il Delez i Feliks Gatari o anti-Edipu

il Delez i Feliks Gatari o anti-Edipu

Jedan od vas je psihoanalitiar, drugi je filozof; vaa knjiga pokuava da preispita i psihoanalizu i filozofiju i da donese neto novo: izoanalizu. Dakle, ta je opti okvir knjige? Kako ste shvatili ovaj projekat, i kako je on uticao na vas?

il Delez: Pretpostavljam da bih vam mogao ispriati priu, kao devojica: prvo smo se sreli, a onda se dogodilo to i to... Feliksa sam upoznao pre dve i po godine. On je mislio da sam ja otiao dalje od njega i da moe da naui neto od mene. Ja niti sam imao psihoanalitiarevo oseanje odgovornosti, niti sam bio u situaciji analiziranog, tj. nisam imao oseanje krivice. Nisam imao posebno mesto u instituciji tako da nisam morao da je shvatam suvie ozbiljno, i inilo mi se prilino smenim to je psihoanaliza tako tuna stvar. Ali, radio sam iskljuivo sa konceptima, prilino bojaljivo, u stvari. Feliks mi je priao o onome to je ve nazivao elee maine: imao je itavu, teorijsku i praktinu, koncepciju nesvesnog kao maine, izofreninog nesvesnog. Tako da sam ja sam mislio da je on otiao dalje od mene. Ali o itavoj svojoj nesvesnoj maineriji on je jo uvek govorio u terminima strukture, oznaitelja, falusa, i tako dalje. To nije bilo iznenaujue, s obzirom da je toliko dugovao Lakanu (kao i ja). Ali sam oseao da bi sve to mnogo bolje radilo ako bismo pronali prave koncepte, umesto da koristimo pojmove koji ak nisu dolazili iz Lakanove kreativne strane, nego iz ortodoksne graevine oko njega. Sam Lakan kae nisam od velike pomoi. Mislili smo da bi trebalo da mu damo, pruimo malo izofrenine pomoi. Nesumnjivo, Lakanu smo dugovali mnogo vie odbacivi pojmove kao to su struktura, simboliko, oznaitelj, koji su zavodili na krivi put i koje je sam Lakan uvek uspevao da okrene naglavake, i dovede do njihovih granica.

Tako smo Feliks i ja odluili da radimo zajedno. Poelo je sa pismima. A zatim smo se susretali, s vremena na vreme, da sluamo ta je onaj drugi imao da kae. Bilo je vrlo zabavno. Ali znalo je da bude i stvarno zamorno. Uvek je neko previe priao. esto bi jedan od nas izneo neki pojam, a drugi ga prosto nije shvatao, mesecima nije umeo o njemu nita da kae, a onda je govorio u drugaijem kontekstu. A zatim smo puno itali, ne cele knjige, nego delove i odeljke. Ponekad smo nailazili na krajnje smene stvari koje su nam potvrivale tetu koju je naneo Edip, i groznu mizeriju psihoanalize. Ponekad smo nailazili na stvari za koje smo mislili da su udesne, i koje smo eleli da iskoristimo. A zatim, puno smo pisali. Feliks pisanje shvata kao izoidni fluks koji se uvlai u sve vrste stvari. Ja sam zainteresovan za nain na koji pisanje bei u svim pravcima, a istovremeno se zatvara u sebe kao jaje. I za uzdravanja, rezonance, teturanja, i sve vrste larvi koje moete da naete u knjizi. A zatim smo zaista poeli da piemo zajedno, to nije bio nikakav problem. A zatim smo naizmenino nanovo pisali stvari.

Feliks Gatari: to se mene tie, ja sam imao suvie mnogo pozadina, bar etiri. Dolazio sam sa komunistikog puta, a zatim iz Leve Opozicije. Sve do Maja 68. bilo je puno aktivizma, pomalo pisanja Devet teza o Levoj Opoziciji, na primer. A zatim sam se ukljuio u rad klinike La Borde, u Cour-Cheverny, od kada ju je 1953. osnovao Jean Oury, kao proirenje Tosouellesovog eksperimenta: pokuavali smo da uspostavimo teorijsku i praktinu osnovu za institucionalnu psihoterapiju (ja sam radio sa pojmovima kao to su transverzalnost, grupni fantazam). A zatim, tu su takoe bili i Lakanovi seminari, koje sam pohaao od poetka. Konano, imao sam neku vrstu izoidne pozadine ili diskursa, uvek sam voleo izofrenike, privlaili su me. Morate iveti sa njima da biste ovo razumeli. izofrenici, za razliku od neurotiara, bar imaju stvarne probleme. Moj prvi rad kao psihoterapeuta bio je sa izofreniarima, koristio sam kasetofon.

E sad, ove etiri pozadine, ova etiri diskursa, nisu bili samo pozadine ili diskursi, nego naini ivota i, naravno, ja sam u izvesnoj meri bio rascepljen izmeu njih. Maj 68, za ila i za mene, kao i za mnoge druge, bio je ok: nismo se poznavali tada, ali ova knjiga sada ipak je rezultat Maja. Oseao sam potrebu, ne da integriem ova etiri naina ivljenja, nego da uspostavim neku vezu izmeu njih. Imao sam neke smernice o tome kako, na primer, neuroze treba tumaiti u terminima izofrenije. Ali nisam imao logiku koja mi je bila potrebna da uspostavim veze. Napisao sam u Recherches lanak Od jednog znaka do drugog, pun Lakana, ali nisam koristio pojam oznaitelja. Ali sam jo uvek bio zaglibljen u nekoj vrsti dijalektike. Ono za im sam tragao u radu sa ilom bile su stvari kao to su telo bez organa, mnotva, mogunost logike mnotva povezane sa telom bez organa. U naoj knjizi logike operacije su takoe fizike operacije. A ono za im smo obojica tragali bio je diskurs koji bi istovremeno bio i politiki i psihijatrijski, a da pri tom ne svedemo jedan na drugi.

Stalno suprotstavljate izoanalitiko nesvesno, nainjeno od eleih maina i psihoanalitiko nesvesno koje kritikujete na sve naine. Sve povezujete sa izofrenijom. Ali, moe li se zaista rei da Frojd nije uzeo u obzir itavu oblast maina, ili bar aparatura? I da nije uspeo da razume itavu oblast psihoza?

Feliks Gatari: To je sloeno. Frojd je bio sasvim svestan da njegov pravi kliniki materijal, njegova klinika osnova, dolazi od psihoza, iz rada Nlojlera i Junga. Uvek je bilo ovako: sve novo to je od Melani Klajn do Lakana dolo u psihoanalizu, dolo je iz psihoza. Ali, tu je bila i afera Tausk: moda se Frojd brinuo da li analitiki koncepti mogu da izau na kraj sa psihozama. U njegovom opisu sluaja reber imate sve vrste okolianja. I imate oseanje da Frojd zaista uopte nije voleo izofrenike, on o njima govori uasne stvari, zaista zlobne stvari... Kad kaete da je Frojd zaista opisivao elee maine, to je istina. U stvari, to je ono to je psihoanaliza otkrila, elju, mainiziranje elje. One zuje, melju, lepeu, u svakoj analizi. A analitiari uvek pokreu maine, ili ih ponovo stavljaju u pogon, na izofreninoj osnovi. Ali oni mogu da rade ili da pokreu stvari kojih nisu potpuno svesni. Ono to oni rade u praksi moe da ukljuuje i rad sa skiciranim idejama procesa koje u njihovoj teoriji nisu u potpunosti objanjene. Nema nikakve sumnje da je psihoanaliza, poput ubaene bombe, uzdrmala itavu oblast mentalnog zdravlja. Nain na koji je ona od poetka bila kompromitovana nije mnogo vaan, ona je uzdrmala stvari, prisilila ljude da drugaije organizuju stvari, ona je razotkrila elju. Naveli ste Frojdovu analizu psihikih aparatura: tu postoji itav jedan aspekt mainerije, proizvodnje elje, proizvodnje linija. Ali, opet, postoji drugi aspekt personifikovanja ovih aparatura (kao to su Super Ego, Ego i Id), teatarski mise-en-scene koji produktivne sile nesvesnog zamenjuje pukim reprezentativnim oznakama. I tako elee maine sve vie postaju scenska mainerija: super-ego, nagon smrti, postaju deus ex machina. Oni sve vie poinju da rade iza scene, u kulisama. Ili su poput maina za stvaranje iluzija, specijalnih efekata. Sva elea produkcija je onesposobljena. Ono to mi govorimo jeste da je Frojd istovremeno otkrio elju kao libido, kao proizvodnu elju, i da je libido stalno vraao na kune predstave unutar Edipovog kompleksa. U psihoanalizi se dogaa isto ono to je Marks video u ekonomiji: Adam Smit i Rikardo otkrili su sutinu bogatstva u proizvodnom radu ali su je stalno vraali na predstave vlasnitva. Nain na koji ona elju stalno ponovo vraa na kunu scenu, jeste razlog zbog koga psihoanaliza nije uspela da razume psihoze, jer ona se osea kao kod kue samo sa neurozama, i samo neurozu razume na nain koji pogreno predstavlja sile nesvesnog.

Da li na to mislite kada govorite o idealistikom okretu psihoanalize sa Edipovim kompleksom, i kada pokuavate da suprotstavite novi materijalizam idealizmu u psihijatriji? Kakav oblik dobija razlika izmeu materijalizma i idealizma u polju psihoanalize?

il Delez: Ono to mi napadamo nije neka pretpostavljena ideologija iza psihoanalize. To je praksa i teorija same psihoanalize. Nije protivreno ako se kae da je ona predivna stvar i da je od poetka loe krenula. Idealistiki okret je tu od poetka. U tom nema nikakve protivrenosti: udesno cvee, iako je trule tu od poetka. Ono to nazivamo idealizmom u psihoanalizi, u analitikoj teoriji i praksi je itav sistem projekcija, redukcija: redukcija elee proizvodnje na sistem takozvanih nesvesnih predstava, i na odgovarajue forme uzrokovanja, i izraavanja ili objanjavanja; redukcija inilaca nesvesnog na pozorini komad, Edip ili Hamlet; redukcija drutvenih investiranja libida na kune investicije, ponovo Edip. Ne kaemo da je psihoanaliza izmislila Edipov kompleks. Ona ljudima daje ono to oni hoe, oni sa sobom nose svoj Edipov kompleks. Psihoanaliza prosto vraa kompleks na sebe, edipalizuje prenose, edipalizuje sam kompleks, na kauu, svom zaprljanom malom kraljevstvu. Ali bilo u svojoj kunoj ili analitikoj formi, Edipov kompleks je u osnovi aparatura za potiskivanje eleih maina, i ni u kom smislu nije formacija samog nesvesnog. Ne kaemo da ovaj kompleks, ili neki njegov ekvivalent, varira od jednog oblika drutva do drugog. Mi pre kaemo, poput strukturalista, da je on invarijanta. On je ono to je nepromenljivo u svakoj diverziji nesvesnih sila. Mi, dakle, ne napadamo Edipov kompleks sa stanovita nekog drutva koje bi od njega bilo osloboeno, nego onako kako on operie u drutvu koje ga najbolje egzemplifikuje, u naem kapitalistikom drutvu. Mi ga ne napadamo sa stanovita nekih pretpostavljenih ideala iznad seksualnosti, nego sa stanovita same seksualnosti, koja se moe svesti na prljave male porodine tajne. I ne pravimo nikakvu razliku izmeu hipotetikih varijanti Edipovog kompleksa i strukturalnih invarijanti, jer, kako god da mu pristupite uvek zapadate u isti orsokak, u isto onemoguavanje eleih maina. Ono to psihoanaliza naziva rezolucijom ili disolucijom Edipovog kompleksa je ista ala, to je upravo nain na koji se nasleuje beskrajan dug, analiza se nikada ne zavrava, Edip inficira svakoga, prelazi od oca na dete. Suludo je koliko je besmisla proizalo iz Edipovog kompleksa, naroito u odnosu prema deci.

Materijalistika psihijatrija je ona koja uvodi proizvodnju u elju, s jedne strane, i elju u proizvodnju, s druge. Dlire se ne odnosi na oca, ak ne ni na ime oca, nego na istorijska imena. Kao da su ona imanentnost eleih maina u velikoj drutvenoj maini. Ono to psihoanaliza vidi u psihozi to je linija paranoje koja vodi do Edipovog kompleksa, kastracije, i tako dalje, svih represivnih aparatura usaenih u nesvesno. Ali ona nita ne moe da uini sa izofreninom osnovom dlire, linijom izofrenije, koja iscrtava svoj nepripitomljen crte. Fuko je rekao da psihoanaliza ostaje gluva za glas nerazumlja. U stvari, ona sve neurotizuje, i ovom neurotizacijom ona ne doprinosi samo proizvodnji neurotika iji se tretman nikada ne zavrava, nego takoe i psihotika, u liku svakog ko se opire edipizaciji. Ona nema naina da direktno pristupi izofreniji. A u svom idealizmu, svom kunom ili pozorinom idealizmu, ona potpuno promauje nesvesni karakter seksualnosti.

