Zrenjanin. 2011.

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.ILI O VREMENU SA KOLUMBINOM

DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA ponedeljak 11.4

ZAŠTO NEMA ŠRAFA U GLAVI (!?)

Nije bez značaja kada predstava koja u festivalsko pre podne, pre zvaničnog otvaranja, dobro protekne. ’’Čarobnjak iz Oza’’ Narodnog pozorišta Kikinda uspešno je obavio tu funkciju.

Razgalio je decu, ostavio sasvim povoljan umetnički dojam i maštovitom i efektnom kostimografijom aprilsko pre podne učinio prozračnijim. Uspešna režija Miodraga Danilovića skoro u svemu je ovu klasiku američke civilizacije efektno isporučila sadašnjoj dečijoj publici. Igra unutar igre, čemu pribegava režija, u nameri da demistifikacijom pojača efekat metafore i poruke, dosta dobro fumkcioniše. Glumci dosledno slede ovaj koncept u razvijanju edukativnih poenti komada, koji zaista, iz današnjeg vremena, kod Frenka Bauma ponekad deluje suviše ogoljeno. Premda u ponekim trenucima zasmeta glumačka privatnost u doziranju humornih elemenata.

Mirjana Vujošević, kao Doroti, nameće pravi ritam i nastoji da održi tajming predstave, uspešno se kloneći svake patetike, dok Lav Dragana Ostojića unosi u kikindskog ’’Oza’’ osvežavajuču ležernost, na samoj granice relativizacije lika u predstavi za decu. Uspešno i rizično!

Na izlasku iz sale dobijam Program festivala. I obradujem se što se to nije dogodilo pre prve predstave: ošišana glava svedena na rupu koju treba da popuni imaginarni festvalski Šraf deluje kao provokativni ali i nejasan vizuelni incident. Ostaje mi da se nadam da je ova metaforanepotpisanog grafičara ipak u dubljem asocijativnom dosluhu sa Festivalskim glavnim tokom.Koji će biti dovoljno i promišljeno kvalitetan.

Uveče – otvaranje 61. Festivala. Nekako bez sjaja. Program vode – lutkarka, lepa, Senka Petrović i glumac Milan Kočalović, koji deluje kao da je stigao sa neke bečke operetske scene. Potom se gledalištu obraća ministar kulture Srbije Predrag Marković. Sa bradom kao lepeza i skoro poetičnim nastupom. Otvaranje zaključuje reditelj Ljuba Majera – u svom pomalo trapavom i beskrajno šarmantnom stilu.

Potom ’’Zbogom, žohari’’ Vladimira Đurđevića, Slobodanke Kulibarde i Ivana Đorđevića. Posle premijere sam napisao: ’’ Zrenjaninski ’’Zbogom, žohari’’ jesu školski primer projekta koji je dobro odabran, valjano realizovan, medijski i marketinški formatiran i sa pravim tajmingom pušten u opticaj. Bilo je u ovom pozorištu, i poslednjih godina, i bolje urađenih predstava, ali ne pamtim kada je neki projekta ovako efektno i osmišljeno isporučen publici, javnosti i medijima. Zato redovi pred blagajnom pozorišta ’’Toša Jovanović’’ i na reprizama ’’Žohara’’ ne čude. Kao ni velika količina sienergije koja struji iz gledališta ka sceni. Da li zbog toga što su žohari večiti!’’ ...a dok se ova predstava, u okruženju sasvim različite, i zahtevnije, festivalske publike, odvijala , postajao sam sve svesniji da je zapravo u pitanju neklasičan vid popularne umetnosti, veoma dobro upakovan dramski fragment koji korespondira sa politikom, muzikom i melodramom. I kao takav – osuđen je na uspeh. U festivalskom kontekstu, a to će se još videti, ’’Žohari’’ dobro plivaju: od premijere su postali još decentniji, glumački precizniji ( pored Ivana Đorđevića i Edite Tot raste i ulog Sanje Radišić i Dejana Karličeka) sa preovlađjujućom prevagom poetičnosti nad socijalnim i dramatičnim. Zapravo, radi se o dobro odabranom formatu pozorišnog projekta koji me neodoljivo podseća na nešto slično kod Kokana Mladenovića u Ateljeu 212. U osnovi je to dramska zabava sa ciljevima dovoljno visoko postavljenim. U kojoj se događa i umetnost. Kao posledica dobre produkcije i pozorišne inspiracije.

Kolumbinu, koja je u principu izvan svakog zla, jedva sam video ove večeri, premda je njen duh lebdeo pozorišnim prostorom. Tragam i nadam se. Jer me njen prošlogodišnji avatar, Arijel, i dalje ispunjava optimizmom!

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA utorak 12.4. 2011.

Samo je jedna, aprilska, noć razdvojila dva antipodna modela pozorišne produkcije. Naravno, na 61. Festivalu. U Zrenjaninu. Naime, prethodne je večeri pozorište ’’Toša Jovanović’’ de monstriralo kako izgleda funkcionalan i uspešan transfer zabavnog formata dramske produkcije u predstavu koja ,pored nesumljive komunikativnosti i generacijske usklađenosti, poseduje i znatne pozorišne vrline. Međutim, u utorak, na prepodnevnoj predstavi za decu, ‘’Suncokreti’’ po tekstu Milana Stepanova a u režiji Miloša Jagodića, Pozorište mladih Novi Sad bilo je na

opasnoj ivici da im koncept bulevarskog pozorišta za decu sklizne u zabavu koja je u ovoj zemlji sinonim za produkciju ‘’Ružičaste televizije’’. Jer u inscenaciji koja je ponuđena zrenjaninskoj dečijoj publici svega je bilo previše. Trajanja, muzike sa razglasa, dima, jezika koji koketira sa pomodnim slengom, eksplicitne edukacije, ponavljanja dramskih situacija. Čak i dosade. Jedino je nedostajao pravi osećaje mere, što je uticalo da se i neki potencijalni kvaliteti ovog scenskog proizvoda izgube. U trouglu producent – reditelj – pisac, samo je potonji nedužan. Jer, prvi, pogotovo, i drugi, takođe, imali su pravo izbora. I na kraju zaključim kako je produkcija mnogo ozbiljna stvar! I kada su u pitanju umetnički poslovi. I ukusi. U zemlji koja pomalo gubi osećaj za estetiku i etiku. Uzgred rečeno, onaj mali koji je igrao repera, ili hiphopera, Ivan Đurić, ipak beše dobar.

