DRAGO KALAJI

EVROPSKA IDEOLOGIJA

IKP "Nikola Pai" Beograd 2004.

Uvod

Nae istraivanje je pokrenuto jednom zapitanou pred poslednjim povesnim pokretom ka ujedinjenju evropskih drava: da li je Evropska unija doista evropska?

Moda je izlino isticati da to pitanje izraava i temeljnu sumnju, hranjenu dugim nizom upadljivih praznina u zvaninim projektima, ugovorima i odreenjima saveza rastueg broja drava,

poevi od trajnog izostanka ak i pukog pomena sadraja njegovog osnovnog prideva, do takoe hroninog nedostatka neposrednih iskaza krajnjim ili bitnim ciljevima ujedinjenja, odnosno svrhama obrazovanja zajednikog trita.

U preambuli Ugovora Evropskoj uniji istaknuta je "potreba za uspostavom vrste osnove radi izgradnje budue Evrope", ali tu nisu predoeni ni priroda reene potke, ni razlog "izgradnje", kao ni jedna jedina crta "budue Evrope". Sledi mutni ili dvosmisleni iskaz "elje" potpisnika akta da "prodube solidamost svojih naroda, uz potovanje njihove istorije, kulture i njihove tradicije ". Ako je tu doista re preduzeu "produbljivanja solidamosti"evropskih nacija, koje, pored ostalog, ine upravo "njihove istonje, kulture injihove tradicije' onda je izjavljeno obavezivanje na "potovanje" sasvim suvino. Nije pak suvino, kao retorika magla, ako ideal "solidarnosti"xx toj izjavi namera zapravo krije sasvim suprotne, koje prete tekovinama istorija, kulturama i tradicijama evropskih nacija.

Stoga je u pravu Ginter Make kada istie onu najveu dvosmislenost, to karakterie, kao potpuno protivureje, poglede savremenika na ciljeve ujedinjenja Evrope: "Duo quum faciunt idem non est idem. Ako dva oveka izmeu sebe govore jedinstvu Evrope, uinie im se da su istog miljenja. Ustvari, jedan e jedinstvo Evrope eleti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapeaenu uniformiuom socijalizacijom ovcanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora to svaku politiku ine suvinom. Drugi sagovomik e, nasuprot tome, eleti jedinstvo Evrope s kojim e se zaustaviti sve univerzalistike tendencije ka ujedinjenju sveta i ka unitenju svih postojeih razlika lzmedu nacija i izmeu kultura. Evropa treba da se ujedini ali da bi se ogradila; morae da ostvari nov politiki identitet koji e joj brzo omoguiti da razJikuje prijatelja od nepnjatelja, na jedan novnain." (Maschke, 1995)

Po svemu sudei, na gradilitu Evropske unije uveliko i stalno preovlauju pobornici ujedinjenja Evrope kao puke "etape prema jedinstvu sveta", odnosno ka svetskom tritu bez granica, kao da ekonomija i osobito trgovina ine vrhovni cilj i smisao postojanja oveka a ne tek puko sredstvo Ijudskog ivota. Tu je u pitanju pak sredstvo postvarenja mondijalistike pseudoimperije, zvane "One world". Zvanine samoobjave Evropske unije, kao i izjave namera njenih elnih arhitekata od ana Monea do aka Delora uglavnom osvedoavaju optu i trajnu tenju ka stvaranju "Jedinstvenog trita . Jedina sutinska razlika izmeu "ocaosnivaa pokreta ujedinjenja, ana Monea Trijegovog najdelotvornijeg naslednika, aka Delora, poiva u domenu retorike. Prvi je bio mnogo obazriviji i pritvorniji, delujui iz senke te stvarajui utisak da je "zajedniko trit' samo lukav a najkrai put do celovitog i visokog ujedinjenja. Drugi je otvoreno predoavao da je "jedinstveno raste"glavni cilj i svrha ujediniteljskog preduzea. Tako, primerice, u predgovoru Completing the Intemall Market, on otvoreno predoava ishode stvaranja "Jedinstvenog trita ":

'' Objedinja vanje trita od320. miliona potroaa iziskuje da drave-lanicepnhvate nitenje svake vrsteprepreke... kako bi se obezbedilo da trite postane fleksibilno te da omogui tokove Ijudskih, materijalnih i fmansijskih'resursa ka zonama od vee ekonomske probitanosti."

Nije potrebno raspolagati velikora pameu da bi se u navedenom iskazu namera proitala, pre svega, velika pretnja zonama od manje ekonomske probitanosti. U pitanju je nadasve smrtna presuda suverenitetu drava-lanica i odgovarajuim ekonomskim politikama, tako lienim moi da usmeravaju nacionalne resurse ka sopstvenim dobrobitima i da pree njihova odlivanja ka stranim "zonama od vee ekonomske probitanosti". Sa stanovita ideala ujedinjenja Evropljana bila bi to naelno prihvatljiva rtva ako bi ona jaala odbrane ekonornije i suverenitet zajednike drave u nastajanju. Naalost, rasturanje odbrana nacionalnih ekonomija i suvereniteta drava-lanica ne prati jaanje zajednikih zatitnih ograda i uspostavljanje saveznog suvereniteta. Naprotiv, sve te rtve samo pospeuju rastvaranje lanica Evropske unije u "globalnom tritu, pod stalnim, ucenjivakim i preteim pritiscima vaingtonske, pseudoimperijalne i protivevropske strategije. Tako Evropska unija gubi deo po deo spoljnih i unutranjih odbrana, omoguujui odlivanje svojih "ljudskih, matenjalnih i finansijskih resursa ka vanevropskim "zonama od vee ekonomske probitanost". U jo veoj meri su pogubna postupna ali nepovratna smanjenja zatita domena od vitalnog znaaja, poput ishrane i poljoprivrede. Primerice, ako u tom domenu Evropska unija ispuni sve zahteve vaingtonskih stratega ostae bez ratarskog stalea i odgovarajuih kulturnih tradicija te sopstvenih izvora ishrane, odnosno bez prehrambene samodovoljnosti i neuslovljivosti. Evropljani e postati ucenjivi zavisnici industrija za proizvodnju genetski modifikovane, "frankentajnske hrane"

Nije bio nita odreeniji u pogledu smisla Evropske unije ni prvi nacrt njene ustavne povelje, ponuen tek 2003. godine, nakon niza decenija bezustavnosti, to zorno svedoi kako je u pitanju jedan politiki provisorium. Umesto jasnih odreenja, preambula tog akta pruza samo neuspele, kvazipoetske nadomestke, od navodne odluke ( inae nikad upitanih) naroda Evrope da "iskuju zajedniku sudbinu" do uverenja kako Evropa "'ujedinjena u njenim razliitostima' nudi njima najbolje mogunosti da nastave uz meusobno potovanje prava i svest njihovoj odgovomosti spram buduih pokolenja i Zemlje veliku pustolovinu to odnje iniprivilegovaniprostor ljudske nade. "

Uoene praznine na mestima gde bi trebali biti ideolokL i pravni, duhovni i graditeljski temelji zajednikog doma EvropIjana omoguuju i uzrokuju brojne te raznovrsne nesaglasnosti i sukobe meu preduzetnicima u pogledu oblika i svrha, tlocrta i brzine izgradnje te nadasve "kunog reda", odnosno pravila suivota i suodluivanja, to veoma usporava pa i ugroava ceo poduhvat. Uoptavajui ta raznoglasja, stiemo do osnovnog protivureja izmeu branilaca status quo-a i pobornika osposobljavanja Evropske unije da deluje kao suverena, nezavisna i neucenjiva sila u areni sveta. Snage koje se odupiru rastu moi te zalau za odranje status quo-& dakle za uniju lienu sutinske samostalnosti i stvarnih sposobnosti odluivanja ni ne kriju svoju vazalsku podinjenost voljama ili zlovoljama atlantskog Levijatana. Re je svesnim ili nesvesnim pobornicima podvrgavanja Evrope "novom svetskom poretku , odnosno silama politikog mondijalizma , ekonomskog globalizma i drutvenog multikulturalizma, to skupa ine poslednji, agonini avatarangloamerikog, atlantskog kolonijalizma i liberalnog kapitalizma.

