Dmitrij Gluhovski

METRO 2034

Prevela s ruskog Sneana Kondi

PROLOG

Dve hiljade trideset etvrta godina.itav svet je u ruevinama. oveanstvo je skoro sasvim istrebljeno. Zbog

visokog nivoa radijacije, u polurazruenim gradovima vie nije mogue iveti. Aizvan njih, pria se, poinju beskrajne sprene pustinje i neprohodne praumenastale mutacijom uma. Ali niko pouzdano ne zna ta se tamo zaista nalazi. Okoseanja na nekadanju ljudsku velianstvenost ispredaju se bajke, koje prerastaju ulegende.

Od dana kada se poslednji avion odlepio od zemlje prolo je vie od dvadesetgodina. eleznike pruge izjedene rdom ne vode nikuda. U radio-etru nema niega iradio-telegrafisti iznova sluaju samo tuno zavijanje kada po milioniti putpokuavaju da uhvate frekvencije tamo gde su nekada bili Njujork, Pariz, Tokio iBuenos Ajres.

Prolo je svega dvadeset godina od kada se to dogodilo. Ali ovek vie nijegospodar na Zemlji. Bia koja je iznedrila radijacija neuporedivo su bolje od njegaprilagoena izmenjenom svetu. Epoha oveka je zavrena.

Izuzetno je malo onih koji odbijaju da poveruju u to svega nekoliko desetinahiljada. Oni pri tom ne znaju da li je jo neko preiveo, ili su oni poslednji ljudi naplaneti. ive u Moskovskom metrou najveem protivatomskom sklonitu koje jeovek ikada sagradio. U poslednjem utoitu oveanstva.

Svi su se toga dana zatekli u metrou, i to im je spaslo ivot. Hermetika vratatite ih od radijacije i udovinih stvorenja s povrine, dotrajalim filterimapreiavaju vodu i vazduh. Dinamo-mainama koje su skrpili veti majstoriproizvode struju, na podzemnim farmama uzgajaju ampinjone i svinje.

Centralizovani sistem uprave odavno se raspao, i stanice su pretvorene upatuljaste dravice. Na njima su ljudi okupljeni oko neke ideje, religije, ilijednostavno oko filtera za vodu.

To je svet za koji ne postoji sutra. U njemu nema mesta za matanja, planove,nadu. Oseanja ustupaju mesto instinktima, od kojih je najvaniji preiveti.Preiveti po svaku cenu.

Predistoriju dogaaja opisanih u ovoj knjizi proitajte u romanu Metro 2033.

GLAVA 1ODBRANA SEVASTOPOLJSKE

Nisu se vratili ni u utorak, ni u sredu, pa ak ni u etvrtak, koji je biodogovoren kao krajnji rok. Na prvom straarskom punktu deuralo se danonono, iako bi se desilo da do straara dopre samo eho poziva za pomo, ili da primete inajslabiji odblesak svetla na vlanim i tamnim tunelskim zidovima, istog trenutka binapred, ka Nahimovskom prospektu, poslali udarni odred.

Napetost je rasla iz sata u sat. Najbolji borci, paljivo odabrani i specijalnoobueni upravo za takve zadatke, stalno su bili u punoj pripravnosti. pil karatakojim su prekraivali vreme od uzbune do uzbune ve drugi dan je skupljao prainuu ladici stola u straari. Neobavezno askanje zamenili su kratki zabrinutirazgovori ili napeto utanje: svako se nadao da e prvi uti bat koraka karavanakoji se vraa. Previe toga je zavisilo od njega.

Sevastopoljsku su njeni stanovnici, koji su svi odreda od petogodinjegdeteta, pa do najstarijeg dede odlino rukovali orujem, pretvorili u neosvojivibastion. Naikana mitraljeskim gnezdima, opasana bodljikavom icom, pa ak iprotivtenkovskim jeevima napravljenim od zavarenih ina, ta stanica tvrava,koja je delovala neosvojivo mogla je pasti svakog trenutka.

Njena ahilova peta bio je konstantni nedostatak municije.Kada bi se susreli s onim to su svakodnevno podnosili stanovnici

Sevastopoljske, iteljima bilo koje druge stanice zaista ne bi padalo na pamet da jebrane, ve bi beali odatle kao pacovi iz poplavljenog tunela. Pa ak i monaHanza savez stanica Krune linije kada bi se malo presabrala, teko da biodluila da rasipa svoje snage na odbranu Sevastopoljske. Da, njen strateki znaajjeste bio ogroman, ali ipak ne toliki da bi se sve zbog nje stavljalo na kocku.

Elektrina struja je bila zaista vrlo skupa. Do te mere skupa, da suSevastopoljci, koji su napravili jednu od najveih hidrocentrala u metrou, samo odisporuka struje Hanzi zauzvrat dobijali sanduke municije i svega ostalog, a opet je iza njih ostajalo dovoljno. Ipak, mnogi meu njima, osim mecima, morali su daplaaju i sopstvenim obogaljenim, odrpanim ivotima.

Podzemne vode, blagoslov i prokletstvo Sevastopoljske, okruivale su je sasvih strana kao Letine vode tronu Haronovu barku. Osim to su obezbeivalesvetlost i toplotu za stanicu, a sigurno i za treinu Kruga, okretale su lopatice nadesetinama vodenica koje su samouki lokalni majstori napravili u tunelima,peinama, podzemnim renim koritima svuda gde su mogle da dopru inenjersko-istraivake grupe.

One su neumorno podlokavale brane, razjedale cement na fugnama,uspavljujue uborile u neposrednoj blizini, odmah iza zidova glavne dvorane,

pokuavajui da uljuljkaju budnost stanovnika. Naposletku, one su bile razlog tose nisu mogli minirati suvini, beskorisni tuneli, odakle su na Sevastopoljskuneprestano, poput beskonane otrovne stonoge koja je zalutala u mainicu za meso,nadirale horde jezivih stvorenja.

itelji stanice, komanda te avetinjske fregate koja je plovila po paklu, bili suosueni da zauvek trae i zapuavaju nove i nove rupe, jer je u njihov brod odavnoprodirala voda sa svih strana, ali luke u koju bi mogao da pristane jednostavno nijebilo nigde na vidiku.

Uporedo s time, morali su da odbijaju napad za napadom udovita koja sunadirala sa avolje i Nahimovskog prospekta... Gamizali su iz ventilacionihahtova, provlaei se zajedno s mutnim plahovitim potocima koji su krozkanalizacione slivnike nadirali iz junih tunela.

Izgledalo je kao da se itav svet urotio protiv Sevastopoljaca, ne tedeisnagu kako bi njihovo utoite zbrisao s karte metroa. A oni su se grevito dralisvoje stanice, kao da osim nje u itavoj vasioni za njih ne postoji nijedno drugomesto.

I koliko god da su bili veti lokalni inenjeri, ma kako iskusne i surove borcevaspitavala Sevastopoljska, oni. nisu bili u stanju da sauvaju svoj dom bezmetaka, bez sijalica za reflektore, bez antibiotika i zavoja. Istina, stanica jeproizvodila struju, i Hanza je bila spremna da za nju dobro plati, ali Krug je imao idruge isporuioce, pa i sopstvene izvore, a Sevastopoljci bi bez podrke spoljateko mogli da izdre i mesec dana. A najgore od svega je bilo ostati bezmunicije.

Dobro naoruani karavani odlazili su prema Serpuhovskoj svake nedelje, kakobi na kredit, koji su imali svi Hanzini kupci, pokupovali sve potreptine i vratili sekui bez bilo kakvog zadravanja. I dok se Zemlja okree, dok teku podzemne rekei odolevaju svodovi koje su konstruisali graditelji metroa, taj poredak je trebalo daostane isti.

Ali, ovoga puta, karavan se zadrao. Zadrao se nedopustivo dugo, tako da jeve postajalo jasno da se desilo neto uasno, iznenadno, od ega nisu umeli da seodbrane ni izviai prekaljeni kroz bojeve i naoruani do zuba, oni koji sugodinama uspevali da balansiraju u odnosima s Hanzinim rukovodstvom.

I sve bi to bilo podnoljivo da su funkcionisale veze. Istovremeno se netodesilo i sa telefonskim kablom koji je bio sproveden do Kruga, veze su prekinutejo u ponedeijak, a brigada koju su poslali da otkloni kvar vratila se ne naavinita.

* * *Sijalica ispod irokog utog abaura visila je tik iznad okruglog stola,

osvetljavajui poutele listove papira na kojima su obinom olovkom bili iscrtanigrafikoni i dijagrami. Sijalica bee slaba, etrdesetak vati, ne vie ne zato to semorala tedeti struja to na Sevastopoljskoj odavno nije bio problem, ve zbog

toga to vlasnik kabineta nije voleo jako svetlo. Iz pepeljare prepune opuaka odloih domaih cigareta na savijanje, izvijao se otrovni plaviasti dim, formirajuiispod niskog sobnog plafona usporene, lepljive oblaie.

Upravnik stanice obrisa elo, pa podigavi ruku, pogleda svojim jedinimokom na asovnik peti put u poslednjih pola sata. Zatim skri prste i s mukomustade.

Moramo doneti odluku. Odugovlaenje vie nema smisla.Dobrodrei starac u flekavoj mornarskoj jakni i s pohabanom plavom

beretkom, koji je sedeo za stolom naspram njega, htede neto da kae, ali sezakalja, pa poe da mae rukom, rasterujui dim. Zatim se nezadovoljno namrti,pa odgovori:

Izgleda da moram jo jednom da ti ponovim, Vladimire Ivanoviu: sa junestrane ne moemo nikoga pomerati. Poloaji su pod takvim pritiskom da se jedvadre. Samo ove nedelje imamo trojicu ranjenih, od kojih jedan teko i pored svihutvrenja. Ne dam ti da oslabi jug. Tamo bi trebalo poslati jo dve trojke izviaada nadgledaju ahte i sporedne tunele. A to se severa tie, osim boraca iz brigadena prvoj liniji, slobodnih nema, ao mi je. A ti ih trai gde zna.

Ti si komandir ovde, trai ih ti obrecnu se upravnik. A ja u da radimsvoj posao. Ali, kroz jedan sat grupa ve mora da krene. Shvati, nas dvojicarazmiljamo potpuno drugaije. Stvari se ne mogu reavati samo trenutno! A taako se tamo radi o neem ozbiljnom?

A ja mislim, Vladimire Ivanoviu, da ti nepotrebno die tenziju. Uarsenalu ima jo dva puna sanduka kalibra 5.45, to je sasvim dovoljno za nedelju ipo dana. A i kod mene se pod jastukom zaturilo poneto starac se osmehnu,otkrivajui jake poutele zube. Napabiriu za itav sanduk. Nije problem smunicijom nego sa ljudima.

Ma ja u tebi da kaem u emu je problem. Ukoliko kroz dve nedelje nestigne isporuka, moraemo da zatvorimo hermetika vrata na junim tunelima, jer ihbez municije neemo moi braniti. To znai da neemo moi da nadgledamo iremontujemo dve treine naih vodenica. Za manje od nedelju dana one e biti vanpogona. A nestanak struje nikoga na Hanzi nee obradovati. U najboljem sluaju,poee da trae nove isporuioce. A u najgorem... Ma kakva struja?! Tuneli suprazni gotovo pet dana, ive due nema! A ta ako su se obruili? Ili su modaprobijeni? ta ako smo sada odseeni?

Pusti, molim te! Koristimo jake kablove. Brojanici se okreu na brojilima,struja se isporuuje, Hanza je troi. Da se desio odron, ti bi to odmah znao. ak ida je, pretpostavimo, u pitanju diverzija ne bi nam isekli telefone nego vodove. Ato se tie tunela ko bi to ovamo krenuo? Nama ni u srenija vremena niko nijedolazio.

Zato je Nahimovski prospekt pust... Tamo niko ne ide sam, a ni strani trgovcise ne usuuju da pou ka nama. Pa i banditi su sasvim sigurno zaplaeni, ta nismovaljda badava uvek samo po jednog ivog putali. Kaem ti, ne panii.

Lako je tebi da pria proguna Vladimir Ivanovi, nametajui povez napraznoj onoj duplji, briui znoj koji mu je orosio elo.

Dau trojku. Vie od toga zaista ne mogu pomirljivijim tonom ree starac.I prestani da pui, zna da i bez toga jedva diem, a i sebe truje! Bolje

nam daj po aj...U svako doba upravnik protrlja ruke, pa zamumla u slualicu. Istomin

pri telefonu, aj za mene i pukovnika.Pozovi i deurnog oficira zamoli komandir, skidajui beretku. Da

izdam naloge u vezi s trojkom.Istomin je uvek imao svoj vrhunski aj, sa VDNP i to neku naroitu, posebnu

vrstu. To je malo ko mogao sebi da priuti dopremljen s drugog kraja metroa,izlepljen trostrukim Hanzinim carinskim taksama, omiljeni aj upravnika stanicebio je do te mere skup da ni on sasvim sigurno ne bi davao na volju svojoj slabostida nije bilo starih veza na Dobrininskoj. S nekim tamo je svojevremeno zajednoratovao, i od tada je voa karavana koji se vraao sa Hanze redovno, svakogmeseca, donosio lepo upakovan zamotuljak koji bi Istomin uvek lino preuzimao.