Dok sam izlazio iz sale, sretnem svoju prijateljicu Kolumbinu, ovog puta bez harlekinske maske, verovatno zato što ista ne priliči prepodnevu. Taman da joj se požalim na vešticu Grda nu, kad mi ona pruži knjigu Aleksandra Genisa ‘’Američka azbuka’’. Učina je to ćutke, uz tajan stven osmeh, kakav uostalom priliči zavodnicama. Sa knjigom u ruci izašao sam u vetrovito I zaparno podne. Idem i čitam ni sam neznajući da li je to dozvoljeno: ‘’U samoj prirodi pozorišne umetnosti nalazi se iskušenje totalitarnog. Pozorište, nalik mikrobima, teži da ispuni svet sa kojim se tako rado poredi. Otuda se pozorište i trudi da pređe sa scene u salu, na ulicu, trg. Njegova potajna, a u težim slučajevima i javna, ambicija, jeste da pretvori život u umetnost – kaže Genis, ruski kritičar I publicista.

Dok razmišljam o svemu, o toj ambivalentnoj ambiciji teatra o kojoj govori i ovogodišnja selektorka Ana Tasić u intervjuu za Bilten, pala je i prva festivalska kiša. Kao uvod u večernju predstavu u kojoj se kompetentni Janoš Urban suočava sa izvannaravnom formom i metaforikom Ota Tolnaia. Ili će možda biti obrnuto?

Veče drugog festivalskog dana. Kolumbina je bleda. Uhvatim sebe da mislim o njoj kao što bi Prust činio kad je Odeta u pitanju. Ali, zavesa se diže. I dok na praznoj sceni glumci pozo rišta ’’Kostolanji Deže’’ iz Subotice započinju sa predstavom ’’Ruža iz Kišenjeva’’, ne bez izvesnog osećaja nelagodnost, setim se šta sam prošle godine zapisao o njihovom nastupu: ’’Urbanovo preispitivanje ’’Stranca’’, odnosno udela apsurda u smislu života, funkcioniše tehnički besprekorno, međutim emotivni krov ili možda vertikale novog konteksta, kao da ovog puta izmiču. Iako Bereš Marta i Mesaroš Arpad pokazuju dovoljno energije. Ali, kao da svi čekaju da im Godo donese neki novi povez za oči. Koji će iz ih radionice iznova preneti u kreaciju’’. Kako se predstava po Tolaniu, odvija postajem svestan da se ta očekivana promena dogodila. Urban je ovog puta drugačiji. Mekši. I sa mnogo više respekta prema autoru. I tekstu. Zaista se pred zrenjaninskom publikom otvara ono što su subotički kreatori i napisali odmah iza naslova: pozorište poezije. Urban razume, više instinktom umetnika, svu od atoma života i apsurda, ironičnu i naizgled hermetičnu i neprozirnu, istovremeno iskrenu, razboljenu od života, neoekspresionis tičku a duboko romantičnu, poeziju Ota Tolnaia. Razume i poštuje. I veći se deo ove predstave, koja nikako nije ilustracija poezije, povlaći u drugi plan. Kao koautor. Telima glumaca, varijacija verbalnog, mikro akcijama, stvaranjem simboličkih sinkopa, rekvizitom, ritmom, svetlom i mu

zikom - reditelj samom govoru poezije, nikako pukom izgovaranju iste, daje prevenstvo. I onda, na prvom mestu, i u adekvanom trajanju, Urban ’’svira svoju partituru’’ koja se se rasprkava u vizuelno besprekornu i metaforikom ispunjenu završnu scenu.

Dok me kišni Zrenjanin sačekuje na izlasku iz pozorišta, opet Genis: ’’Pozorište je uvek bremenito utopijom:ono suviše nalikuje životu da bi ta sličnost prešla bezbolno na

život’’.Verovatno zato i Kolumbina stanuje u pozorištu.

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA

sreda 13.4. 2011.

Pesnik Oto Tolnai, čiju smo delo ’’Ruža iz Kišinjeva’’ sinoć odgledali u inovativnoj režiji Andraša Urbana, dobio je našu, zrenjaninsku nagradu Todor Manojlović, za 2006. godinu – podsećam sebe i Zrenjanince. Što je svakako kompliment za ovu sredinu. Jutro je. Kiša. Dok ovo ispisujem na komjuteru, zvučni signal – PORUKA. Jedna od prednosti kad pišeš na interaktvnom mediju (Facebook-u). Pomislim – neko se ne slaže sa mojim jučerašnjim, prilično isključivim stavom o novosadskim’’Suncokretima’’. Poruka jeste iz No vog Sada, međutim, pitanje je, naiz gled, sasvim izvanpozorišno: Ko ti je, pa sad, ta Kolumbina? Interesuje se poznanik Sveta J. I dok se spremam da krenem na prepodnevnu predstavu ’’ Alica v zazračnej krajine’’ po poznatom ro manu Luisa Kerol, hitro odgovaram prijatelju – ’’To je zapravo prošlogodišnja Princeza Dušica, odnosno dobri duh Arijel. Objasniću ti kasnije’’!

Kiša je prestala. Sala puna dece iz Aradca jer je predstava ’’Alisa u zemlji čuda’’ na slovač kom. Tekst originala je, sa dosta uspeha, adaptirao Miloš Janoušek, isti onaj koji je napisao’’Puna priča duhova ili ne dotiči se trola’’, a komad je za 55. Festival režirao Jan Čanji koji je i tada kao I sada radio sa Janoušekom. Ovog su puta sažetiji i manje klasični.