Vaa knjiga ima psihijatrijsku i psihoanalitiku stranu, ali takoe i politiku, ekonomsku stranu. Kako vi sami vidite jedinstvo ove dve strane? Ne preuzimate li na izvestan nain Rajhov pristup? Govorite o faistikim investiranjima, kako u odnosu na elju tako i u odnosu na drutveno polje. To je sigurno u vezi i sa politikom i sa psihoanalizom. Ali, ne vidi se ta predlaete za suprotstavljanje faistikim investiranjima. ime se moe zaustaviti faizam? To, dakle, nije samo pitanje o jedinstvu vae knjige nego i o njenim praktinim implikacijama, takoe: a one su od ogromnog znaaja, jer ako nita ne moe da sprei faistike investicije, ako nijedna sila ne moe da ih zadri, ako je sve to moemo da uinimo samo da prepoznamo da su one tu, gde vas onda vode vaa politika razmiljanja, i ta aktualno inite da bilo ta promenite?

Feliks Gatari: Da, kao i mnogi drugi ljudi, i mi signaliziramo na pojavu jednog obuhvatnog faizma. Ne moemo da vidimo nita, nijedan razlog koji bi mogao da zaustavi njegovo irenje. Ili, bolje: ili revolucionarna maina koja moe da zauzda elju, i fenomeni elje e se uobliiti, ili e elja i dalje biti manipulisana silama opresije, represije i tako, ak i iznutra, ugroavati svaku revolucionarnu mainu. Mi pravimo razliku izmeu dva naina na koji je investirano drutveno polje: predsvesno investiranje interesima i nesvesno investiranje eljom. Nain na koji su interesi investirani moe da bude istinski revolucionaran, a da istovremeno ostavi netaknutim nesvesne investicije elje koje nisu revolucionarne, koje ak mogu da budu faistike. Na izvestan nain, idealno polazite koje mi predlaemo za izoanalizu, bilo bi u grupama, militantnim grupama: tu dobijate najdirektniji pristup izvan-kunim elementima, i tu ponekad izlazi na videlo protivrena igra investicija. izoanaliza je militantna libidno-ekonomska, libidno-politika analiza. Suprotstavljajui dva razliita tipa drutvenog investiranja, mi ne suprotstavljamo elju, kao neki romantini luksuz, interesima koji su samo ekonomski i politiki. Mi, pre, mislimo da su interesi uvek zasnovani i artikulisani u takama koje su predodreene eljom. Tako da ne moe biti nikakve revolucije potinjenih klasa sve dok sama elja ne zauzme revolucionarnu orijentaciju koja u igru aktualno uvodi nesvesne formacije. Jer, ma kako na nju gledali, elja je uvek deo infrastrukture (vie uopte nemamo vremena za koncepte, kakav je ideologija, koji zaista nisu ni od kakve pomoi: ne postoji neto takvo kao to je ideologija). Konstantna pretnja revolucionarnim aparatima dolazi od zauzimanja puritanskog stanovita prema interesima, tako da jedini koji ikada neto dobiju tek su mali deo potinjene klase, a ovaj deo zatim proizvodi jednu jo opresivniju kastu i hijerarhiju. to se vie penjete hijerarhijom, ak i pseudo-revolucionarnom, to imate manje prostora za izraavanje elje (ali ga uvek nalazite, ma kako iskrivljenog, na osnovnom nivou organizacije). Nasuprot ovom faizmu moi mi postavljamo aktivne, pozitivne linije bega, jer one otvaraju elju, elee maine, i organizaciju drutvenog polja elje: ne radi se o tome da lino pobegnemo, od sebe, nego o tome da se neemu dopusti da pobegne, kao pucanje kanala ili ira. Otputanje flukseva ispod drutvenih kodova koji pokuavaju da ih ubrazdaju ili blokiraju. elja se nikada ne opire opresiji, ma koliko taj otpor bio lokalan ili slabaan, a da time ne dovede u pitanje kapitalistiki sistem kao celinu, i da ne odigra svoj deo u njegovom naglom otvaranju. Ono to odbacujemo je sva ta pria o konfliktu izmeu oveka i maine, o ljudima koji su otueni mainama, i tako dalje. Oni na vlasti, podrani organizacijama sa pseudo-levog krila pokuali su, od poetka Maja 68, da uvere ljude kako je to samo tovar razmaene dece koja napadaju potroako drutvo, dok pravi radnici dobro znaju gde su njihovi pravi interesi, i sve tako. Niko nikada nije napadao potroako drutvo, taj idiotski pojam. U stvari, ono to mi kaemo jeste da nikada nije dovoljno potronje, nikada nema dovoljno naprava: interesi ljudi nee se okrenuti revoluciji sve dok linije elje ne dou do take u kojoj je nemogue napraviti razliku izmeu elje i maine, u kojoj elja i naprava postaju ista stvar, koja se okree protiv takozvanih prirodnih principa ili, na primer, protiv kapitalistikog drutva. Ali, do ove take je najlake doi, zato to ona postoji i u najslabanijoj elji, i istovremeno, do nje je uasno teko doi, zato to ona uvodi u igru sve nae nesvesne investicije.

il Delez: Sa ovog stanovita nema nikakvog problema u vezi sa jedinstvom nae knjige. Ona u stvari ima dve strane: ona je i kritika Edipovog kompleksa i psihoanalize, i studija o kapitalizmu i odnosima izmeu kapitalizma i izofrenije. Ali, prvi aspekt u potpunosti zavisi od drugog. Mi psihoanalizu napadamo na onim takama koje se odnose kako na njenu praksu tako i na njenu teoriju: njen kult Edipovog kompleksa, nain na koji ona sve svodi na libido i kune investicije, ak i kada su one prenesene i generalizovane u strukturalistikim ili simbolikim formama. Mi kaemo da libido postaje nesvesno investiran na naine koji su razliiti od naina na koji su predsvesno investirani interesi, ali da na drutveno polje oni ne deluju manje od investiranja interesa. A zatim, tu je i dlire: mogli bismo upitati psihoanalitiare da li su ikada sluali dlire. Dlire je svetsko-istorijski, on nema nita sa porodicom. On se privezuje za Kineze, Nemce, Jovanku Orleanku i Velikog Mogula, i Jevreje, novac, mo, i proizvodnju, uopte ne za mamu i tatu. Ili, bolje, umorna stara porodina drama u potpunosti zavisi od nesvesnih drutvenih investiranja koja se pojavljuju u dlire, a ne obrnuto. Mi pokuavamo da pokaemo kako to vai ak i za decu. Predlaemo izoanalizu kao protivstavljenu psihoanalizi: pogledajte samo dve stvari s kojima psihoanaliza nikada nije uspela da izae na kraj: ona se nikada ne probija do bilo ijih eleih maina, zato to se zaglibila u edipalne figure i strukture; ona se nikada ne probija do drutvenih investicija libida, zato to se zaglibila u kune investicije. To dobro dolazi do izraaja u klasinoj epruveti psihoanalizi predsednika rebera. Mi se zanimamo za neto to nije ni od kakvog znaaja za psihoanalizu: Kako izgledaju vae elee maine? Kako va delirijum investira drutveno polje? Jedinstvo nae knjige proizlazi iz naina na koji vidimo nedostatke psihoanalize koji su podjednako povezani sa njenom dubokom ukorenjenou u kapitalistiko drutvo, i sa njenom nemogunou da shvati svoju vlastitu izofreninu osnovu. Psihoanaliza je poput kapitalizma: iako tei granici izofrenije ona stalno izbegava ovu granicu, i pokuava da je zaobie.

U vaoj knjizi ima puno referenci koje veselo stavljate kako u kontekst tako i izvan konteksta; ali to je, ipak, knjiga ukorenjena u veoma specifinoj intelektualnoj kulturi. U toj kulturi vi ipak veliki znaaj pridajete etnologiji, ne toliko lingvistici; veliki znaaj pridajete izvesnim engleskim i amerikim romanopiscima, a jedva neto savremenim teorijama pisanja. Zato toliko napadate pojam oznaitelja i koji su vai razlozi za odbacivanje tog pristupa?

Feliks Gatari: Nemamo nikakve koristi od oznaitelja. Pre svega, mi nismo jedini koji sve to odbacuju. Pogledajte Fukoovu, ili Liotarovu novu knjigu (Discours, figure, 1971). Ako naa kritika oznaitelja nije sasvim jasna to je zato to je oznaitelj jedna vrsta mesta koje sve ponovo projektuje na zastarelu mainu pisanja. Sveobuhvatna ali ograniena opozicija oznaitelja i oznaenog proeta je imperijalizmom oznaitelja koji se pojavljuje sa mainom-pisanja. Sve se okree oko slova. To je samo naelo despotskog nadkodiranja. Ono to sugeriemo je sledee: znak velikog Despota (u dobu pisanja) je taj koji, kako se povlai, u svojoj brazdi ostavlja uniforman prostor koji se moe prelomiti na minimalne elemente i ureene odnose izmeu ovih elemenata. Ova sugestija upuuje bar na tiranski, terorizujui, kastrirajui karakter oznaitelja. Vraati se na velike imperije, to je jedan ogroman anahronizam. ak nismo ubeeni da nam oni toliko govore o jeziku, ti oznaitelji. Zato smo se okrenuli Hjelmslevu: pre nekog vremena on je razradio jednu vrstu spinozistike teorije jezika u kojoj fluksevi sadraja i izraza ne zavise od oznaitelja: jezik kao sistem kontinuiranih flukseva sadraja i izraza, preseen maininim sklopovima diskretnih diskontinuiranih figura. Neto to nismo sledili dalje u knjizi, bila je koncepcija kolektivnih posrednika iskaza koja bi zamenila distinkciju izmeu subjekta iskazivanja i subjekta iskaza. Mi smo strogi funkcionalisti: kako neto radi, funkcionie otkrivati mainu, to je ono to nas zanima. Ali, oznaitelj je jo uvek zaglibljen u pitanje ta to znai u stvari, on je smo ovo pitanje u blokiranom obliku. Ali, za nas, nesvesno ne znai nita, kao ni jezik. Funkcionalizam promauje samo kada ljudi pokuavaju da ga uvedu tamo gde on ne pripada, u velike struktuirane celine koje same ne mogu biti produkovane na isti nain na koji funkcioniu. Funkcionalizam, meutim, vlada u svetu mikro-mnotava, mikro-maina, eleih maina, molekularnih formacija. Na ovom nivou ne postoji ova ili ona vrsta maine, lingvistika maina, recimo, nego lingvistiki elementi zajedno sa drugim elementima u svim mainama. Nesvesno je mikro-nesvesno, ono je molekularno, a izoanaliza je mikro-analiza. Jedino pitanje je kako neto radi, sa svojim intenzitetima, fluksevima, procesima, parcijalnim objektima od kojih nijedno nita ne znai.

il Delez: Isto oseamo i za nau knjigu. Vano je da li ona radi, i kako radi, i za koga radi. I ona je takoe maina. Ne radi se o tome da je treba stalno iitavati, sa njom morate da uradite neto drugo. To je knjiga u ijoj smo proizvodnji uivali. Mi ne piemo za ljude koji misle da je sa psihoanalizom sve u redu i vide nesvesno onakvim kakvo ono jeste. Mi piemo za ljude koji misle da je prilino glupo i tuno to to se mrmlja o Edipu, kastraciji, nagonu smrti, i tako dalje. Mi piemo za nesvesnost kojoj je svega dosta. Tragamo za saveznicima. Potrebni su nam saveznici. I mislimo da su ti saveznici ve tamo, da su ve krenuli bez nas, da ima mnogo ljudi kojima je svega dosta, i koji misle, oseaju i rade u slinim pravcima: ne radi se o nainu nego o jednom dubljem duhu vremena koji oblikuje konvergentne projekte u irokom nizu oblasti. U etnologiji, na primer. U psihijatriji. Ili, ono to radi Fuko: nae metode nisu iste, ali izgleda da ga susreemo u svim takama koje su temeljne, na putevima koje je on ve iscrtao. A zatim, istina je, puno itamo. Ali kad nas mata ponese, prilino besciljno. Ono za im tragamo sigurno nije nikakav povratak Frojdu ili povratak Marksu. Niti bilo kakvoj teoriji itanja. Ono za im u knjizi tragamo to je nain na koji ona prenosi neto to se opire kodiranju: flukseve, revolucionarne aktivne linije leta, linije apsolutnog dekodiranja, pre nego bilo kakvu intelektualnu kulturu. ak i u knjigama postoje edipalne strukture, edipalni kodovi i strukture koji su utoliko neprimetniji to su apstraktniji, nefigurativniji. Kod velikih engleskih i amerikih romansijera nailazimo na dar, redak meu Francuzima, za intenzitete, flukseve, maine-knjige, orua-knjige, izo-knjige. Sve to u Francuskoj imamo to je Arto, i pola Beketa. Ljudi bi nau knjigu mogli kritikovati kao da je suvie literarna, ali sigurni smo da e takve kritike doi od uitelja knjievnosti. Da li smo mi krivi to Lorens, Miler, Keruak, Barouz, Arto i Beket znaju vie o izofreniji od psihijatara i psihoanalitiara?