Od pre godinu dana poele su neredovne isporuke tog aja. DoSevastopoljske su dopirale uznemirujue prie o novoj stranoj opasnosti kojapreti VDNP, a moda i itavoj narandastoj liniji: na nju su s povrine upadalinepoznati i do tada nevieni mutanti, za koje se prialo da umeju da itaju misli, dasu gotovo nevidljivi, a samim tim i praktino neunitivi. Prialo se i da je stanicapala, a da je Hanza u strahu od invazije minirala tunele iza Prospekta mira. Ceneaja su skoile, zatim ga uopte nije bilo, a Istomin je bio ozbiljno zabrinut. Ipak,kroz nekoliko nedelja strasti su se stiale same od sebe, a karavani su, vraajui sena Sevastopoljsku s municijom i sijalicama, poeli ponovo da donose i uveniaromatini aj. A ta je moglo biti vanije od toga?

Sipajui komandiru vreli napitak u porcelansku oljicu iji je zlatni opseg nanekim mestima bio izbrisan, udiui aromatinu paru, Istomin od zadovoljstva natrenutak ak zamuri na ono svoje jedno oko. Onda nali i sebi, svali se svomteinom na stolicu i zazvecka srebrnom kaiicom, otapajui meanjem tableticusaharina.

Obojica su utali, i pola minuta je to jednolino zveckanje bilo jedini zvukkoji se uo u polutamnom kabinetu prepunom duvanskog dima. A onda ga ispuniprodoran zvuk zvona za uzbunu, koji je u jednolinom ritmu dopirao iz tunela.

Uzbuna!Deurni komandir skoi sa svog mesta brzinom koja je bila potpuno

neverovatna za njegove godine, i izlete iz sobe. Negde u daljini zaula sepojedinana puana paljba, koju potom podrae automati jedan, drugi, trei, poplatformi zazveae pendetirane vojnike izme, a odnekud iz daljine dopirao jeprodoran pukovnikov bas dok je odseno izdavao naredbe.

Istomin i sam poe ka ispoliranom policijskom automatu koji je visio poredormara, a onda se uhvati za krsta uzdahnuvi, odmahnu rukom, vrati se za sto i

srknu aj. Naspram njega se dimila, hladei se, oljica koju je ostavio pukovnik, ileala je u urbi zaboravljena plava beretka. Upravnik stanice napravi grimasu kanjoj i poluglasno nastavi prepirku s pobeglim komandirom, vraajui seprethodnim temama sa novim argumentima, koji mu nisu pali na pamet tokomsvae.

* * *Sevastopoljskom je kruilo mnogo morbidnih poalica o tome zato se

susedna avolja tako zove. Iako su vodenice hidroelektrane bile ratrkaneduboko po tunelima izmeu dve stanice, niko nije ni pomiljao na to da radikomfora zauzme i osvoji nenaseljenu avolju, kao to je, recimo, bila pripojena dotada susedna Kahovska. Inenjerske grupe koje su joj se prikradale radi instaliranjai nadgledanja udaljenih generatora nisu se usuivale da priu platformi blie od stometara. Polazei na takav zadatak, gotovo svi su se, osim najozloglaenijihbezbonika, kriomice krstili, a neki su se, za svaki sluaj, ak i opratali sporodicom.

Stanica je bila zlokobna, i to je oseao svako ko bi joj se pribliio ak i napola kilometra. Do zuba naoruani udarni odredi koje su neobaveteniSevastopoljci ranije slali na avolju, elei da proire svoju teritoriju, vraali suse izmodeni i istraumirani, ili se najee uopte nisu vraali. Prekaljeni borci,isprepadani do tucanja, do toga da su im sline sezale do brade, nisu uspevali da seizbore s drhtavicom, a bilo je i onih koji su prilazili toliko blizu vatri, dok imodea ne bi poela nagorevati. U mukama su se priseali onoga to su preiveli aseanja bi im svaki put bila drugaija. Verovalo se da negde iza avolje bonegrane glavnih tunela poniru u dubinu i vode u ogromne lavirinte prirodnih peina,za koje se govorilo da vrve od svakakve neisti. To mesto su na stanici simbolinozvali "Vratima" uslovno, zato to ga niko od ivih stanovnika stanice nikada nijevideo. Istina, bio je poznat sluaj kada je, jo na poetku osvajanja linije, upravoVrata navodno otkrila velika grupa izviaa koja je zauzela avolju. Grupa jeimala kod sebe predajnik neto slino beinom telefonu. Upravo tim telefonomje vezista izvestio Sevastopoljsku da se izviai nalaze na ulazu u uski koridor kojise okomito, gotovo vertikalno, obruava nadole. Nita vie nije uspeo da kae, alije komanda Sevastopoljske, koja se zbila oko ureaja za komunikaciju, jonekoliko minuta, dok se veza nije prekinula, sluala kako se jedan za drugimprolamaju oajniki krici boraca izviake grupe, prepuni uasa i nadljudskogbola. Niko ak nije ni pokuao da puca, kao da je svima koji su izginuli bilo jasnoda ih klasino oruje ne moe zatititi. Poslednji je zamukao komandir izviakegrupe, najamnik, razbojnik sa Kineskog grada, koji je posedovao kolekciju malihprstiju s ruku svojih neprijatelja. On je oigledno bio prilino udaljen od slualicekoju je ispustio vezista, zato je bilo teko razumeti ta je govorio; ali, oslukujuinjegove predsmrtne jecaje, upravnik stanice je prepoznao molitvu jednu od onihjednostavnih, naivnih, kojima verujui roditelji ue svoju decu.

Posle tog dogaaja, vie nije bilo pokuaja da se prodre iza avolje; ak suse spremali da napuste Sevastopoljsku i da se sele ka Hanzi. Pa ipak, ukleta stanicaje bila neto kao granini kamen ljudske vladavine u metrou. Stvorenja koja sunadirala odande prilino su nervirala stanovnike Sevastopoljske, ali makar ih jebilo mogue ubiti, i uz dobro organizovanu odbranu, ti napadi su odbijani prilinolako i gotovo bez rtava razume se, dok je municije bilo dovoljno.

Retko su na barikade udarala takva udovita koja su uspevali da zaustavesamo pomou rasprskavajuih (dum-dum) metaka i zamki sa strujom visokognapona. Ali sve ee su straari imali posla sa ne tako stranim, ali krajnjeopasnim stvorenjima. Ovde su ih zvali, onako domae, gogoljevski: vampirima.

Eno jo jednog! Gore, u treoj cevi!Gornji reflektor, koji se otkaio sa plafona, klatio se na jednoj ici poput

obeenika, rasipajui zaslepljujuu svetlost ispred barikade obasjavao je namahove zgrene figure mutanata koji su se prikradali, da bi ih onda ponovo sakrio umraku, zaslepljujui oi straarima. Okolo su igrale nestvarne senke, smanjivale se,opruale, lomei se i krivei: ljudi su odbijali da veruju da su ivotinjske, taudovita su ipak nekada bili ljudi.

Barikada je bila na odlinoj poziciji: tuneli su se na tom mestu spajali neposredno pre poslednjeg rata, Metrogradnja je zapoela rekonstrukciju, kojazbog toga nikada nije zavrena. Na tom voru su Sevastopoljci izgradili pravu malutvravu: dva mitraljeska gnezda, metar i po debele zaklone od dakova peska,jeeve i branike na inama, zamke pod visokim naponom na najbliim prilazima ibriljivo osmiljeni sistem signalizacije. Ali, kada bi mutanti nadirali silovito kaotoga dana, inilo se da e odbrana popustiti svakog trenutka.

... Mitraljezac je neto nerazgovetno mumlao, zaueno gledajui svoje vlanecrvene dlanove, dok su mu se iz nozdrva slivali krvavi mehurovi. Vazduh okonjegovog zaglavljenog "peenjega" podrhtavao je od jare. Zatim kratko zakrklja isvali se niice na rame svog suseda, snanog borca sa zatvorenim dinovskimlemom, pa se umiri. U tom trenutku ispred njih se zau krik od koga se ledila krv uilama: vampir je napadao. Borac sa lemom proviri preko nasipa, odgurnuviranjenog mitraljesca koji se navalio na njega, podie automat i osu kratkim rafalom.Odvratna ilava spodoba prekrivena mat sivom koom ve je grabila napred,rairivi vornate prednje ape sa zategnutim konim naborima, spremajui se daskoi, zapravo, da sleti dole. Vampiri su se kretali neverovatno brzo, neostavljajui ni najmanju ansu onima koji su oklevali, pa su zato na ovomstraarskom punktu deurali samo najiskusniji i najokretniji.

Olovni bi sasee krik, ali ve mrtav vampir po inerciji nastavi svoj pad:telesina od sto pedeset kilograma stropota se na nasip, podiui iz vrea sapeskom oblak praine.

Valjda je ovaj poslednji...Najezda stvorova koja je izgledala kao da joj nee biti kraja, jer su tek

nekoliko minuta ranije samo sipali iz ogromnih preseenih cevi ispod plafona,

odjednom je prestala. Straari poee oprezno da izlaze iz zaklona.Dajte nosila! Doktora! Brzo na stanicu s njim!Poto je ubio i poslednjeg vampira, delija privrsti bajonet i no na cev

automata i bez urbe krenu u obilazak ubijenih i ranjenih stvorova, ratrkanih uvatrenoj zoni, prikletivi izmom zubatu eljust svakog ponaosob, kako bi ih"overio" naglim udarcem otrice bajoneta u oko. Onda se umorno nasloni leima navree, okrenu se ka tunelima, podie vizir na lemu, pa nae uturu.

Pojaanje sa stanice stie kada je ve sve bilo gotovo. Stie i zadihanikomandant perimetra u raskopanoj vojnikoj bluzi, alei se na svoje muke.

I gde da mu naem trojku? Od blata da je napravim?O emu vi to, Denise Mihailoviu? upita jedan od straara, gotovo ga i ne

gledajui.Istomin hitno trai da poaljem trojicu izviaa ka Serpuhovskoj. Brine za

karavan. A odakle ja da mu stvorim trojku? Pogotovo sada...O karavanu nema nikakvih vesti? upita ovaj koji je tolio e, ne okreui

se.Nita potvrdi starac. Pa i nije prolo tako mnogo vremena. I na kraju

krajeva, pitanje je ta je tu opasnije. Ako mi sada oslabimo jug, kroz nedelju danataj karavan nee imati ko da eka!

Borac klimnu glavom i uuta. utao je i nakon to komandir, koji je gunaojo neko vreme, upita prisutne straare ima li dobrovoljaca koji bi hteli u tu trojkukoju svakako mora poslati ka Serpuhovskoj, jer e mu upravnik stanice, koliko godse ta ideja njemu lino nije dopadala, probiti mozak.

Nije bio problem pronai dobrovoljce mnogi straari su predugo bili nastanici i bilo im je teko da zamisle da to tamo moe biti neto opasnije od odbranejunih tunela.

Meu estoricom koji su se javili za taj zadatak, pukovnik odabra one koji supo njegovom miljenju u tom trenutku bili najmanje potrebni na Sevastopoljskoj.Pokazalo se da je to dobra procena, jer se iz trojke koju su poslali ka Serpuhovskojniko nikada nije vratio.

* * *Eto prooe tri dana od kada je izviaka trojka krenula u potragu za

karavanom, a komandantu se inilo da iza lea uje aputanje i da ga svi gledajupopreko. ak su se i najivlji razgovori stiavali dok bi on prolazio, a u napetojtiini koja ga je pratila kud god bi krenuo, priinjavao mu se neizreeni zahtev: daobjasni i da se opravda.

A on je samo radio svoj posao: brinuo je o zoni bezbednosti i o zatitiSevastopoljske. Bio je taktiar, a ne strateg. Dok su svi vojnici bili na broju, onnije imao pravo da se njima razbacuje, aljui ih na svakojake sumnjive, moglo bise ak rei i besmislene zadatke. Tri dana ranije, pukovnik je iskreno verovao u to.Ali sada kada ga je svaki uplaeni, namrteni, sumnjiavi pogled ibao po leima,

njegovo samopouzdanje je bilo poljuljano. Izviaima, koji nisu nosili nita, nijetrebalo vie od 24 sata da stignu do Hanze i nazad raunajui i na mogue usputneobraune i ekanja na granicama nezavisnih postaja. Znai... Naredivi da nikog neputaju kod njega, komandant se zakljua u svoju sobicu, sve gunajui sebi ubradu, po stoti put preturajui po glavi sve mogue varijante onoga to se moglodogoditi trgovcima i izviaima. Ljudi sa Sevastopoljske se nisu plaili niega,osim, naravno, Hanzine vojske. Ruan glas o stanici rairio se metroom, a bezbrojputa prepriavane lai nekolicine oevidaca o tome kakvu cenu preivljavanjaplaaju njeni stanovnici, rado prihvaene od vercera i ljubitelja njihovih pria,uinile su svoje. Poto je rukovodstvu stanice ubrzo postalo jasno kakvu koristdonosi takva reputacija, lino je umealo prste da bi se ona uvrstila. pijuni iljudi iz karavana, putnici i diplomate, imali su zvanini blagoslov da izmiljajulai, to stranije to bolje, ne samo o Sevastopoljskoj nego i o itavom delu linijeiza Serpuhovske. Samo su pojedinci bili u stanju da iza te dimne zavese uvideprivlanost i istinski znaaj stanice. Desilo se svega nekoliko puta za poslednjihpar godina da su neobaveteni razbojnici silom pokuali da se probiju krozbarikade, ali je savrena sevastopoljska vojna maina bez imalo muke mlelaneorganizovane jedinice. Kako bilo da bilo, trojka koju su poslali bila je jasnoinstruisana da u sluaju iznenadne opasnosti ni sluajno ne ulazi u sukob sprotivnikom nego da se to je mogue bre vrati nazad.

