Engleski roman realizma :

Obzirom na položaj teorije i istorije romana, nasuprot Francuskoj koja ima veću tradiciju, u Engleskoj postoji jedan daleko jasniji kontinuitet.

John Banyan ''Hodočasnikovo putovanje'' – značajna alegorijska, religijska dimenzija. To je prauzor romana. Onda sledi cela plejada : Defo, Ričardson, Filding, Smolet, Stern.

Tradicija u Engleskoj podrazumeva teorijsko interesovanje. Kod Fildinga se iskazi o romanu mogu, izdvojeni, spojiti u jednu solidnu teoriju romana. Stern – o radnji i retardacijama.

Na kraju 18.v. u Engleskoj se precizno razdvaja realistički roman (novel) i prerealistički roman (romance – romansa). Definisan je roman pod perom Džejn Ostin.

Kasnije gotovo da i nema teorijskih iskaza. U jednom trenutku V.Skot samo ponavlja Ostinovu.- Tekeri, Dikens, sestre Bronte, Dž.Eliot...- naturalizam : Meredit, Hardi.- Edvardijanci (prema kralju) : Bekit (?), Vels, GolsvordiZa nijansu slabiji pisci stvaraju žanrovski roman : kriminalistički, ''radnički'' roman (posvećen

problemima radnika). Neki Dikenskovi romani (''Teška vremena'') vezuju se za taj žanr. Produkcija romana je veća nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Svako od njih je pisac koji će se u

književnosti drugih naroda pojaviti kao uzoriti pisac, sa velikim uticajem. Ti romani su, kao i Balzakovi, prevođeni na ruski, nekad su izlazili u Rusiji i ranije nego kod kuće (npr. Dikens).

Status romana i romansijera je znatno drugačiji.Balzakove zanesenosti štamparijom (prvi koji je smislio džepno izdanje) – u Engleskoj nema.Dikens je uveo rasprostranjeno čitanje romana. Učestvovao je u radu pozorišta, čak i kao glumac. Nastojanje na popularnosti romana deo je romansijerskog posla. To ima uticaja na prirodu romana.

Romansijerima je stalo do što većeg broja čitalaca. Povećana je osetljivost na ono što publika želi. Viktorijansko doba u kojem su stvarali pisci nije bezazleno – na svim planovima stvari se burno

odvijaju. Npr : 1816.g. jedna trećina stanovništva Londona su prostitutke i razbojnici; 1837.g. – krunisana Viktorija; 1833.g. – deca mlađa od 9 godina rade u fabrikama (Dikens); tad je donet zakon koji to zabranjuje; 1842.g. – zakon kojim se zabranjuje rad žena i dece u rudnicima i na železarama.

U Engleskoj postoji poverenje u socijalni napredak, stvari se popravljaju. U to je uključena i literatura, i nigde nema toliko usmerenosti na socijalno pitanje, čak ni u Rusiji. Realisti u Francuskoj preziru svoje doba i iznad svega preziru veru u progres. U Engleskoj je upravo obrnuto.

Ono što obeležava duh viktorijanske epohe, obeležava i roman : npr. bezmerno samozadovoljstvo ostvarenim standardom, nivoom života.

Viktorijanska epoha je na raznim nivoima uspostavljala zahteve, pa i literaturi : dozvoljene i nedozvoljene reči, tipovi ljudskog iskustva... Čistunstvo viktorijnskog doba umelo je da bude prepreka da se govori o određenim aspektima ljudskog iskustva (erotskom, fiziološkom u čoveku). Lorens – oko ''Ljubavnika ledi Četerli'', koja je u odnosu na njegove druge knjige beznačajna, su se lomila koplja.

Dirljivost – prikazivanje patnje dece, prostodušnih dobričina, sa svom opširnošću, umelo je da odvede u neki spontani cinizam – npr. kod Dikensa, u ''Oliveru Tvistu'', pojedini prizori koji treba da izazovu sažaljenje, dolaze nehotično do jedne sadističke crte.

