Dragoljub Mićović, Zapisi starog ruđanina 5

1

ЗАПИСИ СТАРОГ РУЂАНИНА 5

Драгољуб К. Мићовић

ЗАПИСИ СТАРОГ РУЂАНИНА

5

Београд 2013

2


Драгољуб К. Мићовић


Издавач:

АРМОН Београд ЈУ ЦКПД «ПРОСВЈЕТА» Рудо

Рецезент: Проф. Предраг В.Остојић

Лектор: проф. Бранислав Ковачевић

Компјутерска обрада и коректура:

Aлександар Маринковић

Штампа:

ГДС «ИНКОГНИТО» Прибој

Тираж:

555

3


ОВА КЊИГА ЈЕ ПОСВЕЋЕНА СВИМ МОЈИМ ЗЕМЉАЦИМА, КОЈИ СУ ОСЕТИЛИ СТРАХОТЕ РАТОВА XX ВЕКА

АУТОР

У Београду, 11. новембра 2012.

4


САДРЖАЈ:

1. Из рецензије ... стр. 5

2. Како су дечаци рушили Тројни пакт... стр. 8 3. Нова сазнања на тему «Антуново–13. јуни

1941.»...стр.10 4. Два аршина победника у II светском рату на простору

Југославије ...стр.17 5. Како су се исконструисаним лажима скидале

главе...стр.24 6. Реаговање на иступ неких историчара ...стр.39 7. Осврт на књигу Пере Симића...стр.52 8. Ножеве је користила и друга страна...55 9. Један изузетан пример...стр.59 10. Реконструкција централног трга – чаршије...стр.60 11. О неодговорном понашању надлежних органа општине

Рудо...стр.68 12. Комарице – Комарчићи...стр.73 13. Реч диванити и чашица ракије...стр.85 14. Тата! Ракета!...стр.87 15. Дирљив – тужан испраћај «ЋИРЕ»...стр. 89 16. Мајку му, ко је па овај Иван Ђаја? ...стр.91 17. Барба... стр.93 18. Одлазак фудбалске легенде...стр.95 19. Прота Јевстатије и његов син Пиво...стр.98 20. Запис о фреско сликама у сали дома...стр.99 21. Пријатељство које живот значи...стр.102 22. Реч- две о монографији «Сто година храма Светих

апостола Петра и Павла у Рудом»...стр.105 23. Пријатељства – највећи дар живота...стр.108 24. Захвалност аутора...стр.133

5


ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

Петом по реду књигом “Записа” “Стари Руђанин” је заокружио своја сјећања и премишљања о Рудом и Руђанима.

Са пуно емоција, посебно носталгије, за Рудом и Руђанима којих, како рече, више нема Драгољуб Мићовић, по струци архитекта, враћа нас у вријеме прошло, не тако давно, али и у суморну стварност свог родног мјеста (краја), кога ни он више не може препознати.

Овога пута аутор је одабрао 22 текста, која се тематски, а и жанровски знатно разликују. Међу њима има оних са историјском позадином, аргументованих осврта и реаговања аутора на новинске чланке, медијске наступе и нове књиге, али и полемичних прича из Рудог са савременом тематиком, посебно из домена струке, као и прича о Руђанима, њему драгим пријатељима из младости којих више нема.

Од историјских текстова поменућемо: “Нова сазнања на тему Антуново – 13. Јуни 1941.”, гдје

аутор документовано износи нове детаље о догађају из периода злочиначке усташке власти у Рудом 1941. године и текст "Како су се исконструисаним лажима скидале главе”, врло упечатљиву причу о судбини свог брата Синише. "Стари Руђанин" у овом тексту први пут јавности даје на увид документ - судску пресуду Војног суда X дивизије ЈА, којом је 19.XI 1945. године он осуђен на смрт стријељањем и трајан губитак политичких и грађанских права, само зато што је наводно и између осталог: Синиша Мићовић - војник на одслужењу војног рока, “точно неустановљеног дана у августу 1945. године у Београду позивао једног америчког официра непознатог имена да њихова војска дође у Југославију…”

Од текстова реаговања и полемика издвајамо:

6


"Реаговање на иступ неких историчара" и "Осврт на књигу Пере Симића" (Тито феномен 20 века"), као и потресну причу ("Ножеве је користила и друга страна") о страдању пет цивила – две девојке и три мушкарца из Прибоја, који су измасакрирани, почетком децембра 1943. године у Рудом, од стране партизанске 5. крајишке дивизије, а коју је иницирао књижевник Добрица Ћосић, књигом "Пријатељи мог века" у којој је изнео и по ко зна који пут у својим делима поновио: да су кама и нож једино оружје којим су баратали четници.

После ове приче "Старог Руђанина", потресних прича преживелих сведока и њихових исповести, али и ново-откривених докумената, лоцираних и ископаних тајних гроб-ница ликвидираних неистомишљеника (до сада је пописано око 40.000 особа у Србији), које су од 12. септембра 1944. "ослободиоци - ослобађајући" Србију брутално побили. Све је и свима изгледа јасно осим Ћосићу и "Ћосићима".

Текстовима као што су: "Реконструкција централног трга – чаршије" и "О неодговорном понашању надлежних органа општине Рудо", аутор у домену струке описује своју улогу у реконструкцији централног трга у Рудом изражавајући и оштар протест против неодговорног, боље рећи силеџијског понашања извршне власти у Рудом поводом нарушавања изгледа поменутог простора, разноразним нестручним надгра-дњама (углавном за личне потребе), које се нажалост и даље настављају.

У серији текстова изразито личне природе, аутор је уз много емоција описао своје рођаке: "Комарице - Комарчиће", као и своје драге пријатеље, који су га пратили кроз живот ("Пријатељства – највећи дар живота")

На крају не можемо, а да не поменемо и његов осврт на две личности, потпуно различите, особене, које су свака на свој начин оставиле траг у Рудом. Митар Мићо Мандић фудбалска легенда и Слободан Анђић – Барба, бард и један од последњих боема Рудог, кога више нема.

7


Као и претходне књиге "записа" и ову, пету по реду, аутор је обогатио бројном фото документацијом, својим црте-жима и прилозима, којима употпуњује и потврђује своје приче.

Своје "записе" број 5 "Стари Руђанин", је посветио – свим земљацима, који су осетили страхоте ратова XX века завршивши их једном кратком причом ("Посебна захвалност аутора књиге") о Александру – Ацу Јанковићу рођеном Руђанину у Паризу, који му је и помогао да ова пета по реду књига угледа светлост дана.

Оно што је карактеристично за аутора књиге је да он све своје "записе" пише "sine ira et studio".

Иако је рођен у Рудом у породичној кући ("Мићовића хотел" – касније "Стари хотел"), коју је послератна власт одузела његовој породици у његовим текстовим нису присутни остршћеност и мржња, ни према коме. Он само настоји да својим причама укаже на једну велику неправду, која је учињена његовој породици, коју је дуго послератна власт третирала као непријатељску и којој одузета кућа и имовина никада нису враћени...

Аутор, без сумње, жали због тога, али га више боли судбина Руђана, њему драгих земљака и судбина "Рудог којег више нема". И зато он пише о онима који су скривали истину, криво говорили и писали, али и онима који ненамерно или из незнања погрешише, желећи и на тај начин да од заборава отргне сваки детаљ који му је остао у сећању.

Из тог разлога ове "Записе" топло препоручујем чита-лачкој публици, посебно "онима које долазе", који ће знати како да нам се исте грешке не понове.

проф. Предраг Остојић

8


У Београду, на Ваведење 2011. KAKО СУ И ДЕЧАЦИ РУШИЛИ ТРОЈНИ ПАКТ Школске 1940/41. години био сам ученик првог разреда III мушке гимназије у Београду, која се налазила у живописној згради (подигнута 1906. године) у Његошевој улици. Двадесет петог марта 1941. према распореду часова требало је да имамо час немачког језика. Непосредно пред час у нашу учионицу је упао један ученик из старијег разреда и гласно се продерао: «Клинци! Нико да није остао у учионици на часу немачког. Сви у двориште!» Нормално је да нам то није требало други пут понав-љати. Сви смо као један скочили из клупа, истрчали на ходник и уз гласну вику и галаму низ степениште излетели на двориште. У дворишту је већ било доста ученика окупљених у групе. Чули су се и протести упућени потписницима Тројног пакта.

До наше групе је дошао један ученик VIII разреда и на бетонској плочи дворишта белом кредом нацртао карикатуру Адолфа Хитлера. Ево и данас после седамдесет година могу верно да репродукујем ту карикатуру, па је ево и нацртах и при-ложих у фото и графичком прилогу уз ову

причу. Нас тридесетак ученика потом направисмо круг око карикатуре и почесмо даје пљујемо. Био је то револт двана-естогодишњака, којим смо се придружили свеопштем револту српског народа несвесни шта ће се после тога дешавати.

9


Убрзо после капитулације Југославије и уласком немачког Вермахта у Београд, зграда наше школе постала је касарна немачке окупационе војске.

Зграда Треће мушке гимназије – Његошева 15 Београд

(2010)

10


НОВА САЗНАЊА НА ТЕМУ «АНТУНОВО – 13. ЈУНИ 1941.»

У мојој првој књизи «Записи старог руђанина» штампан је текст «Антуново–13 јуни 1941.» То је до тада било прво и једино писање о истинитом догађају, који је за последицу требао имати ликвидацију српског становништва Рудог од стране усташа.

Како је та усташка замисао спречена, објаснио сам у поменутом тексту, али је за чуђење што је послератна власт авнојевске Југославије у Рудом, о томе ћутала и није уопште реаговала.

Можда је томе разлог био што се то дешавало у пери-оду када је за комунисте Југославије још увек важио пакт између немачког трећег Рајха и СССР-а, потписан од стране министра иностраних послова змаља потписница тог пакта Рибентропа и Молотова.

Надаље, српски живаљ Рудог и његове околине се у току ратних збивања определио за Равногорски покрет, па новој «народној» власти није ни падало на памет да истражује тај догађај. Напротив та власт је посебно подгревала припи-сивање српском живљу епитет «ћетници», не желећи да се упушта у стварно разматрање догађаја.

Једино је тачно да су у току рата од 1941. па до поло-вине 1943. године, у Рудом једни поред других живели и Срби и муслимани, узајамно се штитећи од екстрема, те је Рудо и јединствено као место на простору Босне и Херцеговине, да се у њему у том врло узбурканом времену нису десили масовни злочини.

Можда је томе допринело и то што је становништво било окренуто вери, а права вера се увек противила насиљу и убиствима. Драго ми је да је моје родно Рудо сачувало образ.

11


Истина је да се послератна власт често и неоправдано окомила на српски живаљ, па је због тога у запећак гурнула грехове друге стране. Но, тако је било, а сада је касно исправљати «криву Дрину».

Враћам се на почетак овог текста, јер желим да опишем оно што сам у неким реаговањима и текстовима пронашао везу са људима, који су одлучујући допринели спречавању реализације ликвидације руђанских Срба од стране усташа и њиховим личним судбинама. Ради се о две особе које су се 13. јуна 1941. године налазиле у Ужицу.

Прва особа је Штокхаузен, Немац, тада по чину пуко-вник, командант у ужичкој фелд команди, а друга особа је познати предратни ликовни уметник Михаило Миловановић, који се због течног познавања немачког језика нашао у улози тумача.

Уметник Миловановић, знатно пре Првог светског ра-та, студирао је у Минхену ликовну уметност. Ту је упознао Немца Штокхаузена оца поменутог немачког пуковника, са којим се спријатељио и дружио. Када је отац Штокхаузен дознао да му је син постао командант окупираног Ужица, у којем је живео његов друг из студентских дана, он је обраћајући се писмом сину, замолио га, да покуша да сазна шта се у међувремену десило са Миха-илом и да ли је жив?

И наравно пуковник Штокхаузен је успео да пронађе жива и здрава очевог друга Михаила, те га је позвао да дође у команду места.

Као што сам напред навео Михаило Миловановић је перфектно говорио немачки језик, па га је пуковник Шток-хаузен замолио да му због незнања српског језика, помогне као тумач. Веровати је, да је немачки командант желео да постигне известан степен разумевања са становницима града Ужица, те се Миловановић, прихватио тог незахвалног зада-тка, у жељи да помогне сину свог другара из студентских

12


дана. Друга је ствар, да ли је то требало да учини. Вероватно је да о последицама није тада могао ни да размишља.

О овоме сам сазнање стекао на основу текста у листу «Политика» од 22.09. 2006. “Озарење и разочарење”, ауторке госпође Врбиславе Старовић–Слободанов. Госпођа Врбислава је истакла, да је Штокхаузен спасао од погубљења, уз помоћ тумача Миловановића многе становнике, као на пример групу сељака из села Букови код Косјерића, али је сигурно да она није знала да су Штокхаузен и Миловановић најодлучније допринели спашавању руђанских Срба од намераваног покоља од стране усташа.

У време такозване Ужичке републике, у јесен 1941. године, када су власт у граду држали партизани, међу првима је ликвидирано велико српско уметничко име Михаило Миловановић, због наводне сарадње са окупатором. Ту није било никаквих олакшавајућих околности, које би «револу-ционарни суд» разматрао. Ни спашени житељи Букова, ни српски живаљ Рудог, за тај суд нису били супротан и частан доказ.

Из свега оног што се дешавало у току ратних збивања 1941. - 45. јасно је ипак да су ти револуционарни партизански судови имали два аршина. Један врло строг, суров и крут према припадницима Равногорског покрета и српског народа, а други према другим странама, па као пример наводим:

1.Највиши руководиоци КП Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић склопили су 17.04. 1941. са усташким министрима Лорковићем и Будаком, споразум о заједничкој сарадњи. Никада комунистички револуционарни суд ово није узео у разматрање, мада је непосредно после Другог светског рата Хебранг пао у немилост. Но ЦК КП Хрватске, није дозволио да му се суди, вероватно да истина не би изашла на видело, па би се многи тадашњи чланови руководства КПХ нашли на тапету. Хебранг је завршио “обешен о радијатор”

13


Тачно је такође да је један од потписника склопљеног споразума са усташама, Владимир Бакарић до краја свог живота оста на функцијама у највишим партијским и државним органима

2.У јесен 1943. године партизанима се предао резервни поручник, учитељ из Миоча код Рудог Милан Савић, изразивши жељу да из четника пређе у партизанске редове. Исте године партизанима се предао усташко-домобрански виши официр Сулејман Филиповић. Савићу је преки «рево-луционарни суд» у Рудом изрекао смртну казну стрељањем, због наводне сарадње са окупатором, док је Филиповић без проблема примљен у партизанске редове, те је после рата доспео до високих државних функција у СР Босни и Херцеговини. Овом високом официру оружаних снага НДХ, није узет као грех сарадња са окупатором.

Са ова два напред изнета примера, поткрепљујем моју констатацију.

Враћам се са дужном захвалношћу према свима оним који су допринели да се планирани злочиннад руђанским Србима спречи, јер да се то није десило мене сигурно данас не би било међу живима, те не би изнео ову истину.

У листу «Политика» 30.10.2009. године објављен је чланак Бранка Пејовића “Задах небриге за споменике култу-ре”, у којем се јасно говори о једној срамној небризи према великану српског ликовног стваралаштва Михаилу Миловано-вићу, а све као последица сатанизације човека, коју је учинила комунистичка револуционарна власт, а коју и данас у демо-кратском друштву чине они којима је та власт у души и срцу.

Ипак од више од полувековног заборава ликовног ствараоца Михаила Миловановића је спасао недавно преми-нули син инжењер Момчило, који је деценије свог живота подрдио спирању љаге са имена и дела свог оца, све док он није заузео часно место, које му и припада у историји српске ликовне уметности.

14


На крају целе ове приче износим и сазнања до којих самдошао о немачким официрима Штокхаузену и Хелцлу, који су несумњиво одлучујуће допринели да се припремани злочин над руђанским Србима од стране усташа не деси.

Из доста обимне документације, до које сам дошао захваљујући мојим пријатељима, није спорно да је Шток-хаузен, као фелд командант у Ужицу, био по командној одго-ворности надлежан потпоручнику Францу Хелцлу у исту-реном оделењу у Прибоју на Лиму. На основу тога да се и закључити да је по Штокхаузеновом налогу 13. јуна 1941. године лајтнант Хелцл са групом њему потчињених војника, упао у Рудо и спречио планирани и већ припремани масакр руђанских Срба.

Из напред поменуте документације издвајам: -Наредбу број 1 од 28. априла 1941. године војноупра-

вног команданта Србије у којој су побројанесве фелд и ортс команде које су му потчињене, а међу њима и фелдкоманда-нтура 816 у Ужицу, чији је командант пуковник Штокхаузен.

-Наређење команданта штаба немачког опуномоћеног команданта у Србији од 4. децембра 1941.године о новој орга-низацији Војноуправних команди у Србији у којем је у тачки V седиште фелдкомандатуре 816 премештено у Шабац, а да је њен командант генерал – мајор фон Штокхаузен.

Поменуте наредбе недвосмислено говоре да је фелдкомандатура 816 била стационирана и у надлежност има-ла простор Србије, на коме је створена тзв. “Ужичка репу-блика” и на које су у јесен 1941. године у оквиру прве непријатељске офанзиве дејствовале немачке окупационе снаге. Логично је закључити да су се у оквиру тих догађаја, дешавали ратни злочини над цивилним становништвом у виду одмазди.

На основу књиге “Немачки ратни злочини 1941.-45” и пресуда југословенских послератних судова, као и списка осуђених немачких генерала, официра и других, у вези ратних

15


злочина помиње се и име Хунолда фон Штокхаузена (Hunold von Stockhausen), генерал лајтнанта, команданта моторизова-ног пука “Gross Deutschland”. Он је пресудом војног суда у Београду, број 364/47 од 25. марта 1948. осуђен на казну смрти - стрељањем. Казна је по жалбама у другом степену потврђена решењем Врховног војног суда, II суд. Бр. 594/48 од 7. маја 1948.

Из пресуде Војног суда у Београду се види да је гене-рал-лајтнант Штокхаузен био командант моторизованог пука «Грос Дојчланд», а та јединица се помиње и у ратним дејст-вима на Источном фронту против совјетске Црвене армије. Вероватно је та јединица и доживела свој крах на источном фронту. Многи су изгинули, али је било и доста заробљених. Претпостављам да је Штокхаузен као заробљеник, а на списку ратних злочинаца на простору Југославије и испоручен југо-словенским послератним властима па је суђен за ратне зло-чине.

Да ли је на тим суђењима било и неких олакшавајућих околности није ми познато.

Спашавање буковичких Срба од ликвидације, као и спречавање припремљене ликвидације руђанских Срба од стране усташа, што је неспорно била заслуга и пуковника Штокхаузена и академског сликара Михаила Миловановића, заслужили су олакшавајућу околност. Питање је да ли је неко на оваквим судским процесима могао и смео поставити пита-ње олакшавајуће околности, јер је и он могао постати «наро-дни непријатељ» или сарадник окупатора.

Лајтнант Франц Хелцл, касније је унапређен у чин оберлајтнанта, са својом јединицом из Ваљева 1942. године, већ као капетан, упућен је на источни фронт. Да ли је пре-живео страхоте тог фронта није ми познато. Знам само да су битке на том фронту биле жестоке са огромним жртвама на обе стране.

16


Баш када сам привео крају овај текст о новим сазнањима на тему “Антуново – 13. јуни 1941.” погодила ме једна неистина, изнета у једној тек објављеној монографији, на коју ћу се осврнути у склопу ове књиге, посебним текстом. Ради се о догађају који се десио 13 јуна 1941. године, који сам га заједно са мојом породицом и руђанским Србима, доживео, свестан велике опасности по животе свих нас. Све што сам тада о томе написао била је сушта истина

Није ми јасно, ко данас има интерес, да после 71. годину од тог догађаја, протура неистину, да су тада руђански живаљ спасили италијански војници из Пљеваља. Једина и права истина је да су то учинили немачки војници под кома-ндом Франца Хелцла упућени из Прибоја.

Жалосно је и то што послератна власт авнојевске Југославије, овом случају није посветила дужну пажњу, мада ми је јасно због чега? Да су овом случају посветили пажњу морали би открити дуго прикривану сарадњу хрватских комуниста са усташама.

Додајем и то да није истина (изнето у поменутој моно-графији) да је Рудо било прво место у Југославији које је ослобођено, јер су пре Рудог ослобођени - Дрвар и Срб 27. јула 1941. и Лозница 31. августа 1941.

17


Михаило Миловановић (1879-1941) Ратни сликар српске Врховне команде у I с.р. ДВА АРШИНА ПОБЕДНИКА У II. СВЕТСКОМ РАТУ НА ПРОСТОРУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Далеке 1935. године дневни лист «Политика» помогао ми је, као шестогодишњаку да савладам читање ћириличних текстова. Три моје старије сестре тада су биле учинице основне школе, па сам уз њих и ја почео да сричем слова, а «Политика» на коју је био претплаћен мој отац, свакодневно ми је била у рукама. Ради тога сам можда и постао и остао њен верни читалац до старачких дана,

Не могу рећи да ми дан почиње са «Политиком», јер због касних телевизијских програма устајем касније, али могу рећи да је свакодневно читам и посебно пратим историјске теме.

Много пута сам се као читалац појављивао у рубрици «Међу нама», реагујући на неке појаве или догађаје, па сам био захвалан мом омиљеном листу, што је тиме омогућавао да се чује и моја реч - реч њеног читаоца.

18


У последње време у листу се, везано за рехабилитацију ђенерала Михаиловића, признавању антифашизма Равного-рском покрету и спашавању савезничких пилота у Другом светском рату, воде полемике у којима учествују обе супро-тстављене стране.

Они који су заговорници истине коју су победници у том рату написали, што се учило у школама и на факултетима у послератних 50-60 година, бране је по сваку цену, док супротна страна, онемогућавана на разне начине, са великим тешкоћама износи своје виђење догађаја.

Не чуди ме што се у тој полемици појављују: Савез бораца НОР-а, историчари попут др Латаса и др Терзића, амбасадор др Стевовић и други, јер супротстављајући се се рехабилитацији, они у ствари штите своје интересе и приви-легије, које су стекли, у послератном времену, од власти којој су многи од њих припадали.

Крајње је време да се неке ствари рашчисте, јер исувише мало има оних који су били актери тих историјских догађаја у Другом светском рату на просторима Југославије.

Чуди ме да се у тој полемици појављује и господин Скоко, као председник друштва за истину о НОР-у. Зашто је основано и зашто постоји такво друштво, ако је истина о НОР-у и једина и права истина? Вероватно је да су и сами оснивачи тог друштва били свесни, да у њиховој истини постоје и шупљине и мрље, које треба зачепити и брисати, односно бранити.

Други светски рат на просторима Југославије био је и ослободилачки и верски и грађански рат. Све стране у том сукобу имале су своје преке судове и егзекуторе. Сви су чинили злочине, али су се кола сломила преко леђа српског народа и Равногорског покрета, јер је тај покрет био једина сметња Титовим «револуционарима», којима је револуција дозвољавала све па и физичко уклањање противника без одговорности.

19


Пре извесног времена у једној ТВ-емисији унук Јосипа Броза – Јошка Броз, је изјавио:

«Крајње је време да се помире партизани и четници.» Ја овом приликом наводим истинит пример помирења

ових двеју супротстављених страна. Син потпоручника Југословенске војске у отаџбини,

оженио се са кћерком потпуковника ЈНА. Очеви супружника, били су борци ослободилачког рата од 1941., на супротним странама, а постали су најбољи и најискренији пријатељи. То пријатељство су искрено неговали и чували до последњих дана свога живота. У овом складном браку рођена су два сина. Старији носи потпоручниково име, а млађи потпуковниково.

Читајући и пратећи «Политику», запазио сам и три текста која су на њеним страницама објављени пре, отприлике 26 месеци, а које су написали три различита аутора. Задржаћу се на њима.

Фотокопију првог текста аутора Славка Хелете, који је објављен 18.10. 2008., у листу «Политика» као прилог мојој причи ради лакшег разумевања преносим у целости.

20


Други текст је објављен 18. 10. 2010., под насловом

«Војна тајна купљена на бувљој пијаци», из пера новинара «Политике» Слободана Кљакића, у којем се говори да су официрски кадар ЈНА 1947. године чинили и припадници најмање 14 војних формација, сукобљених међу собом 1941.- 45. на тлу Југославије. По писању господина Кљакића међу 3533 официра, највише их је било припадникаоружаних снага НДХ (1963), односно 56%, док је припадника јединица Драже Михаиловића било 727, односно 21%.