Bila je tu, naravno, Planinska ne tako gadno mesto kakvo je bila avolja, aliipak prilino opasno, zloslutno. I Nahimovski prospekt, koji zbog zaglavljenihgornjih hermetikih vrata nije bio sasvim zatien od upada s povrine. ASevastopoljci nisu eleli da miniraju izlaze: nahimovski "uspon" koristili su lokalnistalkeri. Niko se nije usuivao da ide sam preko Prospekta, kako su ga zvali nastanici, ali jo se nije desilo da trojka nije u stanju da se odbrani od stvorova kojise tuda smucaju.

Da nije odron? Podzemne vode? Diverzija? Neobjavljeni rat s Hanzom? Sadaje on, a ne Istomin, bio duan odgovore enama nestalih izviaa, koje su dolazilepukovniku, lovei njegov pogled bolno i moleivo poput naputenih kuia, u nadida e u tom pogledu pronai objanjenje ili utehu. Bio je duan objanjenje ivojnicima garnizona, koji su jo uvek verovali u njega, ne postavljajui suvinapitanja. Valjalo je umiriti i sve zabrinute koji su se uvee posle posla okupljali okostaninog sata, na kome je bilo obeleeno vreme kada je karavan otiao.

Istomin je priao da su ga poslednjih dana sve ee pitali zato je na stanicisvetlo priguenije, traei da se osvetljenje vrati na prvobitnu jainu. Pri tom,nikome nije padalo na pamet da smanjuje napon, sijalice su svetlele punomsnagom. Mrak se zgunjavao, ali ne na stanici ve u ljudskim duama, i ni najjaeivine sijalice nisu ga mogle rasterati.

Uspostavljanje telefonske veze sa Serpuhovskom nije uspelo, i za tih nedeljudana koliko je prolo od odlaska karavana, pukovnik je, poput mnogih drugihSevastopoljaca, izgubio za itelje metroa tako redak oseaj bliskosti s ljudima.

Dok su veze funkcionisale i karavani redovno ili, a od Hanze ih delilo manjeod jednog dana hoda, svaki stanovnik Sevastopoljske je rado odlazio ili ostajao,jer su bili svesni da na svega pet postaja od njih poinje pravi metro, civilizacija...oveanstvo.

Sigurno su nekada slian oseaj imali istraivai izgubljeni na Arktiku, koji suzarad naunih istraivanja ili visokih zarada dobrovoljno osuivali sebe na dugemesece borbe sa zimom i samoom. Ogromno prostranstvo hiljade kilometarasvuda okolo, gde se tek ponegde moe uhvatiti radio-signal ili jednom mesenozauti brundanje avionskih motora dok padobranima izbacuju sanduke s hranom.

Ali, sada se santa na kojoj je bila njihova stanica otisnula, svakog trenutkaplovei sve dalje i dalje u ledenu meavu, u tamni okean, u prazninu i neizvesnost.

Nade je bilo sve manje, pa su pukovnikov nemir i zabrinutost zbog izviaakoji su poli ka Serpuhovskoj postepeno prerasli u mranu uverenost da te ljudenikada vie nee videti. Da ostavi odbrambeni poloaj bez jo trojice boraca, da biih isto tako gurnuo u susret nepoznatoj opasnosti, a sasvim mogue i u sigurnu smrt,to opet nee pomoi da se izvuku iz ove situacije, jednostavno sebi nije mogao dadozvoli. Da zatvara hermetika vrata, zatrpava june tunele, pa da formira velikuudarnu grupu, i to mu se inilo preuranjenim. Eh, kada bi neko mogao da umestonjega donese odluku... Odluku, za koju se ve unapred zna da je pogrena.

Komandant perimetra uzdahnu, odkrinu vrata, osvrnu se bojaljivo poputlopova, pa pozva straara.

Nee mi ponuditi cigaretu? Ali, neka bude poslednja, vie mi ne daj ni akote budem molio! I ne priaj nikome nita, jasno?

* * *Kada Naa, zdepasta brbljiva tetka s vunenom rupiastom maramom i

isflekanom keceljom, donese vrelu erpu sa mesom i povrem, straari ivnue.Krompir i krastavci sa paradajzom ovde su smatrani za najprefinjeniji specijalitet:osim na Sevastopoljskoj, povre su sluili samo u nekoliko najboljih restoranaKruga ili Polisa. Nije se radilo samo o komplikovanim hidrofonskim postrojenjimaneophodnim za uzgoj semena koja su botaniari uspeli da sauvaju, ve i o tome toje malo ko u metrou mogao sebi da priuti rasipanje kilovata struje samo zbog togada bi vojniki meni bio raznovrsniji.

ak je i u upravi povre bilo na trpezi samo o praznicima, a najee su gauvali samo za decu. Istomin je lino morao da se raspravlja s kuvarima kako bi ihubedio da dodaju po jo jedan bareni krompir i paradajz na predviene koliinesvinjetine radi podizanja borbenog duha.

Zamisao je upalila: dok se Naa, kao svaka baba, nespretno muila da skineautomat s ramena kako bi potom skinula i poklopac sa erpe, smrknuta lica straarase razvedrie. Uz takvu veeru nikome nije padalo na pamet da nastavlja ve stoputa prevakanu priu o izgubljenom karavanu i izviaima koji su se zadrali.

itav dan mi se Komsomolska neto vrzma po glavi ree sedi stari u

jakni sa amblemima metroa, gnjeei kaikom krompir u svojoj aluminijumskojporciji. Kad bih samo mogao da provirim... Kakav je tamo mozaik! to se menetie, to je najlepa stanica u Moskvi.

Ma, pusti, Homere, bie da je to zato to si iveo tamo, pa je voli i dandanas bez urbe mu odgovori neobrijani debeljko sa uankom. A kakvi suvitrai na Novoslobodskoj? Pa one visoke kolonade na Majakovskoj, ili freske natavanici?

Meni se opet Trg revolucije uvek dopadao stidljivo priznade snajperista,ozbiljan, utljiv ovek u godinama. Znam ja da su to gluposti, ali svi oni strogimornari i piloti, pa graniari s psima... Od detinjstva sam oboavao tu stanicu!

A to su to gluposti? Tamo su ba veoma simpatini oni ljudi izliveni ubronzi podra ga Naa, struui ostatke s dna erpe. Hej, komandiru, gledaj,ostae bez veere!

Visoki snani borac koji je sedeo po strani lagano prie vatri, uze svojuporciju, pa se vrati na mesto blie tunelu i podalje od ljudi.

Dolazi li on uopte na stanicu? apatom upita debeljko, pokazujuiglavom na njegova iroka plea koja su nestajala u polumraku.

Ve vie od nedelju dana ne mrda odavde isto tako tiho odgovorisnajperista. Spava u vrei. Kako li mu samo ivci ne popuste... Mada, moe bitida se to njemu svia. Pre tri dana, kada su vampiri umalo izujedali Rinata, on jeiao da ih dokraji. Rukom, jednog po jednog, vie od petnaest minuta. Vratio se potpuno krvavih izama i automata... Sav zadovoljan.

To nije ovek nego maina... dodade trkljasti mitraljezac.Mene je pomalo strah i da spavam pored njega. Jesi video kakvo mu je

lice? Ja njega ne mogu ni da pogledam.A ja se, naprotiv, jedino pored njega oseam sigurno slee ramenima

stari koga su zvali Homerom. ta ste se navrzli na njega? Dobar je on ovek,samo je obogaljen. Lepota je, uostalom, bitna za stanice. A kad smo ve kod toga,tvoja Novoslobodska je totalni ki! Onakve vitrae normalan ovek ne moe ni dagleda... udna mi uda, vitrai!

A mozaici sa kolhoznim motivima na pola plafona nisu ki?!A gde si ti video tako neto na Komsomolskoj?Pa itava ta avolja sovjetska umetnost zasnovana je ili na ivotu u

kolhozima, ili na pilotima herojima! raspali se debeljko.Serjoa, ne diraj pilote opomenu ga snajperista.I Komsomolska je ubre, a i Novoslobodska je sranje zau se duboki

promukli glas.Debeljko se iznenaeno tre taman kada je krenuo da neto odgovori, i upilji

se u komandira. I ostali takode uutae, oekujui nastavak: on gotovo nikada nijeestvovao u njihovim razgovorima, ak je i na direktna pitanja odgovaraonajkrae mogue, ili najee uopte nije odgovarao.

I dalje je sedeo okrenut leima, ne sputajui pogled s tunelskog grotla.

Na Komsomolskoj je tavanica previsoka, kolonade stubova preuske,platforma se iri direktno sa ina, pravi brisani prostor kao na dlanu, pa je tunelenezgodno uvati. A na Novoslobodskoj su zidovi potpuno ispucali, koliko god daih oni krpe. Dovoljna bi bila jedna granata da je sravni sa zemljom. A vitraa tamoodavno nema. Poprskali. Tanak malter.

Niko se ne usudi da mu oponira. Nakon krae pauze, komandir dobaci:Ja odoh na stanicu. Vodim i Homera sa sobom. Smena je kroz jedan sat.

Neka me Artur zameni.Snajperista iz nekog razloga skoi i klimnu glavom, mada komandir to nije

mogao da vidi. Stari je takoe ustao i poeo uurbano da skuplja sudove u korpu,iako nije pojeo svoj krompir. Borac prie vatri pod punom ratnom spremom, sasvojim neizostavnim lemom i glomaznim rancem na leima.

Sreno.Gledajui dve figure kako se udaljavaju osvetljenim tunelom snanu

brigadirovu i suvonjavu Homerovu, snajperista zimljivo protrlja ruke i strese se.Neto je zahladnelo. A da dodate cepanicu?itavim putem brigadir je uglavnom utao, sem to je pitao Homera da li je

istina da je ranije bio pomonik mainiste, a do tada obian kontrolor na pruzi.Starac ga je sumnjiavo gledao, ali mu nije protivreio, mada je on naSevastopoljskoj uvek svima govorio da je radio kao mainista, a o svom poslukontrolora radije je utao, smatrajui ga nedostojnim. U kabinet upravnika stanicekomandir ue bez kucanja, kratko pozdravivi straare koji ga propustie. Iza stolaiznenaeno ustadoe raupani, umorni i izgubljeni Istomin i pukovnik. Homerbojaljivo zastade na ulazu, premetajui se s noge na nogu.

Komandir skide svoj lem i spusti ga pravo na Istominove papire, pa sepoea po svom izbrijanom temenu. Pri svetlosti sijalice se videlo kako je stranounakaeno njegovo lice: levi obraz je bio zaseen i naboran ogromnombrazgotinom, verovatno od opekotine, umesto oka imao je tanak prorez, a od uha jeka uglu usana krivudala jo jedna debela ljubiasta brazgotina. Mada je Homer bioubeen da se navikao na to lice, kao i prvi put kada ga je ugledao, preplavi ga talasneprijatne jeze.

Ja u da idem na Krug grunu, ne pozdravljajui se, komandir. U sobizavlada neprijatna tiina. Homer je od ranije znao da brigadir, kao nezamenjiviborac, ima poseban odnos s upravom stanice. Ali tek sada je zaista shvatao da imkomandir patrole, za razliku od ostalih Sevastopoljaca, uopte nije bio potinjen.

Eto i sada, uopte nije traio dozvolu od ove dvojice umornih ljudi ugodinama, ve je on njima izdavao nareenje koje su oni morali izvriti. I Homerpo ko zna koji put upita sebe: Kakav je ovo ovek?

Komandant perimetra pogleda upravnika, pa se namrti, spremajui se da muse suprotstavi, ali samo nemono odmahnu rukom.

Kako god hoe, Hanteru... S tobom svakako nema rasprave.

GLAVA 2POVRATAK

uureni stari na ulazu se tre: nikada ranije na Sevastopoljskoj nije uo toime. To i nije ime, nego nadimak isto kao i njegov nikakav, svakako ne zapravog Homera nego za priprostog Nikolaja Ivanovia, kome su tu na stanicinadenuli nadimak po grkom pesniku zbog njegove neumerene sklonosti premasvakojakim priama i naklapanjima.