Pod svetlom injenice da "novi svetski poredak' biva nametan i postvarivan uglavnom silinom osvajakih i parazitskih snova i tenji amerike plutokratije koja iznuuje od sveta te i od Evropske unije sve vee ustupke stie se osnovani utisak da razgraivanje te nitenje ostataka suvereniteta i identiteta evropskih drava i nacija ne vodi ka uspostavljanju zajednikog i vieg ekonomskog a kamoli politikog organizma, ve ka njihovom svoenju na razinu provincija amerike pseudoimperije.

Ipak, s obzirom da je Evropska unija formalno ili idealno oznaena pridevom izvedenim iz podrazumevanog ali ne bolje odreenog pojma (ili ideje) Evrope svako procenjivanje njenih pojavnosti i njenih mogunosti, projekata i izvedbi, prevashodno iziskuje posedovanje spoznajno-vrednosnog kriterijuma, zasnovanog na pretpostavljenim osobenostima Evropljana u istorijskopolitikoj areni sveta. Dakle, da bi spoznajno napredovala, predoena zapitanost spram Evropske unije zahteva posedovanje odgovora na sutinsko pitanje: da li evropski narodi imaju zajednike osobenosti u politikom domenu te odgovarajue potrebe i volje koje mogu odrediti, osmisliti i usmeriti njihove pokrete ka ujedinjenju? Saeto, to pitanje glasi: kakav je evropski politiki identitet na sceni istorije?

Neophodno je istai da je izloenom pitanju Savet Evrope posvetio veliki a bezuspeni nauni skup, u Strazburu, aprila meseca 2001. godine. Umesto svih teinu zadatka objasnila je An-Mari Tiejs, voda odgovarajue potrage u Nacionalnom centru za nauna istraivanja. "Pojam evropski identitet niko od nas u ovom trenutku ne ume da odredi. Ali to ne treba da nas obeshrabri, jer ni oni koji su, pre dva veka, poeli da grade nacionalne identitete, nisu znali, kao nimi danas, kakvi e biti rezultati njihovog poduhvata, koji je zaokupljao nekoliko narednih generacija ^Politika "od 20. aprila 2001.) DIMENZIJE EVROPE

Zadatak spoznaje evropskog zajednitva preduzeli su, s grupama raznovrsnih strunjaka, ideoloki i politiki pobornici evropskog ujedinjenja od Arnolda Tojnbija i Deni de Rumona, do Robera Sumana i Alide de Gasperija za Okruglim stolom Evropskog saveta, u rimskoj palati Aldobrandini, godine 1953. Sudei po jednoj ispovesti razoarenja Deni de Rumona, taj skup bio je obeleen skoro optom suranjiavou spram postojanja elemenata evropskog zajedinitva:

"Vezoa tih ' Evropljana \ premda se zalagala za Uniju i premda je bila zaduena da ispita ono to smatram njenim najvrim periodom nae zajedniko kulturno naslee zapravo se bavila mnoenjemprimedbi te sumnjiavih ogranienfi. i upozorenja protiv misticizma ujedinjenja... Na tom skupu svaka grupa strunjaka je izjavljivala da ujedinjenje nesumnjivo poeljno u drugim domenima nema nikakvog razloga za postojanje unjihovom te da su predloene mere prerane ili prekasne. Konano, neko je zaudeno upitao da li i sam pojam evropske kulture odgovara stvamosti ili je tu re samo pukom sloganu za prekomemo revnosne uen/ke." (De Rougemont, 1960)

Sa intelektualnom dovitljivou, svojstvenom koli elegantne duhovitosti francuskog klasicizma, De Rumon je neuspeh reenog skupa proglasio za uspeh silom zakljuka da je upravo sumnjiavost spram postojanja evropskog kulturnog zajednitva dokaz njegove stvarnosti:

"Nita nije vie evropsko od tih sumnji i od tog skepticizma, od te navike da sepreispituju stvan\ a se izbegavaju banalnosti i da se istiu razlike. Nita nije tipinije za jednu civilizaciju koja je nimalo sluajno razvila paralelne ideje originalnosti i nacionalnog karaktera, iji su najblistaviji umovi uvek gajili neku vrstu strasti za razlikovanje, do take da su svoje razliitosti smatrali svojim sutinskim ciljem te su uvek spremni da zanemare ono to je zajedniko, to je prihvaeno od svih i to je stoga izlino ponavljati"

Moda je izlino isticati da navedena dosetka ne moe pomoi naoj zapitanosti jer ona opisuje samo jednu psiholoku ili karakteroloku crtu forma mentis istaknutih primeraka evropske vrste oveka. Ta crta je, u najboljem sluaju, jedan od izraza njegove individualne psihologije, to nam ne prua ire uvide u viedimenzionalnu celovitost evropskog bia te odgovarajui koncept evropskog. Premda nismo obaveteni s kakvim spoznajnim optikama ili metodama su poraenuti strunjaci odricali postojanje ikakve osnove za evropsko ujedinjenje, na osnovu iskustva moemo pretpostaviti da je u pitanju greka svojstvena prekratkim perspektivama. ak i u oima lanova neke porodice meusobne razlike obino izgledaju toliko velike da im zaklanjaju uvid u ono to im je zajedniko, pogotovo u perspektivi niza pokolenja. S druge strane, svaki Evropljanin koji je boravio daleko od Evrope, tamo gde su belci manjina, primerice u afrikim ili azijskim tuinama, izvesno je imao prilike da u drutvima bledolikih opaa kako su njihove nacionalne razlike pomraene optim oseanjem evropske solidarnosti te svesti pripadnosti jedinstvenoj nadnaciji i matrici. Tu jedinstvenu matricu lepo je naslutio pesnik Rajnere Maria Rilke, kroz viziju svog pretka Kristofa fon Rilkea i njegove vojne drube u slubi poslednjeg oblika Svete rimske imperije germanskog naroda, u pustoi panonske nizije, na vojnom putu oslobaanja evropske otadbine od islamskih zavojevaa, godne 1663:

" Tad svi su jedan drugom bliski, ta gospoda koja dolaze iz Francuske i Burgundije, iz Nizozemske, iz korukih dolina, iz ekih dvoraca i od cara Leopolda. Jer to tajjedan pria, to su doivjeliidrugi, i upravo tako. Kao dapostojisamojedna majka". (Rilke, 1979)

Uostalom, u prostorima tuine i domorodci umeju da vide jedinstvenim pripadnike razliitih evropskih nacija. To je luicidno uoio Deni de Rumon polemiui protiv onih to poriu postojanje zajednice zvane Evropa ili Evropljanr.

"'Evropa? Nikad uo!' ... KadSartr, posle Fanona, trlja rukc od zadovoljstva zato to su Angolci Vnasakrirali Evropljane im bi ih opazili' vi mu aplaudirate i ne pnmetivi da vam je upravo unitio vaalibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin. " (De Rougemont, 1989) "Who is Europe?"

injenica da je osnovni pridev predmeta naeg razmatranja izveden iz imena jednog od kontinenata, upuuje prvi korak spoznajne nakane ka geograikom okviru. U nizu odreenja evropskog, geografsko je izvesno najslabije, doputajui prevelike slobode (zlo)upotreba pa i osporavanja smisla politikog jedinstva evropskih nacija.

Dobar primer predoene mogunosti prua jedan Bizmarkov ironini osvrt, ispisan na margini pisma koje mu je uputio ministar Rusije Gorakov, novembra meseca 1876. godine. Na

ozbiljno i osnovano ukazivanje Gorakova da je "Istono pitanje "zapravo "evropsko pitanje", Bizmark uzvraa: " Qui parle Europe a tort. Notion geographique!" Potom na engleskom jeziku: "Who is Europe?" Kako je dobro uoio istoriar abod, izraz "notion gcograph/que" Bizmark je verovatno pozajmio od fon Meterniha, koji je vie od pola stolea ranije Italiju odredio kao puki "geografskipojam", hotei time obesmisliti i obespraviti svako nastojanje naroda Italije da se dravotvorno uspostave kao politika nacija. (Chabod, 1967)

Ako su sve evropsko i Evropa svodivi iskljuivo u okvire "geografskog pojma ili ako jedino iz njega proistiu onda je svaka potraga za njihovim viim sadrajima i znaenjima bespredmetna te besmislena. Svojevrsnu bedu koncepta "evropskog na gradilitu Evropske unije osvedoavaju proizvoljna i protivurena korienja njegovog geografskog znaenja kao osnovnog kriterijuma prijema u takav savez. Primerice, sa poloaja kancelara ponovo ujedinjene Nemake, Helmut Kol je obrazlagao naelnu zatvorenost Evropske unije spram ruske ideje "zajednikog evropskog doma te pristupanja Rusije silom injenice da se ona veim svojim delom prostire po Aziji, zakljuujui kako je stoga u pitanju azijska a ne evropska drava. Takvo, doslovno prizemno poimanje evropskog nije smetalo i ne smeta istoj politici da se zalae za prijem Turske u Evropsku uniju, uz koricnje upravo geografskog kriterijuma, odnosno isprike da se ta drava jednim svojim deliem, koji ini jedva tri odsto njene teritorije, prostire i po Evropi.