Из наведених података из текста новинара Кљакића, јасно је да су припадници оружаних снага НДХ, нарочито 1944. годне, када су постали свесни да Хитлер губи рат, прилагођавајући се лако ситуацији, из нацифашистичког

21


табора, масовно прелазили у антифашистички, чиме су испо-штовали ону босанску изреку: «повијај се како вјетар дува!»

Што се тиче података о официрима припадницима јединица ђенерала Михаиловића (727) не могу да закључим у којем су периоду рата приступили партизанским јединицама. Да ли су у том броју садржани и они устаници из прве ратне године, када је Тито по доласку у Босну (јануар 1942.) наредио да се преко добровољачких јединица, устаници против усташког терора- четници преводе у партизанске јединице. У то време на простору Босне, још увек је било сарадње између четника и партизана. Колико је њих садржано у броју 727, приступивши партизанским јединицама после септембра 1944. након позива краља Петра II тешко је закључити.

Остаје озбиљна сумња да су многи припадници усташких и јединица НДХ, на овај начин успели да се спасу одговорности за злочине које су пре тога починили.

Трећи текст из «Политикине» рубрике «Историја-мит и заблуде» аутора господина Драгана Влаховића под насловом «Бошко није ћутао», објављен је 27.11. 2010.

У овом тексту аутор пише о пуковнику ЈНА Бошку Видаковићу, који је био у послератним данима један од виђенијих људи из редова победника. Био је одређен да после заробљавања ђенерала Михаиловића, као његов земљак, родом ивањчанин, као високи официр ОЗНЕ, проводи време, најчешће ноћу у његовој ћелији, ћаска са њим, онако домаћински о свему и свачему. Схватио је да је тада много чега паметног говорио утамничени ратник.

После спуштања завесе на случај Михаиловић и његове ликвидације, Бошко Видаковић се по задатку упутио у Јужну Америку, прецизније Аргентину, да би прикупио сазнања о скривању и животу усташког поглавника, највећег ратног злочинца Анте Павелића, те да испита могућност његовог хапшења, како би био приведен правди.

22


Годинама је Видаковић као хрчак скупљао инфор-мације о монструму Јасеновачком и на крају, када су се стекли сви услови о томе шифрованим телеграмом обавестио цен-тралу у Београду «да је роба спакована и да тражи упутство за следеће кораке». Одговор из централе је врло брзо стигао, а био је кратак и јасан:

«Нећемо од старца правити свеца.» Шетајући Буенос Аиресом у недоумици Бошко се питао – Шта се то у његовој држави десило, па не желе Павелића да му се суди? Схватио је да је то била жеља његовог врховног кома-нданта.

Повратком у земљу, ђаво му није дао мира па је проговорио. Епилог тога је казна од десет година затвора у Сремској Митровици, па је пукобник Видаковић обукао и робијашко одело. Пред крај живота био је убеђен да је Драгољуб – Дража Михаиловић био сто посто у праву. * * *

У другој половини месеца августа 2012. године «Политика» је почела да објављује фељтон Вјенцислава Ценчића «Истина о Ивану - Стеви Крајачићу». Аутор овог врло интересантног фељтона пише о ономе што се није смело знати, а што јасно потврђује да су у ствари постојала два аршина код победника у Другом светском рату на простору Југославије и прикривена сарадња руководства КП Хрватске са хрватским усташама током целог рата. Све је то било на штету српског народа, о чему српски комунисти нису смели ни писнути.

Ако се свему напред додају и два споразума која су постигнута између вођства хрватског народног усташког покрета и вођства југословенских комуниста о сарадњи:

1.Споразум сачињен у казниони у Сремској Митровици потписан од стране др Мила Будака и Моше Пијаде у јуну –

23


липњу 1935. године. (Оригинал се налази у Војно-историјском институту ЈНА, архива непријатељских јединица бр.рег. 3/2 – кутија 116/1638) Овај споразум је потврђен и у Рогатици децембра 1941. године каo и у пролеће 1942. у време више састанакa представника обеју страна. 2. Споразум између представника КП Хрватске, који су потписали Хебранг и Бакарић и представника усташке организације, који су потписали министри НДХ Лорковић и Будак од 17. априла 1941. године, а који је лично одобрио Павелић.

Онда нас не чуди што су постојала дава аршина. Један врло оштар и груб према припадницима покрета ђенерала Михаиловића, а други врло благ према припадницима усташких и домобранских јединица, па и према припадницима СС – Ханџар дивизије.

У приложеној фотокопији текста «Помен страдалим српским младићима» први пут се помињу извршиоци - ликви-датори, као и име официра, који је командовао наведеним јединицама што значи да је он био одговоран по командној одговорности. На жалост био је Србин.

Знам да ће објављивање овог мог текста изазвати ерупцију протеста оних које сам поменуо у почетку истог, али с обзиром да је прошло време једнопартијске «демократије» и да се политика земље окреће ка Европи, односно ка правој демократији, нормално би било да се противна страна само-критички изјасни о догађајима на крају Другог светског рата:

-ликвидација «народних непријатеља» у многим местима Србије после уласка ослободиоца у Србију у периоду 1944-45. године;

-ликвидација заробљених припадника ЈВуО и цивила избеглица на простору Словеније и Зеленгоре;

Неоспорно је да су извршиоци ових дела имали рецепте за извршење ликвидација, а то су:

24


-Катинска шума у Пољској 1939. -Крашке јаме Динарског планинског система над којима су

усташе вршиле масовне ликвидације Срба;

(децембар 2010. – август 2012.) КАКО СУ СЕ ИСКОНСТРУСАНИМ ЛАЖИМА СКИДАЛЕ ГЛАВЕ

Стари Руђани се сећају мога брата Синише. Био је треће дете мојих родитеља Крста и Невене. Рођен је 16. октобра 1923. године. Завршио је три разреда трговачке

25


академије у Београду, а даље школовање спречиле су ратне прилике.

Крајем априла 1941. године, Рудо је ушло у састав зло-гласне Независне државе хрватске. Власт те нове државе, одмах се окомила на српски живаљ, а све што је било слове-нско, југословенско и српско нашло се на удару те нове вла-сти.

Синишин отац Крсто, трговац, хотелијер и шпедитер, био је дуги низ година, председник удружења Југословенских националиста, «ОРЈУН»-е. Због тога се он и његова породица нађоше међу првима на удару усташке власти. Као имућном човеку, одузета му је велика имовина из магацина шпедиције. Разрезан му је и енормно висок порез од 300.000 предратних динара, који је морао одмах да плати. Крсто је ухапшен, тешко малтретиран и мучен. Последица тих патњи било је тешко оболење за које није било лека. Од физичке ликвидације спасила су га три часна човека – муслимана, који су у моменту када је требао бити ликвидиран, стали испред њега и уста-шама рекли:

«Пре него што њега ликвидирате, прво убијте нас, јер је он нама у животу много ваљао.»

Они су га сломљеног и измрцвареног довели кући. На-жалост и поред покушаја лечења у Београду, спаса му није било. Умро је у током Другог светског рата 1944. године у 54. години живота.

Синишин старији брат Вељко, захвљујући једном човеку који му је јавио да га усташе траже, успео је да побегне те се у лето 1941. године пребацио у Београд. Најзад је и сам Синиша у августу 1941. године избегао хапшење од стране усташа, бекством на италијанску окупациону територију.

Што се тиче власти НДХ, она се у Рудом одржала кратко време до септембра 1941.године. Устаници, сврстани у четничке јединице, иако врло оскудно наоружани су 21. септембра 1941. на Малу Госпојину, протерали ту власт, те

26


никада више иста, током Другог светског рата није успостављена. Такође се може на прсте једне руке избројати, колико су пута (увек не задуго) у месту боравили партизани. Једно време, као окупатори, свој гарнизон у Рудом држали су Италијани, а кратко време у периоду мај – јун 1943. и Бугари. За немачког окупатора Рудо није било много интересантно, пошто није било пролазно место, а очигледно није имало ни стратешки значај. У њега се могло ући макадамском саобраћајницом дужине седам километара, са пута Прибој – Пљевља из правца села Устибар, па се истом саобраћајницом вратити назад. Из тих разлога Немци су у току целог рата, само 4-5 пута боравили у Рудом, али кратко време.

Због свега напред изнетог, а као тадиционално конзе-рвативан крај, Рудо и његова околина су се приклонили Равногорском покрету ђенерала Михаиловића. Овде додајем и пресудну чињеницу да је ЈВуО, била једина брана повратку злогласне усташке власти и да су се четници у њему одржали све до 14. јануара 1945. године.

Након тог дана Рудо «ослобађају» припадници Пете албанске, Енвер Хоџине дивизије, која је стигла у «братску» помоћ Титовим партизанима. Када смо се већ дотакли те «братске» помоћи, овде ћу поставити једно умесно питање:

«Како је било могуће да се Тито успротиви уласку савезничких, енглеских и америчких трупа на простор Југославије, а дозволи да просторе Југославије искористе за своја ратна дејства албанске партизанске јединице долином реке Лима, трупе совјетске Црвене армије, на просторима Србије и Војводине, те да окупаторску бугарску војску која је многа места у Србији завила у црно, претвори у ослободи-лачку?»

Сигурно је овај Титов трик донео превагу у односима снага у борби за ослобођење Србије.

27


Ово напред наведено одступање од теме овог текста, било је потребно да би се боље сагледала ситуација на простору Рудог, јер је тај утицај и био значајан, а Рудо је било мост за улазак у Србију.

Синиша је по ослобођењу Рудог и протеривања усташке власти, постао писар у команди места, а командант је био резервни санитетски капетан др Љубомир Ћалић. По задатку је из команде места у касну јесен 1941. године посетио положаје устаничких јединица изнад среског места Вишеград. Ту је зарадио и прву рану. Гелер од гранате погодио га је у лист ноге. Рана није била тешка, те је исту брзо преболео.

Као мобилисани борац Вишеградске бригаде, у марту месецу 1943. године тешко је рањен у борби против партизана у месту Улог у Херцеговини. Метак му је прошао кроз слабину. Срећа је била, што је био изгладнео, те су црева била празна, а тиме и неоштећена.

Трећу рану у току рата зарадио је у селу Раванци у септембру 1943. године. Та рана је била последица нестручног руковања оружјем једног припадника Вишеградске бригаде. Рањен је био у бутину ноге.

У активном раду руђанске равногорске омладине, било је много вредних активиста. Са поносом се може рећи да до 15. јануара 1945. године у Рудом није постојала никаква друга омладинска организација изузев ЈУРА-о.* Чак су у новембру 1943. године крајишки партизани покушали да у Рудом оснују своју партизанску омладинску организацију, но успеха ______________________________________________________ * ЈУРА-о - Југословенска равногорска омладина није било, јер се већ раније омладина Рудог определила за равногорски покрет. Руководилац равногорске омладине и организатор равногорских течајева био је Синиша. Током 1944. године он је постављен за команданта омладинског штаба 301 за Источну Босну, те је као ђак наредник, унапређен

28


у чин потпоручника. Био је директно потчињен ађутантском оделењу Врховне команде ЈВуО**

Јединице Вишеградске бригаде у склопу Дринског корпуса 12. јануара 1945. године напустиле су Рудо. У колони ових јединица, нашли су се и припадници ЈУРА-о из Рудог. О овом путу у неизвесност, а говорило се идемо пред нашег краља и савезнике, детаљно је било речи у «Записима старог руђанина», те се на томе више нећу задржавати. Осврнућу се само на крај овог путешествија, на догађаје у Словенији, где се затекао Синиша.

Негде у близини Цеља, крајем априла 1945., Синиша се са групом равногораца, који тек што су прележали тифус, предао једној партизанској крајишкој јединици. Сви су били у врло тешком стању, оронули, мршави, исцрпљени и гладни. Од руђана у тој групи су осим Синише били Побједа Миковић и Томо Папоњак. Један млади официр из поменуте јединице, када је чуо да су сви по националности Срби, изгрдио их је рекавши да је срамота што су се ту затекли, али сажаливши се на њихов изглед, ипак им је опростио. Потом их је нахранио, а онда их је примио у своју јединицу. По том основу Синиши, а и осталим из групе, признат је статус борца НОР-а 15 дана, уз напомену да је Други светски рат у Словенији трајао све до 15. маја 1945. године.

Овакав начин предаје патизанској јединици имао је и срећну околност те је ова група избегла оне сурове ликви-дације заробљеника без икаквог суђења, које су се десиле на просторима Словеније, али и на просторима Зеленгоре и Ми- _____________________________________________________ ** ЈВуО - Југословенска војска у отаџбини љевине у Босни у мају 1945. године.

Побједа Миковић је укључена у културно просветни рад у јединици, јер је по професији била учитељица, а Синиша је додељен санитету дивизије, где је убрзо, као писмен младић

29


постао секретар санитета. Трећи руђанин из групе Томо Папоњак распоређен је у оперативну јединицу.

Почетком августа 1945.године, највиши орган власти нове државе АВНОЈ, донео је одлуку о амнестирању свих припадника четничких и домобранских јединица, који су се предали партизанским јединицама. Та одлука се односила и на групу руђана, која се предала код Цеља. Баш тих дана код Синише у посети у Новј Градишкој, биле су мајка Невена и сестра Јелена. Како још увек железнички саобраћај није добро функционисао, Синишин претпостављени му је издао писмену

Фотокопија страна 3,4 и 5 Синишине војне књижице «буквице» из које се јасно види да је он два пута ступао у ЈНА: -Први пут априла 1945. године -Други пут 29.11. 1954. године када је био на дослужењу војног рока.

30


дозволу и пропусницу, да мајку и сестру отпрати до Београда. Пре истека важности дозволе он се вратио у Нову Градишку у јединицу.

Међутим, негде крајем августа 1945. године, у његову јединицу је изгледа стигла информација из Вишеграда и Рудог па се однос према њему у јединици потпуно изменио, а ствар су у своје руке узели припадници КОС-а и ОЗНЕ. Под пуном одговорношћу истичем да Синиша током ратних сукоба у периоду 1941. – 1945. године није починио никакав ратни злочин. Никада никога није опањкао, нити оптужио или убио. Био је млад човек. Истина је да је припадао Равно-горској омладинској организацији и да је био руководилац те организације, али је остао неукаљана, чиста образа.

На основу приспелих информација из родног краја, Синиши се у Војном суду у Славонској Пожеги припремао процес, али такав, којим би се избегла амнестија коју је донео

31


АВНОЈ. Сачињена је срамно исконструисана оптужба, која је Синишу тертила да је у Новој Градишци скупа са мештанком Хелгом Шимић и сарајлијом Храниславом Шакићем (обоје припадници усташке младежи) организовао фашистичку групу за борбу против нове народне власти. Оптужница је подигнута против све троје именованих и одређен им је притвор.

Захваљујући брату од тетке Тому Папоњку, породици је благовремено стигла информација, те су мајка и сестре предузеле одређене кораке, како би се са Синише скинула исконструисана љага.

У уводном делу овог текста описане су све муке и тешкоће, којима је од стране усташке власти била изложена Синишина породица 1941. године у Рудом, те приписати Синиши припадност усташкој организацији могли су само да учине људи неморалних особина и ниске савести, који су се тим лажима додворавали новој комунистичкој власти, јер Синиша ништа заједничко није имао са усташком идеоло-гијом. Напротив, свим срцем и душом био је против ње.

Како је Нова Градишка на територији Хрватске и пошто ту никада није било четника за ове «конструкторе» те срамне оптужнице, није постојала никаква могућност да Синиши припишу организацију и формирање четничке групе на том простору, јер би то била тотална глупост. Зато су му приписали да је постао организатор усташке групе против нове власти, скупа са двоје бивших чланова усташке младежи. Поред организације ове илегалне групе, приписано му је, да се неутврђеног датума, састао у Београду са неиме-нованим америчким официром и да је од њега тражио да Аме-риканци окупирају Југославију. Бесмислице, ничим доказане, а исте су у својим главама смислили «конструктори» оптужбе, јер су имали информцију да је Синиша отпратио мајку и сестру до Београда. Нејасно је и то како је могуће да војник

32


који служи војни рок у Новој Градишци, обезбеди себи састанак са америчким официром у Београду?

Што се тиче позива да Американци окупирају Југосла-вију, како је било могуће да један младић, несвршени ученик трговачке академије, има такву моћ да позове страну велесилу да окупира Југославију, када то нису могли Краљ Петар II,, ни краљевска Влада у Лондону, ни познати политичари и дипломате Краљевине Југославије.

Припадници ОЗНЕ и КОСА су током истраге у овом случају, Синишу малтретирали и мучили присиљавајући га да призна све оно што су они исконструисали, а што он никада није учинио.

Зар је Синиша могао да призна да је био организатор усташке групе?

Како Синиша није признавао наводе којима је опту-живан, јер они нису били истинити, онда су наступиле тортуре и страховита мучења, те боравак у влажној самици, претње батинама и батињање, па када и то није помогло примењењ су крајњ окрутне мере: - забијање трнова испод ноктију -палење вате натопљене алкохолом на Синишиним длановима. - гледање у сијалицу до онесвешћивања

Ово је превршило сваку меру. Била је то тортура коју он није могао више да поднесе те је мучитељима рекао: «Напишите све што желите, ја ћу то потписати, јер ове муке жив човек не може више поднети.»

Такву оптужницу су тужиоци изнели пред судско веће, војног суда X дивизије II армије у Славонској Пожеги 19. новембра 1945. године.

Из пресуде Војног суда X дивизије 2. југословенске армије број 140/45 (фотокопија у прилогу) види се састав већа које је изрекло пресуду. Већу је преседавао судија војног суда

33


поптпоручник Ахмет Салчић, после рата познати сарајевски адвокат.

Чудно је што судско веће није утврдило датум Синишиног састанка са америчким официром и што није утврдило име и његов чин. То несумњиво говори да правог правног приступа у овом судском процесу није било. А оно што је у целом случају билио најчудније, оно двоје припадника усташке младежи, Хелга и Хранислав, оптужени са Синишом били су ослобођени у овом чудном процесу. Љага и срамота те нове судске власти.

Не треба се ни чудити оваквом поступку, јер рево-луционарни комунистички, партизански судови нису позна-вали ни римско, ни англо-саксонско, ни европско право, они су своје право изучавали на коминтерновско-бољше-вичким шумским курсевима, а то право се заснивало на револуцио-нарној сили. Масовно скидање глава био је продукт оваквих процеса.

Након брзог претреса овај «славни суд» не двоумећи се изрече смртну казну – стрељањем, али је дато осуђеном право на жалбу на изречену пресуду. Синиша је 45 дана био на «белом хлебу», чекајући извршење смртне казне. Само захваљујући благовременој обавести, коју је породица у Рудом добила, уз ангажовање мајке Невене и сестре Ксеније, а уз помоћ добрих, часних и поштених особа, о којима сам писао у мојим књигама, смртна казна је замњена 20-то годишњом робијом. То је у том тешком времену, када су главе летеле без икаквих правних провера, било најважније да Синиши остане глава на рамену.

Ради илустрације овог чудног, монтираног процеса, прилаже се фотокопија две странице изречене пресуде, из које се јасно види да је врховни суд ФНРЈ својим Решењем број 3408/45 од 13. децембра 1945. године у целости потврдио пресуду, али да је одлуком председништва Уставотворне скупштине ФНРЈ број 631/46 од 19. јануара 1946. године

34


осуђеном Синиши Мићовићу казна смрти замењена казном лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година и казна губитка политичких и појединачних грађанских права изузев родитељских у трајању од 10 година.

Надеље Решењем дивизијског војног суда у Бјеловару суд. Бр. 140/45 од 1. септембра 1947. године именовани Синиша Мићовић осуђен је на казну ограничења грађанских права у трајању од 5 година.

Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ број 6690 од 31. децембра 1950 године осуђеном Синиши Мићо-вићу опроштено је даље издржавање казне.

Разматрајући пажљиво период од почетка септембра 1945. па све до 31. децембра 1950. године у трајању од 5 година и 3 месеца Мићовић Синиша је ослобођен одгово-рности одлуком највишег органа власти ФНРЈ, доживео стравичан пакао и тортуре, а на крају му је казна укинута. За Синишине патње и муке нико није био одговоран.

Да ли је Ахмед Салчић после смртне пресуде Синиши, могао мирно да спава?

Оно двоје бивших припадника усташке младежи, Хранислав Шакић и Хелга Шимић су били «тројански коњ» инструисани од «конструктора» лажне оптужнице, којима је оптужница требало да испадне веродостојна – истинита и да се Синиша осуди, али за радњу коју није починио. Свима поменутим у овом случају, који су учествовали у овој прљавој работи ништа није значило то што ће један млади Србин бити лишен живота. За њих је било важно пронаћи кривицу Синиши, па макар и лажну – недоказану, јер је било важно да се изигра одлука АВНОЈ-а, којом је Синиша већ био заштићен.

Кратко речено, овај процес је велика срамота за правосудне органе «нове народне власти».

35


36


37


По одслужењу војног рока у ЈНА, у децембру 1950. године, приликом посете брату Синиши у логору у Сиску, где је он као слободњак радио у рачуноводству железаре, добио сам статисфакцију за Синишину невиност.

Командант тог логора – капетан милиције иначе поре-клом Србијанац, примио ме врло љубазно, па док је послао једног свог службеника да доведе Синишу рекао ми је:

«Друже Мићовићу из документације са којом овде располажем, ја уопште не видим зашто је ваш брат осуђен. То нису била чиста посла. Надам се да ће га прва амнестија закачити.»

То се и десило, јер је крајем јануара 1951. Синиша, после пет година и пет месеци изашао са робије. Но овим Синишини проблеми и муке се нису завршили, мада је он робијањем на робији окајао грехе, ако их је било. Повратком кући у Рудо, наступили су нови проблеми. Њему тада двадесетосмогодишњаку требало је запослење, да би се укључио у нормалан живот. Са три разреда Трговачке академије, био је довољно оспособљен да буде укључен у послове трговине у Рудом. Поготову што је ту привредну област у Рудом водио кадар који је од школске спреме имао само четири разреда основне школе.

Послератној новој «народној власти» Синииша није био по вољи, па је због тога био изложен неповерењу и шиканирању, а ознаши су му стално били за вратом. Кратко време био се запослио у Комуналној управи, али је брзо био удаљен са посла. После извесног времена био се запослио у сарајевско предузеће «Водовод и канализација», но и ту руђанска власт умеша своје прсте, те после три месеца рада доби отказ.

После женидбе, брзо се запослио у Пљевљима, одакле је избачен личном интервенцијом пљеваљског моћника Ђорђија Перуничића, наравно после интервенције руђанских властодржаца. Коначно преласком у Прибој, а уз помоћ

38


пријатеља, женине фамилије 1953. добио је запослење у Задрузи. Но и ту га је ОЗНА стално контролисала и малтрети-рала. Било је то тешко време које је он часно и поштено издржао.

У мојим књигама доста простора посветио сам и судбини мога брата Вељка. Био је драг, весео и мио младић, добар спортиста, изузетно леп. Није припадао ни једној војној формацији, јер није волео оружје, нити га је носио. Волео је само живот, који му је рано одузет на простору Старог Храст-ника у Словенији. Ликвидиран је негде у другој половини маја 1945. године од стране припадника VIII црногорске партиза-нске бригаде. Пао је невин, као жртва црвеног терора.

Да би послератна власт оправдала његову ликвидацију, вишеградски и руђански моћници су потпуно неовлаштено у акту о национализацији породичне имовине, прогласили га ратним злочинцем. Породица располаже са два акта државних органа СФРЈ и СР БиХ, код којих се води евиденција ратних злочинаца из времена Другог светског рата. У оба поменута акта пише да се Мићовић Вељко син Крста и Невене из Рудог не води на списку ратних злочинаца.