"... Va novi komandir", rekao je pukovnik straarima, koji su namrtenizainteresovano odmeravali krupnog novajliju s tekim lemom. Ovaj im je, uoptene marei za bonton, ravnoduno okrenuo lea: tunel i utvrenja su ga, izgleda,zanimali neuporedivo vie nego ljudi koji su mu bili povereni. Potinjenima koji sudoli da se upoznaju stegnuo je ispruene ruke, ali mu nije padalo na pamet da sesam predstavi. utke je klimao glavom, pamtei svaki sledei nadimak, duvajuiim u lica sivi duvanski dim, postavljajui na taj nain distancu. U senci sasvimneznatno odkrinutog vizira na lemu, beivotno i mutno svetlucalo je oko iaranobrazgotinama. Niko od straara ni tada a ni kasnije nije se usudio da insistira natome, i eto, ve dva meseca, svi su ga zvali jednostavno "komandirom". Odluenoje da stanica odrei kesu za jednog od onih skupih najamnika koji tumaraju bezprolosti i bez imena.

Hanter.Homer je bez glasa prevrtao udno ime na usnama. Vie bi priliilo

srednjoazijskom ovaru nego oveku. Tiho se nasmeja samom sebi: vidi ti to, pa onjo pamti da su postojali takvi psi. Kako li ovek uopte sve to zapamti? Lovakapasmina, sa kratkim patrljkom umesto repa i uima podseenim gotovo uz samulobanju. Niega suvinog.

A ime mu se, to ga je vie ponavljao u sebi, poelo initi strano poznatim.Gde li ga je ranije mogao uti? U moru besmislica i bajki, on ga je nekada negdeuhvatio i potisnuo na samo dno seanja. A preko njega se ve naslagao debeo slojmulja: imena, injenice, glasine, brojevi sva ona beskorisna svedoanstva oivotima drugih ljudi, koja je Homer sa takvim zanimanjem sluao i tako se pomnotrudio da zapamti. Hanter... Moda je kriminalac za iju je glavu Hanza raspisalanagradu? Starac baci probni kamen u vrtlog svoje skleroze i oslunu. Ne, pogreno.Da nije stalker? Ne lii.

Moda ratni komandant? To bi moglo biti. I to moda ak legendarni...Homer jo jednom kriom pogleda hladno, gotovo kameno brigadirovo lice.

Njegovo psee ime mu je ba dobro pristajalo.Potrebna mi je trojka. Uzeu Homera, on poznaje ovdanje tunele ne

okreui se ka starcu i ne traei njegov pristanak, nastavi komandir. Dajte mi

jo jednog po svom nahoenju. Peadinca, ili kurira. Kreem jo danas.Istomin brzo klimnu glavom u znak odobravanja, a onda se prenu, pa podie

upitni pogled na pukovnika. Ovaj, namrten, takoe proguna da nema nita protiv,mada se svih ovih dana oajniki borio s upravnikom stanice za svakog slobodnogborca. Homera, izgleda, niko nije imao nameru nita da pita, ali on i nijenameravao da se buni: bez obzira na godine, starac jo nikada nije odbijao ovakvezadatke. I imao je za to svoje razloge.

Komandir zgrabi sa stola svoj teki lem i krenu ka izlazu. Zadra se kratko navratima i dobaci Homeru:

Pozdravi se sa svojima. Spremi se na due odsustvo. Nemoj da nosimuniciju, ja u ti dati i nestade u prolazu.

Starac pouri za njim, nadajui se da e makar u kratkim crtama uti na ta sesve treba pripremiti na ovom pohodu. Ali kada je stigao do platforme, Hanter jeve bio odmakao desetak svojih dugih koraka, i Homeru bee jasno da nee moida ga sustigne, pa samo odmahnu glavom i isprati ga pogledom.

Potpuno neuobiajeno, komandir ostade nepokrivene glave: verovatno jezaboravio, razmiljajui o neem drugom, ili mu je moda nedostajalo vazduha. Idok je prolazio pored grupe besposlenih mladih svinjarica koje su napravile pauzuza ruak, zau iza sebe zgroeni apat: "Jao, devojke, kakva nakaza!"

* * *Gde li si ga samo iskopao? upita Istomin, odahnuvi s olakanjem na

stolici, pruajui ruku ka svenju naseenih duvanskih papiria.Prialo se da listie koje su sa takvim zadovoljstvom puili na stanici, stalkeri

skupljaju negde na povrini, valjda oko Bitcevskog parka. Jednom je pukovnik,vie iz ale, prineo svenju duvanskog papira Gajgerov broja; a ovaj je stvarnopoeo neprijatno poskakivati. Starac je tog trenutka, plaei se raka plua, ostaviopuenje, a kaalj koji ga je muio noima polako se smirivao. Istomin nijepoverovao u priu o radioaktivnim listiima, ali je vrlo razlono podsetio DenisaMihailovia da u metrou sve ega se dotakne manje ili vie "zrai".

Staro poznanstvo iznenada ree pukovnik; pouta, pa dodade: Nijeranije bio takav. Neto mu se dogodilo.

Da, sudei po njegovoj fizionomiji, neto vrlo konkretno mu se desilo zacereka se upravnik, pa se tre i pogleda ka ulazu, kao da je Hanter moda mogaoda se zadri i da ga sluajno uje.

Bio bi greh kada bi se komandant odbrane perimetra alio na to to sekomandir neoekivano vratio iz hladne, maglovite prolosti. im je stigao nastanicu, postao je glavna taka oslonca odbrane tog perimetra. Ali DenisMihailovi do dan danas nije do kraja poverovao u njegov povratak.

Vest o Hanterovoj pogibiji udnoj i uasnoj kao tunelski eho obletela jemetro jo prole godine. I kada se pre dva meseca pojavio na pragu pukovnikovesobice, ovaj se bre-bolje prekrstio pre nego to mu je otvorio vrata. Sumnjiva

lakoa sa kojom je vaskrsli proao barikade kao da je prolazio kroz borce izazivala je sumnju da je udo o kojem se tu radilo bilo malo.

Kroz zamagljenu pijunku na vratima video se prilino poznat profil: jak,bikovski vrat, lobanja izbrijana tako da sija, spljoten nos. Ali noni gost je, iznekog razloga, zastao postrance, spustivi glavu, ne pokuavajui da prekinezgusnutu tiinu. Prekorno pogledavi na otvorenu flau domaeg piva koja je stajalana stolu, pukovnik duboko uzdahnu i otvori vrata. Kodeks ponaanja je propisivaoda se pomae svojima bez razlike da li se radi o ivima ili mrtvima.

Hanter je podigao pogled tek poto su se vrata otvorila; tek sada je bilo jasnozbog ega je skrivao drugu polovmu lica. Plaio se da ga starac jednostavno neeprepoznati. ak je i pukovnik, koji se svega nagledao i za koga je komandovanjegarnizonom Sevastopoljske bilo kao poasna penzija u poreenju s burnimgodinama u prolosti, ugledavi ga napravio grimasu kao da se opekao, da bi sezatim nasmejao kao krivac, izvinjavajui se zbog svoje reakcije. Gost se ak i neosmehnu. Za proteklih nekoliko meseci, duboki oiljci koji su mu unakazili licepomalo su zarasli, ali starca on apsolutno niim nije podseao na onog Hantera odranije.

Odluno je odbio da pria o svom udnom spasavanju i periodu svogodsustva, a na pukovnikova pitanja jednostavno nije odgovarao, kao da ih nije uo.to je jo gore, zamolio je Denisa Mihailovia, da nikome ne govori o njegovomdolasku pozivajui se na neki stari dug. Ovaj je bio prinuen da potisne zdravrazum koji je nalagao da hitno obavesti pretpostavljene i da ostavi Hantera na miru.

Starac je ipak vrlo paljivo pripremio informaciju. Njegov gost nije bio ni uta umean, i njega, odavno oplakanog, niko vie nije ni traio. Telo, istina, nikadanije pronaeno, ali da je Hanter preiveo, svakako bi se o njemu ulo,samouvereno su govorili pukovniku. Sasvim sigurno, sloio se i on.

Zato se, to je est sluaj s nestalima bez traga, Hanter, ili, bolje rei, njegovumiveni i ulepani lik, pojavio u desetinama poluistinitih mitova i legendi. Poto suu to poverovali svi, njemu se nije urilo da razuverava drugove koji su ga za ivotasahranili. Priseajui se svojih neizmirenih rauna, i nakon to je dobro razmislio iizveo pravilne zakljuke, Denis Mihailovi se stiao i ak je poeo da se zabavlja:pred drugima nikada nije zvao Hantera po imenu, i ne detaljiui previe, poverioje tajnu Istominu.

Ovome je, u principu, bilo svejedno: svoju poparu komandir je potenoplaao, provodei dane i noi na isturenom poloaju u junim tunelima. Na staniciga gotovo uopte nisu viali: dolazio je jednom nedeljno, kada je bio njegov dan zakupanje. I ak i da se on zavukao u ovaj pakao da bi se tu sakrio od zagonetnihprogonitelja

Istomina, koji nikada nije bio gadljiv na usluge legionara s mranombiografijom, to nije previe optereivalo. Samo ako se borio; onda je sve bilo unajboljem redu.

Nakon prve borbe, straari koji su se dotle alili, nezadovoljni nadmenou

novog komandira, zautali su. Bilo je dovoljno da samo jednom vide kako onmetodino, proraunato, sa neljudski hladnim zanosom unitava sve to je zaunitenje, i svaki od njih je o njemu stekao neki svoj utisak. Niko vie nijepokuavao da se sprijatelji s nedrutvenim komandirom, ali su mu se bespogovornopotinjavali, mada on nikada nije podizao svoj prigueni, promukli glas. Bilo je utom glasu neeg hipnotiueg, pa je ak i upravnik stanice pokorno klimao glavomsvaki put kada bi mu se Hanter obraao ponekad ak i ne sasluavi ga do kraja,onako, za svaki sluaj.

Prvi put za nekoliko poslednjih dana u Istominovom kabinetu se lake disalo kao da je ovuda besnela i protutnjala beumna oluja, donosei dugo oekivanoolakanje. Vie nije bilo razloga za raspravu. Bolji borac od Hantera nije postojao;ako i on pogine u tunelima, Sevastopoljcima preostaje samo jedno.

Da ja naredim pripreme za operaciju? prvi predloi pukovnik, svestan dae upravnik stanice nairoko i nadugako o tome.

Trebalo bi da bude gotov za tri dana Istomin zamurivi kresnu upalja. Due neemo moi da ih ekamo. ta misli, koliko li e ljudi biti potrebno?

Jedan udarni odred je u pripravnosti, formirau i drugi, to je jo dvadesetljudi. Ako do prekosutra o njima pukovnik pokaza glavom u pravcu izlaza nebudemo nita uli, proglaavaj optu mobilizaciju. Ii emo u proboj.

Istomin podie obrve, ali umesto da se suprotstavi, povue dugaak dimsavijene cigarete, koja je jedva ujno pucketala. Denis Mihailovi skupi nekolikorazbacanih iaranih listova, pa se kratkovido nadnese nad hartiju i poe da crta ponjoj zagonetne eme, upisujui u kruie prezimena i nadimke.

Da se probijaju? Upravnik stanice je iznad sedog starevog potiljka krozduvanski dim koji je lenjo plivao posmatrao veliku emu metroa okaenu iznadpukovnikovih lea. Poutela i izmaena, iarana mastiljavim oznakama strelicama koje su oznaavale pravce napada, krunicama koje su predstavljaleopsade, zvezdicama za barikade i znacima uzvika za zabranjene zone, ova ema jebila svojevrstan letopis poslednje decenije. Deset godina u kojima nijedan dan nijeprotekao mirno.

Ispod Sevastopoljske najednom vie nije bilo oznaka, odmah iza June: kolikoje Istomina pamenje sluilo, odande se niko nikada nije vratio. Dugaka linijakoja se granala nadole bila je devianski ista. Ispostavilo se da osvajanjeSerpuhovske linije i ne bi bio neki izazov za Sevastopoljce; teko da bi im se ak isvom snagom moglo suprotstaviti bezubo ozraeno ljudstvo.

Sada je beliasti oblak neizvesnosti obavio i ovaj patrljak njihove grane kojije uporno stremio ka Hanzi i ljudima. Niko od onih kojima e pukovnik sutra izdatinareenje da se pripreme za borbu nee ga odbiti. Na Sevastopoljskoj, rat zaistrebljenje oveka koji je poeo pre dve decenije, nije prestajao nijednog trenutka.A kada mnogo godina ivi oi u oi sa smru, strah od umiranja ustupa mestoravnodunosti, fatalizmu, sujeverju, vradbinama i ivotinjskim instinktima. Ko bimogao znati ta ih je ekalo napred, izmeu Nahimovskog prospekta i

Serpuhovske? Ko zna da li je uopte mogue probiti tu tajanstvenu prepreku, i da liuopte postoji neto iza nje?

Prisetio se svog poslednjeg puta na Serpuhovsku: trgovake uline tezge,troni paravani stecite skitnica, iza kojih spavaju i vole se ko s kim stigne. Nitanisu uzgajali, nisu imali ni staklenike, ni torove za stoku. Skloni kradi, spretniSerpuhovci su iveli od pekulacije, preprodajui bajatu robu kupljenu u bescenjeod zakasnelih karavandija, i od pruanja usluga graanima Krune, zbog kojih biih kod kue ekao sud. To i nije stanica ve liaj, parazit, izraslina na monomHanzinom stablu.