Nije izlino ovde istai da je u pitanju za Evropljane sramotni ostatak plena zavojevakih pohoda islamske, odnosno Osmanske pseudoimperije na Evropu ali i spomenik britanske te potom angloamerike protivevropske strategije, kojoj su se mnoge evropske drave slepo podavale, od uea u vekovnoj opsadi Rusije i u Krimskom ratu, preko istrajnog podravanja "bolesnika sa Bosfora i njegove parazitske vladavine nad balkanskim narodima i kolevkom evropske civilizacije, do podravanja niza geopolitikih izuma protiv jedinstva Evrope, poput "sanitarnog kordona i "gvozdene zavese\ do udela u agresiji artlantskih snaga na Republiku Srpsku te Srbiju i Crnu Goru.

Na posebnu, samosvojnu slabost geografskog kriterijuma odreenja okvira pojavnosti evropskog ukazuje i svetlo odgovarajue povesti, to svedoi promenljivosti poimanja tlocrta, odnosno granica sveta ili kontinenta zvanog Evropa. Primerice, prvi helenski pomeni Evrope, u geografskom smislu, ukazuju da je tim toponimom bila oznaavana samo uska regija severno od Egejskog raora. Ve u reniku prvog jonskog geografa, Anaksimandra, znaenje Evrope obuhvatalo je sve prostore severno od Sredozemnog mora, ali ne i Heladu. Opazivi kako "niko jo nije objasnio da li Evropu okruuje more s istoka i sa severa" Herodot ispoveda da ne razume zato ljudi jedinstveno svetsko kopno vide trodelno, s tri imena, Evropa, Azija i Libija. {Istorija, IV, 45). I za Aristotela te njegove savremenike Helada je samostalni geografski svet, izmeu Evrope, Azije i Libije, odnosno Afrike.

U slici sveta koju su posedovali drevni Heleni i Rimljani, istone i severne granice Evrope bile su otvorene, odnosno neodreene, gubei se u maglama legendarnih ili mitskih prostora, poput hiperborejskog, do koga, prema uenju Pindara, uvenom meu pesnicima, "smrtn/ci ne mogu dospeti ni po moru, ni po zemlji. Ta drevna slika mnogo je blia svetu vrhovnih, dakle metafizikih istina, nego to su to i najpotpunije mape Evrope modernih kartografa. Odreenje istone granice

Evrope grebenima Urala je skorija i sasvim proizvoljna dosetka, jer ta planina nita znaajno razliito ne razdvaja.

Stoga je i veliki geograf starog sveta, Strabon, uprkos oskudnosti optika i saznanja s kojima je raspolagao te odgovarajuih greaka umeo da dublje od mnogih dananjih evropeista nasluti kako razliita svojstva evropskih nacija iziskuju ujedinjenje da bi postali skladni delovi idealne celine:

"Od Evrope moramo poetijer ona poseduje veliku raznolikost oblika, jer je po pnrodi bolje obdarena valjanim ljudima i politikim reimima te jer je ona podelila svetu svojstvena dobra... Sva ravniarska Evropa uiva u umerenoj klimi i po prirodi je predodreena za takav nain ivota: u obdarenoj zemlji sve tei ka miru, dok u siromanoj sve vodi ka ratu ika muevnoj hrabrosti. Ali narodi mogu da meusobno ukazuju svoje prednosti: jedni pruaju pomo svog oruja, drugipak svojeprinose, svoja tehnika znanja, svoje moralno vaspitanje... Stoga kako u ratu, tako i u miru, ne moe se biti samodovoljniji nego to je to Evrope: ona poseduje neiscrpne zalihe ljudi za borbu, za obradu zemlje i za upravljanjegradovima. "(Geografija, 11,4)

Upravo geografska defmicija kontinenta posredno ali najubedljivije pobija svaku osnovanost iskljuivanja Rusije iz evropskog kruga: meu kontinentima Evropa je izuzetak jer ne poseduje geofizika svojstva kakva iziskuje takva veliina. Osmatrana s izloenog geografskog stanovita, Evropa je samo jedno poluostrvo Azije, premda upravo u njemu poiva geometrijsko sredite kopnene hemisfere, kao geofiziki pendant istorijske i kulturno-civilizacijske "sredinjosti" Evropljana. Evropa je stekla status kontinenta te i reene "sredinjosti" zahvaljujui prevashodno metageografskim svojstvima koja su tvorili i tvore Evropljani svojim mislima i delima, poduhvatima i podvizima, u dobru kao i u zlu.

To je dobro uoio i najsaetije izrazio, vojnikom jednostavnou, nemaki general i geopolitiar Hajnrih Jordis fon Lohauzen:

"Evropa nije obini kontinent, u istom smislu kao to je to Afrika, Australija ili Antarktik. Ona je delo Evropljana a ne dar prirode. Evropa nije ni sa ove, ni sa one strane Urala ve upravo tamogde se ona branir

Evropu brane i svi njeni sinovi te keri u rasejanjima po ostalim kontinetima to uvaju i razvijaju naslea poneta iz otadbina, jezik i njegove plodove te plodonosnosti, svetonazore i obiaje, uspomene i nade zajednica iz kojih potiu. Jedna doista evropska politika kakvu, za sada, moemo sarao prieljkivati ne moe ih, niti sme zaboraviti i prepustiti pretapanju u svetove tudine i ieznuu ve mora prema njima graditi prekookeanske i interkontinentalne mostove zajednitva te stvarati uslove za njihov povratak. Potragu za evropskim nije mogue ograniiti u prostoru: Evropa je matica ija su rasejanja planetarnih razmera.

"Slava neprolazna"

Ako opaanje generala fon Lohauzena da je Evropa tamo gde se ona brani shvatimo strictu sensu, onda nas ono upuuje da izraze evropske samosvesti traimo, kroz povest, prevashodno na mestima odbrana Evrope te sueljavanja s neprijateljem i njegovim osvajakim izazovima. Primenu

Smitovog odreenja pojma politikog, odnosno kriterijuma razlikovanja prijateljnepnjatelj, posebnim sjajem preporuuje injenica da je prvi poznati ispis imenice Evropljan" proizaao s ratnog polja, kod Poatjea, 732. godine, gde su udruene germanske, romanske i keltske snaga pod vostvom nekrunisanog kralja Karla, od tada zvanog Ceki zaustavile najezdu bar dvostruko vee vojske Araba. U tom dobu, jedan panski monah, znan samo po imenu Isidor, opisujui tu bitku u svom letopisu, upotrebio je, nekoliko puta, re Evropljani (Europenses) e da bi istakao pobednike: " Istupivi iz klanca Evropljani su se nali pred postrojenim atonma Araba... "(Chronicon, u Monumenta Germaniae Historica, Autores Antiqui, XI,2) Prema Historia Longobardorum Pavla akona, Evropljani su kod Poatjea izgubili samo hiljadu i pet stotina boraca dok je neprijatelj ostavio na bojnom polju tri stotine sedamdeset i pet hiljada dua a u begstvu je poginuo i sam kalif Abd-ar-Rahman. Navedene brojke su verovatno preterane ali jedno je izvesno: najezda arabsko-muslimanske mase je pretila da duboko zadre i moda preplavi Evropu te da potpuno izmeni genofond i sudbinu Evropljana, trajno zatirui njihovu forma mentis te arabizujui njihovu svest i duu. Drugim reima reeno, da kod Poateja nisu pobedili Evropljani ve Arabi, ^danas bi se u Oksfordu predavao Kuran / sa njegovih katedri bi narodu obrezanih pokazivali svetost i istinitost Muhamedovog otkrovenja." (Gibbon, 1973)

