do suprotne ivice svog sedišta, sve dok nije stao grudima uza zid.

Napeo se, ali mogao je samo da očeše Klarisine prste.„Bože, pomozi mi,“ vrisnu Klarisa, a istovremeno njen konj zanjišta. Ljudi su vikali na

drugoj strani zida.„Uhvati je! Drži joj konja!“„Ne dajte da pobegne!“

- 32 -

Kočijaš se u očajanju popeo na krov kočije i, savivši kolena, savio se u struku da bidohvatio ivicu zida i uhvatio je za rulce. Klarisa ga je uhvatila zdravom rukom; kada seispravio, na vrhu zida se pojavilo njeno lice.

Opet je vrisnula, više besno nego uplašeno; zatim joj ramena nestadoše iza zida, jer suje ljudi sa druge strane povukli. „Gadovi! Gadovi! Pustite me!“

Kočijaš se spotakao i umalo nije pao, ali vukao je takvom snagom, da je pao nazad, nakrov kočije. Tetka Klarisa pade na krov za njim. Kočijaš se sagnu da je pogleda, ali ona jesela i udarila ga levom rukom.

„Vozi!“ zarežala je. Spustila se sa strane kočije i povukla me da sednem unutra, sanjom. Dahtala je i drhtala od iscrpljenosti; kosa joj je ležala raščupana na ramenima, azadnji deo haljine bio joj je pocepan i otkrivao podsuknju.

Nagnula se kroz prozor i viknula, „Van grada, brzo! Tamo ću ti reći kuda idemo!“Sručila se nazad, na sedište i zagledala u svoj povređeni zglob, kao da je zapanjena, jer

je nije izdao. Zatim se zagledala gore, u prljavu, drvenu unutrašnjost kočije; za razliku odmene, nije pokušala da baci pogled natrag, prema domu koji je napuštala.

„Otići ćemo u Napulj,“ rekla je, „kod rodbine moje majke. Ali ne danas. Oni ćeočekivati da odemo tamo.“ Drhteći, ali neuzdrmana, poražena, ali nesavladana, zagledalase svojim pretećim pogledom u mene. „Orsini će nam pomoći. Znaš, ovo nije kraj. Medičiće opet osvojiti Firencu. Uvek je osvojimo.“

Skrenula sam pogled. U početku nisam želela da uzmem nož, ali on me je privlačio kaotama u očima Kozima Ruđerija. Sada sam se zagledala u dlan kojim sam držala nož i istutu tamu videla u sebi. Govorila sam sebi da sam to učinila za kuću Mediči; u stvari, učinilasam to iz radoznalosti, jer me je zanimalo kako izgleda ubiti čoveka.

Kao i Lorenco, rano sam shvatila da sam sposobna da ubijem. I bila sam prestravljenamojim mislima, gde bi ta sposobnost mogla da me odvede.

- 33 -

Glava pet

Poggio znači brdo, a vila mog čukundede sagrađena je na Pođo a Kajano, koji se nalazina prostranoj, travnatoj uzvisini toskanske provincije, tri sata udaljena od grada.Lorencova kuća, sagrađena 1479. godine, bila je obična trospratna, pravougaona kuća sakrovom od crvenog crepa, ali u vlasništvu Veličanstvenog postala je mnogo više. On jeukrasio trem sa nekoliko predivnih lukova, koji su gledali na prednje dvorište. Stepeništakoja su postojala, sa obe strane središnjeg luka, išla su kružno i sastajala se na velikomulazu srednjeg sprata, gde je trouglasti zabat stajao na šest velikih stubova u stilu grčkoghrama. Ta struktura je stajala, veličanstvena i usamljena, okružena brežuljcima i potocima,kao i obližnjim Albano planinama.

Niko neće ni pomisliti da nas potraži tu, objasnila je tetka Klarisa, pošto se nalaziseverozapadno od grada, a pobunjenici će pretraživati samo puteve koji vode na jug. Tućemo provesti noć i ona će smisliti plan koji će nam omogućiti da bezbedno stignemo uNapulj.

Prošli smo kroz otvorenu kapiju, kašljući zbog prašine, izvukle se bosonoge iraščupane iz kočije, i suočile sa zapanjenim vrtlarem. Kako smo bile iscrpljene, živci namnisu dozvoljavali da se odmorimo ili jedemo. Odsutna duhom, razmišljajući, moja tetka jeišla kroz uređeni i sa mukom održavani vrt, dok sam ja trčkarala ispred nje, pokušavajućida se umorim. Iznad nas su se skupljali sivi oblaci; povetarac je bio hladan i donosio miriskiše. Mislila sam na zaprepašćenje i prekor u očima pomoćnika iz konjušnice. Naučila samsuštinsku istinu u vezi ubijanja: bol žrtve je kratak i prolazan, a bol ubice ostaje za večnost.

Trčala sam i trčala tog popodneva, ali nisam uspela da zaboravim malog konjušara.Klarisa mi ga nije ni pomenula; zaista verujem da ga je, obuzeta razmišljanjima kako dapromeni mračnu budućnost, već zaboravila.

Uveče smo tetka i ja podelile večeru od masne supe i povukle se na sprat. Klarisa me jesama svukla. Kada je otkopčala gornji deo moje haljine, glatki, crni kamenčić skriven unjemu je pao na mermerni pod bučno udarivši, a izgužvana biljka za njim bez zvuka.

Sagnula sam se da ih dignem, očekujući grdnju.„Je li ti to dao gospodin Kozimo?“ upitala me je tetka tiho.Klimnula sam glavom, pocrvenevši.Klarisa takođe polako klimnu. „Čuvaj ih onda na sigurnom,“ reče mi.Poslala me je u postelju, dok je sama ostala da sedi ispred, u predsoblju, umorno pišući

pisma pod svetlošću lampe. Ja sam stavila biljku i dragulj ispod jastuka, i zaspala uzgrebuckanje njenog pera po hartiji.

Kasnije me je probudio zvuk udarca drveta; rana letnja kiša je stigla sa hladnimvetrom. Služavka je dotrčala u sobu i pozatvarala otvorene kapke na prozorima, da kiša neupada. Gledala sam zid u predsoblju, gde je tetkina senka poskakivala sa igrom plamena, islušala tihi protest prozorskih kapaka.

Moj san, kada je najzad došao, bio je prekidan snovima, ne slikama, nego zvucima:Klarisa vrišti da joj oni ljudi puste suknje, konji njište, pobunjenici skandiraju za naš pad.Sanjala sam topot kopita i rominjanje kiše, ljudske glasove i grom u daljini.

- 34 -

Svest mi se vratila kao munja; odmah sam shvatila da topot kopita, Klarisino vrištanje imuški glasovi nisu nikakvi delovi sna.

Skočila sam iz postelje i požurila do zatvorenog prozora. Nalazio se dovoljno nisko, damogu lako da pogledam napolje, ali kapci su bili zatvoreni rezom, a ja suviše niska da jedohvatim. Pogledom sam potražila neku stolicu, a u tom trenutku vrata su se otvorila iušla je služavka. Nije bila mnogo starija od mene, ali bila je dovoljno visoka da na mojenaređenje skloni rezu sa kapaka i otvori ih, a zatim uzmakne, očiju raširenih od straha.

Pogledala sam napolje. Na prostranoj travnatoj padini, preko dvadeset ljudi je sedelona konjima u četiri vojnički postrojene kolone, sa mačevima u koricama, na bedrima.

U tom trenutku, moje poverenje u Ruđerijevu magiju je smrvljeno. Krilo Korvusa biloje u najboljem slučaju bezopasno parče crnog ćilibara. Ja nikada neću odrasti da vladam;neću odrasti uopšte. Odmakla sam se od prozora.

„Gde je ona?“ šapatom sam upitala služavku.„Madona Klarisa? Na ulaznim vratima, razgovara sa dvojicom ljudi. Kazali su mi da

vas dovedem.“„Strašno je ljuta na njih,“ nastavi služavka. „Nije želela da vas bude. Proklinje ih i

sigurno će ih izazvati...“ Digla je ruku na usta kao da će joj pozliti, pa se sa naporomsabrala. „Prošle noći me je pozvala i kazala da, ako se njoj nešto dogodi, ja treba da vasodvedem rođacima njene majke.“ Nervozno je pogledala prema vratima. „Oni će doći povas ako se uskoro ne pojavimo. Ali...“

Upitno sam podigla obrvu.„Ali možemo otići stepeništem za poslugu,“ nastavila je. „Oni nas neće videti. Ovde

ima mesta za skrivanje. Mislim da bi madona Klarisa to htela.“Pretpostavljala sam da Klarisa to zaista želi i zna da će je, ako se ubrzo ne pojavim,

pobunjenici mučiti u nadi da će saznati gde se nalazim; mogli bi i da je ubiju. Bekstvo jebilo moguće, ali ne i verovatno, ali moj nestanak bi bez sumnje doveo Klarisu u velikuopasnost. Razmišljajući o tome, prišla sam postelji, gurnula ruku pod jastuk i napipalaskriveni kamen. Zagledala sam se u njegovu glatku površinu, kao crno ogledalo na momdlanu, i tu videla odraz svoje tetke.

Tetka Klarisa me diže da dodirnem Lorencovo mladoliko lice.Klarisa me diže van domašaja pobunjenika, po cenu da nju samu rastrgnu. Klarisa,

koja je mogla mirno da ode sa svojim mužem i decom, i ostavi nas, naslednike u rukamapobunjenika. Ali kao ni njen deda, ni ona nije napustila svoju krv, ma koliko stradala.

Stavila sam bezvredni dragulj na jastuk, pa skinula srebrni talisman na kožnoj vezici ispustila ih pored kamena. Onda sam pogledala služavku.

„Donesi mi haljinu,“ rekla sam. „Sići ću dole, pred njih.“

Deo III

Zatvor,

Maj 1527 – avgust 1530. godine

- 36 -

Glava šest

Slike iz toga dana ostale su jasno urezane u moje sećanje: dugi silazak niza stepenište,slika Klarise u predvorju, šal prebačen preko ramena da prikrije da joj je pocepan deo saleđa njene zlatne haljine. Zbog zgloba, koji je sada mirovao u povesci, bila je bleda od bola.Iako je čovek sa kojim je razgovarala bio bar za glavu viši i u pratnji dvojice pomoćnikaslične visine, izgledalo je da je viša od svih njih. Oštro gestikulišući slobodnom rukom,grdila ga je neustrašivo, kao i Paserinija onoga jutra, kada je došao da joj saopšti da je papaKlement poražen.

Dok sam silazila, čovek koji je slušao diže pogled. Bio je napet i vrlo tih, i podsetio meje na nešto, što je Pjero jednom rekao, da će pas koji ne laje pre ujesti. Njegova kosa, brada ioči slagali su se sa smeđim ogrtačem. Bio je to Bernardo Rinučini, vođa pobunjeničkemilicije.

Sećam se da su mu se oči suzile kada me je ugledao, kako je tetka Klarisa zinulapogledavši preko ramena, zapanjena i zanemela.

„Obećajte mi da je nećete povrediti,“ rekla sam generalu, „i poći ću sa vama.“Rinučini se zagledao u mene. „Nemam razloga da je povredim.“„Obećajte mi,“ ponovila sam, ne skidajući pogled sa njega.„Obećavam,“ reče on.Prošla sam pored Klarise i stala pored Rinučinija; užasnuto je gledala kako napuštam

njenu zaštitu. Ali ja sam osećala još veći užas, gledajući kako se taj hrabri duh u njenimočima u trenutku slama.

Odveli su me. Kada sam se pojavila na vratima, vojnici na travnjaku veselo su povikali.Išla sam brzo, tako da nisu imali razloga da me dodiruju, bar dok nisam dignuta na konja,u krilo nekog dobro vaspitanog vojnika. Nije imao mač, već neko oružje koje nikada ranijenisam videla: arkebuzu, spravu od drveta i metala, konstruisanu tako, da izbacuje olovnekugle na udaljenog neprijatelja, sličnu malom topu koji može da se nosi u jednoj ruci.Gledao me je pobedonosno i sa gađenjem; nikada trofej nije bio toliko prezren i cenjen.

Sunce koje je izlazilo izvlačilo je kišu od prethodne noći iz zemlje; konji su išli krozniske pramenove magle dok smo lagano jahali tihom provincijom. Otupela zbog veličinesvoje odluke, jahala sam u strahu i prazne glave, leđima naslonjena na grudi svoga čuvara.

Sredinom jutra vratili smo se u grad. Nismo pošli na jug, prema velikoj Palati delaSinjorija i vešalima, nego na sever. Pošto je na ulicama bilo mnogo naroda, privlačili smoveliku pažnju, ali većina nije primetila devojčicu šćućurenu uz jednog od vojnika; dok bime primetili, mi bi već prošli pored njih i njihove prigušene kletve, koje su kao kamenjebacali iz daljine, nisu me plašile. Naša jedinica je skrenula u jednu, meni nepoznatu ulicu,oivičenu kamenim zidovima. Bili su debeli i visoki, i neprekinuti, sem troje uzanih vrata,koja su se nalazila na velikim međusobnim razmacima.

Stali smo ispred jednih od tih vrata. U njima su bile dve gvozdene rešetke, jedna uvisini očiju, iza koje je bila okačena crna tkanina, i druga nepokrivena u nivou stopala.

Pomoćnik je sjahao i javio se kroz pokrivenu rešetku, dok me je drugi vojnik skinuo sakonja. Vrata su se otvorila u unutrašnjost i pomoćnik me je gurnuo unutra, a neko jeodmah zatvorio vrata iza mene.

- 37 -

Posrnula sam u kamenom dvorištu u senci velike zgrade i digla pogled prema ženikoja je stajala ispred mene. Bila je stara i bezbojna, i odevena sasvim u crninu, sem belogvela za monahinje.

Stavila je prst na usta tako jasnim gestom, da sam bez reči pošla za njom u zgradu, istotako praznu i staru kao što je bila i ona. Povela me je uzanim stepeništem na drugi sprat,pa pored dugačkog niza ćelija, pre nego što me je ostavila u nekoj maloj prostoriji saposteljom pored zida, preko puta prozora i dveju stolica.

Na stolicama su sedele dve mlade žene u iznošenim smeđim haljinama. I one suprinele prst na usta, pa spustile materijal koji su krpile i žurno mi prišle.

Nespretno su počele da mi skidaju haljinu. Sumnjam da su ikada videle nešto takofino, jer nisu znale da odvežu rukave, ali naposletku je moja haljina skliznula sa mene iiskoračila sam u neizvesnu budućnost.

- 38 -

Glava sedam

U jednoj od najprometnijih uzanih ulica nalazi se dominikanski ženski manastir,poznat kao Santa Katarina Sijenska. Žiteljke manastira oštro su se suprotstavljale Medičijupodržavale pobunjenike, bez sumnje, zato što je to odgovaralo sirotinji. Šest njegovihštićenica, devojaka stasalih za udaju ili mlađih, iz porodica koje su zaključile da je jeftinijedržati ih u manastiru, poticale su iz najniže radničke klase: farbara, tkača i grebenara vunei svile, ljudi čija zanimanja prljaju ruke, deformišu tela i ostavljaju ožiljke na plućima. Tosu bili ljudi koji se razboljevaju i umiru mladi, ostavljajući za sobom kćeri koje nisu ustanju da se izdržavaju. Oni su iscepali i popalili naše barjake Medičija, iz mržnje premabogatim i dobrostojećima.

U Santa Katarini je smrdelo, jer su vodovod i kanalizacija bili zapušteni. Monahinje suneprestano na kolenima ribale podove i zidove, ali nikakvo pranje nije moglo da savladasmrad. Žiteljke su bez razlike bile izgladnele i mršave. Tu nije bilo časova latinskog, nitibilo kakvog truda da se devojke nauče slovima ili brojevima, trebalo je samo raditi.Opatica, sestra Violeta, nije imala snage da me voli ili ne voli; bila je suviše obuzetanaporima da održi svoje štićenice u životu, da bi vodila računa o politici. Bilo joj je važnosamo da pobunjenici redovno plaćaju za moje izdržavanje.

Ćeliju, i prljavi, slameni madrac, prepun buva i miševa, delila sam sa još četiri štićenice,sve starije od mene. Jedna od njih me je zaista mrzela, jer joj je brat poginuo u okršaju sasimpatizerima Medičija. Dve su bile ravnodušne. A tu je bila i dvanaestogodišnja Tomasa.

Njen otac je bio trgovac svilom, koga su sve veći dugovi primorali da pobegne iz gradai ostavi ženu i decu da se bore sa njegovim poveriocima. Tomasinina majka je bila bolesna;Tomasa je, takođe, bila krhka i patila od strahovitih napada šištanja i nedostatka daha,naročito kada se premori. Imala je dugačke i tanke kosti, i delikatnu severnjačku put:svetlu kosu, bled ten i oči plave kao nebo.

Ali radila je naporno kao i sve ostale ne žaleći se i uvek sa najljubaznijim osmehom nausnama.

Prema meni se ponašala prijateljski toliko, da me, iako su njena braća strasnozagovarala pobunjeničku stranu, Tomasa njima nikada nije pomenula.

Tomasa je bila moja jedina veza sa svetom izvan zidova Santa Katarine. Nju je majkaposećivala jednom nedeljno i uvek donosila vesti. Saznala sam da je palata Medičiopljačkana i da je njena preostala blaga preuzela nova vlada. Svi barjaci sa perjanicomMedičija poskidani su, a i sve skulpture i građevine na kojim se ona nalazila grubo suočišćene dletima.

Pitala sam i za tetku Klarisu, naravno, i pokušala da ne zaplačem kada mi je Tomasarekla da je još živa, mada niko ne zna gde je otišla. Boravište Ipolita i Alesandra takođe jebilo misterija.

Kada sam pomenula kako je Tomasa ljubazna prema meni, ona se zapanjila.„Zašto bih se drukčije ponašala prema tebi?“ upitala je. „Kažu da je tvoja porodica

ugnjetavala narod, ali ti si ljubazna prema meni i ostalima. Ne mogu da te kažnjavam zanešto, što su drugi uradili.“

- 39 -

Volela sam je iz istog razloga iz koga sam volela i Pjera, zato što je bila suviše dobra dabi primetila mrak skriven u mom srcu.

To sumorno leto sam provela u strahu od pogubljenja i očekivanju novosti. Ništa odtoga nije dolazilo, pa sam i ja početkom jeseni bila izgladnela i tužna. Izgubila sam volju ioslabila, i prestala da propitkujem Tomasu kada mi je prenosila nove tračeve.

Došla je zima i donela ledenu hladnoću. U našoj sobi nije bilo kamina i bila je bašledena; neprestano sam drhtala. Voda se smrzavala u malom bazenu koji smo sve četirikoristile, ali i onako je bilo suviše hladno da bismo se kupale. Buve su garantovale da će,ako i zaspim, to biti slabo. Hladnoća uopšte nije prestajala, već je samo bila sve veća.

Jednog jutra, krajem decembra, pošla sam sa ostalim devojkama u trpezariju. Dok smoprolazile pored jedne od ćelija, dve monahinje su iznosile treću. Ta poslednja, bila jepotpuno ukočena, pa su je sestre držale samo za glavu i noge, kao da je komad drveta.Onesu samo digle poglede prema nama, sprečavajući nas da postavljamo bilo kakva pitanja.

Dok su prolazile, Tomasa se brzo prekrstila, a i mi, ostale za njom. Ćutale smo i stajalena mestu dok nisu odmakle hodnikom.

„Jeste li videle to?“ prošištala je Lionarda, najstarija devojka.„Mrtva,“ reče jedna od ostalih.„Smrznuta,“ rekla sam. Ali u trpezariji, dok smo čekale da nam se napune činije, jedna

od iskušenica ispred nas je pala u nesvest i odnele su je. Nisam mnogo razmišljala o tome:brisala sam podove i krpila iznošenu odeću, i nisam se trzala kad se ubodem iglom u prst.Nisam brinula do te večernje službe te večeri, kada sam primetila da je kapela poluprazna.

Šapnula sam Tomasi, „Gde su ostale sestre?“„Bolesne,“ odgovori ona. „Imaju nekakvu groznicu.“Te noći sam pet puta čula kako monahinje žure uz i niz hodnik.Ujutru je nas pet ustalo sa dušeka. Lionarda nije.Njen dah je lebdeo kao bleda para u ledenom vazduhu iznad lica; uprkos hladnoći,

čelo joj je bilo sjajno od znoja. Jedna od ostalih devojaka je pokušala da je probudi, ali nidozivanje, ni drmanje nisu je mogli naterati da otvori oči. Pozvale smo monahinje, ali nikonije došao; ćelije oko naših bile su prazne.

Tomasa i ja smo ostale sa Lionardom, a poslale ostale dve devojke po pomoć. Pola satakasnije, došla je jedna iskušenica pod belim velom i u crnoj kecelji. Tiho, jer to je bio satkada monahinje ne govore, gurnula je ruke ispod Lionardine spavaćice i hitro joj prešlapreko vrata, ključne kosti i pazuha. Zatim je nastavila ispod spavaćice da opipa Lionardineprepone i povukla se uz trzaj straha.

Zadigla je kraj spavaćice i otkrila oteklinu veličine guščijeg jajeta na vrhu devojčinebutine, okruženu tamno crvenim oreolom, sličnim savršenoj modrici.

„Šta je to?“ upitala je Tomasa.Iskušenica je bez glasa na usnama izgovorila odgovor. Ja sam prekasno digla pogled da

bih ga videla, ali Tomasa dahnu i diže ruku na grlo.„Šta je to?“ ponovila sam pitanje Tomasi.Ona se okrenula prema meni i dok su joj oči i nos curili od hladnoće, šapnula mi:„Kuga.“

Pošto su odnele Lionardu, Tomasa i ja smo otišle u trpezariju na jutarnji obrok, a zatimu zajedničku sobu. Sestra Violeta nas je u to vreme obično raspoređivala na poslove. Ali tasoba je pretvorena u bolnicu, u kojoj je na podu ležalo nekoliko bolesnih žena, neke sustenjale, a neke bile zloslutno tihe. Jedna starija sestra nas je dočekala na vratima i

- 40 -

pokazala nam da se vratimo u svoju ćeliju. Tamo smo zatekle još dve nove žiteljke, Serenui Konstantinu, kako šiju mrtvačke pokrove.

„Šta se desilo Lionardi?“ upitala je Serena, a kada sam joj objasnila, rekla je, „Polovinasestara nije bila jutros u trpezariji. To jeste kuga.“

Šćućurile smo se na postelji, napeto razgovarajući. Ja sam mislila na tetku Klarisu, na tokako će je pogoditi kada čuje da sam umrla u nekoj bednoj udžerici i kako će Pjero plakatikad sazna da sam umrla.

Dva sata kasnije, na vratima se pojavila jedna starija sestra, da javi Tomasi da joj je bratna kapiji, i da je upozori da ne priča o bolesti u manastiru. Tomasa je otišla i sat kasnijevratila se sa nekom tajnom u sjajnim očima. Ništa nije rekla do podneva, kada je pošla utoalet, i krišom mi pokazala da pođem sa njom.

Kada smo ušle u smrdljivu prostoriju, izvadila je ruku iz džepa i polako je otvorila.Na dlanu joj je ležao mali, crni kamen, izglačan do sjaja. Otela sam joj ga i pomislila

kako me je tetka Klarisa pogledala kada su mi Krilo Korvusa i biljčica ispali iz haljine izamislila se kada sam se sagnula da ih podignem.

Je li ti to dao gospodin Kozimo? Čuvaj ih onda na sigurnom.Samo Klarisa je mogla znati da sam kamen ostavila u Pođo a Kajanu. Samo Klarisa je

mogla to da sazna i vrati mi ih da bi mi javila da nisam zaboravljena. Srce mi se ispuniloradošću.

„Ko ti je dao ovo?“ upitah Tomasu.„Neki čovek,“ reče ona. „Moja braća su pošla i upravo sam spustila veo na kapiji. Taj

čovek mora da je gledao kroz donju rešetku i video rub moje haljine.“„Šta ti je rekao?“ upitala sam.„Upitao je jesam li prijatelj ili neprijatelj Medičija,“ odgovori Tomasa. „Pošto nisam

ništa odgovorila, upitao je poznajem li devojku koja se zove Katarina. Rekla sam mu da tepoznajem i da smo drugarice.“

„Ponudio mi je novac ako ti to donesem“ - Tomasa klimnu glavom prema kamenu umojoj ruci - „ali ne pominji to nikome. Je li to porodična uspomena?“

„Pripadalo je mojoj majci.“, slagala sam. Tomasi sam očigledno mogla da verujem, alinije mi bilo potrebno da svojim problemima dodam i optužbu za veštičarenje. „Je li tirekao još nešto?“

„Rekla sam mu da ubaci novac kroz donju rešetku u kutiju za milostinju, kao prilogmanastiru. Upitala sam ga i ima li neku poruku za tebe, a on je rekao, „Kaži joj da izdržijoš malo. Kaži joj da ću se vratiti.“

Još malo... vratiću se. Od tih reči osetila sam vrtoglavicu. Gurnula sam kamen izmeđukecelje i haljine, i smestila ga u nabore tkanine koja mi je služila kao pojas.

Pogledala sam Tomasu. „Ne smemo nikada razgovarati o ovome, ni međusobno.Pobunjenici bi me ubili ili oteli.“

Ona ozbiljno klimnu glavom.Uprkos prisustvu kuge i nemilosrdnoj zimi, išla sam hodnicima Santa Katarine

osećajući kako me obuzima sve veća radost. Svaki put kada bih gurnula ruku ispod keceljeosetila sam kamen, a njegova hladna i glatka površina postala mi je Klarisin zagrljaj.

Sledećeg jutra, nas četiri stanarke otkrile smo da je trpezarija zatvorena. Kuvarice su seporazboljevale, a preostale zdrave sestre bile su preokupirane, dodatnim poslom, brigomo bolesnicama. Bez sumnje, trebalo je sašiti još pokrova, ali manastirska svakodnevica jebila izmenjena, pa smo to zaboravile. Vratile smo se u svoju ćeliju, sele na neravnuslamaricu gladne, uplašene i smrzavajući se, i pokušale da se zabavimo tračanjem.

- 41 -

Nekoliko sati kasnije, u hodniku su se začuli neki zvuci: oštar glas neke monahinje,šum koraka po kamenom podu, otvaranje i zatvaranje vrata. Izvirila sam u hodnik i videlakako jedna od sestara grozničavo čisti prašinu metlom.

„Šta rade?“ upitala je Serena. Sedela je prekrštenih nogu na postelji, pored Tomase.„Čiste,“ odgovorila sam začuđeno.I druga vrata su pozatvarana; izbezumljeno čišćenje je završeno. Čula sam kako sestra

Violeta u daljini izdaje naloge, ali nikoga nisam videla. Posle izvesnog vremena mi,devojke, smo nastavile svoj razgovor.

Iznenada, na vratima se pojavila sestra Violeta.„Devojke,“ rekle ja suvo i pozvala ih prstom, iako je to bio jedan od onih sati kada

sestre ćute. „Ne ti, Katarina. Ti ostaješ tu. Vi, ostale, pođite sa mnom.“Odvela je ostale devojke. Ja sam čekala kao u agoniji. Možda je neka druga sestra

primetila stranca koji se raspitivao za mene; možda je Tomasa otkrila tajnu. Sada će mepobunjenici ubiti ili odvesti u neki zatvor još gori od Santa Katarine.

Trenuci su prolazili, dok se u hodniku nisu začuli koraci, zvonak, nepoznat zvukkožnih čizama na kamenu. Pobunjenik, pomislila sam očajno. Došli su po mene.

Ali čovek koji se pojavio na vratima nije bio ni sličan Rinučiniju i njegovim vojnicima.Nosio je teški ogrtač od ružičastog somota, obrubljen krznom od hermelina i smeđusomotsku kapu sa malim, belim perom; bradica mu je bila fino uobličena, a pažljivoočešljani uvojci rasipali su mu se po ramenima. Držao je čipkanu maramicu pritisnutu nanos; čak i na daljinu odisao je mirisom ruža.

Pored njega, sestra Violeta reče tiho, „To je ta devojka,“ i nestade.„Ah!“ reče nepoznati, glasom prigušenim zbog maramice. „Oprostite mi, ali smrdi!

Kako to podnosite?“ Spustio je maramicu da bi skinuo kapu i naklonio se. „Imam lizadovoljstvo da se obraćam Katrin de Mediči, vojvotkinji od Urbina, kćeri Lorenca odMedičija i Madlene de la Tur od Overnje?“

Katrin, rekao je, kao i čovek u mom krvavom snu.„Ja sam,“ odgovorila sam.„Ja sam, uh! Ja sam Rober Sen Deni de la Roš, ambasador republike Firence, po volji

njegovog veličanstva kralja Fransoa Prvog. Vaša pokojna majka bila je rođaka njegovogveličanstva i juče smo saznali da vas, vojvotkinju, drže u najgorim mogućim uslovima. Da lije tačno da je to odeća koju ste primorani da nosite i da je to postelja na kojoj ste prisiljenida spavate?“

Moja pesnica, skrivena ispod naplećnjaka, koja je stezala gavranovo krilo, poče polakoda se opušta.

„Da,“ rekla sam.Poželela sam da pređem prstima po naborima njegovog somotskog ogrtača, da

promenim svoju grubu vunenu haljinu i obučem nešto fino, da mi Đinevra zakopča gornjideo haljine i donese moj izbor rukava. Želela sam da opet vidim Pjera. Najviše sam želelada se zahvalim tetki Klarisi što me je našla, i ta, poslednja misao dovela me je vrlo blizusuzama.

Ambasador se raznežio. „Kako je to strašno za vas, dete. Ovde je ledeno. Čudo je daniste bolesni.“

„Ovde je kuga,“ rekla sam. „Većina sestara je ima.“On opsova na svom, stranom jeziku; kvadratna tkanina pade na pod. „Opatica mi nije

to ni pomenula!“ Gotovo istog trena povratio je kontrolu nad svojim temperamentom istrahom. „Onda je gotovo,“ reče. „Srediću da Vas još danas izvedu iz ove septičke jame.Ovo nije mesto za kraljevu rođaku!“

- 42 -

„Pobunjenici neće dozvoliti da odem,“ rekla sam. „Oni hoće da umrem.“On lukavo diže jednu od svojih crnih obrva. „Pobunjenici žele sigurnu Republiku, što

nemaju. Potrebna im je dobra volja kralja Fransoe, koju neće imati dok ne pokažuodgovarajuće poštovanje prema njegovoj rođaci.“ Iznenada se opet naklonio. „Nećuoklevati, vojvotkinjo, ako u ovoj zgradi ima kuge, moram što pre izaći i to brzo. Dajte minekoliko sati i odvešćemo vas u neki bolji dom.“

Pošao je, a ja sam mu doviknula: „Molim vas, kažite mojoj tetki Klarisi da sam jojzahvalna za vaš dolazak!“

Ustao je i okrenuo se, gledajući me zbunjeno. „Nisam bio u kontaktu sa njom, ali ćusigurno pokušati da joj prosledim vašu poruku.“

„Ali ko vas je poslao?“„Jedan stari prijatelj vaše porodice mi se javio,“ reče on. „Kazao je da ćete znati da je to

on. Mislim da se zove Ruđeri.“ Zastao je. „Dozvolite sada da pođem, vojvotkinjo, jer kugase brzo širi. Kunem se bogom da nećete još jednu noć provesti ovde. Zato budite veseli ihrabri.“

„Hoću,“ rekla sam, ali u trenutku kada je nestao u hodniku počela sam da plačem.Plakala sam jer me je gotovo potpuni stranac našao i sažalio se; plakala sam jer tetkaKlarisa to nije učinila. Digla sam ostavljenu kvadratnu tkaninu sličnu paukovoj mreži daobrišem oči i udahnula miris cveća.

Rekla sam sebi da će me Gavranovo krilo zaštititi od kuge i izvesti iz Santa Katarine;zaklela sam se da ga više nikad ne ostavim.

Ali francuski ambasador nije došao po mene tog prepodneva, niti je bilo ko drugidošao posle podne. Sedela sam sa ostalim devojkama i šila pokrove, toliko uzbuđena irastrojena, da sam se desetak puta ubola. Do večeri oduševljenje je nestalo. Šta akopobunjenici ne žele toliko očajno da odobrovolje kralja Fransou kako je monsinjor La Rošmislio?

Pala je noć. Nisam htela da se svučem, već sam legla pored Tomase i gledala u mrak,očekujući znake kretanja. Sati su prolazili, dok nisam napolju primetila sjaj svetiljke.

Požurila sam u hodnik i zatekla sestru Violetu, koja se kratko osmehnu mojojužurbanosti i pozva me da pođem za njom.

Odvela me je u svoju ćeliju i obukla mi je uobičajenu odoru monahinje i zimski ogrtač.„Kuda idem?“ upitala sam.

„Dete, ne znam.“Izvela me je napolje, do vrata koja vode na ulicu.Čuvši naše korake, neki muškarac sa druge strane je upitao da li su me doveli?„Jesam,“ reče sestra Violeta i otvori vrata.Čovek sa druge strane bio je u teškom ogrtaču i nosio dugački mač ratnika za pojasom.

Iza njega, čekala su četvorica na konjima.„Dobro je,“ reče čovek. Pružio mi je ruku u rukavici. „Neka vam lice bude pokriveno,

dođite brzo i ne virite. Možemo se naći u opasnosti.“Ja sam ustuknula. „Kuda me vodite?“Ugao njegovog brka se diže. „Saznaćete uskoro. Dajte mi ruku. Neću vas opet fino

pozvati.“Poslušala sam ga oklevajući. Digao me je na svog konja, pa zauzeo svoje mesto iza

mene u sedlu i odjahali smo u pratnji njegovih ljudi.

- 43 -

Noć je bila mračna i hladna. Išli smo pustim ulicama, kroz koje je odjekivalo kloparanjekopita naših konja. Pokušala sam da shvatim kuda idemo, ali gusta magla mi je sprečavalapogled.

Put je trajao samo četvrt sata. Zaustavili smo se ispred drvenih vrata na dugačkomkamenom zidu; samo će me zatvoriti u drugi manastir. Uspaničila sam se, i ispod ogrtača iodežde potražila crni, kameni talisman.

Čovek sa kojim sam jahala skide me sa konja, a jedan od njegovih vojnika zalupao je poteškom drvetu. Trenutak kasnije, vrata su se tiho otvorila. Jedan od njih me je gurnuounutra i čvrsto zatvorio vrata iza mene.

Osetila sam jak miris sirćeta i digla ruku na nos; tkanina koju sam nosila preko glaveuvrnula se i kliznula, zaklonivši mi vidik.

Neka hladna ruka uhvatila je moju i povukla me nekoliko ukočenih koraka napred,dalje od mirisa. Kada me je pustila, ja sam skinula veo.

U polukrugu oko mene stajalo je dvanaest monahinja, visokih, lepih, zaklonjenihvelima i crnim ogrtačima, tako da su im se oblici gubili u pomrčini. Videla sam im samolica, osvetljena lampama koje su tri od njih držale, mnogo različitih toplih osmeha, mnogorazličitih pari ljubaznih očiju.

Najviša među njima koraknula je prema meni. Bila je krupna, širokog lica, sredovečna.„Draga Katarina,“ rekla je. „Ja sam nastojnica. Mati Đustina, kao i vi, Mediči. Kada ste

se rodili, ja sam Vam bila kao majka. Dobrodošli.“Ne zazirući od kuge, raširila je ruke i ja sam potrčala prema njoj.

- 44 -

Glava osam

Korvusovo krilo me nije izneverilo. Našla sam se na nebu, okružena anđelima: ubenediktinskom manastiru Santisima Anuncijata dele Murate, Najsvetija BlagovestOgrađenih Zidom i plemkinjama koje su tu položile zakletvu. Uglavnom su to bile rođakeMedičija; samo nekoliko njih podržavalo je novu republiku.

Sam manastir podigli su i novcem pomagali Medičijevi; to se videlo u njegovimširokim hodnicima i elegantnom nameštaju. Te noći, mati Đustina me je odvela u mojunovu sobu. Od straha sam bila potpuno iscrpljena, pa nisam videla ništa sem velikepostelje sa teškim ćebetom i debelim jastukom. Poslušno sam stajala dok me je služavkasvlačila; u dlanu sam držala kamen i gledala tihu, ozbiljnu ženu. Ona to nije primetila, jerje bila zauzeta punjenjem posude toplom vodom. Oprala me je nekom tkaninom, pa mi jepreko glave obukla čistu spavaćicu od fine, mekane vune. Gurnula sam crni kamen u džepkada mi je pokazala poslužavnik sa sirom i hlebom na stočiću pored postelje. Proždralasam hranu i stropoštala se u postelju. Služavka mi je stavila zagrejanu ciglu ispod nogu idobro ušuškala debelo ćebe oko mene. Prvi put, te zime, prestala sam da drhtim.

Spavala sam satima, stiskajući Korvusovo krilo u pesnici. Kada sam se ujutruprobudila, našla sam se u velikoj prostoriji, sa izrezbarenim oblogama na zidovima imermernom kaminu. Prigušena svetlost probijala se kroz veliki lučni prozor, i otkrivala,takođe, veliki sto i udobne tapacirane stolice, čiji tamno zeleni somot se slagao sazavesama i pokrivačima na postelji. Na zidu ispred mene, stajao je veliki filigranski zlatnikrst, ispod koga se nalazila klupica za klečanje, sa jastučetom.

Na zidu naspram kamina bilo je nekoliko polica sa knjigama. Jedna od njih, na donjojpolici, privukla mi je pogled: uvezana u tamnu smeđu kožu, sa zlatnim naslovom,poznata. Iskočila sam iz postelje i izvukla celu knjigu sa police.

Fićino. De Vita Coelitus Comparanda, Učiti o životu od zvezda, upravo onaj primerakkoji je ležao na Pjerovim kolenima; prepoznala sam zareze na koži i glasno se nasmejala.Povučena, razgledala sam police, nadajući se da ću ugledati dragulje spasene iz palateMediči. Nisam našla više nijednu, mada sam videla još dve knjige sa naslovima ispisanimFićinovom rukom.

Još uvek sam razgledala naslove kada je neko zakucao na vratima i pojavile su se dveobične žene i jedna monahinja. Žene koje su donele kadu i starija monahinja sa naočarimaveselo su mi se smeškale. Ona je bila punačka i zaobljena, a ponašanje i govornagoveštavali su plemenito poreklo. U ruci joj je bio mali poslužavnik, sa čašom iposudom slatkiša.

„Vojvotkinjo!“ reče ona veselo. „Znači, otkrili ste svoju biblioteku. Imamo i veću udrugom krilu, naravno, ali ovde smo stavile nekoliko naslova za koje smo mislile da bi Vasmožda zanimali. Ja sam sestra Nikoleta; ako Vam je potrebno bilo šta, pitajte mene. Donelasam Vam nešto sitnih slatkiša i slatkog vina, da Vas održi dok ne stigne doručak, mora daste još uvek gladni. Kasnije ćemo Vas sasvim osloboditi i tih buva.“

Lat. Treća knjiga u trilogiji Italijana Marsilija Fićina (Marsilio Ficino, 1433-1499), prva je De vita sana (Ozdravom životu), druga je De vita longa (O dugovečnosti). (Prim. red.)

- 45 -

Mala vojvotkinja. Osmehnula sam se zbog tog izraza naklonosti i poštovanja uobraćanju. Stavila sam ruku na Fićinov rad i, sasvim zaboravivši na pravila ponašanja,rekla, „Ova knjiga. Kako se našla u ovoj sobi?“

Zagledala se kroz debela stakla naočara, koja su uveličavala njene tamne oči.„Ambasador De la Roš je juče doneo neke stvari za Vas. To mora da je jedna od njih.“

„Ona je spasena iz naše palate,“ rekla sam.„Neka je bogu hvala,“ odgovorila je ona, prekidajući razgovor i okrenula se kada je ona

služavka iz prethodne noći ušla, noseći po jedan veliki čajnik u svakoj ruci. „Dragavojvotkinjo, ovo je naša služavka Barbara. Možete isto tako i njoj da se obratite za sve štoVam je potrebno.“ Spustila je poslužavnik na moj noćni stočić, pa iz džepa na strukuizvadila pismo zapečaćeno voskom. „Vaš doručak će stići uskoro, a u međuvremenu ćetemožda uživati čitajući ovo.“

Zbog njenog ljubaznog osmeha poželela sam da posegnem za njim i slomim pečat.Rukopis je bio Klarisin. Stisnula sam pismo na srce. „Sestro Nikoleta, molim Vas da mioprostite neuljudnost. To je samo zato, što već dugo nisam osetila nikakvu dobrotu, pasam zaboravila na lepo ponašanje. Hvala vam za sve.

Ona se ozari. „Pa Vi se divno ponašate! Ne treba da mi se izvinjavate, draga, saobzirom na sve što ste pretrpeli.“ Kratko se naklonila. „Uživajte u svom pismu, vojvotkinjo.Vratiću se za jedan sat.“

Bez daha sam otvorila pismo.

Najdraža moja Katarina,Užasnula nas je vest o tvom zatočeništvu i okrutnim uslovima koje si bila prisiljena da trpiš.

Nadam se da če ti tvoja nova okolina biti prijatnija. Ja ću odsada, pa nadalje biti u stalnom kontaktusa francuskim ambasadorom, da budem sigurna da nikada više tako ne oskudevaš. Pobunjeniciočajnički žele da zadrže podršku kralja Fransoe I od Francuske, a Njegovo veličanstvo da se dobrobrine o njegovoj daljoj rođaci.

Diskrecija je sprečila bilo kakvo pominjanje mog novog boravišta; takođe me sprečava i da telično posetim. Želim da znaš da bez prestanka radim na tome da budeš puštena. Papa Klement jeizbegao iz pustog rimskog pejzaža. On i kralj Karlo će se uskoro pomiriti; učiniću sve što je u mojojmoći da održim tu novonastalu situaciju, koja može dovesti do ponovnog uspostavljanja vlastiMedičija u Firenci.

Nisam zaboravila tvoju hrabrost. Drži se dobro i nikada ne zaboravi sudbinu koja ti jepredodređena.

Sa iskrenom naklonošću,tvoja tetka,

Klarisa de Mediči StrociP.S. Tvoj stric i rođaci ti šalju pozdrave. Pjero insistira da napišem kako mu mnogo nedostaješ.

Čitajući Klarisin elegantni rukopis očajnički sam poželela da je vidim, ali ubrzo sambila prekinuta u razmišljanju tanjirom kobasica i jabuka. Posle jela sam se okupala toplomvodom. Barbara mi je oprala kosu, podavivši poslednje buve iz Santa Katarine i obukla mihaljinu po meri, a zatim me omotala vunenim šalovima, da me zaštiti od zime.

Život u Le Muratu bio je prijatno drugačiji. Svakog jutra i večeri sedela sam samonahinjama u trpezariji, pila dobro vino i jela dobru hranu, često sa mesom i kolačima.Sestra Nikoleta se prema meni ponašala kao prema najdražoj unuci, uvek mi je donosilamale poklone od zašećerenog voća i oraha ili svetlu traku za kosu. Ona i ostale monahinjedale su mi punu slobodu kretanja u manastiru.

- 46 -

Nisam izneverila njihovo poverenje. Svakog jutra sam išla na misu, a posle pratilaNikoletu u sobu za šivenje. Mnoge monahinje su lepo vezle, čime su se i izdržavale. SestraNikoleta je, bez ijedne pomoćne linije znala da izveze savršeno jagnje koje drži barjak sakrstom, ili Svetog duha, koji u obliku golubice silazi sa nebesa.

Tog, prvog jutra, upoznala sam se sa ostalim švaljama: sestrom Antonijom,pomoćnicom nastojnice, visokom, staloženom i starijom sestrom Marijom Elenom,Španjolkom anđeoskog glasa, koja je vodila hor, i stanarkom Madalenom, pet godinastarijom od mene, kestenjaste kose koja joj je padala niz ramena. Madalena je bilaTornabuoni iz porodice koja je iznedrila majku Lorenca Veličanstvenog. Bila je tu sestraRafela, umetnica, koja je svojim talentom, četkicom i bojom, ukrašavala završene rukopiseu skriptorijumu gde su se nalazile slike zaslepljujuće lepote. Bila je tu i sestra Pipa, zgodnamlada žena riđih obrva i svetlo zelenih očiju, živopisno drugačijih u poređenju sa njenommonaškom odorom i crnim velom. Pocrveneli su joj obrazi kada smo se upoznale; stid,pomislila sam, dok nisam primetila pogled na licu njene senke, tamnopute sestre Lizabete,čiji pogled je izražavao čistu mržnju.

Prvog jutra sam sedela na jastuku i gledala kroz velike prozore u svelu baštu i slušalaveselo pucketanje vatre, dok mi sestra Nikoleta nije donela svileni konac, iglu i makaze.Dala mi je maramicu za vežbu i objasnila kako da uvučem konac u iglu i izvedem prvihnekoliko bodova. Kasnije, sestre su počele povremeno da se došaptavaju. To mi nijesmetalo, dok sestra Pipa nije upitala:

„Treba li ona slobodno da se kreće. Ipak je zatvorenica.“Lizabeta se odmah ubaci. „Noćas niko nije čuvao njenu ćeliju. Mogla je lako da se

iskrade.“Sestra Nikoleta spusti svoj vez u krilo i reče ozbiljno, „Ona je dete i preživela je strašne

stvari. Nije potrebno da je vi podsećate na to.“Pipa pocrveni i o tome se više nije pričalo. Uskoro sam saznala da njena i Lizabetina

porodica pripadaju Narodnoj stranci, najradikalnijoj frakciji u okviru nove vlade.U međuvremenu, mati Đustina me je dva puta nedeljno vodila u svoju udobnu ćeliju,

gde me je privatno upućivala u aristokratski protokol. Nije zaboravila moju tituluvojvotkinje, ni činjenicu da sam rođena da vladam Firencom, a njene lekcije su mepodsećale da mnogi u gradu i dalje žele povratak Medičija na vlast. Naučila me jeponašanju za stolom i veštini razgovora, kao i obraćanje kraljevima i kraljicama, i momstricu, papi Klementu.

Druge časove sam pohađala sa Madalenom. Sestra Rozalina me je učila francuski, saobzirom da me je francuski ambasador redovno posećivao, da bi kralja Fransouobaveštavao o tome kako živim. Za vreme prve lekcije bila sam uznemirena i nisamrazumela zašto, dok me sestra Rozalin nije oslovila kao Katrin, imenom kojim me jeRuđeri jednom ne razmišljajući oslovio, imenom kojim me je zvao krvavi čovek u momkošmaru.

U La Muratu sam opet počela da patim od zlih snova. To me je zbunjivalo, dok senisam setila da mi je gospodin Kozimo rekao da će mi ih talisman vratiti.

Mars stanuje u Vašoj dvanaestoj kući, kući skrivenih neprijatelja i snova.Zaklela sam se da se nikada više neću odvajati od tailismana; verovala sam da njemu i

gospodinu Kozimu treba da zahvalim za promenu svoje sreće.Vaš horoskop sadrži mnogo strašnih iskušenja, a ovo sada je prvo od njih. Ja nameravam da se

pobrinem da preživite.Sudbina mi je vratila Fićina i talisman. Nisam mogla da previdim takve darove; večeri

sam provodila proučavajući De Vita Coelitus Comparanda uz svetlost lampe. Dalje

- 47 -

pretraživanje police sa knjigama u mojoj sobi otkrilo mi je još jedan poklon: tik uzpomenutu knjigu stajao je naslov Knjiga uputstava za elemente umetnosti astrologije Arapinapo imenu Al Biruni.

Čitanje je bilo suvoparno i zastrašujuće za nekoga tako mladog, ali ja sam imala utisakda mi opstanak zavisi od toga. U osmoj godini sam zapamtila dvanaest znakova Zodijaka,dvanaest kuća i sedam planeta.

U mojim košmarima, čovek je stajao i dozivao moje ime, a kasnije mi ležao podnogama, a lice mu je bilo klobučavi izvor crvenila.

Katrin...Krv je i dalje lila: Francuz me je zvao u pomoć, da zaustavi skori pokolj. Na meni je bilo

da odgonetnem opasnost i sprečim je. Sudbina mi je pružala šansu da se iskupim.

Provela sam prijatnu zimu. Proleće je donelo nove vesti od Klarise, o papi Klementu:sada je bio bezbedan u Viterbu, car Karlo bio je blag prema užasima koje su njegovipobunjeni vojnici počinili u Rimu. Proleće je donelo mnoštvo vesti od Pjera: sada sam takovisok, da me ne bi poznala! Vazduh je bio pun mirisa; ja, puna optimizma. Osećala sam sebezbednom i očekivala da se uskoro opet vratim u svoj svet zahvaljujući proučavanjuastrologije.

A onda je došao jedanaesti maj 1528. godine. Navršila se godina od kada sam prvi putčula da je papa Klement otišao iz Vatikana. Kada je sestra Nikoleta, tog jutra, došla da mepovede na misu, osmeh joj je bio izveštačen i nesiguran. Namirisala sam neku ružnu tajnu,a kada je mati Đustina najavila da ću se u sobi za primanje videti sa francuskimambasadorom, moja slutnja se pojačala.

Sedela sam u sunčanoj prostoriji. Ambasador De la Roš je ubrzo došao. Obrijao se,ostavljajući glatku bradu i tanane brčiće ispod pozamašnog nosa. Bio je u prolećnomžaketu od svetlozelenog brokata i žutim nogavicama, a kada je ušao naklonio se duboko,široko odmahnuvši rukom.

„Vojvotkinjo,“ rekao je uspravljajući se. Nije se osmehnuo, bio je ozbiljan. „Nadam se daste dobro.“

„Veoma dobro, ambasadore,“ rekla sam. „A vi?“„Sasvim dobro, sasvim dobro, hvala.“ Potapšao se maramicom po nosu. „Znači,

zdravlje vas služi? A kako ide učenje?“„Zdravlje mi je dobro. I mnogo uživam u učenju. Imam izvrsne nastavnice.“„Ah,“ rekao je i klimnuo glavom. „Onda je sve u redu.“ Zastao je.„Molim vas,“ rekla sam, odjednom prozukla od straha. „Došli ste da mi nešto kažete.

Samo kažite.“„Ah, draga vojvotkinjo. Žao mi je.“ Glas mu je bio tužan i izvukao je pismo iz džepa na

pojasu. „Stigla je užasna vest. Klarisa de Mediči Stroci je umrla.“U prvom trenutku, te reči su zvučale suviše apsurdno da bi imale smisla; nisam mogla

da progovorim, ni da zaplačem. Samo sam zurila u Francuza i njegove smešne šareneboje.“

„Vojvotkinjo, žao mi je. Vi ste premladi za toliko udaraca, koliko ste pretrpeli. Izvolite.“Stavio je pismo ispred mene.

4. maj 1528. godineDraga Katarina,Žao mi je što moram da te obavestim da je moja supruga, Klarisa Stroci juče preminula.

Poslednje nedelje je patila odgroznice, ali je insistirala da ustane iz postelje da bi zabavila posetiocaiz Rima.

- 48 -

U noći pred smrt, sedela je za stolom i pisala pisma osobama koje bi najviše mogle da se založeza njenu stvar; jutro je zateklo za stolom, tako slabu da nije mogla da ustane. Odveli smo je dopostelje i pozvali doktora, ali tada je već bila svesna da umire.

Čak ni u patnji nije te zaboravila. Kazala mi je da napišem ovo pismo i kažem ti da će se tvojasituacija uskoro popraviti.

Od sada, pa nadalje, osloni se na ambasadora De la Roša. On će brinuti o tebi i štitiće te, jerkralj Fransoa ostaje tvoj odani saveznik.

Ja sam ožalošćen.Tvoj teča,

Filipo Stroci

Kao i teča Filipo, i ja sam bila neutešna. Zagnjurila sam lice u krilo sestre Nikolete, aona me je obgrlila. Osećala sam se napuštenom: teča Filipo nije bio krvlju vezan sa mnom;moje blagostanje sada je zavisilo od neizvesnog, dalekog interesa kralja Francuske.

Dva dana sam ostala u postelji, odbijajući da jedem. Okružena knjigama, opsesivnosam čitala o Saturnu, preteči smrti i o njegovim teškim, hladnim atributima, pitajući sekako je on stajao u Klarisinoj karti u trenutku njene smrti. Čitala sam cele noći; jutro me jezateklo u čitanju, dok su me oči pekle od naprezanja, kada je sestra Nikoleta odjednomuletela, u pratnji svoje uzdržane služavke Barbare.

„Vojvotkinjo,“ rekla je, „neki čovek je došao da Vas vidi i izjavi Vam saučešće.“Namrštila sam se. „Ko je to?“„Ne sećam se,“ reče Nikoleta, „ali mati Đustina ga zna i kaže da možete da razgovarate

sa njim kroz rešetku. Ja moram odmah da se vratim u sobu za šivenje, ali Barbara će sepobrinuti za vas.“

Okrenula se služavki. „Pazi da njegovo ponašanje bude pristojno i da niko neprisluškuje.“

Teča Filipo? upitala sam se. Možda je rizikovao dolazak u Firencu. Ili je možda, tamisao mi je donela zrno uzbuđenja, Pjero uspeo da dođe, da me vidi. Odmah sam upitala,„Da li je taj čovek mlad ili star?“

Nikoleta me pogleda bledo, pre nego što se okrenula da ode. „Mati Đustina nije rekla.“Barbara me je odvela napolje, do zida manastira. Na gornjoj rešetki zastor je bio

navučen, ali pored korpe za priloge, koja se osećala na sirće korišćeno za sprečavanješirenja kuge, donja rešetka je bila otkrivena. Videla sam muške čizme.

Barbara kucnu na vrata i glasno objavi, „Devojčica je ovde, gospodine. Neka vašrazgovor bude diskretan.“ Slabim gestom kojim dozvoljava privatnost, odmakla se dvakoraka natrag od mene.

„Dona Katarina,“ reče čovek, glasom tako zvučnim i dubokim da sam poželela dačujem kako peva reči, „Došao sam da Vam izrazim iskreno saučešće povodom smrti Vašetetke. Ovo su bila surova vremena za Vas.“

Da sam bila dovoljno visoka, zabacila bih veo i pogledala njegovo ružno lice, ružan ibolestan ten, kriv nos i prevelike uši, da vidim da li se promenio tokom haotičnih mesecikoji su nas razdvajali. Digla sam se na prste, želeći da mu se približim.

„Gospodine Kozimo.“ U glasu mi se čuo prizvuk čudenja. „Kako ste me našli?“„Zar ste i pomislili da sam Vas napustio? U Santa Katarini, ja sam Vam doneo kamen.

Mislio sam da ćete sigurno pogoditi ko ga je poslao. Imate ga kod sebe, zar ne?“„Da. Nikada ga ne ostavljam.“„Dobro.“ Zaćutao je. „A knjige spašene iz palate?“

- 49 -

„To ste bili vi...?“ Sve vreme to nije bila Klarisa, nego Kozimo Ruđeri. „Ali kako stesačuvali knjige od pobunjenika? A i kamen sam ostavila u Pođo a Kajanu. Kako ste mogliznati...?“

„Ne treba da brinete o tome, madona. Treba da znate samo da nikada niste bili, nitićete biti sami.“

Suze mi umalo nisu krenule, ali sam ih zaustavila. „Zahvalna sam Vam. Ali kako moguda Vas nađem, ako mi budete potrebni?“

„Preko francuskog ambasadora.“„Zašto ste tako dobri prema meni?“„Već sam Vam rekao, Katarina. Vas i mene zvezde su vezale. Ja samo štitim svoje

interese.“„Zvezde,“ rekla sam. „Želim da naučim sve što mogu o njima.“„Vi ste samo devetogodišnja devojčica,“ uzvratio je hitro, pa dodao, „ali vrlo

dragocena.“ uzdahnuo je. „Zato čitajte Fićina. Al Biruni je vrlo koristan vodič.“„Moram da učim,“ rekla sam. „Zanima me šta će biti sa mnom, hoće li se papa i car

Karlo složiti, hoću li ikada biti slobodna.“„Papa i car će se složiti,“ reče gospodin Kozimo mirno. „Ali već sada nema razloga za

brigu o budućnosti. Samo znajte da sam Vam ja na raspolaganju kad god Vam budempotreban.“ Odmakao se jedan korak. Glas mu je postao udaljen. „Moram sada da pođem;zbog Vas ne smem rizikovati da budem viđen. Bog neka je sa Vama, Katarina.“

Slušala sam njegove korake dok se polako udaljavao.„Gospodine Kozimo,“ rekla sam i pritisnula dlan na vrata. Nisam se pomerila dok me

Barbara nije uhvatila za lakat i povukla.

Leto je proteklo bez incidenata, kao i sledeća jesen i zima. Bivala sam sve bolja safrancuskim jezikom. U noćnim snovima, rekla sam krvavom čoveku, Je ne veux pas cesreves, Ne želim ove snove.

Početkom sledećeg leta, ja i većina sestara u Le Muratu obradovale smo se saznavši daće se papa uskoro vratiti u Rim; Klement je pristao da kruniše Karla ako se ovaj založi zastvar Medičija. Pošto je pretrpeo mnogo poraza od carske vojske, francuski kralj Fransoa setakođe pomirio sa Karlom i povlačio svu podršku pobunjeničkoj firentinskoj republici.

Jednog toplog, zagušljivog junskog jutra, zurila sam kroz otvorene prozore sobe zašivenje i ugledala nekoliko crnih oblaka na horizontu: usevi i ambari izvan grada su goreli,jer su ih zapalili vojnici pobunjeničke vlade. Dolazio je car Karlo, ili bar njegova vojska,pod vođstvom Narandžastog princa, a pobunjenici nisu nameravali da im ostave bilokakvu korist u okolini Firence.

Izvan zidova La Murata formirala se milicija od deset hiljada ljudi. Šetajući po vrtu ilidvorištu, čula sam oštre naredbe zapovednika, koji su pokušavali da organizuju svojejedinice. U strahu od predstojeće bitke, stotine stanovnika napustile su Firencu. Dok jeMadalena čuvala stražu, popela sam se na jovu u vrtu i pokušala da pogledam prekogradskih zidova, ali videla sam samo krovove i sivu maglu iznad grada. Firenca je mirisalana dim; upijao nam se u odeću i kosu, i prodirao u svaki ugao manastira.

Septembar je doneo radosne vesti: kralj Fransoa je potpisao sporazum sa caremKarlom. Francuska vojska neće pomagati pobunjeničku republiku. Likovala sam u sebizbog tih vesti, a u isto vreme se plašila. Sećala sam se užasne pljačke Rima, kada su carevivojnici zanemarili naređenja, postavili opsadu Svetog grada, provaljivali vrata manastira isilovali monahinje.

- 50 -

Dvadeset četvrtog oktobra, šila sam na svom uobičajenom mestu, između Madalene isestre Nikolete, napeta kao i Pipa i Lizabeta, koje su u tišini radile sagnute iznad svogposla. Obično staložena sestra Antonija bila je zabrinuta.

Napolju, dan je bio mutan od dima i jesenje oluje koja se spremala; jova je izgubilavećinu svog lišća i stajala je tako ogoljena i prazna.

Ja sam radila belu tkaninu za oltar; toga jutra nije mi išlo. Svila mi je bila nekakopredebela, a ušice igle preuske. Prvih nekoliko bodova bilo mi je pogrešno i morala sam daih oparam.

Naprstak mi se istanjio na mestu gde sam najviše pritiskala. Uznemirena, hvatala sampreviše tkanine odjednom, što je zahtevalo da suviše pritiskam naprstak. Zbog toga jeušica igle sa koncem ubadala kožni naprstak, i zabadala mi se u prst.

Vrisnula sam iznenađeno i skočila na noge; tkanina za oltar je pala na pod. Monahinjesu prestale sa radom i zagledale se u mene. Stegla sam zube i sa osećajem mučnineuhvatila iglu, i snažno je povukla. Oslobodila sam je i zagledala se u sve veći biser krvi nasvom palcu.

„Evo,“ reče Nikoleta. Otrgla je parče nečešljane vune iz korpe za šivenje i pritisnula mina palac.

U tom trenutku, udaljena eksplozija zatresla je otvorene prozore. Madalena i sestraPipa pritrčale su prozoru i zagledale se u pramen dima koji se u daljini dizao u vazduh.

„Vratite se na posao, sve.“ Glas sestre Antonije bio je miran. „Pobrinite se za njega ibog će se pobrinuti za vas.“

U trenutku kada je to rekla, začula se druga eksplozija.„Top,“ šapnu Nikoleta.Sestra Pipa je i dalje stajala kod prozora, zureći kao da nekako može da vidi iza zidova

manastira. „Careva vojska,“ rekla je, povišenim glasom. „Sedam hiljada ljudi, ali miimamo deset.“ Pogledala je u mene, očiju sjajnih od mržnje. „Nikad nećete pobediti.“

„Pipa,“ ukori je Antonija oštro. „Sedi i ćuti.“Top se oglasio i treći put; istovremeno i četvrta detonacija se začula iz suprotnog

smera: Firenca je bila opkoljena. Lizabeta skoči i požuri do Pipe.Pipini obrazi bili su crveni od besa. „Neće te osloboditi.“„Pipa!“odseče Antonija.Pipa je ignorisala. „Znaš li šta Republika planira za tebe?“ Iscerila mi se. „Da te spuste

u korpi sa gradskog zida i puste da te carski topovi raznesu u komadiće.“Sestra Nikoleta skoči. „Pipa, prestani! Prestani!“„Ili da te strpaju u burdelj, da bi mogla da se kurvaš sa našim vojnicima. Onda Klement

neće tako žuriti da te uda u svoju korist!“Nikoleta diže ruku i ošamari Pipu punim dlanom.„Dosta!“ uzviknu sestra Antonija. Stala je između dve žene; bila je viša i krupnija od

obe. Nikoleta opet sede do mene i obgrli me.Pipa je prkosno stajala pred sestrom Antonijom. „Biće vam žao što ste je tetošile. Ona je

narodni neprijatelj i loše će završiti.“Lice, oči i glas sestre Antonije bili su kao od kamena. „Idi u svoju ćeliju. Idi u svoju

ćeliju i moli se za oproštaj zbog svog besa, dok te ne pozovem.“U napetoj tišini, koja je usledila začu se pucanj topa.Sestra Pipa se naposletku okrenula i otišla. Lizabeta mračno pogleda Antoniju i vrati se

na svoju stolicu.„A ti ćeš,“ reče sestra Antonija, nežnije, Nikoleti, „očitati sopstvene molitve kada odeš

u kapelu.“

- 51 -

Onda smo sve sele i nastavile da radimo. Ja sam zaboravila na svoj palac, a uuzbuđenju ispalo mi je i ono parče vune. Uzevši tkaninu za oltar u ruke umazala sam jekrvlju.

Topovska paljba je potrajala do sumraka. Tog popodneva na rešetku je došlaMadalenina uspaničena majka i potvrdila ono što smo sumnjale: carska vojska je stigla iopkolila grad.

Te noći, napisala sam pismo Kozimu Ruđeriju. Moje dopisivanje sa njim bilo jeograničeno na temu astrologije, ali očaj me je primorao da otvorim srce.

Uplašena sam i usamljena.

Glupo sam pomislila da ću zbog dolaska carskih trupa biti bezbednija. Ali rat je u ljudima opetprobudio mržnju prema meni. Plašim se da samo Gavranovo krilo neće moći da me zaštiti od ove,nove opasnosti. Molim vas, dođite i smirite me.

Poštovana moja madona Katarina,Rat sa sobom donosi opasnost, ali uveravam vas da vas je krilo Korvusa dobro čuvalo i da će

tako i nastaviti. Verujte u taj talisman; i još važnije, verujte u sopstvenu pamet. Vi posedujeteinteligenciju, neuobičajenu za muškaraca i nečuvenu za žene.

Samo čekajte i pustite da se događaji sami odigraju.Vaš sluga,

Kozimo Ruđeri

Osetila sam se napuštenom, izdatom. Digla sam ruke od knjiga, prestala sam da setrudim da učim. U trpezariji sam sedela pored Nikolete i zurila u svoju kašu; hrana mi jepostala mučna, nezamisliva. Tri dana nisam jela. Četvrtog dana sam legla u postelju islušala uzvike vojnika i muziku artiljerije.

Petog dana opatica je došla da me poseti. Mirisala je pomalo na dim koji se širioFirencom.

„Drago dete,“ rekla je, „morate da jedete. Šta volite? Urediću da Vam to donesu.“„Hvala vam,“ rekla sam. „Ali ne želim ništa da jedem. Ionako ću umreti.“„Nećete dok ne ostarite,“ reče Đustina oštro. „Nemojte to nikad više reći. Sestra

Nikoleta mi je rekla šta Vam je sestra Pipa kazala. Strašne reči, neoprostive. Ona jeukorena.“

„Ona je govorila istinu.“„Samo je prenosila glupe priče i ništa više.“Iscrpljena, okrenula sam se na drugu stranu.„Ah, Katarina...“ Postelja se lagano ulegla kada je sela pored mene. Uzela me je za ruku

i stavila između svojih, hladnih ruku. „Mnogo toga ste preživeli, a ovo su teška vremena.Kako da Vas utešim?“

Hoću tetku Klarisu, htela sam da kažem, ali to bi bilo uzaludno i bolno.Pogledala sam je opet. „Hoću gospodina Kozima,“ rekla sam. „Kozima Ruđerija.“

Bilo je dovoljno, kazala je mati Đustina, što je tolerisala jednu posetu tog astrologa i,zaista, što mi je dozvolila da proučavam astrologiju, iako je to neprikladna tema za ženu, apogotovo za mladu devojčicu. Prenosila mi je pisma gospodina Kozima, samo zato što jebio prijatelj naše porodice. Ali kruže priče o njegovom savezništvu sa nepodobnimpojedincima, kao i izvesnim delovanjima.

Opet sam se okrenula prema zidu.

- 52 -

Đustina je zabrinuto uzdahnula. „Možda je ranije, pre nego što je Vaša tetka umrla,trebalo da budemo uporniji... Ali i tada su pobunjenici motrili svaki naš pokret, čitalisvako Vaše pismo. Bilo je nemoguće da Vas izvedemo kroz gradske kapije. A sada...“

Nisam je gledala. Naposletku je pristala da dozvoli dalju komunikaciju.

Tri dana kasnije, za to vreme sam i dalje ostala u postelji, ali sam sebi dozvolilanekoliko prijatnih gutljaja supe, sestra Nikoleta je došla u moju sobu, pošto se vratila umanastir. Snažna oluja je donela ledenu kišu; sitni kristali leda topili su se na njenimramenima. U ruci joj je bilo savijeno parče papira boje slonovače, a još i pre nego što mi gaje pružila znala sam ko je njegov autor.

Poštovana moja madona Katarina,Dobra opatica, mati Đustina, obavestila me je o vašoj bolesti. Molim boga da uskoro povratite

zdravlje i radost.Nema leka za ova nemirna vremena, sem opreznosti i pameti, ali bio bih srećan da vam

obezbedim još jedan talisman, ako će vas to umiriti. Jedan u znaku Jupitera bi pomogao, na izvestan,skroman način, dobru sreću, ali...

Zgužvala sam pismo u lopticu i pred raširenim očima sestre Nikolete bacila ga u vatru.

Posle sam odbijala čak i supu i vodu. Sledećeg dana dobila sam groznicu. Ispred mogaprozora zavijao je vetar, zaglušujući pucnjave topova. Osećaj pokrivača na koži izazivaomi je cvokotanje zuba; telo me je bolelo od hladnoće, ali ćebad mi nisu pružala toplotu.Svetlost vatre pekla mi je oči i izazivala suze.

Počela sam da se gubim, gubili su mi se zidovi i postelja, i huk vetra. Putovala sam dokamenog zida koji okružuje imanje Medičija, gde se pojavio nekim čudom živ štalskimomak, sa drškom bodeža još uvek zabodenog u vrat; raspravljali smo izvesno vreme oneophodnosti njegove smrti. Prizor se promenio: stajala sam na bojištu gde je ležao mojkrvavi Francuz. Tokom mog dugog i nejasnog razgovora sa njim, graktave vrane su seskupljale ispred kamina, bacajući dugačke senke na grimizni pejzaž i brbljale besmisleno.Možda sam vikala Klarisino ime; možda sam vikala Ruđerijevo.

Kada sam u suzama, bolna i nesigurna, otkrila da sam još uvek u svojoj postelji u LeMuratu, još uvek je bio sumrak. Svetlost je i dalje bila suviše jaka, a vatra suviše hladna,koža me je suviše bolela od čaršava.

Barbara me je gledala odozgo, sa jednom od mojih boljih haljina u rukama.„Bolje Vam je,“ obavestila me je. „Trebalo bi malo da sedite i obučete se kako dolikuje.“Predlog je bio tako apsurdan da, u svojoj slabosti, nisam mogla da odgovorim.

Pokušala sam da ustanem, ali nisam mogla i sedela sam drhteći na stolici, dok me jeBarbara oblačila i zakopčavala.

Postelja mi je bila predaleko, a noge nesigurne. Spustila sam se u stolicu, ne mogavšida odbijem šolju koja mi je prinesena do usana. Šolja, stolica i Barbara: njih tri su izgledalečvrsto na prvi pogled, ali ako bih se predugo zagledala u njih, počinjale su da trepere.

„Ostanite tu,“ naredila mi je Barbara. „Brzo ću se vratiti.“ Izašla je i zatvorila vrata.Uhvatila sam se za doručja stolice da ne bih kliznula iz nje i pustila vatru da me

zaslepljuje varnicama ljubičastog, zelenog i živopisno plavog.Vrata su se otvorila i opet zatvorila. Gavran je stajao ispred kamina, visok i

zamaskiran, sa kapuljačom navučenom napred, tako da mu skriva lice. Polako je skinuokapuljaču.

Bila sam sama sa Kozimom Ruđerijem.

- 53 -

Glava devet

Trepnula sam: Ruđerijeva prikaza nije nestala. Izgledao je starije i imao bradu koja muje prekrila rošave obraze. Pod narandžastim sjajem iz kamina, njegova koža dobila jeđavolsku nijansu.

Ja sam, u delirijumu, drhtala u svojoj stolici. On, naravno, nije mogao biti tu.Monahinje mu nikada ne bi dozvolile da uđe u manastir.

„Oprostite mi ako sam vas iznenadio, Katarina,“ reče on. „Sestre su mi kazale da stevrlo bolesni. Vidim da su kazale istinu.“

Glava mi se zaljuljala prema stolici. Bez reči sam zurila u njega.„Ostanite tako, kako jeste,“ reče on. „Ne mrdajte. Ne govorite.“ Pustio je da mu ogrtač

sa ramena padne na pod. Bio je sav u crnom, odeća, kosa, oči, nije na njemu bilo nikakveboje. Na srcu mu je stajao bakarni talisman veličine novčića, magija bez kajanja. Stao jenasred sobe, baš ispred moje stolice. Okrenut vatri, izvadio je bodež iz pojasa i pritisnuopljosnati deo sečiva na usne, pa ga obema rukama digao iznad glave, vrha okrenutogprema nevidljivom nebu.

Počeo je da pevuši. Zvučalo je melodično, ali reči su bile grube i sasvim nerazumljive.Pevušeći, polako je spustio oštricu, lagano pljosnatom stranom dodirnuo čelo, pa talismaniznad srca, a zatim oba ramena, desno, pa levo. I opet je poljubio bodež.

Zatim je koraknuo napred, i našao se na dohvat ruke od kamina. Zasekao je vazduh, pagurnuo bodež u njegovo središte i izgovorio zapovest. Četiri puta je učinio isto: urezivaovelike zvezde i sjedinjavao ih u krug. Ja sam se sklupčala u stolici, očarana. U groznici samzamišljala da mogu da vidim bledo usijane obrise zvezda i kruga.

Gospodin Kozimo se vratio na sredinu sobe i raširio ruke, kao živo raspeće. Uzviknuoje imena: Mihailo! Gavrilo! Rafailo!

Okrenuo se i spustio na kolena pored doručja moje stolice. „Sad smo bezbedni,“ tiho jerekao.

„Nisam ja glupo dete,“ rekla sam mu. „Neću se smiriti lažima.“„Plaši Vas budućnost,“ uzvratio je. „Bojite se da nemate snage da preživite. Hajde da

saznamo nešto o tome zajedno. „Nakrivio je glavu i zagledao se u mene. „Pitanje.Formulišite svoje strahove u pitanje.“

Nesmirena, upitala sam, „Pitanje za koga?“„Duha,“ odgovorio je. „Po mom izboru, jer ja znam kome mogu da verujem.“Koža na rukama me je peckala. „Mislite na demona.“Nije to demantovao, ali me je uporno gledao.„Ne,“ rekla sam. „Ne demone. Pitajte boga.“„Bog ne otkriva budućnost. Anđeo bi mogao, ali anđeli su suviše

spori za ono što je nama potrebno večeras.“ Skrenuo je pogled dok su senke prekrivalezapadni zid. „Ali ima drugih, koji bi mogli...“

„Ko?“Opet me je pogledao. „Mrtvi.“Tetka Klarisa, htela sam da kažem. Ali nešto novo mi se javilo u mislima, rana skrivena

tako duboko, da do tog trenutka nisam ni bila svesna da postoji.

- 54 -

„Moja majka,“ rekla sam. „Hoću sa njom da razgovaram.“

Emocija trenutka dala mi je snage. Ustala sam i stala pored gospodina Kozima,okrenuta prema zapadnom zidu, ispred kamina.

Gospodin Kozimo je izvadio začepljenu bočicu, otvorio je i gurnuo vrh kažiprsta u nju,pa ocrtao zvezdu na mom čelu.

Namirisala sam krv i zatvorila oči. Otišla sam predaleko i dozvolila da kliznem uzagrljaj zla. „U ovome ima krvi,“ šapnula sam i otvorila oči da vidim njegovu reakciju.

Ruđerijeve oči su bile raširene, a pogled dalek, kao da se njegov duh odjednom proširioi postao sila veća od sebe samog.

„Ništa nije,“ rekao je i iscrtao zvezdu i na svom čelu, ostavljajući tamnosmeđ trag.Zatim je seo za moj pisaći sto.

„Papir,“ zatražio je.Uzela sam prazan papir iz fioke i stavila ga ispred njega. Pre nego što sam mogla da

sklonim ruku, uhvatio je i bocnuo mi srednji prst vrhom bodeža.Vrisnula sam.„Pst,“ upozorio me je. Pokušala sam da se odmaknem, ali on mi je čvrsto držao ruku i

stiskao prst dok velika kap krvi nije pala na papir. „Oprostite,“ promrmljao je puštajućime, a ja sam stavila povređeni prst na usta. „Sveža krv je neophodna.“

„Zašto?“„Ona će je namirisati,“ odgovorio je. „Privući će je.“Spustio je bodež i zatvorio oči, duboko dišući. Počeo je da maše glavom.„Madlen,“ - šapnuo je. Ime moje majke. „Madlen...“ Očni kapci mu zadrhtaše.

„Madlen,“ rekao je, pa glasno zastenjao.Torzo i ruke mu se ukrutiše i trznuše; to se nastavilo dok se nije spustio u stolicu i

oštro, nekontrolisano uzdahnuo.Očigledno, ne njegovom voljom, desna ruka mu je napipala pero i zamočila ga u

mastilo. Za trenutak je lebdelo iznad lista, dok se ruka, koja ga je držala grčevito trzala.Ruka mu se odjednom opusti i poče strahovito brzo da piše.

Gledala sam kako se slova slivaju na papir. Rukopis je bio upadljivo ženski, jezikfrancuski, maternji jezik moje majke.

Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adoreKćeri moja voljena, draga, obožavam te

Oči mi se tiho ispuniše suzama; izvirale su čiste i vrele iz rane za koju nisam ni znalada postoji.

Žena, pa ipak najveća u svojoj kućiUpoznaćeš svog dobrotvoraPitanje

Pero je lebdelo iznad papira; Ruđerijeva ruka je drhtala. Stanka, pa novi grč pisanja:

Pitanje

„Da li će me pobunjenici ubiti? Upitala sam. „Hoću li ikada biti slobodna?“

- 55 -

Ruka je oklevala, pa se trznula i nastavila da piše.Ne boj se, m'amie, Silvestro će se pobrinuti da se bezbedno vratiš.

Pero je palo i ostavilo tamnu mrlju na papiru. Ruka gospodina Kozima se sasvimopustila, pa se stegla u pesnicu.

„Šta još?“ uzviknuh očajno. „Mora da ima još...“Glava gospodina Kozima se ljuljala na ramenima, pa stala. Oči mu se otvoriše, prazne i

zamagljene, a onda počeše da se bistre, dok me naposletku nije ugledao.„Otišla je,“ reče.„Zovite je natrag!“Odmahnuo je glavom. „Ne.“Zurila sam u neshvatljivi rukopis. „Ali šta to znači?“„Vreme će razjasniti,“ reče on. „Mrtvi sve vide: juče, danas, sutra, njima je svejedno.“Digla sam papir sa stola i stisnula ga na srce; Ruđeri, sto, pod, odjednom se sve

zavrtelo. Zateturala sam se; soba se nagnula i upala sam u pomrčinu.

Probudila sam se u svojoj postelji. Sestra Nikoleta je sedela pored mene i čitala malipsaltir koji joj je bio u rukama; svetlost je ulazila kroz prozor i bleskala odražavajući se odjednog stakla njenih naočara. Digla je pogled i toplo se osmehnula.

„Slatka devojčice, budna si.“ Spustila je knjigu sa strane i naslonila mi svoj hladan dlanna čelo. „Groznica je prestala, hvala bogu! Kako se osećaš?“

„Žedno,“ rekla sam.Okrenula mi je leđa da bi se zabavila oko bokala i šolje na obližnjem stolu. Sela sam i

odmah se potapšala po prsima, poslednjem mestu na kome sam se sećala da je ostalopismo moje majke, ali osetila sam samo svileni talisman koji je držao gavranovo krilo.Uspaničila sam se. Da li je Ruđerijeva poseta bila samo plod grozničavog sna?

Uspravila sam se, oslonjena na dlanove iza leđa. Kliznula sam njima po čaršavimaispod jastuka, gde sam prstima okrznula oštru ivicu papira.

Hitro sam ga izvukla. Bio je presavijen na pola, a tekst na unutrašnjoj strani, tako danisam mogla da ga pročitam, ali prepoznala sam veliku, tamnu mrlju od mastila.

Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adore.

Kada se sestra Nikoleta okrenula sa šoljom u ruci, gurnula sam pismo ispod ćebeta.„I gladna sam,“ rekla sam joj. „Da li je moguće da dobijem nešto za jelo?“

Držala sam majčino pismo ispod jastuka i svake večeri gurala ruku tamo, stavljajućiruku na jedinu uspomenu koja me je sećala na nju; pobunjenici su uzeli sve ostalo. Ono mije pružalo toplinu i tugu, i blagi izvor naklonosti; pružalo mi je utehu kakvu nijedantalisman ne bi mogao.

Božić je došao i prošao, i stiglo je novo 1530, leto gospodnje. U februaru, papa Klementje krunisao Karla za cara Svete rimske imperije. Klement je ispunio svoj deo pogodbe; sadaje bio red na Karla da preda Firencu u ruke Medičija.

Tih, prvih meseci, topovi su zaćutali. Zapovednik carske vojske shvatio je da njegovaprednost leži u tome da ne napada samu Firencu, već gradove koji je snabdevaju hranom ioružjem. U leto pre opsade, svi usevi unutar zidova Firence spaljeni su mesecima prežetve, a stoka poklana. Firenca se za hranu oslanjala na krijumčarenje iz Voltere. Za robu,vesti, vojsku, oslanjala se na Volteru.

- 56 -

Kako je vreme postajalo toplije, carska vojska je napadala naše linije snabdevanja.Poslali smo jedan garnizon da brani prijateljski grad; Voltera je preživela prvu bitku.Zaključivši da je carska vojska potpuno poražena, zapovednik našeg garnizona je,protivno naređenjima, pošao natrag, kući. Čuvši za to, Narandžasti princ je po drugi putotpočeo opsadu.

Vezla sam, kada se mati Đustina pojavila na vratima sobe za šivenje. Na licu joj je biouznemiren izraz, ali jedva primetno sa nadom.

„Voltera je pala,“ rekla je.Bez pomoći Francuza, a sada i bez podrške u naoružanju, pobunjeničke vođe očekivao

je siguran poraz.Sedela sam i slušala nesrećno mrmljanje sestara, duboko zamišljena.Kosa mi je padala preko kukova, lepa i sjajna, boje kore masline. Toga dana bila je

skupljena u veliku mrežu, koja mi je ležala na potiljku. Odrešila sam mrežu i raspustilakosu, pa uzela makaze i počela da sečem. Dugo je trajalo; Makaze su bile napravljene zavez i mogle su da seku samo po malo. Posle svakog zahvata, pažljivo sam spuštala pramenkose pred noge.

Sestre su me zapanjeno gledale; samo mati Đustina je shvatila. Sačekala je kod vrata ikada sam bila sasvim postrižena, rekla je samo, „Naći ću ti rizu.“

Prihvatila sam monašku rizu, ali ne i zavete. Lažno sam se predstavljala, ali ni sestraPipa se nije žalila.

U međuvremenu, građani su bivali sve očajniji. Bez žita iz Voltere nije bilo ni pšenice;bez ulova iz šume izvan gradskih zidova, nije bilo ni mesa. Prvi i najteže pogođeni bili susiromasi, i glad je počela na ulicama. Kuga je cvetala, primoravši mati Đustinu da uklonikutiju za priloge i zatvori i donju rešetku.

Prvih dana jula, primila sam poslednje pismo od gospodina Kozima:

Izvesno vreme neću pisati. Jutros sam video komšiju kako sedi naslonjen na svoja vrata, očijuzatvorenih kao da spava. Pomislio sam da je iscrpljen od gladi. Na sreću, nisam mu previše prišao,pre nego što sam primetio plikove na njegovom vratu. Pozvao sam njegove ukućane, ali nisuodgovorili.

Odmah sam otišao kući i okupao se limunovim sokom i ružinom vodom, koje preporučujem.Zbog predostrožnosti, spalite ovo pismo i operite ruke.

Uveren sam da ćemo se opet lično videti.

Dvadesetog jula u sumrak, sedela sam u trpezariji, između Madalene i sestre Nikolete,za večerom, sa svim sestrama. Po običaju, vladala je tišina dok smo večerale supu, u kojojsada nije bilo mesa, ni testenina.

Na istočnom zidu trpezarije stajala je freska Poslednja večera; na susednom zidunalazio se veliki prozor koji je gledao na dvorište i vrata manastira, čije su rešetke sada bilezatvorene.

Iznad skapulara, radne kecelje koju sam nosila preko odore, nosila sam zlatno raspeće,ali ispod odore sam nosila Ruđerijev crni talisman. Vredno sam proučavala svoj horoskop,dok nisam zapamtila ono najvažnije, tako da sam pratila položaje planeta i zvezda tokomdana i noći. Žestoki ratnik, nosilac smrti i razaranja, Mars bio je u konjunkciji sa Saturnomi prolazio preko mog ascendenta, Lava, kraljevskog simbola. Takav prolaz garantujeopasnost i često nasilan kraj. A Saturn, tih i mračan, uplovio je u moju osmu kuću, kućusmrti. Kao i Florensine, i moje zvezde su slutile velike promene.

- 57 -

Kada sam začula udarce po kapiji manastira, nisam se mnogo iznenadila. Mi žene, zatrenutak smo sedele sasvim mirno i slušale odjek zvukova sa kaldrme.

Sestra Antonija pogledala je mati Đustinu; opatica klimnu glavom, pa Antonija ustade iizađe iz trpezarije, ne gledajući u mene i izbegavajući moj pogled. U tom trenutku, začušese muški uzvici sa kapije.

Spustila sam svoju kašiku. Zidovi koji su mi protekle dve i po godine pružali zaštitusada su predstavljali klopku. Skočila sarn želeći da pobegnem, a znajući da nemam kudada odem.

„Katarina,“ opomenula me je mati Đustina. Kada sam se zagledala u nju, ozbiljno mi jenaredila, „Idite u kapelu.“

Napolju, kod kapije, sestra Antonija je uzviknula, „Ne možete da uđete unutra. Ovo ježenski manastir!“

Nešto je udarilo u vrata, teže i čvršće od ljudske pesnice. Đustina skoči.„Idite u kapelu“, ponovila je i istrčala, lepršajući velom i punim rukavima, da se

pridruži Antoniji. Na pola puta kroz popločano dvorište, doviknula je nešto ljudima sadruge strane zida, ali lupnjava je bila toliko bučna da je zagušila njene reči.

Sestra Nikoleta je ustala i uhvatila me za ruku. „Hajde.“ Povukla me je za sobomprema vratima trpezarije, i odjednom smo bile okružene ostalima, Madalenom, sestromRafaelom, Barbarom i sestrama Antonijom i Lusindom, išle smo sve zajedno.

Lizabeta i Pipa su ostale za stolom. „Došli su po tebe,“ likovala je Pipa. „Došli su ibožija pravda će biti izvršena.“

Ostale su me okruživale. Izašle smo u hodnik, pa pored nadsvođenog ulaza koji jeizlazio u dvorište, pored ćelija monahinja.

Lupnjava iza nas odjednom je prestala i otpočelo je dovikivanje mati Đustine i nekogmuškarca preko zida. Glasovi su se sve slabije čuli, kako smo odmicale dublje u manastir,pored skriptorijuma, i kada smo izašli na drugoj strani zgrade. Na otvorenom, zalazećesunce je davalo oblacima roze i koralne nijanse sutona na pozadini sivoljubičastog neba.

Prešle smo stazu i ušle u kapelu, u kojoj su već gorele sveće za večernju službu ivazduh je mirisao na tamjan. Sestre su me povele do ograde oltara i stale u polukrug okomene. Ja sam klečeći drhtala pored ograde; Saturn me je tako pritiskao da nisam mogla dadišem. Uzela sam brojanice sa pojasa i počela da se molim po sećanju, ali su mi reči bežale.Misli mi nisu bile na brojanicama, nego na crnom kamenu iznad srca; moje molitve nisubile iskreno upućene Devici, nego Veneri, i ne Isusu, nego Jupiteru.

Kroz otvorena vrata čuli su se Đustinini uzvici. „Činite svetogrđe! Ona je dete, nikomenije učinila ništa loše.“

Potpetice su lupale po kamenu. Okrenula sam se i videla ih kako ulaze: muškarcidignutih glava, ne prekrstivši se, kao da ti zidovi nisu sveti.

„Gde je ona?“ upita jedan od njih. „Gde je Katarina Mediči?“Prekrstila sam se. Ustala sam. Okrenula sam se i pogledala preko ramena svojih sestara

prema četvorici vojnika naoružanim dugim mačevima, kao da mi predstavljamo opasnost,kao da bismo mogle da se borimo.

Najmlađi od njih, sav nezgrapan i živčan, imao je oči svetle i velike kao moje. Bradamu je bila dignuta, a ruka na maču. „Odmaknite se,“ rekao je mojim sestrama.„Odmaknite se. Moramo da je odvedemo, po nalogu Republike.“

Nikoleta i ostale stajale su nepomično, bez reči. Vojnici izvukoše mačeve i priđošejedan korak. Čuo se opšti uzdah i žene su se razmakle.

Sve, sem Nikolete. Ona stade ispred mene, raširenih ruku i oštrog glasa. „Nemojte nida pipnete ovo dete.“

- 58 -

„Skloni se,“ opomenuo je mladi vojnik.Uhvatila sam Nikoletu za ruku. „Poslušajte ga.“Nikoleta je stajala kao stena, a vojnik je bio toliko nervozan, da je zamahnuo mačem.

Udario je Nikoletu pljoštimice u rame i oborio je na kolena.Sestre i ja smo vrisnule zajedno sa Nikoletom. Kleknula sam pored nje. Bila je bez reči,

dahtala od bola, ali nije bilo krvi; njene naočari su još uvek bile na svom mestu.Ostali, razumniji vojnici povukoše mladića i gurnuše ga u pozadinu pre nego što je

mogao da napravi još veću štetu.„Čujte sad,“ reče jedan od njih. „Ne izazivajte nas na nasilje u božijoj kući.“Dok je govorio, uđoše još dvojica vojnika, u pratnji nekog tamnokosog čoveka, prosede

i uredno podšišane brade, koji je zračio autoritetom. On je došao da me odvede u smrt.Mati Đustina je crvenih očiju, pomirivši se sa sudbinom, išla pored njega.Ja jednom rukom pokazah na svoj beli veo i progovorih; glas mi, jasan i zvonak,

odjeknu u kapeli. „Kakav to izopšteni zlotvor može da uđe u svetilište, da bi odveoHristovu nevestu iz njenog manastira? I usudio se da je odvede u susret sudbini?

Oči zapovednika zasvetlucaše kao da se zabavlja.„Ja se ne bih usudio nijedno od toga,“ reče dobroćudnim glasom, koji kao da je razbio

čaroliju straha. Žene koje behu digle ruke u znak protesta, polako ih spustiše; vojnicivratiše oružje u korice. „Došao sam, dona Katarina, samo da vas odvedem na bezbednijemesto.“

„Ovo je bezbedno mesto,“ uzvrati mati Đustina.Zapovednik se okrenu njoj i ljubazno reče, „Bezbedno za nju, opatice, ali ne i za

Republiku. Ovo je jazbina simpatizera Medičija.“ On opet spusti pogled na mene. „Viditeda imamo dovoljno snage da vas odvedemo, vojvotkinjo. Ja bih zaista voleo da to nečinimo.“

Gledala sam ga jedan dugi trenutak, pa digla prste do lica sestre Nikolete i pomilovalaje; ona spusti čelo do moga i zaplaka.

„Prestanite,“ rekla sam tiho i poljubila je u obraz. Koža joj je bila meka kao puder,izborana i gorko slana.

- 59 -

Glava deset

Zapovednik je zatražio da skinem odoru i obučem običnu haljinu, ali sam odbila. Nijeto više tražio. Trebalo je požuriti, a kada sam prvi put posle dve i po godine izašla izvanzidova Le Murata na ulicu, shvatila sam i zašto.

Osam vojnika na konjima rasporedilo se u polukrug oko kapije manastira. Četvorica sudržala baklje; četvorica su mačevima odbijala okupljene kojih je bilo tri puta više nego njih,i sve više.

Kada smo vojnici i ja prošli kroz kapiju, neko iz mase uzviknu, „Eno je!“Nisam videla veliki deo mase iza konjanika, već samo nogu ovde, ruku onde i poneko

lice na kratko. Boje su nestajale u sumraku, ostavljajući za sobom samo crnu i sivu.U sredini između vojnika stajala su dvojica i držali uzde konja bez jahača i jednog

magarca. Jedan od njih, ugledavši nas, dodade uzde drugom i pođe prema nama.„Komandante,“ reče zbunjeno, „ne znam kako se pročulo...?“Ne, to je ona! Mala monahinja...Papina nećaka...Uživa u bogatom manastiru dok mi gladujemo!Zapovednikovo lice bilo je bezizrazno, sem mišića, koji mu se grčio na njegovom

obrazu. On pogleda svoje ljude i tiho reče, „Odabrao sam vas zato što sam mislio damožete da držite jezike za zubima. Kad saznam ko je ovo napravio, ne zanima me zašto, nikako, obesiću ga.“

Smrt Medičiju! uzviknu neka žena.Bačeni kamen upao je unutar kruga vojnika; odskočio je i dokotrljao se do mojih nogu.Gadovi! Izdajnici!Dajte je nama!Zapovednik je spustio pogled, pa se obratio svom zameniku.„Neka uzjaše,“ reče. „Hajde da krenemo pre nego što postane još gore.“Vojnici požuriše do svojih konja. Zamenik, krupan, mrgodan čovek, uhvati me za ruku

kao da sam običan neposlušni građanin i diže na magarca. Životinja se prekorno osvrnuprema meni, pokazujući velike, žute zube.

Zapovednik, uzjahavši velikog, sivog ždrepca, dojaha do mene i izdade naredbusvojim ljudima. Pošli smo: zapovednik i ja jedno pored drugog, oboje zaklonjeni po jednimvojnikom na konju.

Ispred i iza nas jahala su po trojica.Pre nego što su svi jahači stali u formaciju, tri uličara uleteše između konja; jedan

posegnu za mnom i okrznu mi nogu vrhovima prstiju. Ja vrisnuh. Zapovednik uzviknu inagnu se prema njemu tako besno, da mladić ustuknu i pade pod kopita konja.

Abaso le palle! uzviknu neko. Smrt Medičiju!Vojnici zatvoriše formaciju oko nas i pođosmo žurno niz široku Đibelinu ulicu. Masa

nas je pratila izvesno vreme, dobacujući pogrde i poneki kamen. Uskoro smo im izmakli ipošli mirnijim ulicama. Prolazili smo pored manastirskih zidova, katedrala i bogataškihkuća, zamračenih prozora, jer su se vlasnici razbežali očekujući opsadu.

- 60 -

Ja sam se držala za samar i jahala ljuljajući se. Sada je bilo kasno za javno pogubljenje;to će morati da sačeka do jutra, ako me ne očekuje brza smrt daleko od očiju javnosti. Mojaideja, Vaše veličanstvo.

Ulice su postajale uže. Velika imanja su ustupala mesto prodavnicama i trgovačkimkućama.

Kada smo izašli na širu ulicu, naš karavan je usporio. Nedaleko od nas, tamni obliciblokirali su ulicu. U tišini su čekali u mraku.

„Prokleti da ste,“ opsova zapovednik svoje ljude. „Boga mi, ako je neki od vas izdajnik,lično ću ga poslati do đavola...“

Smrt Medičiju, reče neko u pomrčini nesigurno.Uzvik je dobio na jačini: Abaso le palle!Zatim su nas obasuli kamenjem.Pored mene, zapovednik je zaustavio svog uznemirenog konja i uzviknuo: „Ova

zatvorenica se prebacuje po nalogu Republike! Svako ko to ometa je izdajnik!“„Vi ste izdajnici,“ uzviknuo je neki ženski glas.Izašla je na svetlost baklji, kao gladna utvara, uvijena u prnje. Ispod izbočene ključne

kosti, gornji deo haljine je bio raširen, otkrivajući jednu dojku, na kojoj je rasplakana bebaodbijala da sisa. Gledala me je, očiju sličnih bezdanim crnim rupama.

„Mediči kučko!“ dreknu ona. „Ubijaš me, ubijaš moje dete! Tvoji vojnici nasizgladnjuju, dok se ti debljaš! Ti treba da umreš! Ti!“

Ti, ponovila je masa. Smrt Medičiju!Dva momka su istrčala iz mraka i prišla vojniku sa moje leve strane. Jedan ga je

uhvatio za petu u uzengiji i povukao dole; drugi ga je udario štapom. Pao je na stranu izsedla, uhvativši se u koštac sa prvim mladićem.

„Uzmi mu mač!“ uzviknuo je neko i gomila je jurnula napred.Zapovednik je uzviknuo naređenje i priterao konja postrance, dok mu se noga nije

našla uz moju. Vojnik koji je pao uspeo je da izvuče mač i držao mladiće na odstojanju.Neki sedi prosjak istrčao je na svetlost, uhvatio skut moje suknje i snažno ga povukao;

magarac njaknu, a ja sam vrisnula. Samar na kome sam sedela kliznu, moj svet se srušio nastranu u zastrašujućem vrtlogu životinjske kože, mačeva i prljavih udova.

Noge su mi se zapetljale u uzengije; ramenom sam udarila o tlo. U padu sam videlakako se prosjak ceri kroz proređene i ispucale, trule zube, larve u bolesnoj rupi. Osetilasam njegove ruke na sebi i opet sam vrisnula.

Odjednom je nestao; oslobodila sam se uzengija i neke snažne ruke su me digle nenoge. Zapovednikova desna ruka me je stisnula uza sebe; leva je držala mač. Na kamenuispred nas ležao je prosjak i krvario. Vojnici su nas okružili i zadržavali sada utihnulumasu.

Zapovednik uperi vrh mača u prosjakovu glavu i uzviknu, „Sledećeg ko je pipne,ubiću.“ Zatim tiše. „Ona je samo devojčica i zavisi od iste politike kao i vi, bednici.“

Uzjahao je svog ždrepca i dao znak svom zameniku, koji me diže, tako da jezapovednik mogao da me izvuče na svoje sedlo. Opet smo krenuli. Zapovednikove rukesu bile oko mene dok je držao uzde, a zamah me je gurnuo natrag, na njegove grudi, toplei čvrste.

Povremeno sam primećivala zadah sirovog mesa koje je predugo ležalo na suncu.Zapovednik izvadi četvrtasti komad tkanine i dade mi ga.

„Stavite ga preko nosa i usta,“ reče. „U ovom kraju ima kuge.“Stavila sam ga na nos i udisala antiseptički miris ruzmarina.

- 61 -

„Vi još uvek drhtite,“ reče on. „Sada je u redu. To su uličari, neću dozvoliti da vaspovrede.“

Ja spustih maramicu. „Ne bojim se toga.“On oćuta, pa reče tiho, „Ne znamo šta da radimo sa vama. Da se ja pitam, sad bih vas

pustio. To je samo pitanje vremena.“Ja se, obradovana, napola okrenuh u sedlu. „Mislite li zaista da će me pustiti?“Isti mišić na njegovom obrazu se trgnu. „Okrutno je prema detetu,“ reče. „Naša ste

zatvorenica, koliko već? Tri godine? Sa malo sreće, nadživećete mene, vojvotkinjo, a i sveove ostale jadne đavole.“ Trzajem brade pokazao je svoje vojnike. „Vaših prijatelja sadaima više nego naših.“

Ja osetih tračak nade. „Nemojte lagati,“ rekla sam.On se cinično osmehnuo. „Kladim se da će se kroz dva meseca vaša i moja sreća

promeniti.“„A šta ulažete?“ upitala sam„Svoj život.“Tada nisam baš najbolje razumela njegov odgovor, ali sam rekla, „Važi.“„Dogovoreno,“ reče on.Naslonila sam se na njega. Lagao ili ne, smirio me je.„Zbog naše opklade,“ rekla sam opušteno, gledajući radnje i zidove, koje je obasjavao

žuti plamen baklji, „ako izgubite, čiju glavu da tražim?“U trenutku kada je otvorio usta, znala sam šta će reći.„Silvestro,“ rekao je. „Silvestro Aldobrandini, skromni vojnik Republike.“Setila sam se majčinog pisma, koje je ostalo ispod mog jastuka u Le Muratu, zauvek

izgubljeno.Naša grupa više nije ometana, pa smo brzo napredovali do severnog dela San

Đovanija. Tamo smo skrenuli u uzanu San Galo ulicu i stigli do zida manastira, iza koga jesestra Violeta čekala da me primi.

Bio je to manastir Santa Katarina, u kome sam provela prve dane svoga zatočeništva.Gospodin Silvestro me je bezbedno vratio.

- 62 -

Glava jedanaest

Kada je zatvorila drvenu kapiju za gospodinom Silvestrom, sestra Violeta me je primilakao i pre, sa prstom na usnama. Njen fenjer je otkrivao danak koji su protekle tri godineuzele; sada je bila još mršavija. Okrenula se i povela me uza stepenište, do moje stare ćelije.Na slamarici je sedela neka mlada žena bledozlataste kose; kada je fenjer osvetlio, digla jemršavu ruku i žmirnula prema svetlu. Kao i Violeta, i ona je bila izgladnela, ali njeno liceje imalo žensku lepotu.

„Tomasa?“ upitala sam.Ona me poznade i uzdahnu, i zagrli me, a sestra Violeta opet dade znak za tišinu, pa se

okrenu i ode niz hodnik.Tomasa je prekinula tišinu čim su se izgubili Violetini koraci.„Katarina!“ prošištala je. „Zašto su te vratili? Gde si bila?“Primetila sam prljavu slamaricu i smrad kanalizacije, pa polako sela na rub postelje.

Tamo, u Le Muratu, sestra Nikoleta je verovatno plakala, a i ja sam želela da zaplačem.Odmahnula sam glavom, suviše utučena da bih pričala.

Tomasa je bila suviše usamljena da bi ćutala. Većina sestara i sve štićenice podlegle sukugi, ispričala mi je, a zbog opsade, ostava manastira bila je gotovo prazna.

Ležala sam budna cele te noći na tvrdoj i neravnoj slamarici, slušajući Tomasino tihohrkanje. Sve vreme sam mislila na sestru Nikoletu i mati Đustinu, kao i život koji samnapustila u Le Muratu.

Ujutru sam saznala nove uslove svog tamnovanja: neću raditi, neću jesti u trpezariji, niići u kapelu. Dan i noć ću provoditi u svojoj ćeliji.

Tako su protekle dve mučne nedelje. U Santa Katarini nije bilo knjiga, a moji zahtevi dami se nađe posao da bih lakše provodila vreme bili su ignorisani. Oslabila sam odvodenaste kaše. Jedinu razonodu pružala mi je Tomasa, koja je dolazila uveče.

Jednog vrelog avgustovskog jutra opet su se začuli topovi, tako jako, da mi je podvibrirao pod nogama. Sestra Violeta, izbezumljena od straha, pojavila se u hodniku ispredćelije, da bi razgovarala sa monahinjom koja me je čuvala. Posle nekoliko zabrinutihpogleda prema meni, Violeta priđe i zatvori vrata moje ćelije. Da se na njima nalazila rezaili katanac, zaključala bi ih. Od tog trenutka, vrata su ostala zatvorena. Tomasa se nijevratila i ja sam provela noć sama, na bodljikavoj i ustajaloj slamarici, kolebajući se izmeđustraha i nade.

Sledećeg jutra probudila me je zaglušujuća topovska paljba; počeo je nemilosrdninapad na zidine Firence. Moja čuvarka mi nije donela hranu. Kada je pao mrak, borbe itopovska paljba su prestali.

Drugog dana čuo se samo top, još bliže; trećeg jutra probudila sam se u tišini. Ustalasam iz postelje i pokucala na vrata. Niko nije odgovorio; kada sam se uhvatila za kvaku,začula se zvonjava.

Nije to bilo crkveno zvono koje poziva vernike na molitvu. Bio je to potmuo, tužanzvon Krave, zvona na kuli Palate dela Sinjorija, Palate Lordova, koje poziva sve građanena centralni gradski trg.

- 63 -

Obuzeta radošću, otvorila sam vrata i ugledala svoju čuvarku kako žuri niz hodnik.Pošla sam za njom. Naišle smo na ostale sestre, koje su žurile u dvorište poredmanastirskog zida. Odatle su se popele strmim stepeništem ugrađenim u zid manastira.Probila sam se uz stepenište do kosog krova, vrtoglavo prostranog i otvorenog premanebu i prema gradu; raširila sam gole ruke da osetim povetarac. Firenca se širila oko mene,njeni zidovi su bili okruženi ustalasanim brdima, nekada zelenim, ali sada boje tamnezemlje, raskopane neprijateljskim čizmama i točkovima artiljerije.

Na krovove po celom gradu izlazili su ljudi. Neki su pokazivali prema jugu, prekoreke, prema zidinama Firence i najstarijoj kapiji na njima, Posta Romani. Tamo, tik unutarzidina, lepršala je velika, bela zastava, lagano se približavajući kapiji. Uskoro će izaćinapolje, pred neprijatelje koji čekaju.

Dole, ispod, narod je izlazio na ulice; monahinje pored mene nisu skrivale jecaje. Srcasu im bila slomljena, ali moje je lepršalo na vetru kao zastava.

Sestra Violeta, savladana, pala je na kolena i zagledala se prema lepršavom belomglasniku poraza.

„Sestro Violeta“ rekla sam.Ona se zagledala u mene praznog pogleda. Usta su joj zadrhtala trenutak pre nego što

je uspela da progovori, „Sećaj nas se po dobru, Katarina.“„Hoću,“ odgovorila sam, „ako mi kažete kako da dođem do Santisime Anuncijate dela

Murate.“Namrštila se i najzad primetila moju razbarušenu pletenicu i prljavu spavaćicu bez

rukava, čiji je porub lepršao na vetru i obrise crne, svilene kese, vidljive ispod iskrzanetkanine na mojim grudima.

„Ne možeš da izađeš ne ulicu,“ reče. „Nisi ni odevena. A biće vojnika. Nije bezbedno.“Nasmejala sam se, što mi nije bilo blisko. Bila sam hrabra, nezaustavljiva. Mars je

upravo popustio svoj stisak na meni i sada je na ascendentnu bila planeta sreće, Jupiter.„Idem, sa ili bez vaše pomoći.“

Kazala mi je. Južno, pa istočno, niz Guelfa ulicu, pored Duoma, do Đibeline ulice.Požurila sam niza stepenište, pretrčala preko dvorišta, povukla rezu na debelim

vratima manastira i izašla na San Galo ulicu.Bilo je rano, ali vruće, kaldrma pod mojim bosim nogama bila je već topla. Na ulici je

vladala buka: potmuli zvon Krave, topot kopita, žamor uzbuđenih glasova. Očekivala samda će narod biti zatvoren u kućama, da će se kriti iz straha od vojske koja je opljačkalaRim; ali oni su izlazili iz kuća. Njihovo siromaštvo je učinilo da se moja lakomislenahrabrost pokoleba. Gurala sam se sa lepo odevenim trgovcima i gladnim siromasima, čijisu stomaci bili naduveni od gladi. Neki su išli, kao i ja, prema zvonu Krave na Palati delaSinjorija, ali većina je hitala na jug, na Larga ulicu, prema južnoj kapiji i carskoj vojsci.Prema hrani.

Republikanski vojnici išli su suprotno od mase, neki peške, neki na konjima. Niko nijeobraćao pažnju na mene. Glave su im bile spuštene, a pogledi oboreni, dok su umorno išlisvojim kućama, da čekaju osvajače i sigurnu smrt.

Trčala sam neprimećena, znoj mi je curio niz slepoočnice nežni tabani bili u modricamai posekotinama. Gomila je išla sve brže i brže, kad se razlegao krik.

Kapije su otvorene! Oni dolaze!Okrenula sam se i ugledala gospodina Silvestra kako ide u pravcu suprotnom od

moga, nemarno, vrlo sporo jašući svog ždrepca. Bio je bez kape, sagnute glave; na uzvik izmase digao je bradu, prihvatajući neizbežno, pa je opet spustio.

- 64 -

Slučajnost, neko bi rekao, ili sreća. Ali to nas je Jupiter oboje dodirnuo svojomdobrotom, uputivši nas jedno na drugo.

Požurila sam do njega; njegov umorni konj nije obratio pažnju na mene.„Gospodine Silvestro!“ uzviknula sam lakomisleno. „Gospodine Silvestro!“Nije me čuo; posegnula sam i dodirnula mu čizmu u uzengiji. On se pokrenuo i

namršteno pogledao dole, prema meni, spreman da vikne na derište koje ga ometa, pa setrže i zagleda pažljivije u mene.

„Vojvotkinjo!“ uzviknu zapanjeno. „Kako to?“Zaćutao je i posegao prema mojim rukama, a ja uhvatila njegove, pa me je digao na

svoje sedlo.Okrenula sam se i pogledala ga. „Sećate li se naše opklade?“Lako je klimnuo glavom.„I treba,“ podučila sam ga. „Zalog je bio vaš život.“ A kada me je pogledao ne

shvatajući, dodala sam, „Rekli ste da će se kroz dva meseca naše sreće promeniti. Dvameseca, a prošlo je samo tri nedelje od tada.“

Njegovo lice se opustilo u bled, neveseo osmeh. „Sad se sećam,“ reče on umorno.„Pretpostavljam, pošto je prošlo tri, a ne osam nedelja, da sam izgubio.“

„Naprotiv, dobili ste,“ rekla sam. „Treba samo da me odvedete do manastira Le Murat,da dobijete svoju opkladu.“

Deo IV

Rim

septembar 1539 - oktobar 1533. godine

- 66 -

Glava dvanaest

Ispunila sam pogodbu sa gospodinom Silvestrom. Njegovi saborci su stradali podgiljotinom i na vešalima; njemu je bila namenjena slična sudbina, dok nisam poslala pismopapi. Presuda je promenjena u izgnanstvo.

Kada su mi se otvorila vrata Le Murata, uletela sam u zagrljaj sestre Nikolete; čvrstosmo se zagrlile i ja sam ismejala bazene suza, koje su se sakupljale na njenim naočarima.Dva dana kasnije, rimski legati su stigli sa darovima u siru, kolačima, jaganjcima,svinjama, golubovima i najfinijeg vina koje sam ikada probala. Dok je ostatak gradatugovao zbog poraza, u Le Muratu su se gostile u čast mog povratka.

Na sreću, naši osvajači nisu bili divlja i besna vojska, kakva je uništila Rim. Firenca jezauzeta uredno. Carski zapovednik, koji mi je doneo pozdrave pape i cara Karla, poljubiomi je ruku i oslovljavao me sa vojvotkinjo.

Četvrtog jutra, posle predaje republikanaca, odveli su me kočijom do porodične vileStrocija. Tu su me dva čoveka sačekala u ulaznom holu, jedan od njih sedokos i upalihobraza, Filipo Stroci. Kada sam ušla u prostoriju, zagrlio me je srdačnije nego ikada ranije.Imao je i razloga da se raduje: Firenca i Rim su bili u agoniji obnove, a Filipo, papin rođakpreko žene i bankar koji ulaže novac, trebalo je da postane zaslepljujuće bogat.

Drugi je bio mlad, nizak, širokih grudi, u svetlozelenoj odeći. Nisam ga prepoznala,dok nije uzviknuo, glasa punog emocija, „Mačkice! Mačkice, mislio sam da te više nikadneću videti!“

Ostala sam bez reči. Zagrlila sam Pjera čvrsto, ne želeći da ga pustim. Kada smo seli,privukao je stolicu do moje i uzeo me za ruku.

Moja radost zbog pobede carske vojske bila je pomućena saznanjem da ću morati danapustim La Murat, ali tešila me je misao da ću se uskoro vratiti u palatu Mediči sastricem Pjerom i Filipom.

„Vojvotkinjo,“ rekao je Filipo, „Njegova svetost ti je poslala darove.“Doneo je poklone: svilenu haljinu od živopisne plave boje i bisernu ogrlicu, na kojoj je

bio okačen dijamant veličine zrna graška.„Staviću ovo,“ rekla sam oduševljeno, „na zajedničkoj večeri u palati Mediči.“„Papa Klement predlaže da je staviš kada pođeš da se vidiš sa njim u Rimu.“ Filipo

pročisti grlo. „Njegova svetost želi da naslednici ostanu u Rimu dok ne budu spremni davladaju.“

Rasplakala sam se, naravno. Trebalo je da me odvedu čim se oprostimo.Vrativši se u Le Murat, obuzela me je gorka tuga. Pisala sam pisma u kojima sam

strasno molila Klementa da ostanem u Firenci. Nije vredelo. Na kraju meseca bila samprimorana da se oprostim sa sestrom Nikoletom, mati Đustinom i mojim dragim Pjerom.

Opet sam postala siroče.

Rim leži na sedam brežuljaka. Posle više sati provedenih u gledanju ustalasanogprovincijskog zelenila, ugledala sam prvi od njih, Kvirinal, kroz prozor kočije u kojoj smobili teča Filipo, Đinevra i ja. Filipo je pokazao prostranstvo stare, oronule cigle, kome smose približavali, čiji su delovi bili odronjeni od vremena i zelenila kojim su obrasli.

- 67 -

„Aurelijev zid,“ reče on sa poštovanjem. „Star je skoro hiljadu trista godina.“Nekoliko trenutaka kasnije, stigli smo do zida i prošli ispod novijeg nadsvođenog

ulaza: Porta del Popolo, Narodne kapije. Iza nje, veliki grad se protezao do horizonta,ukrašen mestimično zvonicima i kupolama katedrala koji su se uzdizali iznad krovovavila; beli mermer je svetlucao pod toplim septembarskim suncem. Rim je bio veći odFirence, daleko veći nego što sam mogla i da zamislim. Vozili smo se kroz stambenečetvrti, pored prodavnica, sirotinjskih kuća i otvorenih tržnica. Siromasi su išli peške,trgovci na konjima, bogati u kočijama, što su mogli i kardinali. Ipak na ulicama, madaprometnim, nije bilo gužve; trećina zgrada bila je još uvek pusta, tri godine posle razaranjakoje su nanele careve jedinice. Rim je još uvek lizao svoje rane.

Kako smo ulazili u bolje četvrti, viđala sam više znakova Velike pljačke. Kitnjaste vilekardinala i najuticajnijih porodica Rima odražavale su štetu: kameni ukrasni vrhovi i vencibili su porazbijani, drveni dovraci izrezani. Kipovima bogova nedostajali su ekstremiteti,nosevi, grudi. Iznad ulaza u jednu katedralu bezglava Devica držala je malog Hrista unaručju.

U svakoj ulici udarali su čekići; drvene skele grlile su fasade svake druge zgrade.Umetničke radnje bile su pune klijenata koji raspravljaju o prodaji, šegrta koji obrađujudragulje, vajara koji su čekićem i dletom udarali po velikim komadima mermera.

