Živeti u sadašnjosti - pravljenje Dnevnog Programa aktivnosti po Gurđijevu:

Iako sam bio neprekidno sa gospodinom Gurđijevim za vreme mog trodnevnog boravka u Parizu, on nije obraćao pažnju na moje stanje ili „bolest“ u vreme mog dolaska. On me je vodio sa sobom, nasamo, posle večera i ručkova na kojima su uvek bili mnogi gosti, i kada je razgovarao sa mnom privatno to je bilo u vezi problema njegovih učenika, ili svojih teškoća sa njima. Rekao mi je da bi bilo interesantno za mene da budem u Parizu u vreme kada je sugerisao grupi svojih učenika da su rat i njegove posledice obezbeđivale odgovarajuću klimu za učenje važnosti življenja u sadašnjosti. Rekao je da je, uglavnom zbog naših navika i predrasuda, bilo vrlo teško za ljude da shvate šta to znači „živeti u sadašnjosti.“Suviše mnogo ljudi je to tumačilo kao izgovor za stavljanje mera opreza po strani i živeli bi„opasno“bez razmišljanja o budućnosti. Ono što je on mislio pod „življenjem sada“ je da se nečija energija koristi za potpuno življenje u trenutku, doživljavajući u svesti život onoliko koliko je to moguće, na način, da ovaj trenutak, ovo sada, nikada neće postojati ponovo. Mnogi ljudi potpuno življenje izgleda da shvataju kao ostajanje budnim suviše dugo, preterano opijanje, ili usvajanje stava „jedi, pij i budi veseo, jer sutra ćemo umreti", što nije bilo ono što je on nameravao da kaže.

Istina je, rekao je, da bi živeli potpuno u trenutku, da je potrebno biti svestan neizbežnosti vlastite, moguće i bliske, smrti. Ipak, takva svesnost ne treba da bude uzeta kao zapovest da se doživi što je više moguće ili da se preteruje koliko je moguće dok je neko živ, već više da se bude svestan onoga što neko čini i da osoba pokuša da bude prisutna unutar sebe "ispravno", na takav način da njeno iskustvo doprinosi njenom rastu.

Iako nije jasno definisao "ispravne" aktivnosti, jer osoba mora da otkrije sama koje su aktivnosti "ispravne" i "korisne" za nju, on je savetovao vežbe koje bi pomogle bilo kom pojedincu da se koncentriše na svesnu aktivnost. Skoro sve te vežbe su bile, na ovaj ili onaj način, oblik učenja nečeg više o sebi. Na primer, zajednička vežba je bila da napravimo dnevni program aktivnosti za sebe, i da budemo u stanju da predvidimo i dozvolimo vreme za neizbežne prekide i odvlačenja sa strane, i da, posebno, planiramo određenu količinu " rada i igre" za određeni period vremena. Rekao je da se često vrednost nalazi u prekoračenju svojih granica, činjenju više od onoga što osoba "može", ali da osoba ne treba da svesno preoptereti svoje energije i kapacitete sve dok nije naučila, kroz jednu takvu vežbu, koliko mnogo dostupne energije, koliko je veliki kapacitet, i koliko mnogo koncentracije poseduje koja bi bila "spremna za korišćenje."On je rekao da bilo koji čovek, u izvesnom smislu, ima neograničenu energiju, ali da mu ta energija nije dostupna ako svakodnevne navike stečene u ranom detinjstvu, ne dozvoljavaju njihovo korišćenje - navike spavanja, potrebe za hranom, itd. Skoro svako je bio nesvesno treniran da ne koristi sve svoje energije; davanjem takvog treninga bilo je nemoguće da, iznenada, počnemo da ih koristimo. Obavljajući vežbu kao što je "planiranje svojih aktivnosti" bilo je moguće otkriti mnogo toga o sebi. Obično, pojedinac bi pokušavao da čini suviše mnogo, ali ovo nije uvek imalo loše rezultate jer je ponekad osoba mogla da čini "suviše mnogo" bez loših posledica i mogla je da uči: (a) da planiranje nije bilo precizno, i da (b) su oni imali više energije nego što su shvatali. U početku, ipak, svrha vežbe je bila biti tačan i planirati precizno, neuspeh u činjenju tačno onoga što je bilo

planirano, ili prekomerno činjenje, tj.premalo činjenja ili preterano činjenje su obostrano bili neispravni i trebali su da budu kažnjeni. Pitao sam ga koja kazna treba da se koristi i on je rekao da kazna "treba da odgovara prekršaju" i da je samo biranje odgovarajuće kazne bilo, samo za sebe, jedna vežba. Bilo je važno, posebno, da ne preteramo u kažnjavanju sebe.

U vezi prisutnosti, ili „življenja sada“, Gurđijev je rekao da ako bih ja mogao sebi da iskreno obećam da za vreme određenog perioda vremena neću, bez obzira šta se pojavljivalo da treba da radim, u to vreme misliti o ničem drugom od onoga što radim, da bih bar doživeo osećanje koncentracije i potpune uključenosti u trenutak. Rekao je da bi, za mlade ljude pre nego što su zatrovani, seksualno iskustvo moglo da bude korišćeno kao dobar primer „življenja u trenutku“, i „potpune uključenosti“, ali je dodao da dok osoba odrasta na uobičajeni način čak i seks prestaje da bude toliko prinudan i potpuno apsorbujući i ne upravlja više svom energijom i svom pažnjom. Takođe, on je potpuno razjasnio da je koristio primer seksa da približno opiše potpunu obuzetost trenutkom. U seksualnosti, uključenost je bila nesvesna, a u životu je bilo neophodno da se postigne isti stepen koncentracije i udubljenosti svesno i namerno.

Kao što sam rekao, on nije govorio o ovim stvarima u vezi sa mnom, posebno ili lično, u to vreme, ali kada sam ga pitao da li misli da bih trebao da radim bilo koju od ovih vežbi on se samo nasmejao i rekao da kada bi čovek bio u povrtnjaku on bi jeo povrće iz mnogo razloga: zato što je gladan, zato što je pohlepan ili zato što je privučen povrću iz nekog drugog razloga. To zavisi od čoveka i njegove potrebe i želje za povrćem; povrće će, sa druge strane, ako je pojedeno, uvek hraniti osobu koja ga jede, čak do tačke da će ga učiniti bolesnim ako ne zna kada treba da stane.