Grejem Grin – ''Ministarstvo straha'' – parafrazirajući Dikensa dolazi do te sadističke crte. A.Trolop – nekad veoma čitan – u ''Autobiografiji'' kaže : ''Roman mora da pruži sliku svakodnevnog

života prožetu humorom i zaslađenu dirljivošću''. Podela na senzualističke i realističke romane.Nerešen problem etičke vrednosti književnosti (treba li roman da podučava?) – nisu ga rešili ni

Englezi baš kao ni Balzak. Postoji ta komponenta dirljivosti koja kao da sama po sebi ne dozvoljava da se ovo pitanje reši.

Balzak bira svoj ton u odnosu na naučne tekstove. Kod Rusa je 60-70-ih g. ovo postalo otvoren problem – kome se pisac obraća?, kakav je idealan čitalac? Dikens se ne pita o tome.

Foster – o oblim i pljosnatim likovima : reljefnim (koji su dati u razvoju) i nereljefnim (koji ostaju onakvi kakvi su dati na početku).

Engleska književnost 19.v. – Tekeri i Dikens :- pisci koji su se rodili između 1811. (Tekeri) i 1819. (Dž.Eliot) – može se govoriti bar o 6

realističkih pisaca, odmah iza njih sledi plejada pisaca koja stvara krajem veka.- unazad, čitav niz romansijera koji stvaraju od kraja 17.v. (''Poklonikovo putovanje'' Banjina,

Defo...), do romansijera 18.v. (Ričardson, Filding, Stern).- odsustvo teorijskih spisa, odsustvo doktrinarnosti. - kod Dikensa nema ni najmanje želje ni potrebe da uobličuje svoje romane u nekakve ''ljudske

komedije''. U pismima on iznosi određene stavove, ali ni izbliza kao Flober. Ali, Stern i Ričardson imaju značaj u teoriji romana. Dikens i Tekeri pokazuju da su svesni značaja svojih prethodnika.

- Velek konstatuje da 50-ih g.19.v. nema teoretičara. Pesničke teorije prosto ne postoje, a i teme koje se javljaju – imaginacija, genije, itd – vode poreklo iz romantizma, a površno su obrađene.

- Tekeri – zalaže se za opservaciju stvarnosti. U privatnom pismu : da li je moguće da čovek ''u iskrivljenom, razbijenom ogledalu ne vidi svoje slabosti...''. O funkciji književnosti : ''Moramo dići svoj glas i urlati pred skupom budala. Makar sam pokušao.'' Tekeri u jednom opisu poredi pesnika sa manijakom koji prestaje da vlada sobom / opravdanje pesn. dubine likova. Ukazivanje ''na mračnu silu pod uticajem koje postaje prorok umetnosti...'' Kod njega se sreću izvesne crte moralizatorstva. Stern i Filding su izvor za Tekerija. Zašto onda da kritikuje Sterna, oštro sa moralnog stanovišta? Ovaj prekor je bačen javnosti u lice, ali ne odbacuje sasvim etički stav – nerešeno pitanje.

- Trolop : ''Roman mora da pruži sliku običnog života oživljenu humorom i zaslađenu dirljivošću...'' – neka bude istinit, ''ljudski istinit''. Mogućnost romana da vezuje čitaoca kroz izazivanje suza.

- u istorijskoj situaciji Engleske nema krupnih događaja kao u Francuskoj. Gađenje nad epohom ne postoji. Dikens se obraća viktorijanskom svetu; on je prihvatio ideju progresa

- fiziologija grada – obraćanje javnosti, novinskim crticama iz života – tu se ne haje za umetnost. Tekeri je svoj ugled i stekao tim crticama – njegova sposobnost za karikaturu, humor.

''Vašar taštine'' – roman bez junaka. - motiv sujete je centralan, prikazuje je kroz razne nivoe društva. Humor ne ide zajedno sa sujetom.- Tekeri pomalo posmatra svoje likove kao predmete. Ljudi = automati, žrtve svoje sujete. - izjave lica : sveznajućem pripovedaču, posle kaže da je priču čuo od jednog aktera, od Toma...

Čak i Tekeriju čitalac šalje pismo. - roman - niz primera za jedan fenomen. Fabula – niz zbivanja, nema temu. - veliki broj likova. Dve junakinje sa paralelnim sudbinama : Rebeka Šarp (hrabrost) i Amelija

(moralna čvrstina). Beki Šarp – sama realnost, ona zna kako treba glumiti; ona je prazna, pošto je ostvarila cilj (postala dvorska dama); ona je simpatična u I delu, a u II otkriva se da ona mrzi dobrotu. Amelija je pasivna, ona pati (možda uživa u patnji).