Моћници локалне комунистичке власти упрљали су образ мог доброг брата, поштеног младог човека, приписујући му епитет ратног злочинца, у акцији којом су у Рудом рушили капитализам преко леђа наследника часног и поштеног човека газде Крста.Лакомост према имовини, коју су мукотрпним радом стварали часни и поштени људи, била је једна од карактеристика послератне «народне!» власти

(2009)

39


мој брат Синиша

Мама Невена и сестра Јелена са братом Синишом у време посете војнику 1945. године

40


РЕАГОВАЊА НА ИСТУПАЊА НЕКИХ ИСТОРИЧАРА Народна скупштина Републике Србије донела је законски акт, којим су бар на папиру, изједначена права бораца два антифашистичка покрета у Другом светском рату. Народ вели никад није касно, па чак после скоро 60 година да се неправда исправи, те да се Равногорском покрету призна његова стварна припадност антифашизму. Међутим, супротна страна индоктринирана послера-тном важећом идеологијом, тешко прихвата двојство антифа-шизма у Србији, те на разно-разне начине покушава да то осујети, сматрајући да је њена истина и једина истина. На жалост има и историчара, па и доктора историјских наука, који стоје чврсто на истини, коју је зацементирала послератна «црвена» наука. Међу ове спадају: др Бранко Латас и онај док-тор историјских наука који је учествовао у ТВ емисији нови-нарке Јовићевић, чије име на жалост нисам регистровао. Први наведени, врло често, у листу «Политика» реагује на натписе неких аутора, који износе стварне догађаје, којим се поткрепљује историјска истина, одбацујући их, јер то не одговара истини коју је он у послератном периоду учио и научио. Други наведени у поменутој емисији на програму Националне телевизије изговори једну неистину и како наш народ вели «изговори је и оста жив». Чак му се и образи не зацрвенеше од стида Та његова неистина гласила је: «Никада у току Другог светског рата, изузев 1941. године Дражине јединице нису се бориле против немачког окупатора.» Ову његову тврдњу оповргавам догађајима, у којима сам и ја као четрнаестогодишњак учествовао, а који су се дешавали крајем лета и с'јесени 1943. године, на простору омеђеном рекама: Рзав, Дрина и Лим и западним делом масива

41


Златибор.У овом мом излагању истинитих чињеница, посебно место заузима варошица Рудо. То је моје родно место у којем сам 1929. године угледао светлст дана. Случајност је хтела да оно буде и родно место ЈНА, јер је у њему 21.12.1941.на Стаљинов рођендан, формирана Прва пролетерска бригада. Случајност је и да сам се и ја, тада дванаестогодишњак, задесио на централном месном - тргу, када је Јосип Броз у црној долами одржао говор постројеној јединици. На тргу је био велики број партизанских бораца, али и мештана. С' обзором да Рудо тада није имало електричну расвету, није било ни могућности озвучења. Због тога већина присутних, није могла ни да чује шта је тада говорник рекао. Тек 1947. године мештани су сазнали да је то за револуционаре био историјски тренутак формирања прве бригаде. Након пада тзв. «Ужичке републике» и тешких страдања на Кадињачи и Златибору, србијанских партизанских јединица, крајем новембра 1941. године и тешких губитака црногорских партизанских јединица 1. децембра у нападу на Пљевља, која су била утврђена од стране италијанске дивизије «Пустерија», остаци партизанских јединица су 17. 12 1941. године ушле у Рудо. Прва десетина прешла је гвоздени мост на Лиму «Александар I» у јутарњим часовима на челу са Арсом Јовановићем, официром предратне краљевске војске. Стзражу на мосту у име четничких јединица чувао је бивши солунски борац, чича Тикомир Милановић. Он и Арсо су се изљубили на мосту, а Арсо га је упитао: «Чича, чија је власт у Рудом!» Чича му је одговорио да власт четничка, да у Рудом постоји само организована стража, а да су све јединице на по-ложају према среском месту Вишеграду, које су држале уста-ше. Арсо је са чича Тикомиром и десетином својих бораца пошао у Рудо, те је ушао у команду места и заузео је. Чичи је рекао:

42


«Остави овде пушку, иди слободно кући, од сада је ово партизанска команда места.» Команда места је била у малом локалу руђанског хотела «Мићовић», а то је била пословно-стамбена зграда моје породице, па сам се и ја затекао на лицу места. У ту моју кућу сместио се партизански штаб из Црне Горе, а ту су били: Арсо Јовановић, његова супруга Ксенија, Митар Бакић, (постављен за команданта места), Миле Перуничић, Пеко Дапчевић, Радован Вукановић, Бајо Секулић и др. То је био перид када су још увек у Босни партизани и четници сарађивали. Важно је да овде напоменем, да је крајем априла 1941. године Рудо ушло у састав НДХ и да је одмах нова усташка власт почела обрачун са Србима и Јеврејима. Терор те власти врло брзо је прекинут устанком народа руђанског краја. Иако слабо наоружани, устаници сврстани у четничке јединице, протерали су ту злогласну власт на Малу Госпојину 21. септембра 1941. године. Никада више за време Другог светског рата није била успостављена власт НДХ, мада су среско место Вишеград, које се налазило са друге стране планинског масива Варда, све до 5. октобра 1943. налазило у усташким рукама. Брана од упада усташа у Рудо била је Југословенска војска у отаџбини.

Партизани су се тих децембарских дана задржали у Рудом девет дана, одморили се, извидали ране, нахранили се и отишли даље у Босну. Последњи партизански борац напустио је место 26. децембра 1941. Од тада па све до 25. октобра 1943. године партизанских јединица није било на простору Рудог.

По околним планинама, брдима и селима, налазили су се припадници Југословенске војске у отаџбини. Организа-ционо ово подручје припадало је зони одговорности Дринског корпуса у чијем саставу је била и Вишеградска бригада, која је најчешће била присутна на подручју Рудог, које је давало један батаљон у њен састав.

43


Што се саобраћајница тиче кроз железничку станицу Рудо пролазила је пруга узаног колосека Међеђа – Прибој на Лиму, која се у станици Међеђа уклапала у пругу Сарајево – Београд. Рудо није имало пролазну друмску саобраћајницу, јер се у њега могло ући само од места Устибар, удаљен 7 km, са макадамског пута Прибој - Пљевља и вратити се у супротном правцу. Због ове непролазности пута, само место Рудо није било много интересантно за Немачког окупатора. Ради тога у току целог Другог светског рата у њему су Немци боравили само неколико пута, а ти боравци су максимално трајали до један месец дана.

Читаоцу овог мог текста усмеравам пажњу на догађаје који су се дешавали крајем лета и с' јесени 1943. године на просотору Рудог.

Крајем августа те године Рудо је запосела једна немачка моторизована јединица јачине неколико стотина војника. Сместили су се у постојеће италијанске војничке бараке, што је наговештавало дужи боравак окупатора. Кома-ндант јединице, мајор по чину, команду места поставио је у хотелу ''Мићовић", где је и заузео најлепшу "велику" собу са погледом на Лимску долину, а његов јахаћи коњ смештен је у двориште хотела.

Тих дана железницом од Вишеграда и Сарајева у станицу Рудо почеше да пристижу Немачки војни транспорти са храном и опремом за војску. Цео простор око железничке станице био је претворен у велико складиште. На слободном простору слагане су бале сена и сламе, као и бурад са нафтом и бензином, а магацини предратних руђанских шпедитера, који су зјапили празни, употребише се за депоновање бала, сандука, врећа и друге амбалаже са храном, одећом и обућом. Железнички магацин напунише сандуцима и лименкама са свињском машћу. Довоз и смештај опреме и хране трајао је неколико дана. Све је било пуно, што би народ рекао "ко шип". Руђани су се питали: "Шта је ово па сад?"

44


Вишеград су држали усташе и Немци, Прибој, Прије-поље и Пљевља Италијани, а ево наше Рудо окупираше Нем-ци, тако да за извесно време постадосмо део Немачког Трећег Рајха.

Грађани су се плашили да се у Рудом не појаве усташе, што би имало катастрофалн последице. Но, каснији догађаји су показали да су Немци имали информације о скорој капитулацији Италије, те је ова јединица стационирана у Рудом и њени магацини требало да послуже као база за упаде у Пљевља, Прибој и Пријепоље ради преузимања власти над тим територијама и разоружање Италијана, а све у циљу обезбеђивања несметаног протока саобраћаја и снабдевања немачких гарнизона. Никаквих контаката са месним општинским властима Немци нису имали. Они као окупатори сами себи су били довољни. Никоме нису веровали. У месту су завели строгу војну власт, са полицијским часом од 20 часова до 6 ујутру.

Почетком септембра Немачки војници зашли су по руђанским кућама и почели хапсити мушкарце од 16 до 65 година. Ухапшене су одводили у зграду муслиманског мекте-ба и затварали их у подрум. Убрзо смо сазнали да су сви ухапшени постали немачки таоци и да ће бити ликвидирани ако се било шта деси немачким војницима.

Наравно, да је о овом из Рудог обавештен четнички Горски штаб на Раванцима, да би се у вези ове претње повело рачуна. Немци су после неколико дана дозволили да породице таоцима могу доносити храну, па су жене и деца то свако-дневно чинили, мада су сви мештани били брижни и у страху да се затвореницима не деси оно најгоре, ако би на простору Рудог неко убио немачког војника. Изненада, једног јутра, у свитање, становнике Рудог пробуди велика бука мотора, камиона и борних кола. Жене су пажљиво прилазиле прозорима и кроз мало откринуте завесе

45


вириле да би виделе шта се то дешава. Немачка посада Рудог нагло је напуштала место. Колона камиона под утоваром, топови, борна кола, камиони са војницима у пуној ратној опреми, одлазили су из Рудог у правцу гвозденог моста, пре-лазећи га, одлазећи у правцу Пљеваља и Прибоја. Неколико мотоциклиста из места одјурише на крају. Становници, пробуђени, заплашени, не знајући шта је по среди, полако и опрезно почеше излазити из својих кућа и упутише се ка мектебу, страхујући за оно најгоре. Да нису тад таоци побијени? Пред привременим затвором скупи се доста жена и деце. Почеше да лупају на врата и да по именима зову затворене таоце. Изнутра се чуше гласови. Брзо се успостави контакт. Сви су били на броју. На силу развалише врата. Завлада радост. Таоци измучени и заплашени почеше излазити напоље. Убрзо се зачу звук мотоцикла, који је великом брзином пројурио преко моста на Лиму, крећићи се у правцу, куда се упутила немачка колона. На њему су била два немачка војника, који су као последњи имали задатак да упале мине, којима су магацини били минирани. Простор око железничке станице био је већ захваћен пламеном и експлозијама. Бале сложеног сена и сламе су гореле. Експлодирала су бурад са бензином и нафтом. Неколико експлодираних мина срушило је делове магацина који су почели горети. Мештани свесни да су Немци хитно одступили, упу-тише се опрезно ка железничкој станици. Неколико најхра-бријих неустрашиво приђе објектима. Поче спашавање онога што се спасити могло. Дејан Бар6арез, син председника општине, трговац иначе врло промућуран човек, успео је да демонтира мину, којом је био миниран железнички магацин и да тако спасе објекат пун свињнске масти. Народ је хитао ка станици, те је спашавао и носио све оно што се могло понети док се ватра са стоваришта сена и сламе дизала у небо. Повре-мено се чула и понека експлозија.

46


У јеку највеће акције на спашавању опреме и хране, из правца Сјеверина зачу се преко Лима звук мотоцикла. Завлада паника међу народом, који се затекао око железничке станице, мислећи да се враћају Немци. Одједном се са моста проломи: "Ура! Наши су!" На мотору је био познати четник, младић из овог краја Ранко Перишић са својим пратиоцем. Они су између Сјеверина и Устибра, из заседе, оне Немце на мотоциклу напали и ликвидирали, заробили им оружје и мотор, па мотором кренули ка Рудом. Убрзо су јединице Дринског корпуса ушле у Рудо, те су сву спашену опрему и храну одузели. Одмах је организована комора, те је почело пребацивање свега спашеног у села око Рудог у привремене магацине, јер се већ формирао фронт за велику четничку офанзиву од Рудог преко Вишеграда према Сарајеву. Јахаћи коњ немачког мајора, у немачкој журби за хитан покрет, остао је у дворишту. Касније га је на коришћење добио командант Равногорског омладинског штаба 301 Сини-ша Мићовић, пошто је био рањен. Дан уочи повлачења Немаца из Рудог, воз на прузи Међеђа - Прибој на Лиму напали су припадници Вишеградске бригаде код станице Сетихово. Воз је ишао према Прибоју. Борци су ту један део пруге порушили и том акцијом су заробили воз Независне Државе Хрватске. Прекидом ове пруге немачка јединица у Рудом била је одсечена од свог залеђа, те је било онемогућено даље снабдевање. Ради тога се не треба чудити паничном напуштању Рудог од стране немачког окупатора и уништавању својих магацина. Уласком јединица Дринског корпуса у Рудо одмах је извршена мобилизација војних обвезника. Обвезницима I и II позива су попуњаване борбене јединице, а трећепозивци и дечаци од 12 до 18 година упућивани су одмах на рушење узане пруге од старог моста у Рудом у правцу станице Мрсово. Међу овим рушитељима пруге био сам и ја тад 14-

47


годишњак. Тих дана је била порушена пруга у дужини неколико километара, чиме је отклоњена могућност за изненадни упад у Рудо усташког оклопног воза. За време рушења пруге грађани су упозорени да ће тог дана да се изврши и рушење гвозденог моста преко Лима, те да нико не прилази мосту и да се људи склоне у заколне. За рушење моста одређена је специјална стручна група диверзаната Дринског корупса. У назначено време страховита експлозија потресла је место, а од ње је средња уздигнута конструкција-челична просторна решетка између две средње куле, над Лимом, преломила се и пала у корито Лима. Мост "Александар I", предат саобраћају 1934. године, после непуних девет година експлатације био је озибљно оштећен и неупотребљив за ма какав колски саобраћај. Убрзо се сазнало за капитулацију Италије, па је тиме објашњено нагло повлачење немачког гарнизона из Рудог, те покушај уништења у журби његовог складишта. Рачуна се да је тог дана изгорело десетине вагона сламе и сена, неколико тона бензина и нафте, али је и доста спашено. Сачувано је 713 пари војничких ципела и чизама, нешто војне одеће, два вагона масти, доста брашна, тестенине, мармеладе, месних конзерви, маргарина и нешто муниције. Све ово је преузела интендантура Дринског корпуса. Рудо постаје средиште припремане офанзиве Југосло-венске војске у отаџбини ка Сарајеву. Тих дана падају: Прибој, Пријепоље и Пљевља, где се преузимају италијански магацини, а италијанске јединице се разоружавају, али и остају у својим баракама. На планини Варди у селу Раванци изнад Рудог где је по предању рођен Радојица Соколовић, звани Бајо, који је после превођења у 17-ој години у јањичаре касније постао велики везир у турској царевини-Мехмед Паша Соколовић, сместио се Дража Михајловић са штабом Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и савезничком војном мисијом.

48


Заробљени воз остаје у функцији и постаје саобраћајна веза слободне територије на линији Рудо-Прибој на Лиму од 18 километара. Ето тако и у поробљеној Европи саобраћа слободном територијом воз Краљевине Југославије. Маши-новођа овог воза постаје други син председника руђанске општине Јоцо Барбарез. Због недостатка угља за погон парне локомотиве коришћене су букове и храстове цепанице. Ове догађаје описао је усвојој књизи "Титов покрет и режим у Ју-гославији 1941-46" у издању ''Дечијих новина" из Горњег Милановца, Бранислав И. Страњаковић под псеудонимом Бра-нко Лазић. Крајем септембра и почетко октобра отпочела је снажна офанзива Југословенске војске у отаџбини у источној Босни. После Рудог падају Вишеград, Горажде, Прача, Рога-тица у којима су збрисани усташки и немачки гарнизони, те су ослободилачке јединице стигле на линију Стамболчић-Соко-лац, чиме је опасно било угрожено и само Сарајево. Град Ви-шеград је ослобођен 5. октобра. Према тадашњим извештајима било је много погинулих домобрана и усташа и око 200 нема-чки "фелджандарма". Нажалост истина је била да је на простору града било и осветничког понашања оних који нису могли да забораве усташке злочине почев од 1941. године па је страдала мусли-манска сиротиња. Посебно се у тој работи истицао Остоја ''Ћоро", који је тим злочином лечио свој комплекс. Непосредно пре напада на Вишеград, јединице Југосло-венске војске у отаџбини опасно су угозиле врло важне саобраћајнице за немачког окупатора пругу узаног колосека Вардиште-Вишеград-Сарајево и друмску саобраћајницу Ужи-це-Вишеград-Сјемећ-Рогатица, а ове саобраћајнице су обезбе-ђивале јединице немачке ''фелджандармерије". Тих дана диверзанти ЈВУО оштетили су или порушили све пропусте и мостове на прузи узаног колосека у кањону реке Рзав и све друмске мостове у том кањону. Падом Више-

49


града и даљим акцијама Дражиних јединица озбиљно су била оштећена два моста преко реке Дрине: мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду и железнички мост на месту где се река Лим улива у Дрину.

Поменуте саобраћајнице су биле од виталног значаја за окупаторе, те је касније морао да улаже огромна средства и напоре да се те саобраћајнице оспособе за макакву употребу. Тим саобраћајницама се немачки окупатор током 1944. године извлачио са Балканског ратишта. Међутим, ова офанзива Југословенске војске у отаџби-ни није била по вољи врховном штабу Народноослободилачке војске Југославије, па уместо да партизани са запада наступају ка Сарајеву, доноси почетком октобра одлуку о хитном упући-вању Пете крајишке дивизије која се налазила западно од Са-рајева у троуглу Сарајево-Травник-Прозор у Источну Босну, да усиљеним маршом пређе у највећој тајности, крећући се само ноћу путним правцем Горњни Вакуф-Трново-Фоча-Чај-ниче са преласком пруге Коњиц-Сарајево и ударе у бок једи-ницама Југословенске војске у отаџбини. О овом борбеном путу записано је у Зборнику сећања. Четврта крајишка народноослободилачка ударна бригада"-издавач скупштина општина Грахово у две књиге штампане у Београду 1984. У другој књизи своја сећања на те догађаје и борбе око Рудог изнело је више бораца ове бригаде. Посебно су интересантна сећања која су дали Милан Ацић, Милан Салић, Душан Јовановић, Милош Бајић, Јован Јакшић и Бошко Скакић. Рудо је тих октобарских дана живело у миру у дубокој позадини, те нико није могао ни наслутити да му се при-ближавају партизанске снаге. Стражу на прилазним путевима у Рудо чували су углавном старији људи-трећепозивци, јер су млађи мобилисани на положаје према Сарајеву. Становници Рудог међу којима је било и доста Срба избеглица из Босне, спремали су се за зиму, те су са њива и поља

50


убирали летину. Тај посао је углавном вршила женска радна снага. Тешкоћа је била у томе што се због срушеног моста сва летина морала у Рудо преносити преко Лима, на газу испод старог моста, ручно. Срећа је да је због лепог времена и другог Михољског лета ниво воде у Лиму био низак, па је газ рела-тивно био плитак.

У месту се налазио један део коморе која је свакодневно на положаје према Сарајеву транспортовала храну и опрему за јединице. Пруга Рудо - Прибој свакодневно је радила. Све мисли становника Рудог биле су усмерене ка поло-жајима према Сарајеву. Са нестрпљењем су се очекивале вести о новим успесима. Нико није ни слутио да ће партиза-нски војсковођа Тито, одабрати и упутити на овај терен једну од најбољих крајишких јединица Пету дивизију, састављену углавном од крајишких Срба који су претрпели усташка злодела и упутити је у борбу против Срба четника, који су у снажном замаху своје офанзиве ка Сарајеву, рушили усташку и немачку власт у источној Босни. Но и то се десило. Србин је поново кренуо на Србина, а турска изрека вели: "Не дај боже да се Срби сложе, не би било на Турчину коже." Освануо је ведар и сунчан 25. октобар. По Старом Рудом прикупљају се остаци летине. Рудо живи својим нормалним животом. Трећепозивци чувају стражу око места. Деца се по улицама играју .клиса и пале" или "купа ораха". Нико ништа не слути, а онда почеше да праште пушке и митраљези. Проломише се и експлозије мина из бацача. Изненађени и преплашени грађани запиташе се: Шта је ово? Ко пуца? Ко то напада наше место? Пуцњава је долазила са југозапада. Отпор малог броја треће-позиваца брзо је био савладан. Партизани су место брзо заузели. На железничкој станици заробљен је и воз. У парти-занском нападу на Рудо погинуло је неколико трећепозиваца,

51


а пред својом кућом убијен је и бивши руђански жандарм Рајко Јаковљевић. Прелазак партизанске бригаде на газу преко Лима у Мрсову опазили су Рајко Митровић и Здравко Тодоровић, који су се затекли у близини. Хитно, су коњима одјурили на Раванце и обавестили заштитницу Штаба Врховне команде. чиме је спречено потпуно изненађење. На Раванцима се затекао само пратећи батаљон штаба. Брзо је дата узбуна. Батаљон је запосео косе и чуке по планини, а интендантура је хитно извршила паковање и утовар опреме и архиве на комору. Пратећи батаљон примио је борбу, те је под борбом хитно вршено повлачење штаба. Кажу да је и сам Дража са аутоматом у руци учествовао у овој борби. Тачно после 22 месеца у Рудо су стигли партизани. Борац Пете крајишке дивизије, Душан Јовановић у свом сећању у Зборнику наводи да је Рудо прочетнички крај. То је било истина, а Рудо се било определило за Равногорски покрет, зато што су једина брана према усташама, који су држали Вишеград били припадници ЈВУО, те да није било њих, питање је шта би било са становништвом Рудог и околине. Да су Руђани чекали да их партизани спашавају од усташа вероватно да ту живе српске главе не би остало. Описани догађај са нападом Пете крајишке дивизије на територију коју су већ биле ослободиле и заузеле јединице Југословенске војске у отаџбини, јасно говоре да је партиза-нском вођству било важније да нападне Дражине јединице, него да се усмере на усташе и Немце. Практично, ова опе-рација Пете крајишке дивизије, спасила је усташке и немачке гарнизоне у источној Босни, а тиме и смањила опасност која се приближавала Сарајеву. Из свега напред изнетог изводи се жалостан закључак, да су операцијом Пете крајишке дивизије партизани помогли немачким и усташким јединицама у источној Босни. О овоме

52


"црвени" историчари нису се никад изјаснили. Сигурно је да је за њих то била "табу тема". (2009)

Перо Симић, Тито феномен Нова књига Пере Симића, Дража – смрт 20 века дужа од живота

53


ОСВРТ НА КЊИГУ ПЕРЕ СИМИЋА Књига "Тито-феномен 20. века" и фељтон у листу "Политика" објављен од 17. маја до 21. маја 2011. године поз-натог публицисте Господина Пера Симића дали су ми за право да о овом ''Лажном цару Шћепану Великом" и периоду његове борбе за власт и владањем на овим нашим југословенским просторима изнесем и своје мишљење. Није спорно да је Тито био махер своје врсте, офарбан свим бојама, да је ловио у мутном, али и само њему свој-ственим начином пловио по немирним и узбурканим водама и вешто се одржавао на свом курсу. Господин Симић је изнео да је Броз имао више рође-ндана, што је и разумљиво, јер је као агент Коминтерне, морао да крије и тачан датум рођења и место рођења па тиме и своје порекло. Имао је и више имена и надимака којима се служио током свог живота, зависно од околности у којима се налазио. Али то говори и о њему као личности, да се одрицао свог порекла, за рачун освајања власти. Њено освајање њему је давало за право да му је дозвољено све чинити, само да би се докопао власти. Ка њој је ишао рушећи све пред собом и газећи све оне који су му стајали на путу. Пропагандни апарат КПЈ је посебно потенцирао терор предратне власти Краљевине Југославије, жандармеријске и полицијске власти, којима је вршена ликвидација комуниста чланова КПЈ и њихових симпатизера. На овом ћу се мало шире задржати. Након завршеног крвавог Првог светског рата и пропасти Аустроугарске и пораза њених савезника (Немачке и Бугарске) створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1929. названа Краљевина Југославија. У ову државу своју државност су уградиле Србија и Црна Гора, које су у поменутом рату имале огромне губитке у људству-становништву. Тај губитак је износио око 1/3 пре-

54


дратног броја становника. Велика разарања својих добара и овако велики губитак људства, уграђени су били у савез-ничку победу. Са друге стране савезници су инсистирали на стварању тројне монархије, која је искрено речено српском народу донела велике проблеме, који су дошли до страховитог изражаја кроз нешто више од двадесет година у Другом свет-ском рату. Не сме се смести с'ума да је при крају Првог светског рата из савезничке коалиције испала Русија, чему су узрок догађаји, који су претходили Октобарској револуција 1917. године. Тешко економско стање изазвано разорним Првим светским ратом изазвало је стравичним рефлексима, попут ''цунамија" бунтове и незадовољства осиромашених народа и становништва. То је све ишло на руку комунистичким револу-ционарима који су почели ,,лов у мутном". То се одразило и на просторе нове државе Краљевине СХС.