Kočija je naposletku usporila i teče Filipo rekao, „Trg Navona, sagrađen na ruševinamacirkusa cara Domicijana.“

Bio je to najveći trg koji sam ikada videla, toliko veliki da je njime moglo da vozi tucekočija naporedo. Oko njega su bile izgrađene kitnjaste nove vile.

Filipo pokaza jednu zgradu na suprotnoj strani trga i ponosno objavi, „Rimska palataMedičija, koja leži na Neronovim kupatilima.“

Nova palata, od bledog maltera oivičenog mermerom, bila je izgrađena u popularnomklasičnom stilu, uglasta, ravnog krova, trospratna. Kočija je ušla na dugački, vijugaviprilazni put, pa se zaustavila, a vozač je skočio dole da pokuca na ulazna vrata. Umestoočekivanog sluge, pojavila se neka plemkinja.

Bila je to moja pratetka Lukrecija de Mediči, kćerka Lorenca Veličanstvenog i sestrapokojnog pape Lava X. Njen muž, Jakopo Salviati, bio je nedavno postavljen zaambasadora Firence u Rimu. Elegantna, mršava i malo pognuta, bila je u svilenoj haljini sacrnim i srebrnim prugama koja se savršeno uklapala sa njenim šeširom i frizurom.

Videvši teču Filipa koji mi je pomagao da izađem iz kočije, doviknula je sa osmehom,„Ja čekam celo jutro! Kako je divno najzad videti vas, vojvotkinjo!“

Tetka Lukrecija je odvela Đinevru i mene do mojih novih prostorija. Za svoju sobu u LeMuratu počela sam da mislim da je raskošna; sada sam ušla u sunčano predsoblje sa šesttapaciranih somotskih stolica, persijskim tepihom, stolom za obedovanje i velikim pisaćimstolom od trešnjinog drveta. Mermerni zidovi bili su prekriveni slikama: Blagovesti,portret mladog Lorenca i jedan moje majke, privlačne mlade žene tamnih očiju i kose.Lukrecija je izvadila tu sliku iz ostave zbog mene.

Kazala mi je da je moj prateča Jakopo upravo tog trenutka kod Njegove svetosti i dadogovara vreme za moj prijem. Ostavila me je sa švaljom, koja mi je ponudila nekolikolepih haljina.

Pred večeru, došla je Lukrecijina lična dvorska dama. Uz Đinevrinu pomoć, obukla mije žensku haljinu od žutog brokata. Umetak od čiste svile, fine poput paučine išao mi je odstruka do vrata. Kosu mi je na temenu držala traka od smeđeg somota, ukrašena malimbiserima.

- 68 -

Snebivajući se u svom grandioznom kostimu, sišla sam za njom u privatnu porodičnutrpezariju. Na njenim vratima dočekali su me tetka Lukrecija i teča Jakopo, autoritativanproćelav starac. Uveli su me do mog mesta za dugačkim, sjajnim stolom, i sela sam prekoputa Ipolita i Sandra.

Znala sam da će oni biti tu, naravno, ali nisam sebi dozvolila da razmišljam o tome, jerje suočavanje sa njima bilo jednostavno suviše strašno: nikada ne bih mogla da imoprostim, ali sada su bili jedina porodica koju imam.

Sandro, sada devetnaestogodišnjak, još više je ličio na svoju majku Afrikanku, sasvojim čistim licem, kojim su dominirale jake crne obrve i tamnim očima; na sebi je imaožućkast, starinski lucco, široki ogrtač gradskih staraca.

„Rođako,“ reče on formalno i nakloni se sa druge strane stola, pazeći na razdaljinu,istovremeno kada je Ipolito cereći se, obilazio oko stola.

Ispod simpatičnog sokolovskog nosa, Ipolitovi brkovi i brada bili su potpuno crni igusti, a oči krupne i smeđe, i ukrašene gustim trepavicama. Odeven u pasent zeleni žaketkoji je isticao njegova široka ramena i uzan struk, bio je jednostavno divan.

„Katarina, slatka rođako!“ uzviknuo je on. Na levom uvu sijao mu je dijamant. „Kolikosi mi nedostajala!“

Pružio je ruke prema meni. Meni se učinilo kao da sam videla tetku Klarisu kakoužasnuto zuri u gomilu na brzinu odbačenih nogavica i tunika; digla sam ruku da gasprečim da me dodirne, ali on se sagnuo i poljubio je.

„Vojvotkinja je umorna,“ objavi tetka Lukrecija glasno. „Drago joj je da vas obojicu vidi,ali mnogo je putovala; hajde da je ne opterećujemo. Zauzmite svoje mesto, gospodineIpolito.“

Seli smo. Hrana je bila izvrsna, ali pogled na nju izazivao mi je mučninu. Uspela samda uzmem mali zalogaj i sažvaćem ga, ali gutanje me je dovodilo do plača.

Razgovor je bio uljudan, a upravljali su ga dona Lukrecija i gospodin Jakopo. On me jepitao šta mislim o Rimu; zamuckivala sam u odgovorima. Dona Lukrecija je ljubaznopitala kako rođacima ide nauka; Ipolito je bio brži sa odgovorom. Usledila je pauza, tokomkoje sam neprestano osećala Ipolitov pogled na sebi.

Tiho je rekao, „Svi smo bili užasnuti, naravno, kad smo čuli da su te pobunjenici oteli.“Odgurnula sam svoju stolicu i otrčala od stola, kroz dvokrilna vrata koja su vodila na

balkon sa pogledom na grad; hiljade prozora treperili su žutom svetlošću u mraku. Selasam u najdalji ugao i zatvorila oči. Želela sam da povratim hranu koju sam upravo pojela;želela sam da povratim protekle tri godine.

Začula sam korake, digla pogled i ugledala Ipolitovu siluetu, osvetljenu sa leđasvetlom iz trpezarije.

„Katarina...“ Klekao je pored mene. „Mrziš me, zar ne?“„Odlazi.“ Zvučala sam ružno, odbojno. „Idi i ne obraćaj mi se nikad više.“Uzdahnuo je najtužnije što je mogao. „Jadna rođako. Mora da ti je bilo užasno.“„Mogli su nas pobiti,“ rekla sam gorko.„Zar misliš da ja ne osećam krivicu?“ uzvrati on, sa prizvukom žestine. „Razmisli o

mom gledištu; planirao sam vrlo opasno bekstvo, koje možda neću ni preživeti. Nisam tito rekao da te ne bih doveo u opasnost. Prerušili smo se u obične uličare; saučesnici sunam bili lopovi i ubice. Ni sami se nismo osećali bezbedno sa njima. Šta bi uradili mladojdevojčici?“

„Pocepali su joj haljinu kad smo preskakale zid da pobegnemo,“ prošištala sam. „Srcejoj je slomio gubitak Firence. Slomio joj je srce i umrla je.“

- 69 -

Njegovo lice, zaklonjeno mrakom, iskrivilo se od bola. „Moje srce se slomilo jer samvas obe ostavio. Ali mislio sam da će pobunjenici sa pravom okriviti i goniti nas, a ostavitivas dve na slobodi. Mislio sam da sam vas, ne poveravajući vam se, zaštitio. Onda samčuo da si ti zatvorena. A kad je Klarisa umrla...“ Okrenuo se od mene, savladan osećajima.

Iznenadila sam samu sebe posegavši prema njemu, ali kada se opet okrenuo premameni, nesigurno sam povukla ruku.

„Slatka mala rođako,“ reče on. „Možda ćeš vremenom uspeti da mi oprostiš.“Najzad, Ipolito me je vratio natrag, u trpezariju. Večera je nastavljena u tišinu. Kasnije

sam se vratila u svoju sobu, iznervirana, ali sa olakšanjem zbog lakoće kojom me je Ipolitoprivoleo da se vratim. Te noći, dok sam se mučila da zaspim u svojoj finoj, novoj postelji,dok je Đinevra slatko hrkala u predsoblju, setila sam se žalbe i tuge kojom je Ipolitogovorio o Klarisi i upitala se šta bi se dogodilo da nisam povukla ruku.

Sledećeg jutra, u Klementovim poklonima, plavoj haljini i sa odgovarajućim ukrasom,popela sam se u pozlaćenu kočiju sa Filipom, Lukrecijom i Jakopom. Povezli smo se prekomosta Sant Anđelo, mosta nazvanog po džinovskom kipu arhanđela Mihaila, iznadobližnje tvrdave Sant Anđelo, čija su velika krila štitila ranjeni grad.

Taj most je premošćavao reku Tibar, koja razdvaja Sveti vid od ostatka grada. Tibar jebio tako pun trgovačkih brodova - hiljadu jedara, toliko zbliženih da su mogla biti i najednom jedinom ogromnom plovilu, da sam jedva nazirala blatnjavu vodu, smrdljivu odotpadaka.

Preko mosta Sant Anđelo stigli smo na Trg svetog Petra, u stvari, krug okružen nizommasivnih kamenih stubova; na suprotnoj strani stajala je nova bazilika Svetog Petra.Izgrađena u obliku rimskog krsta, uzdizala se iznad stubova i obuhvatala ih. Prosjaci ihodočasnici, sveštenici i kardinali na njenim širokim mermernim stepenicama izgledali sukao komarci. Kao i ceo Rim, i Sveti Petar je podvrgnut popravkama, tokom Pljačke služioje kao konjušnica luteranskim osvajačima, a krila su mu bila pokrivena sveprisutnimdrvenim skelama.

Naša kočija se zaustavila na severnoj strani bazilike. Gospodin Jakopo je poveo, pa smoFilipo, Lukrecija i ja prolazili stepeništima, kroz dvorišta i pored fontana, en route dopapske palate koju je čuvala čuvena švajcarska garda, sa širokim žutim i plavim prugama isa crvenim perjanicama Medičija na šlemovima. Kada su carevi vojnici nagrnuli na Trgsvetog Petra i prinudili Klementa da bekstvom spasava život, švajcarski vojnici su izginuligotovo svi do jednog braneći ga.

Stražari su dobro znali gospodina Jakopa i pametno su se razdvojili da bi ga propustili.Popeli smo se velikim mermernim stepeništem, a dona Lukrecija mi je šaputala na uvo,pokazujući orijentire, dok smo prolazili pored sveštenika, biskupa i kardinala u crvenimodorama. Na drugom spratu, par zatvorenih vrata bilo je obezbeđeno lancem: neslavniapartmani Bordžija, potpuno zapečaćeni posle smrti zločinačkog pape Rodriga, svetupoznatijeg kao papa Aleksandar VI.

Ubrzo smo stigli do apartmana direktno iznad apartmana Bordžija: u Rafaelove sobe,nazvane po umetniku koji je ukrasio njihove zidove. U udubljenju odmah unutra, krhki,sedokosi kardinal se mrštio pažljivo slušajući neku udovicu koja je nešto napeto šaputala.Gospodin Jakopo pročisti grlo; stari kardinal mu se osmehnuo i raspoloženo rekao: „Ah,rođače... Je li to ona?“

„Jeste,“ odgovorio je gospodin Jakopo.„Vojvotkinjo.“ Starac se kruto naklonio. „Ja sam Đovani Rodolfo Salviati, vama na

usluzi. Dobrodošli u naš grad.“

- 70 -

Zahvalila sam mu se i on se odgegao da prenese vest o našem dolasku. Nekolikotrenutaka kasnije, kardinal Salviati se vratio i pozvao nas čvornovatim prstom. Prošli smokroz predsoblje, toliko gusto prekriveno muralima, da nisam stigla sve da vidim.

Vrata susedne prostorije bila su odškrinuta; kardinal zastade na pragu. „Vaša svetosti?Vojvotkinja od Urbina, Katarina de Mediči.“

Ušla sam u svet umetnosti. Pod je bio od sjajnog mermera, ukrašenog raznimgeometrijskim šarama, a zidovi...

Zidovi. Tri zida su bila prekrivena remek-delima slikarstva, pozlaćenim i zaklonjenimmermernim prozorčićima; četvrti je bio, od poda do tavanice, zaklonjen rezbarijamaukrašenim policama sa stotinama knjiga i bezbrojnim svicima sa tekstovima, požutelim odvekova starosti. Na tavanici je vladao haos, od mermernih venaca i naslikanih alegorijskihfigura, bogova i svetaca sa oreolima; na sredini je bila mala kupola i tu su četiridebeljuškasta heruvima držala zlatno-crveni štit sa papskom krunom i ključevima.

Ja sam odrasla u palati Mediči, okružena umetnošću majstora, Masaća, Gocolija,Botičelija, ali mural na zidovima kapele u Firenci je bio jedini dostojan slave, urađen iznadobloge od tamnog drveta, koja ga je bolje isticala. U Rimu nije bilo drvene obloge, nijednog jedinog kvadratnog santimetra zida na kome nije bilo umetnosti. Iznad svakihvrata i svakog prozora nalazilo se neko remek-delo.

Digla sam glavu ne razmišljajući, dok me Lukrecija nije povukla za rukav. Zaveličanstvenim stolom od mahagonija sedeo je moj rođak papa Klement, nekadašnji Đuliode Mediči, kome je prezime omogućilo da postane kardinal, a zatim i papa, mada uopštenije bio rukopoložen ni za običnog sveštenika. U desnoj ruci mu je bilo pero, a u levoj nekidokument, koji je držao na daljini ruke, žmirkajući dok ga je čitao.

Klement je posle pljačke Rima, poput starih proroka, odbijao da šiša bradu i kosu.Raščupana brada mu je sada dopirala do visine srca, a teška, seda kosa padala niz ramena.Njegova crvena svilena odora nije bila finija od one koju nose kardinali; samo bela,satenska kapica nagoveštavala je njegov položaj. Njegov pogled je odavao neizreciviumor, iscrpljenost izazvanu velikom tugom.

Teča Filipo pročisti grlo, a Klement diže pogled i susrete moj; tužne oči se istog trenarazvedriše.

„Mala moja vojvotkinjo, jesi li to najzad ti?“ Ispustio je pero i hartiju, i raširio ruke.„Dođi, poljubi svog starog strica! Godinama smo čekali ovaj trenutak!“

Pošto me je dona Lukrecija pažljivo uputila u to, pošla sam napred i potražila njegovuruku; shvativši moju nameru, on je umirio, da bih mogla da poljubim Petrov rubinskiprsten. Ali kada sam klekla da mu poljubim stopala, spustio je ruke i čvrsto me digao nanoge.

„Odlučili smo da te vidimo ovde, a ne u javnosti, upravo da bismo izbegli takveformalnosti,“ rekao je. „Ti i ja smo prošli suviše strahota. Za sada ja nisam papa, ni tivojvotkinja; ja sam tvoj stric, a ti moja nećaka i sreli smo se posle dugog perioda tuge.Poljubi me u obraz, draga devojčice.“

Poljubila sam ga i uzeo me je za ruku. Kada sam se povukla, oči su mu se ispunilesuzama.

„Bog se najzad smilovao na nas,“ uzdahnuo je. „Ne mogu ti reći koliko smo besanihnoći proveli znajući da si u rukama pobunjenika. Nikada te nismo zaboravili, ni jednogjedinog dana, ni prestali da se molimo za tebe. Sada moraš da nas zoveš stricem i uvektako misliš o nama. Videćemo te na firentinskom prestolu.“

Pogledao me je očekujući, a ja sam, ganuta, uspela da kažem samo „Hvala, striče.“

- 71 -

Osmehnuo se i stisnuo mi ruku pre nego što je pustio. „Pogledaj je samo,“ rekao je,„Nosiš naše poklone. Boja ti odgovara, a i dragulji.“ Nije mi rekao da sam lepa; to bi bilalaž. Bila sam dovoljno odrasla da se pogledam u ogledalo i vidim da sam obična.

„Dona Lukrecija,“ upitao je, „jeste li joj našli učitelje, kao što sam tražio?“„Jesmo, Vaša svetosti.“„Dobro.“ Namignuo mi je. „Moja nećaka mora znati latinski i grčki, da ne bi

skandalizovala kardinale.“„Znam latinski veoma dobro, Vaša svetosti,“ rekla sam, „jer sam ga učila godinama. A

površno znam i grčki.“„Zaista?“ digao je obrvu u neverici. „Prevedi onda ovo: Assiduus usus uni rei deditus

et...“Završila sam umesto njega. „Et ingenium et artem saepe vincit. To je Ciceron. Strpljivo

proučavanje jedne teme često prevazilazi i inteligenciju i talenat.“On se kratko nasmejao. „Bravo!“„Ako je Vaša svetost zadovoljna,“ počela sam stidljivo. „Volela bih da nastavim učenje

grčkog. I matematike.“„Matematike?“ On iznenađeno diže obrvu. „Zar još ne znaš da brojiš, devojčice?“„Znam,“ odgovorila sam. „I geometriju i trigonometriju, i algebru. Želela bih da učim

od nastavnika sa većim znanjem o tim predmetima.“„U njeno ime molim za oproštaj,“ upade dona Lukrecija hitro. „Monahinje su kazale da

je volela da izračunava putanje planeta. Ali to nije odgovarajuće zanimanje za jednumladu damu.“

Klement nije pogledao prema njoj; zagledao se u mene pomalo suženih očiju. „Tako,“reče naposletku. „Imaš glavu Medičija za brojeve. Kakav bi bankar ti bila.“

Moja prastrina i prastric se uljudno osmehnuše; Klement nije skidao pogled sa mene.„Dona Lukrecija,“ reče naposletku, „omogućite joj sve što želi da uči. Vrlo je bistra, a

mislim i dovoljno sposobna. I gospodine Jakopo, ne ograničavajte razgovor sa njom.Mogla bi od vas mnogo da nauči o veštini diplomatije. To će joj biti potrebno da bivladala.“

Ustao je i, uprkos protestima svojih pomoćnika zbog hitne prirode posla, uzeo me zaruku i poveo kroz Rafaelove sobe. Zastajao je da mi objasni svako umetničko delo koje mije privuklo pažnju, a na zidovima sobe požara u Bordžu, pokazivao mi je mnoge slike mogprastrica Lava X.

Klement je zamišljeno govorio o usamljenosti svog položaja i čežnji za ženom iporodicom. On nikada ne bi začeo dete na ovom svetu, poverio mi je tužno, i želeo bi damu ja budem kao kćerka i da mi on bude otac, umesto oca koga nisam upoznala. Glas muje popustio kada je rekao da ćemo kratko biti zajedno. Uskoro će moj rodni grad bitispreman da prihvati mene i mog muža kao zakonite vladare. On, Klement, je mogao samoda se nada da ću ga se sećati sa naklonošću i dozvoliti mu da jednoga dana moju decugleda ponosno kao da im je deda.

Govorio je tako rečito i dirljivo, da sam bila ganuta, pa sam se propela na prste ipoljubila ga u čupavi obraz. Ja, sposobna devojčica, sve sam mu verovala.

- 72 -

Glava trinaest

Manja grupa gostiju bila je pozvana te večeri u palatu, na adekvatniju proslavu mogadolaska. Dona Lukrecija se pobrinula da bude prisutan bar po jedan predstavnik svihnajuticajnijih porodica u gradu, Orsini, Farneze, Dele Rovere i Riario.

Mnogo sam se smeškala, te večeri, dok su me predstavljali desetini rimskihprosvetitelja. Teča Filipo, koji je trebalo da ode sledećeg jutra, sve je dobro poznavao i biosasvim opušten u rimskom društvu. Sandro je sa gostima bio daleko opušteniji negoprethodne večeri; doslovno se cerio i bio čak i šarmantan.

Dok smo sedeli za stolom, kada je sipano vino, Ipolito je ostao primetno odsutan. Bilasam razočarana; htela sam da mu kažem da sam odlučila da mu oprostim. A sumnjala samda je moja plava haljina sasvim privlačna.

Večera je servirana. Njegova svetost je poslala više od tuceta prasića i bure svognajboljeg vina. Ja sam u početku bila nervozna, ali ubrzo sam utonula u razgovor safrancuskim ambasadorom, koji je pohvalio moje skromno znanje njegovog maternjegjezika i Lukrecijinom odraslom, ljupkom kćerkom Marijom. Uživala sam u ljudima, hrani ivinu, i zaboravila na Ipolita, dok ga nisam ugledala na vratima.

Njegov žaket je bio od svetloplavog somota, iste nijanse kao i moja haljina, otkopčanogbisernog dugmeta ispod vrata. Kratka crna kosa bila mu je raščupana. Razgovor je utihnuokada su ga i ostali primetili.

„Izvinjavam se okupljenom društvu,“ rekao je, naklonivši se uz širok zamah rukom. „Inašoj dragoj domaćici, doni Lukreciji, zaboravio sam na vreme.“

Hitro je zauzeo svoje mesto za stolom, direktno preko puta Sandra i nešto dalje odmene. Žamor se nastavio, a ja sam se opet posvetila svom tanjiru i francuskomambasadoru.

Pet minuta kasnije čula sam uzvik. Ipolito je skočio na noge tako iznenada, da je oboriosvoj pehar; po stolu se širila tamno crvena mrlja, ali on uopšte nije mario za to.

„Kurvin sine,“ reče on glasno, izbezumljeno gledajući Sandra. „Znaš ti dobro o čemugovorim. Zašto ne kažeš njima?“

Njegov rođak preko puta, sedeo je nepokretno. „Sedi, Lito.“Ipolito zamahom ruke je pokazao ostale goste na večeri. „Kaži im sve, Sandro. Kaži im

koliko si ,strašno ambiciozan, ali suviše plašljiv da to otvoreno i pokažeš.“Gospodin Jakopo ustade sa svog mesta i glasom dobro izbrušenog autoriteta reče:

„Gospodine Ipolito, sedite.“Ipolito je bio sav napet od napora da suzbije izliv mržnje. „Sešću kad Sandro javno

kaže istinu,“ objavio je. ,,Kaži nam, dragi rođače. Kaži nam svima šta si voljan da učiniš dabi me video oborenog.“

Nagnuo se preko stola i uzdrmao ga, tako da se začuo zveket tanjira i pribora za jelo, izamalo se nije prevrnuo veliki svećnjak sa upaljenim svećama, i uhvatio vratni deoSandrove tunike.

Teča Filipo se istog trenutka našao pored njega. „Dođi ovamo,“ naredio mu je.

- 73 -

Uhvatio je Ipolita za lakat i uspravio ga. Ipolito se otrgao; usne su mu se iskrivile kaoda će zarežati. Pomislila sam da će udariti Filipa, ali njegov bes odjednom je splasnuo iizašao je iz prostorije.

Sandro ga je, i dalje sedeći, uzdržanog izraza na licu, gledao kako odlazi. Večera jenastavljena i razgovor, isprva prigušeno, ali ubrzo ranijom živošću.

Posle završenog obeda i višečasovnog ćaskanja, popela sam se u svoje odaje. Đinevra jezaboravila da spakuje neke stvari za teču Filipa, koji je trebalo rano da pođe, ali obećala jeda će doći da me svuče za jedan sat. Sveće u svećnjaku u hodniku su bile upaljene zbogtoga što ja nisam poznavala prostor i stvarale su jaku senku u udubljenju pored mojihvrata; jedna prilika je izašla na svetlost.

Odmah sam prepoznala Ipolita. Da nisam i sama popila izvesnu količinu vina, moždabih primetila da su mu oči crvene, da petlja jezikom i da nije stabilan na nogama. Ruke sumu bile pokajnički sklopljene na srcu.

„Katarina,“ reče. „Došao sam da se izvinim zbog svog ponašanja za večerom.“„Meni ne treba da se izvinjavaš,“ odgovorila sam mirno, „ali dona Lukrecija je već

nešto drugo.“On se tužno osmehnuo. „Ona će biti zadovoljna samo ako ostatak života provedem

pokušavajući da to okajem.“„Zašto si bio toliko ljut na Sandra?“Povukao me je prema vratima, želeći da me uvede u predsoblje. Odupirala sam se;

Đinevra je mogla da se vrati u svakom trenutku, a ako bi me zatekla samu sa muškarcemu mojoj sobi, rođakom ili ne, smatrala bi to neprikladnim.

„Ne ovde,“ prošištala sam, ali on stavi prst na usta i uvede me samo kroz vrata.Spavaća soba je bila u mraku, ali bila je upaljena lampa na stolu u predsoblju. Ipolito

mi priđe zaverenički blizu i uze me za ruke. Nisam se povukla, kao što je pristojnostnalagala; bila sam lakomislena od vina i njegove blizine.

„Bio si toliko ljut,“ šapnula sam. „Zašto?“Napeo se. „Ono đubre Sandro priča Njegovoj svetosti strašne laži o meni. A Njegova

svetost, koja je naklonjena Sandru, to veruje.“„Kakve laži?“On se malo pokunjio. „Sandro hoće da ubedi Njegovu svetost da sam ja obična

pijanica, ženskaroš, propalitet...“ Gorko se nasmejao. „A ja sam dovoljno glup da senapijem zato što sam toliko ljut!“

„Zašto bi Sandro pričao takve stvari?“„Zato što je ljubomoran,“ reče Ipolito. „Hoće da okrene Klementa protiv mene. Hoće

sam da vlada.“ Sada se namrštio još više. „Ako bi se usudio tebe da ogovara kod Klementa,ja...“ Stisnuo mi je ruke. „Te godine zatočeništva nisu te ojačale, Katarina; još uvek imašisto dobro srce.“

Ućutao je i oštro se zagledao u moje oči. U njegovim, videla sam isti onaj plamen kao iu očima tetke Klarise kada je poslednji put poljubila Ledu.

„Zato te i volim“ reče Ipolito. „Zato što nisi ni slična njemu. Zato što si briljantna, aipak sasvim prostodušna.“ Sagnuo se licem bliže meni. „Možeš li da budeš odana,Katarina? Možeš li ti da voliš mene?“

„Naravno.“ Nisam znala šta drugo da kažem.On se stisnuo uz mene, gurajući me kukovima. Bio je visok i ja sam mu jedva dopirala

do kragne. Stavio mi je jednu ruku na rame i spustio u gornji deo haljine; drugom mi jeobuhvatio vrat.

- 74 -

Pomislila sam da bi trebalo da pobegnem, ali osećaj njegovih ruku na mojoj goloj kožibio je opojan. Nalegla sam se na njegovu ruku i pustila da me poljubi. Taj čin je uključivaoveliku vrelinu; instinktivno sam obavila ruke oko njega.

Izljubio mi je uši i spuštene očne kapke, pa mi jezikom razdvojio usne. Imao je ukuspapinog vina.

„Katarina,“ uzdahnuo je.Začula sam Đinevrine korake na udaljenom odmorištu i odvojila se od njega; izvukao

se iz mog predsoblja taman na vreme da ga ona ne primeti.

Prošla je jedna opojna godina, sva od banketa i balova. Bila sam ubeđena da ću se udatiza Ipolita i vratiti u Firencu. Svakog dana sve više sam izgledala kao žena; svakog danaIpolito me je sve više osvajao komplimentima i nežnim pogledima. Na moj rođendanpoklonio mi je par minđuša sa dijamantima u obliku suza. „Da bolje istakneš svoj lepivrat,“ rekao je. Moje lice nije bilo lepo, ali on je našao druge stvari kojima je mogao da dajekomplimente: moj dugi vrat, mala stopala i elegantne ruke.

Dona Lukrecija se mrštila; takav poklon bi ljubavnik mogao da pokloni svojojljubavnici ili muškarac verenici, ali naša veridba još nije bila ozvaničena. Imala je razlogaza zabrinutost. Nedelju dana ranije, sjahavši posle ludog jahanja, shvatila sam da mi jepodsuknja mokra. Otišla sam u spavaću sobu i, zapanjena, otkrila sam da je krvava. Poštoje sobarica obavestila, dona Lukrecija je došla da mi objasni ružne činjenice o mesečnomkrvarenju. Kasnije mi je dugo objašnjavala potrebu za vrlinom, iz političkih, kao i verskihrazloga.

Jedva sam je slušala. Kad god bismo se našli nasamo, Ipolito me je obasipaopoljupcima, koje sam mu ja žustro uzvraćala. Sa svakim novim susretom, dozvoljavalasam mu neku novu slobodu. Za večerom, sećanja na te žarke trenutke činila su da secerimo jedno drugom preko stola. Sve češće sam svoju dvorsku damu, donu Marčelu, slalada izvrši beznačajne poslove, da bih se iskrala i odlazila u delove vile u kojima se nalazioIpolito.

Jednom takvom prilikom zatekla sam ga u hodniku u blizini njegovih privatnih odaja.Odmah smo se našli u zagrljaju. Kada je njegova ruka zaronila ispod mojih sukanja ipodsuknji, nisam ga zaustavila; kada su mi njegovi prsti zašli između nogu i protrljali onajmesnati brežuljak, zastenjala sam. Iznenada je gurnuo jedan prst u mene i izgubila sam se.Prepustila sam se punom težinom njegovim pokretima, sporim i opreznim u početku, azatim bržim.

Otišli smo predaleko da bismo čuli korake dok nije bilo prekasno. Stajali smo tako,Ipolito snažno stisnut uz mene, sa rukom ispod mojih sukanja; a naišao je Sandro,zatvorenih usta i raširenih očiju. Zurio je u nas i mi u njega, a onda se okrenuo i otišao.

Odmakla sam se od Ipolita, a moja želja se pretvorila u nešto bolesno i ružno.„Proklet bio,“ reče Ipolito zadihano, još uvek drhteći. „Upotrebiće ovo protiv mene,

znam to. Ali ako se usudi da upotrebi protiv tebe, biće pakleno.“

Pakao je sporo dolazio. U međuvremenu, nastavila sam da se povremeno na kratkoviđam sa Ipolitom, mada sam pazila da ne budemo otkriveni. Ipolito je postajao strasniji ižustriji u izjavama ljubavi, a ja, sigurna da ćemo se venčati u roku od godine dana,dozvoljavala sam njegovim prstima i usnama potpun prilaz svojoj osobi.

Međutim, Ipolito je želeo više, a dona Lukrecija je meni utuvila u glavu ideju da bihmogla da zatrudnim. Držala sam svog vatrenog rođaka na razdaljini, iako sam se nalazilau sve jačem iskušenju da mu dam ono što je najviše želeo.

- 75 -

Došla je i zima, blaga i sunčana, kao veseo kontrast hladnoj i sumornoj Firenci. ZaBožić smo bili na velikom banketu u papskoj palati, u slavnoj Rafaelovoj sobi požara uBordžu. Kasnije, dok su gosti šetali okruženi veličanstvenim delima, Klement me je odveou stranu. Prijatni razgovori oko nas garantovali su da ćemo samo mi čuti njegove reči.

„Čujem da si vrlo bliska sa našim Ipolitom,“ rekao mi je.Shvatila sam da je Sandro sve otkrio. Ponižena i besna, spustila sam pogled na

mermerni pod, nesposobna da sastavim razuman odgovor.„Ti si suviše mlada da skitaš sa razvratnikom poput njega,“ ukorio me je Klement.

„Sem toga, nasledila si inteligenciju i čvrstinu po kojima su Mediči poznati. Ipolito to neposeduje, tako da ti moraš, bez obzira na svoju mladost, da budeš pametnija. On tebe neprati zbog ljubavi, već zato što mu krv brže struji zbog tebe. Počni sada da ga izbegavaš,tako da, kada se njegov žar ohladi, zadržiš njegovo poštovanje. Inače, kažem ti kao čovekkoji razume te stvari, otkrićeš da te gadno koristi. Razumeš li me, Katarina?“

Promrmljala sam, „Razumem, Vaša svetosti.“„Onda mi obećaj. Obećaj mi da ćeš čuvati svoju vrlinu i odbiti njegov zagrljaj.“„Obećavam Svetosti.“Bila sam u godinama ludosti i verovala da stariji nisu sposobni da shvate izuzetnu

prirodu ljubavi između Ipolita i mene. Zato sam bezočno slagala papu.

Kasno te večeri, u društvu svoje dame, done Marčele, uspinjala sam se uza stepeništeprema svojoj sobi, kada se Sandro pojavio iza nas.

„Dobro veče, Katarina,“ reče ozbiljnom uzdržanošću.Uputila sam mu pogled koji zamrzava, pre nego što sam mu okrenula leđa.„Dona Marčela,“ reče Sandro tiho, „hteo bih da razgovaram privatno sa mojom

sestrom.“Marčela, oprezna žena, dvadeset godina starija od mene, oklevala je, zagledavši se u

Sandra. Bio je mršav, slabije građen od svog rođaka, pomalo tamnog tena i sitnih kovrdža,širokog nosa i punih usana koje je nasledio od svoje majke Mavarke. Ustuknula je odsnage pogleda njegovih krupnih, tamnih očiju. Dala je obećanje da će me uvek pratiti; ali izSandrovog i mog ponašanja bilo je jasno da nikada ništa prenagljeno ne može da se dogodimeđu nama.

Okrenula se meni. „Čekaću vas u vašim odajama, vojvotkinjo.“Kada je otišla, Sandro reče, „Znam da me mrziš, ali na kraju ćeš videti da sam radio u

tvom najboljem interesu. Ipolito te koristi ne hajući ni malo za tvoja osećanja.“„Neću da slušam tvoje laži,“ rekla sam. „Ti mrziš Ipolita zato što si ljubomoran.“Uzdahnuo je. „Ne mrzim ga,“ reče strpljivo. „Lito mrzi mene. Bilo kakva ljubomora

među nama je njegova, a ne moja.“ Opet je zaćutao. „Ja sam po prirodi smiren. Izgledamdrukčije od vas dvoje i nikada to nisam zaboravio. Ali ti i ja smo sličniji. Ti si sadzaljubljena, ali imaš inteligenciju i uzdržanost potrebnu da bi vladala.“

Moj glas je zvučao ružno. „Zašto si onda ispričao papi za nas?“„Zato što, bez obzira šta ti misliš i Ipolito može da kaže, mislim na tebe. I ako dobro

shvatam neke stvari, ti dozvoljavaš sebi da se nađeš u opasnoj situaciji. Nemoj dozvoliti dabudeš povređena.“

„Kako se usuđuješ?“Okrenula sam se i pošla uza stepenište. On pođe nekoliko koraka za mnom.„On suviše voli vino i žene,“ reče Sandro. „Ili si toliko zaluđena, kao i ostale, da to nisi

ni primetila?“

- 76 -

Pošto sam ubrzala korak, on učini poslednji, očajnički pokušaj da me šokira. „Kad tiopet dođe, pitaj ga za Luciju da Pistoja. Pitaj ga za Karmelu Stroci i Karlotu Monblan.“

„Lažeš!“ Nisam se okrenula.„Igra se tobom, Katarina.“Progovorila sam preko ramena oštro, otrovno, želeći da ga povredim jako, kao što je on

mene. ,,Ti nisi moj brat.“„U pravu si, naravno,“ reče on tiho. „Pretpostavljam da to do sada svi znaju.“Nisam to razumela, ali bila sam suviše uznemirena da bih tražila objašnjenje. Digla

sam suknje i otrčala u sobu. Alesandro nije pošao za mnom, ali sam osećala da stoji,usamljen i prekoran, na stepeništu iza mene.

Došla je i Nova 1532. godina i rano proleće. Dona Marčela se retko udaljavala od mene;Ipolito i ja smo bili ograničeni na ukradene poglede za vreme večere. Naposletku jeangažovao jednu od sobarica da mi prenosi njegova strasna pisma i vraća moje zaljubljeneodgovore.

Na kraju je napisao da je poslao molbu Klementu da nam dozvoli da se verimo i da jeNjegova svetost nagovestila da će dobiti pozitivan odgovor. Veridba je bila obavezujućakao i brak: kada se objavi, niko, pa ni Klement, neće nas razdvojiti. Odmah sam napisalaodgovor, u kome sam izrazila svoju želju. Dan kasnije primila sam novo pismo:

Zašto da čekamo Klementa i bilo kakvu ceremoniju? Naći ću načina da ostanemo zajedno ineometano u zagrljaju do zore. Čekam samo pravu priliku.

Uzbuđeno i uznemireno gledala sam papir u svojim rukama. Ako nas otkriju, donaLukrecija će se skandalizovati, a papa Klement biti besan.

Davala sam sve od sebe da zaboravim Sandrove reči, ali sada su mi pakosno odjekivaleu mislima.

Pitaj ga za Luciju. I Karmelu. I Karlotu...

Usledilo je nekoliko nedelja strasne prepiske. Početkom aprila, dona Marčela serazbolela i otišla na selo, prepustivši me brizi jedne od sobarica, Selene. Toga jutra, Selenami je pročešljavala limunov sok kroz kosu. Smestila sam se u jedan zavučen ugao dvorišta,na prekrivaču rasprostrtom po travi i upijala sunčevu svetlost u nadi da ću malo osvežitiboju svoje kose. Sedela sam jedan sat i spremala se da pođem, kad me zaustavio Ipolitovglas.

On i Sandro su prolazili, oznojeni i raščupani iz lova, i tako obuzeti lakim razgovorom,da nijedan nije primetio mene. Na sreću, Ipolito mi je bio bliži i zaklanjao me telom odSandrovog pogleda. Usudila sam se da stidljivo mahnem; Ipolito je zastao na ulazu upalatu i izvinio se Sandru, koji je nastavio dalje.

Pre nego što sam mogla da ustanem, Ipolito je bio pored mene na prekrivaču, licaužarenog od nade.

„Noćas, Katarina. Noćas ću doći u tvoju spavaću sobu. Ne znaš kako je bilo teško poceo dan, znati ovo i truditi se da sakrijem uzbuđenje od Sandra i svih.“

Stisnula sam dlan na svoj suncem zagrejani obraz. „Suviše je opasno,“ rekoh. „Otkrićenas.“ Moj protest kao da je bio udaljen i nečujan.

„Neće.“„A ako dobijem dete?“

- 77 -

On se ozari. „Klement će nas što pre venčati. Daj mi samo ovu noć, a kad se venčamo,uzvratiću tvoju plemenitost hiljadu puta.“ Utisnuo mi je poljupce sa unutrašnje stranezglobova, jedan po jedan. „Kaži da ćeš me čekati večeras.“

„Čekaću,“ odgovorila sam, uzbuđena od čežnje i osećanja krivice.

- 78 -

Glava četrnaest

Te večeri ležala sam u postelji u agoniji očekivanja. Šta ako nas otkriju? Može li seKlement toliko razljutiti da nam oduzme pravo na Firencu? Moj strah je bledeo predsećanjem na Ipolitov vešt jezik i prste. Kada se na vratima mog predsoblja začulo tihokucanje, uspravila sam se u postelji i čula šuštanje Seleninih čaršava dok je ustajala, korakebosih nogu po mermernom podu i škripu vrata.

Ipolitova senka se pojavila na vratima moje spavaće sobe. „Katarina,“ šapnuo je.„najzad.“

Došao je do postelje, digao pokrivače, uvukao se pored mene i legao na stranu,oslonivši se na lakat.

Ipolito, pokušala sam da kažem, ali on me je zaustavio i prešao mi dlanom od vrata dobutina, gore i dole, lagano, jer nas je delio samo tanki batist moje spavaćice. Usta su mubila otvorena, a dah kratak i osećao se na vino. Bila sam začarana, ali čarolija se razbilakada je odsečno rekao, „Sedi.“

Poslušala sam. Zapanjujućom spretnošću skinuo mi je spavaćicu preko glave i dignutihruku; odjednom sam ostala gola i postiđena. On je, međutim, bio raspaljen i dok samsedela spustio je lice na moje male grudi i počeo da ih sisa.

Uhvatila sam ga za glavu i gurnula mu raširene prste u kosu, želeći da ga odmaknem,jer mi je bilo nelagodno. Ali dok su mi njegov jezik i zubi obrađivali bradavicu, osetila samkao da neka nevidljiva žica ide od te nežne tačke direktno do moje materice i zateže je,donje mišiće, tako da oni predivno trepere. Pošto se zadovoljio, naredio je, „Lezi.“

Pokorila sam se. On je ustao iz postelje i povukao široku košulju preko glave;balansirajući na po jednoj nozi, svukao je i nogavice. Bio je vrlo nestabilan i dva puta jepao na dušek, ali naposletku ih se oslobodio.

Muške genitalije su, na prvi pogled, čudne. Ispod guste šumice crnih dlaka naIpolitovim preponama, stajala je drška od mesa, dignuta pod uglom koji sam procenila daima trideset stepeni. Uznemiravala me je i očaravala. Kada sam legla, Ipolito priđe dušeku;pružila sam ruku i čvrsto ga stisnula. Bio je čvrst poput cigle, pa ipak mekan na dodir. Onga zgrči, tako da se trgnuo u mojoj ruci jednom, dva puta, pa se oboje tiho zakikotasmo.

„Poljubi ga,“ reče on. Ta ideja me nije privlačila, bila mi je čak grozna, pa samustuknula. Uhvatio me je za upletenu kosu u dnu vrata i povukao mi glavu prema njemu.„Poljubi ga,“ ponovio je. Reči su mu bile nerazgovetne, a oči poluzatvorene; prvi put samprimetila koliko je pijan.

Opet me je povukao za kosu, toliko jako da me je zabolelo, pa sam se povinovala.Poljubila sam ga kratko, lako, nabravši nos zbog golicanja kovrdžavih dlačica, pazeći da sene okrenem prebrzo od mošusnog mirisa. On nije želeo samo to, ali odlučio je da neinsistira i pritisnuo mi ramena na dušek.

Zatim je pljunuo u dlan i razmazao po dršci. Zurila sam u taj čudni, zavodljivi, sjajnikomad mesa i, suludo, poželela da ga osetim u sebi. Podvukao mi je ruke ispod butina,tako da su se razdvojile i naposletku sam ležala široko raširenih nogu, a zabranjeno voće jebilo spremno da bude ubrano.

- 79 -

Gurnuo je srednji prst duboko u mene, malo istraživao, pa gurnuo i drugi prst za njim,a ja sam trgnuvši se uzdahnula. Ubrzo je usledio i treći prst. Bez obzira na uzbuđenje,zastenjala sam od nelagodnosti, ali on je nastavio da gura rukom dok se nisam opustila iumirila. Izvukavši prste napolje, uz vlažni, coktavi zvuk, osmehnuo se opako i rekaosasvim glasno, „Guščica nije premlada. Potpuno je pečena i sočna, i čeka da budeprobodena.“

Spustio se na mene i ugurao noge između mojih; naslonio se na jednu ruku, opetpljunuo u drugu i ponovio raniji postupak.

„Posetiću te i sutra, a i sledeće noći,“ rekao je, mumlajući. „Opet i opet, dok god je donaMarčela bolesna. Pusti me da noćas legnem sa tobom nekoliko puta i pazi da, kad pustimseme, ostaneš mirno da ležiš. Što pre zatrudniš, pre će nas Klement venčati.“

Slobodnom rukom je obuhvatio svoju batinu, koja je, tvrda i glatka, ležala na mojojbutini, između mojih nogu, ispitujući.

Mislim da sam se zbog Lorencove krvi u meni prenula, zbog njegovog talenta zapolitičke manipulacije i prepoznavanje istih kada naiđe na njih. Možda se i pažljivopodučavanje diplomatije od strane gospodina Jakopa isplatilo, naučivši me da društvenafinoća često prikriva osnovne političke ciljeve.

Klementovo upozorenje, a i Sandrovo, kao i Ipolitova iznenadna žurba da me oplodi,sve se složilo sa osećajem Medičija za izdaju.

Pokušala sam da sastavim noge, ali Ipolito je bio između njih. Spustila sam rukuizmeđu svoje materice i njegovog nabreklog mesa.

„Šta je sa Lucijom?“ upitala sam.On dahnu, tako da je to zvučalo kao nervozan smeh i opet se nasloni na obe ruke.

„Laže; dete nije moje.“Odjednom, veo zaljubljenosti se digao i ugledala sam stvari onakve, kakve jesu: Ipolitu

je bilo potrebno dosta vina da bi došao kod mene. Zaista, naši najpožudniji susreti dešavalisu se kada je bio pijan. Njegov odgovor je, očigledno, iznenadio i njega; glupo se isceriozbog toga, pa me pogledao.

„A ko je Karmela?“ upitala sam. „I Karlota?“„Katarina,“ osmehnuo se da bi me odobrovoljio. Zatim, shvativši da sam besna zbog

njegovog neopreznog priznanja i da će me izgubiti, odglumio je ljutinu. „Ko ti je rekao telaži? To sigurno Sandro pokušava sve da nam upropasti!“

„Gubi se,“ rekla sam. „Pijan si i odvratan. Gubi se sad.“„Ne možeš mi ovo odbiti,“ prošištao je preteći. „Ne možeš. Moja si po rođenju.“„Nisam,“ uzvratila sam istom žestinom.Zgrabio me je za zglob tako čvrsto, da sam jauknula. Jednom rukom mi je pritisnuo obe

iznad glave; drugom je uhvatio mesnatu dršku sa jasnom namerom da je gurne u mene.Mnoge misli su rođene u periodu udisanja vazduha, i u tom vremenu ja sam odmerila

svoje mogućnosti. Mogla bih da se pokorim i molim da ne zatrudnim, a ujutru da zatražimzaštitu done Lukrecije; mogla sam da nastavim da se odupirem što očigledno ne bi uspelo;a mogla sam i da vrisnem, pa da Selena dotrči iz predsoblja. Ništa od toga nije vredelo, jerbi Ipolito u svakom slučaju imao dovoljno vremena da me defloriše. Sa obzirom na mojuraniju sklonost ka flertovanju, niko ne bi poverovao da sam nevina. Preostalo mi je samopregovaranje, ali Ipolito je bio suviše izbezumljen za razgovor.

Pljunula sam mu što sam mogla više pljuvačke u oči. Pokorio se prirodnom refleksu daih obriše, pa je izgubio ravnotežu, što mi je omogućilo da povučem svoju dragocenunevinost gore, prema jastucima.

- 80 -

Pre nego što je mogao da se sabere, rekla sam, „Otimaću se. I vrištaću. I reći ću istinu,da sam silovana. A ti si i pijan.“

„Kučko mala.“ Glas mu je bio tih i začuđen.„Sandro će me podržati,“ rekla sam. „Kazaće da si zabrinut, sa razlogom, da su ti

pijančenje i trčanje za ženama upropastili ugled i dali Klementu razlog za oklevanje.“Nisam želela da budem u pravu; strašno sam želela da se Ipolito nežno nasmeje i

pobije moje razloge svojom boljom logikom. Ali njegovo dugo ćutanje, sa osećajem krivice,razbilo je svu maštariju da sam tako divno voljena i da ću uskoro imati dom i sopstvenuporodicu. Ja sam ipak bila obična devojka, a on najzgodniji muškarac na svetu.

Odmakla sam se što sam dalje mogla, sela, naslonila se leđima na gornju daskupostelje, obavila ruke oko nogu i poželela da umrem. Ali kao i Sandro, spolja sam bilahladna i skrivala svoj bol.

„Treba li da nastavim?“ upitala sam ga. „Da li da produžim do prirodnog završetka, daće onaj koji me oženi biti gotovo vladar Firence?“

Seo je i zagledao se u mene. Bio je pijan, plahovit i okrutan, ali nije bio čudovište. Mesomeđu njegovim nogama splasnulo je u tužnu, opuštenu stvarčicu. Na moje pitanjeodmahnuo je glavom.

Bio je to gest poraza, ali ja ga nisam shvatila i uzvratila sam žestoko. „Alesandro je mojbrat, tačno je, ali samo polubrat. Ako Klement učini izuzetak, možemo da se venčamo.“

On se, bez osmeha, tiho i gorko nasmeja. „Grešiš,“ rekao je.„Ne grešim.“„Grešiš,“ ponovi on. „Sandro ti nije brat. On je Klementovo kopile, rođeno još dok je

Njegova svetost bio kardinal, pa nam ga uvalio. Možda sada bolje razumeš mojuzabrinutost.“

Dugo smo sedeli dahćući i gledali se. Mislim da je on razmišljao kako da se opet oborina mene, ali izgubio je želju.

„Ne želim da te povredim,“ rekao je naposletku. „zaista si mi draga i postoji neštomeđu nama. Zar ne mogu noćas da budem sa tobom? Klement će se urazumiti i venčatinas, i uspostaviće nas u Firenci, tim pre ako zatrudniš...“

„Ne,“ rekla sam.Oklevao je, a onda posegnuo kao da hoće da mi se vrati.„Ne,“ ponovila sam. „Zvaću Selenu.“Bez reči je ustao i obukao se. Sačekala sam dok nije izašao i odmakao niz hodnik, pa

onda počela da plačem.

Sandro mi je učinio ljubaznost. Tri meseca posle mog noćnog susreta sa mojimrođakom, papa Klement je objavio da će Ipolito postati kardinal i služiti kao papski legat uMađarskoj. Dobiće odgovarajuće obrazovanje i kroz godinu dana biti poslat tamo.

Alesandro je otišao u Firencu, ubrzo posle te objave, da se upozna sa politikom gradakojim će uskoro vladati.

Ja sam se svojski trudila da pobegnem u nauku. Ružan rasplet moje prve ljubavne afereme je povredio, ali našla sam utehu u činjenici da mi je ipak ostala Firenca. Želela sam dazaslužim da vladam tim gradom, da budem ravnopravna partnerka Alesandru, koji bešepokazao da je mudar i dobar.

Klement me je tog aprila poslao kući, u Firencu, da posetim Alesandra kome je carKarlo dodelio titulu prvog vojvode od Firence, kao deo ugovora sa Klementom, poslepljačke Rima. Okićena hermelinom i rubinima, stajala sam ponosno pored svog rođaka

- 81 -

tokom njegovog postavljenja; u tom trenutku, Ipolito je izbledeo kao mladalačkanepromišljenost.

Posle ceremonije priređen je opsceno veličanstven banket. Kasno te večeri bila sam usvojoj spavaćoj sobi, dok je dona Marčela odvezivala moje komplikovane ukrase. Bila samjoš uvek ushićena i nisam želela da odem u postelju, i razgovarala sam sa Marijom odogađajima toga dana.

„Kada misliš da će Njegova svetost objaviti našu veridbu?“ upitala sam je.„Veridbu?“ Izgledala je iskreno zbunjena mojim pitanjem.„Moju i Sandrovu, naravno.“Marija brzo skrenu pogled, kao da traži odgovarajuće reči. „Njegova svetost razmatra

nekoliko mogućih prosaca za tebe.“Morala sam te reči tri puta da ponovim u sebi, pre nego što sam ih sasvim shvatila.„Žao mi je,“ reče Marija. „Znači, tebi ništa nisu rekli?“„Ne,“ odgovorila sam polako. „Ne, nisu.“Na njenom licu pojavio se izraz sažaljenja. „Alesandro je tajno veren prošle godine sa

Margaretom od Austrije, carevom ćerkom. Njegova svetost će to uskoro zvaničnoobjaviti.“

Bila sam ponižena, u sebi sam kipela, ali sam nastavila da se pojavljujem sa Sandrom,svesna da tu nisam kao partnerka, već kao simbol. Bila sam duh svoga oca, koji je svojimrođenjem polagao pravo na Firencu. Kao njegova jedina zakonita naslednica, trebalo je davladam sama, ali ja sam žena, što je bio politički neoprostiv greh.

Svakoga dana bila sam sve zabrinutija za svoju budućnost. U trinaestoj godini, bila samzrela za udaju, ali ako Sandro nije moj mladoženja, ko jeste? Marija mi je priznala daKlement razmatra prosidbu milanskog vojvode, bolešljivog starca, koji je imao manjemoždanih vijuga nego novčića u svojim praznim koferima. Iako Klement nije biooduševljen tom idejom, bio je primoran da je razmotri jer je car Karlo to želeo, pošto jevojvoda uvek odano podržavao cara. Ta misao mi je bila toliko odvratna, da je Marija ceosat bezuspešno pokušavala da me uteši.

„Daće bog da on ne bude poslednji izbor,“ rekla je. „Recimo samo da je on najlošijaopcija. Ima i drugih prosilaca, jedan je tako veličanstven da su me zakleli da ćutim.Njegova svetost daje sve od sebe da postigne ono što je najbolje za tebe.“

„Ima li neko iz Firence?“ Sve sam izgubila; ostala mi je samo kuća.Nije shvatila važnost tog pitanja; odmahnula je glavom i osmehnula se đavolasto. „Ne

smemo više da pričamo o tome, draga moja. Nema svrhe buditi tvoje nade, samo da bi bilesrušene.“

Prekasno, htela sam da joj kažem. Pomislila sam na dan kada sam upoznala Njegovusvetost: kako je tražio da ga gledam kao oca i priznao tugu što nikada nije imao svoje dete.Još tada je pregovarao sa carem Karlom kako da njegovom sinu Alesandru nađuodgovarajuću nevestu, koja će doneti najveći mogući ugled novom mladom vojvodi. Jasam bila samo još jedan dragulj u Klementovoj kruni, kojim može da trguje, kao što sambila i pobunjenicima. Okolnosti moga zatočeništva umnogome su se popravile, ali nisambila ništa manji zatočenik politike.

Preživela sam nemirnu jesen i Božić. Neko spolja mogao bi da mi zavidi; sahermelinom i zlatom na sebi, plesala sam i obedovala sa vojvodama, prinčevima iambasadorima. Nova godina je donela novi grč proslava. Krajem januara 1533. godine,Jakopo i Lukrecija su stigli iz Rima u svojoj pozlaćenoj kočiji.

- 82 -

Doneli su vesti od Njegove svetosti: videla sam to u Lukrecijinom samozadovoljnom,zavereničkom osmehu. Ujutru, posle njihovog dolaska, sazvali su nas u prijemnu sobu;mogli smo da uđemo samo Jakopo, Lukrecija, Marija i ja i Alesandro, naravno, koji jeodložio svoje obaveze da bi prisustvovao.

Sedela sam između Marije i Lukrecije, dok je gospodin Jakopo stajao ispred kamina izkoga je pucketalo. Zimsko sunce je jednim zrakom obasjalo njegovu kosu, belu kaopamuk. Pročistio je grlo, a ja sam umirala, misleći na vojvodu milanskog.

„Treba da objavim,“ rekao je, „nešto vrlo srećno, ali moje reči morate čuvati kao strogutajnu. Niko drugi ne sme je saznati, ili ćemo svi biti u ozbiljnoj opasnosti.“

„Možemo verovati svima prisutnim, ujače,“ reče Alesandro nestrpljivo. „Molim te,nastavi.“

„Dogovorena je veridba,“ reče gospodin Jakopo i veselo se isceri. „Draga mojavojvotkinjo, ti ćeš se udati za Anrija, vojvodu orleanskog!“

Vojvoda orleanski: titula mi je zvučala poznato, ali čoveka nisam mogla da se setim.Dona Lukrecija, koja više nije mogla da izdrži uzbuđenje, pogleda moj prazan izraz i

uzviknu, „Sin francuskog kralja, Katarina! Sin kralja Fransoe!“Sedela sam, nema i ošamućena, nesposobna da shvatim značaj te vesti. Marija je

pljesnula rukama od radosti; čak i Sandro se osmehnuo.„Kad će se to desiti?“ upitala sam.„Ovoga leta.“Gospodin Jakopo je doneo dve kutije sa susednog stola, obe ukrašene sedefom u obliku

cvetne aplikacije francuskih kraljeva, i stavio ih ispred mene. Tvoj budući svekar, Njegovoveličanstvo kralj Fransoa, šalje ti ove poklone u ime svog sina.“

Uzela sam ih. U jednoj kutiji je bila zlatna ogrlica sa tri okrugla safirna priveska, velikakao mačije oči; u drugoj se nalazio minijaturni portret ozbiljnog mladića upalih obraza.

„Mlad je,“ rekla sam.Dona Lukrecija mi žustro steže ruku. „Anri de Valoa je rođen iste godine kao i ti.“„Trebalo je da oženi Meri Tjudor od Engleske,“ dodade Marija. „Dok kralj Henri nije

uklonio njenu majku, Katarinu Aragonsku. Tako su završeni ti pregovori.“ Posegnula je iuhvatila me za ruku, i pucnula jezikom, osetivši da sam mirna. „Katarina, zar nisiuzbuđena?“

Nisam odgovorila. Mirno sam pogledala gospodina Jakopa i upitala, „Kakvi su uslovidogovora?“

To pitanje ga je zateklo nespremnog. „Tvoj miraz, naravno. To je prilično velika suma.“„To nije dovoljno,“ rekla sam, iako sam znala da je Francuska vrlo osiromašena ratnim

godinama; kralju Fransoi bi zlato sigurno dobro došlo. „Ja sam iz nižeg staleža, nisam parza princa. Ima drugih devojaka sa većim mirazima. Šta još dajem?“

Gospodin Jakopo me je gledao zadivljeno, mada nije trebalo da bude, jer ja sam bilanjegov najvredniji učenik u veštini političkih pregovora. „Imovinu, vojvotkinjo. KraljFransoa je oduvek želeo imovinu u Italiji. Papa Klement je obećao da će mu dati Redo,Modenu, Parmu i Pizu; takođe će pružiti vojnu podršku Francuskoj da bi zauzela Milano,Đenovu i Urbino. Ovi uslovi su poverljivi; čak ni vest o samoj veridbi ne sme se otkrivatiizvesno vreme. Car Karlo ne bi voleo da čuje da ponuda vojvode milanskog budeprezrena.“

„Razumem,“ rekla sam. Prešla sam dlanom površinom kutije, zastala kod uzdignutogsedefa, da bih ga blago nagnula, a on je blesnuo prigušenim baršunastim nijansama ledenoplavog u ružičastog.

„Ali zar nisi srećna, Katarina?“ upita me dona Lukrecija glasno. „Zar ti nije drago?“

- 83 -

Opet sam otvorila onu kutiju i zagledala se u mladog čoveka u njoj. Njegove crte,pravilne i dovoljno neupadljive da bi bio lep, ako ne i privlačan, bile su sažete u krut izraz,sračunat da ostavi utisak kraljevskog dostojanstva.

„Drago mi je,“ objavila sam, mada se još uvek nisam osmehnula. „Kralj Fransoa je biorođak moje majke; biću srećna da ga nazovem svekrom. On se pobrinuo da budempremeštena iz loših uslova života u bezbedno sklonište u Le Muratu, zbog čega sam muzauvek zahvalna.“

Spustila sam kutiju, zbog čega me Marija i dona Lukrecija obasuše suzama ipoljupcima. Lukrecija mi je oduševljeno rekla da je papa Klement angažovaonajplemenitiju modiskinju u celoj Italiji, Izabelu d'Este, da izabere tkaninu i kreaciju zamoju venčanicu i miraz. Dobiću i novog učitelja, koji je tek stigao sa francuskog dvora, kojiće ubrzati moje učenje jezika i običaja moje nove domovine.

Gospodin Jakopo je imao da razgovara sa Alesandrom o važnim stvarima, vezanim zaNjegovu svetost; mi žene smo izašle, a muškarci su se spremali da pođu do Sandrovihkancelarija. Na vratima sam zastala, pokazavši Lukreciji i Mariji da pođu ispred mene, isačekala da se Sandro približi. Jakopo spusti pogled i reče, „Sačekaću vas, gospodineAlesandro,“ i produžio niz hodnik.

Kada su se svi udaljili dovoljno da nas ne mogu čuti, rekla sam Sandru, „Znao si. Jošpre godinu dana, kad si me upozorio da zadržim Ipolita na distanci. Ti i Klement ste znalijoš tada.“

„Nisam bio siguran,“ odgovori Sandro. Fransoina ponuda je bila upravo data, alinismo mogli znati hoće li pregovori uspeti. Hteo sam da ti kažem, ali bio sam zaklet naćutanje. Dogovor je postignut pre manje od nedelju dana.“

„Oduvek si planirao da ja ne dobijem Firencu,“ napala sam ga. „Ti i tvoj otac!“Ustuknuo je zbog otrova u mom glasu, ali je mirno odgovorio, „Odlučeno je čim te je

Klement ugledao. Ja sam dovoljno pametan da vladam gradom. Ali ti... Ti si sjajna; bogneka je u pomoći svetu kad se ti naučiš prefriganosti! Meni nije potrebna žena pametnijaod mene. Mogu ocu da sačuvam Firencu. Ali ti...“

„Ja mogu da mu donesem narod,“ završila sam gorko.„Žao mi je, Katarina,“ rekao je Alesandro i, za trenutak, njegova uzdržanost je nestala i

videla sam da je to iskreno.

Bio je to dug dan sa Lukrecijom i Marijom, i otišla sam u postelju odmah posle ranevečere. Ostala sam sama, pokušala da rezimiram svoju novu sudbinu, iako mi je izgledalamaglovito i nestvarno. Kako da ostavim sve što volim i koje volim, da bih živela međustrancima? Slika bezizraznog, nemirnog dečaka u drvenoj kutiji nije mi pružala nikakvuutehu. Naposletku, umor je pobedio napetost i zadremala sam.

Sanjala sam da stojim na otvorenom polju i zurim u koralne zrake sunca na zalasku.Ispred njegovog velikog diska koji se spušta stajala je crna silueta snažnog čoveka širokihramena. Gledao me je ispruženih ruku, molećivo.

Catherine, ma Catherine...Moje ime na tom stranom jeziku nije mi više zvučalo varvarski.Odgovorila sam.Je suis ici, suis Catherine... Mais qui etes-vous?Catherine! uzviknuo je on, kao da nije ni čuo moje pitanje.Uši su mi bile zaglušene. Pejzaž se menjao kao čarolijom, dok se on nije našao ležeći

preda mnom, lica još uvek zaklonjenog senkom. Dok sam uzalud pokušavala da muraspoznam crte, krv mu je potekla iz lica kao žubor vode iz izvora.

- 84 -

Klekla sam pored čoveka koji je pao. Ah, monsieur! Comment est-re que je peux aider? Kakoda pomognem?

Lice mu izroni iz senke. Brada mu je bila umazana lepljivom krvlju, a glava obavijenacrvenim oreolom. Pogled očiju izbezumljenih u agoniji, najzad se sreo sa mojim.

Catherine, šapnuo je. Venez a moi. Aidez moi.Dođi, pomozi mi.Obuzeli su ga strahoviti grčevi; savio se u luk. Kada se opustio, vazduh iz pluća mu je

izleteo glasno šišteći i ostao je mlitav, otvorenih usta, očiju raširenih i obnevidelih.Primetila sam nešto uznemirujuće poznato u njegovim beživotnim crtama, nešto, što

nisam prepoznala, a što sam poznavala suviše dobro, i vrisnula.Probudila sam se i ugledala svoju dvorsku damu, dona Marčelu, kako stoji iznad

mene.„Koga?“ upita ona. „Na koga ste mislili?“Zbunjena, bez reči sam zurila u nju.„Čovek,“ insistirala je. „Vikali ste 'Dovedite ga odmah ovamo!' A koga da dovedem,

vojvotkinjo? Jeste li bolesni? Treba li da zovem doktora?“Sela sam i stavila ruku na srce, gde je stajalo Korvusovo krilo.„Kozima Ruđerija, astrologovog sina,“ rekla sam. „Kad svane, neka ga nađu i dovedu

kod mene.“

- 85 -

Glava petnaest

Ruđerija nisu mogli da nađu. Neka starica je došla na njegova vrata i rekla da je danposle opsade gospodin Kozimo nestao. Dve i po godine su prošle, a on se nije javio.

„Hvala bogu da smo ga se rešili,“ rekla je. „Sasvim je poludeo, buncao je o nekimružnim i strašnim stvarima, odbijao da jede i spava. Iznenadilo bi me da je još živ.“

Ta vest me je uništila, ali nisam imala vremena da se prepuštam razočaranju. Prestalasam da budem trinaestogodišnja devojčica Katarina, i postala sopstvena ličnost:vojvotkinja od Urbina, buduća supruga vojvode od Orleana i kraljevska snaha. Kao svakidrugi dragoceni predmet, bila sam neprestano izložena. Za moj četrnaesti rođendan uaprilu, priređen je prijem u palati Mediči, na koji je doputovala i Njegova svetost, čak izRima. Nakićena draguljima, držala sam ruku pape Klementa dok me je predstavljaopojedinačno istaknutim gostima kao „svoju dragu Katarinu, svoje najveće blago.“

Sigurno je da nije bilo većeg blaga od onog kojim je on sada obasuo mene; sumnjalasam da je Njegova svetost pokrenula pola Rima, uz uticaj svoje papske krune, da pokrijetaj trošak. Kasnije sam saznala da je Sandro, to jest, vojvoda Alesandro, prosledio porezegrađana Firence, da bi pomogao da se plate ti troškovi.

Stigle su bale brokata, damasta, čipke i svile, koje je birala lično Izabela d'Este, po svomukusu. Gomile dragulja, rubina, dijamanata, smaragda, ogrlica i zlatnih pojaseva,ukrašenih draguljima i par minđuša, napravljenih od bisera kruškastog oblika, tako velikeda sam se pitala kako ću da ih nosim i držim glavu uspravno, bile su rasprostrte zapregled. Kada nisam razabirala to drago kamenje, metale, ili fine tkanine, bila sam saučiteljem koji je tesao moje znanje francuskog jezika i poznavanje protokola francuskogdvora. Učila sam francuske igre i vežbala ih dok me noge ne bi zabolele. Saznala sam dakralj Fransoa obožava lov, pa sam uzjahala ždrepca i vežbala skakanje i, kao da je i toneophodno, padala. Učitelj je prigovorio kada sam upotrebila damsko sedlo; to jenepristojno, rekao je, jer dozvoljava pogled na moje zglavkove. Predložio je smešnuspravu, malu stoličicu, tako nestabilnu da bi jahačica pala ako bi poterala konja samo malobrže od običnog hoda. Nisam to prihvatila.

Imala sam bezbroj pojavljivanja. Ako je moje prisustvo ranije davalo legitimitetAlesandrovoj vladavini, sada joj je stvaralo kraljevski oreol. Visila sam na njegovoj rucikao sjajna politička igračka i stajala pored njega da poželim dobrodošlicu njegovojverenici, Margareti od Austrije, u Firencu; slatko sam je poljubila u obraz.

Ti bezumni dani tako su me iscrpljivali, da nisam imala vremena da mislim. Leto jedošlo suviše brzo i bio mi je potreban predah, iako je lokacija venčanja premeštena iz Niceu Marselj, a datum promenjen iz juna u oktobar.

Neizbežno, stigao je i prvi septembar, i napustila sam Firencu u raskošnoj kočiji upratnji veselog karavana plemstva, slugu i konjušara, kao i preko deset kola punih mojihstvari i poklona za moju novu porodicu. U svom uzbuđenju, nisam ni pomislila da semožda neću vratiti u zemlju u kojoj sam rođena; tek kada smo stigli na istočnu kapijugrada grlo mi se steglo, pa sam se okrenula, uspaničena, da se zagledam nazad, premanarandžastoj kupoli velike katedrale i vijugavom sivo-zelenom Arnu, koji su polakoostajali sve dalje.

- 86 -

Tetke Klarise više nije bilo, Ipolito je bio nestalan, a Sandro prevejan; neće minedostajati niko od njih. Ali dok je Firenca ostajala iza mene, zajecala sam pomislivši naPjera, i bistrookog dečaka Lorenca, visoko na zidu kapele palate Mediči.

Putovala sam kopnom do obale, a odatle morem do Vilfranša da sačekam Njegovusvetost, koja je naumila da lično održi versku ceremoniju.

Klement je odlučio da moje venčanje sa Henrijem, vojvodom od Orleana bude zlatanspektakl kakav do tada nije viđen. Kada je papska flotila stigla, ukrcala sam se na brodNjegove svetosti i videla da je potpuno obložen brokatom zlatne boje. Dva dana smoplovili do Marselja, a kada smo bacili sidro, tri stotine topova zaglušilo je veseli zvukzvona iz katedrala i bučne trube.

Marselj je bio sunčan i vonjao na ribu, sa bistrim plavim morem i vedrim nebom. Išlismo ulicama duž kojih su nas pozdravljali veseli Francuzi, do mesta poznatog kao PlasNev. Na jednoj strani ulice nalazila se veličanstvena kraljevska palata provansalskihgrofova, a na drugoj privremena papska kuća od drveta. Te dve građevine bile su spojeneogromnom drvenom prostorijom koja se protezala preko celog trga. Tu će se odigravatibanketi i prijemi.

Ušla sam u Marselj na bojnom konju, prekrivenom zlatastim brokatom. Ponuđen mi jenestabilni presto kakav koriste Francuskinje, ali sam ga odbila zbog svog damskog sedla;ako je masa bila skandalizovana videći ženu koja jaše na taj način, nije to pokazala.

Moj cilj je bila drvena papska palata na Plas Nevu. Kada sam sjahala, odmah su meuveli u prijemni hol. Tri stotine duša, značajnih muškaraca i blistavih žena francuskogdvora, bilo je tu okupljeno. Došli su da me odmere kao da sam i ja još jedan dragulj kojitreba staviti u krunu njegovog veličanstva.

Prošla sam ispred šest stotina očiju, pored oholih svevidećih žena podrugljivih osmeha.Njihovi tesni prsluci završavali su se špicevima na nemilosrdno stegnutim strukovima; svesu bile mršave i neobično ponosne na to. Tesni rukavi nisu im bili odvojeni od haljina, većprišiveni na njih, sa malim prorezima na nadlakticama. Kragne su im bile visoke inaborane oko vrata kao i muške, ali otvorene pod grlom i završavale se uzanim V-izrezomdekoltea. Čvrste, vijugave trake u kosi formirale su frizuru nalik kruni iz koje je padao veood somota ili neke lagane tkanine. Bile su lepe, doterane i vrlo samouverene, a ja nespretnademode strankinja, u širokim rukavima i haljini sa neutegnutim strukom.

Ignorisala sam njihove poglede i usredsredila se na Njegovu svetost, koja je sedela nazlatnom prestolu na visokom podijumu. Pored njega, na učtivoj udaljenosti, stajao je kraljFransoa sa svoja tri sina: Anrijem; jedanaestogodišnjim Šarlom; i petnaestogodišnjimDofinom, naslednikom prestola, nazvanim Fransoa po svom ocu.

Klementovo lice je zračilo. U periodu od šest godina, od zatvorenika u opustošenomgradu postao je manipulator kraljeva.

Dok je moje ime, Katarina Marija Romula de Mediči, vojvotkinja od Urbina,objavljivano, glava mi je bila spuštena, a pogled uzdržan.

„Katarina!“ uzviknuo je Klement, opijen uspehom i radošću. „Draga moja nećako, kakoste lepi!“

Popela sam se tri od pet stepenika do njegovog podijuma, pa klekla. Spustila sam grudina stepenice, uzela Klementovo stopalo u ruke i pritisnula usne na somotski vrh papuče.

„Ustanite, vojvotkinjo,“ reče Klement, „i upoznajte svoju novu porodicu.“Neka velika ruka mi se spustila na rame i uspravila me. Ispred mene je stajao vrlo

visok muškarac kratke, tamne brade duž ruba vilice, tako kovrdžave da je štrčala kao grmneupredenog pamuka. Glava mu je, u poređenju sa vratom, bila mala; nos mu je bio vrlo

- 87 -

veliki, a oči i usne sitne. Njegov veličanstveni kostim, satenske tunike bronzane boje, saumecima od crnog somota, izvezenim lisnatim šarama, izazvao je moj duboki i zadivljeniuzdah. Njegov stav i pokreti odražavali su samouvereni ponos i ogromno samopouzdanjekroz osmeh sa kojim me je gledao.

„Kćeri,“ reče kralj Fransoa, glasom u kome se čula naklonost, „kako ste ljupki iskromni! Siguran sam da bolju nevestu za svog sina ne bih našao u celom hrišćanskomsvetu!“

Zagrlio me je plahovito i izljubio me u usta i obraze vlažnim usnama.„Vaše veličanstvo!“ Izvela sam blagi naklon. „Neizrecivo sam zahvalna što ste me

oslobodili iz mog užasnog zatvora; srećna sam da mogu lično da vam se zahvalim.“Kralj se okrenuo svom sinu, i rekao kritičkim tonom, „Ovo je, Anri, stvarna skromnost;

mogao bi mnogo da naučiš od svoje neveste. Zagrli je nežno, osećajno.“Anri diže svoj ojađeni pogled sa poda. Nespretno je nosio svojih četrnaest godina, nos i

uši su mu bili preveliki u odnosu na oči i bradu, iako će se s vremenom bolje uskladiti. Bioje koščat i štrkljast, dečački uzanih grudi i leđa, što je trebalo da prikriju puni rukavi ipostavljena ramena njegovog kaputa. Smeđa kosa bila mu je ošišana kratko, u rimskomstilu.

Bio je slaba zamena za mog šarmantnog i zgodnog Ipolita, ali osmehnula sam mu se.Pokušao je da mi uzvrati, ali usne su mu drhtale. Oklevao je toliko, da se u masi začuožamor; spustila sam pogled, zbunjena.

Između nas stade kraljev najstariji sin, Dofin Fransoa.„Ja moram prvi da je poljubim,“ objavi Fransoa glasom dvorski školovanim, ali ipak

dobroćudnim. Imao je pune obraze, rumene od svežeg vazduha i zdravlja, i kosu bojelana.

„Mi želimo da se oseća dobrodošlom,“ dodade Fransoa, namignuvši mi, „ali bojim seda je mladoženja tako nervozan, da će je umesto toga uplašiti.“

Kralj kao da je bio ljut zbog njegovog prekršaja pristojnosti, ali Fransoa me je kratkopoljubio, pa me predao najmlađem bratu, Šarlu, nestašku svetlih uvojaka.

Šarlo se obešenjački iscerio, pa me poljubio u oba obraza, uz tako preterano cmoktanje,da se u masi začulo kikotanje.

„Ne brinite,“ šapnuo mi je. „Uskoro ću vam pokazati da ume da se smeje.“Povukao se i pružio moju ruku Anriju. Kralj se ozario; očigledno je odobravao svaki

Šarlov potez.Anri u panici pogledao je starijeg brata; Dofin ga je pogledao, mirno ga hrabreći. Na

Anrijevom licu pojavio se izraz odlučnosti kada se okrenuo meni, ali u očima mu sestvorio užas kada se nagnuo da me poljubi; dah mu je prijatno mirisao na seme mirođije.

„Vojvotkinjo,“ počeo je da govori po sećanju. „Svim svojim srcem i lepim željama mognaroda, želim vam dobrodošlicu u kraljevstvo moga oca i u...“ Zanemeo je.

„U našu porodicu, Valoa!“ uzviknuo je kralj. „Gde ti je mozak? Probao si to sto puta!“Anri diže pogled prema ocu, namršten i sa mržnjom. Neprijatan trenutak odjednom

prekide brektavi prdež. Pomislila sam da je neko iz kraljevske porodice upravo obrukaosebe i ostale, ali primetih da se mladi Šarlo krišom ceri. Njegova taktika je upalila: Anri sešarmantno osmehnuo i tiho nasmejao; kralj Fransoa se opustio i prekorno, ali sa ljubavlju,gurnu Šarla. Dofin se osmehnuo, sa olakšanjem zbog svoga oca i brata.

Anri se sabrao i, malo opuštenije, rekao: „Katrin, dobrodošla u porodicu Valoa.“Katrin, rekao je i u tom trenutku, Katarina je prestala da postoji.Glas mu je bio predubok za dečaka, a previsok za muškarca. Iako ga nikada ranije

nisam čula, znala sam to. Glas i lice su mu sada bili mladoliki, ali s vremenom i

- 88 -

sazrevanjem, promeniće se. Negde između glasova mog mladoženje i njegovog oca, negdeizmeđu njegovog i kraljevog lica nalazile su se one koje pripadaju čoveku koji me je zvao usnovima.

CatherineVenez a moiAidez-moi

Te večeri, u svojoj pozlaćenoj sobi, koja je mirisala na drvo, na Plas Nevu, napisala samjoš jedno pismo astrologu Ruđeriju. Nije bilo mnogo svrhe u tome, sem da dam oduškasvojim crnim slutnjama: Ruđeri je bio u najgorem slučaju mrtav, a u najboljem, poludeo inestao. Nije mogao da mi pomogne, uhvaćenoj u tuđoj zemlji i okrvavljenom snu koji jepretio da se ostvari buđenjem.

Zastala sam usred pokreta perom, spustila ga, izgužvala list i bacila ga u vatru. Uzelasam novi list i adresirala ga na svoju rođaku Mariju. Zamolila sam je da mi pošalje De VitaCoelitus Comparanda, Marsilija Fićina, i pisma gospodina Kozima Ruđerija o astrologiji.

Kada je došao trenutak da potpišem pismo, zastala sam, pa nažvrljala debelim slovima:

KatarinaVojvotkinja od Orleana.

Deo V

Princeza,

oktobar 1533 – mart 1547. godine

- 90 -

Glava šesnaest

Usledila su tri dana slavlja, banketi, viteške borbe i balovi. Moj verenik je preko voljeučestvovao u svemu tome. Ja sam učestvovala samo sa pola srca. Pomisao da je Anri čovekiz mog košmara, užasavala me je, ali nisam imala kome da se poverim, nikoga ko bimogao da se nasmeje i kaže da sam umorna i napeta, pa zato puštam mašti na volju.

Kraljica Eleonora, moja buduća svekrva, bila mi je pratilja. Ona se tri godine ranijeudala za Fransou, isto tako nevoljnog mladoženju kao što je njegov sin bio sada. Žudeći dazabode francusku zastavu u italijansko tlo, Fransoa je nepromišljeno krenuo na carevuvojsku i doživeo katastrofalan poraz kod Pavije, gde je i zarobljen. Otkupio je svojuslobodu stotinama hiljada zlatnih ekija i obećanjem da će oženiti sestru udovicu kraljaKarla, Eleonoru.

Eleonora je, kao i njen brat, bila Flamanka, tečno je govorila francuski i bila dobroupućena u francusku kulturu i običaje, ali potpuno drugačija od živahnih, varljivih žena sadvora njenog muža. Frizura joj je bila u neoprostivo staromodnom španskom stilu:razdvojena po sredini, upletena i uvijena u dve debele pletenice koje su joj pokrivale uši.Bila je čvrsta, snažnih udova i bez lepote, pokreti su joj bili teški, a oči tupe.

Sviđala mi se ona. Njeno ćutanje, strpljenje i vrlina bili su stvarni. Čekala je nedalekood svog muža i njegovih sinova, a kada me je kralj Fransoa doveo do nje, pogledala ga jesa obožavanjem. On se nije potrudio ni da je pogleda i tako pokaže da je svestan njenogprisustva, već je umornom bezbrižnošću rekao, „Moja žena, Eleonora.“ Ona me je zagrlilapotpuno iskreno i predstavila me kćeri kralja Fransoe, desetogodišnjoj Margariti; druga jeimala sušicu i ležala je kod kuće.

Ujutru, na dan svetovne ceremonije, trećeg dana mog boravka u palati na Plas Nevu,kraljica Eleonora je došla u moje odaje dok sam se oblačila.

Osmeh joj je bio prijatan i jednostavan, a pogled čvrst. „Vi nemate majku, Katrin. Da lije iko sa vama otvoreno razgovarao o prvoj bračnoj noći?“

„Ne,“ rekla sam i u trenutku kada sam to rekla shvatila sam da je trebalo da slažem;nisam imala želju da slušam osnove seksualnog sjedinjavanja. Osećala sam da sam tokomsvojih susreta sa Ipolitom naučila sve što je potrebno da znam.“

„Ah.“ Pogledala me je nežno sažaljivo. Nije to tako neprijatno; neke žene, čujem, iuživaju u tome. A sigurno je da i muškarci vole.“ Nastavila je da mi priča kako bi trebaloda insistiram da mi muž ne rasipa seme, već da ga uvek izruči u odgovarajuću posudu ida posle moram mirno da ležim punih četvrt sata.

„Važno je da što pre rodite,“ rekla je, „jer mislim da vas ne vole dok im ne podaritesina.“ Čula sam prizvuk čežnje u njenom glasu. Fransoa je obožavao svoju prvu ženu,kraljicu Klod, majku njegove dece, koja je bila mrtva već gotovo celu deceniju.

Eleonora je stavila ruku preko moje. „Biće sve dobro. Pre toga ću vam dati malo vina,da se opustite.“ Potapšala me je po ruci i ustala. „Imaćete mnogo sinova, znam to.“

Osmehnula sam se toj predstavi. Moj budući muž me sada nije voleo, ali rodićunjegovu decu, porodicu koja će biti zaista moja, od koje se nikada neću odvojiti. Nikadaneću ni morati, kao kraljica Eleonora, da se borim sa duhovima.

- 91 -

Veridbena ceremonija u suštini je bila potpisivanje obavezujućeg bračnog ugovora istajanje u tišini pored Anrija, dok nam je kardinal od Burbona izgovarao blagoslov. Zatimsmo otišli u veliki hol, gde sam prvo predstavljena kralju i njegovoj porodici. Anri i ja smose poljubili, što je bio znak za trube; od buke smo se oboje trgli.

Otpočeo je bal. Plesala sam sa Anrijem i sa kraljem, pa sa Anrijevim bratom Fransoom.Bilo je jasno da su Anri i njegov stariji brat bliski; Dofinovo prisustvo uvek je

izmamljivalo iskren osmeh moga mladoženje; s vremena na vreme razmenjivali su tajnešale ispričane samo po jednim pogledom. Zlatokosi Fransoa, Dofin, više volim tako da gazovem, da ga ne pomešam sa ocem, bio je pričljiviji od Anrija i strasno je voleo knjige inauku. Pošto je voleo i istoriju, objasnio mi je razvoj svoje titule. Pet vekova ranije, prvigrof koji je vladao Vijenom u zapadnoj Francuskoj, na štitu je nosio znak delfina, pa je takopostao Dofin od Venoe. To ime se zadržalo svih dve stotine godina, kada je položaj pripaonajstarijem sinu francuskog kralja.

Dok mi je Dofin to pričao, osećala sam blagu nelagodnost koja ga nikada nijenapuštala, sem kada su on i njegov brat Anri sami. Ta nelagodnost je bila najveća uprisustvu njegovog oca, koji nikada nije propuštao priliku da iskritikuje dvojicu starijihsinova ili pohvali najmlađeg, niti je Anri propuštao priliku da uputi otrovan pogled premaocu. Upitala sam se, jedreći pored Dofina u mirnoj španskoj pavani, je li on kralj koga jeastrolog Ruđeri video u mojim mladežima. Možda se udajem za pogrešnog sina.

Te noći vratila sam se u svoje privremene prostorije, a Anri u očevu palatu. Probudilasam se tri sata pre zore, kada je došla žena da me obuče. Sedam dugih, dosadnih sati jeprošlo pre nego što sam bila spremna i to javljeno kralju.

Toga dana bila sam opterećena sa više slave nego je bilo kome potrebno. Moja jadnaglava već je na sebi imala dragulje, kada je jedna od žena na nju stavila zlatnu vojvodskukrunu, toliko tešku da sam jedva držala glavu uspravno. Sa ramena mi je visila odora odzlatastog brokata, obrubljena purpurnim somotom i belim hermelinom, i ukrašenarubinima. Plašila me je mogućnost da satima stojim sa svim tim na sebi.

Naposletku, stigao je i kralj Fransoa. Njegovo veličanstvo je bilo u belom satenu, saizvezenim malim ljiljanima i zlatnom ogrtaču. Bio je ushićen, ali, na moje iznenađenje,pomalo nervozan; primetivši da drhtim, poljubio me je i slagao da sam najlepše stvorenjekoje je ikada video.

Šaleći se i smejući da bi me zabavio, poveo me je niza stepenište, u kapelu, podignutupored papinih odaja, gde je veliki deo nacionalnog bogatstva bio izložen na osobama tristotine gostiju. Sunčevi zraci obasjavali su prizor kroz velike, lučne prozore; oltar jeobasjavalo deset visokih svećnjaka. Zaslepljena, okačila sam se o kraljevu debelupodlakticu, prateći njegov lagani korak.

Anri je čekao kod oltara. Kada nas je ugledao, preko lica mu pređe izraz odbojnosti.Nije bilo važno da li je upućen njegovom ocu ili meni: Anriju je bila mrska i sama idejaženidbe sa mnom.

Pre nego što me je kralj predao svom sinu, poljubio me je u obraz i šapnuo, „Zapamtiteda ste sad moja ćerka i kao takvu ću vas voleti do sudnjeg dana.“

Digla sam se na prste da bih mu uzvratila poljubac, pa otišla da stanem pored svogmuža.

Anri nije bio obučen sjajno kao kralj, ali izgledao je sasvim lepo u kaputu od belogsatena, sa crnim, somotskim nogavicama i rukavima iste boje, rasečenim tako da se videlabela košulja ispod njih. On je, takođe, nosio vojvodsku krunu i zlatni ogrtač.

- 92 -

Dok sam mu prilazila, prikrio je odbojnost. Pokreti su mu bili graciozni i gordi, iako jestisnuo ruke tako čvrsto da su mu zglobovi prstiju pobeleli. Kada sam stala pored njega,okrenuo se i klekao na purpurno somotsko jastuče ispred oltara.

I ja sam to učinila, i digla pogled prema papi Klementu. Obasjano svetlošću krozprozor, lice mu je izgledalo nezdravo i voštano, a usne sive; sedih mu je u bradi bilo višenego crnih. Oči su mu bile žive. Moj brak sa Anrijem bio je njegov najveći uspeh. Mrzelasam ga zbog toga što me je osudio na život u stranoj zemlji, sa strancem koji me nepodnosi iz istog razloga iz koga ja ne podnosim njega: bili smo pioni, prisiljeni nasjedinjenje.

Ceremonija je trajala beskrajno, sa mnogo stajanja i klečanja, i previše molitvi. Mojverenik i ja smo naizmenično izgovorili zakletve i razmenili prstenje; Anrijev dodir je biohladan. Papa Klement je dugo čitao na latinskom, i iscrtao mnogo znakova krsta iznadnaših glava, a onda je završio. Kada nam je rekao, okrenuli smo se, radosni i opušteni saolakšanjem, prema prisutnima.

Anri je prelazio pogledom preko prvog reda prisutnih, tražeći nečiji pogled. Izmeđukraljice Eleonore i njenih pastorki stajala je neka svetlokosa plemkinja. Nije bila prirodnolepa; tako je izgledala zbog svoje dostojanstvene i elegantne odeće, i sitnih kostiju. Već samje videla, uglavnom pored mog muža, dok mu je objašnjavala finese protokola. Bila jesuviše stara i mogla je da bude Anrijeva majka, pa nisam pridavala pažnju čežnjivompogledu koji joj je uputio dok smo išli prema prolazu između sedišta, niti ohrabrujućempogledu koji mu je ona uzvratila.

Ali dok smo prolazili njen pogled kao da se promenio, možda kao varljivi odrazsvetlosti sunca i sveća u njenim očima. Za trenutak je izgledalo kao da su značajnoblesnule, ali kada sam se zagledala u nju, pogled joj je omekšao i skrenula ga je skromno,pokorno. Tek tada sam obratila pažnju na njenu haljinu. Imala je udovičke boje, crnu ibelu: beli saten za košulju i podsuknju, crni za gornju haljinu i rukave, izrezane, tako da jojse ispod videla košulja. Beli saten i crni somot, iste tkanine koje je Anri izabrao za svojevenčanje.

Posle ceremonije usledio je banket. Kraljeva porodica i ja obedovali smo na podijumu,da bi nas bolje videle stotine duša koje su se okupile u velikom holu. Oslobođena teškekrune i ogrtača, sedela sam između Anrija i Dofina. Moj novopečeni muž je imao malo rečiza mene, ali zato mnogo za svog brata; u prisustvu Fransoe, Anri je postao veseo isimpatičan mladić

Gozba je počela u podne i završila se u sumrak. Presvukla sam se u svoju zvaničnuboju, zelenu. Ukrasi od veštačkih crvenih ruža bili su mi upleteni u kosu i učvršćeni namasku od crnog brokata, koja mi je skrivala gornju polovinu lica. Blago maskirana, vratilasam se u banket salu, gde tek beše počeo maskenbal. Plesala sam sa kraljem i Dofinom, ipričali smo dvosmisleno kao da se ne poznajemo, i svojim uzdržanim mužem, koji jeoživljavao samo u prisustvu svoje braće ili plavokose udovice.

Pila sam malo vina te večeri. Bila sam u iskušenju, znajući šta sledi, ali razmišljala samda će biti bolje ako potpuno kontrolišem svoja osećanja. Bilo je očigledno da spadam umalobrojne koji su došli na tu odluku; u trenutku kada je kraljica Eleonora došla po mene,u velikoj sali je bilo tako bučno da nismo ni razgovarale, jer bi nam se glasovi pogubili ubuci. Izvela me je u hodnik, gde me je čekala pratnja dama. Neke od njih su me dopratileiz Firence; ostale, uključujući i elegantnu svetlokosu ženu odevenu u crnu i belu, boježalosti, pripadale su Eleonorinoj pratnji. Njen parfem, ekstrakt đurđevka, išao je ispred njei zaostajao u vazduhu iza nje.

- 93 -

Dame su me otpratile u sobu princa Anrija, gde beše hladno uprkos razigranoj vatri ukaminu. Njegova velika postelja, postavljena na četiri nosača od izrezbarenog mahagonija,bila je prekrivena modernim prekrivačima boje abonosa, koje je izabrala Izabela d'Este.Debeli, krzneni pokrivač bio je uredno smotan u dnu postelje. Ružine latice, poslednje usezoni, bile su pažljivom rukom rasute po crnoj svili.

Zastori na postelji, sve vredne tapiserije u nijansama šume i skerleta, na kojima jemestimično bleskala zlatna nit, prikazivale su pastoralne scene na kojima žene prebirajupo strunama lauta, igraju i beru voće sa drveća, a sve pod visokim, špicastim kapama,sličnim zubima severnih kitova, kakve su se nosile u prethodnom veku.

Stajala sam pored vatre dok su mi žene skidale rukave, košulje i suknje. Odevena udugačku potkošulju, stajala sam mirno dok su žene skidale sa moje kose jedan po jedandragulj i češljale je, tako da mi je na kraju u talasima visila niz leđa. Morala sam još maloda ostanem mirna, dok mi je crno-bela udovica preko glave skidala potkošulju.

Bila sam gola kao Eva pod pogledima nekoliko nepoznatih žena, ja, kojoj je izgledsopstvenog tela bio nepoznat i nedirnut posle Ipolitovih zagrljaja. Tada sam još uvek bilamršava, bela kolena i bedrenjače isticali su mi se na bledo maslinastom tenu. Pritisnulasam desni dlan na levu dojku, skrivajući desnu podlakticom; levom rukom sam pokrilatrougao zlatno smeđih dlačica između nogu i nespretno otapkala do postelje, kada jeelegantna udovica digla gornji čaršav.

Crna svila je bila tako hladna da sam drhtala dok su mi žene širile kosu po jastuku inavlačile čaršav tek toliko da mi prekrije grudi.

Udovica se povukla. Kraljica Eleonora se sagnula i nežno mi pritisnula usne na čelo.„Brzo će proći,“ šapnula je. „Ne bojte se.“Navukla je zastore i ostavila me u potpunom mraku. Žene su se povukle u predsoblje;

čula sam njihov tihi smeh dok su rasipale orase po podu, da bi prikrile buku koju ćemladenci uskoro stvarati.

Sva žudnja pape Klementa za moći, sve nade kralja Fransoe za slavom, sva blistavapompa nekoliko proteklih meseci bili su samo maštarija, svetli, grozničavi san. Sada,ostavši bez svojih dragulja i svile, probudila sam se u stvarnosti, kao obična, uplašenadevojka koja u mraku očekuje tužnog, nesigurnog momka. Pomislila sam na Klementa iFransou, pune vina i samozadovoljstva, i osetila tešku gorčinu.

Začuli su se koraci, pa škripa vrata u predsoblju. Snažni glas Njegovog veličanstva bioje tako veseo, da je razbio prazninu koja je ostala posle kraljice.

„Čestitam, dame! Došli smo da nađemo ženu mog sina!“ Reči su mu bile nejasne.Odgovorio je ženski glas, propraćen višestrukim prigušenim smehom zbog pucanja

oraha pod kraljevim čizmama.Vrata spavaće sobe se otvoriše kada je neko ušao. Na donjoj strani posteljskih zastora

čulo se kako tkanina šuška i pada na pod. Zastor se otvorio tako naglo, da sam stisnulačaršav na grudi.

Pored postelje je stajao go Anri. Munjevitom brzinom se ispružio pored mene inavukao pokrivač, ali tek pošto je svetlost vatre osvetlila dugi, vitki torzo i pramen dlačicaboje smeđeg peska na preponama. Nije ni pogledao u mene, već se zagledao pravo gore,u zeleni somotski baldahin iznad nas.

Nekoliko sekundi kasnije ušao je kralj Fransoa. Bio je gologlav i raščupan, i teško senaslanjao na ruku smežuranog i sedokosog kardinala od Burbona. Obojica su bilazadihana od prozuklog smeha; kralj stade ugledavši nas, decu, gole. Možda je i onprimetio našu nelagodnost; pogled mu je omekšao i popustio je stisak na podlakticu

- 94 -

starijeg čoveka. „Blagoslovite ih, eminencijo,“ rekao je tiho kardinalu. „Blagoslovite ih, paidite. Moja reč će biti dovoljna.“

Kardinal je izašao. Kralj se zatim okrenuo svom sinu.„Dobro se sećam svoje prve bračne noći sa tvojom majkom, i mi smo, oboje, bili tako

mladi i uplašeni,“ reče Fransoa. „Zakon zahteva od mene da prisustvujem spajanju, ali utrenutku kad se to desi, ostaviću vas na miru. U međuvremenu...“ Glas ga je izdao.„Poljubi je dečko, i zaboravite da sam ja ovde.“

Anri i ja se okrenusmo na bokove, jedno prema drugom; on spusti drhtave ruke naobline mog ramena i usne na moje, u površan poljubac bez strasti. Bio je uhvaćen u svojojnevolji isto kao i ja u svojoj, ali jedno od nas je imalo obavezu da se oslobodi.

Zatvorila sam oči i pomislila na Klarisina usta priljubljena na Ledina, i na Ipolitov veštijezik i prste. Uzela sam Anrijevo lice u ruke, kao što je Klarisa Ledino i prislonila usne nanjegove, pa ih malo razdvojila jezikom. Napeo se i povukao bi se, da moj dodir nije uspeo,ali ustrajala sam dok mi nije uzvratio poljubac. Dolazilo nam je samopouzdanje, pa sam gapovukla na sebe i spustila ruku do njegovih prepona, i osetila da se tu nešto pomera.

Osetila sam neki pokret u blizini, otvorila oči i ugledala kralja Fransou iznad nas;povukao je pokrivač dole, dok nije otkrio sinu kukove.

Kada smo i Anri i ja digli poglede zbog te nametljivosti, kralj spusti pokrivač i povučese, kao da se zabavlja.

„Ne prestajte! Samo se uveravam da sve ide kako treba. Neću vam više smetati.“Povukao se još više, prema kaminu.

Anrijevi obrazi pocrveneše. Pošto sam osećala obavezu, opet sam posegla izmeđunjegovih butina i trljala ga dok nije ponovo porastao; on je, opet, trebalo, kada je biospreman, da mi razdvoji noge i smesti se između njih, kao što je Ipolito radio nekadadavno, samo što sada nije bilo slasti, vreline, ni žudnje.

U trenutku penetracije moja odlučnost se pokolebala, a telo ukočilo; kriknula sam odbola. Anri se verovatno uplašio da će izgubiti samopouzdanje, pa je počeo izbezumljenoda pumpa. Ja sam trpela, stežući zube. Minut kasnije, njegova strast je kulminirala kada jeizvio torzo unazad i zakolutao očima ispod ustreptalih kapaka. Istovremeno, nešto toplo jepoteklo između mojih nogu.

Anri se povuče i izvali na leđa, dahćući.„Dobro je!“ Kralj Fransoa je zapljeskao. „Oboje učesnika su pokazali srčanost u borbi!“Povukla sam pokrivač gore i okrenula glavu prema suprotnom zidu. Kralj je šapnuo

sinu da device često plaču posle takvih događaja i izašao.U tišini koja je usledila, osećala sam da bi trebalo naizgled da pohvalim Anrija zbog

njegovog vođenja ljubavi, ali bila sam toliko iscrpljena da nisam mogla ni da se pomerim;to je bilo propraćeno bolnim stezanjem mišića u mom grlu, što je bilo siguran predznaksuza koje je kralj pomenuo.

Ležala sam ćuteći i nadajući se da će me Anri prepustiti mom samosažaljenju, ali on jenežno, pogleda uperenog u tavanicu, rekao, „Izvinite.“

„Niste me povredili, Vaše veličanstvo,“ slagala sam, ne okrećući se prema njemu.„Vrisnula sam samo zato što sam bila iznenađena.“

„Nisam mislio na to,“ reče on, „iako mi je žao i zbog toga.“ Oćutao je. „Žao mi je štonisam bio prijatniji. Vi ste bili tako ljubazni. Mojoj braći i sestrama ste vrlo dragi, kao iocu.“

Zurila sam u tapiseriju na zastoru ispred sebe, gde je odraz vatre poigravao nazlatastim nitima, upletenim sa tamno crvenim i šumski zelenim. „A vama?“ upitala sam.

- 95 -

„Šarmantni ste,“ odgovorio je stidljivo. „Plemenita, a srdačna. Svi na dvoru suoduševljeni. Ali... Znam da nisam veseo kao moja braća, što nervira mog oca. Trudiću seda budem bolji.“

„Ne treba da se izvinjavate,“ rekla sam. „Znam da niste želeli ovakvu priliku. Ja samstrankinja, obična i ružna...“

„Ne govorite o sebi na taj način!“ uzviknu on ogorčeno. „Zabranjujem to. Izgledatedovoljno prijatno; čovek ne mora da bude lep da bi bio privlačan.“ Njegove reči su biletoliko iskrene i prostodušne da sam bila dirnuta i okrenula se prema njemu.

„Oh, Anri,“ rekla sam i pružila ruku, ali pokret je bio suviše brz. Trgao se i ustuknuo satako nekontrolisanim gađenjem da sam se odmah povukla. Pogledi su nam se susreli, alion nije gledao u mene: zurio je u nešto iza mene, nešto grozno. U njegovim očimaprimetila sam slabo prikriveno gađenje i ustuknula pred njim.

Kako, pomislila sam, da ti ikada ispričam za moj krvavi san, ako me ne budeš voleo?Spustio je pogled. „Molim vas, ja... žao mi je, Katrin, zaista. Jednostavno sam suviše

umoran.“„I ja sam umorna,“ rekla sam ukočeno. „Htela bih da spavam.“ Okrenula sam mu leđa.Oklevao je, pokušavajući, možda, da smisli reči kojima bi ublažio povredu koju mi je

naneo, pa se naposletku i on okrenuo. Ležao je budan izvesno vreme, ali san ga je najzadpobedio.

Da je u mom novom domu postojalo neko mesto na kome bih bila sama, otišla bihtamo; ali soba u kojoj sam provela poslednje dane svoje nevinosti u privremenoj palati bilaje puna slugu, a hodnici puni veselih gostiju. Žene su sedele u našem predsoblju; da samustala ili se pomerila, znale bi to. Ostala sam cele noći tamo gde sam najmanje želela dabudem, u Anrijevoj postelji.

I tu me je, u cik zore, jedna zloslutna misao trgla iz polusna.Možda ono što je Anri video kada je zgađen ustuknuo od mene, nije bio njegov

omrznuti otac, ni neželjeni brak. Možda se, u svojoj nevinosti i osetljivosti, zagledao izaone mračne mrlje na mojoj duši.

- 96 -

Glava sedamnaest

Tokom sledećih nedelja, Anri uopšte nije dolazio u moje odaje, niti me je pozivao usvoje. Vreme je provodio u lovu, na takmičenjima ili na tenisu sa svojim starijim bratom.Mnogo puta sam sedela u velikoj galeriji sa gospodom iz komore i gledala Anrija iFransou. Jedan od braće bi digao loptu visoko levom rukom i uzviknuo: „Tenez! Moja je!“Kao upozorenje protivniku da će snažno udariti loptom u visoki kameni zid. To, što suobojica uspevali da izbegnu udarac nekontrolisanog projektila, i razbijene glaveposmatrača, bilo je prepušteno njegovoj veštini.

Mladi Fransoa, bled i kao pozlaćen u poređenju sa svojim tamnim bratom, osvajao jenaklonost i simpatije gledalaca cereći se na svoje greške i klanjajući se publici čim ihpočini. U njegovom prisustvu Anri je oživljavao. Bio je sportski građen, dok je Fransoa bioniži i teži, i ne tako gibak. Anri je lako mogao da pobeđuje, ali često je namerno grešio dabi njegov brat odneo pobedu.

Kada se nije bavio sportom, Anri je veliki deo vremena provodio sa plavokosomudovicom iz pratnje kraljice Eleonore. Mladi Fransoa, opet, voleo je da obeduje sa svojimsestrama i mnogo puta je ručao sa nama.

Jednom takvom prilikom upitala sam ga za udovicu. Zvala se Dijana de Poatje i bilažena pokojnog Luja de Brezea, vrlo moćnog starca, koji je bio Veliki majordomNormandije. Njegova baka je bila De la Tur od Overnja, pa smo bile rođake u drugomkolenu. Kada je imala četrnaest godina, madam De Poatje je došla na dvor da služikraljevu prvu ženu, Klod. Dvadeset godina kasnije, bila je na glasu po svojojdostojanstvenosti i umerenosti, odevala se skromno i izbegavala belilo za lice i ruž, koje sukoristile druge žene. Bila je pobožna katolkinja i skandalizovala se zbog ulaskaprotestanata na dvor.

„Čemu ona podučava mog muža?“ upitala sam Fransou.Nabola sam parče srnetine, donela sam svoju viljušku iz Italije i još uvek primećivala

zbunjene poglede Francuza zbog upotrebe tako egzotičnog pribora, i zastala pre nego štoću uzeti sledeći zalogaj.

Mladi Fransoa je, držeći meso prstima, odgrizao poveliki zalogaj, pre nego što jeodgovorio. „Protokolu, ponašanju i politici,“ promumlao je žvaćući. „Dobra je u sve troje.“Progutao je zalogaj i pogledao me radoznalo. „Nemate razloga za ljubomoru. Dama jepoznata po svojoj čednosti. A i dobrih dvadeset godina je starija od Anrija.“

„Naravno da nisam ljubomorna,“ rekla sam i kratko se nasmejala.Fransoa završi tu temu lako se osmehnuvši. „Treba da shvatite da je Anri imao samo

pet godina kada nam je majka umrla. Bio je vrlo vezan za nju i taj gubitak ga je posebnoteško pogodio. Madam de Poatje ga je čuvala i trudila se da mu zameni majku. Zato sadatraži odobrenje od nje.“

Fransoa mi nije bio jedini drag prijatelj koga sam dobila u svojoj novoj porodici.Kraljeva sestra Margareta, kraljica Navare, male teritorije južno od Francuske i severno odŠpanije, na granici sa Pirinejima, živela je na dvoru sa svojom petogodišnjom kćerkomŽanom. Margareta i ja smo obožavale jedna drugu od prvog susreta; naša naklonost je jošviše porasla kada smo otkrile zajedničku strast prema knjigama. Margareta je bila visoka,

- 97 -

ljubazna i vesela, sa tako istaknutim obrazima da su joj, kada bi se smejala, delimičnozaklanjali oči.

Bila je rođena, kao i njen brat, u Konjaku, nedaleko od centralno istočne obale, gde suitalijanska umetnost i slova bili adekvatno cenjeni; ona je insistirala da kralj Fransoadovede starog firentinskog majstora Leonarda da Vinčija u Francusku i dobro ga plati -„iako je,“ rekla je sa blagim, tužnim humorom, „suviše ostario i obnevideo da bi bog znašta naslikao.“ On je sa sobom doneo neke od najboljih radova, uključujući i mali, ljupkiportret nasmešene tamnokose žene, jedan od meni najdražih, koji još uvek visi u zamkuAmboaz.

„U svakom slučaju,“ upozorila me je Margareta, „ne verujte kralju ako kaže da jeLeonardo umro na njegovim rukama. Moj brat zaboravlja da nije bio u Amboazu kad jemajstor umro.“

Takođe je sa ponosom govorila o radu svoga brata na stvaranju najveće inajkompletnije biblioteke u Evropi, smeštene u zamku Bloa. Obećala sam da ću je prvomzgodnom prilikom posetiti.

U međuvremenu, živela sam takoreći veličanstvenim životom. Napustili smo sunčanumarseljsku obalu i otišli u zimsku unutrašnjost zemlje, jer je kralja Fransou obuzimaonemir posle par meseci boravka na jednom mestu.

Pre nego što sam došla u Francusku, mislila sam da živim u luksuzu, jer je o mojimpotrebama brinulo mnogo slugu, ali grešila sam. U Italiji, moć je bila rasuta, a vladarevihpodanika malo. Sforce su vladali Milanom; Mediči, Firencom; D'Este, Ferarom; stotinuraznih barona vladalo je raznim gradovima. Rim je bio u vlasti pape; Venecija, u Republici.Ali Francuska je bila država sa jednim monarhom i veličina te činjenice zapanjila me jekada sam prvi put putovala sa dvorom Fransoe I, ne toliko ni dvorom, koliko gradom odnekoliko hiljada stanovnika.

Većina kraljevskih službenika služila je u jednom od tri područja: komora, kapela ismeštaj. U okviru prvog, Veliki komornik je nadgledao snabdevanje namirnicama iodržavanje odeće, ritual odevanja kralja i sve aktivnosti vezane za kraljevu ličnu toaletu. Unjeno osoblje spadala je posluga, gospoda iz komore, peharnici, pekari, berberi, krojači,švalje, pralje, sobarice i lude.

U kapelu, kojom je upravljao Veliki domar, spadali su kraljev ispovednik, desetinekapelana, delitelji milostinje, hor i kraljev čitač.

Smeštaj, koji je vodio Veliki majstor, hranio je kralja i njegovu ogromnu svitu. Bilo je imanjih područja, kao što su štale, u koje su spadali kraljevi glasnici; lov, koji je brinuo opsima i pticama; i konačari, koji su se bavili zastrašujućim poslom selidbe dvora i njegoveimovine sa jedne na drugu lokaciju. Osim njih, bili su tu savetnici, sekretari, pisari,knjigovođe, paževi, apotekari, doktori, hirurzi, muzičari, pesnici, umetnici, draguljari,arhitekte, telohranitelji, strelci, čobani i štitonoše.

I to su samo oni koji rade za samog kralja. Inače, ima i onih koji brinu o kraljevskojporodici, njegovoj sestri, deci i rođacima, kao i stranim dostojanstvenicima iambasadorima, i svim kraljevim prijateljima, u čijem društvu je uživao.

Napustila sam Marselj u divno ukrašenoj kočiji i okrenula se da pogledam vijugavikaravan kola, konja i teško natovarenih mazgi u pozadini. Dvadeset hiljada jahaćih konja,pet stotina pasa i isto toliko jastrebova i sokolova, kao i risova i lavova, putovalo je sanašim cirkusom. Odsedali smo u raznim prenoćištima, uglavnom zamkovima plemstvasrećnog da ugosti kraija, dok nismo stigli u dolinu Loare.

- 98 -

Kraljevski zamak Bloa bio je veličanstven i protivrečan. Na jednoj strani uzdizao sezamak od crvene cigle koji je sazidao predak Fransoe I, Luj XII, koji je nasledila njegovakćerka Klod. Tu je Jovanka Orleanka primila blagoslov nadbiskupa iz Remsa pre nego štoje povela svoje trupe u bitku. Klod je volela to imanje i kada se udala za Fransou,osiguravši tako njegovo pravo na francuski presto, on je sagradio i savremenučetvorospratnu palatu.

Palata je bila drugačija od italijanskih palata. Unutrašnje prostorije nisu sa drugimdelovima bili povezani hodnicima, već kružnim stepeništima. Prvih nekoliko danaprovedenih u Blou stalno sam ostajala bez daha, ali nedelju dana kasnije bez razmišljanjasam trčala uz i niza stepeništa. Kralj je toliko voleo kružna stepeništa, da je imao i jednomasivno, dramatično, ukrašeno gotskim statuama, ispred, u središtu zgrade.

Kraljevi i kraljičini apartmani nalazili su se na drugom spratu, kao i, u flagrantnomkršenju tradicije, odaje Fransoine ljubavnice madam D'Etamp. Dečiji apartmani bili su natrećem spratu. Osobe manje važnosti živele su u prizemlju, gde su se nalazile trpezarije,kuhinja, kao i stražarska soba. U mnogim dodatnim zgradama boravili su kardinali,službenici, dvorjani, knjigovođe, doktori, učitelji i mnoštvo drugih.

Noć je pala do trenutka kada sam jela i prtljag mi bio raspakovan. Pokazali su mi mojprostrani apartman, pored odaja Anrijeve sestre, uz svetlost lampe; očekivalo se da kraljdođe sledećeg dana i smesti se u svom apartmanu. Bila sam naviknuta na spavaću sobu ipredsoblje, a sada sam imala sobu, predsoblje, garderobu dovoljno veliku da u nju stanesva moja odeća, kao i služavku za presvlačenje i kabinet, malu privatnu kancelariju. Naciglama iznad moga kamina stajao je zlatni crtež daždevnjaka, ličnog simbola kraljaFransoe, i ispod njega moto Notrisco al buono, stingo el reo, „Hranim se dobrom vatrom iizbacujem lošu.“

Otpustila sam francuske služavke i pozvala jednu od sopstvenih dvorskih dama,madam Gondi, da me svuče.

Mari-Katrin de Gondi je bila zapanjujuće lepa žena tridesetih godina, prerano osedelekose, i finih crnih obrva. Ten joj je bio besprekoran, izuzev jednog malenog, tamnogmladeža na obrazu, pored ugla usana. Bila je obrazovana i inteligentna, i posedovalaprirodnu nežnost, bez imalo afektacije.

Bila je Francuskinja, ali sa utešnom razlikom: godinama je živela u Firenci pre nego štose pridružila mojoj pratnji, što je rezultiralo time da tečno govori toskanski. Te večeri mi senije pričalo francuski i prijao mi je razgovor sa njom. Pošto me je svukla, zamolila sam jeda mi čita i dala joj prepis jedne pesme tetke Margarete, „Miroir de l'Ame Pecheresse,Ogledalo poslednje duše.“

Čitala je izvesno vreme, pa sam je poslala u postelju, jer je jadna žena bila iscrpljena odcelodnevnog putovanja. Ja sam još uvek bila uznemirena i setila se onoga što mi je tetkaMargareta pričala o kraljevskoj biblioteci. Obavila sam se skromno, ogrtačem i, sa lampomu ruci, pošla do kružnog stepeništa kojim se izlazilo iz moga apartmana.

Plan zamka me je zbunjivao, ali posle nekoliko grešaka našla sam stepenište koje me jeodvelo u biblioteku. Prostorija je bila velika i mračna u toj noći bez mesečine, kao i nekapećina sa visokom tavanicom. Držala sam svoju malu lampu blizu sebe, ruke ispruženenapred, da ne bih udarala u zidove ili nameštaj.

Osetila sam neko prisustvo u mraku, pružila ruku i napipala glatku ivicu obrađenogdrveta i svilom obložene hrbate, policu sa knjigama. Radoznala, prišla sam i digla lampu,čiji je sjaj obasjao drvenu policu visoku od poda do tavanice; dalje, u senkama druge,police su se protezale u mračni beskraj. Sve knjige su bile iste veličine, u različitim bojama

- 99 -

i povezima. Bila su tu obavezna izdanja Danteove Božanstvene komedije, Petrarkinih Pobedai Zbirke pesama, i naravno, Bokačovog Dekamerona.

Bilo je tu i naslova koje nikada ranije nisam videla: Rableov Pantagruel u novompovezu; Utopija ser Tomasa Mora, i zapanjujuća zbirka Bokača, O čuvenim ženama.

Ubrzo sam naišla na veće bogatstvo: primerak Platonske teologije o besmrtnoj duši,Marsilija Fićina. Naravno, odmah sam je izvukla i možda bih tu i prekinula pretragu, dami nije bio podstaknut apetit. Naježila sam se ugledavši Tri knjige o okultnoj filozofijiKornelija Agripe. Upravo sam naišla na kraljevu zbirku okultnih knjiga i digavši lampuotkrivala knjigu za knjigom na teme astrologije, alhemije, kabale i talismana.

U mašti sam začula astrologov glas: Agripino Krilo Korvusa stvoreno pod okriljem Marsa iSaturna. Instinktivno sam digla ruku do grudi, između kojih je visio moj talisman.

Činilo mi se da je te Fićinove i Agripine radove odjednom poslalo samo proviđenje:ako je Anri bio okrvavljeni čovek iz moga sna, biće mi potrebno sve tajno znanje kojemogu da nađem.

To me je ispunilo nekim sablasnim uzbuđenjem; otvorila sam Agripinu knjigu i počelada čitam. Te reči su me toliko obuzele da nisam čula škripu vrata, tako da se sam kraljpojavio u mraku, raščupan, u noćnoj košulji ispod kućnog ogrtača od pozlaćenog brokata,i uzdahnula sam kao da sam ugledala utvaru.

Kralj Fransoa se nasmejao; žuti sjaj njegove lampe jezivo se odražavao na njegovomduguljastom licu.