Ipak, kao nastavak politike drugim, odnosno krajnjim sredstvima, rat svojim unutranjim i spoljnim vatrama obino baca u zasenak mnoge veoma znaajne pa i politike sadraje te pokretae suprotstavljenih snaga, pokazujui nam, na Marsovora polju, uz spektakle ratovodstva, uglavnom elementarne porive i sile, psiholoke ili karakteroloke razlike sukobljenih. Da bi spoznali neto vie kroz vatre i praine ratnih sukoba potrebna su nam svedoenja veoma otrovidih osmatraa ili vanredno nadahnutih pesnika, poput Homera, koji je uoio da se kod Troje sukobljavaju potpuno oprene kulture te razliite gravitacione sile ljudskih okupljanja mehanika i duhovna ispoljavane i odgovarajuim stilovima borbenog nastupanja:

"Kad su se vojske ve sve poreale s voama svojim, / Trojci stanu da cikte i grajui krenu k'o ptice; / k'o to se pod nebom znaju usciktati jata dralova / kad od studeni jake i kia neprestanih bee /pa sve cikte iIete u oblast okeanskih voda... / utei krenu u borbu Ahajci od gnjeva gorei, u srcu udei eljno da jedan pomae drugom. "(Ilijada, III, 1, 1-9)

Taj opte indoevropski (tanije reeno: evroarijski) stil borbe odrao se kroz niz vekova i milenija, kako svedoi i pojanjuje Velesova knjiga severnih Slovena, otkrivajui nam i uspravnu, religijsku dimenziju agona: "Bogovi e nam darovati venu slavu inita nas nee zaustaviti/da sekao lavovijedan za drugoga borimo i / sluamo kneza svoga. Perun / e uz nas ostati do pobede. " Iz trezora nacionalnog naslea, to sadri niz slojeva pesnike tradicije ali i kristalizacija povesnog seanja, tvorac I/jjadeje obelodanio vekovno pamenje sukoba evroarijskih osvajaa Peloponeza te obala Male Azije i domorodaca.

Taj sukob predstavljen je borbom Ahajaca i Trojanaca, ije su meusobne razlike od fizikih te karakterolokih do kulturnih i ideolokih savreno podudarne s onim koje nam otkrivaju povesna i filoloka istraivanja tragova osvajakih pohoda evroarijskih druina ratnika na gradove

sredozemnog meltmg-pot-. Primerice, opisujui izgled ahajskih junaka, "bogolikih"'\ "gradoruitelja" Homer veoma esto istie da su "plavokosi" i "plavooki. Takvi, skoro obavezni pridevi opevanih Ahajaca pak potpuno izostaju u opisima trojanskih junaka, to nas navodi na posredni zakljuak da su pripadali meleskom tipu oveka, stvorenom rasnim meanjima u sredozemnom te nadasve bliskoistonom melting-pot-u, osvedoenom crnokosim i tamnookim likovima s fresaka palate u Knososu, iz kasnominojskog doba. Taj melting pot, odnosno multikulturni sastav trojanske vojske kao otelotvorenja domorodakog drutva i civilizacije iskazan je i "vavilonskom" meavinom jezika:

"A Trojanci k'o ovce u kakvom gavanskom toru / tono bezbrojne stoje kad mleko im belo se muze, / one jednako bleje kad uju od jagnjadi meku: / tako se trojanska graja po irokoj orila vojsci, /jer im govorijezik ne bejae jednak u sviju, /jezik im bee meovit, sa razlinih bilisu strana. "(IV,4, 433-438).

Takve razliitosti nagone glasnicu bogova, sklonu Trojancima, da kroz usta Polita savetuje najpogodniji ratni raspored: "Mnogo saveznika u gradu Prijam imade, /i svijezikom raznim od rasutih naroda zbore; / svaki onima neka nareduje kojima vlada, / nek ih vodi u borbu u redove graane svrstav. "(II, 9, 803-806).

Temeljne razlike izmeu sukobljenih svetonazora savreno jezgrovito su izraene kroz meusobna oslovljavanja Glauka i Diomeda na bojnom polju. Glauko, olienje samopouzdanog ethosa evroarijskih osvajaa te odgovarajue doktrine genetskih te karmikih odredenja Ijudskih razlika, s olimpske visine oseanja zdruenosti bogova i ljudi u istom poretku borbe za odranje Reda, jednako prezirui sve samo ljudsko i prolazno, dovikuje Diomedu, surovo i ponosito:

"Ko si, dragiu, ti, od kakvih si smrtnih Ijudi? / Ta jo te nikada pree u borbi, u junakoj slavi, /ne videh, a sad daleko pred borce si doao druge/smelou svojom, pred moje dugoseno koplje kad stie: / sinovi nesrenih Ijudi sa snagom se sretaju mojom!'\y\, 3, 123-127).

Diomed, vrsni predstavnik domorodake, "matrijarhalne" kulture odgovara lepom metaforom koja najsaetije izraava sutinu religioznosti kultova Majke Zemlje, veru u prolaznost svih stvari i pojava, u neumoljivost "kruga nunosti, odnosno u neiskupljivu podvrgnutost oveka neprekidnom toku nastajanja i nestajanja:

"Zato\ Tidejev sine, junae, za rod me pita? / Kakvo je lie u umi, i ljudsko pleme je takvo: / jedni lie vetar po zemlji rastura, drugo / raa brsnata uma kad proletnje osvane doba. / Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi." (VI,3,145149)

Medu helenskim batinicima Homerovog naslea najdublje je sagledao istorijski sadraj Ilijade Isokrat, prepoznavi u ratu Ahajaca i Trojanaca odluujuu suprotnost izmedu Azije i Evrope: "Ispravno sudimo ako kaemo da je Jelena bila uzrok to mi nismo postali robovi varvara. Doista zbog nje su se Heleni sloili ipreduzeli zajedniki pohod protiv varvara te je tada Evropa, po prvi put, uzdigla trofej nad Azijom... Posle tog rata na rod je toliko napredovao da je od varvara povratio gradove i velike povrine zemlje. "(.Pohvala Jeleni, 67-68)

Ukazavi na potpunu, leksiku i morfoloku podudarnost Homerove sintagme "slava neprolazna "(kleos aphthiton) sa sanskrtskim izrazom ravas akitam, veliki srpski fllolog i helenista

Milan Budimir istie kako je epska umetnost mnogo drevnija od pojave Ahajaca na Peloponezu i Arija u Indiji: "Ona pripada opteindoevropskoj vojnikoj aristokratiji, ije se ime pominje u XIV veku stare ere u Zakavkazju, na pisanim dokumentima, a sauvalo se i u jadranskih Slovena do XII veka (nove ere)." (Budimir, 1965) To je samo jedna od mnotva istorijskih injenica koje nam u perspektivi sagledavanja osobenosti politikog bia evropskog oveka svedoe da su njegova ishodita mnogo dalja ili dublja od horizonata starovekovne Atine, Rima te pogotovo Jerusalima.

Moda nije sluajno ve intuicijom vie nunosti evropska nauka otkrila jedinstveno stablo evroarijskih jezika upravo uoi veka najveih bratoubilakih ratova, to su poprimili svetske razmere, ugroavajui i sa.m bioloki opstanak evropske vrste ljudi. Sudei po jednom osvrtu De Mestra, tu svrhovitost vieg reda prvi je naslutio Bajer u Museum sinicum iz 1730. godine, objavljenom upravo u Sankt Petersburgu: "/os uvek ne moe da se vidi emu slue nai radovi jeziku; ali brzo emo to uvideti. Nije bez nauma Provienja injenica da su jezici koju su do pre dva stolea bili potpuno nepoznati u Evropi sada dostupni svima. Vcje mogue zamisliti taj naum; i na sveti zadatak je da sa njime saradujemo ulaui sve nae snage. '(De Maistre, 1971) Kroz neprijateljstvo do samospoznaje

Sagledani u svoj irini arene sukoba Azije i Evrope, krstaki pohodi su bili veoma zakasneli, glomazni, tromi i sasvim neuspeni odgovori na izazove borbenog islama ije su vojske, uz strategije nomadskog pljakastva i parazitizma, vekovima neprekidno kidisale na evropske prostore, od Gibraltara do Konstantinopolja, esto prodirui duboko i do obronaka Alpi, otimajui blaga, ubijajui, silujui i odvodei u ropstvo "nevernike".