Већ у првој години живота те нове државне творевине ''цунами" рефлекси, Октобарске револуције, доспеше и на њене просторе, убрзано подгревајући нетрпељивост унутар народа Краљевине.

КПЈ, је у свом програму зацртала револуционарне идеје противне уставном поретку Краљевине, пропагирајући идеје Совјетске републике. Због тога је убрзо дошло до забране рада КПЈ, која је своје деловање пренела у илегалу. Активисти КПЈ отпочели су и са терористичком активношћу вршећи атентате на представнике власти. Конгреси забрањене партије, одржавају се ван југословенских простора, а чланови партије илегално, кршећи важеће граничне прописе, прелазе границу, ван граничних прелаза. Приликом ових нелегалних прелазака долазило је и до сукоба па и убистава. Падале су жртве на обе стране, мада немамо тачан број ликвидираних чланова КПЈ, на које су се

55


комунисти увек позивали као доказ страховите репресалије власти против КПЈ.

Када би постојали тачни подаци колико је од забране КПЈ 1921. у следећих 20 година (до 1941.) на границама Југославије ликвидирано комуниста, онда би се могла дати упоредна анализа колики је то проценат у односу на број Југословенских комуниста који су у том времену живели и били активни у СССР-у и другим земљама и радили као агенти Коминтерне. Господин Перо Симић у објављеном тексту ''Лакоћа клеветања" у "Политици" 16.06.2011. навео је да је у стаљи-нистичким погромима у СССР-у стрељано око 800 југосло-венских комуниста. Ова цифра јасно говори да је разним ''пацовским каналима" из Југославије пролазио приличан број југословенских комуниста који су излазећи из Југославије-''тамнице народа" како су је и Коминтерна и нацисти звали, стизали у "оазу среће" у Стаљиново окриље, па су своје несре-ћне животе окончавали у његовим гулазима. Они су за свој револуционарни рад у ''срећној земљи социјализма" своје животе "срећно" окончавали на коминтерновским страти-штима. Ове ликвидације комуниста од стране комуниста, као и страдање информбироваца на Голом Отоку су највећа срамота комунизма. Када су овако грубо поступали са својим сабор-цима, постаје јасно зашто су и како поступали према својим противницима? Ово довољно говори о томе да у борби за власт комунисти нису презали ни од тога да газећи преко лешева својих сабораца власт сачувају само за одабране. Неспорно је да је у овом случају најбољи пример био ''највећи син наших народа и народности" Ј. Б. Тито.

(Јуни 2010)

56


НОЖЕВЕ ЈЕ КОРИСТИЛА И ДРУГА СТРАНА Већину књига које је књижевник Добрица Ћосић написао прочитао сам, па ме је и његова последња књига «Пријатљи мог века», коју је за штампу приредила његова кћерка, заинтересовала. У њој Ћосић описује своје савременике, своје прија-теље, са којима је био у контакту и који су на њега оставили упечатљив утисак. Задржаћу се кратко на познатој књижевној и уметничкој личности Момчилу – Моми Капору, о којем је Ћосић написао можда један од најлепших описа – приказа личности, који је изненадио наш народ. Како сам Мому познавао из далеких сарајевских дана 1953. године, када је имао тек негде око 16-так година, а како сам касније пратио и читао сва његова књижевна дела и био несумњиво опседнут Момом и његовим делима, драго ми је што је један тако познат књижевник – романописац, на један изузетно леп начин описао тог драгог, дивног и скромног човека, али изузетно великог уметника. На описима осталих Ћосићевих пријатеља не би се задржавао, изузев првог текста у овој књизи у којем он говори о студенту медицине, његовом земљаку Драгославу Јовано-вићу – «Шпанцу». Несумњиво је да овај шпански борац имао велики утицај на младог Ћосића и да му је постао идол у његовој скојевској активности. Познато ми је кроз шта је све у животу прошао Добри-ца Ћосић. Од младог сеоског дечака, ученика виноградарске школе, одушевљеног младог скојевца, партизана, политичког комесара, послератног политичара, романо-писца и диседента, који се супротставио непогрешивости «највећег сина наших народа и народности – Јосипа Броза», али ми смета то што још увек не може да се ослободи утицаја оне огромне агитпро-

57


повске пропаганде, што се посебно види у том првом тексту о Драгославу Јовановићу – «Шпанцу». За Ћосића су кама и нож једино оружје, којима су бара-тали четници, односно припадници Југословенске војске у отаџбини, јер о томе он пише у том свом првом тексту. Други светски рат на простору Југославије по свом карактеру био је народноослободилачки, али и грађански и верски. Сви учесници у том рату имали су своје преке судове и егзекуторе. Сви су чинили злочине, али су се кола сломила преко леђа српског народа и Равногорског покрета, јер је то одговарало победнику грађанског рата, пошто је тај покрет био једина опасност за комунистичку победу, па је пропа-гандни апарат чинио своје. Да је и Ћосићева победничка страна у том грађанском рату употребљавала «хладно оружје» и ножеве наводим два примера: А) Као хроничар мог родног места Рудо у «Записима старог Руђанина» (књига 1 и 4) писао сам о злочину који је крајем јесени 1943. године извршила партизанска страна. Непосредно пред VI непријатељску офанзиву из Прибоја на Лиму у Рудо су спроведене четири цивилне особе, две девојке старости око 20 година и два човека- домаћина старости око 50 година. Наведене особе су мучене, а њихове ноћне јауке чули су становници околних кућа. Измасакриране су и ликви-диране. Егзекутори су их закопали у италијанске рововске траншеје на простору Јаковљевића гаја. После повлачења партизана из Рудог, дошла је родбина из Прибоја да их тражи.

Лично сам као дечак – четрнаестогодишњак са мојим вршњацима био присутан ископавању тих жртава, а лекарска комисија је утврдила следеће:

1. Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, кћерка среског начелника Милована Илића, убијена је у Рудом од стране партизана. Њен леш је унакажен. Руке

58


избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана.

2. Јовановић Деса, ученица VI разреда гимназије, стара 18 година, кћерка управника поште из Прибоја, одведена када и Војислава Илић. Њен леш, поред огромних модрица по телу, има просек испод леве дојке и преломљену десну руку.

3. Игњат Качар, хотелијер, стар око 50 година. Његов леш је нађен у седећем ставу, руке везане на леђима, десно ухо одсечено, кожа опарена врућом водом, коса почупана, сви зуби повђени. Дотучен је неким тупим оруђем.

4. Владимир Оташевић, домаћин из Прибојске Бање, стар 50 година, нађен је у лежећем положају, лицем окренутим земљи, са свезаним рукама на леђима, размрскане лобање тупим оруђем. У лекарском записнику уписана је и пета жртва из Прибоја Рајко Несторовић, судски писар из Прибоја, стар 25 година. Његов леш нађен је у седећем положају са свезаним ногама и рукама, по целом телу испробадан камом, повађених зуба. Рајка сам, иначе, раније имао прилику да упознам у Прибоју, када сам учио III разред ниже гимназије. Он није био закопан скупа са прве четири жртве у Рудом.

Б) Догађај у последњој декади децембра месеца 1943. године у селу Вранић код Београда. Према званичним извештајима послератне комунистичке власти, припадници Авалског корпуса Југословенске војске у отаџбини, ликвидирали су 72 особе у поменутом селу. Тај податак се сматрао као тачан и важио је све док се, после више од 50 година није појавили нови детаљи о том догађају.

Пре неколико година присуствовао сам промоцији књиге Милисава Марковића «Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса», где на странама 61-63 пише сасвим супротно о догађају у селу Вранић.

59


Ликвидацији четрдесетак становниика села Вранић и то стрељањем из ватреног оружја, претходио је злочун комунистичких симпатизера, који су у спорној ноћи у вранићким кућама, заклали ножевима 12 тешко рањених бораца Авалског корпуса. Када су ујутру припадници корпуса дошли по њих да их транспортују даље, наишли су на стравичан призор. Свих дванаест рањеника лежало је у усиреној локви крви, преклани, без знака да су живи.

Командиру те јединице потпоручнику «Зеки», пао је мрак на очи. Наредио је да се све мушке главе из тих кућа похапсе и стрељају, што је и учињено.

Из овога се лако изводи закључак. Један злочин изазвао је други, а несумњиво је да оба спадају у категорију ратних злочина. Срамно је што су победници у рату, својом прпа-гандом сакривали злочин, који су у овом случају извршили припадници њихове стране, па је потребно дефинитивно зак-ључити цео случај села Вранић стварном истином.

На крају треба додати да је у овом случају реаговао ђенерал Михаиловић, јер је суспендовао поменутог командира јединице потпоручника «Зеку», скинуо му чин и обавестио га да ће бити изведен пред војни суд, јер је несумњиво одговоран за почињени злочин у Вранићу.

Новембар, 2011.

60


ЈЕДАН ИЗУЗЕТАН ПРИМЕР

О догађајима током Другог светског рата на простору Југославије и о понашању супротстављених страна у грађа-нском рату, доста је написано. О томе се много зна, али се и многе ствари не знају или се о њима није смело знати. Многи догађаји су били обавијени велом тајности. Нико у том ратном сукобу и у борби за власт није био невин. Сви су се понашали онако како им је одговарало, не штедећи супротну страну. Но било је и изузетних примера. Наводим један такав пример везан за моје родно место Рудо.

У току поменутог рата Рудо је више од две ратне године било слободна територија под контролом Равногорског покрета. У варошици и околини владало је једно подношљиво мирно стање, које је повремено ремећено упадом окупатор-ских снага или партизана што је кратко трајало.

Ето, у таквом ратном затишју, на тој слободној терито-рији, једно време у Рудом, склоњени из својих места боравка, живела су два симпатизера партизанског покрета. Живела су слободно и нико их није дирао ни шиканирао. Њима ни длака са главе није фалила. Били су то:

-Воја Љубић из Шекулара код Берана, брат учитељице Зоре Ћалић и

-Милун Жилић, један од познатих ужичких комуниста, сестрић Петра и Рајка Митровића, чија је мајка родом из руђа-нског села Горњи Цикоти.

Наведени пример јасно говори да равногорци нису били тако црни, како су их победници у рату приказивали. Нисам нашао на сличан пример на супротној страни, јер се тако нешто револуционарима није могло, а ни смело догодити. (2009)

61


РЕКОНСТРУКЦИЈА ЦЕНТРАЛНОГ МЕСНОГ ТРГА - ЧАРШИЈЕ

У првој књизи «Записи старог Руђанина» доста простора посветио сам руђанској чаршији, која је била сре-диште места у којој се углавном и одвијао пословни – трговачки живот Рудог, ако се по страни остави железничка станица узане пруге, удаљена од чаршије око осам стотина метара. Железничка станица је била саобраћајно-транспортни центар, преко којег се одвијао врло жив саобраћајни промет према Црној Гори и Старом Расу (Санџаку).

Пре II светског рата на железничку станицу Рудо, пругом Међеђа – Прибој на Лиму, стизала су три пара возова, јутарњи, подневни и вечерњи, што је у време њихових дола-зака повећавало живост на станици и око ње.

Обичај становника Рудог је био, да дочекују и испра-ћају композиције возова, да дочекују и испраћају своје госте, а то се дешавало свакодневно, из дана у дан. Једноставно, шетња на релацији чаршија – железничка станица, била је и један устаљени вид рекреације, корисне да се мало «протегну ноге», али и да се шетња искористи за разговор и причу. Можда зато у самом месту није било оног класичног корзоа, који је устаљен био у свим местима у Босни, јер је то надо-местила шетња до станице.

Централни месни трг, срце руђанске чаршије, од свог формирања након изградње новог насеља Рудо, после великог поводња, а према урбанистичком плану који су у рекордном времену, крајем 1896. урадили стручњаци Земаљске владе у Сарајеву у току живота места, доживео је извесне измене. Те измене су се посебно десиле у периоду од 1960. до 1971. године. Тада је највеће промене доживео северни део трга. Прво је уклоњен низ стамбено – пословних зграда спратности

62


приземље и приземље плус спрат, а касније и објекат (ранијег) соколског дома.

Први пут је негде 1947. године објављено у јавности, да се 21. 12. 1941. године у Рудом десио догађај, којим је место ушло у историју партизанске борбе. Тог датума је формирана Прва пролетреска бригада, која је сутрадан извојевала прву победу у Гаочићима. Дан те победе над италијанским окупа-тором узет је као рођендан ЈНА.

Након објаве овог догађаја, на брзину се приступило изградњи споменика, који је требао да украси трг и да евоцира успомену на тај догађај. Међутим, како то наш народ вели: «све што је брзо – кусо је», тако и овај споменик, изведен од грубо обрађеног камена вишеградског гранита и незграпне бетонске степенице по ободу са његове три стране, унаказили су сам трг. Посебно лоше биле су изведене степенице, неодго-варајућом марком и квалитетом бетона, извођене у зимским условима, те су убрзо наступила озбиљна и видљива оште-ћења.

Да ли је за овај споменик био урађен пројекат, није ми познато. Али ако је постојао неки пројекат, сигурно га је урадило нестручно лице. Срећна околност да је после тринаест година код реконструкције трга ова рогобатна «гомила камења», порушена, чиме је нестручан приступ изградње споменика отклоњен. Такође овом приликом са трга су уклоњени шадрван, бифе, вагара и обе јавне чесме.

Уз овај текст прилаже се фотографија споменика која најбоље илуструје оно што је напред написано. На фотогра-фији се, иза споменика, види и део касније порушених стамб-ено-пословних објеката, а на десној страни зграда, власништво Авди бега Ресића, на североисточном углу трга. Та зграда је имала и први балкон изведен на некој од руђанских зграда. У њој је од 1933. године била смештена у приземљу амбуланта и оридинација са апотеком доктора Љубомира Ћалића, док је на спрату био стан његове породице.

63


Непосредно после II светског рата нова власт је присилно иселила из овог објекта удовицу др. Ћалића, учитељицу Зору са двоје малолетне деце, да би у ту зграду сместили месни одбор нове власти.Учитељицу Зору Ћалић дубоко је погодила и увредила одлука надлежног органа, месног народноослободилачког одбора, па је била посебно љута на председника МНОО, Ахмед – бега Маглајлију.Смат-рала је да њен покојни муж због својих заслуга за здравствено просвећивање народа руђанског краја није заслужио да се на овакав начин поступа према његовој породици, а посебно према деци сирочићима Верици и Петру.

Међутим сигурно је да ову одлуку није донео председник месног одбора Ахмед бег, већ је то била одлука партијских органа, који су имали искључиву власт и доносили одлуке, које су се морале спроводити. За такву одлуку они су имали «оправдање», јер је др Љубомир Ћалић умро као лекар Вишеградске бригаде ЈВуО.

Пошто је зграда општине Рудо, 1943. године изгорела, приликом повлачења партизана, највероватније да није посто-јала могућност да се за МНОО Рудо пронађе одговарајући смештај, па је тако донета неправична одлука, о исељењу породице доктора Ћалића.

На приложеној фотографији споменика урађеног 1947. године, на десној страни види се зграда Авди бега Ресића у којој је смештен МНОО Рудо, а на левој страни види се један мали део низа стамбено-пословних приватних зграда. Од првих дана изградње трга, на њему се одвијао стални промет у трговинским и занатским радњама, али је кулминацију промета трг – чаршија доживљавао сваке суботе у време пазарног дана. Тада се трг претварао у један велики отворени простор – базар, на којем се обавља трговина – куповина и продаја, уз присуство већег број посетилаца из околних места и шире.

64


На другој фотографији снимљеној крајем 1958. године, једног пазарног дана – суботом, види се у позадини већи део стамбено-пословног низа, али и неке познате личности тог времена. Поред аутора текста ту су познати руђански грађвински пословођа и предузимач Витомир Вилотић, срески грађевински инспектор Хасан Прашо, а сасвим лево познати привредник Живко Човић.

На следећој слици (страна 100) приказан је објекат пре-дратног соколског дома Братства Светог Саве, који је при реконструкцији трга порушен, уступајући место новом савре-менијем објекту дома културе (страна 72). Аутор идејног ре-шења новог објекта је писац овог текста.

У међувремену на реконструисаном тргу дошло је до изградње нових објеката: - Пословна зграда трговачког предузећа чији је пројекат такође урадио аутор овог текста (страна 67);

- Нови хотел «Рудо» изведен у две фазе. Аутор решења прве фазе је академик Иван Штраус, дипл.инг.арх., а друге фа-зе архитекта Мехмедалија Маглајлија, син Ахмед бега Маглаj-лије (страна 67);

Да би се изградио објекат новог хотела, морало се приступити рушењу напред поменуте стамбено-пословне зграде Авдибега Ресића.

- Стамбено пословни објекат банке и службе друштве-ног књиговодства (СДК) изграђен је на месту зграде породице Барбарез. Аутор овог решења је архитекта Феликс Бајлон, син професора архитектонског факултета Мате Бајлона, док је аутор овог текста био главни пројектант објекта.

- Стамбено-пословна зграда Боривоја Јаковљевића, која је у потпуности уклопљена изградњом - надградњом друге фазе у решењу трга, урадили су архитекта Бајлон и аутор овог текста.

-Архитектонско – урбанистичко решење трга урадио је сарајевски архитекта Богољуб Купријел.

65


Пошто се аутор текста, скупа са архитектом Феликсом Бајлоном бавио проблемима трга, скупа смо сачинили иновирану ситуацију централног руђанског трга, са предлогом шта још треба да се уради, како би трг добио дефинитиван изглед. Копију тог елабората доставио сам руђанском колеги Рату Рајаку са напоменом да не би требало издавати нове локације на тргу без поштовања тог елабората.

Нажалост архитекта Бајлон је пре десетак година преминуо, па је остало на мени да се за напред изнет став изборим. Напомињем да смо нас два то урадили без икаквих финансијских захтева, али са жељом да мом родном Рудом помогнемо и да коначно трг добије лепо замишљен изглед.

Споменик из 1947. године срушен приликом реконструкције Трга 1960.

66


67


Фотографија снимљена 1958. године на тргу у Р удом. С' лева н десно стоје Прашо Хасан, Витомир Вилотић и Драгољуб Мићовић. У позадини се види низ стамбенопословних зграда срушених 1960.године.

Стамбено-пословна зграда банке и СДК; Аутор пројекта Феликс Бајлон dipl. Ing arh., а главни пројектант Мићовић Драгољуб , dipl. ing arh.

68


Нови Хотел Рудо изграђен у оквиру реконструкције трга. Аутори архитекте Иван Штраус и Мехмедалија Маглајлија

Поглед са Трга према пословној згради трговинског пред узећа «Пролетер» (P+1) и стамбено пословној згради (P+1) (1961/62. Идејно решење и главни пројекат урадио dipl.ing.arh. Драгољуб Мићовић

69


О НЕОДГОВОРНОМ ПОНАШАЊУ НАДЛЕЖНИХ ОРГАНА ОПШТИНЕ РУДО

У мојој књизи "Записи старог Руђанина 4" у тексту "Објекти културе у Рудом" било је речи и о Дому културе, односно о садашњем дому "Просвјете" - Рудо. Пошто сам аутор тог објекта, а због неодговорног понашања надлежних у Општини Рудо, био сам приморан обратити се инспекцијским органима ради заштите мог ауторског права, пошто надле-жнин у овој Општини о праву аутора немају појма. Када је неко, као инвеститор адаптације објекта дома, одлучио да улази у ту инвестицију, основни ред је био да се запита ко је аутор пројекта тог постојећег објекта и да му се обрати за дозволу да се приступи адаптацији објекта. Такав поступак је уобичајен у нашој архитектонској пракси. Због тога и постављам питање да ли је пројектант те адаптације по струци архитекта? Очекујем одговор надлежних. Постављам и друго питање да ли је могуће да у Рудом нико није знао ко је аутор пројекта дома? Зато сам после насталог спора, Општини Рудо упутио копију уговора сачињеног 1971. између Општине Рудо и мене као пројектанта идејног решења предметног објекта, из које се види да сам аутор пројекта, и да сам се одрекао 30% од уговорене вредности пројекта, чиме сам постао и први донатор изградње објекта.

Моје инсистирање на ауторству није имало за циљ да извучем некакву личну финансијску корист, јер то ми у односу на моје родно Рудо никада није била намера, већ је по среди била исправка ненамерног пропуста код изградње објекта, који је био продукт исувише кратког времена за израду главног пројекта и изградњу објекта. За тај процес остало је било само седам месеци, а што је изузетно био кратак рок, поготову што је и пропустом извођача радова, дошло и до рушења "Спомен собе Прве пролетерске бригаде",

70


која је по пројектном задатку морала остати и уклопити се у новопројектовани део. То је узроковало да се због брзине изградње објекта уместо косог крова изведе тзв. "равни кров". Лично сам увек у мојој стручној пракси био за косе кровове, јер сам знао да због наших климатских услова где годишња температура варира од -200С до +400С (па и више), а што је за неусавршену техно-логију наших изолационих материјала погубно. Због тога сам просто очекивао, да ће у неко догледно време поставити се проблем равног крова, те да ће доћи и до адаптације објекта. Да се мени као аутору објекта инвеститор обратио, дао би му следећи савет, да се у две фазе изврши покривање објекта косим кровом: -Прва фаза, по обиму мања, састојала би се у томе да се на јужном крилу објекта, од позорнице према парку у склопу трга, изведе поткровна етажа изнад I спрата уклопљена у коси кров, а не да се изнад приземног улаза изводи нови I спрат. -Друга фаза косог крова изводила би се тек онда, када прође финансијска светска, европска, па и балканска криза и када буде могућности за већа улагања. Напред изнета прва фаза уклопила би се у адаптацију којој је инвеститор приступао у спорном моменту. Заједничким дого-вором све би се лепо усагласило, те се не би дограђивао први спрат изнад главног улаза у салу дома. Рудо као насеље градског типа, а општинско место, треба већ сад да размишља о могућности формирања простора за архив места у коме би се чувала сва историјска и остала грађа везана за развој и просперитет места. Такав један простор могао би да се нађе у саставу дома ''Просвјете". У непосредној близини дома такође на локацији на тргу, преко пута хотела, почетком 60-тих година ХХ века, добио сам задатак од инвеститора да на празном простору изнад виле "Керкен" испројектујем пословну зграду тргова-чког предузећа. Димензије овог плаца су биле скромне,

71


отприлике 6,50 х 6,00 метара. Спратност објекта је условљена била П + I спрат. Мислим да сам за ондашње финансијске прилике, а и за скученост простора, тај проблем успешно решио. Пошто су се тад изводили радови на уређењу и целог трга, који је добрим делом био поплочаван каменим плочама љишког пешчара, то сам повезујући објекат трговачког предузећа са обрадом трга, исте камене плоче као украсни елеменат применио у обради сокла објекта и фасаде. Овим пројектом успешно је завршен десни низ зграда на тргу, гледано од садашње улице Ђенерала Михаиловића. Према приложеном цртежу, објекат трговинског предузећа, са суседном стамбено-пословном зградом, чији сам такође ја био пројектант, био је повезан изнад приземља армирано-бетонском плочом. Наткривени простор испод те плоче требало је да има три функције:

-прва функција наткривен бочни улаз у просторије трговачког предузећа;

-друга функција смештај киоска за продају новина и цигарета;

-трећа функција наткривен простор пасажа постојећег пролаза према згради земљорадничке задруге. Не знам, због чега испројектовани киоск није изведен и шта је условило да се на дну трга поставе мимо урбанистичког решења два киоска, а да се занемари предложено решење киоска у саставу поменутог пасажа. Мојим пројектом предвиђен киоск имао је практично решење. Ујутру када човек, грађанин, крене на прву кафу у хотел, сврати преко пута хотела у киоск и купи цигарете и новине, а онда се упути у башту хотела или у кафану, наручи кафу, отвори новине читајући "тазе" вести, припали цигарету и пијуцка кафу. То је читав један ритуал који се нормално одвија и који је одомаћен код људи у нашем животном простору.

72


Изненађен сам и запањен када сам дознао да је нестручном, дивљом градњом угрожен објекат трговинског предузећа. Из приложене фотографије (страна 72), јасно се види бесмисленост изведеног решења Овакав приступ није могућ у савременом свету, јер је нарушено урбанистичко решење трга и целог насеља Рудо. Ко је дао сагласност да се то уради? Ко је "кумовао" оваквом решењу? Нажалост, овим нестручним, дивљим решењем, проширен је стан у суседној стамбено-пословној згради на I спрату. То је стан првог човека у Општини Рудо, а који је први био дужан да се бори и стара за очување реда у месту те да се поштују урбанистички и грађевински прописи. Ако господин начелник општине није имао адекватан стан, могло се је приступити безболнијем решењу, да се добије већи стан. Пошто је већ раније хотелу повећана спратност од П+1 спрат на П+2 спрата то је као прихватљиво решење могло да буде, да се на стамбено пословној згради у улици Карађорђа Петровића догради још један спрат у којем би се изградила два стана, са већим бројем соба. Овим решењем хоризонтални габарит суседног објекта, трговачког предузећа, не би био угрожен.