„Ne bojte se, Katarina. Želudac me, s godinama, sve češće budi.“„Vaše veličanstvo.“ Zatvorila sam knjigu i nespretno se naklonila. „Moram da Vam

dam komplimente za biblioteku. Veoma sam impresionirana izborom naslova. A tek sampočela da je istražujem.“

Spustio je lampu i zadovoljno se iscerio, pa pogledao knjige u mojoj ruci.„Agripa, eh?“ To je redak rukopis, tek će biti zvanično objavljen, ali imao sam sreću da

nabavim jedan od nekoliko primeraka koji su urađeni. Krajnje neobičan izbor,neoplatonizam i astrološka magija, za jednu mladu damu. Šta mislite o Agripi?“

Ćutala sam. Mnogi sveštenici nisu odobravali takve teme; zaista mnogi su tvrdili da subogohulne. Pomislila sam da kralj, bez obzira što ih želi u kraljevskoj biblioteci, ne morada odobrava te naslove, ni to, što ih ja čitam.

„Mislim da je fascinantan,“ rekla sam samouvereno. „Proučavam astrologiju i srodnepredmete, i volim Fićina. U stvari, i donela sam jedan od njegovih radova iz Firence. DeVita Coelitus Comparanda.

On je raširio oči, a pogled mu sinuo. „To bi bio treći tom...“„De Vita Libri Tres, da. Pisaću mojima u Firenci i zamoliti ih za prva dva toma. I sva tri

ću pokloniti Vašoj biblioteci.“Priskočio je i hitro me izljubio u oba obraza. „Draga moja! Ne bih mogao tražiti bolji

poklon! Ali ne mogu tražiti ni da otuđite jedno od nacionalnih blaga vaše, rođene zemlje.“„Ja sam sada Francuskinja,“ rekla sam. U mojim mislima, kuća Mediči i kraljevska kuća

Valoa bile su jedno te isto.Zagrlio me je sa iskrenom toplinom. „Prihvatiću vaš plemeniti dar, kćeri moja. Ali neću

da ih šalju ovde, gde ćemo provesti samo mesec ili dva. Neka ih pošalju u Fontenblo, kodPariza. Vi i ja ćemo biti tamo dok knjige stignu, pa ćemo moći odmah da uživamo unjima.“ Zastao je. „Nema potrebe da čitate knjige ovde, dete; ponesite ih u svoju sobu izadržite koliko god hoćete.“ Povukao se prema policama. „A sada, malo čitanja za mene.“

Digao je lampu i žmirnuo čitajući naslove.

- 100 -

„Ah,“ reče naposletku. „Evo.“ Izvukao je jednu knjigu sa police. Naslov je bio nafrancuskom, a tema italijanska arhitektura. „Nameravam da još gradim u Fontenblou.“

Pomerila sam se da stanem pored njega i videla raspravu o Bruneleskiju, koji jekonstruisao veliku kupolu firentinske katedrale. Uzela sam knjigu sa police i otvorila je.

Hitro se okrenuo, primetivši moje interesovanje. „Ah, tako,“ upitao je, „volite ifilozofiju i arhitekturu? To nisu teme koje uopšteno zanimaju žene.“

Sudeći po iznenadnoj navali topline u moj vrat i obraze, mora da sam pocrvenela.„Ovo je Bruneleski, gospodine, a ja sam iz Firence. I mislim da bi svakoga zanimalo kakotako velika kupola stoji naizgled bez ikakve potpore.“

Iscerio se sa odobravanjem. „Sutra u tri sata posle podne dođite u kraljevskukonjušnicu i pridružite mi se na jahanju u prirodi.“

„Vaš poziv mi predstavlja čast, Vaše veličanstvo,“ rekla sam i opet se naklonila. „Bićutačna.“

Kada sam najzad pošla da legnem, sa Agripinom knjigom u krilu, odlučila sam: ako nemogu da osvojim Anrija, osvojiću njegovog oca i pokušati da ih pomirim, i naravno,okrenem Anrija sebi.

Dok je sledećeg jutra madam Gondi upućivala moje dame kako da me obuku, zamolilasam je da mi nađe jednu francusku kapicu. Ja sam imala frizuru u stilu udatih Italijanki,skupljenu na glavi, dok sve Francuskinje imaju kapice do ramena, u stvari, veloveučvršćene kao krute, vijugave trake od somota ili brokata, ispod temena, preko kosezačešljane unazad. Pošto sam kralju Fransoi rekla da sam sada Francuskinja, kapica jetrebalo da bude fizički izraz moje najveće odanosti.

Nekoliko minuta kasnije, madam Gondi se pojavila sa belim velom zakačenim na trakugolubije sive boje. Čudno sam se osećala sa njim, kao da sam se prerušila.

Dani na dvoru dobili su svoju predvidljivu svakodnevicu, zasnovanu na kraljevomkretanju. Kada ustane, kralj se sastajao sa svojim sekretarima i savetnicima. U deset satiodlazio je na misu, a u jedanaest ručao u svom prijemnom holu. Jeo bi sam, dok biplemstvo, molioci i stajali mirno, i čekali oko njega. Često bi mu biskup čitao tekstove poizboru Njegovog veličanstva. Posle toga, kralj bi držao audijenciju ili slušao žalbe. Poslepodne izlazio bi na rekreaciju, na jahanje, u lov ili šetnju, ili na tenis.

Toga dana sam pratila kralja u nadi da ću sresti Anrija, ali on i njegov stariji brat nisubili tu.

Posle podne, novembarsko nebo je bilo zaklonjeno sivim oblacima koji su najavljivalikišu. Bez obzira na to, moje raspoloženje se popravilo. Moj omiljeni konj, Zevs, doratkastrat, doputovao je sa mnom u Francusku. Mnogo su mi nedostajali, on i rekreacija. Anadala sam se, takođe, da bi i moj muž mogao biti među jahačima.

Ali kada sam u dogovoreno vreme stigla pred konjušnicu, Anri nije bio tamo; kao niDofin, ni mladi Šarl, ni bilo ko od gospode sa dvora. Izuzetak su bili konjušari, jedan odnjih je stajao i držao uzde kraljevog nemirnog, velikog, crnog jurišnika , Njegovoveličanstvo je jedino bilo prisutno.

Bio je potpuno zaokupljen sa pet ljupkih žena koje su bile sa njim, smejući se i ćaskajućikao lepi, brbljivi papagaji, sem jedne, koja beše upravo stala na klupicu postavljenu isprednjene kobile, sa namerom da se popne na obloženo sedalo, slično prestolu, koje bešefrancusko damsko sedlo. Leđa su joj bila okrenuta ostalima, što je podstaklo kralja da jojobavije ruku oko struka i lascivno je privuče sebi, pa uvežbanom spretnošću gurnuo jeruku u gornji deo haljine i stisnuo joj dojku. Nije pokazala da joj je neprijatno, čak ni kadaje digla pogled i ugledala mene.

- 101 -

„Vaše veličanstvo!“ uzviknula je, glumeći prekor i koketno ga pljesnula po ruci. Bila jetamnokosa i punačka, punih usana i sa rupicama na obrazima. „Vaše veličanstvo, vi stenevaljali!“

„Jesam,“ priznade kralj veselo, „i samo poljubac dobre hrišćanke može da me spasi.Mari, draga moja, spasite me!“

Ne želeći da je vidi žena koja se smeštala na sedlu, Mari ga hitro poljubi u usta iznačajno pogleda prema meni.

Naklonila sam se. „Vaše veličanstvorekla sam glasno.Istog trenutka pet pari očiju je primetilo moju francusku kapicu.„Kćeri!“ uzviknu kralj sa osmehom i uze me za ruku. „Kako moderno izgledate i kako

francuski! Dobrodošli u našu malu bandu! Dame, ovo je moja draga kćerka Katrin. A ovosu, Katrin, madam D'Masi, vojvotkinja od Monpensijea, madam Šabo i madam DeKanaple.“

Klimnula sam glavom svakoj ponaosob. Madam D'Masi, moždaosamnaestogodišnjakinja, i najnesigurnija u grupi, imala je mlečno plavu kosu i obrve takofine i bezbojne, kao da su nevidljive. Pored nje, madam De Monpensije, zgodna ženačetvrtaste, jake vilice, uljudno se naklonila iz sedla, ali nije uspela sasvim da sakrijepakosni osmeh na moju nelagodnost, zbog toga što sam zatekla kralja sa rukom uženskom dekolteu. Madam Šabo, admiralska žena, osmehnula se bledo, kao da joj jedosadno i da je iznad svega toga. Madam De Kanaple, Mari, kako je kralj nazvao, uputilami je samozadovoljan pogled.

Kralj je pokazao prema ženi, koja je uzjahala sivu kobilu kada sam došla. „A ovo jemoja voljena Ana, poznata i kao vojvotkinja D'Etamp.“ Pogledao je sa budalastim,zaljubljenim osmehom.

Sve žene pogledaše za njim, zbog Anine reakcije. Vojvotkinja je sedela na svom malomjahačkom prestolu, sa stopalima na visokoj podnošci, zbog čega su joj kolena bila savijena ihaljine raširene tako da pokrivaju noge. U tom položaju nije mogla da dohvati uzde, već jeprekrstila ruke u rukavicama, a konjušar je prišao i dohvatio joj uzde.

Bila je krhka, sitna, sa velikim, zlatasto smeđim očima i crvenim usnama, punim izapanjujuće pokretnim, lako izvijenim u izraz stidljivog uživanja, prezira ili oholosti.Njena kosa boje bakra bila je očešljana u lake, kovrdžave pramenove na slepoočnicama istrogo razdeljena po sredini; traka njene francuske kapice bila je od zlatnog filigrana, uobliku dijademe. Od brade do vrha jahaćih čizama bila je uvijena u žaket sa visokomkragnom, istog kroja i krzna kao kraljev. Prihvatila je njegov izraz obožavanja kao sasvimnormalan, samozadovoljnim uzgrednim pogledom.

Kada sam prišla, okrenula se da me dobro pogleda kao što bi mačka plen, pa me celuodmerila: mene, u običnom, bezobličnom ogrtaču i sa glupom francuskom kapicom kojami je pokrivala potpuno italijansku frizuru; mene, neprihvatljivo maslinastog tena ibuljavih očiju.

„Madam D'Masi,“ rekla sam uljudno i klimnula glavom. „Madam Šabo. Madam deMonpensije. Madam De Kanaple.“ Okrenula sam se vojvotkinji i rekla samo, „Vašamilosti.“

Vojvotkinjine usne se skupiše u osmeh koji je ličio na pupoljak, kao da se bori protivsmeha na račun mog stegnutog naglaska.

„Vaše visočanstvo,“ reče ona, glasom dubljim nego što bi se očekivao iz njenog grla.„Počašćeni smo zbog toga što danas jašete sa nama.“

- 102 -

U tom trenutku izveli su i mog konja, Zevsa, koji je rzanjem izražavao svoju radostzbog našeg susreta. Potrčala sam prema njemu i pomilovala ga po tamnoj njušci, i šapnulamu koliko mi je nedostajao.

„Šta je to?“ upitala je vojvotkinja, klimnuvši glavom prema mom damskom sedlu.Kralj malo finije ponovi pitanje.„Moja ideja, Vaše veličanstvo,“ odgovorila sam, „da bih mogla da jašem čedno i bez

pomoći.“ Demonstrirala sam to. „Stavim levu nogu u uzengiju, ovde, i uhvatim se zaprednji unkaš...“ Lako se odbacivši, uzdigla sam se na Zevsa i sela na mesto. Taj pokret jedozvoljavao samo kratak pogled na moje zglobove, koji su bili pokriveni belimčarapicama. „Desnu nogu obavijem oko unkaša. Tako mi je koleno učvršćeno, vidite, i nemogu da padnem.“ Uzela sam dizgine i odmahnula konjušaru, koji je hteo da ih prihvati.

„Sjajno!“ reče kralj. „Ali ipak ne možete jahati brzo kao muškarac.“„Mogu, Vaše veličanstvo.“„Kad jašete tom brzinom, moraju vam se videti noge,“ reče Mari de Kanaple.„Šteta je,“ reče vojvotkinja stidljivo, „odvlačiti kralju pažnju sa tako lepog lica.“Mari se isceri; očnjaci su joj bili oštri kao lisičiji.Ja sam pocrvenela na tu uvredu i pogledala kralja, ali on se nije potrudio da me zaštiti.

Kao i ostali, i on je gledao kako ću se sama snaći.„Vaše veličanstvo,“ rekla sam uljudno. „Hoćemo li jahati?“

Kralj nas je poveo na jug, suprotno od zamka i strmih brda, prema širokoj reci.Jahali smo nepodnošljivo sporo. Kobile tih žena bile su zadovoljne vođenjem

konjušara, ali kraljev ždrebac i moj uškopljenik su malo poigravali. Da bi razbila dosadu,Mari je ispričala kako je jedna nepoštena mlada žena, nova na dvoru, pozvala svogljubavnika na veliki banket. Pošto je njen muž sedeo pored nje, ljubavnik se prišunjaoispod stola i, pod okriljem njene široke suknje, zadovoljio je dok je jela.

Izašli smo na dugi, drveni most preko reke, za čiji prelazak je bilo potrebno nekolikominuta. Osvrnula sam se preko reke, čije plavetnilo je bilo tu i tamo poremećeno zlatastimpeščanim sprudovima, prema kućama, crkvenim tornjevima, brdima iza nas i velikom,belom pravougaoniku kraljevskog zamka, koji je dominirao gradom.

Kralj se dosađivao; pogled mu je počivao na gustoj šumi na suprotnoj obali. Čim smoizašli na drugu obalu, poterao je konja u kas. Konjušari su malo ubrzali korak, zbog čegasu žene počele da poskakuju u sedlima.

„Vaše veličanstvo!“ uzviknu vojvotkinja za njim, iznervirana. „Doktor je rekao dadanas ne treba uopšte da jašete, ne smete se naprezati!“

Njegovo veličanstvo uzvrati smehom, koji se završio kratkim kašljem, i isceri mi sepreko ramena. „Katrin! Hajde da vidimo možete li zaista da držite korak sa muškarcem!“

Uzvratila sam mu na isti način i petom obola Zevsa.Očekivala sam da me kralj povede u trku otvorenim poljima pored obale; međutim, on

je pojahao galopom pravo u gustu šumu. Udahnula sam vazduh i pošla za njim,zanemarujući, kao i on, upozorenja žena. Uletela sam ne razmišljajući u šumu ogolelihbukava, hrastova i mirisnih borova. Na sreću, drveće je bilo starije od sto godina i granedovoljno visoke da me odmah ne obore sa konja. Pa i tako sam morala da se sagnem dabih izbegla neke od njih, što nije lako na konju u punom galopu.

Kralj Fransoa oduševljeno uzviknu shvativši da sam prihvatila trku i potera ždrepcabrže. Uživajući u osećaju hladnog vetra na obrazima, pratila sam ga kroz šumski gustiš,zečevi i ptice su bežali pred nama, dok nije skrenuo i pojahao pored jednog dobrouzoranog vinograda. Pratila sam ga vrlo blizu, ali ipak nisam uspela da ga stignem; Zevs

- 103 -

je imao kraći korak nego Fransoin veliki ždrebac. Bez obzira na to, nisam mu dozvoljavalada mi više izmakne.

Kada je napravio polukrug da bi se vratili kroz šumu, pratila sam ga i ohrabrila Zevsada potrči najbrže što je mogao. Sagnula sam se zbog niske grane jednog bora, pa diglapogled i videla da kralj vrlo oštro skreće: vojvotkinja i ostali su zašli u šumu i jahali pravoprema nama.

Čim je skrenuo, kralj se spustio u sedlu, jer je njegov crni ždrebac skočio pred nekompreprekom.

Stablo nekog prastarog hrasta je puklo i palo, blokirajući nam prolaz; goli ograncigornjih grana upleli su mu se u granje susednog drveta, tako da je on visio visoko iznadzemlje.

Primetila sam prepreku, sekundu, pošto je prošao trenutak kada sam mogla daskrenem konja od otpale grane i obližnje grupe jahačica. Poznavala sam Zevsove granice,ovo ga je napreglo do krajnosti, ali trenutak odluke je prošao, nisam imala izbora.

Konj ispod mene je napeo mišiće; gledateljke su uzdahnule. Pala sam, kao što se pada,tako brzo da nisam imala vremena da se uplašim. Svet se okretao dok se moje telosudaralo sa Zevsovim obloženim bokom, zupčastim rubovima drveta, hladnom i vlažnomzemljom.

Za trenutak nisam mogla da dišem, a onda sam odjednom počela da gutam vazduh.Kralj Fransoa je stajao iznad mene, a duguljasto lice mu je izgledalo još izduženije, jer je

zinuo. „Bože blagi! Katrin, jeste li dobro?“Vojvotkinja je stajala pored njega, usta otvorenih u mali krug. Ostale dame još uvek su

bile na konjima.Moje suknje su bile skupljene na butinama, otkrivajući mi podsuknju, zglavke u

čarapicama i pantalone do kolena od fine italijanske čipke, kao deo izvrsne opreme koju jeizabrala Izabela d’Este. Uzviknula sam gadljivo, ustala i hitro sredila suknje.

Čim je shvatila da nisam povređena, vojvotkinja tiho reče, „Dobro. Ipak ste skrenulikralju pažnju sa svog lepog lica. Tako lepe noge.“ Među ženama, koje su još uvek sedeleiza nje na konjima, začu se žamor prigušenog smeha; i u kraljevom oku blesnu iskrasmeha, ali on ga je obzirno ugušio.

Odgurnula sam ruku konjušara dok sam ustajala. Zevs je stajao u blizini, zadihan, aliushićen posle dobre trke, a uzde mu je držao najmlađi konjušar.

„Dobro sam, Vaše veličanstvo,“ rekla sam.Otirala sam suvo lišće i travke sa kapice. Jedna špicasta grana, deblja od moje butine,

zakačila mi je desno rame i poderala vunu; da nisam bila zaštićena debelom tkaninom, tagrana bi mi razderala haljinu i ozbiljno me ozledila. Ovako, rame me je bolelo zbog velikemodrice. Moja francuska kapica je sasvim spala; probušeni veo lepršao je sa te grane kaozastava predaje. Jedan od konjušara ga je uzeo kao trofej. Bio je pocepan, pa sam mu reklada ga zadrži.

Kralj me je uzeo za ruku. „Ne mogu da verujem da ste pokušali da preskočite to drvo.Morate biti oprezniji.“

„Moj konj je dobar skakač, veličanstvo,“ rekla sam. „U boljim okolnostima preskočio biga.“

Na njegovom licu pojavio se izraz radoznalosti; nakrivio je glavu i na uglu usanapojavio mu se početak slabog osmeha. „Vi skačete?“

„Da. Bar dok nisam došla ovde. Zar nikada niste videli neku ženu koja jašući preskačeprepreke?“

- 104 -

On se kratko nasmejao. „Nisam znao da je to moguće. Naravno, moja sestra je uvekgovorila da bi žene, kada bi dobile priliku, bile bolji lovci od muškaraca.“ Zaćutao je.„Možda ću vas nekad pozvati da me pratite u lov.“

„Ništa mi ne bi bilo draže, veličanstvo.“U povratku je jahao sa mnom i šumu smo napustili uobičajenim, laganim korakom.

Vojvotkinja je zamišljeno ćutala, ignorišući Mari i njene pokušaje da zapodene razgovor.Izašli smo iz šume, na otvorenu, travnatu obalu. Kralj nas je poveo natrag, prema mostu,ali vojvotkinja se usprotivila.

„Pođite u galop obalom, Vaše veličanstvo,“ rekla je sa lažnim osmehom, „dozvolite davidimo ko može najbolje da drži korak sa vama.“

Kralj se osvrnuo u sedlu da je pogleda. „Ana, ne budite glupi.“Vojvotkinja se obratila konjušaru koji je držao uzde njene kobile i reče. „Pođi brže.

Tamo, pored obale.“Konjušar nesigurno pogleda kralja, koji ništa ne reče, pa opet vojvotkinju, pre nego što

je lakim kasom izveo njenu kobilu iz grupe.„Dođite, veličanstvo!“ pozvala ga je ona. „Hajde da se trkamo!“„Ana,“ reče kralj opet, mada ga ona više nije mogla čuti. Na licu mu je bio donekle

bolan izraz kada je podbo svog ždrepca i odjahao za njom. Ja nisam htela da se takmičimsa Anom; pratila sam ih polako, dok je kralj poterao konja u galop i lako prestigao njenukobilu. Čim je prestigao, ponašao se kao dečak.

„Brže!“ reče ona svom konjušaru. „Brže!“Ostale žene uzviknuše. Otpočela je najbesmislenija od svih trka, u kojoj je vojvotkinja

bila daleko iza kralja, a ostale žene ih sledile, nekontrolisano poskakujuči na svojimmalenim prestolima. Vojvotkinja nije bila zadovoljna lakim kasom i insistirala je naubrzavanju, sve dok nervozni konjušar najzad nije poveo konja u galop. Ona se nagnulanapred, da se uhvati za belu grivu svoje kobile.

Rezultat je bio sasvim predvidljiv. Ja sam poterala Zevsa u galop i stigla u trenutkukada je konjušar shvatio da vodi konja bez jahačice; kralj, koji je uhvatio zalet, i dalje jeveselo galopirao.

Uzviknula sam, sjahala i požurila do vojvotkinje. Ležala je na boku, crvene suknje ipodsuknja bile su joj dignute, otkrivajući tanke, bele noge, i mnogo više. Kada je madamGondi prvi put došla kod mene kao jedna od sobnih dama, primetila je moje pantalone, nesamo zbog fine čipke i veza, već i zbog toga što ih Francuskinje uopšte ne nose. Sada samse i uverila u to, dok je vojvotkinja D'Etamp ustajala i, shvativši da je potpuno otkrivena,počela da povlači suknje dole. Uzdržala sam se da se ne osmehnem; kosa joj nije bilaprirodno bakrene boje, već mat smeđa, kao i moja.

Bila je nepovređena, kapica joj je još uvek bila na mestu, ali nije htela da ustane dok nijebila sigurna da je kralj primetio njen pad.

Dok su ostale prilazile, pružila sam joj ruku. „Tako,“ rekla sam glasno, „vidim da ste ivi odlučili da skrenete kralju pažnju sa svog lepog lica.“

Fransoa i njegove dame se zakikotaše. Ana je ustajala držeći se za moju ruku i iskrabesa joj blesnu u očima, ublažena priznanjem da je moja žaoka pogodila u cilj. Da bih toublažila promrmljala sam kako je bila hrabra i pazila, dok smo se vraćali natrag prekomosta, da primetno zaostajem iza kralja, da bi vojvotkinja mogla da zauzme svoje mestopored njega.

Jer, još tada sam osetila da ću, ako izgubim Aninu milost, izgubiti i kraljevu, a time isve ostalo.

- 105 -

Glava osamnaest

Te večeri kralj je priredio intimnu, porodičnu večeru, koja je uključivala i njegovu decu;njegovu sestru Margaret i njenu kćer Žanu; i Velikog majstora, ukočenog, sedokosog AneaMontmorensija, koji je bio uključen u skoro sve, jer su mu bili povereni ključevi kraljeverezidencije. Kraljica Eleonora došla je sa svojom najpoverljivijom damom, Anrijevomučiteljicom, madam De Poatje. Moj muž je zakasnio i razmenio neprijateljski pogled sasvojim ocem pre nego što je zauzeo svoje mesto između svoje tetke Margarete i mene.Srdačno sam pozdravila Anrija; on je, zauzvrat, okrenuo glavu na drugu stranu.

Kralj je počeo da govori: bio je impresioniran mojom hrabrošću u pokušaju teškogskoka i smirenošću kojom sam prihvatila pad. Ispričao je incident, pomalo ulepšano i, saprimetnom dozom humora, opisujući komično kako je vojvotkinja očajnički poskakivalana svom sedlu i onda pala, pominjući je samo kao 'jednu od dama', tako da kraljici nije biloneprijatno.

Međutim, Anri je očigledno shvatio o kojoj dami je reč i, dok su se ostali smejalizabavnoj priči njegovog oca, on se mrštio.

Kralj je zatim opisao moje sedlo i rekao da je, na zahtev 'jedne od dama', narediomajstoru za konje da napravi nekoliko njegovih kopija, da bi žene iz društva mogle dadrže korak sa svojim kraljem.

Kraljica Eleonora, madam De Poatje i Veliki majstor Montmorensi su se smejali sablagom nevericom, ali nisu se usuđivali da izraze neslaganje. Međutim, Anri se mrštio natu priču; zbog nečega je bio duboko uznemiren. Pokušavala sam da mu skrenem mislizabavnim ćaskanjem, ali što sam više pričala, on se sve više mrštio.

Posle večere zatekla sam ga napolju, u dvorištu, u podnožju stepeništa koje je vodilodo naših razdvojenih apartmana i ponadala sam se da želi da razgovara sa mnom nasamo.Kada su kraljica Eleonora i kraljevska deca prošli pored nas i otišli drugim stepeništem,obratila sam mu se.

„Vaše veličanstvo,“ rekla sam tiho, „izgleda da ste nezadovoljni mnome. Jesam li vasuvredila?“

On je odrastao, tako brzo, da mu je svaki novi dan donosio nove promene. Već je bioviši nego kada smo se upoznali i vilica mu je bila duža i četvrtastija, čineći mu nos manjeupadljivim i lice gotovo privlačnim. Kosa mu je bila podšišana sasvim kratko, ali kasnije jepustio, tako da mu je sada padala na kragnu. Iako mu je brada još uvek bila slaba, uspeo jeda pusti uočljive brkove.

Očekivala sam da će pocrveneti, zamucati i odmah otići. Ali on mi se okrenuo ljutito.„Ta bludnica, ta kurva, kako ste mogli da se sprijateljite sa njom? Ona je guja, opakostvorenje!“

Zbunjena, zatreptala sam na njega. Nikada ranije nisam ga čula kako besni ili govorioštrim jezikom.

„Madam D'Etamp?“ upitala sam. „Mislite da sam sada njena prijateljica?“„Jahali ste sa njom.“ Zvučao je hladno, optužujući.„Kralj me je pozvao na jahanje. Nisam tražila njeno društvo.“„Pomogli ste joj kad je pala.“

- 106 -

„A šta je trebalo da uradim, Vaša visosti?“ uzvratila sam. „Da je pljunem dok leži nazemlji?“

„Moj otac je budala,“ reče on drhteći. „Dozvoljava joj da ga koristi. Ne možetezamisliti... Na krunisanju kraljice Eleonore moj otac je njenu procesiju ulicama gradagledao sa velikog prozora, potpuno javno. A ona, nije mogao da izgovori ime vojvotkinje,ubedila ga je da joj dozvoli da sedi na prozoru sa njim i zavodi ga, izaziva ga da činistrašne, razvratne stvari, dok su svi, i kraljica, koja je prolazila, gledali.“ Ućutao je izagledao se u mene.

„Da li mi vi kažete da ne jašem sa Njegovim veličanstvom kada me pozove? Da li mi tonaređujete?“

Okrenuo se naglo, trzajem, i pošao prema stepeništu. „Ne, naravno da ne,“ doviknulasam za njim. „Naredba bi zahtevala da budete muž. To bi zahtevalo da brinete.“

Pesnicom sam zatvorila usta, da ugušim sledeću reč besa i potrčala uz drugostepenište, do svoga apartmana. Ne rekavši ni reč svojim damama, uletela sam u spavaćusobu, zalupila vrata i bacila se na postelju.

Samo nekoliko trenutaka je prošlo kada sam začula kucanje na vratima. Misleći da je tomadam Gondi, oštro sam doviknula da ne želim da me uznemiravaju.

Ali glas sa vrata pripadao je kraljevoj sestri. „Katrin, ja sam Margaret. Mogu li dauđem?“ Pošto nisam odgovorila, tiho je dodala, „Upravo sam vas videla sa Anrijem.Možda bih mogla da pomognem.“

Odškrinula sam vrata da ne bih morala da dižem glas. „Ne možete ništa da učinite,“rekla sam. „On me mrzi i to je sve.“

„Oh, Katrin, to nikako nije sve.“ U glasu sam joj čula tako drago saosećanje, da sam jepustila unutra. Povela me je da sednem na postelju, pored nje.

„Ja nisam želela ovaj brak više nego Anri,“ rekla sam žustro. „Ali ja nikoga ne mrzimzbog toga. Naravno, on je zgodan, a ja sam obična. To ne mogu da promenim.“

„Nemojte nikada više da vas čujem da govorite nešto tako strašno,“ reče ona ozbiljno.„Imate prijatnu pojavu. Ovo nema veze sa vama, lično.“

„Pa zašto me onda izbegava?“Margaret je duboko uzdahnula, da bi lakše ispričala dugačku pripovest. „Vi znate da je

vojvotkinja od Milana bila naša prabaka. Zbog toga je kralj Šarl osvajao Italiju, kao i kraljLuj posle njega, da bi prisvojili imovinu koja po pravu nasleđa pripada Francuskoj.“

Klimnula sam glavom. Poput većine Italijana, odgajana sam da mrzim Francuze zbognjihovih upada; sada sam bila obavezna da promenim simpatije.

„Zbog toga je i moj brat osvajao Italiju pre devet godina. To je stvar časti.“ Zaćutala je.„Fransoa je vrlo hrabar, ali ponekad budalast. Kada se borio protiv vojske cara Karla kodPavije, poveo je napad na otvorenom. Mislio je da se neprijatelj povlači, ali to je bila velikagreška. Svi njegovi ljudi su pobijeni, a on zarobljen. Godinu dana je čamio u španskomzatvoru, dok nije dogovoreno njegovo puštanje.

„Moj brat je morao da se odrekne mnogih stvari da bi dobio slobodu. Jedna je bila celaBurgundija. Druga su bili njegovi sinovi, Dofin, Fransoa i Anri.“

Raširila sam oči. „I oni su bili zarobljeni?“Margaretin izraz postade udaljen i tužan. „Francuska je propadala u kraljevom

odsustvu. I tako je on učinio mnogo neprijatnih ustupaka: da oženi Karlovu sestruudovicu, Eleonoru, da preda Burgundiju... kao i svoje sinove.“

Zaćutala je. Ja sam se setila, onoga jutra, kada sam se probudila u Pođo a Kajanu ividela vojnike na konjima, postrojene na velikom travnjaku. Setila sam se noći kada samjahala sa gospodinom Silvestrom, firentinskim ulicama, okružena mržnjom mase.

- 107 -

Margareta je nastavila. „Anri je imao samo sedam godina kada su on i njegov bratzamenili oca u carevom ropstvu.. U Španiji su držani sedam i po godina. Kada je otišao izFrancuske, Anri je bio srećan dečak, pomalo stidljiv, ponekad setan zbog majčine smrti, aliuglavnom srećan. Zatvor je to promenio. Kralju su mnogo puta rekli da su Španciverovatno vratili drugog dečaka.“

„Tako je želja njegovog oca da ima zemlju u Italiji,“ rekla sam polako, „odvela uropstvo Anrija i njegovog brata. I naš brak se dogodio zato što je papa garantovao kraljuza te teritorije.“

Margareta je tužno klimnula glavom. „Možda sada shvatate zašto kralj više volinajmlađeg sina, Šarla. Dofin je oprostio ocu, mada nije zaboravio, ali Anri nije nijedno.Njegova rnržnja prema kralju nije splasnula vremenom; možda se samo pojačala, naročitosada, posle vašeg venčanja.“ Uzdahnula je. „Znarn da vam ovo ne olakšava situaciju, alimožda će te je, ako budete shvatili Anrija, lakše podnositi.“

Prinela sam Margaretinu veliku, glatku ruku svojim usnama. „Hvala vam,“ rekla sam.„Već mi je lakše. A možda ste mi pomogli i da to popravim.“

Sledećeg dana sam odbacila svoj povređeni ponos. Rano ujutru zamolila sam madamGondi da nađe francuski astrološki kalendar. Znala sam Anrijev datum rođenja, 13. mart1519, iste godine kada sam i ja rođena, i odlučila da sama uradim njegovu astrološkukartu, da bih lakše shvatila njegov karakter.

Kasnije sam pratila kralja na misu u deset sati i stajala pored njega, tokom ručka ujedanaest, dok je slušao biskupovo čitanje iz dela Tome Akvinskog. Nisam to činila samozbog želje da se približim ocu da bih ga pomirila sa sinom, mada je to i dalje bilo deo mogcilja. Želela sam da bolje razumem vladavinu, da shvatim sile koje oblikuju narode irazdvajaju decu od očeva.

Za vreme ručka, kralj me je primetio i pozvao da jašem sa njim toga popodneva. U trisata došla sam do konjušnice i uživala gledajući vojvotkinju kako sedi na svojoj kobili, nažurno napravljenom sedlu. Ostale dame morale su da jašu polako, da ih vode njihovikonjušari, dok smo Ana i ja jahale kasom pored kralja, planirajući sledeći lov. Mada nemogu reći da je zračila toplinom, ali prihvatila me je dovoljno lepo da možemo opuštenoda ćaskamo. Sada sam bila primljena u kraljev uži krug.

Te večeri, porodica se opet sastala za obrokom. Tetka Margareta je bacila saučesničkipogled prema meni dok je zauzimala svoje mesto. Sela sam pored nje.

Anri je opet zakasnio nekoliko minuta. Ovoga puta se savladavao, izvinio se ocu i hitrozauzeo svoje mesto. Osetila sam ogromno olakšanje kada je ljubazno uzvratio mojpozdrav.

Posle večere izašli smo u dvorište, osvetljeno bleštavim bakljama sa kružnih stepeništa,koja su vodila u naše zasebne apartmane. Noć je bila hladna, vedra i tiha, sem što su seostali rastajali, želeći jedni drugima laku noć. Anri je tiho izrekao moje ime, pa sam seokrenula i videla da skuplja hrabrost, dižući pogled prema zvezdama obasjanom nebu.

„Žao mi je, Vaše visočanstvo, zbog mog nepromišljenog sinoćnog odgovora,“ reklasam.

„Ne smete ni zbog čega da se izvinjavate, Katrin,“ reče on. Oči su mu bile vrlo, vrlocrne; do tog trenutka sam mislila da su tamnosmeđe. „Ja treba da se izvinim zbog svogsebičnog ponašanja od vašeg dolaska ovamo.“

Njegova iskrenost me zbunila; tražila sam podesan odgovor. Odjednom, sa stepeništaiznad nas, začuo se Madlenin smeh, dok je sa sestrom išla prema njihovim apartmanima, u

- 108 -

pratnji svoje male rođake, Žane. Iza nas, Montmorensi je razgovarao sa kraljem dok suizlazili iz trpezarije.

Anri hitro pogleda u oba smera, pa vrati pogled na mene. „Mogu li da vas otpratim dovaših odaja? Želeo bih da razgovaramo nasamo.“

„Da,“ odgovorila sam hitro. „Da, naravno, Vaša visosti.“Uspeli smo se uza stepenište u nelagodnoj tišini. Anri je došao samo do mog predsoblja

i seo pored vatre. Rukom sam otpustila sve svoje dame.Kada smo ostali sami, Anri je pročistio grlo i zagledao se u kamin. „Žao mi je što sam

se iznervirao. Madam D'Etamp besramno manipuliše mojim ocem i povredila je mnogedvoranke. Sinoć sam mislio samo na svoja osećanja i nisam ni pomislio na vaša.“

„Ja sam Katrin,“ rekla sam. „Nisam Italija.“On se trže, iznenađen; obrazi mu pocrveneše. „Sada to shvatam. Video sam i kako se

moj otac loše ponaša prema kraljici Eleonori, kako je zanemaruje, iako ona žudi zanjegovom pažnjom. Kada ona uđe u prostoriju, on se ponaša kao da i nije tu.“ Odmahnuoje glavom. „Ne želim da budem okrutan kao on.“

„Ona je strankinja i neprivlačna,“ rekla sam, „a vaš otac žrtva političkih okolnosti. Onnije ni želeo da se oženi njome.“

„Vuče ga sopstvena pohlepa,“ uzvrati Anri sa iznenadnim žarom. „Žudnja zaitalijanskim teritorijama, to je ludilo u njemu. Potrošio je državno blago zbog toga; zamalonije poginuo zbog njih u Pavijeu. Budalasto je jahao ispred svojih ljudi u najžešću bitku.“

Okrenuo je glavu pokušavajući da sakrije svoju gorčinu.„Anri,“ rekla sam, „taj bes će vas uništiti ako mu to dozvolite.“ Zaćutala sam. „Tek juče

sam saznala za vaše robovanje u Španiji.“Trgao je glavu unazad da me pogleda. „I da li vam je rečeno kako nas je otac izdao

predavši nas caru? Kako je ostavio rođene sinove da trunu, da umru, da...“ prekinuo je sagorčinom.

„Ne,“ promrmljala sam. „Ne, nije mi rečeno.“Anri je spustio pogled na svoje ruke i stegao ih u pesnice, pa se zagledao u vatru; na

licu mu se pojavio zamišljen izraz.„Izvršili su razmenu kod reke,“ reče. „Moja majka je tada već bila mrtva; samo madam

De Poatje je došla da se oprosti. Poljubila me je u vrh glave i rekla mi da ću se brzo vratiti ida će ona brojati dane. Brata i mene su strpali u neki čamac. Španci su čekali na drugojobali, ali mi ih nismo videli. Bilo je rano ujutro i gusta magla, ali čuo sam pljuskanje vode.Tek što smo se odgurnuli, video sam oca, kao duha u magli, kako nam maše sa pramcabroda sa kojim smo se mimoilazili. On je prelazio istovremeno.“

Dugo je, treperavo, uzdahnuo. „Španci su u početku bili uljudni. Bili smo u palaticareve sestre, kraljice Eleonore. A onda, odjednom poslali su nas u neku tvrđavu, u prljavsobičak sa zemljanim podom i bez prozora. Kad progovorimo neku francusku reč, tukli sunas; dozvoljavali su nam da govorimo samo španski. Kad sam najzad naučio dovoljno dapitam zašto nas maltretiraju, stražar mi je rekao da je moj otac prekršio uslove pod kojim jepušten. Obećao im je da će, čim bude slobodan, otići u Burgundiju da pripremi mirnopreuzimanje od strane carevih snaga.

„Umesto toga, otac je otišao u Burgundiju i počeo da je priprema za rat. Nije ninameravao da je preda caru. I znajući to, predao je mene i brata Špancima.“

Duboko sam uzdahnula. Jasno sam videla političku svrhu tog čina: kako je kraljFransoa računao na to da mu car neće pobiti sinove i kako je shvatio da će velika carskatvrđava u Burgundiji, samom srcu države, predstavljati pretnju za celu Francusku. Ali tonije ni malo ublažavalo užas i okrutnost tog postupka. Ustala sam sa svoje stolice i spustila

- 109 -

se na kolena pored Anrija; posegla sam za njegovom stegnutom pesnicom. On jeustuknuo, toliko obuzet sećanjem da ga je moj pokret iznenadio, ali pustio je da gauhvatim za ruku i nežno je otvorim i poljubim u dlan.

„Anri,“ rekla sam tiho. „Vi i ja imamo mnogo zajedničkog.“ A kada mu se u pogledupojavila radoznalost, objasnila sam, „Ja sam provela tri godine u zarobljeništvufirentinskih pobunjenika.“

On malo zinu, i trepnu iznenađeno. „Niko mi to nije rekao,“ reče. „Niko se ne usuđujeda sa mnom razgovara o mom zarobljeništvu, pa se možda zato boje da mi kažu i zavaše.“

Uzeo je moju ruku i snažno je stisnuo. Pogledao me je kao da me prvi put vidi; Katrin,a ne papinu nećaku, strankinju, omrznutu obavezu.

„Katrin, žao mi je. Nikome ne bih želeo...“ Zamukao je. „Je li bilo teško?“„Povremeno. Neprestano sam strepela za svoj život. A bila sam i izdata, od rođaka,

koji su pobegli i ostavili me, znajući da ću biti zarobljena. Jedan od njih sada vladaFirencom. Ali ne mogu da traćim svoje vreme na mržnju prema njima.“

„Ja sam pokušao da ne mrzim oca,“ reče on, „ali čim ga vidim, osetim takav bes...“„Potreban vam je,“ rekoh mu nežno. „On vam je otac, i kralj.“„Znam.“ Spustio je pogled. „Mrzim ga samo zato što toliko volim brata. Za Špance je

mučenje Dofina bilo isto kao da muče kralja, jer su znali da će on jednog dana vladatiFrancuskom. Zato su ga izdvojili. Ukaljali su ga.“ Glas mu je pukao na poslednje dve reči.„Ponekad ih je bilo i po petorica, uvek noću, kad su puni vina. Bili smo izolovani, uplaninama i niko nije mogao da ga čuje kako viče, sem mene.“ Digao je pogled premameni, zgrčenog lica i vodnjikavih očiju. „Pokušavao sam da ih zaustavim. Da se borim. Alibio sam suviše mali. Smejali su se i odgurnuli me da im ne smetam.“

Ispustio je prozukli jecaj. Ustala sam, obavila mu ruke oko ramena i poljubila ga uteme, a on je stisnuo lice na moje grudi.

Reči su mu bile prigušene. „Kako mogu ljudi da budu tako zli? Kako mogu toliko dažele da povrede druge? Moj nežni, dobroćudni brat može sve da im oprosti. Ja to nemogu... A naš otac nas mrzi, jer svaki put kada nas vidi, mora da se seti šta je uradio.“

„Ćutite,“ rekla sam. „Vaš brat Fransoa se svakog jutra budi srećan. On je davnoodbacio patnju. Zbog njega i vi morate da odbacite svoju.“

On se povukao da me pogleda, dok sam držala njegovo toplo, vlažno lice u rukama.„Vi ste kao i on, dobroćudni i mudri,“ reče on. On diže ruku i obrisa mi obraze vrhovimaprstiju. „Tako ste lepi duhom, da su sve ostale žene na dvoru ružne u poređenju sa vama.“

Uzdahnula sam, rado očarana. Ne znam ko je prvi počeo, ali poljubili smo se, iznenadažudni i vreli. Digla sam suknje i podsuknju; kada sam skinula pantalone i bacila ih takobezbrižno, one su mu pale na glavu i on se tiho nasmejao.

Ovoga puta, kada me je uzeo, bila sam spremna. Jahala sam ga divlje, očajnički, nemisleći na sebe, sa spektakularnim rezultatom. Niko mi nije rekao da žene mogu izseksualnog doživljaja da izvuku isto toliko zadovoljstva kao i muškarci, i tu činjenicu sam,zapanjena i oduševljena, otkrila toga dana. Mislim da sam bila veoma glasna, jer se sećamda se Anri kvarno smejao dok sam bila u grču neizdržljivog zadovoljstva.

Kada smo se zamorili, pozvala sam svoje dame da mi svuku odeću, dok je madamGondi otišla po jednog od Anrijevih ličnih slugu, da isto učine i njemu. Kada je poslugaotišla, ležali smo zajedno, goli u postelji. Dozvolila sam sebi da učinim ono za čim samčeznula od kada sam došla u Francusku: prešla sam dlanovima preko obrisa tela svogamuža. Bio je veoma visok, poput svoga oca, dugih, lepo izvajanih ruku i nogu. I on je diraomene, moje grudi i noge, mišićave i lepe, i proglasio ih savršenim.

- 110 -

„Tako ste hrabri i dobri,“ rekao je. „Izdržali ste zatvor i došli u Francusku, nepoznatuzemlju, i bili strpljivi sa mnom...“ On se okrenuo na bok, prema meni. „Želim da budemkao vi. Ali ima trenutaka kad mislim da ludim.“

„Nesrećni ste,“ uzvratila sam. „To nije isto.“„Ali sećam se svih strahota koje je moj brat pretrpeo, i odrastao sam uplašen da se one

ne ponove. Toliko uplašen da nikome ne verujem, da ne mogu uljudno da razgovaram savama, kada to želim...“ Skrenuo je pogled, opsednut.

„Neće se ponoviti,“ rekla sam. ,,To je prošlo.“„Kako znate?“ upitao je. „Ako kralja opet zarobe, ako se Fransoi nešto dogodi... Možda

neće biti isto, ali može da bude još gore.“Izvalio se na jastuk, očiju raširenih zbog te misli. Obavila sam

ruke oko njega.„Ništa vam se neće dogoditi,“ šapnula sam, „jer ja to neću dozvoliti.“ Poljubila sam ga

u obraz. „Dozvolite da vam podarim decu, Anri. Dozvolite da vas usrećim.“Izraz napetosti je nestao sa njegovog lica, povlačeći se pred poverenjem i ja se

rasplinuh sa njim. Spustila sam glavu na njegovo rame dok je šaputao, „Oh, Katrin...mogao bih da vas volim. Tako lako bih mogao da vas zavolim...“

Tako je zaspao. A mene je hvatala nesvestica od ushićenja, zbog osećaja njegovogtoplog tela na mome. Ispunjena blaženim mislima, zadremala sam.

Probudila sam se usred noći u besmislenoj panici, digla glavu sa Anrijevog ramena izagledala se u njega. U izmaglici, krv mu je curila sa lica, lica nepoznatog iz moga sna.

Catherine. Venez a moi. Aidez-moi.U tom kristalno jasnom trenutku, shvatila sam svrhu svoga života.„Čula sam te čak u Italiji, ljubavi,“ šapnula sam puna emocija. „Zvao si me i ja sam

došla.“Čuo je moj glas, pomerio se i zagledao u mene očima crnim i prodornim poput

Gavranovog krila.Ostatak noći prespavao je pored mene, ali kada sam se probudila sa prvim jutarnjim

svetlom, više nije bio tu.

- 111 -

Glava devetnaest

Videvši da je Anri otišao, ustala sam tiho, da ne probudim madam Gondi koja jespavala u susednoj garderobi.

Otkrila sam u kraljevoj biblioteci tri toma o astrološkoj magiji Kornelija Agripe i sve ihdonela u svoj kabinet. Ušla sam u malu kancelariju, digla prvi tom sa police i počela da gaprelistavam. Više nisam verovala u slučajnosti. Nije me slučajnost zbližila sa astrologom,niti mi je dala Anrija, i Agripino remek-delo na polici biblioteke njegovog veličanstva.

Do toga jutra, nisam bila spremna da pokušam da sama napravim talisman. Sumnjalasam da te knjige sadrže sve informacije potrebne za kontakt sa neopipljivim svetom. Alipodudarnost Anrijeve potrebe, i pojava Agripinih knjiga, uverila me je da mi je suđeno dato učinim.

Našla sam ono što sam tražila u drugoj knjizi: Korvus, Gavran je sazvežđe poredSignusa, Labuda. Gavranovim zvezdama vladaju mračni Saturn i krvoločni Mars; pa ipak,sjedinjeni kao što jesu u zvezdi nazvanoj Giena, rekao je Agripa, oni 'razmatrajumogućnost odbacivanja zlih duhova' i zaštite od 'zlobe ljudi, đavola i vetrova'. Kada sefigura gavrana nacrta preko sazvežđa, Giena sija u njegovom krilu.

Bio je potreban crtež gavrana. Od kamenja tražen je oniks; trava žuti narcis, čičak iligavez; životinja je žaba, posebno njen jezik. U noći kada Giena izlazi i povoljno utiče naMesec, kamen treba da bude obeležen mističnim znakom, dezinfikovan i osveštan.

To je bio moj zadatak, da nabavim prsten koji odgovara Anrijevom prstu, nacrtamgavrana, nadem kamen, travku i žabu, i održim ceremoniju. Međutim, trebalo je prvo dalociram Gienu, propratim njeno kretanje i odlučim kada, u dogledno vreme, ostvarujesnažan uticaj na Mesec.

Toga dana osećala sam se ispunjenom, uverena da će krvavi teret koji toliko dugonosim, uskoro biti skinut. Nisam ni pomislila da umesto toga, činim još jedan korak premasredištu zlokobnog i sve šireg astrologovog kruga.

U međuvremenu, moja sreća je cvetala, dok je Firenca stagnirala. Primila sam pismo odmog dragog rođaka Pjera. Sada je živeo u Rimu, sa ocem, Filipom, i braćom. Bili suprimorani da pobegnu iz Firence. Izgleda da je Sandro postao ubilački tiranin, bez imalopoverenja u rodbinu, dotle da je optužio Pjera da kuje zaveru za preuzimanje grada. Ostalikoji su izazvali Alesandrovo nepoverenje bili su pogubljeni, potrovani ili su jednostavnonestajali.

Dobro je što ti i Ipolito živite daleko od njega, pisao je Pjero, inače oboje danas ne biste bili živi.Mnogi, koji su izgubili naklonost, napustili su Firencu iz straha ili protesta, pa se pričalo osakupljanju vojske u cilju preuzimanja grada.

Odmah sam odgovorila Pjeru i pozvala ga da sa porodicom dođe u Francusku, jerželim da ih vidim; istini za volju, želela sam da i oni vide da sam ja srećna.

U kralju Fransoi našla sam oca za kakvim sam oduvek čeznula. Na moje oduševljenje,pozivao me je na svoje jutarnje sastanke sa savetnicima da bih videla kako se vodi državniposao. Naučila sam kako kralj sarađuje sa parlamentom, trezorom i velikim savetom.

- 112 -

Svakoga dana kralj me je tokom ručka pozivao da sednem kod njega, što je bilaposebna čast. Kada su kraljevi čitači ćutali, razgovarali smo o građevinskim planovimaNjegovog veličanstva za Fontenblo, kog italijanskog majstora bi trebalo da unajmi za kojiprojekat ili o nekom literarnom delu koje smo oboje pročitali.

Bio mi je naklonjen kao i rođenim kćerima, koje je redovno posećivao. Poseo bi ih obena krilo, iako su obe već bile prerasle, pa im je bilo tesno. Kada je sedeo i smeškao nam se,viđala sam u njemu istog veselog dečaka, punog ljubavi, kao i u mom Anriju.Istovremeno, bio je nemilosrdan na savetovanjima; državno blagostanje imalo je prednostnad bilo kakvim pojedinačnim pitanjem srca.

I mada sam često slušala o njegovoj nezasitnoj pohoti, odvajao je porodicu od toga,iako se dešavalo da naiđem nenajavljena i zateknem ga sa rukom u prsluku ili podsuknjama neke od dvorskih dama. Madam Gondi mi je pričala kako je, kada je prvi putdošla na dvor, Njegovo veličanstvo sateralo u ćošak i milovalo, govoreći da ne može daživi bez ljubavi.

„Jeste li se podali?“ upitala sam, šokirana.„Ne,“ kazala je. Slabost Njegovog veličanstva jesu žene, ali kada žena zaplače, on

postane sasvim bespomoćan. Tako ga vojvotkinja d'Etamp drži pod kontrolom. Tako sam ija zaplakala i kazala mu da volim svog muža i ne mogu da ga izneverim. Njegovoveličanstvo je prihvatilo moje objašnjenje i povuklo se izvinivši se.“

Takve priče su me uznemiravale, ali sam otkrila da ga uprkos razumu opravdavam, jersam ga mnogo zavolela.

Najbolje od svega bilo je to, što sam osećala da mi se ljubav prema Anriju uzvraća.Sada se stidljivo osmehivao i dobacivao mi poglede, mada sa dražesnom stidljivošću. Idolazio je često, mada ne dovoljno često, u moju spavaću sobu.

Bila sam potpuno zaljubljena. Sada sam shvatala njegov bol: ta ljutina bila je rođena izzaštitničke ljubavi. Ako bi mu zbog pomena italijanskog pohoda pogled blesnuo žestinom,bilo je to samo zato što je brinuo kako će predstojeći rat odraziti na njegovog brata.

Kralj je najzad objavio sve detalje našeg venčanog dogovora: papa Klement je većisplatio polovinu preterane sume dogovorene za moj miraz; kao dodatak, Klement i kraljFransoa su zajedno proglasili Anrija vojvodom od Urbina na osnovu venčanja sa mnom.Milano je trebalo da pripadne nama, kao i Pjaćenca i Parma; Njegova svetost papa jepotvrdio naše pravo na te teritorije i vojno će pomoći njihovo preuzimanje.

Kao deo priprema, i kralj Fransoa je počeo da sakuplja vojsku.U međuvremenu, dvor je sledio kralja na sever, iz doline Loare u Pariz. Ovaj grad nije

bio veliki kao Rim, ali bio je deset puta gušće naseljen; uzane ulice uvek su bile zakrčene, apolu drvene kuće naslanjale su se jedna na drugu. Ali proleće je donelo očaravajućecvetove slatkog mirisa, i umereno vreme, mada je vreme, jednog trenutka vedro, sledećegmoglo da donese iznenadni pljusak. Sena, sivo-zelena oblačnim danima i bleskava nasuncu, bila je suviše plitka za rečni saobraćaj; nekim danima isplivavalo je toliko zlatastihsprudova, da mi se činilo da mogu peške da pređem na drugu obalu. Reka je delila gradna dve polovine; između njih se ugnezdilo ostrvo Il d'la Site, na kome se nalazeveličanstvena katedrala Notr Dam i prozračna, fina Sant Šapel, plamenih, okruglihprozora sa obojenim oknima.

Videla sam njihove tornjeve sa visokih i uzanih prozora Luvra. To je bila mojaposlednje omiljena kraljevska rezidencija, stara i pretrpana, sa malim prostorijama. Dvorse tokom vekova uveiiko proširio, dok Luvr, na obali Sene, nije imao prostora za širenje.Jedini način da se poveća broj prostorija bio je da se smanji veličina postojećih. Imao je

- 113 -

samo kaldrmisano dvorište, umesto velikih zelenih površina kakve imaju zamkovi uprovinciji.

Sam grad sam obožavala. Pariz nije bio prefinjen, ni iznuren kao Firenca. Zračio jeuzbuđenjem koje je privlačilo najbolje umetnike iz cele Evrope. Bilo je tu mnogo Italijana,zahvaljujući odlučnosti kralja Fransoe da u Francusku dovede najbolje umetnike, arhitektei kovače. Gde god bih krenula, nailazila sam na skele i bar dvojicu Italijana kojiraspravljaju kako je najbolje ukrasiti ili popraviti određeni deo stare palate.

U svom pretrpanom kabinetu u Luvru nacrtala sam pticu sličnu gavranu, crnimmastilom na belom pergamentu. Od jednog pariskog draguljara nabavila sam polirani,pljosnati oniks; od nekog apotekara nabavila sam čempresovo drvo u znaku Saturna iotrovni koren čemerike, u znaku Marsa. Angažovala sam i jednog dečaka, koji je bio voljanda ubije žabu i izvadi joj jezik bez suvišnih pitanja. Ostavila sam ih pored kamena, satamjanom, u jednoj od skrivenih pregrada pored svog stola, gde su požuteli i savili se.

Ucrtala sam kretanje Giene preko noćnog neba i izračunala kada će ostvariti uticaj naMesec. Najpovoljniji trenutak nije bio na vidiku još dugo vremena.

Zatim, Kozimo Ruđeri mi je dobro pripremio kamen mnogo ranije, nedeljama, pa iviše. On je sve vreme znao da će mi to biti potrebno, i samo je čekao priliku da mi ga ličnoisporuči.

Leta, te 1534. godine nismo dugo ostali u Parizu. Kralju, kao ni meni, nije se sviđao tajsmeštaj, pa ga je napustio i otišao u zamak Fontenblo, južno od grada.

Ako je Luvr predstavljao najmanju kraljevsku rezidenciju, Fontenblo je sasvim sigurnobio najveća. Masivna četvorospratna kamena građevina dobila je oblik ovala, saunutrašnjim dvorištem. Bila je dovoljno velika da se u njoj smesti neko selo i suviše malada prihvati dvor kralja Fransoe; zapadno krilo i pripojene građevine trebalo je izgraditi.Fransoa je unajmio jednog poznatog Firentinca da naslika freske, uramljene pozlaćenimokvirima, na zidu. Po kraljevim uputstvima, zamak je počinjao da blista, zahvaljujućičuvenom zlataru Čeliniju.

Pozvala sam Čelinija u svoj kabinet i pokazala mu crtež zlatnog prstena, sa prazninomu središtu, gde je trebalo da stoji kamen. Kada ga je napravio, dobro sam mu platila, pasklonila prsten u skrivenu pregradu, sa svojim ostalim tajnama.

Dok je proleće prelazilo u leto i leto u jesen, kralj je koristio svaku priliku da pođe u lov- u pratnji La Petite Bande kako je nazivao nas, svoje dame. Mi smo sada jahale postrance isve smo bile odlučne da držimo korak sa kraljem.

Jednog popodneva, krajem septembra, gonili smo jelena. Ja sam tog dana bila srećna,jer sam se snašla u svom novom životu. Vreme je bilo izvrsno, povetarac i sunce pogodni ismejala sam se sa Anom dok smo zajedno galopirale za kraljem.

Odjednom se začu zvono; neko važan je umro. Prekinuli smo lov i pojahali natrag, tihii radoznali. Glavni konjušar nije imao pojma šta se dogodilo.

Sjahala sam i pošla natrag, u svoje odaje, gde me je madam Gondi čekala na vratima.Sveže suze su joj obrisale deo šminke na licu, ostavljajući ružičaste tragove pored belila.Sve ostale dame i posluga su plakali.

„Šta je bilo?“ upitala sam.Ona se prekrsti. „Vaše visočanstvo, toliko sam tužna jer moram ja da vam saopštim. U

pitanju je vaš stric, papa.“

Franc. Mala banda (Prim. prev.)

- 114 -

Bila sam šokirana i ražalošćena, ali nisam zaplakala. Teško je vernicima kada papaumre, pogotovu što mi je bio i rođak. Ali još uvek sam bila ogorčena zbog njegovog izborarođenog nezakonitog sina, Alesandra, za vladara Firence.

Pošto me je šok prošao, obuzeo me je nemir. Klement je umro predavši samo polovinumog miraza i ne ispunivši ništa od svojih obećanja o vojnoj pomoći kralju Fransoi. U kapelisam se pomolila da njegov naslednik bude prijatelj Fransuskoj i meni, ali znam da me boguopšte nije čuo.

Sedam noći posle papine smrti, mesec je izašao sa svojom bliskom prijateljicom,Gienom. U četrdeset tri minuta posle ponoći ušla sam u svoj kabinet bez prozora iotključala skrivenu pregradu.

Pretvorila sam svoj sto u improvizovani oltar, sa kadionicom iz kapele u sredini, ispredmog crteža gavrana. Upalivši ugljen u kadionici, nabacala sam strugotinu čempresovogdrveta i suvo lišče čemerike na nju. Odmah se izvio oštar dim. Sa suzama u očima, uzelasam draguljarsko šilo i polirani oniks. Na poleđini kamena urezala sam znak Giene, padigla kamen iznad dima i izgovarala ime zvezde. Čelinijevim finim kleštima stavila samkamen u prsten i pritisnula ga zlatnim držačima, dok dragulj nije čvrsto ležao unutra.

To je bilo učinjeno, normalno, bez i najmanje pomoći onostranog. Ponovila sam ritualpaleći kadionicu i prizivajući Gienu sedam noći, u četrdeset tri minuta posle ponoći.Brinula sam da se neću probuditi na vreme, a u stvari, nisam mogla da zaboravim.

Dve nedelje kasnije, Alesandro Farneze je bio izabran za papu i uzeo ime Pavle III. Akoje taj izbor i za trenutak uznemirio kralja Fransou, Njegovo veličanstvo to nije pokazalo,ponašalo se prema meni ljubazno kao i uvek. Poslednjeg dana oktobra, uoči Svih svetih,ručali smo zajedno i nadahnuto razgovarali o Rableovim radovima, i o tome, jesu li onijeretički. Toga popodneva sam laka srca otišla u konjušnicu, spremna da jašem sa kraljem injegovom bandom.

Dok sam se približavala, dame, sem Ane, žurile su natrag u zamak, sa strahom nalicima. Mari de Kanaple je nešto izbezumljeno pokazivala, što sam razumela tek kasnije,da je pokušavala da me upozori.

Kod konjušnice, konjušari su vraćali uznemirene konje u njihove boksove. Pored ulazaje stajalo njih troje: Veliki majstor Montmorensi, vojvotkinja D'Etamp i kralj. Vojvotkinja jećutala, uznemirena, Montmorensi dostojanstven i nepokretan, oborenog pogleda.

Kralj je urlao i mahao svojim bičem. Dok sam prilazila, zamahnuo je na jednog odkonjušara, koji se nije kretao dovoljno brzo; momak jauknu i ubrza korak.

Zastala sam na izvesnom odstojanju. Vojvotkinja je raširila oči, pokušavajući takođekrišom da me upozori da odem.

„Ništa!“ dreknuo je kralj, izbacujući pljuvačku. Opet je presekao vazduh, pa udariobičem po zemlji, razbacujući grumenje po vazduhu. „Ništa mi ne donosi! Ništa! Tadevojka mi je došla gola!“

Trgla sam se; moj pokret je privukao Fransoin pogled. On se okrenuo prema meni istao izazivački.

„Potpuno gola, razumeš li?“ Glas mu se prelomio od ružnih osećanja. „Skroz gola!“Sve sam razumela. Naklonila sam se blago, pa sasvim, okrenula se i pošla natrag,

prema zamku, sa dostojanstvom koje sam mogla da odglumim.

Mesalliance: Francuzi tom rečju opisuju loš kraljevski brak. Bila je na usnama svihdvorjana i svih slugu, mada se niko nije usuđivao da je glasno izgovori preda mnom.

- 115 -

Francuski narod me je podnosio, ali nikada me nije voleo. Za njih sam bila nužno zlo,građanka koja je obećala, ali nije uspela da donese zlato u fondove finansijski propaledržave i vojsku, da ispuni Fransoine snove o osvajanju Italijanskih teritorija. Bilo bi lakoskloniti me; najzad, trebalo je tek da rađam decu.

Madam Gondi, moja vredna i žustra špijunka, najzad je priznala istinu: Francuzi suvoleli Firentinca zbog njihove umetnosti, finih tkanina i literature, ali isto tako su nas imrzeli. Govorili su da zabadamo nož u leđa i da smo trovači sa naslednom sklonošću zaubijanjem, zbog koje smo opasni i za svoje porodice i prijatelje. Mnogi dvorjani su želeli daodem; pre nego što sam došla, mnogi su se zakleli da bi radije razbili sebi kolena nego ihsavili pred tim detetom stranih trgovaca.

A ja sam očajnički volela Anrija; u Francuskoj sam našla život i nisam mogla dazamislim neki drugi, naročito sada, kad Firenca više nije pripadala meni.

Sledećeg jutra, otišla sam na misu sa kraljem i pratila ga na ručak. Posle podne sam,dignute glave i brade, otišla do kraljevske konjušnice.

Tamo su bili kralj Fransoa, mršava i elegantna vojvotkinja i punačka Mari de Kanaple.Svi su mi se osmehnuli, ali ona toplina se pretvorila u uzdržanu ljubaznost. Još jednomsam postala nepoželjna.

Uskoro je Anrijev prsten sa Korvusovim talismanom bio spreman. Odlučila sam da muga poklonim jedne noći, kada smo bili zajedno. Anri je ustao iz postelje i navukao svojenogavice. Sedela sam i gledala ga, još uvek gola, sa kosom rasutom do struka.

Pre nego što je mogao da posegne za zvonom, da pozove svog slugu, rekla sam: „Imampoklon za vas.“

Zastao je i pogledao me sa blagim, radoznalim osmehom. Hitro sam posegla u svojormančić, izvadila kutijicu obloženu baršunom i pružila mu je.

Njegov osmeh se raširio i kao da mu je bilo drago. „Lepo od vas.“ Otvorio je kutijicu ivideo poklon, uvijen u crveni somot.

„Prsten,“ promrmljao je. Izraz mu je ostao pažljivo zadovoljan, ali kao da mu se malinabor stvorio između obrva. Bio je to sasvim običan zlatni prsten sa malim oniksom,nezanimljivo parče nakita, koje bi pre odgovaralo nekom trgovcu, nego princu. „Lep je.Hvala, Katrin.“

„Morate uvek da ga nosite,“ rekla sam. „Čak i kad spavate. Obećajte mi.“„Da me podseća na vašu odanost?“ upitao je veselo.Glupača, nisam odgovorila osmehom i zadirkivanjem, kako je trebalo da bih ga

ubedila, već oklevanjem.On se uozbilji. „Je li ovo nekakva magija?“„Nema ničega zlog u tome,“ odvratila sam brzo. „Doneće samo dobro.“Stavio ga je pod svetlost lampe i zagledao se sumnjičavo. „Za šta služi?“„Za zaštitu,“ rekla sam.„A kako je napravljen?“„Sama sam ga napravila, zato mogu da se zakunem da nije zao. Upotrebila sam moć

jedne zvezde; znate kako volim da pratim nebo.“Na uglu usana zaigrao mu je osmeh neverice. „Katrin, zar ne mislite da je to sujeverje?“„Učinite mi. Molim vas, samo želim da vas čuva.“„Ja sam mlad i zdrav. Ne bih hteo da vam povredim osećaje, ali ovo je besmisleno.“

Vratio je Garvarnovo krilo natrag, u kutiju, a nju spustio na sto.

- 116 -

„Imam snove o vama,“ rekla sam mu nezgodno užurbano. „Više snova, uznemirujućih.Možda mi ih je bog poslao. Možda je bog poslao i mene ovde, da vas zaštitim. Uzmiteprsten, Anri, molim vas. Uložila sam veliki trud da ga napravim.“

Uzdahnuo je. „Dobro. Nosiću ga, ako vam to toliko znači.“ Opet je uzeo prsten, stavioga na prst i pružio ruku prema lampi. „Pretpostavljam da neće škoditi.“

„Hvala vam,“ rekla sam i poljubila ga, sa dubokim olakšanjem. Moj posao je biozavršen; šta god da me zadesi od toga trenutka nije bilo važno. Anri je sada bio bezbedan.

Jedna godina je prešla u drugu. Kralj je bio sve uzdržaniji, a vojvotkinja i njene damesu počele da se došaptavaju u mom prisustvu. Samim mojim ulaskom u neku prostorijusvi su odjednom prestajali da pričaju.

U oktobru, vojvoda od Milana, umro je bez naslednika i ostavio grad slobodan zapljačku. Kralj Fransoa, čak i bez papine pomoći, nije odoleo tako lakom ćaru. Poslao jesvoju novoformiranu vojsku na Milano.

Da bi se osvetio, car Karlo je osvojio Provansu, na jugu Francuske. Kralj je očajničkiželeo da se lično suprotstavi carskim osvajačima, ali Veliki majstor Montmorensi ga jeodvratio od toga, delikatno izbegavši da pomene činjenicu da je kralj, kada je poslednji putpoveo svoju vojsku u borbu, bio i zarobljen. Na sveopšte olakšanje, kralj je odredio daiskusni i oprezni Montmorensi, kao general povede oružane snage.

Ali Fransoa je želeo da bude u blizini bitke, još bolje da savetuje. U leto 1536. godine,njegovi stariji sinovi su pošli sa njim, pa sam pošla i ja, praćena najvažnijim dvorjanima.Odseli smo prvo u Lionu, pa u Turnonu, zatim smo sišli u Valansu Midiju, kako Francuzinazivaju mediteranski jug, krećući se na bezbednoj paraleli sa linijom borbe.

Dofin je ostao u Turnonu, da zaleči blagu upalu grla, preterana predostrožnost, ali kraljje bio nepopustljiv. Mladi Fransoa se, naravno, šalio na račun toga i smehom me ispratiokada su naše kočije krenule dalje.

U Valansu sam jahala pored madam Gondi kroz šume borova i eukaliptusa, i udisalamiris divljih lavandi, izgaženih konjskim kopitama. Nikada nisam jahala dugo, niti blizuobale Rone, gde je bilo najviše komaraca. Sunce i reka su se zaverili da stvorenepodnošljivu sparinu u vazduhu. Zaustavili smo se na imanju koje se nalazilo na vrhuuzvišenja sa koga se pružao pogled na dolinu i reku. Kasno posle podne, kada je vrelinaopadaia, sedela bih sa svojim vezom u prijemnoj sobi, pored kraljevih odaja, ispredprozora, koji je gledao na reku.

Kralj je provodio duge sate u svom kabinetu, u razgovorima sa savetnicima i, začudo,sa Anrijem. On i njegov otac su ostajali izdvojeni, jeli u privatnosti, odbijali primanja, papropuštali i mise; kardinal od Lorene, jedan od njegovih savetnika, prekidao je njihoveduge sastanke da bi dao kralju oproštenje i pričestio ga.

Tako su nastavili oko nedelju dana, do jutra kada sam se probudila u svojoj postelji,čuvši srceparajuće jaukanje. Obukla sam svoju kućnu haljinu i požurila dole, premanjegovom izvoru.

U prijemnoj sobi, pored kraljevog apartmana, zastala sam na pragu, ugledavšikardinala od Lorene. Iako je bila tek zora, on je već bio u svojoj crvenoj odori i kapici, alinije se obrijao; prvi sunčevi zraci obasjavali su mu sive čekinje na obrazima. Dok samprilazila, okrenuo se, pogleda otupelog od užasa.

Pored njega, kralj je klečao pored sedišta uz prozor, na kome sam volela da sedim dokvezem, samo u noćnoj košulji i kućnom ogrtaču, raščupan. On odjednom diže ruke i stisnuglavu, kao da hoće da zgromi jad u njoj, a onda se isto tako opusti i diže na somotskijastuk. Tu je klekao, raširivši ruke prema reci i nebu.

- 117 -

„Bože moj,“ uzviknuo je. „Bože moj, zašto nisi uzeo mene? Zašto ne mene?“Spustio se u moru suza.I ja sam se rasplakala. To nije bila žalost zapovednika, već očeva tuga. Jadna, slatka

Madlen. Pomislila sam: uvek je bila tako bolešljiva. Pošla sam prema Njegovomveličanstvu, ali kardinal mi oštro mahnu da ne prilazim.

Još uvek sagnut, kralj diže glavu tek toliko da se razume. „Anrija,“ zastenja. „Doveditemi Anrija.“

Kardinal nestade, ali njegov odlazak je bio suvišan. Nekoliko sekundi kasnije Anri sepojavi sam od sebe, potpuno odeven i spreman na sve; i on je čuo kraljeve jauke. Ušao je,očešavši me ramenom i uputio mi upitni pogled, na koji nisam imala odgovor.

Ugledavši kralja sklupčanog u jadu, Anri mu priskoči.„Šta je bilo?“ upitao ga je. „Oče, šta se desilo? Je li Montmorensi?“Stavio je ruku na kraljevo rame, a starac se uspravi na kolenima.„Anri...“ Kraljev rastuženi glas je bio promukao. „Sine moj, sine moj. Tvoj stariji brat je

mrtav.“Fransoa, moj nasmejani, zlatokosi prijatelj. Soba se okrenula oko mene; uhvatila sam se

za dovratak i prolila reku nevoljnih suza.„Ne,“ zareža Anri i diže ruku da udari oca. Pre nego što je udarac pao, kralj uhvati sina

za podlakticu i čvrsto ga steže. Anri se napreže da skrši očevu snagu, dok obojica nisudrhtali. Anri se odjednom opusti i zavrišta. „Ne! Ne! Ne možeš da govoriš takve stvari! Tonije tačno, nije tačno!“

Posegao je za obližnjom stolicom i prevrnuo je takvom snagom da se otklizala pokamenom podu. Uhvatio se i za veliki, teški sto, pa pošto nije mogao da ga prevrne,spustio se na pod.

„Ne možeš da ga uzmeš,“ zajecao je. „Ne dozvoljavam da ga uzmeš...“Pritrčala sam i obgrlila ga.Bio je mlitav. U očima mu je bila razbijena praznina, bezdani očaj, pogled koji sam

videla jednom ranije. Duh mu je bio slomljen, a ja nisam znala kako da mu pomognem.Odvela sam ga do oca i povukla se do praga, da im dam prostora. Bila sam neko ko je

zakasnio, uljez u njihovoj žalosti.Kada se smirio dovoljno da može da govori, kralj je rekao, „Sine moj. Sada si ti Dofin.

Moraš postati dobar kao što je bio tvoj brat Fransoa, i isto tako ljubazan, da bi bio voljenkoliko i on. Nikada nikome ne smeš dati razloga da zažali što si ti sada prviprestolonaslednik.“

U trenutku kada sam to čula, pomislila sam samo da je Njegovo veličanstvo okrutno inepromišljeno kad može Anriju da kaže tako nešto u tom trenutku ogromne tuge. Kakoneko može da pominje političke interese, pošto mu je sin umro? Zaista, mislila sam takonekoliko dana, dok nismo spustili jadnog Fransou u odmorište privremenog groba.

Jednog popodneva nedugo zatim, kada je madam Gondi pričala o nekimtrivijalnostima i oslovila me kao madam Dofina.

Taj izraz mi je oduzeo dah, ne zato što sam čeznula za moći koju ću dobiti kao kraljica,ni zato što sam je se plašila, već pre, zato što sam shvatila da je astrolog, Kozimo Ruđeri,od samog početka bio u svemu u pravu.

- 118 -

Glava dvadeset

Napisala sam novo pismo Kozimu Ruđeriju, objasnila mu nove okolnosti i zamolila gada mi se pridruži na dvoru, da bi bio moj glavni astrolog, mada nisam polagala mnogonade u ostvarenje toga. Ruđeri je bio mrtav ili lud, ali nisam znala kome drugom da seobratim. Sa većom moći dolazi i veća ranjivost. Kao i Anri, i ja sam osećala da nemamnogo njih kojima mogu da verujem. Jedan od takvih bio je Ruđeri, koji mi je davnodokazao svoju odanost.

Bila sam uznemirena, i to sa razlogom.

Meni su detalji smrti mladog Fransoe bili potpuno jasni, ali kralj i mnogi od njegovihsavetnika i dvorjana mislili su drugačije.

Ostavši u Turnonu, Fransoa je počeo brzo da se oporavlja od upale grla. U stvari,osećao se tako dobro, da je jednog od najvrelijih popodneva, tog jadnog avgusta, izazvaojednog od gospode iz komore na napornu partiju tenisa. Dofin ga je lako pobedio.

Kasnije, međutim, bio je neobično zadihan. Misleći da je to zbog vrućine, rekao je svompažu sudova, Sebastijanu Montekukuliju, da mu donese čašu hladne vode. Ubrzo pošto jepopio, Dofin se onesvestio i obuzela ga je jaka groznica. Pluća su mu se napunila vodom.Jedan doktor je rekao da ima upalu porebrice; drugi nije bio siguran. Nijedan nije uspeo daga spasi.

Možda zbog toga što je Montekukuli bio Firentinac i došao je sa mojom pratnjom, aliAnri više nije mogao da podnese ni da me pogleda i prestao je da dolazi u moju sobu.

Kralj je očajnički želeo da okrivi nekoga za svoju patnju. Montekukuli je predstavljaodobar izbor, a otrov zgodno sredstvo, najzad bio je Italijan. Pošto je uhapšen i pretresenanjegova imovina, nađena je knjiga o hemijskim agensima, od kojih su neki bili i opasni,kao i papir koji mu je omogućavao slobodno kretanje kroz carska utvrđenja. Neizbežno jemorao da umre.

Montekukuli je želeo brzo pogubljenje, a ne mučenje rezervisano za kraljeubice, pa jeodmah priznao krivicu, tvrdeći da je špijunirao po nalogu cara Karla i da mu je sledećameta bio kralj.

Sedmog oktobra nebo je bilo vedro i bez oblaka. Popela sam se stepeništem sa mirisomborova, žurno izgrađenog podijuma iza kraljice Eleonore i Dijane de Poatje; Margareta,tada nije imala ni trinaest godina, išla je iza mene, čupkajući nervozno moju suknju. Došlismo u Lion, dovoljno blizu Valansa da kralj može da primi važne vesti sa ratišta, alidovoljno daleko od bitke da svi budu bezbedni.

Više od dve stotine dvorjana čekalo nas je na podijumu. Svi su bili u crnom, kao i četiripotpuno crna ždrepca, sa opremom u istoj boji, koji su nervozno poigravali na praznomtrgu ispred nas. Samo madam De Poatje je ublažila svoju crninu belom podsuknjom isivom trakom na kapici. Meni se činilo da ta madam priznaje da ne oseća novu tugu; mirisđurđevka, njenog parfema, posebno jak toga jutra, izgledao je kao uvreda tom tužnomdogađaju.

- 119 -

Mi iz kraljevske porodice, kao i madam De Poatje, dobili smo postavljene stolicenaspram same mase. Našli smo svoja mesta, ali smo ostali da stojimo, čekajući kralja injegovu dvojicu živih sinova.

Šarl se prvi popeo uza stepenište do podijuma. Imao je četrnaest godina; tokomprotekle godine izrastao je toliko da je bio samo za pola glave niži od kralja. Kao i njegovpokojni brat, imao je zlatastu kosu i plave oči, kao i lepo, okruglo lice, dar svoje majke.

Iza njega je došao otac. Tokom protekla dva meseca na kraljevim slepoočnicamapojavili su se veliki sedi pramenovi; i podočnjaci su mu se povećali. Pričalo se da muunutrašnji organi trule, jer je dobio apsces intimnih delova. Molila sam se da to ne budetačno, jer sam ga toliko volela. Kada se popeo uza stepenište i seo na svoje mesto, kralj sezagledao pravo napred, ali zaslepljen tugom ništa nije video.

Osećala sam izvesno olakšanje, jer sam bila pošteđena njegovog pogleda, u kome bimoglo biti optužbe. Četrnaest dana ranije, besni car Karlo odgovorio je na optužbu da jeon naredio Dofinovo pogubljenje: „Da sam želeo,“ izjavio je, „mogao sam lako da ubijemi oca i sina pre mnogo godina, kada su obojica bili u mojoj vlasti.“ Njegovi agenti nafrancuskom dvoru proširili su priču da sam ja, Mediči željna moći, uz punu podršku svogamuža, ubedila Montekukulija da otruje Dofina.

Kralj Fransoa me je voleo i nije verovao u tu optužbu, ali ipak ga je bolela. Onoga danakada je ta priča krenula još više se udaljio od mene, izbegavajući moj pogled i pitanja, dokza njega nisam postala isto nemo i nevidljivo biće kakvo sam sada bila za svoga muža.

Anri, sada Dofin, poslednji se popeo uza stepenište. Njegova tuga je bila toliko mračnai sveobuhvatna da posle bratove smrti uopšte nije primao posetioce. Toga jutra unjegovom pogledu nije bilo osvetničkog bleska, niti mračnog zadovoljstva, već samonesigurnosti i svežeg bola. Pomisao na još više patnje i smrti, nije mu pružala radost.

Kada je stupio na podijum nisam se osmehnula, već sam mu uputila pogled najvećeljubavi koji sam mogla. Primetio ga je i odmah skrenuo pogled, kao da nije mogao dapodnese ni da me vidi. Prsten sa crnim kamenom, Korvusovim krilom, koji je odano nosiosvakodnevno od kada ga je dobio, nestao je sa prsta.

Takvi sitni gestovi, skretanje pogleda, skidanje prstena, slamali su me. Spustila samglavu i nisam je digla ni kada me je mala Margareta, misleći da žalim za njenim bratomkoga je izgubila, stegla za ruku i kazala da ne budem tužna.

Kada su kralj i Dofin seli, to smo učinili i mi, ostali. Sa trga se začuo uzvik jednog odkraljevih Škota u suknji, koji je stajao pored četvorice konjušara i njihovih nemirnih, crnihždrebaca.

Kao odgovor na poziv, tužna grupa izađe na trg. Prvo je išao u crvenoj odori kardinalod Lorena i kapetan škotske garde, Gabrijel de Montgomeri, vrlo muževan bez obzira nakilt i lepršavu kestenjastu kosu. Iza njih su išla dvojica stražara, sa obe strane zatvorenika.

To je bio Sebastijano Montekukuli, nesrećna duša koja je stavila čašu hladne vode uDofinove oznojene ruke. Montekukuli je bio grof zavidnog izgleda, obrazovanja iinteligencije. Toliko je šarmirao Dofina da mu je ovaj odmah ponudio jedino slobodno usvom domaćinstvu, mesto paža sudova, čiji je zadatak bio da nosi prinčevu čašu. Znalasam da bi mladi Fransoa, da je bio živ, bio užasnut okrutnošću primenjenom na njegovomnesrećnom pažu.

Montekukuli je bio zgodan, žustar čovek tridesetih godina. Sada je bio sagnut,savijenih nogu, ukočenog koraka i usporen okovima na ručim i nožnim zglobovima.Takvog ga nikada ne bih poznala: lice mu je bilo oteklo i crveno; nos mu je bio spljošten.Bili su mu iščupani čitavi pramenovi dugačke kose, umesto kojih su ostale velike prazninegole kože na glavi, prekrivene osušenom krvlju. Ostavili su ga samo u noćnoj košulji,

- 120 -

umrljanoj krvlju i izlučevinama, da bude pokriven. Ona mu je padala samo do kolena;najslabiji povetarac je dizao rubove i otkrivao mu genitalije.

Kardinal od Lorena i kapetan de Montgomeri prišli su podijumu, dok su stražari vukliMontekukulija prema kralju. Paž sudova je pao na kolena, delom u molbi, a delom odslabosti. Kardinal ga je jakim glasom zamolio da ispovedi greh.

Montekukuli je već opovrgao ranije priznanje zločina. Kada su ga mučili odmah jepriznao, ali kada su prekinuli mučenje odmah je porekao krivicu. Pogledao je kralja ipokušao da pruži drhtave, okovane ruke, ali nije mogao da ih digne.

„Vaše veličanstvo, imajte milosti!“ Reči su mu bile zagušene i nerazgovetne, što je biloposledica nedavnog gubitka većeg broja zuba. „Voleo sam vašeg sina i nikada mu nisampomislio zlo! Pred Bogom i Devicom, voleo sam ga i nevin sam!“ Zajecao je i pao napred,na kaldrmu.

Sva lica su se okrenula prema kralju. On je na trenutak sedeo nepokretno, izuzevgrčenja mišića na obrazu, a onda oštro zamahnuo rukom na dole.

Kapetan De Montgomeri je klimnuo svojim ljudima. Stražari su pokušali da dignuMontekukulija na noge, ali jadnika su noge izdale; odvukli su ga natrag, do mesta gde sukonji čekali. Kada su ga stražari pritisnuli na kaldrmu, on je povikao:

Ave Maria, gratia plena, Dominus tecum...Stražari su mu skinuli okove i prljavu noćnu košulju, otkrivajući da mu je celo telo

prekriveno senkama crvene, ljubičaste, zelene i žute boje. Montekukuli je nastavioizbezumljeno da se moli, i to tako brzo da je reči izgovarao jednu preko druge.

Mater Dei, ora pro nobis peccatoribus, nunc et in hora mortis nostrae...Majko božija, moli se za nas grešnike, sada i u času naše smrti.Na zahtev kapetana, konjušari su poveli četiri konja na mesta oko golog čoveka koji je

ležao na tlu: na severnu stranu, kod Montekukulijeve desne ruke, južnu kod leve, severnokod desne i južno kod leve noge. Kožna traka, široka kao moja ruka, uvijena i ojačana,pričvršćena je za opremu svakog od konja nizom jakih kopči. Na kraju svake trake nalazilase omča od kože i gvožda.

Kada je prvi od stražara hteo da stavi omču na Montekukulijev zglob, nesrećnizatvorenik urliknu, prope se i poče da se otima, tako su bila potrebna još dvojica ljudi daga drže, dok su mu četvorica hitro navlačili omče, učvršćivali ih i zakopčavali: po jednu nasvaki zglob i jednu na butine, odmah iznad kolena. Škoti su brzo završili posao i odmah sepovukli na bezbednu udaljenost sa svojim kapetanom.

Jedan čovek, dželat, sa dugačkim bičem u ruci, ostao je pored zatvorenika. Iako se tihoobratio zatvoreniku, bez sumnje po tradiciji tražeći oproštaj, Montekukuli je bio potpunoprestravljen i nije prestajao da vrišti. Dželat je digao glavu i izdao naređenje konjušarima,koji su uzjahali svoje konje. Svaki od njih je krenuo korak napred na svoju stranu, aMontekukuli, raširen kao morska zvezda, podigao se malo sa tla.

Mala Margareta pored mene tiho je zacvilela.Dželat, zgodan mladi Škot kratke plave brade i bezizraznog lica, pogledao je prema

kralju. Fransoa je duboko uzdahnuo, i samo jednom, polako klimnuo glavom.Dželat se povukao dalje od pravca kretanja konja i što je dalje mogao od zatvorenika,

pa udario konje bičem po sapima. Kada su ih jahači poterali, konji su jurnuli punimgalopom.

Margareta mi je zagnjuri lice u krilo i steže moje suknje, ali ja sam zbog svog položaja iužasa bila prisiljena da gledam.

Krv je prskala kao crveni vatromet. U jednoj, dve sekunde, Montekukulijeve ruke bilesu istrgnute iz ramena, a noge iz prepona, velike bedrene kosti iskočile su iz čašica na

- 121 -

kukovima. Preostali torzo se od zamaha okrenuo jednom, dva puta, pre nego što je ostaoda leži licem na gore. Ono, što je ostalo, bila je užasna, neljudska stvar, kojoj su iz sva četiriotvora živog mesa prskali mlazevi krvi. Struk sjajnih iznutrica ispade iz najvećeg od njih,dok se torzo uvijalo na kaldrmi kao riba izvučena iz mora.

Bio je živ. Montekukuli je još uvek bio živ.U njegovoj blizini ždrepci su zaustavljeni, pa su se jahači na konjima polako vraćali,

vukući za sobom ekstremitete, da bi zatvorenik mogao da ih vidi. Jedan od njih dokaska ipostavi krvavi patrljak noge koja se još uvek grčila, sa belom kuglom bedrene kosti koja jevirila iz vrha, pored lica umirućeg čoveka.

U masi dvorjana iza mene neki muškarac je počeo da povraća.Sedela sam mirna i prisebna, sa rukom na ramenu male Margarete koja je jecala u mom

krilu. Gledala sam neprekidno ceo taj đavolski, beskrajni događaj, dok Montekukuli nijeprestao da vrišti, njegovo osakaćeno telo da se grči, dok krv nije prestala da curi iznjegovog leša.

Kada je Njegovo veličanstvo, očigledno zadovoljno, ustalo, i ja sam ustala sa ostalima.Pogledala sam svog muža i na njegovom licu videla istu tugu; njegov dan je, u svakomslučaju, bio loš. Oštro sam se zagledala i u lice kralja Fransoe. To više nije bilo lice oca kojivoli svoju decu; bio je to nemilosrdni vladar koji žudi za osvetom koju tek trebazadovoljiti.

Posle egzekucije, kralj je otišao na misu i bez oklevanja se pričestio. Ako je osećao bilokakvo kajanje zbog smrti paža, ono nije bilo dovoljno važno da bi ga ispovedio.

Posle mise svi smo se povukli u svoje odaje. Ja sam otišla u kabinet i nastavila daizračunavam Anrijev horoskop.

Saturn je hladna, zamišljena, sumorna planeta. On predskazuje teret i gubitak, i hranitugu. Karta rođenja pod jakim uticajem Saturna znači nesrećan život i može da predskažeraniju smrt voljenih. Svaka planeta koja se pojavi u toj kući ili znak kojim on vlada imaveoma uvećane atribute. A Saturn mog jadnog Anrija pojavio se u njegovom znaku Jarca.

Videći to i razmišljajući o svim ranama koje je taj dan naneo, odlučila sam da učinimnešto samoinicijativno i brzopleto. Izašla sam iz svojih odaja i pošla do svoga muža.Nisam smislila šta ću mu reći; želela sam samo da mu ponudim utehu i možda muskrenem misli prijatnim razgovorom. U stvari, nadala sam se da bi takva uteha mogla daga vrati u moj zagrljaj.

Tada je već bilo kasno posle podne; ali Anri nije bio u svojim odajama; njegov sluga jetvrdio da ne zna gde je. Zadužila sam ga da mi javi kada mu se gospodar vrati, a sama sevratila u svoj kabinet.

Večerala sam sama i kasnije kazala madam Gondi da želim da mi javi čim se Anri vrati.Sati su prolazili, a ja sam odbijala da me presvuku; tada sam se i zabrinula.

Bilo je vrlo kasno kada mi je javljeno da je otišao u svoj apartman. Zabrinuta, pošla sami zakucala mu na vrata.

Drugi sluga je otvorio i zapanjio se ugledavši me tu; Anri je bio unutra, raskopčanekragne i skinutih nogavica. Bio je umoran, mada ljubazniji nego ranije. Ugledavši me navratima, potpuno odevenu, uznemireno je digao obrve.

„Katrin! Je li sve u redu?“Sada je bar bio voljan da me pogleda.„Sve je sasvim u redu.“ Okrenula sam se sluzi. „Monsinjor, molim vas, sačekajte

napolju dok vas ne pozovem.“Nervozno je pogledao Anrija, koji mu je klimnuo glavom, sluga je izašao u hodnik.

- 122 -

Moj muž me je pokretom pozvao da sednem pored njega. Sela sam i nisam mogla dane primetim kako mu je lice postalo snažno, divno uokvireno tamnom bradom, i kakonjegove crne oči savršeno odražavaju svetlost vatre. Sama činjenica da sam se našla samasa njim i tako blizu razoružala me je i podsetila na dan kada me je uzeo na podu, ispredkamina. Spustila sam pogled na svoje ruke i osetila navalu topline uz kičmu.

„Nisam htela da vas uznemirim ovako kasno. Oprostite mi,“ rekla sam. „Želela samsamo da kažem da shvatam koliko je ovaj dan bio težak za vas.“

„Hvala vam,“ reče on, sa jedva primetnim prizvukom nestrpljenja. Bio je umoran iželeo da odem; u ruci je držao maramicu, i stezao je.

Shvatila sam da bi moglo da se završi odmah tu i zato sam hrabro rekla, „Nedostajaliste mi, Anri. Bila sam toliko zabrinuta; vidim da niste mnogo jeli i plašim se da se nerazbolite.“ Nisam ga pitala za prsten jer nisam želela da odmah počne da se brani. „Jasam... Želela sam... Mogu li da vas zagrlim? Samo kao član porodice, da vam izrazim svojunaklonost i zabrinutost?“

Ustao je, suviše brzo. „Naravno, Katrin,“ rekao je i počeo nervozno da skreće pogled.Bio je vrlo visok. Obgrlila sam ga i prislonila glavu na njegove grudi. Grlila sam ga

nežno i zatvorila oči, nadajući se da će ga moja smirenost opustiti, ali ubrzo sam ih opetotvorila.

Mirisao je na đurđevak.Zaprepašćena, povukla sam se. Bio je u istoj odeći u kojoj je bio i na pogubljenju: crnom

žaketu sa crnim, somotskim rukavima, prosečenim, da bi tuda mogao da se provuče belisaten potkošulje. Beo, kao i podsuknja madam De Poatje. Na stočiću pored njega stajala jenjegova crna, somotska kapa, sa jednim sivim perom, koje se uklapalo sa sivom trakom nakapici madam.

„Ona,“ šapnula sam. „Bili ste sa njom. Jeste li zato skinuli moj prsten?“Pocrveneo je. Zagledao se u pod, stideći se da pogleda mene; otvorio je dlan i otkrio

izgužvanu maramicu, belu, svilenu, sa crnim rubovima i izvezenim velikim D, i priznajućibacio je na stoćić.

„Vi,“ rekla sam, „koji mrzite svoga oca jer je neljubazan prema kraljici. Sada treba damrzite sebe.“

„Nisam želeo da se to desi, Katrin,“ reče on tiho; glas mu je podrhtavao. „Uopšte nisamželeo da vas povredim.“

„Ona želi da vas iskoristi,“ rekla sam ljutito. „Sad, pošto ste sada Dofin, podaje vam se.Zavodi vas.“

„Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Volela me je kad niko drugi nije. Volela je i mene iFransou kao da nam je majka, čak i kad nas je otac predao Špancima. Kad je čula da jeFransoa umro, samo što nije i sama umrla. Volela ga je kao i ja. Shvata da meni njegovgubitak znači više nego bilo kome drugom.“

Moj glas je zvučao ružno. „Majka ne teši sina šireći noge.“On se okrenuo kao da sam ga udarila.„Iz poštovanja prema vama,“ reče promuklim glasom „uzdržavao sam se iskušenju

dokle god sam mogao. Oboje smo se odupirali tome... dok nas tuga naposletku nijeslomila. Danas smo prvi put zgrešili i bog me je već kaznio poslavši vas ovde, da bihmogao da vidim koliko sam vas povredio.“ Prvi put me je pogledao pravo u oči. „Dao samsve od sebe da vas zavolim, Katrin, ali ona je osvojila moje srce mnogo pre nego što ste vidošli. Znam da je greh, i ako sam zbog toga proklet, proklet sam. Ali ne mogu više daživim bez nje.“

- 123 -

Dok sam ja stajala bez reči, on uze nešto sa toaletnog stočića i stavi mi na dlan; prstentalisman.

„Uzmite ga,“ rekao je. „To je loše i bezbožno sujeverje. Nije uopšte trebalo dapristanem da ga nosim.“

Savila sam prste oko neželjenog poklona. Krv bi me manje bolela; prokrvarila samsuzama i nisam mogla da ih zaustavim. Neželjena i nevoljena, uvek sam imala bar svojponos, a sada sam ostala i bez njega.

Okrenula sam se i jecajući otrčala natrag, u svoju sobu, i nisam prestala da plačem, nikada je madam Gondi ispratila sobne dame, ni kada mi je izljubila nadlanice, čak ni kadame je obgrlila, pa i sama zaplakala.

Od toga dana, Anri je nosio samo Dijanine boje, crnu i belu. Možda zavideći sinu,Njegovo veličanstvo je pozvalo svoju metresu da bude pored njega, uprkos savetudoktora.

Ujutru po dolasku vojvotkinje D'Etamp, jahala sam sa njom i njenom nerazdvojnomdrugaricom, Mari de Kanaple. Ova druga je postala punačka, dok je vojvotkinja, uodsustvu svoga ljubavnika, omršavila i postala oštrija. Dok sam prilazila konjušnici, njihdve su nešto tiho mrmljale, glavu uz glavu; ugledavši me, brzo se razdvojiše. Vojvotkinjami se osmehnu čvrsto stisnutih usana, kao da je progutala goluba; madam De Kanaple mise isceri svojim oštrim, lisičijim zubima. Razgovor tokom jahanja bio je napet, obe su bileuzdržane i na distanci. Kada smo završili jahanje, ja sam se udaljila, a njih dve su počele dase došaptavaju i smeju iza mene, još pre nego što sam im nestala iz vidokruga. Znala samda više neću ići sa njima.

Bila sam toliko glupa da pomislim kako su me izbegavale, jer su čule za moj suzniodlazak od Anrija, bez sumnje, ceo dvor je znao za aferu mog muža sa madam De Poatje, aja sam to poslednja saznala.

Ali iza vojvotkinjinog prevejanog smeškanja bilo je nešto više.Trebalo je da pažljivije slušam zagonetne izjave madam Gondi dok me je oblačila za

večeru, o tome kako na dvoru ima onih koji pričaju protiv mene. Sada shvatam da je htelada me upozori, ali ja sam zanemarila njene reči.

Te večeri, kralj je priredio mali banket u zamku, na kojoj je bilo mnogo članovaporodice Giz. Gizovi su bili potomci kraljevske kuće Anžu i daleki pretendenti na presto.Kralju je bilo potrebno da održi dobre odnose sa njima; te večeri zabavljao je vojvodu,njegovu ženu i njihove kćerke, Rene i Lujzu. Rene je bila još uvek mala, ali Lujza je bilatamnooka lepotica, zrela za udaju. Mladi Šarl, koji je prethodne godine počeo da primećuježene, očigledno je bio očaran njome.

Čim je to protokolom bilo dozvoljeno, povukla sam se u svoje odaje, suviše utučena dabih učestvovala u ćaskanju posle večere. Da bih zabavila misli, nastavila sam da radim naAnrijevoj natalnoj karti. Ostala sam tako do kasno u noći, prestavši samo da bih pustilamadam Gondi i sluškinju da me presvuku i očešljaju.

Sedela sam za malim stolom u svom pretrpanom kabinetu i proučavala Anrijevhoroskop. Bio je rođen u znaku Ovna, tvrdoglavom znaku pod uticajem Marsa, a njegovascendent je bio, kao i moj, Lav, čisti kraljevski znak.

Te noći sam se usredsredila na petu kuću rođenja, kuću dece. Nadala sam se da ću tunaći lepe vesti, obećanje naslednika. Ali u Anrijevom slučaju, i sablasno, i u mome, u tojkući nije bilo planeta i ona je pala pod zodijački znak Škorpije, vladara tajni i laži,pokopanih stvari, najmračnije magije.

- 124 -

To je uništilo i onu krhku nadu koju sam gajila proteklih nekoliko sati. Ne samo da nijebilo znakova dece, nego je i zona naših života bila u znaku prevare i mračnih sila. Hvataome je strah i pokušala sam sebe da ubedim da nisam dobro protumačila zlokobnu priroduŠkorpije u odnosu na petu kuću. Pošto sam donela Agripin rukopis u Lion, odlučila samda konsultujem jednu od njegovih knjiga u nadi da ću iščeprkati neki predznak svetlijebudućnosti. Tu, gde smo odseli, bila je mala biblioteka, i u nju je stavljen moj veliki kofersa knjigama. Obukla sam kućnu haljinu i iskrala se napolje.

Moj apartman je bio na trećem spratu. Kružno spoljno stepenište povezivalo ga je sadvorištem na drugom spratu, na kome su se nalazili apartmani kralja i kraljice, kao ibiblioteka. Tiho i žurno sam sišla niza stepenište, sa lampom u jednoj ruci. Bila je to mirnai vedra, zvezdana noć krajem novembra, sa velikim, svetlim mesecom koji je bacao senkeispred mene. Moja kućna haljina nije bila topla, a i kameno priručje ograde je bilo ledenopod golom rukom; kada sam stigla u dvorište na drugom spratu, zubi su mi cvokotali.

Protrčala sam kroz veliki ulaz, ukrašen sa dve visoke kleke i klimnula stražarima,naviknutim na moje noćne izlaske. Posle nekoliko trenutaka prekopavanja po policamabiblioteke, uspela sam da nađem Agripin drugi tom. Stavila sam ga pod ruku i, sa lampomu drugoj izašla natrag u noć.

Nisam daleko stigla. Pre nego što sam prošla pored kleka u zavučenom ulazu, začulasam smeh u noćnoj tišini. Čuo se sa lođe koja je izlazila na terasu iza kraljevog apartmana;terasa je gledala baš na deo dvorišta koji je trebalo da pređem.

Instinkt mi je govorio da spustim lampu i sačekam u senci kleke. Smeh se začuoglasnije jer je žena, osvetljena mesečinom, istrčala na terasu.

Sa lođe je pozvao muški glas. „Ana! Ana, šta to radiš?“ Kraljevo ogorčenje bilo jeublaženo pripitim dobrim raspoloženjem. „Hladno je!“

Ona raširi ruke i okrenu se, tamna silueta, odevena samo u široku haljinu koja joj jedopirala iznad kukova; bila je gola ispod struka. Raspuštena kosa padala joj je poramenima. „Divno je! Osećam se kao da sam oživela! Toliko si me oznojio.“

„Ana...“ Njegovo veličanstvo je hvatala mrzovolja.„Fransoa,“ nadurila se, pa se nasmejala, „dođi, uzmi me ovde, pod mesečinom.“Prišao joj je, njegova kontura, visoka i puna, a njena sitna i vilenjačka, i odjednom je

urliknuo i posegao za njom. Prvo mu je bežala, a onda dozvolila da je uhvati na rubuterase. Stavila je ruke na kamenu ogradu u visini struka, okrenuvši se prema njoj, i leđimaprema kralju.

„Vaše veličanstvo, uzmite svoju nagradu.“Prišao joj je i stao iza nje, sa rukama na njenim bokovima, spreman da uđe u nju, ali

ona se odmakla, odjednom uzdržana. „Samo ako obećate da ćete zapamtiti moj savet.“Zarežao je. „Ženo, ne muči me...“„Lujza je ljupka devojka, zar ne mislite?“„Ti si ljupkija.“ Obavio joj je ruke oko struke i digao je na prste, želeći da je probode, ali

ona se izmigoljila i okrenula prema njemu.„Proživeo je toliko tuge,“ reče ona, odjednom ozbiljno. „Zaslužuje lepu ženu kraljevske

krvi.“„Ne gnjavi me, Ana. Ne planiram ništa sa Gizovima. Anrijeva rođaka, Žana, već je

skoro dozrela za udaju, a i donosi krunu Navare. Ona će biti mnogo bolja prilika za njega.Ali Katrin je slatka devojka. Dajmo joj vremena i ostavimo to za sada...“

„To mora biti Lujza,“ uzvratila je nepopustljivo. „Ona će vam dati unuke koji ćeujediniti kuće Giz i Valoa. I među njima više neće biti trvenja oko krune...“

- 125 -

Fransoa uzdahnu, pomalo nervozno; njegova mračna silueta se ukočila. „Ovo je dalekoprerano. Još ništa nisam odlučio.“

„Ali morate da je uklonite,“ reče Ana žurno. „Ljudi je ne vole, Anri ne može da je seoslobodi... Šta vam donosi? Samo razočaranje.“

„Dosta!“ prekinuo je Fransoa.Njihove senke su se spojile u poljubac, a onda je kralj odjednom okrenuo leđima prema

sebi i savio je u struku. Ona se uhvatila za kamenu ogradu dok je on prodirao u nju.Ispustila je kratak uzdah, pa se nasmejala; dah joj se dizao i lebdeo iznad glave, kao

izmaglica na hladnom, noćnom vazduhu.„Fransoa! Kao bik si!“Ugasila sam svoju lampu i okrenula glavu. Jedan mučni trenutak slušala sam njihovu

strast. A onda počela nekontrolisano da drhtim, i to ne samo od hladnoće.

- 126 -

Glava dvadeset jedan

Te noći nisam čitala Agripinu knjigu o astrologiji; misli i osećaji su mi radili suviše brzoda bih mogla da se usredsredim na bilo šta, sem onoga što sam upravo načula. Umestotoga, ležala sam budna, zureći u tapiseriju na baldahinu iznad postelje.

Bez dece i Anrijeve ljubavi, nisam imala zaštitu, ni podršku. Kralj Fransoa će pismenozatražiti od pape poništenje braka na osnovu moje neplodnosti. Moje sjedinjenje neće bitiprvo kraljevsko koje je poništeno na taj način. Biću prognana, pretpostavljam, u Italiju,iako ne mogu da se vratim u Firencu dok god njome vlada Alesandro.

A Anri, moj voljeni, neverni Anri, neće imati moju blizinu i zaštitu, koju samnameravala da mu pružim. Bez mene će umreti kao i u mom snu, krvav i bespomoćan.

Nisam bila naročito bliska sa bogom, s obzirom da sam rano shvatila da univerzumnije ni bezbedan, niti pravedan. Ali molila sam se Njemu, koji vlada zvezdama iplanetama. Obećala sam da ću, ako budem mogla da ostanem pored svog dragog Anrija,rado da se odreknem svega, uključujući i poslednje zrno svog ponosa.

Ujutru sam ustala umorna, ali odlučna i napisala kratko pismo Njegovom veličanstvu,u kome sam zatražila audijenciju. Neću, poput svojih neprijatelja, obilaziti kraljeveljubimce i moliti da me podrže. Fransoa me je nazvao svojom kćerkom; tvrdio je da mi jeotac i prijatelj. Razgovaraću direktno sa njim, ili ni sa kim.

Odgovor je došao odmah. Kralj je pristao da me primi odmah posle jutarnjeg ritualaoblačenja.

Toga jutra nisam stavila nikakve dragulje, samo crninu zbog Dofina. Njegovoveličanstvo me je primilo nasamo, u svom privatnom kabinetu, u koji se moglo ući samopo kraljevom pozivu. Bio je prepun, ali prijatan, zidovi su bili prekriveni rezbarenimpločama od sjajnog trešnjinog drveta, od kojih su neke skrivale pregrade za čuvanje tajnihdokumenata. Najveći prostor u sobi zauzimao je veliki sto od mahagonija; na njegovojglatkoj površini ležala je mapa Provanse, u kojoj pretpostavljam da su se vodile borbe, alibila je savijena, tako da nisam mogla da vidim šta je na njoj obeleženo. Očigledno mi senije moglo verovati u vezi državnih tajni.

Fransoa je sedeo za stolom. Njegovo duguljasto lice bilo je obeleženo nesanicom, obraziotežali i opušteni, a oči sa podočnjacima. Sede koje su mu se pojavile u kosi posle Dofinovesmrti, sada su se videle i u njegovoj crnoj bradi. Bio je u jednostavnoj odeći, pogodnoj zarad, a ne za opuštanje, običnom crnom kaputu.

„Katrin, molim vas sedite.“ Usta su mu se osmehivaia, ali oči su bile uzdržane.„Ako Vaše veličanstvo dozvoljava, stajaću,“ rekla sam. Nadala sam se da će moja

patnja kratko trajati.„Kako hoćete,“ reče on. Znajući o čemu hoću da razgovaram, i misleći da je njegov stav

drugačiji od moga, ponašao se sasvim kraljevski. Bio je spreman da postupi kao kralj iučini ono što je najbolje za Francusku; da bi to postigao, prepustio je čak i svoju krvneprijateljima. Ja, došljakinja i strankinja, nisam imala šanse.

Odbacila sam sve obzire i rekla, „Vaše veličanstvo, ja vas volim. A vi volite svoga sina.Znam da sada obojici predstavljam prepreku. I zato...“ Glas me je izdao; u sebi sam se

- 127 -

proklinjala zbog te slabosti. Pošto sam se sabrala, opet sam pogledala Fransou. Njegovizraz je bio tvrd, oprezan.

„Neću se protiviti razvodu. Shvatam da morate da učinite ono što je politički isplativo ineću se protiviti.“

Zinuo je. Moje neočekivane reči su ga razoružale.„Tražim samo...“ Reči su mi zastale u grlu jer se steglo. Ponovila sam te reči, a kada je

kiša suza krenula sa njima, spustila sam glavu da ih sakrijem i prisilila se da nastavim.„Tražim samo da mi se dozvoli da, bez obzira, u koliko niskom svojstvu, služim vas ivašeg sina. Da me ne terate. Rado ću služiti ženu koja postane Anrijeva supruga. Samo akomogu da ostanem...“

Spustila sam se na kolena; digla sam ruke na lice i zajecala. Ponižavala sam se, ali nijemi bilo važno. Mislila sam na to kako Anri krvari i umire zbog toga što sam ja izgnana inisam uspela da ga spasim.

Kada sam najzad digla pogled, lijući suze i jecajući, Fransoa je stajao iza stola kao daima motku u leđima. Bio je duboko ganut, polako je širio duboko usađene oči i ubrzavaodah, ali nisam mogla znati je li to bes, strah ili gnušanje. Samo sam klečala, trljala oči ičekala da se oluja izlije. Skupila sam se u mržnji i preziru prema sebi samoj, zbog toga štomoja sudbina nije bila u mojim rukama, pa ni u božijim, već su njome gospodarili ljudi:pobunjenici, papa, kralj.

Mišići kraljeve vilice su se stezali, kao i onog oktobarskog dana kada je gledao trganjeMontekukulija.

„Katrin,“ šapnuo je, i emocije, sumnja i tuga, a zatim odlučnost, pokazali su se nanjegovom licu. Izašao je iza stola, nežno me uhvatio za ramena i podigao.

„Nijedan svetac nikada nije bio skromniji,“ rekao je. „Svi možemo da učimo od vas.Božija volja je da vi budete supruga mog sina i moja ćerka. Sada vam tvrdim da neće bitirazgovora o izgnanstvu na mom dvoru.“

Poljubio me je u obraz i zagrlio.Da sam pokušala da ga izmanipulišem, da sam otišla kod njega i plakala radi parade,

ne osećajući svoje reči svim srcem, sigurno je da bi me izgnao, kao što bi to učinio i da samga molila samo da ostanem Anrijeva žena. Ali onoga dana kad smo se upoznali, Njegovoveličanstvo me je zavolelo zbog moje skromnosti; trebalo je samo podsetiti ga na to.

Bila sam bezbedna, bar za izvesno vreme. Bila sam ranjiva dok Anriju ne rodim dete.Vojvotkinja neće lako prekinuti napad na mene, a Lujza od Giza je još uvek bila takomlada.

Osetila sam veliko olakšanje kada je kralj Fransoa odlučio da Žanu uda za jednognemačkog vojvodu, koji je bio spreman da plati ogroman miraz; rat je skup posao i Fransoije tada novac bio potrebniji nego naslednici. Žana nije bila lepa devojka: nos joj je bio dug iokrugao, a usne i brada premali. Ali bila je inteligentna na majku, a imala je i divne zelene,iskošene oči dugačkih trepavica.

Oprostila sam se od nje kada se ukrcala u kočiju za Dizeldorf i mislila sam da se nikadaviše nećemo videti.

Možda iz nelagodnosti, zbog toga što neću biti skoro uklonjena, Anri je zatražio daučestvuje u borbama u Provansi. Kralj ga je u početku odbijao, govoreći da je upravoizgubio jednog sina i ne želi da dovodi u opasnost još jednog. Ali Anri je bio tolikoodlučan, da je uspeo da dobije dozvolu i pridruži se generalu Montmorensiju na jugu.

U Anrijevom odsustvu imala sam vremena da razmišljam o nevolji u kojoj sam senašla. Moj muž je bio sam po sebi odan; sada, kada je dao svoje srce i telo Dijani de Poatje,

- 128 -

bez sumnje neće ni pomisliti da jedno od njih deli sa drugom ženom. Međutim, ako želimda rodim naslednika, Anri će, kada se vrati iz rata, morati povremeno da mi dolazi upostelju.

Nedugo posle mog razgovora sa kraljem, otišla sam do kraljice Eleonore i upitala je dali mogu jedan sat da uživam u društvu njene dame Dijane de Poatje.

Kraljica mi je to rado dozvolila, mada su i ona i njene pratilje bile svesne neobičnostitog mog zahteva. Madam de Poatje i ja smo bile vrlo srdačne jedna prema drugoj kadanam se putevi ukrste, ali u svim ostalim stvarima izbegavale smo jedna drugu i to je svimabilo jasno.

Madam de Poatje je jahala kao muškarac, ne stideći se uopšte svojih listova i zglobova.Kao ni ja, nije volela da joj vode konja i čvrsto je držala uzde. Konj joj je bio beo, moždapažljivo izabran baš da bi se slagao sa njenom crninom. Bio je to bezbojan prizor neobičnohladnog dana za Midi: Dijana u crno-belom, trava pod injem, a nebo opterećeno sivilom.Zamolila sam je da izjašemo uprkos lošem vremenu. Povela sam je dalje od palate iljudskih ušiju. Konjušar nas je pratio na rastojanju, zbog mogućnosti da naiđemo nadivljeg vepra. Kada je došao trenutak za razgovor koji sam želela, rukom u rukavici dalasam mu znak da se ne približava, a nas dve smo kasom odjahale dalje, dok se on nije videosamo kao zrno graška. Htela sam da nam niko ne vidi izraze lica.

Dijana de Poatje nije još navršila četrdeset godina, ali njena plava kosa bila je prošaranasedim. Međutim, koža joj je još uvek bila zategnuta, sem oko očiju, gde je jako svetlootkrivalo sitne bore. Ten joj je bio lep, bez vena i crvenila koji bi odavali njenu sklonostprema vinu.

Dok sam je gledala, pokušavajući da shvatim šta je to na njoj moj muž toliko voleo, onami je samouvereno i smireno uzvraćala pogled. Nije bila uplašena, bez sumnje melem zaAnrijevu uplašenu i nesigurnu dušu. Prezirala sam je u tom trenutku, gotovo isto koliko isamu sebe.

Osmehnula sam joj se i opušteno rekla, „Hoćemo li da razgovaramo?“Njen osmeh je bio isti kao moj. „Naravno, madam La Dofin,“ odgovorila je. „Dozvolite

prvo da vam se zahvalim za priliku da jašem. Bila mi je potrebna rekreacija, ali nijedna odostalih dama nije htela da pođe sa mnom, jer veruju da je hladnoća nezdrava.“

„Zadovoljstvo je moje.“ Moj mali osmeh je nestao. „Mi imamo mnogo zajedničkog,madam. Baku, ljubav prema jahanju. Ljubav, čak prema istom čoveku.“

Ona nije ni trepnula, otvoreno me gledajući, očekujući.„Lujza od Giza je lepa devojka, zar ne?“ nastavila sam. „Sveža i mlada. Svaki muškarac

bi bio srećan da dobije tako lepu nevestu.“„Da, madam La Dofin,“ odgovorila je uslužno.Moj crni konj je nemirno poigravao; zategla sam mu uzde.„Ali čula sam da je preka i pomalo zahtevna,“ primetila sam. „Možda bi bila

komplikovana kao supruga.“„Da, madam, i ja sam to čula.“ Oči su joj bile ogledala, odražavala su mene, ne

otkrivajući ništa od onoga što se nalazi iza sopstvene glatke površine.„Čula sam,“ rekla sam, „da sam strpljiva. Nikada nisam volela da stvaram probleme

drugima. Nadam se samo da će i moja deca tako misliti.“„I ja se nadam, madam La Dofin. A nadam se i da će ih biti mnogo.“Njeno lice, oči i tih i ljubazan glas bili su nepromenjeni, kao da priča o vremenu. Mogla

je biti potpuno iskrena ili isto tako neiskrena. Pokušala sam da zamislim kako je neko kopokazuje tako malo osećanja mogao da izazove toliko strasti moga muža.