Po svemu sudei najezde muslimana su razdelile EvropIjane mnogo dublje nego hrianski raskol: "Najezda islama je oznaila konano razdvajanje Istoka i Zapada, okonavi jedinstvo sredozemnog sveta. Afrika i zemlje poput panije, koje su nastavile da budu deo zapadne zajednice -poelisu da gravitiraju oko Bagdada. Zapadno Sredozemlje je pretvoreno u muslimansko jezero, prestavi da bude pravac koji je pogodovao trgovini i razmeni ideja, kao to je vazda bio do tada. "(Pirenne, 1937)

Dodue, papa Urban , jedva etrdeset godina nakon velikog raskola, s propovedaonice Sabora u Klermonu pokrenuo je Prvi krstaki pohod pozvavi katoliki svet da prui pomo ugroenim hrianima sestrinske, pravoslavne Crkve. S obzirom da je u tom dobu postojala skoro potpuna podudarnost izmeu evropskog kruga i hrianskog sveta taj poziv moemo shvatiti i kao jedan od prvih velikih iskaza evropske svesti i solidarnosti:

" Vaoj brai s Istoka nuno je hitno pruiti pomo koju smo toliko puta obeali i koja im je sada doista neophodna. Turci i Arabi su ih napali i prodrli su u teritoriju Romeja do dela Sredozemlja zvanog 'rukavac Svetog ora' (Bosforski moreuz). Prodirui u zemlju tih hriana pobedili su ih u bitkama sedam puta, pobili i zarobili u velikom broju, razonli im crkve i opustoili carstvo. Ako vi sada to dopustite te bez otpora, oni e proiriti svoju vladavinu nad mnogim vernim slugama Boga. Zato vas molim i podstiem ne ja, ve Gospod vas moli i podstie, kao glasonoe

Hristosa siromane kao i bogate, da pohitate kako bi prognali tu bednu rasu iz oblasti koje nastanjuje naa braa te da pruite valjanu pomo poklonicima Hristosa."

U roku od jednog stolea krstaki pohodi su se izmetnuli u plutokratski rat protiv pravoslavnih Evropljana. razmerama tog neprijateljstva svedoi Ansber u svojoj povesti krstakog pohoda Fridriha Barbarose: " Za osvajanjem (Konstantinopolja) celokupna Hristosova vojska je teila a za opsadu ako bipotrajala upomost pobonog rimskog cara i tvrdoglavostkonstantinopoljskog cara bili su pnpremljeni pomoni odredi Srba i Vlaha, od preko ezdeset hiljada. " {Historiade expeditione Fridenci imperatons, u Monumenta Germaniae Histonca, Scriptores rerum Germanicarum). Za raun i novce venecijanske plutokratije i talasokratije etvrti krstaki pohod je osvojio ne samo sva geoekonomska uporita pomorske trgovine u istonom delu Sredozemnog mora ve i glavninu Istonog carstva te i Konstantinopolj, silovan i razoren, spaljen i opljakan 1204. godine. Tako je bio zadat kobni udarac istonim odbranama Evrope od azijskog zavojevaa.

Sprega verskih iskljuivosti i rastue pohlepe na vlasti u talasokratskim te merkantilnim republikama poput venecijanske i enovljanske zamraivala je evropsku svest te onemoguavala spoznaju ivotnog znaaja Istonog carstva za odbranu Evrope. Tako tada i jedna pesnika dua, kao to je bila Petrarkina, nije mogla odoleti a da ne izrazi svoje oduevljenje zbog nekog novog pljakakog napada enovljanskih trgovaca na biago Vizantije, pozivajui javno Savet enove da "istrebi njihovu sramnu imperiju i gnezdo zabluda kanjavanjem koje je vepreduzeo katoliki svet." U drugom pisrau lamentira nad nizom primera evropske nesloge i bratoubilakih ratova ali ne opaa da sam ini ono to kudi gojei netrpeljivost spram Grka i Grke: "Grka radi za sebe, anje za sebe, melje za sebe, hrani se sama i, vaui loe hranu spasenja napustila j'e nae stanite. "(Petrarca, 1937)

Ipak, najprosveeniji duhovi od imperatora Fridriha II Hohentaufena do pape Urbana II i pape Enea Silvia Pikolominjia bili su daleko iznad takvih ogranienja, prosijani i evropskom samosveu te odgovarajuim ethos-om solidarnosti. Kada je Konstantinopolj konano pao i pod truskom navalom, papa Enea Silvio Pikolomini inae zasluan za obnovu i irenje imenice Evropljani nakon sedmovekovnog muka te i za rado korienje sintagme "naa (evropska) otadbina umeo je da spozna evropske razmere te tragedije i njenih moguih posledica:

" Najasniji oci, najugledniji prinevi, i vi ostali ljudi plemeniti po rodenju i doktrini, konstantinopoljska propast bila je velika pobeda Turaka, krajnji udes Grka i vrhovna sramota Latina koja utoliko vie mui i razdire svakog od vas verujem to ste vi sami plemenitiji i vrliji... Ako hoemo da kaemo istinu, recimo da za mnogo stolea hriansko drutvo nije pretrpelo veu sramotu od ove. U prolosti bilo smo pogadani u Aziji i u Africi, to e rei u stranim zemljama ali sad upravo u Evropi, to e rei u naoj otadbinimi smo pogodeni u nau veru i ubijani. Neko kae kako ima tome mnogo godina da su Turci preli u Grku, Tatari se naselili u Evropu preko Tasnaja, Saraceni preli Herkulovo more okupirajui deo panije; nikad pak nismo u Evropi izgubiligrad ili mesto koje moe da se poredi s Konstantinopoljem. "(.Epistolarum liber, CXXX)

Premda je u navedenora pismu teko razluiti versku od politike, odnosno evropske oseajnosti, ova potonja je izvesno prisutna, oitovana ukazivanjem na razliitost teine istih sramota ako su pretrpljene "u stranim zemljama ili u Evropi. Izvesno najsnaniju evropsku svest posedovali su branioci Evrope na njenim jugoistonim granicama, poput moldavskog princa Stefana Velikog koji je stupivi na presto nekoliko godina nakon pada Konstantinopolja sebi zadao svetu dunost obnove Istonog carstva. Godinama odbijajui navale viestruko vee i jae azijatske sile, on je zaludno slao poruke rimskom papi te evropskim suverenima traei vojnu pomo radi zajednike odbrane hrianske Evrope:

"Saznaviza tekiporaz svoje vojske, paganski car Turaka je odluio da se osveti i da se vrati, meseca maja, na elu svoje vojske protiv nas, kako bi zagospodano Naom Zemljom, koja je Vratnica hrianskog sveta i koju je Bog potedeo. Ali ako ta Vratnica, koja je Naa Zemlja, ne dao Bog bude silovana, tada e ceo hrianski svet zapasti u veliku opasnost. Dakle, molimo Vas da poaljete Vae vojskovoe, dok ima vremena, da nam pomognu u borbi protiv neprijatelja hrianstva... to se nas tie, mi se obavezujemo, zaklinjui se u nau hriansku veru, da emo se odupreti i da emo se boriti sve do svoje smrti za hriansku veru. I to treba da inite i Vi, po moru i po zemlji, sve dok s pomou Boijom ne odseemo desnicu neprijatelju. " (Bogdan, 1913, Eliade, 1997)

Uzalud. Umesto da se odazovu pozivu na zajedniko oslobaanje Konstantinopolja i konano odbacivanje pretee sile u njene azijske prostore, evropski suvereni su sklapali sramne sporazume sa zajednikim neprijateljem ratujui meu sobom. U poslednjem obraanju, pred slom, Stefan Veliki je upozorio kako se "hrianski prinevi tuku jedni protiv drugih umesto da se ujedine u borbiprotiv Turaka. "Od pape je dobio jedino estitke, izvinjavajua uveravanja besparici Crkve i titulu Athleta Chnsti dok novac za prvu pomo nekako sakupljen medu evropskim suverenima ugarski kralj nije predao ve ga je utajio.