Da li ste otvoreni za ozbiljniju kritiku? izoanaliza koju zastupate je u stvari de-analizujua. Ljudi bi mogli rei da je vae slavljenje izofrenije romantino i neodgovorno, ak, da hoete da pomeate revolucionare i izofreniare. Kako biste odgovorili na ove mogue kritike?

. Delez / F. Gatari: Hmm... kola za izofreniju, to je stvarno ideja. Oslobaati flukseve, ii sve dalje do aparata: izofreniar je neko ko je dekodiran, deteritorijalizovan. Iako, mi nismo odgovorni za pogrena tumaenja. Unaokolo uvek ima ljudi koji e vas pogreno tumaiti (pogledajte napade na Langa i antipsihijatriju). U Nouvel Observateur-u nedavno se pojavio lanak iji je autor, psihijatar, govorio: ja sam prilino odvaan, dovodim u pitanje moderne razvoje kako u psihijatriji tako i u antipsihijatriji. Nita od toga. On je precizno odabrao trenutak u kome je napredovala politika reakcija protiv svakog pokuaja da se bilo ta promeni u psihijatrijskim bolnicama i farmaceutskoj industriji. Iza svakog pogrenog tumaenja uvek se nalazi politiki motiv. Nas zanima jednostavan problem, kao Barouza sa drogama: moete li da iskoristite mo droga, a da ih ne uzimate, da se ne pretvorite u omamljenog zombija? Isto je sa izofrenijom. Mi pravimo razliku izmeu izofrenije kao procesa i naina na koji su izofreniari proizvedeni kao kliniki sluajevi kojima je potrebna hospitalizacija: skoro ista stvar vai i obrnuto. izofreniari su ljudi koji su pokuali da uine neto i nisu uspeli, slomili su se. Ne kaemo da su revolucionari izofreniari. Kaemo da postoji izoidan proces, dekodiranja i deteritorijalizovanja, koji samo revolucionarna aktivnost moe da sprei da se ne izrodi u proizvodnju izofrenije. Ovaj problem razmatramo uspostavljajui blisku vezu izmeu kapitalizma i psihoanalize s jedne strane, i izmeu revolucionarnih pokreta i izoanalize s druge strane. Moemo da govorimo u terminima kapitalistike paranoje i revolucionarne izofrenije, jer se mi ne izmetamo iz psihijatrijskog razumevanja ovih rei nego pre iz njihovih drutvenih i politikih odreenja, iz kojih njihova psihijatrijska primena sledi samo u specifinim okolnostima. izoanaliza ima jedan jedini cilj da uini da revolucionarne, umetnike i analitike maine rade kao delovi, zupanici jedna druge. Ili, ako uzmete delirijum, vidimo da on ima dva pola, faistiki paranoidni pol i izo-revolucionarni pol. To je ono to nas zanima: revolucionarna iza nasuprot despotskom oznaitelju. Ali, u svakom sluaju, nema puno smisla unapred se aliti na pogrena tumaenja, poto ne moete da ih predvidite, nego samo da se borite protiv njih kada se jednom pojave. Ali, bolje je okrenuti se neem drugom, raditi sa ljudima koji se kreu u istom pravcu. A to se tie odgovornosti i neodgovornosti, mi ne znamo za te pojmove, to su pojmovi za policajce i sudske psihijatre.

Prevela s engleskog Branka Arsi

Razgovor sa Catherine Backes-Clement, LArc 49 (1972)

(Iz: Gilles Deleuze, Negotiations, 19721990, Columbia University Press, 1995, str. 1325)

http://www.womenngo.org.yu/sajt/sajt/izdanja/zenske_studije/zs_s4/aedip.html ,

3 . 02. 2008, 10:04h.

il Delez / Feliks Gatari

Postajanje-intenzivnim, postajanje-ivotinjom, postajanje-neopaljivim

Uspomene molekula Postajanje-ivotinjom je samo jedan sluaj izmeu ostalih. Mi se nalazimo u segmentima postajanja izmeu kojih moemo da zasnujemo jednu vrstu poretka ili prividne progresije: postajanje-enom, postajanje-detetom; postajanje-animalnim, vegetalnim ili mineralnim; postajanja molekularnim svih vrsta, postajanja-partikula. Nit nas vodi od jednog do drugog, preobliava jedna u drugu, dok prolaze kroz vrata ili preko pragova. Pevati ili komponovati, slikati, pisati moda nemaju drugi cilj do: dati maha ovim postajanjima. Posebno muzika; svako postajanje-enom, postajanje-detetom prolazi kroz muziku, ne samo na nivou glasa (engleski glas, italijanski glas, kontra-tenor), nego i na nivou tema i motiva: prirev, rondo, scene detinjstva i deije igre. Instrumentacija, orkestracija penetrirane su postajanjima-animalnim, iznad svega postajanjima-pticom, ali, takoe, jo i drugima. Od poetka su tu preklapanja, jadikovanja, molekularni nesklad, iako im instrumentalna evolucija, spojena sa drugim faktorima danas daje sve vei znaaj, kao vrednostima novog praga jednog u pravom smislu muzikog sadraja: zvuan molekul, odnosi brzine i sporosti izmeu partikula. Postajanja-ivotinjom uranjaju u postajanja-molekularnim. Dakle, postavljaju se sve vrste pitanja.

Na izvestan nain poinje se od kraja: sva postajanja su molekularna. To zato to postajanje nije imitiranje neega ili nekoga, ono ne znai identifikovati se sa njima. Ono je jo manje usklaivanje formalnih odnosa. Nijedna od ove dve figure analogije ne odgovara postajanju, ni imitacija nekog subjekta, ni proporcionalnost neke forme. Polazei od forme koju neko ima, subjekta koji neko jeste, organa koje poseduje ili funkcija koje ispunjava, postajanje znai istisnuti partikule izmeu kojih se uspostavljaju odnosi kretanja i mirovanja, brzine i sporosti, koji su najblii onome to neko jeste u lancu postajanja i kroz koje postaje. To je taj smisao po kome je postajanje proces elje. Ovaj princip bliskosti ili priblinosti je sasvim osobit i ne uvodi nikakvu analogiju. On ukazuje, onoliko strogo koliko je to mogue, na zonu susedstva ili sa-prisustva neke partikule, na kretanje u koje su uvuene sve partikule kad stupe u ovu zonu. Luis Volfson (Louis Wolfson) se uputa u jedan neobian poduhvat: izofren, on to je bre mogue, prevodi svaku frazu svog maternjeg jezika na strane rei sa slinim zvukom i smislom; anoreksian, on hita ka friideru, cepa omote, grabi sastojke, sve dok se ne prejede, takoe to je bre mogue.1 Bilo bi pogreno verovati kako on ima potrebu da iz stranih jezika posudi preruene rei. Mnogo bolje, on iz svog vlastitog jezika grabi verbalne partikule koje vie ne mogu da pripadaju obliku tog jezika, ba kao to iz hrane grabi hranljive partikule, koje vie ne deluju kao oblikovane nutricione supstance: dve vrste partikula stupaju u susedstvo. Takoe bi se moglo rei i ovako: emitovanje partikula koje uzimaju izvesne odnose kretanja i mirovanja zato to stupaju u tu zonu susedstva; ili, koje stupaju u tu zonu zato to preuzimaju te odnose. Individualnost nije odvojiv od magle ili sumaglice koje zavise od jedne molekularne zone, jednog korpuskularnog prostora. Susedstvo je pojam istovremeno topoloki i kvantan, koji oznaava pripadanje jednom istom molekulu, nezavisno od subjekata koji se razmatraju i odreenih formi.

Schrer i Hocquenghem su ovo stanovite uinili sutinskim kada su razmatrali problem dece-vukova. Naravno, ne radi se o realnoj produkciji, kao da je dete realno postalo ivotinja; niti se radi o slinosti, kao da je dete oponaalo ivotinje koje su ga stvarno podigle; ali se jo manje radi o nekoj simbolikoj metafori, kao da je autistino dete, naputeno ili izgubljeno, postalo tek analogno nekoj zveri. Schrer i Hocquenghem s pravom denunciraju ovo pogreno rezonovanje utemeljeno na kulturalizmu ili moralizmu koji podupire nesvodivost ljudskog poretka: poto dete nije bilo transformisano u neku ivotinju ono mora imati samo metaforiki odnos prema njoj, podstaknut detetovom boleu ili odbacivanjem. Sa svoje strane oni se pozivaju na jednu objektivnu zonu neodreenosti ili neizvesnosti, neto podeljeno ili nezametljivo, susedstvo koje ini nemoguim da se kae gde prolazi granica izmeu animalnog i ljudskog, ne samo kod autistine dece, nego kod sve dece, kao da je, nezavisno od evolucije koja vodi do odraslog doba, kod deteta preostao prostor za druga postajanja, druge istovremene mogunosti, koje nisu regresije, nego kreativne involucije i koje svedoe o jednoj neljudskosti koja je odmah iskuena u telu kao takvom, protiv-prirodno venanje izvan programiranog tela. Realnost postajanja ivotinjom, bez da postajemo ivotinja u realnosti. Niemu, dakle, ne slui prigovarati da se dete-pas samo igra psa unutar granica svoje formalne konstitucije i da ne ini nita pasje to druga ljudska bia ne bi mogla da uine, ako bi to htela. Jer, ono to je potrebno objasniti upravo je to da sva deca i ak mnogi odrasli, to ine, manje ili vie, i tako svedoe o neljudskom pristanku na animalno pre nego na edipalnu simboliku zajednicu.2 Jo manje treba verovati kako deca koja pasu ili jedu zemlju, ili sirovo meso, samo unose vitamine ili elemente potrebne njihovom organizmu. Radi se o tome da se telo sastavi sa animalnim, jedno telo bez organa, odreeno zonama intenziteta ili susedstva. Odakle dolazi ova objektivna neodreenost, ova nezametljivost o kojoj govore Schrer i Hocquenghem?

Na primer: ne imitirajte psa, nego sloite svoj organizam od drugih stvari na takav nain da e partikule emitovane iz ovako komponovane sloevine biti psee u funkciji odnosa kretanja i mirovanja ili molekularnog susedstva u koje stupaju. Jasno je da ove druge stvari mogu veoma da variraju i da se vie ili manje direktno dre ivotinje koja je u pitanju: to moe da bude prirodna hrana ivotinje (prljava i topla), to mogu biti njeni spoljanji odnosi sa drugim ivotinjama (postati pas sa makama, ili postati majmun sa konjem), to moe biti aparatura ili proteza kojoj je ljudi potinjavaju (brnjica), to moe biti neto to ak nema odnos koji se moe lokalizovati sa ivotinjom o kojoj se radi. Za ovaj poslednji sluaj videli smo kako Slepian svoj pokuaj postajanja-psom zasniva na ideji vezivanja cipela za svoje ruke, koristei svoja usta-njuku. Philippe Gavi navodi izvedbe Lolitoa, jedaa flaa, zemljanog posua i porcelana, gvoa i ak bicikala, koji objavljuje: Sebe shvatam kao poluivotinju, poluoveka. Vie kao ivotinju nego kao oveka. Oboavam ivotinje, pse naroito, oseam se vezanim za njih. Moji zubi su se prilagodili; u stvari kad ne jedem staklo ili gvoe, moja eljust me boli, kao eljust mladog psa koji trai da gloe kost.3 Ako re kao protumaimo kao metaforu, ili ako predloimo strukturalnu analogiju odnosa (ovek-gvoe = pas-kost), nita nismo razumeli od postajanja. Re kao pripada onim reima koje temeljno menjaju smisao i funkciju kada se koriste u vezi sa individualnostima, kada se od njih naine izrazi postajanja, a ne stanja oznaenog ili odnosa oznaitelja. Pas moe da veba svoju vilicu na gvou, ali na taj nain on svoju vilicu veba kao molarni organ. Kad Lolito jede gvoe, to je neto sasvim drugo: on svoju vilicu sastavlja sa gvoem na takav nain da on sam postaje vilica molekularnog psa. Glumac De Niro u jednoj sekvenci filma hoda kao kraba; ali, kae on, ne radi se o imitiranju krabe, radi se o tome da se sa slikom, sa brzinom slike spoji neto to ima veze sa krabom.4 I to je za nas sutinsko: postaje se ivotinjom ako se bilo kojim sredstvima ili elementima emituju korpuskule koje stupaju u odnos kretanja i mirovanja animalnih partikula, ili, to se svodi na isto, koje stupaju u zonu susedstva animalnog molekula. ivotinjom se postaje samo molekularno. Ne postaje se molarni pas koji laje, nego se lajanjem, ako se ono ini iz sveg srca, nunou i spajanjem, emituje molekularni pas. ovek ne postaje ni vuk ni vampir, kao da je promenio molarnu vrstu; nego su vampir i vukodlak postajanja oveka, to znai susedstva izmeu ukomponovanih molekula, odnosa kretanja i mirovanja, brzine i sporosti izmeu emitovanih partikula. Naravno, postoje vukodlaci, vampiri, kaemo to svim srcem, ali ne traite slinost ili analogiju sa animalnim, zato to je to postajanje ivotinjom na delu, to je produkcija molekularnog animalnog (dok je realno animalno uhvaeno u zamku svoje molarne forme i subjektivnosti). U nama animalno otkriva svoje zube poput Hofmanstalovog pacova, ili kao cvet svoje latice, ali ono to ini korpuskularnom emisijom, molekularnim susedstvom, a ne imitacijom nekog subjekta ili proporcionalnou forme. Albertina uvek moe da oponaa neki cvet, ali kada spava i spaja se sa partikulama sna, zrno njene lepote i zrno njene koe stupaju u odnos mirovanja i kretanja koji je smeta u zonu molekularne biljke: postajanje-biljkom Albertine. I kada je zatoena ona emituje partikule ptice. I kada leti, kada se puta svojom linijom leta, ona postaje konj, ak i ako je to konj smrti.