Dikens – pojavljuje se kad i Balzak (30-ih g.).- dečiji svet, komični karakteri, dikenskovski zaplet, dikenskovska drama, groteska, tajne porekla...- prikazivanje detinjstva – Dikens prvi ne prikazuje detinjstvo kao sreću, već kao pakao. - način pojavljivanja masovnih scena (Dostojevski se ugleda na Dikensa u tim scenama). - u naraciji preovlađuje kontrast; novina : uvođenje specifične romaneskne atmosfere u roman – pre

Dikensa toga nije bilo (pre svega urbana atmosfera).- ''Sumorna kuća'' (1852-3.) i ''Velika očekivanja'' (1860.) – najzrelija Dikensova ostvarenja.- ''Velika očekivanja'' – tzv. fokalizacija. Ko pripoveda priču i kome se pripovedač obraća? Svi

likovi u romanu imaju po ''dva života'', osim jednog. Postoji dvostruka perspektiva. U romanu ima elemenata romana vaspitanja. Obrt : Pipa je ''avet raskoši ujela za srce'', što bi rekao Balzak.

- u ''Sumornoj kući'' Dikens raspravlja pitanja sudstva. Li Hant (drugorazredna pesnikinja) – prototip za Skin Po u ''Sumornoj kući'' – Skin Po živi kao parazit na neverovatno komičan način – on se oseća kao pesnik – dete koji ne može da se brine oko materijalnih stvari (novac). Tek u drugoj polovini ispostavlja se da ima neku ženu i decu prema kojima se bahato ponaša.

Dikens :

U Dikensovom stvaralaštvu etički problemi dolaze na prvo mesto – okupiran je borbom dobra i zla. Dikensovo shvatanje pozitivnih i negativnih snaga moglo bi se svesti na 2 simbola : novac, kao oličenje svega što izobličava karakter, i porodicu, koja je oličenje plemenitih odnosa među ljudima.

Novac i porodicu, Dikens je obrađivao u raznim varijacijama na istu temu. Mnogi kritičari 19.v. koji su razmatrali njegove romane u okviru realizma, pisali su negativno o njegovoj prozi koja prekoračuje okvire mimetičkog principa, da su mu fabule nepotrebno zapletene, da su mu likovi statični. U njegovom fabuliranju uočili su elemente bajke, i na tome mu je zamereno. Njegov specifičan stil je u stvari pokušaj da odstupi od klasičnog realizma (iz koga će se kasnije, uz mnoge druge faktore, razviti roman 20.v.).

Dikens je težio da mu romani budu bestseleri, da zadovolji ukus publike, pa je nastojao da mu priča bude živa i da obiluje zanimljivim događajima i likovima. Zamerali su mu na sentimentalnosti koja je ogleda u prenaglašavanju trenutaka i situacija koje izazivaju suze, u nametljivo saosećajnim komentarima emocionalnih situacija, sentimentalnom slikanju nekih likova.

U svim romanima postoje sastavni delovi : spoljni tok radnje, socijalni problem koji se obrađuje, simboli i atmosfera. Najčešći opšti motiv koji se susreće u gotovo svim ranijim i nekim kasnijim delima je rast i probijanje u život deteta; sudbina junaka koji uvek prolazi kroz mnoštvo doživljaja, susreta, opasnosti da bi na kraju postigao sreću. Senzacionalističko-zabavni motivi (tajanstveno poreklo, nasleđe, tajanstvena ubistva, zamene identiteta, nagle promene sudbine). Ljubav je idealizovana, lišena prizvuka fizičke strasti. U najvećem broju romana do blagostanja se dolazi nasleđem, usvajanjem, a ne radom.

Kompozicija – razvijala se od epizodičnog ''Pikvikovskog kluba'' do koherentnosti ''Velikih očekivanja''. U tom smislu, veza Pipa i Estele nije baš spretno uklopljena u glavnu radnju, i kraj romana nije u skladu sa tokom radnje (+ epizode i epizodne ličnosti suvišne sa gledišta jedinstva kompozicije).