Pad Konstantinopolja i rast azijatske pretnje bili su samo povod ekom kralju oru Podiebradu da stvori projekt konfederacije novih drava radi jaanja njihove nezavisnosti spram germanske imperije i Svete stolice. Nacrt konfederacije sa zajednikom Skuptinom i obavezama jedinstvene odbrane predloio je "treoj strani", kralju Francuske Luju XI i dudu Venecijanske republike, ali bez uspeha. Idejni primat pak pripada Pijeru Diboa, advokatu i savetniku kralja Filipa Lepog, koji je jo 1305. godine, pod isprikom preke potrebe ujedinjenja evropskih snaga radi oslobaanja Hristosovog groba, zamislio federaciju evropskih drava kao alternativu njihovim sukobima i ratovima te zamiruem dualizmu imperatora i pape:

"Da bi dovoljan broj osoba bio doveden (u Svetu zemlju) i tamo ostao bie neophodno da su katoliki prinevi u meusobnoj slozi ane u ratu;jer kad se jednom tamo nadu, ako saznaju da su njihovi zaviaji napadnuti i razoreni, napustie naslee Boga i vratie se svome da ga brane, kao to se mnogima to ve deavalo. Stoga je potrebno da mirpotpiu svi katolici makar oni koji su odani rimskoj crkvi tako da stvore jednu jedinstvenu republiku, ujedinjenu na tako vrst nain da ona ne moe vie bitirazdeljena. "(Dubois, 1956)

Premda se obrazovao kraj pariskih katedri obnovitelja aristotelovske logike, svetog Tome Akvikog i Brabantea, Pijer Diboa nije usvojio odgovarajue metode saznanja i postupke izlaganja te je njegov De recuperatione Teirae Sanctae, podnaslovljen Traktat optoj politici, ispao galimatijas viestranih pogleda i miljenja, zapoetosti pa nedoreenosti, protivureja i matovitosti. Takva svojstva odaju osobu u kojoj preovladavaju strasti i oseajnosti nad razumom i poznavanjem mere. Izgleda kao da su upravo te intelektualne mane i slabosti omoguile razmah misli Pijera Diboa do spektakularnih dometa, daleko ispred ogranienja njegovog vremena. Kao nekakav intelektualni medijum, Diboa je upijao, sprovodio i iskazivao tajne ili jo nevidljive pokrete i porive sila i silnica oslobadanih urusavanjem papske i imperatorske vlasti, izazvanim obostrano iscrpljujuim neprijateljstvom. Tako u svetonazoru Diboa vidimo najave i nagovetaje niza pojava i ustanova koje su tek vekovima kasnije obeleili modernu civilizaciju Zapada, od antiklerikalizma, odnosno zahteva da bude zatomljena svetovna viast pape, ukinut celibat i konfiskovana imovina mnogih manastira i crkava u korist kraljeva, do svojevrsnog feminizma, do predloga emancipacije enskog pola posredstvom odgovarajuih obrazovnih ustanova; od racionalizma i podravanja eksperimentalne nauke do apsolutistikog monarhizma i nacionalizma te zalaganja za uenje nacionalnih jezika. Na tom mestu analize lika i dela Pijera Diboa istoriar Bernar Vojen umesto mnogih postavlja jedno pitanje i prua odgovor:

"A li, rei e neki, kako je mogue da taj mali Rielje, taj potencijalni Robespijer moe da bude istovremeno i pretea (ujedinjene) Evropa? Odgovoriemo: upravo zato to je nacionalista Diboa je evropeista; jo uvek je suvie protivan hnanstvu da ne vidi, istovremeno, ono to slavi i ono to unitava. Gorljivi pobomik nacionalne stvan, on je savreno svestan onoga to bi mu se moglo zamenti: ICakav dogovor se moe postii izmeu tih suverenih nacija? Koja konica moe da zaustavi njihove nazajaljive ambicije?' Upravo zato to je nacionalista Diboa osea nunost da bude istovremeno i intemacionalista. Postoji jedna logika u tim injenicama koja ne bi smela da promakne oku bistrog i domiljatog duha. esto emo sretati istu pojavu s istom unutranjom nunou i ponekad s mnogo manje logike " (Voyenne, 1958) Evropa nesloga

Azijatska pretnja podsticala je mnoga raanja i buenja evropske samosvesti, premda obino prekasno i predaleko od mesta velikih odluivanja. Tako je ovani Karlo Saraeni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine u Veneciji, povodom boja na Kosovu uoio kako je "nesloga brianska "glavni uzrok uspeha turskih osvajaa: "(9ra bitka... uinas: kakopoetak onih pregolemih osvajanja koja Turci malo-pomalo nainie u Evropi vue koren iz nesloge hrianske; a ista je ta nesloga i kasnije uveavala njihovo carstvo, sve do granica koje danas vidimo... " (Perilo, 1994)

Slian zakljuak iz istorijskog iskustva izveo je i panski humanista Huan Luis Vives, u obliku knjievnog dijaloga gde njegov alter ego optuuje neslogu evropskih suverena za poraze Evrope:

"Nesloga Evrope, nadasve ona koja je buktala medu prinevima Konstantinopolja, predala je Aziju u ruke Turaka i otvonla im vrata Trakije. Potom su razmince izmedu kraljeva Evrope i ratovi to nicahu jedan za drugim kao glave hidrc ohrabnH Turke da se joire rasprostrupo Evropi... Ako vetar malo prestane da duva i ako vi okrenete vau mrnju i va bes protiv Turina, odmah ete upoznati ono to je hram Azijata. Nevolja e otkriti ono to je neprekinuti niz uspeha skrivao i uinie vidljivim u svoj jasnoi da Turci nisu bili jaki zbog sopstvene snage i hrabrosti ve zbog naih greaka. "(Vives, 1964)

S vanrednim geopolitikim instinktom Vives je naslutio ogromni strateki znaaj nemake odbrane Evropa od azijatske najezde: "Utvrdimo Germaniju, utvrdimo je s citadelama i zidinama ali pre svega delajmo zajedno da Turin ne zagospodari Germanijom. U protivnom, nema nade da ceo Zapad nee pasti pod vlast Turina i da oni koji ne budu hteli da ive pod njegovim jarmom ne emigriraju u flotama ka Novom Svetu. Ali ni tamo nee biti bezbedni od napada tog tiranina koga je izujedao obad pohlepe i ambicije. Istina je da je Evropa veoma jaka ali kakve to ima svrhe kad Turin poseduje najbolji deo Evrope?"

Svoje delo Vives je objavio 1526., dakle u godini kada su Maari pretrpeli teak poraz kod Mohaa i izgubili domovinu. Pet godina ranije pao je Beograd a potom Rodos, glavno uporite vitezova Svetog Jovana. etiri godine kasnije prvi talas azijatske najezde udario je u bedeme Bea, potvrujui Vivesove bojazni. Ipak, u svim pomenutim te i ostalim iskazima evropske samosvesti nema znaajnijih odgovora na nau osnovnu zapitanost, izuzimajui pojave jo neodreenog ili neosveenog evropskog nacionalizma. Kada spoznajni pogled okrenemo od spoljnih odbrana Evrope ka unutranjim, meduevropskim sukobima i ratovima, spoznajni zadatak postaje neuporedivo tei. Mapa istorije Evrope je sva ispresecana rovovima neprijateljstava, od onih najkraih, izmeu antikih polisa, do najduih, izmeu drava ili medudravnih saveza, nacija te religija. Ni mnoga drutva pa ni nacije, uprkos razvoju drutvene ili nacionalne samosvesti te oseanja jedinstva u zajednikim uspomenama i nadama nisu odoleli iskuenjima ideolokih, klasnih ili verskih zavada, podajui se, preesto pa i lakomisleno, pozivima neprijatelja u graanske i bratOubilake ratove. Ako bi statistika i zakon brojeva bili jedini pokazatelji, onda bi pred masom raedudravnih i meunacionalnih, meuverskih te graanskih sukoba i ratova na tlu Evrope morali zakljuiti da je evropsko nejedinstvo ne samo hronina stvarnost ve i pravilo a jedinstvo izuzetak i ideal.

Nema nikakve sumnje da je jedan od bitnih, posrednih uzronika neiscrpne proizvodnje bratoubilakih sukoba i ratova meu Evropljanima te bezmernih razaranja i stradanja upravo istrajni nedostatak snane evropske samosvesti na mestima odluivanja, kao i jednako trajni izostanak odgovarajue sile sabornosti, sposobne da odbija, prevladava ili bar ograniava iskuenja te izazove unutranjih suprotnosti i neprijateljstava. Stoga je razumljivo to su meduevropski ratovi ili ratne pretnje bili i ostali bitni pokretai skoro svih zamisli, ideja i projekata ujedinjenja evropskih drava.

Dakle, umesto unutranjeg i prirodnog poriva ka ujedinjenju srodnih ili slinih, spoljna nuda je pokretala mnoge duhove, tokom niza vekova, da spas vide u nekakvom savezu koji bi onemoguavao meduevropske ratove, po formuli uvenog plana opata Sen-Pijera iz 1713. godine: "Predloeno Evropsko Drutvo moe da sve evropske vladare snabde dovoljnom bezbednou za stalni mir unutar i izvan njihovih drava. Dakle, meu njima nee biti nikog kome bi nepotpisivanje ovog Ugovora dalo mnogo vieprednosti nego potpisivanje. "(De Saint-Pierre, 1986).