Predstava simpatična, što znači da je mogla biti I bolja. Ali I gora. Režija precizna. Više u poigravanju sa jezikom. Našta me upućuje titil koji se teško prazi. Ipak, i u ovoj izvedbi - obavezni songovi i fragmenti plesa. Pomodno? Podseća sve malo na strip ili tv. emisiju. Što nije ni loše. Alisa, Hane Majerove - rekao bih – slatka, ali neću, jer bi se moglo shvatiti da je kompliment izazvao njen, neočekivani, dekolte. Koji su deca relativno nezainteresovano primila!? Lutke-makete, neobične. Funkcionalno izazovne. Scena unutar scene, zanimljiva iako nedovoljno osmišljena. I potonula u prosto. Sve u svemu – može!

Razmišljam o onom Šrafu. Koji je namernpo nedostajući deo loga Festivala. Za koji je ostavljena matica. Na čelu. Radijator, koji se uporno pominje u Tolnaievoj poeziji, ipak nikako ne može u tu glavu. Ali, pošto slede drame sa političkim podtekstom, Šraf se mora pojaviti. Makar u vidu kamena za pod glavu!

I onda, uveče, dogodi se nešto što nekome ne može u glavu. Grube i isitinite reči o nama samima. O onome od juće što, nadam se samo povremeno i delimično, traje i danas. Politički teatar Olivera Frljića koji Subotičani zdušno i iskreno pretvaraju u provokaciju. Umetničku i ljudsku. Bez zle volje i navijanja, ali i bez distance i pardona, autor kopa po svežim otiscima naših rušnih i često nedostojnih godina. Nije to baš ’’analiza’’ kako bi to htela da kaže selektorka Ana Tasić, više je to ’’pačvork’’ koji međutim nije ništa manje porazan. Svakako preispitivanje onih trenutaka kada su nam se, kao kolektivu, ali i ne zanemarivom broju i pojedinačno, iz kukavičluka ili sužene svesti, državne stvari izmakle iz civilizacijske i etičke kontrole. Jer, direktne i bukvalne zločine jesu počinli pojedinci, ili grupa njih, međutim, nešto se ne sećam da smo, čak i mi mirni i tolerantni Vojvođani. devedesetih dovoljno podigli glas protiv onog što se u naše ime

radlo. I iz sopstvene nelagode, komnformizma ili straha propustili smo da učinimo barem gestove nepristajanja. Mislim: oni koji to nisu barem pokušali.

Frljićevo dosledno političko pozorište, koje u dobrim trenucima zaliči na antičke drame, sačinjeno od sasvim otvorene i ogoljene dramske forme, namerno dokumentarno ili dokumenta rističko, pokazuje u oblikovanju ideja i stavova stanovita iskliznuća, ali je ipak dramski projekat neophodan i dobro došao srpskoj sceni. On će izazivati neočekivane i predvidive političke rea kcije, međutim to je teren na kome ga je lako braniti i odbraniti. Jer, to je istorija od juče – neverovatno vidna. Naročito kada se ima u vidu polja slobode mišljenja i teatarskog uznemiravanja koje se otvara budućim generacijama. Ako se podsetimo onoga šta na temu pozorišta kaže Aleksandar Genis, na koga mi je ukazala Kolumbina, ’’Njegova potajna, a u težim sluča jevima i javna, ambicija, jeste da pretvori život u umetnost’’, naša odgovornost prema projektu ‘Kukavičluk’’ i moralističko-političkoj poruci Olivera Frljića postaje nesravnjivo uvećana. Premda, ovom komadu ne bi loše došlo malo više pravog pozorišnog i dramatruškog artizma!

I na kraju ove srede, dok idem kroz grad skoro sasvim ispražnjen od ljudi, osećam zado voljstvo zbog zrenjaninske publike koja je veoma ljudski i pozorišno reagovala na Frljićevu diverziju protiv malograđanštine I hipokrizije. Što mene lično dovodi u malu dilemu: da li je Kolumbina bila u pravu kada mi je zamerila što sam na promociji internet knjige ŠEST FESTUVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE ‘’optužiio’’ svoj grad za povremeno pada nje u stanje provincijalne hibernacije. I bila je u pravu. Ne samo zbog toga što je uvek u pravu!

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA

Četvrtak 14.4. 2011.

Da li zbog toga što se jutros i april zagrcnuo, Kolumbina je bila veoma hladna kad je prošla pored mene. Rezervisana. Jedini pravi razlog, ipak, bi moglo da bude to što je bila u društvu sa Džojsovom Norom. Koja je isijavala latentni greh. Koji meni nikako ne leži u pre podnevnim časovima. Da sve ne bude bezizlazno, potrudilo se dečije pozorište Subotica sa komadom ’’U tami’’. Odigravši za sada najbolju predstavu za decu. Koja je veoma različita od viđenog. I u tehnologiji stvaranja, interpretaciji, režiji a pre svega u neverovatnoj vizuelizaciji unutrašnosti sveta dečijeg sna. Neobična je ovo predstava i u nastojajanju da deci, makar malo, objasni i logiku sveta odraslih. Interaktivnost svetova dece i roditelja, što je za mnoge porodice mislena

imenica, ovde se pokušava postići. I ne postiže se sasvim, scenski, do kraja jer je stvaraoce ove igre, zanimljivo da kompletan tim, onaj izvan scene, sačinjavaju Bugari, pomalo ponela čarolija poigravanja sa scenografijom Marijete Golonehove, koja je sama za sebe, scenografija,nesvakidašnji likovni događaj. Koji me je povremeno podsećao na Leonida Šejku. Da, muzika je ovog puta bila – džez! Glumci, vredni.