- 129 -

„Ja uopšte neću imati dece,“ rekla sam, „ako moj muž ne bude dolazio u mojupostelju.“ Osetila sam kako mi se grlo steže, pa sam sačekala da se saberem.

Možda je osetila moj bol; po prvi put pogled joj je postao nesiguran i pogledala je izamene, prema čestaru ogolelog rastinja.

„Ako mi ne bude dolazio,“ rekla sam, „obe znamo da ću morati da odem.“ Progovorilasam slatkim glasom. „Ja ga zaista volim. Samo iz tog razloga neću nikada učiniti ništaneprijatno njemu, i onima koji su dovoljno srećni da dobiju njegovu naklonost, čak iako misrce pukne zbog toga. Dofinova volja mora se poštovati.“

Gledala me je, malo se namrštila, pomalo začuđena.„Stav dostojan hvale,“ reče ona.„Lujza od Giza ne bi bila tako plemenita.“U blizini, u grmlju, nešto je zapucketalo i jato prepelica je uzletelo. Vrane koje su čučale

na srebrnastim granama izgrdiše uljeza ispod sebe. Naš udaljeni pratilac nakrivi vrat,spreman da reaguje, ali uznemirenje se nije ponovilo i vrane ućutaše. Dijana i ja smo ihgledale za trenutak, pre nego što smo se vratile svom razgovoru.

Male bore koje su joj se pojavile iznad obrva nestale su kada je odlučila. „Kuća Valoamora imati naslednike,“ rekla je i u jednom trenutku neizvesnosti pomislila sam da jealudirala na moju nemogućnost da ih donesem, i da se slaže sa onima koji žele mojeprogonstvo. Ali ona je tada tiho dodala, „On će doći u vašu postelju, madam.“

„Ja svoje dogovore sa drugima nikada ne shvatam olako,“ rekla sam. „A čula sam daste i vi časna žena.“

„Imate moju reč, madam.“Natrag, do palate, jahale smo ćuteći. Ja nisam bila raspoložena za prazne priče, sada,

kad je moje poniženje bilo kompletno.Dok smo jahale, nešto mi je lagano i hladno palo na obraz. Podigla sam pogled prema

natmurenom nebu i ugledala nešto, za Midi, nemoguće: snežne pahulje koje padaju bele,meke i bešumne.

Posle izvesnog vremena Anri se vratio iz rata. Kao Dofin, bio je vrhovni vojnizapovednik francuskih snaga u Provansi, ali svestan svog neiskustva, konsultovao je svoggenerala, velikog majstora Montmorensija za svaki manevar. Njegovo poštovanje seisplatilo: naša vojska je potpuno porazila carske osvajače. Rezultat toga je bio da su Anri iMontmorensi postali bliski prijatelji i kod kuće dočekani kao junaci. Kralj je imao samo rečihvale za obojicu.

Ratno iskustvo je pretvorilo Anrija u muškarca i pružilo mu samopouzdanje. Učinilo je,takođe, i da odluči da više ne skriva svoju aferu sa madam De Poatje. Ponosno je nosionjene boje, crnu i belu, i za svoj amblem uzeo mesečev srp, simbol Dijane, boginje lova.

Ali nekoliko dana posle povratka, Anri se pojavio na vratima moje spavaće sobe.Doneo je sa sobom pomirenost, a ne radost, ali nije doneo odbojnost. Dijana mu je bezsumnje sve ispričala; mislim da je osetio olakšanje zbog toga što im neću stvaratiprobleme.

Ponašao se uzdržano, ali ljubazno. Pogled na njegovo telo, sada sasvim muško,popunjeno, muževno, izazvao je u meni bolnu žudnju. Svaki put kada sam spavala sa njimubedivala sam sebe da ću sada reći ili ućiniti baš ono nešto, čime ću osvojiti njegovo srce; isvaki put kada bi prerano ustao iz moje postelje, ležala sam i gledala ga, zadovoljna, aliipak skrhana. Nikada zadovoljstvo nije donosilo toliko bola.

Godina dana je protekla, pa dve, tri, četiri, a ja nisam zatrudnela. Konsultovala samkraljeve astrologe i poslušno održavala odnose sa Anrijem u preporučeno vreme. Pevala

- 130 -

sam paganske pesme i čarolije; madam Gondi mi je stavila koren mandragore ispoddušeka; poslušala sam Aristotelov savet i do mučnine jela prepeličija jaja, endiviju iljubičice. Zbog Agripe sam napravila talisman za plodnost i stavila ga pored mandragore.Sve je bilo uzalud.

Ana, vojvotkinja od Etampa, opet je počela da šapuće na uvo svom ljubavniku i svimakoji su hteli da slušaju. Dvor se podelio na dva tabora: one koji podržavaju ostarelog kraljai njegovu pokvarenu ljubavnicu, i one koji gledaju u budućnost i podržavaju Anrija iDijanu de Poatje. Vojvotkinja je bila strahovito Ijubomorna; videla je Dijanu kao svojusuparnicu i želela da je ukloni. Najbolji način da to postigne, zaključila je, jeste da dovedeAnriju novu ženu, neku tvrdoglavu i samovoljnu, koja neće Anrijevu ljubavnicu podnositiblagonaklono kao ja. A ako pri tome stradam i ja, koju kralj čuva u svojoj milosti, tim bolje.

Tako sam tokom nerodnih dana, meseci i godina gledala kako osmeh njegovogveličanstva namenjen meni sve više bledi, a toplina u njegovim očima i zagrljaju se hladi.Talismani, doktori, astrolozi... ništa nije vredelo. Ali u mislima sam se vraćala uspomenina noć kada mi je pokojna majka govorila. Njene reči nekim čudom su se obistinile; poštonisam mogla da verujem živima, odlučila sam da verujem mrtvima.

Bila sam vrlo bolesna one noći kada je astrolog pozvao, pa ne mogu da se setim pravihbajalica i pokreta. Sećam se samo da nas je Ruđeri pomazao nečim što mi je izgledalo kaostara krv.

Sačuvala sam neku purpurno crnu menstrualnu krv i jednog hladnog dana u martu1543. godine, zatvorila se u svoj kabinet, namazala čelo njome, pa se bocnula u prst iglomza vezenje.

Potrebna je sveža krv, rekao je Ruđeri. Mrtvi će je namirisati. Za stolom sam stisnulaprst i izvukla nekoliko debelih, crvenih kapi na malo parče papira. Zamočila sam pero unju i naškrabala poruku:

Pošalji mi dete.Bacila sam papir u kamin. Vatra se razbuktala i zapalila ga, i rubovi su pocrneli i savili

se unutra, dok je plamen jurio prema sredini.„Ma mere,“ prošaputala sam. „M'amie, je t'adore... Majko, čuj moju molitvu i pošalji mi

dete. Kaži šta treba da uradim.“Pepeo je pao na užarene cepanice; parčići su se izlomili i razleteli pre nego što su

odjedrili uz dimnjak.Ponovila sam molbu, zureći u razigrane plamenove. Nisam se obratila samo svojoj

majci, mrtvima, bogu ni đavolu. Obratila sam se svakome ko bi mogao da odgovori. Mojesrce se otvaralo dok nije nestala svaka prepreka između njega i sile koja hrani univerzum.Svojom voljom i žudnjom zgrabila sam tu silu i nisam je puštala.

Nebesa, ili pakao, otvorilo se toga trenutka. Ne znam šta. Znam samo da samdodirnula nešto; znam samo da je moju molbu neko čuo.

Sledećeg dana pratila sam kraljevo kretanje do popodneva, a onda dobila zahtev zaaudijenciju. Kao Dofina, imala sam mnogo molilaca, uglavnom Firentinaca, koji su tražilipomoć. Sedeći na prestolu, slušala sam sve te tužne priče.

Prvu je ispričala stara udovica Tornabuoni, brakom povezana sa Medičijevima. Živelaje u vili svog pokojnog muža, dok je Alesandrovi privrženici nisu nezakonito oterali ubankrot i oduzeli joj imovinu; napustila je grad bez ičega. Dala sam joj dovoljan fond damože udobno da živi u jednom od boljih manastira u okolini Pariza.

- 131 -

Bio je tu i bankar sa ženom i šestoro dece, koji je nekada radio kao učenik kod tečeFilipa Strocija, što je bilo dovoljno da dovede njegov život u opasnost. Pobegao je izFirence sa porodicom, ostavivši celokupnu imovinu. Obećala sam da ću mu naći posao uMinistarstvu finansija.

Bilo je još nekoiiko njih, i nekoliko sati kasnije osetila sam umor.Madam Gondi je rekla, „Kazaću ostalima da dođu sutra. Ali madam, tu je jedan,

gospodin čudnog izgleda, koji insistira da ga primite danas. Kaže da ga znate i da će vambiti drago da ga vidite.“

Otvorila sam usta da pitam za ime tog drskog prosjaka, kad mi otkrovenje odjednomoduze glas. Kada sam opet došla do glasa, rekla sam madam Gondi da ga dovede predmene.

Ušao je odeven u crveno i crno, boje Marsa i Saturna; sada je bio zreo čovek; ali nanjemu nije bilo mesa i njegov prugasti kaput visio je na koščatom telu. Lice mu je biloispijeno i nezdravo bledo prema crnim obrvama i kosi. Ugledavši me, skinuo je kapu inaklonio se vrlo nisko.

„Madam La Dofin,“ rekao je. Zaboravila sam kako mu je glas lep, dubok. „Najzad seopet srećemo.“

Sišla sam sa prestola. Kada je ustao, uzela sam njegove hladne ruke u svoje.„Monsinjor Ruđeri,“ rekla sam. „Koliko sam se molila da dođete.“

- 132 -

Glava dvadeset dva

Odmah sam Kozima Ruđerija postavila za svog dvorskog astrologa. On nije doneo sasobom nikakav prtljag, kao da se materijalizovao iz etra bez tašne, kofera, žene i porodice.

Odmah sam ga odvela u svoj kabinet. Pitala sam ga za njegovu prošlost: otišao je izFirence u Veneciju i stigavši tamo, prvog dana razboleo se od kuge. Iz Venecije je otišao uKonstantinopolj i Arabiju, mada bez objašnjenja zašto i šta se tamo događalo. Rekla sammu koliko sam se obradovala primivši, tokom zatočeništva, Fićinovu knjigu i kriloKorvusa. Kazala sam mu kako su se reči moje majke obistinile i kako me je čovek poimenu Silvestro spasio od razbesnele mase. Ispričala sam mu kako sam se samaobrazovala iz astrologije i o pokušajima da napravim natalnu kartu.

Ako ga je bilo šta u mojoj dugačkoj priči iznenadilo, nije to pokazao. Nijednom me nijepodsetio na svoje predskazanje da ću postati kraljica.

Naposletku sam rekla, „Jedan san mi se vraća od kada ste mi dali Gavranovo krilo.Sanjam čoveka krvavog lica, koji me doziva na francuskom. On umire i ja imam dužnostda mu pomognem, ali ne znam kako.“ Spustila sam pogled, uznemirena. „To je Anri.Shvatila sam to u trenutku kad sam ga upoznala. Osećam obavezu da ga spasim nekestrašne sudbine.“

Slušao me je smireno. „Je li to sve? Samo Anri, u vašem snu?“„Ne,“ rekla sam. „Ima i drugih okolo, stotine, hiljade možda, ali njih ne vidim. Krv...

širi se kao okean.“ Digla sam prste na slepoočnicu i masirala je, kao da pokušavam daoslobodim i odbacim sećanje.

„Ovo je vaša sudbina,“ reče on. „Vi imate moć, madam, da prospete okean... ilizaustavite njegov tok.“

Odjednom sam poželela da zaplačem. „Ali Anri... Neko zlo će ga uskoro zadesiti. Akoga zaustavim, možda drugi neće umirati. Kažite mi šta će mu se desiti i kako da tozaustavim. Vi ste astrolog, mora da postoje neke čari koje bi mogle da ga zaštite. Pokušalasam: lično sam napravila talisman, drugo krilo Korvusa, ali on neće da ga nosi.“

„Običan talisman i bajalica nikada nisu dovoljni,“ reče on.Trgla sam se. „Bili su dovoljni za mene, kad su me držali pobunjenici.“„Vi ste se nalazili u opasnosti koja može da se prevaziđe, sa mogućnošću dugog života.

Ali princ Anri...“ U pogledu mu blesnu tuga. „Njegov život će se uskoro završiti nesrećno.Verovatno ste pročitali njegove zvezde.“

Od njegovih reči zastao mi je dah. Pročitala sam zlokobne predznake, ali ni u jednomtrenutku nisam sebi dozvolila da poverujem u njih.

„Ako obična magija ne pomogne,“ insistirala sam, „šta hoće? Da zamenim svoj život zanjegov? Vi morate imati saznanja.“

On se trže na to. „Ja imam saznanja. Ali u vašem snu ima i drugih, zar ne? Šta je sanjima?“

„Ne zanimaju me,“ rekla sam, nesrećna.„Onda će Francuska biti rastrgnuta na delove,“ odgovorio je. „Jer odgovorni ste i za

njih, i oni su deo vašeg života isto kao i princ Anri.“

- 133 -

„Onda su oni drugi razlog zbog koga moram da ostanem,“ rekla sam. „Ali na dvoruima ljudi koji žele da budem uklonjena i da se Anri oženi drugom. Bez mene, njega nećeimati ko da štiti. Moram da rodim njegovo dete. Moram!“ Stegla sam vilice. „Kažite misamo šta treba da uradim da bih održala Anrija u životu i rodila njegovo dete.“

Dugo je razmišljao o tome, pre nego što je odgovorio. „Ne možemo večnonadmudrivati sudbinu. Ali možemo dati Anriju više godina nego što je inače dobio.“Zaćutao je. „Da li to zaista želite? Da rodite Dofinovo dete?“

To pitanje je zvučalo smešno. „Naravno. Sve bih učinila. Već jesam učinila sve: pravilasam talismane, bacala čini, stavljala odvratne obloge i pila magareću mokraću. Ne znamšta više da radim.“

Razmislio je o tome, pa rekao polako: „A dete mora biti Dofinovo.“Bila je to tvrdnja, ali osetila sam u njoj i pitanje, i pocrvenela. Kako se usuđujete, želela

sam da kažem, ali to je bio Ruđeri i pristojnost je biia beznačajna. Nije bilo tajni pred njim,niti je bilo koja tema bila neprijatna da bi se o njoj razgovaralo.

Pocrvenela sam i rekla, „Da, mora. On je moj muž. I... volim ga.“On je u očajanju nakrivio glavu na te, poslednje reči. „Žao mi je što to čujem,“ rekao je

tiho. „To komplikuje situaciju.“„Kako to?“„Verovatno ste proučavali sopstvenu natalnu kartu u vezi dece,“ reče on. „Verovatno

ste proučavali i kartu princa Anrija. Škorpija vlada vašom petom kućom,“ nastavio je, „ikućom vašeg supruga. Suviše ste inteligentni da vam promaknu implikacije: neplodnost,ili, ako tako želite, laži i prevara. Izbor je na vama.“

„Neću prihvatiti ništa od toga,“ odvratila sam. „Mora da postoji i treći način.“„Uvek postoji.“ Nagnuo se napred, bledog tena prema crnoj kosi. „Ali to zavisi

isključivo od toga šta ste spremni da učinite.“Uprkos krivom nosu i upalim obrazima, glas i ponašanje bili su mu magnetski

privlačni, otrovni. Ispod ledene površine tekla je vrela struja, koja će me povući pod led,ako se usudim da je proveravam.

„Bilo šta,“ rekla sam, „sem da legnem sa drugim čovekom.“On polako klimnu glavom. „Onda vas upozoravam, madam La Dofin, da bi dobili krv,

morate da date krv.“„Na njegove reči prože me osećaj nelagodnog uzbuđenja: govorio je o najmračnijoj

vrsti magije. Ali ja sam oduvek osećala da je moja duša već izgubljena.„Daću sve do poslednje kapi,“ rekla sam, „da spasim Anrija.“Njegov pogled ništa nije otkrivao. „Ah, madam. Za ovo su potrebni snažna volja i jak

želudac, jer ne govorimo o vašoj krvi.“

Odupirala sam se nedeljama. Viđala sam Ruđerija svakodnevno, konsultovala ga uvezi sitnica i molila za instrukcije u umetnosti magije. Ovo drugo mi je odbijao: znala sampremalo, a on previše; bilo je mnogo bezbednije da on baca čini u moje ime.

„Dovoljno je,“ rekao je, „da jedna od naših duša bude dovedena u opasnost.“Tih nedelja živela sam u strahu. Madam Gondi mi je prijavila da su se Gizovi, porodica

lepe Lujze, u tajnosti našli sa kraljem da bi razgovarali o mogućnosti bračnog ugovora saAnrijem. To je bilo gotovo dovoljno da me navede da razmotrim Ruđerijevu ideju dazatrudnim sa nekim drugim.

Ali, iako me je Anri izneverio, ja to nisam mogla njemu da učinim. Kuća Valoa sada jebila moja; i želela sam sina krvi Valoa, koji će naslediti presto. Našla sam dom i nisamimala nameru da ga napuštam.

- 134 -

Naposletku sam učinila nezamislivo. Usred noći uzela sam svoje pero i, slušajućigrebuckanje njegovog vrha po papiru, svojom rukom ispisala nemoguće, varvarske stvari.

Rano sledećeg jutra, poslala sam po Ruđerija i našla se sa njim u svom kabinetu. Izazaključanih vrata dala sam mu onaj papir, ispresavijan osam puta, kao da će tako umanjitii veličinu zločina.

„Dobro sam razmislila,“ rekla sam, „i ovo su moji uslovi.“Papir je zašuštao u njegovim rukama. Namrštio se čitajući poruku, pa digao pogled

tamnih očiju sa papira.„Ako se budem držao njih,“ rekao je, „ne znam kako mogu da deluju na ishod.“„Samo da uspemo,“ rekla sam.Opet je presavio papir i gurnuo ga u džep na grudima, ne sklanjajući pogled sa mene;

oči su mu bile crne, kao i kod moga Anrija, samo što u njima nije bilo nikakvog sjaja. Usnesu mu se malo razvukle u bled osmeh.

„Oh, uspećemo, Katarina.“Nisam imala utisak da me je oslovio po imenu sa drskošću. Sada smo bili jednaki, sa

najjezivijim razlogom. Poklonila sam Anriju svoje srce, ali samo Ruđeri je znao kakvo zlose nalazi u njemu.

Poverila sam samo madam Gondi da se dogovori direktno sa upravnikom konjušnice.Naredila je da osedlaju njenog, sopstvenog konja i odvedu ga do kraja konjušnice, gde sene može videti sa prozora palate. Bilo je skandalozno da žena izjaše pred sumrak, sama;upravnik je bez sumnje mislio da je u pitanju neki tajni sastanak. Nije bio daleko od istine.

Madam Gondi je izjahala izvan vidokruga od konjušnice, pored vrtova, do najbližegšumarka; u njegovom zaklonu smo se zamenile. Obe smo bile u crnom; neko ko bi gledaoiz daljine, mislio bi da je žena koja je ujahala u šumu ista ona, koja je izjahala iz nje.

Nekoliko sati ranije, jutro je razotkrilo neuobičajeno prolećno nebo, tmurno i oblačno,obasjano rasutim sjajem koralne boje, tamo gde bi trebalo da se pojavi sunce; Sada, usumrak, taj sjaj je kliznuo prema horizontu. Vazduh je bio hladan i mirisao je na kišu.Odjahala sam daleko od šume; nekoliko puta sam zaustavljala svog pozajmljenog konjaželeći da se osvrnem, ali misao na Anrija gonila me je dalje.

Naposletku sam stigla do nekog zapuštenog vinograda, koji se graničio sa voćnjakomsuvih krušaka, čije su čvornovate grane bile ukrašene malenim, namučenim cvetovima.Izvan voćnjaka, jedna prilika u crnom diže fenjer. Dok sam se pribiižavala, prepoznalasam Ruđerijevo lice, osvetljeno žutim sjajem. Okrenuo se i polako pošao pored drvećaprema oronuloj kolibi od stare cigle, pokrivenoj slamom. Svetlost sveće se probijala krozpukotine na zatvorenim kapcima.

Sjahala sam; Ruđeri je spustio fenjer na tlo i pomogao mi da se spustim, dočekavši obemoje ruke svojima. Za trenutak se zagledao u mene, napetog saučesničkog pogleda,tražeći nešto, što nije našao.

Nije želeo da ja dođem. Rekao je da nisam potrebna, kao i da uvek postoji šansa da senađe u opasnosti, i magično i praktično. Shvatila sam da, u stvari, želi da me poštedinemira i odbojnosti koje bih mogla da osetim ako sama vidim ono što je u stanju da učini,ali ipak sam insistirala. Nisam želela da mi zločin koji sam nameravala da počinim budedalek, kao pripovest, bez osećaja žestoke stvarnosti.

Nisam želela da budem sposobna da tako nešto ponovim.Neočekivana hladnoća u njegovom pogledu oduzeo mi je dah; blag dodir njegovih

prstiju, iako su od mojih bili odvojeni sa dva sloja rukavica, prožeo me je jezom. On je bio

- 135 -

sposoban za stvari gore od ubistva, a ja sam bila sama sa njim tu, gde niko ne bi mogao dačuje moje krike.

Pomislila sam da se povučem, da skočim na konja madam Gondi i odjašem. Ali, njegovpogled je bio snažan, neodoljiv. Bespomoćna kao u snu, pošla sam za njim prema ulazu ukolibu.

Ruđeri je otvorio ruševna vrata i ugledala sam jedinu prostoriju sa zemljanim podom,napola prekrivenu velikom škriljčanom pločom. Izbledeli zidovi bili su prekrivenigolubijim izmetom, a kamin toliko dugo nekorišćen, da se zelenkasta plesan pojavila naciglama. Neko je nacrtao savršen crni krug na škriljcu, dovoljno veliki da u njemu moguda leže dva muškarca. Nezapaljene sveće u mesinganim držačima visine čoveka, stajale suna jednakom odstojanju od obima kruga.

Na stočiču pored zida, ispod zatvorenog prozora, gorela je lampa koja je otkrivala štase još nalazi u prostoriji: dve hoklice, polica sa nekoliko knjiga i instrumenata, kao idvoseklim bodežom, kadionicom, peharom, perom i mastionicom, pergamentom inekoliko malih, začepljenih bočica. Veliki biser na srebrnom lancu i ispolirani oniks ležalisu pored kadionice. Sto i hoklice stajali su na zemljanom podu, polica na škriljcu, unutarkruga, ispred jedne od velikih sveća.

Za stolom je sedela neka mlada žena, okrenuta leđima prema nama. Gusta, talasastakosa, boje zlata toliko bledog, da je već ličila na srebro, padala joj je do struka. Nije obratilapažnju na nas, već je nastavila da se obraća pečenoj patki. Naše senke su pale na zid poredstola; devojka ih je primetila, pa spustila polupojeden batak u ruci i okrenula se.

Imala je samo dvanaest ili trinaest godina. Lice joj je bilo nenormalno široko, a plaveoči široko razmaknute, pomalo bademaste na širokom licu. Hrbat nosa bio joj je spljošten;vrh jezika virio joj je između usana. Ugledavši me, nervozno je progunđala i mahnularukama prema Ruđeriju.

Odmahnuo je glavom i mahnuo rukom na dole, nipodaštavajući, ali ona je i dalje zurilau mene tupim pogledom. Viđala sam takvu decu ranije, obično u rukama starijih majki.

„Gluvonema je,“ reče Ruderi, „rođena kao imbecil.“Ljubazno joj se osmehnuo i pozvao rukom da mu priđe. Ustala je i okrenula se prema

nama, otkrivši grudi suviše zrele za njene godine i dignute iznad tesnog čipkanog prsluka,da bi se stvorio utisak veličine. Nalazile su se iznad nabubrelog stomaka, koji joj je tolikonapeo haljinu na struku, da je šav pukao. Izgledala je kao da je već prošla polovinutrudnoće.

Zgađena, uspaničena, okrenula sam se Ruđeriju. „Ona je premlada!“„Koliko godina biste želeli?“ odvratio mi je hladno. „Obučena je prostitutka; njen čuvar

je koristio da zaradi dok trudnoća nije postala očigledna. Sada je odbačena skitnica isigurno će umreti od gladi, biti silovana ili ubijena. Ako i rodi dete...“ izrekao je glasgađenja. „Kako bi živeli ako je vratim u selo, na ulicu? Kazali ste mi da našu upotrebutreba da im pružimo kao milost. U njenom slučaju, to će biti tako.“

Povukla sam se jedan korak od njega i pomislila na opušteno lice i prazan pogleddevojčice. „Ne mogu to da uradim,“ šapnula sam.

Ruđerijeve crne oči blesnuše; ispod njegovog mirnog glasa tekla je nevidljiva strujadivljeg nasilja. „Idite ako morate,“ reče, „i vaš Anri će umreti pre nego što mu roditesinove.“

Stajala sam ukočena, nesposobna da odgovorim.Devojčica je do tada pojela veći deo patke i skrenula pažnju na Ruđerija. Bez najave i

uvoda, ona diže njegov kaput i spusti mu ruku niz nogavice. On se povukao i uhvatio jeza zglob.

- 136 -

„Nezasita je,“ reče, gledajući je bez ikakve emocije. „Tek što je obradila jednoggospodina kad sam je našao i jedva sam odbio njene nasrtaje.“ Držao je čvrsto devojku zazglob dok nije počela da se otima, a onda mi je pogledom pokazao preko svog ramena.

„Idite i stanite unutar kruga.“Otišla sam i stala u centar kruga. Dunuo je povetarac, čiji su se hladni naleti osećali

kroz rupe u slamenom krovu i pukotine u zatvorenim prozorskim kapcima, a ja samodjednom osetila navalu mučnine koja me je gušila.

Ruđeri je pustio devojčin zglob i osmehnuo se, šaljivo joj štipkajući obraze. To jeopustilo, mada se, kada je povukao tanjir sa pačetinom izvan njenog domašaja, namrštila.Seo je pored nje, obgrlio je oko ramena i digao joj pehar sa vinom do usana. Stalno jenutkao da pije, što je ona prihvatala bez oklevanja.

Devojčica se odjednom zaljulja na hoklici i pala bi da je Ruđeri nije uhvatio. Privukao jei preneo u krug, gde je spustio, mlitavu poput leša, na škriljac. Oči su joj bile otvorene isjajne, a dah plitak i spor.

„Ne pomerajte se,“ reče Ruđeri, meni promuklim glasom. „Ne govorite i ne uplićite seni na koji način. Najvažnije, ne izlazite iz kruga.“

Uzeo je metalni lavor i smotan, požuteo čaršav sa police, pa raširio tkaninu i dovukaodevojčicu na nju.

Kao i one noći kada je prizivao duh moje majke, otvorio je jednu od bočica i namazaosvoje i moje čelo, pa upalio kandilo na polici sa knjigama. Dim se blago izvio iz ugljevlja,noseći miris smole i nečega prizemnijeg, dubljeg, pomalo trulog. Lampom je upalio sveće,počevši sa onom iza improvizovanog oltara i idući u pravcu kazaljke na satu, dok svakaponaosob nije prihvatila plamen. Tada je ugasio lampu.

Do tada, napolju je pao mrak; uprkos povetarcu, sumrak je obuhvatio stvari, činećiprizor nerazgovetnim. Ruđerijeva kapa i kaput stopili su se sa pomrčinom, tako da jeizgledalo da njegovo lice, alabastarsko u okviru brade i očiju, lebdi.

Izgledalo je nestvarno, opušteno telo devojčice pod mojim nogama, dim koji se izvija iskriva plamen sveća, astrologov alat na polici, i u pozadini veličina našeg zločina. Ruđerije uzeo bodež, dvosekli, sa crnom drškom, strašno oštar. Obema rukama ga je digao iznadglave, kao da proseca nebo i glasno zapevao spuštajući ga da joj pljosnatim delom sečivadodirne srce i ramena. Izgledalo je kao da je postao fizički veći, svemoćan, više negočovek. Kada je u trenutku otvorio oči, opak, usredsređen i bezličan, učinilo mi se dagledam boga.

Odjednom je počeo da obilazi krug, iznad i paralelno sa crnom linijom na škriljcu,zastajući kod svake sveće da bodežom opiše simbol. Kod svake sveće zario je bodežnapred, u vazduh i jasno izgovorio ime, dok se naposletku nije opet našao ispred oltara.

Klekao je na jedno koleno pored devojčice i gurnuo ruku ispod njenih ramena, da bi jojnaslonio torzo na svoje grudi. Kada joj je glava pala napred, uhvatio je levom rukom zagustu, zlatastu kosu i povukao joj glavu nazad, da bi otkrio njeno belo grlo.

Devojčica je još uvek bila svesna, raširenih očiju kada je ugledala nož. Zacvilela je;uzdrhtala je, uzalud pokušavši da se pokrene.

Potpuno nadmoćan i beskrajno samouveren, Ruđeri izreče neku stranu reč, oštru,grubu i piskavu, pa bodežom napravi zarez ispod uva devojčice. Ona je životinjskizastenjala kada joj je crnilo jurnulo niz vrat, na ključnjaču i između dignutih, punih grudi.

Ruđeri opet uzviknu onu reč.Sveće zadimiše, pa sinuše; dim se zgusnuo, i počeo da vijuga. Učinilo mi se da se

unutar njega stvara neki oblik, da je nešto neopisivo hladno i teško, i okrutno upravo ušlou tu prostoriju, i ruke mi se naježiše.

- 137 -

Ruđeri uzviknu uslov sporazuma: život te žene za Anrijev; njeno dete za naslednika.Držeći devojčicu za kosu, Ruđeri joj namesti grlo iznad lavora, pa napravi brz, siguran

rez ispod njene vilice, do drugog uva. Krv šiknu u širinu, metalnim zvukom udarivši ulavor. Ruđeri stisnu oči gledajući u mlaz, ali lice mu je bilo nepokretno, uglovi usanaspušteni beskrajnom odlučnošću.

Tako je trebalo da ja ubijem onog štalskog momka. Zurila sam u krv. Nije me uplašilaona, koliko saznanje da mogu tako lako da naručim njeno prolivanje i da mogu bez užasada je gledam. Očekivanje je bilo strašno, ali u samom trenutku ubijanja setila sam se kakoje to lako. Bio je dovoljan blesak Ruđerijevog noža da ona umre.

Kada je krv istekla, on diže glavu devojke; ona pade nazad, na njega, otkrivajući veliki,sirovi rez ispod donje vilice. On joj pusti glavu i torzo, i ona beživotno pade na pod. Licejoj je bilo belo kao kost, a vrat crn od krvi; pogled usredsređen ka nekoj dalekoj tački.

Ruđeri kleknu na oba kolena iznad nje kao da će da se moli, ali umesto toga, zavuče jojbodež ispod tesnog prsluka i povuče; tanka tkanina se lako rasparala. Nije nosila košulju;grudi su joj bile oble i vrlo čvrste, a koža divno bleda kao mesec, tako fino prozirna, da suse videle tanane vene koje idu do velikih, ružičastih bradavica. Telo joj je, iako neokupano,bilo mlado, lepo i oblo.

Ruđeri joj pređe rukom preko stomaka, kao da prstima čita mapu. Spretnošću iskusnoghirurga, zabode joj vrh bodeža ispod grudne kosti i sigurnim pokretom ga povuče dole,preko ispupčenja nerođenog deteta, do stidne kosti. Bodež je za sobom ostavljao crvenitrag, koji se širio dok je njena haljina upijala krv; nije je bilo onoliko, koliko bih očekivala.Ostavio je nož i pokušao da razdvoji meso svojim prstima, ali ono se nije odvajalo zato štoje ispod bilo mnogo sala. Opet je uzeo nož i zasekao pažljivije. Prekrila sam nos zbogsmrada.

Usred tog drhtavog sala, sirovih mišića i sjajnih iznutrica, videlo se nešto: oblinamalene crvene lobanje, delić purpurnog ramenceta, presvučen svojom opnom. Ruđerigurnu prste dublje u matericu i povuče. Pojavilo se dete bez glasa, uz šum isisavanja,nedirnute pupčane vrpce. Nisam mogla da mu vidim lice, a on ga nije obrisao, već ga jespustio sa strane, na čaršav; tužan mali, nerođeni leš velike glave i krhkih udova, još uvekvezan za majku.

Na Ruđerijev uzdah digoh pogled. Opet je gurnuo ruke u mrtvu devojčicu i digao ih sanovom gomilom crvenog mesa i kostiju, nešto manjom od one, prve. Ruke mu opetnestadoše i pojaviše se sa detetom.

„Trojke,“ reče zadivljeno. „Imate dobre šanse, Katrin.“Četiri života za otkup Anrijevog i tri sina.„Nikada više,“ šapnula sam. „Nikada.“Astrolog je dobro znao šta time mislim; moje reči su njegovu iznenadnu radost

zamenile nečim vrlo mračnim.„Koliko puta sam,“ reče on, „i sam rekao te reči.“

Slabo se sećam nastavka obreda. Ruđeri je stavio kap krvi devojčice na oniks, pa pomalo krvi svakog deteta na biser. Kada je krug prekinut, ostavili smo leševe na škriljcu iRuđeri je upalio lampu. Seli smo na hoklice i on mi je objasnio da moram što pre dalegnem sa mužem, pa mi dao dva premazana kamena: biser je bio moj, a oniks Anrijev.Rekao mi je da oniks sakrijem negde, gde moj muž provodi najviše vremena. Ja treba uvekda nosim biser i nikada da ga ne izgubim iz vida.

Dok je govorio, kiša je počela da dobuje po krovu i kamenju oko kolibe. On otvorikapke, tek toliko da se čuju zvuci kiše i udaljenih gromova.

- 138 -

„Konj madam Gondi,“ rekla sam, besmisleno zabrinuta da bi mogao pokisnuti, poredmojih krvavih žrtava pored mene.

„Stanite,“ naredi mi Ruđeri. Uvešću ga pod strehu. Morate da ostanete ovde dok olujane prođe.“

Gurnuo je vrata i izašao u pomrčinu.Stajala sam kod prozora iako su noć i kiša ometali pogled i gušili zvuke. Zadržao se

toliko, da mi je strah odjednom oduzeo dah: nešto staro, prepredeno i zlo čekalo jenapolju, u mraku na mene.

Kozimo Ruđeri je bio užasan čovek: upravo sam prisustvovala dokazu. Jednom jerekao da me štiti zato što je to u njegovom najboljem interesu; šta bi moglo sada da gainteresuje?

Kiša je padala još jače. Detinjasto, iako sam znala da me ne može čuti, pozvala sam ga.Ruđeri se odjednom pojavi na vratima, kao da ga je sopstveno ime primoralo da se stvori.

Voda mu je curila sa ramena; kišne suze curile su mu niz obraze. Ja samo još uvekdrhtala i pokušala strah od njega da sakrijem cereći se. „Jadniče. Plačete li sada za njom injenom decom?“ Ušao je unutra. Rubovi očnih kapaka i nozdrva bili su mu crveni; zaistaje plakao.

„Nemojte mi reći da se kajete,“ rekla sam.Pogledao me je sa izrazom kakav još nisam videla, Ruđerijevog lica, ali mlađeg i

opterećenog mnogim demonima; u očima sam mu videla gađenje prema samom sebi, kojese graničilo sa ludilom.

„Ni za koga drugog, Katrin,“ rekao je prozuklo. „Ni za koga drugog.“ Reči su izlazile izastajale mu u grlu, gorčine koje se nije mogao naterati da izrekne.

Čula sam to, ali nisam htela da shvatim. Odmahnula sam glavom i odmakla se odnjega. „Ne. Ne, nije tačno. Ovo nije prvi put da ste učinili nešto tako strašno. Čula sam zavaše zločine još kao devojčica.“

„Kad ste bili u rukama pobunjenika,“ prošišta on, „kako mislite da sam vas štitio?Kako mislite da sam znao za opasnost koja dolazi?“

Talisman, htela sam da kažem. Talisman me je sačuvao. Zatvorila sam oči i osetila tvrdoćuoko srca, skrivajući zlo koje bivstvuje u njemu. Nisam želela da znam šta je učinio da toizazove.

Sagnuo je glavu; reči koje je sa toliko muke zadržavao, najzad su nagrnule napolje.„Uvek, samo zbog ljubavi, Katrin.“

Iskasapljeno telo devojčice, kao i njene nerođene dece ležala su unutar kruga, a svećesu bile pogašene. Svetlost lampe je odagnala sav osećaj nestvarnosti i ostavila samo težinu.Ganuta do krajnosti, klonula sam na hoklicu, onu na kojoj je devojčica sedela dok je Ruđerinutkao lošim vinom.

Ljubav.Nemoj mi reći da si ovo uradio zbog mene. Odjednom sam shvatila kako bi se moj muž

osećao kada bih mu priznala svoj zločin. Vratile su mi se reči koje je izrekao još pre više odjedne decenije:

Mi smo vezani, Katarina Marija Romula de Mediči.Zaprepašćena, rekla sam, „Ja volim samo Anrija. Uvek ću voleti samo Anrija.“Lice mu je bilo od bola, a glas razorno tužan.„Znam, madam La Dofin. Pročitao sam vaše zvezde.“

- 139 -

Glava dvadeset tri

Kiša nije dugo padala. Otupela, pojahala sam natrag, prema palati, zastavši nešto dalje,da predam uzde madam Gondi, koja je vratila konja u konjušnicu. Ništa joj nisam rekla, aličak i u mraku je morala primetiti užas u meni.

Otišla sam pravo u svoju sobu i nisam sišla na večeru; još uvek sam bila suvišešokirana da bih bila raspoložena za priču. Drhtavim prstima stavila sam biserni privezakoko vrata.

Uprkos uznemirenosti, bilo mi je potrebno da legnem sa Anrijem još te večeri. Pustilasam sobaricu da čeka dok sam pisala poruku mužu, moleći ga da dođe u moju sobuodmah posle večere, nagoveštavajući da se desilo nešto neočekivano.

Jedna od dama me je presvukla u košulju i otišla, dok mi je madam Gondi iščešljalakosu, još uvek vlažnu jer sam pokisla u povratku. U očima joj je bilo mnogo pitanja, alidošla je i otišla bez reči.

Posle izvesnog vremena, Anri je pokucao na vrata moje spavaće sobe; sama sam ihotvorila. Zastao je na pragu, lica potamnelog u lovu, sa borom zabrinutosti između obrva.Shvatila sam ga: nije želeo da dođe, ali Dijana ga je poslala.

„Jeste li bolesni, madame La Dofin?“ upitao je formalno. Pomalo nervozno, obemarukama je gužvao svoju smeđu somotsku kapu.

Pre nego što je došao, mislila sam da će me živci izneveriti, da neću biti u stanju da gauvučem u postelju. Ali kada sam ga ugledala obuzela me je divlja želja za parenjem,nekontrolisana i neznana, odnekud izvan mene, odnoseći svu moju svest o časti i ponosu.Poželela sam da ga živog pojedem.

Stavila sam prst na usta i posegla pored njega da zatvorim vrata sobe.Bilo mu je neprijatno zbog moje slobode i hteo je da ode; nisam mu to dozvolila. Poput

one maloumne prostitutke gurnula sam mu ruku unutar struka nogavica, napipala mesoizmeđu nogu i sklopila prste oko njega; drugom rukom sam mu svukla nogavice do polabutina.

Klekla sam pred njega i učinila nešto što nisam nikada ranije: spustila sam glavu iuzela njegovo nabreklo meso u usta, gledajući istovremeno žbun kovrdžavih zlatastihdlačica tu, gde bi trebalo da budu i moje smeđe.

Uhvatila sam ga nespremnog. U početku je hteo da me odgurne, onda se sasvimumirio, pa me uhvatio za glavu i zastenjao kada mu je kapa ispala na pod, zaboravljena.Koplje mu je bilo izbrazdano venama, crveno i nabreklo više nego ikada do tada, kao i ja,puno krvi i spremno da eksplodira. Pomerala sam usta gore-dole, tako brzo da sam seugrizla za gornju usnu i osetila krv. Hitro sam se digla na prste, uhvatila Anrija za ramenai povukla dole, da me poljubi, da i on oseti krv.

Ovoga puta nije ustuknuo. Izbezumio se kao i ja, digao me u svoje ruke, jezici su namse preplitali, a tela stiskala toliko da smo drhtali od napora; tako čvrsto, da mi se Ruđerijevbiser gotovo bolno urezivao između grudi.

Povukla sam se duboko uzdahnuvši, pa uhvatila Anrija za ruke i povela ga premapostelji, dok je njegova dignuta batina poput strele dizala rub prsluka. Hteo je da legnemkao i uvek; umesto toga, gurnula sam njega na postelju i svukla mu nogavice, pa zbacila i

- 140 -

svoju košulju. Raširila sam mu noge slično Montekukuliju dok je čekao poslednji udarbiča, pa ga opkoračila. Bila sam mokra i lako je kliznuo unutra; čisto zadovoljstvo togpokreta učinilo je da oboje uzdahnemo.

Obuzela me je neljudska sila kao belo usijanje; njen uticaj nije trpeo otpor, ni misli, nitiemocije, sem žudnje. Bilo je grubo, ružno i divno; cvetalo je životom i zaudaralo smrću. Javiše nisam bila Katrin, niti sam se nalazila u svojoj sobi. Dah stotine ljudi grejao mi je lice,stotine ruku pipale su mi grudi i stidnicu; raspalila sam se, postala besramna. Želela samda me svi oni probodu. Želela sam ceo svet.

Pritisla sam Anrijeve noge i usta snažno na njegova, da osetim smrt i gvožde. Pritislasam ga svojim telom; zarila sam mu zube u rame i nasmejala se kada je jauknuo.Nasmejala sam se i kada me je digao sa postelje i pritisnuo mi lice i grudi na oplatu odtrešnjevog drveta na zidu, da bi me nabo iza leđa.

Bila sam prljava, bezobrazna i zavodljiva. Isturila sam se prema njemu, stenjući iposegla iza leđa, da mu zarijem nokte u bedra i povučem dublje u sebe. A kada više nisammogla da izdržim, kada je želja dostigla svoj najslađi, najružniji vrhunac, zgrčio seudarajući mnome o zid i režeći mi u uvo. Vrisnula sam oštro i prodorno od neizdržljivogzadovoljstva i neizdržljivog užasa. Jer, skriven u toj prezasićenoj, bezumnoj, pulsirajućojvrelini nalazio se maleni, hladni, crni centar, u kome je ležala blistava purpurna lobanjanerođenog deteta.

Misao se vratila kao Ruđerijev tihi šapat:Uvek, samo zbog ljubavi.Anri je izvukao svoje omlitavelo meso. Osetila sam težinu tečnosti u sebi i shvatila da

je to seme. Za trenutak sam pomislila da ga pustim da istekne, ali njegov gubitak ne biničemu pomogao.

Oteturala sam se do postelje i legla, čuvajući tu tečnost u svojoj materici, a osećajućiodbojnost prema njoj.

Anri se spustio pored mene na stomak, sa izrazom čuđenja i neverice.„Katrin,“ prošaputao je. „Moja stidljiva, nevina suprugo, šta te je to obuzelo?“„Đavo,“ rekoh mirno i bez osmeha.On se malo trže od mog glasa u pomrčini. Bio je uznemiren, sa razlogom, ali takođe i

zaveden, pa se i sledeće večeri našao u mom zagrljaju. Do tada sam već dala začaranioniks madam Gondi i naložila joj da ga sakrije ispod Dijaninog dušeka.

Protekle su tri nedelje, tokom kojih je moj muž svake večeri dolazio u moju spavaćusobu. Halapljivo sam se bacala na Anrija svaki puta kada bi prešao moj prag. Moj apetit jebio bezgraničan; zahtevala sam da mi uđe u svaki otvor, da prstima i jezikom ispita svakisantimetar mog mesa, a i ja sam to učinila njemu. Nasamo sa bilo kojim muškarcem,Ruđerijem, nekim konjušarem, pažem ili diplomatom, odjednom me je obuzimalaneodoljiva želja.

Jednog jutra, madam Gondi mi je glasno čitala spisak dnevnih obaveza, a Aneta, jednaod sobarica mi uvezivala steznik. Bila sam umorna od svojih ludiranja sa Anrijemprethodne večeri. Pošto je mnogo pažnje poklanjao mojim grudima, bolele su me toliko, dasam rekla Aneti da bude nežnija. Jedva sam to izgovorila, kada sam osetila nalet vrućine,pa jezu i mučninu. Pritisnula sam ruku na usta i zateturala se prema lavoru, ali usredkoraka stala sam i povraćala nekontrolisano. I samo što sam pomislila da se to završilo,obuzeo me je novi napad i pala sam na kolena.

U blizini sam ugledala lavor, pa se dovukla do njega i više puta povraćala. Curilo mi jeiz očiju i nosa. Digla sam pogled i ugledala madam Gondi kako čuči pored mene. U

- 141 -

pogledu joj nije bilo zabrinutosti; naprotiv, široko se cerila, a ja, glupača, nekoliko dugihsekundi kasnije, shvatila sam i uzvratila joj osmeh.

Prvi sin nam se rodio u Fontenblou, devetnaestog januara 1544. godine. Bilo je kasnoposle podne kada se pojavio; zimsko sunce beše već zašlo i upaljene lampe su bacaledugačke senke. Prvi plač je bio oštar i slab. Nisam bila mirna dok ga nisam uzela u svojeruke i uverila se da je krhko, ali normalno dete. Nazvali smo ga po pokojnom Dofinu ikralju, koji je zbog toga bio neopisivo zadovoljan.

Kako je neobično i čudesno biti majka! Sa Klarisom, Ipolitom, kraljem Fransoom iAnrijem, ja nikada nisam imala neprestanu pažnju. Ali držeći svog sinčića na grudima,bila sam ispunjena ogromnom nežnošću, bezgraničnom ljubavlju, za koju sam znala da jeuzvraćena.

„Ma fils,“ šapnula sam u poluprovidnu školjkicu njegovog uva. „M'ami, je t'adore...“ Tereči ljubavi na stranom jeziku lako su mi prešle preko usana, mada nikada nisam čulakako ih neko izgovara, samo sam videla napisane na pergamentu, u ruci Kozima Ruđerija.

Mali Fransoa je patio od groznica i grčeva u stomaku, iako su francuski astrolozi tvrdilida će biti dugovečni monarh, koga će podanici voleti i koji će imati mnogo braće i sestara.Nisam tražila od Ruđerija da uradi njegovu natalnu kartu; znala sam da ne bi lagao meniza ljubav.

Osećala sam ogromno olakšanje. Rođenjem sina obezbedila sam kraljevu naklonost iAnrijevu zahvalnost; nadala sam se, takođe, da ću time zadobiti i njegovu ljubav, ali on sesve više okretao Dijani.

Progutala sam svoj ponos i uživala u svom sinčiću i društvu kralja, koji me je sadaobasipao poklonima kao da sam mu ljubavnica. Mnoge sate provela sam sa njegovimveličanstvom, učeći kako se vlada.

Takođe sam svakodnevno viđala Ruđerija, koji mi je poklonio mali, srebrni Jupiterovtalisman, da ga stavim ispod bebine kolevke, da bude zdrava. Nikada nismo pominjali onaubistva, niti njegovu nekadašnju izjavu ljubavi. Povremeno sam se smejala njegovoj suvojinteligenciji ili osmehu i veo njegove staloženosti se istog trenutka dizao, da bi otkrionežnost, ali ja sam se uvek pretvarala da to ne primećujem.

Dijana se i dalje držala onoga što mi je obećala: Anri je postojano dolazio u mojupostelju. Do tada se žar moje strasti ohladio, što me nije sprečilo da opet zatrudnim.

Već sam dobro zašla u trudnoću, kada se moja draga prijateljica Žana vratila na dvor.Njen brak sa nemačkim vojvodom je poništen, delimično zbog toga što Žana nije uspela dazatrudni, ali uglavnom zbog toga što kralj Fransoa nije uspeo da pruži obećanu vojnupomoć. Bilo mi je drago što opet vidim Žanu; ona mi je uvek bila prijateljica i ostala jepored mene kada sam sledeće godine rodila kćer Elizabetu.

Elizabeta je bila bolešljiva, kao i mali Fransoa, i proteklo je izvesno vreme pre nego štosmo se uverili da će preživeti. Bila je mirno i zadovoljno dete, i retko je plakala; držala samje u rukama dok je spavala i gledala njeno slatko, smireno lice, najzad verujući da se mojzločin isplatio.

Ali zadovoljstvo zbog Elzabetinog rođenja bilo je pomračeno tragedijom. Engleska jeosvojila francuski region Bolonje, a u jesen 1545. godine Anrijev mlađi brat je otišao u rat.Tokom predaha u borbama, Šarl i njegovi drugovi su naišli na stanište čiji su vlasnicipomrli od kuge. Uveren da je besmrtan, kao i mnogi drugi mladići, Šarl je bez straha ušaou kuću i, prezrevši jadne leševe, uzeo njihove jastuke da njima u šali udara svoje ljude. Tridana kasnije je umro.

- 142 -

Njegova smrt je iscrpela poslednju kraljevu snagu. Fransoa je godinama patio od upalegenitalija i infekcije bubrega i pluća; sada mu se stanje dramatično pogoršalo, ali nije imaovremena da se odmori i tuguje. Dve godine je kao opsednut putovao provincijom, lovećiuprkos svojoj bolesti, i ja sa njim. Pred kraj zbog bola više nije mogao da jaše, već je pratiolov iz nosiljke. Ja nisam učestvovala u hajci, već sam kaskala pored njega, ćaskajući sanjim, dok su Ana i grupa njegovih lepih dama galopirale napred, za plenom. Anri je otišaoda poseti Dijanu u njenom zamku u Anetu, ostavivši me da pazim na njegovog bolesnogoca, ali ja bih i sama to učinila.

Premeštali smo se od mesta do mesta. U Rambujeu sam jahala pored Fransoe, kada seonesvestio u nosiljci. Naredila sam paževima da ga odnesu u njegovu sobu i pozovudoktora. Očekivala sam da će se oporaviti. Tokom prethodne godine bolest ga je nekolikoputa strahovito napadala, ali uvek se oporavijao.

Dok su doktori pregledali Njegovo veličanstvo, vojvotkinja D'Etamp uletela je upredsoblje gde sam ja čekala.

„Šta se dogodilo?“ upitala je. „Hoću da uđem kod njega!“Ana je strepela, arogantna, još uvek zavidno lepa, samo što njeno ogorčenje nije

poticalo od iskrene brige za Fransou, već od sebične želje da održi svog zaštitnika uživotu. Tokom nekoliko proteklih meseci, ona i Dijana su počele javno da se vređaju i tajnoda prave zavere jedna protiv druge. Odanost dvorjana oscilovala je između bolesnogkralja i Dofina, s tim što je Anin uticaj slabio. Ona nije prihvatala neizbežnu promenu, većje bezumno postajala sve zahtevnija.

Iz kraljeve sobe izađe doktor. Kosa ispod crne somotske kapice bila mu je seda satamnim kesicama ispod očiju. Ustala sam kada je ušao, ali primetivši njegov tužni pogled,opet sam se stropoštala u stolicu.

Glas ga je izdavao dok mi je govorio rezultat svoje pretrage: Fransoin organizam nemaviše snage. Iako je kralj imao tek pedeset dve godine, infekcija ga je savladala. Trulio jeiznutra.

„Lažete!“ prošišta Ana „Uvek se oporavljao. Potcenjujete njegovu snagu.“Ja se okrenuh njoj. „Gubite se,“ rekoh tiho. „Gubite se, vaša milosti, i ne pojavljujte se u

ovoj prostoriji dok ne budete pozvani; inače ću pozvati stražu.“Ona dahnu kao da sam je udarila. „Kako se usuđuješ“ reče, zinuvši od besa, ali sa

tonom nesigurnosti u glasu. „Kako se usuđuješ...“„Napolje,“ ponovila sam.Ona se povuče do hodnika, tiho proklinjući.Ignorisala sam je i okrenula se ožalošćenom doktoru suznih očiju. „Jeste li sigurni?“On ozbiljno klimnu glavom. „Ne očekujem da će preživeti sledećih nekoliko dana.“Sastavila sam ruke u špic, pritisnula ih na usta i zatvorila oči.„Treba odmah poslati po mog supruga. On je u zamku madam De Poatje, u Anetu...“„Pobrinuću se da Dofin bude obavešten, madam,“ odgovorio je doktor uljudno. „U

međuvremenu, Njegovo veličanstvo je tražilo vas.“Obrisala sam prve suze i opustila svoj napet, prazan izraz u malo prijatniji, pa ustala i

ušla u spavaću sobu.Fransoa je bio naslonjen na jastuke, lica posivelog u poređenju sa belom posteljinom.

Bio je kraj hladnog, vlažnog marta i vatra je gorela u kaminu, stvarajući tešku vrućinu usobi, ali kralj je ipak drhtao ispod nekoliko ćebadi. Zavese su bile navučene, ali lampe nisubile upaljene da ga ne bi bolele oči, tako da je soba bila u polumraku. Bore na čeluotkrivale su da pati, ali još uvek je bio priseban i kada me je ugledao, uspeo je da se slaboosmehne.

- 143 -

Ja sam se potrudila, najviše što sam mogla, da mu uzvratim osmeh, ali nisam gaprevarila.

„Ah, Katrin,“ reče mi, slabim i piskavim glasom. „Uvek tako hrabra. Nema svrhepretvarati se; znam da umirem. Plači ako želiš, draga moja. Tvoje suze me neće uplašiti.“

„Oh, Vaše veličanstvo...“ Sklopila sam ruke oko jedne njegove. „Poslala sam poAnrija.“

„Ne govori Eleonori.“ Uzdahnuo je. „Žalim što sam se prema njoj ponašao tako loše,naročito kad pomislim šta si ti istrpela.“

Skrenula sam pogled. „Nije to ništa.“„Jeste. Možda...“ Lice mu se zgrčilo, od fizičkog bola, pomislila sam, dok nije otvorio

oči pune suza. „Da ga nisam poslao caru za taoca možda bi postao drugačiji. Ali slab je...“Zubi mu zacvokotaše. Ušuškala sam ćebad čvrsto oko njega, pa izvadila peškir iz lavora savodom i stavila mu vlažnu tkaninu na čelo. Uzdahnuo je sa olakšanjem.

„Ta žena...“ iskrivio je usnu. „Gospodari njime, pa će i Francuskom. Anri je napravioistu grešku kao i ja. Zapamti moje reči: ona će prisvojiti svu moć koju bude mogla;nemilosrdna je, a Anri suviše glup da to vidi.“

Govor ga je zamorio; ućutao je dahćući, dok nije opet došao do daha.„Ne puštaj Anu ovde,“ reče naposletku. „Bio sam tako glup.“ Stisnuo mi je ruku. „Ti i

ja smo slični. Vidim to u tebi. Dovoljno si jaka da učiniš ono što je najbolje za zemlju, čak iako ti to slomi srce.“

„Da,“ rekoh ja vrlo tiho.Gledao me je bledom naklonošću. „Obećaj mi onda nešto. Obećaj mi da ćeš učiniti ono

što je najbolje za Francusku. Obećaj mi da ćeš čuvati presto moga sina.“„Obećavam,“ rekla sam.„Volim te više nego da si mi rođeno dete.“ reče on.Ja sam se tada slomila i otvoreno zaplakala.

Doktori su kralju pustili krv pomoću pijavica i lečili ga živom, ali njegovo stanje seprimetno pogoršalo. Ujutru me nije poznao. Oko podneva se opet sabrao i zatražiosveštenika.

Anri je stigao kasno uveče. On i njegov otac su želeli da ostanu nasamo, bez svedokasvoje tuge ili poslednjih reči koje će izmeniti.

Vojvotkinja od Etampa je tiho lebdela u hodniku, očiju raširenih od šoka.Ja sam sedela na podu kraljevog predsoblja, naslonjena na zid, i plakala sa rukama na

licu. Fransoa je bio moj zaštitnik i najdraži prijatelj. Ostala sam šćućurena na podu celenoći, slušajući kako Anri diže i spušta glas sa druge strane zatvorenih vrata. Ujutru jedošao kraljev ispovednik, biskup od Masona. Pokušala sam da provirim kroz otvorenavrata i ugledala Anrijevo ispijeno lice i crne oči pune bola.

Kralj me više nije pozvao.Kada je madam Gondi u podne došla po mene, nisam imala snage da se oduprem,

nego sam dozvolila da me odvede u moju sobu, gde su me okupale i obukle čistu odeću.Nisam mogla da se odmaram, već sam se vratila u kraljev apartman i opet sela na pod,pored ulaza u njegovu spavaću sobu. Vojvotkinja D'Etamp se opet pojavila, zbunjena ilagodno odevena, bez šminke i ruža. Nije se usudila da mi se obrati, nego je ostala uhodniku.

Iz sobe se začuo Anrijev srceparajući plač; spustila sam lice u ruke i zajecala.Vojvotkinja kao da je bila neobično hladna, dok se Vrata kraljeve sobe nisu otvorila i nanjima pojavio biskup od Masona crvenih očiju. Okrenuo se meni, sagnute glave.

- 144 -

„Njegovo veličanstvo, najhrišćanskiji kralj Fransoa je mrtav.“Ja nisam mogla da progovorim, a u hodniku, vojvotkinja D’Etamp je kriknula.„Neka me zemlja proguta!“ jaukala je, ne od tuge, već od užasa. Zloupotrebila je svoju

moć kraljeve metrese da povredi mnoge i zvređa sve. Očigledno je mislila da Fransoanikada neće umreti, da njeni neprijatelji neće moći da joj se osvete, i sada nije bila spremna.Dobro se sećam njene panike i suvih očiju, kako je prvo digla ruke na obraze, pa seuhvatila za glavu, kao da hoće da je zadrži da odjednom ne odleti, kako je zadigla suknje iotrčala, klepećući usput svojim finim papučama sa visokim štiklama. Tada sam je videlaposlednji put.

Sela sam na hladni pod kao princeza, a ustala kao kraljica, ali nisam uživala u tome kaošto bi vojvotkinja, jer ova promena za mene nije predstavljala katastrofu.

Deo VI

Kraljica

mart 1547 - jul 1559. godine

- 146 -

Glava dvadeset četiri

Moj suprug se promenio posle kraljeve smrti. Anri je plakao za ocem, ali sa tugom jedošlo i neko neobično olakšanje, kao da su sav njegov bes i bol umrli sa starcem.

Njegov prvi zvanični čin bio je da otpusti ministre svoga oca i u palatu pozove bivšegVelikog majstora, Ana Montmorensija, koji je izgubio kraljevu milost, mada je zadržaočvrsto prijateljstvo sa mojim mužem.

Montmorensi je u mnogo toga bio sličan Anriju i Dijani: konzervativan i dogmatičan, inije voleo promene. Samim svojim bićem odražavao je te osobine: bio je čvrsto građen iimao pompezno držanje, starinsku sivu bradu i staromodnu odeću. Anri ga je postavio namesto predsednika kraljevog ličnog saveta, koji je odgovoran samo kralju. Montmorensi seodmah uselio u apartman do kraljevog, koji je na brzinu napustila vojvotkinja D'Etamp, dabi pobegla na selo.

Nisam volela Montmorensija, iako sam ga poštovala. Videla sam aroganciju unjegovim stisnutim, upalim očima, u ponašanju i govoru. Prebrzo je odbijao tuđamišljenja, ali bio je odan i nije, poput mnogih drugih, Anrijevo stupanje na presto smatraoprilikom za sopstveno bogaćenje.

To se nije moglo reći za Dijanu de Poatje. Ubedila je Anrija da joj da ne samo svuimovinu vojvotkinje D’Etamp, već je zatražila i dobila veličanstvenu palatu u Šenonsou,kraljevsko imanje koje Anri nije imao pravo da pokloni. On joj je, sem toga, dao i svoj deoporeza, što je bilo zavidno bogatstvo. Dao joj je čak i krunske dragulje, što je bila uvreda,koju sam se svojski potrudila da dostojanstveno podnesem, dok su moji prijatelji urlalizbog nepravde koja mi je time nanesena.

Meni je Anri dodelio godišnje izdržavanje od dve stotine hiljada livri.Angažovao se i u dogovaranju političkih brakova: udao je svoju rođaku Žanu od

Navare za Antoana od Burbona, prvog krvnog princa, koji je trebalo da nasledi presto posmrti Anrija i svih njegovih sinova. Burbon je bio zgodan, mada sujetan čovek; nosio ječupavi tupe, da bi sakrio proćelavo teme i zlatnu minđušu u uvu. Tada već beše prešao uprotestantizam, pa ga se odrekao i opet se proglasio za hugenota, kako je već koristilonjegovim političkim ciljevima. Prezirala sam njegovu nedoslednost, ali sam se radovala, jerje taj brak opet vratio Žanu na dvor.

Anri je takođe ojačao i položaj porodice Giz, ogranka kraljevske kuće Lorena. Najbližiprijatelj bio mu je Fransoa od Giza, zgodni, bradati muškarac zlataste kose i magnetskihsivo-zelenih očiju, koji se lako smejao. Bio je prijatan, šarmantan i inteligentan, čovek kojizrači važnošću i privlači pažnju; mogao je da ućutka žagor mase samim svojim ulaskom uneku prostoriju. Anri ga je proizveo od grofa u vojvodu i uključio ga u lični savet.

Anri je i Gizovog brata Šarla uključio u savet. Šarl, kardinal od Lorena, bio je tamnokosi crnook, politički mislilac i genije, poznat po dvoličnosti. Njihova sestra, Mari od Giza,bila je udovica škotskog kralja Džemsa V i zastupnik svoje petogodišnje kćerke Meri,škotske kraljice.

U to vreme u Škotskoj su se dešavali nemiri, i devojčica Meri je bila u velikoj opasnostiu sopstvenoj zemlji.

- 147 -

„Dovedite je da živi kod nas, na francuskom dvoru,“ rekao je Anri, „gde možebezbedno da odraste do punoletstva. Kad dovoljno stasa, udaće se za mog sina Fransou.“

Neki su smatrali da je to pametna strategija: Meri je, kao katolkinja, bila jedini engleskimonarh koga papa priznaje; ako se uda za našeg sina, imaće pravo na engleski, kao i naškotski presto.

Meri je stigla u Bloa zavijena u tartan, kao tamnokosa porcelanska lutka, raširenih očijui uplašenog pogleda. Znala je vrlo malo francuski; gubila je grube grlene glasove, suvišesirove da bi predstavljali reči, pa ipak pripadnici njene pratnje su ih razumeli. Dovela je sasobom i sopstvene telohranitelje, smeđe džinove u kiltovima, masne, riđe kose i suženihočiju, koji su smrdeli. Škoti su prezirali kupanje i lepo ponašanje, svi, sem Meri i njeneguvernante, Dženet Fleming, bledolike lepotice zelenih očiju i kose boje sunčeve svetlosti.Madam Fleming je bila mlada udovica koja je brzo prihvatala francusku kulturu iprenosila je svojoj gazdarici.

Meni se Meri unapred svidela, čak sam je i zavolela: osećala sam bliskost sa timdetetom kome su zemljaci pretili smrću i oterali ga od kuće. Znala sam šta znači bitiomrznuta i uplašena, i sama u stranoj zemlji. Kada sam saznala da je stigla, požurila samda joj poželim dobrodošlicu.

Ušla sam u dečiju sobu bez najave i zatekla Meri kako stoji pored Fransoe i kritički gaposmatra. Bila je mršava i dostojanstvena, pomalo oholo dignute bradice.

Na šum mojih koraka okrenula se i, na francuskom sa jakim naglaskom, upitala: „Zaštose ne pokloniš? Znaš li da se nalaziš u prisustvu škotske kraljice?“

„Da,“ rekla sam mirno, sa osmehom. „Znaš li ti da se nalaziš u prisustvu francuskekraljice?“

Bila je potpuno zatečena; nasmejala sam se i poljubila je. Uzvratila je poljubac, opreznomalo stvorenje, usnama koje su zaudarale na ribu i pivo; njen ukočen stav izražavao jesnažnu odbojnost. Bila je dve godine starija od mog Fransoe, ali već tri puta viša od njega.Moj sin je u trećoj godini izgledao kao da ima jedva dve, a intelekt mu je bio još mlađi.Povremeno, kad se zagledam u njegove rastrojene oči, činilo mi se da vidim duha ubijeneimbecilne devojčice.

Anri je mazio Meri, govoreći da je voli više nego rođenu decu, jer je već kraljica.Ugrizla sam se za jezik na uvredu svojoj deci. Fransoa i Šarl od Giza bili su izbezumljenizbog sreće svoje nećake: posle Anrijeve smrti, naš sin će biti kralj, a njegova nevesta, Meri,postaće kraljica Francuske, kao i Škotske.

Aktivnost moga muža doprinela je i drugim promenama. Mala ženska grupa starogkralja bila je raspuštena, a vojvotkinja D'Etamp osramoćena i živela je u anonimnosti;njenu najbližu prijateljicu, koketnu Mari de Kanaple, sa rupicama na obrazima, muž jeproglasio preljubnicom i zabranjen joj je dolazak na dvor. Dve od njih su otišle uPortugaliju sa kraljicom Eleonorom, kojoj je bilo dosta Francuske i poželela je da proživisvoje dane bez intriga.

Na dan krunisanja moga muža, sedela sam na tribini katedrale u Remsu i borila se sasuzama dok je Anri išao prema oltaru. Nije samo ponos izazvao moje neprolivene suze,već i zlatni vez na satenskoj tunici mog muža, pravo iznad srca: dva velika slova D, leđao leđa, prepletena, iznad kojih je stajalo jedno slovo H. To je trebalo da postane njegovsimbol, kao što je salamander bio simbol njegovog oca; i do kraja života bila sam okruženamonogramom Anrija i Dijane na tapiserijama, kamenju i slikama koji su krasili svakizamak. Ubeđivala sam sebe da mi nije važno, da imam ono što sam najviše želela: Anrijevživot i mogućnost da mu podarim decu. Ali, zbog toga nije ništa manje bolelo.

Moje krunisanje odigralo se dve godine kasnije, u katedrali Sen Deni, kod Pariza.

- 148 -

Ušla sam najavljena trubama, gornji deo haljine mi je blistao dijamantima, smaragdimai rubinima; moj tamnoplavi somotski ogrtač bleskao je zeleno pod igrom svetlosti. Upratnji Velikog majstora Montmorensija i uz Antoana de Burbona, jedrila sam premaoltaru. Ispod blistavog gornjeg dela moje haljine, astrologov biser, koji me je doveo dovde,visio mi je između grudi.

Naklonila sam se savivši koleno i produžila prema svom prestolu, postavljenom napodijum presvučen zlatastom tkaninom; stepenice koje vode gore, do njega, bile supokrivene istim plavim somotom kao i moj ogrtač. Kardinal od Burbona, Antoanov brat,vodio je ceremoniju. Klekla sam i pomolila se po protokolu, i sigurnim glasom pozitivnoodgovarala na kardinalova pitanja. Za Anrija sam se udala petnaest godina ranije, a sadasam se udavala za Francusku.

Stara kruna koju mi je Antoan od Burbona stavio na glavu, bila je toliko teška da nisammogla da je nosim. Donesena je druga, lakša kruna, koju sam nosila do kraja ceremonije.

Pošto je odslužena misa, ja i još tri plemkinje dobile smo dragocene predmete, da ihstavimo na časni presto, kao ponude pre pričešćivanja. Dijana je odabrana da ide odmahiza mene, jer joj je moj muž poklonio vojvodstvo Valentinoa, što je znatno popravilo njenpoložaj i finansijsku situaciju. Pre ceremonije, objavio je i da je ona od sada jedna od mojihdvorskih dama, što me je veoma povredilo, jer je značilo da će Dijana ubuduće mnogo viševremena provoditi pored mene.

Produžila sam niz dugački prolaz sa zlatnom kuglom u rukama; stigavši do oltara,predala sam je kardinalu od Burbona i okrenula se da sačekam ostale žene.

Sporo su išle. Trebalo je da Dijana ide na kratkom rastojanju iza mene, ali ona je išlabesmisleno sporim korakom, pogleda dignutog u nebo, lica ozarenog glumeći blaženoushićenje. Dok je prolazila ispod lože u kojoj je sedeo moj muž, sasvim je zastala jedandugi trenutak, privukavši pažnju celog skupa, a zatim prošla pored njega.

Gledala sam je besno, iako sam zadržala nepromenjeno dostojanstven izraz lica. Mislilasam da će Dijana biti zadovoljna opscenim bogatstvom i Anrijevom ljubavlju, ali to joj nijebilo dovoljno. Želela je da ukrade i ono malo pažnje koje sam ja imala, čak i ovoga dana;želela je da bude jasno ko zaista upravlja kraljem.

Pomislila sam u tom trenutku kako bi bilo lako ubiti je, zamoliti Ruđerija za otrov iliotrovnu rukavicu, ili čini, naročito zbog toga što sam tu zavodljivu prepreku već prešladva puta. Ali nikada ne bih ubila zbog lične osvete, već samo da bih spasila one kojevolim, kao i Kozimo Ruđeri.

Možda u paklu postoji bolje mesto za nas.

- 149 -

Glava dvadeset pet

Sledeće godine bile su teške. Žanina majka, srdačna, sjajna kraljica od Navare, umrla jenešto pre Božića 1549. godine, ostavljajući svoju kćer i sve koji su je znali ucveljene. Anri jedane i veći deo noći provodio u Dijaninom društvu, dok sam ja nalazila zadovoljstvo samopovlačenjem u jednostavna zadovoljstva majčinstva.

Anri je bio štedljiv i nije traćio dane jureći svaku lepojku koja mu zapadne za oko. Aliza razliku od oca, revnosno je progonio protestante, što je izazvala i podržavala Dijana.Možda je mislila da će uništavajući jeretike učiniti da bog zaboravi da je ona kurva.Obavila se ogrtačem pobožnosti i vrline, i uživala u naglašavanju oštrog kontrasta izmeđuAnrijeve 'moralnosti' i razvratnosti njegovog oca. Ali Anriju je, kao i njegovom ocu,zapovedala metresa: Dijana je želela da imanja oduzeta protestantima budu predatakatolicima, a Anri je to izvršavao. Želela je da vidi kako se protestanti hapse i pogubljuju,pa je to i učinjeno, iako je na dvoru bilo mnogo protestantskih simpatizera, uključujući tu iMontmorensijevog mladog sestrića Gaspara de Kolinjija, Antoana de Burbona, pa ikraljevu rođaku Žanu od Navare koja je prihvatila učenje Martina Lutera dok je boravila uNemačkoj. Plemstvo je bilo zaštićeno; samo obični građani mogli su biti progonjeni.

Svakog jutra posle sastanka sa svojim savetnicima, Anri je odlazio u Dijanine odaje narazgovor o državnim stvarima; ništa nije radio bez njenog odobrenja i dodelio joj je takvumoć da je potpisivala kraljevske dokumente umesto kralja.

Kao i njegov otac, ni Anri nije primećivao ljubomoru koju je moć njegove metreseizazivala među dvorjanima. Nije video ni nezadovoljstvo koje je raslo u provinciji, gde suprotestantski seljaci bili ogorčeni zbog novih zakona koji su zabranjivali njihov načinbogosluženja. Pariz je gotovo ceo bio katolički, pa Anri nije slušao savetnike koji su gaupozoravali da njegova isključivost i netolerantnost prema novoj veri izazivabuntovništvo. Slušao je samo Dijanu, koja je, opet, slušala braću Giz. Oni su, kao i Dijana,prezirali protestantizam, i želeli uticaj na krunu.

Anri je počeo da gubi sledbenike, a protestanti su počeli da ga mrze. Nekoliko putasam privatno razgovarala sa njim o tome; kralj Fransoa me je naučio koliko je važnoosvojiti ljubav naroda. Možda sam bila suviše direktna, ali Anri me je odmah prekidao,optužujući me da precenjujem svoju i potcenjujem Dijaninu inteligenciju.

Godinama je Dijana bila u mojoj okolini, godinama tokom kojih su moja inteligencija isposobnosti ignorisane, godinama tokom kojih sam gledala kako zemlja propada, a mojnaivni muž nagrađuje pohlepne i proračunate plemiće. Želela sam da progovorim, alinikome se nisam žalila, jer sam smrću one prostitutke dobila tačno ono, što sam i tražila:bila sam Anrijeva žena i majka njegove dece, i ni trunku više.

Dijana je i dalje držala svoje obećanje i slala Anrija u moju postelju. Tada nisamshvatala da je na svom položaju postala tako samouverena, da je počela da izbegavafizičku naklonost moga muža, pa je Anri počeo da traži utehu na drugoj strani.

Naš sin, Šarl-Maksimilijan, bolešljiv kao i njegovi prethodnici, sa urođenim crveno-ljubičastim belegom tik ispod nosa, rođen je 1550. godine, tri godine pošto je Anri preuzeopresto. Izgradili smo veliku dečiju sobu u palati koju je kralj Fransoa renovirao u Sen

- 150 -

Žermen en Laju, zapadno od Pariza, gde je Anri odrastao. Taj zamak je sagrađen okocentralnog dvorišta, sa velikim travnjacima po kojima je Meri jurila Fransou, ali moj sin setrčeći toliko zadihao da je izgubio svest. U danima odmah po Šarlovom rođenju, gledalasam sa prozora kako Meri trčkara sama, kao brza i usamljena figurica na travnatomprostranstvu.

Moj muž je postao pažljiv otac tokom prvih meseci Šarlovog života i gotovosvakodnevno je posećivao dečiju sobu. Prekinuo je naviku putovanja starog kralja iodržavao dvorac u Sen Žermenu zbog dece. Kada je Dijana slomila nogu tako što je pala izsedla, otišla je u svoj zamak u Anetu da se oporavi, Anri je ostao sa mnom u Sen Žermenu.Priznajem, bilo mi je drago zbog njegovog izbora, dok nisam saznala njegov pravi uzrok.

Prve hladne jesenje noći sedela sam ispred ogledala u svojoj sobi, dok me je madamGondi češljala. Bilo je kasno, ali sam uživala u razgovoru o tome kako je malom Fransoidozvoljeno da prvi put pridrži svog malog brata, Šarla, i kako je, uverivši se da crvenimladež bebe nije zarazan, poijubio Šarla i dostojanstveno ga proglasio prihvatljivim.

Dok smo madam Gondi i ja razgovarale, začula sam ženski plač iz dečije sobe iznadnas. Istrčala sam iz svojih odaja i ustrčala uza stepenište, gonjena materinskim instinktom.

Na odmorištu, jedan od Merinih škotskih telohranitelja je stajao ispod upaljene zidnelampe. I on je čuo plač, ali nije reagovao na njega; u stvari, uzdržao se, zlobno sesmeškajući.

Protrčala sam pored njega, prema dvostrukim vratima sada utihle dečije sobe. Tik izanjih, dve prilike su stajale pod drhtavim svetlom svećnjaka ispred zatvorenih vrata sobeMerine guvernante. Raspravljali su se, i shvativši to, stala sam u mestu, na polovinihodnika, u senci.

Bio je to Montmorensi, širokih ramena i sive brade, leđa naslonjenih na vratima, sarukom na kvaki i Dijana, teško naslonjena na štaku ispod jedne ruke. Očigledno je tekdoputovala čak iz Aneta i uletela u zamak, ne zastavši ni da skine ogrtač. Svetlost lampejoj je otkrivala tamne podočnjake i staračku opuštenost na vilici. Kosa na slepoočnicamasada joj je bila više srebrnasta, nego zlatasta. Bila je elegantno odevena, sa nabranimokovratnikom od izvrsne crne čipke, naglašenim velikim dijamantskim brošem na grlu isatenskom suknjom boje slonovače, sa zlatnim pužastim vezom. Ali ni tako slavankrojački rad nije mogao da sakrije činjenicu da je umorna i iscrpljena, a ponos joj ustupiomesto goropadnosti. To se videlo dok je gurkala Montmorensija.

„Vređate me, monsinjore, svojim lažima!“ šištala je, mašući kažiprstom prema Velikommajstoru. „Unutra je, znam to! Otvorite vrata, ili se sklonite i sama ću to učiniti.“

Montmorensi je pokušavao da je smiri. „Madam, van sebe ste. Molim vas, snizite glas,probudićete decu.“

„Decu!“ Nervozno je uzdahnula. „Samo ja ovde i mislim na decu!“ Pošla je napred,balansirajući na štaci, i posegnula pored Velikog majstora, prema vratima. „Otvorite ihsada ili ću sama ući! Zahtevam da razgovaram sa madam Fleming!“

Vrata iza Montmorensija otvoriše se unutra i on se zatetura korak unazad, gotovosudarivši se sa čovekom koji je izašao iz guvernantine sobe: mojim mužem. Za razliku odDijane, Anri je odlično izgledao, sa očevim lepim, duguljastim licem i punom, tamnombradom; bio je još privlačniji potpuno opušten, kakav se vraćao iz napornog lova. Bio jegologlav i raščupan; žaket mu je bio malo dignut na kukovima. Ugledavši Dijanu, onspusti rub žaketa. Soba iza njega bila je u mraku dok je zatvarao vrata, a Montmorensi sepomerio, da ih zakloni.

Videvši dokaz da je sa pravom sumnjala, Dijana sa bolom skrenu pogled. Trojeučesnika je stajalo zapanjeno i bez reči pred razotkrivanjem, dok se ona nije opet sabrala.

- 151 -

„Vaše veličanstvo!“ uzviknula je, bolno. „Odakle ste došli?“Ugledavši svoju besnu ljubavnicu, Anri se zagleda u tepih pred nogama.„Nisam uradio ništa loše,“ promrmlja, tako tiho da sam ga jedva razumela. „Samo sam

razgovarao sa damom.“ Jadni, prostodušni Anri, suviše spor da smisli prihvatljivu laž.„Razgovarao!“ prošišta Dijana. „Dozvolite da pitam madam Fleming šta je bila tema

tog razgovora!“Opet je pošla prema vratima, ali zaustavila se pred krupnim Montmorensijem.„Ovo je neprilično,“ ukorio je. „Nemate pravo da tako razgovarate sa kraljem!“Anri ga je ljutito pogledao i Montmorensi je odmah ućutao.„Vaše veličanstvo,“ reče Dijana tiše, mada ne manje ogorčeno, „takvim ponašanjem ste

izneverili svoje dobre prijatelje Gizove i njihovu nećaku Meri. Izneverili ste, takođe, isvoga sina, Dofina, koji treba da se oženi detetom čija je ta, ta žena guvernanta. A ja lično,neću ni pominjati svoj bol.“

Primetila sam da nije pomenula da je izneverena i kraljeva supruga.„Nemam nameru da povredim bilo koga,“ reče Anri, ali nije mogao da je pogleda.

„Molim vas, možemo li sutra da razgovaramo o tome? I ne ovde, u hodniku, da neprobudimo decu...“

„Ali zbog njih i moram da dignem uzbunu.“ Najpromišljenijim potezom do tada,Dijana usmeri svoj bes na Velikog majstora. „Rečeno mi je ovo. Rečeno mi je da ste vi,monsinjore Montmorensi, ohrabrivali ovu aferu. Vi ste izneverili Gizove, a time i Njegovoveličanstvo, više nego ikoga, podržavajući neveru koja je obeščastila sve.“ Okrenula se,naslonjena na štaku, prema Anriju. „Zar ne vidite, gospodine, da njihovu nećaku, nevinumalu Meri, vaspitava kurva? Kako će se oni osećati kada saznaju istinu? Da je Velikimajstor nosio vaš interes u srcu, savetovao bi vas da izbegavate tu ženu.“

„Nije on kriv,“ reče Anri tiho. „Ja sam. Oprostite mi, madam, i ne ljutite se; mogu dapodnesem sve, sem vašeg nezadovoljstva.“

Ona diže bradu, opet sabrana i dostojanstvena, i reče Montmorensiju, „Vi ste lošeslužili kralja i osramotili ste njegove prijatelje. Ne stajte mi opet na put, monsinjore, i neobraćajte mi se, jer vas neću čuti.“

Montmorensi, besan, ali držeći jezik za zubima, pogleda kralja, tražeći podršku. Anri seokrenu i kratko klimnu glavom Velikom majstoru da se udalji.

Jedan mišić duboko u Montmorensijevoj velikoj četvrtastoj vilici, tik iznad brade,zaigra, ali on je bio čovek dostojanstva i samokontrole. Otišao je brzo, oborenog pogleda,da ne bi gledao Dijanin trijumf.

Ja sam stajala nepokretna u hodniku; Montmorensi u prolazu htede da me pozdravi,ali ja stavih prst na usta. Mogao je slobodno da upozori Anrija na moje prisustvo, ali bio jeljut na Dijanu i možda se ponadao da bi mogla reći nešto čime bi izazvala moju još većumržnju. Otišao je dalje, ostavljajući me da slušam sama.

Kada je Montmorensi otišao, Dijana prva progovori, nekontrolisano i nesigurno.„Volite li je?“Anrijev izraz je bio isto onako skrušen kao i kada mi je prvi put priznao da voli Dijanu.„Ne,“ šapnuo je. „Naravno da ne.“ Zatim malo diže glas. „Bilo je samo... samo fizički i

ništa više. I jeste me sramota. Nadao sam se da ću to prekinuti pre nego što povredim bilokoga. Pre nego što povredim vas. Ali sada mogu samo da vas molim za oproštaj.“

Dijana se smirila kada je kralj počeo da puzi. „Ne tražite oproštaj od mene, gospodine.Tražite ga od svojih dobrih prijatelja, Gizovih i od male Meri.“

Oklevao je. „Obećajte da nećete ništa reći Gizovima.“

- 152 -

Zagledala se u njega jedan dugi trenutak, pa polako odgovorila, „Neću nikome ništareći, ako vi obećate da se ovaj zločin više neće ponoviti.“

On duboko uzdahnu pomislivši da će se odreći takvog zadovoljstva, pa se ispravi ipogleda je u oči. „Kunem se bogom da neće.“

Ona zadovoljno klimnu glavom, otpuštajući ga, kao da je ona monarh, a ne on, i pođepolako odatle, pomažući se štakom.

Anri je tiho pozva. „Hoćete li biti...?“ Nesiguran, ostavio je pitanje nedovršeno.Dijana se nije okrenula da ga pogleda. „Oporavljaću se u mojim odajama, pored

kraljičinih.“ Glas joj je bio leden, prekoran.Anri je osetio odbacivanje u njenim rečima. Okrenuo se spuštenih ramena. Dijana je

pošla prema meni i spiralnom stepeništu koje vodi prema mom krilu, dok je moj mužotišao u suprotnom smeru i brzo se izgubio. Ona je išla polako, usredsređena nakoordinaciju štake sa svojim koracima. Nije me primetila skrivenu u senci, dok sam čekalada prođe. Želela sam da likujem, da pakosno uživam zbog toga što je moja suparnicanajzad popila gutljaj gorkog pića, koje sam ja pila toliko godina. Pa ipak, kada su nam sepogledi sreli, njen iznenađen, a moj upućen, videla sam samo sebe, povređenu i bezljubavi.

Mora da je primetila saosećanje u mom pogledu, jer se i njen izraz omekšao. Naklonilase najbolje što je mogla, pre nego što je produžila bolno sporim korakom. Pažljivo zakačenna njenom grlu, da bi prikrio opuštenu kožu vrata, pod svetlošću lampe blesnuo jedijamant.

Krajem decembra saznala sam da sam opet trudna i odlučila da srećnu vest saopštimmužu na dan Božića. Toga jutra otišla sam u kraljevsku dečiju sobu u pratnji Žane, Dijane,madam Gondi, još tri svoje dame i jednog sluge. Ta pratnja je bila potrebna da prenese svepoklone za decu, uključujući i velikog konja za ljuljanje sa pravom, konjskom grivom. Kaoi uvek, Žana je htela da me prati u dečiju sobu, jer je želela svoju decu.

Dan je svanuo siv i oblačan; visoki, pravougaoni prozori zamka gledali su na pustodvorište sa smeđim travnjakom, oivičenim drvećem ogolelih grana. Ali ulazna prostorijadečije sobe bila je bučna: gorele su desetine sveća, njihovi plamenovi poigravali su uprozorskim oknima i na mermernom podu; velika božićna cepanica gorela je u kaminu.Veliki sto bio je pun ušećerenog kestenja, oraha, jabuka, smokava i sitnih kolača.

Deca su nas dočekala veselim uzvicima. Fransoa još nije napunio sedam godina, imaoje kupolastu glavu i prazne, raširene oči; bio je manji od svoje pet i po godišnje sestreElizabet, koja je bila slatko i nežno dete. Njih dvoje su potrčaii prema meni, dok je dojiljaotišla da uzme malog Šarla iz kolevke.

Osmogodišnja Meri, škotska kraljica, ostala je na rastojanju, očekujući. Bila je već vrlovisoka, a njeno dostojanstveno ponašanje činilo je starijom nego što jeste; mnogi koji su jevideli u igri sa Fransoom mislili su da njih dvoje deli nekoliko godina. Toga dana je diglakosu, nekoliko puta upletenu i uvijenu, sa tamnim biserima. Tartan šal bio joj je učvršćenna prsima okruglim srebrnim brošem. Podsetila me je na mene u tim godinama, želela samda budem bezbrižno dete, slobodna sa naklonostima, ali sa znanjem da mi je život uopasnosti od onih koji me mrze.

Kada sam se sagnula da zagrlim Fransou i Elizabet, Meri doviknu Dijani, „Joyeux Noel,madam De Poatje! Šta mi poručuju moji dragi ujaci?“

„Oni jašu sa kraljem, Vaše veličanstvo,“ reče Dijana sa osmehom. „Ali pridružiće namse za sat vremena.“

„Dobro,“ uzdahnu Meri i priđe mi za neželjeni poljubac. „Joyeux Noel, madam kraljice!“

- 153 -

„Joyeux Noel, Meri,“ odgovorila sam. Smetalo joj je, kao i uvek, što je ne oslovljavamtitulom, ali više sam volela da je podsetim da je dete, i da još uvek nije kraljica Francuske.“

Upravnik dečije sobe, monsinjor D'Imijer došao je iz jedne od dečijih soba. Nizak,žustar i otvoren čovek, hitro uđe u sobu i nakloni se.

„Madam kraljice, hiljadu puta se izvinjavam ali javljeno mi je da je Njegovo veličanstvou lovu pretrpelo blagi pad. Poručilo vam je da će on i brat Giz zakasniti, jer je sada koddoktora.“

Meri se rastužila. Jadni, zbunjeni Fransoa je pokušao da je uteši, ali kako je čestomucao, uspeo je samo sa mukom da ponavlja prvo slovo Merinog imena: „M-m-m-m...“

Ućutkala ga je poljupcem.Ja sam se svojski potrudila da zabavim decu poklonima. Fransoa je dobio svoj prvi,

drveni mač, kopiju pravog mača njegovog oca, sa obojenom zlatom drškom. Ozbiljno samga upozorila da ga oprezno koristi, znajući sve vreme da je samo pitanje vremena kada ćeneko pretrpeti manju povredu. Elizabetin konjić za ljuljanje bio je tako popularan, da su sedeca posvađala oko toga ko će prvi da ga jaše.

Onda je došao na red Merin poklon. Žana je držala veliku drvenu kutiju, izbušenu sastrane, i zastala je na rastojanju da deca ne bi čula grebanje i šuškanje. Ali kada je pošlanapred, iz unutrašnjosti kutije začu se jasno cviljenje i Merino tamno lice se ozari.Devojčica požuri da otvori gornji deo kutije i izvadi crno-belo štene španijela iz nje.

Ona ga uze u ruke i pogleda me veselo. „Hvala vam! Hvala vam! Mogu li da gazadržim ovde, u dečijoj sobi?“

Odgovorila sam sa osmehom. „Naravno da možeš.“Konjić za ljuljanje i mač bili su ostavljeni zbog psa. Fransoi je trebalo pokazati kako da

ga nežno miluje; Elizabeta se ustezala, pa sam joj pokazala kako se kuče može naterati dalepo sedne da bi dobilo parče jabuke.

Za vreme te srećne porodične scene, Merina guvernanta poče glasno da raspravlja sanekim od svojih pretpostavljenih na vratima Šarlove sobe. Ja nisam obratila mnogo pažnjena niz grlenih suglasnika i uzbudenih „r“.

Monsinjor D'Imijer priđe njoj i njenoj koleginici i prošišta, „Prestanite sa timnekulturnim ponašanjem! Idite i pozdravite kraljicu!“

Ignorisala sam sve to. Škoti su se, od kada su došli, pokazali odani samo Meri, aprezirali poštovanje koje duguju mom mužu i meni; njihovo poštovanje je ponekaddovodilo članove oba dvora do razmene udaraca.

Madam Fleming odgovori na lošem francuskom: „Ne mogu da ćutim; sa ponosomobjavljujem, gospodine, da sam zatrudnela sa kraljem.“

Ja sam davala parče jabuke kučetu, i u tom trenutku, ruka mi pade pored tela. PrimetihDijanin pogled, pa Žanin, i po njihovim mučnim izrazima shvatih da su je i one čule.

Monsinjor D'Imijer nešto promrmlja tiho, zapanjeno.U tom trenutku, madam Fleming je ušla u sobu, sa bledim osmehom izazovnog

samozadovoljstva. Dijana nekada beše lepa, ali Flemingova je bila kao zlatokoso remek-delo, zračna boginja smaragdnih očiju u zelenoj satenskoj haljini, sa šalom od plavo-zelenog tartana, učvršćenim na ramenu.

„Madam kraljice,“ reče ona ljupko i duboko se nakloni. „Čula sam da ste trudni. Ako jetako, razumem vašu radost, jer sam i ja zatrudnela sa Njegovim veličanstvom.“

Žana besno prošišta. Dijana je bila potpuno zapanjena i uopšte nije reagovala.Flemingova diže glavu, likujući.

- 154 -

Monsinjor D'Imijer je došao u glavnu sobu, izbezumljeno mlatarajući rukama, kao darasteruje jato ptica. „Kako se usuđujete? Kako se usuđujete, madam, da vređate kraljicu!Odmah se izvinite!“

Pokazala sam madam Gondi da odvede decu i ustala. Sa Dijanom za petama, uhvatilasam Flemingovu za lakat i povela je natrag, u najbližu sobu.

Ušavši u sobu, rekla sam tihim i ne baš prijatnim glasom, „Užasno je neukusnoraspravljati o takvim stvarima pred decom. Vi ste neudata žena i vaše ponašanje je unajmanju ruku skandalozno.“

Flemingova nije ustuknula. Bila je visoka, kao i svi Škoti, i sa prezirom me je gledalaniz svoj lepi nos.

„Vi govorite o skandalu,“ reče. „A dolazite deci u posetu sa kraljevom bivšomljubavnicom.“

Bivšom ljubavnicom... Dijana ljutito zinu na te reči.„Zažalićete tu primedbu,“ rekoh mirno. „I nikada više nećete pominjati svoje stanje

pred decom, ili ćete imati posla sa mnom, a na mene nije tako lako uticati kao na Njegovoveličanstvo.“

Flemingova uzvrati, „Moj vladar je Meri, kraljica Škotske, madam. I odgovaram samonjoj.“

Dijana koraknu i ošamari Flemingovu hitro, zvučno. Flemingova vrisnu i diže ruku naobraz.

„Oprostite mi ovaj ispad, madam kraljice,“ reče Dijana mršteći se na zapanjenuguvernantu, „ali neću trpeti tako grozne bezobrazluke prema mojoj kraljici.“

„Oprošteno vam je,“ rekla sam, ne skidajući pogled sa guvernante. „Madam Fleming, upravu ste: vi ste podanica kraljice Meri. Ali ja sam njen staratelj, pa prema tome, vašposlodavac. Savetujem vam da to ne zaboravite.“ Okrenula sam joj leđa i pozvalamonsinjora D'Imijera, koji ponizno uđe. Flemingova, očiju suznih od Dijaninog bolnogšamara, ispaljujući psovke svog škotskog jezika, žurno izađe iz sobe i ode u zajedničkusobu, kod dece.

Rekoh mu, „Monsinjore, molim vas, pobrinite se da ona ode u svoju sobu i ostane tamodok vam ne izdam drugačiji nalog.“

„Odmah, Vaše veličanstvo,“ reče on i sve troje se vratismo u zajedničku prostoriju.Flemingova je, u skladu sa svojim nerazumnim rezonovanjem, uletela pravo kod Meri

i, uplašivši kuče i decu, rasplakala se pred njom. Meri je isprva milovala kuče u svojimrukama, ali pošto je Flemingova nastavljala svoju tiradu, smirila se i počela da se mršti.

Kada smo Dijana i ja prišle, sa monsinjorom D'Imijerom pred nama, guvernanta ućuta.Meri se namršti na nas.

„Kako se usuđujete,“ reče ona, tihim, drhtavim glasom. „Madam de Poatje, kako seusuđujete da udarite gospođicu Fleming! Izvinite se odmah!“

„Nema potrebe za izvinjenjem,“ odvratih ja sigurnim glasom. „Vaša guvernanta jeizazvala. Madam Fleming, idite u svoju sobu i čekajte moju poruku.“

Meri se nakostrešila. „Neće ona učiniti ništa slično. Ja želim da ostane ovde.“Razmotrila sam situaciju, ljuta devojčica, rasplakana guvernanta, Fransoa uplašen do

štucanja, Elizabeta koja ćuti, i uzdahnula. „Meri,“ rekla sam, „ne može biti pobednika uraspravi dveju kraljica. Ali ti si još uvek dete, a ja tvoj staratelj.“ Okrenula sam seusplahirenom monsinjoru D'Imijeru, „Monsinjore, molim vas, otpratite madam Fleming unjenu sobu.“

„Ne!“ uzviknu Meri. Bacila je kuče na pod takvom silinom, da je jadno zacvilelo.

- 155 -

Elizabeta uze kuče, da vidi nije li povređeno. Od tako temperamentnog čina, bez obzirana učešće nevinog bića, samo što mi nisu zacvokotali zubi. Okrenula sam se prema Meri,spremna da je kaznim, ali ona izbaci bujicu reči.

„Ona će uraditi ono što ja kažem! Ja sam dvostruka kraljica, i to rođena, nisam ćerkaobičnog trgovca, koja se udala daleko iznad svog statusa!“

Tako sam saznala kako me vide - Škoti i Gizovi, koji su čekali trenutak da njihovanećaka zauzme francuski presto. Odjednom besna, prišla sam Meri, zagledala se duboko unjene neprijateljske okice i rekla vrlo tiho, „Da, izborila sam se da se uspnem iz nižegstaleža, što je razlog više da me se bojiš, razmaženo derište. Ja ću pobediti.“

Ona napući usne, ali se povuče ne odgovorivši. Ja se okrenuh Elizabeti i rekoh, „Pas jesada tvoj.“

Naposletku sam pozvala jednog od svojih stražara da otprati Flemingovu u njenu sobui nagovorila monsinjora D'Imijera da zatvori Meri u njenu. Kada je moj muž sa Gizovimanajzad stigao u dečiju sobu, šepajući na svom zavijenom skočnom zglobu, ali veseo,dozvolila sam Meri da izađe ako pristane da se ponaša uljudno.

Ime madam Fleming nije pominjano u razgovoru. Ali nekoliko puta, toga jutra,primetila sam Merin zamišljen pogled na sebi; oči su joj bile sužene, kao da žudi zaosvetom.

- 156 -

Glava dvadeset šest

Uzevši u obzir neprijatnost u dečijoj sobi, želela sam da ispričam događaj Anriju; tevečeri, pozvala sam ga u svoje odaje.

Došao je hramajući, sa štakom, misleći da sam ga pozvala u svoju postelju, uprkosnjegovoj povredi. Kada su se vrata zatvorila, zagrlila sam ga i uzvratila mu poljubac.Osećao se na vino i bio rumen, jer je popio više nego obično, najverovatnije da bi ublažiobol u zglobu.

Kada sam se povukla iz zagrljaja, rekla sam, „Anri, pre nego što se zanesemo... Imamza vas jednu lepu i jednu ružnu vest.“

On se u trenutku ukoči. „Pa hajde, onda. Dajte da čujem prvo tu, ružnu.“„Ovoga puta mislim da je bolje prvo lepu. Mislim da sam opet trudna, dragi supruže.“Koliko sam želela to da mu kažem, toliko sam se i ustezala. Svaki put kada je saznao da

sam trudna, Anri je napuštao našu bračnu postelju, naglašavajući da odnose sa mnom imasamo da bi dobio naslednike.

Iscerio se, pokazujući bele zube iznad tamne brade, i obavio ruke oko mene. „Jošjednom ste me oduševili. I kako ste dobra majka; video sam u dečijoj sobi kako se decalepo ponašaju.“

Poljubio me je nekoliko puta, kikotala sam se, jer me je golicala njegova kovrdžavabrada, a onda sam se odmakla i uozbiljila.

„Ah,“ reče on. „A sad neprijatna vest?“„Sada neprijatna,“ potvrdila sam. „I Dženet Fleming je takođe trudna.“On u šoku raširi oči, na trenutak, pre nego što je posramljeno oborio pogled. Zatim

spusti ruke i odmače se.Pokazala sam mu stolicu. „Molim vas, sedite, Vaše veličanstvo. O ovome treba da

razgovaramo.“On se teško svali u stolicu; taj pokret je izvukao uzdah iz njega. „Kako ste... Kako ste to

saznali? Od Dijane?“„Ne. Od madam Fleming lično.“Njemu se vilica opusti. „Ona vam je to direktno rekla?“„Vrlo je ponosna na to.“„Nadao sam se da uopšte nećete saznati,“ reče on, pocrvenevši. „Ne ponosim se time.

Mogu samo da tražim vaš oproštaj i kažem vam da sam pre četrnaest dana Dijani obećaoda više ništa neću imati sa Dženet Fleming. I održao sam obećanje.“

Ja sam bila beskrajno smirena. „Nisam vas pozvala da bih vas optužila, iako sasvimrazumem bol srca madam De Poatje. U stvari potrebna mi je vaša pomoć.“

On me pogleda, zapanjen. „Niste ljuti?“„Samo povređena. Ali ima nešto, što je daleko važnije od moje lične nesreće, pa i

Dijanine,“ rekla sam. „Madam Fleming je toliko ponosna na svoje stanje, da je to reklasvima. Znaju čak i Meri i deca.“

„Šalite se.“ Iznenađeno je odmahnuo glavom. „Ne mogu da verujem da je takootvoreno pričala o tome. Kako je to strašno za vas. A ipak ste ovde, tako smireni i puni

- 157 -

razumevanja...“ Nešto u njegovom glasu je učinilo da pomislim da Dijana nije reagovalatako lepo.

„Morate je poslati odavde, Anri, bar dok se ne porodi. Samo će vam stvarati neprilike,da ne pominjemo skandal zbog toga što posećuje Meri i Gizove.“

Zagledao se kroz prozor, razmišljajući o tome. „Meri to neće dozvoliti,“ reče najzad.„Ona voli madam Fleming.“

„Meri je dete,“ uzvratila sam, „i mora imati poverenja da ćete učiniti ono, što jenajbolje.“

On se zamisli za trenutak, pa polako, preko volje klimnu glavom. „Pobrinuću se damadam Fleming bude poslata u provinciju dok se ne porodi. Naravno, pobrinuću se i danjeno dete bude zbrinuto.“

„Naravno. Hvala vam.“„Ja ne zaslužujem tako trpeljivu suprugu. Ne mogu...“ Prekinuo je, odjednom na rubu

plača, podgrejan bolom i vinom.„Je li sve u redu između vas i Dijane?“ upitala sam tiho.„Od kada sam prekinuo sa Džejn Fleming,“ odgovori on, „bio sam veran samo vama,

Katrin.“U meni se probudi nada, ta davno sahranjena emocija. „Je li vas Dijana odgurnula od

svoje postelje zbog te afere?“Njemu obrazi pocrveneše kao i onoga dana kad smo se upoznali, kada je bio stidljivi,

nespretni dečak.„Ma davno pre toga. Gotovo godinu dana. Ona...“ U sebi se borio između reči i osećaja.

„Nekako sam izgubio njeno srce. Ponekad je tako hladna, daleka. Dao sam joj imovinu,zlato, čast, sve što je ikada želela, pa i više... Pa ipak me odbacuje. Kaže da nismo višedeca, da nema potrebe da izražavamo ni najmanje znake naklonosti. Počeo sam da molimza osmeh.“

Potpuno sam shvatala njegov bol. „Godinama vas je iskorišćavala.“„Ne mogu to da verujem,“ reče on. „Znam da je iskreno brinula za mene. Možda još

uvek brine. Ali sada je starija i umorna, a ja sam suviše nestrpljiv, pa sam prihvationabacivanje madam Fleming. Kakva sam budala, ubedio sam sebe da se toj lepoticisviđam ja, a ne moja kruna. Ali ona je samo agent Gizovih, odlučna da me još više potčininjima.“

Odmahnuo je glavom, sa odvratnošću prema samom sebi. „Koliko god sam preziraooca zbog nevernosti, evo i ja sam preljubnik, od koga žene prave budalu. Trebalo je datražim ljubav tamo, gde je ona uvek bila postojana i strpljiva, Katrin. Nemojte misliti davam nisam očajnički zahvalan.“

Još uvek je sedeo; spustila sam mu ruku na rame i poljubila ga u teme. Obgrlio me jeoko struka i naslonio glavu na moje grudi. Pomislila sam da je to kraj našeg susreta, da ćeotići, kao i uvek, i ostaviti me u praznoj postelji dok se naše dete ne rodi. Ali on ustade inežno me poljubi.

„Jednom sam rekao da bih lako mogao da vas zavolim, Katrin,“ šapnu. „Sada shvatamda vas već volim.“

Povela sam ga u unutrašnju sobu, u svoju postelju. Vodili smo ljubav sa divnom slašću,što nam je nedostajalo toliko puta ranije, dok nismo otkrili sebe.

U danima koji su usledili, nisam nikome ništa pominjala, mada je madam Gondiverovatno primetila da se nešto promenilo između Anrija i mene. Moja trudnoća jeobjavljena, a moj muž je, ipak, gotovo svake noći dolazio u moju sobu. Anri je, po prvi put,

- 158 -

primetio biser koji mi je visio između grudi i posegao za njim, ali odgurnula sam mu rukui skrenula mu pažnju poljupcima.

Iako više nije posedovala kraljevo srce, Dijana de Poatje je i dalje sačuvala ogromanpolitički uticaj, a moj muž nije imao snage da zbaci njen jaram. U javnosti smo glumiliveliku farsu: počasti su odavane kraljevoj metresi, a prema meni se ponašalo kao da samjoj podređena, dok smo, u stvari, moj muž i ja postali ljubavnici. Privatno, Anri i ja smorazgovarali o Dijaninoj sveobuhvatnoj kontroli vlade i načinu na koji bi on mogao da jepreuzme od nje, ali on nije imao snage ni volje da je uznemirava. Samo je odbijao da jojdaje nova bogatstva i počasti.

Dijana se zbog toga zbližavala sa Gizovima. Nažalost, tokom afere sa Flemingovom,Anri je pristao da zlatokosog Fransou od Giza imenuje za svog velikog komornika.Komornik je vodio računa o održavanju kraljevih apartmana i uvek je imao ključeve; semtoga, na izvesnim kraljevskim dokumentima bio je potreban njegov potpis. Bio je topoložaj više statusa nego moći, ali ako je iko mogao da ga iskoristi da bi došao do ovogdrugog, bio je to Giz.

Anri mi nije rekao za to imenovanje, već me je doveo pred svršen čin. Sa pravom jepretpostavio da bih se ja usprotivila i odlučio je da sačeka dok se nismo našli zajedno upostelji, posle nežnog večernjeg vođenja ljubavi. Ljubio mi je stomak i nežno pričao detetuu meni. Bila sam potpuno začarana i smeškala se, dok mi nije neočekivano priznao Gizovonaimenovanje. Ta vest me je izbacila iz postelje i digla na noge.

Anri je sačekao dok se nisam izduvala, a onda rekao da bi potez protiv Dijane i Fransoeod Giza poremetio finu ravnotežu na dvoru i stvorio konfuziju u vladi. To je bilo tačno, pasam se smirila i porazgovarala sa njim šta bi bilo najbolje za Fracusku. Nažalost, nije sesložio da Dijana i konzervativni katolicizam Gizovih predstavljaju najveću opasnost;slagao se sa njima da uopšte ne bi trebalo tolerisati protestantizam, što me je prestravilo.

Od tada, pa nadalje, strahovala sam od sukoba koji bi mogao izbiti ako bi se željaGizovih za progonom protestanata ostvarila, ali Anrijeva pažnja me je smirila u trudnoći,pa sam odbacila sve misli o predstojećoj političkoj katastrofi.

Kada nam se rodio drugi sin, Anri je bio pored mene, smejao se i držao me za ruku.Eduar-Aleksandar je bio zdraviji od ostale moje dece i Anri ga je bez ustezanja obasipaopažnjom. Eduar je bio najzgodniji i njegovo prisustvo me je uvek podsećalo na najlepšedane moga života. Anri i ja smo mnogo vremena provodili zajedno u dečijoj sobi, a on jepo jedan sat svake večeri provodio razgovarajući sa mnom o državnim poslovima.

Takva idila nije mogla dugo trajati. Kada je Eduar imao samo nekoliko meseci, moj svetse opet zatresao.

Moj muž je godinama razmenjivao uvrede sa carem Karlom, koji je malog Anrija injegovog brata držao u zarobljeništvu. Anri se razumno odupirao odlasku u rat iz takoslabog razloga; međutim, 1552. godine, godinu dana posle Eduarovog rođenja, moj muž jeudovoljio molbi za pomoć nemačkoj princezi, koja je želela da istera cara iz njihove zemlje.Oni su bili luterani i pobesneli su zbog pokušaja katoličkog cara da uguši njihovu veru.

Na moje zaprepašćenje, Anri se udružio sa njima, prihvativši da oslabi cara napadajućiga na severoistočnoj granici Francuske, između ostalog, sa namerom da zauzme gradoveKambrai i Mec. Ako je Dijana i primetila neku ironiju u tome što kralj žuri da pomogneprotestantima da poraze dobrog katolika, ništa nije rekla. Anri je odlučio da pošaljefrancuske vojnike u rat.

A nameravao je i da im se pridruži. To me je užasnulo, jer je značilo da će napustitisigurnu teritoriju koju stvara oniksov talisman skriven ispod Dijanine postelje.

- 159 -

Mom strahu nije pomoglo pismo koje sam dobila od poštovanog Luke Guorika izRima. Gospodin Luka je bio veoma poštovan zbog svog rada vezanog za karmičkuastrologiju, granu koja proučava uticaj zvezda na sudbinu pojedinca. Kada je brat mojebake, Đovani de Mediči imao samo četrnaest godina, Luka Guoriko je predskazao da će onpostati papa - i zaista, stric Đovani je postao papa Lav X. Guoriko je, takođe, vrlo tačno,predskazao uspon na položaj pape i smrt Alesandra Farnezea.

Kada mi je madam Gondi stavila u ruku pismo iz Rima, sa strepnjom sam slomilavoštani pečat na njemu. Unutra se nalazilo pismo za mene i još jedno zapečaćeno pismo,savijeno na trećinu, adresirano na moga muža.

Vaše najpoštovanije veličanstvo, dona Katarina,Molim da oprostite što pišem Vama, a ne direktno Vašem suprugu. Čuo sam da Njegovo

veličanstvo nije zainteresovano za savete astrologa, pa se zato obraćam Vama za pomoć, jer znam dapoznajete astrologiju i da su Vam bliski njeni ciljevi.

Ucrtao sam razvoj zvezda Vašeg supruga tokom sledećih nekoliko godina. Zbog toga osećamsnažnu obavezu da upozorim kralja Anrija da bude krajnje oprezan u izvesnim trenucima ispecifičnim situacijama.

Njegovom veličanstvu preti velika opasnost. Mogu li da ubedim Vaše veličanstvo, donaKatarina, da mu predate zapečačeno pismo i upotrebite svoj uticaj da biste ga ubedili da poslušasavet iz njega?

Iskušenje da slomim pečat drugog pisma i pročitam ga bilo je gotovo jače od mene, aliostavila sam pismo na stranu i sačekala da Anri dođe u moju sobu, i razgovaramo odnevnim događajima.

Kada je ušao u sobu, pružila sam mu zapečaćen dokument, uz pozdrav. „Dobili stepismo iz Rima, Vaše veličanstvo. Od Luke Guorika.“

„Znam li ga?“ upita on umorno, sedajući na stolicu, kada je uzeo pismo. Proveo je dugdan u svom kabinetu raspravljajući o planovima za rat, prvo sa svojim odanim prijateljemMontmorensijem, a zatim i sa Fransoom od Giza, ta dvojica savetnika bila su političkitoliko suprotstavljena da se nije savetovao sa obojicom zajedno, jer bi se razgovor vrlobrzo pretvorio u raspravu.

„Poznati astrolog,“ rekla sam. „Onaj, koji je prorekao da će moj stric Đovani postatipapa.“

„Ah,“ reče on nezainteresovano i gurnu pismo sebi za kaiš. „Kasnije ću se pozabavitiposlovima sudbine. Danas se bavim ozbiljnim pitanjima.“

„Molim vas!“ Na neželjenu oštrinu u mom glasu, on me pogleda pomalo iznenađeno.„Molim vas,“ rekla sam nežnije, „zar ga nećete ni pogledati?“

„Katrin, mnogo razmišljate o tim stvarima.“„Monsinjor Guoriko je pisao i meni.“ Sela sam na stolicu pored njega. „Otkrio je nešto

u vašim zvezdama i hoće da vas upozori na to.“„Na šta da me upozori?“Pogledala sam pravo u pismo koje je bilo u njegovoj ruci. „Meni nije kazao.“„Onda ću ga pročitati,“ reče on. Otvorio je pismo i preleteo pogledom preko njega. Dok

ga je čitao, na čelu su mu se stvarale bore.„Ništa,“ reče. „Hoće da me upozori na pojedinačnu borbu, protiv dvoboja, a ne borbi,

pa nema opasnosti ako odem na front. To je nešto, o čemu ne treba da brinem mnogogodina.“ Opet je savio pismo i gurnuo ga za kaiš.

Bilo je drsko i od kraljice da krši kraljevu privatnost, ali nisam mogla da se uzdržim.„Molim vas, Anri, moram da znam šta vam je rekao.“

- 160 -

„Strah u vašem pogledu,“ zadirkivao me je. „Uzbuđujete se ni zbog čega. Zašto i daljeverujete u te stvari?“

„Zato što je astrologija kao medicina, Anri, božiji dar koji pomaže u patnji. Videla samdokaz rođenim očima.“

On frknu. „Bolesno je gledati astrologa koji vas prati kao duh. Zašto se okružujetetakvim ljudima? Nema ničega božanskog u njemu, više izgleda kao da svakodnevnorazgovara sa đavolom.“

„Monsinjor Ruđeri mi je spasio život u Firenci,“ uzvratila sam emotivno. „Dao mi jetalisman bez koga ne bih preživela.“

„Isto tako biste preživeli i bez ičega.“ Anri odmahnu glavom. „Taj čovek vam puniglavu čudnim mislima. Razmišljam da ga oteram.“

Dvokrilna vrata balkona bila su zatvorena; noć je zatvorila pogled kroz staklo, ali jasam gledala mnogo dalje od toga.

„Kada sam bila devojčica,“ rekla sam tiho, „pre nego što su me pobunjenici zatvorili,Ruđeri mi je dao talisman za zaštitu.“ Anri htede da me prekine, ali zaustavila sam garukom. „Rekao mi je, takođe, i da nikada neću vladati Firencom. Rekao je da ću otići ustranu zemlju i udati se za kralja.“ Nisam dodala ono što me je definitivno ubedilo: Ruđerije prizvao moju pokojnu majku i njeno predskazanje da će me gospodin Silvestro spasiti.Anri je ćutao, ali jedan ugao usana je izvio u loše prikrivenoj neverici.

Nastavila sam. „Pričao mi je i o onima koji su me mučili posle toga. Sanjam vas kakoležite krvavi i moram da vas spasim, ali ne znam šta da uradim. Govorite mi francuski,uvek ste tako govorili, i dok još nisam znala jezik. Onog dana kada smo se upoznali,prepoznala sam vas, jer sam vas znala već godinama.“

„Katrin...“ u Anrijevom glasu bilo je neverice, kao i zapanjenog shvatanja.„Pokušala sam...“ ućutala sam pod talasom emocija koji me je slomio. „Celog života

pokušavala sam da shvatim šta treba da učinim da bih vas zaštitila. To mi je bog namenioda uradim. Zato nemojte da se mrštite i ne gurajte me od sebe.“

„Katrin,“ reče on, ovoga puta nežno. Video je da sam uznemirena i uzeo me je za ruku.Suze su mi tekle niz obraze, iako mi je glas i dalje bio miran. „Zato sam želela da

Ruđeri dođe u Francusku, da vas spasi od zla, a ne da ga donese, i zato me toliko zanimašta vam je Luka Guoriko rekao. Umrla bih za vas, Anri.“

Nisam rekla, već sam ubila.Dugo smo ćutali, ja sam se borila da se saberem, a on me je držao za ruku.„Onda nećemo poslati monsinjor Ruđerija, pošto vas njegovo prisustvo smiruje,“ reče

mi najzad, „iako ja ne verujem u njegove metode.“ Izvukao je smotano pismo ispod kaiša ipružio mi ga. „Pošto očajnički želite da pomognete, neću ovo skrivati od vas.“

Razvila sam ga sa nelagodnim uzbuđenjem.