Na margini lektire i sreivanja projekta opata Sen-Pijera, an-ak Ruso je uoio kako Evropljani spreavanjem "posebnih ratova" izazivaju razbuktavanje "optih, hiljadu puta uasnijih ratova" a sklapanjem meusobnih saveza postaju "neprijatelj ljudske vrste": "Ako postoji sredstvo da se odstrane ta opasna protivureja onda je to jedan oblik federalne vlade koji bi, ujedinjujui narode s vezama slinim onim to ujedinjuju Ijude, podvrgnuo jednako jedne i druge autoritetu zakona. "(Rousseau, 1971) Srozanost ideje ujedinjenja Evrope na najnie razine, na puko sredstvo raznovrsno ispovedanih oajnikih miroljublja ini je lakim plenom svakakvih (zlo)upotreba. Primerice, polovinom XIX stolea italijanski revolucionar masonskog smera Karlo Kataneo prieljkuje i predskazuje rast nacionalizama ne toliko za dobrobit nacija ve radi razaranja mrskih mu imperija istone Evrope a uspostavljanje Sjedinjenih evropskih drava i odgovarajui mir zagovara samo zato da bi u Evropi video presaen "ist amenki model", odnosno politiki sistem Sjedinjenih amerikih drava: "Naelo nacionalnosti, izazvano i preuveliano vojnim tlaenjem to tei da ga uniti rastvone sluajne imperije istone Evrope i preobrazie ih u federacije slobodnih naroda. Imaemo istinski mir kada budemo imali Sjedinjene evropske drave. "(Cattaneo, 1945)

Bio je to zapravo provincijski zakasneli odjek svojevrsne amerikanofilije francuskih revolucionara "koji su postvarivali slobodarska naela filosofa XVIII veka, podeena na empinjski nain od strane engleskih businessmen-a " (Vovenne, 1953). Za francuske revolucionare Sjedinjene amerike drave bile su uzor i primer ostvarljivosti reenih ideja ne samo u francuskim ve i evropskim, odnosno svetskim razmerama, kako saeto ispoveda Lafajet u jednom pismu iz Vaingtona: "/a sam graanin Sveoveanskc Republike. Vidim ljudsku vrstu kao veliku porodicu, ujedinjenu bratskim vezama. Zasejali smo seme slobode i Unije koje e, malo po malo, proklijati po celoj Zemlji. Jednog dana, po modelu Sjedinjenih amenkih drava ustanovie se Sjedinjene drave Evrope. Sjedinjene drave bie zakonodavcisvih nacija."

U sledu takvih (zlo)upotreba bilo je neiminovno da se ideje Sjedinjenih evropskih drava dokopa i vod protivruske revolucije te ideoloka pretea mondijalista, Lav Trocki. I on obuzet sekularizovanim pseudomesijanstvom, videi ceo svet a ne samo komad neke arabske pustinje kao "obeanu zemlju, Trocki je otvoreno ispovedio plan da ujedinjenje Evrope poslui samo kao "jedna etapa"ka uspostavljanju svetske pseudoimperije: "Formula Sjedinjene sovjetske drave Evrope izraava ideju da je socijalizam nemogu u samo jednoj zemlji. On ne moe da dosegne svoju punou razvoja ni okviru granica jednog kontinenta. Sjedinjene socijalistike drave Evrope predstavljaju po sebi jednu etapu istorijske lozinke na putu ka Svetskoj socijalistikoj federaciji". (Troskij, 1962)

Vaingtonski stratezi neobjavljenog rata protiv Evrope, pokretai procesa ujedinjenja zapadnoevropskih drava, imali su u vidu slinu svrhu svog poduhvata: Evropska ekonomska zajednica trebala je da poslui kao sredstvo za rasturanje nacionalnih suvereniteta i svih zatita nacionalnih ekonomija te trita, kako bi njene lanice postale potpuno i u svakom domenu uslovljive i ucenjive, poevi od otvorenosti za amerike robe. Prema zamisli vaingtonskih stratega Evropska ekonomska zajednica trebala je da bude jednako kao i Evropska unija samo "'jedna etapa "ka "Qne world", ka svetu pod posrednom ili neposrednom vladavinom atlantskog Levijatana, odnosno njujorke interaacionale finansijskog kapitala. Ve tokom Drugog svetskog rata an Mone, agent vaingtonske strategije, odnosno zvanini izaslanik predsednika SAD Ruzvelta i njegovih savetnika danas poznatiji kao nezvanini "otac-osnivaEvropske unije"dobio je zadatak da pridobije francuske politiare za uspostavljanje takvog "evropskog entiteta " to je on inio s neuvenom bestidnou, meajui ucene i obeanja, pretnje okupacionom vladom i uveravanja kako e Francuska tu biti vodea sila. Svedoi njegova "nota za razmiljanje "od 5. avgusta 1943. godine, upuena Francuskom kornitetu nacionalnog osloboenja\

" U Evropi koja je oslobodena ali u kojoj su Nemaka i Italija potopljene, Francuska se vraa poloaju prve konhnentalne sile. ta vie, njena istonjska prolost, njene demokratske tradicije uinie da Evropa gleda u Francusku i oekuje makar jednu nadu... Treba delovati odmah. Ciljevi koje treba ostvanti su: obnoviti ili uspostaviti u Evropi demokratski reim te ekonomsku ipolitiku organizaciju jednog 'evropskog enhteta'. Nee biti mira u Evropi ako se drave budu obnavljale na osnovu nacionalnih suvereniteta sa svim onim to to donosi u smislu politike prestia i ekonomskih zatita. Ako se zemlje Evrope budu ponovo titile jedne od drugih stvaranje velikih vojski bie ponovo neophodno. "(Rieben, H. Schuman, R. 1990)

General De Gol bio je jedini prvak koji se usudio da ustane protiv vaingtonskog projekta podinjavanja Evrope te je istrajno razobliavao Moneov zakulisni rad na uspostavljanju evrokratije; odane prekoatlantskim nalogodavcima. Primerice, 21. decembra 1951. general De Gol je javno ustao protiv Moneovog izuma evropskog "komiteta mudraca ": "Kakve odgovomostinose oni? Ko su ti javni funkcioneri, kako su postali funkcioneri tako napreac, ne zna se kakvom zaslugom, pa bivaju izdignuti iznad njihovih vlada da im upravljaju inareuju? "

Neki cinik obdaren ironijom mogao bi zakljuiti da su Evropljani veoraa dobro proli s anom Moneom. Moglo im se desiti da medu savetnicima Ruzvelta preovladaju krajnji evrofobi poput Henri Morgentaua i Feliksa Frankfiirtera koji su se zalagali za zatiranje svih naunih, tehnikih i privrednih moi Nemake te za totalni genocid, odnosno za "kastraciju celokupnog stanovnitva.

"Ravnotea sila"

Prema veoma rasprostranjenom uverenju, ideja i postvarenje "ravnotee sila bila je vievekovna, dinamina brana meuevropskirn ratovima koja je nakon Drugog svetskog rata

poprimila svetske razmere te "bipolarni" oblik . "Ravnotea sila "je izvesno jedna od najznaajnijih i vremenski najtrajnijih politikih tvorevinana Evropljana ali ona ne osvedoava osobenost evropskog politikog bia ve jedino umea. Po svemu sudei prvo teorijsko odreenje tog izuma pruio je Franesko Guiardini opisujui spoljnu politiku Firence pod vladavinom Mediija:

"I znajui (Lorenco de Medii) da bi za fiorentinsku republiku a i za njega samog bilo veoma opasno da neko od najveih vladara prokii svoju vlast, nastojao je na svaki nain da se stvari u Italiji odravaju na uravnoteen nain, da nepreteu ni tamo, ni ovamo a to se nije moglo izvesti bez ouvanja mira i bez nadziranja, s najveom panjom, svake pa i najmanje pojave. "(Guicciardini, 1974-1981).