Savez bogatih trgovakih stanica Krune linije, otroumno nazvan Hanzom dabi se sauvalo poslednje seanje na germanski prauzor, bio je poslednjicivilizacijski bedem metroa ogrezlog u umalost varvarstva i krajnje bede. AHanza... Hanza je znaila regularnu vojsku, elektrino osvetljenje i na najbednijojstaniici i zagarantovani komad hleba svakome u ijem je pasou bio zavetni peato dravljanstvu. Takvi pasoi su na crnom tritu kotali itavo bogatstvo, ali akobi vlasnika falsifikovanog dokumenta uhvatili Hanzini graniari, morao je platitiglavom.

Hanza je bila bogata i snana zahvaljujui, pre svega, svom poloaju: Krunalinija je objeinjavala snop svih ostalih grana, pa je preko stanica za presedanjemogla da kontrolie ulaz i izlaz na svaku od njih. verceri, koji su donosili aj saVDNP, i dresine koje su dostavljale municiju iz oruarnica sa Baumanske, smatralisu da je bolje da istovare svoju robu na najbliem Hanzinom carinskom punktu i dase vraaju kui. Radije su je davali i jeftinije nego da jurei vei ar tumaraju poitavom metrou na putovanju koje je moglo da bude prekinuto u svakom momentu.

Hanza je ponekad pripajala susedne stanice, ali su one najee bilepreputene same sebi, pretvarajui se, uz njen blagoslov, u sive zone gde suobavljani poslovi u kojima nakupci sa Hanze nisu eleli da budu uhvaeni.Radijalne stanice su, razume se, bile preplavljene njenim pijunima, i u sutini sujoj sluile za sitne poslove, ali su imale formalnu nezavisnost. Takva je bila iSerpuhovska.

U jednom od glavnih tunela koji su vodili do nje zauvek je ostala kompozicijakoja nije uspela da stigne do susedne Tulske. Naseljen sektaima, i usled toga naIstominovoj emi obeleen jednostavnim katolikim krstom, voz je pretvoren uzabaeni sala usred tamne pustoi. Da sektai, lakomi na zabludele due, nisurovarili po susednim stanicama, Istomin protiv njih ne bi imao apsolutno nita.Ipak, do Sevastopoljske boji pastiri nisu uspeli da dopru, a za putnike koji suprolazili tuda oni nisu predstavljali naroit problem, osim to su ih povremenozadravali svojim besedama o spasenju due. Uz to je drugi tunel od Tulske doSerpuhovske bio ist i prazan, pa su njega koristili lokalni karavani.

Istominov pogled ponovo skliznu nadole po liniji. Tulska? Poludivlje naselje,koje je povremeno sakupljalo mrvice iza sevastopoljskih konvoja koji su tudamarirali i iza serpuhovskih ifta. ive bogu iza lea: neki popravljaju raznoraznu

mehaniku starudiju, neki idu u nadnicu na granicu sa Hanzom, uei po itavedane u iekivanju narednog poslodavca s robovlasnikim manirima. "Iako ivejednako bedno, u njihovim oima barem nema one ljigave serpuhovskeprepredenosti pomisli Istomin a i reda je kod njih neuporedivo vie. Opasnostnesumnjivo zbliava."

Sledea stanica, Nagatinska, na njegovoj emi bila je oznaena kratkomcrticom, to je znailo nenastanjena. To ba i nije bilo sasvim tano: ve dugo sena njoj niko nije zadravao, ali se deavalo da se tuda vrzma raznorazni olo kojije vodio mrano, poluivotinjsko bitisanje. U mrklom mraku spajali su se parovisklonjeni od tudih pogleda. Ponekad bi se izmeu kolonada stubova razgorelaslabunjava vatrica, oko koje su se zbijale senke tunelskih zloinaca, okupljenih natajnom zboru. Ali su tu ostajali da zanoe samo neobaveteni, ili najvei oajnici:najvei broj posetilaca stanice nisu bili ljudi. U elatinastom mraku Nagatinske,ispunjenom apatima i umovima, promicale su ponekad, ako bi se dovoljnopaljivo zagledalo, najuasnije mogue siluete. I s vremena na vreme, nakratkoprestravljujui beskunike, ustajali vazduh zaparao bi divlji krik kukavca koga suodvlaili u jazbinu da bi ga tamo na miru pojeli.

Skitnice se nisu usuivale da idu dalje od Nagatinske, i sve do odbrambenihgranica Sevastopoljske prostirala se "niija zemlja". Ime je naravno simbolino:ona je svakako imala svoje gazde koji su titili sopstvene granice, pa su ak isevastopoljske izviake jedinice radije izbegavale susrete s njima.

Ali, sada se u tunelima pojavilo neto novo. Do tada nevieno. Neto to jeusisavalo sve koji su pokuavali da prou marrutom koju su smatrali dobropoznatom. I ko bi mogao znati hoe li njegova stanica, ak i ako mobilie sve svojevojno sposobne stanovnike, uspeti da se tome suprotstavi... Istomin tromo ustade sastolice, odgega do karte i obelei hemijskom olovkorn segment koji je spajao takupod nazivom "Serpuhovska" i taku pod nazivom "Nahimovski prospekt". Poredtoga je iscrtao debeo upitnik. Hteo je da ga nacrta pored Prospekta, a ispostavilo seda ga je nacrtao tano pored Sevastopoljske.

* * *Sevastopoljska je na prvi pogled delovala nenaseljeno. Na platformi nije bilo

ni traga uobiajenim vojnim atorima u kojima su ljudi uglavnom iveli po drugimstanicama. Ovde su se, oivieni sa nekoliko priguenih sijalica, crneli samomravinjaci od naslaganih dakova sa peskom, kojima su bili ograeni rovovi. Aliborbeni poloaji su bili pusti, a na skueni prostor kvadratnih kolonada stubovapopadao je debeo sloj praine. Sve je bilo napravljeno tako da stranac, ukoliko bizabasao ovamo, bez ikakve dileme pomisli: stanica je odavno naputena.

Ipak, ako bi nezvanom gostu palo na pamet da se makar i nakratko zadri,rizikovao je da ostane ovde zauvek. Mitraljeske grupe i snajperisti, koji su 24 asastraarili na susednoj Kahovskoj, za tren oka bi se nali na svojim mestima urovovima. Umesto priguenih sijalica, s plafona bi blesnule nemilosrdne ivine

svetiljke, prei onu mrenjau ljudima i udovitima, priviknutim na tunelskutamu.

Za Sevastopoljce je platforma bila poslednja, vrlo briljivo osmiljenaodbrambena granica. A njihove kue bile su smetene u utrobi te iluzorne stanice, ukolektorima ispod platforme. Ispod granitnih ploa poda, skriven od tuih pogleda,nalazio se jo jedan nivo, koji po povrini nije bio nita manji od gornjeg, osim toje bio podeljen na mnotvo manjih elija. Dobro osvetljene, suve i tople sobe,ravnomeran zvuk aparata za preiavanje vazduha i vode, staklenici sa sistemomza navodnjavanje... itelji stanice su imali oseaj sigurnosti i komfora samo kadasu se zavlaili jo dublje pod zemlju.

Homer je znao da e odluujuu bitku voditi kod kue, a ne u severnimtunelima. Provlaei se uskim hodnikom pored odkrinutih vrata tuih stanova, onse vukao sve sporije i sporije, adekvatno tome koliko se pribliavao sopstvenom.Trebalo je jo jednom osmisliti taktiku i uvebati svoje replike; vremena je bilosve manje.

ta da se radi? Nareenje... Zna i sama kakva je situacija. Nisu me nita nipitali. Nemoj da se ponaa kao devojica! Pa to je smeno! Ma nisam se janaturao! Ne mogu. ta je tebi? Naravno da ne mogu. Da se sklonim? Pa to jedezerterstvo! mrmljao je sebi u bradu, as vebajui uzbuenu, odlunuintonaciju, as padajui u setu, pokuavajui umiljato da ubedi nekog.

Kada je stigao do svog kunog praga, izdeklamova sve jo jednom. Ne, suzese svakako ne mogu izbei, ali nije imao nameru da odustane. Nakostreivi se,spreman za bitku, starac dohvati i stisnu bravu.

Od devet i po kvadrata priline raskoi, na koju je ekao pet godina,prethodno se vukui po prihvatilitima, dva je zauzimao dvospratni vojniki krevet,metar trpezarijski sto zastrt sveanim stoljnjakom, a preostala tri ogromna, doplafona visoka, hrpa starih novina. Da je iveo sam, jednog lepog dana ta planinabi se sigurno obruila na njega i ubila ga. Ali, pre petnaest godina je sreo enu kojaje bila spremna ne samo da trpi toliku koliinu pranjavog starog papira u svomminijaturnom domu ve i da ga briljivo slae, ne doputajui da joj se domaeognjite pretvori u papirnu Pompeju.

Ona je generalno bila spremna na mnoga trpljenja. Tolerisala je morenovinskih iseaka sa uznemirujuim naslovima tipa "Zaokreti trke u naoruanju","Amerikanci ispitali novu protivraketu", "Na nuklearni tit sve jai", "Provokacijeproduene" i "Strpljenja vie nema", kojima su, umesto tapeta, od plafona do podabili izlepljeni zidovi sobice. Pa onda njegova nona bdenja sa oglodanomhemijskom olovkom nad gomilom kolskih svezaka, pri elektrinom osvetljenju jer pored takve hrpe papira, u njihovoj kui o sveama nije moglo biti pomena. Pataj njegov polualjivi, polulakrdijaki nadimak, koji je on ponosno nosio, a drugiga izgovarali sa podrugljivim smekom.

To, naravno, nije bilo sve. Bile su tu i njegove detinjaste tenje da se na svakinain nae u samom epicentru uragana, da bi mogao da vidi kako to tamo zapravo

izgleda i sve to sa gotovo ezdeset godina! Pa i ta neodgovornost sa kojom jeprihvatao svako nareenje uprave, potpuno zaboravljajui da se posle jednog odnedavnih pohoda jedva povratio u ivot.

Bila je tu i misao da bi mogla da ga izgubi i da ostane sasvim sama na svetu.Ispraajui Homera na strau a njegov red za deurstvo padao je jednom nedeljno nikada nije sedela kod kue. Beei od misli koje su je optereivale, odlazila bisusedima, ili na posao i u tuu smenu. Muka ravnodunost prema smrti inila jojse glupom, sebinom, nedopustivom.

Sluajno ju je zatekao kod kue dotrala je da se presvue posle posla. Tekto je provukla ruke u rukave zakrpljene vunene potkoulje, i tako je i ostala raupana, tamne kose s ve prilino primetnom sedinom, mada joj jo nije bilo nipedeset, sa strahom u kestenjastim oima.

ta se desilo, Kolja? Deurae do kasno?Homer poele da joj odmah ispria o donetoj odluci. Ipak se pokoleba: moda

da je prvo umiri, pa e joj ispriati, onako usput, za veerom.Samo ne pomiljaj da lae preduhitri ga ona, uhvativi njegov izgubljeni

pogled.Vidi, Lena... Stvari stoje ovako... poe on.Nije valjda niko?... upita ona, pomiljajui na najgore, ne elei ak ni da

kae naglas re "umro", kao da je verovala da bi se njene crne misli moglematerijalizovati.

Ne! Ne Homer odmahnu glavom. Oslobodili su me deurstva. alju meka Serpuhovskoj dodade nonalantno.

Ali, pa zar... zamuca Elena. Zar tamo... Zar su se oni ve vratili? Zartamo...

Ma pusti, to su besmislice. Nema tamo niega urno e on.Elena se okrete, ode do stola, pa prebaci slanik sa jednog mesta na drugo i

izravna nabor na stoljnjaku.Sanjala sam san nakalja se kako bi proistila grlo.Ma ti to stalno...Lo san tvrdoglavo nastavi ona i najednom glasno zajeca.ta je tebi? ta ja tu mogu... Pa to je nareenje gunao je on, milujui joj

prste, potpuno zbunjen, shvatajui da njegov pripremljeni nastup ne vredi niprebijenog groa.

Neka jednooki sam ide tamo! besno, sada ve kroz suze, viknu ona,povlaei ruku. Neka taj roavi avo ide tamo, sa svojom beretom! A oni samonareuju... ta je to za njega? itav ivot je, umesto sa enom, spavao saautomatom na ramenu! ta je on uopte u stanju da razume?

Kada je enu doveo do suza, nije je mogao drugaije uteiti nego da popusti.Homer se stideo, zaista mu je bilo ao nje, bio je na korak od toga da se pokoleba iodbije zadatak, da je smiri, obrie joj suze a posle da se kaje, alei to jepropustio priliku? Moda poslednju ansu koju mu je pruio ivot koji se i po

ovdanjim merilima prilino oduio.Nita nije rekao.

* * *Ve je bilo vreme da poe, okupi oficire i da im da instrukcije, ali je

pukovnik i dalje sedeo u Istominovom kabinetu, uopte ne obraajui panju naduvanski dim, koji ga je obino veoma nervirao.