Da, sva postajanja su molekularna: ivotinja, biljka ili kamen kojim se postaje su molekularni kolektiviteti, individualiteti, ne forme, molarni objekti ili subjekti koje saznajemo izvan nas, ili prepoznajemo silom iskustva, ili nauke ili navike. Ako je ovo istina, onda se to takoe mora rei i za stvari ljudi: postoji jedno postajanje-enom, jedno postajanje-detetom koje ne nalikuje eni ili detetu kao jasno razgranienim molarnim entitetima (iako je mogue, ali samo mogue, da ena ili dete mogu imati privilegovanu poziciju u funkciji ovih postajanja). Ono to ovde imenujemo kao molarni entitet je, na primer, ena koja je postavljena u dualnu mainu koja je protivstavlja mukarcu, koja je odreena svojom formom, i opremljena organima i funkcijama, i oznaena kao subjekt. Postajanje-enom ne znai ni oponaati ovaj entitet ni transformisati se u njega. Ne zanemarujemo, meutim, znaaj oponaanja ili trenutke oponaanja kod izvesnih homoseksualnih mujaka; jo manje, udesan pokuaj realne transformacije kod izvesnih travestita. Samo hoemo da kaemo kako ovi neodvojivi vidovi postajanja-enom prvo moraju da budu shvaeni kao funkcija neeg drugog: ni oponaanje, ni preuzimanje enskog oblija, nego emitovanje partikula koje stupaju u odnose kretanja i mirovanja ili u zonu susedstva jedne mikro-enskosti, to znai, proizvode u nama samima jednu molekularnu enu, stvaraju molekularnu enu. Neemo da kaemo da je jedno takvo stvaranje povlastica mukarca, nego obrnuto, da ena kao molarni entitet mora da postane-enom, kako bi mukarac takoe postao ili mogao da postane ena. Sigurno, preko je potrebno da ene vode jednu molarnu politiku u funkciji ponovnog zadobijanja svog vlastitog organizma, svoje vlastite istorije, svoje vlastite subjektivnosti: mi kao ene... pojavljuje se, dakle, kao subjekt iskaza. Ali, opasno je ograniiti se na jedan takav subjekt koji ne funkcionie, a da ne isui neki izvor ili ne zaustavi neki fluks. Pesmu ivota esto intoniraju najisuenije ene, animirane resentimanom, voljom za mo i hladnim materinstvom, kao to je usahlo dete mnogo bolje dete, a da iz njega vie ne emanira nikakav fluks detinjstva. Nije bolje rei ni da svaki pol sadri drugi i da u samome sebi mora da razvije suprotan pol. Biseksualnost nije bolji koncept od onog razdvojenosti polova. Isto je tako alosno minijaturizovati, interiorizovati binarnu mainu kao i ozlojediti je, ne naputamo je. Otuda bi se morala zaeti jedna molekularna enska politika koja klizi u molarne konfrontacije i prolazi ispod njih ili ih preseca.

Kada je Virdinija Vulf bila upitana o enskom pismu u pravom smislu, ona se preplaila ideje pisanja kao ena. Pre, pisanje bi trebalo da produkuje jedno postajanje enom kao atoma enskosti koji mogu da preseku i impregniraju itavo drutveno polje, i kontaminiraju mukarce, poiste ih u tom postajanju. Vrlo mekane partikule, ali takoe veoma vrste i uporne, nesvodive, neukrotive. Uzdizanje ena u engleskom romanesknom pisanju nije potedelo nijednog mukarca: i oni koji su prolazili kao najmuevniji, najfalokratiniji, Lorens, Miler, neprekidno se otvaraju i emituju, sa svoje strane, partikule koje stupaju u susedstvo ili zonu nezametljivosti ena. Piui oni postaju enom. Pitanje nije, ili nije samo, ono o organizmu, istoriji i subjektu iskaza, koji protivstavlja maskulino i feminino u velikim dualnim mainama. Pitanje je pre svega pitanje o telu telu koje oni kradu od nas da bi fabrikovali protivne organizme. Devojica je prva od koje je ovo telo bilo ukradeno: prestani tako da se ponaa, nisi vie mala devojica, ti nisi nestani deak, itd. Devojica je prva kojoj je ukradeno njeno postajanje da bi joj se nametnula istorija ili predistorija. Zatim dolazi red na deaka, ali tako to se za njega koristi primer devojice, to mu se pokazuje na devojicu kao objekt njegove elje, i za njega je takoe fabrikovan protivstavljeni organizam, dominantna istorija. Devojica je prva rtva, ali ona takoe mora da slui kao primer i zamka. Zbog toga je, obrnuto, rekonstrukcija tela kao Tela bez organa, anorganizma tela, neodvojiva od postajanja enom ili produkcije jedne molekularne ene. Bez sumnje, devojka postaje ena u organskom ili molarnom smislu. Ali, obrnuto, postajanje enom ili molekularna ena je sama devojka. Devojka se sigurno ne definie devianstvom, nego odnosom mirovanja i kretanja, brzine i sporosti, kombinacijom atoma i emisijom partikula: individualitet. Ona ne prestaje da luta po svom telu bez organa. Ona je apstraktna linija ili linija leta. Takoe, devojke ne pripadaju dobru, polu, poretku ili kraljevstvu: one klize posvuda, izmeu poredaka, inova, doba, polova; one proizvode n molekularnih polova na liniji leta u odnosu prema dualnim mainama kroz koje prolaze. Jedini nain da se napuste dualizmi, jeste biti-izmeu, prolaziti izmeu, intermeco, to je ono to je Virdinija Vulf ivela svim svojim snagama, u itavom svom delu, ne prestajui da postaje. Devojka je poput bloka postajanja koji ostaje istovremen svakom protivstavljenom obliku, mukarac, ena, dete, odrastao. Nije devojka ta koja postaje ena, nego je postajanje-enom to koje devojku ini univerzalnom; nije dete to koje postaje odraslo, nego je postajanje--detetom to koje mladost ini univerzalnom. Trost, misteriozan autor, nainio je portret devojke uz koga je vezao neku vrstu revolucije: njena brzina, njeno slobodno mainino telo, njeni intenziteti, njene apstraktne linije ili linije leta, njena molekularna produkcija, njena ravnodunost prema seanju, njen nefigurativni karakter nefigurativno elje.5 Jovanka Orleanka? Posebnost devojke u ruskom terorizmu, devojka kao bomba, uvar dinamita? Sigurno je da molekularne politike prolaze preko devojke i deteta. Ali je isto tako sigurno kako i devojke i deca svoju snagu ne crpu iz molarnog statusa koji ih podjarmljuje, niti iz organizma i subjektivnosti koje dobijaju; oni sve svoje snage crpu iz postajanja molekularnim kojima prolaze izmeu polova i doba, postajanje-detetom odraslog isto kao i deteta, postajanje-enom mukarca isto kao i ene. Devojka i dete ne postaju, samo postajanje je dete ili devojka. Dete ne postaje odraslo vie nego to devojka postaje ena; ali, devojka je postajanje-enom svakog pola, kao to je dete postajanje-mladim svakog doba. Znati stariti ne znai ostati mladim, nego izvesti iz svog doba partikule, brzine i sporosti, flukseve koji konstituiu mladost tog doba. Znati voleti ne znai ostati mukarac ili ena, nego iz svog pola izvesti partikule brzine i sporosti, flukseve, n polova koji konstituiu devojku te polnosti. Smo Doba je postajanje--detetom, kao to je Polnost, svaka polnost, postajanje-enom, to znai devojkom. Kako bi se odgovorilo na glupo pitanje: zato je Prust od Alberta nainio Albertinu?

Iako su sva postajanja ve molekularna, ukljuujui i postajanje-enom, mora se rei da sva postajanja zapoinju sa i prolaze kroz postajanje-enom. Ono je klju svih drugih postajanja. Kada se mukarac rata preruava u enu, kada bei preruen u devojicu, skriva se kao devojica, onda to nije sraman prolazni incident u njegovoj karijeri. Skrivanje, kamufliranje, je ratnika funkcija; a linija bega privlai neprijatelja, prolazi kroz neto i ini da ono kroz ta je prola bei; ratnik uzdie liniju bega do u beskonanost. Ali, iako enskost mukarca rata nije sluajna, o njoj se ne sme misliti kao da je strukturalna ili regulisana nekom korespondencijom odnosa. Teko je videti kako korespondentnost izmeu dva odnosa, mukarac-rat i ena-brak, moe da uspostavi ekvivalentnost ratnika sa devojkom kao enom koja odbija da se uda.6 Nita se lake ne vidi ni kako bi opta biseksualnost, ili ak homoseksualnost militaristikih drutava mogla da objasni ovaj fenomen koji nije vie imitativan nego strukturalan, ali koji pre predstavlja sutinsku anomiju mukarca rata. Ovaj fenomen moe se razumeti samo u obliku postajanja. Videli smo kako je mukarac rata svojim furorom i brzinom bio uvuen u neodoljivo postajanje--ivotinjom. To su postajanja koja svoj uslov imaju u postajanju-enom ratnika, ili u njegovom savezu sa devojkom, u njegovoj zaraenosti devojkom. ovek rata je neodvojiv od Amazonki. Sjedinjavanje devojke i mukarca rata ne proizvodi ivotinje, nego istovremeno proizvodi postajanje-enom jednog i postajanje-ivotinjom drugog, u jednom istom bloku u kome ratnik, sa svoje strane, postaje ivotinjom zaraenou devojkom, u isto vreme kada devojka postaje ratnik tako to je zaraena ivotinjom. U znaku jedne dvojne ratne maine, one Grka, koja e uskoro biti istisnuta dravom, i one Amazonki koja e se uskoro raspustiti, Ahil i Pentezileja, poslednji mukarac rata i poslednja kraljica devojaka, biraju jedno drugo, Ahil u postajanju-enom, a Pentezileja u postajanju-psom.

Rituali transvestizma, travestiranje, u primitivnim drutvima u kojima mukarac postaje ena, ne objanjavaju se ni drutvenom organizacijom koja uspostavlja saglasnost datih odnosa, ni psihikom organizacijom koja ini da mukarac ne eli manje da postane ena, nego ena, mukarac.7 Drutvena struktura, psihika identifikacija, ostavljaju po strani itav niz specifinih faktora: spajanje, otputanje i komunikaciju postajanja koje travestit pokree; mo postajanja-animalnim koja odatle proizlazi; i iznad svega uestvovanje ovih postajanja u jednoj specifino ratnoj maini. Isto je i sa seksualnou: ona je loe objanjena binarnom organizacijom polova, i ne loije binarnom organizacijom svakog od njih dvoje. Seksualnost uvodi u igru veoma razliito povezana postajanja, koji su poput n polova, itava jedna ratna maina kroz koju prolazi ljubav. To nije povratak na one zastraujue metafore ljubavi i rata, zavoenja i osvajanja, borbe polova i kunih scena, niti je to Strindberg-rat: samo kada je ljubav gotova, kada je seksualnost presuila, stvari se pojavljuju na ovaj nain. Ali ono to je vano to je da je sama ljubav jedna ratna maina koja ima udesne i skoro zastraujue moi. Seksualnost je produkcija hiljada polova koji su isto toliko mnogo nekontrolisanih postajanja. Seksualnost prolazi kroz postajanje-enom mukarca i postajanje-animalnim humanog: emisija partikula. U ovome nema potrebe za bestijalnou, iako se bestijalnost moe pojaviti, i mnoge psihijatrijske anegdote na interesantan nain svedoe o tome, iako suvie pojednostavljeno, dakle, skrenuto, suvie zverski. Ne radi se o tome da igramo psa, kao jedan stariji gospodin na razglednici; ne radi se toliko ni o voenju ljubavi sa ivotinjama. Postajanja ivotinjom su u osnovi od druge moi, poto njihova realnost nije u ivotinji koja se imitira ili sa kojom se korespondira, nego u njima samima, u onome to nas odjednom obuzima i ini da postajemo, susedstvo, nezametljivost, koja iz ivotinje istiskuje neto zajedniko, mnogo vie od svakog pripitomljavanja, svake utilizacije, svake imitacije: "zver".