Vaše najpoštovanije veličanstvo,Zovem se Luka Guoriko. Njeno veličanstvo, dona Katarina Vam je možda rekla da sam astrolog,

koji je usredsredio svoju umetnost na određivanje sudbine poznatih osoba.Pošto sam proučio Vaše zvezde, moram odmah da Vas upozorim da izbegavate sve borbe u

zatvorenom prostoru. Dvoboji i pojedinačne borbe predstavljaju najveću opasnost i mogu dovesti dosmrtonosnog udarca u glavu.

Opasnost preti neprestano, ali biće veoma uvećana nekoliko godina od danas, u vašoj četrdesetojgodini, kao rezultat zlog uticaja Merkura na Mars dok se ovaj kreće preko Vašeg ascendenta Lea,kraljevskog lava. Upozoravam Vas u nadi da će Vam to predznanje i opreznost pomoći da preživiteovaj rizični period. To je sasvim moguće, jer moja istraga je otkrila da ste raniji period pojačanogrizika preživeli bez incidenata.

- 161 -

Neka Vas bog blagoslovi i provede kroz sve opasnosti.

Nekoliko trenutaka sam sedela sa otvorenim pismom na krilu, pre nego što sam seokrenula Anriju, koji je sada sedeo pored mene.

„Obećajte mi da više nikada nećete ići u rat,“ zamolila sam ga.On diže obrve. „Ma naravno da idem. Moram da vodim jedinice. Zar niste dobro

pročitali pismo? Rat se ne odvija u zatvorenim prostorima, a ja nikoga ne izazivam nadvoboj.“

Osećala sam istu napetu bespomoćnost kao i u snu. Anri mi je bio tako blizu, ali ipaknisam mogla reći ništa, što bi ga zadržalo tu, pored mene; on bi, poput moje majke, oca,tetke Klarise i kralja Fransoe, lako mogao kiiznuli iz života u senovito sećanje.

„Rat je nepredvidljiv. Šta može da se dogodi ako se nađete u nekoj kući, sa samojednim napadačem?“ upitala sam. „Ako izgubim i vas...“

„Katrin,“ reče on, umirujući me. „Tek smo, posle toliko vremena, našli jedno drugog.Obećavam da me nećete izgubiti. Ne sada.“

„Onda ponesite talisman sa sobom.“„Nisu mi potrebne takve stvari,“ odgovori on nežno. „Ako vas je bog poslao da me

zaštitite, onda će vas on čuti. Molite se za mene i to će biti dovoljno da se bezbedno vratimkući.“

Nije slušao dok sam mu objašnjavala da bog nije uslišio moje molitve.

- 162 -

Glava dvadeset sedam

Pre nego što je pošao u rat na severoistoku, Anri me je postavio za svog namesnika.Dobivši zemlju na upravljanje, otkrila sam da imam i sklonosti i sposobnosti za to. Imalasam odličnu memoriju i uživala da se prisećam svake reči Anrijevih savetnika. Zajedno samojim finijim, više diplomatskim načinom vladanja, taj talenat mi je obezbedio simpatije ipodršku. Proučavala sam svako pismo koje su mi Anri i njegovi generali slali sa fronta iomogućavala im stalno korišćenje fondova i snabdevanje; čak sam se ohrabrila do te mere,da sam im nudila i vojne savete.

Pobeda je došla brzo; u roku od nekoliko meseci, osvojili smo gradove Tul, Verdun iMec. Moj muž se istakao u borbi, kao i Fransoa od Giza, a nastavak pohoda je učvrstionjihovo prijateljstvo.

Anri je u rat otišao krajem januara, a vratio se u moje naručje krajem juna, blistajući odoptimizma. U avgustu sam opet bila trudna. Ovoga puta nisam se povlačila u svoje odajeili dečiju sobu, već sam sedela na sastancima kabineta sa Anrijem i njegovim ministrima.Montmorensi i Dijana su ubrzo shvatili da više nisam ona ćutljiva, nevidljiva kraljica.

Anri je počeo da provodi više vremena sa prvim krvnim princem, Antoanom odBurbona. To sam rado podržavala, jer je Burbon prezirao Gizove. Tada je već opet bioprotestant, kao i njegova supruga, Žana. Nadala sam se da će Anrijevo druženje sa timčovekom omekšati njegove predrasude protiv nekatolika.

Dok je Anri provodio više vremena sa Burbonom, ja sam se više družila sa Žanom.Pomagala je babici pri rođenju moje kćeri, kojoj sam dala ime Margareta, u čast Žaninemajke, iako smo je svi zvali Margo. U teškim satima pred rođenje Margo, Žana mi je reklada je upravo saznala da je i sama trudna.

Moja tamnooka i tamnokosa Margo, prerano sazrela i tvrdoglava kao i njena majka,rodila se 13. maja 1553. godine. Žanin sin, Anri od Navare, dobio je ime po svom dedi imome mužu, rođen je sedam meseci kasnije, 13. decembra. Ostala sam pored Žane svevreme tokom njenog porođaja, kao i ona za vreme moga. A kada sam prvi put prihvatilanjenog rasplakanog novorođenog sina, osetila sam ljubav isto kao i da je moj rođeni.

Još tada sam verovala da su ta dva deteta vezana sudbinama. Kada je Žani, godinudana kasnije, umro otac, i ona postala kraljica Navare, odlučila je da ostane u Francuskojzbog obrazovanja svog sina. Mali Anri ili Navara, kako sam ga ponekad zvala, rastao je nadvoru i igrao se sa mojom decom u kraljevskoj dečijoj sobi, i slušao njihove učitelje. On iMargo su se posebno vezali jedno za drugo.

Mnogo godina nisam shvatala kako su to tako njihove sudbine isprepletene, niti kolikoduboko su oboje vezani sa predstojećom plimom krvi.

Tako je proteklo dvanaest godina moga braka. Dok sam ih živela, doživljavala sam ihkao teške i burne, ali prošlost ih je otkrila kao mirne i prijatne u poređenju sa zlom koje jeusledilo. Osećala sam duboko olakšanje jer se Anri nije vratio u rat, iako su on i car Karloostali neprijatelji. Ubrzo posle rođenja Margo, na engleski presto sela je nova kraljica: MeriTjudor, istaknuta katolkinja, odlučna da očisti svoju zemlju od protestantske pošasti.

- 163 -

Možda je trebalo da se obradujemo tome, ali kada se Meri udala za kralja Filipa, ujedinivšiprestole Engleske i Španije, i stvorivši nepobedivog vojnog kolosa, uznemirila sam se.

Tri godine pošto se rodila Margo, opet sam zatrudnela. Stomak mi je toliko narastao,da sam uskoro shvatila da ne nosim samo jedno dete. Čudan strah me je obuzeo tokomtrudnoće. Iz petnih žila sam se trudila da zaboravim svoje zločine, ali savladalo me jesećanje na njih. Moj strah se još više povećao jednim događajem u poslednjim trenucimamoje poslednje trudnoće.

Anri je nastavio očevu tradiciju sakupljanja po jednog primerka svake knjigeodštampane u Francuskoj; moji bibliotekari su znali da mi skrenu pažnju na zanimljiveradove.

Takav je bio slučaj sa knjigom pod naslovom Les Propheties, Mišela od Nostradama,latinski, Nostradamusa, doktora poznatog po tome što je spasavao bolesne od kuge. Radmonsinjora Nostradama sastojao se od stotina stihova, u kvatrenima od po četiri stiha, odkojih je svaki sadržavao po jedno proročanstvo. Povezanost je zaobilazna, tajanstvena.Nisam razumela mnogo od onoga što čitam, dok nisam stigla do trideset petog kvatrena.

Jedne tople junske noći ležala sam naslonjena na jastuke u svojoj postelji, neudobno ibesano, zbog težine u stomaku i neprestanog nogatanja dva para nožica. Odlučila sam dase porodim u zamku Bloa, i te noći vlažan vazduh se dizao iz reke Loare, donoseći sasobom smrad truleži. Sa mukom sam držala tešku knjigu na velikom stomaku i upravosam htela da dignem ruke od toga, kad sam okrenula stranu i ugledala ove stihove:

Mladi lav savladaće starogU borbi na bojnom polju.Probošće mu oči u zlatnom kavezu,dve rane u jednoj rani,a onda će stari lav umreti okrutnom smrću.

Uspravila sam se u postelji, uzdahnuvši, setivši se reči koje je napisao veliki astrologLuka Guoriko:

Moram odmah da Vas upozorim da izbegavate sve borbe u zatvorenom prostoru. Dvoboji ipojedinačne borbe predstavljaju najveću opasnost i mogu dovesti do smrtonosnog udarca u glavu.

Strah mi je zgrčio želudac kao sunđer. Kriknuh zbog neočekivanog fizičkog grča iispustih knjigu iz krila.

Uvek sam lako podnosila trudove, ali ova agonija beše teška, zloslutna i nepoznata.Ustala sam iz postelje, ali kada sam spustila nogu na pod, bol me oborio.

Pala sam, dozivajući madam Gondi, Žanu i, najviše Anrija.

Ja dobro podnosim bol, ali ovaj bol je bio tako jak i dug, da sam pomislila da ću umretipre nego što rodim prvu bebu.

Žana je sedela pored stolice za porođaj, a Anri je došao na početku trudova, držao meza ruke kada su se trudovi pojačali i hrabrio me u vrelo letnje popodne. Pretvarali smo seda pojačana agonija koju doživljavam ne znači ništa loše, da je to samo zato što nosim dvadeteta, a ne jedno. Moj najduži prethodni porođaj trajao je deset sati, ali kada je prošlodeset, pa dvanaest sati bez promene, zabrinuli smo se. Kada je upaljena večernja lampa,nisam više mogla da zadržim smiren izraz. Anri je zabrinuto šetkao, dok se nisamiznervirala i rekla mu da ode. Kada je izašao izgubila sam se u bolu, jedva svesna Žaninihnežnih, mirisnih ruku, koje su mi stavljale hladne obloge i tihih uputstava babice. Izgubila

- 164 -

sam svest i kada sam došla k sebi, videla sam da su me prebacili iz one drvene stolice umoju postelju.

Prva beba, Viktorija, došla je u zoru, gotovo trideset šest sati posle prvih bolnihtrudova. Bila je slaba i siva, i jedva čujno je zamijaukala, ali njen izlazak je obradovao Žanui babicu, koje su ga primile kao znak završetka moje agonije. Ali njeno rođenje donelo jesamo kratko olakšanje, pre nego što se divlji bol vratio.

Pala sam u delirijum. Zvala sam tetku Klarisu, sestru Nikoletu, svoju pokojnu majku;zvala sam Ruđerija. Verovatno sam zvala i Žanu, jer kada sam se osvestila, ona je držalamoj oznojeni dlan.

Razdeljak na sredini somotskih zavesa propuštao je zamiruću narandžastu svetlost.Osećala sam kratki dah babice na nogama, osetila poznati parfem i čula tihi plač. Želelasam da kažem Žani da ću drugu devojčicu nazvati po njoj, ali shvatih da ne mogu dagovorim.

Svetlost lampe je obasjavala oblinu Žaninog obraza i pretvarala krug kovrdža nanjenom čelu u sjajni krug. Glas joj je zvučao ozbiljno, kao da objašnjava jasne činjenicenerazumnom detetu.

„Katrin, babica sada mora da ukloni bebu, da bi spasila tvoj život. Stisni mi ruku ivrišti ako moraš. Biće brzo gotovo.“

Zgrabila sam Žanu za ruku. Vešte ruke babice pojačavale su moj bol; stisnula sam zubekada su njeni prsti napipali nerođeno dete u meni, i zaćutala osetivši da se dete okreće.

Njene ruke su se sastavile u meni i uhvatile malene udove. Pomerale su se brzo,sigurno; čula sam, ne, osetila, pucanje malih kostiju i vrisnula shvativši da je devojčica jošuvek živa, a one je osakaćuju, ubijaju, da bi spasile mene. Počela sam da se otimam,bacakam i vrištim između njih, koje su plakale držeći me čvrsto.

Zaplakala sam prema Žani kako me bog kažnjava, jer sam kupila svoju decunajmračnijom magijom. Molila sam je da me zato pusti da umrem, da se stvari isprave;molila sam je da ode kod Ruđerija i kaže mu da razbije magiju.

Ničega više se ne sećam.

Beba Žana je umrla prilikom rođenja zbog povreda koje joj je nanela babica. Ja sam dvenedelje lebdela u groznici, a onda ustala i saznala da Viktorija, preživela bliznakinja,umire.

Otišla sam do svoje malene, onemoćale kćeri. Tri dana sam sedela u dečijoj sobi, držećije u naručju, gledajući njeno smežurano žućkasto lice, osećajući da mi se srce rastapa iobasipa je svom mojom ljubavlju. Šaputala sam izvinjenja u njeno savršeno malo uvo;molila sam je za oproštaj. Udisala je poslednje dahove, dok je njen otac stajao pored nas.

Satima sam stajala nepokretno pored tela bebe. Niko, pa ni kralj, nije me uznemiravao.U svojoj tuzi nisam primetila svetlost koja se pojavila kada je neko odškrinuo vrata

dečije sobe; nisam čula ni laki korak po mermeru. Ali osetila sam nekoga pored sebe ispustila pogled, da bih ispod lakta ugledala dečačića koji me vuče za rukav. Bio je to, tadadvoipogodišnji, Anri od Navare, okrugle glavice prekrivene tamnim kovrdžama, brižnonaboranog čela.

„Tetka Katarine,“ rekao je šuškajući. „Draga tetka, ne budite tužni.“„Ali moram da budem tužna,“ rekla sam mu. „Tvoja mala rođaka Viktorija je mrtva.“„Ah,“ reče on, zamislivši se nad tim, i uzvrpolji se malo, pre nego što je dodao: „Ali

ona nas nije upoznala, pa joj nećemo nedostajati na nebu.“Mogla sam da odgovorim samo suzama.

- 165 -

Ganut njima, uzviknuo je sa bolnom iskrenošću, „Jadna tetka! Mogu ja da se pravim dasam jedna od beba koje si izgubila. A obećavam da ću biti vrlo, vrlo dobar.“

Zagrlila sam ga.„Mali moj Anri,“ rekla sam. „Dragi moj, rođeni moj.“

Sledećeg dana, Ruđeri i hiljade drugih su mi poslali svoja saučešća, ali odlučila sam dane primim nikoga. Umesto toga, pozvala sam madam Gondi u svoj kabinet i izdiktirala jojpismo za Mišela od Nostradama iz Provanse.

Tokom nedelja u kojima sam očekivala odgovor na njega, opet sam počela da sanjam.

- 166 -

Glava dvadeset osam

Primila sam velikog proroka Nostradamusa kao dragog prijatelja ili rođaka,neformalno, u svojoj primaćoj sobi. Kada su se vrata pred njim otvorila, sedela sam samapored hladnog kamina, otpustila sam sve, pa i madam Gondi, i na silu se osmehnula.

Ušao je hramajući, teško se naslanjajući na štap; bog je, očigledno, bio višezainteresovan za prenošenje vizija zlokobne budućnosti, nego za ublažavanje kostobolje.Bio je zapanjujuće neugledan: nizak, zdepast i sedokos, sa staromodno dugom bradom iiznošenom žuto-smeđom odećom, izgužvanom u putu.

„Madam kraljice,“ reče on, toplim, južnjačkim glasom; lice mu je bilo oblo i svetlo, apogled topao i skroman. Rođen je kao Jevrej, ali otac mu je prešao u hrišćanstvo i uzeokatoličko ime, u čast Device. Skinuo je kapu i, nesigurno se naslanjajući na štap, naklonio;proređena kosa mu je pala napred i sakrila lice.

„Počašćen sam i obradovan što ste me pozvali,“ promrmljao je. „Želim na svaki načinda budem na usluzi Vama i Njegovom veličanstvu. Ako tražite moj život, vaš je.“ Glas iruke su mu drhtali. „Ako postoji bilo kakva sumnja u jeres ili zlu kob, mogu da kažemsamo ovo: celog života sam se trudio da služim samo bogu i zapisivao vizije na Njegovizričit zahtev.“

Madam Gondi mi je rekla da je morao da se seljaka od sela do sela u Provansi da biizbegao hapšenje; shvatila sam, saosećajno, da je prestravljen. On je bio ubeđen da je došaou inkvizitorsku klopku.

„Ne sumnjam u to, monsinjore Nostradamus,“ rekla sam srdačno, sa osmehom ipružila mu ruku. „Zato sam i zatražila vašu pomoć. Hvala vam što ste se izložilineudobnostima i doputovali iz takve daljine da nas vidite. Duboko smo zahvalni.“

On uzdrhta i duboko uzdahnu, pa se dogega da poljubi moju ispruženu ruku; kosa mulagano dodirnu moje zglobove. Pošto se uspravio, okrenuo je glavu i ugledao prozor;sasvim je smetnuo sa uma svoje živce i usredsredio se, vrlo smiren.

„Ah,“ reče, kao za sebe. „Deca.“Napolju, na prostranom travnjaku u dvorištu, Eduar i mali Navara su jurili za Margo,

ne slušajući pozive guvernante da uspore. Bilo je jutro, vrelo i sparno, a ipak neobičnooblačno; tamni oblaci su se rano okupili iznad reke Loare, u očekivanju nagle avgustovskeoluje.

Uspela sam da se blago osmehnem na tom prizoru. „Njegovo visočanstvo, princ Eduar,voli da juri svoju sestricu.“

„Dvoje mlađih, dečak i devojčica, kao da su blizanci,“ reče prorok, mršteći se.„To su moja kćerka Margo i njen rođak, Anri od Navare.“„Sličnost je upadljiva,“ promrmlja on.„Oboje imaju oko tri godine, monsinjore; Margo je rođena trinaestog maja, a Navaro

trinaestog decembra.“„Vezani sudbinski,“ reče on. Pogledao me je bledo sivim očima, koje su bile vrlo

krupne i otvoreno prodorne, poput dečijih. „Ja sam imao sina,“ reče tužno, „i kćer.“Čula sam za to: poznat kao vidar i doktor, bio je čuven po tome što je spasio mnoge

bolesnike od kuge, ali sopstvenu ženu i decu nije uspeo da spasi.

- 167 -

„Oprostite što pominjem sopstvenu tugu, madam kraljice, ali nedavno sam saznao davi tugujete zbog gubitka dveju devojčica. Nema veće tragedije od gubitka deteta. Molimboga da ublaži vašu tugu, kao i kraljevu.“

„Hvala vam, monsinjore Nostradamus,“ rekla sam i žurno promenila temu, da ne bihzaplakala. Pokazala sam mu stolicu preko puta moje, sa klupicom postavljenom posebnozbog njega. „Dovoljno ste se namučili zbog mene. Molim vas, sedite. Hoćete li da vamkažem kada su deca rođena?“

„Suviše ste ljubazni, Vaše veličanstvo. Da, to bi bilo lepo.“ Seo je i uz malo stenjanjadigao noge na klupicu.

„Jesu li vam potrebni pero i hartija, monsinjore?“ upitala sam.On se potapša po čelu. „Ne, zapamtiću. Počnimo, onda, sa najstarijim.“Rekla sam mu detalje rođenja dečaka. Nisam mu pominjala podatke o datumima

rođenja devojaka jer, po Salijskom zakonu, žena ne može da sedi na francuskom prestolu.„Hvala vam, madam kraljice,“ rekao je monsinjor Nostradamus kada smo završili.

„Daću vam svoj pun izveštaj za dva dana. Neke pripreme sam već izvršio, jer su datumirođenja dečaka opšte poznati.“

Nije pokušao da ustane, kao što bi neko očekivao; gledao me je onim bistrim,svevidećim očima i u sekundama koje su usledile ja sam opet došla do glasa.

„Imam ružne snove,“ rekla sam.Nakrivio je glavu, zainteresovan, ali ni malo iznenađen. „Mogu li, onda, da govorim

otvoreno, madam kraljice? Ja nisam prvi astrolog koji radi natalne karte te dece. Vi većimate te informacije, zar ne? Pozvali ste me zbog nečeg drugog.“

Klimnula sam glavom. „Pročitala sam vašu knjigu“, rekla sam i odrecitovala mutrideset peti kvatren, o lavu koji umire u zlatnom kavezu.

Pogled mu se smračio. „Ja pišem ono što bog želi, madam kraljice. Ne pravim se da mi jepoznato značenje toga.“

„Ali meni jeste.“ Nagnula sam se napred, ne skrivajući više očaj. „Moj suprug je lav izte strofe. Sanjala sam...“ Glas me je izdao.

„Madam,“ reče on tiho, „mislim da se vi i ja dobro razumemo, bolje nego što nasrazume ostatak sveta. Vi i ja vidimo stvari koje drugi ne vide. Previše za naše dobro.“

Okrenula sam se od njega i zagledala kroz prozor, prema vrtu, gde su se Eduar, Margoi mali Navara jurili oko žive ograde, pod skrivenim suncem. Zatvorila sam oči i umestotoga videla sprženo bojište na kome se moj muž trzao i davio u sve većoj poplavi krvi.

„Ne želim više da vidim,“ rekla sam.„Bog nam ne daje izbor.“„Kralj će umreti,“ rekla sam emotivno. „Trideset peti kvatren to znači, zar ne? Mom

Anriju je suđeno da umre premlad, strašnom smrću u ratu, ako se ne učini nešto da se tospreči. Poznato vam je to; sami ste to napisali u ovoj pesmi.“ Pogledala sam ga pravo u oči.„A ja sam sanjala, još kad sam bila devojčica, da će čovek koji me je dozivao nafrancuskom umreti u lokvi krvi na bojištu. Nisam znala ko je on, dok nisam upoznala svogsupruga.“

„Žao mi je, madam,“ odgovori on tužno. „Ako Vam je bog poslao te vizije, moratepokušati da otkrijete zašto je to učinio. Imate obavezu.“

„Imam obavezu da zaštitim kralja,“ rekla sam. „Imam obavezu prema svojoj deci. Aceo život sam provela pokušavajući da shvatim, da saznam šta treba da učinim.“

Monsinjor Nostradamus spusti pogled na šaru na tepihu. Izraz mu je ostao smiren; kaoda se molio.

- 168 -

„Možda,“ pretpostavio je, „ne treba ništa da učinite. Možda treba samo da zapišetesvoje vizije.“

Glas mi je počeo da puca. „A možda se ni sva vaša proročanstva ne ispunjavaju.Možda su i ona upozorenja, kao što su i moji snovi, da bi se opasnost izbegla. Da li je tomoguće, monsinjore?“

Nije digao pogled. Lice mu se opustilo, a dah postao spor i dubok.„Ah!“ uzviknuo je, zatreperivši očima. „Kako krv lipti! Kako mi curi sa lica!"„Da,“ šapnula sam, pa glasnije dodala: „Da. Ali ta opasnost može da se izbegne.

Budućnost može da se promeni, zar ne?“„Juče, danas, sutra,“ promrmlja on, „sve je to isto u očima Svemoćnog. Kao što čovek

ne može da promeni prošlost, tako ne može ni suđenu budućnost.“Ruke mi se napeše na naslonima fotelje. „Moj suprug je upozoren da bi mogao biti

smrtno ranjen u borbi. Njegove zvezde su jasne. Ako izbegne borbu i ne povede svojeljude u rat, biće bezbedan. Ovo je osnova astrologije, monsinjore. Morate mi reći da li ćeFrancuska opet ratovati? Morate mi reći kako to može da se spreči?“

„Rat se sprema,“ reče on. „Rat se uvek sprema i vi i ja nemamo mnogo načina da gasprečimo.“

„Ali sigurno znate kada će biti,“ rekla sam. „Kada ste prvi put dobili tu viziju o dvalava, monsinjore? Pre više godina?“ Mislila sam da se to moralo desiti pre nego što jeRuđeri bacio čini pomoću krvi one prostitutke, pre nego što smo obezbedili Anrija.

„Pre pet godina,“ odgovori monsinjor Nostradamus. „Ali i sada ga vidim duhovnimokom. Proročanstvo stoji.“

„To ne može biti istina. Molim vas, monsinjore... Anri je moj život, moja duša. Ako onumre, ja neću želeti da živim. Morate mi reći šta još mogu da očekujem.“

On u trenu otvori oči. Pogled mu je bio direktan i otvoren. „Čovek ne zaustavlja boga,madam.“

„Ali bog je milostiv.“„Bog je pravedan,“ reče prorok tiho.„I uslišava molitve,“ uzvratila sam. „Znači, ako ga neko zamoli dovoljno iskreno...“„Kao što ga je Hristos molio u Getsimanskom vrtu?“ I dalje je govorio tiho. „Molio da

bude pošteđen gorke smrti, znajući da je raspeće neizbežno?“ Uzdrhtao je, pa se isto takonaglo opustio u stolici. Kada je opet progovorio, glas mu je bio drugačiji.

„Ova deca,“ uzdahnuo je. „Madam kraljice, njihove zvezde su loše. Ova deca ne bitrebalo da budu.“

Digla sam ruku na srce, gde mi je visio biser i odglumila ljutinu. „Užasno je to rećimajci. Okrutno.“

Ignorisao je tu laž. „Tapiserija istorije istkana je od mnogih niti, madam. Neka samojedna bude zamenjena drugom, slabom i faličnom, veo će se rasparati.“ Njegov, sadaužaren, pogled počivao je na meni. „Veo će se rasparati i krv poteći, više krvi nego što stevideli u bilo kom snu. Popravke se moraju izvršiti.“

Zurila sam u njega, sa osećajem mučnine. Bez sumnje, svojim duhovnim očima je videobaš kao i ja: prostitutku, tupog pogleda i dodir Ruđerijeve oštrice na njenom grlu. Pa ipak,nisam imala snage da kažem istinu, čak ni njemu.

Šapnula sam, „Ne razumem...“„Vi mislite da nemate srca, madam,“ rekao je. „Daleko od toga. Čuvajte se nežnosti.

Čuvajte se milosrđa. Ne štedite one kojima dajete srce. Čak i tako, povratak neće doći lako.Još krvi će biti proliveno.“

- 169 -

Povratak: mislio je na Anrija i decu, znala sam. Želeo je da napustim one koje volim.Želeo je da vratim čini. Ustala sam iznenada, primoravajući ga da se trgne iz svogsanjarenja, da rukom potraži svoj štap i sa mukom ustane.

„Naša audijencija je završena, monsinjore,“ rekla sam hladno. „Potpuno ste u pravu,imam mnogo astrologa na raspolaganju i nemam potrebu za vašim uslugama u ovomtrenutku. Molim vas, odmorite se večeras u Blou, pre nego što nastavite svojim putem.Neka vam povratak kući bude prijatan i neka vas bog čuva.“

Gledao me je sa saosećanjem, tako dubokim da mi je srce pucalo.„Bilo je teško,“ šapnuo je. „Tako teško, kada sam ostao bez žene i dece. Ali bila je to

božija volja, madam. Božija volja.“To je govorio čovek, a ne prorok, ali nisam se mogla prisiliti da odgovorim. Kipeći od

besa, pozvonila sam madam Gondi i ispratila je pogledom dok je odvodila proroka.Opet sam sela, spustila glavu i vrhovima prstiju pritisnula obrve i slepoočnice. Ostala

sam tako, misli i osećanja uzburkanih u konfuziji, dok me jedan instinkt nije digao nanoge.

Prišla sam velikom prozoru, koji je gledao na dvorište u kome su se deca igrala. Dole jevladalo neko uzbuđenje: Eduar i Šarl su nešto vikali i pokazivali gomilu kamenja, dok jeguvernanta tešila uplakanu Margo. U pitanju je moralo biti nešto ozbiljno, jer se i samaŽana pojavila na travnjaku, klekla pored sina i nešto mu govorila.

Pojavio se Nostradamus, teško se oslanjajući na štap, i sa naporom pošao prekotravnjaka, dok nije došao na uljudno rastojanje od Žane. Obratio joj se; šta god da joj jerekao, učinilo je da ustane i osmehne se, pa radoznalo pogleda za njim dok se udaljavao.Taj prizor me je ispunio stravom: sem Ruđerija, samo Žana je znala da sam se okrenulacrnoj magiji da bih zatrudnela. Koliko bi užasnutija bila da sam joj priznala da sam svojudecu kupila krvlju drugih?

Požurila sam iz svog apartmana i niz kružno kameno stepenište, dole, u dvorište. Doksam ja prešla travnjak i stigla do Žane, starac beše otišao, bez sumnje u svoju gostinskusobu.

„Maman!“ uzviknu šestogodišnji Šarl ne razmislivši, tako uzbuđen da je zaboravio napravila ponašanja. „Maman, Margo zamalo nije ujela zmija!“

Bila sam totalno šokirana. „Zmija? Gde je sada?“„Otišla je,“ reče Eduar, a ja sam odahnula. „Margo se popela na tu gomilu kamenja“,

pokazao je, „i dok je tu stajala, Anri joj je rekao da siđe, jer je zmija pored njene noge i hoćeda je ujede!“

„Anri!“ uzviknula sam. „Kako je dobro što si spasio Margo.“Mali Navara pocrveni, okrenu se i pade majci u naručje. Žana ga steže i ozari se. „On je

hrabar i dobar dečak,“ reče.Okrenula sam se da zagrlim Margo i saslušam njen uzbuđeni opis događaja; kada je

završila, Eduar mi je šapnuo na uvo:„Zmija je bila ispod kamenja, maman. Mali Anri nije mogao da je vidi. Niko od nas nije

mogao dok Anri nije uzeo štap i odgurnuo kamen. Ali on je znao tačno gde se nalazi.Rekao je Margo da se skloni od nje.“

Osmehnula sam se popustljivo, sigurna da slušam dečiju ulepšanu priču. „Kako je tozanimljivo.“

„Anri vidi stvari,“ prošišta Eduar. „Stvari koje nisu tu.“„Lepo,“ rekoh mu povlađujućim tonom. Dadoh guvernanti znak da okupi decu i

zabavi ih, da bih mogla da razgovaram nasamo sa Žanom.

- 170 -

Žana je sa blagim osmehom gledala za svojim sinom. „Mislim da se zmija više uplašila,nego deca; odmah je pobegla. Moj Anri mora da je primetio smotanu ispod kamena.“

„Monsinjor Nostradamus,“ rekla sam, „šta je rekao?“„Šta?“ Ona trepnu. „Oh, tako se zove?“ Zvučala je kao da se zabavlja. „Kaže da je

prorok. Prvo mi je zasmetala njegova neposrednost, ali bio je vrlo prijatan.“„Da,“ rekoh ja nestrpljivo, „ali šta ti je rekao?“Ona se kratko nasmeja. „Ozbiljno je izjavio da sam rodila kralja. A ja sam rekla: „Ali

monsinjore, ja sam kraljica Navare, tako da će moj sin jednog dana sigurno biti kralj. Bilo jesimpatično. Kakav smešan čovečuljak.“

„Da,“ rekla sam. „Da. Kakav smešan čovečuljak.“

Monsinjor Nostradamus je proveo jednu noć u Blou. Njegova kočija je otišla u zoru, akada sam kasnije, toga jutra ustala, otkrila sam da mi je ostavio jedan kvatren, naškrabanslobodnom rukom:

Jedna nit i dalje se odmotava,Namotajte je i odvratite dolazeću plimu zla,Ako je pokidate, sama Francuska će nestati,Ugušena krvlju rođenih sinova.

Bila sam u velikom iskušenju da ga bacim u vatru; srce mi je već bilo ranjeno smrćubliznakinja, a Nostradamus se usudio da ga opet probode.

Ali savila sam ga i gurnula u pregradu skrivenu u drvenoj oplati zida moga kabineta.

Oni koji nisu izgubili dete na rođenju ili pre njega, misle da se manje tuguje za starijimili odraslim detetom, ali ne uzimaju u obzir ljubav prema nekome koga uopšte nisuupoznali. Tokom meseci posle smrti bliznakinja povukla sam se, odbijala da držimaudijencije i idem u lov, pa čak i da jedem sa svojom porodicom. Kada me je muž pitaomože li da nastavi večernje posete mojoj sobi, nalazila sam razloge da ga odbijam, dok nijeprestao da me pita. Nisam trpela ničije društvo, sem mojih neophodnih dama i mojeprijateljice Žane.

Jednom sam se posavetovala sa Ruđerijem, koji nije uspevao sasvim da sakrije svojuljubomoru zbog toga što sam pozvala čuvenog Nostradama. Čak i da je monsinjor odNostradama predvideo smrt moga muža, rekao je Ruđeri, budućnost je loša. Vidovnjaknije bio u pravu: bog je u stvari čuo molitve. Ja nisam imala srca da ga pitam da li ih je čuoi đavo.

- 171 -

Glava dvadeset devet

Dugogodišnji neprijatelj moga muža, stari i bolesni car Karlo, nezvanično je abdicirao ujanuaru 1556. godine, ostavljajući svog brata Ferdinanda da vlada Nemačkim zemljama isina Filipa da vlada Španijom, Napuljem i Nizijama. Mene je ta vest obradovala, jer sammislila da će doneti mir.

Ali, rat je počeo kada je moj muž imao trideset devet godina. Jedan od Filipovihpotkraljeva, vojvoda od Albe, otpočeo je napad na ceo južni region Kampanije u Italiji.Albina vojska je iznenađujuće brzo osvojila tu zonu i otpočela marš prema Rimu.

Novi papa, Pavle IV, sećao se užasa koje je počinila osvajačka carska vojska u Svetomgradu više od dve decenije ranije. Prestravljen, zatražio je vojnu pomoć od mog muža.

Anri je pristao da je da i poslao Fransou od Giza na čelu velike vojske. Giz je bio sjajanstrateg i zakleo se da neće samo odbraniti Rim, već će i zauzeti i Napulj za Francusku. Bilismo uvereni da će se pohod završiti brzo, ali naši italijanski saveznici nisu uspeli da stvorefondove, ni da regrutuju ljude koliko su garantovali.

Uskoro smo otkrili da je Albin napad bio deo klopke: čim smo poslali Giza i njegovuvojsku u Italiju, vojvoda Savojski je zauzeo Pikardiju, na severoistočnoj granici Francuskesa carevinom.

Anri je poslao svog starog prijatelja Montmorensija da vodi borbu protiv osvajačaSavojskog. Montmorensi je poveo svog sestrića, sjajnog, ali arogantnog admirala Gasparade Kolinjija. Pre odlaska u Pikardiju, razgovarali su sa kraljem i odlučili su se za strategijuu koju se Kolinji zaklinjao da će uspeti.

Tokom poslednjih, okrutnih dana avgusta, Montmorensi i njegovi ljudi su se sukobilisa carskim osvajačima u francuskom utvrđenju Sen Kventin, pored obale reke Some. Mojmuž je bio udaljen jedan dan jahanja; uprkos mojim protestima, insistirao je da budedovoljno blizu bojišta, da bi bio u stalnom kontaktu sa Montmorensijem. Ja sam ostala kaokraljev namesnik u Parizu, samo dva dana jahanja daleko od fronta, zbog čega su građaniosećali strepnju.

Večerala sam sa Žanom i decom, kada se na vratima pojavio kurir. Iscrpljen i zadihanod dugog jahanja, mladi oficir je imao izraz totalnog očaja; pre nego što je stigao daprogovori, ja sam se izvinila i izašla u hol, pa zatvorila vrata iza sebe.

„Kakve su vesti?“ upitala sam, ukočena od straha.„Dolazim od Njegovog veličanstva,“ prodahta mladić i opusti se sa olakšanjem.„Je li kralj dobro?“ upitala sam.„Kralj je dobro,“ potvrdi on. „Ali naša vojska je pretrpela ogromne gubitke kod Sen

Kventina. Trećina naših ljudi je izginula... a zapovednik Montmorensi i njegovi najboljioficiri su zarobljeni i na putu u španski zatvor.

Zatvorila sam oči pred tim vestima. Bilo mi je žao poginulih, ali oni bar više nisu patili;bilo mi je žao zbog Montmorensija, zbog ponižavanja i mučenja koje će sada trpeti.

„Kralj,“ rekla sam. „Kažite mi da nije naumio da organizuje vojsku i sam je povede uborbu protiv vojvode Savojskog.“

„Njegovo veličanstvo se vraća u Pariz, da razgovara sa svojim savetnicima. Zakleo seda će osvetiti ovaj poraz.“

- 172 -

Osetila sam da će me noge izdati; teško sam se naslonila rukom na zid. „Hvala vam,“prošaputala sam. „Hvala vam...“

Čula sam samo da se Anri vraća u Pariz, meni. Iz očiju su mi krenule suze olakšanja;glupo sam poverovala da se moj muž neće vraćati na bojište i da će biti siguran.

Tada nisam znala da će baš Montmorensijevo ropstvo doprineti onome čega se najvišeplašim.

Španski kralj Filip nije bio sjajan strateg kao njegov otac. Trebalo je da njegova vojskakrene direktno na Pariz, koji bi lako osvojili; umesto toga, naredio je da zauzmu nekolikogradića na severu, što je bilo traćenje vremena u našu korist. Zima je dolazila,primoravajući Filipovu vojsku na povlačenje.

U međuvremenu, moj Anri se vratio kući. Jedva da sam ga viđala: po ceo dan je sasvojim savetnicima raspravljao o planovima, suviše tajnim da bi ih poveravao i svojoj ženi.Anri je brzo stario tih gorkih meseci: kosa na slepoočnicama mu je posedela i pojavili sepodočnjaci. Njegov osmeh, koji se nekada lako pojavljivao, sada je retko viđan i bioumoran.

Brinula sam posmatrajući ga. Dečija soba je bila moja jedina zabava, pa i tozadovoljstvo mi je bilo začinjeno razočaranjem. Fransoa je imao skoro četrnaest godina, utim godinama smo njegov otac i ja bili kada smo se venčali, ali moj sin je još uvek, ipsihički i fizički, bio dete. Njegova sestra Elizabeta, sa gotovo trinaest godina, izgledala jekao da je mnogo starija, a verenica, Meri, u petnaestoj godini bila je sjajna i sposobnamlada žena; nisam sumnjala da će, kada Fransoa nasledi presto, Meri vladati. Moj drugisin, Šarl, patio je od apscesa i drugih infekcija, ali zdravstveni problemi nisu ga sprečavalida pokazuje znake ludila: morali smo da ga sprečavamo da grize drugu decu do krvi, a ujednom trenutku guvernantine nepažnje uspeo je golim rukama da slomi vrat malomdečijem španijelu. Moj muž je tog psa zamenio drugim kučetom, sa nalogom da ga uvekzaključavaju kada je Šarl prisutan. Samo Eduar, tada desetogodišnjak, odrastao je visok iuljudan, kao i njegov nerazdvojni drugar, mali Navara.

Jednog hladnog, zimskog dana, u Parizu, pod sivim oblacima koji bi u svakom drugomgradu verovatno najavljivali sneg, sedela sam sa Eduarom, Meri i kučetom u svompredsoblju, čiji su visoki prozori gledali preko nejasne, blatnjave vijuge reke Sene, premadvostrukim prozorima Notr Dama. Meri je naučila da bude uljudna sa mnom, mislim dase pomirila sa činjenicom da sam zdrava i da neću skoro umreti, pa je počela da dolazi umoje odaje, da vežba vezenje. Toga dana je Eduar dopratio i lepo se igrao sa kučetom,čijim vragolijama smo se smejali.

Toga jutra, Meri i ja smo spremale njenu venčanicu, raskošnu kreaciju od sjajnogsvilenog satena, u njenoj omiljenoj beloj boji. Bio je to neobičan izbor za venčanicu,naročito u Francuskoj, gde je belo bilo boja žalosti za kraljicu. Ali Meri je tvrdoglavoinsistirala na njoj, a moram priznati i da joj je lepo stajala. Bile smo zauzete zašivanjemcvetne aplikacije na gornjem delu, kad se na vratima pojavila madam Gondi, široko seosmehujući.

„Madam kraljice!“ doviknula je. „Oprostite, ali imate posetioca koji ne dozvoljava da ganajavim! Kaže da ćete se obradovati kada ga vidite.“

Namrštila sam se, ne mogavši da shvatim ko bi bio tako neuljudan. „Pošaljite gaunutra.“

Madam Gondi se skloni u stranu. Neki muškarac pređe samouvereno preko praga,dramatično odeven u kaput od plavog somota italijanskog kroja, sa velikim rukavima odzlatastog brokata. Glava mu je bila mala za njegovo telo, što je možda objašnjavalo veliki

- 173 -

šešir sa perjem, koji mu je pokrivao neposlušne kovrdže. Nosio je vrlo dugačke, crnebrkove, uvijene, kao i njegova kosa, a kada me je ugledao, široko se osmehnuo.

„Mačkice!“ uzviknu. „Oh, Mačkice, kako dobro izgledaš! Kako si veličanstvena,veličanstvo!“

Skinuo je šešir i mahnuo njime sa jedne na drugu stranu, nisko se naklonivši. Zatim seuspravio i raširenih ruku pošao prema meni, sa jasnom namerom da me zagrli.

Tupo sam zurila u njega jedan trenutak, dok me nešto u njegovim očima i kovrdžamanije podsetilo na detinjstvo, koje me je nateralo da odbacim Merinu haljinu i skočim nanoge. „Pjero! Moj Pjero!“

Zagrlili smo se, kroz smeh i suze, pred zapanjenim pogledima Eduara i Meri. Kadasam se povukla, stavila sam mu ruku na lice. Nije više bilo punačko, nego muževno i saožiljcima iz mnogih bitaka.

„Pjero,“ rekoh, na francuskom, zbog dece. „Ti si se borio u Italiji, sa vojvodom od Giza.Šta te dovodi u Pariz?“

„Tvoj muž,“ odgovorio je, ne skidajući ruke sa mog struka. „Pozvao je mene imonsinjora Giza u Francusku. U Italiji nije išlo kako bi trebalo, pa ima druge zadatke zanas.“ Zastao je i ljubazno se osmehnuo Eduaru i Meri. „Jesu li ovo tvoj sin i ćerka? Kako sulepa deca!“

„Ovo je Meri, kraljica Škotske,“ rekoh, „a uskoro će biti Dofina.“Pjero je u ruci još uvek stezao svoj veliki šešir; on dramatično zamahnu njime duž svoje

visine, sagnuvši glavu gotovo do kolena.„Vaše veličanstvo,“ reče. „Molim vas za oproštaj zbog toga što nisam propisno

najavljen. Mislio sam da je prisutna samo jedna kraljica. A između ostalog, zaista ste lepikao što svi kažu.“

Meri, koja nije volela strance, se nasmeja i zabaci glavu.„A ovo je moj sin Eduar,“ rekla sam.Eduar ustade i uljudno se nakloni. Uzbuđeno psetance poče da laje na Pjera; Eduar ga

uze i umiri.„Ah, veličanstvo,“ reče mu Pjero. „Sada ste vrlo markantan mladić: vaša majka mora

da je vrlo ponosna.“Pozvala sam madam Gondi da vrati decu u njihovu sobu, pa uzela rođaka pod ruku i

povela ga u obilazak Luvra.Pošto smo malo hodali i uzbuđenje nam je splasnulo, upitala sam Pjera, „Da li ti je kralj

već pominjao svoje vojne planove?“„Tek sam stigao,“ reče moj rođak. „Nisam upućen u strategiju, ali znam šta je naš cilj.“„A to bi bilo?“ nastavila sam.Pjero se osvrnu, da proveri jesmo li sami, pa reče tiho, „Pa, da osvojimo Kale,

naravno.“„Kale!“ uzviknuh ja, pa, pošto me je utišavao, spustih glas. „Pjero, šališ se!“ Severnjački

grad Kale je odavno bio englesko utvrđenje. Smatran je neosvojivim, toliko da su postojalistihovi koji kažu

Francuz će osvojiti Kalekad gvožđe i olovo zaplivaju kao pluta.

Nisam razumela zašto moj muž želi da osvoji Kale: volela ga je engleska kraljica Meri,Filipova žena, Krvava Meri, zvali su je, jer je žudela za ubijanjem protestanata zbognjihove vere. Osvajanje Kalea bilo bi lično suprotstavljanje njoj, a time i Filipu i carstvu.

- 174 -

Bila sam prestravljena mišlju da će Anri izazvati zajednički gnev Engleske i Španije; semtoga, osvajanje Kalea bilo je jednostavno nemoguće.

„Ni najmanje,“ uzvrati Pjero pomalo ogorčeno. „Razmisli o tome, Mačkice: niko živ neočekuje taj napad, pa će element iznenađenja biti na našoj strani. Njegovo veličanstvo jepovuklo sve svoje jedinice iz Italije. Svi mi, zajedno sa nekim plaćenicima, uzećemo učešćeu invaziji. Ne možemo izgubiti.“

„To je Anri rekao i za Sen Kventin,“ rekla sam neraspoloženo.„Molim te, Pjero... Razgovaraj sa mojim mužem o tome. On hoće da osveti

zarobljavanje Montmorensija. Ali to je ludilo. Rat protiv Španije je jedna stvar; rat protivŠpanije i Engleske je nešto sasvim drugo.“

„Uz sve poštovanje, Vaše veličanstvo,“ reče Pjero, sa hladnom odlučnošću umestorazmetljivosti. „To nije ludost, već briljantnost. I mi ćemo pobediti.“

Nastavili smo da razgovaramo o drugim, veselijim stvarima. Kralju nisam rekla ništa,jer bi on pomodreo ako bi saznao da je Pjero otkrio državnu tajnu. Ali moja napetost jesvakim danom bivala sve veća, kao i strah da će se Francuska naći u središtu rata, ukraljevoj četrdesetoj godini.

Fransoa, vojvoda od Giza, stigao je u Luvr kasnije toga popodneva uz fanfare. Giz jepred celim dvorom klekao pred moga muža, koji ga je odmah uspravio i zagrlio kao brata.Okupljena masa klicala je oduševljeno, kao da Giz nije poražen u Italiji.

Nedeljama sam se pravila da ne znam za Anrijev plan o munjevitom zauzimanjuKalea, u sred zime, kad neumerena temperatura sve osim najvećih budala odvraća odratovanja. I kada je moj muž, prvog januara 1558. godine kasno uveče najzad došao u mojuspavaću sobu, nije tražio ljubav, nego je želeo da prizna da je poslao vojsku na Kale podGizovom komandom, sa mojim rođakom Pjerom kao njegovim pomoćnikom.

Htela sam oštro da izgrdim Anrija zbog te glupe avanture, ali kocka je bila bačena.Uzdržala sam se od grdnje i rekla mužu da im želim uspeh. Ništa drugo se nije moglo.

Bila sam potpuno nespremna kada je, dve nedelje kasnije u podne, Anri uleteo u mojapartman. Vezla sam sa Elizabetom, kad su drvena vrata tresnula o kameni zid kao izpuške, iznenadivši me toliko da sam se ubola. Digla sam pogled sa krvavog prsta iugledala svog muža kako se ceri kao ludak.

„Osvojili smo Kale!“ uzviknuo je. „Giz je uspeo!“Elizabeta vrisnu od sreće i baci svoj vez. Ja ga obgrlih i zagnjurih lice u njegove grudi,

pomislivši kako će mi muž najzad biti bezbedan od ratnih opasnosti.

Nastupio je mir. Pogođen gubitkom Kalea, Filip od Španije je pristao da pregovara saAnrijem u vezi oslobađanja Montmorensija; u međuvremenu, sva neprijateljstva suprekinuta.

Ovoga puta, kad se Fransoa od Giza vratio iz rata i klekao ispred prestola, Anri mu jerekao da traži šta god želi od Krune i to će dobiti, 'u čast zapanjujuće pobede koju stepostigli za Francusku'.

Giz je tada imao trideset devet godina, kao i ja i moj muž. Međutim, ratni napori suučinili da izgleda mnogo starije; bio je gotovo sasvim ćelav, rošav od boginja i obeleženožiljcima iz borbi mačevima.

„Imam samo jednu želju,“ izjavio je on zvonkim glasom, „a to je da se moja nećaka udaza vašeg sina pre nego što me bog uzme iz ovog života.“

„Ispunjeno,“ objavi Anri, uz oduševljene uzvike dvorjana. „Ovim vas zadužujem da toorganizujete, vaša milosti. Po svojoj volji.“

- 175 -

Vojvodi od Giza po volji je bilo da se njegova nećaka Meri venča sa Dofinom dvadesetčetvrtog aprila.

Međutim, na redu je prvo bio bračni ugovor. Škotski parlament je odmah pristao daFransoa postane kralj Škotske, a ne samo kraljevski supružnik; međutim, želeli su da, akoFransoa prvi umre, Meri vlada Francuskom kao kraljica, protivno Salijskom zakonu, kojimse nije dozvoljavalo da žene sede ne francuskom prestolu.

Ja bih normalno ćutala, prepuštajući sve pregovore svom mužu, ali pomodrela sam napomisao da će Meri imati prednost nad mojim, rođenim sinovima. Prišla sam Anriju ioštro mu pomenula potrebu da se Kruna zaštiti i sačuva za naše naslednike. Slušao me jebez reči i strpljivo, a kada sam dala oduška svojim osećanjima, toplo se osmehnuo i uzeome za ruku.

„Neću dozvoliti da naši sinovi budu potčinjeni, Katrin. Meri nikad neće sama vladatiFrancuskom.“

„Više bih volela da nikada uopšte ne vlada njome,“ rekla sam ogorčeno. Bila sam tolikouznemirena, da zamalo nisam povukla ruku.

Anri je znao, naravno da se Meri i ja ne volimo previše, i iskreno je želeo da se topromeni. Ali u ovom slučaju, složio se sa mnom. Naposletku, u ugovoru je stajalo da, poFransoinoj smrti, Meri neće imati pravo na presto. Gizovi su bili vrlo razočarani timuslovom, ali Anri nije prihvatao promenu.

Dvadeset četvrti april je svanuo dremljiv i topao. Ja nisam mnogo spavala, jer sam većideo noći provela tešeći svog rasplakanog sina Fransou, koji je bio prestravljen da se neobruka ako zamuca ili se onesvesti. Jutro me je zateklo još uvek pored svog pospanog sina.Očni kapci su mu bili otekli i gotovo zatvoreni, a lice umrljano i oteklo. Zatražila sam dami donesu obloge, koje sam mu zatim nežno stavljala na oči i obraze.

Do podneva svi mi, iz kraljevske grupe svatova, bili smo odeveni, Anri i jadostojanstveno, u crnu i tamnu boju zlata, da bi Meri i naš sin mogli da sijaju. Bila su tu iostala kraljevska deca, odevena najbolje što su mogla; Elizabet, sada prelepatrinaestogodišnja devojka u svetlo plavom somotu, koja je bila sledeća za udaju, jer je Anriveć razmatrao prosce za njenu ruku, brinula je da se mlađi ponašaju kao što dolikujeprinčevima i princezama. Sa izuzetkom, Meri, koja je čekala izvan vidokruga, u jednomudubljenju, skupili smo se na glavnom ulazu u palatu. Nevestini ujaci bili su veličanstvenoodeveni. Kardinal od Lorene je bio u crvenom satenu, i sa velikim krstom, prekrivenimrubinima. Organizator događaja, vojvoda od Giza, obukao se od glave do pete u srebro idijamante, kao da je on mladoženja.

Pojava moga Fransoe u njegovom lepom, zlatnom žaketu posebno me je ganula. Povisini je bio jednak svom gotovo osam godina starijem bratu Šarlu; glava mu je bilaprevelika za njegovo telo; a visoki glas mu je još uvek bio dečački. Čak i takav, uspeo je daizgleda kraljevski dostojanstveno. Kada se Elizabet sagnula da poljubi starijeg brata uobraz i proglasi ga 'najzgodnijim od kada ga znam', Anrijeve oči ispunile su se suzama, iuzeo me je za ruku i stisnuo je.

Nekoliko kočija ukrašenih vencima od belog satena i ljiljana čekalo nas je u dvorištu.Anri i Fransoa su se popeli u prvu kočiju; kada su se udaljili iz vidokruga, iz palate jeizašla Meri.

Izgledala je kao divan tamnokosi anđeo u belom satenu i sa draguljima ukrašenomzlatnom dijademom na glavi; svi smo uzdahnuli ugledavši je. Smeškala se, svesna utiskakoji ostavlja; dok je išla prema kočiji, dugački veo joj se vukao po kaldrmi, uprkosočajničkim naporima dveju dama da ga dignu što više. Kada se smestila u njoj sa svojim

- 176 -

pratiljama, popela sam se i ja. Prešli smo Senu do gradskog ostrva, Il d'la Site. Išli smoprema palati kardinala od Burbona, pored crkve Notr Dam.

Tu je naša svadbena povorka otpočela spori, javni prolaz. Giz je nadzirao podizanjedrvene tribine, koja vodi od stepeništa nadbiskupove palate do stepeništa katedrale. Bila jeobložena purpurnim somotom od poda do tavanice i ukrašena Merinim belim ljiljanima isrebrnim trakama; na njoj su stajali strani dostojanstvenici, ambasadori, princeze idvorjani, svi željni da vide nevestu iz blizine. Kardinal je vodio procesiju sa Fransoom.Meri je išla na većem rastojanju, pod ruku sa kraljem. Posle nje išla sam ja, ispred svojedece, praćena Dijanom i mojim damama. Fransoa od Giza i njegov brat bili su na začelju.

Svež miris drveta doneo mi je sećanja na jedan davni dan, kada sam bila uplašena iosetljiva nevesta. Posmatrači su sa divljenjem uzdahnuli kada je Meri prolazila pored njih,dok su ushićeni parižani urlali napolju. Osmehnula sam se videvši svoga rođaka Pjera utamno plavoj uniformi i trgla se primetivši pogled Kozima Ruđerija. Izgledao je neobičnolepo, ako se to može reći za ružnog čoveka, u novom žaketu od tamno crvenog brokata,obrubljenog crnim somotom. Crveno i crno, podsetnici na krv i smrt, ono što je bilopotrebno da bi se stiglo do ovog mesta i ovog trenutka.

Smeškao se veselo, neskladan izraz na tako bledom, avetinjskom licu. Uzvratila sammu osmeh u iznenadnom osećaju naklonosti, znajući da bez njega ne bih preživela, nirodila sina. U našim pogledima bilo je više prisnosti nego što sam ikada razmenila sasvojim mužem.

Naša grupa je prošla galeriju i uspinjala se uza stepenište crkve Notr Dam, pod punimpogledom sa drvenog amfiteatra na kome je bilo na hiljade veselih i bučnih građana, izaškotske garde i ograde. Gizovi su odlučili da se Meri ne venča u katedrali, već ispred nje,zbog posmatrača. Kardinal se zaustavio na velikom, centralnom ulazu, Kapiji poslednjegsuda, ispod veličanstvene Zapadne ruže, prozora od bojenog stakla i kamena. Fransoa jestao na razmaku ruke od nadbiskupa, pa se okrenuo prema okupljenima, da sačeka svojunevestu.

Kada je Meri došla da stane između mog sina i kralja, masa je ućutala. Ceremonija jebila kratka. Kada je kardinal zatražio od mladoženje i mlade da se zakunu, Dofin ječudesno odgovorio bez zamuckivanja; Merin odgovori je bio siguran i samouveren. Kraljje izvadio prsten, običan, zlatan, i pružio ga kardinalu, koji ga je stavio Meri na prst.Kardinal je zastao, što je značilo da Dofin može da poljubi svoju ljupku nevestu.

Ali Meri je uzviknula glasno, neočekivano, „Pozdravite Fransou, kralja Škotske!“Klekla je i duboko se naklonila, dok joj se bela suknja nabirala oko nje.

Bila je to sjajna predstava. Građani, već zaslepljeni Merinim dostojanstvom i lepotom,gromoglasno su klicali, oduševljeni tako skromnim izrazom poštovanja prema svombudućem kralju.

Osvrnula sam se preko ramena, prema plemstvu okupljenom iza nas, na stepeništukatedrale. Sva lica su zračila poštovanjem prema Merinom ljupkom gestu, sem jednog.Kozimo Ruđeri je stajao, nezavaran i ozbiljan. U njegovim crnim očima i na bledom licunalazio se isti mračni pogled, kao i trideset godina ranije, u Firenci, kada je rekao jednuružnu reč.

Izdaja...

Posle ceremonije, vratili smo se u kardinalovu palatu, na tradicionalnu gozbu, poslekoje je usledio bal. Stajala sam pored Meri kada je njen ujak, Fransoa od Giza, došao da jeizvede na podijum za igru. Bio je već pijan i šapnuo joj je na uvo, mnogo glasnije negošto je bilo potrebno:

- 177 -

„Sada si kraljica dveju zemalja.“Meri kao da je to bilo zabavno i pogledala me je lukavo, kao mačka, dok je odlazila sa

Gizom.Sunce je zalazilo dok smo se vraćali preko mosta u Luvr, sa Meri u nosiljci, dok je

zalazeće sunce davalo njenom tenu i haljini boju korala. Kada smo se vratili u palatu bilismo umorni, ali još ne beše završio svoj raskošni spektakl. Odvedeni smo u veliku balskusalu u Luvru. Kralj se pojavio u zanimljivom mehaničkom čamčiću, ukrašenim ljiljanima,belim satenom, i srebrnim jedrima. U pratnji primorske muzike, čamac je klizio prekomermernog poda, kao da pluta po moru; do Meri. Moj muž joj je, cereći se, pomogao dauđe u čamčić, pa su njih dvoje polako kružili balskom dvoranom, na čuđenje gostiju.

Dok su jedrili od mene, pojavio se drugi čamac. Nisam ublažavala svoj javni osmehsmeštajući se pored njega na somotski jastuk, ali sam umorno uzdahnula poljubivši ga uobraz.

„Jeste li mnogo umorni, maman?“ upitao me je. Oči su mu se sklapale od umora, ali bioje raspoložen i očigledno je osećao veliko olakšanje zbog toga što je preživeo ceremoniju.

„Malo,“ rekla sam i potapšala ga po kolenu da bih ga smirila. „Ali ne kao ti.“On ozbiljno klimnu glavom, potvrdujući to. „Zar nije Meri lepa?“ upita odjednom.„Jeste,“ rekla sam oklevajući. „Fransoa... ti znaš da je Meri vrlo svojeglava mlada

žena.“„Da,“ reče on sa nedužnom veselošću. „Zna da bude vrlo tvrdoglava.“„Zato moraš naučiti da joj nametneš svoju volju; inače, kada postaneš kralj pokušaće da

vlada umesto tebe.“On u trenutku spusti pogied. „Meri me voli. Nikada ne bi učinila ništa loše.“„Znam,“ rekoh strpljivo. „Ali kada tvoj otac i ja ne budemo tu, a ti budeš kralj, moraš

znati da samo ti možeš da odlučuješ.“Još dok sam ja to govorila, Fransoa je primetio svoju nevestu kako se vozi pored Anrija

i počeo izbezumljeno da maše, dok nije privukao njenu pažnju. Poslala mu je poljubac i onjoj se glupavo cerio dok njen čamac nije nestao iz vidokruga.

„Fransoa,“ rekla sam, „zamoliću te da mi obećaš samo jednu stvar u životu.“Pogledao me je, raširenih očiju i bazazlenog pogleda; već je zaboravio o čemu smo

pričali. „Naravno, maman!“Uzdahnula sam duboko. „Obećaj mi da, kad postaneš kralj, nećeš dozvoliti da Meri

odlučuje. Obećaj mi da nećeš slušati nju, nego svoje savetnike.“„Savetnici će mi biti Gizovi, zar ne? A Meri se uvek slaže sa njima. Zato, naravno,

obećavam ti.“ Nagnuo se i poljubio me u obraz.„Hvala ti,“ rekla sam nežno. „Ti si dobar sin.“ I dok mi se srce stezalo, shvatila sam da

ne smem da umrem dok je moj najstariji sin živ.

- 178 -

Glava trideset

Svadbeno veselje potrajalo je pet dana, uz raskoš i cirkus; završeno je uobičajenimviteškim turnirom. Tradicija je zahtevala da mladoženja učestvuje u poslednjemtakmičenju toga dana, ali Fransoino loše zdravlje je učinilo njegovo učešće nemogućim;sedeo je sa Meri, Dijanom i sa mnom na tribinama, odakle je navijao za svog sportskinaklonjenog oca.

Ja sam s mukom izdržala još jedan banket u organizaciji Fransoe od Giza, pa sepovukla i svoje odaje. Na moje iznenađenje, Anri je došao nedugo posle mene.

Sagnuo se kada sam se digla na prste da ga poljubim. Lice mu je još uvek bilo crveno iobraz topao od takmičenja; koža mu je mirisala na sapun. Pažljivo sam ga proučila: nijedošao sa ljubavnim namerama; u stvari, stropoštao se u fotelju i umorno uzdahnuo.Umoran čovek bi jednostavno otišao u svoju postelju.

„Šta vas muči, supruže?“ upitala sam naslepo. Oboje smo bili suviše umorni odproslave, da bismo traćili vreme na formalnosti.

Njegov odglumljeni osmeh je izbledeo. Okrenuo se prema kaminu, sada praznom,krajem proleća, i opet uzdahnuo.

„Fransoa,“ reče najzad. „i Meri...“ Nisam pitala ništa u vezi prve bračne noći; suvišesam se plašila. Moj najstariji sin je nekim čudom dobro prošao kroz venčanu ceremoniju,ali nisam se usudila da se nadam da će preživeti i brak.

„Znate da se traži da budem svedok,“ poče Anri. „Da je u pitanju bio neki drugi dečko,zdrav, normalan dečko, možda to i ne bi bilo teško. Ali s obzirom da je to bio našFransoa...

„Bilo je strašno.“ Glas mu je bio tih i jednoličan, dok je tupo zurio u pocrneo, prazankamin, u koji je sobarica stavila veliku kristalnu činiju sa belim ljiljanima, u čast tekvenčanih. „Objasnio sam stvari o tome... znate, o bračnoj postelji, Fransoi. I čini mi se da jedovoljno razumeo. Ali kada sam ja stigao, on i Meri su bili zajedno ispod čaršava... Pa,samo je tako ležao. Morao sam da mu šapnem da bi trebalo da je uzme, ali odgovorio je daje suviše umoran.

„Bilo me je toliko sramota,“ nastavio je Anri. „Uhvatio sam ga za rame i šapnuo na uvoda neću biti jedini koji čeka; bio je tu i kardinal, koji je trebalo da izvesti papu. Zatim seuznemirio i doživeo jedno od svojih onesvešćivanja tu, u postelji. Morao sam da pozovemdoktora, koji je savetovao da sačekamo do jutra.“

„Jadni Anri,“ rekoh, odmahujući glavom. „Jadni Fransoa... Može li išta da se učini?“„Ujutru, Fransoa je rekao da je indisponiran,“ rekao je moj muž nesrećno. „Ali bilo je

drugih stvari koje je trebalo završiti, a Meri neće tolerisati njegov izostanak sa bilo koje odnjih. Čuo sam mnoštvo šala u vezi prve bračne noći... Ali kako da bilo kome kažem istinu?Kako uopšte?“

Spustila sam nežno ruku na Anrijevu podlakticu. „Da li se bilo šta...“„Da li se uopšte bilo šta desilo?“ završio je umesto mene, neraspoloženo. „Da, nešto,

druge noći. Recimo samo da je Fransoa pokušao, ali nije imao volje da završi to, što jezapočeo. Bio je uplašen, jadnik i nije mu bilo dobro, i ostavio sam ga uplakanog uMerinom naručju. I slagao sam ih sve, kardinala, koji je ušao posle mene i zatekao ih u,

- 179 -

kako je rekao, svadbenom zagrljaju. Zakleću se pred bogom svakome ko pita, da je brakkonzumiran. Ali bojim se da bi Meri mogla nešto da kaže Dijani. A ako ona sazna...Odmahnuo je glavom na tu pomisao.

„Oh, Anri, kako je to strašno za sve vas.“„Jeste strašno.“ Najzad se okrenuo prema meni; žuta svetlost lampe bleskala je na

srebrnim nitima njegove kose i brade. „Rekao sam sve što sam mogao da kažem dečku.Sad sam došao kod vas. On vas mnogo voli, Katrin, a i uvek ste mu bolje objašnjavalistvari. Da li biste vi mogli...?“

„Otići ću kod njega,“ rekoh brzo. „Mora da shvati koliko je važno da što pre dobijenaslednika.“ Stavila sam ruku na njegovu i osmehnula se. „Najzad, još se dobro sećamkako treba smiriti nervoznog mladića u bračnoj postelji.“ Opet sam se uozbiljila. „Alimorate objasniti braći Giz sistem nasleđivanja. Oni nameravaju da postanu kraljevi. Akose pročuje za Dofinovo ponašanje, može se postaviti pitanje nasleđivanja. Ako se todogodi, mora svima biti jasno da su Burboni sledeći naslednici prestola. Gizove trebapostaviti na njihovo mesto. Inače, može biti nemira, pa i rata.“

Izraz na licu mog muža malo otvrdnu. „Bili su puni sebe. Ne mogu više da gledamšepurenje Fransoe od Giza; trpim ga samo zbog Meri.“

„Meri mora da zna,“ rekoh hladno, „a i njeni ujaci, da, ako se ikada postavi to pitanje,Burboni imaju prednost nad njima. Ako vi umrete, i ja umrem, kako će Fransoa sprečiti dase te dve porodice pobiju?“

Anri zamišljeno klimnu glavom. „To što kažete ima smisla. Razmisliću o tome, Katrin.“Pogledala sam ga i videla da nema mnogo odlučnosti u njegovim očima, i znala da

neće mnogo uraditi. Ipak, posejala sam seme i mogla se samo nadati da će sa vremenomroditi.

Ustala sam i stavila ruku mužu na rame. „Razgovaraću sa našim sinom,“ rekla samtiho. „Ne brinite. On i Meri će imati sinove, mnogo sinova i ova palata će biti puna našihunuka. To vam obećavam.“

Anri mi se osmehnu. „Naravno,“ promrmlja. „Naravno.“Ali kada sam ga pogledala u oči, videla sam istinu, koja se sigurno videla i u mojima:

tu neće biti dece.

Moje reči u vezi nevolja sa Burbonima ubrzo su se pokazale proročanskim: četrnaestogmaja prvi krvni princ, Antoan od Burbona, uzjahao je svoga ždrepca i poveo četiri hiljadeprotestanata na marš kroz Pariz. Jednog popodneva, zagledana kroz prozore Luvra,ugledala sam povorku sličnu vojsci nekih civila koji pevaju himne, kako maršira prekomosta iz Il d'la Site. Anri se razbesneo, kao i dobri katolici, braća Giz.

Pozvala sam prijateljicu Žanu, Antoanovu ženu, i kazala joj da bih se osećala izdatompri pomisli da je neko na dvoru znao za takve planove i nije o tome obavestio kralja. Žanaje bila, kao i ja, kraljica, i nije se obradovala takvoj insinuaciji. Nije za to znala, tvrdila je, iiznervirano dodala:

„Bar vi razumete da žena ne može uvek da kontroliše javno delovanje svoga supruga,ni da bude upućena u sve njegove tajne.“

Pogodila me je njena primedba. Rastale smo se ljubaznim rečima, ali od tog trenutkasmo se udaljile jedna od druge.

Nedugo posle Anrijeve posete mojim odajama, pozvala sam Ruđerija.

- 180 -

„Opet se javlja pitanje stvaranja naslednika,“ rekla sam mu, ljuta zbog sopstvenenelagodnosti. „Dofinu je potrebna... pomoć. Da mu se ulije strast.“

Jutarnja svetlost nije bila naklonjena astrologu, oštro je isticala njegov nezdrav ten,rošave obraze, podočnjake. „Možda neki običan talisman?“ upitao je.

„To bi odgovaralo, da“ kazala sam. U sobi je odjednom postalo prijatno i toplo.Klimnuo je glavom; neko ko ga ne poznaje, protumačio bi njegov izraz kao bezazlen,

nedužan. „Da li bi koristilo da to budu dva talismana: jedan za zdravlje, a drugi zaplodnost?“

„To bi bilo u redu,“ rekla sam, pomalo nervozno. „Sve dok...“„Da, madam kraljice,“ rekao je savršeno uljudno i klimnuo glavom. „Sve dok niko ne

strada. Razumeo sam.“„Vrlo dobro,“ rekoh. „Možete ići.“Visok i još uvek mršav, u preširokom crnom, svilenom žaketu, ustao je i naklonio se, ali

kada je stigao do vrata, okrenuo se.„Oprostite mi, madam kraljice“ rekao je. „Oprostite mi, ali ako talismani ne uspeju da

postignu dete...?“Moj glas je postao hladan. „Uspeće.“On odbaci ljubaznost i reče otvoreno, „Bez krvi, ne može biti garancije. Talismani o

kojima govorimo će blago popraviti Dofinovo zdravlje i seksualnu želju. Sve više od togaje čista sreća.“ Nije ustuknuo pred mojim oštrim pogledom, nego je dodao, „Želim samoda budem jasan.“

Ustala sam iza svog stola. „Nikada više. To sam vam kazala pre petnaest godina.Nemojte da ponavljam.“

On se nakloni nisko i izađe hitro, zatvorivši vrata za sobom. Stajala sam i slušalanjegove brze korake u hodniku.

Dve nedelje kasnije, madam Gondi mi je donela paketić, čvrsto uvezan trakom.Otvorila sam ga: na crnoj svili, dva talismana, jedan rubinski, a drugi bakreni, okačena najednu vezu.

Fransoa je prihvatio ogrlicu bez pitanja i zakleo se da je neće ni pominjati, ni pokazatinikome, uključujući i Meri.

Sledećeg jutra, neočekivano sam pozvana u kraljevu sobu. Bilo je rano i nisam jošzavršila oblačenje, pa sam požurila svoje dame, da bih odmah otišla.

Anrijevo predsoblje bilo je upadljivo muško, obloženo drvetom i postavljeno smeđimsomotom i zlatastim brokatom. Na kaminu je stajao zlatni reljef daždevnjaka, amblemAnrijevog oca, Fransoe I. Anri je stajao i čekao, bez reči i pokreta, dok sluga nije izašao.

Usne su mu bile stisnute, a oči sužene zbog uzdržanog besa. Bio je vrlo visok čovek, aja veoma niska žena; duboko sam se poklonila i ostala da stojim. „Vaše veličanstvo.“

Usledila je tako duga tišina, da sam se najzad usudila da dignem pogled. Anri jeispružio ruku. Na njegovom otvorenom dlanu ležala je ogrlica sa rubinskim i bakarnimtalismanima, koje sam dala Fransoi.

„Šta je ovo, madam?“„Običan talisman, Vaše veličanstvo,“ odgovorih mirno. „Za Dofinovo zdravlje.„Neću da moj sin ima veze sa ovim, ovim smećem!“ Bacio ga je u prazan kamin.

„Spaliću ga!“„Anri,“ rekoh hitro, okrenuvši se, „to je bezopasno. Dobro je napravljeno na osnovu

nauke zasnovane na astronomiji i matematici.“

- 181 -

„To je odvratna stvar,“ odvrati on. „Znate šta ja mislim o takvim stvarima. Da vi todate našem sinu...!“

Nakostrešila sam se. „Kako možete i pomisliti da bih rođenom detetu dala neštoštetno?“

„To je taj vaš astrolog. Zatrovao vam je misli, ubedio vas da vam je potreban. Dozvoliteda vas sada upozorim, Katrin, da će vam biti lakše ako ga otpustite danas, a ne kasnije!“

„Nemam nameru da to učinim,“ rekoh ogorčeno. „Da li mi vi to pretite, veličanstvo?“Izdahnuo je dugo, grčevito i smirio se; njegov bes je zamenjen mračnom odlučnošću.

„Pre dva meseca pisao sam papi da bih mogao da obrazujem francusku inkviziciju.“Ukočila sam se.„Prošle nedelje Njegova svetost je odobrila moj zahtev. Postavio sam Šarla od Giza na

mesto predsedavajućeg. Možete li da zamislite, madam, kako sam se osećao kada mi jedobri kardinal spustio tu stvar, sa gađenjem je pokazao na kamin, u ruku? Kako severovatno on osećao kada mu je njegova uplašena nećaka Meri to donela?“

Meri, prefrigana Meri; trebalo je da znam da Fransoa ne može ništa da sakrije od nje.„Pa, šta ćete da uradite, Anri? Hoćete li izvesti svoju ženu pred tribunal na ispitivanje?“

„Ne,“ reče on. „Ali ako imate mudrosti, kazaćete svom astrologu da kraljev dvor višenije bezbedan za njega.“

U obraze mi je navalila vrelina. „Da ste uhapsili njega, zar to ne bi mene iznelo na lošglas? Zar ne bi počele priče koje bi samo naškodile kruni?“

„Ima načina da se to postigne, a da vi ne budete povezani,“ odgovori on hladno.„Upozorio sam vas, madam.“

Pozvala sam Ruđerija u svoj kabinet toga popodneva. Nisam ga pozvala da sedne, nijebilo vremena, već sam mu pružila somotsku kesu, punu zlatnika.

„Kralj je organizovao inkviziciju; vi ćete biti jedna od njenih prvih žrtava. Zbog mene,uzmite ovo,“ rekla sam. „Jašite daleko od Pariza i nigde se ne otkrivajte. Na sporednomulazu čeka vas kočija. Kočijaš će vam pomoći oko prtljaga.“

Ruđeri pljesnu rukama iza leđa i okrenu se od mene. U mojoj maloj kancelariji nije biloprozora, ali on kao da je našao jedan i zagledao se negde u daljinu.

„Zbog vas, ne mogu da odem,“ rekao je, pa vratio pogled na mene. „Situacija postajeozbiljna, madam kraljice. Bliži se kraljeva četrdeseta godina.“

„Nema rata,“ rekoh mirno. Stavila sam somotsku kesu na sto između nas. „A i akopočne, neću pustiti Anrija da ide. Znate to, monsinjore. Ne stavljajte me na probu.“

„Ne bih to radio,“ odgovori on. „Ali razmislite o ovome: može biti borbe i bez rata.“„Šta to govorite?“ upitah. „Tvrdite li da je vaša magija bezvredna?“Izluđivala me je njegova smirenost. „Sve čini, bez obzira na svoju snagu, imaju svoja

ograničenja.“Jeza mi pođe uz kičmu. „Zašto mi to radite?“ prošaptah. „Ja pokušavam da vam

pomognem.“„I ja vama. Zato neću otići do trenutka kad mi život bude u opasnosti.“Dala sam svom pogledu, glasu i stavu vladarski izgled. „Ja sam vaša kraljica,“ rekla

sam. „I naređujem vam da odete.“Neopisivo neuljudno, okrenuo mi je leđa i otišao do vrata, pa zastao da se osvrne

preko ramena. Uhvatila sam blesak ludila u njegovom pogledu, đavola koga sam videlapre više od trideset godina, kada me je neko iz neprijateljski raspoložene mase okrznuokamenom.

- 182 -

„A ja sam Kozimo Ruđeri. Odan sam vama, Katarina od Medičija. Neću vas napustitidok ne budem primoran da to učinim.“

Izašao je, pažljivo zatvorivši vrata za sobom.

Danima nisam razgovarala sa Ruđerijem; njegove reči i drskost mučili su me,istovremeno izazivajući moju zabrinutost, za njega i za Anrija. U međuvremenu samkoristila svoje špijune, koji su pažljivo pratili kralja i kardinala od Lorene.

Kasno jedne letnje noći, probudilo me je kucanje na vrata sobe i pokret svetlosti ulampi. Pospano sam nešto promrmljala i okrenula se od svetlosti.

Osetivši nečije prste na ruci, otvorila sam oči i ugledala madam Gondi, lica zlataste bojepod svetlošću lampe, još uvek u spavaćici, sa šalom prebačenim preko ramena.

„Madam kraljice,“ prošaputala je. „Morate da ustanete! Dolaze po njega!“Telo mi se istog trena probudilo; prebacila sam noge preko ivice postelje i sela, a

stopala su mi visila. Misli mi nisu bile brze koliko su trebale.„Šta je bilo?“ promrmljala sam. „Šta se desilo?“„Oficiri inkvizicije. Šalju ljude da uhvate monsinjora Ruđerija, u zoru, ako ne i ranije!“Primorala sam se da se saberem. „Moram sama da odem do njega i upozorim ga,“

rekoh, znajući da Ruđeri neće poslušati nikoga drugog.Oči madam Gondi se raširiše od užasa. „Ali, madam...“„Kočiju,“ rekoh užurbano. „Neku bez kraljevskih oznaka. Kažite da je dovezu do

zadnjeg dela palate, pa dođite da mi pomognete da se obučem.“

Svetlost dveju lampi sa kočije bila je preslaba da poremeti pomrčinu noći bez mesečine;ulica je bila tiha, sem kloparanja kopita naših konja po kamenu. Madam Gondi je, na svojeinsistiranje, pošla sa mnom. I ona je, kao i ja, bila sva u crnom i lica skrivenog velom;lebdeo je preko njenog tela, nerazgovetnog i avetinjskog iza tananog tkanja.

Nismo daleko jahale; Ruđeri je živeo u ulici koja je ograničavala zapadnu stranu Luvra.Naša kočija se zaustavila pored niza uzanih, trospratnih kuća, naguranih zid uz zid. Poslekratkog prikrivenog pregledanja, kočijaš je našao broj 83, pa me izveo iz kočije. Stajala sampored njega na ulazu dok je kucao, uporno, ali diskretno.

Posle izvesnog vremena vrata su se odškrinula i neka izborana starica nepokrivenesede kose u dugačkoj pletenici mrko pogleda kroz prorez, iznad plamena sveće.

„Za ljubav Isusa i rasplakane Device,“ prošištala je. „Kakve nevaspitane bitange seusuđuju da uznemiravaju pristojne ljude u ovo doba noći?“

„Želim da vidim monsinjora Ruđerija.“ Zakoračila sam u treperavi krug svetlosti idigla veo.

„Vaše veličanstvo!“ Zinula je, pokazujući desetak pokvarenih, tamnih zuba. Vrata seširom otvoriše.

Okrenuh se kočijašu. „Ostani tu,“ rekoh.Prešla sam preko praga. Starica je još uvek klečala, u takvom šoku, da se prekrstila

nekoliko puta jednom koštunjavom rukom, dok je nepažljivo držala sveću u drugoj,preblizu raščupane pletenice koja joj je padala na grudi. Nagnula sam se i nežno sklonilapletenicu dalje od sveće, iznenadivši je.

„Da li monsinjor Ruđeri još uvek spava?“ upitah tiho.Ona klimnu glavom, uplašena.„Onda nemoj da ga budiš, nego me odvedi do njegovih vrata.“

- 183 -

Svetlost sveće nije otkrila nikakav znak da je to astrologovo gnezdo, obična, oskudnonameštena soba sa nekoliko nasumično postavljenih polica sa knjigama, nekim otvorenim.Iz kuhinje se osećao miris ovčetine, luka i izgorelog drveta.

Starica zastade ispred zatvorenih vrata. „Da li da kucam, Vaše veličanstvo?“„Ne,“ rekoh. „Ja ću ga probuditi.“ Pogledala sam je značajno. „Biće nam potrebna

privatnost.“Odbila sam sveću i sačekala da se ona udalji niz hodnik, pa ušla u spavaću sobu i

zatvorila vrata za sobom.Zavese su bile navučene i soba je bila u potpunom mraku. Dezorijentisana, zastala sam,

udišući mirise muškog tela, ruzmarina i tamjana; moja mašta je zamislila hiljadu groznihstvari koje bi mogle da vrebaju tu, u astrologovoj sobi. U tišini, nisam čula duboki iopušteni dah sna, već brzo prigušeno dahtanje. Osetila sam pokret i iznenadnu pojavuneke figure ispred mene.

„Gospodine Kozimo,“ prošaputala sam.„Katrin?“ Figura zastade u prilasku. Usledili su brzi koraci, prigušeni tepihom na

podu, i planula je šibica kojom je Ruđeri palio lampu pored postelje.Raščupana crna kosa mu je padala preko lica; noćna košulja mu je otkrivala žbun

tamnih dlaka pod vratom. U drhtavoj levoj ruci držao je dvosekli dugački nož, kraćuverziju viteškog mača.

„Katrin,“ ponovi on, zadihano. „Gospode, mogao sam vas ubiti!“ spustio je nož nadušek.

Moje reči krenuše na toskanskom, našem maternjem jeziku. „Kozimo, moram li da vamobjašnjavam zašto sam došla?“ A pošto on, još uvek u šoku, nije odgovorio, dodala sam,„Dolaze po vas, pre zore.“

Sagnuo je glavu i zagledao se u tepih, kao da se na njemu nalazi neka neizreciva, važnaporuka. Usne su mu se pomerale, ali nije uspevao da nađe pogodne reči. Naposletku reče,„Biću vam potreban.“

„Ako ostanete, samo ćemo oboje biti povređeni,“ rekoh. „Šta će biti sa mnom ako vaszatvore? Ili živog spale?“

On diže pogled prema meni i, prvi put, ostade bez odgovora.Ja gurnuh ruku u džep ušiven u nabore suknje i izvadih somotsku kesu, težu nego što

je bila prvi put. „Uzmite ovo,“ rekoh. „Konj vas čeka na ulici. Nikome ne govorite kudaidete.“

Posegao je rukom. Opustila sam stisak, misleći da će je uzeti, ali on je ispusti i staviruku na moju, pa me privuče sebi.

„Katarina,“ promrmljao mi je na uvo. „Ti misliš da si zla. Ja ti kažem da si bolja od svihnjih. Samo najjače i najzaljubljenije srce voljno je da se suoči sa mrakom zbog onih kojevoli.“

„Onda smo vi i ja srodne duše,“ rekoh. Digoh se na prste i dodirnuh mu usnama rošaviobraz, i zapanjih se osetivši koliko mu je koža na njemu meka i topla.

On mi pređe zadnjim delom prstiju preko obraza. „Srešćemo se opet,“ reče „Uskoro.Vrlo uskoro.“

Sagnuo se da uzme kesu. Okrenula sam se i nisam se osvrnula.Dok se starica sa svećom približavala, spustila sam veo, da ne vidi kako plačem.

Ako je Anri primetio Ruđerijev nestanak, meni to nije pominjao. Sumnjala sam da jeosetio olakšanje, jer sam bila pošteđena gledanja kako astrologa izvode pred inkviziciju.

- 184 -

Videvši da mu je nećaka bezbedno udata za Dofina, Fransoa od Giza se vratio borbamana severu i oteo grad Tionvil iz ruku kralja Filipa. Moj rođak Pjero je jahao sa njim, istradao u napadu, grudi probijenih hicem iz arkebuze. Iskrvario je do smrti na Gizovimrukama i dok ga je ovaj, kao i uvek dobar katolik, molio da se pomoli da ga Isus primi nanebo, Pjero je nervozno uzvratio:

„Isusu? Kakvom Isusu? Ne pokušavaj da me preobratiš u ovaj kasni sat! Ja samoodlazim tamo kuda idu svi koji umiru.“

Plakala sam dok je Giz, srca slomljenog Pjerovom jeresi, pričao kako je moj obožavanirođak umro. U tom trenutku, osetila sam da sam izgubila sve koje sam volela u svomnekadašnjem životu: tetku Klarisu, a sada i Pjera; čak i Ruđeri je nestao.

Ali pobeda je donela i dobre vesti. U žalosti zbog nedavne smrti svoje žene, kraljiceMeri, čiji je pokušaj da oživi katoličanstvo u Engleskoj lako prekinula njena polusestra inaslednica, Elizabeta, i finansijski iscrpljen neprestanim ratovanjem, kralj Filip španski jenajzad bio spreman da prihvati mir. To je Anriju donelo veliku nadu, jer je želeo daoslobodi svog starog mentora, Montmorensija, iz španskog zatvora.

Filip je ponudio ovo: ako Anri pristane da nikada više ne otpočne rat da bi osvajaoitalijanske teritorije, Francuska može da zadrži Kale i ostale severne gradove, iMontmorensi će biti oslobođen. Da bi osigurali taj ugovor, naša trinaestogodišnja ćerka,Elizabeta, udaće se za Filipa. Posle mesec dana razmišljanja, Anri je najzad pristao.

Ja sam se radovala, jer će nam najveći neprijatelj od sada biti prijatelj, i svi razlozi zaratovanje su poništeni, a Njegovo veličanstvo, kralj Anri II ušao je u svoju četrdesetugodinu.

- 185 -

Glava trideset jedan

Elizabet se udala dvadeset drugog juna 1559. godine u katedrali Notr Dam. Kralj Filipje odlučio da se ne pojavi na venčanju. „Španski kraljevi,“ pisao je mom mužu, „ne idusvojim ženama; njihove žene im se dovode. Umesto toga, poslao je zastupnika, starog ipreozbiljnog vojvodu od Albe, Fernanda Alvareza od Toleda. Don Fernando i njegovapratnja stigli su bez pompe, u najobičnijoj crnoj odeći, tako da je Anri u početku biouvređen, dok mu ambasador nije objasnio da je to jednostavno španski običaj.

Uljudno smo zanemarili špansku uzdržanost i nastavili sa ceremonijom gotovo istoonako raskošnom, kao što beše i Dofinova i Meri, kraljice Škotske. Veliki majstorMontmorensi je dobio istaknuto mesto u procesiji. Sada je bio sed, ukočen od godina imršav posle robijanja, ali radostan zbog povratka kući i svome kralju.

U noći venčanja, moje dame i ja smo svlačile moju nervoznu kćerku. Legla je na velikupostelju, pa sam navukla svilene čaršave indigo boje preko njenog golog tela. Mi, damesmo se povukle; izlazeći u predsoblje, prošla sam pored don Fernanda, vojvode od Albe,odevenog u crni žaket, sa jednom nogavicom dignutom, da bi se videla tanka, belacevanica.

Kralj se pojavio da bi video prastari ritual: don Fernando je legao pored naše kćeri,protrljao bose noge o njene, pa ustao i napustio sobu. Brak između Elizabete i kralja Filipaupravo je bio legalno konzumiran.

Usledila je nedelja slavlja: parade i spektakli, banketi i maskenbali. Za to vreme, mojmuž i Montmorensi su se retko odvajali jedan od drugog. Naposletku je počeo turnir.Zbog takmičenja, i staza za konje, radnici su digli kaldrmu iz San Antoana, ispred Šato deTurnela, palate u centru grada. Takode su podigli i tribine sa obe strane ulice, za plemstvo,i presvukli ih zastavama sa vladarskim simbolima Francuske i Španije.

Anri je bio raspoložen zbog povratka svog starog prijatelja i razmišljao o učešću naturniru, možda želeći da razbije osećaj da u četrdesetoj godini više nije atleta kao što je biou mladosti. Mnogih toplih dana pred venčanje provodio je sate na lažnim turnirima, nasvom veličanstvenom novom ždrepcu po imenu Le Malheur, Katastrofa, venčanompoklonu svog nekadašnjeg neprijatelja, vojvode Savojskog.

Pošto sam i sama nedavno napunila četrdeset godina, proslava me je iscrpljivala.Nisam se pojavljivala prva dva dana turnira, nego sam čekala treći dan, kada je na spiskuučesnika trebalo da se pojavi i Njegovo veličanstvo.

Prethodnog popodneva vazduh je postao veoma vlažan, a veče je donelo pljusak,prekidajući sve spoljne manifestacije veselja. U mojoj spavaćoj sobi bilo je toplo, a janeobično napeta; uprkos umoru, nisam se prepuštala snu. Sobarica je raširila zavese, a jastajala, zureći napolje u mračno dvorište i slušala kako kiša pljušti po kamenu.

Kada je kiša najzad popustila, sanjala sam uznemirujući san: opet sam stajala naspaljenom bojištu i zurila u sunce na zalasku. U blizini je stajao neki čovek, tamnog obrisapod užarenim nebom. Vrlo jasno sam videla njegovu siluetu, spojeve oklopa na ramenima,grudobran koji mu štiti srce. Na šlemu mu je stajalo perje crno i sivo.

Katrin, pozvao me je.Potrčala sam prema njemu. Mogu li da vam pomognem, monsinjore? Šta treba da uradim?

- 186 -

Odjednom je ležao ranjen. Dok sam klečala pored njega, senoviti oblici su lebdeli iznadnjega, a nevidljive ruke mu skinule šlem sa glave. S njim je kljuknuo mlaz krvi; ispod togcrvenog potoka, njegove usne su izgovorile samo jednu reč.

Katrin, rekao je i umro.Probudila sam se od svog tihog krika, u sivu i mračnu zoru.

Tog, poslednjeg junskog jutra, poslala sam kralju pismo pre nego što se bilo ko od nasobukao. Istovremeno sam pokušala da analiziram svoj strah: otkupili smo Anrijev život,zar ne? Ali koliko je prostitutka bila stara? Koliko godina smo dobili? Moje misli, običnovrlo brze kada je u pitanju matematičko proračunavanje, nisu uspele da ih izbroje.

Ako me volite, napisala sam svom mužu, uzdržite se od današnjeg turnira. Znam daprezirete takve stvari, ali bog mi je poslao ružan san. Možda sam glupa; ako i jesam, zar jeteško učiniti mi i umiriti me? Učinite mi ovo i biću vam večno zahvalna, i ništa višeneću tražiti.

Nisam pomenula upozorenje Luke Guorika, ni Nostradamusove reči; a sigurno je da senisam usudila da pomenem ni Ruđerijevo ime. Poslala sam pismo, znajući da mu Anrineće pokloniti veliku pažnju; u poslednje vreme, više vremena je provodio sa Gizovimanego sa mnom, jer su planirali rad nove francuske inkvizicije. Njegov odgovor sam dobilaposle jednog sata:

Ne brinite za mene, draga suprugo. Tražite da se povučem sa turnira vama za ljubav; ja vasmolim, meni za ljubav, ostavite strahove na stranu i danas me podržite. Tradicija traži da nosimcrnu i belu, boje izvesne dame, ali nosiću i vašu, zelenu, do srca. Ove večeri, kad se vratim kaopobednik, dočekajte me poljupcem. On će zapečatiti naš intimni pakt, da od ovoga dana odbacite svesujeverje i počnete da verujete samo u boga.

Vaš muž, koji vas voli i najodaniji sluga,Anri

Kada sam primila poruku, prvo što sam osetila bilo je da me obuzima strah. Drugamisao mi je bila da treba da se smirim, jer nisam mogla mnogo da učinim: imala samodgovornost prema svojoj kćeri Elizabeti i njenim svatovima, a bilo je toga dana još mnogoobaveza koje su zahtevale da se ja pobrinem za njih. Rekla sam sebi da mi je to olujaporemetila san i donela košmar, i ništa drugo.

Ponavljala sam to sebi svaki put kada osetim paniku. Stajala sam mirno dok su mi mojedame oblačile haljinu od purpurnog damasta i pozlaćeni prsluk; smeškala sam se svomodrazu u ogledalo i svojim služavkama dok se nisam setila radosti koju sam osetila nasklapanju mira sa Filipom, dok taj gest nije postao gotovo stvaran.

Na taj način preživela sam jutro, a bilo je i trenutaka kada sam, zagledavši se uElizabetino ozareno, mlado lice, zaboravljala svoju brigu i srce mi se ispunjavalo ljubavlju.

Početkom popodneva, Elizabeta i namršteni, ozbiljni don Fernando došli su dopodijuma i posebnog mesta, napravljenog za mladence. Mi, ostali članovi vladarskeporodice, pošli smo do Šato de Turnela. Jedan od njegovih balkona na drugom spratugledao je na stazu na kojoj će se kralj sukobiti sa svojim protivnicima.

Dok sam se penjala na drugi sprat, obuzela me je napetost; srce mi se razlupalo toliko,da nisam mogla da uhvatim dah. Promrmljala sam izvinjenje ostalima i odmorištem otišlado otvorenog prozora, da udahnem težak, vruć vazduh.

- 187 -

Dok sam stajala, dahćući i stežući prozorsku dasku, krajičkom oka primetih pokret ičuh šapat. To me je privuklo, pa sam se odmakla od prozora na tu stranu, prema malomudubljenju, sklonjenom od pogleda.

U njemu je stajao Gabriel de Montgomeri, kapetan škotske kraljevske garde,dvadesetdevetogodišnjak u najboljoj snazi, visok i mišićav, tamno kestenjaste kosezačešljane pozadi i glatko obrijan, da bi se bolje videli veličanstveni uglasti oblici njegovihobraza i vilice. Napeto je gledao dole, u mladu ženu, svu u belom, koja mu je nešto žustrošaputala. Kada sam se približila, on trže glavu i susrete moj pogled raširenih očiju, sakrivicom u pogledu zaverenika.

Meri zaćuta usred šapata i pogleda preko ramena, prema meni. Izraz tajnovitosti nanjenom licu pretvori se u lažan osmeh.

„Madam kraljice!“ uzviknu ona veselo. „Odmah ću se pridružiti vama i ostalima.Kapetan de Montgomeri je ljubazno pristao da danas nosi moje boje.“

Ljubavni sastanak, pomislila sam i osetila se povređenom i tužnom zbog svoga sina. Alinisam rekla ništa, samo sam uzvratila osmeh, pozdravila kapetana Montgomerija i vratilase ostalima.

Zauzeli smo mesta na balkonu drugog sprata do velikih fanfara, posle kojih je uslediloklicanje hiljada prisutnih. Svi krovovi i prozori bili su puni gledalaca, koji su želeli da videkralja na turniru. Ja sam sedela između Dijane i Dofina, a njemu sa druge strane njegovadvolična žena. Vazduh je bio zagušljiv i ustajao, usklađen samo sa ritmom neprestanogmahanja ženskih lepeza. Fransoa je bio toliko crven i zadihan, da smo Meri i ja diskretnookretale svoje lepeze da bismo mu poslale blagi povetarac.

Niže plemstvo je završilo takmičenje prethodnog dana. Ovaj dan, petak, bio jerezervisan za najviše plemstvo i kralja. Pozdravljali smo vojvode i grofove, dok su trubesvirale i jahači uzvikivali francuski vojnički pobednički uzvik, jašući niz uzane trake,odvojeni samo niskom ogradom, čija je jedina svrha bila da spreče sudar konja. Sedeli smotako blizu takmičara, da publika nije uspevala da priguši topot kopita i udar drvenihkopalja u čelični oklop. Prašina ispod kopita padala nam je na suknje i papuče.

Satima kasnije, najavljivači su najavili kralja. Izjahao je iz svog paviljona, na svompredivnom bojnom konju sa belo-zlatnom opremom i digao koplje prema uzbuđenojpublici. Pogled na njega, uspravnog i snažnog u pozlaćenom oklopu, učinio je da mi srcenaraste, pa sam sa ostalima ustala i zapljeskala mu.

Anri je slomio prvo koplje sa svojim starim protivnikom, vojvodom Savojskim i izbacioga iz sedla u prvom naletu. U drugom, koplje Savojskog je udarilo kralja pravo u grudi idiglo ga iz sedla u vazduh. Anri je tresnuo na zemlju i za trenutak ležao tako nepokretnoda sam htela da ustanem. Dijana me je lagano, ohrabrujući, dodirnula po podlaktici, izaista, u sledećem dahu Anri ustade i mahnu publici koja je pljeskala. U trećem naletuobojica su ostala u sedlima. Takmičenje je ostalo nerešeno, savršen rezultat, ako se uzme uobzir da moj slavoljubivi muž nije voleo da gubi, ali nije imao ni želju da ugrozi svojepomirenje sa Savojskim.

Anrijev drugi protivnik bio je vojvoda od Giza. Anri je iz tri naleta, jednom izbačen izsedla i jednom uspeo da izbaci Giza iz sedla, što je Njegovom veličanstvu dalo još jedannerešen rezultat.

Tada je već bilo kasno posle podne. Sunce se spustilo nisko i nepodnošljivo grejalo našbalkon okrenut ka zapadu; čak je i Dijana, koja se retko znojila, morala da briše čelomaramicom. Ja sam digla ruku da zaklonim oči od zaslepljujuće svetlosti i usredsredim sena muškarce ispod nas.

- 188 -

Poslednji kraljev protivnik, toga dana, bio je Gabrijel de Montgomeri, kapetan škotskegarde. Pošto je to bio poslednji meč toga dana, publika se osula, a i nekoliko plemenitihposmatrača sa tribina ustalo je da se udalji, jer je vrućina bila nepodnošljiva.

Dijana je bila elegantna u crnom somotu i belom satenu, bojama perja na šlemu mogamuža i na konju.

„Nadajmo se da će Njegovo veličanstvo postići pobedu,“ rekla mi je uljudno na uvo.„Kapetan De Montgomeri mu se narugao odgovarajući na kraljev izazov. Rekao je da želida ukrsti koplja sa Njegovim veličanstvom i vidi da li se bori u četrdeset prvoj kao što je udvadeset devetoj godini.

Pogledala sam prema Meri, koja se ubrzano razmahala lepezom, gledajućiMontgomerija koji je izjahao na polje. Perje na njegovom šlemu bilo je crveno, rukavi crni,a koplje u prugama jedne i druge boje, naizmenično. Ako je nosio Merinu boju, belu, ja jenisam videla.

Crveno - Mars, crno - Saturn.Borba može biti, rekao je Ruđeri, i kad nije rat.U tom trenutku, vojvoda Nemor, koji je završio takmičenje prethodnog dana, pridružio

nam se na balkonu da bi izrazio poštovanje Dofinu i njegovoj nevesti. Pre nego što jestigao da mi se pokloni, uhvatila sam ga za ruku i privukla.

„Njegovo veličanstvo se u poslednje vreme ne oseća dobro,“ rekla sam, „a ni ovavrućina mu sigurno ne prija. Molim vas, idite do njega. Kažite mu, ne, zamolite ga, zaljubav njegove supruge, da otkaže poslednju borbu i dođe kod mene.“

Nemor, elegantan čovek, dve godine stariji od moga muža, duboko se poklonio ipoljubio mi ruku. „Madam kraljice, neću se vratiti bez njega.“

Čekala sam bez daha dok se Nemor nije pojavio iz Šato del Turnela i prešao prekopolja, do kraljevog paviljona, na čijem ulazu se upravo pojavio moj muž na konju. NaNemorov znak, Anri se sagnu nisko, da ga sasluša; pošto je vojvoda rekao šta ima, kraljmu reče svoj kratak odgovor.

Nemor zastade kratak trenutak, pa se nakloni i sam vrati preko polja. Moj muž okrenusvog lepog, žustrog konja, Katastrofu i pojaha ga prema stazama, nasuprot Montgomeriju.

Sedela sam kao ukočena dok su jahači najavljivani i trube davale znak za napad.„Monjoie!“ uzviknu moj muž, a Montgomeri to ponovi. Konji zakloparaše niz svoje

trake, a kada su drvena koplja udarila u čelične grudobrane, životinje se propeše, njišteći.Oba jahača padoše. Nema, zadržala sam ruku pritisnutu na srce, dok se Anri nije digao nakolena. Vratio se do konja, hramajući tako jako da je u jednom trenutku konjušar istrčao izpaviljona da mu pomogne, ali moj ponosni muž ga je odgurnuo. Montgomeri je hitroustao i već se vratio u sedlo.

„Oprostite,“ reče jedan glas, a ja se okrenuh i ugledah vojvodu od Nemora. „Oprostite,madam kraljice,“ ponovi on. „Nisam mogao da održim obećanje. Njegovo veličanstvo me jezamolilo da vam kažem: Upravo zbog vaše ljubavi se i borim.“

Nisam mogla da odgovorim; bila sam suviše uplašena zbog pogleda naMontgomerijevo oružje: njegov zatupljeni metalni vrh, osmišljen da spreči da kopljeprobije oklop ili se rascepi u smrtonosne šiljke, beše otpao. Verovatno je to primetio iMontgomeri, ali umesto da se vrati u svoj paviljon i zameni koplje, on je poterao konjanatrag, na početak svoje trake i okrenuo se prema kralju. Njegovi oružari, iza njega,primetili su to i zvali ga, ali Montgomeri kao da ih uopšte nije čuo.

Sada se i moj muž vratio u sedlo Katastrofe. Bio je toliko usredsređen na pobedu, da jeotkačio i digao vizir, i brišući znoj sa čela doviknuo Montgomeriju da opet pođe na njega.

- 189 -

Gledala sam ih kao začarana, usnula, nesposobna da se pomerim, da pustim glas. Anrije spustio vizir, ali nije čuo uzvik svoga oružara, da ga zakači; Montgomeri nije čuo, ili jeignorisao, prozukle uzvike svojih oružara.

I gledaoci su primetili njegovo neispravno koplje, kao i trubači, koji su, uprkoskraljevim uzvicima, bili suviše zbunjeni da bi oglasili poziv. Dijana mi opet stavi ruku napodlakticu, sada uznemireno, a ne ohrabrujuće, ali kao i gledaoci, ostade nema. Podnestajućim dnevnim svetlom, belina njene haljine stapala se sa sivom.

Kralj, nestrpljiv da sačeka trube, jurnu u napad.Ustala sam. Vladala je tišina, izuzev uzvika monjoie! i kloparanja kopita. Montgomeri i

Anri su jurnuli jedan prema drugom, kao dva projektila, i sudarili se.Razdvojeni samo niskom ogradom, konji se sudariše ramenima i zanjištaše. Začuo se

gromoglasan pucanj: Montgomerijevo koplje razlomilo se i raspalo u iverju nalik navatromet.

Ali Anri nije pao.Zaneo se kao da je pijan i nagnuo napred, ispustivši uzde i nesigurno se uhvativši za

vrat Katastrofe. Konj ga je poneo niz traku, a konjušari istrčali da mu uhvate uzde i izveduga na otvoreno, gde je tlo bilo raskopano zbog dignute kaldrme i tapkanja kopita. PoredFransoe od Giza, iz kraljevog paviljona istrčao je i sedokosi Montmorensi. Prihvatio je mogmuža za ramena i, uz Gizovu pomoć, spustio Anrija iz sedla na zemlju.

Mladi lav savladaće starogU borbi na bojnom polju.Probošće mu oči u zlatnom kavezu,dve rane u jednoj rani,a onda će stari lav umreti okrutnom smrću.

Škot Gabrijel de Montgomeri nije bio kraljevski lav, ali toga dana je jahao za svojukraljicu, mladu Meri.

Boje su se gubile pod slabom svetlošću. Pod crvenim nebom, tamne figure su skidaleoklop sa mog nepokretnog muža. Giz je uz pomoć sluge skinuo kraljev pozlaćeni šlem:ispod njega je potekao mlaz krvi. Kapetan de Montgomeri je došao do njih i pao na kolena.

Uši su me zabolele od oštrih krikova: Dijane, Fransoe, stotina plemića i hiljade građana.Dofin se, pored mene, onesvestio i pao napred u stolici. Meri ga je uhvatila, lica nalik namasku, belu poput njene haljine, ali ja nisam imala vremena da je optužujem, pa ni dapomognem svom sinu. Potrčala sam sa balkona, niza stepenište, do ulaza u palatu i dalje,popločanim prilazom.

Otvorena je kapija od crnog gvožda u San Antoan. Iz mase okupljenih gledalacapojavila se mala procesija: Anri, krvav i nepokretan, ležao je na nosilima koja su nosiliškotski gardisti, a pored njega su išli stari Montmorensi i Fransoa, vojvoda od Giza.Progurala sam se do svoga muža i oštro uzdahnula.

Jedan kraj zalomljenog ivera, debelog kao dva prsta i gotovo dvostruko dužeg, virio jeiz kraljevog desnog oka; drugi kraj mu je probio lobanju na slepoočnici i izbio kroz kožuispred desnog uva. Oko mu je bilo probijeno i nije bilo ni beonjače, ni dužice, već samotamna masa zgrušane krvi. Drugi, manji iver virio mu je iz grla, tik ispod vilice i, nekimčudom, nije izazvao veliko krvarenje.

Digla sam ruku mog muža na svoje usne. Pomerio se na moj dodir i nešto nejasnopromrmljao. Ja više nisam bila otupela, obuzeo me je užas i nada: Anrijeva rana je bilateška, a patnja neopisiva, ali Ruđerijeva magija se održala. Kralj je još uvek bio živ. Kada je

- 190 -

došao k sebi, zahtevao je da se nosila zaustave i da ga dignu na noge. Montmorensi ga jedržao čvrsto ispod ramena, a Fransoa od Giza mu držao glavu; tako se moj muž teturaopreko praga, kao uzor hrabrosti.

Dofin je bio na drugim nosilima, još uvek u nesvesti iz koje se nije probudio. Meri jeišla pored njega, kao vizija u belom, boji ožalošćene kraljice, što je postala čim se gvozdenakapija uz zveket zatvorila iza nje.

Naša tužna grupa se popela uza stepenište, do odavno nekorišćenih kraljevskihapartmana; Fransou su odneli u odvojenu sobu a njegova mlada kraljica je otišla sa njim.Anrija su pažljivo položili na postelju i isekli mu krvavu tuniku.

Na grudima mu je, natopljena znojem i krvlju, bila prislonjena smaragdna maramica,sa zlatnom cvetnom aplikacijom, koju sam lično izvezla. Ugledavši je, vrisnula sam, pa jeuzela i stavila pored srca.

Sledeći sati su bili teški. Kraljev doktor, monsinjor Šaplen, došao je i izvadio jedan maliiver iz Anrijevog grla, pa počeo da ispituje sme li da mu ukloni veliki iz oka. Moj muž nijejaukao, ali nije mogao da se uzdrži i ne povrati u najtežim trenucima. Doktor je kasnijeobjavio da je iver bio čvrsto zaglavljen i nije se mogao izvaditi.

Popodne je prešlo u veče. Bdela sam nad kraljevom posteljom, gledajući kako kraljevolice tamni i otiče, a pocrnelo oko otiče od krvi koja ne može da istekne. Zbog bola jeuglavnom bio bez svesti, ali bilo je nekoliko trenutaka kada je dolazio k sebi i govorio milepo. Bila sam samo maglovito svesna da su Montmorensi i Fransoa od Giza izašli i da suih zamenili glavni inkvizitor, Šarl od Giza i vojvoda Savojski.

U zoru, stari Montmorensi, sivih usana i umoran, došao je po mene. Nežno me je uzeoza ruke i hteo da me povede, govoreći da treba da se odmorim. Oslobodila sam se i glasnorekla da nikada neću napustiti postelju svog supruga. Moje reči su trgle Anrija iz njegovogpoludelirijuma; na njegovo tiho insistiranje, povinovala sam se i dozvolila da meMontmorensi izvede iz sobe. Ispred, u predsoblju, pala sam mu u zagrljaj i jecali smozajedno, zaboravivši sve razlike.

U mom apartmanu, madam Gondi me je očekivala odevena i spremna. Naredila samjoj da pošalje po Ambroza Parea, najpoznatijeg hirurga u celoj Francuskoj. Bila samubeđena da bi Anri mogao da preživi uz odgovarajuću operaciju, samo ako ne podlegneinfekciji. Kasnije sam odspavala jedan sat i probudila se puna straha.

Polovinom prepodneva, vratila sam se u kraljevu sobu i zatekla Montmorensija iFransou od Giza sa njim. Otok na desnoj strani Anrijevog lica dobio je groteskneproporcije, iako je oko bilo zavijeno. Doktor Šaplen je cele noći održavao ranu čistom isuvom, i postigao jedan ohrabrujući rezultat: Anri nije dobio groznicu.

Kada sam sela pored njegove postelje i izgovorila njegovo ime, okrenuo je lice premameni. Pomislila sam da me možda poznaje, ali njegovo preostalo oko, sijajući pod svetlomlampe, šetalo je.

„Mladi kapetan,“ dahnuo je i odmah sam znala da misli na Škota koji ga je oborio.„Mora znati da mu opraštam...“

„Kapetan Montgomeri je pobegao,“ odgovori stari Montmorensi, uputivši Fransoi odGiza mračan pogled; neprijateljstvo između njih dvojice moglo se opipati. „Niko ne znakuda je otišao.“

Kasnije sam saznala da su Gizovi javno krivili starca za kraljevu povredu, tvrdeći da je,kao Veliki majstor, bio apsolutno odgovoran za kraljev oklop, pa i Anrijev otkačen vizir.Montmorensi je, izgleda, želeo da ispita nestalog Škota.

„Ah!“ reče kralj i zatvori zdravo oko; jedna suza mu izađe iz ugla oka i kliznu u uvo.„Dijana... Gde je Dijana?“

- 191 -

„Madam de Poatje se nalazi u svom apartmanu,“ odgovori Veliki majstor.„Indisponirana je, Vaše veličanstvo, i moli da joj oprostite.“

Ja posegoh za Anrijevom rukom; on mi iznenađujućom snagom uzvrati stisak. Nećeumreti, pomislila sam, gledajući njegovo dugačko, mišićavo telo ispod belih čaršava.

„Ja sam ovde.“ Glas me je izdavao, ali sam se prisilila da ga smirim. „Ja sam, Katrin.“„Katrin,“ promrmlja on. „Oh, Katrin, mislio sam da ste glupi, ali ja sam najveći glupan.

Oprostite mi. Oprostite mi za sve...“Sagnula sam se iznad muža i naslonila obraz na njegove grudi. Otkucaji su mu bili

blagi, kao mahanje ptičijih krila. Suze su mi tekle iz očiju na posteljinu, dok sam osećalakao da se stapam sa njim i utapam u njega, dok više ništa nije ostalo od mene, semnjegovog srca koje izbezumljeno lupa.

„Ne krivim vas ni za šta,“ rekla sam, „pa nemam šta da Vam oprostim.“„Kako Vas volim,“ šapnu on i tiho zajeca. Obavio mi je levu ruku oko ramena i stisnuo

me snažno uza sebe. Tada sam opet mogla da ubijem zbog njega, rado bih upotrebila nož iprolila još krvi, samo da on, Anri, ne pretrpi više nijednu sekundu bola.

Samo taj trenutak pokušavam da zapamtim iz tih užasnih dana: sve ostalo je bila samopatnja.

Poznati hirurg, Ambroz Pare, stigao je sledećeg jutra. Čak i njega je uplašila tako teškarana. Tada se već zagnojila i moj muž je dobio groznicu. Hirurg je bio iskren: iver je biotako čvrsto zaglavljen u lobanju mog muža, da bi svaki pokušaj uklanjanja bio koban. Neukloniti ga, neizbežno bi odvelo do infekcije i smrti: ukratko, kralju jednostavno nije bilospasa.

Poslala sam po Dofina, da budem sigurna da će još jednom videti oca. Montmorensi sevratio odmahujući svojom sedom glavom: Fransoa je odbio da dođe. Pošla sam sama da gadovedem. Meri je bezizraznog lica sedela u Dofinovom predsoblju, a moj sin prekrštenihnogu na svojoj postelji stenjući, ljuljajući se i udarajući temenom u zid. Digla sam ga nanoge i povela kod oca.

Kada je kralj okrenuo lice prema nama, dok smo prilazili, Fransoa zakuka: desna stranaAnrijevog lica bila je toliko otekla, da mu se obraz stisnuo uz nos i gurao ga levo. Njegovopovređeno oko, zavijeno, ali tako da mu nazubljeni iver širok kao dva prsta viri iz profila,smrdelo je na trulež.

Dofin zatrepta očima i glava mu se zaljulja na ramenima; Montmorensi i ja gauhvatismo da ne padne. Veliki majstor ga nežno položi u očeve ruke i reče Anriju da mu jeto došao sin. Začuvši glas starog prijatelja, Anri otvori zdravo oko, pa naslepo poseže dazagrli Fransou. Kada se momak pomerio, Anri šapnu: „Bog te blagoslovio, sine moj, i daoti snagu. Biće ti potrebna da bi kraljevao.“

U tom trenutku, Fransoa opet tiho zastenja i opet pade u nesvest; Montmorensi i sobarga iznesoše iz sobe. Anri opet zatvori oči, prepuštajući se svom nesrećnom odmoru. Ja samostala da stojim pored kralja, ali savladana nesrećom, naslonih se rukom na dušek da bihostala na nogama.

„Katrin,“ prošapta moj muž, ne otvarajući oči. Potražio je moju ruku svojom, vrelom.Uhvatila sam njegovu ruku i poljubila je. „Tu sam,“ rekoh. „Neću Vas ostaviti.“On zastenja i uzdahnu istovremeno. „Obećajte mi,“ reče.„Sve.“ Glas mi je bio izdajnički čvrst.„Obećajte mi da ćete štititi i voditi moje sinove. Obećajte mi da će i naslednik Valoa

sedeti na prestolu.“

- 192 -

„Kunem se.“ Ignorišući grč njegovog želuca, poljubila sam njegove posivele usne, lako,nežno, da mu ne nanesem bol.

Kasnije je pao u dublji san, iz koga se nije budio. Ja sam održala reč: nisam ganapuštala, već sam ostala pored njega, još uvek u purpurnoj haljini sa turnira. Sedam danaje ležao slep i nem, nemoćan da da oduška svojoj agoniji.

