Desanka Maksimovic Isidora Sekulic

Desanka Maksimovic

Desanka Maksimović spada u grupu najboljih moderni pjesnikinja koje su ponikle na nasim prostorima. Iza sebe ostavila je veli broj rado čitanih pesama. Tokom svog dugog stvaralackog vijeka objavla je veliki broj romana, pripovetki i knjiga poezije.U njenoj ranoj poeziji dominiraju teme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu, o ljubavi kao najdivnijem uzvisenom osecanju, o rodoljublju i epskoj proslosti naseg naroda njihovom slobodarstvu i odanosti zemlje vjeri i obicajima. Motive koje najcesce koristi ova pjesikinja su :zavičaj, polja, njive, šume, livade;

potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt.Prvu pjesmu je napisala sa 14 godina i vec se tu moglo vidjeti da ce ona postati pjesnik.Njena poezija saopstava o ljubavi,prenosi impulse mladosti.Ali ne pjeva o ljubavi otvoreno .nema u njenim pjesmama ljubavnih scena –ona pjeva o nagovestajima ljubavi .Moja omiljena ljubavna pjesma Desanke Maksimovic je Strepnja :

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdalekada volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više dražiova slatka strepnja, čekanje i stra'.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži,o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;izdaleka samo divimo se svemu.

Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

Pjesma nam ukazuje da je ljubav kao cekanje , kao neki nagovjestaj.Bas u tom cekanju i ocekivanju lezi ljepota i slast ljubavi ,ljubav prema njegovim ocima sugerise udaljenost,tajnovitost. Ljubavi nije u u susretu i

videnju, u dodiru; ona je u zelji, traženju i čekanju iz kojih proističu nagoveštaji, strepnje i ocekivanja - sve skupa ljubav uljepšava i zivot cini ispunjenim i ostvarenim.

Krvava bajka –pjesma koja govori o streljanju gimanzijalaca za vrijeme nacisticke okupacije Jugoslavije.Ova pjesma je ostala svijedok tog strasnog zlocina koji su pocinili fasisti u Kragujevcu 1941 godine . U spomen ovih djaka koja je “umrla JUNAČKOM smrcu” napravljen je muzej 21. oktobar gdje se u blizini nalaze 33 grobnice u kojima su zajedno sahranjeni streljani gradjani . Ta krvava bajka o jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj je umrla cete djaka samo u jednom danu, prepricavace se i u buducnost generacijama koje se još nisu rodile jer se zločin ostaje zlocin za sva vremena i nikada ne zaboravlja. Pucnji ubijaju ubijenog, ubijaju i njegovog ubicu, ali zločin nikada ubiti nece.

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljakaNa brdovitom Balkanu,

Umrla je mučeničkom smrćuČeta đakaU jednom danu.

Iste su godineSvi bili rođeni,Isto su im tekli školski dani,Na iste svečanostiZajedno su vođeni,Od istih bolesti svi pelcovani,I svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljakaNa brdovitom Balkanu,Umrla je mučeničkom smrćuČeta đakaU jednom danu.

A pedeset i pet minutiPre smrtnog trenaSedela je u đačkoj klupiČeta malenaI iste zadatke teškeRešavala:koliko možePutnik ako ide peške...I tako redom.

Misli su im bile puneIstih brojki,I po sveskama u školskoj torbiBesmislenih ležalo bezbrojPetica i dvojki.Pregršt istih snovaI istih tajni

Rodoljubivih i ljubavnihStiskali su u dnu džepova.I činilo se svakomDa će dugo,Da će vrlo dugo,Trčati ispod svoda plavaDok sve zadatke na svetuNe posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljakaNa brdovitom BalkanuUmrla je mučeničkom smrćuČeta đakaU jednom danu.

Dečaka redovi celiUzeli se za rukeI sa školskog zadnjeg časaNa streljanje pošli mirnoKao da smrt nije ništa.Drugova redovi celiIstog časa se uzneliDo večnog boravišta.

NA GROBU STRELJANIH ĐAKA

NAD SVESKOM UMRLOG ĐAKA

USAMLJENIKOVA PESMA

Znam, kao nepoznati u luku brodzalutala je moja duša u ove strane.Znam da nikome ovde nisam rod,da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glaskoji se jedva iz daljine čuje.Znam da sam trošni biljke stas,povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,da ništa veliko svetu neću reći,da sve su reči moje samo ispovest,ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao jarazumeo božje beskonačno delo,niko toliko šetao dok mesec sjani toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvoroveni prostrana nebeska krila,niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,znala potoka i vetrova smer,znala o čemu sanja livadska trava

i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznatanovom vremenu i novome kraju,ali mene poznaju sva nebeska blagaoblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće lasteda sam proleće pesmom predskazivalai da sam uvek kad suton porastena usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora raznetii u sva jezera neznana,ptice će moju pesmu s mladog bora pevatikad mene ne bude jednoga dana.