Likovi – glavni prigovor se odnosi na njegovu tendenciju da učesnike radnje deli na crno-bele, na sklonost da likove slika spolja bez unošenja u psihologiju. Međutim, takav postupak odgovara njegovoj osnovnoj zamisli, to je deo njegove estetske strategije. Broj likova zlih ljudi mnogo je veći od onih idealno dobrih. Opisujući spoljni izgled nekog lika, on daje dovoljno podataka i o njegovom unutrašnjem biću.

Uobičajena podela je na realističke likove i na karikature ili groteske, i podela na glavne i sporedne. Glavni likovi su obrađeni realistično (i uvek su dobri), dok su sporedni likovi fantastični, groteskni – Dikens uvećava neke ružne fizičke ili duhovne osobine. Osobine se ne ponavljaju, likovi imaju karakterističan način govora (dijalekat, govorna mana, uzrečica). Ti likovi ostaju isti do kraja knjige.

Roman ''Velika očekivanja'' (objavljivan je u Dikensovom časopisu) – brižljivo komponovan, pisan u obliku biografije, a narator je sad već odrasli Pip koji se seća onog što mu se dešavalo u životu od ranog detinjstva. Mada počinje od dečjih uspomena, radnja je komentarisana sa stanovišta odraslog čoveka. Fabula se može podeliti na 3 dela : 1.- seoski dečak u prirodnom ambijentu, 2.- dečak gubi prvobitnu prostodušnost, pred njim su ''velika očekivanja'' i on odlazi u grad, gde se društveno uzdiže, ali postaje snob; težnja za uzdizanjem spojena je sa čežnjom za devojkom (brak sa njom bi bio vrhunac njegovih postignuća), 3.- taj period moralnog nezadovoljstva završava se teškom bolešću, tako da kad ozdravi telesno, ozdravi i duševno, napusti snove o bogatstvu i prikloni se realnosti. Ova priča se razlikuje od sličnih romana jer ima poseban čar bajke stavljene u realističke okvire viktorijanske stvarnosti.

Već u svoje prve romane on nesvesno unosi simboliku. Bitna osobina njegovog simbolizma je ta što on stvari izobličuje preterivanjem. Ono što je malo neobično on vidi kao čudovišno, a od onog što je pomalo smešno on pravi grotesku. Ulogu simbola imaju i neki likovi i predmeti: gđica Havišam (tamna strana Pipovih očekivanja), magla, sumorne kuće (tmurna neizvesnost). Najuspešniji simboli spajaju u sebi nekoliko slojeva značenja.

Gđica Havišam pruža mogućnost višestrukog tumačenja, ali ni jedno ne iscrpljuje ulogu njenog lika do kraja. Ona simboliše preobražaj razočarane ljubavi u satansku mržnju i odbijanje ličnosti da prevaziđe neki veliki gubitak. Ali, simboliše i pogubnu privlačnost novca – posle posete njenoj kući, Pip počinje da se stidi svog porekla. Nije sigurno da li je on nastrana jer je luda, ili jer je nesrećna. Sve ove nagoveštaje Dikens je transponovao kroz konkretne slike njene kuće, svadbene trpeze, njene pojave.

Estela je lepotica bez srca, ona ne voli ni sebe, a odluka o udaji je potez očajnika ravnodušnog prema svemu. Estelin otac je robijaš, majka ubica, a pomajka manijak – ona nema izgleda da se njena urođena i stečena tvrdokornost smekša. U odnosu na Pipa, ona simboliše njegovu težnju za nečim sadržajnijim i neobičnijim od prozaične svakodnevne egzistencije. U odnosu na gđicu Havišam, Estela predstavlja njenu kaznu – bezosećajnost kojoj je naučila Estelu joj se vraća, jer Estela nije u stanju da pruži ljubav ni njoj koja ju je vaspitala.

U svojim zrelim romanima, Dikens se služi metonimijom – metaforom u kojoj jedno svojstvo simboliše celinu. On opisuje ljude koji su izgubili oblik živih bića i koji su se postvarili : Vemik sa ustima kao otvor poštanskog sandučeta, ili Estela i njen nakit. Metafore animacije ili refleksije mogu biti proširene na cele epizode, kao što je razrađena simbolika kuće Satis i njenih žitelja. Gđica Havišam sa velom kao pokrovom, zaustavljen sat. Simbolična slika je proširena prikazom svadbene trpeze – ostaci kolača i jela, paučina, bubašvabe i miševi – simbol njene duhovne smrti.