Desetog jula, rano posle podne, Njegovo veličanstvo, kralj Anri II, umro je u Parizu, uŠato de Turnelu. Čim je doktor objavio da je preminuo, gospoda iz njegove pratnje supožurila da razdvoje teške, brokatne zavese i otvore prozor, da bi izašao smrad trulogmesa. Napolju je mirisalo na kišu.

Živi su požurili da se oslobode mrtvog: dok sam ležala tugujući, obraza naslonjenog naAnrijeva nepokretna prsa, doktor Pare je okrutno i definitivno razvukao sve zavese okopostelje. Oni koji su toga dana bdeli sa mnom, Fransoa od Giza, kardinal od Lorena ivojvode Savojski i Nemor, pošli su odmah da objave tužnu vest. Hodnik se ispuniožamorom i koracima. Začula sam tiho pljuskanje vode i digla pogled: došle su dveslužavke, sa kofama vode, da okupaju kraljevo telo.

„Odlazite,“ zarežala sam i okrenula se od njih, ali sam se trgla na nežan dodir poramenu.

Iznad mene je stajala madam Gondi, lica podbulog od plača. „Madam kraljice rekla jetiho. „Morate izaći. Molim Vas. Razbolećete se.“

„Još nekoliko minuta,“ rekla sam joj. „Ne odvajajte me od njega tako brzo.“Njoj usne zadrhtaše. „Madam,“ reče, „ležite tu već šest sati.“Spustila sam poljubac na Anrijev hladan obraz i nežno prešla prstima preko njegove

kovrdžave brade; tek tada sam dozvolila da me odvedu do mog apartmana. Na stepeništusam zastala, uplašena.

„Deca,“ rekoh. „Treba im reći. Dofin mora odmah da sazna.“„Već znaju,“ reče madam Gondi nežno. „Pre nekoliko sati, vojvoda od Giza i njegov

brat su otišli da ih obaveste.“„Nije u redu,“ rekoh. „Trebalo je to da čuju od mene, a ne od drugih.“„Pođite sada u svoju sobu i lezite,“ smirivala me je ona. „Reći ću da Vam donesu nešto

da pojedete.“Hranu sam odbijala danima i pila vrlo malo; kada sam opet krenula uza stepenište,

zidovi počeše da se okreću. Dahnula sam i okrenula se prema madam Gondi, ali tu je bilasamo pomrčina.

Probudila sam se presvučena u spavaćicu, u svojoj postelji. Prozor je bio otvoren iprimao letnju vrelinu dok se spuštao sumrak. Madam Gondi je stajala sa krupnim,sedobradim doktorom Šaplenom. Na stočiću pored postelje stajao je tanjir sa ovčetinom,kuvanim jajima i bocom vina.

„Morate da jedete i pijete, madam kraljice,“ reče on, mahnuvši punačkim palcemprema meni. „A onda ćete spavati do jutra.“

Ništa nisam rekla. Doktor je otišao, pa sam uzela poslužavnik koji mi je madam Gondiponudila. Žvakala sam i gutala meso i pila vino, ali nisam osećala ukus: jela sam prekovolje, jer me je hrana gorko podsećala da je Anri mrtav, a ja živa i da ću od tog trenutka,nadalje, morati da jedem i pijem bez njega.

Tada sam lako mogla da legnem i pustim da tuga izbriše sve ostalo. Ali jedan tankizrak svetlosti razbijao je sve veću tamu: pomisao na moju decu. Zbog njih sam ustala izpostelje, odjednom očajnički želeći da im nežno opišem poslednje sate života njihovog oca

- 193 -

i pružim svu utehu koju mogu. Žatražila sam čistu odeću, tako oštro da su moje damehitro pošle da me opsluže.

Donele su mi novu haljinu od belog, svilenog damasta, ukrašenu biserima, sa visokom,nabranom kragnom od krute, bele čipke. Bila je to staromodna kreacija, odgovarajućažalobna haljina za francusku kraljicu, sa kapicom od istog materijala i finim, belim velom.Krojačice su bez sumnje danonoćno i grozničavo žurile da je završe posle Anrijeve nesreće.

Pljunula sam na nju i naredila da je odnesu, a da mi donesu haljinu od čiste crne svile,koju sam nosila posle smrti bliznakinja. Ali pre nego što sam mogla da obujem papuče ispustim tamni veo, začula sam napet i prodoran poziv iz predsoblja.

„Maman...? Maman, dođite odmah!“Bosa, brzo koliko mi je šok dozvoljavao, prešla sam u susednu prostoriju, gde je moj

dragi, osmogodišnji Eduar stajao na vratima koja vode u hodnik. Bio je vitak, sa dugimtorzom i udovima Valoa, i očevim bistrim, crnim očima. Na licu mu je bio izraz čistepanike.

„Oči moje drage,“ rekoh. „Dete moje slatko, šta je bilo?“„Vojvoda od Giza i kardinal,“ reče on, sa suzama u očima. „Kazali su Fransoi da ih

sačeka dole. Trebalo je da povede Meri, Šarla, Margo i mene. Hoće sve da nas odvedu.Kazali su da ne govorimo tebi, da moraju da razgovaraju samo sa Fransoom, jer je on sadakralj.“ Oči su mu bile sužene; još tada je znao da oseti spletku. „Ne verujem im, maman.Oni su prijatelji one pokvarene madam De Poatje.“

Zakopala sam prste u njegova ramena. „Kad? Kad treba da se nađete sa njima?“„Sada,“ odgovorio je on. „Na ulazu sa zapadne kapije.“Zgrabila sam ga za ruku. Zajedno smo istrčali iz mog apartmana i sjurili se niz kružno

stepenište do prizemlja. Na odmorištu, zamalo se nisam sudarila sa Montmorensijem.Starac je bio toliko pogođen gospodarevom smrću, da uopšte nije reagovao na činjenicu daja punom brzinom jurim niza stepenište.

Glasom tupim koliko i pogled njegovih zakrvavljenih očiju, rekao je, „Madam, došaosam da Vas obavestim da će bdenje u kraljevoj sobi početi sutra u devet sati. Morate noćasdobro da se odmorite, jer Vas očekuju dugi dani.“

Mislio je na bdenje koje su poštovale sve francuske kraljice: tradicija me je obavezivalada sledećih četrdeset dana provedem u Šato de Turnelu, u mračnoj sobi, poredbalsamovanog tela svog muža.

Ali ja sam se zaklela da ću štititi Anrijeve sinove. „Ne mogu da ostanem,“ odgovorilasam brzo. „Gizovi odvode Fransou. Moram za njim.“

On ustuknu zbog nepoštovanja uspomene na Anrija, a ja nisam imala vremena daobjašnjavam. Stegla sam Eduara za ruku, pa moj sin i ja strčasmo niza stepenište i krozvelike prijemne holove sa odjekom, stigosmo do zapadnog ulaza u zamak.

Ispred ulaza, na rubu prilaznog puta, čekala je kočija. Kardinal od Lorene urokljivihočiju, Šarl od Giza, držao je Dofina za lakat dok je moj sin dizao nogu, da uđe u kočiju.Vojvoda od Giza, Meri i dvoje moje mlađe dece, čekali su da uđu za njima.

U daljini udari grom. Fransoa, uplašivši se oluje, trže se i zamalo ne udari glavom ukrov kočije dok je ulazio. Na obraz mi pade jedna kap kiše, pa druga.

„Fransoa!“ uzviknuh oštro, ali dok su se oni okretali prema meni, prisilih mišiće lica dase opuste. „Evo Eduara, koji nedostaje,“ doviknuh mirno, kao da su me sami Gizoviposlali da ga potražim. „A poći ću i ja.“

Braća Giz raširiše oči u šoku, ali ne usudiše se da nešto kažu. Meri me za trenutakpogleda kao da sam guja, koja je upravo ujela, a onda se sabra i ozbiljno klimnu glavom u

- 194 -

znak pozdrava. Bila je ljupka i sveža uprkos vrućini, kao blistava vizija u svojoj belojvenčanici.

„Madam kraljice,“ reče. „Zar ne bi trebalo da budete kod kralja?“Mislila je, naravno, na mog pokojnog muža, ali odglumila sam da je nisam razumela.„Upravo to i nameravam,“ odgovorila sam, pokazujući glavom na Fransou. „To sam i

obećala njegovom ocu.“Ništa više nije rekla, već je mirno stajala, dok je vojvoda od Giza prilazio jednoj strani

vrata kočije, a njegov brat, kardinal drugoj. Pružili su mi ruke.„Molim Vas, madam kraljice,“ reče vojvoda i pokloni se.„Ja više nisam kraljica,“ rekoh mu. „To je sada Meri.“Stajala sam na svom mestu, držeći Eduara za ruku i čekala dok su Gizovi pomagali

svojoj nećaki Meri, kraljici Francuske i Škotske, da uđe u kočiju i sedne pored svog muža,kralja. Naposletku, Gizovi se okrenuše meni.

Kiša je sada već ozbiljno padala, kvaseći pločnik i donoseći neočekivano zahlađenjeletnjem vazduhu. Setila sam se tetke Klarise, uzdrhtale i u poderanoj odeći, ali krajnjeodlučne tokom one izbezumljene vožnje iz palate Mediči, dok sam bosa stajala na vlažnukaldrmu i prelazila kratko rastojanje od Šato de Turnela, udaljavajući se od Anrija i svogsrca, udaljavajući se od svega što je prošlo.

Deo VII

Kraljica majka,

jul 1559 – avgust 1572. godine

- 196 -

Glava trideset dva

Kočija Gizovih odvezla je moju decu i mene do palate Luvr. Fransoa, vojvoda od Giza injegov brat Šarl, kardinal od Lorene očajnički su pokušavali da me odvoje od moga sina,sada Fransoe II, kralja Francuske, da bi odbio moje savete i poslušao samo njih i Meri, kojuje obožavao. A ja nisam htela da ostavim Fransou, ali kada je ljubazno upitao može li darazgovara nasamo sa kardinalom i vojvodom, potčinila sam se tako žustrom, iakoproračunatom napadu plača, zbog toga što je bio suviše uplašen da bi me napustio.

Plašila sam se za njega iz više razloga. Napetost zbog patnje i smrti njegovog oca,ostavili su Fransou fizički iznurenog: čak i u kočiji, spustio je glavu na Merino rame i tihojecao na svaki dah. Rekao je da mu se vrti u glavi i da ga boli uvo.

U svakom slučaju, Fransoa se zaista trudio da shvati moje reči o neophodnosti mirnogprenosa moći. Do sumraka, uspela sam da ubedim sina da oformi regentski savet, čije biodluke bile ravnopravne sa odlukama Njegovog veličanstva. Ja bih delila moć saGizovima, koji su se uselili u apartmane Dijane i Montmorensija, pošto su izbacili stvariprethodnih stanara u kaldrmom prekriveno dvorište Luvra.

Stari Montmorensi, prekasno shvativši da bi Anriju bolje odao poštu spasavajućinjegovu kraljevinu, nego sedeći pored njegovog mrtvog tela, došao je u Luvr sledećegdana i ponudio svoje usluge Fransoi. Moj sin mu se kruto zahvalio, pa mucajući izgovoriookrutan govor koji su napisali Gizovi: Montmorensi je suviše star da bi bio koristan injegov položaj Velikog majstora sada je pripadao Fransoi, vojvodi od Giza. Novi kralj jepredložio da se Montmorensi povuče na svoje imanje na selu.

Posle smrti moga muža, mnoga lica na dvoru su promenjena: stari Montmorensi, nakoga se moglo osloniti, otišao je; mladi Škot, kapetan Montgomeri, nije nađen. Dijana dePoatje se vratila kući, u Anet. Na moj zahtev, odmah je vratila krunske dragulje, koje joj jemoj muž dao u svojoj zaljubljivoj mladosti, uz pismo u kome je molila da joj oprostim savbol koji mi je ikada nanela.

Kada su dragulji stigli, u lepom, kristalnom kovčežiću, mom venčanom poklonu odpape Klementa, pozvala sam Meri da ih vidi. Bila sam ljubazna prema njoj u javnosti, alinisam zaboravila njen zaverenički razgovor sa čovekom koji je ubio moga muža, nitislučajni komentar Fransoe od Giza na njenom venčanju, da je već postala kraljicaFrancuske.

„To je sada vaše,“ rekla sam joj. A kada im se obradovala, približila sam joj se iprošaputala, „Ubistvo kralja je najveći zločin pred bogom. Oni koji ga počine, osuđeni suna najuži krug pakla.“ Oštro me je pogledala, raširenih očiju i možda uplašeno, pošavširukom prema dijamantskom raspeću između njenih grudi.

Mirno sam skrenula pogled sa nje, na sjajni kovčežić, pun rubina, smaragda i bisera.„Vi ste vrlo srećna devojka,“ promrmljala sam. „Srećni ste što vas moj sin toliko voli.Srećni, jer je kapetan De Montgomeri nestao.“

Gledala me je kao sova, usana tako čvrsto stisnutih da su mogle nestati. Ostavila sam jetako, bledu, u grču, bez reči.

- 197 -

Ne znam kako sam, tih prvih dana, uspela da uradim ono što je neophodno da bihzaštitila sina. Kažu da, kada vojnik izgubi ruku ili nogu, telo i dalje oseća da je tajekstremitet tu, da se kreće, dodiruje, oseća. Možda sam i ja tako preživela užas gubitkamuža; disala sam, govorila i kretala se zahvaljujući fantomskom srcu.

U trenucima kada nisam bila potrebna, popuštala sam. Obložila sam svoj pretrpaniapartman u Luvru crnim krepom i sedela sama na podu, stiskajući glavu. Reči ne mogu daopišu taj bol: ludilo koje urla, gorki bol u grudima i grlu, užas zbog gubitka značenja.Dolazilo je u talasima, manje predvidljivim od trudova, ali beskrajno žešćim. U jednomtrenutku, davala sam uputstva madam Gondi; u sledećem, hvatala sam se za njene suknje,onemoćala, i padala jecajući.

Ne mogu reči da opišu ni beskrajni, grozničavi rad misli koje pokušavaju da shvatekako sam izneverila Anrija, kako sam, uprkos svemu, dozvolila da umre. Zašto žrtvovanjeprostitutke nije bilo dovoljno? Zašto nisam upornije insistirala da izbegne učešće naturniru?

Leto je bilo nemirno: tamni oblaci su se uvijali iznad pločnika i pretvarali u paru poslepopodnevnih pljuskova, koji nisu davali predaha. Noći su donosile iznenadne oluje: čestosu me budili munje i gromovi, umesto kojih mi se činilo da čujem pucanjeMontgomerijevog koplja.

Mesec dana posle kraljeve smrti, Ruđeri se vratio u Pariz. Pre nego što sam požurila dase vidim sa njim, pogledala sam u ogledalo, i u njemu videla ispijenu ženu sa novimpramenom sede kose na jednoj slepoočnici i naglašenim bledilom zbog toga što nisamizlazila napolje. Tuga mi nije koristila.

Ruđeri je izgledao bolje nego ikada ranije. Pustio je crnu bradu koja mu je pokrila upaleobraze i malo dobio u težini, što mu je odgovaralo. Čak je malo i potamneo od sunca. Čimje madam Gondi zatvorila vrata za sobom, gospodin Kozimo je klekao na jedno koleno.

„Madam kraljice“ rekao je, glasom zvaničnim, ali iskrenim. „Reči ne bi mogle da opišutugu koju sam osetio čuvši za smrt Njegovog veličanstva.“

„Srećemo se opet, vrlo brzo,“ odgovorila sam.„Vrlo brzo,“ odgovorio je tužnim glasom i pogledom.Obišla sam oko stola, do mesta gde je on klečao. „Ustanite, monsinjore Ruđeri,“ rekla

sam i uhvatila ga za ruku.Ustao je. Kada je ustao i spustio pogled na mene, sa očekivanjem, ali namršten, digla

sam ruku i udarila ga svom snagom. Taj gest je oslobodio oluju besa: stisnula sam pesnicei udarala ga po grudima, stomaku, rukama.

„Gade!“ vrisnula sam. „Gade! Nagovorio si me da ubijem ženu i njenu decu, ali to nijebilo dovoljno i Anri je umro!“

Okrenuo je lice trpeljivo i sačekao dok nisam ostala bez snage i daha.„Lagao si,“ dahnula sam. „Rekao si da je Anri bezbedan.“„Dali smo mu godine,“ odgovorio je Ruđeri. Pogled mu je bio tužan. „Nisam znao

koliko. Razumećete da se zvezde mogu zavarati samo izvesno vreme.“„Zašto mi nisi kazao?“ zaplakala sam i opet ga udarila. Noktom sam mu zakačila

nežnu kožu ispod oka i ostavila tri ogrebotine; nije pustio ni glasa i ja se povukoh,uplašena.

„Da li biste voleli da ste te godine proživeli već tugujući?“ upita on. „Brojeći dane istrahujući od onoga što je neizbežno?“

„Ubila sam nevine ni za šta! Kako da znam da i biser nije beskoristan? Kako da znamda on čuva moje dete?“

- 198 -

„Sačuvali smo vašeg muža gotovo dve decenije,“ uzvratio je. „Polovinu života. Ili bibolje bilo da je Anri nestao dok je bio mladi Dofin, tokom očevih ratova? Da li biste viševoleli da uopšte nemate decu? Biser im je kupio vreme, ne znam koliko, koje inače uopštene bi imali.“

Ućutala sam i zagledala se, neutešna, u pod. Ne sećam se šta je bilo kasnije: osetila samvrtoglavicu i pomislila kako mi je lampa na stolu odjednom zamagljena.

Kada sam došla k sebi, ležala sam naslonjena na nekoliko jastuka na stolici u svompredsoblju, sa nogama na otomanu. Madam Gondi je hladila vazduh ispred mog lica.

„Madam kraljice, hvala bogu!“ rekla je sa blagim osmehom olakšanja. „Najzad ste namse vratili.“ Dala mi je da otpijem iz pehara sa vinom.

Prislonila sam ruku na čelo. „Gde je monsinjor Ruđeri?“„Ispred, u hodniku. Nisam znala da može toliko da se uplaši.“Vratila sam joj pehar. „Pustite ga unutra.“Poznavala me je dovoljno, da zna da ne treba da se raspravlja. Pustila je Ruđerija

unutra i izašla samo ispred vrata. Suviše ošamućena da bih stajala, ja sam ostala da sedim.Ugledavši me, Ruđeri se ozari; pokretom sam zatražila tišinu. Bila sam suviše slaba i

umorna da bih trošila snagu na prazan razgovor o svom zdravlju.„Niste mi kazali sve o mom mužu,“ rekoh, „ali kazaćete mi sve o mojim sinovima.

Fransoa je slabog zdravlja. Moram da znam hoće li se ono popraviti, ili...“ ostavila samrečenicu nedovršenu među nama.

„Ako ste sigurni da možete da podnesete istinu,“ rekao je Ruđeri, „izložiću Vambudućnost jasnije nego što bilo koja natalna karta može da je pokaže. Dajte mi nedelju-dvedana. Ali biće nam potrebna privatnost. To ne može da se radi ovde, u gradu, gde imapreviše očiju.“ Zaćutao je. „A ako vam se istina ne bude svidela...?“

„Nema više krvi,“ prošaptala sam.„Javiću vam se uskoro, madam kraljice,“ obećao je, naklonivši se.Kada je izašao, madam Gondi je stajala u dovratku, gledajući radoznalo kako odlazi

niz hodnik.„Čudan je čovek, znam,“ uzdahnula sam.„Možda,“ rekla je ona zamišljeno. „Ali doneo Vas je ovde na svojim rukama; bio je van

sebe od brige, mislila sam da će se i sam onesvestiti. Mislim, madam kraljice, da je zaljubljenu Vas.“

Pogledala sam je oštro: moje srce je još bilo u bolu zbog Anrija; nisam mogla podnetipomisao na Ruđerijevu čudnu patnju. Ali madam Gondi je promenila temu, i nastavila otome da ništa nisam jela celog dana, tako da više nismo pominjale astrologa.

Šato de Šomon leži na bregu iznad reke Loare. Čista, nova građevina, sa okruglim iokrečenim kulama, pokrivenim tamno sivim škriljcem, sa pogledom na pošumljenudolinu. Počela sam da pregovaram o kupovini u vreme pre Anrijeve smrti, želeći da gapretvorim u odmorište za svog vrednog muža: sada sam želela da se tu sakrijem, jer me tunisu vezale nikakve uspomene na njega.

Ruđeri me je čekao u Šomonu. Jahao je svoga konja i stigao nekoliko dana ranije, dabismo izbegli priče. Nije me sačekao prilikom dolaska, već je ostao u svojim odajama,pripremajući se za naš poslednji zločin.

Ja sam preostale sate dnevne svetlosti provela neumorno obilazeći svoju novunekretninu: lutajući kroz puste sobe. Kada je počeo da pada mrak, mesečev fenjer je izašaoiznad mračne reke. Stajala sam na balkonu i gledala igru svetlosti na ustalasanoj vodenojpovršini.

- 199 -

Nekoliko sati kasnije, čula sam kucanje madam Gondi na vratima. Pošla sam za njomkroz galeriju koja je vodila napolje, do zgrade u kojoj se nalazila kapela. Uvela me jeunutra, do podnožja kružnog stepeništa koje vodi gore, do zvonika. Odbila sam lampui ostavila je dole, pa pošla uza strmo, uzano stepenište po mraku. Visoka vrata na vrhubila su zatvorena, a obrise je ocrtavala slaba, bleda svetlost. Gurnula sam ih i otvorila.

Prostorija je bila velika i prazna, a tavanica visoka, pa se stekao utisak beskrajne,neispitane pomrčine. Na njenoj sredini čekao je Ruđeri u središtu velikog kruga. Sveće suslabašno treperile na četiri glavne strane, jedna tik iza niskog, svilom prekrivenog oltara,na kome su stajali mali, drveni kavez za ptice i ljudska lobanja odsečenog temena, da bidržala kadionicu. Dim je izlazio iz njenih očnih duplji, dajući vazduhu smolasti, sveti miristamjana.

Prišao je rubu pentagrama, ali ne dalje; u levoj ruci blesnuo mu je dvosekli bodež.„Krug je već obezbeđen. Dođite.“ Pokazao je tačku tik izvan crnog perimetra. „Stanite

tu i uradite ono, što Vam kažem.“Stala sam na to mesto i gledala kako astrolog maše bodežom, spuštajući vrh do poda

na rubu kruga i dižući ga, da bi izrezao nevidljivi lučni prolaz, dovoljno širok da bihmogla da prođem kroz njega.

„Uđite sad,“ šapnuo je. „Brzo!“Žurno sam prošla i on je hitro izveo obrnuti pokret, zatvarajući prolaz.Unutar kruga, tama je poigravala, živa. Ruđeri je vratio bodež u korice i vratio se u

središte. Zamagljeni pokret njegove brze ruke i odjednom sam ugledala prikazu: sitnuženu, odevenu u crno, sa crnim velom, bledog lica ispijenog tugom.

Posegoh za njom; prsti mi dodirnuše hladan metal i ustuknuh. Bilo je to veliko, ovalnoogledalo na postolju, pokriveno crnom tkaninom do tog trenutka. Ruđeri skloni tkaninu ipovuče stolicu ispred čeličnog ogledala.

„Sedite,“ naredio je i ja sam poslušala.Pošao je do oltara i izvukao belog goluba iz kaveza. Ovaj mu je sa poverenjem stajao na

ruci, dok on nije digao ruku i zavrnuo golubu šiju iznenada, divlje. Bodež je blesnuo; glavagoluba pade na pod, a krv poteče kroz belo perje. Ruđeri uze pero sa oltara, umoči ga ukrvavu šiju i poče sa mukom da ispisuje čudna, varvarska slova na čeliku. Crveni znaciubrzo prekriše moj odraz, sve dok ogledalo nije bilo gotovo sasvim ispisano; spustio jesvoju jezivu mastionicu i pero, i stade pored mene.

„Katrin,“ reče. „Katrin...“ to je zvučalo kao pesma, ritmična i neobično senzualne.„Želite da saznate sudbinu svojih sinova,“ pevao je. „Neka ogledalo sada otkrije budućekraljeve Francuske.“

Gorko iscrpljena tugom, zatvorila sam oči i naslonila se natrag, na njega, smirena ipospana. Počela sam da dišem duboko i umorno; poželela sam da se nikada ne pomerim.

„Katrin,“ prošišta on.Istog trenutka sam otvorila oči. Sedela sam na stolici bez naslona, a Ruđeri je nestao.

Pozvala sam ga, ali nisam dobila odgovor, samo nežno gukanje žive ptice. Uglačanačelična ploča otkrila je dve upaljene sveće na rubu kruga i ništa više.

Ogledalo se odjednom pretvori u sliku, kao da je okađeno dimom. Dok sam zurila unjega, u magli se stvarao neki lik. U prvom trenutku, pomislila sam da je to astrolog došaoi opet stao iza mene, ali lice nije bilo njegovo. Crte su mu bile mutne i poluprovidne,utvara tamnokosog dečaka tamnih očiju.

„Fransoa?“ šapnula sam. Crte lica, obris glave i nagib ramena, mogli su pripadati momnajstarijem sinu.

- 200 -

Lice nije odgovorilo, već je počelo da se žari. Blesnulo je jednom, zaslepljujući kaovatromet i odmah se zagasilo.

Ogledalo je potamnelo i počelo da se okreće. Kada se magla razišla po drugi put,pojavilo se lice, sada iz profila, ali opet mutno i nerazgovetno. Ovo je bio dečak, okruglihobraza i namršten, sa ružnim, crvenim ožiljkom na gornjoj usni: moj drugi sin, Šarl.

Neka ogledalo sada otkrije buduće kraljeve Francuske.Fransoa, moj jadni, krhki dečak, bio je već osuđen. Stisnula sam ruke na oči,

pokušavajući da zadržim suze. Ruđeri je bio u pravu: nisam želela da znam.Kada sam razdvojila prste, Šarlov lik je pulsirao u svetlosti. Svetlo i tamno, svetlo i

tamno su se smenjivali, dok nisam počela da brojim oscilacije: četiri, pet, šest... Jesu li tododaci vremena? Godine? Ako jesu, koliko sam ih gropustila?

Crna suza je potekla niz Šarlov avetinjski obraz; pritisnula sam vrhove prstiju nahladnu površinu ogledala. Tamna tečnost poteče sa vrha ogledala na niže, rasipajući sekao crna zavesa, da bi mi zaklonila lik sina. Povukla sam ruku i raširila prste, gusta,crvena, miriše na gvožde.

Istog trenutka krvava zavesa nestade. Zajecala sam shvativši da je i Šarlovo licenestalo; unutar ogledala, oblaci su se mutili. Stvaralo se i treće lice, bradato i lepo, vrloslično licu moga muža.

„Drage moje oči,“ dahnula sam. Od sve moje dece, Eduar je bio najpogodniji za kralja.Počela sam da brojim oscilacije, ali nisam daleko stigla: prokleti veo je opet prebrzo pao.

Čelik je blesnuo, kao da odbija sunce. Zaslepljena, kriknula sam i zaklonila oči.Kada sam opet pogledala, ogledalo je bilo čisto, bez oblaka, samo obično ogledalo.

Zagledala sam se u njega i jasno videla samo sopstveni odraz.Iznad mog desnog ramena stajalo je osunčano lice dečaka, možda šestogodišnjaka.

Izgledalo je materijalno, ne avetinjski, sa kratko ošišanim kestenjastim kovrdžama ikrupnim očima, zelenim, kao bake Margarete od Navare i njegove majke, Žane.

Okrenula sam se, a stolica je zaškripala ispod mene dok sam ustajala. Dečak je stajaokod vrata, stvaran, od mesa i krvi, otvorenih usta, gledajući mene.

„Ti, tamo!“ uzviknula sam i pokrenula se, kad me je neka snažna ruka uhvatila zanadlakticu. Dečak izleti kroz vrata i nestade.

„Ne idite za njim,“ upozori me Ruđeri. „Ne razbijajte krug.“„Ali poznajem ga!“ rekoh. „Anri od Navare, Žanin sin. Šta on radi ovde? Trebalo bi da

je u Parizu!“„To je samo konjušar,“ reče Ruđeri, „dečko iz štale. Mali radoznalac koga treba

izdevetati, i ništa drugo. Pustite ga. Moramo adekvatno da zatvorimo krug.“„Ne,“ rekoh. „Ne još. Moram da pitam kralja šta ovo znači. Mog muža, znam da

možete da ga pozovete.“Ruđeri umorno uzdahnu i zagleda se u plamen sveće iza oltara, i dim koji se dizao iz

lobanje.„Dobro,“ reče najzad. Uzeo je drugog goluba iz kaveza i zavrnuo mu šiju, pa obrisao

ogledalo svojim rukavom.„Dajte mi ruku,“ reče. Ustuknula sam, dok nije dodao, „On vas poznaje, Katrin. Vaša

krv će ga najbrže dovesti.“Dala sam mu ruku i nisam se trgla kada me je vrhom bodeža ubo u vrh prsta. Ruđeri je

istisnuo malo krvi i pritisnuo na hladnu površinu ogledala. Ruđeri je sedeo na hoklicipočeo dublje da diše. Ubrzo mu se glava zaljuljala i trepavice uzdrhtale.

„Anri,“ šapnuo je promuklim glasom. Bio je to poziv, molba. „Anri de Valoa...“

- 201 -

Oči su mu bile zatvorene, a telo sagnuto na hoklici; udovi su počeli da mu podrhtavaju.Odjednom se ispravio, iako mu je glava bila i dalje nagnuta napred, kao da spava. Bodežopet sevnu: odsečena glava goluba tiho pade na pod, a astrologova leva ruka poče da pipa,tražeći pero.

Gledala sam kao začarana, kako Ruđeri umače vrh pera u golubovu presečenu šiju ipiše po glatkoj površini ogledala. Rukopis je pripadao mom mužu.

KatrinZa Vašu ljubav ovo činim, za Vašu ljubav ovoga puta dolazim.

Ruđerijeva ruka prestade sa svojim grčevitim pokretima i zastade iznad čelika,očekujuči pitanje.

„Naši sinovi,“ prošaputala sam. „Hoće li svi umreti bez naslednika?“Pauza; Ruđerijevi prsti uzdrhtaše.

Moj jedini pravi naslednik će vladati.

„Jedini naslednik?“ pitala sam dalje. „Hoće li samo Fransoa vladati?“Pero se umiri i ostade mirno. Fransoa je bio bolešljiv; ako je on jedini naslednik Valoa,

šta će biti sa njegovom braćom?„Zašto krv?“ upitala sam. „Odakle krv na Šarlovom licu i na Eduarovom? Zašto se

pojavio Navara? Hoće li ih on pobiti?“„Da li da ja pre toga ubijem Navaru?“ prošaputala sam. „Pre nego što im oduzme

presto?“

Uništite što je najbliže vašem srcu.

„Ne!“ rekoh. „Ne mogu...“ Spustila sam lice u ruke i nisam digla pogled dok meRuđeri nije uhvatio za ramena i prodrmao.

„Katrin!“ Glas mu je bio grub. „Uklonio sam krug. Moramo poći.“„Ne mogu to da uradim,“ rekla sam. „Ne mogu da ubijem i Navaru. Slatkog, nevinog

dečaka...“„Navara se nije pojavio.“ Ruđeri je bio nepopustljiv. „Ja sam video samo konjušara,

crnog Etiopljanina, sa slamom u kosi.“„Mislila sam da imam dovoljno snage,“ zastenjala sam. „Ali nemam snage za ovo.“„Budućnost nije fiksirana,“ reče Ruđeri hitro. „Fluidna je, kao okean, a Vi, Katrin,

kontrolišete plimu.“Digla sam pogled prema njemu. „Plimu krvi. Kažite mi kako da je zaustavim, Kozimo.

Kažite kako da spasim svoje sinove?“Moja molba ga je ganula. Na trenutak je izgubio prisebnost, i otkrio beskrajnu nežnost,

bespomoćnost, bol. Raznežen, nesigurno je digao ruku prema mom obrazu, pa je povukaoi sabrao se.

„Hajdemo, madam kraljice,“ rekao je tiho i uhvatio me za ruku.

- 202 -

Glava trideset tri

Vratila sam se u Pariz na vreme da vidim svoju ćerku Elizabetu na odlasku u zagrljajsvog muža, kralja Filipa španskog. Jecala sam ljubeći je na rastanku, znajući šta je čeka:usamljenost među nepoznatima, frustracija rvanja sa stranim jezikom. Dok je njena kočijaodlazila, napisala sam joj prvo od mnogobrojnih pisama, da ne bi morala dugo da čekapodsetnik na zavičaj.

Tokom moga odsustva, Šarl od Giza, kardinal od Lorene, pokušavao je da dovede ured finansije Francuske. Nedavni ratovi doveli su državu gotovo do bankrotstva, akardinal, arogantna budala, zaključio je da je najbolje rešenje odbiti isplatu francuskimvojnicima koji se najzad vraćaju iz borbe. Zbog toga, kao i zbog odlučnog progonaprotestanata, njega i njegovog brata običan narod je počeo da prezire.

Protestantske vođe su se sastale kod luke Iges i počeli da kuju zaveru za zbacivanjeGizovih i uspostavljanje lakomislenog Antoana od Burbona. Kardinal mi je to uznemirenoispričao. „Ti prokleti hugenoti,“ rekao je, „neće se zaustaviti dok ne svrgnu i samu krunu.“

Najgore od svega, bilo je to, što se Fransoi u mom odsustvu pogoršalo zdravlje.Mladog kralja je sada neprestano bolelo uvo, pa je čak počelo i da zaudara; njegovi pegaviobrazi bili su prekriveni prištevima. Uplašila sam se i konsultovala njegove doktore, isložili smo se da ga iz teške gradske žege prebacimo u zamak Bloa.

Kada smo se ukrcavali u kočiju, Fransoi je bilo toliko loše, da mi je spustio glavu u kriloi mučno stenjao sve vreme puta, sa tri sastanka, kada je davao znake kočijašu da stane, dabi se nagnuo kroz prozor i povratio.

Kada smo stigli u Bloa, De Giz je preneo Fransou do njegove postelje, a ja sam poslalapo doktora. Sedela sam pored postelje svog bolesnog sina, pored Meri, ona je još uvek bilau kraljičinoj beloj odeći žalosti, bez kraljevskog dostojanstva, samo uplašena mlada žena.Njena naklonost prema svom mladom mužu nije bila sasvim glumljena; držala ga je zamlitavu ruku i šaputala mu reči ohrabrenja. Imao je petnaest godina, tada je njegov otacveć bio muškarac, ali telo koje je sada ležalo na postelji bilo je detinje, uzanih ramena imršavo, bez ikakvog traga brade na obrazima.

„Fransoa!“ molila ga je. „Pričaj sa mnom, molim te...“Otvorio je oči kao proreze. „N-ne t-teraj me,“ promucao je. „To boli...“ I opet ih je

zatvorio.Šarl i Eduar su ušli u sobu, nesigurnih pogleda zureći u svog najstarijeg brata.Jednostavan i temperamentan, uz šištavi kašalj koji ga je mučio još od detinjstva, Šarl se

okrenu meni i upita glasno, bezosećajno: „Pa, hoće li umreti? Da ja budem kralj?“Fransoa zatreperi očima. Meri pusti muževu ruku i nagnu se preko mene, da ošamari

Šarla po dečački bucmastom obrazu.„Nevaljali dečko!“ uzviknu. „Kako je užasno i strašno to kazati!“Šarlovo lice se zgrčilo od besa. „Eduar je kriv!“ uzviknu on na mlađeg brata, koji je bio

zgodan, inteligentan, visok i prijatan, sve što Šarl nije. „On mi je rekao šta da kažem!“Okrenuo se prema Eduara, koji se skupio u mom zagrljaju. „Ti hoćeš da Fransoa umre. I ja.Jedva čekaš da obojica pomremo, da bi mogao da radiš šta hoćeš!“

„Lažeš,“ prošapta Eduar. „Fransoa, oprosti mu...“ zamoli, tiho plačući.

- 203 -

Predala sam dečake guvernanti, strogo zabranivši da se vraćaju tu, dok ih ja nepozovem.

Meri i ja smo provele ostatak dana i noći sa Fransoom. Svaka je uzela po jednu njegovuruku i čvrsto je držala, dok mu je doktor sipao toplo ulje od lavande u uvo; Fransoa seotimao i bolno jaukao.

Satima kasnije, seo je i kriknuo; smrdljiva, žuta tečnost curila mu je iz bolesnog uva.Meri i ja smo bile užasnute, ali doktor je bio zadovoljan: čir je pukao. Ako bi pacijentojačao od tonika, mogao bi da pobedi infekciju.

Pošto je otok splasnuo i bol se ublažio, Fransoa je najzad zaspao. Ja sam sa olakšanjemprihvatila doktorov savet da odem u postelju, gde sam spavala sa prekidima.

Sanjala sam: opet sam stajala i gledala u polje, rasturene staze ispred Šato de Turnela,pomislila sam u prvom trenutku, ali nije tu bilo palate ni tribina, ni gledalaca, nikoga, semmene i crnog, nepokretnog oblika čoveka pod mojim nogama. Gola zemlja protezala se dohorizonta i bledog neba.

Moj Anri je ležao i umirao. Nisam ga zvala, ni pitala kako mogu da pomognem: sadasam znala da ne mogu ništa da učinim, sem da slušam kako šapuće, Katrin i gledam kakoumire.

Kada je poslednji put izdahnuo, krv mu procuri iz ranjenog oka i isteče na tlo. Širila sesve više i više, napolje, dok nisu prekrili zemlju i pojavilo se hiljadu zasebnih lokvi.

Iz svake od tih lokvi, pojavio se čovek u smrtnoj agoniji. Iz svakog od njih izbijao jenovi mlaz, stvarajući sve više i više vojnika, sve smrtno ranjene. Stenjanje je polakodobijalo u snazi, dok nije postalo urlik i ja stisnuh dlanove na slepoočnice, da zdrobimbuku koja mi je odjekivala u glavi:

Madam kraljice,Pomozite nam, pomozite nam, pomozite nam...Kažite šta treba da uradim, tražila sam. Samo mi kažite šta treba da uradim!Glas mi je prigušen sve jačim žamorom. Počela sam da vičem, glasnije, upornije, dok se

nisam probudila u svojoj postelji, sa poraznim shvatanjem.Nisu samo moji sinovi bili u opasnosti. Anrijeva smrt nije označila kraj krvoprolića, već

pre početak.

Jasno sam videla budućnost u trenutku posle buđenja: kako će Fransoa uskoro umreti ikako će ga zameniti njegov desetogodišnji brat Šarl. Ali Šarl je bio premlad da bi nosiokrunu; francuski zakon je zahtevao da regent vlada državom dok kralj ne dostignepunoletstvo u četrnaestoj godini.

Po zakonu, skup plemića je birao regenta, a s obzirom na sve veću odbojnost premaGizovima, nema sumnje da će skup dodeliti regentstvo prvom krvnom princu, Antoanuod Burbona.

Fransoina smrt će ostaviti Meri bez njene francuske krune i Gizove bez veze sa njom.Oni neće dozvoliti da Burbon zauzme svoje zakonsko mesto, jer će ih on sigurno skinuti savlasti. Burbon će, opet, povesti vojsku hugenota na njih, a Gizovi će pozvati sve dobrekatolike da se bore protiv jeretika. Francuska će biti rastrgnuta građanskim ratom.

Ustala sam i pozvala madam Gondi, i naložila joj da odmah pozove Burbona.

Dani pre Burbonovog dolaska bili su obojeni slabom nadom. Fransoina groznica jenekako popustila; seo je na kratko, da bi pojeo malo kaše od ječma. Sa olakšanjem samizašla sama, da udahnem malo jesenjeg vazduha. Prešla sam travnjak u dvorištu, vrlo lep,i stigla do ograđene galerije za tenis, koja je odjekivala od uzvika dečaka i udaraca lopte o

- 204 -

zidove, i setila se vremena, kada sam gledala kako moj mladi muž i njegov brat igrajutenis.

Začu se još jedan uzvik: tenez! Istog trenutka lopta proleti pored mene i primora me dase okrenem i pogledam natrag, preko velikog travnjaka. Obuze me napad mučnine; digohruku na oči, a kada sam je sklonila, masa golih, osakaćenih tela ležala je u gomili natravnjaku.

Bila sam suviše zapanjena da bih učinila bilo šta drugo, sem da zurim u to. Treperila suna svetlosti, da bi nestala pred koracima koji su se začuli iz pravca galerije.

Okrenula sam se i ugledala šestogodišnjeg Anrija od Navare sa reketom u ruci. Zastaoje nekoliko metara od mene i zagledao se, prestravljenog pogleda, baš u mesto na komesam ja videla leševe.

Mahnuh mu i on poče da se odmiče.„Anri, stani!“ uzviknuh.On zastade dovoljno daleko, da mu se približim i progovorim.„I ti si ih video, zar ne?“ upitah ga začuđeno. „Video si ih...“Osvrnuo se preko ramena prema meni; lice mu se odjednom zgrči i on otrča natrag, u

galeriju.

Čim sam se vratila u palatu, poslala sam po Ruđerija.Kada je astrolog, bled i bezvremen, seo pred mene, rekla sam, „Anrijeva smrt nije bila

kraj toga. Snovi me nisu u Francusku doveli samo zbog njega: još njih će umreti, hiljadenjih, ako ja nešto ne preduzmem. Moramo da otkrijemo šta treba da uradim.“

Ruđeri je izbegavao moj pogled. Pogledom preko mene, rekao je, „Životi Vaših sinovakupljeni su krvlju drugih. Definitivno ne želite da pobijete hiljadu ljudi da hiljadu drugihmožda ne bi umrlo.“

„Naravno,“ odsekoh. „Ali već činim sve što mogu praktično, da sprečim rat izmeđukatolika i hugenota. Vi ste astrolog; vi ste moj savetnik. Morate znati šta još može da seučini, sem krvoprolića.“

„Već sam Vam rekao da talismani ne vrede mnogo naspram sveopšte katastrofe.Zvezde će na kraju učiniti po svome.“ Malo je nagnuo glavu napred, čudno nesiguran.„Proučavao sam te zvezde u poslednje vreme; promenile su se od dana kad sam Vam daobiser. Mislio sam da...“ Emocija koju nikada nisam primetila na njemu, krivica, zatitralamu je na licu. „Smrt Vašeg supruga trebalo bi da je prekinula Vaše snove, madam. To bitrebalo da zaustavi krv. Mislio sam da je uticaj jednog deteta na budućnost bezbedan, alitroje...“

Reči proroka odjekivale su mi u sećanju:Tapiserija istorije istkana je od mnogih niti. Ako samo jedna bude zamenjena drugom, slabom i

faličnom, veo će se pocepati, i krv poteći, više krvi nego što ste videli u bilo kom snu.„Madam kraljice, ova deca ne bi trebalo da budu...“„Ne,“ šapnuh. „Ja sam majka koja voli svoju decu. Šta govorite? Da treba da krivim

svoje sinove? Da dignem ruku na njih? Sigurno ne, monsinjore, jer da je tako, digla bihruku na Vas.“

Glava mu je bila sagnuta; u nagibu njegovih ramena pročitala sam tugu i poraz.„Želite da ih pobijem, zar ne?“ prošaputala sam. „Tražite od majke da uništi rođenu

decu... Prokletniče. Proklet bio do pakla!“Ruđeri duboko uzdahnu i pogleda me pravo u oči, tužnog izraza, neočekivano nežnog.

„Vreme će doći, Katrin. A ako ne učinite ono što je neophodno, biće neopisivog pokolja.Možda je već kasno.“

- 205 -

„Kako se usuđujete da mi govorite tako opako,“ rekoh drhtavim glasom, dok samustajala. „Kako se usuđujete da govorite tako za moju decu? Ako ne želite da mipomognete onako kako tražim, možda je došlo vreme da napustite moju službu.“

Ustao je. Više nije imao tugu na licu, zamenio je elegantnom maskom. Naklonio se,savršen dvorjanin.

„Kako želite, madam kraljice,“ rekao je.Do sledećeg jutra ubedila sam sebe da mi sećanje na sinoćni razgovor nije doneo dobro,

da Ruđeri nije sposoban da kaže tako strašne reči. Mora da sam ga pogrešno razumela.Kada sam opet poslala po njega, kurir mi je rekao da je njegov apartman već prazan, ažena koja ga je služila ne zna gde je otišao.

Izbacila sam Ruđerijeve nemoguće reči iz glave i pretvorila ih u praktičniju zabrinutost.Bila sam zabrinuta da se glasine o slabom zdravlju mladog kralja nisu raširile, i da Burbonpomislio da je došao trenutak da okupi svoje pristalice i pođe na palatu. Na sreću, stigao jesamo tri dana pošto sam mu poslala poziv, u društvu svog sobara i dvojice nižih plemića, inikoga više.

Na pragu mog kabineta, Burbon je ustuknuo kada su mu stražari kazali da će njegovipratioci morati da ostanu napolju. Sedela sam iza svojih zatvorenih vrata i slušala njegovežestoke psovke: finoća i sabranost bile su osobine koje on nije posedovao.

Međutim, kada se smirio, i vrata moje kancelarije se otvorila, veselo mi se osmehnuo ipoklonio srdačnošću na granici komičnog. Skinuo je svoju somotsku kapu, otkrivši velikideo sede kose i svoju paperjastu, sedu periku. Nosio je više dragulja nego ja: zlatnumindušu sa dijamantima, rubinski privezak i nekoliko sjajnih prstenova.

„Madam kraljice,“ rekao je. „Spreman sam da budem na usluzi. Šta mogu da učinimvama na zadovoljstvo?“

Pružila sam ruke prema njemu. On je bio muž Anrijeve rođake Žane i otac malogNavare, mada ih je, zauzet nakaradnom politikom i ženama, retko viđao. U prilikamakada smo se sretali, ponašali smo se jedno prema drugom kao prema rodbini.

„Dođite,“ rekoh, „i sedite sa mnom. Već dugo nismo razgovarali.“Srdačno je prihvatio moje ruke, izljubio mi nadlanice i veselo se smestio u fotelju. I ja

sam se osmehnula, ali na kratko. Posle Anrijeve smrti sam bila tako prazna, da nisamtraćila vreme na ljubaznosti. Progovorila sam ozbiljno.

„Čula sam, monsinjore, da su protestanti postali nezadovoljni. Da je održan sastanak uluci Iges i da se razgovaralo o zbacivanju braće Giz.“

On iznenađeno diže obrve; fina koža na čelu lako mu se naborala u desetine plitkihbora. Za trenutak je zurio bez reči u mene, pa zamucao. „Ah, madam kraljice... Ah. Vidite, tonije ništa lično. Znači samo da moje pravo, prvog krvnog princa mora biti zaštićeno.“Zastao je, pa u očajničkom pokušaju da promeni temu, rekao, „Prilikom dolaska raspitaosam se za Njegovo veličanstvo i rečeno mi je da se ne oseća dobro. Žao mi je da to čujem; jeli bolestan?“

„Uznemiren je,“ rekoh, „delovanjem hugenota. Mišlju da će se ljudi organizovati uzaveru da se dignu na oružje protiv njega...“

„Ne njega!“ Burbon odmahnu rukom, kao da odbacuje samu ideju. „Ne, madam kraljice!Radije bih umro, nego se okrenuo protiv kralja.“

„Ali digli biste mač na Velikog majstora Giza, koga je moj sin lično postavio i protivnjegovog brata, kardinala od Lorene, koga je moj suprug postavio za Velikog inkvizitora.Zar to nije izdaja, monsinjore?“

- 206 -

Burbon zaprepašćeno raširi oči; šta god da je očekivao od mene, ovo nije. „Ne! Madam,molim Vas, nije to!“

„Kako nije to?“ upitala sam.„Ne dižemo se protiv kralja. Ali želimo nedvosmisleno da pokažemo da su Gizovi

prekoračili svoja ovlašćenja.“„Pokazaćete Njegovom veličanstvu,“ rekoh glasom sve tišim i opasnijim,

„arkebuzama, mačevima i topovima. Prolivali biste krv, da biste ga prisilili da smeniministre koje su on i njegov otac postavili. To nije odanost, monsinjore De Burbon. To jeizdaja.“ Ustala sam, prisiljavajući ga da ustane sa mnom.

„Ne! Kunem se bogom!“ Jauknuo je, kršeći ruke. „Madam kraljice, molim Vas, saslušajteme...“

„Dosta sam slušala,“ rekoh hladno. „Sklonite se, da pozovem stražare.“On tada pade na kolena, preprečivši mi put, i zadrhta, odvratni slabić.„Za ljubav boga!“ vrisnu. „Kako da Vas uverim? Narediću im da se svi raziđu.

Oslobodiću ih zakletve. Kažite mi samo šta Njegovo veličanstvo želi i učiniću to, dadokažem da sam odan samo Njemu.“

Sela sam. Otvorila sam fioku stola i izvadila parče pergamenta, ispisano savršenimrukopisom kopiste. Burbon može koliko hoće da oslobađa hugenote zakletve, ali on jesamo nominalni vođa. Pobuna može lako da se nastavi i bez njega.

„Ustanite,“ rekoh mu, „i potpišite ovo.“On se diže na noge i nesigurno zagleda u papir. „Naravno, madam kraljice. Samo, šta je

to?“„Legalni dokument, kojim u slučaju kraljeve smrti, predajete svoje pravo na

regentstvo,“ rekoh, „i prebacujete ga na mene.“Gledajući tekst, počeo je da shvata; boja mu se vratila u obraze i sasvim je pocrveneo.

Shvatio je da je naseo. „Regentstvo?“ šapnu, pa glasnije reče, „Nemojte mi reći da je mladikralj ozbiljno bolestan.“

Nisam odgovorila. Nisam želela da zovem stražare da ga odvedu u zatvor, ali učinilabih to, ako bude potrebno, i Burbon je to osećao: pred mojim nemilosrdnim pogledom,počeo je da se vrpolji. Jadno stvorenje, pomislih. Neka bog pomogne Francuskoj ako ti ikadapostaneš kralj. Bilo mi je teško da poverujem da ima tako finog sina.

Umočila sam novo pero u mastionicu i pružila mu ga preko stola.Zagledao se u njega kao da je ugledao škorpiju. Ali posle nekoliko trenutaka, uze ga i

upita: „Gde da potpišem?“Gurnula sam papir prema njemu i pokazala mu mesto.Nagnuo se i brzo potpisao: A i B su bili veliki, dramatični, obli. Zatim se zavalio uz

dubok uzdah gađenja prema sebi samom.Uzela sam dokument i mahnula njime nekoliko puta, da osušim mastilo, pre nego što

sam ga vratila u fioku. Zatim sam ustala, nagnavši ga da učini isto.„Vaše visočanstvo,“ rekoh, kao da sam se tek setila da govorim sa princem. „Vaš

junački čin samožrtvovanja neće proći neprimećeno. Kada dođe vreme, svima ću reći kakoste dobro Francuske stavili daleko iznad sopstvenog.“

Oboje smo, naravno, znali da nijedno od nas to više neće pominjati, ja, zbog potrebe zatajnošću; Burbon, zbog sramote.

Ipak sam nastavila ljubazno: „Molim vas, ostanite kod nas dok ste u Blou. Ovde ste sarođacima i uvek dobrodošli.“

- 207 -

Promrmljao je neke nepovezane fraze o tome kako mi je zahvalan na gostoljubivosti ižurbi da se vrati u Pariz. Pružila sam mu ruku i uzdržala se da ne zadrhtim kada mi jeusnama dodirnuo kožu.

Nije mi potreban Kozimo Ruđeri, pomislila sam. Upravo sam sprečila mogući rat,svojom pameću i ničim drugim. Pa ipak, pošto se Burbon postrance provukao kroz vrata izatvorio ih za sobom, spustila sam lice na hladnu, glatku površinu stola i zaplakala.

Posle susreta sa Burbonom, sišla sam niz kružno stepenište do kraljevog apartmana.Vojvoda od Giza se uspinjao uza stepenište i zbunio se jer se zamalo nismo sudarili.Dahtao je, a prirodnu oholost nadjačala mu je slepa panika; u očima sam mu videlaslomljene snove.

Zanemarivši protokol, uhvatio me je za ruku. „Madam kraljice!“ Svuda smo Vas tražili!Doktor Pare Vas zove da odmah dođete u kraljevu sobu!“

Leteli smo. Držala sam korak sa Gizom na stepeništu i protrčala pored ozbiljnog skupau hodniku, da bih ušla u kraljevo predsoblje. Dočekalo me je namršteno, izborano licedoktora Parea. Pored njega je stajala Meri, kao utvara raširenih očiju, sa izgužvanommaramicom u nervoznim rukama, čekajući sve vreme mene i svog ujaka, vojvodu od Giza,koji joj je obavio ruku oko ramena.

Doktor Pare nije traćio vreme na ljubaznosti; on je bio čovek koga ne impresionirajutitule, a sigurno ne Meri, kraljica Francuske. Znao je da je majčinska ljubav snažnija odljubavi žene iz političkog braka i zato se obratio meni.

„Njegovom veličanstvu je gore, madam,“ reče. „Tokom poslednja dva sata groznicamu se naglo pogoršala. Infekcija se proširila na krv.“

Zatvorila sam oči. Iste reči sam od doktora Parea čula i ranije, kada su zapečatilesudbinu mog muža.

„Šta to znači?“ upita Meri. „Šta treba sada da se uradi?“„Ja ne mogu više ništa da učinim,“ reče joj doktor. „Sada su u pitanju sati, najviše dan

ili dva.“Ona skoči na njega; taj pokret me je naveo da otvorim oči u trenutku kada je digla ruke

da ih zabode doktoru u lice. Vojvoda od Giza se borio da je zadrži dok je vrištala, „On nemože da umre! Ne smete mu to dozvoliti!“

Dok su se vojvoda i doktor svojski trudili da je smire, ušla sam u bolesnikovu sobu, dasednem pored svog sina. Fransoa je ležao čvrsto stisnutih i krmeljivih očiju, nezdravoljubičastih obraza. Teški krzneni prekrivač bio mu je navučen skroz do brade; ali i poredtoga, zubi su mu cvokotali. Uvukla sam se u postelju pored njega i obgrlila ga rukama, pase stisnula uz njega, pokušavajući da ga ugrejem. Ostala sam tako čak i pošto se Merismirila, ušla i sela pored postelje. Njeno lice je stajalo iznad nas, kao bled i napet mesec.

Nema još mnogo toga da se kaže. Fransoa više nije dolazio k svesti, iako je povremenomučno stenjao. Na kraju je počeo bolno da se grči celim telom, opet i opet. Smirio se kadaje Meri počela tiho da govori Ave Maria i Pater Noster, a kada je ispustio poslednji hrapavidah, iz nozdrva mu je procurio žuti gnoj.

Tek tada sam ga pustila iz zagrljaja i polako ustala. Meri je prestala da se moli iprestravljeno se zagledala u telo svog muža; ostala je mlitava i nepomična i kada sam jezagrlila, tek toliko, da bih joj prošaputala na uvo: „Idite sada kući, u Škotsku. Uveravamvas, tamo ćete biti bezbedniji, nego ovde.“

Prepustila sam Fransou histeričnoj brizi Meri i Gizovih, i pošla da nađem svoju živudecu. Dalekovida dadilja je obukla decu u crno i okupila ih u dečijoj sobi. Šarl je sedeo,

- 208 -

mirno posmatrajući kako Eduar, Margo i mali Navara bacaju loptu španijelu, koji jevraćao, bezbedan izvan Šarlovog domašaja. Primetivši me, Šarl namršteno diže pogled.

„Pa, je li mrtav? Je li Fransoa mrtav, a ja kralj?“Uspela sam samo da klimnem glavom. Eduar zagrli Margo, dok su ona i mali Anri

počinjali da plaču, a Šarlove usne se iskrivile u samozadovoljni osmeh.„Vidite li?“ rekao je Eduaru. „Ja sam, ipak, kralj i sad ćete morati da radite sve što vam

ja kažem!“Ugledavši dečije suze, bila sam spremna da i sama zaplačem, ali Šarlove reči me

otrezniše.„Ne, nije,“ ispravila sam ga. „Ti si kralj samo zvanično, Šarle. Francuskom sada vladam

ja.“

- 209 -

Glava trideset četiri

Posle Fransoine smrti, Meri je pametno otplovila kući, u Edinburg. Želeći da popravesvoj oslabljeni položaj na dvoru, Gizovi su oformili grupu ultrakatolika, posvećenuuništavanju hugenota. Zbog prelaska Antoana od Burbona u katoličanstvo, njegova žena,Žana, kraljica sada protestantske kraljevine Navare, rastavila se od njega. Iako je ostala nadvoru, narastajuća politička napetost učinila je da ona izbegava moje društvo.

Burbonov mlađi brat Luj, princ De Konde, čovek veće čvrstine, zauzeo je njegovomesto i pokazao se kao sposoban vođa, pored admirala Kolinjija. Protestantizam jenastavio da se širi. Privukao je mnoge dvorske intelektualce, sve iskrene i razumne ljude;zbog toga nisu uspeli da osete sve jače neprijateljstvo izvan zidova palate.

Gizovi su se svesrdno bacili u svoju ziherašku anti-hugenotsku kampanju. Jedne nedelje,vojvoda od Giza je jahao kroz prirodu, kada je iz daljine začuo pevanje psalama. Sa svojom pratnjomnaoružanih stražara našao je i izvor jedan ambar, pun hugenota koji su se okupili u tajnosti.

Prema francuskom zakonu, jeres se kažnjavala smrću, formalnost koju su moj muž i njegov otacčesto svesno previđali. Međutim, Giz je poslao svoje čuvare na pevače, koji su pobili sedamdesetčetvoro nevinih i izranjavali, ali ostavili u životu više od stotinu.

Hugenoti su se vrlo brzo osvetili. Katolički Pariz je bio miran, ali borbe su se vodile na selu.Konde i Kolinji su predvodili hugenote, a Gizovi i nedosledni Burbon katoličke rojaliste.

Godinu dana trajale su opake borbe. Ja sam želela pregovore, ali Giz, popularni ratni junak,žestoko se zalagao protiv toga i dobio ogromnu podršku. Ogorčena, otišla sam da organizujemvojsku; prilikom obilaska bedema, stari Montmorensi me je izgrdio: zar nisam shvatila u kakvuveliku opasnost dovodim sebe? Nasmejala sam se, ne znajući da je baš ispod zidina Antoan odBurbona bio pogođen iz arkebuze u rame dok se olakšavao ispod jednog drveta. Umro je ubrzozatim, ostavljajući devetogodišnjeg sina, Anrija, kralja Navare.

Njegova udovica je zaključila da je došlo vreme da se sa sinom definitivno vrati u malu državukojom je Anri sada vladao.

„Bez suza,“ rekla je Žana ozbiljno, kada sam je zagrlila u trenutku pre nego što sepopela u kočiju.

Poslušala sam je i ozbiljno poljubila, pa zagrlila malog Anrija.„Kakve god strahote vidiš,“ šapnula sam mu na uvo, „nemoj se plašiti. Javljaju se po

redu, da bi te vodile. Piši mi o njima, ako želiš, i ja ću pokušati da ti pomognem.“Uspravila sam se, a on je stidljivo klimnuo glavom. Stavila sam mu u ruke primerak

italijanske poezije, Tasovog Rinalda, lepu romansiranu avanturu za naprednog dečaka, pase povukla, dok su kraljica i njen sin ulazili u kočiju.

Burbon nije bio jedini gubitak rojalista. Vojvoda od Giza se opet istakao u ratu,zarobivši u bici hugenotskog vodu Kondea, ali je nekoliko meseci kasnije poginuo kodOrleana, kada ga je špijun Gaspara de Kolinjija pogodio u leđa.

Iskoristila sam priliku da sprečim dalje krvoproliće. Bez obzira na proteste Gizoveporodice, koja je žudela za osvetom, pregovarala sam sa buntovnicima. Pošto samprihvatila da oslobodim Kondea i dam im ograničeno pravo na službu božiju, hugenoti supoložili oružje. Postavila sam Gizovog sina Anrija na mesto Velikog majstora, koje jezauzimao njegov pokojni otac i primila hugenote natrag, na dvor. Tokom tih mirnihgodina, moja deca su rasla.

- 210 -

Margo je postala nadahnuto stvorenje tamnih, glatkih uvojaka i izražajnog lica. Kada seosmehne, njene tamne oči su oživljavale i inače razumni ljudi su padali u nesvest. Izvrsnogzdravlja, volela je jahanje i ples, a pokazala se i kao matematičko čudo od deteta.

Eduar, sada Vojvoda Anžujski, postao je visok, sa očevim duguljastim licem i crnimočima. Pokazivao je i medičijevski ukus za eleganciju u odevanju i obožavao nakit, štobleštavije, to bolje. Eduara sam naučila svemu što sam znala o vladanju, a i on sam sepokazao kao vredan učenik, brzo shvatajući intrige i finije nijanse diplomatije.

Šarl je rastao, ali nisam mogla reći hoće li ikada postati čovek. Brada mu je bila slaba, aoči i čelo preveliki; tu nesrećnu kombinaciju crta lica nije ulepšavao upadljivi mladežispod nosa. Od najslabijeg napora bledeo je i dahtao. Nervirao se zbog sopstvenog slabogzdravlja i tupavosti, i duboko zavideo rođenom bratu na dobrom izgledu u inteligenciji, ičesto dobijao napade bezrazložnog besa.

Mislila sam da će prevazići svoje napade manijačkog besa, ali oni su sa vremenompostajali sve češći i intenzivniji. Kada je Njegovo veličanstvo napunilo četrnaest godina,doba punoletstva, i dalje se oslanjalo na mene, da vladam državom; progurala sam zakonkojim se od njega zahteva da dobije odobrenje Krunskog saveta, pre nego što izdanaređenje. U javnosti, Šarl je odlično čitao govore koje sam mu ja pisala. Ali teatralno mi sesuprotstavljao u svakom drugom smislu, a na četrnaesti rođendan, insistirao je, protivnomojim željama i mišljenju svojih doktora, da učestvuje u lovu.

Eduar, gotovo trinaestogodišnjak i njegova mlađa sestra, Margo, jahali su pored kralja imene. Bio je kraj juna i dolina Loare se razvijala pred nama, bogata i živa. Čak i sedokosiMontmorensi je prihvatio naš poziv u lov, pojačavajući utisak da je sve baš kao nekada.

Hiljadu puta sam se jedva uzdržala da ne bacim nervozan pogled prema Šarlu, iliprekinem sve jer mu je dah sve više šištao. Ali hajka ga je ispunila takvim uzbuđenjem, daje gonio konja sve brže i sasvim opušteno i veselo se smejao, očiju raširenih i srećnih.

Kazala sam Majstoru lova da skrati hajku i omogući da lovina bude lako uhvaćena.Naši psi su za pola sata uhvatili lovinu u čestaru; divljeg zeca, najmanju pretnju zabolesnog dečaka.

„Imam ga!“ uzviknuo je Šarl, kada je Majstor opozvao pse. Moj sin je sjahao i počeoizbezumljeno da bode kopljem u čestar. Kada se zec pojavio, Šarl je probo stvorenje krozstomak i zakucao ga za tlo. Tada smo Eduar, Margo i ja sjahali i prišli da čestitamo Šarluna prvom ulovu, ali ostali smo nemi pred nekim čudnim sjajem u očima moga sina.

Zec se batrgao i pokušavao da se oslobodi, grebući nogama, iskeženih zuba. Šarl,smejući se, čučnu da dodirne ranu životinje i zec ga ujede.

On strašno urliknu i grozničavo okrenu prste u rani životinje, pa ih povuče napolje,dok je zec kreštao; koža mu se razderala i otkrila ispod crvene mišiće. To je Šarla još višeuzbudilo; gurnuo je ruku u životinju koja je ugibala i izvukao iznutrice. Sa manijačkimosmehom ih je digao, creva su mu visila između prstiju, da svi vide.

Dok su ostali jahači pristizali za nama, Šarl je spustio lice do svojih ruku. Ispred lišćajove i zimzelena, digao je pogled sa sjajem u očima, cereći se, divlje iskeženih zuba.Između njih su visile iznutrice, crvene, kao i njegov mladež ispod nosa.

Zarežao je i zabacio glavu kao pas, pregrizavši vrat svog plena. Ja stadoh ispred njega,uzaludno pokušavajući da ga zaklonim od pogleda ostalih.

„Gospode,“ šapnu Eduar.Brzo je prišao Šarlu i udario ga snažno, tako da se kralj zateturao. Šarl dreknu, pa se

zagrcnu parčetom mesa, a onda ga ispljunu.„Proklet bio u paklu!“ vrisnu kralj. „Kako se usuđuješ da udariš moju osobu!“ Skočio je

na Eduara.

- 211 -

Pokušala sam da stanem između njih: Šarl je udarao naslepo, prisiljavajući me da sepovlačim, dok je Eduar pokušavao da uhvati brata za ruke. Stari Montmorensi se pojaviousred gužve; Šarl je u gužvi oboren, a Eduar sklonjen.

Kralj je vikao nepovezano. Parčići zemlje su leteli dok je on prstima i zubima grčevitogrebao po travi, kao da želi da ubije nedužno tlo.

Ostali lovci su se tiho razišli. Naposletku, Šarl se umorio i morali su da ga odnesu nanosilima. Kašljao je toliko dugo i jako, da mu je maramica bila natopljena krvlju.

Presedela sam tu noć pored njegove postelje, kao jedina, sem doktora Parea, koji nijeuspevao da prikrije paniku ugledavši krv. Šarl, na sreću, nije dobio groznicu i tokomprekida kašlja postao je opet onaj stari namćor.

„Umreću mlad,“ objavio je mračno, „i svima će biti drago.“„Ne govorite tako!“ prekorila sam ga. „Dobro znate da bi, ako ikada umrete, moje srce

puklo.“Digao je tanku obrvu. „Vi bi sigurno više voleli da Eduar bude kralj.“„Strašno je to, što ste kazali! Ja volim svu svoju decu isto.“„Ne, ne volite,“ reče on umorno. „Eduara volite najviše. A to je tužno, maman, jer će,

kad ja umrem, on da se pokaže kao čudovište, kakvo stvarno i jeste.“Nikakvi moji razložni argumenti nisu ga mogli ubediti u suprotno; ubrzo zatim,

prestala sam i da pokušavam.

Kada je kralj navršio sedamnaest godina, a Vojvoda Anžujski šesnaest, pojavio seproblem u Holandiji i Flandriji, kojima je vladao Filip španski. Stanovnici su biliprotestanti, hugenoti, kako smo ih sve nazivali, i pobunili su se zbog oštre represijenjihove vere. Filip je poslao stotine španskih vojnika da uguše pobunu, ali oni nisu bili ustanju da uguše rat.

Jednog hladnog zimskog jutra u Parizu, španski ambasador, Alava, objavio je da Filipšalje dvadeset hiljada vojnika u Holandiju: da li bih dozvolila da prođu kroz Francusku?

Ne bih. Naši odnosi sa francuskim hugenotima bili su dovoljno napeti i bez prolaskadvadeset hiijada katoličkih vojnika kroz njihovu sredinu. Za predostrožnost, unajmila samšest hiljada švajcarskih plaćenika, da čuvaju granicu. Ni za trenutak nisam pomislila daFilip namerava da osvaja Francusku, ali nisam verovala njegovoj vojsci.

Nisam očekivaia da će švajcarski vojnici sa granice alarmirati hugenote, niti sampomislila da će pustiti glas: dok Filip guši pobunu u Nizijama, ja ću poslati Švajcarce dapobiju hugenote.

Zaista, pošto su Švajcarci čuvali naše granice, osećala sam se bezbedno, dovoljno daodvedem Njegovo veličanstvo, čije zdravlje je još uvek bilo slabo, u selo Monso,jugoistočno od Pariza.

Jednog hladnog septembarskog dana, baš nešto pre podneva, Margo, Šarl i ja smosedeli na balkonu koji je gledao na jezerce sa šaranima u dvorištu ispod nas. Tamo dalje,širila se šuma u nijansama karmina, rđe i šafrana.

Na balkonu se odjednom pojavi Eduar, oznojen i crven.„Okupljaju se,“ dahnu, „u susednom gradu. Moramo odmah da odemo!“„To su samo glasine,“ prekorih ga. Prethodno se pričalo da hugenoti planiraju napad,

ali pretpostavljala sam da su te priče neosnovane. „Smirite se i sedite sa nama.“„Bio sam na jahanju, maman. Video sam ih!“„Koga?“ upita Šarl, ali ja sam ustala pre nego što je Eduar završio rečenicu.„Gde su?“ upitala sam. „I koliko ih je?“

- 212 -

„Dva sela odavde, na zapadu, stotine pešadinaca. Već sam poslao izviđače. Ako budesreće, bićemo obavešteni u roku od jednog sata.“

Udahnula sam duboko da se smirim, i podsetila se da se vojska kreće daleko sporije odkonjanika.

Šarl udari pesnicom o rukohvat svoje stolice. „Ja sam kralj. Zar niko neće odgovoriti namoje pitanje?“

Iako joj se na licu videlo da se uplašila Margo spusti ruku na bratovu, da ga umiri.„Hugenoti, Vaše veličanstvo. Možda će biti potrebno da preduzmemo merepredostrožnosti.“

Šarl ustade iz svoje stolice. „Ti sanjaš,“ reče Eduaru. „Verovatno nisi dobro razumeo...“„Imali su mačeve i koplja,“ odvrati Eduar, „i konjanike i arkebuzere. Govorili su

francuski, a u blizini nema kraljevske vojske. Kako to može biti?“Okrenuh se Šarlu. „Ako su hugenoti zaista u pohodu, moramo zaštititi Vašu osobu.

Postoji utvrđenje na pola sata jahanja odavde, u gradu Meou. Moramo odmah da pođemotamo.“

„Eduar laže,“ promrmlja Šarl. „Ako neko na ovom dvoru voli da podmeće glasine, to jeon.“

Ali bila sam odlučna. U roku od jednog sata ukrcali smo se u kočiju i poneli samo ononajvrednije, pošavši pravo u Meo.

Okruženo odavno suvim kanalom, utvrđenje u Meou predstavljalo je bastion straha, sanazubljenim grudobranima. Jahali smo sa unutrašnje strane razjapljenih čeljusti i trgli sekada je prastara gvozdena kapija zaškripala spuštajući se iza nas.

Sobe u zamku bile su vlažne i gole, a čuvar kapije gluv i odbojan. Sledećih nekoliko satiEduar je hodao grudobranom, sa našim škotskim telohraniteljima, dok smo Margo i jasedele sa Šarlom. Između napada kašlja tvrdio je da je sve to okrutna neslana šalanjegovog brata.

„Maman!“ prošišta Eduar. „Dolaze!“„Ko?“ upitah.„Švajcarci,“ reče on, „ili pobunjenici. U svakom slučaju, odgovor ćemo znati uskoro.“Poveo me je gore, do zupčastog grudobrana. Vetar na vrhu kule bio je jak i hladan;

pritisnula sam ruku na stenu, da smirim sebe i svoje lepršave haljine, i pogledala dole.Iza travnate livade ispred zamka, nalazila se šuma; jasna svetlost se probijala kroz

velike krošnje. Stotine bakljonoša osvetljavalo je prostor između drveća. Vetar je u mojimušima prigušivao njihove korake. Svetla se polako pomeriše gore, do ruba suvog kanala ipostaviše se u oblik savršenog kvadrata.

Duboko ispod nas, jedan od naših Škota uzviknu ispod kapije. „Ko ide?“Ja uhvatih Eduara za ruku. Vetar je odnosio odgovor, ali razumela sam ga. Švajcarska

vojska je stigla, da služi na kraljevo zadovoljstvo.

Besprekorno ljubazan zapovednik, kapetan Bergun, nosio je istu uniformu kao injegovi ljudi, potpuno smeđu tuniku, sa jasnim belim krstom na grudima. On i njegovikonjički oficiri jahali su pored pešadije, koja je došla da nas spasi. Bergun nam ljubaznonaredi da se vratimo u kočiju i uputi našeg kočijaša kako da stigne do Pariza.

Naša kočija se nalazila u središtu formacije od stotinu ljudi. Po pet redova ljudimarširalo je ispred i iza nas, a po pet kolona sa obe strane oko nas, svi sa kopljima. Izvirilasam iz kočije i videla mnoštvo sjajnih, čeličnih oštrica koje se kreće uz ritmičnu pesmuna švajcarskom nemačkom jeziku.

- 213 -

Četvrt sata išli smo sasvim polako; zapala sam sa nemirnim mislima, koje mi jeprekinuo pucanj iz arkebuze. Jedan od naših konja se propeo; kočijaševe kletve zagušili sukapetanovi uzvici. Preko mračnog pejzaža je jurila svetlost baklje, kad se začuo još jedanpucanj iz arkebuze. Kugla je pogodila vrata kočije, pa Margo povuče glavu prestravljenogkralja u svoje krilo.

Napolju, neki plavi, neobrijani kopljanik se zatetura i udari ramenom u točak,raznesenog obraza i gornje usne. Pao je, i ostao, izgažen od ostalih, koji su požurili dazatvore prazninu.

Iz pomrčine se začu bojni poklič: Monjoie!Margo se prekrsti, dok je Šarl jecao u njenom krilu; Eduar i ja smo gledali napolje, igru

svetlosti baklji na leđima kopljanika, koji su kao jedan spustili koplja. Opet se oglasiarkebuza; naš kočijaš pade pored kočije, dok su konji njištali. Kočija se nagnu nazad, a jaudarih ramenima o unutrašnji zid; Margo pade preko mene. Šarl i Eduar su se zapetljali, akočija odjednom nagnula udesno.

Izvukla sam se do prozora i pogledala napolje, preko razigranih kopalja. Ranjenici sujaukali: jedan Švajcarac je pao, pa drugi, a ja sam počela da smišljam kako da ubedimpobunjenike da mi poštede decu.

Olovno zrno mi prozuja pored uva, a Eduar jauknu. Digao je ruku na rame i sklonio je,sjajnu od krvi. Ustala sam, želeći da ga zaštitim svojim telom, ali on me je uhvatio za rukui snažno povukao na sedište.

„Zaboga milog, maman, sedite dok Vam nisu razneli glavu!“Švajcarci opet zatvoriše formaciju oko nas; neki oficir sjaha s konja, da bi preuzeo uzde

na našoj kočiji. Pošli smo malo, pa zastali, kada je kapetan Bergun pojahao pored nas.Nagnuo se nisko u sedlu i doviknuo, „Bila je to hugenotska izvidnička ekspedicija;

dvojica su pobegla, pa će se vratiti i javiti svojim pretpostavljenima gde se nalazimo. Nemožemo dalje ovom brzinom. Poslaće još konjanika sa arkebuzama.“ Pogledao je premaEduaru, iza mene. „Monsinjore, Le Duk, jeste li povređeni?“

„Samo okrznut,“ doviknu mu Eduar.Ja isturih glavu kroz prozor. „Koliko smo daleko od Pariza, kapetane?“„Jedan sat, ako budemo brzi,“ odgovori on. „Moji oficiri i ja, jahaćemo sa vama, mada

vam ne možemo pružiti zaštitu kao kopljanici.“„Hvala vam,“ rekoh. „Kažite kočijašu da ne štedi konje.“Vozili smo se tako brzo i oštro, da se kočija nemilosrdno tresla, primoravajući nas da se

očajnički držimo za svoja sedišta.„Proklet bio svaki hugenot, ikada rođen!“ prodahtao je Šarl. Napor da se održi i zadrži

davao mu je pepeljastu boju i ostavljao ga bez daha, ali za to ne manje besnog. „Moramoda ih pohvatamo do poslednjeg, a ja ću lično da poteram konje i rasčerečim bednika koji jenaredio ovaj napad!“

Ja sam, kao i Eduar, ćutala tokom te besomučne vožnje, ruke pritisnute na njegovuplitku ranu, i gajila sve jaču mržnju. Do te Večeri, moj život je bio posvećen održavanjumira po svaku cenu, ali ovaj napad na ličnosti Anžuja i kralja bio je neoprostiv. Gledalasam pored Šarla i Margo, prema budućnosti i ratu koji je sigurno dolazio.

Stigli smo u Luvr četrdeset pet minuta kasnije, jedan sat pre zore. Montmorensi nas ječekao: poslala sam poruku da je potreban da predvodi vojsku. Kada sam ga ugledala,sedobradog, ali još uvek čvrstog i odlučnog, sa doktorom Pareom na prilaznom putu,osetila sam zahvalnost. Nikada nisam mnogo marila za Montmorensija, ni on za mene, alivodio je mog muža do pobededu bici.

- 214 -

On i doktor Pare su se uzbudili ugledavši krv na gornjem delu Eduarovog rukava, ibilo je teško ubediti ih da Vojvoda Anžujski nije teško povređen. Dok je doktor odvodiomoje sinove, uzela sam Montmorensijevu veliku ruku u svoje.

„Bili ste u pravu, monsinjore, ja sam pogrešila,“ rekla sam. „Pobunjenici su bili spremnida ubiju i kralja, i Anžua. Ako saznam ko stoji iza toga...“

„Princ Konde,“ odgovori on odmah. „Moji špijuni kažu da se moj sestrić...,“ što seodnosilo na admirala Kolinjija, čije ime je izgovarao samo sa velikim stidom , „nije složio,ni dao svoju podršku.“

„Ali Konde je izdajnik,“ rekoh ja, „i neću imati mira dok ne doživi i sudbinuizdajnika.“

Te noći uopšte nisam spavala, već sam sazvala svoje generale i savetnike.Montmorensijevi izviđači su zaključili da Kondeova vojska maršira sa severoistoka premaParizu.

Tokom sledećeg meseca, sakupili smo vojsku od šesnaest hiljada ljudi, dok suKondeovi ljudi logorovlii na obali Sene, izvan samog grada, efektivno nam presecajućisnabdevanje. Progutala sam mržnju i poslala Kondeu svoje emisare, koji su mi donelinjegovu poruku da je dobri narod Francuske „umoran od plaćanja poreza kojim seodržava raskošan život stranaca, naročito Italijana.“

Jednog oblačnog novembarskog dana, počela je bitka za Pariz. U dvorištu Luvra,Montmorensi i njegovi zapovednici uzjahali su konje, da pozdrave kralja pre nego štoodjašu na front. Plahoviti Šarl, željan krvoprolića, pritrčao je jednom od osedlanihždrebaca, ali Montmorensi je brže povukao uzde. „Vaše veličanstvo,“ rekao je, „vašaličnost nam je suviše dragocena, a hugenoti su pokazali želju da vas zarobe. Ne ometajtenas; bilo bi nam potrebno bar još deset hiljada ljudi da vas propisno zaštitimo.“

Čak ni Šarl nije se mogao suprotstaviti takvoj logici. Mi iz kraljevske porodice ostalismo unutar Luvra; nikada ranije nisam bila toliko zahvalna za ojačane zidine i gvozdenekapije. Popela sam se na krov i pogledala prema severoistoku, iako su mi zgradezaklanjale pogled na bojno polje. Eduar, kome su lako izvadili zrno koje mu je ostalo uramenu, ubrzo me je našao; zajedno smo giedali kako se olujni oblaci skupljaju iznad nas,nošeni hladnim vetrovima.

Vojske su se sukobile u tri sata posle podne. Konde je poveo deset hiljada ljudi protivnaših šesnaest hiljada; naša pobeda je izgledala sigurno. Posle jednog sata, izviđači sudoneli vest da su pobunjenici pretrpeli teške gubitke; drugi sat je doneo vest da smo i miisto tako na gubicima. Moje raspoloženje se kvarilo sa sakupljanjem oblaka, koji su sadazaklonili sunce.

Treći sat je doneo hladnu kišu i kurira prokislog do kostiju. „Gospodin Montmorensi jena zapadnoj kapiji!“

Namrštila sam se, zbunjena: jesmo li toliko poraženi, da je Montmorensi napustio svojevojnike? Požurila sam dole, do kapije, gde je jedan iscrpljeni jahač sedeo na konju, kojim jedovukao nosila na kiši.

Montmorensi je bio vezan za nosila; ćebe ispod njega bilo je natopljeno krvlju, iakonisam videla rane. Šlem mu je bio skinut, a kosa se slepila sa kožom; kiša je jako padala, ija se sagnuh da ga zaklonim.

„Montmorensi,“ rekoh. „Dragi gospodine...“ Stavila sam ruku na njegovu prljavu i očimu zatreptaše.

„Madam kraljice,“ zakrklja on. „Izneverio sam Vas.“„Ne, gospodine, zar niste čuli?“ Prisilila sam sebe na široki osmeh. „Naši vojnici su

pobedili! Rasterali ste neprijatelja; spasili ste Francusku.“

- 215 -

„Je li to tačno?“ prošaputa.„Da,“ odgovorila sam. „Jeste.“On na to duboko uzdahnu i zatvori oči. Eduar je došao za mnom i već je vikao da

pozovu doktora Parea. Držala sam starca za ruku, dok su drugi unosili nosila i prebacivaliga u moju postelju.

Umro je tu, sledećeg dana, ne došavši više k sebi. Sahranila sam ga u blizini Anrija,kralja koga je toliko voleo.

- 216 -

Glava trideset pet

Četiri dana kasnije, naša vojska je primorala Kondea na povlačenje. Pobunjeničkesnage su išle na jugozapad, u provinciju, gde su im se pridružile jediniceMontmorensijevog odmetnutog sestrića, admirala Kolinjija. Naši špijuni su javili dahugenoti unajmljuju nemačke plaćenike da bi popunili svoje redove.

Nismo imali izbora, već da i sami unajmimo plaćenike. Ali ja sam imala još većudilemu: Montmorensijeva smrt je stvorila kritičnu prazninu, generala, zapovednikafrancuske vojske, ali nijedan od kandidata za taj položaj nije me ispunjavao poverenjem.

Na kraju dugog dana, provedenog sa mojim savetnicima, Eduar me je pozvao sa vratamoje sobe.

„Imenujte mene za generala,“ rekao je.Nasmejala sam se. Imao je samo šesnaest godina, u ljubičasto-crvenom žaketiću, sa

nabranom kragnom od svetlo smeđe paučinaste svile; sa ušiju su mu visili veliki biseri.Pomisao na njega umazanog u blato sa bojišta izgledala je smešno.

„Ti si lud,“ rekoh.On je izgledao vrlo ozbiljno. „Nisam. Pogledajte mene, pogledajte Šarla, razmaženi

smo, živeći u izobilju, dok narod podnosi glavni teret ovog rata. Tražimo od njih da umiruza nas. Šarl, sa svojom teškom naravi, teško da inspiriše odanost, a ja traćim dane umačevanju i gizdanju.

„Dozvolite da prikažem narodu Valou za koga je vredno boriti se, maman, koji ćeinspirisati odanost. Ostavljam svoju lepu odeću da bih se igrao junačkog vojnika. Ne bojimse borbe. I doneću Vam pobedu u ovom ratu.“

„Nemaš vojnog iskustva,“ rekoh hladno. „Ne možeš da vodiš vojsku.“„Tačno. Ali ako mi date nekoga iskusnog za zamenika, slušaću ga, baš kao što je otac

slušao Montmorensija.“„Gde da nađem takvu osobu?“Odgovorio je vrlo brzo. „U maršalu Tavanesu.“Digla sam obrvu, impresionirana Eduarovim izborom. Čovek nepobitne odanosti,

Tavanes je počeo karijeru kao paž starog kralja Fransoe, braneći gospodara u Paviji čak idok su ih neprijateljski španski vojnici opkoljavali i zarobljavali. Tavanes je zatim služioAnrija i uveliko doprineo pobedi u Kaleu. Iako blizu svoje sedme decenije, i slep na jednooko, Tavanes je bio oštrouman kao i uvek.

Ali pomisao da pošaljem svog voljenog sina u rat, izazvala je u meni poznati, staristrah.

Eduar mi je čitao misli na pogled.„Imenujte me generalom,“ reče mirno, „i obećaću Vam nešto.“„A šta to?“ upitah oprezno, a on odgovori: „Neću poginuti.“Pljunuo je u dlan i pružio ruku prema meni.Polako, oklevajući, pljunula sam i ja u svoj, i udarila po njegovoj ruci.

- 217 -

Meseci su prolazili, a Eduar je učio veštinu ratovanja. Onoga dana kada je pošao nafront, hrabro sam se osmehnula i poljubila ga za oproštaj, ali kasnije sam otrčala u svojusobu i isplakala potoke suza.

Više od godinu dana vodile su se žestoke borbe. Eduarova optimistička pisma nisuuspevala da ublaže moj materinski strah; napetost me je ubrzo iscrpla i razbolela sam se.

U ponedeljak posle podne, sedela sam sa kardinalom od Lorene i drugim članovimaratnog saveta, i razgovarala o predstojećoj bici: hugenoti su se okupljali kod gradaŽarnaka, a moj sin i maršal Tavanes su poveli deset hiljada ljudi da ih dočekaju. Borbe ćepočeti kroz dva dana. Mene su grlo i glava boleli toliko, da sam jedva pratila šta ostalisavetnici govore.

Slušala sam jednu od kardinalovih tirada protiv protestantskih jeretika, povremenozatvarajući bolne oči, jer mi je svetlost smetala, kada se na vratima pojavila madam Gondii javila da španski ambasador, Alava, želi da me vidi privatno. Nisam verovala svom zetuFilipu, ni njegovom ambasadoru, i poručila sam mu smišljeno: ako Alava želi darazgovara sa mnom, mora to da učini u prisustvu ostalih članova saveta.

Ubrzo zatim, Alava, nizak, zdepast čovek, prstiju sličnih kobasicama, ušao je, nosećipismo u rukama. Pomislila sam da je od moje ćerke Elizabet, u jednom trenutku nade, prenego što sam opet pogledala u tužne oči ambasadora.

„Madam kraljice, oprostite mi što donosim strašne vesti.“Ustala sam i zagledala se u pismo koje je doneo, adresirano Filipovom, sopstvenom

rukom.„Žao mi je, Vaše veličanstvo,“ rekao je Alava, „toliko mi je žao.“ Nastavio je da

pripoveda užasnu priču o mladoj ženi koja je dobila mrtvorođenu kćerku i posle je tolikoiskrvarila, da je pobledela kao kreda i umrla.

Zaboravila sam na utihle članove saveta i na ambasadora. Videla sam samo to zlopismo, napisano stranim jezikom, kraljevim karakterističnim rukopisom; prošla sam okostola i istrgla ga iz Alavine ruke.

Nisam ga otvorila. Stisnula sam ga na biser iznad srca, kao da je ono sama Elizabeta,pala na kolena i zajecala.

Ne sećam se da sam se onesvestila; sećam se samo da sam zurila u tavanicu u svojojspavaćoj sobi i čula udaljeni, nerazgovetni glas madam Gondi. Moje telo i osećaji su serastapali i mešali, rastvarali se u jednu, jedinu bolnu agoniju.

Bila sam van sebe od bola, od groznice: stiskala sam zube u uzaludnom naporu daprekinem njihovo cvokotanje. Glasovi Margo i Šarla lebdeli su iznad moje postelje, alinisam imala snage da raspoznam njihove reči.

Senke na tavanici mutile su se i menjale, uzimajući oblike vojnika, mačeva i topova;ženski šapati dobijali su ritam bojnih pokliča i jauka. Satima sam gledala prizore ljudi kojiubijaju i ubijenih, vojsku poraženih i pobednika, krvi koja se proliva, suši i pretvara uprah.

Kada sam se najzad probudila, Margo je sedela pored moje postelje; u blizini, madamGondi je hrkala u fotelji.

„Maman! Hvala bogu da ste najzad sa nama!“ Margo me je uhvatila za ruku.„Je li već jutro?“ prošaputala sam.„Peto jutro, maman. Mislili smo da ćete umreti, ali groznica je prestala. Doktor Pare

kaže da ćete se sada brzo oporaviti.“„Pet dana!“ rekoh. „A šta je sa bitkom kod Žarnaka?“

- 218 -

Na njenom licu pojavio se čudan izraz. „Pričali ste, maman, u snu. Videli ste velikubitku u kojoj je poginulo mnogo ljudi. Odjednom ste povikali, „Pazi! Princ Konde je pao, iubili su ga!“ Onda ste rekli, „Bože, ne, Eduar je pao...“ Pa, „Gledajte! Opet je ustao!Gledajte, moj sin je pobedio! Neprijatelj beži!“

Posegla sam za njenom rukom. „Pusti moje snove! Šta je sa Žarnakom? Jesmo li sesukobili?“

Margaret me pogleda raširenih očiju. „Baš je tako, kako ste rekli, maman. Princ Kondeje mrtav, a Eduar je pobednik.“

Uprkos gubitku zapovednika, Kondea, hugenoti su odbili da se predaju. Preživelivođa, Gaspar de Kolinji, poveo je svoje sledbenike na jug, u kraljevinu Navaru, gde su ihprimili Žana i njen sin Anri, sada mladić. Navara je bio vrlo poznat i omiljen; hugenoti suočekivali da zameni svog palog ujaka Kondea.

Pošto je Konde poginuo, moja želja za osvetom je splasnula: napad kod Meoa jenaredio on, a ne Kolinji; ovaj mi je napisao da on i njegovi sledbenici osuđuju napad nakralja i žele samo da na miru sprovode svoju veru.

Prošlo je pola godine. U avgustu, moj voljeni Eduar se vratio kao pobednik iz rata.Izašla sam na krov Luvra, vreo i bleštav pod suncem u završetku leta, i ugledavši kolonuvojnika koja vijuga ulicama, strčala sam na kapiju palate.

Zapušten i neobrijan, Eduar je jahao muževnom elegancijom na čelu svojih vojnika.Ramena su mu postala mišićava, a lice potamnelo od sunca; pogled mu je bio tvrd, kaoposledica činjenice da je video smrt mnogih ljudi. Ali njegov osmeh, kada me je ugledao,bio je i dalje blistav. Sjahao je i potrčao prema meni, a ja prema njemu.

„Nisam zaboravio svoje obećanje, maman,“ rekao je.Zagrlili smo se čvrsto; udisala sam miris sunca i starog znoja.„Smrdiš,“ rekoh ja, smejući se.Sledeće večeri priredila sam prijem za njega u Monseu. Svaki ugao balske dvorane

zamka bleštao je od nakićenih muškaraca i žena; da bi se ugasila njihova zajednička žeđ,tri fontane su bile napunjene šampanjcem. Angažovala sam svirače, pevače, igrače, istotinu lepotica odevenih kao vile. Da kralj ne bi bio previše ljubomoran, uredila sam daŠarl uđe uz najavljivače i trube; bio je pozdravljen kao „veliki pobednik, koji je Francuskojdoneo mir“ od poznatog pesnika, koji je zatim ponudio odu kojom je sva naša tadašnjasreća pripisana kraljevoj mudrosti.

Šarl je slušao, uzdišući zbog blagog gnušanja. Kada je pesnik završio, kralj se iscerio,„Sačuvaj svoje lepe reči za mog brata.“

Pošto je najavljen, monsinjor Le Duk, francuski general Eduar se pojavio, ali ne više kaoumorni vojnik, već u svetloplavom somotu, ukrašenom čipkom. Kosa mu je bila pažljivoukovrdžana, a veći pramenovi začešljani unazad, da se vide teški grozdovi dijamanata unjegovim minđušama.

Margo, pored mene, i sama dragulj, u safirnoj haljini, dremljivo uzdahnu, ugledavši ga.Kada je otišao u rat, Margo je bratu pisala gotovo svakog dana; kroz to dopisivanje zbližilisu se više nego ikada. Po njegovom povratku, požurila je da ga zagrli.

Dok je Margo uzbuđeno razgovarala sa Eduarom, kardinal od Lorene i njegov mladisestrić Anri prišli su da se poklone. Gledala sam, mada zbog žubora fontane nisam moglada čujem šta govore.

Anri, vojvoda od Giza je u dvadesetoj godini imao opušteno samopouzdanje čovekanaviknutog na moć. Nije bio privlačan; špicasta bradica naglašavala je njegovu isturenubradu; sitne oči su imale istu arogantnu ambiciju, koju sam viđala kod njegovog oca. Ali

- 219 -

Giz je bio vrlo duhovit i kada je progovorio, Margo se zakikota i diže lepezu da prikrijesvoj nervozni osmeh. Dva puta se Giz sagnuo iznad njene ruke i poljubio je, pa je zadržao,kao da bi voleo da je ne pusti. Povremeno, kada se Giz približavao i naginjao da je poljubi,Margo je, crvena u licu, rukom hvatala bratovu, nesvesno tražeći zaštitu.

Šarl je došao do mene i rekao žustro, „Ako joj priđe samo još malo, udariću ga.“Ja sam bila opuštena. „Mislim da želi da joj se udvara, Vaše veličanstvo, a ako to počne,

ja ću vam pomoći da ga udarite.“On frknu. „Ne Giza! Eduara... Vidite kako se raširio oko nje.“Ogorčeno sam pucnula jezikom. „Zaboga milog, Šarle, zaželeo se sestre samo zato što

je toliko dugo bio u ratu! A što se tiče vojvode od Giza, morate razumeti da je vaša sestrasada u dobu za udaju; razmišljala sam o mogućim prilikama za nju. A i za Vas.“

Šarl zastenja. „Već se osećam dovoljno bedno, maman.“„Trebalo bi da mislite na presto,“ rekoh. „Morate imati naslednike.“Namršteno je pogledao svog brata, koji se smejao sa Margo i mladim vojvodom. „Neka

vam on da naslednike,“ reče i okrenu se na peti.Nastavila sam da gledam Eduara. Pridružila su mu se dvojica mladića, jedan po imenu

Rober-Luj, a drugi Linjerol, obojica odnedavno gospoda iz komore Vojvode Anžujskog.Oči Margo su bleskale putenošću dok je gledala Linjerola. Bio je glatko obrijan, čime jeisticao svoje lepe, visoke jagodice, besprekoran ten i simpatičnu rupicu na bradi. Nakloniose Eduaru i Margo isto onako opušteno i elegantno, kao što se i odevao.

To se nije moglo reći za Robera-Luja, čija je plava kosa bila gotovo seda. Nos mu je biomali i okrugao, a usne ružne; nosio je žaketić od belog satena i ružičasti somotski ogrtač.Naklon mu je bio brz i površan, a hvatao je Anžua za ruku i pričao neki vic tako, da jekardinal od Lorene digao svoje sede obrve sa izrazom neodobravanja. Ali Eduar senasmejao i pljesnuo Robera-Luja po leđima. Ovaj se osmehnuo ostalima sasamozadovoljstvom na granici poruge.

Posle više časova druženja, naišla sam na Eduara samog pored jedne od fontana. Prišlasam mu sa strane i bila gotovo opčinjena mirisom cveta narandže.

„Lepše mirišeš, hvala bogu,“ našalila sam se.Osmehnuo mi se, zagledan u Šarla i Margo, koji su paradirali prostorijom sa rukom u

ruci. „Izgleda da su mojoj sestri ovih dana ruke pune.“„Šarl kaže da se neće ženiti," rekoh tiho. „Kaže da za naslednike obratim tebi.“ Zastala

sam. „Mnogo sam razmišljala o tome ko bi bila prava žena za tebe. Pisala sam Elizabetiengleskoj i ona je zainteresovana.“

On se trže iz razmišljanja. „Ta krava? Ako želite naslednike, moraćete se potruditi višenego za ćelavu babu sa kraćom nogom.“

„Eduare,“ ukorih ga, „bićeš kralj Engleske.“On duboko uzdahnu. „Sve bih učinio za Vas i Francusku, maman - samo ne to!“Namrštila sam se. „Ako ne Elizabeta, ko onda?“„Niko,“ reče on i vrati se Gizu i Linjerolu, koji su se, obojica, još uvek udvarali Margo.

Prihvatila sam Eduarovo odbijanje kao bezobrazluk, i odlučila da opet te večerirazgovaram sa njim, ali gosti su me prekidali svaki put. Bilo je već kasno, a veseljaci,uključujući Eduara, još uvek su sedeli. Sedela sam i ja, jer sam želela da me sasluša.

Naša pobeda kod Žarnaka na kraju je dovela do optimističkih pregovora sahugenotima. Radovala sam se tom popuštanju napetosti, jer sam verovala da je ratovanjuzaista došao kraj.

- 220 -

Mada, prethodne noći sam sanjala san sa kricima hiljada nevinih. Probudila sam seprestravljena i ostatak noći provela grozničavo razmišljajući: kako da sprečim rat izmeđuhugenota i katolika?

Razmišljanje je pronašlo rešenje: udajom moje kćerke Elizabet prekinuo bi se rat koji jetrajao dve generacije. Diplomatski brakovi su često korišćeni da bi se nekadašnjineprijatelji pretvorili u prijatelje. Ali Šarl, sa svojom nabusitom naravi, verovatno biuvredio, ako ne i povredio protestantsku nevestu. Eduar je bio dovoljno mentalnoelastičan da se udvara takvoj devojci i osvoji je. A Elizabet od Engleske mi se činila kaojedina prilika vredna njega.

Anri i ja smo se venčali, oboje, u četrnaestoj godini: Šarl je sada imao dvadeset, a Eduarskoro devetnaest. I kao majka i kao kraljica bila sam dovoljno strpljiva, ali više nisammogla da čekam.

Izašla sam na balkon. Dvorište ispod je bilo šareno od svitaca i stotinu lampi,postavljenih u šimširove lavirinte; mesečina se bleskala u fontani. Zatvorila sam oči iodjednom pomislila na svog muža, kako je bio zgodan kada je stajao pored te, iste fontane,kao mladi vojnik koji se vratio iz rata.

Šuškanje odozdo nagna me da otvorim oči. Ispred niske živice, dve mračne muškeprilike šunjale su se jedna prema drugoj. Prsti su im se dodirnuli i jedan muškarac povučedrugog u snažan zagrljaj. Lica im se stopiše u dug poljubac. Niži od njih se odmače i počeda šapuće, suviše tiho da bih razumela, ali ritam govora doneo mi je stid i tugu.

Drugi je slušao, pa progovorio tiho, razumno, čežnjivo. Ućutao je, pa su stajali kaokipovi, samo da bi sledećeg trenutka skočili jedan na drugog.

Visoki muškarac je poveo svog momka do niske živice i okrenuo ga, tako da su obojicagledali u istom smeru. Niži pogleda preko ramena da bi protestovao, ali na dodir svogljubavnika sagnu se napred u struku, kapa mu spade na travnjak, a on se laktovimanasloni na uredno ošišanu živu ogradu.

Visoki kliznu iza njega i poče da petlja oko odeće. Sudar kukova i senoviti oblici seopet stopiše u jednu siluetu sa više ekstremiteta. Sagnuti muškarac ispusti senzualni, bolnikrik; njegov partner mu stavi ruku na usta. Onaj koji je bio sagnut hvatao se za živicu, aviši ga je opasao.

Trebalo je da ih prepustim njihovoj strasti, ali bila sam zaista radoznala. Gledanospolja, njihova silueta se nije razlikovala od nekog muškarca i žene. Ritam tog čina bio jeisti: kas, laki galop, pa pun galop. Na kraju, jahač je uhvatio nižeg za kukove i navio senazad, lica dignutog prema mesecu, i ispustio prozukao dah.

Viši se zateturao natrag; njegov ljubavnik se ispravio i prekrio lice rukama.Visoki ga je obgrlio i nežno mu pričao, da bi niži došao k sebi. Rastali su se uz poljubac,

pre nego što su oštrim korakom pošli natrag, prema zgradi.Dok se niži muškarac približavao, povukla sam se u senku. Svetlost baklje na ulazu

osvetlila mu je lice, lepo, glatko, obrijano, sa rupicom na bradi. Linjerol prođe rukom kroztamnu kosu, shvati da je zaboravio kapu i hitro otrča natrag, do živice, po nju.

Viši muškarac je išao dalje. Dok je prolazio pored baklji jasno sam videla njegovo lice,dug, prav nos i crne oči, koje su sijale kao dijamantski visuljci ispod njegovih ušiju.

Moj Eduar, moje oči. Nisam bila šokirana, samo tužna, jer sam shvatila da je kraljevskakuća Valoa u opasnosti da izumre.

Satima pre zore, grleni urlik me je isterao iz postelje. I madam Gondi ga je čula, iistrčala iz toaleta. Uzvici su se približavali i ja ubrzo poznadoh kraljev glas.

„Kučko! Kurvo! Kako si mogla da me prevariš?“

- 221 -

Usledio je udarac i ženski krici. Kada sam provirila kroz vrata svog predsoblja, Šarl jeveć bio u hodniku, u svilenim nogavicama i potkošulji. Vukao je Margo za ruku i kadasam otvorila vrata, gurnuo je pred mene.

„Idi svojoj majci, kurvo!“ vrisnuo je. „Kaži joj kako si nas osramotila!“Margo pade na kolena i zgrabi me za ruke. Bila je samo u pamučnoj spavaćici, a kosa

joj je padala u raščešljanim talasima.„Najzad je poludeo. Maman! Pomozite mi!“Sklonila sam joj tamni, neposlušni uvojak sa obraza i videla da joj je spavaćica na

ramenu pocepana. Ispod su se na pocrveneloj i otekloj koži videli tragovi u obliku zuba izgornje vilice mog sina.

Zagledah se u Šarla. „Povredio si je!“„Kaži joj zašto!“ naredi joj on, a pošto je ona ćutala, udari je po temenu. „Kaži joj zašto!“Ona jauknu; ja strogo digoh ruku ispred kraljevog lica, zaustavljajući ga. „Prestani!“Margo je plakala prekrivši lice rukama, potpuno izgubljena.„Špijunira me, maman. Gleda me u postelju!“„Zato što si kurva!“ dreknu Šarl. „Zato što je u tvojoj postelji bio muškarac i j....a si se s

njim!“Zgrabio je Margo za kosu i povukao joj glavu nazad, da otkrije vrat. Brz kao munja,

posegao je za tankim, sjajnim predmetom sa svog struka. Pogled mu je sinuo istimneljudskim bleskom koji sam videla u lovu, kada su mu zečije iznutrice visile izmeđuzuba.

„Ne razumeš, ja je volim.“ mahao je bodežom na širinu prsta iznad nežne kože Margo.„Jesam, bar, dok me nije prevarila! Je li ti to kita prvi put bila među nogama, sestro? Je li tebolelo? Ili si uživala u njoj, kao kurva? Kaži istinu! Bio je to Anri od Giza, zar ne?“

„Nije bio niko,“ jecala je Margo.Dok je Šarl dizao nož, ja zaklonih Margo svojim telom i udarih ga po ruci. Bodež mu

ispade na mermerni pod i otkliza se prema vratima.On snažno povuče Margo za kosu i trgnu joj glavu natrag; ona vrisnu i pade na pod.

Šarl diže dugačku, gustu, traku kose u svojoj pesnici kao trofej.Margo pritisnu dlan na potiljak; kada je spustila, bila je krvava. Ja pokušah da

odgurnem njenog brata.Brz kao zmija, on udari; udarac me je pogodio u vilicu, tako da sam se zateturala. Pala

sam i udarila glavom u mermer. Za trenutak sam bila ošamućena, paralisana, ali svesna daneko kašlje prozuklo, nekontrolisano.

Ustala sam. Margo se obema rukama držala za okrvavljeni potiljak; Šarl je biopresamićen, bljuvao je krvavu sluz na pod, teturajući se prema bodežu koji je ispustio.

Zateturala sam se prema sinu; on je prvi stigao do bodeža i pogledao me izbezumljeno,pre nego što se sagnuo i digao ga.

U trenutku kada su mu se prsti sklopili oko drške, nečija peta mu pritisnu zglob napod. Digla sam pogled i ugledala Eduara, još uvek u odeći koju je nosio na prijemu.

„Maman, Margo, bože, on vas je napao!“ Eduar primeti pramen dugačke, tamne kose,na jednom kraju vlažne od krvi, na podu i trže se kao da je strgnut sa njegove glave.

„Našao sam muškarca u njenoj postelji!“ uzviknu Šarl. „Jebala se s njim, znam to!“Opet se zakašljao.

Eduar je užasnuto gledao u onaj bodež. „Hteo si da ih pobiješ...“„Do đavola, skloni mi se sa ruke!“ prošišta Šarl. „Naređujem ti, kao tvoj kralj!“Eduar odjednom ovlada svojim emocijama. „Skloniću nogu kada ti pustiš bodež,

Šarle.“

- 222 -

„Ali u njenoj postelji je muškarac! Giz, znam da je Giz! Sad mi se skloni sa ruke!“Eduar odlučno prekrsti ruke i ostade da stoji, dok Šarl najzad nije opustio šaku i

ispustio bodež.Eduar se sagnuo i digao oružje, pa sklonio nogu; Šarl je otpuzao i seo na pod.„Izgubićeš glavu zbog ovoga,“ zakrkljao je.Ja sam požurila do Margo i pritisnula joj maramicu na glavu; ramena i kosa bila su joj

puna krvi. Prestala je da drhti i sada je zvučala prkosno. „Nije bilo nikoga u mojoj sobi!“„Laži koliko hoćeš,“ reče Šarl, „ali ja znam šta sam video.“„Šta si video?“ upita Eduar tiho.„Margo u spavaćici,“ reče Šarl. „I pored nje, golog muškarca koji se izvlači kroz

prozor.“„Nisi video njegovo lice?“ upitah ja. „Kako znaš da je to bio Giz?“„Pa...“ Šarl pocrveni, pa se povuče u odbranu. „Maman, videli ste kako je sinoć

flertovao s njom!“„A nisi pogledao kroz prozor, da vidiš kuda je otišao?“ Eduar je nastavljao. „Nego si

požurio da doneseš pogrešne zaključke?“Šarl dahnu ogorčeno. „Margo mi nije dozvolila da vidim ko je to!“„Šarle,“ rekoh ja promišljeno, „ako je Giz osramotio kraljevsku princezu, izgubiće

glavu. Koliko god da je zaljubljen u Margo, ne bi bio toliko glup.“„Zaboga,“ reče Margo iznervirano, „pa on mi se gadi!“„Laži koliko hoćeš,“ prošišta Šarl. „Otkriću istinu vrlo brzo!“ Zagledao se u Eduara. „A

što se tebe tiče... Bogami, jednog dana ću te ubiti.“ Uz to se okrenuo i otišao.Uzdahnula sam iscrpljeno. Kada su pomislili da mi je pogled usredsređen na njihovom

bratu koji se udaljavao, pogledaše jedno u drugo: ona zahvalno, a on utešno.U tom kratkom trenutku, pre nego što su im izrazi postali rođački, u njima je bilo nešto

drugo, nešto proračunato i potpuno zavereničko.

- 223 -

Glava trideset šest

Ubeđivala sam sebe da grešim u vezi neke zavere Eduara i Margo. Njene dame sutvrdile da se ništa neprilično nije desilo u njenoj spavaćoj sobi, ali onaj jedan saučesničkipogled između brata i sestre me je proganjao: nisam smela dozvoliti da Margo zatrudni, asigurno ne i da se uda za radikalnog antihugenota poput Giza.

Postojalo je jedno očigledno rešenje za dobro moje kćeri i Francuske. Posle onognemilog susreta sa Šarlom, napisala sam pismo svojoj prijateljici Žani, kraljici Navare.

Zašto moramo da se borimo? Molim Vas, dođite nam u posetu, znajući da ste voljeni kaoporodica. Molim se za vaše dobro i sreću; molim Vas, odgovorite što pre.

Njen odgovor je stigao nekoliko dana kasnije.

Dobro smo i srećni, koliko to mogu biti oni kojima je zabranjeno da ispovedaju svog boga. Anrije sada muškarac, hrabar kao što beše i njegov imenjak, Vaš suprug. Moralno je čvrst i pošten, štosu osobine tužno retke na francuskom dvoru, i odan protestantskoj stvari. Pozdravlja Vas i nada seda ćete se opet videti jednog dana.

Ali kaže, takođe, da taj dan neće doći dok protestanti ne budu imali potpunu sloboduveroispovesti.

Napisala sam pismo i Gasparu Kolinjiju, hugenotskom vođi i sestriću starogMontmorensija. Nije me iznenadilo to, što me je Žana odbila, ali bila sam oduševljenaKolinjijevim odgovorom:

Mi nemamo izbora, nego da verujemo jedno drugome. Dozvolite da budem prvi koji će pokazatidobru volju i staviti svoj život u Vaše ruke.

Nema sumnje da ste svoje mišljenje o meni formirali na izveštajima drugih; videćete da jestvarnost sasvim drugačija. Žudim da vam dokažem da Njegovo veličanstvo nema odanijeg sluguod mene.

Admiral Gaspar de Kolinji je došao u zamak Bloa sredinom septembra, kada suhrastovi i topole tek počeli da žute, bojeći dolinu boje zlata. Onoga jutra kada je stiglanjegova kočija, ja sam imala groznicu. Nekoliko puta sam pokušavala da ustanem, da meobuku, ali noge me nisu držale.

Eduarov kurir je doneo vest da se ni vojvoda od Anžua ne oseća dobro. Pomisao da biŠarl mogao sam da primi vođu hugenota nervirala me je. Kralj se prethodnog danarazgoropadio saznavši za Kolinjijevu posetu.

Pomenula sam mu da je pokojni princ Konde pokušao da nas zarobi, i da se Gaspar deKolinji otvoreno usprotivio tom činu. Međutim, kralja to nije zanimalo.

Kada sam primila Eduarovu poruku da je bolestan, promenila sam naše pažljivosmišljene planove. Pored moje postelje postavljena je stolica za ležanje, u koju sam sesmestila, drhteći od groznice, ispod svojih ćebadi.

- 224 -

Eduar se pojavio rano, u kućnom ogrtaču od somota boje lavande, vodeći kuče saopalskom ogrlicom. Bio je toliko slab, da su ga dvojica slugu napola donela u mojapartman. Dogovarali smo se šta bi trebalo da kažemo, da bismo pomirili Kolinjija i kralja.

Nekoliko sati kasnije, najavljen je admiral i ja sam poslala po kralja. Šarl je odgovorioporukom, ali ja sam mu odgovorila drugom, da, ako ne želi Kolinjija pod svojim krovom,trebalo bi da bude hrabar i to admiralu kaže lično.

Moja strategija je upalila. Šarl se ubrzo zatim pojavio, dureći se, isturene donje usne iprekrštenih ruku. Pošto je seo, dala sam znak da puste unutra našeg gosta.

Ušao je Gaspar de Kolinji. Bio je nizak čovek, mršav, ali krupnih kostiju, sa širokimramenima mačevaoca. Pola veka vojničkog života ostavilo je traga na njegovomprivlačnom licu. Svetla kosa bila mu je kratko ošišana; brada mu je bila sređena tako, daizgleda paperjasto. Nije nosio nakit; iznošen crni žaket bolje bi pristajao seoskomsvešteniku nego plemiću, a četvrtasta kapa mu je bila od običnog češljanog pamuka. Paipak, njegovo ponašanje i pokreti pripadali su čoveku koji očekuje da svet ispuni svakunjegovu želju.

Njegov ulazak je bio upečatljiv: ignorišući psa koji je režao u Eduarovom krilu i kraljevpreteći pogled, Kolinji je prišao pravo do Šarla, klekao sa kapom u rukama i sagnuo glavu,otkrivajući potamnelo ćelavo teme.

„Vaše veličanstvo,“ rekao je, „ne postoje reči koje bi izrazile moju zahvalnost zbogVašeg poziva. Ganuli su me Vaša plemenitost, širokogrudost i poverenje. Hvala vam zapriliku da Vam pokažem da Vas ja i ostali koji dele moju veru smatramo svojim vrhovnimgospodarem.“

Kolinji je izrekao svoj lepi govor sa takvom iskrenošću i skromnošću, da se Šarl smirio:razvedrio se i na licu mu se pojavio izraz radoznalosti.

„Dobrodošli u Bloa,“ promrmljao je i nestrpljivo pokazao rukom. „Ustanite, ustanite.“Kolinji je, graciozan i snažan, ustao bez pomoći ruku. Njegove plave trepavice jedva su

se videle, ostavljajući utisak otvorenog, prostodušnog pogleda. Ja i Eduar se krišompogledasmo, zbog povoljnog utiska i uzdržanosti koje smo delili.

Admiralova pažnja je bila potpuno usredsređana na Šarla, tako da smo Eduar i jaslobodno mogli biti i odsutni. „Čvrsto verujem Vaše veličanstvo, da vas je bog uputio dame pozovete, da bi se mir vratio u Francusku. Što se tiče Vaših nekadašnjih neprijatelja,dozvolite da Vam čestitam na Vašoj vojničkoj pronicljivosti. Više puta ste pokazali ko je odnas bolji zapovednik.“

Šarl malo razvuče usne. „Ne ulagujte mi se, monsinjore. Dobro znate da je u timborbama pobedio moj brat.“

„Da,“ prihvati Kolinji, „ali pametan je kralj koji se okruži darovitim ljudima. U suštini,svaka pobeda pripada Vama.“

Na to se mišići na Šarlovom licu i telu opustiše. „Admirale,“ reče pokazujući, „ovo jemoj brat, Vojvoda Anžujski.“

Kolinjijev pogled prvi put pade na Anžua. Psić u Eduarovom krilu iskezi zube, aliadmiral kao da to nije primetio. Poklonio se nisko, ispravio i rekao, „Monsinjor Le Duk.Njegovo veličanstvo je zaista mudro kada je Vas postavilo za generala. Kakvozadovoljstvo upoznati vrednog protivnika, koji mi je toliko dugo zagorčavao život?“

Uprkos laskanju, iz Kolinjija je zračila jedva primetna odbojnost stajao je tako snažan,čvrst i iskren, gledao mog nakićenog sina u somotu boje lavande, sa njegovimpsetancetom.