Нажалост, онако како је урађено потврђује да људима често власт "удари у главу" па се забораве, а власт је ипак у демократским условима ограничена временом.

На Петровдан, 2010

73


Нови дом културе Рудо, изграђен 1971. Аутор идејног решења Dipl. Ing arh. Драгољуб Мићовић

Овим захватом грубо је нарушен урбанистички склад централног градског трга.

74


КОМАРИЦЕ – КОМАРЧИЋИ

Мајка мог оца Јека, коју су сви звали Дода, потиче из села Глог у близини Крњаче у општини Прибој на Лиму, Њено девојачко презиме је било Комарица. Била је удата у село Херцеговачка Голеша у породицу Џуловић. Остала је рано удовица са двоје малолетне деце, сином Милом и кћерком Миљом.

Отац мог оца деда Михајло, по други пут је 1888. остао удовац са тек рођеним сином Авакумом, још увек у пеленама. Нашао се у тешкој ситуацији, како малом Авакуму обезбедити несметан развој, када га је његов животни позив у трговини, одвајао од куће. Истина родбина, комшије и пријатељи су прискакали у помоћ, па је мали Авакум лишен мајчине љубави, ипак како тако напредовао.

Добронамерне особе саветоваше Михајлу да се одлучи на нову женидбу, како би и он и његов малени син имали нормалне услове за живот. Уследила су проводаџисања и добронамерне препоруке за Михајлову животну сапутницу. Предлагали су му више особа, удовица и девојака, а Михајло се двоумио и размишљао. Oдуговлачио је решење, посебно чекајући да прође бар годину дана од смрти његове друге жене Саве, Авакумове мајке.

Истеком једног, да кажемо нормалног временског периода, Михајло је донео одлуку. Из групе добронамерних препорука, одлучио се за удовицу Јеку Џуловић, те у Миха-јлову кућу на имању «Росуље» уђе Дода. Са њом у кућу стиго-ше и њено двоје деце из претходног брака, а oна Авакума прихвати као да је њен рођени син.

Долазак Доде у кућу Мићовића, Михајлу је олакшао живот, а пажња и љубав којом је обасипала малог Авакума, уклонила је тешке бриге којима је он до тада био оптерећен. Тако се у домаћинству Мићовића постепено успоставио један нормалан и стабилан ред.

75


По ондашњим условима и приликама, домаћин куће Михајло, био је неприкосновен, па су га сви беспоговорно морали слушати. Као глава куће стекао је надимак Бабо. Тај надимак се просто стопио са Михајлом те су га сви у породици тако звали, а временом су га прихватили и други, ван породичног круга, те је и за њих постао Бабо – Михајло.

Новом женидбом, Михајло је својој супрузи препустио бригу о кући и деци, а он доби времена и простора да се посвети свом животном позиву и трговини. Временом се породица прошири, јер Дода роди синове Крста и Риста, а касније и кћер Зорку.

У Додином родном селу Глог живела је прилично велика породица – задруга Комарица. У овом здравом и лепом крају на око 900 метара надморске висине, простирале су се листопадне и црногоричне шуме и пашњаци, што је житељима омогућавало да се баве сточарством и прерадом дрвета, а делимично и земљорадњом.

Овај крај је у дужем временском периоду припадао Турском царству. Народ је морао радити, кулучити, султану, пашама, агама и беговима порезе и намете одуживати. Истина је да се тешко живело, али се и морало живети и све тешкоће и недаће превазилазити. Живот су отежавале и крвне освете, које су биле неписани закони.

По природи, становници овог планинског краја, били су бистри, оштроумни, радни и вредни припадници српског народа, одани својој светој православној – светосавској вери. Славили су крсне славе, напајали се српском традицијом, гуслама, народним песмама и предањима. То их је током вишевековног робовања одржавало. Тако се и српско име и православна вера и одржала. Устанци српског народа у Србији, нашли су одраз и у овим крајевима, па је негде 1806. из северне Црне Горе и из ових крајева Старог Раса, похитало у помоћ Карађорђу четири стотине добровољаца – хајдука под вођством Гаврила Шибалије.

76


У време устаничких дана, а и непосредно иза њих прелазили су у Србију појединци па и целе породице настањујући се у напуштене, опустеле пределе. И сам Карађорђе је апелом позивао српски живаљ Дробњака, да пређу у Србију и населе опустеле крајеве.Ти преласци су учестали нарочито половином XIX века, па се међу досељеницима са простора Глога нађе у Србији више чланова задруге Комарица. Преласком у Србију своје презиме су «посрбљавали» додајући му на крају ић. Тако од Комарица постадоше Комарчић.

Међу овим пребезима из Глога несумњиво је да је најчувенији био Лазар Комарчић рођен у селу Глог 22 јануара 1832. године у сеоској породици – задрузи у којој су поред Лазаревог оца живела још три његова брата. Лазар Комарчић је стриц моје бабе Доде, па ћу бити слободан да изнесем све оно што сам о њему и његовим Комарчићима у животу сазнао.

Прешавши у Србију млади Лазар је прво изучио терзијски занат, али по природи бистар и радан, жељан знања, ванредно завршава гимназију. Једно време је био кафеџија. По завршетку школовања бавио се учитељским позивом. Сам је успео да овлада француским и руским језиком. Живео је у Ваљеву, Шапцу и Београду.У време турског бомбардовања Београда 1862. године, рањен је, те је остао без три средња прста десне руке.

Но према неким непотврђеним подацима то га није омело да се бави новинарством и да постане познат и као књижевник – писац.

Написао је романе: «Драгоцена огрлица» (1880), «Два аманета» (1883), «Просиоци» (1905), а његова приповетка «Један разорен ум» добила је 1893. награду Српске краљевске академије.

По узору на Артура Конана Дојла и Виклија Колинса међу првима у Србији писао је детективске романе. Поменута

77


приповетка «Један разорен ум» штампана је у едицији «педесет најпознатијих српских приповедача».

Његова «Једна угашена звезда» није велики роман, али је имао важност првог научно-фантастичног романа у српској књижевности штампаног 1902. године.

Током мог школовања у Београду имао сам част и прилику да упознам тетку Буду, удату Михел, кћерку покојног Лазара Комарчића и њеног супруга Рудолфа. Пар пута сам и одлазио у њихов стан у породичну посету у улици Петра Добрњца. Били су већ у годинама, један складан диван и мени драг пар. Теча Рудолф је по професији био правник, пореклом Немац, који је у оном времену стасања државе Србије, дошао да пружи помоћ младој држави. Ту се запослио и оженио тетка Будом. Отвореног срца радо је примљен од стране Комарчића, те се просто речено посрбио.

У време Краљевине Југославије теча Рудолф је радио у Народној скупштини. Како је у време II светског рата имао исправан став, јер се није укључио у радни однос за окупаторске службе, то му је по ослобођењу Београда понуђен рад у Свезној скупштини, а што је он као стручњак свог посла и прихватио. Случај је хтео да је уз помоћ Мила Перуничића, секретара Савезне Скупштине и Марка Вујачића, одлучујуће допринео помиловању мог брата Синише, те је лажна опту-жница, са пресудом смртна казна, замењена 20-то годишњом робијом. Моја породица је искрено захвална поменутој тројки за коректност у поменутом случају.

Од осталих Комарица рођених у селу Глог, а који су прешли у Србију и постали Комарчићи помињем браћу од стричева, братанце Лазареве, Танасија – «Тасу» и Вукашина – «Вула».

Танасије је био учитељ и са својом супругом Анком службовао је у Македонији, али су касније прешли у Београд, где су живели све до своје смрти. Деца овог вредног учитељског пара постала су интелектуалци.

78


Кћерка Косара – «Коса» професор књижевности била је удата за грађевинског инжењера Димитрија – «Миту» Аксен-тијевића, а становали су у улици Краљице Марије. И њихова деца кћерке Мила и Вера и син Драган стекли су факултетску наобразбу.

Кћерка Загорка – «Зага» удата је била за правника Јова-на Савића. Имали су два сина Душана и Илију – «Ику» нажа-лост оба сина су им рано у 27. години умрла. Ова породица је становала у Каленићевој улици у непосредној близини пијаце.

Трећа кћерка Љубица – «Љуба» била је професор са службом у Пожаревцу, није се удавала.

Старији син Тихомир – «Тика» био је ђенералштабни мајор војске Краљевине Југославије. Добар део времена током II светског рата провео је у заробљеништву, али је због болести отпуштен из зарољбеништва, па се вратио у Београд. Са супругом Вером имао је двоје деце, кћерку Душицу и сина Бранислава – «Брану» архитекту. Становали су у улици Стје-пана Митрова Љубише.

Други син Властимир - «Власта» радио је као служ-беник, није се женио. Неколико година живео је у Паризу студирајући право, али није дипломирао. Ипак овладао је француским језиком. Власта није био у милости послератне комунистичке власти те је имао проблема што се тиче запос-лења.

Желим да посебну пажњу посветим Танасију кога су сви из моје породице звали чика Таса. Њега сам упознао већ као пензионера, када се приближавао седамдесетим годинама живота. Често сам са њим био у контакту, па сам га након посете пратио до његовог стана у улици Краљице Марије. Споро је ходао, јер га је старост већ била заокупила, па смо тако имали прилику да причамо о свему и свачему.

Чика Таса, брат од стрица моје баке Доде, а ја унук Додин, у тим шетњама увек смо причу започињали са њего-вим родним селом Глог, из којег је он отишао у раној мла-

79


дости и у њега се више није враћао. Запазио сам његову огро-мну жељу да оде у Глог, да лепе слике и успомене из тих дечачких дана обнови.

Ја сам тај крај упознао преко села Крњача, које је у непосредној близини Глога, јер је у Крњачи живела моја сестра од стрица попадија Даница Пријовић, супруга попа Душана. Тај, пре свега здрави и лепи крај добро сам упознао, јер сам повремено летовао на Крњачи. Кроз Крњачу је пролазио макадамски пут Рудо – Пљевља, па се исти, серпе-нтином и завојем пењао до старе границе са Црном Гором. Десно од серпентине пута, налзило се село Глог.

«Шетајући лагано, ногу пред ногу», а држећи «Чика Тасу» под руку, ја сам му износио моје импресије о том здравом и лепом крају, којег је природа обдарила лепотом, Њему је моја прича о његовом родном крају истински пријала, зато ме је увек радо прихватао у друштво.

У време тих наших шетњи и разговора ја сам био тек скоро свршени ученик средње школе. Лично нисам имао могућност, а желео сам, да чика Тасу одведем у његов родни крај. На жалост то је била само жеља, која није била испуње-на.

Вукашин – «Вуле» је брат моје баке Доде. Живео је у Ужице, где је био управник поште. Ожењен је био Јеленом из познате бајнобаштанске породице Јањушевић. У њиховом браку рођен је син Драгољуб, који је био брат од ујака мога оца Крста. Драгољуб и Крсто су били истогодишњаци, рођени 1890. године, а волели су се као рођена браћа, мада су у дани-ма младости били удаљени један од другога, живећи одвојено у две државе. Драгољуб у Србији, а Крсто у Аустроугарској.

Драгољуб је 1912. године завршио богословију, те је рукоположен за свештеника, оженивши се Даринком, кћерком вражогрначког свештеника Гојића. Ратови, који су баш те године почели, усмерише Драгољуба у звање војног свеште-ника, па је те ратове проводио у јединицама као војни свеште-

80


ник. Са српском војском прошао је тешка искушења албанске голготе, те је доспео на грчко острво Крф. Након дужег опора-вка са Крфа је упућен у Француску, где је српским ђацима предавао морално и верско васпитање. За три године боравка у Француској, одлично је савладао француски језик, а по повратку у земљу, тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, остао је на дужности војног свештника.

Попадија Даринка цело ратно време проводила је у родном селу поред своје мајке и своје свекрве, увек у велики бригама и неизвесности за Драгољубом и у жалости за оцем, којег су 1915. године убили бугарски окупатори.

Вражогрнац је село у близини Зајечара, а такође и у близини границе са Бугарском, па се у њему говорило доста исквареним српским језиком. Била је то мешавина српског, бугарског и влашког језика. Напротив, Даринкина свекрва Јелена потиче из ужичког краја, где се говорило чистим српским језиком, без «гађања падежима».

У разговору између прија долазило је и до језичких неразумевања, па и погршног схватања, због великих разлика у говору и изговору, што је често изазивало неспоразуме.Но, ту је била млада попадија Даринка да те неспоразуме усклади и протумачи. Једне вечери, свекрва се обрати својој прији питањем:

«Пријо јеси ли вечерала?» Прија је ћутала не реагујући на питање. Просто као да питање није разумела. Свекрва Јелена реагова новим питањем: «Пријо чујеш ли ме?»

Прија одговори: «Чујем те пријо, ем те не разбирам!» Даринка је на то реаговала па рече својој свекрви:

«Мајко она није разумела твоје питање, па јој се обрати овако: «Пријо вечералали си?» И Јелена послуша снаху те се обрати својој прији

питањем: «Пријо вечералали си?» На то јој прија узврати:«Вечерала, вечерала сам пријо.»

81


Ето, тако се прије уз помоћ кћерке – снахе, ипак некако споразумеше.

Завршетком рата из Француске стиже Драгољуб. У породицу унесе радост. Супруга, мајка, ташта и чланови породице Гојић дочекаше га са радошћу и пажњом. Он оста и даље на дужности војног свештеника. Службовао је у Штипу, после у Осијеку, а на крају био је премештен на дужност диви-зијског војног свештеника београдске дивизије и на дужности старешине војничке цркве «Ружице» на Калемегдану. Постао је и професор веронауке у III-ћој мушкој гимназији.

Драгољуб је средином треће деценије двадесетог века успоставио контакт са својим братом од тетке Крстом Мићо-вићем, који је као добростојећи приврдник и шпедитер живео у Рудом. Та родбинска веза услови даље тешње везе и конта-кте што потврђује и следеће:

-Прота Драгољуб са мајком Јеленом и супругом Даринком сваког лета проводио је годишњи одмор у Рудом, у дому свог брата Крста.

-Крсто је стављајући на располагање свој ауто омогу-ћио Драгољубу да посети Крњачу и Глог и да успостави везу са својим рођацима из породице Комарице, одакле је потекао његов отац Вукашин.

-Троје последње рођене Крстове деце добили су на крштењима имена троје Комарчића: Јелена, Драгољуб и Даринка. Тако сам ја, писац ових редова, наследио име мог драгог стрица Драгољуба, па сам чак и од најранијих дечачких дана добио његов надимак Драги, по којем су ме сви у Рудом и познавали и тако ме ословљавали.

-Најзад још један доказ Драгољубове и Крстове родби-нске повезаности представља податак да су сва три Крстова сина, проводил по више година у дому Комарчића на школовању. Најстарији син Вељко завршио је први и други разред гимназије у Осијеку 1931-1933, средњи син Синиша је

82


у Београду завршио два разреда трговачке академије у пери-оду 1938-1940.

Најмлађег сина Драгољуба, је након смрти стрица Драгољуба и оца Крста, на школовање у свој дом при-мила протиница Даринка у периоду 1945.- 1949., чиме је у изузетно тешкој ситуацији породице Мићовић, одлучујуће помогла да Драгољуб заврши малу матуру и школовање у средњој техничкој школи, те да се касније усмери у успешно студирање архитектуре.

Нажалост, док је Драгољуб служио редовни војни рок 14. јуна 1950. године умрла је протиница - стрина Даринка. Драгољуб је некако успео да у јединици добије дозволу да дође у Београд. На жалост каснио је један дан и успео да само сузом залије стринин гроб и прислужи две свеће стрицу и стрини.

Трагично је то, што ни Крсто ни прота Драгољуб нису дочекали крај II светског рата. Крсто је умро у 54. години живота од последица тешког мучења и тортуре усташких зликоваца.

Прота Драгољуб је по успостављању нове «народне» власти као војни свештеник и носилац албанске споменице, као и сви српски ратници из I светског рата био шиканиран од старне нове партизанске власти, па је био изложен малтре-тирању од стране ОЗНЕ, а што је као изузетан човек одан вери и интелектуалац, није био заслужио. Тако је после једне озна-шке тортуре баш на Бадњи дан 1945. године стигао јако исцр-пљен кући. Његово срце није издржало. Умро је у 55. години живота.

Како је његова мајка Јелена умрла 1942. године у стану у Стишкој улици, данас Голсвортијевој, остала је сама удовица Даринка. Због тога је својој јетрви, Крстовој удовици Невени понудила да на школовање прими једно њено дете. Тако је избор пао на Драгољуба, који је носио протино име.

83


Њена пажња и доброта одлучно је допринела да Драгољуб постане «свој човек».

Читаоцу поново пажњу скрећем на прву «пребеглицу» из Глога у Србију Лазара Комарчића и његов први српски илустровани научно-фантастични роман «Једна угашена звезда» Тим романом Лазар је ударио темељ српској научној фантастици. Преминуо је седам година после изласка из штампе поменутог романа 1909. и сахрањен у породичној гробници у непосредној близини капеле на Новом гробљу у Београду. После пуне седамдесет две године, 1981. године у Београду је основано друштво љубитеља научне фантастике под његовим именом, а међу оснивачима нашли су се сви значајнији писци, уредници и истраживачи савремене фанта-стике.

У време 100-те годишњице од изласка овог романа, друштво је организовало помен овом великану научне фантастике, а опело је држао старешина цркве Св. Николе на Новом гробљу. Присутно је било више чланова друштва, а и неколико потомака из породице Комарчић – Комарица. Тиме је одана дужна почаст овом књижевном великану.

Животу и делу Лазара Комарчића други програм телевизије Србије је 24. августа 2011. у 20,06 часова посветио пажњу као заслужном човеку научне фантастике емисијом «Једна угашена звезда»

О Лазином делу и лику говорили су доктори наука, професори универзитета, књижевници и писци, као и Лазин праунук архитекта Брана Комарчић. Овим је ТВ Србије достојанствено осветлила лик великана писане речи научне фантастике, а јасно указала шта је узроковало да Лазар Комарчић заслужни писац и интелектуалац Србије XIX века буде заборављен. Посебно је наглашено да је ту неславну улогу одиграо Јован Скерлић. А ево о чему се ради?

Младог Лазара пребега из Турске прихватила је и помогла власт тадашње Србије. Захваљујући тој власти

84


обреновићевске Србије, Лаза је успео да постане свој човек, учитељ, новинар и писац. И нормално је било да је постао и «Обреновићевац», јер помоћ и доброту сигурно није могао заборавити.Са друге стране, великан књижевне речи и критике Јован Скерлић, био је изразити Карађорђевићевац, па је много допринео да Лаза оде у други план.

На жалост то се увек дешава код Срба, када политика умеша своје прсте, испаштају недужни.

Посебно мени, као архитекти поменута ТВ емисија дала је једну дозу симболике. Део те емисије је сниман у ваздухопловном музеју на аеродрому у Сурчину. Тај музеј одскаче из уобичајених стандардних музејских објеката, својом специфичном формом, која гравитира ка фантазији,а којег је као аутор пројекта осмислио академик Иван Штраус, dipl.ing.arh. Као студент друге генерације сарајевске архи-тектуре Штраус је мени, студенту четврте генерације био демостратор на предмету - стамбене зграде. Поштујем га и ценим као једног од најбољих изданака сарајевске архите-ктонске школе.

Тако је и поменути музеј, својом специфичном формом допринео осветљавању лика великана научне фантастике.

На крају да закључим. Народ прибојске општине и општинска власт нису заборавили заслуге свог земљака Лазе Комарчића, па су једној школи у Прибоју на Лиму дали његово име. Он је то својим животом и делом и заслужио. Лазареве потомке ова пажња је искрено обрадовала.

Лазар Комарчић

85


Породице Комарчић и Мићовић у Београду 1942.С' лева на десно: седе Танасије и Анка Комарчић, Невена иКрсто Мићовић, стоје Драгољуб, Синиша и Рада Мићовић, прота Драгољуб Комарчић, Зорка, рођена Мићовић и Илија Покрајац и Даринка Комарчић

Прота Драгољуб Комарчић, његова мајка Јелена и супруга Даринка (Осијек 1931.)

86


РЕЧ ДИВАНИТИ И ЧАШИЦА РАКИЈЕ

У лето 1972. године са супругом Надом, био сам гост код немачке породице Тојфел у Ајхелбергу у Савезној Репу-блици Немачкој. Франц Тојфел дипломирани грђевински инжењер, био је управник градње, на којој сам ја изводио радове на једном стамбеном солитеру као представник фирме «Дибау» - Г.П. «Неимар» Београд. Током рада смо се упозна-ли, добро сарађивали, ценили се и поштовали, па смо постали и искрени пријатељи.

Домаћини су нам прирдили вечерњу седељку уз роштиљ. На окупу се нашла њихова цела фамилија, пореклом из Мађарске.

Разговори су се водили на три језика. Франц се са мојом Надом споразумевао на енглеском. Сви домаћи самном су општили на немачком, док смо Нада и ја међусобно разго-варали на српском.

У том конгломерату језика, приметио сам да Францова ташта пажљиво прати Надине и моје разговоре. Приметих као да се она загледала негде у даљину и да ослушкујући наш разговор као да се нешто мучи, те као да и она жели да нешто прозбори. То потраја извесно време, а онда са речи диванити укључи се у наш српски језик, пречанским дијалектом, што нас изненади.Врло брзо установисмо у чему је ствар.

Госпођа ташта је до 1944. живела на југословенско-мађарској граници, где су се сви споразумевали на језицима оних који су на обе стране границе ту живели. Тако је и она научила наш језик. Међутим ратне прилике и пораз нациста у Другом светском рату, приморале су мађарске Немце да оду у избеглиштво у Немачку 1944. године. Од тада су престали ти малогранични сусрети и разговори. Госпођа ташта двадесет осам година није чула ни једну српску реч, све до ове роштиљијаде, код породице Тојфел. Надин и мој разговор побудили су њену пажњу, те је постепено вео заборава почео

87


да се уклања. Наједном она проговори на нашем језику. Нада и ја се изненадисмо, али и одушевисмо. Више проблема није било. Госпођа ташта и Нада су комуницирале на српском језику.

Са нама у друштву седео је и отац Францове супруге Елизабете, Францов таст. Био је већ прилично остарео, а и мало се држао по страни. Но постепено и он се открави, те поче самном да разговара на немачком. Мало пријатна атмо-сфера, мало разговор, мало и пиће учинише своје те водисмо разговор као да се већ дуго познајемо.

Најзада господин таст исприча један свој ратни доживљај. То се десило у Србији негде код Ужица. Приметио сам код њега велику дозу нетрпељивости коју је гајио према Србима, што је нормално, јер су две стране биле у ратном сукобу. Био је заробљен од стране партизана, али он вели заробише ме Срби. Рече да су поступци према њима заробље-ницима били врло окрутни. Изгледа да је то највише допри-нело његовој несимпатији према Србима. Но. рече и нешто што знатно промени његову слику о нашим људима.

«Али нећу никада заборавити када ми је тог дана пришао један српски сељак и пружио ми чашицу ракије!»

(1973)

88


ТАТА, РАКЕТА !

Често сам путовао у моје родно место Рудо. За њега сам био везан као пупчаном врпцом. Навикао сам и моју децу на одлазак у Рудо. Тамо су ми живеле моје драге сестре са својим породицама. Оне су се утркивале која ће нас боље угостити. Тако су и моја деца Александар и Милица заволели то моје мало родно Рудо.

Једном приликом у другој половини осме деценије XX века стигосмо касно увече колима у Рудо. Сместисмо се код зета Марка и сестре Сенке, те после вечере и дужег разговора одосмо на починак. Ујутро сам устао рано. После јутарње тоалете уђох у кухињу. Ту је моја сестра Сенка већ припре-мала доручак за нас госте. Упитах је:

«Где ти је Марко?» Она ми одговори: «Малопре скокну до чаршије.»

Кухиња је била на јужној страни куће, а трокрилни прозор бацао је поглед према руђанској џамији.

Почесмо се помало окупљати у кухињи за доручак. Сенка и њене кћери Соња и Тања брзо су поставие сто за доручак.