Dok je upravnik stanice zamiljeno aputao neto, povlaei prstom po svojojpohabanoj karti metroa, Denis Mihailovi se neprestano pitao: ta li sve ovo trebaHanteru? Iza njegovog tajanstvenog pojavljivanja na Sevastopoljskoj, iza elje dase tu nastani, a na kraju krajeva, i iza opreznosti s kojom se komandir pojavljivaona stanici gotovo uvek sa lemom koji mu je skrivao lice moglo je da stojisamo jedno: Istomin je bio u pravu, Hanter je jo uvek beao od nekoga. Sakupljaoje dodatne poene, utvrdivi se na junoj barikadi: sam je zamenjivao itavu brigadui postepeno postao nezamenljiv. Kada bi neko od njih zatraio da ga predaju, kakvugod nagradu bi ponudio za njegovu glavu, ni pukovnik ni Istomin ga ne bi dali.

A sakrio se besprekorno. Na Sevastopoljskoj stranaca nije bilo, a domaekaravandije, za razliku od brbljivih vercera s drugih stanica, na putovanjima povelikom metrou drali su jezik za zubima. U toj malenoj Sparti, koja se grevitodrala svog komadia zemlje na kraju sveta, vie od svega su cenili vrstinu isvirepost u borbi. A tajne su ovde umeli da potuju.

Ali, zato je Hanter odbacivao sve, odluujui se na pohod na koji ga Istominnikada ne bi poslao, rizikujui tako da ga prepoznaju na putu do Hanze? Pukovnikiz nekog razloga nije mogao da poveruje da je komandir iskreno zabrinut zbognestalih izviaa. Pa ni za Sevastopoljsku se on nije borio iz ljubavi prema stanicinego iz samo njemu znanih razloga.

Da nije on moda na zadatku? To bi objasnilo mnoge stvari: njegov iznenadnidolazak, njegovu zatvorenost, istrajnost sa kojom je u tunelima provodio noi uvrei za spavanje, a na kraju krajeva, 1 njegovu odluku da odmah krene kaSerpuhovskoj. Zato onda nije eleo da i ostali budu upoznati s time? Ko je, potooni nisu, mogao da ga poalje tamo? Ko?

Pukovnik se s mukom opirao elji da se poslui Istominovom cigaretom. Ne,to nije mogue. Hanter jedan od stubova Reda? ovek kome su ivot dugovaledesetine, a moda i stotine ljudi pa i sam Denis Mihailovi.

"On ne moe biti taj ovek vajkao se u sebi. "Da li je mogue da je Hantertaj ovek koji se vratio iz nitavila?"

A ako je izvravao neija nareenja... Da li je sada bio u stanju da uhvati nekisignal? Da li je to onda znailo da nestanak naoruanih karavana i izviakih trojkinije sluajnost ve deo paljivo isplanirane operacije? Ali, koja je onda tu bilakomandirova uloga?

Pukovnik odluno odmahnu glavom, kao da pokuava da se oslobodi pijavicasumnje, koje su se zalepile za njega i bubre li bubre. Kako uopte moe tako da

razmilja o oveku koji mu je spasao ivot? Uz to je Hanter do sada besprekornosluio stanici i nije davao nikakog povoda da se u njega posumnja. I DenisMihailovi zabrani sebi da ga ak i u mislima naziva "pijunom" i "diverzantom",pa donese odluku.

Daj po taj aji, pa da idem do momaka ree neprirodno ivahno,puckajui prstima.

Istomin se odvoji od karte i osmehnu se umorno. Ve je krenuo ka svomstarinskom telefonu s brojanikom kako bi pozvao posilnog, ali je aparat odjednomneprirodno pozvonio, na ta su se obojica iznenaeno trgli i pogledali jedandrugog.

Ve nedelju dana nisu uli ovaj zvuk: ukoliko je imao potrebu da neto javi,straar bi pokucao na vrata, a sem njih, niko sa stanice nije mogao direktno da zoveupravnika.

Istomin, izvolite oprezno ree on.Vladimire Ivanoviu... Tulska je na vezi unjkavo je brzao telefonista.

Samo se loe uje... Izgleda da su nai... Kakva je ovo veza...Ma daj vie tu vezu! zaurla upravnik, takvom snagom udarivi pesnicom o

sto da telefon naglo odskoi.Telefonista uplaeno uuta, a na vezi neto poe da krcka i uti, a naposletku

se zau beskrajno dalek, do neprepoznatljivosti deformisan glas.* * *

Elena se okrenula ka zidu, skrivajui suze. ta je jo mogla da uradi da bi gazadrala? Zato je uvek jedva ekao prvu priliku da zbrie sa stanice, izgovarajuise ve po sto puta prevakanom priom o nareenju uprave i kazni za dezerterstvo?Toliko toga mu je pruila, i ta sve nije inila za ovih petnaest godina, samo da bise primirio! A njega uvek iznova privlae tuneli, kao da se nada da e u njima naijo neto osim tame, pustoi i smrti. ta to njemu nedostaje?

Homer je u svojoj glavi sasvim jasno uo njene prekore, kao da ih jeizgovarala naglas. Oseao se bedno, ali sada nije imao kud. Otvarao je usta da seizvini, da joj kae poneku toplu re, ali je potiskivao svoju elju, shvatajui da esvaka od tih rei samo doliti ulje na vatru.

A iznad Elenine glave plakala je Moskva na zidu je, iseena iz starogalmanaha, visila briljivo uramljena kolor fotografija Tverske, okupane laganomletnjom kiom. Nekada davno, u vreme njegovog nekadanjeg skitanja metroom,sve Homerovo bogatstvo svodilo se na odelo koje je nosio na sebi i eto tu sliku.Drugi su po depovima imali izguvane stranice s goliavim lepoticama iscepljeneiz mukih asopisa, ali one Homeru nisu mogle da zamene ivu enu, osim nanekoliko kratkih, sramotnih minuta. A eto ta fotografija podseala ga je na netostrano vano, bezgranino lepo... I zauvek izgubljeno.

Proaputavi nespretno "zbogom", izae na hodnik, paljivo zatvori vrata zasobom, pa pade na kolena. Komijska vrata su bila otvorena, a na pragu su se

igrala bleda i slabunjava deica deak i devojica. Videvi starca, njih dvojezastadoe; grubo saiven medvedi napunjen krpama, koga umalo to nisu pocepali,tuno tresnu o zemlju.

ika Kolja! Priaj nam bajku! Obeao si da e nam priati kad se vrati! spopadoe oboje Homera.

A koju biste hteli? nije mogao da ih odbije.O bezglavim mutantima! radosno povika deai.Ne! Neu o mutantima! strese se devojica. Oni su strani, ja ih se

plaim!A koju bi ti volela, Tanjice? uzdahnu starac.Onda o faistima! I partizanima! bio je uporan deak.Ne... Meni se svia ona o Smaragdnom gradu... krezubo se osmehnu

Tanja.Ali to sam vam priao jue. Moe li o ratu izmeu Hanze i Crvenih?O Smaragdnom gradu, o Smaragdnom gradu! zagrajae oboje.Pa dobro sloi se starac. Negde daleko, daleko, na Sokolnikoj liniji,

iza sedam pustih stanica, iza tri sruena metro-mosta, iza hiljadu hiljada eleznikihpragova, nalazi se arobni podzemni grad. Taj grad je zaaran, i u njega obiniljudi ne mogu da udu. U njemu ive arobnjaci i samo oni mogu da ulaze i izlazekroz gradsku kapiju. A iznad njega, na povrini se nalazi veliki dvorac sa kulama, ukome su nekada iveli ti mudri arobnjaci. Taj dvorac se zove...

Verzitet! viknu deak i likujui pogleda svoju sestru.Univerzitet potvrdi Homer. Kada je izbio veliki rat, a na zemlju poele

da padaju nuklearne rakete, arobnjaci su sili u svoj grad i zaarali ulaz, da donjih ne bi mogli da dou zli ljudi koji su izazvali rat. I ive oni... on se tre iuuta.

Elena je stajala naslonjena na dovratak, i sluala ga; Homer nije ni primetiokada je izala u hodnik.

Spremiu ti ranac sa stvarima rekla je promuklo.Starac prie Eleni i uze je za ruku. Ona ga nespretno zagrli, usteui se pred

tuom decom, pa upita:Brzo e se vratiti? Hoe li biti dobro?A Homer se po hiljaditi put u svom dugom ivotu udio neunitivoj enskoj

ljubavi ka obeanjima, bez obzira na to mogu li ona biti ispunjena ili ne mogu, paree:

Sve e biti u redu.Vi ste ve tako matori, a ljubite se kao da ste mladenci devojica napravi

neprijatnu grimasu.A tata kae da to nije istina i da ne postoji nikakav Smaragdni grad

naposletku uvreenim glasom ree deak.Moda i ne postoji slee Homer ramenima. Pa to je bajka. A ta bismo

mi ovde bez bajki?

* * *Veza je bila uasno loa. Glas koji se jedva uo od krckanja i utanja

Istominu je bio odnekud poznat kao da je to bio jedan od izviaa iz trojke kojaje krenula ka Serpuhovskoj.

Na Tulskoj... Ne moemo... Tulskoj... muio se da neto saopti.Razumeo sam vas. Vi ste na Tulskoj! urlao je Istomin u slualicu.ta se desilo? Zato se ne vraate?Na Tulskoj! Ovde... Ne treba... Najvanije je, nikako ne treba... kraj

reenice nestade u prokletim smetnjama.ta ne treba? Ponovite, ta ne treba?!Ne treba napadati! Nipoto nemojte napadati zau se neoekivano jasno iz

slualice.Zato? Koji je avo s vama tamo? ta se deava?! prekide ga upravnik.Ali avaj, glas se vie mje uo; najpre se zau jak um, a zatim je slualica

zamrla.Ali Istomin nije eleo da poveruje u to, i nikako nije mogao da je pusti iz ruke.ta se dogaa?!

GLAVA 3NAKON IVOTA

Homeru se inilo da e za ceo ivot upamtiti pogled straara koji se oprostiood njih na najisturenijem severnom punktu. Tako se gleda telo palog heroja, dok mupoasna straa plotunom odaje poslednju poast: sa ushienjem i tugom. Kada seod nekog oprata zauvek.

ivi se nisu gledali takvim pogledom; Homer je imao oseaj kao da se uspinjemalim, klimavim stepenicama za ukrcavanje u kabinu minijaturnog aviona koji neemoi da se prizemlji, jer su ga podli japanski konstruktori pretvorili u paklenumainu. Vijori se na jakom vetru sjajna carska zastava, na pisti uskomeanimehaniari, sve jae zavijaju upaljeni motori, skuplja prste za salutiranje trbuastigeneral, dok mu u nateenim oima iskri samurajska zavist...

A emu se ti tako raduje? upita zamiljenog starca neraspoloeni Ahmed.On, za razliku od Homera, uopte nije eznuo za time da prvi sazna ta se to dogaana Serpuhovskoj. Na platformi je ostala njegova utljiva ena, koja je levom rukomdrala starije dete, a na desnoj zamotuljak koji je mjaukao i koji je ona paljivoprivila na grudi.

To je kao kada se uspravi i pokuava da psiholoki napadnemitraljeze. Takva je to strana strast. Oekuje nas smrtonosna vatra... pokuavaoje da objasni Homer.

Ti tvoji napadi nisu sluajno tako nazvani proguna Ahmed, osvrui seunazad, ka malom osvetljenom komadiu zemlje na kraju tunela. To je zapsihopate poput tebe. Normalan ovek svojevoljno ne ide na mitraljeze. Takvipodvizi nikome nisu potrebni.

Zna o emu se tu radi? posle krae pauze odgovori starac. Kada osetida vreme odmie, pone da se pita: Jesam li ita uspeo da uradim? Po emu eme pamtiti?

to se tebe tie nisam ba siguran. A ja imam decu. Oni sigurno neezaboraviti... Makar stariji uutavi, turobno dodade on.

Homera to acnu i htede da se obrecne, ali Ahmedove poslednje rei ubie unjemu elju za svaom. Bio je u pravu lako je njemu, starom i bez dece, darizikuje svoju matoru dotrajalu kou, a pred momkom koji je koraao ispred njegasvakako je bio suvie dug ivot da bi brinuo o besmrtnosti.

Iza njih ostade poslednji fenjer staklena tegla sa sijalicom unutra, ograenareetkom od armature, prepuna sprenih muva i bubavaba. Hitinska masa je jedvaujno zujala: neki insekti su jo bili ivi, i pokuavali su da se izvuku, poput smrtnoranjenih, ali jo uvek ivih ljudi koji su zajedno sa postreljanima pobacani u rov.

Homer nevoljno zastade pored drhtavog, umirueg odsjaja slabog utog svetla

koji je bacala ta sijalica nekropola. Uhvati vazduh i za ostalima zae u mrklimrak, koji se razlivao od granica Sevastopoljske pa do samih prilaza Tulskoj; poduslovom, naravno, da je takva stanica jo uvek postojala.