Ako je i primetio da ga ovaj procenjuje, Eduar to nije pokazao; nasmejao se opušteno.„I ja bih to mogao reći za Vas, admirale. Drago mi je da ste najzad na našoj strani.“

- 225 -

„A ovo je,“ reče kralj, „naša voljena majka.“Kolinji priđe do mene i poljubi mi ruku. Brada mu je bila mekana na mojoj ruci.„Madam kraljice,“ reče ozbiljno. „Samo dobra majka može odgajiti tako velike ljude.

Neka bog Vama i vojvodi podari brzo ozdravljenje.“„Admirale,“ rekoh sa osmehom, uprkos svojoj groznici, „drago mi je da mogu da Vas

nazovem prijateljem. Želim da razgovaramo o načinima na koje možemo osnažitisporazum iz Amboaza.“

Kolinji se zagleda u mog najstarijeg sina. „Vaše veličanstvo, ništa mi ne bi bilo draže,ali takve pregovore najbolje je ograničiti na dvoje ljudi. Očekujem da ću o tomerazgovarati sa Vama, oči u oči.“

Eduar se mirno ubaci, „Pošto je mudar suveren, moj brat se uveliko oslanja na majčinesavete. Ona je bila glavni pregovarač u tom sporazumu.“

Kolinji se opet okrenu Šarlu. „Ako želite da imenujete svoju majku za emisara,razgovaraću sa njom. Samo me uputite, Vaše veličanstvo.“

Šarl je procvetao. „Večeras ćemo obedovati zajedno i razgovarati o tom sporazumu.“Potapšao je sedište pored sebe. „Hajde, sedite i osvežite se nečim.“ Pucnuo je prstimasobarici, koja požuri da napuni vrč vinom.

„Počašćen sam Vaše veličanstvo,“ odgovori admiral. „Ali ne pijem vino, da mi ne biumanjilo sposobnost da služim svom bogu i svom kralju.“

U toj izjavi sam primetila verski ponos. Kolinjijeve reči su bile sračunate na to, daostave utisak skromne iskrenosti, zbog čega mu uopšte nisam verovala. Seo je pored Šarla,koji ga uhvati za ruku i našali se: „Sada ste naši, mon pere, i nećemo vas pustiti tako lako!“Nasmejao se sopstvenoj dosetki.

Nasmejao se i Kolinji, bez tračka nelagodnosti, koju bi te reči mogle probuditi kodmanje samouverenog čoveka. Razgovarali smo o njegovom putu, lepoti doline Loare injegovoj mladoj ženi.

U toku prvih četvrt sata Kolinji je postao kraljev veliki prijatelj. Njih dvojica su izašlizajedno, jer je Šarl želeo da admiralu pokaže palatu. Eduar i ja smo ostali gledajući zanjima.

„Biće nevolja,“ reče Eduar kada su se njih dvojica udaljili dovoljno da nas ne čuju.„Mislim da sam napravila veliku grešku,“ rekoh ja tiho, „kad sam ga pozvala ovamo.“

Pošto smo se oporavili, Eduar i ja smo priredili formalni prijem u Kolinjijevu čast ipozvali tri stotine vojvoda, kardinala i ambasadora. Šarl je bio zadovoljan gužvom.

Svečanost je počela odmah posle sumraka. Veliko spoljno kružno stepenište iznaddvorišta bilo je okićeno srebrnim brokatom i pozlaćenim lišćem. Dok su naši gosti gledalisa stepeništa, grupa mladih žena, odevenih samo u prozirne velove, mahala je pernatimlepezama kroz vazduh, pa se skupila u krug, da sastave vrhove perja. Zatim su ihdramatično spustile, da bi otkrile novorođenu Veneru, koja je stajala na velikoj, obojenojdrvenoj „školjci“.

Nimfete se raziđoše. Venera je izvela kratku igru, posle koje je izašao Mars, EduarovLinjerol, u beloj togi i crvenom ogrtaču, mašući mačem. Pošto je zaplašio Veneru, Mars jepočeo da je progoni. Pošto je uhvatio, poljubila ga je i pretvorila u poslušno stvorenje. Parje srećno prošetao, uz opšti aplauz.

Prijem je nastavljen unutra, gde su ukrasi visili sa tavanice; nimfete su povremenopomerale tkaninu, da bi imitirale talasanje mora. Na toj okeanskoj pozadini, kralj i njegovaporodica bili su i zvanično najavljeni, kao zatim i njihov počasni gost.

- 226 -

Ulazeći u salu Kolinji je zračio staloženošću, dok mu je pojava već bila manjeupečatljiva: bio je u novom žaketu od crne svile, ali bez nabranog okovratnika, kakav jemoda zahtevala, samo sa običnom, belom kragnom. Bila je to sjajna strategija: običniKolinji se dramatično isticao pored satena, somota i dragulja. Klekao je pred Šarlovimprestolom i, izbegavši pruženu ruku Njegovog veličanstva, poljubio mu papuču na nozi.

Ne samo da je neprijateljska okolina bila oduševljena, već je i Šarl prihvatio taj izrazodanosti. Cereći se, digao je Kolinjija na noge i poljubio ga u obraze.

„Uvereni smo u vernost i dobru volju admirala Kolinjija“, objavio je kralj, sa rukomoko hugenotovog ramena. „Volimo ga kao odanog podanika i prijatelja; ko god digneruku na njega, digao je na nas.“

Kolinji se nakloni vojvodi od Anžua. Na admiralovom prijemu Eduar je nosio ružičastidamast ukrašen biserima i, sa velikom nabranom kragnom od ružičaste čipke; njegovobelo psetance nosilo je sličan ružičast nabrani okovratnik. Bilo mi je zanimljivo kada jeuzdržani Eduar uzeo admirala za ruke i poljubio ga u usta kao da su krvni srodnici. Samoneki pažljivi pogled mogao je primetiti kako je Kolinji požurio da se izvuče iz tog zagrljaja.

Na Šarlov znak, leutari i violisti počeše da sviraju. Kralj je bio veseo i pričljiv kaonikada; uzeo je Kolinjija za ruku i odmarširao da pokaže svoj novi plen.

Margo, Eduar i ja smo takode sišli sa svojih prestola. Ja sam pohitala do Gizovih,mladog vojvode, Anrija i njegovog ujaka, kardinala od Lorene, koji je imao najviše razlogada bude uvređen častima ukazanim admiralu, jer je Kolinjijev špijun ubio Anrijevog oca,starijeg vojvodu od Giza.

Kardinal je prihvatio moju pruženu ruku; njegova, sopstvena, bila je hladna i beztežine, a usne su mu poljubile vazduh tik iznad mog obraza.

Njegov sestrić, vojvoda od Giza, nosio je belu, nabranu kragnu, veću od sopstveneglave; kruta čipka mi je ogrebala kožu kada mi je poljubio ruku. Osmehnuo se, ali tajosmeh je bio daleko od iskrenosti; bio je sav nervozan i napet.

„Gospodo,“ rekoh im toplo, „veoma sam vam zahvalna, obojici; okolnosti nisu lake niza jednog od vas, ali stavili ste dobro Francuske ispred svih ličnih razmišljanja. Zapamtićuvašu plemenitost.“

„Suviše ste ljubazni,“ reče mladi Giz, ali zvučao je uzbuđeno; gledao je kako Šarl iKolinji polako prilaze.

Htela sam da kažem još nešto, ali kralj me prekide glasnim, šaljivim tonom.„Ah, monsinjeri Gizovi! Evo ga, gospodo: vaš najveći neprijatelj na celom svetu,

admiral Gaspar de Kolinji!“Okrenuh se. Bio je tu iscereni Šarl, ruku pod ruku sa admiralom, nesvestan

nelagodnosti ostalih.Kardinal i vojvoda se ukočiše. Kolinji je stajao, za glavu niži od mladog Giza, koji je

gledao niz svoj aristokratski nos u admirala.„Moram vam reći,“ objavi Šarl, „admiral se kune da nije imao ništa sa smrću Fransoe

od Giza. Onaj špijun nije delovao po njegovim naređenjima kada je ubio Fransou.“Kardinal od Lorene se ukočio kao kip. Mišići u vilici mladog Giza su se grčili dok je

izgovarao, „Pošto ste tako dobar prijatelj kralja, admirale, moram da Vam poželimdobrodošlicu na dvor.“

„Mnogo puta sam se borio pored vašeg oca,“ reče Kolinji tiho. „Nije bilo boljeg čovekai vojnika. Plakao sam kada sam čuo za njegovu smrt.“

Giz blesnu očima. Pošao je na Kolinjija, ali ujak mu spusti ruku na rame, upozoravajućiga, i on se smiri. U napetoj tišini, Šarl opet progovori, glasno, bezbrižno.

- 227 -

„Pa, šta to čujem o našoj rođaci, kraljici Škota? Meri je opet spletkarila i zapala unevolju... Je li to tačno?“

„Zadržana je u Engleskoj,“ odgovori kardinal ukočeno. „Elizabeta je uverena da su seMeri i vojvoda od Norfolka zaverili da je ubiju.“

„Ali to nije tačno, zar ne?“ upita Šarl. „Meri je uvek mislila da engleska kruna pripadanjoj.“

„Tako i jeste, Vaše veličanstvo,“ uzvrati mladi Giz namršteno. „Elizabeta je jeretik“,pogledao je Kolinjija, „i kopile, pa prema tome, nema prava ni na jedan hrišćanski presto.“

„Pa, Meri sigurno izaziva sreću, zar ne?“ upita Šarl veselo. „Spletka za spletkom... i sverazotkrivene. Ja tvrdim da će tako izgubiti glavu.“

Tada se udaljio sa admiralom. Ostala sam još nekoliko minuta sa Gizovima, uzaludpokušavši da popravim štetu.

Prijem se odužio u dobar deo noći. U jednom trenutku sam primetila Kolinjija kakoudiše vazduh na balkonu iznad dvorišta i prišla mu.

Na balkonu je bilo prijatno mirno i tiho. Kolinji se naslonio na ogradu, pomalouznemirenog izraza dok je zurio u mračnu daljinu. Čuvši moje korake, okrenuo se iprisilio na osmeh.

„Tako ste ozbiljni, admirale,“ rekoh veselo. „Nadala sam se da ćete se večeras opustiti.“Nasmejao se. „Stari vojnici se nikad ne opuštaju, madam kraljice. To je jedna od cena

borbe.“„Šteta,“ rekoh, „jer potpuno ste bezbedni ovde, među nama.“On nastavi suvo. „Ne bi se tako reklo, sudeći po vojvodi od Giza.“„Shvatiće on da ste mu prijatelj. Ja sam odlučila da pomirim vaše i naše sledbenike,

toliko, da ću zatražiti uslugu od vas.“On diže svoju zlatastu obrvu, prijatno iznenađen.„Kontaktirajte Žanu od Navare,“ rekoh. „Kažite joj da moram da je vidim ovde, na

dvoru, da razgovaramo o udaji moje ćerke Margo za njenog sina, Anrija.“Na njegovom licu pojavi se izraz većeg iznenađenja. „Ozbiljno to mislite, madam?“„Sasvim.“„Morate razumeti,“ uzvrati on, „da su me moji sledbenici upozoravali da ne dolazim

na dvor. Kraljica od Navare ima još više razloga da bude uzdržana. Ako bi bila ubijena,ostavila bi za sobom državu i mladog sina.“

Iskreno sam uzdahnula. „Žana ima još manje razloga za strah nego vi. Ne bih udavalaMargo za njenog sina da bih joj naškodila.“

„Odlično rečeno,“ složi se on. „Ali imam li ja, madam kraljice, razloga da se zabrinemza sebe?“

„Ne,“ odgovorih samouvereno. „Vojvoda Anžujski je odredio pedeset telohranitelja dapaze na vas i prebacio zavidnu sumu na vaše bankovne račune. Nadam se da je todovoljno da Vas uveri koliko sam ozbiljna u vezi mira.“

On nakrivi glavu. „Zna li Njegovo veličanstvo za te planove o venčanju?“„Ugovaranje venčanja je ženski posao. Ali ništa neće biti učinjeno bez kraljevog

odobrenja.“„Shvatam.“ Zagledao se opet u noć; kada se okrenuo meni, izraz mu je bio odlučan.

„Ako želite da budete prijatelji sa nama, razmislite o ovome: Španci ubijaju našeprotestantske vernike u Holandiji. Potrebno mi je pet hiljada vojnika da pokažem Filipu daFrancuska neće dozvoliti ubijanje nedužnih.“

- 228 -

Ako pošaljem francuske vojnike u Holandiju, kralj Filip će to smatrati ratnim činom.Njegova vojska je veća i jača od naše; bili bismo brzo poraženi. Ali zadržala sam isti, blag ipozitivan izraz.

„Volela bih da više razgovaramo o tome kada se Margo i Anri venčaju,“ rekohopušteno. „Ali potrebno mi je da prvo prenesete poruku Žani.“

„Vrlo dobro, madam kraljice,“ reče on. „Vaš sam sluga.“Vratili smo se unutra, ja blago spuštenih prstiju na njegovu čvrstu podlakticu. Dobro je

odolevao godinama, sem što je oćelavio. Iako mu nisam verovala, poštovala sam njegovuinteligenciju i staloženost.

Čim smo ušli, Šarl je požurio prema nama.„Tu ste, mon pere!" uzviknuo je. „Firentinski ambasador želi da Vas vidi. Dođite!“

Uhvatio je Kolinjija za ruku i poveo ga u gužvu.Ja sam nastavila da prolazim kroz desetak razgovora, sa isto toliko dostojanstvenika.

Bilo je već kasno kada sam razgovarala sa španskim ambasadorom Alavom, masne,trbušaste duše. Upravo je pričao neku anegdotu o mom bivšem zetu, Filipu, kadodjednom začusmo besan uzvik.

„Lažete! Lažete!“Okrenuh se. Anri od Giza je stajao pored fontane čija je voda žuborila, drhteći od jedva

uzdržavanog besa. Kolinji, udaljen na dužinu ruke, izrekao je odmeren, nečujan odgovor.Šta god da je rekao, razbesnelo je Giza, koji zamahnu nadlanicom; Kolinji se zatetura.

Giz bi ga opet udario, ali Eduar je primetio napad i uhvatio ga za ruku. Mladi vojvoda seotimao, ali Eduar ga je čvrsto držao.

„Poltro de Mer je bio vaš špijun!“ uzviknu Giz, lica crvenog od besa i pića. „Zaročekujete da poverujem da mu niste naredili da ubije mog oca? Zahtevam zadovoljenje!“

Prišao je Šarl, crven i besan; sam bi skočio na Giza, ali admiral mu odmahnu rukom.„Ja se ne borim u dvobojima.“ Kolinji je disao ubrzano, ali čvrsto je kontrolisao glas i

izraz. „Bog ne voli kockanje, ni novcem, ni životima.“„Kukavice!“ uzviknu Giz. „Možete se braniti pobožnošću, ali platićete za svoj zločin!“„Ako umrem pre vremena,“ odgovori Kolinji hladno, „biće to zbog odbrane ljudskog

prava da veruju u boga, a ne zato što sam se branio od uvredljivih optužbi.“Njegovo veličanstvo uhvati Gizov veliki, nabrani okovratnik. „Treba da budete mudri,

monsinjore,“ zareža Šarl, „i postanete prijatelj kraljevog prijatelja... da vas ne bih obeležiokao svog neprijatelja.“

Giz raširi oči. Šarl ga odgurnu natrag, u ruke njegovog ujaka, kardinala. Prolazećipored Giza, sa Kolinjijem, Šarl prošišta:

„I ako opet priđete mojoj sestri, ubiću vas golim rukama.“

- 229 -

Glava trideset sedam

Sledećeg jutra otišla sam rano u kraljeve odaje, oćekujući da ću ga zateći u postelji; namoje iznenađenje, Šarl je bio u svom kabinetu. Ušla bih nenajavljena, ali stražar me jezaustavio ispred vrata.

„Oprostite mi, madam kraljice, ali Njegovo veličanstvo je naredilo da ga neuznemiravamo. Kod njega je admiral Kolinji.“

„Kažite kralju da sam ja ovde,“ naredila sam, „i da moram odmah da razgovaram sanjim, nasamo.“

Mladi Škot nerado zakuca na vrata. Šarl opsova jadnika na sva usta i vratio bi menatrag, ali čula sam Kolinjija kako pokušava da urazumi kralja. Naposletku, admiral izađeiz kabineta i, naklonivši mi se, ode.

Moj sin je ljut sedeo za svojim stolom, koji je bio čist sem dokumenta koji je bio okrenutlicem na dole, da bi se sakrio od radoznalih očiju. Šarl je stavio pesnice na njega i zagledaose preko stola u mene. „Neka ovo bude važno, maman.“

„Jeste, Vaše veličanstvo,“ rekla sam. „Došla sam da Vam kažem da će admiral pozvatiŽanu od Navare da nas poseti.“

„Ah,“ reče on bez oduševljenja. „Pa to nije razlog da prekidate naš sastanak.“„Nije,“ prihvatila sam. „Pozivam Žanu da bih dogovorila brak između njenog sina i

Margo.“ Otkrivala sam svoj plan Šarlu sada jer je bio zaluđen Kolinjijem i njegovimhugenotskim prijateljima, i tako, prvi put verovatno raspoložen da ga odobri.

„Pa, pretpostavljam da je to dobra prilika,“ reče on, neobičnom blagošću. „Anri je ipakkralj.“

„Divno!“ rekoh oklevajući. „Ali došla sam iz još jednog razloga, Šarle. Moram da Vasupozorim na Kolinjija.“

On diže ruke na uši. „Neću to da slušam! On je dobar čovek!“„On je takođe i ubedljiv čovek,“ rekoh ja glasno. „A otkrila sam i razlog zbog koga je

došao kod nas: traži vojnike za borbu protiv Španaca u Holandiji.“Dok sam govorila, Šarl stavi dlan na onaj tajanstveni dokument, čvrsto, kao da se plaši

da mu ga ne uzmem.Pogledala sam ga. „Mogu li da pitam šta sadrži taj dokument?“„Ja sam sad muškarac, maman. Ne moram sve da Vam kažem.“„Ma, morate,“ uzvratih. „Ja sam Vaš stariji savetnik, a Vi ne možete preduzeti nikakav

formalan potez bez odobrenja saveta.“Istrgoh mu dokument iz ruke. Bilo je to kraljevo naredbodavno ovlašćenje za

angažovanje pet hiljada vojnika u Holandiji, pod komandom admirala Kolinjija. Trebalo jeza prvih pet minuta susreta sa Gasparom Kolinjijem da shvatim da je naumio da zavadimene i mog sina, pa ipak, bila sam iznenađena i besna, i iznervirala sam se.

„Glupane!“ mahnula sam dokumentom ispred Šarla. „Ovo je ravno direktnom napaduna Španiju! Znate li šta će se dogoditi ako Filip uzvrati?“

„Najzad ćemo ga poraziti,“ reče Šarl; oči su mu blistale luđačkim sjajem.„Ne!“ uzviknuh. „Mi ćemo biti poraženi. Španija ima nepobedivu mornaricu; i više

aktivnih vojnika nego mi.“

- 230 -

„Ali, admiral...“ htede Šarl da se usprotivi.„Admiral želi da nas uvuče u rat koji ćemo izgubiti, jer ako se naši vojnici budu borili

protiv Španaca, neće biti nikoga da odbrani Vas od hugenota. Oni mogu da nas unište.Mogu da postave svog vođu na presto!“

Šarlovo lice otvrdnu i dobi mračan izraz. „Kolinji me voli kao sina. Nikada ne bi touradio.“

Odvila sam pomenutu naredbu i nagnula sa napred. „Ako više verujete Kolinjiju negomeni, ja Vam više nisam potrebna. Pošaljite vojsku u Holandiju, a ja ću se povući iz vlade.Neću ostati da gledam pad dinastije Valoa!“

Šarlove oči blesnuše strahom. Ako ga ja napustim, istina, da je nesposoban da vlada,postaće svima očigledna.

„Ne odlazite, maman!“ reče, odjednom pokajnički. „Neću slati vojsku.“„Naravno da nećete,“ rekla sam, ispravila se i iscepala onaj papir na komadiće. Oni

popadaše na gomilicu na kraljevom stolu.Izašla sam, još uvek besna na Kolinjija, ali zadovoljna načinom na koji sam sredila

Šarla. Glupa žena: bila sam srećna zbog dobijene bitke. Nisam shvatila da sam već izgubilarat.

Stara godina je prošla i Nova, 1572, zauzela svoje mesto. Bila sam srećna tih dana, preoluje, misleći da sam ubedila Šarla da ne veruje Kolinjiju, jer sam očekivala da će udajamoje ćerke u Navaru doneti mir Francuskoj. Bila sam srećna i zato što je početkom prolećaŽana došla u Bloa.

Sat posle dolaska gošće, pošla sam u njen apartman; kada je sluga otvorio vrata, diglasam prst na usta i uvukla se u predsoblje. Dok sam se privlačila unutrašnjoj prostoriji,Žana doviknu: „Ko je to kucao?“

Požurila sam do praga. „Niko, madam.“Stajala je iznad umivaonika, mršteći se na ogledalo i tapšući se suvim peškirom po

obrazima. Svoju francusku kapicu i nabranu kragnu je skinula, tako da je ostala ustarinskoj crnoj haljini, kakve su nosile hugenotske žene. Kada sam joj se javila,iznenađeno je digla pogled, pa se široko osmehnula.

Gotovo deset godina je proteklo od kada smo se poslednji put videle. Žanina kosa jepotpuno posedela i duboke bore se nagoveštavale između obrva i oko usana. Još gore jebilo to, što je toliko oslabila, da je podsećala na kostur; taj utisak nije popravljao niupadljivo bled ten.

Ali njene zelene oči bile su još pune života. Blesnule su ugledavši me, pa je spustilapeškir i naklonila se. „Madam kraljice,“ rekla je ljupko.

I ja sam se poklonila, duboko i skromno. „Madam kraljice.“Zadržale smo svoje poze za trenutak, pa se uz smeh uspravile i zagrlile. Bila je laka i

krhka u mojim rukama.„Katrin!“ rekla je. „Mislila sam da će mi možda biti nelagodno kada vas opet vidim, ali

izgleda mi kao da se protekla decenija nije ni desila.“„Veoma mi je drago da ste došli,“ odgovorila sam iskreno.„Na sva vaša uveravanja da ću biti bezbedna osmehnula sam se,“ reče ona. „Nikada

nisam verovala pričama da jedete malu decu.“„Još niste večerali sa mnom,“ uzvratila sam sa podrugljivo šaljivo, pa smo se opet

nasmejale.Večera je prošla najsrdačnije što sam mogla da očekujem. Šarl je Žanu nazvao

rođakom; Eduar je poljubio u usta. Raširila je oči ugledavši prvi put njegovu kitnjastu

- 231 -

odeću, i izvukla se iz zagrljaja kašljući, delom zbog sušice, ali takođe i zbog jakog mirisanarandžinog cveta, kojim se Eduar obilno naprskao te večeri.

Na sreću, mene je najviše zanimalo Žanino mišljenje o Margo, a moja kćerka me nijerazočarala. Pojavila se u sivoj haljini zanimljivog, ali skromnog kroja i nije stavila šminku,tako da je izgledala sveže umivena.

„Margo!“ uzviknula je Žana kada se moja kćerka poklonila sa poštovanjem. „Kako stepostali lepa žena.“

Margo je trepnula kao da joj je neprijatno zbog tog komplimenta. „Počašćeni smoVašom posetom, madam kraljice! Drago mi je da imam priliku da Vas opet vidim, bila samtako mlada kada ste otišli, a volela bih da Vas bolje upoznam, jer moja majka vrlo lepopriča o Vama.“

Sastanak je nastavljen u vrlo prijatnoj atmosferi. Žana je predala Margo poklon odAnrija; dijamantski privezak skromne veličine. Moja kćerka je izrazila oduševljenjeskromnim poklonom, a Eduar je požurio da joj ga stavi oko vrata.

Tokom večeri, Margo se pokazala kao smerna i upoznata sa poezijom koju je pisalaŽanina majka, pokojna Margarita. Samo jedna negativnost se pokazala: kada je Žanaupitala Margo šta zna o hugenotskoj veri, moja kćerka se uozbiljila.

„Dovoljno da znam da sam u srcu katolkinja,“ odgovorila je, „i da ću to ostati dosmrti.“

Žana je ućutala i razgovor je malo stagnirao, dok nisam upitala kako Anri najviše volida provodi vreme.

„To mogu da vam odgovorim u tri reči,“ rekla je Žana. „Jahanje, jahanje i jahanje. Nevoli ništa što ne može da radi na konju.“

Svi smo se ljubazno nasmejali, a Žana se osmehnula, ali između obrva joj se pokazalabora, koja se nije izgubila do kraja večeri. Ona se povukla rano, rekavši da je umorna.Prvom prilikom posle večere, povukla sam Margo na stranu.

„Šta vas je odjednom obuzelo, da preko noći postanete vatrena zagovornica crkve?“„Nikada me niste pitali,“ reče ona, odjednom žustro. „Nikada me ništa ne pitate,

maman, zato što uopšte nije važno šta ja mislim! Neću ići u Navaru! Ne mogu da živimmeđu govedima i oblačim se kao vrana!“

Oči joj se napuniše suzama. Htela je još da govori, ali nije mogla da dođe do glasa. Giz,pomislila sam zapanjeno, zaljubljena je u njega. Zašto bi inače pokazala tako neuobičajenentuzijazam za svoju veru?

Htedoh da joj stavim ruku na rame, ali njeno lice se zgrči i ona diže suknje i otrča.Nisam pošla za njom. Samo vreme, i možda Anri, ako je muškarac kakav je bio dečak,

mogu da joj pomognu.Ostatak večeri provela sam sa Šarlom u njegovom donjem studiju, pokušavajući da

popravim štetu koju je napravio Kolinji. Bilo je kasno kada sam otišla u svoje odaje.Uspinjala sam se spoljnim kružnim stepeništem, drhteći na martovskoj hladnoći. Na

odmorištu sam zastala da dođem do daha i zagledala se u dvorište, setivši se trenutka odnekoliko decenija ranije, kada sam zastala na prvom spratu te, iste palate, da vidim kakovojvotkinja D'Etamp skakuće golišava sa kraljem Fransoom. Prisetila sam se svog strahaod gubitka, kada su me prigušeni glasovi vratili u sadašnjost.

Digla sam pogled. Stepenište je bilo zaštićeno izrezbarenom ogradom, kroz koju samprimetila ruke i lica okrenuta na drugu stranu, na odmorištu iznad. Glasovi su im dopiralidole, a reči bile nerazgovetne, iako su emocije, žene besne do suza i muškarca odlučnosmirenog, bile jasno prepoznatljive.

- 232 -

Neprijatne scene između ljubavnika bile su uobičajene, ali nisam imala strpljenja zanjih. Upravo sam htela da pročistim grlo i produžim dalje, kada me je nešto, možda bojaglasa žene, ili gest kojim je muškarac smirivao, zaustavilo.

Gledala sam dok je žena izgovarala niz žustrih reči, prstiju raširenih u beznadežnojljutini. Muškarac, visok, samouveren, uhvatio je za ruku, skupio je u svojoj i pritisnuo nasvoje usne. Ona je zaćutala i slušala dok joj je govorio tiho, razumno, ali kada je završio,strgnula je nešto sa svog vrata i odbacila.

Palo je, tiho odjeknuvši ispod nje, na dohvat ruke od mojih nogu. Muškarac je privučesebi i strasno poljubi. Sagnula sam se, zahvalna zbog njihove zauzetosti, i digla sjajnipredmet sa kamenog stepenika. Bila je to dijamantska ogrlica koju je Žana poklonilaMargo.

Sklopila sam šaku oko dragulja i uznemireno digla pogled; zagrljaj je tada bio završen.Margo je žurno ušla u svoje odaje; muškarac je pošao niza stepenište. Uspaničena, kliznulasam sa odmorišta u zasvođen ugaoni ulaz i povukla se u senku.

Muškarac je žurno sišao do samog mesta gde sam ja stajala i tu zastao. U trenutku kadaje sasvim izašao na odmorište, zatvorila sam oči.

Ostala sam bez pokreta i daha u dugim minutima dok je on polako išao odmorištem,tražeći bačeni poklon. Naposletku je promrmljao neku kletvu i otišao dalje niza stepenište.

Tek tada sam otvorila oči, ali to nije moglo da me zaštiti od saznanja koje nisam moglada podnesem. U hladnom vazduhu lebdeo je, nezamenljiv, jak miris narandžinog cveta.

Satima sam se borila sa onim čemu sam prisustvovala. Zaključila sam da me jesopstveni um prevario: bila sam toliko sigurna da gledam ljubavničku svađu, da sampripisala strast običnom, bratskom poljupcu. Eduar je, ipak, bio suviše obuzet svojomgospodom, da bi se zaljubio u ženu, da ne pominjemo rođenu sestru.

Ali želela sam više nego ikada da udam Margo za Anrija, i nije me bilo briga hoće li savostatak života provesti u zaostaloj Navari.

Pregovori su počeli odmah sledećeg jutra. Vatra je već bila upaljena u sobi zasavetovanje i raširene zavese su propuštale slabašno sunce. Žana je bila u istoj haljinihugenotske crne boje. Osmeh joj nije bio blistav kao kada sam je prvi put videla; spustilase na stolicu sa uzdahom, već umorna.

Predložila sam da počnemo zapisivanjem stvari koje smatramo važnim. Kada smo tozavršile, zamenile smo papire. Na Žaninom licu nije bilo iznenađenja; Anri će ostati odansvojoj veri, a Margo će se preobratiti, tako da mogu da se venčaju uz protestantskuceremoniju u Navari. Par će tamo da provede veći deo godine.

Ja sam, opet, želela da Anri postane katolik i venča se sa Margo u katedrali Notr Dam.S obzirom da je Anri bio kralj Navare, prihvatila bih da par provede polovinu godine u tojdržavici.

Kada je Žana pročitala moj spisak, pogled joj je postao hladan i ohol.„On se neće preobratiti,“ rekla je mirno. „Ovo nije katoličanstvo; on nije rođen u svojoj

veri. Došao je do nje kroz samoispitivanje, božijom voljom.“„A Margo,“ rekla sam ja, „bi bila izopštena ako bi se odrekla svoje vere. Izgubila bi svoj

kraljevski status.“„On se neće preobratiti,“ ponovi Žana. Po izrazu njene vilice i odlučnom pogledu

videla sam da je ozbiljna, pa sam prešla na drugu temu: gde će par živeti.„Anri će provoditi što manje vremena na francuskom dvoru,“ reče Žana istim

odlučnim tonom.

- 233 -

„S obzirom da je prvi krvni princ i prestolonaslednik, Anri ima odgovornost premafrancuskom narodu,“ usprotivih se. „Ionako će polovinu vremena ipak provoditi u Parizu,pa nije baš razumno očekivati...“

Žana me preseče. „Ovde, u Parizu ima suviše moralne raspuštenosti. Bog ne prihvatarazmetljivost, preljubu i pijančenje.“

„Ne možete mi reći, Žana, da su sve i jedna duša na Vašem dvoru u Navari čiste iposvećene bogu.“

Zaćutala je tako dugo, da ja pređoh u napad. „Margo je, čini mi se, fina mlada žena.Neka dođe da živi kod nas i sama odluči da li joj naš život odgovara.“

„Margo mi je već kazala da više voli da ostane u Parizu,“ rekoh. „Navikla je na lagodanživot. Nije fer primoravati je da provodi vreme u mestu koje je tako... provincijalno.“

Ona oholo diže bradu. „Možda je provincijalno ali nije iskvareno.“„Jesmo li ovako brzo zaboravile da smo prijateljice?“ upitah je. „Anri i Margo se

poznaju od detinjstva. Rođeni su iste godine; ona u znaku bika, a on u znaku strelcu, pa seslažu.“

„Nemojte mi poturati svoju astrologiju,“ reče ona. „Ponovljeni zakon, osamnaestopoglavlje: magija, vračanje, čaranje i prizivanje duhova, svega toga gospod se gnuša.“ Nijebilo licemerja u njoj; izgledala je izmučeno, na rubu plača.

Ma fille, m'amie, ma chere, je t'adoreZa ljubav tvoju ovo činim, za ljubav tvoju sada dolazim.Meni se digla kosa na zatiljku; stavih ruku na biser iznad svog srca. Pamtila je toliko

godina ono što sam priznala u agoniji porođaja: da sam svoju decu kupila najcrnjommagijom.

Gledale smo se preko stola. „Znači, vi me smatrate prokletom,“ rekoh prozuklo. „Žana,bila sam izludela od bola kada sam vikala one stvari o Ruđeriju...“

„Mislila sam da buncate, dok nisam saznala da ste pokvarili mog, rođenog sina.“ Licejoj je bilo iskrivljeno od napora da zadrži suze. „Presrela sam pisma koja je hteo da vampošalje, Katrin. Ubedili ste ga da vas dvoje imate tajne vizije, jezivih, krvavih, stvari.Naterala sam ga da moli boga za oproštaj i zabranila mu da više govori o tome.“

Osetila sam se bolesno, razgolićeno. „Ako imate o meni tako užasno mišljenje, zašto stedošli?“

„Došla sam jer moram da zaštitim pravo svog sina kao prvog krvnog princa.“Govorila je istinu: da je odustala, mogla sam samo da tražim od pape da izopšti njenog

sina. Kao posledicu, Anri bi izgubio pravo nasleđa, koje bi pripalo vojvodi od Giza.„I tako ste me presekli u začetku,“ rekoh. „Demonizujete me. Ne pitate me šta je istina;

sudite mi i šaljete me pravo u pakao.“Bila je nesigurna. „Nikome nisam kazala šta ste mi rekli. I neću.“ Htela je još nešto da

kaže, ali ja ustadoh i ućutkah je pokretom ruke.„Neću više da slušam,“ rekoh umorno. „I ne želim više da pregovaram o ovim

namerama.“

- 234 -

Glava trideset osam

Ostavila sam Žanu i otišla pravo u svoje odaje. Njene optužbe su me duboko potresle,ali doživljavala sam stresove i ranije, i odlučila sam da skrenem misli aktuelnimposlovima. Sela sam za sto u svom predsoblju i uzela da pregledam pisma, izveštajediplomata, molbe za kraljevu milost.

Međutim, bila sam napeta i naposletku nisam više mogla da sedim na miru. Bila samispunjena strahom, ubeđena da će se nešto strašno desiti. Pismo koje sam držala u rucipočelo je da podrhtava; zatvorila sam oči i istog trena se našla u firentinskoj palati Mediči,mnogo godina u prošlosti. Čula sam zveket kamenja i stakla, i uzvik radnika:

Abaso le palle! Smrt Medičiju!Uznemirena, poslala sam po svog astrologa, Đulerma Perelija. Dala sam mu zadatak da

odabere povoljan dan za venčanje Margo.Pereli je bio nervozan mladić, buljavih očiju i vrata tako dugačkog da je izlazio visoko

iznad njegove nabrane kragne. Nije bio genije, ali bio je dovoljno sposoban i brz.„Kažite mi,“ upitala sam, „kakav loš položaj zvezda se približava? Je li to aspekt koji

sluti loše kraljevskoj porodici?“„Ne u skorije vreme,“ rekao je, pa se zamislio. „Možda... u avgustu, mislim. Mars će

ući u Škorpiju i povećati mogućnost za nasilje. Biće mi drago da pripremim talisman zakralja ili Vaše veličanstvo, tako da uklonimo sve loše posledice.“

„Molim Vas, učinite to,“ rekla sam. „I proverite naše zvezde u svetlu dolazećihpromena, da vidite šta nosi avgust. To morate uraditi odmah. Sanjala sam... sanjala sam daće se desiti nešto strašno.“

Dvorjani su znali da sam predvidela smrt svog muža i Eduarovu pobedu kod Žarnaka.Na moje reči, Pereli se zainteresovano nagnu napred.

„Morate mi pomoći, monsinjore,“ rekoh mu. „Nešto loše se sprema. Znam to...“Shvatila sam, na svoju nelagodnost, da sam na rubu plača.

Pereli je to osetio. „Potpuno sam Vam na usluzi, madam kraljice, da uradim bilo šta, dase zaštiti Vaša porodica. Dozvolite da odmah počnem da radim.“

„Hvala vam,“ rekla sam. Sedela sam za svojim stolom i gledala, nesigurna, kako sevrata zatvaraju za njim.

Izgubila sam se u poslu. Krajem popodneva sam se smirila, pa sam zamolila jednu oddama da mi donese vez i pozove Margo da mi se pridruži u mom predsoblju. Čekala samje pored vatre, dok nisam čula da neko kuca na vratima. Bila je to Žana; glava joj je bilaskromno spuštena, a glas tih.

„Mogu li da razgovaram nasamo sa Vama, Katrin?“„Naravno.“ Pokazala sam joj stolicu pored moje.„Hvala vam,“ rekla je Žana i sela; posle neprijatne pauze, kazala je, „Došla sam da Vas

molim za oproštaj.“Moj uzdržan osmeh se nije promenio. „Nemojte da krivite sebe,“ odgovorila sam

odmah. „Umorni ste od puta. Vidim i da ste bili bolesni.“

- 235 -

„Bila sam bolesna,“ potvrdila je. „Ali to ne opravdava moje ružne reči. Ove sate, poslenašeg sastanka, provela sam u molitvi. Sada shvatam da sam pogrešila prema Vama.“Uzdahnula je. „Plašila sam se kako će francuski dvor uticati na mog sina, jer sam i samabila iskvarena.“

Nasmejala sam se. „Žana, ako je neko bio pokvaren našim dekadentnim životom, tosigurno niste bili Vi.“

Pocrvenela je. „Bila sam pokvarena. Ne možete zamisliti, Katrin, Vi, koji ste uvek biliverni svom mužu, uvek iskreni prema prijateljima... Ponekad mislim da ste suvišedobrodušni, da biste primetili zlo koje Vas okružuje.“

„Ali sarađujem sa astrologom,“ rekoh ja tiho. „Čitam zvezde.“Spustila je pogled na svoje ruke, ukočeno skupljene u krilu. „Znam da ste, ako ste imali

veze sa nečim takvim, imali dobar razlog za to. Zbog toga“, glas je izdao, „zbog togamoram da Vas zamolim da mi oprostite. Pogrešila sam jer sam Vam sudila.“

Zaplakala je. Htela je još da govori i mahnula rukom da me udalji, ali ja sam je zagrlila ipustila da jeca u mom naručju.

Te večeri je obedovala sa nama, a ujutru, pregovori o venčanju počeli su od početka.Ne mogu reći da su bili srdačni, ali bili su uljudni; sećanje na njih predstavlja malu, svetlutačku nade, pre pada u ludilo.

Žana je ostala sa nama u Blou više od mesec dana i čvrsta u svojim zahtevima: Anri seneće vratiti u katoličanstvo, ni venčati u Notr Damu. Nedelje su proticale bez napretka ipočele smo da nerviramo jedna drugu.

Jednog popodneva, mladi astrolog Pereli došao je da mi javi da će Mars ući u sazvežđeŠkorpije u drugoj polovini avgusta i oformiti kvadrat sa Saturnom dvadeset trećeg idvadeset četvrtog. To bi moglo dovesti do sukobljavanja sa diplomatama i stranim silama.

Zahvalila sam mu se i naložila madam Gondi da ga plati, ali nisam imala poverenja unjegove slabe talismane. Za svaki slučaj, dala sam prstenje svojim sinovima i kćeri, da ihnose; svoj sam stavila u fioku.

Prva nedelja u aprilu protekla je bez uzbuđenja. Bila sam odlučna da se Margo venča uNotr Damu, dok je Žana bila isto tako odlučna da se par venča uz protestantskuceremoniju. Moji živci su popuštali, jer su mi svake noći snovi o krvoproliću postajali sveživlji. Osećala sam da rat mogu da sprečim samo tako što ću uskoro videti venčane Margoi Anrija.

Posle jedne posebno naporne seanse sa Žanom, posetila sam Eduara, želeći da čujemnovo mišljenje, ne bih li uspela da pomerim stvari sa mrtve tačke. Otišla sam kod njega,znajući da me tamo niko neće tražiti i sela u stolicu. Na Eduarovo pitanje, počela sam dapričam svoje probleme vezane za pregovore i Žaninoj tvrdoglavosti.

Dok smo razgovarali u njegovoj spavaćoj sobi, začulo se kucanje na vratima sledećesobe. Čula sam tih odgovor Robera-Luja i tih, napet glas madam Gondi.

Ubrzo zatim, madam Gondi se tiho pojavila i poklonila. „Madam kraljice, oprostite mi,ali stigla je hitna poruka za Vas.“

Pružila mi je paketić uvijen u pismo. Izvinila sam se i požurila u svoju spavaću sobu,sela i odvila pismo; ispod njega, uvijen u crnu svilu, nalazio se gvozdeni prsten sa mutnimžutim dijamantom. Spustila sam prsten u krilo i slomila pečat pisma.

- 236 -

Najcenjenija madam kraljice,S obzirom na položaj Vašeg natalnog Marsa i vašu veštinu čitanja neba, pretpostavljam da ste

već osetili približavanje katastrofe.Ovde je talisman nazvan Glava Gorgone, po Meduzi starih Grka. Na nebu je predstavljena

zvezdom Algol, koju Arapi nazivaju ra's al Ghul, Glava demona, a Kinezi Gomila leševa. Na nebunema zlokobnije zvezde. Algol donosi smrt odsecanjem glave, sakaćenjem i davljenjem, ne jedne, većviše žrtava.

Dva sata pre zore, dvadeset četvrtog avgusta, zvezda Algol će se dići u znaku Bika, Vašegascendenta, madam kraljice, i suprotstaviti se ratniku Marsu, dok je on ojačan u znaku Škorpije.Francuska nikada nije bila u većoj opasnosti; kao ni Vi.

Davno sam Vam dao Korvusovo krilo, koje Vam je dobro poslužilo; sa nadom da će biti isto tako,dajem Vam i Glavu Gorgone.

Ako se pažljivo usmeri, demonska zvezda daje hrabrost i pruža fizičku zaštitu.Onog davnog dana u palati Mediči, kazao sam da Vaše zvezde otkrivaju izdaju koja Vam

ugrožava život. Vidim da se izdaja opet sprema, madam kraljice, i upozoravam Vas da budetekrajnje oprezni, čak i među onima kojima najviše verujete.

Što se tiče onoga što može da se preduzme da bi se sprečila dolazeća nesreća: mišljenja sam, da sestvar nije izmenila od kada smo poslednji put razgovarali. Sumnjam da biste želeli da to ovdeponavljam.

Uvek Vaš skromni sluga,Kozimo Ruđeri.

Stavila sam ruku na biser ispod gornjeg dela haljine i zatvorila oči. U sećanju sam sevratila do trenutka od pre više od deset godina, kada je Ruđeri poslednji put sedeo samnom u mom kabinetu.

Zvezde su se promenile od kada sam Vam dao taj biser.Doći će trenutak, Katrin. I ako ne učinite ono što je neophodno, desiće se neopisivi pokolj.Na pismu nije bilo povratne adrese. Stavila sam prsten na srednji prst leve ruke i

zagledala se u dvorište, u buduće duhove gomile leševa. Intuicija mi je govorila da Ruđerinije daleko. Skrivao se, čekao i gledao ima li hrabrosti da spreči dolazeću plimu krvi.

Sledećeg jutra zamolila sam Žanu da mi se pridruži u mom predsoblju. Kada je stigla,pozvala sam je da sednemo pored vatre. Napeta i oprezna, rumena od nedavnog napadakašlja, ukočeno se smestila u stolicu do moje i iskosa se zagiedala u moj osmeh. Tokomboravka kod nas još više je oslabila; oči su joj bile grozničavo sjajne.

„Ovi pregovori su postali neprijatni,“ rekla sam uljudno. Zbog njih smo zaboravile dasmo, ipak, prijateljice. Hajde da ih prekinemo.“

„Da ih prekinemo?“ Ona zapanjeno diže obrvu. Nije joj bilo jasno da li ja to otkazujemvenčanje.

„Kralj traži samo dve stvari,“ rekoh. „Pod jedan, da Margo ostane katolkinja, i pod dva,da Anri dođe u Pariz, da se venčaju izvan Notr Dama. Vaš sin neće morati da uđe ukatedralu; neka njegov zastupnik uđe sa Margo unutra da bi se obavila katoličkaceremonija.“

Namrštila se, ne verujući da sam to rekla. „I par će nekoliko meseci godišnje provoditiu Navari?“

„Koliko hoće. Ako želite, neka se kasnije venčaju i protestantskom ceremonijom.“Njen izraz se smekša, otkrivajući ostatak njenog nekadašnjeg smisla za humor. „Vi ste

suviše lukavi, Katrin. Nešto skrivate.“

- 237 -

„Da,“ priznala sam. „Venčanje mora da se dogodi osamnaestog avgusta.“ Nisam htelada se ceremonija odigra ni dan bliže uticaju Algola. Želela sam da učvrstim mir izmeđuhugenota i katolika pre nego što se zla zvezda uzdigne.

„Avgusta? Ali tada će u Parizu biti užasno vruće. Maj, ili jun, su mnogo pogodniji zavenčanje.“

„Nemamo vremena,“ rekoh tiho.„Ovog avgusta?“ Dahnula je tako snažno, da je opet obuzeo napad kašlja. Kada je opet

progovorila, rekla je, „Nemoguće je sve pripremiti! Kraljevsko venčanje, za samo četirimeseca?“

„Ja ću sve srediti. Vi treba samo da dovedete sina u Pariz.“„Čemu takva žurba?“ zanimala se Žana.„Bojim se novog rata između Vašeg i mog naroda. A verujem da će ovaj brak prekinuti

krvoprolića, pa žurba jednostavno ne može biti prevelika.“Dogovor je postignut. Ustale smo i izljubile se u usta, da zapečatimo dogovor: nadala

sam se da nije osetila moj očaj.

- 238 -

Glava trideset devet

Ubrzo posle potpisivanja bračnog ugovora, Žana je napustila Bloa. Iako je sa žudnjomgovorila o kupovini venčanih poklona, izgledala je očajno i bolesno. Kada je stigla upariski zamak svog rođaka Burbona, zdravlje je izdavalo. Bez obzira na to, ustrajala je napripremama predstojećeg venčanja do kraja maja. Preveliki napori bili su kobni; pala je upostelju prve nedelje juna i više nije ustala iz nje.

Očekivala sam da njen sin zamoli da se venčanje odloži. Na moje iznenađenje, Anriuopšte nije postavio to pitanje; prisustvovao je majčinoj sahrani prvog jula i pojavio se uParizu osmog, u pratnji od gotovo tri stotine hugenota, među kojima je bio i njegov mladirođak, princ Konde.

Kralj je privatno Anriju od Navare poželeo dobrodošlicu u Luvr desetog jula. Šarl jesedeo okružen mnome sa svoje leve i Eduarom sa desne strane kada je Navara ušao udruštvu svog rođaka. Anri je u osamnaestoj godini imao snažna ramena, uzak struk imišićave noge konjanika. Kovrdže su mu, uredno talasaste, padale oko lica, a nosio je ibradicu i tanke brčiće, po tadašnjoj modi. Iako je bio u hugenotski sumornom, crnomžaketu i bez nakita, osmeh mu je bio blistav i izraz opušten, kao da su nas razdvajali samodani, a ne godine neprijateljstva i krvoprolića.

U oštrom kontrastu prema iskrenoj toplini svog rođaka, mladi Konde je zračionepoverenjem. Bio je mršaviji od Navare, simpatičnog lica, ali osmeh mu je bio uzdržan ipomalo mrk.

„Monsinjore Le Roa,“ rekao je Anri veselo; nije se naklonio, jer je i sam bio kralj.„Radostan sam jer opet vidim Vas i Vašu porodicu, i ulazim u Luvr kao prijatelj.“

Šarl se nije osmehnuo. „Znači, došli ste rođače. Ponašajte se prema našoj sestri lepo; miimamo metoda za ponašanje prema jereticima koji nas naljute.“

Navara se uljudno nasmejao. „Ponašaću se prema njoj kao prema princezi, što ona ijeste, i kraljici što će uskoro postati. Svestan sam da se nalazim na neprijateijskom terenu, išto je još strašnije, da stojim pred braćom svoje buduće neveste, kao i da sve što učinimmora izražavati moje poštene namere.“

Šarl nešto progunđa, zadovoljan. Admiral Kolinji je imao najbolje mišljenje o Navari, iproteklih nekoliko nedelja je proveo zabavljajući kralja pričama o njegovoj inteligenciji,hrabrosti i poštenju.

Eduar je ustao i pozdravio svog rođaka odgovarajućim poljupcem. Navara, niži za polaglave, robustan i otvoren, nije bio ravan vitkom vojvodi od Anžua, koji se obaviokineskom svilom smaragdne boje, sa izvezenim desetinama sitnih, sjajnih, zlatnih ribica.

„Dobrodošli, rođače,“ rekao je Eduar sa osmehom.„Čuo sam da ste opasan protivnik u tenisu,“ reče Navara. „Daleko više bih voleo da se

sukobimo na terenu, nego na bojnom polju.“„Mislim da možemo organizovati meč.“ Eduar stavi ruku Navari na rame i okrenu ga

prema meni. „Moja majka, kraljica.“Navara skrenu svoj otvoreni, topli pogled prema meni. „Madam kraljice.“ Odmah sam

prišla i zagrlila ga.

- 239 -

„Toliko mi je žao zbog smrti Vaše majke,“ šapnula sam mu na uvo. „Bila mi je dragaprijateljica.“

Stisnuo me je čvršće posle tih mojih reči, a kada se povukao, oči su mu bile vlažne.„Moja majka Vas je uvek volela, madam kraljice.“

„Tetka Katrin,“ ispravila sam ga i poljubila u usta.Nasmejao se, odbacujući zajedničku tugu. „Tetka Katrin, nisam do sada imao priliku da

Vam se zahvalim za primerak Rinalda. Toliko mi se svideo, da sam ga pročitao verovatnostotinak puta.“

„Posle toliko vremena,“ začudila sam se, „setili ste se.“ Uzela sam ga za ruku i polakomu skrenula pažnju na dupla vrata. „Ali vi niste prešli sav ovaj put da biste razgovarali sasvojom starom tetkom.“

Margo je ušla, tamnokosa i tamnooka, kao vizija u duboko plavom satenu, preko kogase prelivala plavo, pa ljubičasto lagana kandante svila. Talentovana koketa, digla je glavuda pokaže svoj vrat, dug kao u labudice, pa je nakrivila i zagledala se u Anrija đavolastimosmehom. Bio je zaista zapanjen pre nego što je spustio pogled, pomalo zbunjen, jer sezaboravio.

„Monsinjor Le Roa,“ reče Margo, malo se naklonivši, pružajući ruku, belu i glatku kaomleko.

Navara je stisnu na svoje usne. Kada je digao pogied, sabravši se, rekao je, „Vašekraljevsko visočanstvo. Trčite li još uvek brže od mene?

Ona se nasmeja. „Verovatno, veiičanstvo. Nažalost, sada sam sputana ovom odećom.“Pokazala je svoju tešku suknju.

„Ah.“ Odglumio je razočaranje. „Nadao sam se takmičenju posle večere.“Nasmejala se i privukla ga za čedan poljubac u usta, kakav i dolikuje rođacima. Zatim

smo pozdravili princa Kondea; ti pozdravi su bili obostrano uzdržaniji. Kasnije smo pošliu trpezariju.

Anri je bio izuzetno prijatan u društvu; razgovor je sve češće bio prekidan smehom.Posle obeda, povela sam ga na balkon koji je gledao na Senu. Tokom poslednje nedelje,leto se spustilo na grad kao osvetnik, a prljava reka nije omogućavala nikakav povetarac,već samo slab smrad truleži. Bez obzira na to, Anri se naslonio na ogradu i zagledao uSenu i grad, sa izrazom čežnje odavno zaboravljenog ljubavnika.

Posle izvesnog vremena rekla sam tiho, „Vaša majka je kazala da ste mi pisali, ali onanije prosleđivala pisma.“

Anrijev izraz je ostao isti, ali osetila sam blagu uzdržanost u njemu. Slegao jeramenima, „Valjda je moja... dečačka mašta preplašila. Zanimale su me stvari koje ona nijerazumela.“

„Onoga dana kada ste tražili tenisku lopticu,“ rekla sam, „izgledalo je da smo Vi i jaobuzeti istom maštom. Grešim li?“

Nije odmah odgovorio. „Moja majka je bila opsednuta bogom i grehom. Ali za razlikuod mojih zemljaka, hugenota, ja nisam religiozan čovek; borio sam se sa njima zato štoverujem u njihovu stvar. Lično verujem u ono što vidim: zemlju, nebo, ljude i životinje...“

„A vizije krvi?“ upitala sam.Okrenuo je lice. „I vizije svojih drugova koji umiru strašnom smrću.“„Ja im ne vidim lica, ali moji snovi i vizije su se pogoršali u poslednje vreme. Uvek sam

mislila da oni predstavljaju upozorenje, pogled u budućnost koja se može izbeći. Ali akone verujete u boga, možda ne verujete ni da oni imaju značenja.“

Pogledao me je ozbiljno. „Verujem, madam kraljice, da nam ovaj brak pruža priliku, dauništimo ili spasimo Francusku.“

- 240 -

„Vrlo je neobično,“ rekoh ja, „da smo oboje došli do istog zaključka.“Pogled mu je postao uznemirujuće napet. „Došao sam ovde uprkos mišljenja svojih

savetnika i prijatelja, koji se plaše da ovo venčanje predstavlja smišljenu zamkunamenjenu našem uništenju. Došao sam jer verujem Vama, tetka Katrin, jer verujem, vrlonerazumno, da smo videli isto zlo koje se sprema i želimo da ga sprečimo.“

Digla sam ruku, opterećenu gvozdenom Gorgoninom glavom i spustila je na njegovorame.

„Zajedno ćemo ga zaustaviti,“ rekla sam i okrenula se, čuvši korake princa Kondea injegovog ađutanta, koji su došli po svog kralja.

Prvi dani avgusta bili su zagušljivi; izvan starih zidova Luvra, vrućina je lebdela kaocrna, drhtava avet iznad pločnika. Vrata mog kabineta koji nije imao prozore bila su stalnootvorena, ne samo u nadi da će u njega ući malo povetarca, već i da bih primila neprestanureku gostiju, savetnika, krojačica i drugih. Jednog jutra osvanula sam sedeći za svojimstolom, preko puta kardinala od Burbona, mladoženjinog ujaka i brata beskičmenjakaAntoana od Burbona, koga se kardinal odavno odrekao. Kardinal je bio u dobroj kondiciji izdravlju: u pedesetoj godini nije imao nijednu sedu dlaku.

Razgovarali smo o proceduri svadbenog rituala, u katedrali i van nje, kada je stražarpokucao na nadvratnik.

„Madam kraljice,“ rekao je. „Španski ambasador čeka napolju. Zahteva da ga odmahprimite nasamo.“

Namrštila sam se. Nisam poznavala tog novog ambasadora, Dijega de Zunigu, anjegov prethodnik je bio sklon suviše dramatičnim izjavama. Možda i don Dijego imaslične sklonosti.

Ustala sam i izašla u hodnik, gde je Zuniga čekao, sa kapom u rukama, na vratima mogapartmana. Bio je nizak, sredovečan, ozbiljan čovek. Kosa mu je, pomadom zaglađenaunazad, bila vrlo crna i istanjena na slepoočnicama.

Stala sam ispred njega sa osmehom. „Šta je to, don Dijego, tako strašno, da zbog togamoram da ostavim kardinala Burbona?

Odgovorio je najpovršnijim mogućim naklonom; izgledao je besno, kao da je nečimuvređen. „Samo smišljeni ratni čin, madam kraljice, koji je Francuska počinila protivŠpanije.“

Zagledala sam se u njega; uzvratio mi je ratobornim pogledom. Uzani hodnik Luvra,dalje od ulaza u moje apartmane, bio je pun slugu, dvorjana i Navarinih gostiju.

Stavila sam ruku na Zuniginu podlakticu. „Dođite.“Povela sam ga u sobu za savetovanje i smestila na kraljevo mesto, na čelu dugačkog,

ovalnog stola.„Govorite, don Dijego,“ rekla sam. „Čime je Šarl uvredio svog bivšeg zeta?“Zuniga diže obrve, kada je shvatio da ja zaista ne znam na šta on to misli.Uzdahnuo je duboko. „Sedamnaestog jula, pet hiljada francuskih vojnika, hugenota,

prešlo je na teritoriju Španske Holandije. Njihov zapovednik bio je vaš lord od Genlisa. Nasreću, komandanti kralja Filipa su saznali za predstojeći napad i presreli vaše trupe.Preživela je samo šaka, a među njima i Genlis.

„Oprostite mi na slobodi, ali predlažem da otvoreno razgovarate sa Njegovimveličanstvom, s obzirom da njegov potez predstavlja prekršaj sporazuma, koji je sklopio saŠpanijom, kao i ratni čin.“

- 241 -

Pritisnula sam ruku na usta da bih zaustavila pogrde koje su mogle da izlete iz njih.Kolinji: lažljivo i arogantno đubre koje je nadraslo samog sebe, usudilo se da tajno pošaljevojsku u Holandiju, nadajući se pobedi koja bi mogla ubediti Šarla da podrži suludi rat.

„To je delo izdajnika,“ rekoh drhtavim glasom. „Francuska nikada neće povreditisuverenitet Španije. Uveravam Vas, don Dijego, da Šarl niti je znao za taj upad, niti ga jeodobrio. Pobrinućemo se da onaj ko je odgovoran...“

Zuniga je vanredno rizikovao i prekinuo kraljicu. „Onaj ko je odgovoran, sada je ispredkraljeve komore i očekuje audijenciju. Nema sumnje da će taj susret biti srdačan; priča seda Genlis sa sobom nosi Šarlovo pismo podrške.“

Ustala sam. „To je nemoguće,“ prošaputala sam.„Madam kraljice, to je tačno.“Izašla sam iz prostorije i progurala se kroz zagušljivo vreli hod, pored oznojenih ljudi

koji su se klanjali i crno-belih mrlja iznenađenih hugenota. Stala sam pred zatvorenimvratima kraljevog privatnog apartmana, gde je bila okupljena manja grupa ljudi.

Među njima je bio i Kolinji, sa rukom na ramenu izboranog hugenotskog plemićaboginjavog lica i guste, crvene kose; povređena ruka ležala mu je u svilenoj, crnoj povesci.Sa njima je bio mladi princ Konde, prvi put iskreno nasmejan.

Anri od Navare im se upravo pridružio. Dok sam ja gledala, zagrlio je Kolinjija i sanaklonošću poljubio admirala u oba obraza. Zatim je Kolinji predstavio Navaru strancu,koji kleknu, ali mu Navara priđe i diže ga na noge. I njih dvojica se zagrliše, oprezno, zbogstrančeve povrede, posle čega se i Navara i stranac izljubiše i odmah stupiše u živrazgovor.

Izdaja se javlja, prošaputao je Ruđeri.Pojavila sam se u vidokrugu muškaraca i ignorisala njihovo klanjanje. Nisam gledala ni

Navaru, ni ostale; gledala sam samo stranca.„Kažite mi, ser,“ upitala sam, „imam li čast da se obratim lordu od Genlisa?“Ostali muškarci ućutaše, dok je on bez reči otvarao i zatvarao usta. Posle izvesnog

vremena, uspeo je da progovori: „Da, Vaše veličanstvo.“„Ah!“ Pružila sam ruku prema crnoj povesci i zadržala je tik iznad nje. „Vaša rana... je

li teška, monsinjore?“Genlisovi obrazi i vrat bili su crveni. „Nikako, madam kraljice; gotovo je zarasla.

Nosim ovo“, klimnuo je glavom prema povesci, „samo zato što moj doktor insistira natome.“

„Hvala bogu da niste doživeli okrutnu sudbinu toliko drugih svojih saboraca.“Odglumila sam glup osmeh sujeverne žene i nastavila poverljivo, „To bez sumnjezahvaljujete svom srećnom talismanu.“ Čula sam diplomatskim rečnikom od madamGondi da me hugenoti smatraju vešticom koja šuruje sa đavolom.

„Talismanu?“ On zbunjeno pogleda okolo.„Pismu podrške Njegovog veličanstva, vašem poduhvatu,“ rekoh. „Imate li ga i sada

kod sebe?“On očajnički pogleda Kolinjija, ali admiralov pogled ništa nije odavao. Možda je Genlis

osetio moju odlučnost, ili je doživeo zapanjujuću grešku gluposti.„Imam,“ reče.Pružila sam ruku očekujući, dok se on mučio da pored poveske izvuče pismo iz džepa.Istrgla sam mu ga. Vosak sa kraljevim pečatom, bio je slomljen; izgužvani papir bio je

slab i umrljan, kao da ga je Genlis kvasio svojim znojem.

- 242 -

Barijera koja je suzbijala moj bes sada je pala dok sam otvarala pismo, čitala ga igledala potpis mog sina. Bez reči sam izašla iz njihove grupe i, stežući pismo, prišla dvojicistražara koji su čuvali vrata kraljevih odaja.

„Sklonite se,“ naredila sam.Pošto me nisu poslušali, progurala sam se između njih i raširila vrata, koja na sreću

nisu bila zaključana. Uletela sam pored slugu i plemića u kraljevu spavaću sobu, u kojoj jeNjegovo veličanstvo Šarl IX sedeo na svojoj noćnoj posudi, dok mu je jedan od njegovegospode glasno čitao poeziju. Na moj prvi pogled, taj gospodin je zatvorio knjigu i izašaoiz sobe. Zalupila sam vrata za njim i mašući pismom pošla prema Šarlu.

„Glupane,“ prošištala sam. „Ti, veličanstveno, nemoguće tupava budalo!“Šarl je nespretno desnom rukom navlačio svoje nogavice, dok je levom stavljao

poklopac na noćnu posudu. On je imao običaj da se iživljava na svetu, ali vrlo retko je todoživljavao od drugih, a ponajmanje od svoje majke, pa je digao ruku da se odbrani i saviose.

„Pet hiljada francuskih vojnika je izginulo u službi čiste gluposti!“ uzviknula sam. „Ašpanski kralj je to saznao pre mene! Njegov ambasador je danas došao da me upozori daFilipovu... ovu ludost u Holandiji smatra objavom rata!“

„Pa šta onda?“ uzvrati Šarl bojažljivo.„Pa šta onda?“ ponovih ja zapanjeno. „Zar si toliko lud, pa misliš da možemo pobediti

u ratu sa Španijom?“„Admiral kaže da možemo,“ usudi se on da kaže. „Ne vređajte mene, madam.“Spustila sam glas. „Ti sanjaš vojnu slavu, ali nećeš je steći u lošem ratu. Naći ćeš poraz i

sramotu. Narod će se dići protiv tebe i postaviti hugenota na presto.“„Kolinji me voli,“ reče Šarl, „kao što voli i Francusku. Rat protiv zajedničkog

neprijatelja ujediniće našu zemlju.“„Ja sam dugo živela, sine moj, i videla sam šta je rat sa Španijom doneo ovoj zemlji.

Tvoj deda je pretrpeo strahovit poraz, a tvoj otac je bio četiri godine u zarobljeništvu.Filipova vojska je suviše jaka. Zar ne vidiš kako te Kolinji navodi? Kako pokušava da teokrene protiv mene?“

Šarl zinu i zakoluta očima kao luđak. „Admiral je rekao da će to kazati. Neprirodno jeda žena poseduje moć kakvu vi imate; suviše dugo ste me koristili.“

Stegla sam vilicu i progutala žuč koja se stvarala u meni zbog Kolinjijevih reči, koje jemoj sin ponavljao verno kao papagaj.

„Ako si tako ubeđen da je rat sa Španijom u najboljem interesu Francuske,“ rekoh tiho,„onda admiral Kolinji mora da iznese svoj predlog pred krunski savet, da bi on mogao daga odbije ili odobri. Ako admiral razumno razmišlja, ostali članovi će se priklonitinjegovom mišljenju. Zašto se otvoreno ne obrati svima? Nemoguće je uspešno ratovati utajnosti.“

Šarl klimnu glavom, prihvatajući ideju. „Kazaću to admiralu. Spremićemo izlaganje.“Odmah sam se opustila. „Dobro. Samo jednu stvar moraš znati.“On se upitno namršti prema meni.„Moraš da prihvatiš glasanje saveta. Ako se oni slože sa admiralom, možeš javno da

vodiš svoj rat. Ako ga ne prihvate, moraš to da prekineš, sasvim.“On malo razmisli o tome, pa reče, „U redu.“„Izvrsno! Obavestiću članove i odrediti datum sastanka, a na tebe se oslanjam da kažeš

admiralu Kolinjiju da pripremi svoje izlaganje.“

- 243 -

Izašla sam iz Šarlove spavaće sobe sa najlažnijim mogućim osmehom. I dalje mi je biona usnama kada sam izašla u hodnik, gde su Kolinji i Genlis još uvek razgovarali saNavarom.

Kolinji se prvi okrenuo i pozdravio me naklonom, iako je sigurno čuo kako vičem. Upogledu sam primetila samozadovoljni izazov. Čekao je da ja izađem, pa da uđe irazgovara sa kraljem.

Dok sam prolazila, i Navara se smeškao. Okrenula sam se od njega, jer nisam mogla daga pogledam u oči.

- 244 -

Glava četrdeset

Osam dana pre venčanja, sastao se kraljev krunski savet. Cele prethodne noći je padalakiša, a ni nedeljno jutro nije donelo predah od oluje. Uprkos pljusku, prozori su biliodškrinuti, da bi propustili zagušljivi vazduh, od koga su se okna maglila i smotuljakpapira u mojoj desnoj ruci savijao.

Sedela sam na čelu dugačkog, ovalnog stola za sastanke, između Eduara i maršalaTavanesa, sada šezdesetogodišnjaka, potpuno ćelavog i gotovo bezubog. Tavanes se boriopored Fransoe I kod Pavije i bio zarobljen sa svojim kraljem. Ta bitka ga je koštala vida nalevom oku; to zamagljeno oko neprestano je šetalo, uvek u raskoraku sa desnim. Volelasam Tavanesa jer je jednom ponudio da ubije Dijanu de Poatje zbog njene arogancije; jošviše sam ga volela jer je Eduaru obezbedio pobedu kod Žarnaka.

Pored Tavanesa sedeo je njegov stariji saborac, maršal Koze, koji je služio u ratovimakao moj izaslanik kod Žane. Nasuprot Tavanesu, Koze je još uvek dobro izgledao, sauredno ošišanom sedom bradom.

Preko puta Kozea sedeo je žustri vojvoda od Nevera, diplomata po imenu LujGonzaga, rođen u Toskani, ali obrazovan u Parizu. Gonzaga se, kao mladić, borio poredMontmorensija kod San Kventina. Poslednji član saveta bio je stari, kostobolji vojvoda odMonpensijea, čija je žena nekada davno pripadala kraljevoj maloj ženskoj bandi.

Admiral Kolinji je ušao sa nekoliko minuta zakašnjenja, sa veselim komentarom da jebog tražio da se subotom odmara, ali će mu Svemoćni možda oprostiti, jer „nadam se dadanas, ovde vršimo božiji posao.“ Njegova religiozna objava dočekana je tišinom iodjekom udaljenog groma.

Zbog udara vetra, svetlost u lampama je zaigrala kada sam rekla „Gospodo, admiralKolinji će izložiti zašto se zalaže za rat, posle čega ćemo glasati.“

Klimnula sam glavom prema admiralu; Kolinji ustade i, lako naslonivši vrhove prstijuna sto, poče da govori.

„Pre pet godina,“ počeo je, „kralj Filip je poslao svog generala vojvodu od Albe, daokupira Holandiju i njenom narodu nametne vladavinu terora. Od tog vremena, desethiljada ljudi pobijeno samo zbog toga što su želeli da slave boga onako, kako oni to nalazeza shodno.“ Okrenuo se prema meni. „Vi, madam kraljice, uvek ste za Francusku bili glastolerancije. Dozvolite da Francuska ustane protiv tiranije, a za slobodu.

„Spasite sada nevine na severu; jer, ako ne uspemo, biće prolivena krv još deset hiljadanjih. Zaustavite, molim Vas, ovu plimu krvoprolića.“

Ostala sam bez reči: Kolinji se tako sjajno uklopio u moja verovanja, da sam bilaganuta. Šta više, igrao je na moje najmračnije strahove, kao da je znao za moje užasnevizije. Nemoguće, pomislila sam, dok se nisam setila kako se Navara naslonio na ogradu izagledao prema Il d'la Site. I vizije mojih drugova koji umiru strašnom smrću...

Zagledala sam se u tupo sjajnu površinu stola, pokušavajući da obuzdam gorčinu kojase rađala u meni. Kada sam se sabrala, digla sam glavu prema admiralu.

„Možda bih i mogla da im pomognem,“ rekla sam, „da nema neizbežne činjenice daFrancuska nema načina da ukloni Albu. Hugenoti i kraljevska vojska su zajedno pretrpelivelike gubitke i doveli državu gotovo do bankrota posle višegodišnjeg građanskog rata.

- 245 -

Mi jednostavno nemamo dovoljno ljudi, oružja, ni novca da se uhvatimo u koštac sa takosnažnim neprijateljem. Čak i kada bismo pokušali da im pomognemo, ti Vaši nevini binestali, zajedno sa hiljadama Francuza.“

„To se neće dogoditi,“ uzvrati Kolinji hitro, „zato što se nećemo boriti sami.Narandžasti princ će se boriti uz nas, a on je nedavno obezbedio pomoć Nemačke iEngleske.“

„Ali to se već dogodilo,“ rekla sam. „Pet hiljada naših vojnika je izginulo. Krv Francuzaje već prolivena.“

„Tvrdim,“ reče admiral, „da je rat sa Španijom neizbežan. Možemo joj se suprotstavitisada, u Holandiji, ili kasnije, na sopstvenoj zemlji, kada Filip najzad podlegne želji daproširi svoju carevinu tako što će preći našu granicu. Zato moramo da udarimo sada, jerimamo podršku narandžastog, engleskog i nemačkog princa.

Tavanes progovori dubokim režanjem. „Ja sam video dvojicu kraljeva koji su pogrešiliotpočevši ratove u inostranstvu, nadajući se osvajanju. I oni su dobijali obećanja podrške.Naposletku smo se povukli pretrpevši veiike gubitke i vratili se u finansijski upropašćenuzemlju. Rat u inostranstvu zahteva više života i zlata nego što mi možemo da uložimo.“

„Ja sam se borio pored Montmorensija kod San Kventina dok sam bio neiskusnimiadić,“ dodade Gonzaga, vojvoda od Nevera žustro. „Pošao sam u borbu ispunjensnovima o lakoj pobedi. Otreznio sam se kada su kralja i ostale, ukljućujući i mene, Špancizarobili.“

„I ja sam bio tamo, kod San Kventina,“ promrmlja Kolinji ogorčeno.Gonzaga je govorio prekornim tonom. „Da, bili ste tamo, zaduženi za odbranu grada,

ako se dobro sećam. Zašto bismo vam, onda, poverili vođstvo naših novih vojnika, pošto jenjih pet hiljada već izginulo zbog gluposti?“

Svi ostali u prostoriji se raspričaše u glas. Gonzaga je admiralu doviknuo još jednuuvredu, dok je vojvoda od Monpensijea vikao o šteti koju bi novi rat naneo našojekonomiji. Naposletku, stari Tavanes je dreknuo i kada su svi ućutali, upitao je: „AdmiraleKolinji, imate li još nešto da ponudite?“

„Da,“ rekao je Kolinji. Kada je Njegovo veličanstvo, kralj Anri II slušao savete svojihkrunskih savetnika, imao je obavezu da pažljivo razmisli o njima, ali nije morao da ihposluša. To nije slučaj sa kraljem Šarlom; on je obavezan zakonom da postupi po želji ovogsaveta.

„To je bilo razumljivo kada je kralj stupio na presto kao dečak od deset godina, ali on jesada muškarac od dvadeset dve godine. Uvreda je za njega to, što mora da se povinujeodluci svojih staraca, čak i ako se to kosi sa njegovim mišljenjem.“

Kolinji je nastavio. „Ja sam hugenot, govorim pred grupom katolika. Ali znam dabismo se svi složili da je Šarl kralj zato što ga je bog postavio na presto. Zar nije tako,gospodo?“

Tavanes i Monpensije se složiše da je tako; Eduar i ja izmenismo mračne poglede, dokje Gonzaga odbio da odgovori na pitanje čiji je odgovor već poznat.

„Ako se ovaj savet usprotivi Šarlovoj volji,“ reče Kolinji, „znači da se usprotivio božijojvolji. A Šarl želi da pođe u rat sa Španijom.“

Zapanjili su me drskost i divlje rezonovanje tog čoveka.Kolinji se zagleda pravo u mene. „Njeno veličanstvo je zapanjeno. Ali ja vam kažem da

je upravljanje posao za muškarce, a ne za žene; to kaže Salijski zakon. I pitam vas: koupravlja Francuskom? Ko upravlja ovim savetom? I ko upravlja Šarlom?

Svaki od vas, koji sedite ovde, mora u svom srcu da potraži istinu: oslušnite tihi, mirniglas boga u sebi. Da li je pravo da volju našeg kralja obuzdava ženski strah od rata?“

- 246 -

Moje lice je gorelo. Eduar pored mene jedva čujno promrmlja kletvu.„Bogami, vi ste ludak,“ reče Tavanes, „i nevaspitani nitkov, kad tako govorite o našoj

kraljici.“Nisam gledala njega, ni svoje savetnike; videla sam samo blesak pobožnosti u očima

Kolinjija i svetačku samopravednost, koja mu je ozarila lice, podstaknutu unutrašnjimvatrama ludila.

„To je sveti rat,“ rekao je admiral; glas mu je prešao u šapat. „Rat za oslobođenje ljudikoji žele slobodno da veruju. Kažem vam, to je božiji rat; samo đavo vam može reći da gane povedete.“

U prostoriji je zavladala tišina, dok se nisam sabrala i hladno upitala: „Je li to sve,admirale? Da li ste završili svoje izlaganje?“

„Jesam,“ rekao je, sa izrazom koji je govorio da je vrlo zadovoljan njime, kao i sobom.Vojvoda od Monpensijea se ubaci: „Vaše visočanstvo, Vaše veličanstvo, predlažem da

donesemo zaključak bez bilo kakve dalje rasprave. Admiral Kolinji je dovoljno izneo svojegledište i čuo glavne zamerke. Ne vidim potrebu da se vraćamo na sve to, raspravom, kojaima izglede da se zaoštri. Predlažem da odmah pređemo na glasanje.“

„Dobro rečeno,“ kazala sam. „Gospodo, ima li primedbi?“Nije ih bilo. Kolinji, uveren da je njegov apel dirnuo srca, zamoljen je da sačeka u

hodniku. Izašao je veselo, zastavši samo na vratima, da krišom uputi pobednički pogledprema meni.

Ono što je usledilo, nije dugo trajalo. Članovi saveta su bili tako očigledno složni umišljenjima, da nismo ni glasali na papiru, već direktno.

Ustala sam i digla ruku, da sprečim kolege savetnike da skoče na noge sa mnom.„Želela bih da to saopštim admiralu Kolinjiju lično.“

Izašla sam sama u hodnik. Sem dvojice stražara, nije u blizini bilo nikoga da nešto čuje.Kolinji je bio naslonjen na suprotni zid, prekrštenih ruku i glave spuštene u molitvi; čuvšida se vrata otvaraju, radoznalo je digao pogled.

Videvši moje lice, njegovo se iznenađeno opusti, pa onda otvrdnu.„Tako,“ reče. „Trebalo je da shvatim da me ne slušaju. Najzad, odabrali ste ih zbog

njihove lojalnosti.“„Odabrala sam ih zato što su mudri,“ uzvratila sam, „i odani mom sinu, koji je rođen

bez temperamenta potrebnog za vladanje. Ako ustrajete u nastojanju da iskoristite tučinjenicu, admirale, proteraću Vas sa dvora.“

Njegove oči, potpuno plave u okviru zlatastih trepavica, se suziše sa istom mračnom,gorkom svojeglavošću koju sam često viđala kod Šarla. Napravio je preteći korak napred,da me podseti da je on krupan muškarac, a ja sitna žena.

Polako, nedvosmislenim načinom siledžije, reče, „Madam, ne mogu se suprotstavitionome što ste učinili, ali uveravam Vas da ćete to zažaliti. Jer, ako se Njegovo veličanstvoodluči protiv ovog rata, uskoro će se naći u drugom, iz koga neće moći da se izvuče.“

Iako me je gledao odozgo, nisam ustuknula ni korak nazad. Carski neustrašivo, mrkosam ga gledala odozdo.

„Rado smo Vas primili kao gosta. A vi se usuđujete da nam pretite, i to pod samimkraljevim krovom, novim građanskim ratom?“

„Nećete se boriti protiv mene,“ reče on, „već protiv boga.“Okrenuo mi je leđa ne pozdravivši me i otišao. Kada mi je nestao iz vidokruga,

zatvorila sam oči i odahnula, naslonivši se na zid.Ispod brade, ovako, šapnula je tetka Klarisa i sklopila ruku oko moje, i drške bodeža.

- 247 -

Glava četrdeset jedan

Zadužila sam neustrašivog Tavanesa da odluku krunskog saveta saopšti kralju. Zatimsam povela Eduara na stranu, da mu kažem za admiralovu pretnju.

Ubedila sam vojvodu od Anžua da me otprati do našeg imanja u Monsou, na danbrzog jahanja od Pariza. Pošli smo odmah, ne obavestivši kralja, da bi on bio iznenađennašim odlaskom i pretpostavio da sam ostvarila svoju pretnju da ću ga napustiti. Želelasam da Šarl dojuri u Monso, da me moli da se vratim, i tako mi omogući da ga zadržimdalje od Kolinjijevih kandži, bar dok ne počne svadbeno veselje.

Tri sata posle sastanka saveta, Eduar i ja smo se vozili kočijom na jug iz prepunoggrada. Kiša je prestala, a vetar rasterao mutne oblake, otkrivajući vrelo avgustovsko sunce;ulice su opet bile pune trgovaca, plemića, sveštenika, prosjaka i crno-belih odeždihugenota, stranaca u ovom katoličkom gradu, koji su došli da proslave venčanje svogvođe, Navare.

Opustila sam se na naslonu u kočiji i zagledala kroz prozor, suviše obuzeta mislima, dabih obraćala pažnju šta Eduar govori protiv admirala ili na cviljenje njegovog psa,španijela koji je sedeo u korpi ukrašenoj draguljima, dugačkom, somotskom trakomokačenoj o vrat vojvode od Anžua. Ćutala sam dok je vazduh postajao sve zagušljiviji iblato seoskih puteva prigušivalo kloparanje točkova. Kamene zgrade ustupile su mestodrhtavom, tamno zelenom lišću kasne jeseni; izmaglica se dizala sa puta ispred nas, poputusparenih duša koje streme prema nebu.

Još uvek nisam prevazišla svoj poslednji razgovor sa Kolinjijem. Dok je kočijaposkakivala, zatvorila sam oči i zamislila pored sebe tetku Klarisu, uzdrmanu do kosti, aliipak neustrašivu, u njenoj poderanoj, veličanstvenoj haljini.

„Takva uobraženost!“ besneo je Eduar; kuče u njegovom krilu se uplaši i on počeodsutno da ga miluje. „Zamišlja da je on Mojsije, a mi faraon!“

Otvorila sam oči. „On misli da je Isus,“ rekoh, pa ućutah, shvativši značenje sopstveneanalogije.

Moj sin se sa druge strane kočije zagleda u mene. „On neće stati maman. Videli ste muoči. On je luđak. Moramo da ga zaustavimo.“

Odmahnula sam glavom. „Šta možemo? Ne možemo da ga uhapsimo sada, prevenčanja. Zamislite poviku: on je jedan od časnih svatova. Zamislite neprijatnost zaNavaru, za nas...“

Nisam sebi danima dozvolila da pomislim na Navaru. Volela sam ga kao sina: odlučilasam da svoju ćerku udam za njega. Sada mu više nisam verovala. Da li je došao ovamoznajući za Kolinjijevu nameru?

„Kolinji zaista želi da naša vojska ode u Holandiju,“ dodala sam, kao da ubeđujemsebe. Mnogo vremena je proveo dodvoravajući se kralju. Bilo bi besmisleno da nas sadanapadne.“

„Da nas napadne?“ Eduar se odjednom nagnu napred. „Hoćete da kažete da je sve štoje radio bilo samo skretanje pažnje? Da nam misli zlo?“

Zagledala sam se napolje, u predeo kroz koji smo prolazili i pomislila na ulice Pariza,pune hugenota i na Luvr, čiji su hodnici puni crno-belih vrana.

- 248 -

„Ne,“ odgovorila sam. „Ne, naravno, da ne, sem ako...“...zažalićete to. Jer, ako se Njegovo veličanstvo odluči protiv ovog rata, uskoro će se naći u

drugom.„Ako ovo nije deo neke veće zavere,“ završi Eduar. „Ako Kolinji, Navara i ostali nisu

došli ovde sa namerom da uzurpiraju krunu. Anri je doveo pratnju od stotina ljudi, ahiljade njegovih sledbenika stigle su u grad. Sve gostionice u Parizu prepune su hugenota;otvorili su čak i crkve da bi ih sve primili.“

Moji prsti napipaše teški gvozdeni prsten Gorgonine glave i počeše da ga trljaju. „Nemogu biti tako glupi,“ promrmljala sam.

„Govorimo o Kolinjiju, koji je dovoljno glup da prizna kako misli da ga je bog poslaoovde,“ podseti me Eduar sa izrazom mučnog nepoverenja na svom duguljastom, lepomlicu. „I uradiće sve što zatraži od njega. Ako i nije kriv za organizovanje revolucije, akonam i ne misli zlo, nastaviće da manipuliše Šarlom. Moramo nešto da učinimo.“

„Ako nešto počnemo sada, u gradu punom hugenota i njihovih mrzovoljnih katoličkihdomaćina,“ rekoh polako, „počeće opšti neredi.“

„Maman“ - Eduar ogorčeno pucnu jezikom - „ne možemo da sedimo i pustimo da nasluđak uvuče u rat.“

„Razgovaraćemo o tome u Monsou,“ rekoh. „Neću sada da mislim o tome.“Opet sam zatvorila oči, uljuljkana truckanjem kočije, i ugledala prorokovo okruglo lice.Čuvajte se nežnosti, rekao je. Čuvajte se milosti.

Šarl je stigao u Monso u pola noći. Kada me je očajni kralj pozvao da ustanem izpostelje odglumila sam da neću da govorim jer sam ljuta; ali jedva sam se uzdržala odradosti kada je pao na kolena, obgrlio me oko nogu i zakleo se da će poslušati odlukukrunskog saveta, da bi me zamolio da se vratim sa njim u Pariz.

Insistirala sam da Šarl ostane sa nama u Monsou puna četiri dana. Za to vreme, Eduar ija smo proveli beskrajne sate pokušavajući da uverimo kralja da ga je Kolinji hladnokrvnoizmanipulisao. Mnogo puta Šarl je jecao kao dete ili puštao na volju otrovnim rečima svogbesa, ali trećeg dana je bio toliko iscrpljen, da je počeo da razmišlja o našem gledištu.Primorala sam ga da pristane da izbegava Kolinjija do završetka svadbe.

Tek tada smo se vratili u grad, petnaestog avgusta, dan pre veridbene ceremonije.Žestoko sunce je još od desetog pržilo sa vedrog, plavetnog neba; naša kočija je dizalaoblake prašine na povratku.

Iz kočije sam izašla iscrpljena. U Monsou sam duge dane provodila sa Šarlom i dugevečeri razgovarala o Kolinjiju sa Eduarom; ništa nismo odlučili, sem da ćemo sačekati krajsvadbe pre nego što nešto ne učinimo.

Dok sam se uspinjala stepeništem do svog apartmana, ugledah madam Gondi, još uveklepu, ali umornu i slabog zdravlja, kako me čeka na gornjem odmorištu. Nije seosmehnula kada su nam se pogledi susreli, već je stegla nešto što je držala u ruci: pismo.

Stigavši do odmorišta, pružila sam ruku da uzmem pismo. Slomila sam pečat, odvilaga i, idući pored madam Gondi i njene lampe, počela da čitam.

Rukopis je bio muški, ali ne Zunigin. Pripadao je vojvodi od Albe, kukavičkomprogoniocu hugenota, i bio datiran trinaestog avgusta.

Najcenjenijoj kraljici Katrin od FrancuskeVaše kraljevsko veličanstvo,Razumeo sam da Vas je ambasador kralja Filipa u Francuskoj, don Dijego de Zuniga, obavestio

o ulasku francuskih vojnika u Holandiju, pod zapovedništvom jednog od hugenotskih generala, kao ida je taj, pomenuti hugenotski general poverenik Vašeg sina, kralja Šarla.

- 249 -

Možda biste želeli da pitate svog sina da li on i njegov hugenotski prijatelj imaju bilo kakvasaznanja o tri hiljade naoružanih francuskih vojnika koji su rano jutros stigli na našu zajedničkugranicu. A bilo bi dobro i da razmotrite činjenicu koju su mi moji, lični izvori, inače dobro upoznatisa admiralom Kolinjijem i njegovim aktivnostima, doneli pre jednog sata, da on upravo formiravojsku od ne manje, nego četrnaest hiljada vojnika.

Priča se da je većina tih jeretika sada u Parizu zbog venčanja svog vođe sa Vašom ćerkom,sestrom kralja Šarla, kao i da su sa sobom poneli oružje, da bi mogli odmah posle venčanja da pođuu Holandiju.

Don Dijego, takođe, javlja da vi tvrdite da uopšte niste upoznati sa tom situacijom, da je, ustvari, Šarlov krunski savetglasao protiv invazije admirala Kolinjija. Ako je to tačno, i Vašaporodica se nalazi u velikoj opasnosti; možda bi trebalo da pozajmim Vašem veličanstvu nekolikosvojih poverljivih špijuna, koji tvrde da pariski metalci danonoćno prave mačeve i naoružanje zahugenote i da se neposredno posle glasanja saveta, monsinjor Kolinji, javno hvalio da ne priznajenjegov autoritet, kao i da će doći u Holandiju sa ili bez kraljeve dozvole, i poraziti me svojomvojskom od četrnaest hiljada Francuza.

Moj kralj bi rekao da je to nagrada Vašem veličanstvu, jer je dozvolilo da jeretici jedu za njenimstolom.

Nisam uzvratio jer je don Dijego siguran da bi kralj Šarl želeo da se ovaj problem reši interno, iinsistirao je da ne počinjem rat protiv Francuske, ali da pišem Vašem veličanstvu o tom nesrećnomnapadu na Španiju.

Ovo ću poslati po svom kuriru, koji je sada kod Vas i očekuje Vaš odgovor.Vaš sluga božijom milošću,

Fernando Alvarez de Toledo,Vojvoda odAlbe,

Guverner Holandije.

Stigla sam do svog predsoblja u trenutku kada sam pročitala Albino pismo; spustilasam se na stolicu za svojim stolom i pogledala kako madam Gondi spušta lampu poredmene.

„Molim Vas,“ rekla sam, „pozovite vojvodu od Anžua da odmah dođe kod mene.Kažite mu da je stvar izuzetno hitna.“

Kada je otišla, umorno sam spustila glavu na sto, tako da mi je obraz ležao na tvrdomdrvetu. Lampa je treperila, poigravajući se mojom senkom na suprotnom zidu; odjednomsam se setila svoje tetke, kako kasno u noći za svojim stolom, uprkos povređenom zglobu,piše pisma onoga dana kad smo pobegle iz Firence.

Nema više krvi, kazala sam Ruđeriju. Nema više krvi, ali kuća Valoa, moja krv, sada jebila u opasnosti.

Setila sam se očiju štalskog momka, raširenih u šoku i nemom prekoru, i odlučila.

Sledećeg jutra, u subotu, veridbena ceremonija je održana u velikoj balskoj sali uLuvru, a vodio je mladoženjin ujak, kardinal od Burbona. Ispred tri stotine hugenota,Navara i Margo su se pripremili da potpišu jasan bračni ugovor.

Dok je Margo, sa perom u ruci, lebdela iznad poslednje strane ugovora, grčevito jezajecala, odbacila pero i pokrila lice rukama. Prišla sam joj i zagrlila je, pa se osmehnulakardinalu.

„Živci,“ rekla sam mu, pa šapnula Margo na uvo: „Ne mislite, samo uradite. Odmah.“Stavila sam joj pero u ruku i sklopila svoju oko njene. Ramena su joj se tresla od

suzdržanih suza, ali spustila je ruku i potpisala se.

- 250 -

Navara je i dalje gordo gledao kardinala, ignorišući taj događaj. Poput neodlučneneveste, ni ja nisam mogla da ga pogledam: istovremeno sam se podsećala da nemamdokaza da on podržava admirala i njegov rat. Ako bih otkazala venčanje, uništila bih svestvarne nade za trajan mir i objavila svoju nameru da se suprotstavim Kolinjiju.

Umesto toga, obgrlila sam Margo i stajala pored nje dok je kardinal pravio znak krstaiznad para i izgovarao blagoslov. Pošto je to završeno, izljubila sam svoju kćerku i Anrija, injemu poželela dobrodošlicu u našu porodicu.

„Sada ste moj sin,“ kazala sam mu.

Kasnije, tokom prijema, uhvatila sam za ruku svoju staru prijateljicu, vojvotkinju odNemora i šapnula joj na uvo da dođe večeras u moj kabinet. Graciozno se naklonila u znakpristanka. Ceo život je provela na francuskom dvoru i bila poznata po svojoj pažljivojdiskreciji, na koju sam zaista mnogo računala.

Veče nas je zateklo same u mom kabinetu, iza zatvorenih i zaključanih vrata, uprkoszagušljivoj vrućini; nisam pozvala Eduara, jer nisam želela da bude umešan u slučaju daovaj razgovor ne uspe.

Vojvotkinja je mirno, sa osmehom sedela sa druge strane stola, hladeći se lepezom.Imala je četrdeset jednu godinu i bila topla i punačka, žena bez prirodne lepote, pa se,prema tome, nije mnogo promenila sa godinama. Oči su joj bile krupne, a nos i usne mali;podbradak se lepo skupio ispod njene sve manje brade, kao dar njene bake, LukrecijeBordžije. Obrve su joj bile toliko počupane, da se nisu ni videle.

Rođena je kao Ana d'Este i odrasla u zavičajnoj Ferari, dok se nije, u šesnaestoj godini,udala za Fransou, vojvodu od Giza. Brzo se navikla na finese dvorskog života i pokazalakao jaka podrška svom ambicioznom mužu. Kada je Kolinjijev špijun ubio Fransou,vojvotkinja se nije tiho povukla u udovištvo. Ključajući od besa, tražila je da se Kolinjijusudi za ubistvo i podnela kralju toliko peticija, da je iznervirani Šarl proglasio admiralanevinim i zabranio joj da opet otvara to pitanje. Ali kao i njen sin, Anri od Giza, koji jenasledio titulu vojvode od svog pokojnog oca, ona je i dalje mrzela Kolinjija i žestoko gaoptuživala gde god je mogla. Pre šest godina udala se za Žaka od Savoje, vojvodu odNemora, odanog katolika, koji se hrabro borio protiv hugenota.

„Ana,“ rekla sam toskanski, da bih naznačila ličnu, delikatnu prirodu našeg razgovora.„Znam da Vam je teško da se tako uljudno smeškate u društvu hugenota. U ime kralja,zahvaljujem Vam na uljudnosti u prisustvu admirala Kolinjija.“

„On zbog toga nije manje ubica, Vaše veličanstvo; danas sam se osećala kao da samupala u gnezdo guja.“ Kazala je to tiho i sasvim pribrano, kao da razgovaramo o nekimsvakodnevnim temama. „Samo se nadam da Njegovo veličanstvo i Francuska neće patitizbog vašeg druženja sa njim.“

„Upravo o tome želim da razgovaram sa Vama,“ rekoh, „jer sam došla do saznanja daadmiral zaista ne misli dobro Njegovom veličanstvu.“

Njen izraz se nije promenio. „Ne iznenađuje me to što čujem.“„Onda se možda nećete iznenaditi ni kada čujete da je admiral Kolinji prekršio kraljevu

zabranu angažovanja vojske u Holandiji.“Ona uz škljocaj zatvori svoju lepezu. „Admiral se svima hvali da odlazi za Holandiju

odmah posle svadbene proslave i da vodi mnogo vojnika sa sobom. Ti vojnici su ovde, uParizu, i to opremljeni za rat. Bojim se, Vaše veličanstvo, za kraljevu bezbednost.“

„Kao i ja.“ Udahnula sam duboko i rekla, „Njegovo veličanstvo više neće štititiadmirala od pravde koju zaslužuje.“ Zavalila sam se u stolici i pažijivo zagledala u nju.

- 251 -

Bila je nepokretna kao slika nekoliko sekundi, pre nego što je najzad spustila pogled nasvoje ruke, od kojih je u jednoj držala lepezu. Kada je opet digla pogled, u očima su joj bilesuze. „Čekala sam godinama. Zaklela sam se duši svog pokojnog muža da ću ga osvetiti.“

„To mora da se desi dvadeset drugog,“ rekoh, „dan pošto se proslava završi. Tog jutraće biti sastanak saveta, kome će admiral sigurno prisustvovati.“ Zastala sam. „Mora sedesiti tako, da kralj i kraljevska porodica nikako ne budu umešani.“

„Naravno,“ reče ona tiho. „To bi bila katastrofa za krunu.“Time je nagovestila da će kuća Giz preuzeti punu odgovornost za ubistvo. Biće to

predstavljeno kao rezultat smrtnog neprijateljstva, usamljeni incident za koji kralj ne možebiti okrivljen.

„Pobrinuću se da Vi i Vaša porodica budete zaštićeni od bilo kakvih posledica, mada bibilo dobro da Vaš sin ode iz grada kada se to desi. Sutra ujutru ću Vas pozvati da sedogovorimo oko detalja. Večeras nemojte razgovarati ni sa kim, sem sa svojim sinom;morate sa njim organizovati kako bi naša namera bila vešto sprovedena.“

Otpustila sam je i izašla u predsoblje, da nađem madam Gondi.„Hoćete li, molim Vas, pozvati vojvodu od Anžua da dođe u moj kabinet?“ zamolila

sam je.Kada je madam otišla, vratila sam se u malu, zagušljivu prostoriju i sela za svoj sto,

ostavivši otvorena vrata. Zagledala sam se u nadlanice svojih ruku i začudila se njihovojmirnoći. Za razliku od Ane d'Este, ja nisam lila suze.

Ta noć nije donela osveženje, već samo zagušljivu vlagu koja se spustila na mene doksam ležala u postelji, odbacivši čaršave sa sebe. Kada je mrak najzad počeo da popušta,ustala sam i kazala madam Gondi da pozove Anu d'Este i njenog sina, vojvodu od Giza,da toga dana što pre dođu kod mene.

Usledile su pripreme za svadbu. Otišla sam u apartman Margo sa Eduarom, koji jeimao umetnički nepogrešivo oko, da vidim završno stavljanje dragulja na venčanicu, kao ipredivni plavi ogrtač i veo. Oči moje kćeri bile su krvave i naduvene, što sam se ja pravilada ne primećujem. Kada su i poslednji dijamanti pažljivo ušiveni u haljinu, Margo je stalaispred velikog ogledala i sa strahopoštovanjem se zagledala u svoj odraz.

Ne mogavši da se uzdrži, Eduar skoči sa stolice. „Predivna si! Bićeš najlepša kraljica nacelom svetu!“ Uzeo je za ruke i poljubio u usta, sa uživanjem, pomislila sam, trenutakduže nego što bi to brat trebao. Margo pocrveni i zakikota se, baš kao onda kada je Anri odGiza onako napadno flertovao sa njom.

Kada je ogrtač bio spreman, tri princeze, jedna od Giza i dve od Burbona, ušle su usobu da vežbaju nošenje vela, koji je bio toliko dug, da je jedna od devojaka stala držećimu kraj u spavaćoj sobi Margo, dok su dve izašle u predsoblje da dignu sredinu, a samaMargo smejući se izašla iz apartmana i pošla niz hodnik, da bi dovoljno zategla veo i onemogle da ga dignu sa poda.

Ostavila sam kćerku da se smeje sa tri mlade princeze i povela Eduara u svoj apartman,gde su me Anri od Giza i njegova majka čekali u kabinetu.

Sav naš razgovor trajao je manje od četvrt sata. Gizovi su posedovali nekretninu u RuBetizi, kuću u kojoj je Ana d'Este nekada živela. Slučaj je hteo da Gaspar Kolinji iznajmisobu u jednom svratištu u istoj ulici, nedaleko od Luvra.

Oči vojvode od Giza blistale su ogorčeno dok je govorio. „Kolinji prolazi pored našekuće svakog jutra, kad ide kod kralja i vraća se svakog popodneva istim putem.“

Slučaj ti se osmehnuo, Katrin.„Ima jedan prozor,“ dodala je Ana, „sa koga može da se puca.“

- 252 -

„A strelac?“ upitala sam.„Morver,“ odgovorio je vojvoda.„Znam ga,“ reče Eduar. „Za vreme rata umešao se među hugenote“, okrenuo se meni,

da objasni, „da bi ubio Kolinjija. Nije mogao da se približi admiralu, pa je ustrelio jednogod njegovih najbližih prijatelja, čoveka po imenu Moi. De Moi je jedno vreme bioMorverov staratelj; znali su se godinama, ali Morver je bez premišljanja povukao obarač.“

„Hladnokrvan,“ rekoh, klimnuvši glavom. „On će biti savršen. Ostaje još vremenskousklađivanje: to ne sme da pokvari svadbeno veselje, koje će se odigrati dvadeset prvog. Jaću za sledeće jutro sazvati sastanak Saveta, koji zahteva Kolinjijevo prisustvo. Tada ćuvam poslati kurira. Kažite monsinjoru Morveru da bude spreman, jer možda nam se nećeukazati druga prilika.“

„Izvrsno,“ odgovori mladi Giz. „Samo, pre nego što to bude izvršeno, ja bih skromnotražio jednu stvar od Njegovog veličanstva...“

„Imaćete kraljevu zaštitu,“ rekoh. „Tajno, naravno. Bilo bi dobro da vi napustite Parizodmah posle toga, ako ne i ranije.“

Pošto su vojvoda i njegova majka ispraćeni, Eduar mi dade znak da nas dvojezaostanemo.

„Stanje u Parizu je postalo nestabilno,“ rekao mi je. „Naredio sam da nekoliko jedinicabude spremno da održava mir, ali verujem da naši dobri prijatelji, Gizovi, stvarajuprobleme. Većina sveštenika u gradu odbija hugenote i podstiče katolike protiv njih.Nadajmo se da će venčanje skrenuti pažnju naroda sa njihove mržnje.“

Razvila sam svoju lepezu i brzo se razmahala njome; u prostoriji je bilo tesno kao urerni. „Hoće,“ rekoh samo. „Mora.“

U sumrak sam otpratila Margo do palate kardinala od Burbona, gde je trebalo daprovede noć. Dok smo se u kočiji vozile preko starog, škripavog mosta u Il d'la Site, Margose osvrnu natrag, prema palati Luvra i zaplaka.

„Draga moja,“ rekoh joj nežno, „Spavaćete kod kuće sutra uveče. Vrlo malo toga će sepromeniti.“

„Sem što ću biti žena hugenota,“ reče ona, „iako počne novi rat... Ni moj muž, ni mojaporodica mi neće verovati.“

Naravno, bila je u pravu, i to saznanje mi je slomilo srce. Zagrlila sam je i obrisala jojsuze sa lica.

„Slatka devojko,“ rekla sam i poljubila je. „Slatka devojko, zahvaljujući Vama, nikadaviše neće biti ratova.“ Zaćutala sam, da ublažim ton. „Jeste li znali da sam, onoga dana,kad sam se udala, prezirala Vašeg oca?“

Prestala je da plače dovoljno dugo, da se namršti i zagleda u mene. „Šalite se sa mnom,maman.“

„Ali tako je. Bila sam zaljubljena u svog rođaka, Ipolita,“ osmehnula sam se sećanju.„Bio je tako visok i zgodan, stariji i daleko finiji od Vašeg oca. A i on je rekao da voli mene.

Margo potapša nos maramicom. „Zašto se niste udali za njega?“Uzdahnula sam. „Zato što je moj stric, papa Klement imao druge planove. Doveo me je

u Francusku, u zamenu za prestiž i političku podršku. Tako sam se udala za Vašeg oca.Imao je samo četrnaest godina, bio je stidljiv i nespretan, i nije mi se sviđao, stranac ustranoj zemlji. Tada još nismo znali da se volimo.

„Sada mi je drago da se nisam udala za Ipolita. Bio je drzak, glup... i lažov. Nije mestvarno voleo; želeo je samo da me iskoristi za svoje političke planove.“

Margo je slušala raširenih očiju. „Kako je to strašno, maman!“

- 253 -

Klimnula sam glavom. „Bilo je strašno. Morate znati, Margo, da ima ljudi spremnih daVas iskoriste samo za svoje planove. Na sreću, Anri od Navare nije takav čovek. Stvarinisu uvek onakve, kako izgledaju, i iako sada ne cenite Anrija, ako otvorite srce svremenom ćete naučiti da ga volite.“

Margo se zavali u sedištu, zamišljenog izraza. Obe smo bile umorne i ljuljuškanje kočijenas je smirilo u dremljivu tišinu.

Glumeći da mi je to tek onako palo na pamet, rekoh, „Zabrinuta sam za Vašeg brataEduara. On i Šarl se uopšte ne podnose; kad kralj sazna da se njegovom mlađem bratunešto sviđa, on se tome odmah usprotivi. Eduar mi često govori da bi voleo da imapoverljivog špijuna, kome kralj otvara srce.

„Vi ste bliski sa obojicom, kćeri moja; da li Vam Eduar ikada priča takve stvari?“Margo pocrveni u obrazima; okrenula se i zagledala kroz prozor, očiju tako punih

krivice, da sam ja zatvorila svoje, ne želeći da vide još nešto.Ona je bila moj dar, dete koje nije kupljeno krvlju. Dete, koje mi je, nadala sam se, nebo

poslalo, da popravi zlo počinjeno kupovinom života njene braće.Slatka Margo, pokvarili su te.Ostatak puta vozile smo se u tišini.

- 254 -

Glava četrdeset dva

U ponedeljak su me probudila vesela crkvena zvona, koja su pozivala Parižane daustanu i pripreme se za taj, najveseliji dan. Pošla sam da otvorim prozor, u nadi da ćuosetiti malo jutarnje svežine. Ali nebo je već bleštalo vrelim, ranoranilačkim suncem.Dvorište Luvra bilo je već puno konjušara, koji su stavljali sjajnu opremu na konje koji ćevući kraljevske kočije; sama palata odjekivala je od glasova i koraka.

Ubrzo je počeo i ritual oblačenja: spavaćicu su mi svukle preko glave i zamenile ješirokom košuljom od čistog batista, preko koje su došle dve velike podsuknje krinoline inemilosrdno utegnuti steznik. Stala sam u svoju plavu haljinu i morala sam da ispružimruke, jer je imala i velike, trakama zapertlane rukave. Raščešljale su mi kosu, pa je uplele iuvile gustim namotajima u dnu mog vrata; sve to je pokriveno francuskom kapicom, čija jetraka od ljubičastog damasta visila pored nekoliko desetina sićušnih bisera. Kada jesteznik zavezan, već sam se topila; kada su mi stavili kapicu, bila sam mokra.

Pošto su mi stavile desetinu niski bisera oko vrata i dijamante na uši, madam Gondi jeoglasila da sam spremna. Sišla sam u dvorište, gde su Eduar i Šarl stajali i gledali kakoNavarina kićena kočija prolazi kroz kapiju.

Moji sinovi su nosili slične žakete od bledozelene svile, gusto protkane srmom. Eduarje dodao i pomodni šešir sa paunovim perjem i biserima veličine maline. Vojvoda odAnžua je bio dobro raspoložen, a kralj tužan i rastrojen.

Ušli smo u kočiju i povezli se preko mosta, kroz radoznalu masu, mestimično ukrašenucrnim grupama hugenota; vojvoda od Anžua i ja smo se nagnuli kroz prozor i mahali im,dok je Šarl samo sedeo i durio se.

Ubrzo smo stigli do episkopske palate, pored crkve Notr Dam, gde nas je dočekaokardinal od Burbona, već u društvu Anrija, koji je nosio istu svetlozelenu boju, izvezenusrmom, kao i moji sinovi. Kralja Navare pratili su njegov mentor, Kolinji i rođak Konde.Admiral je bio odeven isto kao i Konde: žaket od tamnoplavog, svilenog damasta, sazlatnim, somotskim širitima i pantalone od plavog satena sa crvenim prugama. Kolinji jebio sasvim opušten, jednog trenutka se smejao i udarao Navaru po ramenu, a sledećeg liosuze. Izgledalo je da ne primećuje kraljevu uzdržanost, ni način na koji Šarl skreće pogledsvaki put kada admiral pogleda prema njemu.

„Ponosan sam na njega kao što bih bio i na rođenog sina,“ rekao je Kolinji, misleći naAnrija. „Ponosan sam na njegovu momačku hrabrost, kao i na čoveka kakav je postao. Onje danas nadahnuće svim hugenotima.“ Impulsivno je obgrlio mladog kralja oko vrata ipoljubio ga u obraz.

Navara je odgovorio kiselim osmehom i ćutanjem. Divno je izgledao u svomsrebrnastom odelu i sa rubinima ukrašenom krunom, ali živci su ga izdavali: stalno jeotirao ruke o bokove svog žaketa i na pitanja ili komentare odgovarao jednosložnimrečima. Odsutno je uzvratio Eduarov prisni zagrljaj i nije ni primetio da ga kralj nijepozdravio.

Naposletku smo zauzeli svoja mesta ispred masivnih drvenih vrata, na ulazu u palatu.Trube su se začule dok su se vrata otvarala, šireći pogled na masu, veselu i ushićenu,uprkos vrućini.

- 255 -

Najmlađi rođaci neveste i mladoženje, dve nasmejane bliznakinje i tri stidljiva dečaka,išli su prvi, razbacujući ružine latice. Iza njih je išao kardinal i na izvesnom rastojanjuNavara, između Kondea i Kolinjija.

Kada su Anri i njegova grupa pošli niza stepenište palate, Margo se pojavila iz svogskrovišta, sa svojim pratiljama, koje su nosile, dugački, šuštavi šlajer. Hiljadu dijamanatableštalo je na ogrtaču i haljini; stotinu je grlilo njen dugački vrat. Oči su joj bile takonaduvene i crvene, da sam shvatila da je noć provela plačući. Pomislila sam da to nijevažno: malo njih će moći da je vidi iz ovakve blizine, kao ja; oni će primetiti samo haljinu,ogrtač, dragulje i njeno kraljevsko ponašanje, i prihvatiti je kao pravu kraljicu.

Između svoje braće i u pratnji svoje tri deveruše, moja kćerka je polako silazila nizastepenište palate. Posle nekoliko koraka, pošla sam i ja za njom; ostali prinčevi i princezepo krvi, iz kuća Burbon i Giz, išli su iza mene.

Na dnu stepeništa palate nalazio se ulaz za galeriju, koji se protezao od kardinalovepalate do malog, konopcem ograđenog otvora ispred visoke platforme. Ona je bila dignutana vrhu stepeništa zapadne fasade Notr Dama, tako da je bila u nivou sa vratima katedralei protezala se pedeset koraka napolje, otvarajući je potpuno za pogled narodu okupljenomna trgu. Galerija je bila postavljena na visoke drvene stubove, stolarske porodice su dobrojele u godini kraljevskog venčanja, postavljene vertikaino u tlo povezane poprečnimgredama, i pokrivena platnenom nadstrešnicom. Spolja i unutra bila je ukrašena vencimacrvenih ruža i naborima svetloplave svile, u skladu sa nevestinom venčanicom.

Istisnula sam ponosni osmeh, idući iza Margo pored redova nižeg plemstva koje jesedelo na galeriji. Platnena nadstrešnica je pružala zaštitu od žestokog podnevnog sunca,mada je vazduh unutra predstavljao punu mešavinu mirisa ruža, znoja i sveže isečenogdrveta. Sunčevi zraci su padali na istočnu stranu galerije i na veličanstveni veo od moaresvile. Zurila sam u nju, očarana načinom na koji se plava tkanina pod šarenom svetlošćumenja kao nestalni, ustalasani okean; sićušni dijamanti, ušiveni na razmaku od širineprsta, bleskali su na suncu.

Masa je odjednom zamukla, kao da je potopljena u vodu; vesela graja prešla je uprigušene krike užasa, a uzvici ohrabrenja tihi samrtni jecaji. Pogledala sam sa galerije,prema nemilosrdnom suncu i na hiljadama lica videla, ne radost, nego grimase straha ibola.

Mlaz krvi potekao je ispod veličanstvenog plavog šlajera nevestine venčanice, porednogu devojčica koje su ga držale visoko u vazduhu. Protekao je pored mene, pokvasivšimi papuče i skut haljine, i tekao dalje, širinom galerije. Pogledala sam u plemiće koji sustajali na galeriji i gledali. Njihovi samosvesni osmesi bili su nepromenjeni. Oni nisu videlikrv; nisu čuli ni krike.

Spustila sam pogled na snažni potok i pomislila, Prestaće u trenutku kad Margo kaže da.Staće u trenutku kada se venčaju.

Spustila sam nogu u papuči i gledala kako je preplavljuje tamni potočić. Videla samkrv, ali nisam je osećala: moja peta je stala na suvu kaldrmu. Digla sam pogled i iskrivilausne u parodiju osmeha. Više nisam spuštala pogled.

Preživela sam dug prolaz kroz galeriju i izašla na dnevnu svetlost i otvoren prostorkojim se dolazilo do platforme ispred Notr Dama. Ta zona je bila odvojena kordonomvojske i pod jakom stražom, i blagosloveno beskrvna; Anri i njegovi ljudi su nas tu čekali.Dva niza stepenica vodila su gore, do platforme; Navarina grupa se penjala severnimstepeništem, a Margo južnim. Obe grupe su se srele na sredini platforme, gde je kardinalod Burbona stajao i čekao za molitvenom klupom. U blizini je bio postavljen red stolica da

- 256 -

bi svatovi mogli da posedaju i prate odvijanje venčanja; stali smo na svoja mesta i nakardinalov znak posedali. Margo i Anri su klekli na klupu i ceremonija je počela.

Obred je bio skraćen do krajnosti, a kardinal vrlo efikasan. Nije imao brevijar, već jegovorio napamet, iz Prve Pavlove poslanice Korinćanima:

„Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono kojeječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, iakoimam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. Ljubav ne misli o zlu, araduje se istini.“

Sunce je nemilosrdno peklo punim žarom: topila sam se ispod svih onih slojeva odeće.Znoj mi je curio niz čelo; gušila sam želju da ga obrišem. Zatreptala sam očima dok jekardinalovo lice počinjalo da se menja, postajalo oblije, punije, bleđe.

„Ono što je učinjeno iz straha, mora sada biti učinjeno iz ljubavi. Madam kraljice, ova deca nesmeju biti.“

Otresla sam glavom svoju nesvesticu i usredsredila pogled, dok nisam opet ugledalakardinalovo lice. Govorio je Navari.

„Uzimate li ovu ženu za svoju zakonitu ženu? Da je volite i pazite dok god oboježivite?“

Navarin jasan glas začuo se u zamuklom gradu, koji nije ni disao. „Da.“Kardinal je pogledao moju kćerku. „A da li Vi, Margareta, uzimate ovog čoveka za

svog zakonitog muža? Da ga poštujete i slušate, dok god ste oboje živi?“Prisutni su čekali. Margo je sagnula glavu i ništa nije odgovorila. Posle mučno duge

pauze, kardinal je, pretpostavivši da su vrućina i emocije savladali nevestu, ponoviopitanje.

Margo nije odgovarala. Usne su joj bile čvrsto stisnute, a lice crveno zbog nečega štonije bila vrućina. Njen mladoženja se odlučno zagledao u kardinala.

„Prokletstvo božije,“ promrmlja Šarl pored mene. „Prokletstvo božije, zar nisamdovoljno trpeo?“ Skočio je sa sedišta; Eduar se pored mene sav nape kada je kralj pošaoprema Margo. Spustio je čvrsto ruku na njenu krunu i počeo da je pomera napred-nazad,primoravajuči je da komično potvrdno klimne glavom.

Lice Margo se zgrči u izrazu poniženja i besa, ali kardinal to sa olakšanjem prihvati kaoodgovor i proglasi par venčanim. Zaori se gromoglasni urlik mase. Par ustade i kardinal ihpredstavi okupljenima, Anrija od Burbona, kralja Navare i princa Francuske, i njegovuženu, Margaretu Valoa, kraljicu Navare i princezu Francuske.