Uz mali napor da tokom ove subotičke priče savladam preveliku količinu mraka, koji je doduše i u naslovu komada, napuštam prepodnevni Festival koji mi je hirovita junakinja vene cijanskih karnevala, a bilo ih je i u Trstu, gde je Džojs viđao Noru, umalo pomračila svojom hladnoćom. Idući ispod bagljaškog nadvožnjaka suoćim se neverovatnom gomilom festivalskih plakata: Nećete mi verovati – svakom nedostaje isti onakav šraf! Intelektualni ili moralni? Koji neki inženjer ljudskih duša negde krije.

Popodne sam uspeo dva puta da pokisnem. April! Veče. Narodno pozorište Sombor: ’’Ženidba’’. Gofolj. Stižem jedva na početak. I onda, neočekivano, pored ulaza u salu nasmešeno lice Norino. Džojsova Nora Barnakl. Ista ona od pre podne. Irkinja. Pozudna inteligencija. Koja prati Kolumbinu. Njen mi osmeh nešto nagoveštava iako … Greh I vrlina u istoj noći. Festivalskoj!

Predstva Gogoljeve Ženidbe. Izmeštena delimično iz epohe. Adaptirajući tekst Ana Đorđević ga uspešno skraćuje, ubrzava, osavremenjava, sa merom i ukusom. Vesna Štrbac joj scenografijom stvara adekvatan i zahtevan scenski ram. U kome se razigrava tema braka, lažnog morala, sebičnosti i interesa. Ne umajući Gogoljevu satiričnost, režija uklanja sve one, za današnje vreme, nepotrebne socijalne i kulturološke natrune ruskog devetnaestog veka, I tako ojačani torzo ove komedije predaje glumcima kao partituru. Koju muški deo anasmbla zdušno, oduševljeno, precizno i nijansirano prihvata. I nosi skoro svevreme. Koje je takođe pod brižnom rediteljkinom kontrolom. Jer, ovo somborsko pozorje ima skoro idealan takming. Premda raspoređeno po dubini ličnog angažmana, muški talenti I obožavaoci, sviraju naizmenično svaki svoju humornu partiruru. Uklapajući se u razigrano groteskno ironisanje svevremene hipokrizije. U čemu ih rediteljka uspešno vodi. Iz blage komike do zgusnutih eksplozija smešnih I ružnih naravi.

Zenski likovi, doduše i kod N.V. Gogolja pomalo psihološki uskraćeni, kao da ostaju izvan ovakvog stila glume muškaraca koji se pokazao delotvornim. Jer je I Tijana Marković, uskoćiši u ovaj voz, bila zapaženija. Premda je morala, zbog ranga svoje uloge, da izlazi na mnogo stanica.

Konačno, Gogolj adaptacijom nije oštećen dok je publika time izbegla pomalo naftalinski vonj epohe. Ipak, ne I neočekivano, pita me Kolumbina, iako bih rađe od nje čuo nešto intimnije, da li se I meni čini da je odnos ‘’ onog koji treba se ženi’’ i onog ‘’ koji mu u tome pomaže’’ psihološki pomalo problematičan, da mu nedostaje jasnija motivacija? Ne preostaje mi ništa drugo nego da se složim sa ovako prefinjenim zapažanjem.

Potom ona, Kolumbina, odlazi sa Blejkom Karingtonom. Što meni bi normalno, ne i prijatno. I to ne iz razloga što su predstavnici različitih civilizacija. Venecijanka I Amerikanac!!! Ipak, vreme je karavana i festivala! U mrak oko kraljevog spomenika saplete mi se misao: da, možda, Kočkarjov, ipak, nije beznadežno zaljubljen u Agafju Tihonovnu..

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA

PETAK, 14.4. 2011.

Dan posle sutra: Jutro. Messages: Svetislav V. ’’ Prevarantu! Video sam te juče sa Kolumbinom! Baš je treba! Moram ti priznati: bilo je to neverovatno pakovanje. Čist postmodernizam: ona, raskošna, u prvom redu. Pored nje - Mefisto, onaj iz Getea, iza nje, neočekivani i nebrendi rani Blejk Karington. Ti, nažalost kao fragment, iz Stendala, neizrasli Žilien Sorel, sediš pored Blejka. Ipak, duguješ mi detaljno objašnjenje. By the way, Somborci su bili dobri, doduše ne kao ’’Nora’’, pošle godine. Kraj im je tanak. Patetičan. Pozz. I pozdravi Kolumbinu! P.S. Da li sam dobro video: Nora, kojoj Džojs piše lascivna pisma, virila je sa desne strane ulaza u salu?! Pomislio sam jednog momenta da je i taj nadrealni prizor deo pratećeg programa Festivala! I setio se kako je za vreme prošlogodinjeg Festivala Blejk Karington čitao Norine, one iz Ibzena, sms poruke?!

Petak je. Dan u kome ću više puta pokisnuti. Tradicionalne aprlilske festivalske kiše. Petak sličan onom u kada sam pre tri godine zamerao Sveti J. na adaptaciji Bihnera. Nije, ipak, zlopamtilo. Pozdravlja Kolumbinu. Iako ironiše. Matori ženoljubac! Zato je trapav skoro kao ’’Zmaj’’ iz zrenjaninske lutkarske predstave. Koju gledam sasvim unutar dečije publike. Bukvalno. Skoro da osećam kako im misao treperi. Doduše, pre je to temperament. Rane godine. Nestpljive. Posle desetak minuta – lagani žamor. Devojčice su lukavije. Tiho ali uporno. Dečaci to čine vidljivije i bučnije. Da ih vide devojčice. Dok ih ne identifikuju učiteljice. Ipak, u osnovi predstava se gleda. Na sceni, prvi je utisak o dominatnoj scenografiji. Kojom, lego-scenografijom, Blagovesta Vasileva nameće ritam i stil igre. Tekst ,koji je Miroslav Nastasijević nazvao ’’Trapavi zmaj’’, pati od znatne naivnosti. Čak i za družinu iz trećeg-četvrtog razreda koja me okružuje. Muzika Aleksandra Popovića im se sviđa. Lako ulaze u ritam. Reaguju na poneku duhovitu repliku. Scene ljubavi i ljubomore, znaju oni već dosta o pčelama i rodama, prihvataju sa smeškom prepoznavanja. Kao favoriti na sceni ubrzo se kod mojim malih slučajnih i privremenih drugara izdvajaju Kuvarica i Princ Rigobert. I zaista Nataša Milišić i Kristijan Kardoš su od premijere izrasli iz svojih uloga. Iz formata i kvaliteta. Ukupno: bila je to jedna stabilna, kultivisana i standardna predstava lutkara iz ’’Toše Jovanovića’’.

