Prednosti dolarizacije

Oni koji popularizuju „going all the way“ na fiksne rate, naglašavaju tri prednosti dolarizacije. Prvo, dolarizacija više podstiče međunardnu trgovinu nego drugi kursni režimi. U tom pogledu tri zaključka se izdvajaju iz postojeće empirijske literature: (1) ne postoji pouzdana veza između kratkotrajne varijabilnosti kursa i obima trgovine za industrijske zemlje4 (2) čini se da varijabilnost kursa negativno utiče na inostranu trgovinu u zemljama u razvoju5 i (3) prisustvo zajedničke valute čini se da ima veći uticaj na obim trgovine nego sam po sebi stepen varijabilnosti kursa, dok neke od skorašnjih studija sugerišu da zemlje koje dele istu valutu trguju 3 puta više među sobom nego što bi inače.6

U skorašnjem papiru, međutim, Persson (2001) predstavlja rezultate koji sugerišu da uz korišćenje odgovarajuće metodologije (ispravljena za pristrasnost pri izboru), efekat ogromne (pozitivne) trgovine povezan sa valutnim savezima iz prethodih studija je umnogome smanjen. Ipak, ukoliko bi sledeći emprijiski radovi potvrdili povoljnije trgovinske efekte zajedničke valute, to bi moglo odgovarati onim tržištima u usponu koja su trenutno relativno zatvorena za stranu trgovinu (npr. Argentina, Brazil i Indija).

Druga prednost dolarizacije je ta da eliminisanjem kursa između domaće valute i (dominantne) strane rezervne valute, istovremeno otklanjamo odstupanja valute. Nakon dolarizacije, prilivi prihoda, finansijska aktiva i pasiva bi bile denominirane u istoj valuti (ušteda u transakcijama sa zemljama izvan zone dolara #koje ne koriste dolar#). Takođe, isključila bi se mogućnost stvaranja krize valute, s obzirom da ne bi bilo kursne razlike koja bi mogla biti napadnuta. S obzirom da je za vreme mnogih kriza valuta uočeno da je odstupanje valute ++++ često označeno kao središte velikih gubitaka u proizvodnji, ovaj atribut dolarizacije ne bi trebalo olako shvatiti.

Kao što su Chang i Velasco (2000) i Roubini (2001) raspravljali, dolarizacija međutim ne znači da neće doći do povećanja troškova zaduživanja i bilansnih efekata usled spoljnih šokova. Pod dolarizacijom deprecijacija se javlja u vidu postepenog pada u nominalnim cenama (umesto u vidu nagle promene u nominalnom kursu). Na kraju dana, realna vrednost servisiranja duga bi se relativno povećala u odnosu na cenu netrgovinskih dobara, i ovo bi dovelo do naprezanja na bankovnim i korporacijskim bilansima stanja. Prilagođavanje pod dolarizacijom može trajati duže, ali će se odigrati.

Neki analitičari (npr. Caprio et al. 1996) su tvrdili da dolarizacija može smanjiti rizik od bankarskih kriza zato što bi smanjila učestale skokove velikih kamatnih stopa +++ - time zauzvrat smanjujući pretnju od naglih, velikih padova u bankarskoj aktivi i pokušaja velikog broja klijenata da istovremeno pretvori depozite u domaćoj valuti u inostranu valutu. Sa aktivom i pasivom denominovanoj u istoj valuti, ne bi postojao problem konverzije valute za banke. Kao što je naglašeno od strane Rojas-Suarez (2000) i drugih, dolarizacija ne bi eliminisala nagle skokove kamatnih stopa indukovanih povećanim percepcijama kreditnog rizika. Kao dodatak tome, dolarizacija bi verovatno učinila težim izlazak iz bankarske krize zato što ne bi postojala opcija smanjenja realne vrednosti bankarskg duga putem inflacije ili devalvacije.7

Neki zagovornici dolarizacije idu i korak daje i tvrde da dolarizacija takođe može smanjiti rokove dospeća, zato što bi zajmodavci – koji više nisu zabrinuti valutnim rizikom – bili voljni da se obavežu za duži vremenski period.8 U ovom kontekstu, često se spominje da je Panama jedina zemlja u Latinskoj Americi sa tridesetogodišnjim (nesubvencionisanim) hipotekarnim tržištem.9 Ortiz (2000), međutim,

predstavlja relevantan kontra primer: kompozicija toka kapitala se premestila ka dužim rokovima dospeća i prema stranim direktnim investicijama u periodu od kad se Meksiko počeo kretati ka fleksibilnijoj politici kursa.

Nekoliko ekonomija u usponu sa fluktuirajućim kontrolisanim režimom (npr. Čile i Južna Koreja) imaju državne obveznice denominovane u lokalnoj valuti sa rokovima dospeća koji se protežu i do 20 godina.10

Za sada nisam uspeo pronaći ni jednu sistematsku (više državnu) analizu odnosa između valutnih režima i prosečnog trajanja finansiranja; umesto toga, relativna oskudica dugoročnih finansija u zemljama u razvoju čini se povezana sa visokom inflacijom i nestabilnom makroekonomskom politikom iz prošlosti.11

Treću prednost dolarizacije predstavlja tvrdnja da dolarizacija smanjuje troškove pozajmljivanja. Niže kamatne stope pri obrtu iniciraju virtuozni krug, smanjujući fiskalne troškove servisiranja javnog duga i kupovina investicija i ekonomskog rasta. Slabiji argumenta u prilog ovoj tvrdnji je taj da zbog valutnog rizika premije pri kamatnim stopama bi bile male ili nula, ukupna premija na rizik pri pozamljivanju na tržištima u usponu bi opala; to jest, samo bi kreditni rizik ostao. Jača forma argumenta je ta da niži valutni rizik bi takođe smanjio premije na kreditni rizik, zato što bi dolarizacija istovremeno smanjila moguću nesolventnost.++

U prilog ovom drugom, primećeno je da instrumenti valutnog i kreditnog risika se uglavnom menjaju zajedno preko vremena, da je širina kamatnih stopa dramatično opala za pređašnje visoko kamatne zajmodavce (npr. Itaija, Portugal, i Španija) od (a i pre) začinjanja Ekonomske i Monetarne Unije, i da Panama ima jedne od najnižih kamatnih stopa u Latinskoj Americi. ++

Drugi su skeptičniji u vezi sa potencijalnim smanjenjima troškova pozajmljivanja koji bi bili povezani sa dolarizacijom. Za početak, odstupanja od zajedničke valute ili od dolarizacije, iako relativno retka, nisu nepoznanica; kao takva, dolarizacija možda ne bi mogla eliminisati valutni rizik. Kao što je primetio Frankel (1999), Liberija je završila experiment sa dolarizacijom i SSSR i Čehoslovačka su se raspale početkom 1990ih. Kreditni rizik je ostajao isti u područjima gde nije postojala pretnja od devalvacije. ++

++ Po Rojas-Suarezu (2000), visoka širina kamatnih stopa kod mnogih suverenih zajmodavaca iz Latinske Amerike je najbolje objašnjena fiskalnim i dužničkim problemima – a ne ranjivosti valute. ++ Edwards (2001) ističe da zemlje u Latinskoj Americi sa najnižim (spoljnim) troškovima zajma je Čile, sa svojim upravljajućim flukturajućim režimom, a ne dolarizovana Panama.13