Osećanje smešnog kod Dikensa proističe iz toga što on uočava na koje se sve različite načine ljudi pretvaraju da su ono što nisu. Kao humorista, on nagoveštajima ukazuje na obmanu i šta ispod nje stoji. U nekim slučajevima, Dikens vidi kako zabluda i samoobmana vode tragičnom ishodu, vidi logičnost istovremenog postojanja komike i tragike (kao u ''DonKihotu''). Nasuprot smešno-tužnom humoru stoje farsične scene u kojima učestvuju groteskni likovi – pr. Pipova sestra koja hvata muža kovača za kosu i udara njegovom glavom o zid, kućica-zamak pisara Vemika i njegov stari otac.

Humor je prisutan u opisima ručkova kod Pipove sestre, gde se prema njemu g.Pamblčuk i društvo odnose kao prema večitom krivcu i prestupniku (pitanje - šta bi od njega bilo da je rođen ne kao dete već kao prase?). Prikaz porodice Poket je sasvim u drugom tonu, satiričan a ne jedak. G.Poket koji se rodio za velike stvari, mora da radi kao privatni učitelj i svoju decu potpuno zanemaruje – njegova glavna mana koju Dikens kritikuje je snobizam. Gđa Poket je potpuno beskorisna.

Kao što je sve u strukturi romana podređeno osnovnoj zamisli formulisanoj naslovom, tako su i komične scene bez kojih se Dikens ne može zamisliti, stavljene u službu te ideje. Dikens prepliće sporedne komične scene s glavnim dramatičnim situacijama.

Dikensov smeh je način prevladavanja ljudskih nedostataka. Zlo u ljudima je nenormalnost, nesklad koji više zavređuje smeh nego zgražanje. Dugo vremena Dikens je kritikovao društo polazeći od ličnog iskustva. Kasnije se upušta u krupnije društvene teme. Najvažnija od njih je moć novca kao sile koja dehumanizuje čoveka. Najizrazitiji društveni roman su ''Teška vremena''. Smatra da se nepravda, ugnjetavanje mogu otkloniti moralnim uticajem i moralnim popravljanjem ljudi.

Pipova dilema – ostati među priprostim ljudima, bez zlobe a i bez misli, i odreći se novca u ime

principa. Dikens idealizuje Bidicinu i Džoovu filozofiju života – siromašni koji treba da se pokore bogu i da traže sreću u onom društvenom položaju za koji ih je bog predodredio. Pip se koleba osećajući grižu savesti prema dobrom Džou. Dikens nije imao odgovor na pitanje je li srećniji onaj ko se zadovolji da ostane tamo gde je ili onaj ko je ambiciozan i teži nečemu iznad svoje sredine. Kroz ceo roman oseća se Pipova dilema, i ona je bliska modernom čitaocu.

Dikens završava roman tako što spaja Pipa i Eastelu, i tako ih nagrađuje za pretrpljene nesreće, jer ni jedno ni drugo nije bilo slobodno da bira. Njima su drugi odredili uloge radi sopstvenih ciljeva, oni su bili samo sredstva, igračke koje novac koji im je bio na raspolaganju nije usrećio.

Dikens je od svih romanopisaca svog doba najizrazitije gradski čovek – radnja se dešava u Londonu, najčešće u enterijerima, koji su mračni ružni, siromašni; detaljno opisane kuće – sumorna, mračna zdanja. Sjajno uspeva da prikaže tajanstvenu atmosferu i strah od nepoznatog. U tome nema nagoveštaja natprirodnog – tajna kuće i života gđice Havišam, neizvesnost Pipove sudbine, tajna koja okružuje Estelu.

Dikens je možda u ovom romanu postigao najveći stepen originalnosti u oblikovanju viktorijanske stvarnosti – maštovitim a istinitim, poetičnim a humorističnim načinom, koji njegov metod čine bliskim simboličkom ekspresionizmu.