Dok u krivudavom redu silazim do partera, ne bez nostalgije, pomislim na razgovore o pozorištu za decu koje sam vodio sa Kolumbinom dok je još bila Arijel. Ali, Telle est la vie!

Veče u pozorištu puno teatarskih zapleta i neočekivanih situacija. Ali ne samo na sceni. Pre predstave, u kafeu ZZ, Kolumbina prolazi pored mene koji sedim u društvu jedne bezazlene pijanistkinje, čiji je problem što se to ne vidi na očigled. Da je bezazlena. I džez pijanistkinja. Potom, dok se spremam da sednem na svoje mesto u parteru shvatim da je isto, nekim slučajem, zaposednuto nonsensom i groteskom. Istovremeno.

Ipak, započinje Timon Atinjanin. Šekspirov. Ili po Šekspiru. Jer ja sve više verujem da je Šekspir zajednički imenitelj više generacija dramskih pisaca. Kao neki pseudonim jednako talen tovanih genijalaca iz više epoha. Režija, adaptacija, formalna osavremenizacija – Gorčin Stoja

nović. U čiji intelekt i duhovitost mnogo verujem. Koji je sazimanjem i prostornom trigono metrijom značenja, narečenog Šekspira doneo kao našeg nemilosrdnog savremenika. Što je njegov dobro poznati kvalitet. Šekspirov, a naš civilizacijski blam. Jer, smo isti oni koji opstaju na endemskoj društvenoj, političko-preduzetničkoj pokvarenosti.

Kasno je. Još jedna rečenica. Da mi misao ne nestane dok sanjam. Vrlo je intrigantno kako je, i koliko, Gorčin Stojanović dao prostora i važnosti rečima Nenada Pećinara koje odre đuju uzrok i kapacitet bliskog pada Timona Atinjanina. Što mnoge adaptacije i interpretacije ovog Šekspira previđaju. A Boris Isaković, u deonicama ’’posle pada’’ demonstrira kako se vrsna glumačka škola, u datim scensko-rediteljsko-scenografskim okolnostima, transformiše u eruptivnu, sugestivnu i maestralnu interpetaciju lika, uloge, ideje i impresivnog zbira mogućih današnjih konteksta. Tu zaspim. I sanjam san koji je podložan frojdističkom tumačenju. Iako bi Kolumbina, opet ona, rekla kako je cenjeni Frojd zapravo bio matori pokvarenjak.

Subotnje jutro. Danas nema predstave za decu. Budi me Sting: Englishman in New York: / See me walking down Fifth Avenue / A walking cane here at my side / I take it everywhere I walk / I'm an Englishman in New … Dok subota dozvoljava sebi i malo sunca, a ja kuvam čaj, umesto da dovršavam noćašnju misao o tome kako su, da citiram Anu Tasić, ‘’scene( kada je Boris Isaković u ‘’izgnanstvu’’) izuzetno uzbudljivo rešene, vizuelno elegantno, minimalistički a efektno i vrlo senzualno’’ u svest mi doleti Kolumbina koja voli Šekspira. I ova joj je predstava- favorit. I to me zabrine, ne to što ona voli Šekspira, već moja opsednutost njenim izmišljenim likom. Bez obzira što je i ona senzualna, skoro na isti način kao što se i ‘’minimlizam’’ scene koju kreira Gorčin Stojanović čudesno transformiše u ‘’maksi malizam’’ poetsko-etičke filozofičnosti.

U ovoj kvalitetnoj predstavi SNP iz Novog Sada, u kojoj je igran Šekspirov intiman i poseban pogled na svet, izmakao iz senke njegovih preovlađujućih istoriskih, monumentalnih i izvikanih tema I junaka/junakinja, video sam svoje stare prijatelje i dobre glumce Miodraga Petrovića, Predraga Mom čilovića i Dragomira Pešića. U ulozi Flavija, Jugoslav Krajnov, igra koncentrisano, precizno, nadahnuto. Dobro i primetno. Ah, da, tu je I Milica Grujićić. Kako bi rekao moj prijatelj pesnik Šajtinac – za lepu ženu mora da postoji prostor u svakoj drami. Šalu na stranu, ona je glumica koja svakim svojim izlaskom na scenu demonstrira izraženu personalnost.

Dok čekam večerašnji susret sa ‘’Madačem’’ Kokana Mladenovića, nju ne pominjem, iako njozi dugujem ovu inspiraciju: Blejk Karingon je ipak bio noćas mnogo ljubazniji sa mnom!

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA

Subota 15.4. 2011

Subota. Izvan Festivala dosta ružnih stvari. Pre podne, jedno od onih kojih ne bi da se sećaš ni do uveče. U podne E mail. Sveta J. Zapravo u potpisu su on i Blažo P. Pišu: ’’Prijatelji su zaključili da si odlepio. Opsednut si tom Kolumbinom, koja je navodno izmišljeni lik iz Renesanse. Koješta. Ali, čak da je tako. Uspori. Pozliće ti’’. Tu prekidam čitanje. I odgovaram im: Ok, čim se završi ovaj Festival, koji je, uzgred rečeno ujednačen na zavidnom nivou, idem kod moje prijateljice koja je psiholog. I veoma inteligrnta žena. Da li ste zadovoljni? Onda nastavljam da čitam poruku. Više zbog Blaže, koji je ljubitelj moje poezije, nego Svete koji bi mogao da bude zastupnik Mefistofela. Pišu mi dalje, da li ja to sećam njihovu ironiju, ‘’zašto ne uvedeš u ovaj tvoj festivalski putopis i ‘’Cute, little, wise selector’’. Ona bi mogla da ti bude neka dama iz Remarka! Svašta, kako im samo tako nešto pada na pamet. Sva sreće što to neće dopreti do T. Nadam se ni do Kolumbine! Da li su junakinje iz renesansne Venecije ljubomorne?

