Izmislili su milion načina da vrijeme prođe,a ni jedan da se vrijeme zaustavi. Šta se mene tiče, i ne  moraju više da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje...Žao mi je što nisam rodjen ili malo gluplji, ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećene, ne komentarišem...''

"Ne lupa mi više srce kad me nazoveš. Valjda to tako ide. Valjda sam se jednostavno već odavno umorio. Ne brini i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio. Tek onoliko da ponekad poželim da čujem da si sretna. "„Želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo... Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put... Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.“

Kad su znali da prodaju maglu, valjda ce znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno.

Ne, u redu je to što se ne uklapam, i takvi su potrebni svetu. Da nema nas, ne bi se ni znalo ko se uklapa, a ko ne. Ne merimo se mi prema običnima, već oni prema nama...

lako je to sa snovima, nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost

U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio.

Utorak, sveca mu? Imendan mog sujevjerja.. Prebrodio sam ih hiljadu i oho-ho do sad, izmičem se maestralno, za dlaku, kao torero, al' ne vredi.. nezadrživo naviru.. Uporni su Utorci, đavo da ih nosi. Neće se smiriti dok me neki od njih ne dotuče!Jos jedan utorak koji me zatice na delu, barut na jastuku i otisci na stranom telugorki su utorki, al' uvek...Jos jedan utorak,sto ja ne bezim, zar sam vezan?Sve je nekako vuklo na Utorak...Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je pocetni, Subota presudna, Nedelja blažena, Petak uvodni...Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih elemenata nesvrstanog Cetvrtka, ali ipak, siguran sam da je doticni dan komotno mogao proci kao Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet da nije tako.taj dan je,mirne duše mogao biti utorak.Bio je sasvim bezvezan,bez šarma,bez stila,bez ikakvog identiteta...Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio.''

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka.Šta radim?Moj stari je uvek uživao gledajuci me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.

To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni arsenal šminke i kojecega, da mu se ne bi slucajno desilo da ode iz ovog stana malkice izgužvan i rašcupan.

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Tješio sam se da će sve biti bolje kad se probudim.Ali, postojao je jedan mali problem... Prethodno je trebalo zaspati.. D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se dotakla...Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stanU redu, D-moll... Ne moraš se kriti, znam da si tu...

Svaka škola se placa, a narocito vecernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo

Dobra vremena za mene tek dolaze.Iskreno se nadam.Ako nije tako, onda sam stvarno u opasnom sosu.

... Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo proleća?Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka...Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time lepio napuklo srce i dobro je držalo...

Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške,pojačam aplauze, i baš me briga ! Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam..

Bilo je neko proleće, koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj način života, zaboravila je da se smeje glasno, i ludak, koji ju je voleo, odlično se uklopio uz čudne, uznemirene pupoljke u njenoj glavi.

Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.Jedino ih treba cekati na pravom mestu.

♥ Tuđe rečenice ne pamtim ni izbliza dobro kao svoje, one obično samo s vrata zavire u moju glavu, i odmah im je jasno da nisu za društvo koje se okuplja u tom bircuzu. ;)

♥ Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim godinama, naprotiv, meni već dugo smeta što vreme prolazi...Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe. Ako znas precicu, nema potrebe da se puno lomatas po bespucima. Ne bato... Stigao si cim krenes. Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu. U tome je tajna... U tome je jedini trik...Ma uzalud… Uz život se na prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odredi kako ume; zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao... Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati. U malenoj pužolikoj špiljici (kamufliranoj pod tupilom leve slepoočnice), imam ugrađen Posebni Instrument Za Brzu I Efikasnu Procenu Nepoznatih Ljudi. OK, zvuči prilično komplikovano, ali u stvari se radi samo o jednom "friziranom" instiktu, ništa više. U svakom slučaju, pouzdana i veoma upotrebljiva je to napravica, godine su dobro izbaždarile njenu preciznost...

Masta me je upropastila...Uvek sam uz likove smisljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.Uvek sam ljude zamisljao boljim nego sto jesu, i tako sam nekako i prosao.Uf... Ima tipova koji ne moraju ništa reći da bi me iznervirali. Ne moraju čak ni biti u blizini, kad bolje razmislim? Dovoljno je da se samo setim da postoje, pa da mi adrenalin ufura u glavu kao unezverena fliperska kuglica...

ali čak ni ja ponekad nisam potpuno po svom ukusu, nije to neko merilo.

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene.U tome je nesporazum. Ipak, sačekaću ga još malo.Još samo malo, onda odoh.

S Tugom jednostavno treba umeti...Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola... I, pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...I nikad te više neće zaobići.

Problem sa senkama je u tom što su ti uvek iza leđa kad je svetlost pred tobom. Zaslepljen reflektorima, blicevima i odsjajem na zlatnim civijama pokušavao sam da dokučim šarene nedoglede pred sobom, i nije mi bilo ni na kraj pameti da se osvrćem. I nisam primetio tu senku...Spazio sam je mnogo kasnije, kad je svetlost bila daleko za mnom, i tad sam ja pojurio za njom, ali sam prošao kao svi očajnici koji su nekad pokušali da stignu svoju senku. Ne, nikad se nismo našli...

Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plačajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija... Ne, ne uvek... Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima...

Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost.

Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo,recimo... Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne napamet... Poštar bi morao plivati za njom... to je jedno..., a drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... to je sigurno.

Kasnio sam, uglavnom, što me nije tangiralo, kasnim otkad znam za sebe, a još nigde nisam uspeo da zakasnim? Nekom čudnom podudarnošću, svi Događaji za mene uvek započinju tačno onog časa kad ja dospem na njih..

Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi... Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat, a nesretan... Verovatno... Ali praktičari su otkrili i goru situaciju... siromašan, a nesretan..Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni anđeo. Znao sam da nema polovnih anđela. Ima ih samo umornih...♥

Eh... Da nam je ova pamet bila... Samo bi nam smetala, jel'?! Pa, dabome... Svi bi se gurali na istom putu do sreće... A ovako je svako pošao svojim...Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati? I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lično odredio

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...

Ne, Bog je prema meni bio prilično fer, sve u svemu... Imajući u vidu, dabome, kakav On već ume da bude? Priredio mi je par sitnih pakosti u životu, OK, to mu nisam zaboravio, ali čini mi se da je i to uradio više reda-radi, čisto da ima neko pokriće ako mu naiđe inspekcija? Nije njemu lako... Svi se mi ponašamo kao da smo mu sinovi jedinci, razmaženo moljakamo i palimo sveće i za poslednju glupost, a Ljudi smo, što je najgore, i da bi jednog od nas usrećio, mora bar trojicu drugih da unesreći, prosto mu se divim što je s nama izdržao tolike godine...♥

.ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da usporiš. I kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...♥

...Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko' nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju Istine i Laži, Stvarnost i Snovi, naziva se ponekad i Mašta

Pa, dobro... Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo... A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom... U oblacima ne živi niko... Samo neostvareni snovi.

Svaki put kada pomislim na tebe napravim zvjezde u srcu.. Znaš li, koliko sada imam zvezda? Mislim da imam svoje sopstveno nebo :-)