Устадоше и моја деца, па право одоше у купатило да се умију, а онда уђоше у кухињу са поздравом: «Добро јутро!»

Када је ушла у кухињу моја Милица је прошла поред стола и пришла прозору. Загледала се кроз прозор и наједном изненађена узвикнула:

«Тата! Ракета!» Сви се зачудисмо њеном узвику, али и брзо схватисмо,

Милицу је минарет џамије асоцирао на ракету. Било је то време после човековог освајања месеца, када су о ракетама испредане приче, а посебно је томе допринела телевизија.

У обдаништима и школама правећи макете деца су се упознавала и са тим савременим летилицама, па је тако

89


Милица стекла прва сазнања о њима, са практичним приказом на руђанској џамији.

(1985)

90


ДИРЉИВ, ТУЖАН ИСПРАЋАЈ ЋИРЕ* Тог лепог летњег дана 1978. године случајно се затекох у Рудом. Нисам могао ни сањати да ћу тог дана да присуствујем испараћају воза «Ћире», који је долином Лима саобраћао од далеке 1906. године.

Можда ће неко рећи, па био је стар, већ седамде-сетогодишњак, превазиђен те га не би требало ни жалити. Но, мене тога дана, обузе нека дубока, искрена туга, јер ме је доста лепих успомена везивало за воз и пругу, која је значила много и мом родном крају. «Ћира» је био део мог живота, јер сам њим често путовао и увек стизао на одредиште.

Слободно могу рећи да је нашем забаченом и заосталом крају, «Ћира» био излаз у свет, и да је много унапредио наш крај. Дуго времена је био важна саобраћајна веза Црне Горе и Старог Раса (Санџака) са Београдом и Сарајевом, а та веза је ишла прво преко железничке станице Рудо. Од од 1929. године и преко Прибоја на Лиму.

После више од седамдесет година успешног функци-онисања, неки савремени стручњаци израчунали су да је «Ћи-ра» нерентабилан и да треба да оде у старосну пензију. То је и довело до овог тужног испраћаја.

На испраћају, дуж трасе његовог последњег путовања искупио се силан народ. Чини ми се да су из свих насеља, из свих кућа изашли становници. Све што се могло кретати. Многи су били са марамицама и цвећем у рукама и скупљали су се дуж «штреке», којом «Ћира» путује на свој последњи пут, без повратка. Многи нису крили сузе у очима, ридајући и плачући, јер је «Ћира» и њима био драг, јер им је био излаз у свет, а били су свесни, да га од сутра, више неће бити.

Тужан звиждук локомотиве одјекивао је лимском долином, када је наш «Ћира» напуштао последњи пут наше Рудо. Ка њему су летели струкови и букети цвећа уз плач и ридање ожалошћеног народа, који је му је махао.

91


Збогом драги наш «Ћиро»! «Збогом заувек! Наш крај долина доњег Полимља остаје ускраћена за твоје звиждуке, са којима си нас свакодневно поздрављао и којима си нас везивао са светом. Нама си био увек од велике помоћи. Никада никога ниси оставио, а у теби је увек било места, што би народ рекао «и да нас је двеста».

Народ је причао, да када је у доба Аустроугарске окупације, грађена «Ћирина» пруга, кроз камене кањоне Праче, Дрине и Лима, када је због «љутог камена» рад на њеној изградњи био просто немогућ, да је тада аустроугарски цар – ћесар понудио градитељима:

«Може ли кило злата за кило камена?» «Може царе Фрањо», одговорили су радници и радови

на прузи су оживели, те је тако и та узана пруга стигла долином Лима до Рудог, па и даље.

Био сам присутан у тој маси људи, која га је великом тугом испраћала, јер је он наш «Ћира» био онај прави незабо-равни «Ћира».

Свесни смо да га сутра неће бити и да ће већ од сутра почети отимачина за његовом постојећом инфраструктуром. Локомотиве, вагони, шине, гвоздени пропусти и мостови отиће у старо гвожђе. Некоме ће делови колосека послужити као материјал при градњи кућа и других објеката, а дрвеним праговима ложиће се ватре.

Све на свету има свој век, па и наш драги «Ћира». Нека му је срећан пут, а испраћај је показао колико га је народ волео и ценио.

На крају: «Хвала ти «Ћиро», јер си много значио за мој родни

крај!» (1985)

______________________________________________________ * Ћира – популарно име воза узане железничке пруге

92


Ред вожње возова на прузи Међеђа-Прибој на Лиму

93


МАЈКУ МУ, КОЈИ МУ ЈЕ ОВАЈ ИВАН ЂАЈА? Једног преподнева из Макензијеве улице скренух поред ресторана «Орач» ка Каленића пијаци. На тротоару испред зграде у којој је «Орач» стајао је један старији грађанн и гледао у табле са натписима назива улице.

Било је то у време када је у Београду после демокра-тских промена дошло и до мењања назива улица. И баш када се пролазећи тротоаром нађох у близини поменутог човека, он се огласи питањем:

«Мајку му, који му је па овај Иван Ђаја?» Из тих неколико речи и начина његовог изговора, кроз

овако постављено питање, закључих одакле би он могао бити пореклом:

-Највероватније из западних крајева бивше Југосла-вије, негде са простора динарског планинског система. Можда је из свог родног краја у Београд стигао негде пред крај II светског рата, или баш са ослободиоцима.-

На зиду зграде стајале су две табле, са називима улице. На горњој табли писало је улица Ивана Ђаје, а на другој Владе Зечевића.

Како у близини није било других особа осим нас два, мислећи да се он обраћа мени, да му разрешим дилему, коју је питањем поставио, ја му узвратих:

«Видите господине! Овај горњи назив улице је поста-вљен скоро. Иван Ђаја је био професор Београдског Униве-рзитета, члан Српске академије наука. Био је познат и признат научник европског значаја, а овај доњи назив односи се на човека, за којег сте ви сигуран сам већ били чули.

Влада Зечевић је био православни поп, па распоп, а после уласка партизана у Србију био је први министар унутрашњих послова у њеној влади. За време његовог министровања, многи грађани Србије су нестали. Веле да су

94


били народни непријатељи, па их је црна земља прекрила. Његов потпис стоји и на оној првој забрани повратка Срба на Косово и Метохију од 16. марта 1945.

На вама је сада да разрешите дилему који је од њих два заслужио да ова улица понесе његово име.»

(2007)

проф. Иван Ђаја (1884-1957.) Владимир Зечевић (1903-1970)

Службени лист ДФЈ од 16.3.1945., којим повереник унутрашњих послова ДФЈ Влада Зечевић забрањује повратак колонистима (Србима) на Косово и Метохију

95


«БАРБА»

Другог марта 2005. године стиже вест из Рудог да је умро «Барба».

Слободан - «Слобо» Анђић звани «Барба» био је син руђанског пекара Рада и Зоре рођене Исајловић. Слободанов отац био је изврстан пекарски мајстор и одличан примаш у тамбурашком оркестру. По природи је био миран и тих човек, а још пре Другог светског рата имао је модерну пекару на тргу, у руђанској чаршији. Био је врло цењењ и поштован занатлија. Имао је петоро деце, три кћери и два сина.

Шта рећи о «Барби»? Учио је у Сарајеву занатску електротехничку школу,

али је покушао и да учи богословију. Због тога је шездесетих година XX века, пао у немилост код комунистичких власти.

Напустивши школу отишао је «трбухом за крухом» у Немачку, чак у Хамбург. Здрав, јак – снажан, био се запослио као чувар реда у једном ресторану, мада је по причама послове и мењао. Шта му се све дешавало приликом боравка у Немачкој остала је тајна. Вратио се у Рудо, а пред крај живота се потпуно повукао у себе и ретко излазио, опстајући захваљујући неколицини пријатеља.

Као младић једно време играо је бека у руђанском фудбалском тиму, мада се никада том спорту није посветио, а имао је за њега «шлифа», а посебно физичку снагу и телесну конструкцију.

Слобо – «Барба» био је частан човек, другарчина, али помало и особењак. Од оца Рада наследио је склоност ка музици. Свирао је и прим и гитару. Посебно је добро изводио мексичко - шпанску музику, свирајући за свој грош, али и за одабрано друштво. Непосредно по повратку из Немачке у новоизграђеној пекари његовог оца, која је после рушења пекаре 1961. године, због реконструкције трга, саграђена у

96


бившој Романијској улици, отворио кафић и имао своје сталне госте и посетиоце.

У то време сам чешће пословно долазио у Рудо, па када би касно увече завршио посао за тај дан, обавезно сам са друштвом одлазио у локал код «Барбе». Били су то незаборавни тренуци, Слобо би послужио госте, а онда би узео гитару. Сећам се да је увек почињао «Рамоном» или са «Бесаме мућо», а онда би се редале песме уз мајсторије на гитари. Самном је често тих вечери седео и тадашњи предсе-дник општине Шахин Пељто, а та дружења уз живу музику и звуке «Барбине» гитаре трајала би до један час после поноћи.

Никада те доживљаје и ту угодност нисам заборавио. И увек, када сам са колегама из моје фирме «Архитетура и урбанизам», долазио у Рудо, вече би завршавали у амбијенту и штимунгу «Барбиног» кафића.

Остала је дивна успомена и сећање на «Барбу» и његов кафић.

Нека му је вечна слава и хвала!

(2005)

97


ОДЛАЗАК ФУДБАЛСКЕ ЛЕГЕНДЕ

Хладног шестог дана месеца фебруара 2010. године, растужила ме вест, приспела из мог родног Рудог. Умро је Мићо! Ова вест ми натера сузе на очи.

Неко, ко буде читао ове моје редове, а није познавао, нити је чуо за Мића упитаће се:

«Ко је био тај Мићо?» Ја његов савременик и земљак, истина старији од њега

две и по године, желим да га опишем онако, како сам га ја знао и како сам га ценио.

Мићо је био најмлађе дете руђанског кафеџије и трговца Ђорђа Мандића и Милијане рођене Топаловић. Наше куће су биле близу једна другој, на самом улазу у место из правца железничке станице, те смо се и као комшије добро познавали.

Као и сва деца у месту и Мићо је од малена «гањао» гумену лопту и крпењаче, све док није стасао да се поигра оном правом, «пумпаном, на шњирач» - фудбалском лоптом. Та лопта га је «узела под своје». Искрено речено, она му је ушла у све поре и постала саставни део његовог живота. Потпуно га је освојила и «заробила», а он је постао њен зависник.

Вероватно, да је фудбалски пелцер примио од свог, рано настрадалог, брата Жарка, који је још у кадетском добу играо на позицији левог крила руђанског тима.

Врло млад изборио се и својом вољом и љубави према фудбалу, за место у месном тиму и то још у време, када тај тим није био званично ни регистрован. Са правом тврдим да је он тада имао две љубави: фудбал и родно Рудо.

Фудбал је свакодневно «пикао», а Рудо је само једном, али за кратко напустио и прешао у ФК «Сарајево», али се тамо није дуго задржао, јер није могао без Рудог, а фудбал се играо и у Сарајеву и у Рудом.

98


Десетак година смо нас два скупа бранила боје руђанског фудбалског тима, а тај наш тим је често мењао име док се званично није регистровао као ФК «Рудо». У почетку је Мићо био најмлађи играч нашег тима, али та младост није била и препрека да он не постане капитен тима. Једноставно речено, својом великом љубави, према фудбалу и огромном вољом, наметнуо нам се. Ни браћа Папоњак, ни Џемко Готовуша, ни Свето Веселиновић, ни Раде Тодоровић, па ни ја, старији од њега, нисмо били за капитенску траку. Она је припала Мићу.

У прво време као играч, а касније и као тренер и учитељ младих, Мићо је постао легенда руђанског фудбала. Био је «Катица за све», па је и своју породицу знао да оптерети бригом за фудбалску опрему тима. Често сам се питао:

«Боже, да ли наш Мићо спава са лоптом?» Био је «алфа и омега», руђанског фудбала, те је

напредак и развој тог спорта везан за његово име. Као спорти-ста никада није пушио ни уживао алкохол, те је сигурно и то помогло да његов организам буде здрав. То је свакако, ути-цало да му се фудбалски век продужи.

Ја сам му дао име «руђански Метјус». То је презиме некада славног енглеског фудбалера, који је као активан играч и репрезентативац у својој 51-ој години живота, смешеног правио и нашег легендарног бека Бранка Станковића. Мићо је и после одласка у пензију из радног односа пробног возача камиона «ФАП», па све до позних година живота, пркосио годинама и у фудбалу се надметао са знатно млађим од себе.

Играо је фудбал све док су га ноге носиле, а онда једног дана паде у постељу. Боловао је, а у души је патио, што је био одвојен од своје највеће љубави – фудбалске лопте. Без ње, његов се живот гасио, те је и стигао крај,

Неко ће можда помислити да је то случајност, а ја не мислим тако. Господ Бог је хтео да се сахрана руђанске фудба-

99


лске легенде, која је често била за пјевницом у цркви Св. апостола Петра и Павла, одвија 7. фебруара 2010. године у 12 часова, баш тачно у време када су очи целе фудбалске Европе биле усмерене ка главном граду Пољске – Варшави, где се вршило свечано жребање учесника европског фудбалског првенства 2012. године.

Као да је нашег драгог Мића, који је одлазио у легенду, баш у време наведеног фудбалског догађаја испраћала цела фудбалска Европа на његов пут без повратка.

Док пишем овај текст сазнадох да је у мом родном Рудом дат предлог да градски фудбалски стадион ФК «Рудог», на коме је Мићо одиграо безброј фудбалских утакмица и на коме је оставио добар део свог живота, добије име по њему: Митар – Мићо Мандић.

Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио за руђански фудбалски спорт.!

(Београд, 08.02. 2010-2012)

100


ПРОТА ЈЕВСТАТИЈЕ И ЊЕГОВ СИН ПИВО

Према важећим прописима у Краљевини Југославији, после завршетка четворо-разреддне – основне школе, за наста-вак даљег школовања у нижој гимназији, обавезно је било полагање пријемног испита.

По завршеној основној школи «Макарије Соколовић» у Рудом са групом ученика полагао сам пријемни испит у нижој гимназији у Новој Вароши, крајем јуна 1940. године, јер је та гимназија била најближа Рудом.

Пријемни испит сам полагао пред трочланом комиси-јом, међу којима је био и наставник веронауке протојереј Јевс-татије Караматијевић.

Прота Караматијевић је у току II светског рата са сво-јом децом приступио партизанима, па је у послератном пери-оду био на низ високих функција авнојевске Југославије. Био је између осталих функција и на дужности председника Црве-ног крста Југославије.

Када сам у јесен 1952. године полагао пријемни испит за упис на Архитектонски факултет у Београду, у комисији за полагање слободно-ручног цртања, један од чланова испитне комисије био ми је ликовни уметник Пиво Караматијевић, син проте Јевстатија.

Случајност је хтела, да у размаку од дванаест година о мојем даљем школовању као чланови испитних комисија одлучују отац и син из нововарошке породице Караматијевић. Пошто сам оба испита положио и овом приликом им се захва-љујем.

Прота Јевстатије Караматијевић у партизанима

101


ЗАПИСИ О ФРЕСКО СЛИКАМА У САЛИ ДОМА

О овом уметничком делу било је речи у мојој првој књизи «Записа старог Руђанина», где сам на 28. страни изнео оно што сам тада као деветогодишњак и активни члан сокол-ског нараштаја, сазнао и видео, те у целости истинито пренео.

Монографија «Спомен храма кнеза Лазара у Прибоју и творци његове изградње», аутора Татомира Којадиновића, издате у Прибоју на Лиму 2012. године, упознаје нас боље са аутором фрески академским сликаром, избеглицом из Русије Дикијем, који је поменуте фреске у Соколском дому «Братства Св. Саве» успешно завршио.

Руски уметници – сликари Дикиј и Образков, који су живописали храм кнеза Лазара у Прибоју, били су и дворски сликари династије Карађорђевић, па су користећи тај свој положај, успешно обилазећи манстире Србије и Јужне Србије направили копије фресака владара из династије Немањића. Те копије фресака су користили да у соколском дому у Рудом пренесу ликове седам владара из српске династије Немањића од Немање па до нејаког Уроша.

Далеке 1938. године, као последња завршна активност оспособљавање сале, било је фреско осликавање чеоног зида сале према позорници. Ко је за то дао идејно решење, није ми познато, али верујем да је ту главну улогу одиграо одбор за изградњу дома на челу са протојерејем Славком Поповићем.

Ово уметничко дело фрско сликарства, није било дуговеко, јер су га на жалост у време краткотрајне власти злогласне НДХ у Рудом од краја априла, до 21. септембра 1941. године, вандали «тисућгодишње културе» - хрватски бојовници, уништили у потпуности, пуцајући из ватреног оружја на ове фреске, чиме су недвосмислено показали ниво своје културе и степен цивилизације на коме се налазе.

102


Ни сам објекат соколског дома «Братствс Светог Саве», није дочекао данашње време. Он је срушен 1971. године да би уступио место изградњи модернијег дома културе.

На приложеном цртежу – графичком приказу, дат је тачан распоред урађених фресака на чеоном зиду сале. Нажа-лост, у задње време, као плод грешке или намере, појављују се нетачности, па се уместо династије Немањића, помињу фреске династије Обреновић. Конструкторима таквих произвољности, постављам једно логично питање с' обзиром на антагонизме између династија Карађорђевић и Обреновић, почев од убиства Карађорђа до убиства краља Александра и краљице Драге:

Зар би Карађорђевићи дозволили, да у време њихове династије, на јавном месту, поред њихових, буду истакнути, осликани ликови династија Обреновић?

Одговор је не!

(2012)

Стари соколски дом «Братства Св. Саве»

103


104


ПРИЈАТЕЉСТВО КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧИ

Једна народна изрека вели да је пас највећи пријатељ човека. Прича која следи потврђује ту изреку

Главне личности у овој мојој причи су један човек и један пас, који су стицајем разних околности остали упућени један на другог.

Пензионисани ваздухопловни потпуковник – пилот ЈРВ Ристо Танасковић – «Ринда», изданак је познате старе тргова-чке породице из Горажда. Према традицији, име је наследио од свог деде Риста трговца, који је током I светског рата, свој живот окончао у злогласном Аустроугарском логору у Добоју. И Ристов отац Богдан био је такође познати гораждански трго-вац.

Имао сам прилику да у време мог боравка у Горажду упознам више личности из ове велике задруге Танасковића и да се уверим колико су Танасковићи били цењени и пошто-вани у граду на Дрини.

Што се тиче мојих контаката са Ристом, наводим три сусрета, који су утицали да се добро упознамо и да постанемо пријатељи. Можда је том нашем пријатељству допринело и то што су и мој деда Михајло и отац Крсто били трговци.

- У време II светског рата, период од 1943. – 1944., Ристо се са многим горажданским Србима, нашао као избегли-ца у мом родном Рудом, када сам га и упознао.

- У лето 1967. године, боравио сам са Ристом и мојим зетом Драшком Анђићем, десетак дана на одмору у месту Градац на Јадранском мору.

- Трећи наш сусрет десио се негде при крају девете деценије XX века у Херцегновом. У тај град сам са супругом одлазио два пута годишње на одмор. Ристо се ту затекао као избеглица из Задра, где се после распада авнојевске Југосла-вије и скрасио.

105


Срео сам га на оном чувеном и лепом Херцегновском шеталишту «Пет Даница», а уз њега је била као верни прати-лац и водич, једна лепа куца, расе «далматинер», звана Цура. Тада ми је он испричао своју причу. Пошто му је живот био угрожен због повећања шећера у организму, лекари су му саветовали, а он савет прихватио, да набави пса, који ће му правити друштво у његовим свакодневним обавезним шетња-ма од по 15–20 километара. Тако су његови здравствени проб-леми утицали да се он, у својим терапијским шетњама због здравља, веже за ову прелепу куцу. Али убрзо после тога, млада Цура доживела је тешку саобраћајну несрећу, те јој је живот био озбиљно угрожен. У том несрећном случају Ристо се са пуно пажње и љубави бри-нуо о Цури, ангажујући ветеринарску службу и не жалећи сре-дства, да би се спречило оно најгоре.

Ристова брига и ветринарска стручност помогли су да Цура, после тешке операције оздрави и да она постане врло одан и водич и Ристов пратилац. И тако већ више од 10 година, дружење Риста и Цуре траје. Мислим да има мало грађана Игала и Херцегновог да их нису запазили и ближе упознали током свакодневних шетњи и по времену и по невремену. Куца Цура постала је предмет занимања деце - најмлађих становника, који јој радо прилазе и мазе је.

Приликом мојих боравак у Херцегновом и Игалу, увек сам се два пута дневно сусретао са њима и прикључивао се у шетњама дуж морске обале. Тако их је упознала и моја супр-уга Надежда.

Да је Цура добра и паметна куца, моја супруга и ја смо се уверили приликом нашег другог сусрета са њима, после шест месеци. Шетајући улицом Игала, у даљини смо угледали ову белу куцу са црним тачкама. Гласно сам викнуо: «Цуро!» Она се тргнула, окренула се од Ристе ка нама, погледала нас, препознала, а онда трком појурила ка нама, радосно се умиљавајући. Били смо изненађени што нас није заборавила.

106


Ристо је у међувремену остао сам са Цуром, а доживео је лом ноге у колену и имао више операција, па је тешко ходао уз помоћ два штапа. Ипак у руци је носио кесу са храном за Цуру, а хранио је онако како му је ветринар сугерисао. И поред тешкоће због лома ноге он се строго придржавао упутства ветринара и Цуру редовно водио на прегледе.

Иако тежак инвалид, он је и Цуриној хигијени посве-ћивао велику пажњу, јер вели да је свестан колико му она значи. Њих двоје су једно другом највећи пријатељи и осло-нци. Оно што се може одмах запазити је да Цура изузетно слуша Риста, сваку његову заповест са разумевањем извршава, што несумњиво потврђује да је њена дресура била врло успешна.

Живот тече даље, а ми све више старимо, па и наш Ристо и његова Цура. Приликом мог последњег боравка у Игалу, пролеће 2010. године, свакодневно смо се сретали. Пар пута смо са Ристом и обедовали. На жалост констатујем да нас два, који се крећемо уз помоћ штапова и Цура, која све теже хода и све ређе потрчи, нисмо више оно што смо били. Живот постепено прилази крају. Питам се само, шта ће се десити једнога дана, када једно од њих остане само?

Да би ова прича била потпуна, као илустрацију уз њу прилажем цртеже на којима сам нацртао Цуру. На тај начин сам покушао да читаоцу верно пренесем лик овог симпатичног пса – Ристовог водича и пратиоца.

(2009)

107


РЕЧ-ДВЕ О МОНОГРАФИЈИ «СТО ГОДИНА ХРАМА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У РУДОМ

Приликом формирања Одбора за прославу стоте годишњице храма Св. Апостола Петра и Павла, у њега сам укључен и ја иако не живим у Рудом. Са радошћу сам то прихватио, мада сам био свестан да ми моје године старости и здравствено стање неће дозволити да долазим на састанке у Рудо. Телефонским путем имао сам редовне контакте са протојерејем Савом Брадоњићем, а повремено добијао и запи-снике са одржаних седница Одбора.

Аутор монографије протојереј Саво Брадоњић, по изласку из штампе, крајем августа доставио ми је и један примерак монографије «Сто година храма Светих апостола Петра и Павла у Рудом», са посветом.

Пошто сам са великом пажњом прочитао и анализирао монографију то сам 1. септембра 2012. године упутио аутору писмо у којем сам изнео моје утиске о монографији.

Констатовао сам да је велика штета што нисам имао прилику да пре њеног штампања прочитам и прегледам припремљени материјал, јер бих у области коју најбоље поз-најем и којом сам се у животу бавио, биле отклоњене неке нетачности и нејасноће. На жалост, њихов број није зане-марљив, па сам о њима поменутим писмом известио аутора.

Констатовао сам да је у моногрфију уложен велики труд и да њена појава у јавности завређује пажњу.

Жао ми је што ми моментално здравствено стање није дозволило да дођем на прославу, на коју сам био прозван, јер би на промоцији монографије живом речи изнео оно што сам запазио. То запажње је следеће: -На почетку монографије требала је обавезно да стоји икона светих апостола Петра и Павла;

108


-Текст није коректно лектурисан, па у њему постоји више штампарских грешака;

-Није тачно ни истинито, да су 13. јуна 1941. године од ликвидације од стране усташа, српски живаљ Рудог спасили италијански војници из Пљеваља, већ су то урадили немачки војници из Прибоја.