Ali, dan protiče bez kiše. Pre ulaska u salu razgovaram sa gospođom Nonsens. Povodom fabule I fame o mojoj grotesknoj ulaznici. IX red sedište 6. Njeno objašnjene je toliko logično I precizno tako da je sasvim sigurno – izmišljeno. Što je onda, ipak, šarmantan deo festivalske izvan pansionske ponude. U Sali Madač, ‘’’Čovekova Tragedija’’. Očekivani Kokan Mladenović. Radikalan, postmoderan, skoro drzak i – uspešan. Tamo gde je pomalo, ili više pomalo, napustio pisca, Imre Madača, dobio je, izgradio, efektan scenski događaj. Najbolje je zato u publici bilo onima koji ne poznaju ovo delo. Mladenović je u svojoj inscenaciji zatvorio sve pleminarne slabosti i u dobrom tajmingu, sa mnoštvom svežih rešenja, ispleo fabulu koje jesto po Madaču. Jer, tema se apsurdne čovekove sudbine valjano i efektno zaklapa. I savremeno otvara.

Ali nisam dočekao očekivanog Arona Balaža. Koji je ipak bio nazočan. Šta više – prisutan! Zapažen. Kvalitetan. Ubedljiv i znakovito fleksibilan. Jedini je problem bio u tome što je Emina Elor bila u večerašnjem izvođenju ovog mađarskg klasika, inspirisanija. I. pretpostavljam imala značajniju podršku reditelja. Što je, u izvesnom smislu, pomerilo i težišnu intonaciju drame, scenarija, predstave. Ali, rekli smo, samo se Šekspir I Čehov mogu izneveriti. A možda ni oni! Sve ostalo na sceni umire ili se rađa. Svaki put. Iznova.

Ovde sam prinuđen na jednu digresiju. Ako se bilo šta u vezi sa Kolumbinom može tako karakterisati. Elem, u Mladenovićevom Madaču, i nizu pominjanja velikana, i slajdovanja njihovih portreta, što mu baš i nije nešto najinventivnije, malo je plakatno, odjedanput čujem: Niče! I odmah se setim izuzetne knjige Irvina Jalema ‘’Kada je Niče plakao’’, koju mi je na čitanje dala, ko bi drugi nego Kolumbina. Za koju uporno tvrdim da je izmišljeni lik iz venecijnskih maškara. I za koju, Komumbinu, mi ona mala džez pijanistica tvrdi da je u ovom Festivalskom dnevniku daleko od svake prepoznatljivosti! A Emina Elor je ove večeri zaista bila inspirisana. Muzikalna, okretna, spremna na munjevite transformacije. Jedno rečju, Lucifer, da li bolje Luciferka, svirao/la je večeras prvu violinu. A kad Aron Balaš nekom, džentlmenski, asistira, predstava mora da bude najbolja na Festivali. Ali, ovog puta, nije. Jer je ‘’Timom Atinjanin’’, Srpskog narodnog pozorišta, juče, bio bolji. Taman za Šekspirom tekst. I Scenografiju, možda i muziku, Gorčina Stojanovića. Dok je, po mom neskromnom mišljenju, režija Kokana Mla

denovića bila za najveće festivalsko odličje u svojoj kategoriji. Da ovde, ipak, stanem. Pošto mi ostaje još jedan festivalski dan. Za nagrade. I Greške žirija!!!

Posle ideje koja mi u 23:39 pada na pamet, da ako ikada budem menjao ime I format Kolumbine, koja izvorno živi u Commedia dell'Arte, – pretvoriću je u Lu Salomu, poseta prijateljici-psihijatrici postaje sve izvesnija I urgentnija. Jer, večeras nije bilo Nore, ni Blejka Karingtona. A Sveta J. mi predlaže uvođenje u Dnevnik izvesne heroine iz Remarka, što se možda ne dopadne A.T. Jer, možda ne voli Remarka! Haos mi uvećava jedan slika zapamćena u polumraku sale: izgledalo je kao da iz jedne lože viri - Kremenko! Svašta. I za 61. Festival je mnogo! Otišao Blejk došao Kremenko!?

I tu prekršim sebi obećano: da se ja pitam, ja bih preterao autobus… Ups, ne to. Nagradu za protagonistu bih dao Borisu Isakoviću, za režjiu Kokanu Mladenoviću, za najbolju predstavu novosadskom ‘’Timonu Atnjaninu’’, a Ivanu Đorđeviću za mladog glumca…

(Ovo pišem 16. Aprila 2011. u 23:53)

61. FESTIVAL PPV Zrenjanin, april 2011.DNEVNIK O PREDSTAVAMA I AKTERIMA

nedelja, 17.4. 2011.

U toku dana, nedelja je, u realnom svetu, a koliko je on normalan ne bih, mnogo političkog I ruž nog šuma. Zemlja Srbija. U proleće 2011. Na internetu: saopštenje Žirija 61. FPPV. Obećao sam komentara. Ili barem poređenje sa svojim pozorišnim ukusom. Ali, pre toga – zaspim. Desetak minuta. Dovoljno da usnim neprijatan, nejasan i aluzivan san! U kome se pojavljuje neki Il Capitano, navodni sin Marsa od Olimpa, lažov, kukavica i hvalisavac iz komedije del arte u kojoj živi I Kolumbina. On je proganja, preti joj, šalje preteće poruke. Šta bi se u tom snu sve dogodilo ne uspevam da saznam jer me iznenada budi Mobilni. Dok sav zgrčen zbog Kolumbinine nevolje uspostavljam vezu, imam šta i da čujem. Zapravo – koga. Zove me moja poznanica Psihološkinja. Da se nađemo ovih dana, ima neki problem oko koga bi volela sa mnom… Da li se za ovako nešto kaže da se umešao slučaj komedijant!?