Ako je postajanje-enom prvi kvantum, ili molekularni segment, uz postajanjima-ivotinjom koji se s njim povezuju, ka emu sva ona hitaju? Bez ikakve sumnje, ka postajanju-neopaljivim. Neopaljivost je imanentan svretak postajanja, njegova kosmika formula. Mathesonov ovek koji se smanjuje, prolazi kroz kraljevstva prirode, klizi izmeu molekula, sve dok ne postane nepronalaljiva partikula koja do u beskonanost meditira o beskonanom. Gospodin Nula (Monsieur Zro), Pola Morana, naputa velike zemlje, prolazi kroz najmanje, sputa se skalom drava da bi u Lihtentajnu konstituisao anonimno drutvo iji je on jedini lan, i umire neopaljiv, obrazujui svojim prstima partikulu O: ja sam ovek koji bei plivajui pod vodom i na koga puca sva vatra sveta... Ne smem vie nuditi metu. Ali, ta znai postajanje-neopaljivim na kraju svih molekularnih postajanja koja su zapoela sa postajanjem-enom? Kakav je odnos izmeu neopaljivog (anorganskog), nerazaznatljivog (neoznaenog), i bezlinog (asubjektivnog)?

Odmah bi se moglo rei: biti kao ceo svet. To je ono na ta Kjerkegor upuuje u svojoj prii o vitezu vere, oveku postajanja: moemo ga dobro gledati, nita se ne primeuje, graanin, nita drugo do graanin. Tako je iveo Ficderald: nakon jednog istinskog sloma, stie se zaista do toga da se bude kao ceo svet. I to uopte nije lako, proi neprimeen. Biti nepoznat, ak i svom vrataru i svojim susedima. Ako je toliko teko biti kao ceo svet, to je zato to je to stvar postajanja. Nije ceo svet taj koji postaje kao ceo svet, koji od celog sveta ini postajanje. To zahteva mnogo askeze, trezvenosti, kreativnu involuciju: engleska elegancija, engleska tkanina, slau se sa zidovima, eliminiu ono suvie-opaeno, suvie za opaanje. Eliminisati sve to je pusto, mrtvo i povrno, alost i tugu, nezadovoljenu elju, odbranu ili pledoaje, sve to svakog od nas (ceo svet) ukorenjuje u svoju molarnost. Jer, ceo svet je molarna sloevina, ali postajanje celim svetom je druga stvar, koja u igru uvodi kosmos sa njegovim molekularnim komponentama. Postajati ceo svet znai svetovati, nainiti svet. Silom eliminacije, nismo vie do jedna apstraktna linija ili jo bolje, deo slagalice koja je sama apstraktna. I spajanjem, kontinuiranou sa drugim linijama, drugim delovima, stvara se svet koji moe da prekrije prvi, poput prozirnosti. Elegancija ivotinje, kamuflirana riba, skrivena: ona je ispresecana apstraktnim linijama, koje nisu nalik niemu, i koje ak ne prate njene organske podele; ali, ovako dezorganizovana, deartikulisana, ona svetuje sa linijama stene, peska i biljaka, postajui neopaljiva. Riba je poput kineskog pesnika: ni imitativna, ni strukturalna, nego kosmika. Franois Cheng pokazuje kako pesnici za slinou ne tee vie nego izraunavanju geometrijskih proporcija. Oni se zadravaju, istiskuju samo sutinske linije i kretnje prirode, oni se kreu samo po kontinuiranim i povienim, crtama.8 U tom smislu postajanje celim svetom, injenje sveta postajanjem, znai svetovati, stvoriti svet, svetove, to znai pronai njihova susedstva i njihove zone nezametljivosti. Proizvode ga kosmos kao apstraktna maina i svaki svet kao konkretan sklop. Postaje se ceo svet svoenjem na jednu ili vie apstraktnih linija koje hoe da se produe i poveu sa drugima da bi odmah i direktno proizvele neki svet u kome je taj svet koji postaje. Da pisanje bude poput kineske slike-pesme, to je bio Keruakov san, a ve i san Virdinije Vulf. Ona kae kako se mora zadovoljiti svaki atom, a da bi se to uinilo, eliminisati, eliminisati sve to je slinost i analogija, ali takoe, i sve u njih staviti: eliminisati sve to premauje trenutak, ali uvesti sve to on ukljuuje a trenutak nije trenutan, on je individualitet u koji se klizi a koji onda klizi u druge individualitete, transparentnou.9 Biti u osvitu sveta. Takva je veza izmeu neopaljivosti, nerazaznatljivosti, bezlinosti, tri vrline. Svesti se na apstraktnu liniju, crtu, kako bi se nala svoja zona nezametljivosti sa drugim crtama i tako stupiti u individualitet i bezlinost tvorca. Onda smo poput trave: nainili smo svet, itav svet, postajanjem, zato to smo stvorili nuno povezan svet, zato to smo u sebi potisnuli sve to nas je spreavalo da klizimo izmeu stvari i da rastemo izmeu stvari. Kombinovali smo ceo, neodreen lan, beskonano-postajanje i vlastito ime na koje smo svedeni. Zadovoljiti, eliminisati, sve uvesti.

Kretanje je u sutinskom odnosu sa neopaljivim, ono je po prirodi neopaljivo. Opaanje moe da zahvati kretanje kao premetanje neeg mobilnog, ili kao razvoj forme. Kretanja i postojanja, to znai isti odnosi brzine i sporosti, isti afekti su ispod i iznad praga percepcije. Bez sumnje, pragovi percepcije su relativni, uvek postoji prag koji moe da zahvati ono to izmie drugom: orlovo oko... Ali adekvatan prag sa svoje strane, moe da postupa kao funkcija opaljive forme i percipiranog, apercipiranog subjekta. Tako da kretanje za samo sebe nastavlja da se pojavljuje drugde: ako se percepcija konstituie u seriju, kretanje se uvek dogaa iznad maksimalnog praga i ispod minimalnog praga, u intervalima u ekspanziji ili u kontrakciji (mikro-intervali). Kao kod ogromnih japanskih rvaa ije je pribliavanje suvie sporo i iji su zahvati suvie brzi da bi se videli: ono to se obuhvata otuda su manje rvai, a vie beskonana sporost ekanja (ta e se dogoditi?) i beskonana brzina rezultata (ta se dogodilo?). Moramo dopreti do fotografskog ili kinematskog praga, ali u odnosu na fotografiju, kretanje i afekat jo jednom bee gore ili dole. Kada Kjerkegor usvaja udesnu devizu: Ne gledam nita osim kretanja on se na zadivljujui nain ponaa poput pretee filma, umnoavajui verzije ljubavnog scenarija, Agns i vilenjak, u skladu sa varijabilnim brzinama i sporostima. On ima utoliko vie razloga da precizira kako nema kretanja koje nije beskonano; kako kretanje beskonanog moe da se pojavi samo pomou afekta, strasti, ljubavi, u jednom postajanju koje je devojka, ali bez ikakvog upuivanja na bilo kakvu meditaciju; i kako ovo kretanje, kao takvo, izmie svakom neposrednom opaanju, zato to je ono u svakom trenutku ve izvreno, kao to plesa ili ljubavnik nalazi da je ve probuen i da hoda u sekundi u kojoj pada, i ak u trenutku skoka.10 Kretanje, poput devojke kao izbeglikog bia, ne moe biti opaeno.

Ovo se, meutim, odmah mora korigovati: kretanje takoe mora biti opaeno, ono ne moe a da ne bude opaeno, neopaljivo je takoe percipiendum. Ovde nema protivrenosti. Ako je kretanje po prirodi neopaljivo, ono je takvo uvek prema nekom pragu percepcije koji je po prirodi relativan i koji, tako, igra ulogu posredovanja na ravni koja proizvodi distribuciju pragova i percepata, i koja subjektima koji opaaju ini forme opaljivim: to je ravan organizacije i razvoja, ravan transcendencije koja neto daje opaanju a da sama nije opaena, a da sama ne moe biti opaena. Ali, na drugoj ravni, imanencije ili konzistencije, sam princip kompozicije mora biti opaen, ne moe a da ne bude opaen, u istom trenutku u kome i ono to on komponuje ili daje. Ovde kretanje prestaje da bude u odnosu prema posredovanju relativnog praga kome ono izmie do u beskonanost; ono je doseglo, bez obzira na svoju brzinu ili sporost, jedan apsolutni, ali diferenciran, prag, koji ini jedno sa ovim ili onim regionom kontinuirane ravni. Takoe bi se moglo rei kako kretanje prestaje da bude procedura jedne uvek relativne deteritorijalizacije, da bi postalo proces apsolutne deteritorijalizacije. Ova razlika izmeu dve ravni ini da ono to ne moe biti opaeno na jednoj ne moe a da ne bude opaeno na drugoj ravni. Neopaljivo postaje nuno opaljivo u preskakanju iz jedne ravni u drugu, ili sa relativnih na apsolutni prag, koji sa njima koegzistira. Kjerkegor pokazuje kako ravan beskonanog, koju naziva ravan vere, mora postati ista ravan imanencije koja ne prestaje da neposredno daje, povraa i reciklira konano: za razliku od oveka beskonane rezignacije, vitez vere, to znai ovek postajanja, imae devojku, imae sve konano, i opaae neopaljivo kao direktan potomak konanog sveta. Percepcija vie nee biti u odnosu izmeu subjekta i objekta, nego u kretanju koje slui kao granica ovog odnosa u periodu koji je sa njima povezan. Percepcija e se konfrontirati sa svojom vlastitom granicom; ona e biti usred stvari, u sklopu svojih vlastitih susedstva, poput prisutnosti jednog individuuma u drugom, hvatanja jednog drugim, ili prelaska od jednog, drugom: ne gledati nita drugo do kretanja.

Uspomene tajne. Tajna je u privilegovanom ali veoma varijabilnom odnosu sa opaanjem i neopaljivim. Tajna se pre svega odnosi na izvesne sadraje. Sadraj je suvie velik za svoju formu... ili bolje, sami sadraji imaju formu, ali ta forma je prekrivena, podvostruena ili zamenjena jednim prostim sadrateljem, omotaem ili kutijom, ija je uloga da potisne formalne odnose. To su sadraji za koje se sudi da ih je bolje izolovati ili preruiti, iz razliitih razloga. Ali, od malog je znaaja nainiti listu ovih razloga (stid, blago, boanstvo, itd.), sve dok se tajna i njeno otkrivanje protivstavljaju, kao u binarnoj maini koja ima samo dva termina, tajna i objavljenje, tajna i oskvrnjenje. Jer, s jedne strane, tajna, kao sadraj, potisnuta je percepcijom tajne, koja nije manje tajna od tajne. Od male su vanosti namere i da li je cilj percepcije denuncijacija, konano objavljivanje ili otkrivanje. Sa stanovita anegdote percepcija tajne je suprotnost tajne, ali sa stanovita pojma ona je njen deo. Ono to je vano to je da percepcija tajne mora biti sama tajna: pijun, voajer, ucenjiva, pisac anonimnih pisama, nisu manje tajnoviti od onoga to otkrivaju, bez obzira na njihove krajnje namere. Uvek postoji neka ena, neko dete, neka ptica koji potajno opaaju tajnu. Uvek postoji opaanje finije od vaeg, opaanje vaeg neopaljivog, onoga to je u vaoj kutiji. ak moemo da zamislimo jednu tajnu profesiju za one koji su u situaciji da opaaju tajnu. A onaj koji uva tajnu nije nuno u njoj, nego je takoe vezan za jednu percepciju, poto on mora da opaa i detektuje one koji hoe da otkriju tajnu (kontra-pijunaa). Postoji, dakle, prvi pravac kojim se tajna kree ka jednom opaanju koje sa svoje strane hoe da i samo bude neopaljivo. Sve vrste veoma razliitih figura mogu se obrtati oko ove prve take. A zatim, tu je i druga taka, koja se od tajne ne moe odvojiti vie no to to moe njen sadraj: nain na koji se ona namee i iri. Jo jednom, bez obzira kakvi su konani oblici ili rezultati, tajna ima nain na koji se iri, koji je sa svoje strane obavijen tajnom. Tajna kao tajna izluevina. Tajna mora da se ubaci, da sklizne, da se umetne izmeu javnih formi, da na njih vri presiju i da subjekte saznanja podstie na delovanje (uticaj tipa lobija, ak i ako on sam nije neko tajno drutvo).