-Рудо није било прво ослобођено место на простору Југославије у време Другог светаког рата, јер су пре њега ослобођени Дрвар и Срб (27.јула 1941.) и Лозница (31. августа 1941.)

-Прота Славко Поповић осуђен је пресудом војног суда сарајевског војног подручја, на казну 8 (осам) година робије, а не 6 (шест).

-Нетачан је назив места Повлаће, јер се то место зове Поблаће, па се и та парохија назива Поблаћка;

-Нетачан је назив Дом културе «Свети Сава, јер се тај соколски дом званично звао соколски дом «Братства Светог Саве»

-Нетачно је да је на фрескама у сали дома «Братства Св.Саве» била династија Обреновића;

-Није постојало у Рудом соколско друштво «Соколо-вићи», већ је као у свим већим местима, као део свесловенске соколске организације, постојало друштво «Соко», а у оквиру тог друштва постојала је сеоска соколска чета «Соколовићи», која је успела да постане најбоља сеоска соколска чета на целој Ужичкој жупи. То је био и највећи успех руђанског дру-штва «Соко».

-Није тачно да од 1941. године, па све до 1958., није било сталног свештеника у храму. Тврдим да је ту дужност по повратку из избеглиштва од јесени 1941., зависно од ратних прилика, вршио прота Славко Поповић, све до 12. јануара 1945. године, када је са равногорцима напустио Рудо.

-О погрешном називу презимена моје породице писао сам већ у мојој књизи «Хроника породице са тромеђе на

109


страни 167. Наше презиме је Мићовић, а не Мићевић. Ја сам у Рудом познат по надимку Драги, али је моје крштено име Драгољуб, а крштен сам 12. јануара 1930. године у храму Св. Апостола Петра и Павла у Рудом, што се може видети из род-ног листа.

Дуго сам размишљао да ли да на овакав начин реа-гујем, јер нисам желео никога да повредим. Поштујем свачији труд и рад, па сам и ове запажене погрешке схватио као нена-мерне. Но увек у животу сам поштовао и ценио истину. Зато сам се одлучио на овакво реаговање.

(Септембар 2012.)

110


ПРИЈАТЕЉИ - НАЈВЕЋИ ДАР ЖИВОТА

Када човек уђе у девету деценију живота упућује захва-лност Господу Богу, што је дочекао дубоку старост, иако му се живот провлачио и кроз ратне тешкоће, где су опасности вребале са разних страна. О тим збивањима писао сам у мојим претходним књигама.

Осврћући се уназад и анализирајући свој животни пут, закључујем да сам га часно и поштено провео. Прво желим да истакнем улогу моје породице, родитеља, браће и сестара, а онда и мојих драгих – супруге и деце, који су ми били велика помоћ и подршка и који су ме разумевали, дајући ми потрбну подршку да истрајем у животу. Без њихове подршке сигурно је да не би био оно што сам. Онда су стигла и моја уначад, која су ми старост зачинили лепотом.

На мом животном путу срео сам и многе дивне особе, како у родном Рудом, тако исто и током мог школовања, рада у струци, као и активностима у спорту и уопште у друштву. Многи од њих су ми постали драги пријатељи. Међу њима је било и странаца –страних држављана. Многи од њих у време док ово пишем, нису више међу живима, но остала је трајна успомена коју носим у срцу.

Сматрам својом дужношћу да прво истакнем припаднике моје шире фамилије, који су имали одлучујућу улогу да мојој породици и мајки Невени, када су се нашли у неизмерно тешкој ситуацији, непосредно по завршетку Другог светског рата, помогну да ја продужим школовање. Сигурно је, да без те искрене пмоћи ја неби постао оно што сам, те их уз велику захвалност истичем:

-Моју драгу стрину Даринку Комарчић, удовицу мог стрица Драгољуба, брата од ујака мог оца Крста, а чије име ја поносно носим.

111


-Моје драге Покрајце, тетку Зору, тетка Илију и њихо-вог сина Станишу. Из захвалности повремено обиђем њихова гробна места палећи им за спомен свеће.

Из плејаде читавог низа дивних особа и пријатеља, истичем један део њих, а осталим се извињавам, јер ми простор и време не дозвољавају да о свим њима пишем. Надам се да ће ми опростити. Нормално је да кренем од мог родног Рудог, јер сам из њега кренуо у свет. Моји најбољи другари из детињства су били:

-Михајло «Мишо» Мићовић, брат од стрица; -Манојле «Мане» Папоњак, брат од тетке; -Мехмедалија «Далија» Маглајлија; Са њима сам проводио највише слободног времена у

игри, али и чувајући краве, јер мало Рудо тада није имало организовано снабдевање млеком и млечним производима, па је једини начин да се до млека и млечних производа дође био гајењем и чувањем сопствене краве.. Тако смо Мишо, Мане и ја изводили на пашу и чували Румуљу, Зекуљу и Чадуљу, како су се звале наше краве.

У мојој четвртој књизи «Записи старог Руђанина», посебно сам писао о породици Веселиновић. Члан те породице био је мој велики друг и пријатељ доктор наука - професор Светислав – «Свето».

Као архитекта сам дуги низ година посвећивао пажњу Рудом. Сарађивао сам више од тридесет година са свим председницима општине, али морам ипак да истакнем двојицу од њих, јер смо поред дужности и послова постали и искрени пријатељи. Ради се о Шахину Пељту и Гојку Тодоровићу.

У периоду мог школовања у СТШ «Петар Драпшин» у Београду највише сам се дружио са плавокосим сремцем из Ердевика, Миланом Кукићем. И по завршетку школовања, ка-да смо се као техничари запослили, то наше дружење смо про-дужили и неговали. Милан је радио у новинско-издавачком предузећу «Борба», као стручњак на одржавању штампарских

112


машина. Ожењен је био и имао кћерку. Несрећним случајем повредио је био ногу, па се доста тешко кретао. Био ми је врло искрен друг. На жалост релативно рано је отишао са животне сцене.

Од мојих саиграча из рукометног клуба «Црвена Зве-зда» - Београд издвајам Ђорђа Вучинића – «Ђоку» и Свети-слава Станкића – «Станета». Ђока и ја смо имали нешто зајед-ничко што нас је везало, а то је мржња према усташама. Он је био родом из Српских Моравица из Горског Котара, одакле је морао, због усташког терора да избегне, а мој отац је био жртва тог терора.

Ђорђе Вучинић, државни репрезентативац у рукомету постао је један од највећих тренерских имена у рукомету. Далеке 1972. када сам радио у С.Р. Немачкој, био сам пар дана његов драги гост у Гумерсбаху, где је он радио као тренер европског првака.

Светислав Станкић је такође био репрезентативац. Завршио је студије медицине. Био је активан у Рукометном савезу Југославије и члан више комисија, али је био и селектор женске рукометне репрезентације са којом је освојио сребрну медаљу на светском првенству. Запослен је био у дому здра-вља «Звездара», где је био мој лекар, као и лекар моје поро-дице.

На последњим испраћајима и Ђоке и Станета у знак поштовања према њима, мојим драгим пријатељима, опростио сам се пригодним говорима.

У време мог служења војног рока у ЈНА, стекао сам једног можда и најискренијег пријатеља. Било је је то време после Другог светског рата (1949.-50.), време једнопартијске диктатуре и још увек «руске» војне дисциплине, време када се и за једну реч, па и наивну шалу, одлазило у затвор. За ситни-цу се могла изгубити глава. Ради се о Богдану Јанчићу – «Бобију». Њега сам и пре служења војног рока познавао из нашег заједничког спорта – рукомета. Био је изванредан гол-

113


ман великог рукомета, члан београдског «Железничара» и државни репрезентативац.

Богдана сам боље упознао, када смо у истој батерији почели служити војни рок. Оба смо били нишанџије на топо-вима «ЗИС 76mm». Мислим да није било педантнијег и уреднијег војника у целој армији. Био је врло талентован цртач, илустратор књига, а нешто касније је постао врхунски дизајнер. Заједно смо бранили боје пуковског фудбалског тима. Он као голман, а ја као центар-халф. Учесник је и арми-јског првенства у атлетици, трчање на 100 метара и бацање копља, што говори о његовој спортској свестраности. Изван-редно је ликовно обрађивао зидне новине наше батерије, те су исте више пута проглашаване за најбоље новине у дивизији.

Када је наш пук из Битоља прешао у Лесковац, први пут смо као нишанџије били задужени за топове и по несрећи тада је утврђено да је на топу трећег – Богдановог оделења поломљена ударна игла у затварачу. Дигла се читава хајка. Нарочито се официр КОС-а поручник Јоца, окомио на Богдана и мене, сматрајући да је то била смишљена саботажа. Официр КОС-а имао је у документацији наше досије-е, па смо му били сумњиви. Богданов отац је по уласку партизана у Београд био ликвидиран, а мој брат Вељко, такође од стране партизана био је ликвидиран у Словенији маја 1945. У то време мој други брат Синиша се налазио на издржавању дугогодишње робије, због наводног непријатељског деловања на рушењу уставног поретка социјалистичке државе.То је дало повода официру КОС-а за сумњу према нама.

Нити сам ја знао за случај Богдановог оца, нити је он знао за случајеве моје браће. То смо сазнали тек након више година, после одслужења војног рока.

Поручник Јоца је присиљавао сваког од нас да призна оно што нисмо учинили, па је покушао да ја, за лом игле окривим Богдана, а Богдана да окриви мене. Ми на то нисмо пристали. Пошто смо због малог простора у бараци спавали у

114


заједничком кревету, увече смо покривши се ћебетом преко главе, причали један другом искрено, шта од нас тражи поручник Јоца.

Ко је, када и како сломио ту иглу, није нам било позна-то. Можда је и била поломљена у Битољу, или приликом тра-нспорта топова возом на отвореним вагонима, када Богдан још увек није био задужен за тај топ. Остала је тајна, али је КОС морао некога да окриви. Због тога је Богдан провео, ни крив ни дужан, једно време у затвору.

Богдан је такође био одан нашој српској православној – светосавској вери и био је изузетно поштен човек. Обилазио је српске светиње, па ми је лета господњег 1999. поклонио икону Свете Богородице Тројеручице, а у посвети написао:

«Са пута по светој земљи атоској и посети Царској лаври манастиру Хиландару, брату у Христу Драгољубу од Богдана, уз благослов игумана Мојсија.»

Овај поклон дат од срца је израз нашег искреног пријатељства, па ми је и изузетно драг. Богдан је дуго боловао, а преселио се у вечност у октобру 2006. Због смрти моје сестре Јелене у Рудом, био сам спречен да присуствујем њего-вој сахрани, али сам на његове помене одлазио на гробље Лешће. Нека је вечна слава и хвала мом драгом пријатељу, изузетном човеку и великом уметнику – Богдану Јанчићу.

Током мојих студија архитектуре у Сарајеву, а након завршене средње школе у Београду, нашао сам се у једној новој средини, где сам имао врло мали број познаника. Мислим да је уз моју упорност то било и пресудно што сам се врло озбиљно посветио студијама.

Одмах сам запазио колико су четири протекле ратне године оставили трага на простору овог града. Довољно је ако кажем, да сам једини на мојој години писао ћирилицом. Пошто сам био «дежурни» на свим предавањима, а због недостатка скрипти и уџбеника, моје свеске бележака са предавања, постале су врло тражене. Нажалост само су два

115


студента, моје колеге са године Борислав Спасојевић и Кемал Салтагић могли да их читају и разумеју, пошто су знали читати ћирилицу.

Њих два су касније као архитекти оставили стручни траг у Рудом. Спасојевић као пројектант стамбених зграда породице Веселиновић, а Салтагић као пројектант пословне зграде поште.

Запазио сам такође код мојих колега – студената, извесну дозу сарказма према мени, због честе употребе екавских речи у говору, мада сам се ја као рођени босанац, служио и ијекавицом. Често су на мој изговор правили подругљиве примедбе. Но, ја се на то нисам много обазирао, јер нисам имао времена да се бавим тим ситницама. Имао сам зацртан циљ – завршити успешно студије. И то што пре!

Поред студија био сам укључен у још једну активност. Био је то рукометни спорт. Постао сам члан државног првака Р.К. «Милиционар», који се касније фузионисао са Р.К. «Босна». Одлазио сам редовно на тренинге, али не и на уштрб учења. Постао сам и репрезентативац СР БиХ у великом и малом (данашњем) рукомету.

Из низа мојих саиграча – рукометаша издвајам тројицу. То су:

Борислав Спасојевић – «Боро», колега са моје године студија, познати шутерт – државни репрезентативац. Време-ном смо постали искрени другови и пријатељи, па је то прија-тељство крунисано и кумством. Био сам му венчани кум у његовом првом браку. Извесно време после мог дипломирања и запослења у Горажду и он је дипломирао, па се као стипе-ндиста запослио у истом грађевинском предузећу у којем сам и ја радио.

Како сам ја био и активан играч и тренер рукомета у Горажду, а постао сам био и директор предузећа, то сам Бори препустио место тртенера у Р.К. «Раднички», јер су моје обавезе као директора предузећа биле повећане. Но, ја сам и

116


даље остао активан играч. Тако је мени, играчу и директору, мој радник и колега по струци, постао тренер. Десило се на једном тренингу да сам направио грешку, на коју је гласно реаговао тренер, упућујући ми оштар прекор. Истог момента, ја играч – директор предузећа, гласно сам реаговао:

Боро, кажњавам те са 5% од плате, јер на јавном месту рушиш ауторитет директора.»

Ово моје реаговање изазвало је буру смеха присутних, па је прихваћено као врло умесна шала.

Боро се није дуго задржао у Горажду, те се вратио у Сарајево, али је у горажданском рукомету оставио врло сна-жан траг, а нас два смо остали искрени другови, пријатељи и колеге, често остварујући контакте.

Мој животни пут и усмерење које сам стекао у породици, а и живот и школовање у раним дечачким годинама у Београду, развили су код мене искрени осећај да сам ја припадник српског народа, народа који је много пропатио и којег историја није штедела. Та моја припадност никада није прешла границу. Никада није скренула ка шовинизму.

Од малена сам васпитаван у духу православља. Пошто-вао сам своју веру, али сам поштовао и верска и национална осећања припадника других верских и националних групација. Ово наводим из разлога што сам дружећи се са Бором приме-тио код њега, да се у односу на мене, осећао већим Србином, па ме је након последњег рата у Босни, изненадило то што се он изгледа потпуно одрекао свог српског порекла.

У једном интервјуу на сарајевскј телевизији, на питање репортера шта је он по националности, одговорио је јасно и гласно:

«Ја сам Сарајлија!» Ипак, покушавам да овај гест мог колеге, кума и

пријатеља, с' обзиром на време и околности у којима се то десило, оправдам, јер су Срби у Сарајеву били сатанизовани,

117


па би његова изјава да припада том народу, сигурно била крајње опасна по њега.

Лично сматрам да су ратови у последњој деценији XX века на овим нашим просторима, срушили једну државу, која је била по мери свакога. Сматрам да је тадашњи комунистички режим одговоран што се она на такав начин распала и што су ти ратови однели велики број невиних живота на свим странама, јер све стране у том сукобу за «Титово наслеђе», како га неко зове, су чиниле злочине у име неких «својих виших циљева». У сваком житу било је кукоља.

Прва жртва сукоба у Босни, који ће однети око 100.000 живота, те 1992. године, био је мој земљак – Руђанин Никола Гардовић, чија је кривица била само у томе што се као сват носећи српску тробојку нашао на улици испред старе право-славне цркце на Баш-чаршији, на мети убице, пореклом из Прибоја на Лиму, који ће касније постати херој супротне стране у рату који је непосредно после овог догађаја букнуо свом својом жестином.

Други рукометаш који ми је био и саиграч и тренер, од кога сам доста научио је Јанкелић Јован – «Баја». Био је центар-халф државне репрезентације, свршени дифовац. Једно време био је члан селекторског тима државне репрезентације, асистент, а касније и доцент и професор на сарајевском ДИФ-у, рођени илиџанац из познате породице Јанкелић.

Као тренер Р.К. «Босна» и професор гимназије у тој школи створио је један врло успешан јуниорски тим, који је касније комплетан увео у први тим Р.К. «Босна». Већина њих су постали омладински и државни репрезентативци Југосла-вије,

Поред рукомета, Бајин други спорт био је скијање, па је постао и теоретичар тог спорта. Написао је и издао једну стручну књигу о смучању. Имао сам прилику да га посматрам на падинама Јахорине, када се скија. Онако висок и шланг, он је тако дивно и хармонично клизао снежном стазом са изва-

118


нредно координираним покретима «кристијаније» да је на мене оставио утисак, како је то све лако извести. Била је то дивна ритмична симфонија складних покрета. «Баја» је за ме-не био и остао велики и свестрани спортиста.

На жалост и он је у последњем рату у Босни морао да се склони и да пређе у Србију у Панчево. Када сам дознао да се као избеглица налази ту, сазнао сам његов број телефона. Назвао сам га у жељи да му према својим могућностима помогнем. Но «Баја» се већ био снашао. Стекао сам утисак, да он способан и радан човек, поносно уз захвалност, искрену помоћ не жели, јер је већ тренирао један рукометни клуб.

Трећи сарајевски рукометаш, који је на мене оставио упечатљив утисак био је Мустафа Баралић, Играо је у Р.К. Босна» на позицији левог халфа. Био је државни репре- зентативац. Невероватно упоран и борбен играч и по тим особинама сам га изузетно ценио и сам сам желео да тако и ја играм.

Мустафа – «Мујо», је био родом из Дубрава код Тузле, студент правног факултета, који је са успехом завршио и постао дипломирани правник. Дознао сам касније да је имао проблема са ногом. Вероватно као последицом падова и повреда на спортским теренима.

Током мојих студија архитектуре на Техничком факултету у Сарајеву, био сам студент четврте генерације, а предавао ми је читав низ добрих и способних стручњака – професора. Било их је из Сарајева, Београда и Загреба. Сви су они заслужни што сам постао успешан у својој струци, те им се овом приликом захваљујем. Желим, ипак, да из ове групе мени драгих људи издвојим професора историје архитектуре Хусрефа Реџића. Овај, мени посебно драг професор, ми је много помогао, па га се увек са захвалношћу сећам. При помену његовог имена, увек са поштовањем устанем.

Студирао сам под врло тешким финансијским условима. Новчане прилике за моју породицу биле су изузетно

119


тешке. У таквим околностима професор Реџић ме је узео за демонстртора на његовом предмету, јер сам га на испиту одушевио познавањем историје средњовековне Србије. Тако ми је стигао и хонорар од ове демостратуре, који ће знатно побољшати моју тешку финансијску ситуацију.

Професор ми је тада понудио да постанем стипендиста факултета, чиме би аутоматски по завршетку студија, постао његов асистент. Историју као предмет, а посебно историју архитектуре сам много волео, али ми се клима у Сарајеву није допадала. Од октобра до априла због магле и смога није се просто могло дисати. То је био узрок да сам се професору Реџићу захвалио, а тиме сам и пропустио шансу да уђем у свет науке.

По дипломирању запослио сам се у граду на Дрини – Горажду. Шест година и пет месеци боравка у њему, било је посебно поглавље мога живота и рада.

Запослио сам се у грађевинско предузеће «Рад» које је после фузије са цигланом «Дрина» добило име Индустријско грађевинско предузеће «Дрина». У овом граду затекао сам један број познаника, који су као избеглице 1943. - 44. године живели у Рудом, или су били полазници Другог равногорског течаја. Наравно да о том течају, тада, нисам смео ни једну реч прозборити.

Поред рада у предузећу, био сам врло активан у спорту, посебно у рукомету. Својим залагањем и сталном спортском активношћу утицао сам да рукомет врло брзо постане најпо-пуларнији спорт у овом граду. Кроз тај спортски ангажман и сарадњу родила се моја велика љубав према овом граду на Дрини.

Веома брзо постао сам популаран и мислим да тада није било особе у граду, којој нисам био драг. Мал' те не, цео град ми је постао наклоњен, а ја сам био и играч и тренер клуба. Две рукометне екипе, увео сам у Републичку лигу БиХ.

120


Једно време сам водио градилиште Г.П. «Рад» у Фочи, где сам показао изузетно добре резултате рада, а онда су ме убедили, након шестодневних разговора, да после само годину и по дана рада у фирми, постанем директор предузећа. Тај пристанак је једна од мојих грешака у животу, јер нисам имао ни жељу нити амбицију да будем директор. Желео сам само да пројектујем и изводим објекте. Зато сам на функцији директора остао само пет месеци.

Са простора горњег Подриња поменуо бих овом приликом две личности, које то посебно и заслужују. То су:

-Мој први директор у Г.П. «Рад» Мирослав Чучковић – «Миро», којег сам познавао из времена његовог избеглиштва за време Другог светског рата, када се обрео у Рудом. Много ми је помогао да се прилагодим новој средини, па смо добро сарађивали. Миро је проценио моје способности, подржао ме је и јасно истицао колико сам тада користан за предузеће, а и за град. Напомињем да сам тада био први и једини инжењер грађевинске струке у граду.

-Друга личност везана је за Фочу. Ради се о изузетној личности врхунском стручњаку, лекару – хирургу др Алекса-ндру Голдбергеру. Био је са својим оцем један од оснивача болнице «Пролетерских бригада». Много је заслужан за развој здравства у том некада заосталом крају. Поред рада у болници, обилазио је и све домове здравља на срезу, пружајући несебично, здравствену помоћ народу. Био је опседнут унапређењем поменуте болнице, те се трудио да се иста даље развија и осавремењава. Стално је био у контакту са пројектантом објекта дубровачким архитектом Тиком Ивановићем. Заједнички су тај развој осмишљавали, а он је повремено од мене тражио одређена стручна мишљења. Тако смо се и спријатељили.

У периоду развоја југословенске политике несв- рстаности, када се осећао велики утицај арапских земаља, код одређеног броја становника Југославије, а овде помињем и део

121


становника Фоче, јавила се нескривена нетрпељивост према јеврејском народу. Тако је ни крив ни дужан мој драги доктор Глдбергер постао «Персона нон грата». Морао је тражити другу средину. Са својом супругом Борком, очним лекаром и две кћерке прешао је у Београд. У време доста високе инфлације, морао је да прода своју лепу кућу у Фочи.

Преласком у Београд, наставили смо наше пријате-љство, а доктор Голдбергер се често ангажовао око мене и моје породице у случају наших здравствених проблема.

Био је несебичан и предусретљив. Размишљао сам како и на који начин да му се одужим. Моја супруга Нада и ја смо се ангажовали и помогли да новац од продате зграде у Фочи не буде више изложен инфлацији, те смо у оквиру «ИНП-РОСА» пронашли одговарајући стан у новобеоградском блоку 45 у Београду и обезбедили одговарајућу кредитну подршку банке. Била је то наша скромна помоћ овој заслужној лично-сти и његовој породици.

Када је др Александар окончао свој животни пут, сахрањен је на јеврејском гробљу у Београду. Било ми је доз-вољено да се искреним, опроштајним говором над одром, опростим од мени драгог пријатеља Пубе Голдбергера.

Још нешто везано за мој живот у Горажду, а што ће сигурно потврдити оно о чему сам напред говорио. Пар година пошто сам напустио град, посетио сам га. Идући његовом главном улицом у сусрет ми је ишао један његов становник, а мој познаник, човек педесетих година, муслиман, трговац. Када ме спазио, подигао је обе руке увис и гласно узвикнуо:

«Мића, јеси ли нам се то вратио?!» Те речи су биле изречене из срца, а мени су биле врло

драге. Његова реакција ми је јасно рекла да сам за тај град много значио и да нисам заборављен.

Несрећна збивања током последњег рата у Босни су ме пренеразила. Из штампе сам сазнао о ликвидацији деветнаест

122


грађана – Срба становника тога града. Дванаест од њих сам лично познавао. Међу њима су била три члана породице Јакшић. Миља Јакшић је радила у дирекцији ИГП «Дрина». У овој ликвидацији страдао је и мој друг, пријатељ и комшија, професор физичке културе Бранислав Љујић – «Бране», рође-ни горажданин, који је много волео свој родни крај. Многе генерације горажданске деце обучио је и усмерио ка спорту. Нисам чуо да је за ове злочине неко одговарао.

Нажалост поменути рат је однео и два млада живота, два рукометаша: Николу Станишића и Бојана Радовића. Оба су били перспективни спортисти и добри људи. Николина мајка Љиљана била је капитен женског рукометног тима «Гимназијалац», а Бојанови родитељи Остоја и Бојана такође су били рукометаши. Оцу Остоји био сам први тренер, а он је касније постао и најуспешнији и најтрофејнији тренер гора-жданске рукометне школе. Били смо велики пријатељи. На жалост смрт сина га је погодила, те је умро релативно млад.