Dok se spremam za večernju, završnu, nagradnu, predstavu, i za proglašenje slavodobitnika, neugledni popodnevi sam mi se vrt u glavi i jednog momenta postajem svestan da sam tog Il Capitana, navodnog sina... video u realnom svetu gradskom kako predsedava nekim skupom. Dok sedam na svoje mesto u parteru, ono koje je nonsens, uskoro će umetnici iz Ujvideki Szinhaza zaplesati svoju urnebesnu verziju Šekspirovog ’’Sna letnje noći’’, shvatam da je Il Capitano samo logična posledica mog bavljenja neodoljivom privlačnošću Kolumbinom. Premda to ne objašnjava pojavu sličnog lika i na javi. Ukoliko je java sama. Ubrzo me plesači/glumci/artistipod vođstvom režisera Zoltana Puškaša prenose u čudotvorni vrtlog energije, stilizacije, akrobacije, plesa, pantomime. Na gornjoj granici čulnog, transcedentalnog, senzualnog, euforičnog. I sve to uronjeno u kompaktnu, gustu, čvrsto uvezanu, agresivno-lirsku muziku Andresa Mariana Ortega. U brojnom i oduševljenom, više od profesionalno anagažovanom ansamblu prepoz najem Eminu Elor i Arona Balaža, koga sam, možda, prerano, pre odluke žirije, ’’prodao’’.Finale ove bravure. Ogroman alpauz. I ona ista energija, koju sam pre par godina doživeo, a neki od ovih plesača-glumaca su i tamo bili nazočni, na nekom FPPV. U holu, kroz gužvu vidim ‘’Cute, little, wise selector’’ koja mi saučesnički mahne. Znači, Sveta J. je odao čitavi stvar. A ja nisam našao obećanu heroinu iz Remarka. Blam! Dok ‘’Cute’’ izmičepadne mi na pamet glumica Joana iz ‘’Trijumfalne kapije’’. Ali, Little, wise Selector je već nestala u aprilskoj noći. I šta reći nego: La vie est souvent dure!

Ah, da… za vreme dodele nagrada vidim Noru u nekoj vrlo oficijelnoj funkciji. Dakle, Džojsov uticaj je još snažan. Što me raduje. Dok Bane Krstić, u klubu ZZ peva ‘’Ko te ima taj te nema’’ ja mislim na Koumbinu, koju nemam i zato što ne postoji, a u ostalom i prezire melodramu. Kao vid komunikacije. I da predupredim tugaljivo raspoloženje, koje mi navire iz očekivanih uglova, ta to vreme Kozeta, ali ona iz mjuzikla Les Miserables, igra na proscenijumu dok je džez pijanistica s naklonošću posmatra.

Nagrade: za protagoniste, žiri kao I ja, Boris Isaković I Emina Elor. Za mladog gluma, Ivana Đorđevića – da, za epizodnu žensku ulogu, Edita Tot, - da, I zao mi što joj nisam lično čestitao. Za Marka Markovića bih i ja glasao. Kada je u pitanju Kokan Mladenović žiri i ja samo mislili isto. Kao što se sasvim razilazimo oko najbolje dramske predstave u celini, jer je to za mene ‘’Timon Atinjanin’’, pri čemu dolazimo i do Gorčina Stojanovića, čija je scenografija za ‘’Timona’’ veoma inspirativna, funkcionalna I metaforična. I koji je zaobiđen.

Kod ostvarenja za decu kolebao sam se i oko kikindskog ‘Čarobnjaka iz Oza’’ premda je ‘’U tami’’ vredelo gledati i samo zbog snohvatne i opojne scenogarfije. I da kažem da je po meni ono što je Andraš Urban, sa pozorištem Kostolanji Deže, učinio u transponovoanju poezije Ota Tolnai, zavredelo novoustanovljenu nagradu. Ono što ovde ne pominjem – sa tim se odluka slažem. Na samom kraju ovog Festivalskog dnevnika, koji je ispao mnogo subjektivniji nego što sam planirao, ali ko zna zašto je to dobro, dajem izjavu za KTV kojom prilikom kažem: da je ovaj FPPV izrastao u pravu srednjeevropsku pozorišnu manifestaciju, da je domaćin, ‘’Toša Jovanović’’ besprekorno obavio svoj deo posla, da je Zrenjanin konačno shvatio da je ovaj Festi val najbolje što ima od kulture tokom godine, a da mu je, gradu, Pozorište, pored Muzeja najreprezentativnija institucija, ravnopravna sličnim ( a ponekad I bolja) u Vojvodini I Srbiji. I konačno, da je projekat ‘’Zbogom, Žohari’’ vrhunski proizvod ekipe koja vodi pozorište. Što je I Žiri video. Posle nekoliko pesama, Bane Garavi je otišao da jede tortu. Kozeta i dalje pleše. Opet se pojavio I Blejk. Koji evidentno nije brat Kolombini. Kao što sam ja jedno vreme mislio. I dok završavam ovaj epilog 61. FPPV zahvalan za prijatne festivalske dane, i noći, ne bez žalosti pomislim kako ga Kolumbina, koja me je zapravo inspirisala za ovakav teatarski Sightseeing neće pročitati jer u Commedia dell'arte ne funkcioniše Facebook.

Post festum

Potvrdu da je život, onaj izvan pozorišta, ili tačnije onaj koji se ne odigrava na sceni, definitivno zaražem magijom, metastabilnošću ili iluzionizmom teatralizacije, dobio sam koliko sutradan. Jer, na samom isteku prve postfestivalske noći, znači u ponedeljak 18. aprila, na mom je mobilnom telefonu osvanula SMS poruka, koja je, ne preostaje vam ništa drugo nego da mi verujete jer sam je džentlmenski, priznajem – posle dugog razmišljanja, izbrisao. Svestan da u Commedia dell'arte, pored facebook-a nema ni mobilnih telefona. Što me ipak nije dovelu u sumnju o autentičnosti poruke u kojoj je pisalo:

‘’Kolumbina procitala. sve. i izmedju redova, i sta ne treba. transcedentalni Fuckbook.nije greska. dobar si, matori! pozz, tvoj buduci zivotni trener. apropo, ko je Kozet?’’