* * *Stopljena s granitnim ploama poda, skrhana ena sa dvoje sitne dece nije bila

jedina na opusteloj platformi. Malo podalje, ispraajui pogledom ljude koji suotili, ukipio se jednooki debeljko vojnikih plea, a na korak iza njegovih lea,tiho je sa posilnim razgovarao suvonjavi starac u vojnikoj jakni.

Sada nam jedino preostaje da ekamo zakljui Istomin, rasejanopremetajui ugaeni pikavac s jednog kraja usta na drugi.

Ti ekaj, a ja imam svog posla zadrto uzvrati pukovnik.Kaem ti, bio je to Andrej. Stareina poslednje trojke koju smo poslali

Vladimir Ivanovi ponovo je oslukivao glas iz telefonske slualice, koji mu jeneprestano odzvanjao u glavi.

Pa ta? Moe biti da su ga pod mukama naterali da to kae. Specijalcipoznaju mnoge od tih metoda starac podie obrve.

Ne lii mi na to upravnik je zamiljeno odmahivao glavom. Trebalo jeda uje kako je on to govorio. Tamo se deava neto drugo, neto to se ne daobjasniti. To se na juri nee moi zauzeti...

Ja u to da ti objasnim u dve rei uveravao ga je Denis Mihailovi. Tulsku su zaposeli razbojnici. Napravili zasedu, neke od naih pobili, a nekezarobili. Struju ne seku zato to je i sami koriste, a i nee da provociraju Hanzu.Evo i telefon je proradio. Kako objanjava ovo s telefonom, koji as radi, as neradi?

Ali, taj njegov glas... kao da ga uopte nije uo, terao je svoje Istomin.Ma kakav te glas vie spopao?! planu pukovnik, nateravi posilnog da se

uljudno udalji na nekoliko koraka. Kad bi tebi neko nabio klince pod nokte, tvojbi bio jo bolji! A pomou bravarskih kleta bas trajno moe da pretvori u visokisopran!

Njemu je odavno sve bilo jasno, on je ve napravio svoj izbor. Rasprivisumnje, ponovo je bio na konju, a ma je traio da ga uzme u ruku, koliko godcvileo Istomin.

Ovaj nije urio sa odgovorom, putajui pobesnelog pukovnika da se isprazni.Priekaemo pomirljivo ali odluno ree naposletku.Dva dana starac prekrsti ruke na grudima.Dva dana potvrdno klimnu glavom Istomin.Pukovnik se tog trenutka okrete i odjuri u kasarnu: nije imao nameru da gubi

dragoceno vreme. Komandiri udarnih odreda ekali su ga ve vie od sata u tabu,posedavi s obe strane dugog stola sklepanog od dasaka. Prazne su jedino bile dvestolice na dva suprotna kraja: njegova i Istominova. Ali ovoga puta morae daponu bez rukovodstva.

Upravnik stanice uopte ne obrati panju na to to je Denis Mihailovi otiao.Zanimljivo je kako smo izmenjali uloge, zar ne? ree Istomin, obraajui

se vie samom sebi nego njemu.Zatim se okrete, ne ekajui odgovor, pa poto nalete na zbunjeni pogled

posilnog, samo odmahnu rukom, putajui ga da ide. "Pukovnik je kategorikiodbijao da ustupi ijednog nerasporeenog borca, a sad ga ne moe prepoznati" razmiljao je upravnik. "Neto osea, stara vuina. Mora da je neto nanjuio?"

Istomina je njegov njuh opet navodio na potpuno suprotnu stvar: pritajiti se.Priekati. udni poziv samo je pojaao lo predoseaj: na Tulskoj e se njihovateka peadija nai licem u lice sa tajanstvenim, nepobedivim protivnikom.

Vladimir Ivanovi potrai po depovima, pronae upalja, pa zapali. I dok suse iznad njegove glave izvijali isprekidani kolutovi dima, on je i dalje stajao naistom mestu, ne skidajui pogled s tamnog tunelskog grotla, zagledan u njega kaoopinjen, poput kunia pred razjapljenim eljustima udava.

Poto je dovrio cigaretu, ponovo odmahnu glavom, pa poe kui. Iz senkeizroni posilni, koji ga je pratio na pristojnom rastojanju.

* * *Prigueno kljocanje i rebrasti tunelski svodovi bili su osvetljeni dobrih

pedeset metara ispred njih. Hanterova lampa je svojom veliinom i snagom vieliila na reflektor. Homer neujno odahnu u poslednjih nekoliko minuta nije semogao osloboditi glupave pomisli da brigadir nee da pali svetlo jer njegovimoima ono i nije neophodno.

Kada su zali u mrani tunel, on je jo manje liio na obinog oveka, amoda bi se moglo rei na oveka uopte. Njegovi pokreti poprimili suivotinjsku gracioznost i hitrost. Lampu je, izgleda, ukljuio samo zbog svojihsaputnika, dok se sam vie oslanjao na neka druga ula. Skidajui lem i okreuiuho ka tunelu, esto je oslukivao, pa je ak, pothranjujui Homerove sumnje, svremena na vreme zaustavljao disanje, kako bi onjuio vazduh pun re.

Neujno bi mugnuo nekoliko koraka ispred ostalih, uopte se ne osvrui,kao da je zaboravljao da su oni tu. Ahmed, koji je retko deurao na junoj barikadi,nenaviknut na komandira osobenjaka, zbunjeno bi munuo starca, nemo pitajui taje to s njim. Ovaj bi samo irio ruke: pa zar se to moe objasniti u dve rei...

Zato li su oni njemu uopte bili potrebni? Hanter se, po svemu sudei, mnogobolje snalazio u ovdanjim tunelima od Homera, koga je sam proglasio zastarosedeoca vodia. A starac bi ipak, kada bi ga uopte pitao, mogao mnogotoga da mu ispria o ovdanjim mestima i besmislica, i istinitih pria, koje suesto bile uasnije i udnije od najneverovatnijih bajki koje su prepriavali dokonistraari okupljeni kraj vatre.

On je u glavi imao sopstvenu kartu metroa ni nalik Istominovoj. Tamo gde suna emi upravnika stanice zjapile praznine, Homer je bio u stanju da svojimbelekama i pojanjenjima popuni sav prazan prostor. Znao je za sve vertikalne

ahtove, otvorene ili zapeaene slubene prostorije, mreu meulinijskih tunela.Na njegovoj emi, izmeu avolje i June, nadole od Sevastopoljske, irila segrana koja se ulivala u metro-deponiju "Varavski", isprepletenu desetinama slepihtunela ostava. Deponija je za Homera, sa njegovim strahopotovanjem premavozovima, predstavljala mrano i mistino mesto, neto kao groblje slonova. Onjoj je starac mogao da pria satima samo kada bi jo bilo slualaca sprernnih damu poveruju.

Deo izmeu Sevastopoljske i Nahimovskog prospekta Homer je smatraoprilino nezgodnim. Pravila bezbednosti, a i zdrav razum, nalagali su da se dre ugrupi, da hodaju polako i oprezno, paljivo osmatrajui zidove i pod ispred sebe.Pa ak i u tom tunelu, u kojem su sevastopoljski inenjerci po tri puta zazidali izapeatili sve otvore i pukotine, lea nikako nisu smela ostati nepokrivena.

Rasparan snopom svetla koji je bacala lampa, mrak se zgunjavao tik izanjihovih lea, eho koraka se prelamao, odbijajui se o zidove bezbrojnih cevi, anegde u daljini tuno je zavijao vetar, zarobljen u ventilacionim odvodima.Nakupljene u pukotinama na plafonu, sporo i otegnuto padale su krupne kapljice moda je to bila samo voda, ali Homer je ipak vie voleo da ih izbegne. Onako, zasvaki sluaj.

* * *Prilino davno, jo u vreme dok je gigantski grad razbakaren na povrini

iveo svoj uzavreli ivot, a metro za bezbrine graane predstavljao samo bezdunitransportni sistem jo tada je Homer, koga su svi zvali jednostavno Kolja, kaosasvim mlad ovek, sa lampom i metalnim sandukom za alat tumarao njegovimtunelima.

Obinim smrtnicima tu nije bio dozvoljen pristup, njima su bili namenjenitesni vagoni izlepljeni arenim reklamama i preko sto pedeset uglancanih, bletavihdvorana. Milioni ljudi svakodnevno su provodili po dva-tri sata u bunim,klimavim vagonima, nesvesni da im je doputeno da vide samo deseti deonezamislivo ogromnog podzemnog carstva smetenog ispod povrine. A kako se nebi pitali o njegovim istinskim razmerama, o tome kuda vode neupadljiva vrataca imetalne pregrade, tamni boni tuneli ili zbog remonta veno zatvoreni linijskiprelazi, odvlaili su im panju zasipajui ih blistavim sliicama, provokativnimglupim sloganima i oficijelnim glasovima koji su izgovarali reklamne poruke, nedozvoljavajui im da se opuste ak ni na eskalatorima. Tako je to izgledalo Koljinakon to je poeo da zalazi u tajne ove drave u dravi.

Funkcija vesele eme metroa u duginim bojama, okaene po svim vagonima,bila je da uveri znatieljne da se pred njima nalazi iskljuivo civilni objekat. A ustvari su njegove linije ivih boja bile ispresecane nevidljivom mreom tajnihtunela, na kojoj su kao grozdovi bili naikani vojni i vladini bunkeri, ameustanini prostori povezani itavim klupkom katakombi, iskopanih ispod gradajo u doba pagana.

U vreme Koljine rane mladosti, dok je njegova zemlja bila jo prilinosiromana da bi se nadmetala s drugima u sili i ambicijama, a Sudnji dan delovaokao daleka budunost, bunkeri i sklonita napravljeni u tu svrhu skupljali suprainu. Ali, sa novcem se vratila i strana oholost, a uz nju neizostavno idu ineprijatelji. Uz zastraujuu kripu otvorena su po nekoliko tona teka vrata odlivenog gvoa, obnovljene zalihe hrane i lekova, a filteri za vazduh i voduremontovani.

Ba na vreme.Za njega, siromanog provincijalca, posao u metrou tada je bio neto poput

inicijacije u masonsku lou. Od obespravljenog oveka bez posla postao je lanmone organizacije koja je dareljivo plaala sitne usluge koje je on bio u stanjuda joj prui, a uz to mu je nudila mogunost da bude upuen u najskrivenije tajnenovog svetskog poretka. Zarada, ponuena na oglasu za posao, za Kolju je bila vrloprimamljiva, a da pri tom od buduih kontrolora na eleznici zauzvrat nijezahtevano gotovo nita.

Tek mnogo kasnije poeo je da shvata, mada su njegove kolege neradogovorile o tome, zbog ega je metropoliten bio prinuen da mami radnike visokimzaradama i dodacima zbog sloenosti posla. Nije bio u pitanju ni prekovremenirad, a ni svojevoljno liavanje dnevnog svetla. Ne, re je bila o opasnostimasasvim druge prirode.

Kao ovek koji je po prirodi bio skeptik, nije verovao uasnim glasinama oavoljim rabotama. Ali, jednom se desilo da se iz obilaska kratkog slepogkoloseka jedan njegov drug nije vratio. Iz nekog razloga uopte nisu ni poli da gatrae voa smene samo je beznadeno odmahnuo rukom a uporedo s timnjegovim drugom, bez traga su nestala i sva dokumenta koja su potvrivala da je onikada radio u metrou. Kolja je bio jedini koji se zbog svoje mladosti i naivnostinikako nije mirio s njegovim nestankom, sve dok mu naposletku neko od starijihnije apnuo, osvrui se oko sebe, da su njegovog druga "ugrabili". I ko bi ondabolje od Homera mogao znati da su se grozne stvari deavale u moskovskimpodzemljima jo mnogo pre nego to je megapolis izdahnuo, spren dahomArmagedona...

Poto je ostao bez prijatelja i doao u dodir sa zabranjenim stvarima, Kolja jemogao da se uplai i pobegne, da napusti taj posao, i da nae drugi. Ipak se desiloda je s vremenom njegov brak iz rauna sa metroom prerastao u strasnu romansu.Kada mu je bilo dosta peaenja po tunelima, proao je obred inicijacije upomonika mainovoe, zauzevi solidnije mesto u komplikovanoj hijerarhijimetroa.

I to je vie upoznavao to neevidentirano svetsko udo, taj lavirint slian onimantikim, taj pusti kiklopski grad, naglavce okrenut odraz svog prototipa u mrkojmoskovskoj zemlji, to se dublje i beznadenije zaljubijivao u njega. Taj ljudskomrukom izgraeni Tartar bio je bez svake sumnje dostojan poezije pravog Homera,sa tunim krajem, ili britkog Sviftovog pera, koji bi u njemu video neto jae i od

Lapute... Ali ipak, njegov jedini oboavalac i nespretni pesnik postao je Kolja.Nikolaj Ivanovi Nikolajev. Smeno.

inilo se da se jo uvek moe voleti Gospodarica Planine bakra, ili samaPlanina bakra? Ipak je ta ljubav, za koju se ispostavilo da je obostrana doljubomore, u jednom trenutku uzela Kolji porodicu, ali mu je i spasla ivot.