Ukratko, tajna definisana kao sadraj koji je sakrio svoju formu zarad svog prostog sadratelja, neodvojiva je od dva kretanja koji sluajno mogu da prekinu njen tok ili da je izdaju, ali su ipak njen sutinski deo: neto mora da procuri iz kutije, neto e biti opaeno kroz kutiju ili u polu-otvorenoj kutiji. Tajnu je izumelo drutvo, ona je jedan socijalan ili socioloki pojam. Svaka tajna je jedan kolektivni sklop. Tajna uopte nije statian ili nepokretan pojam, sama postajanja su tajne, tajna ima postajanje. Tajna ima svoje poreklo u ratnoj maini, ona je ta koja poraa tajnu, sa svojim postajanjima-enom, postajanjima-detetom, postajanjima-ivotinjom.11 Tajno drutvo uvek deluje u drutvu kao ratna maina. Sociolozi koji su se zanimali za tajna drutva, odredili su mnoge zakone ovih drutava, zatitu, egalizaciju i hijerarhiju, tiinu, ritual, deindividualizaciju, centralizaciju, autonomiju, razvrstavanje, itd.12 Ali moda nisu dali dovoljno znaaja dvama glavnim zakonima koji upravljaju kretanjem sadraja: 1) Svako tajno drutvo sadri iza sebe jedno jo tajnije drutvo, koje ili opaa tajnu, ili je uva ili izvrava sankcije zbog njenog objavljivanja (ovo uopte nije pretstavka naela za definisanje tajnog drutva tajnim drutvom koje je iza njega: jedno drutvo je tajno kada sadri ovo podvostruavanje, ovu posebnu sekciju); 2) Svako tajno drutvo ima svoj nain delovanja, koji je sam tajan, uticaj, klienje, insinuacija, procurivanje, pritisak, nevidljivi zraci, iz kojih vode poreklo lozinke i tajni jezici (i ovde nema protivrenosti, tajno drutvo ne moe iveti bez univerzalnog projekta penetriranja itavog drutva, klienja u sve forme drutva, razbijajui njegovu hijerarhiju i segmentaciju: tajna hijerarhija povezuje se sa konspiracijom jednakih, tajno drutvo nareuje svojim lanovima da u drutvu plivaju kao riba u vodi, ali i drutvo, takoe, mora biti kao voda izmeu riba; njemu je potrebno sauesnitvo itavog okolnog drutva). To se lepo moe videti u tako razliitim sluajevima kakvi su gangsterska drutva u Sjedinjenim dravama, ili drutva ljudi-ivotinja u Africi: s jedne strane nain uticaja tajnog drutva i njegovih efova na javne ljude ili politiko okruenje, s druge strane nain podvostruenja tajnog drutva u jedno drutvo koje je iza njega, koje moe da obrazuje posebno odeljenje ubica i straara.13 Uticaj i podvostruavanje, izluivanje i sraivanje, svaka tajna se pomera izmeu dva diskretna termina koji se tavie, u nekim sluajevima, mogu opovezivati ili meati. Tajna deteta kombinuje ove elemente na udesan nain: tajna kao sadraj u kutiji, tajni uticaj ili irenje tajne, tajno opaanje tajne (tajna deteta nije nainjena od minijaturizovanih tajni odraslih, nego je nuno praena tajnim opaanjem tajne odraslih). Dete otkriva tajnu...

Ali, postajanje tajne ne prisiljava je da se ogranii na prikrivanje svoje forme u nekom prostom sadratelju, ili da je zameni za sadratelja. Sada tajna kao tajna mora da zadobije svoju vlastitu formu. Tajna se uzdie od konanog sadraja do beskonane forme tajne. Umesto da bude povezana sa itavom igrom relativnih opaaja i reakcija, tajna ovde dosee apsolutnu neopaljivost. Kree se od sadraja koji je dobro odreen, lokalizovan, i pripada prolosti, do opte a priori forme neega to se dogodilo i to se ne moe lokalizovati. Ide se od tajne odreene kao histerini sadraj detinjstva, do tajne odreene kao eminentno muevna paranoidna forma. I na ovoj formi ponovo se otkrivaju dva ista pratioca tajne, tajno opaanje i nain delovanja, tajni uticaj, ali ovi pratioci su postali crte forme koju neprekidno rekonstituiu, reoblikuju, obnavljaju. S jedne strane, paranoiari denunciraju meunarodnu zaveru onih koji kradu njihove tajne, njihove najintimnije misli; ili objavljuju svoj dar da opaaju tajne drugih pre nego to su ove formirane (ljubomoran paranoik ne hvata drugog u bekstvu). S druge strane, paranoici deluju ili trpe, pomou zrakova koje emituju ili primaju (zraci Rejmona Rusela i rebera). Uticaj zracima i podvostruavanje letom ili ehom, sada je ono to tajni daje njenu beskonanu formu u kojoj opaanja kao i delovanja prelaze u neopaljivo. Paranoini sud je poput anticipacije percepcije koja zamenjuje empirijsko traganje po kutijama i njihovom sadraju: a priori kriv, i na svaki nain! (Tako i evolucija naratora u Traganju za izgubljenim vremenom, u odnosu prema Albertini). Moe se, sumarno, rei da je psihoanaliza ila od histerine koncepcije ka jednoj sve vie i vie paranoinoj koncepciji tajne.14 Beskrajna psihoanaliza: nesvesnom je dodeljen sve tei zadatak da samo bude beskonana forma tajne, umesto da bude samo jedna kutija za tajne. Vi ete rei sve, ali govorei sve vi neete rei nita, zato to je potrebno itavo umee psihoanalize da izmeri va sadraj naspram iste forme. U ovoj taki, kada je tajna ovako uzdignuta do forme, dogaa se neizbena avantura. Kada pitanje ta se dogodilo? doe do ove beskonane muevne forme, odgovor je nuno da se nita nije dogodilo, sadraj i forma su uniteni. Brzo putuje vest kako ljudska tajna nije nita, uistinu, uopte nita. Edip, falus, kastracija, iver u telu, zar je to bila tajna? To je dovoljno da se ene, deca, ludaci i molekuli nasmeju.

to se od tajne vie ini organizujua strukturna forma, to tajna vie postaje manja, i posvuda se iri, utoliko vie njen sadraj postaje molekularan, u isto vreme dok se njena forma rastvara. Zaista, i nije bilo neto, kao to kae Jokasta. Uinak toga je da tajna ne iezava, ali sada uzima jedan mnogo enskiji status. ta je ono to je ve bilo iza paranoidne tajne predsednika rebera, ako ne postajanje enskim, postajanje-enom? Jer, ene uopte ne postupaju sa tajnom na isti nain (osim kada rekonstituiu obrnutu sliku muke tajne, jednu vrstu tajne gineceuma). Mukarci im kasnije prebacuju na njihovoj indiskretnosti, njihovom ogovaranju, i zbog njihove solidarnosti, na izdaji. Ipak je zanimljivo kako ena moe biti tajanstvena a da u isto vreme nita ne skriva, pomou transparentnosti, nevinosti i brzine. Kompleksan sklop tajne u kurtoaznoj ljubavi je u pravom smislu enski i operie u najveoj transparentnosti. Brzina nasuprot teine. Brzina ratne maine nasuprot teine dravnih aparata. Ljudi zauzimaju ozbiljan stav, vitezi tajne: vidite kakav teret nosim, moja ozbiljnost, moja diskrecija, ali oni zavre tako to sve kau, a ispostavi se da je to nita. Nasuprot tome, postoje ene koje kau sve, one ak govore strano tehniki, ali na kraju ne znamo vie nego na poetku, sve su prikrile brzinom, prozranou. One nemaju tajnu, zato to su same postale tajna.

Prevela s francuskog Branka Arsi

(Iz: Gilles Deleuze / Flix Guattari, Capitalisme et schizophrnie, Mille Plateaux, d. de Minuit, Paris 1980, str. 333345, 351355.)

NAPOMENE

1. Louis Wolfson, Le schizo et les langues, Gallimard.

2. Ren Schrer i Guy Hocquenghem, Co-ire, Recherche, str. 7682: upor. njihovu kritiku Betelhajmove teze koja razmatra postajanje ivotinjom deteta kao puko autistini simbolizam koji vie izraava strah roditelja, od bilo kakve realnosti deteta. Vid. La forteresse vide, Gallimard. 3. Philippe Gavi, Les philosophes du fantastique, u Libration, 31. mart 1977. Ono do ega moramo da doemo to se tie prethodnih sluajeva jeste razumevanje izvesnih takozvanih neurotikih ponaanja kao funkcije postajanja-ivotinjama, umesto da ih preputamo psihoanalitikoj interpretaciji ponaanja. To vidimo u odnosu prema mazohizmu (i Lolito objanjava kako je poreklo njegovih junatava u izvesnim mazohistikim iskustvima; dobar tekst Christiana Maurela povezuje postajanje-majmunom i postajanje-konjem u mazohistikom paru). Anoreksija bi se takoe morala razumeti sa stanovita postajanja-ivotinjom.

4. Up. Newsweek, 16. maj 1977, str. 57.

5. Up. Trost, Visible et invisible, Arcanes, i Librement mcanique, Minotaur: Ona je istovremeno bila u svojoj osetljivoj realnosti, i u idealnom produavanju svojih linija poput projekcije neke ljudske grupe koja e tek doi.

6. Up. strukturalna objanjenja i primere koje je predloio J.-P. Vernant, u Problmes de la guerre en Grce ancienne, Mouton, str. 1516.

7. O transvestizmu u primitivnim drutvima up. Bruno Bettelheim, Les blessures symboliques, Gallimard (koji daje psiholoko identifikacijsko objanjenje), a naroito Gregory Bateson, La ceremonie du Naven, Ed. de Minuit (koji predlae jedno izvorno strukturalno tumaenje).

8. Franois Cheng, Lcriture potique chinoise, str. 20.

9. Virginia Woolf, Journal dun crivain, t. I, 1018, str. 230: Dola mi je ideja da je ono to sada hou da radim da zadovoljim svaki atom, itd. Za sva ova mesta koristimo neobjavljenu studiju Fanny Zavin o Virdiniji Vulf.

10. Upuujemo na Strah i drhtanje, za koje nam se ini da je najvea Kjerkegorova knjiga, po nainu na koji postavlja probleme kretanja i brzine, ne samo u svom sadraju, nego u svom stilu i svojoj kompoziciji.

11. Luc de Heusch pokazuje da je ovek rata onaj koji stvara tajnu: on misli, jede, voli, sudi, dolazi do tajne, dok ovek drave postupa javno (Le roi ivre ou lorigine de ltat). Ideja dravne tajne je poznija i pretpostavlja da je ratna maina prisvojena od strane dravnih aparata.12. Posebno Georg Simmel, up. The Sociology of Georg Simmel, Glencoe, odelj. III.13. P. E. Joset jasno naznaava ova dva aspekta tajnog inicijacijskog drutva Mambela iz Konga: s jedne strane, to je odnos uticaja na tradicionalne politike voe koji ide do take transfera drutvenih moi; s druge strane, to je de facto odnos sa Anioto, kao tajnim drutvom zloina ili ljudi-leopardi, koje je iza njega (ak i ako Anioto ima drugaije poreklo od Mambele). Up. Les socits secrtes des hommes-lopards en Afrique noire, pogl. V.

14. Za psihoanalitike koncepcije tajne up. Du secret, Nouvelle revue de psychanalyse, No. 14, a za Frojdovu evoluciju lanak Claude Girarda, Le secret aux origines.

http://www.zenskestudie.edu.yu/pages/zenskestudije/zs_s4/postaj.html 3.02. 2008, 10:17

il Delez

Otac i majka

Tvrdi se da bi otvorenost mazohistikog konflikta sa majkom, njegova spremnost da se ona inkriminie, trebalo da nas uveri da nije majka nego otac onaj koji igra glavnu ulogu. Ali, to znai pretpostaviti da sav otpor proizlazi iz represije; i u svakom sluaju, navodni mazohistiki otpor mogao bi podjednako lako da uzme oblik premetanja od jedne figure majke do druge. Nije dovoljno ukazati ni na miiavu grau muiteljke i na to to je obuena u krzno, kao dokaz jedne sloene slike. Hipotezi oca potrebna je ozbiljna fenomenoloka ili simptomatoloka podrka i ona ne moe poivati na onoj liniji rasuivanja koja ve pretpostavlja etiologiju, i sa njom sumnjiv pojam sado-mazohistikog antiteta. Pretpostavlja se da poto je slika-oca odreujua za sadizam, to takoe mora vaiti i za mazohizam, isti faktori operiu u oba sluaja, kada se jednom dopuste inverzije, projekcije i zamagljujua svojstva mazohizma. Sa ovog stanovita mazohista bi poeo eljom da zauzme mesto oca, i ukrade njegovu potenciju (sadistika faza); onda bi se pojavilo oseanje krivice, i sa njim strah od kastracije koji bi ga doveo do odbacivanja aktivnog cilja i zauzimanja mesta majke u izazivanju oeve ljubavi. Ali, da bi izbegao novi napad krivice i straha od kastracije, koji omoguuje pasivna uloga, on bi sada zamenio elju da ga otac voli eljom da bude tuen, koja ne predstavlja samo nii oblik kazne, nego je zamena za sam ljubavni odnos. Ali, zato je majka ta koja tue, a ne, kao to bismo oekivali, otac? Nude nam se razliiti razlozi za ovo: prvo, potreba da se izbegne izbor koji je suvie oigledno homoseksualan; drugo, potreba da se ouva prva faza u kojoj je majka bila eljeni objekt, i da se u nju usadi oev in kanjavanja; konano, potreba da se itav proces predstavi kao neka vrsta obrazlaganja ili opravdanja upuena iskljuivo ocu: Vidi, nisam ja taj koji je eleo da zauzme tvoje mesto, nego je ona ta koja me povreuje, kastrira i tue...