Posle svega, preostalo mi je jedino da ispišem ovaj završni akord storije o vremenu sa Kolumbinom, koji doduše tematski ne pripada pozorišnom Festivalu ali je mentalno sasvim unutar snovidnih i opsesivnih teatarskih imaginacija.

Pozorište O IVICI I MARICI I SVEMU OSTALOM

Kada sam se probudio u petak, preda mnom je stajalo nešto što je dovodilo u sumnju ukupnu uravnoteženost prethodnog četvrtka. Zapravo u veče i noć tog dana. Koje je započelo premijernim izvođenjem ključne bajke braće Grim ’’Ivica i Marica’’ ili kao što Kolombina kaže ’’Janka i Metke’’, koju je Senka Petrović sasvim korektno scenski ispripovedala, uz malu pomoć dramaturkinje Vanje Nikolić, koja je mogla biti i veća. Jer bi to ova najsurovija bajka iz klasične starine izdržala. Naime, humor dece na ivici beznađe zna da bude veoma inspirativan. Čak ako je njime saopštena poruka – i delotvoran. Međutim, imam utisak da me ovaj prikaz premijere u ’’Toši Jovanoviću’’, prve posle epohe čika Vlade Grubanova, koji će biti afirmativan, jer predstava to zaslužuje, i iz razloga što su ansambl i novopečena rediteljka uspeli da zaintrigriraju decu, i zabave njihove još mlade roditelje, pomalo ometa u fabuliranju moje omiljene priče u kojoj je Kolumbina velika tajna. Možda je i nehotično pomeranje težišta ovog igrokaza za decu, sa Janka i Metke, na vešticu, odnosno fokusiranje travestiranog epikurejstva na uštrb ’’family pathology’’, u malo rastrganom songovanju Aleksandra Saše Popovića, moj prekonoćni back ground pretvorilo u psihodeliju Alisinog ogledala.Ipak, u petak na noćnom stočiću zatičem kartonski poslužavnik na kome je svojeručan potpis Kolumbinin!!! Što dovodi u sumnju kompletnu dramaturgiju prethodne večeri. Mislim na onu outside the scene! Vidim realan potpis osobe - koja je zapravo fikcija. Osim u slučaju ako je snaga moje opsednutosti privremeno i povremeno ne pretvara u lik koji prevazilazi vreme i građansku moć spoznaje. I na tom mestu mojih tlapnji pomogne mi misao Vanje Nikolić, koja je pomagala Senki Petrović u dramatizaciji ’’Ivice i Mari ce’,’ jer ova kaže: Pričati bajke podrazumeva baviti se posebnom vrstom priče koja spaja u sebi realan svet sa svetom mašte... Dakle, to je u pitanju, hvala braći Grim, ali ja ipak i dalje ne znam koje je Kolumbini i meni maćeha. Pošto to nikako ne može biti Kozeta ali ni Izabela Roselini koja je mi je, sedeći sa nama te večeri za stolom, svojski pomagala da što duže zadržim Kolombinu u svom svetu. Izgledajući, pritom, kao lik iz filma ’’Divlji u srcu’’. U kome malo liči na svoju majku, Ingrid Bergman. Jer, mnogo toga potiče iz detinjstva kao što sam uveren da rediteljkin izbor ovog komada nije samo stvar lektire. I sklonosti ka malim užasima. Jer, Ivica I Marica nisu samo metafora, oni su i psi hoanaliza.Od glumaca-lutkara svidela mi se Tatjana Barać, kao Marica. Olgica Trbojević, kao maćeha, bila je srećom izvan opasne zone stereotipa. Andrija Poša, bliži sebi kao otac, nego u roli ceremonijal majstora. Premda scene naracije ukupno deluju osvažavajuće. Danilo Mihnjević, vrlo efektan kao Veštica. Ali ne bi bilo dobro za predstavu ako ga na reprizama rekcija publike previše ponesu. Jer je bi to razrušilo delikatnu scensku ravnotežu komada. U kome je inače scenografija

uspešnije od lutaka, koje su pomalo likovno nestabilne. Iako ih svi učesnici veoma inspirativno animiraju. Ah, da, Ivica mora energičnije da istupa iako je mlađi! Od Marice. Da bi bio zapažen.Dok pišem ovu belešku o predstavi za decu, koja ništa nisu kriva, i sasvim su se lepo zabavljala uz delo brothers Grimm ''Hansel and Gretel'', na koje su uzveli i svoje pomalo grešne roditelje, a prisećam se da je Izabela svojevremeno bila u vezi sa Mihailom Barišnjikovim, što koristi Kozeta da me priupita pita za Blejka Karingona, sine mi surova ali otrežnjujuća misao: Kolombinina i moja maćeha je zapravo Mefistofeles. Koga sam video kako se posle izvođenja ove bajke šunja ’’Zelenim zvonom’’. U zlo doba. Što je ravno paradoksu jer to onda otvara mogućnost da je Kolumbina u srodstvu i sa braćom Man. Što je i logično kada sa zna da smo Kolumbina i ja srodnici jedino po nesanici. Bogu hvala! Ne za nesanicu!Tog petka, dan posle gledanja ’’Jeníček a Mařenka’’, saznajem i da je u međuvremeno mladi Bokačo pao sa bicikla. A Kremenka nigde nema. Renesanso, otvori se!

I sada se, s pravom pitate, kakve veze ovaj zapis ima sa zbunjujućim sms koji mi je uputila Kolumbina. Da li bi vas zadovoljio odgovor – NIKAKVE!?

Copyright by Zoran Slavić2011.