У Горажду сам упознао београђанина Предрага Божи-ћа, дипломираног грађевинског инжењера, асистента на Гра-ђевинском факултету на предмету «челичне конструкције». Он је на простору Горажада изградио два моста преко реке Дрине:

-У самом граду, мост код хотела «Победа» изведен као спрегнута конструкција армраног бетона и челика;

-Гвоздени – челични мост у кривини, на изласку друма у Устипрачи у правцу ка Вишеграду.

Нас два смо се брзо спријатељили, те сам га једном приликом позвао да дође код мене у стан. Тако је упознао и моју маму. Та домаћа атмосфера му је пријала. Она га је подсетила на рани губитак мајке, коју је изгубио док је био матурант. Предраг је касније упознао и мог брата Синишу и сестре, па смо се тако сродили, да смо постали као род рођени. Увек је мене ословљавао са «буразеру».

123


У младости Предраг је био и талентовани фудбалер у ФК «Црвена Звезда», па је због студија прекинуо ту актив-ност, мада је нешто касније постао фудбалски судија савезног ранга. Изузетно радан и вредан човек поштењачина «од главе до пете», дистанцирао се од мућки, које су се јављале у професионалном фудбалу, те је напустио даље бављење суди-јским позивом.

На жалост, он врстан инжењер – конструктор и извођач радова, као асистент на факултету није могао даље напре-довати, јер није био и није желео да буде члан владајуће кому-нистичке партије. Живео је на Вождовцу са својим оцем пред-ратним официром краљевске војске. Касније се оженио. Са супругом Љиљаном, дипломираним инжењером технологије имао је кћер Миону.

Мој драги пријатељ «буразер» Предраг одлучујуће је помогао, да се ја 1. јула 1964. преселим у Београд. На жалост изненада је оболео и релативно млад умро у 55. години живо-та. Тако се у вечност преселио мој драги Предраг «Преша». Ноћ уочи његове смрти био сам уз његову постељу и схватио да му је дошао крај. Узастопно сам двадесет година сваког тећег априлског дана посећивао његов гроб – палећи му свеће. Предраг – мој «буразер» је то заслужио.

На крају овог мог сећања на Горажде желим да опишем и једно спортско пријатељство које се развило између два клуба и два града, а које је неговано дуги низ година. Пошто сам ја био и један од актера тог пријатељства, почећу од оних тренутака када се то пријатељство зачињало.

Током мојих студија у Сарајеву као активан играч РК «Босна» постао сам и републички репрезентативац СР БиХ у великом и малом рукомету. У припремама и на утакмицама репрезентације БиХ против Хрватске и Словеније сприја-тељио сам се са неколико играча бањалучког «Борца», а међу њима су били капитен «Борца» Перо Перовић и пивотмен Јеролим Караџа, као и тренер Воја Мисаљевић. То пријате-

124


љство је продубљено у време финала првенства БиХ у вели-ком рукомету половином априла 1955. године које је одржано у Бања Луци у изузетно лошим климатским условима. Сва три дана падао је снег. Било је врло хладно, а ми промрзли «до костију», Мокру и хладну лопту хватали смо голим рукама. Шаке и прсти су се ледили. Моја екипа «РК «Босна» успешно је савладала ове лоше климатске услове, али и противноке и заслужено освојила прво место.

Преласком у Горажде, где сам постао тренер РК «Радничког» убрзо сам успоставио контакт са мојим пријатељима из «Борца», те је «Борац» као клуб савезне лиге, био укључен као учесник традиционалних рукометних турни-ра у организацији Р.К. «Раднички», Тако је дошло и до развоја широког спортског пријатељства између клубова Р.К. «Борац» и Р.К. «Раднички» као и између градова Бања Луке и Горажда. То пријатељство је неговано врло дуго. Остала је неиспуњена жеља гораждана, што «Борац» није успео да бар једном буде победник традиционалног турнира. Ипак, то пријатељство имало је за резултат да је више играча Р.К. Раднички наставило каријеру у Р.К. «Борац», а после мене као тренер Р.К. Раднички постао је бивши члан Р.К. «Борац» државни репрезентативац Бартол Родин. Он је знатно допринео напретку Р.К. «Раднички».

Са Пером Перовићем сам пријатељство гајио и повре-мено се састајао у Београду, све до његове смрти.

Преласком у Београд запослио сам се у Г.П. «Неимар» и постао руководилац радова на објектима у првом насељу «Браће Јерковић». Организација радова у овој мојој новој фирми разликовала се од оне, којом сам ја у Горажду био овладао. Док је руководилац радова на градилишту у ранијој фирми, за све био одговоран, за све се питао и стварно руководио извођењем радова, дотле су у Г.П. «Неимар» изнад управе градилишта били погони, од чије «милости» је зави-сило да ли ће градилиште и када добити радну снагу. Овакав

125


начин рада није ми одговарао, па сма после годину и по дана прешао на рад у пројектни биро исте фирме.

Оно што ми је сметало у Г.П. «Неимар» је да се много причало, да је било много «синдикализма», а мање рада. Једно је тачно да је то предузеће имало одличне мајсторе – занатлије, који су својим квалитетним радом, ове недостатке произведене «синдакализмом» превазилазили.

Но, ипак је у фирми владала једна добра и пријатна клима, чиме се учвршћивало другарство и пријатељство запослених. Доказ за то је, да се данас, после више од двадесет година од ликвидације те фирме, још увек, сваког првог уторка у месецу, редовно окупљају у ресторану «Парк» код Калемегдана бивши неимарци.

Током 1971, и 1972. године, као члан Г.П. «Неимар» у оквиру фирме «Dibau» из Франкфурта на Мајни, водио сам два градилишта. Извео сам грубе грађевинске радове на:

-Стамбеном солитеру «А1» у насељу «Funfhochheuser» у Schorndorfu код Штутгарта са 15 етажа за фирму «ABELE»

-Мерцедесов сервис “Flakus und Mauer» у Мајнц – Кас-телу.

Ове радове успешно сам привео крају. На првом поменутом објекту имао сам част да упознам

колегу Немца, управника градње, дипломираног грађевинског инжењера Франца Тојфела (Franz Teufel), једног изузетног човека, стручњака, са којим сам се спријатељио. Упознао сам и његову породицу, а и он моју. Измењали смо и посете. Моја супруга и ја били смо два пута њихови гости у Ајхелбергу код Гепингена, а он и његова супруга Елизабета, били су наши гости у Београду.

Брачни пар Тојфел били су пореклом од мађарских Немаца, обоје одрасли на обалама Дунава, те су били заљу-бљени у њега. Имали су жељу да једном од Улма, одакле је Дунав плован, бродом отплове до Црног мора.

126


Приликом нашег боравка код њих, организовали су нам обилазак Швапских Алпи, као и посету извору Дунава у Донауешингену.

Када су они били наши гости у Београду, уз помоћ Г.П. «Неимар», успели смо да их одведемо на Ђердап да виде «Eisene tore» и да посете хидроцентралу и да је изнутра погледају. То је на њих оставило упечатљив утисак, Иначе Франц и ја смо изузетно коректно сарађивали и узајамно се уважавали и поштовали. Посебно истичем два његова изузе-тно пажљива и коректна геста.

1.Када су у време тзв. «маспокрета» 1971. године поче-ли наше раднике да обилазе сумњиви типови из усташке орга-низације, дао ми је дозволу, ако он тренутно није присутан да слободно разбијем прозор на његовој канцеларији и да користећи његов телефон позовем полицију. Такође, скупа самном, усагласио је текст на немачком и нашем језику и на огласној табли на улазу, истакли смо текст да у стамбени лагер, где бораве наши радници, могу да уђу само запослени у фирмама «ABELE» и «Неимар» - «Dibau». Остали ће бити предати полицији.

Ово је дало резултат, јер више нико није могао да узнемирава наше раднике.

2. У време југословенске кризе, распада Југославије и ратова на нашим просторима, позвао ме да са породицом пре-ђем у Беч, где је он имао један стан, који нам је понудио на располагање.

Зар ова два његова геста не говоре јасно да се ради о једној изузетно поштеној и коректној личности. Зато сам га и уврстио у моје највеће пријатеље.

На крају овог мог дела текста посвећеног њему и његовој породици да кажем и то да смо се од 1972. па све до 2009. године повремено дописивали и да смо редовно измје-њивали честитке за Божић и Нову годину.

127


У време мог рада у С.Р. Немачкој пројектни биро Г.П. «Неимар» био је припојен пројектантском предузећу «Архите-ктура и урбанизам» (А+У), па сам по повратку у Београд искористио могућност да пређем у то предузеће, чији је директор био познати менаџер Мартиновић Крешимир дипломирани инжењер архитектуре.

У предутећу А+У имао сам врло широко поље рада на пројектовању, контроли пројеката, контроли и праћењу кредитирања објеката у изградњи града Београда, затим надзором над извођењем објеката, као и на вршењу техничког пријема изведених објеката. Био сам шеф такозваног конста-лтинг сектора, а дошао сам на место старог, врло познатог стручњака инжењера Гросовича, који је одлазио у пензију. Част ми је била да сам заменио овог изузетног стручњака и врло вредног човека.

Када ме је упознавао са мојим дужностима у фирми, ја му се обратих речима:

«Колега Гросовичу, искрено ми је што после дипло-мирања, доласком у Горажде нисам затекао једног искусног инжењера, да ме уведе у праксу, јер сам ја у том предузећу био први и до тада једини инжењер грађевинске струке.» Одговорио ми је:

«Варате се колега, боље је што сте сами – «упали у ватру»-, па сте тако боље могли да овладате струком.»

Непосредно пред одлазак у пензију, приредио је незабораван растанак за чланове нашег сектора у познатом ресторану «Романтика» у Прогару. Он Рус, емигрант, рођен на обали Бајкалског језера, отворио је своју широку руску душу. Причао нам о свом завичају и певао уз пратњу оркестра, дивне руске романсе. Запазио сам посебно жал што се тамо никада није вратио. Врло брзо после пензионисања преселио се у вечност. Човек, који је цео живот радио, нагло је прекинуо ту своју активност, што његово велико и племенито срце није издржало.

128


Ето, са правом се сетих њега. У предузећу А+У радио сам скоро тринаест година. Са

свим члановима овог колектива сам коректно сарађивао. Био сам стално у послу, па ако га није било, проналазио сам га сам, Тако сам и ову фирму укључио у реализацију послова у мом Рудом. Поменућу два објекта:

-Стамбено – пословна зграда банке и СДК, на Тргу, коју је неко од руђанских шерета назвао «Лепа Брена», а која је успешно реализована;

-Нови стадион «Росуље» -који на жалост није реали-зован,

Последњих осам и по година рада до одласка у пензију, провео сам на месту саветника за грађевинска питања директора Главне филијале СДК у Београду. На то радно место сам, се пријавио по расписивању конкурса. Био сам први кандидат, који је у СДК-у оборио резултате конкурса и на основу жалбе, примљен на посао. Иначе , конкурсна комисија је након спроведене процедуре по расписаном конкурсу, на прво место у ранг листи ставила мене, али нечијом вољом је био изабран други кандидат.

У Служби друштвеног књиговодства, био сам анга-жован на пословима реализације инвестиционих пројеката и надзора над изградњом и адаптацијом објеката ове службе на подручју града Београда и шире. За ове послове сам имао велико искуство, радећи у претходним фирмама.

Својим радом стекао сам наклоност мојих претпо-стављених, а посебно генералног директора Љубише Мило-шевића. Као и надзорни орган на изградњи и адаптацији свих објеката филијала и пословница, који су били у фази реализације од 1985. до 2000. године био сам потпуно анга-жован.

Такође сам се лично ангажовао на помоћи радницима службе, који су уз помоћ кредита побољшавали услове живота

129


у својим становима. То сам радио за запослене у свим филијалама, без икакве личне – материјалне користи.

Пружао сам стручну помоћ свим филијалама, када се указала потреба да се разреше проблеми у тим објектима. Тако сам успоставио добре контакте са шефовима општих послова свих филијала. На телефонски позив, о потреби разрешења проблема, одмах сам реаговао и излазио на лице места. Због таквог мог хитног реаговања и разрешења проблема, стекао сам искрене симпатије шефова општих послова. Неки ми се и данас, после 17 година од мог одласка у пензију, јављају и питају за здравље. Један од њих Горан Соколић то чини често и позива ме да га посетим. То је његов начин захвалности мени, јер вели да никада не може да заборави моју коректност.

У току рада у овој служби успоставио сам искрене, пријатељске односе са многим запосленим. Издвајам једног колегу са којим сам постао изванредан пријатељ. Реч је о сада већ покојном дипломираном грађевинском инжењеру Радо-миру Бакочу – «Раши». Када сам одлазио у пензију, «Раша» је остао на мом радном месту, Ангажовао се много да ја после пензије останем у надзору, а тада је јавно говорио:

« За оно што Мићовић исконтролише и потпише, став-љам руку у ватру, јер знам да је коректно урађено.»

Тако сам ја, захваљујући колеги Раши и остао у надзору још седам година после пензионисања, све док ме није «дрм-нуо» инфаркт.

Када сам 1966. године ступио у брак са мојом супругом Надеждом, она је имала само мајку и брата Владислава, који је са породицом живео у Сарајеву, док је моја породица била многобројнија. Њена комуникативност учинила је, да се та моја бројчана предност избалансира.

Нада није имала сестру, па тако ни ја свастику, али су зато њене другарице, колегинице из школе и са факултета мени постале као свастике, па сам их као такве прихватио. Тако је и неговано изузетно пријатељство које траје. Те моје

130


«свастике» су Нада Вукићевић, кума Олга Филиповић, Љиљна Даниловић, Марија Поповић, Цвета Марић, Љиљана Илић, Беба Дрекаловић–Никчевић, Нада Костић и Драгослава Јанко-вић. Но, друштво «свастика», се почело осипати, јер су већ три отишле у вечност, остављајући осетну празнину у њему.

Од нашег друштва, које се дуги низ година окупљало у Херцег – Новом и Игалу, помињем драге ми две особе: Драгановић Борку и покојну Драгицу Илић – «Лалу», доктора рударских наука, рођену бјелопољку.

Такође желим да истакнем и три моја искрена прија-теља, са којима сам врло дуго, све до њихових последњих дана у животу неговао пријатељство, које ми данас, док ово пишем изузетно недостаје. То су:

-Вукићевић Михајила – «Мицко» супруг Надине најбо-ље другарице Наде. Био је за мене велики човек, којега сам као старијег изузетно ценио и поштовао. Било је врло пријатно налазити се у његовом друштву. Обично смо се окупљали на породичним скуповима. Код Вукићевића смо боравили и у њиховој викендици у Радечама у Словенији.

Мицко је био дугогодишњи високи функционер у Народној банци, директор Трезора и Ковнице новца;

-Браћу Филиповић, Драгомира и Светомира, браћу на-ше куме Олге, пореклом из крушевачког краја, са обронака Ја-стрепца.

Драгомир је био професор андрогогије на факултету Организационих наука, врхунски стручњак у својој струци. Написо је девет стручних књига.

-Светомир – «Света» је био лекар интерниста, дугого-дишњи директор болнице «Бежанијска коса». За њега није било радног времена. Оридинација му је увек била пуна. Све је пацијенте и пријатеље у њој примао, никога није одбијао. Само је требало сачекати, јер сви би дошли на ред код овог стручњака.

131


Много је пушио, па су пепељаре на његовом столу увек биле пуне опушака – ћикова. То пушење «цигару на цигару» и «чашица» су на крају учиниле своје.

Приводећи крају овај текст о пријатељима подсећам се и на два моја пријатеља житеља Републике Словеније, са којима сам пријатељство сковао трагајући за судбином мога брата Вељка, чији је млади живот окончан ликвидацијом од стране «ослободилаца», на територији Словеније у мају месе-цу 1945. године.

Познати љубљански хирург др Тине Великоња, који је много учинио, да дознам судбину мог покојног брата, Био је велики активиста у разоткривању судбине страдалника у Словенији. Као члан организације «Нови словенски савез», ангажовао се на том плану, јер је и његов отац такође био жртва тог погрома. То је и допринело нашем искреном прија-тељству.

Више дана сам био његов гост и гост његове породице у Љубљани, па смо заједно посетили и многа стратишта, где су у периоду мај - јуни 1945. године вршене масовне ликви-дације неистомишљеника. Договорили смо се, да са супругом Ингом, буде гост моје породице у Београду у којем је иначе он и служио војни рок, те да после Београда заједно посетимо Рудо. Желео је да лично види то моје мало Рудо, јер је из мојих књига сазнао да се ту радило о једној културној средини од пре Другог светског рата, а не само о месту познатом по догађају из рата у вези формирања Прве пролетерске бригаде. Брачни пар Великоња је искрено и пријатељски дочекан од стране моје породице.

Нажалост, ја по природи емотиван, са прележаним инфарктом, био сам много узбуђен. Желео сам да са гостима отпутујем лично у Рудо. Резервисао сам био и преноћиште у мотелу у Мокрој Гори, но изненада осетих слабост. То приметише и наши гости, обоје медицински стручњаци, па и

132


реаговаше. Измерише ми притисак и констатоваше да је знатно изнад нормале, па ми Тине тада рече:

«Са оваквим притиском ти Мићо не можеш на пут, већ хитно у Ургентни центар.»

Мој син Саша извео их је из Београда на «Ибарску магистралу», па су онои својим колима отпутовали, а ја сам са супругом Надом и кћерком Милицом отишао до Ургентног центра, где сам провео цело поподне. Уз дате лекове, притисак се смирио, те ми је дозвољено да се увече вратим кући.

Сутрадан је брачни пар Великоња посетио Рудо. Обилазећи га детаљно, снимили су мноштво фотографија, а затим су продужили према Јадранском мору. Када су после петнаест дана стигли у Љубљану, Тине ми је опширно писао и послао ми врло успеле фотографије.

Његов закључак је био да га је Рудо дубоко разочарало, јер онога што је читао у мојим књигама више нема. Са тим сам се сложио, јер Рудо није више оно што је некада било.

Са породицом Великоња повремено одржавам контакте.Увек када су они или ми на неком туристичком путо-вању, јављмо се разгледницама, а редовно у децембру сваке године измењамо честитке за Божић и Нову Годину.

Други мој пријатељ Словенац, је капетан ЈВуО, Триглавски војвода Урош Шуштерич. У мојој трећој књизи «Записи старог Руђанина», писао сам о њему и судбини ње-говог оца Јосипа и брата Бојана.

Са Урошем сам у телефонском контакту, али и писа-њем опширних писама, које измењујемо. И он се био анга-жовао и пружио ми помоћ, да расветлим судбину мога брата Вељка. Имали смо и више сусрета приликом његових долазака у Београд.

Интересантно је то, да је имао «срећу», да као припа-дник ЈВуО у јануару 1945. године у борби у Босни са Немцима, буде заробљен, одакле је послан у логор у Немачку, док сду му отац и брат, као припадници Равногорског покрета

133


ликвидирани у Србији. По ослобођењу из логора вратио се у Словенију, па је касније сазнао за судбину оца и брата. Одлежао је годину и по дана у затворима ОЗНЕ, али је сачувао живот.

Приводећи крају овај мој текст нешто ћу још мало додати о мојим руђанима. Прилике су биле такве, да су многи од њих напуштали родни крај, али им је он остао у срцима. Нарочито их много има у Београду и његовој околини. Тако су и основали своје завичајно удружење «Лим». Повремено се окупљају, а стубови овог удружења су Мића Мићовић и Драго Пантовић, председник.

Поменућу једног старог руђанина, који живи у дијаспо-ри, у Паризу, а кога сам често у мојим књигама помињао. То је професорАлександар Јанковић–«Ацо». Сваке године овај мени врло драг човек и пријатељ иако при крају девете деценије живота, наврати у Београд. Тада се обично са њим нађемо на скупу: Србољуб Поповић – «Србо», Вељко Попо-вић, Петар Ћалић – «Перо», Предраг Oстојић – «Пеле» и ја. На тапету нашег дружења нађу се теме и нама драге успомене из Рудог. Евоцирамо их, мада нам стварност квари ту нашу давну слику Рудог.

Поменух Вељка Поповића дипломираног грађевинског инжењера. Он није рођен у Рудом, али је преко свог покојног оца, протојереја Жарка био везан за Рудо. Наши животни путеви су се додиривали и укрштали, а везивало нас је и веома дуго кумство наших породица. Са њим сам имао мноштво доживљаја.

Пре другог светског рата, лето смо проводили на див-ној руђанској плажи, на Лиму у Отоци. За време окупације Југославије 1942. године он је са родитељима као избеглица из Босне живео у Београду, где сам се и ја затекао. Били смо у дружењу нераздвојни. Непосредно после рата у јесен 1945. становали смо у Београду у подељеном стану код моје стрине попадије Даринке, те смо продужили то наше дружење.

134


Најзад сада на почетку наших девет деценија жовота, често смо скупа. Он доста виталан, а ја са штапом («штапски човек»), одлазимо у наше заједничке шетње Кнез Михаиловом улицом и Калемегданом. Њега посебно одушевљава поглед са калемегданске тврђаве преко Дунава и Саве и увек одушевље-но узвикне:

«Овакве лепоте нигде у свету нема!» И ја се ту са њим слажем. Па додајем: «У праву си!»

На самом крају овог мог текста о мојим пријатељима кроз живот, враћам се поново у родно Рудо. Истина је да оно није више оно што је некада било. Мало је остало оних старих Руђана у њему, које сам познавао и оних са којима сам се у младости дружио. Остали су само Стево Вуковић и Мићо Ма-ндић. Са њима се увек сретнем када дођем у Рудо, па изме-нимо мишљење и попричамо. Са Стевом се обично чујем и за Ђурђевдан када један другом честитамо славу Св.Ђорђа, али понекад и током године, јер је он један од последњих Руђана моје генерације у Рудом.

(2009.)

135


ПОСЕБНА ЗАХВАЛНОСТ АУТОРА КЊИГЕ О Александру – Ацу Јанковићу, било је речи у мојим

ранијим «записима». Он је рођени Руђанин, а већ дуги низ година је становник града светлости – Париза. Рођен је 1921. године од оца Мила и мајке Маре. Стамбено-пословна зграда његове породице налазила се на месту данашње апотеке у Рудом.

Отац Миле му је рано умро, па је мајка Мара остала са двоје деце Александром и Ангелином, мукотрпно подижући и школујући децу, успешно држећи познату руђанску «Марину кафану». Баш, непосредно пред Други светски рат, Алекса-ндар је у Сарајеву завршио учитељску школу и постао учитељ. Прво радно место му је било у сеоској школи у Доњој Лијесци у брдима изнад Вишеграда.После рата радио је једно време као учитељ у Калиновику и Вишеграду, да би преласком у Сарајево завршио студије географије и постао професор.

Ацо је из првог брака имао кћерку, која живи у Сара-јеву. Други брак га је определио за живот у Паризу, јер му је супруга Полет била Парижанка. Њих двоје су имали обичај да често долазе у Ацову домовину, обилазећи притом посебно Вишеград, вежући се за Андрићеве успомене. На жалост пре неколико година Ацо је остао удовац. У једној изузетно теш-кој ноћи, када је над Паризом беснела страховита олуја, када је ветар орканске снаге чупао дрвеће, Полет се преселила у вечност. Од тада уз нашег драгог Ацу су његови блиски, унука Сандра и пасторак Паскал.

И данас у 91.-ој години Ацо је веома активан и покре-тан. Стиже и у дубокој старости да обиђе родбину и пријатеље у Сарајеву, Београду, Банатском Карловцу, Рудом, Прибоју и Мокрој Гори. Изузетно је и ментално и физичи јак као лич-ност.

Био је искрен и најбољи друг моје браће, па је тако постао и мој пријатељ.

136


Захваљујем му се од срца, што се самоиницијативно одлучио, да новчано помогне, да ова моја нова књига «Записа старог Руђанина» угледа светлост дана и изађе из штампе.

Искрено и велико хвала драги мој Ацо! (Октобар 2012.)

Овом приликом захваљујем се на помоћи за штампање књиге:

-ЦКПД «Просвјета» Рудо -ДОО «Браћа Видаковић» Бијело Брдо -Велибору Ћировићу, Штрпци

-Радославу Симићу, Београд, за обраду фотографија

Documents

Dragoljub Mićović, Zapisi starog ruđanina 5