Ako se ini da otac igra odluujuu ulogu u svim ovim sukcesivnim fazama, to je zato to se mazohizam tretira kao kombinacija visoko apstraktnih elemenata podreenih razliitim transformacijama. Pogreno je procenjivati potpuno konkretnu situaciju, specifini svet perverzije: nije nam data prava diferencijalna dijagnoza zato to su sami simptomi zatamnjeni prethodno miljenom etiologijom. ak i takvi pojmovi kao to su kastracija i krivica gube svoju objanjavalaku snagu kada se koriste da pokau kako se situacije, koje fundamentalno nisu ni u kakvom odnosu, ipak preokreu jedna u drugu, te su tako, naposletku, ipak u odnosu. Modusi ekvivalencije i prevoenja pogreni su za sisteme prelaska i transformacije. ak i psihoanalitiar Rajkovog (Reik) uvida moe da kae: ...kad god imamo mogunost da prouavamo neki sluaj nalazimo oca ili njegovog zastupnika skrivenog iza figure ene koja tue. Iznosei ovakvu izjavu moramo biti mnogo odreeniji u vezi sa znaenjem skrivenog i objasniti pod kojim uslovima se moe rei da je neko ili neto skriveno u odnosu izmeu simptoma i uzroka. Isti autor dodaje: Nakon to smo sve razmotrili, proverili i doveli u ravnoteu, ipak preostaje neka sumnja... ne regresira li najstariji stratum mazohizma kao fantazije i delovanja, naposletku, na odnos majkadete kao istorijsku realnost?" A, ipak, on zadrava ono to naziva utiskom koji se odnosi na sutinsku i konstantnu ulogu oca.1 Da li on govori o simptomima ili nudi etiologiju zasnovanu na kombinaciji apstrakcija? Ponovo smo suoeni sa pitanjem nije li verovanje u odreujuu ulogu oca u mazohizmu prosto uinak prethodno miljenog pojma sadomazohistikog entiteta.

U sadizmu, bez sumnje, dominira oinska i patrijarhalna tema. U Sadovim romanima ima mnogo junakinja, ali svi njihovi inovi, zadovoljstva u kojima zajedno uivaju, njihovi zajedniki projekti, oponaaju mukarca; mukarac je posmatra i vladajui duh kome su posveeni svi njihovi postupci. Sadove androgine tvorevine su proizvod incestuoznog sjedinjavanja oca i erke. Iako se u Sadovom delu patricid pojavljuje onoliko esto koliko i matricid, ova dva oblika zloina daleko su od toga da budu ekvivalentni. Sad izjednaava majku sa sekundarnom prirodom, koja je sloena od mekih partikula i podreena zakonima stvaranja, ouvanja i reprodukcije; nasuprot tome, otac pripada ovoj prirodi samo kroz drutveni konzervativizam. On intrinsino predstavlja primarnu prirodu, koja je iznad svakog konstituisanog poretka, i koja je nainjena od divljih i razdiruih molekula koji unose nered i anarhiju: pater sive Natura prima. Otuda je otac ubijen samo ukoliko se odvaja od svoje istinske prirode i funkcije, dok je majka ubijena zato to ostaje verna svojima. Kao to je Klosovski (Klossowski) sa najdubljim uvidom pokazao, sadistika tema u krajnjoj instanci poiva na temi oca koji unitava svoju porodicu, tako to podstie erku na muenje i ubistvo majke.2 U sadizmu, edipalna slika ene je nainjena tako da eksplodira: majka postaje rtva par excellence, dok je erka uzdignuta do pozicije incestuozne sauesnice. Jer, poto je porodica i ak zakon aficiran materinskim karakterom sekundarne prirode, otac moe da bude otac samo odbacivanjem zakona, rasputanjem porodice i prostituisanjem njenih lanova. Otac predstavlja prirodu kao primitivnu anarhinu silu koja moe da bude vraena u svoje izvorno stanje samo unitenjem zakona i sekundarnih bia koja su mu potinjena. Krajnji cilj sadiste je da prokreaciju dovede do efektivnog kraja, poto se on nadmee sa primarnom prirodom. Ono to Sadove junakinje ini sadistikim je njihovo sodomitsko sjedinjavanje sa ocem u fundamentalnom savezu protiv majke. Sadizam je u svakom smislu aktivna negacija majke i egzaltacija oca koji je iznad svakog zakona.

U Nestajanju edipovog kompleksa, Frojd upuuje na dva mogua ishoda: aktivno-sadistiki, u kome se dete identifikuje sa ocem, i pasivno--mazohistiki, u kome ono, umesto toga, zauzima mesto majke, i eli da ga otac voli. Teorija parcijalnih impulsa dozvoljava koegzistenciju ova dva entiteta i tako prua podrku verovanju u jedinstvo mazohizma i sadizma. Frojd kae o oveku vuku: U svom sadizmu on je potvrivao svoju prastaru identifikaciju sa ocem; ali u svom mazohizmu on ga je birao za seksualni objekt. Tako, kada nam se kae da je osoba koja tue, u mazohizmu, otac, primorani smo da upitamo: ko je, zapravo, tuen? Gde se skriva otac? Zar ne bi moglo biti da se on skriva u osobi koja je tuena? Mazohista osea krivicu, trai da bude tuen, ispata, ali zato, i zbog kog zloina? Nije li upravo slika-oca ta koja je u njemu tako minijaturizovana, tuena, ismejana i poniena? Ono za ta se subjekt iskupljuje jeste njegova slinost sa ocem i oeva slika u njemu: formula mazohizma je ponieni otac. Otuda, otac nije toliko onaj koji tue, koliko onaj koji je tuen. Momenat od velikog znaaja u fantaziji o tri majke je simboliki transfer ili redistribucija svih oinskih figura na trostruku majku: otac je iskljuen i potpuno poniten. Veina Mazohovih (Masoch) romana sadri scenu lova opisanu do najsitnijih detalja: idealna ena lovi medveda ili vuka i skida sa njega krzno. Ovo bismo simboliki mogli da protumaimo kao borbu ene protiv mukarca, iz koje ena izlazi kao pobednik. Ali to bi bilo pogreno, budui da je ena ve pobedila kada mazohizam zapoinje, u medveda i krzno ve je bilo investirano ekskluzivno ensko znaenje. ivotinja ovde zamenjuje primitivnu milosnu majku, majku koja je postojala pre roenja i koja je ulovljena i orobljena u korist oralne majke, sa ciljem da se postigne ponovno roenje, partenogenetiko drugo roenje u kome, kao to emo videti, otac nema udela. Istina je da se mukarac ponovo pojavljuje na suprotnom polu, na strani edipalne majke: sklopljen je savez izmeu tree ene i sadistikog mukarca (Elizabeta i Ipolkar u Fontani mladosti, Dragomira i Bogoslav u Ribaru dua, Vanda i Grk u Venusu). Ali ovo ponovno pojavljivanje mukarca je saglasno mazohizmu samo u onoj meri u kojoj edipalna majka potvruje svoja prava i svoj integritet; ne samo da se mukarac pojavljuje u nemukom, transvestitskom obliku (Grk u Venusu), nego je, nasuprot onome to se dogaa u sadizmu, zastupnica majke sauesnica, a devojka je rtva. (U Fontani mladosti mazohistiki junak dozvoljava Elizabeti da ubije izelu, devojku koju on voli.) Gde se dogodi da trijumfuje sadistiki mukarac, kao to je to sluaj na kraju Venusa, obustavljena je sva mazohistika delatnost; poput Platonovih oblika, ona se pre povlai ili iezava, nego da se ujedini sa svojom suprotnou, sadizmom.

Meutim, transfer funkcija oca na slike tri majke, samo je jedan vid fantazije. Kljuno znaenje fantazije nalazi se u koncentraciji svih materinskih funkcija u osobu druge majke, oralne ili "dobre" majke. Pogreno je povezivati mazohizam sa temom loe majke. Naravno, u mazohizmu postoje loe majke (uterinske majke i edipalne majke), ali to je zato to je itava tendencija mazohizma da idealizuje funkcije loe majke i prenese ih na dobru majku. Funkcija prostitucije specifino pripada uterinskoj, milosnoj majci, a sadistiki junak je transformie u instituciju koja je zamiljena tako da uniti edipalnu majku i da od erke naini sauesnicu. Iako kod Mazoha i u mazohizmu nalazimo slinu sklonost ka prostituciji ene, na to ne bi trebalo da gledamo kao na dokaz da sadizam i mazohizam dele zajedniku prirodu. Vana razlika u ovom sluaju je u tome to u mazohizmu ena prisvaja funkciju prostitucije u svojstvu potene ene, majka u svojstvu dobre oralne majke. Vanda pripoveda kako ju je Mazoh ubedio da trai ljubavnike, da odgovara na oglase i da se prostituie. Ali on ovu elju opravdava na sledei nain: Kako je prekrasno kod vlastite pristojne, potene i dobre ene pronai pohotnost koja se obino mora traiti kod lakih ena. Majka, ukoliko je oralna, pristojna i ista, mora da preuzme funkciju prostitutke koja je obino rezervisana za uterinsku majku. Isto vai i za sadistike funkcije edipalne majke: upravljanje okrutnou preuzima dobra majka, ime je duboko transformisana i stavljena u slubu mazohistikog ideala ispatanja i ponovnog roenja. Na prostituciju, dakle, ne bi trebalo gledati kao na zajedniko svojstvo koje povezuje dve perverzije. San o univerzalnoj prostituciji, kako se on pojavljuje u Sadovom drutvu prijatelja zloina, otelovljen je u objektivnoj instituciji koja ima za cilj da uniti majku i da prednost da erki (majka postaje izgnanik a erka partner). Nasuprot tome, kod Mazoha je idealan oblik prostitucije zasnovan na privatnom ugovoru kojim mazohista ubeuje svoju enu, u njenom svojstvu dobre majke, da sebe da drugim mukarcima.3 Tako se od oralne majke kao ideala mazohizma, oekuje da preuzme sve funkcije drugih enskih figura; preuzimajui ove funkcije ona ih transformie i sublimira. To je razlog zbog koga oseamo da psihoanalitika tumaenja koja mazohizam povezuju sa loom majkom imaju veoma ogranienu primenljivost.Ova koncentracija funkcija u osobu dobre oralne majke jedan je od naina na koji je poniten otac, a njegove uloge i funkcije distribuirane izmeu tri ene. Time je raien put za borbu i epifaniju tri ene, koja e, moda, rezultirati u trijumfu oralne ene. Ukratko, tri ene obrazuju simboliki poredak u kome je otac unapred poniten za sva vremena. Ova vena, bezvremena nadmonost majke moe se izraziti samo u jeziku mitova, koji je otuda sutinski za mazohizam: sve se ve dogodilo, i sva delatnost dogaa se izmeu slika majke (otuda lov i osvajanje krzna). Stoga je iznenaujue da ak i najprosveeniji psihoanalitiki pisci povezuju pojavu simbolikog poretka sa imenom oca. To zasigurno znai drati se osobito neanalitike koncepcije majke kao zastupnika prirode i oca kao jedinog principa i zastupnika kulture i zakona. Mazohista iskuava simboliki poredak kao meu-materinski poredak u kome majka predstavlja zakon pod odreenim propisanim uslovima; ona stvara simbolizam kroz koji mazohista sebe izraava. To nije sluaj identifikacije sa majkom, kako se pogreno veruje. Trostruka podela majke doslovno iskljuuje oca iz mazohistikog univerzuma. U Sirenama Mazoh nam pria priu o mladiu koji doputa da ljudi veruju da je njegov otac mrtav samo zato to nalazi da je lake i uljudnije ne raspravati nesporazum. Postoji poricanje majke njenim velianjem (simboliki, majci nita ne nedostaje), i odgovarajue poricanje oca njegovim degradiranjem (otac je nita, drugim reima on je lien svake simbolike funkcije).