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,

Nemam kad da pregovaram,

Otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,

Sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

Naglo se smanjuje putanja do ušća,

Nemam kad da se osvrćem i vraćam.

Nemam više vremena za sitnice

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

Mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

Nemam vremena sad za analize,

Za mene je voda sada samo voda

Kao kad sam je pila sa kladenca;

Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,

Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,

Ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

Mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

Ni onima koji istinu dokazuju.

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

Stevan Raickovic je napisao ,,Uvek je isla za tim da najjednostavnijim i najprecim putem dopre do takvog zamucenog i skrivenog jezera kakva je ljudska bespomocnost pred tajnom``. I zbog toga sto je svoje tajne ispovedala razumljivom poezijom, priblizenom nama obicnim ljudima Desanka Maksimovic ce uvek ostati jedna od najboljih knjizevnica na svetu.

Mozda mi zivimo u drugom svjetu,u drgacijem vremenu nego u kojem ste vi.Ali dokle god je svega onog sto ste nabrojali i za nas cete vecno biti prisutni .S velikim postovanjem .

Isidora Sekulic

Isidora Sekulic je vazila za najprosvjeceniju zenu svoga doba. Govorila je nekoliko jezika, i poznavala više kultura i podrucja umjetnickog izražavanja. Isidora Sekulic je kao književnica, prevoditeljica i knjizevna kriticarka ponirala u samu suštinu govora i njegovog umjetnickog izraza. Pisala je tekstove u kojima se uocavaju sve osobine pjesnickog govora i na taj nacin izgradila prepoznatljiv i osoben knjizevni stil.Pisala je iskljucivo romane, pripovijetke, eseje i knjizevne kritike.

U svom djelu “Pisma iz Norveske” glavni motivi su kamen i voda, a pojavljuju se u vidi „mitologiziranog“ oblika i u vidu nadahnutih pjesnickih elemenata i slika. Putopis „Pisma iz

Norveške“ predstavlja cistu lirsku prozu, kako je u kritici cesto isticano.Najveci akcenat je stavljen na covjekaa i prirodu. Priroda je simbolična, ona predstavlja  covjeka sa sjevera, kamen i divlja voda fjura simboli su ljudskog otpora prirodnim snagama i zivotnim tegobama, u toj zemlji gdje „u blizini cveca uvek ima leda, a u blizini leda uvek ima cveca“.Pisma iz Norveške" svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj knjizevnosti. U njima ona detaljno i misticno docarava severnjacku prirodu, ljude, predele, i sve to povezuje u jedan dubok misaoni sklop o postojanju, prolaznosti, smrti.

Ovako je govorila o svojim mnogobrojnim putovanjima: «O 'Pismima iz Norveške' ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i moze da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego sto je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam

putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom».

  Isidora se mnogo bavila Njegošem, dozivljavajuci ga kao ponosnog i neprikosnovenog prvaka pesnickog i umetnickog izrazaja na srpskom jezickom području.  Još na početku svoje knjige «Njegošu knjiga duboke odanosti» stavila je reci duboke posvećenosti velikom pesniku:

            «Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja».

Na kraju,Isidora Sekulic, je u svojoj skoro poluvekovnoj knjizevnoj karijeri,dozivela dva zestoka napada na njeno stvaralaštvo, ali i na njenu licnost. Najopasniji Isidorin progonitelj bio je Milovan Djilas, u svoje vreme neprikosnoveni sudija kada je u pitanju, pored ostalog, i knjizevnost. On je bezdušno napao njenu knjigu o Njegošu ("Njegošu knjiga duboke odanosti") i osudio one koji su se vec bili oglasili sa pohvalama Isidori. Na to ona je ovako dogovorila «U radu nisam imala

sreće, ni do današnjeg dana je nemam. To je teško videti sa strane, ali ja to najbolje znam... Nisu mi dozvaljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tudje, napabirčeno. Osetila sam na plećima sav teret žene kulturnog radnika u jednoj sredini koja se, budimo iskreni, veoma teško oslobadja nezdravih

tradicija». Poslije napada Milovana Djilasa na i posle nerazumjevanja knjizevnih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama ostatak života provela je u strahu od anateme kulturne elite "vunenih vremena". U rezignaciji spalila je svoju drugu knjigu o Njegošu. Nije slucajno govorila "naćutah se i nastrahovah se..." i nije slucajno mlade pisce savetovala da uce strane jezike i da putuju, govoreci "i komunizam ce proci...".