* * *Hanter se naglo ukopa u mestu, tako da Homer, zaronjen u perinu uspomena,

ne uspevi da se izvue iz nje, udari pravo u komandirova lea, ne usporavajuikorak. Na to ovaj bez ijednog zvuka odgurnu starca, pa se opet ukipi, spusti glavu iokrenu ka tunelu svoje unakaeno uho. Kao siepi mi koji napamet stvara predstaveo svom prostoru, i on je hvatao talase koje je jedini mogao da uje.

Homer oseti neto drugo: smrad Nahimovskog prospekta, smrad koji se nijemogao uporediti ni sa im. Brzo su stigli... Bilo bi dobro ako ne stigne na naplatulakoa s kojom su se probili dovde. Kao da mu je itao misli, Ahmed skide automats ramena i otkoi osigura.

Ko je tamo? progovori Hanter, okreui se ka starcu.Homer se nasmeja u sebi: Ko bi ga znao koga je avo doneo tamo? Kroz

irom otvorena vrata Nahimovskog, sa povrine su se kao kroz levak uvlailinajuasniji stvorovi. Ali, imala je ova stanica i svoje stanare. Mada su ih smatralibezopasnima, kod starca su izazivali jedan poseban oseaj, lepljivu meavinustraha i gaenja.

Mali... elavi pokuavao je da ih opie brigadir, a Homeru je to bilosasvim dovoljno: to su oni.

Leinari tiho ree on.Od Sevastopoljske do Tulske, a moda i u drugim delovima metroa, ovaj

banalni peorativ imao je i drugo, novo znaenje. Bukvalno.Grabljivci? upita Hanter.Strvinari nesigurno odgovori starac.Ta odvratna stvorenja, koja su istovremeno podseala na paukove i na

primate, nisu se usuivala da otvoreno napadnu ljude, pa su se hranili leevima,koje su sa povrine dovlaili na svoju omiljenu stanicu. Na Nahimovskom jeobitavao veliki opor, a u sve okolne tunele se uvukao odvratno slatkasti smradtrulei. Na samom Prospektu je bio do te mere jak da je izazivao muninu ivrtoglavicu, pa su mnogi, ne mogavi da izdre, stavljali gas-maske ve naprilazima.

Homer, koji je pre svega pamtio ovu specifinost Nahimovskog, urno je izputne torbe izvukao masku i stavio je. Ahmed, koji se navrat-nanos spremio za put,pogledao ga je sa zaviu i prekrio lice rukavom: nepodnoljivi smrad se irio sastanice, postepeno ih obavijao, ibajui ih i terajui odatle.

Hanter kao da nita nije oseao.Neto otrovno? Spore? upita Homera.

Smrad promumla ovaj kroz masku i namrti se.Brigadir upitno pogleda starca, kao da pokuava da proceni da se ovaj moda

ne sprda s njim, pa samo slee svojim irokim ramenima.Uobiajen ree i okrete se na drugu stranu.Uhvati vre svoj kratki automat, mahnu im da krenu za njim, pa opreznim

korakom poe dalje. Ve nakon pedesetak koraka, pored udovinog smradapovremeno se uo i nerazumljivi apat. Homer obrisa sa ela krupne grake znoja ipokua da smiri ludako lupanje srca. Bilo je sasvim blizu.

Naposletku, snop svetla napipa neto... Osvetli razbijene farove, alosnonasumice uperene u mrak, i potpuno ispucala, pranjava eona stakla u sivoj oblozikoja je tvrdoglavo odolevala ri... Ispred njih je bio prvi vagon voza, koji je kaogigantski ep zapuio grli tunela.

Vozovi su odavno bili beznadeno mrtvi, ali Homera je, pri svakom susretu sanjima, kao deaka obuzimala elja da se uspentra u razorenu kabinu mainiste, dapomiluje tipke na instrument-tabli i da ga zatvorenih oiju zamilja kako ponovojuri tunelima u punoj brzini, vukui za sobom venac lepo osvetljenih vagonaprepunih ljudi neki od njih itaju, neki dremaju, bulje u reklame, ili se napreu dauju jedni druge od agora i guve...

"U sluaju signala za uzbunu Atomski!, doi do najblie stanice, tamo sezaustaviti i otvoriti vrata. Saraivati sa snagama civilne zatite i vojske uevakuaciji nastradalih i hermetizaciji metro-stanica..."

Instrukcija o tome ta na Sudnji dan treba da rade mainisti, bila je jasna ijednostavna. Svuda gde je to bilo mogue, bila je izvrena. Veinu kompozicija,okamenjenih na staninim platformama kao u nekom letarginom snu, postepeno suu rezervnim delovima razgrabili stanovnici metroa, koji su umesto obeanihnekoliko nedelja, bili prinueni da u tom sklonitu ostanu zauvek.

Ponegde su ih sauvali i renovirali, ali za Homera, koji je smatrao da vozoviimaju duu, to je bilo svetogre kao kada bi se preparirala omiljena maka. Nanekim mestima koja nisu bila pogodna za ivot, kao to je bio Nahimovskiprospekt, stajale su kompozicije koje je oglodalo vreme a i vandali, ali su ipakostale itave.

Homer nije bio u stanju da odvoji pogled od vagona, a u uima mu je,nadjaavajui ukanje i cijukanje, sve glasnije zavijala sirena za uzbunu i bubnjaosignal koji nije imao priliku da uje nikada ranije: jednom dugo, dva puta kratko:"Atomski!"

... Otegnuta kripa konica i uplaena objava u vagonima: "Potovani putnici,zbog tehnikih problema voz nee ii dalje..." Ni mainovoa, koji je mumlao umikrofon, a ni njegov pomonik Homer, tada jo nisu bili svesni kakav bezizlazprovejava iz ove oficijelne fraze.

Muna kripa hermetikih vrata, koja su zauvek razdvojila svet ivih i mrtvih.Prema uputstvu, vrata su morala biti zatvorerta najkasnije est minuta od momentakada se zauje sirena za uzbunu, bez obzira na to koliko e ljudi ostati s one strane

ivota. Preporuka je bila da oni koji budu pokuavali da spree zatvaranje budustreljani.

Moe li portir koji je uvao stanicu od beskunika i pijanaca da puca u stomakmukarca koji pokuava da zadri ogromnu metalnu maineriju da bi do nje uspelada stigne njegova ena, koja je polomila tiklu? Da li e uniformisana istaica sapokretnih vrata, koja je tokom svog tridesetogodinjeg staa u metrou usavrila dvevetine da ne pusti i da zazvidi ostaviti s one strane zadihanog starca ije segrudi ne vide od ordenja? Uputstvo je predvialo samo est minuta za to da seovek pretvori u mainu. Ili u udovite.

Vriska ena, ljutiti muki povici, histerino deje ridanje. Pucnji iz pitolja itutnjava automatskih rafala. Neprestano ponavljanje apela, ranije nasnimljenihbezbojnim metalnim glasom, da se ne die panika sigurno nasnimljenog ranije, jernijedan ovek svestan ta se dogaa ne bi to mogao izgovoriti tako... ravnoduno."Ne dozvolite da vas zahvati panika..." Pla, molbe...

Ponovo pucnji.I tano est minuta posle uzbune, minut pre Armagedona buni,

upozoravajui alarm za sputanje krila hermetikih vrata. ivopisno kljocanjesigurnosnih brava. Tiina. Kao u grobnici.

Vagon se morao zaobii preko zida bie da je mainovoa, po svoj prilici,prekasno zakoio. Moda mu je panju odvuklo ono to se u tom momentu deavalona platformi... Uspentrae se metalnim stepenicama do vrha i za tren oka se obreeu udesno velikoj dvorani. Polukruni svod bez i jednog jedinog stuba, na kojem suse jedino videla jajasta udubljenja za lampe. Bio je tako dinovskih razmera da jenatkrivao itavu platformu i oba koloseka, skupa s kompozicijama koje su na njimastajale. Fascinirao je i prefinjenou dizajna jednostavan, nezemaljski i sveden...Jedino to nikako ne treba sputati pogled ni pred noge, niti ispred sebe. Bolje jene videti u ta se stanica pretvorila. To groteskno groblje gde je nemogue naimir, jezive gomile mesa zatrpane oglodanim skeletima, telesinama u raspadanju,otkinutim delovima neijih trupova. Grozna stvorenja su halapljivo dovlailaovamo sve ega su se mogla dokopati na svom prilino velikom posedu, to je bilovie nego to su mogli da pojedu odjednom, pa su im to bile zalihe. Te su zalihevonjale i raspadale se, ali oni su ih i dalje gomilali, gomilali bez prestanka.

Hrpe mrtvog mesa su se, protivno svim zakonima, micale kao da diu, a sasvih strana je dopiralo ono odvratno krgutanje. Snop svetlosti pade na jednu odudnih figura: dugi kvrgavi udovi, mlohava, naborana, siva koa bez malja,pogrbljena lea... Mutne oi kratkovido izbuljene, a ogromne une koljke semrdaju kao da su ive.

Stvorenje ispusti promukli krik, pa polako zakaska prema otvorenim vratimavagona, na sve etiri ruke noge. Sa ostalih gomila, isto tako lenjo poee dasilaze i drugi leinari, besno itei, jecajui, kostreei se i reei na putnike.

I kada bi se ispravili, jedva da bi bili u visini grudi Homeru, koji je bioprilino nizak, a osim toga, on je odlino znao da se plaljivi stvorovi ne bi usudili

da napadnu jakog, zdravog oveka. Ali iracionalni strah koji su u Homeru budilaova stvorenja bio je posledica njegovih nonih komara: on klonuo, naputen odsvih, lei sam na nenaseljenoj stanici, a protuve mu se prikradaju sve blie. I kaoto ajkule u okeanu na ko zna koliko kilometara osete miris kapi krvi, tako su ovastvorenja oseala tuu skoru smrt, pa su urila da se lino uvere.

Staraki strahovi, prezrivo je opominjao sebe Homer, koji je svojevremenoproitao brdo knjiga iz primenjene psihologije. Kad bi to bar bilo od neke koristi...

Leinari se uopte nisu plaili ljudi: troenje municije na odvratne, ali usutini bezopasne strvinare, na Sevastopoljskoj je smatrano rasipnitvom, koje jekanjavano. Karavani koji su prolazili ovuda trudili su se da na njih ne obraajupanju, mada su leinari povremeno umeli da budu prilino drski.

Ovde ih se nakotilo prilino mnogo, i to je trojka zalazila dublje, gnjeeiizmama, uz grozno krckanje, neije sitne kosti razbacane po podu, sve vie i viestvorova je nerado naputalo bogatu gozbu, razilazei se po skrovitima. Brloilisu se po vozovima, i zbog toga ih je Homer jo vie mrzeo.

Na Nahimovskom prospektu hermetika vrata nisu bila zatvorena. Bilo jeuvreeno miljenje da ukoliko se brzo proe kroz njega, doza zraenja nije velika,pa samim tim ni tetna po zdravlje, ali je svako zadravanje ovde bilo zabranjeno.Tako se desilo da su obe kompozicije bile u prilino dobrom stanju: stakla su bilaitava, kroz otvore na vratima videla su se prljava sedita, a na sivim limenimstranicama boja nigde nije bila izguljena.

Nasred dvorane se uzdizao pravi kurgan, sazidan od isprepletenih skeletanepoznatih stvorenja. Doavi do njega, Hanter najednom zastade. Ahmed i Homerse zabrinuto pogledae, pokuavajui da odrede odakle bi mogla da se pojaviopasnost. Ali se ispostavi da je razlog zadravanja neto sasvim drugo.

U samom podnoju, sa slau grizui i reei, dva omanja strvinara komadalasu psei skelet. Nisu stigli da se sakriju: moda suvie zauzeti rukom, nisu obratilipanju na signale koje su im slali srodnici, ili jednostavno nisu bili u stanju dasavladaju sopstvenu halapljivost.

kiljei pri zaslepljujuem svetlu komandirove lampe, ne prekidajui s jelom,poee polako da se poviae ka najbliem vagonu, ali onda se najednom izvrnue ikao dve vree iznutrica tupo tresnue o pod.

Homer je u udu gledao Hantera, koji je vraao u futrolu teak, dugi vojnipitolj sa priguivaem. Lice mu je, kao i uvek, bilo nedokuivo i skamenjeno.

Sigurno su bili ba gladni promrmlja vie za sebe Ahmed, gadljivoposmatrajui tamne lokve formirane oko smrskanih lobanja ubijenih stvorova.

I ja sam iznenada nerazgovetno ree komandir, na ta se Homer strese.Ne obazirui se na ostale, Hanter krenu napred, a starcu se uini da ponovo

uje neto malo tie, halapljivo reanje. S kakvom mukom se svaki put obuzdavaoda ne ispali metak u tu pogan! Ubeivao je i umirivao sebe, uspevajui naposletkuda samom sebi dokae da je zreo ovek, sposoban da obuzda svoje komare i da ihdri pod kontrolom, kako im ne bi dozvolio da ga dovedu do ludila. Hanteru,

oigledno, na pamet nije padalo da se rve sa svojim trenutnim prohtevima.Jesu li to uopte bili prohtevi?Neujna pogibija dvoje pripadnika opora uzbunila je ostale strvinare:

osetivi sveu smrt,