Ustala sam da zagrlim svoju kćer i njenog muža. Ali dok sam ustajala, dnevna svetlostodjednom zatreperi. Spustila sam pogled i ugledala tamnu mrlju koja se širila oko njih.Bivala je sve veća, dok cela platforma nije pocrvenela.

Margo se udala za hugenotskog kralja, ali to nije bilo dovoljno.Nešto me navede da se osvrnem preko ramena, dole. Na severnom rubu platforme, tik

pored Švajcarca sa halebardom, stajao je Kozimo Ruđeri.Stajao je u blizini u crno odevenih hugenota i moglo bi se pomisliti da je jedan od njih,

da nije bilo crvenih pruga na njegovim crnim rukavima i pantalonama. Proteklih trinaestgodina uzelo je svoj danak: njegova zagasitocrna kosa bila je prošarana sedim, a i ramenasu mu se primetno opustila. U gomili prisutnih veseljaka samo on se nije smejao. Gledao jeozbiljno, intenzivno, pravo u mene.

Želela sam da potrčim do njega, da ga pitam da li je i on video onu reku krvi. Ali moglasam samo da zurim pravo u njega, dok Eduar nije nešto prošištao prema meni: bilo jevreme da uđemo u katedralu, za ceremoniju sa zastupnikom. Dok su Navara i njegovagrupa čekali ispred, sa oklevanjem sam ušla u crkvu sa ostalima.

- 257 -

Kada je ritual bio završen, vratili smo se napolje, na platformu uz zaglušujućuzvonjavu pet zvona iz Notr Dama, i pogledala sam napeto pretražujući masu, ali Ruđeribeše nestao.

Usledio je banket u kardinalovoj palati; kasnije su siti gosti prešli u balsku salu Luvra.Jela sam i igrala, motreći na svoju ćerku, koja se očigledno prepustila svojoj sudbini; igralaje i osmehivala se vidnom iskrenošću, ali je pažljivo izbegavala oduševljeni pogled svogamuža.

Ja sam se nepromišljeno priključila živom saltarellu i vraćala se na svoje mesto, brzomašući lepezom, kada mi je ambasador Zuniga uhvatio pogled i pokretom me pozvao nastranu. I on beše upravo završio skakutanje i uvijanje u zahtevnoj igri; niz lice su mu teklipotočići znoja.

„Madam kraljice, oprostite mi,“ rekao je zadihano. „Ne želim da kvarim uživanje uslavlju, ali moram da uložim protest.“

Pogledala sam ga iza lepeze kojom sam izbezumljeno mahala. „Šta je sada, donDijego?“

„U pitanju je onaj neotesani Kolinji. Idite i poslušajte ga sada: otvoreno se hvali da će sevratiti kao pobednik iz Holandije i pokloniti Šarlu zarobljenu špansku zastavu. Kako damirno slušam to otvoreno protivljenje mom kralju?“

Prestala sam da mašem lepezom. „On je izdajnik,“ rekoh tiho, „i uskoro će platiti svojegrehe prema našem kralju, kao i prema Vašem. Ali ne danas, don Dijego. Danasproslavljamo venčanje moje kćeri.“

Ambasadorovo značajno klimanje glavom značilo je da je dobro pretpostavio ono štonisam rekla i da bi za njega bilo bolje da zaboravi naš razgovor.

„Hvala vam, madam kraljice,“ rekao je i poljubio mi ruku. „U tom slučaju, moram da seizvinim zato što sam Vam narušio veselje ovog dana.“

Bila sam u iskušenju da pođem i sama čujem Kolinjijevo hvalisanje, ali sam odlučila dato ne učinim: nisam želela da budem viđena kako reagujem na njegovu aroganciju. Posletoga sam sedela na svom mestu i slušala muziku, dok većina gostiju nije otišla.

Pred kraj veselja prišao mi je umorni Navara. „Tetka Katrin,“ upitao je. „mogu li darazgovaram sa Vama privatno?“

„Naravno.“ Potapšala sam praznu stolicu pored sebe. „Vi ste sada moj sin.“Seo je i predao mi malu, kutijicu obloženu somotom i pismo. „Ovo je od moje majke.

Zamolila je da Vam ih predam posle svadbe.“Uzela sam ih od njega. Zapečaćeno pismo bilo je Žaninom pažljivom rukom adresirano

na mene; upoznala sam joj rukopis kroz mnoge liste zahteva koje smo izmenjale tokompregovora o venčanju.

„Pročitaću ovo kasnije, kad budem sama,“ rekla sam i gurnula ga u rukav.Prašnjavu kutijicu sam otvorila. U njoj je, na beloj svili, požuteloj od vremena, bio broš

od jednog savršenog, velikog smaragda, okruženog grozdovima dijamanata.„Ovo je izvrsno,“ promrmljala sam. „I mora da ja koštao pravo malo bogatstvo. Ali

nikada ga nisam videla na Vašoj majci.“„Nisam ni ja,“ priznao je on. „Ne znam kako je došla do njega ali želela je da ga Vi

dobijete. Njena negovateljica mi je rekla da ga je napisala na samrtnoj postelji.“„Hvala vam,“ rekoh, dirnuta, i poljubih ga u obraz. Pocrveneo je šarmantno stidljivo;

Iskoristila sam taj trenutak da nastupim otvoreno.„Znači,“ rekoh, zatvarajući kutijicu, „posle svadbe odlazite sa admiralom u

Holandiju?“

- 258 -

On raširi oči, pa se sabra i namršti. „Ne,“ reče čvrsto. „Moram da se izvinim zbognjega, madam kraljice. Prekoračio je svoja ovlašćenja. Ja sam mu dao do znanja šta mislim,ali on me ignoriše.“

„Kakvo bi bilo to mišljenje?“Anrijev izraz otvrdnu. „Ludost je izazivati Španiju; to može samo da izazove

katastrofu. Tek smo se oporavili od višegodišnjeg rata. Sada je vreme da se oporavimo iponovo uzdignemo, a ne da uništavamo.“

„Dobro rečeno,“ kazala sam, iako nisam bila ubeđena da to zaista i misli.Kardinal od Burbona je sa osmehom, u pratnji Margo i Šarla, prišao, nagnuo se i

prošaptao mi na uvo.„Došlo je vreme, madam kraljice.“

Povela sam Margo uza stepenište, do njene sobe, udešene za mladence, sa satenskimčaršavima boje indiga i svetloplavim somotskim zavesama. Sa svojim damama sam rasulašaku oraha po podu njenog predsoblja. Zatim sam pomogla kćeri da se svuče i zavučemeđu svilene čaršave. Dok je navlačila prekrivač preko grudi, lila je suze niz obraze.Zagrlila sam je čvrsto.

„Draga moja,“ šapnula sam, „bićeš srećna i ovaj brak će nam doneti mir.“Bila je suviše ophrvana emocijama da bi odgovorila. Izašla sam u predsoblje i zatekla

uznemirenog kardinala i Eduara.„Njegovo veličanstvo odbija da dođe i svedoči o konzumaciji, reče Eduar iznervirano.

„Insistira da ja to uradim umesto njega.“Kardinal je odmahnuo glavom. „Ovo je nečuveno,“ reče. „Kralj mora da potpiše

ugovor kao svedok, da potvrdi da se čin dogodio.“„I hoće,“ rekoh kardinalu i okrenuh se Eduaru. „Kažite mu da mora da dođe.“„Jesam, maman,“ reče Eduar. „Odbija da sluša.“Dahnula sam, potpuno iznervirana. „Gde je on?“„U svojoj spavaćoj sobi. Kažem Vam, neće doći,“ reče Eduar.Ja sam već bila na vratima. Zatekla sam Njegovo veličanstvo sklupčano u svojoj

postelji, sa prekrivačima navučenim preko glave, u istoj odeći u kojoj je bio na venčanju.„Ustani, Šarle,“ rekla sam.„Neću to da uradim,“ zacvileo je. „Ne razumete, maman. Niko me ne razume... niko,

sem Margo. A sad ovo - ova hugenotska bitanga hoće da mi je oduzme.“„Ne budi dete,“ rekoh. „Ustani. Kardinal čeka.“Suze su mu potekle. „Svi žele da mi je oduzmu. Eduar, Anri... a sad i vi. Zar ne vidite,

maman? Volim je...“Ošamarila sam ga, tako jako, da je udario glavom u dasku od postelje.„Kako se usuđuješ?“ zarežao je. „Kako se usuđuješ da udariš kraljevu osobu?"Pokrenula sam se da ga opet udarim, ali on diže ruku da se zaštiti.Iz mene izleteše reči. „Svi mi moramo da radimo stvari koje preziremo, sine moj, ali

podsetila bih te da tvoja sestra nije tvoja žena. Ona pripada drugom čoveku, koji imapravo na to, i ti ćeš sada biti dobar brat, i učiniti ono što tradicija zahteva.“

Grč tuge iskrivi Šarlovo lice; zajecao je izbezumljeno. „Hoću da umrem,“ prodahtao je.„Niko drugi ne može da me trpi... niko nije ljubazan prema meni, zato što sam takonesrećan. Šta ću ja bez nje?“

„Vaše veličanstvo,“ rekoh, „govorite kao da je izgubljena zauvek. Zaboravljate da je,još i sada, pod Vašim krovom, i verovatno će tu ostati još godinama. Sada, kad je Anrijevamajka umrla, on neće mnogo vremena provoditi u Navari.“

- 259 -

Šarl diže pogled prema meni, vlažnog lica. Sline su mu se nakupile na tamnimbrkovima. „Ne lažete me?“

„Ne lažem,“ rekoh, i ne trudeći se da prikrijem da sam iznervirana. „Šarle, ako jošjednom progovoriš o njoj kao da ti je nešto više od sestre... biće ti gore nego da sam teudarila. A sad ustani i izvrši dužnost koju su izvršavali svi francuski kraljevi pre tebe.“

Na posletku je izašao sa mnom u predsoblje i drhteći pošao da sedne pored kardinaladok Anri i njegova nevesta izvršavaju svadbeni čin. Kardinal mi je kasnije priznao da jeŠarl sve vreme proveo sa rukama na očima.

Kada se kralj pojavio iz spavaće sobe Margo, pogledao me je naduvenim crvenimočima. „Bogami, ubiću ga,“ šapnuo je. „Ubiću i njega...“

Usledila su tri dana neprekidnog veselja, iako su življe zabave, uključujući i viteškiturnir, bile otkazane jer se previše učesnika onesvestilo od nemilosrdne vrućine.Poslednjeg dana, dvadeset prvog, Eduar me je izvestio da je prisustvovao sukobu Kolinjijai kralja kod galerije teniskog terena. Kolinji je zahtevao audijenciju; Šarl ga je odbijaogovoreći, „Dajte mi još par dana da proslavim, mon pere, ne mogu da mislim pored svihovih zabava.“

„Ako me uskoro ne primite, biću primoran da napustim Pariz,“ odgovarao je Kolinji.„A ako odem, pre ćete imati građanski rat, nego spoljni.“

Taj Komentar je naveo Eduara, kao generala, da rasporedi vojsku na strateškimtačkama oko grada, tobože da bi održao mir između Gizovih i Kolinjija. A i ja sam se,takođe, zabrinula da naša žrtva ne ode prerano, međutim, admiral je reagovaonedvosmisleno potvrdno kada sam ga kasnije toga dana pitala hoće li sledećeg jutra doćina sastanak saveta. Jadna budala; još uvek je verovao da može da nas poljulja.

Kasno uveče, uz prigušene zvuke udaljene muzike i smeh sa završnog maskenbala,Eduar i ja smo se sreli sa maršalom Tavanesom, kome smo poverili vest o planiranomubistvu, kao i Ani d'Este, njenom mužu, kao i sinu, vojvodi od Giza. Anin muž, vojvodaod Nemora, izvestio je da je arkebuzer Morver već stigao u kuću u Ru de Betizi i počeo datraži najzgodnije mesto sa koga će imati dobar pogled na ulicu.

Izrazi zaverenika pokazivali su mračno ushićenje i povremeni napad griže savesti. Janisam osećala ništa, samo sam imala jak utisak da je sve oko mene, razgovor, lica, muzika iglasovi sa veselja u udaljenoj balskoj sali, nestvarno.

Te večeri sam ležala u postelji mokra od znoja i pokušavala da opustim ruke i noge, ismirim dah i srce koje se razlupalo. Razbolela sam se, osećala sam istu strahovitu jezu kaoi u trudnoći nešto pre nego što ću povratiti. Ovoga puta nisam mogla da izbacim ono, štomi smeta; ovoga puta nisam nosila novi život.

Nisam sanjala zato što nisam spavala. Nisam spavala zato što sam se plašila snova kojisu me progonili tako dugo. Zurila sam u pomrčinu iznad sebe, moleći se da se zagušljivivazduh odozgo odjednom ne pretvori u krv i izlije dole, na mene poput smrtne kiše, iudavi me u postelji.

Sada bih volela da jeste.

- 260 -

Glava četrdeset tri

Petak, dan kada je vlada nastavljala svoj posao, svanuo je najvreliji do tada. Kiša nijepadala od prethodne nedelje. Na ulicama, točkovi kočija i konjska kopita su dizali oblakeprašine. Vazduh je neprestano bio pun vlage: zamenila sam svoju mokru spavaćicuširokom haljinom i podsuknjama, koje su se odmah lepile za moju sjajnu, vlažnu kožu.

Eduar i ja smo se složili da je najbolje da se tog sudbonosnog dana što manjepojavljujemo u javnosti, da bi bilo jasno da je kraljevska porodica obuzeta daleko veselijimstvarima nego što je ubistvo. Ja sam otišla na ranu misu u obližnju katedralu Sen Žermen,kao i svi svatovi katolici.

Eduar i ja smo se vratili za sastanak krunskog saveta, zakazan za devet sati; stigli smoranije i vojvoda od Anžua je zauzeo kraljevo mesto na čelu dugačkog, ovalnog stola. Jasam sela pored njega. Već sam upozorila Njegovo veličanstvo da će Kolinji biti prisutan ida će opet insistirati da Šarl podrži njegov rat u Holandiji, sada još žustrije, jer je shvatioda je u opasnosti da izgubi kraljev prećutni blagoslov. Zbog toga je Šarl kukavički odlučioda se toga jutra izležava u postelji i predsedavanje sastankom prepusti svom bratu.

Kolinji je stigao tačno u devet sati, odmah posle sedokosog vojvode od Monpensijea, apre hitrog, mladog Gonzage, vojvode od Nevera i starog vojnika, maršala Kozea. Poslednjije ušao ćelavi i gotovo bezubi maršal Tavanes, kome su godine službe davale pravo dapusti kraljevsku porodicu da ga čeka.

Gledala sam Kolinjija, znajući da je to poslednji put da ga vidim. Njegov nekada odsunca taman ten malo je izbledeo posle dužeg odsustvovanja sa bojišta, a i dobio je nešto utežini zbog dobre hrane na dvoru. Uprkos svojoj veštoj dvoličnosti, uspeo je potpuno daprikrije razočaranje zbog kraljevog izostanka. Nisam osećala nikakvo uzbuđenje prednjim, već samo radoznalo olakšanje zbog saznanja da će sutra biti mrtav. Možda sam gamrzela, ali samo onako, kako bi majka mrzela zmiju koja ugrožava njenu decu; nije tu bilolične odbojnosti, već samo želja da zaštitim svoje.

Pošto je okupljenima dao vremena da razmene mišljenja o nepodnošijivoj vrućini,vojvoda od Anžua je zatražio red. Kolinji je zatražio da opet iznese svoje argumente za ratu Nizijama. Tvrdio je da su iza same naše granice, u Flandriji, počinjena nova zverstva. Sobzirom na lokaciju, možemo brzo prebaciti svoje trupe tamo, a pobeda će nam dati novizamah za dalji prodor u Holandiju.

Eduar je sa velikom pažnjom saslušao njegov zahtev, pa rekao, „O temi rata saŠpanijom smo već raspravljali i glasali. Nema potreba da se vraćamo na to. Da li se mojekolege savetnici slažu sa tim?“

Složili smo se.U Kolinjijevom pogledu blesnu bes, koji zatim zameni izraz hladne odlučnosti. Bio je

spreman za tu mogućnost; svoju odluku je već doneo. Sastanak je nastavljen još dva sata.Tokom tog vremena admiral je sedeo sa bradom na pesnicama i zurio kroz prozor,planirajući rat. Po završetku, izašao je brzo, bez reči.

Kasnije smo vojvoda od Anžua i ja izašli da ručamo javno. Kapci na prozorima su biliotvoreni i zavese razvučene, da bi se osvetlila velika prostorija sa visokom tavanicom. Uvazduhu je lebdela prašina i svetlucala u zracima jake sunčeve svetlosti.

- 261 -

Eduar i ja smo sedeli na jednom kraju dugačkog trpezarijskog stola. Stražari supovremeno diskretno prolazili između nas i plemstva koje je stajalo. Dok je Eduaru i meniservirano prvo jelo, muzički oktet je izveo nekoliko pesama sa vrcavim tekstovima oljubavi, nesporazumima, šalama i srećnim završecima. Prisutni su živo pljeskali.

Kada je muzika prestala, zvona katedrale u celom gradu označila su vreme: jedanaestsati, trenutak Kolinjijeve smrti. U kući Gizovih, u Ru de Betizi, Morver je dizao svojuarkebuzu i pažljivo nišanio.

Pogledala sam svog sina. Kada smo skrenuli poglede na svoje pehare, Eduar jeizgledao smireno i opušteno. Kada bi bistrooki Lorenco, dečak sa murala na zidu kapeleMedičija, mogao da nas vidi, upitala sam se da li bi to odobrio?

Otpočeli smo obrok u tišini. Bila sam oštro svesna svakog pogleda, zvuka, dodira:zveketa moje kašike o porcelansku činiju, njene drške, brzo zagrejane u mojoj ruci,talasanja supe kada rub kašike poremeti njenu površinu. Eduarove crne oči bile sublistave, a ruke mirne.

„Volela bih da odvedem Anrija do zamka Bloa,“ rekoh umorno. „Tamo je mnogosvežije nego u gradu. Nadam se da ćemo krenuti čim to posao dozvoli.“

„Odlična ideja,“ odgovori mi sin. „Ja volim da vodim Anrija u lov.“Ubrzo smo završili sa prvim jelom. Ja zbog vremena nisam imala apetit i vratila sam do

pola pojedeno jelo. Drugo jelo, jedno od mojih omiljenih, jegulje u crvenom vinu, serviranoje vrelo i zbog pare koja se dizala iz njega morala sam da se povučem i razmašemlepezom. Dok se hladilo, Eduar i ja smo izmenili još nekoliko besmislica.

Moj Eduar, pomislila sam. Drage moje oči... Ne bih ovo izdržala bez tebe.Kako je Ruđeri mogao da bude takvo čudovište? Kako je uopšte mogao da predloži da

povredim svoje voljeno dete?Ispred mene je upravo bio stavljen tanjir sa hladnom govedinom, kad sam primetila

kako je vojvoda od Anžua uputio oštar pogled na gore; pogledala sam za njim.Maršal Tavanes je žurio kroz masu okupljenih plemića. Od svih okupljenih samo se on

nije smejao, ali bio je dovoljno diskretan da prikrije svoj šok i ne privlači pažnju okoline.Uhvatila sam njegov pogled, oprezan, intenzivan, i shvatila.

Prisilila sam se na osmeh dok je prilazio. On nije uspeo da reaguje na sličan način, ali senaklonio i zatražio dozvolu da priđe.

Prišao je prvo meni i sagnuo se da mi progovori na uvo, tako tiho, da ga ni Eduar niječuo.

Admiral Kolinji je bio ranjen u ruku. Njegovi ljudi, među njima i oni koje mu je Eduardodelio kada je došao na dvor, odneli su ga na sigurno, u njegov smeštaj u hotelu DeBetizi.

Osmeh mi je i dalje bio na usnama, skamenjen u šoku. „Je li rana smrtonosna?“šapatom upitah Tavanesa.

„Misle da nije, madam kraljice.“„Ko još zna za to?"„Admiral je poslao dvojicu svojih kapetana da odmah obaveste kralja. Mislim da Anri

od Navare već sada razgovara sa kraljem.Tavanes je, naravno, rekao više, ali njegove reči su bile prigušene upornim, sve jačim

bubnjanjem u mojim ušima sličnim topotu konja koji se približavaju. Spustila sam ruku napodlakticu svog sina.

„Eduare,“ rekla sam tiho. Ustala sam i pokazala da želim da Tavanes pođe sa nama.Dok smo prolazili kroz veliku salu za prijeme, plemstvo se razdvojilo da prođemo.

Digla sam suknje i gledala pravo; nisam morala. Ovoga puta, krv sam i osećala.

- 262 -

Evo priče, sastavljene prema izveštaju maršaia Tavanesa, kao i pričama svedoka:Admiral je odmah posle sastanka saveta pošao da nađe kralja. Na njegovu žalost, Šarl

je bio na galeriji za tenis, igrao je set sa Kolinjijevim rođakom Telinjijem i, kako se to većdešavalo, mladim vojvodom od Giza. Šarlu je bilo neprijatno; Kolinji, iznerviran, jer je kraljobećao da će ga saslušati čim se završi svadbena proslava. Admiral je zahtevao da odmahbude primljen u privatnu audijenciju; pošto ga je kralj odbio, Kolinji je pobesneo i otišao.

Izašao je kroz severnu kapiju Luvra pod stražom i pošao prema Ru de Betizi. Za njimsu išla četvorica hugenotskih kapetana i deset škotskih čuvara. Dok se približavao kućiGizovih, izvadio je iz džepa naočare i pismo svoje mlade žene, koja se beše nedavnoporodila. Čitao ga je kada je ušao u vidokrug ubice. U tom trenutku je stao u mestu,osetivši da mu se olabavio jedan uložak u cipeli.

Ne znajući za uložak, Morver je opalio.Admiral se upravo tog trenutka sagnuo da proveri cipelu.Tane je prosviralo Kolinjijevu levu ruku i gotovo mu otkinulo desni kažiprst, koji je

ostao da visi na parčetu mesa. Admiral se odmah onesvestio.Njegovi ljudi su ga okružili. Svi su čuli pucanj i složili se da je došao iz obližnje kuće u

vlasništvu Gizovih. Njih trojica su provalili unutra i našli arkebuzu koja se još dimila.Morver je do tada već pobegao.

Bila sam spremna za poviku koja bi usledila posle ubistva Kolinjija, ali nisam nipomislila da bi mogao preživeti taj pokušaj.

Eduar i ja smo ušli u Šarlovo predsoblje i tu zatekli preko deset besnih hugenota, tolikostisnutih međusobno, da u prvom trenutku nisam uspela da vidim kralja. Čuvši našekorake, plemići u crnom se okrenuše i, ugledavši nas, zagledaše se prekorno, iako su segunđajući sklonili, otkrivajući Šarla za njegovim stolom, sa Anrijem i Kondeom koji sustajali oko njega.

Videvši nas, Konde se trže; Navara je bio toliko obuzet kraljem, da izgleda nije niprimetio naš ulazak. Šarl se skupio u stolici, držeći se za glavu. Suze besa su mu tekle nizobraze, još crvene od žustre igre tenisa.

„Ostavite me!“ dreknuo je. „Ostavite me, ne mogu da mislim! Zašto me bog tolikomuči?“ Počeo je da udara čelom o površinu stola.

Navara diže pogled i ugleda mene. Suviše dobro se kontrolisao da bi se trgao kaoKonde, ali u očima sam mu videla nepoverenje i prikriveni bes.

„Madam kraljice,“ rekao je uzdržano formalno. „Monsinjor Le Duk. Morate nam pomoći.Admiral Kolinji je ustreljen, a Njegovo veličanstvo je izvan sebe. Ali pravda se moraizvršiti! Odmah, pre nego što nasilje krene!“

„Ja sam izgubljen,“ složio se Šarl zastenjavši. „Previše problema...“ Stisnuo je oči ipočeo polako da se ljulja napred-natrag na stolici. „Ne mogu više da podnesem!“

„To je zbog vrućine,“ rekoh zaštitnički. „Zbog vrućine i šoka.“Otvorila sam lepezu i zamahala prema njegovom licu. „Dragi Šarle,“ rekoh, „morate

me poslušati.“On otvori oči; pogieda me sa krajnjim očajem.„Zašto me muče?“ zastenja. „Molim Vas, zaustavite ih, maman. Oterajte ih, neka

umru!“„Mogu da ih zaustavim,“ tešila sam ga, „ako vi pomognete admiralu Kolinjiju.“„A šta treba da se uradi?“

- 263 -

„Morate da osudite zločinca koji je počinio ovo gnusno delo,“ rekoh, radujući se štoimam hugenote za svedoke, „i razjasnite da Kruna neće stati dok ga ne izvede pred licepravde. Mora se sprovesti puna istraga.“

Eduar se polako provukao do nas. „Kolinjijeva okolina mora biti obezbeđena,“ rečežustro. „Ja ću ukloniti sve katolike iz okoline Ru de Betizi i tako umanjiti rizik po admiralai njegove ljude. I poslaću pedeset svojih najboljih arkebuzera da okruže admiralov hotel.“

„Da,“ reče Šarl sa uzdahom olakšanja, iako još uvek izbezumljenog pogleda. „Da,pobrinite se da se to uradi.“

„Ima li još nešto, gospodine?“ upitah nežno.„Da.“ Šarl diže pete na ivicu stolice, savijenih kolena i ruku obavijenih oko potkolenica,

lagano se ljuljajući. „Doktor Pare...“Doktor koji je pokušao i nije uspeo da spasi život mog muža sada je bio kraljev lični

doktor. „Pošaljite Parea u hotel Betizi.“„Urađeno je,“ rekoh.Šarl se odjednom umiri i pogleda me. „Moram da vidim admirala i zamolim ga za

oproštaj, jer nisam uspeo da ga zaštitim. Moram mu dati do znanja da ga nisam napustio.Hajdemo sada, maman.“

„Molim Vas samo za jednu stvar, Vaše veličanstvo,“ rekoh.Pogledao me je namršteno.„Dozvolite da vojvoda od Anžua i ja pođemo sa Vama.“

Bilo je, naravno, prerano da se pođe kod Kolinjija; doktor Pare je trebalo tek da gaoperiše. Međutim, polovinom popodneva, grupa, Navara, Konde, deset telohranitelja,Anžu, kralj i ja, okupila se kod severne kapije Luvra. Pozvala sam i starog Tavanesa, koji jerado odobrio zaveru za ubistvo, ali je imao i živce da pođe sa mnom i glumi saosećanje zaKolinjija među svim onim hugenotima. Navara je bio uljudno uzdržan, a Konde još uveksuviše ljut da bi nam se uopšte obratio.

Predložila sam da pođemo u kratku šetnju Kolinjijevom okolinom da bi narod video dasmo zabrinuti za admirala. Osim Navarine garde, našu grupu je pratilo i dvanaestšvajcarskih vojnika, zbog zaštite kralja.

Pošto su dvojica stražara digla debelu, gvozdenu rezu, trojica konjušara su otvorilatešku kapiju. Vojnici koji su okružili palatu, razmakli su se da bismo mi izašli na ulicu.

Uskoro smo ostavili Luvr za sobom i prešli na vrelu kaldrmu u Ru de Betizi, gde nas jeraštrkano jato prolaznika u crnom primetilo i požurilo prema nama. Tavanes i Eduar meinstinktivno zagrliše, a Konde i Navara učiniše isto za kralja.

„Dolazi Italijanka!“ uzviknu neki čovek, ni pet koraka od mene.„Ona dočekuje prijatelje na firentinski način: sa osmehom na licu i bodežom u ruci!“Masa povika u znak odobravanja. Odjednom nas okruži gomila crnih tkanina i bledog

tena. Na mojoj levoj strani, stari maršal Tavanes se zatetura, udari ramenom u moje iizbaci me iz ravnoteže, pa naleteh na Eduara. Švajcarski vojnici spustiše halebarde iokrenuše sjajne oštrice prema besnoj gomili koja se približavala.

„Nemojte ih povrediti! Pustite ih!“ uzviknuh ja; neki kobni incident mogao bi lako daizazove opšti haos.

Kralj, Navara i Konde zastadoše da se osvrnu preko ramena prema nama: masa ih nijeni pipnula.

„Pustite ih da prođu!“ uzviknu Navara i masa u crnom poče da se povlači.Opet smo krenuli, ubrzanim korakom, i bez daljih problema stigli do hotela Betizi, iako

je gomila sve vreme išla za nama, pa smo slušali zloslutni žamor njihovih kletvi.

- 264 -

Oko hotela neumorno je patroliralo više od pedeset ljudi u crnom, neki od njih su bilineobrijani, okoreli vojnici, a drugi udešeni plemiči. Svi su pozdravljali Navaru učtivimnaklonima, ali su samo mrgodno i hladno gledali vojvodu od Anžua i mene. AmbasadorZuniga je bio u pravu: svi su bili naoružani za rat, jedni dugim mačevima, a drugiarkebuzama. Četvorica su stajala na ulaznom stepeništu, znojeći se pod teškim grudnimoklopima.

Navara se sam popeo uza stepenište i obratio im se; pomerili su se i pustili nas daprođemo.

Unutra se dvanaest stražara i plemića gušilo u krcatom, osunčanom predvorju; jedni suplakali, drugi raspravljali, svi su bili besni. Osetila sam zagušljivi miris neopranih tela ikobasica koje su se pržile na obližnjem šporetu, pritisnula sam svoju namirisanumaramicu na nos. Hugenoti su na Navaru reagovali izrazima nade, zahvalnosti ipoštovanja; ugledavši Anžua i mene, okretali su se na drugu stranu i pravili izrazegađenja, kao da su upravo ugledali nešto od čega im se povraća.

Produžili smo škripavim drvenim stepeništem na drugi sprat, koji je ceo služio kaoadmiralova velika, otvorena spavaća soba. Iako je ta soba bila veća od moje, sopstvenespavaće sobe u starom, ruševnom Luvru, niska tavanica je ostavljala utisak da je skučenija;taj efekat je naglašavalo pedesetak ljudi koji su se okupili oko postelje svog ranjenog vođe.

Navara nas je poveo. Sunarodnici su se sklanjali pred njim, mrmljajući izrazezahvalnosti, ali da nije bilo Navarinog opominjućeg pogleda, brecali bi se na mene. Prišlismo do Kolinjija, koji je ležao u postelji od izrezbarenog drveta trešnje.

Admiral je bio poduprt jastucima i primetno bled. Desna ruka mu je, pažljivo položenau krilo, bila potpuno uvijena u zavoje; doktor Pare je morao da odseče onaj prst potpunosvesnom pacijentu, pa je Kolinji bio iscrpljen od bola i gubitka krvi. Njegova plava kosa,potamnela od znoja, bila je sva ulepljena; oči, sužene od patnje, nisu se raširile kada smoprišli. Pare je stajao iznad uzglavlja, sed i raščupan, zaštitničkog pogleda. Prozori su bilizatvoreni, da povetarac ne bi propustio svežinu i ubrzao infekciju; u sobi je bilo zagušljivo.Mogla sam da namirišem krv.

„Vaše veličanstvo,“ promrmljao je admiral, ugledavši Navaru; kada je Šarl istupio,Kolinji je ponovio frazu.

„Oče moj,“ reče Navara tiho i sagnu se da poljubi admirala u vrh glave. „Molio sam sebez prestanka od kada sam čuo vest. Je li bol izdržljiv? Mogu li doktori bilo kako da gaublaže?“

„Nije tako teško,“ šapnu Kolinji, ali njegove posivele usne su drhtale. Ja sam želelasamo da ga ubijem; nisam želela da pati.

„Poslao sam Vam pedeset stražara,“ reče Navara, „pa ćete biti bezbedni i moći dauputite svoje ljude da nađu i kazne onoga ko je ovo učinio.“

„Mon pere!“ uzviknu Šarl. „Neka me sam bog ubije ako ne nađem onoga, ko Vam je toučinio, uhvatim ga i dam konjima da ga rastrgnu! Oprostite mi! Da sam Vas samo jutrossaslušao, to se ne bi dogodilo...“ I zaplakao je.

Kolinji ispruži levu ruku, raširenih i drhtavih prstiju; Šarl je prihvati.„Nemam šta da Vam oprostim,“ reče Kolinji. „To je božija volja.“ Uživajući u svojoj

ulozi mučenika, uputio je mom sinu bled i blažen osmeh.„Kunem Vam se mon pere,“ dahnu kralj, „neću se smiriti dok ne budete osvećeni.“Izgubili smo ga, pomislila sam, gledajući Šarla; sve se okrenulo naglavce. Da je Kolinji

ubijen, kralj bi žalio, ali bi sigurno prihvatio njegovu smrt. Ranjen, Kolinji je mogao daračuna na kraljevo saosećanje; situacija je bila opasnija nego ikada.

- 265 -

„Srce mi puca dok gledam kako patite, admirale,“ rekoh ja glasno i priđoh postelji.„Njegovo veličanstvo je u pravu, biće sprovedena puna istraga i izvršilac priveden pravdi.I ja sam se celog jutra molila za vašu bezbednost i oporavak.“

Kolinji se okrenu prema meni. „Jeste li?“ upita šapatom.Iako iscrpljen bolom, njegov pogled je prodirao kroz mene. Znao je, shvatila sam. Znao

je i bio odlučan na odgovarajuću osvetu, ali ja sam držaia glavu visoko i nisam ustuknuiapred njegovim pogiedom.

I Eduar se provukao do postelje. „Počinilac će biti brzo nađen,“ rekao je. „I ja samposlao ljude da Vam pomognu, pedeset mojih najboljih arkebuzera. Ulica je očišćena odkatolika; okruženi ste prijateljima. Već smo pokrenuli istragu; kao što znate, hitac jeispaljen iz kuće u vlasništvu porodice Giz. Pokušavamo da lociramo vojvodu da bismo gaispitali.“

Šarl otvori admiralovu ruku. „Giz? Nemoguće! Ja sam jutros igrao tenis sa njim.“„Ne smemo da brzamo sa zaključcima,“ odgovori Eduar mirno, „ali moramo da

proverimo sve mogućnosti.“„Admirale,“ upitah ga, „kako Vam je ruka?“„Ah,“ reče on. „Prst... Voleo bih da su doktorove makaze bile oštrije. Morao je tri puta

da seče, ali prsta više nema.“ Zaćutao je, jer smo Šarl, Eduar i ja zastenjali pomislivši na to.„Oprostite mi, ali moram zatražiti dozvolu da razgovaram privatno sa Njegovimveličanstvom.“

Kolinji, prokletnik, znao je da nemamo izbora. Okrenula sam se Šarlu, razmišljajućikako da ga navedem da odbije admirala, a da ne otkrijem svoju krivicu. Nisam znala. Šarlmahnu rukom, otpuštajući Eduara i mene. „Pozvaću vas kada završimo.“

Nisam mogla ništa, sem da prihvatim Tavanesovu ponuđenu ruku i, sa Eduarom sadruge strane, okrenem leđa Kolinjiju.

Udaljili smo se tri koraka od postelje i bili primorani da stanemo. Jedan džin saarkebuzom okačenom o rame stao je ispred i zagledao se dole, u mene, očima punimprezira.

„Sklonite se da prođe Njeno veličanstvo,“ odseče Tavanes.Pošto se džin nije pomerao, stari maršal ga gurnu. Eduar se odmah ubaci između njih,

pa smo uspeli da se proguramo još nekoliko koraka, ljudi u izgužvanoj, crnoj odeći su nasokružili i počeli da se približavaju. Nisu se klanjali članovima kraljevske porodice; njihovipogledi su otkrivali mržnju, a ruke ležale na balčacima mačeva.

Jedan od njih, mršavko od tridesetak godina, nam priđe. I on je držao ruku na balčakumača, i dok je prilazio, Eduar se pored mene ukočio. Ja dodirnuh Dofinovu ruku da gaupozorim, da ne bi izvukao skriveni bodež: bili smo u manjini i brzo bismo izgubili svakuborbu.

Hugenotovo lice biio je mršavo i oštro poput sekire; kada je progovorio, crvena bradamu je zaigrala.

„Platićete pakleno za ono, što ste uradili,“ prošištao je. Dah mu je toliko smrdeo, dasam se okrenula od njega.

Neko iza njega dodade, „Bog kažnjava ubice.“Neki drugi čovek, sa gušom veličine teniske lopte, priđe i stade pored crvenobradog

vojnika. „Nije nam potreban bog.“ Oči su mu bile plave, a pogled isto tako luđački, kao iKolinjijev. „Mi ćemo ih kazniti.“

Trgnuo je arkebuzu sa ramena i naslonio kundak na grudi. Prišao je jedan korak iprislonio cev na moj rukav.

- 266 -

Sad će nas pobiti, pomislila sam. Bila sam besna na sebe, jer nisam shvatila koliko jesituacija postala opasna.

„Gade nevaspitani!“ uzviknu Eduar. „Ako još jednom dodirneš kraljičinu osobu, ubićute!“

„Hoćete li rat?“ prošišta crvenobradi vojnik. „Daćemo vam rat!“Vlasnik arkebuze uzviknu, „Namamili ste nas u svoj katolički grad, da biste nas poklali

kao svinje! Ali mi ćemo pobiti vas!“„Ja sam udala kćer za jednog od vas,“ uzvratih mu dostojanstveno. „Kako se usuđuješ

da kažeš da bismo mi povredili admirala! Kralj ga voli kao oca!“Moj glas se razlegao. Začula sam Navarin uzvik; ljudi spustiše svoje neprijateljske

poglede i povukoše se dok je on prilazio prema meni.„Madam kraljice,“ upita on uznemireno i zvanično, „Jesu li Vas povredili?“Eduar pokaza. „On je dodirnuo sa cevi svoje arkebuze!“Navara se okrenu okrivljenom i zamahnu rukom da ga udari; ja ga uhvatih za ruku

koju je digao.„Ne kažnjavajte ga,“ rekoh. „Emocije su dovoljno uzburkane.“Pogledala sam prema Kolinjiju. „Molim Vas,“ rekoh Navari, „hoćete li da me otpratite

natrag, do admirala?“Kada sam prišla, Šarl je sedeo na rubu postelje stisnute vilice i ozbiljno namršten.

Digao je pogled prema meni, očiju nepoverljivo suženih.„Vaše veličanstvo,“ rekoh tiho, „admiral Kolinji je verovatno umoran. Moramo ga

pustiti da se odmara.“Šarl htede da mi se usprotivi, ali doktor Pare, koji je stajao kod uzglavlja postelje,

neočekivano progovori.„Da,“ reče. Pogledi su nam se susreli, ali on odmah skrenu svoj u stranu, kao da se

plaši da bi mogao nešto odati. „Za njega je dovoljno naporno, i što su svi njegovi ljudiovde. Bilo bi najbolje, Vaše veličanstvo, da izvesno vreme provede u tišini.“

„Dobro,“ reče Šarl namršteno, pa se okrenu Kolinjiju. „Ali vratiću se brzo, mon pere.Neka Vas bog čuva u međuvremenu. Imate svu moju ljubav i molitve.“

„Kao i moje,“ rekoh ja admiralu.Kolinji diže pogled prema meni. Drhtao je, čelo mu je bilo orošeno znojem, ali u

pogledu sam mu videla trijumf.

Sa obzirom na neprijateljstvo koje je vladalo na ulici, Eduar je poslao jednog od našihčuvara po kočiju. Navara i Konde su ostali u hotelu De Betizi, dok smo se kralj, Anžu,Tavanes i ja odvezli u Luvr polako, jer su nas okruživali stražari koji su nas dopratili doKolinjijevog hotela.

Šarl je ostao namršten i bez reči, ne gledajući ni svog brata, ni mene, iako smo nekolikoputa pokušali da ga uvučemo u razgovor.

Iznervirana, naposletku sam ga upitala, „Šta Vam je tačno admiral Kolinji rekao, štoVas je toliko uznemirilo?“

Spustio je lice, napeto od besa. „Samo da ne smem da vam verujem. Samo da podrivatemoju volju i koristite me onako, kako to vama odgovara.“

Eduar planu. „Jesi li pomislio, brate moj, da te stvari govori zato što on nije odpoverenja? Zato što on želi da podrije tvoju volju tako što će te iskoristiti da bi produžiosvoj bezumni rat? Govori loše o nama zato što zna da hoćemo da te zaštitimo od njegovehladnokrvne manipulacije.“

„Dosta!“ uzviknu Šarl. „Dosta je laži, laži, laži!“ i poklopi uši rukama.

- 267 -

Tada smo usporavali približavajući se palati. Odjednom, jedan od konja zanjišta; čulasam kočijaševe kletve, posle kojih nešto zabubnja po krovu i zidovima kočije.

Kroz prozor sam videla da stotinak u crno odevenih protestanata stoji kod severnekapije; neki od njih su bacali kamenje na nas, dok su drugi mahali mačevima i vikali našvajcarske vojnike, koji su sada stajali raspoređeni po dvojica jedan iza drugoga, naoružaniarkebuzama, oko zidova Luvra. Nova jedinica Švajcaraca izmarširala je na ulicu, da biformirali ljudsku barikadu. Tik iza njih, nekoliko desetina seljaka, besnih i gladnih ljudi savilama, lopatama i kamenjem, okupilo se.

Smrt jereticima! Vrištali su seljaci u daljini, dok su hugenoti kod kapije vikali:Ubice! Koljači!Uzvraćamo udarac i ubijaćemo!Još jedan plotun kamenja udari u kočiju; jedan od njih uleti kroz prozor kao tane i zari

se u obloženo sedište pored Šarla, istog trena ugušivši njegov bes.„Isuse,“ prošaputa on.„Znači, počinje,“ rekoh ja, gledajući prema razbesneloj gomili, sećajući se poslednjih

reči koje mi je Ruđeri uputio.Možda je već kasno.

- 268 -

Glava četrdeset četiri

Pod kišom projektila, kamenja, cigli, truleži, naša kočija je uletela u dvorište palate,zahvaljujući stražarima koji su zadržali nalet besnih hugenota. Odmah nas je dočekaojedan od Eduarovih zapovednika, koji je izvestio da su se „nemiri“ dogodili na nekolikomesta i da ih nisu izazvali samo besni hugenoti, već i uplašeni katolici, uvereni da morajuda se oslobode rastuće pretnje. Eduar je odgovorio angažovanjem novih jedinica naključnim lokacijama po celom gradu, tobože radi održavanja mira.

Kada sam se vratila u svoj apartman drhtala sam, ali sam insistirala da te večeri siđemna javnu večeru, jedan sat posle zalaska sunca. Vojvoda od Anžua je bio zauzet sa svojimzapovednicima, a Šarl toliko uznemiren, da je odmah otišao u postelju; Margo sepridružila svom mužu pored Kolinjijeve postelje. Sišla sam da sama večeram.

Bila sam sva napeta. Zbog admiralove povrede, te večeri nije bilo nikakve zabave;desetak okupljenih plemića bilo je vrlo napeto, zamišljeno, tiho. Pošto nije bilo razgovora,zveket kašike i noža, kao i čaše, odjekivali su bučno u tihoj prostoriji. Prisiljavala sam sebeda žvaćem, da gutam, da se pretvaram da uživam u jelu, koje mi je bivalo sve gorčije.

Dok sam beznadežno zurila u nekoliko tek serviranih pečenih golubova, tišinu razbiuzvik.

„Madam kraljice!“Plemić koga sam često viđala na dvoru, ali nisam mogla da se setim njegovog imena,

čini mi se da je bio baron, i hugenot, stajao je tri koraka udaljen od mog stola. Moj jedinistražar ga je uhvatio za lakat, ali baron, krupan, visok i širok kao hrast, krupnog,duguljastog lica, uokvirenog oblakom sede kose, nije se pomerao. Nije se ni poklonio.Krupni, žuti zubi bili su mu otkriveni, ali ne u osmehu. Uzviknuo je moje ime kaooptužbu.

„Mi nećemo odustati, razumete li?“ Lice mu je izgledalo potpuno crveno u poređenjusa sedom kosom. „Nećemo stati dok ubice ne budu privedene pravdi. Nećemo stati dok nebudu visili!“

Moj stražar je uzalud pokušavao da ga odgura natrag. „Pokaži poštovanje kraljici,bitango!“

„Ne klanjam se,“ izjavi baron, „krvavoj kruni! Uživajte u večeri dok možete, madam!“Naposletku se otresao stražara, bezobrazno mi okrenuo leđa i demonstrativno izašao iz

prostorije. Niko nije pošao za njim; niko nije dotrčao da me odbrani ili mi se izvini.Nekolicina plemića koji su stajali sa strane mrmljali su među sobom, pa se opet zagledaliu mene.

Ja sam zurila u male leševe na svom tanjiru, pa ih odgurnula. Ustala sam i izašla izprostorije polako, kraljevskim korakom, drhtavih nogu.

Instinktivno sam pošla da potražim Eduara. On je upravo izlazio iz ratne sobe uprizemlju, ispod kraljevog apartmana, posle sastanka sa maršalima Tavanesom i Kozeom,i gradskim službenikom. Dok je moj sin prelazio prag, pogledi su nam se sreli; izraz nanjegovom licu je bio onakav, kakav je verovatno bio i na mom, šokiran, i u tom trenutkusam shvatila da smo najzad došli do istog zaključka.

- 269 -

Stao je u dovratku i, kada sam mu prišla, uzeo me za ruku i uveo u prostoriju, pa tihozatvorio vrata iza nas. Lampa je bila ugašena; u pomrčini mi je pokazao da sednem zadugački sto za sastanke. Sela sam i gledala kako kreše šibicu i prinosi je fitilju, kojiprihvata plamen.

„Gore je nego što sam mislila,“ rekoh ja prozuklo. „Ovde, u palati, u lice mi je rečenoda sam ubica. Nismo bezbedni, Eduare.“

„Maman,“ reče on. Pokušavao je da se sabere, da izrekne teške reči. „Maman...“Naposletku ipak nije mogao da ih izrekne, već mi je u ruke stavio parče papira, poruku

ispisanu nepoznatim muškim rukopisom.Napadnite u ponedeljak u zoru, počinjalo je, kada Notr Dam objavi prvi sat. Mi ćemo

napasti u palati u isto vreme i poštedeti Šarla, jer će javna abdikacija ići nama u korist - aline i u korist njegove majke i brata, jer oni predstavljaju opasnost po...“

Tiho sam kriknula i digla ruku na usta. Pismo je palo na sto i ostalo tamo. Okrenulasam se od njega; odjednom sam htela da povratim.

Eduar približi lice mome. „Napisao ga je Navara, maman, svojim zapovednicima naterenu. Službenik ga je presreo na gradskoj kapiji. Naši izviđači kažu da pet hiljadahugenota maršira prema Parizu i ulogoriće se ispred gradskih zidina u nedelju uveče.“

„Ne,“ rekoh ja i zatvorih oči.Ništa više nije rekao, samo je stajao iznad mene; njegovo nerazgovetno lice je, kao

lampa, zračilo toplinu. U toploj prostoriji, miris cvetova narandže delovao je zagušljivo.Razum me je napuštao. Volela sam Navaru od njegovog rođenja i verovala mu kao što bihsinu; on me je sada izneverio. Čiju krv je video u svojim vizijama? Da li moje dece i moju?

Otvorila sam oči i zagledala se u svoje ruke i prsten koji je nosio moć Gorgonine glave.Zvezda Algol, koju Arapi nazivaju r'as al-Ghul, Glava demona, a Kinezi Gomila leševa.

Dva sata pre zore dvadeset četvrtog avgusta, zvezda Algol će se dići u znaku Bika... i direktnosuprotstaviti ratobornom Marsu... Francuska nikada nije bila u većoj opasnosti; a ni vi.

Ovo je bio petak, dvadeset drugi, uveče.Pomislila sam na veliku pratnju koju je Navara doveo na venčanje, većina od njih je

smeštena tu, u Luvru. Vojni zapovednici, kapetani, generali, sve njegovi nekadašnjisaborci, tri stotine ljudi.

„Primila sam ga u svoj dom,“ prošaputala sam, „a on je usred dana uveo svoju vojsku.Kolinji možda zaista želi svoj rat u španskoj Holandiji, ali Navara ga je poslao ovamosamo da nam odvrati pažnju. Oni lažu i vrebaju nas. Nameravaju da nas pobiju naspavanju.“

„Moramo da ih zaustavimo,“ reče moj sin tiho.Digoh pogled prema njemu. Eduarove oči, beskrajno crne, blistale su pod svetlošću

lampe. Toliko sam se trudila da obezbedim mir, ne znajući da smo već u ratu.„Moramo prvi da udarimo,“ rekoh.

Sledećih nekoliko sati provela sam sa Eduarom u sobi za savetovanje, planirajućinapad. Zadužila sam ga da diskretno pošalje kurira mladom vojvodi od Giza i uputi ga daokupi ljude za napad na Kolinjijevo sedište u hotelu De Betizi. Kolinji mora biti ubijen, kaoi svi njegovi zapovednici. Eduar je, po mojoj direktivi, napisao tajne naredbe švajcarskimvojnicima koji štite palatu i Škotima koji čuvaju kralja: u istom trenutku kada Giz krene naKolinjija, naši vojnici će napasti hugenote koji spavaju u Luvru.

Da bi se izbegao masovni pokolj, Eduar i ja smo napisali imena onih koji moraju bitipobijeni, sve vojnih zapovednika i stratega. Nisam želela osvetu, već samo brzo i

- 270 -

nemilosrdno pogubljenje onih koji mogu da otpočnu rat. Kada ostanu bez svojih vođa,hugenoti će biti osakaćeni i onesposobljeni kao pretnja kruni i gradu.

Sve je to trebalo da počne u nedelju, dvadeset četvrtog avgusta, pre zore, kada zvonakatedrale Sen Žermen objave treći sat posle ponoći, jedan sat pre nego što se demonskazvezda Algol nađe nasuprot ratobornom Marsu.

Pošto je sastavljen spisak žrtava, pogledala sam Eduara ozbiljno. „Moramo da kažemoŠarlu,“ rekla sam. Bez kraljevog potpisa, stražari neće izvršiti tako jezivo naređenje; a kadaubijanje počne, više neće biti tajni.

Eduar klimnu glavom. „Tako će biti sigurniji. Moraćemo da ga upoznamo sa svojimstavom.“

„Ali ne večeras,“ rekoh uzdahnuvši i ućutah kada je zvono Sen Žermena označiloponoć i prve sekunde uoči Svetog Vartolomeja.

Zatim smo se razišli. Oboje smo bili iscrpljeni i povukli smo se u svoje apartmane.Te noći nisam sanjala; moj dugi košmar je počeo da se budi. Ustala sam iz postelje i

privukla stolicu do prozora, da gledam u mrak i slušam povremene udaljene uzvikenervoznih ljudi na ulicama Pariza. Setila sam se snage tetke Klarise u onim teškim satimapre našeg bekstva iz palate Mediči; setila sam se i Ruđerijevih okrutnih reči u našemposlednjem razgovoru, kao i svog odgovora:

Uticaj jednog deteta na budućnost, mislila sam, bezbedan je, ali troje...Šta pričate? Da treba da okrivim svoje sinove? Da treba da dignem ruku na njih?Veo će se raspasti, prošaputao je Nostradamus, i krv će poteći...Odgovorila sam im tiho Klarisinim rečima. Ponekad, da bi se zaštitila svoja krv, neophodno

je proliti tuđu. Kuća Valoa mora da preživi po svaku cenu.Ja sam donela odluku; neću žrtvovati svoje.

Dreka ispred kapija Luvra počela je ozbiljno sa izlaskom sunca i postajala sve jačatokom dana. Čim je svanulo, obukla sam se i pošla da nađem Eduara. Bio je u sobi zasavetovanje sa maršalima Tavanesom i Kozeom, zapovednicima pariske milicije igradskim službenikom; stražari ispred vrata tvrdili su da ne smeju da ih uznemiravaju.Ostavila sam poruku da vojvoda od Anžua posle sastanka dođe u moje odaje i pošla u svojkabinet, da napišem poruku Ani d'Este u vezi našeg plana. Nisam se usudila da pišemnjenom sinu, vojvodi od Giza lično, već sam se pouzdala da će mu Ana prenetiinformacije; ona će bez sumnje sa oduševljenjem preneti sinu poruku da je on odabran dapovede napad na Kolinjija. Zamolila sam je da mi što pre pošalje njegov odgovor.

Eduar je stigao u moje predsoblje sat kasnije, ispijen. Ni on uopšte nije spavao, već jeprobudio Tavanesa i Kozea, i pročitao im Navarino pismo. Obojica su složno potvrdilinašu odluku da napadnemo prvi. U zoru, Eduara su posetili gradonačelnik i zapovednicimilicije, koji su ga obavestili da su ulične borbe intenzivirane. Bande i naoružani hugenotisu lutali gradom i uznemiravali građane. Trgovci su zabarikadirali svoje prodavnice, agostioničari krčme. Pripadnici milicije tiho su delili oružje katolicima, koji su želeli da sezaštite od narastajuće pretnje.

Složili smo se da Šarla treba obavestiti uveče, posle večere. Kralj je voleo starog, oporogTavanesa i verovao mu više nego svim ostalim našim prijateljima; insistirala sam daTavanes ispriča Šarlu istinu. Pošto se ovaj oporavi od šoka, Eduar i ja ćemo se pojaviti sasudbonosnim kraljevskim naređenjem i spiskom žrtava, za kraljev potpis.

U podne, kada su se Konde i njegov rođak vratili sa bdenja pored Kolinjijeve postelje,izbila je tuča između njegovih hugenotskih telohranitelja i kraljevih Škota, podjarena

- 271 -

podstrekačkim primedbama sa obe strane. Ja nisam videla tuču, koja je brzo završena,mada tek pošto je jedan od Šarlovih starijih stražara izgubio uvo.

Videla sam Šarla na kratko posle ručka. Posle razgovora sa Navarom i Kondeom bio jeushićen; otkrio je da je doktor Pare vrlo zadovoljan pacijentovim oporavkom. Kolinjijevarana nije pokazivala znake infekcije i već je počela da zarasta.

„Čim se oporavi,“ rekao je Šarl veselo, „premestiću ga u Luvr i lično brinuti o njemu.“Lice mu odjednom postade hladno od besa. „Jesu li Vam kazali, maman, da su našli čovekakoji je uveo asasina u kuću Gizovih? Priznao je da je strelac bio Morver. Samo je pitanjevremena kada ćemo ga uhvatiti.

„Ali ipak je Giz bio naredbodavac ubistva, kakve živce ima, da tog jutra igra tenis samnom i osmehuje se admiralu!“

Odmahnula sam glavom i odglumila šok, ali ništa nisam rekla.Pred kraj popodneva, živci su mi bili napeti do krajnosti. Zbog utiska, morali smo da se

raziđemo i brinemo o svojim poslovima, on da raspravlja o vojnim penzijama sa svojimsavetnicima i rizničarima, a ja da slušam peticije i kasnije da povedem Margo u svojusobu, na jedan sat veza. Moja ćerka je, nesvesna opipljive napetosti u Luvru, bila vesela.Na moju primedbu da je dobro raspoložena, Margo je pocrvenela i uzdržano seosmehnula.

„Anri je veoma ljubazan,“ rekla je. „Bili ste u pravu, maman, to ipak, nije tako strašno.“Da smo govorile o bilo kom drugom čoveku, moj osmeh bi bio iskren. Sačekala sam da

promenimo temu, pa spustila ruku na kćerkinu.„Uznemirena sam,“ rekoh, „nasiljem na ulicama. Od kada je admiral pogođen,

zabrinuta sam da se ne dogodi nešto loše. Bilo bi pametno...“ Zastala sam. „Margo, moždabi bilo bolje da noćas spavaš u svojoj sobi.“

Ona iznenađeno diže pogled sa veza. „Ne mislite valjda da bi Anri mogao biti uopasnosti?“

Ja brzo skrenuh pogled, tražeći reči koje upozoravaju, ali ne plaše. „Ne mislim da bi biou opasnosti, ali trebalo bi da budemo oprezni. Možda ste čuli da je danas izbila tučaizmeđu stražara Vašeg muža i Vašeg brata. Samo kažem...“ Zbog napetosti sam ostala bezreči i bez daha. Zurila sam u svoj vez, odjednom uplašena za svoju kćer i svesna danemam pojma kako da je zaštitim. Nisam se usudila da joj se poverim; mogla bi da sezaprepasti, uplaši, da ode pravo kod Navare.

Primetila je moju paniku i upola boda spustila vez. „Maman! Jeste li nešto sanjali? Hoćeli nešto loše da se desi Anriju?“

Pogledala sam je, za trenutak bez reči; zatim sam se, po navici, bledo osmehnula.„Naravno da neće,“ rekla sam. „Ništa loše se neće desiti. Samo sam zabrinuta, kao svakamajka, zbog svega ovoga što se dogodilo. Učinite mi, Margo. Lezite večeras ranije u svojupostelju.“

„Dobro, maman,“ reče ona, ali suženih očiju; prozrela je moju glumljenu opuštenost, pase zbog toga nisam usudila ništa više da joj kažem o svemu tome.“

Posle večere, Eduar, Tavanes i ja smo pošli da potražimo Šarla.Ispred odškrinutih vrata kraljevog apartmana, koji je bio pod stražom, stali smo i

vojvoda od Anžua je dao maršalu pismo koje optužuje Navaru. Složili smo se da Tavanespovede Šarla u kancelariju; pošto damo maršalu dovoljno vremena da kralju saopšti vest,Eduar i ja ćemo mu pokazati spisak onih koje treba pogubiti.

- 272 -

Tavanes je ušao, dok smo se Eduar i ja oprezno povukli da nas kralj ne vidi; gledalasam Šarla dok je sa Tavanesom išao hodnikom. Stari maršal je otvorio vrata kabineta i čulasam kako nešto tiho govori Šarlu, koji zastade na pragu i uspaničeno uzviknu.

„Bože dragi! Nemojte mi reći da je mrtav!“Tavanes ga je tiho uveravao da nije; kralj je ušao i maršal je zatvorio vrata za njima.

Eduar i ja smo požurili da uđemo u apartman i, ignorišući kraljevog telohranitelja koji jestajao na straži, jednostavno stali ispred vrata, kao pravi zaverenici, što smo i bili.Napinjala sam sluh, ali nisam čula ništa, sem smirenog Tavanesovog glasa.

Odjednom ga je prekinuo oštar uzvik, pa ljutita kletva. Eduar istog trena otpustistražara. Iznutra se začulo kako je nešto bučno i teško udarilo u zid kabineta. Eduar htededa otvori vrata, ali ja mu zaustavih ruku; pomislila sam da se Šarl ne bi usudio da udaristarog Tavanesa; a znala sam, takođe, i da je maršal dovoljno krepak, da izađe na kraj sakraljevim izlivom besa.

Znala sam tačno koji pasus u pismu je izazvao tu divlju reakciju:

Kolinjijeva ozleda komplikuje situaciju, ali i ja sam zadobio kraljevo poverenje i mogu lako da gadovedem u naše ruke, i zatim ubedim da abdicira; bez majke i brata biće potpuno bespomoćan.

Usledilo je grčevito jecanje i kašljanje, i naposletku tihi plač. Tada sam klimnulaEduaru i tiho smo ušli.

Tavanes je stajao ispred kraljevog stola, sa tamnom, mokrom mrljom preko grudi iramena tamnozlatastog kaputa. Brisao je lice maramicom, a kada je digao pogled premameni, dok mu je slepo oko nekontrolisano kolutalo, spustio je tkaninu i pokazao smeđumrlju na sveže obrijanoj bradi. Na suprotnom zidu, iza njega, stajala je velika, razlivenamrlja iste, tamnosmeđe tečnosti; na podu, ispod, srebrna mastionica ležala je prevrnuta ikrvarila na tepih.

Šarla nisam videla, ali tihi jecaji su dopirali iza stola. Pohitala sam i našla sinasklupčanog, kako se ljulja; odgurnula sam stolicu i klekla pored njega.

„Laži,“ jecao je, digavši ogorčeni pogled prema meni; suze su mu tekle niz obraze.„Hoćete da mi slomite srce lažima.“

„Vaše veličanstvo,“ počeia sam smirujućim tonom, ali videvši šta sam učinila, kakavužas sam morala da izazovem, slomila sam se, spustila glavu u ruke i zaplakala i sama.Pošto sam nekoliko puta udahnula, nisam uspela da savladam emocije; Eduar i Tavanessu gledali bez reči.

Naposletku sam se sabrala i digla pogled na jadnog Šarla.„Strašno je, Vaše veličanstvo,“ priznala sam sasvim iskreno. „I boli me to, što donosim

tako strašne vesti. Ali nismo mogli da Vas poštedimo te strahote; suviše toga je u pitanju.“„To nije tačno,“ uzvrati on ljutito, ali lomio se i uzviknuo sa novim žarom. „Kako može

tako da me izda? On me voli, maman, kao sina koga nema. Rekao mi je to...“Nagnula sam se da ga uzmem za ruku i zahvalno primetila da je nije povukao. „Šarle,

dragi moj, ovo je teška i strašna istina, ali morate sada da budete hrabri. Vi ste naš kralj;očekujemo da nas Vi spasite.“

On se šćućurio još više. „A šta ja tu mogu? Ne mogu da poverujem u ovo, maman! Neznam više kome da verujem! Kolinji me je upozorio...“

„Upozorio Vas je,“ rekla sam mirno, „da mu Eduar i ja ne mislimo dobro, baš zato, štoje znao da će, ako mi otkrijemo njegovu zaveru, doći ovaj trenutak.“

On uzdrhta, zajecavši još jednom grčevito. „Ali ja ne znam šta da radim!“

- 273 -

„Zato smo mi tu.“ Posegnula sam u rukav i izvukla kobni dokument, pa pogledala uTavanesa. „Maršale, ako biste bili ljubazni...“ Klimnula sam glavom u pravcu oborenemastionice: starac požuri da nađe novu.

„Postoji način da to sprečimo, kao i rat koji bi sigurno usledio,“ zapevušila sam tiho,odvijajući papir. „Vi to možete da sprečite svojim potpisom. Moramo da završimo, Vaševeličanstvo, ono što je Morver započeo.“

Nepoverljivo je pogledao nepravilan rukopis mog, sopstvenog potpisa na belompapiru i nesigurno ustuknuo.

„Naredba, Vaše veličanstvo,“ rekoh, „da napadnemo hugenote pre nego što oninapadnu nas. Ovde su ispisana imena zaverenika. Moramo da učinimo više, nego daodsečemo glavu Hidre; moramo da uklonimo sve koji bi otpočeli rat u Parizu.“

Istrgao mi je list i jedan dugi trenutak žmirkao u njega. Uplašila sam se da ne klonepred realnošću koju ona iznosi, ali onda je dobio tikove ispod oka, koji su postajali svebrži, dok mu je raspoloženje prelazilo iz napaćenog jada u neuračunljivi bes.

„Oni bi mene zatvorili,“ promrmljao je ogorčeno, „i ukrali mi krunu. Pobili bi mojuporodicu...“

„Da,“ šapnula sam. „Sećate li se sada, Šarle, šta ste mi kazali u kočiji, prilikom našegstrašnog bekstva iz Mea? Tada bi nas sve pobili. Sve ovo vreme su čekali drugu priliku... aja sam im je pružila. Verovala sam im.“ Zastala sam. „Kakav je čovek Gaspar od Kolinjija,usuđuje se da Vam preti ako se ne povinujete njegovoj volji? Usuđuje se da prekršizabranu pokreta trupa u Holandiju, koju ste Vi potpisali svojeručno? Nikada Vam nijeukazao zasluženo poštovanje, Vaše veličanstvo. Sve ovo vreme privatno vam se smejao.“

Šarl napravi grimasu besa. „Onda ih sve pobijte,“ šapnu prozuklim i ružnim glasom.„Zašto da poštedimo bilo koga od njih, maman?" Glas mu se diže do strasnog urlika.„Pobijte gadove! Sve ih pobijte! Sve ih pobijte!“

U tom trenutku, Tavanes se vratio sa mastionicom; primetih i uznemireno liceotpuštenog stražara, koji se takođe vratio. On je čuo kraljeve uzvike, ali je ostao ispred dokje maršal zatvarao vrata ispred njega.

Pokazala sam Tavanesu da stavi mastionicu na pod, pored mene, dok mi je Eduarpružao pero.

„Hajde da budemo bolji od naših neprijatelja,“ rekoh ja Šarlu. „Mi nećemo, kao što bioni, ubijati nedužne.“

Malo se smirio, da bi proučio naredenje. „Kad će se to odigrati?“„Noćas,“ odgovori Eduar. „Pred zoru. Vi nemojte da izlazite iz svoje spavaće sobe. Ja

sam naredio dodatno obezbeđenje; nećemo dozvoliti da vam se bilo šta dogodi.“Šarl, teško dišući, diže pogled prema njemu, pa ga spusti na spisak u svojoj ruci. „Neka

svi pomru ružnom smrću,“ rekao je, „i duše im odu pravo u pakao.“Ja sam mu, ozbiljnog izraza na licu, pružila pero.

- 274 -

Glava četrdeset pet

Eduar i ja smo ostali sa Šarlom nekoliko sati, da bismo ga smirili i osigurali se da nenapusti svoj apartman. U jedanaest sati, moj mlađi sin i ja smo pošli u svoje apartmane;biće najbolje, zaključili smo, da se povučemo kao i obično, da ne bismo pobudili nečijupažnju. Mučila sam se da prikrijem svoju sve veću napetost dok su me moje damepresvlačile za postelju; otpustila sam ih pre nego što je moja nervoza postala suvišeupadljiva.

Legla sam u postelju, ali nisam imala mira, a još manje sna; moj prozor je gledao nadvorište Luvra i prestravila sam se onoga, što bih uskoro mogla videti. Pošto sam se dvasata okretala u postelji, upalila sam lampu, navukla kućnu haljinu i kroz svoj zamračeniapartman pošla u nusprostoriju.

U malenoj prostoriji bez prozora bilo je vruće i zagušljivo, ali pružala je osećajsigurnosti; u njoj nisam mogla da vidim, niti da budem viđena. Zaključala sam vrata ipočela da prelistavam gomilu pisama, neka od naših diplomata u svetu, druga odpodnosilaca peticija, a zatim da ih čitam. Bio je to uzaludan pokušaj: glupo sam pokušalada napišem odgovor, ali reči su mi bežale i odbacila sam pero. Vrućina me je ošamutila.Zavalila sam se u stolicu, zatvorila oči i gotovo zadremala, ali umesto da sanjam, odlutalasam u sećanje.

Pomislila sam na Margo u predivnoj venčanici i kako je osmehom očarala Navaru.Setila sam se Ruđerija, dok je stajao pored okupljene mase na venčanju, kako mu je kosaprošarana sedama i kako se nije osmehnuo gledajući me; upitala sam se da li još uvek živina opasnim ulicama Pariza.

Pomislila sam na Anrija od Navare: kako je, kao dečak, istrčao iz galerije za tenis natravnjak terena i video, kao i ja, gomilu leševa Algola; upitala sam se da li ih je video isada.

Zvono Sen Žermena udarilo je dva puta, po jednom za svaki sat posle ponoći, i puls mise ubrzao. Kroz jedan sat, ubijanje će početi.

Prisiljavala sam se da dišem, svoje udove da se opuste u stolici, i opet se vratila uprošlost. Prisetila sam se svoje dece kada su bili mali; jadna moja slatka Elizabet; nejakiFransoa; i Šarl, čak i tada mrzovoljan i okrutan; moj dragi Eduar i mala Margo, pa čak iMeri, škotska kraljica sa svojim kiselim i prezrivim osmehom. Kretali su se i smejali, ipričali u mom sećanju, a ja sam se smeškala, jecala i uzdisala sa njima. Setila sam se svogmuža, Anrija i koliko ih je sve voleo i grlio.

Graške znoja mešale su se sa suzama i tekle mi niz obraze.Videla sam Navaru, naslonjenog na ogradu, kako gleda prema Il d'la Site. Došao sam

zato što verujem Vama, tetka Katrin, zato što verujem, sasvim nerazumno, da smo videli dolazakistog zla i želimo da ga sprečimo.

Videla sam Žanu, kako stoji na travnjaku, pored trogodišnjeg Anrija i sa radoznalimosmehom gleda za Nostradamusom. Kakav smešan čovečuljak.

Otvorila sam oči pod treperavim žutim svetlom lampe. Tokom izbezumljenih pripremaza venčanje Margo, uopšte nisam pročitala pismo koje mi je Žana napisala na samrtničkoj

- 275 -

postelji, jer nisam želela da se tuga umeša u veselu proslavu; ali i tuga bi bila dobrodošloskretanje misli sa neizdrživog užasa.

Uzela sam ključ iz gornje fioke stola i okrenula se prema izrezbarenoj oplati poredlakta. Na razmaku ruke dole i još jednom levo, nalazila se, gotovo skrivena nogom stola,mala ključaonica. Drvena ploča je iskočila i otvorila se, otkrivajući tajnu pregradicu,ugrađenu u zid.

U njoj su bili dokumenti koje sam gotovo zaboravila: parče žutog pergamenta na komesu se nalazile reči koje je moj muž diktirao Ruđeriju u Šomonu i kvatren uNostradamusovom rukopisu, napisan neposredno pre nego što je napustio Bloa. Bili su tui dragulji, uključujući neprocenjivi rubin, biser i dijamantska ogrlica koju mi je papaKlement dao za venčanje; bila je tu i somotom obložena Žanina kutijica, u kojoj se nalaziodivan smaragdni broš.

Ispod njega je ležalo pismo, još uvek zapečaćeno. Uzela sam ga, slomila vosak i počelada čitam.

Ja umirem, draga prijateljice i moram sada da ispovedim svoje grehe Vama, iako je bol koji zbogtoga osećam tako jak, da jedva držim pero.

Kazala sam Vam da sam bila zavedena dekadencijom francuskog dvora. Možda je tačnije reći dasam popustila sopstvenom pokvarenom srcu. Kada sam kazala da ste Vi bili verni, ali okruženizlom, mislila sam na sebe. Ja, koja se nazivam Vašom prijateljicom, izdala sam Vas.

Volela sam vašeg supruga, Katrin, i posle više godina odupiranja jedno drugom, prepustili smose grehu. Iako se Anri predao zovu tela, svaka njegova misao i reč odavala je da za Vas čuva dalekojaču ljubav od one koju deli običnim ljubavnicama. Čak ni sada ne znam zašto smo toliko žudelijedno za drugim, ni zašto su nas razum i vrlina tako izneverili. To je najveća žalost moga života idok odlazim u susret smrti, Vaš oproštaj mi je potrebniji nego božiji.

Moj Anri, moj jedini sin, je plod našeg posrnuća. Znam da ga volite i drago mi je to. Molim Vasda ovu bolnu istinu ne otkrijete njemu; neka ona umre sa nama. Njegovo srce će ionako bitislomljeno mojom smrću. Ne želim da ga još više povredim iz groba.

Moja ljubav prema kralju nije moj jedini greh. Kriva sam i za skrivanje istine, da bi moj sinmogao da se oženi svojom polusestrom Margo. Možda sada razumete zašto sam želela da zaštitimAnrijeva prava kao prvog krvnog princa, i želela da ga brakom uvedem u porodicu njegovog oca.Kao Burbon po imenu i Valoa po krvi, on ima dvostruko pravo na presto. Vaš suprug misli da bi toodobrio.

Oprostite mi, prijateljice, a ako to ne možete, budite bar dobri prema mom Anriju. Nasledio jeočevu otvorenost i dobro srce, kao i iskrenu naklonost prema Vama.

Sada odlazim Bogu sa molitvom na usnama.Žana

Pismo mi je palo u krilo; digla sam ruke na lice i gorko, grčevito zajecala, čudno, bezsuza. Osetila sam duboku, veliku tugu, ne zbog izdaje, već zbog patnje koju smo nas trojeproživeli tragajući za srećom. Izvesno vreme sam sedela, savladana tugom, pre nego štome je čisto i užasno otkriće diglo na noge.

U mom sećanju, smeh vojvotkinje D'Etamp je zvonio dok je skoro gola trčala u noći, sasvojim ljubavnikom. Kralj Fransoa u bliskoj poteri.

Zar ne mislite da je Lujza lepa devojka?I Fransoin nervozni odgovor: Ne gnjavite me, Ana... Anrijeva rođaka Žana, u godinama je za

udaju i donosi sa sobom i krunu Navare.Da sam dozvolila da budem odbačena, zar nisam prolila krv da bih dobila decu, da li

bi Žana zauzela moje mesto? Da li bi sada njen sin bio kralj?

- 276 -

Moja okolina je nestala: odjednom sam stajala u dvorištu Luvra, bosa na kaldrmi. Umraku, neki čovek je ležao, lica okrenutog prema meni.

Katrin, uzviknuo je. Glava mu se zaljuljala prema meni i jasno sam ga videla. Lice muje bilo izduženo, bradato i privlačno, kao mog pokojnog Anrija i njegovog oca, isto onolice, koje me je uvek posećivalo u mojim mračnim snovima.

Spustila sam se pored njega i dodirnula mu obraz. „Kako da Vam pomognem,Navara,“ prošaputala sam, „kad ćete Vi pobiti mene i moju decu?“

Venez a moi. Aidez-moi. Crna tačka se pojaviia na njegovom čelu, iznad obrva i počela dase širi kao vlažna mrlja. Curila mu je niz lice i stvarala baricu na kaldrmi.

Odmah sam se vratila u svoj kabinet i sagnula se da dohvatim pregradu. Izvukla samostale papire, poruku mog dragog muža, vidovnjakov kvatren, razvila ih oboje i stavilajedno pored drugog na sto.

Katrin, zbog ljubavi prema Vama činim ovo,zbog ljubavi prema Vama ovoga puta dolazim.Moj jedini pravi naslednik će vladati.Uništite ono što Vam je najbliže srcu.Uništite što Vam je najbliže srcu.

Jedna nit i dalje se odmotava,Namotajte je i odvratite dolazeću plimu zla.Ako je pokidate, sama Francuska će nestatiUgušena krvlju rođenih sinova.

Digla sam pogled sa lista i zatvorila oči. U mislima, Navara mi je još uvek ležao podnogama, u zadnjim grčevima samrtnog bola. Usne su mu drhtale, dok se mučio da iskažesamo jednu reč:

KatrinSagnula sam se i spustila mu prst na njih, da ga sprečim da kaže svoje poslednje.„Došla sam čak iz Firence, monsinjore,“ šapnula sam, „predaleko da bih dozvolila da

umrete.“Spustila sam razum kao teret i izašla u noć.

Kada sam izašla iz svoga apartmana u hodnik, trojica kraljevskih telohranitelja, koji sučuvali vrata, okrenuše se i pogledaše me iznenađeno.

„Madam kraljice,“ prošišta najstariji od njih, dok su se on i kolege kratko klanjali. Nijeimao više od osamnaest godina, uredno obrijan, nezgrapan mladić riđe kose i lica punogodgovarajućih pega; kolena ispod ruba njegovog crvenog kilta bila su isto tako pegava.„Vreme je za napad! Molim Vas, bilo bi najbezbednije za Vas da ostanete u svojimodajama.“

„Gde vam je kapetan? Moram odmah da razgovaram sa njim!“„Madam, oprostite mi,“ odgovori Škot, „ali trenutno je preokupiran obavezama; može

proći izvesno vreme dok ne budemo mogli da ga dovedemo kod Vas.“„Ali nema vremena!“ Sa oklevanjem sam pogledala niz senoviti hodnik. Od kada su

počele nevolje na ulicama, sveće na zidovima su noću gorele da bi patrole lakše vršilesvoju dužnost. „Sama ću otići do njega. Gde je on?“

Moj stražar je oklevao, pa spusti glas do jedva čujnog šapata.„Madam, čeka na znak ispred odaja kralja Navare.“

- 277 -

Namrštila sam se, gledajući niz uzani i mračni hodnik. Tamo dalje, izvan vidokruga,nalazila se dugačka galerija, koja povezuje staru tvrđavu sa novim jugozapadnim krilom,u kome su bili smešteni Navara i njegova grupa. Ako odem najbrže što mogu, stići ću zanekoliko minuta; ali ni to možda ne bi bilo dovoljno brzo.

Digla sam suknje i potrčala. Stariji stražar je pošao za mnom, besno šapćući.„Madam kraljice! Molim Vas! Ja sam zadužen za vašu bezbednost!“„Onda vršite svoju dužnost!“ odsekla sam, ne usporavajući.Prestigao me je sa lakoćom i pošao ispred mene, sa rukom na balčaku mača.„Zakunite se,“ prodahtala sam, „da ćete mi pomoći da nađem Navaru i sačuvam mu

život! Sve je to strašna greška, on ne sme umreti!“„Madam,“ reče on, „hoću.“Žurno smo se spustili niza stepenište na drugi sprat, gde su bili smešteni kralj i Anžu,

pa tesnim i niskim hodnicima starog Luvra produžili na zapad. Naposletku smo izašli ušire holove dugačke galerije, koja vodi do novog krila, koje je izgradio moj svekar.

Galerija je bila zatvorena barikadom od vojnika koji su gledali na zapad: četvoricašvajcarskih halebardista, svaki sa belim, četvrtastim krstom na prednjem i zadnjem delutunike, svi sa dugačkim kopljima i oštrim sečivima na njihovim vrhovima. Sa njima su bilai četvorica Škota, dvojica sa arkebuzama i dvojica sa širokim mačevima.

„Mesta za kraljicu!“ prodahta moj čovek dok smo im prilazili.Osmorica ljudi se brzo okrenuše i pogledaše nas sa nevericom.„Isuse!“ šapnu jedan.Nastade blago talasanje dok su se jedva primetno klanjali.„Madam kraljice!“ uskliknu glavni telohranitelj, tiho. Znoj mu je curio ispod kape i

odsijavao svetlost sveće u hodniku, pre nego što ga je obrisao nadlanicom; oči su mublistale od nervoze. „Ne možete da budete ovde! Molim Vas, vratite se u svoje odaje.“

„Moram da razgovaram sa vašim kapetanom,“ rekoh nestrpljivo. „Navara mora bitispasen. Pustite me da prođem!“

Švajcarac sa najvišim činom reče, „Vreme nam je za vratom, madam kraljice. Ne smemoda vas propustimo.“

Počela sam da se guram između njih, koristeći njihovo oklevanje da dodirnu mojukraljevsku osobu, ali halebardista mi prepreči put.

„Ne mogu da raspravljam!“ rekoh, ne trudeći se da spustim glas. „U pitanju je život ismrt! Ako vam je stalo do sopstvenog vrata, sklonićete se u stranu, odmah!“

„Dozvolite, onda, da prenesem poruku kapetanu straže,“ reče halebardista, „zbogVaše, sopstvene bezbednosti, madam.“

Izgledao mi je ljigavo i gledao neiskreno. Ako mu poverujem, Navara će umreti.Koraknula sam na desnu stranu, a on za mnom, uljudno, ali odlučno.

„Provedite me!“ zatražila sam od svog pegavog, mladog čuvara.On stavi ruku na balčak svog mača, koji je stajao u koricama.Zvuk je prodro kroz zidove palate, od koga je čovek mogao da se ukoči: dubok, tužan

zvon iz zvonare Sen Zermena. Odzvonilo je jednom, dva puta...U jednoj obližnjoj pariskoj ulici, vojvoda od Giza i njegovi ljudi provaljivali su vrata

hotela De Betizi.U mojim mislima, Ruđeri je prošaputao, Možda je već kasno.Na treći zvuk zvona, provukla sam se pored stražara; moj mladi Škot je reagovao i

pošao za mnom. Ostali se nisu usudili da napuste svoje položaje; ignorišući njihoveprigušene pozive, utrčali smo u galeriju.

- 278 -

Bila je to duga, teška trka pored slika, kipova, zaslepljujućih murala uramljenih uČelinijeve pozlaćene ramove. Visoki prozori, desno od nas, gledali su na popločanodvorište, u kome su švajcarski halebardisti i samostrelci čekali ispod velike, mermernestatue boga Vulkana, naslonjenog na svoj nakovanj, sa tek iskovanim kopljem okrenutimna gore. Dignuti prozori propuštali su topao povetarac, od koga su plamenovi svećapodrhtavali, bacajući razigrane senke po zidovima. Zaboleo me je stomak od trčanja;disala sam isprekidano, ali nisam se usudila da usporim. Dok smo se približavalijugoistočnom krilu, čula sam uzvike: napad beše već počeo.

Galerija se odjednom završila u hodniku, koji je ujedno bio i odmorište stepeništa. Doksam prolazila, dva čoveka u noćnim košuljama sjuriše se vrišteći niza stepenište sa sprataiznad.

Aidez nous! „Pomozite nam!“Zamalo se nisu sudarili sa mojim mladim Škotom, koji izvuče mač i dreknu, „Mesta za

kraljicu!“Žrtve razrogačenih očiju kao da nisu čule njega, ni videle mene; vrišteći su pobegli niza

stepenište, pa iz palate u dvorište.Ignorišući izbezumljeni metež, niza stepenište iza nas, produžili smo dalje i stigli do

hodnika u novom krilu. Ubrzo smo se našli pred vratima Navarinog predsoblja. Na praguotvorenih vrata ležao je go muškarac na boku, svetle kose, lepo izvajanih mladićkih mišićai sa krvavom ranom između vrata i ramena; tamni potočići curili su mu preko ćosavihgrudi i rebara na mermerni pod. Iz predsoblja, iza njega, čuli su se uzvici borbe.

„Madam kraljice!“ naredi moj mladi Škot. „Stavite ruke na moje kukove i držite se zamene! Ne dižite glavu!“

Poslušala sam ga ne pocrvenevši i stisnula se uz njegova od znoja mokra leđa. Ušli smodva koraka teturajući se u prostoriju, mračnu, izuzev svetla lampe koje je dolazilo krozotvorena vrata spavaće sobe. Primetila sam pokrete u mraku, munjevite zamahe ruku inogu, zviždanje mačeva, teturanje torza, sve praćeno stenjanjem uzvicima, kletvama.Prostorija je postala poprište uzvitlane mase tela, ali ja nisam nameravala da se mešam uto. Sagnula sam glavu i čvrsto se držala za debeli opasač na uzanim kukovima svogspasioca. Mišići na leđima su mu poskakivali dok je zamahivao svojim oružjem; trgla samse kada je udario u neki drugi mač.

Smrt hugenotima! uzviknu neko i odmah ču prozukli odgovor:Smrt katoličkim ubicama!„Navara!“ uzviknuh ja, a reči mi ostadoše prigušene iza leđa mladog Škota. „Navara, ja

sam, Katrin!“„Dolazimo u miru!“ uzviknu moj Škot, zamahujući neprestano. „Mesta za kraljicu!“Ispred nas se začu jezivo krkljanje; mišići mog čoveka odjednom se opustiše dok je

spuštao mač i pređosmo dva koraka. Prilikom drugog, zamalo se nisam spotakla o nečijetelo i bila sam primorana da za trenutak pustim kožni opasač, da bih digla suknje ipreskočila ga.

Svuda oko nas nedužni su vikali tražeći pomoć. Škot se sudario sa jednim od svojih iizbezumljeno progovorio galski; razumela sam reč Navara. Kožni opasač me je povukao,krenuvši prema vratima spavaće sobe. Opet sam se spotakla o nečiji ispruženi ekstremitet ipustila opasač. Moj čovek se hitro okrenuo i pružio mi ruku.

U tom trenutku digla sam pogled. Naspram prozora stajao je tamniji oblik nekogčoveka; maleni plamen, manji nego na fitilju lampe, lebdeo je ispred njegovog ramena.Osetila sam miris upaljenog fitilja za puške baš kada je moj Škot uzviknuo.

- 279 -

Usledio je zaglušujući pucanj, propraćen mirisom baruta. Moj čuvar je pao nazad, namene, i oborio me na kolena. Izvlačila sam se ispod njegove mlitave težine; kroz dim samvidela njegove otvorene oči i pošla da mu opipam srce. Pipala sam prstima, proveravajućida li mu se grudi dižu i srce kuca, i nisam osetila ništa; kliznuli su u toplu rupu u blizinisrca i istog trena se povukli.

Uspravila sam se baš kada je arkebuzer opet napunio svoje oružje i oteturao se uspavaću sobu. Tamo je bilo svetlije, sa obzirom na svetlost lampe, ali ništa manje haotično;desetak tela, hugenota, golih ili u tankim noćnim košuljama, švajcarskih vojnika, škotskihkraljevskih stražara, ležalo je na podu, dok su se živi i dalje borili.

Kapetan straže, na suprotnoj strani postelje, mašući mačem u borbi protiv nekogćelavog hugenota, koji je proklinjao, primeti me.

„Madam kraljice! Bože moj!“Nije smeo da prekine borbu i jurne prema meni, već je zadržao pažnju na svom

protivniku. U blizini, u podnožju postelje, pet boraca dalje, stajao je Navara.Još uvek je bio u beloj majici i crnim nogavicama, kao da nije smeo da skine svu odeću.

Vlažna košulja mu je visila na grudima, a kosa pozadi bila sva slepljena. Pravio je grimase,izbezumljenog pogleda, a lice mu je bilo mokro od znoja dok je mahao mačem u borbiprotiv isto tako žestokog švajcarskog vojnika. Na kapetanov uzvik, on baci pogled premameni i lice mu se opusti od šoka.

Ja sagnuh glavu pod uzvitlanim oštricama. „Navara!“ Provukla sam se pored jošdvojice boraca, pa još dvojice. Pružila sam ruku prema njemu, ne znajući hoće li jeprihvatiti ili odseći. U tom trenutku, neka prilika mi stade na put.

Bio je to onaj sedokosi hugenot koji mi je pretio dve večeri ranije, dok sam javnovečerala; držao je kratak mač u visini svog struka. Iscerio mi se, otkrivši svoje velike, žutezube i povukao mač nazad, da ga jače zarije u mene. Ja se povukoh nazad i udarih nogomo neko ispruženo telo, i padoh, mašući rukama.

Iscereni džin se nagnuo iznad mene, a onda, odjednom klonuo u stranu, potpomognutudarcem pljoštimice mačem po glavi. Pored mene se pojavio Navara, izbezumljen od besa,konfuzije, očaja. Pogledala sam ga sa beskrajnom nadom: nije me ubio.

„Katrin!“ Glas mu je bio jedva čujan kroz buku.„Došla sam da pomognem! Pođite sa mnom na sigurno,“ uzviknula sam, ali on nije

mogao da me čuje, pa odmahnu glavom i pruži mi ruku.Dok me je dizao, bacila sam pogled preko njegovog ramena i ugledala jedan beli krst

kako prilazi; kada je švajcarski mačevalac skočio prema njemu, vrisnuh. Navara se hitrookrenu prema njemu i nagnu se nazad da bi izbegao zamah oštrice. Nije uspeo; vrh mu uzudar raseče čelo i on se stropošta na pod.

Ja padoh na kolena pored njega, dok je treptao očima.„Pomozite nam“, šapnu on i opusti se.Svetla krv mu je izvirala iz čela i curila na tepih. Ja dahćući otkopčah svoj ogrtač,

pokupih koliko sam mogla od skutova i snažno ih pritisnuh na ranu. Švajcarski vojnikiznad nas savi lakat i povuče mač natrag, spreman da zada poslednji udarac.

Ja se uspuzah na Navaru i legoh preko njega.„Ako ga ubiješ,“ uzviknuh, „ubićeš kraljicu!“Navara se ispod mene pomeri i zastenja. Zapanjeni vojnik spusti oružje i povuče se.

Odjednom i on pade, a ja digoh pogled i ugledah mladog princa od Kondea, opuštenoglica i razrogačenih očiju. Ugledavši krvavog Navaru, on ispusti krik, pa skide svoju noćnukošulju i baci je na mene. Ja sklonih svoj vlažni ogrtač; rana je još uvek krvarila, a čelo

- 280 -

žrtve oticalo, ali lobanja nije bila povređena. Uvezala sam košulju Navari oko glave i diglapogled prema Kondeu, koji se sagnuo da me čuje.

„Pomozite mi da ga sklonim na sigurno!“ uzviknuh.Konde nije oklevao. Uspravio me je, pa smo oboje uspravili Anrija. Navara je bio

ošamućen i nestabilan, ali shvatio je dovoljno da me obgrli oko ramena i tetura se samnom za Kondeom, koji je digao mač i čistio put kroz Švajcarce i Škote, od kojih su se nekipokorno povlačili, zbunjeni, ugledavši mene.

„Zašto?“ zajecao je Anri kada smo izleteli u predsoblje, gde je borba odjednomprestala. Dvadesetak njegovih drugova ležalo je pobijeno na mermeru.

Nisam mu odgovorila dok smo izlazili u hodnik, već sam se obratila Kondeu, koji jegledao oko sebe oprezno, ali bez mržnje koju sam uvek do tada primećivala. „Ovamo,“pokazao je prema istoku.

Prošli smo pored stepeništa, sada tihog, i ušli u pustu galeriju. Vlažan povetarac jestigao do zavesa i lagano ih ljuljuškao. Dva sprata ispod nas, u dvorištu, žrtve su seskrivale u velikoj senci Vulkana. Anri je zacvileo i zastao da užasnut pogleda kroz prozor.

Preko stotinu prestravljenih hugenota pobeglo je iz palate u dvorište, samo da bi otkrilida ih tamo čekaju Švajcarci sa svojim samostrelima i halebardama. Gomile tela bile sunaslagane kod zapadnog zida; pod svetlom baklji, desetak njih koji su vrištali šćućurilo sezajedno, dok su ih samostrelci gonili da se, korak po korak, preko krvave kaldrme povlačeprema oštricama halebardista koji su ih dočekivali. Pritisnula sam pesnicu na usne, daugušim gorku mučninu i tugu. Naredila sam to jer sam se plašila rata, jer nisam želela daljudi umiru.

Konde je gledao namršteno, suviše dirnut da bi progovorio.„Zašto?“ zastenja Anri opet; okrenuo se meni. „Zašto nam to radite?“„Ne smemo ovako da stanemo ovde,“ rekoh. „Ako ostanemo tu, naći će nas i ubiti vas

obojicu. Dođite.“Uzela sam lampu sa zida i povela ih do malih vrata na sredini galerije, koja su skrivala

uzano kružno stepenište, put za bekstvo, poznat samo kraljevskoj porodici. Ustajalivazduh na njima bio je težak, a Navara se ljuljao, ali uspeli smo da siđemo tri sprata, doblaženo hladnih podruma. Povela sam ih pored velike stare vinske buradi, do zatvorskećelije i uzela zarđali ključ sa zida, da je otvorim. Konde je pomogao rođaku da dođe dojedne od visećih dasaka, koje su služile kao postelja; Anri je seo i teško se naslonio nazemljani zid, dok sam ja stajala ispred, pa zatvorila rešetku i zaključala je. Njih dvojica sezagledaše kad su čuli metalni zvuk ključa i brave.

Konde planu. „Šta nameravate da učinite sa nama? Javno pogubljenje?“„Nameravam da vas zadržim tu,“ rekoh, „dok ne odlučim šta ću dalje da radim. To je

jedino mesto na kome ćete biti bezbedni. Kunem se bogom, neću vam učiniti ništa nažao.“Anri skide krvavu majicu sa glave i sa nevericom se zagleda u nju. „Zašto ste pobili

naše prijatelje?“ Glas mu je bio tužan, zbunjen.„Zato što ste nameravali da nas pobijete,“ odgovorih besno. „Zato što vaša vojska u

ovom trenutku maršira prema Parizu. Zato, što ste nameravali da ubijete Dofina i mene, ida preotmete krunu mom sinu.“

On i Konde se zagledaše u mene, kao da sam odjednom skinula spavaćicu.„Vi ste ludi,“ šapnu, Konde. „Nema vojske.“Navara oprezno diže ruku na oteklo čelo i trže se, kao da ga je zabolela slaba svetlost

lampe. „Čije su to laži?“„Imam Vaše pismo zapovednika na terenu,“ rekoh, „kojim se otkriva zavera da se

zarati u Parizu i Šarl prisili na abdikaciju.“

- 281 -

„Lažete!“ reče Konde. „Lažete da bi zaratili sa nama! Pardajana, Rošfukoa, svu mojugospodu, pobili ste zbog laži!“ Odjednom je gorko zaplakao, sakrivši lice rukama. Navaramu stavi ruku na rame i okrenu se meni.

„Donesite mi to pismo,“ reče, „i dokazaću Vam da je falsifikat. Nismo počinili nikakavzločin, sem što smo tolerisali Kolinjijevu neotesanost u vezi španske Holandije. „Madamkraljice, zaboga, morate ovo da zaustavite. Svi moji ljudi“, glas ga izdade, „njih pedeset jedošlo iz svog smeštaja da spava na mom podu jer su se plašili za mene posle napada naadmiralov život. A sad su mrtvi...“

Zajecao je i spustio glavu.„Šta je sa vašom vojskom?“ upitah. „Eduarovi izviđači tvrde da dolazi i da će se noćas

ulogoriti ispred naših zidova.“„Nema vojske!“ uzviknu Konde. „Anžu i njegovi izviđači lažu! Madam, Vaš mlađi sin

je lud kao i njegov brat, ali još opasniji!“„Ne vređajte ga!“ vrisnuh ja, ali bes mi je bio pomućen sve većom konfuzijom. Uhvatila

sam se za rešetke koje su nas delile.„Došli ste naoružani za rat. Došli ste spremni za borbu.“Anri diže glavu, lica toliko izobličenog tugom, da nije mogao da otvori oči i pogleda

me. „Došli smo ovde sa strahom za svoje živote,“ reče i spusti glavu.Zvona Sen Žermena, prigušena kamenom i zemljom, objaviše četvrti sat posle ponoći.

Gore, na nebu, zvezda Algol se pomerila nasuprot Marsu: Kolinji i nekih dve stotinehugenota koji su patrolirali zonom oko hotela De Betizi, bili su mrtvi. Moje ruke narešetkama se opustiše; dlanovi mi kliznuše niz hladan metal, a težina mog tela obori me nakolena. Ja sam bila organizator svega, ja i moja žestoka ljubav prema svojim bezvrednimsinovima.

„Neka mi je bog u pomoći,“ šapnuh. „Neka nam je bog svima u pomoći.“

- 282 -

Glava četrdeset šest

Našla sam sporedno stepenište koje vodi iz podruma do drugog sprata južnog krila, itajni prolaz do apartmana Vojvode Anžujskog; nekoliko puta kolena su mi klecala imorala sam da se naslonim na zid i odmorim. Stigla sam, drhteći, do plakara u Eduarovojspavaćoj sobi. Linjerol je dremao na malom krevetu i dahnuvši ustao kada sam otvorilaškripava vrata. Odmah je upalio lampu i, ugledavši Anrijevu krv na mom ogrtaču,vrisnuo.

„Ko je to tamo?“ doviknu Eduar iz spavaće sobe. Linjerol, samo u tankoj noćnoj košulji,skoči i uhvati me za lakat; ja sam tada već toliko drhtala, da sam jedva uspevala da stojim.

Eduar se pojavi na vratima, omotavajući svileni ogrtač na golo telo. Pogledala sam gakao da ga vidim prvi put: lice mu nije bilo, poput moga, umorno, napaćeno i izmučenoosećajem krivice, ali zinuo je ugledavši me i uhvatio me za ruku. Požurili smo napolje izspavaće sobe, gde je žutokosi Rober-Luj sedeo razrogačenih očiju i go, pokrivačanavučenog preko grudi, u predsoblje, gde me je sin poseo u stolicu.

„Bože moj,“ uzviknu on. „Maman, Vi krvarite!“ Okrenuo se Linjerolu, stražarima islugama, koji su se odjednom pojavili. „Zaboga, dovedite joj doktora! I donesite odmahlavor i čaršave!“ Okrenuo se opet meni i klekao pored moje stolice. „Gde su Vaspovredili?“

Spustila sam ruku koja mi je nekontrolisano drhtala, na njegovu podlakticu. „Nedoktora,“ rekla sam. „Nisam povređena.“

„Ali krv...“ Dodirnuo mi je kosu; spustila sam pogled na pletenicu koja mi je pala narame i videla da i na njoj ima Anrijeve krvi.

„Bila sam glupa,“ rekoh umorno. „Pogrešila sam i napustila svoju sobu. Bilo jehugenota... oni su me okrvavili svojom krvlju.“

„Ali kako... Odakle ste došli?“ Pogledao je prema plakaru; skrenula sam pogled i nisamodgovorila.

Linjerol se vratio sa lavorom vode namirisane narandžinim cvetom, i peškirom; Eduarumoči peškir u lavor, i pređe mi njime preko lica. Ostao je krvav.

„Pogledajte svoj lepi ogrtač,“ reče on i pucnu jezikom mirnije. „Upropašten je... Kakoste se toliko okrvavili? Ovo ne liči na Vas, maman, da budete tako lakomisleni.“ Spustio jemoju isprljanu ruku u lavor i nežno je oprao. „Šta ste to, zaboga, radili?“

Digla sam pogled prema njemu. „Eduare... ono Navarino pismo zapovednicima naterenu. Moram odmah da ga vidim.“

On prekide posao da bi iscedio peškir. „Zašto?“„Možda je falsifikovano.“Njegov pogled, koji je bio oštro usredsređen na mene, malo se povuče u sebe. „To bi

bilo nemoguće.“„Zašto? Pa gradonačelnik Vam ga je dao, zar ne? Može li se njemu verovati? Može li se

verovati Vašim izviđačima?“„Da mu se ne može verovati, ne bih ga zadužio za odbranu grada. Naravno da mu se

može verovati, kao i izviđačima! Kakvo je to pitanje?“

- 283 -

„Volela bih da vidim to Navarino pismo molim Vas,“ rekoh. „Sigurno ga još uvekposedujete.“

On se namršti u neverici i razdraženo uzdahnu. „Nemam pojma gde je. Zamolićusekretara da ga nađe ujutru.“

„A želela bih i da razgovaram sa Vašim izviđačem,“ rekoh. „Onim, koji je izvestio dahugenotska vojska ide na Pariz. Zanima me gde se sada nalazi.“

„Vi mi ne verujete,“ reče on. Nasmeja se kratko, nervozno, isto kao što je i moj rođakIpolito kada sam ga pitala za druge devojke.

„Samo hoću sama da vidim dokaze,“ rekoh mu.Baš kao i Ipolito, odjednom je pobesneo. „Čemu sve ovo? Šta bi se postiglo sada,

proučavanjem dokaza koji su se već pokazali osuđujućim? Svi su mrtvi; ništa ih nećevratiti u život! Čak i ako smo, u najboljem slučaju, načinili užasnu grešku, nikada više nemogu ratovati protiv nas, nikada!“ Suzio je oči gledajući me. „Razgovarali ste sa nekim. Sakime?“ Prsti mu se zariše u moju nežnu nadlakticu. „Ko Vam je rekao te laži?“

Zagledala sam se u njegove neverničke oči i srce mi je puklo; izigrao me je lako, kao isvoju nedužnu sestru. Zatim sam se zagledala iza njega, prema prozorima, koji su gledalina prokleto dvorište. Znao je, naravno, da je Šarl bolešljiv i da neće još dugo živeti; Navarai hugenoti su predstavijali jedinu stvarnu pretnju njegovoj vladavini. Kolinji mu je samoomogućio da se otarasi glavnih suparnika.

Nije trebalo da me iznenadi bezobzirnost moga sina, pošto sam znala šta sam učinilaod njegove majke.

„Kozimo Ruđeri,“ šapnula sam. „Rekao je da ću biti izdata.“

Leševi su ležali u dvorištu više od jednog dana, jer su vojnici koji su ih pobili morali dabrane palatu. Pod suncem koje je pržilo, vladao je nepodnošljiv smrad; zatvorili smoprozore uprkos vrućini, ali muve su nalazile prolaz, kao i smrad, koji nam se lepio zaodeću i kosu. Ja sam navukla zavese i nisam htela ni da pogledam napolje.

Borbe su nastavljene na ulicama Pariza još pet dana, dok su se uplašeni članovikraljevske porodice skrivali unutar jakih zidova Luvra i slušali krike i zvuke žestokihborbi izvan kapija palate. Ljudi nisu znali razloge napada na ulicu De Betizi i podeleoružja katolicima za samoodbranu. Krenule su priče da je kralj naredio da građaninapadaju hugenote i proširile se brzinom munje.

U roku od nedelju dana, sedamdeset hiljada nedužnih izginulo je u Parizu i uprovinciji. Odgovornost za napad bila je sa pravom stavljena pred moja vrata; sada su meprozvali Crna kraljica.

Neću ih sprečavati da govore istinu. Ali moji prisvojeni zemljaci sada misle da sam tajnapad planirala od samog početka, namamivši prvo Kolinjija, pa Navaru, kao deo svogplana da uništim hugenotski pokret.

Gizov napad na hotel De Betizi bio je veliki uspeh. Dvojica njegovih običnih vojnikaprovalila su vrata spavaće sobe u kojoj je Kolinji ležao, pod negom doktora Parea. Kada suzatražili da se identifikuje, Kolinji je to učinio bez straha, ali je prezirno pogledao vojnika irekao, „Trebalo bi bar da me ubije gospodin, a ne ovi neotesanci.“ Umesto odgovora, jedanod tih neotesanaca je zario mač admiralu u grudi i izbacio ga kroz prozor. Leš je nekimslučajem pao pored samog oduševljenog vojvode od Giza.

Do tada su osvetoljubivi katolici već izašli na ulice; izmasakrirali su telo, vukli ga krozgrad i izmasakrirano ga bacili u Senu. Giz je ponosno doneo glavu meni u svilenoj torbi,koja nije zadržala užasan smrad. Okrenula sam se od njega, užasnuta, i naredila da tuglavu balzamuju.

- 284 -

Uspela sam da sačuvam Anrija od Navare i njegovog rođaka princa Kondea, da nepadnu u kandže Anžua. Onoga dana, kada je Kolinji umro, krišom sam otišla kod Margo iispričala joj za izdaju njenog brata; zajedno smo otišle kod Šarla i iznele mu dokaze oNavarinoj nevinosti. Njegovo veličanstvo je tada lako prihvatilo da Navara i Konde,prinčevi po krvi, moraju biti spaseni i izdao je takvu kraljevsku naredbu. Kasnije, pošto suborbe prestale, otišla sam kod gradonačelnika, koji je potvrdio da se nikakva hugenotskavojska nije pojavila i da on nije presreo nikakvo Navarino pismo vojnom zapovedniku naterenu. Eduar ga je izmislio; gradonačelnik, maršal Tavanes i ostali oficiri, poverovali surečima Vojvode Anžujskog.

Eduar uopšte nije pokazao optužujuće pismo koje je tobože napisao Navara, niti smoikada više verovali jedno drugom. Upozorila sam Navaru na Anžuovu prevejanost; bio jezahvalan, mada slomljen bolom zbog gubitka svojih prijatelja i istoveraca, i nepoverljivprema činjenici da, zbog sopstvene sigurnosti, treba da se vrati u katoličanstvo i ostane uLuvru, u blagom kućnom pritvoru.

Masakr na Dan Svetog Vartolomeja slomio je Šarla. Počeo je, bez sumnje na Eduarovuradost, da gubi zdravlje i klizi u smrt.

Došao je septembar i doneo smanjenje vreline i nasilja. Kada su kapije palate opetotvorene, nedelju i jedan dan posle ubistva admirala Kolinjija, primila sam prvogposetioca iza zatvorenih vrata svog kabineta.

Kozimo Ruđeri nije više bio bezvremen: svetlost lampe sasvim jasno je otkrivala sede unjegovoj kosi i bradi, duboke bore ispod očiju i od godina opuštenu kožu ispod brade. Bioje mršav, čak koščat, a ružnoća nepravilnih crta njegovog lica oterala bi i najhrabrije detetrkom kod majke. Skinuo je svoju uobičajenu crvenu odeću i sada se oblačio potpuno ucrno, kao hugenot.

Ušao je i zatekao me za mojim stolom, kao i uvek, kao da smo se nedavno videli i, kao iuvek, duboko se poklonio. Ali kada je digao glavu i trebalo da izrekne pozdrav, reči su muzamrle na usnama. Šokiran, zagledao se u mene.

„Kozimo,“ rekoh, ustajući. Obišla sam oko stola, da se pozdravim ili zagrlim sa njim,ne znam. Ali pre nego što sam stigla do njega, noge i živci su me najzad izdali, i našla samse na kolenima, izgubivši snagu od tuge.

Klekao je pored mene. Obesila sam se o njega, slomljena, rasplakana.Kad sam uspela da progovorim, prodahtala sam, „Opet su počeli, zli snovi. Mrtvi još

nisu pokopani, a snovi su počeli. Učiniću šta treba: pobiću svoje sinove sopstvenomrukom ako treba, da ih zaustavim. Upozorili ste me, ali nisam slušala. Sada slušam.“

Njegov izraz je bio iskren i otvoren, bez mračnog proročkog sjaja; zbunilo me jepoigravanje svetlosti lampe na njegovim neprolivenim suzama. „Nema više potrebe zakrvlju,“ promrmljao je. „Samo oslobodite demona i pustite zvezde da idu svojim putem.“

Odmahnula sam glavom, neshvatajući.On mi je ponovio reči moga muža: Uništite što Vam je srcu najbliže.

Bilo je jednostavno i izvršeno u Ruđerijevom privremenom staništu u blizini: nacrtankrug, krvavi biser na oltaru, prizivanje varvarskog imena. Kada se demon pojavio,njegovo prisustvo je bilo vidljivo po neočekivanom poigravanju plamenova i mojojnaježenoj koži, prorok mu se zahvalio i oslobodio ga njegovog zadatka. Pošto je povučenasva natprirodna podrška, moji sinovi će ubrzo doživeti svoj kraj.

Ruđeri bi se sam oslobodio bisera koji je ostao bez moći, ali ja sam prva stavila ruku nanjega. „Ovo pada na mene,“ rekla sam.

- 285 -

Moja kočija se ljuljuškala kroz mirne ulice, do obale reke Sene i nervozni kočijaš jesačekao dok smo se Ruđeri i ja probijali kroz pobacane otpatke, dole, do blatnjave obale.

Nebo je bilo vedro toga dana, a vazduh svež; oluja je prethodnog dana sprala prašinu ismrad truleži koji beše preplavio grad. Na trenutak sam stala i zagledala se na jug, premakulama bliznakinjama Notr Dama i finim tornjevima Sen Sapela, prizorima koji suimenjaka moga muža, Anrija od Navare, ispunili onakvom čežnjom. Zatim sam digla rukui bacila biser u tamnu vodu; dva puta je odskočio i tiho potonuo.

I ja sam tiho tonula. Da me Ruđerijeve ruke nisu pridržale, pala bih.„Održala sam obećanje,“ prošaputala sam glasnije. „Sin Valoa će uvek sedeti na

prestolu. Vaš jedini stvarni naslednik će vladati.“Moja slepa sebičnost i nedostatak volje da se sklonim i dozvolim svom mužu da nađe

pravu ženu za sebe, izazvali su nepojmljivi jad. Pod njegovom težinom nisam mogla ni dastojim, ni hodam, ali Ruđeri me je ipak vratio do kočije, pre nego što sam se sasvimistopila i nestala, kao i čarolija.

- 286 -

Epilog

Te noći sam opet sanjala.Sanjala sam Šarlovu skoru smrt, kašalj i groznicu, krvave čaršave koji se menjaju skoro

svakog sata. Znajući da su moji sopstveni postupci ubrzali njegovu finalnu agoniju, ležalasam i jecala u postelji pored njega, obgrlivši ga rukama dok je šaputao poslednje reči: Mamere... Eh, ma mere...

Sanjala sam i Eduara, ludilo, izdaju i okrutnost koju više nije skrivao, pošto se popeona presto i oduzeo mi svu moć. Videla sam surovost, pogubljenja, ubistva i mržnju koju jeizazivao dok se narod nije okrenuo protiv njega, pa je završio pre vremena, rasporenmačem ubice.

Sanjala sam i Anrija, kralja Francuske i Navare, koji je, u interesu mira, postao katolik,da bi mogao da bude valjano krunisan u katedrali, kako govori, Pariz zaslužuje misu.Videla sam pomirene hugenote i katolike, i ujedinjenu državu kojom najzad vladarazuman monarh, koji stavlja blagostanje naroda ispred svoga, vladar koga podanici tolikovole, da su ga prozvali Anri Veliki. Videla sam Francusku mirnu i naprednu.

Nisam sanjala krv. Probudila sam tužna, ali sa olakšanjem, sa pokajničkim molitvamana usnama.

Obavestila sam o tome Ruđerija sledećeg popodneva, kada je došao sa svojomoskudnom imovinom, da se smesti u svoj novi apartman u Luvru. U običnom, crnomkaputu i sličnom okovratniku, bio je u neskladu sa pozlaćenim zidovima, finim,ženstvenim nameštajem i bledoplavim brokatnim zavesama, razvučenim da bi propustileslabu svetlost. I on je, kao i ja, slabo spavao posle masakra na Dan Svetog Vartolomeja;videvši koliko je iscrpljen, insistirala sam da sedne pored mene u predsoblje, dok sunjegove sluge tapkale po spavaćoj sobi i otpakivale mu prtljag.

„Učinila sam što sam mogla da sve popravim,“ rekoh mu tiho. „Ali ne mogu da vratimnedužne koji su stradali. I ne mogu podneti da gledam kako moji voljeni sinovi, iako sumožda prava čudovišta, umiru. Dobila sam više nego dovoljno tuge za jedan život.Dozvolite mi da umrem, Kozimo.“

Nakrivio je glavu i ozbiljno se zagledao u mene. Imao je ružno lice, ali dok mu je mlazsvetlosti sa prozora padao na oči, videla sam koliko su one lepe.

„Vaše vreme nije došlo, Katrin,“ odgovorio je. „Postavili ste stvari kako treba, a sada Vii ja treba da živimo još dugo i pobrinemo se da one ostanu takve. Navaru još očekujumnoge prepreke.“

Smučilo mi se i okrenula sam se od njega, i zatvorila oči. Uskoro sam ih opet otvorila,osetivši nešto lako i toplo na obrazu. Ruđeri je ustao sa stolice i klekao pored mene; prstisu mu lebdeli, nežno i nesigurno, u vazduhu između nas.

„Ne gubite nadu,“ rekao je. „Obećao sam Vam pre mnogo godina da ću Vas voditikroz sva iskušenja. Uvek ću biti pored Vas.“

„Ali ja sam prokleta, Kozimo,“ rekoh tužno.„Onda smo prokleti zajedno, Katarina Marija Romula de Mediči.“Zagledala sam se u njega, setivši se reči koje je rekao onoga dana kada je ona bludnica

umrla. Njegova naklonost i odanost bile su dublje i stalnije nego tetke Klarise, moga muža

- 287 -

i moje dece. Kao što sam ja bila spremna sve da rizikujem za svog Anrija, i Kozimo je biovoljan sve da rizikuje zbog mene. Pomislivši to, moje mračno, nejako srce se otvorilo.

„Uvek samo iz ljubavi,“ prošaputala sam.„Uvek samo iz ljubavi,“ ponovio je ozbiljno i ruka mu opet pođe prema meni.Prihvatila sam je svojom, privukla ga sebi i poljubila.

- 288 -

Pogovor

Anri od Navare, svojim zemljacima poznatiji kao Anri IV ili Anri Veliki, bio je prviburbonski monarh i sigurno najomiljeniji. Njegov brak sa Margo naposletku je poništen ion se opet oženio Marijom de Mediči, koja mu je rodila nekoliko dece.

Katarina de Mediči je poživela časnih šezdeset devet godina. Bila je posvećen astrolog,izvrstan matematičar i, po mnogim francuskim istoričarima, najinteligentnija osoba koja jeikada sedela na francuskom prestolu. Detalji njenog horoskopa, kako su predstavljeniovde, po mom skromnom znanju su tačni. Dva puta se srela sa Nostradamusom inaposletku ga imenovala doktorom te oblasti, iako njihovi razgovori nigde nisuzabeleženi. Njeni proročanski snovi već jesu; njena kćer Margo je zapisala da je njenamajka sanjala smrt kralja Anrija, kao i Eduarovu pobedu kod Žarnaka.

Mlada Dofina Katarina zaista je bila u opasnosti da bude odbačena, i prvih desetgodina braka, nije imala dece, posle čega je rodila desetoro za isto toliko godina. Pričalo seda je koristila moći svog dvorskog astrologa Kozima Ruđerija, kome je bila vrlonaklonjena. Legendarna je bila Katarinina zbirka talismana i zanimanje za magiju; poslesmrti svog muža, dala je Dijani de Poatje imanje u Šomonu za Šenonso. Kada je prešla uŠomon, Dijana je zapanjena otkrila pentagrame nacrtane na podu i ostavljen proročkipribor, pa je zbog toga napustila to imanje.

Zvezdu Algol, poznatu i kao Glava Gorgone, astrolozi još uvek smatrajunajzlokobnijom zvezdom. Našla se nasuprot Marsu 24. avgusta 1572. godine oko 4:00ujutru, jedan sat posle početka masakra na Dan Svetog Vartolomeja, dok je Mars prolaziopreko Katarininog ascendenta, Bika. Mars prolazi preko pojedinih ascendenata upredviđenim periodima ekstremnih kriza, koje se mogu završiti smrću.