Kada su joj lekari, pri kraju njenog zivota, savetovali odmor od rada i lecenje, govorila je: "Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da radim...".

Ceo zivot posvecujuci usamljenickom radu, putovanjima, borbi za drugacije kulturne

vrednosti, za kosmopolitski duh, stvorivši vrednu, misaonu i duboku knjizevnost, Isidora Sekulic je umrla 1958. godine, sahranjena skromno, bez govora i venaca, samo uvijena u beli caršav.

Zašto smo meso bez krvi?

Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva? Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?... Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju, saradnika koji ne sarađuju, inteligenata koji ne čitaju i ne maštaju, bogataša koji ne kupuju - sav naš kulturni progres je bez oca i majke, svugde licitacija i aukcija. Mi smo kao onaj Ničeov užar koji pletući uže ide unatrag. U svojim stvarima slepi, u tuđima nemoćni, mlitavi smo i bez ljubavi i života, kao vodeni cvetovi pred zalazak sunca... Zašto jače ne volimo, zašto jače ne pomažemo svoju književnost, kad nju ne stvaraju geniji sami, nego ih stvaraju kulturne mogućnosti čitavog naroda..

ŠTA JA VIDIM

Vidim da se kupi pena na tihoj vodi, i vidim krupne kaplje hladnog znoja koji dolazi od prećutanih briga.

Vidim široka ispupčena čela koja pokrivaju misao i proročanstvo; i tamne i duboke oči koje ne vide svakidašnje i obične i stegnute vilice koje malo govore; i usta koja se ne smeju.Vidim ljude kojima se žuri, koji ne spavaju i ne odmaraju se, koji ne idu za zabavom i svirkom, koji zanemaruju lične poslove, koji vole reči osvete i gneva, kojima, kao mladim tigrićima, igraju mišići pod kožom, i crvena im para probija na usta.Vidim da se jedan veliki nacionalni sklop ježi i proteže; da jedan zgnječen organizam počinje da diše; da su mu duge i krepke žile nasilnim čvorovima skraćene i prekinute, i da će mala i slabačka srca umrtvljenih i izolovanih delova samo dotle obamirati dok čvorovi ne prsnu.Vidim da se sva rasa zbija u nekoliko ljudi. U one gvozdene ljude koji se javljaju pred katastrofu, da ostanu posle katastrofe; u one mistične i velike junake u čijim mozgovima je strašno ludilo rasne logike, u čijim srcima je ključ rasnog nagona i volje.Vidim ljude koji će razduvati lažno pesništvo kljakavih nostalgija, otrovati lažni moral i pesimizam, zapaliti ritinu građanskih vrlina, i završiti i zakliktati jednu veliku, čistu moralnu i večitu pesmu, pesmu bića, mladosti, snage, krvi, obnove i oslobođenja. Pesmu mržnje i osvete, šiktanja krvi i raskivanja gvožđa, pesmu vihora i groma.Vidim da sebične i uske lične ambicije padaju; da prestaju lažne varijacije nacionalnog života koje su išle od izmišljenih nesavesnih snova do bednih poza i glupih gestova; da težnje prestaju biti pesme i postaju biti

potrebe, da dolazi velika i krupna kriza brutalnih fakata posle krize sramnih fakata; da dolazi boj, krv i smrt.Vidim, da mi, koji smo uvek bili veliki i tragični, ni sad nećemo biti sitni i komični; da nećemo izgubiti ni nacionalnu, ni kulturnu, ni moralnu vrednost; da preko nas neće prezvrjati kola života, i da u istoriji naroda nećemo biti nesmisao i ludost.Vidim da ide smrt, veličanstvena smrt. Ne smrt koja nosi groznicu i nemoć i davljenje srca, ne smrt koja je kostur u crnome plaštu: nego smrt koja je zdravlje i oholost, svirka i zastava, čast i herojstvo. Ide smrt koja je život jer podmlađuje, smrt koja ne boli jer ubija samo prošlost, smrt posle koje vek i duh naroda iznova počinje, smrt koja je pesma i radost, jer se iz žrtve, krvi i vriska diže večita i prava poezija.

Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak?

Makbula Sabanadzovic