Zato je potrebno da poblie ispitamo nain na koji je mukarac, trei element, uveden ili ponovo uveden u mazohistiku fantaziju. ivotom i delom Mazoha dominirala je potraga za ovim treim licem koje on naziva Grk. Meutim, u Venusu ovaj junak ima dva aspekta. Prvi, ili aspekt fantazije je nemuki: Grk je nalik na enu... U Parizu je bio vien obuen kao ena, a mukarci su ga obasipali ljubavnim pismima. Drugi aspekt je muevan i, nasuprot tome, oznaava kraj fantazije i mazohistikog postupka. Kada Grk preuzima bi i batina Severina nadulna dra se brzo rasprava: pohotan san, ena i ljubav, nestaju. Roman ima subliman i duhovit svretak, sa Severinom koji naputa mazohizam i postaje sadista. Otuda moemo da zakljuimo da otac, iako poniten u simbolikom poretku, ipak nastavlja da deluje u poretku realnog, ili iskustva. Postoji fundamentalan zakon, prvi ga je formulisao ak Lakan (Jacques Lacan), po kome se objekt koji je bio poniten na simbolikoj ravni, ponovo pojavljuje u realnom u halucinatornom obliku.4 Poslednja epizoda Venusa je tipina instanca agresivnog i halucinatornog povratka oca u svet koji ga je simboliki ponitio. Sve u tekstu sugerie da se puna realnost scene moe iskusiti samo na halucinatoran nain: halucinacija, zauzvrat, ini tenje ili produavanje fantazije nemoguim. Stoga bi bilo sasvim pogreno fantaziju koja u igru ulazi u simbolikom poretku pomeati sa halucinacijom koja predstavlja povratak onoga to je bilo simboliki poniteno. Teodor Rajk navodi sluaj u kome sve magino iezava sa mazohistike scene zato to subjekt misli da u eni koja e ga udariti prepoznaje crte koje ga podseaju na oca.5 (Isto se deava i na kraju Venusa, i ak mnogo oevidnije, poto je ovde, kao rezultat aktualne supstitucije figure oca, Grka, muiteljem, Severin naveden da sasvim napusti mazohistiki cilj.) ini se da Rajk ovaj sluaj shvata kao dokaz da muitelj sutinski predstavlja oca i da je slika majke prerueni otac jo jednom argument u prilog sado-mazohistikog entiteta. Po naem miljenju zakljuak bi trebalo da bude sasvim obrnut; Rajk tvrdi da je subjekt lien iluzija, ali bi mi pre trebalo da kaemo da je lien fantazije, fantazije koja oslobaa prostor za halucinaciju i halucinatorno stanje. Daleko od toga da je istina koja stoji iza mazohizma i potvrda njegove veze sa sadizmom, agresivan povratak oca prekida mazohistiku situaciju; on predstavlja stalnu pretnju realnosti mazohistikom svetu i odbranama koje odreuju i ograniavaju simboliki svet njegove perverzije. Bila bi to "divlja" psihoanaliza kada bi se slom njegovih odbrana potkrepljivao pogrenim uzimanjem "protesta" iz spoljanje realnosti za izraz neke unutranje realnosti.

Kakve su mazohistike odbrane, i protiv realnosti, i protiv halucinacije oevog agresivnog povratka? Mazohistiki junak mora da razvije sloenu strategiju da bi zatitio svoj svet fantazije i simbola, i da bi se odbranio od halucinatornih upada realnosti (ili, da to kaemo drugaije, realnih napada halucinacije). Ova procedura koja se, kao to emo videti, stalno koristi u mazohizmu, jeste ugovor. Ugovor se uspostavlja izmeu junaka i ene, i njime je u tano odreenom trenutku, i za odreeni period eni dato svako pravo nad junakom. Ovim sredstvom mazohista pokuava da odagna opasnost od oca i da osigura da vremenski poredak realnosti i iskustva bude u saglasnosti sa simbolikim poretkom, u kome je otac poniten za sva vremena. Ugovorom, to jest najracionalnijim i privremeno odreenim inom, mazohista se kree ka najmitskijim i najbezvremenijim oblastima, u kojima prebivaju slike tri majke. Konano, on osigurava da bude tuen; videli smo da je ono to je tueno, ponieno i ismejano u njemu, slika i slinost sa ocem, i mogunost oevog agresivnog povratka. Nije dete, nego je otac onaj koji je tuen. Mazohista sebe tako oslobaa u pripremi za ponovno roenje u kome otac nee imati udela.

Ali kako da odgovorimo na injenicu da ak i u ugovoru mazohista zahteva tree lice, Grka? Zato on tako arko eli ovo tree lice? Odgovor je da Grk, iako bez sumnje izaziva opasnost od agresivnog povratka oca, takoe stoji kao zastupnik neeg mnogo vieg neeg to je sasvim drugaije vrste, naime nade u ponovno roenje, projekciju novog oveka koji e proizai iz mazohistikog eksperimenta. Grk je sloena figura koja kombinuje razliite elemente: kada je idealizovan on nagovetava ishod mazohizma i zastupa novog oveka; nasuprot tome, u svojoj sadistikoj ulozi, on predstavlja opasnog oca koji brutalno prekida eksperiment i uplie se u ishod. Podsetimo se temeljne strukture fantazije uopte, jer je umee mazohizma umee fantazije. Fantazija igra na dve serije, dve suprotne margine, a rezonanca koja je tako uspostavljena oivljava i stvara srce fantazije. U mazohizmu, dve simbolike margine su uterinska majka i edipalna majka; izmeu njih i kreui se od jedne do druge je oralna majka, jezgro fantazije. Mazohista igra na dva ekstrema, i uzrokuje da oni u oralnoj majci proizvedu rezonancu. On time u nju investira jednu amplitudu koja je stalno dovodi u blizinu figura njenih suparnica. Oralna majka mora da otme od uterinske majke njene nalonike funkcije (prostitucija) i od edipalne majke njene sadistike funkcije (kazna). Na oba kraja svog kretanja nalik na klatno, dobra majka mora da se suoi sa treim licem: anonimnom uterinskom majkom i sadistikom edipalnom majkom. Ali, u stvari (osim ukoliko stvari ne krenu nagore kao uinak halucinatornog povratka oca), tree lice nikad nije pozvano niti se ono trai zbog njega samog, nego da bi bilo neutralizovano substitucijom uterinske i edipalne majke za dobru majku. Ovo odlino ilustruje avantura sa Ludvigom II: njen kosmiki efekat duguje se otklonu koji postavljaju dva junaka koja su u sukobu. Kada Mazoh prima prva pisma od Anatola on se iskreno nada da je njegov korespondent ena. Ali je ve isplanirao svoj otklon u sluaju da je to mukarac: on e uvesti Vandu u stvar i u skladu sa tajnim sporazumom sa treim licem navee je da ispuni naloniku ili sadistiku funkciju, ali u njenom svojstvu dobre majke. Na ta Anatol, koji ima druge planove, odgovara neoekivanim udarcem, i uvodi svog grbavog roaka koji treba da neutralizuje samu Vandu, nasuprot svim Mazohovim namerama. Pitanje da li je mazohizam enski i pasivan, a sadizam muevan i aktivan, samo je od sekundarnog znaaja. U svakom sluaju ono se javlja iz pretpostavke da su sadizam i mazohizam komplementarni, da je jedno obrnuta slika drugog. Ali sadizam i mazohizam ne obrazuju zajedno jedan entitet; oni nisu svaki sa svoje strane nainjeni od parcijalnih impulsa, nego je svaki potpun po sebi. Mazohistiko iskustvo utemeljeno je na savezu izmeu sina i oralne majke; sadistiko na savezu oca i erke. U oba sluaja ovaj savez je potvren njihovim uzajamnim preruavanjima. U mazohizmu muki impuls otelovljen je u ulozi sina, dok je enski impuls projektovan u ulogu majke; ali, u stvari, dva impulsa obrazuju jednu figuru; enskost je postavljena kao ona kojoj nita ne manjka i postavljena uz mukost koja je suspendovana u poricanju (kao to odsutnost penisa ne treba da ukazuje na nedostatak falusa, tako njegova prisutnost ne treba da ukazuje na posedovanje falusa). Otuda u mazohizmu devojica nema nikakvih tekoa u preuzimanju uloge sina u odnosu prema majci koja tue, koja poseduje idealni falus i od koje zavisi ponovno roenje. Slino, u sadizmu, za deaka postaje mogue da igra ulogu devojice u odnosu prema projekciji oca. Mogli bismo rei da je mazohista hermafrodit, a sadista androgin... Oni predstavljaju paralelne svetove, od kojih je svaki po sebi dovren, i istovremeno je i nepotrebno i nemogue da bilo koji od njih stupi u drugi svet. U svakom sluaju ne moemo rei da su oni sasvim suprotni, osim ukoliko kao suprotnosti ne izbegavaju jedan drugi, i to moraju ili initi ili nestati. Na nesreu, sama ova suprotnost tei da sugerie mogunosti transformacije, obrta i kombinacije. Pa ipak, izmeu sadizma i mazohizma postoji nesvodiva asimetrija: sadizam je aktivna negacija majke i obezvreenje oca (koji je postavljen iznad zakona); mazohizam postupa po dvostrukom poricanju, pozitivnom, idealizujuem poricanju majke (koja je identifikovana sa zakonom), i obezvreujuem poricanju oca (koji je iskljuen iz simbolikog poretka).

Prevela s engleskog Branka Arsi

(Iz: Gilles Deleuze, Coldness and Cruelty, Zone Books, New York 1991, str. 5768)

NAPOMENE

1. Theodore Reik, Masochism in Sex and Society, Engl., Grove Press, 1962, str. 21, 209.

2. Pierre Klossowski, "Elements dune tude psychanalytique sur le Marquis de Sade", Revue de Psychanalyse, 1933.

3. Ilustracija razlike u prirodi izmeu dve fantazije o prostituciji, sadistike i mazohistike, moe se nai u prii Klosovskog, Le Souffleur: up. razliku izmeu LHtel de Longchamp i les lois de lhospitalit.

4. Up. Jacques Lacan, La Psychanalyse, I, str. 48. Kako ga odreuje Lakan, mehanizam odbacivanja ili iskljuenja, Verwerfung, operie u simbolikoj dimenziji i u vezi sa ocem, jo odreenije sa imenom oca. ini se da Lakan na ovo gleda kao na primarnu i nesvodivu operaciju koja je nezavisna od svakog materinskog uticaja; izvrtanje uloge majke, nasuprot tome, pojavilo bi se kao uinak simbolikog odbacivanja oca. Up., meutim, lanak Lakanovog sledbenika, Piera Aulagniera, Remarques sur la structure psychotique, La Psychanalyse, VIII, koji, ini se, za majku, u izvesnoj meri, ouvava ulogu simbolikog zastupnika.5. Reik, Masochism, str. 18.

http://www.zenskestudie.edu.yu/pages/zenskestudije/zs_s4/otac.html03. 02. 2008.

il Delez / Feliks Gatari

Rasprava o nomadologiji

AKSIOM II Ratna maina je izum nomada (ukoliko je ona spoljanja dravnom aparatu i razliita od vojne institucije). Kao takva, ratna maina ima tri aspekta, prostorno-geografski aspekt, aritmetiki ili algebarski aspekt, i afektivni aspekt. PROPOZICIJA V Egzistencija nomada nuno ostvaruje poloaj ratne maine u prostoru.

Nomad ima teritoriju, on sledi uobiajene putanje, on ide od jedne take do druge, on poznaje take (vodene take, take stanovanja, zajednice, itd.). Ali pitanje je ta je u ivotu nomada princip a ta samo posledica. U prvom redu, iako take odreuju putanje, one su strogo podreene putanjama koje odreuju, obrnuto od onoga to se deava kod sedelaca. Vodena taka se dosee samo da bi bila naputena, svaka taka je relej i ne egzistira drugaije do kao relej. Putanja je uvek izmeu dve take, ali ovo izmeu-dve je zadobilo svu konzistenciju, ima i autonomiju i svoj pravac. ivot nomada je intermeco. ak i elementi njegovog stanovanja shvaeni su u funkciji putanje koja ne prestaje da ih mobilie.1

Nodam uopte nije migrant; jer, migrant se principijelno kree od jedne take do druge, ak i ako je ta druga taka nesigurna, nepredviena, loe lokalizovana. Ali nomad se ne kree od jedne do druge take, osim ukoliko je ovo kretanje posledica i injenika nunost: u principu, take su za njega releji du putanje. Nomadi i migranti mogu da se meaju na mnogo naina ili da formiraju zajedniki skup; njihovi uzroci i stanja zbog toga nisu manje razliiti (na primer, oni koji su se pridruili Muhamedu u Medini imali su izbor izmeu nomadske ili beduinske zakletve i zakletve hedira ili emigracije).2

Drugo, iako nomadska putanja moe da sledi uobiajene staze ili puteve, ona nema funkciju sedelakog puta koja je u tome da se ljudima distribuira jedan zatvoreni prostor, da se svakome odredi njegov deo i da se uredi saobraanje izmeu delova. Nomadska putanja ini suprotno, ona distribuira ljude (ili ivotinje) u jedan otvoren prostor, neodreen, nekomunikativan. Homos naposletku oznaava zakon, ali to je isprva bilo zato to je on bio distribucija, nain distribucije. To je jedna veoma osobita distribucija, bez podela, u prostoru bez granica ili ograda. Nomos je koegzistencija jednog vazduastog skupa: to je smisao po kome se on protivstavlja zakonu ili polisu, kao pozadinska drava, planinska strana, ili neodreeno prostranstvo oko grada (ili nomos ili polis3). Kao tree, psotoji velika razlika izmeu prostora: sedelaki prostor je izbrazdan zidovima, ogradama, putevima izmeu ograda, dok je nomadski prostor gladak, oznaen samo crtama koje se briu i premetaju sa putanjama. ak i pustinjske ploe klize jedna preko druge, proizvodei zvuk koji se ne moe oponaati. Nomad sebe distribuira u jednom g