Sistem "ravnotee sila poprimio je evropske razmere za vreme vladavine Karla V, stiui vremenom sve brojnije pobornike, od filosofa prosvetiteljstva i idealizma do politike arene i mirovnih kongresa, od Monteskijea i Fihtea do kancelara Fon Meterniha. Ipak Monteskije se zavaravao procenjujui kako Evropi sve drave zavise jedne oddrugih ". Uoavajui pak upravo nedostatak takve zavisnosti Johan Fihte je preporuivao "ravnoteu" kao jedino raspoloivo sredstvo zapostizanje mira, u uvenim Besedama nemakom narodu : "Neka niko ne osvoji toliku silu da moe unititimir; neka svako zna da je suprotna strana dovoljno naoruana za odbranu kao i za napad; dakle, neka se uspostavi ravnotea, pretega izmeu svih sila. I samo tako, iscrpivi sva druga sredstva, svako e ostati u onome to je sada njegovo i svi e biti u miru. " Dodue Fihte "ravnoteu sila "ne smatra najboljim sistemom meudravnih odnosa u Evropi ve samo jedinim koji preostaje nakon sloma idealnog, evropske hrianske ekumene: "Da je hrianska Evropa ostala ujedinjena, kao to je trebala da ostane i kao to je prvobitno bila nikada ne bi bili pnnueni na takvu ideju; ono to je ujedinjeno poiva na sopstvu i samo se odrava, ne deli se na daleke sile koje imaju potrebu da budu postavljene u medusobnu ravnoteu. Samo onda kada je Evropa postala nepravedna i kada se podelila ta misao je za nju stekla svoje bedno znaenje."

Mnjenje patentu zvanom "ravnotea sila zavisi u mnogome od take gledita. Primerice, Guardinijev savremenik i prijatelj, Nikolo Makijaveli, ne pominjui je izriito ipak je posredno optuio svojevrsnu "ravnotezu sila (ili slabosti) u Italiji da onemoguava dravotvorno ujedinjenje te osloboenje italijanske nacije od stranih okupatora. Svu krivicu Makijaveli je svalio na katoliku Crkvu "jer premda je ispunjavala i drala svetovnu vlast, nije bila toliko silna, niti vrla da bi mogla okupirati ostatak Italije te proizvesti vladara a s druge strane nije bila dovoljno slaba pa da zbog straha da ne izgubi vladavinu nad svetovnim stvarima pozove nekog monika e da je brani protiv onog to je u Italiji postalo premono... "(Discorsi sopra la pnma deca di Tito Livio, I, 11)

Filosof Konstantin Franc, pod svetlom iskustava sticanih u Ministarstvu inostranih poslova Prusije uoio je kako sistem "ravnotee sila , poetski nazvan "evropskim koncertom velikih sila , zasnivajui se na privilegovanju upravo gole sile uz potpunu ravnodunost spram visokih naela istorije, morala i civilizacije proizvodi ili uslovljava procese to vode ka uspostavljanju pogubnih unutranjih neravnotea. Nastojanje da se odri "ravnotea zapravo je tenja ka uveavanju dve najpotovanije sile u ovoj areni svemira vojne i ekonomske na utrb svih ostalih. Tako se, opaa Franc, razvoj naroda odvija u Kasami i u Berzi. Osim toga, pre ili kasnije "ravnotea mora biti

okonana, kako pokazuje ishod trke u naoruanju izmeu SAD i SSSR, koja je iscrpla ekonomske moi socijalistikog sistema, dovevi ga do sloma, falsifikujui ishod ideolokog takmienja izmeu dva modela drutvenog ureenja.

Uostalom, za razliku od Svete Alijanse, koja je decenijama uspeno uvala evropski mir, sistem "ravnotee sila uglavnom je proizvodio meduevropske ratove. Posebni uzrok tog paradoksa poiva u injenici da je spoljna politika podlog Albiona preuzela upravljanje "ravnoteom sila "kao podvrstom strategije divide et impera. Dok su se evropske drave i sile, hukane tajnim ili javnim nagovorima podlog Albiona 'fcabavljale" uspostavama meusobnih "ravnotea Velika Britanija je osvajala svet. Ona je bila izvan "ravnotee sila". Prema Kisinderovom cininom ali iskrenom objanjenju vaingtonske spoljne politike "imperije nemaju interesa da deluju unutar medunarodnog sistema; one tee da same budu medunarodni sistem. Imperije nemaju potrebe za ravnoteom sila... Nikada u svojoj povesti SAD nisu uestvovale u sistemu ravnotee sila. Pre oba svetska rata SAD su izvlaile konsti iz operacija ravnotee sila ali se nikada nisu meale u njene spletke, uivajui u luksuzu da ih konano kanjavaju. Tokom Hladnog rata SAD su vodile ideoloku, politiku i strateku borbu sa SSSR u kojoj su dve svetske sile delovale saobrazno naelima sasvim suprotnim od onih sistema ravnotee sila. "(Kissinger, 1994).

Neophodno je istai kako mnogi znaci ukazuju i na podracionalne, psiholoke uzroke te porive istrajne i izrazito antievropska politika britanske (te potom nadasve vaingtonske) politike elite. Stoga je razumljivo to je veliki nemaki istoriar Ludvig Dehio, nastojei da kroz povesnu retrospektivu sagleda sraisao britanske politike prema Nemakoj ni ne pomiljajui na druge njene uzronosti izuzev racionalnih morao da ispovedi svoju dirljivu zapanjenost:

"Ali Engleska se na kraju odluila da vidi u Nemakoj neprijatelja broj jedan, protivnika ranga partije u XVI veku ili Francuske u XVII, XVIIIIXIX veku, sve u svemu da vidipretendenta na hegemoniju. I osetila se ugroenom kao nikad ranije u intimnom jezgru svoje politike sile, premda Nemaka, zatvorena u sebe, nije raspolagala nikakvim okeanskim sektorom koji bi se mogao uporediti sa panskim ili s francuskim. "(Dehio, 1988)

Kada ocenjujemo da je britanska spoljna politika izrazito "antievropska"imamo prevashodno u vidu injenicu da je ona vodila tajne ili javne, neposredne ili posredne ratove protiv evropskih drava. Da li je ta politika u dubljem smislu protivevropska, dakle protivna samom evropskom politikom biu ? Na to pitanje treba da odgovori upravo kriterijum za kojim tragarao. Da bi umeli da odredimo ko je sutinski evropski neprijatelj a ko prijatelj, da bi spoznali koje su se snage borile ili bore, svesno ili nesvesno, u dobru ili zlu, za Evropu a koje protiv Evrope moramo prethodno raspolagati kriterijumom odreenja evropskog.

Kada je roena Evropa?

Sledei pravilo ivota duhovnih tvorevina od ideja do stilova i umetnikih oblika moemo zakljuiti da se najverodostojnija, najjasnija ako ne i najbolja pojavnost evropskog oituje u

njegovom izvoritu. Problem odredenja vremena "radanja Evrope" ili "evropskog drutva" kome se sve uestalije posveuju smeliji istoriari nije toliko besmislen kako se ini Deni de Rumonu, jer nastojanja da se odgovori takvoj zapitanosti bar posredno osvetljavaju pretpostavljanu prirodu evropskog, silom odgovarajuih sklonosti ili idiosinkrazija.

Primerice, nastavni program Evropskog Univerzitetskog Instituta (Istituto Universitano Europeo) u Firenci odaje veoma rasprostranjenu i preovlaujuu netrpeljivost zvanine kulture zadojene liberalizmom protiv tradicionalne Evrope: tu se istorija Evrope izuava i predaje samo poevi od Renesanse i Reformacije. Drugim reima reeno, tu je evropsko svedeno iskljuivo na povest perioda prevlasti snaga laicizma i sekularizma, racionalizma i pozitivizma, uz jedini popust spram hrianstva uinjen za ljubav protestantizma, moda zbog njegovih nepobitnih zasluga za raanje liberalnog kapitalizma.

Sa katedre Annales, Mark Bloh je tvrdio da se "Evropa pojavila upravo kada se Rimska impenja sruila", to je njegov naslednik, Lisijen Fevr, preinaio u dinamini "zakon istorije po kome se Evropa uvek rada kada se njene imperije rue. (Febvre, 2000) Dakle, prema ispoveenoj ideolokoj netrpeljivosti spram svake potpunije pojave Evrope u areni politike u obliku verodostojne i zajednike drave Evropljana zaludno je (ili "politiki nckorektno "?) traiti evropsko u svim viim oblicima politikog zajednitva, od Rimske imperije i Svetog rimsko-germanskog te Vizantijskog carstva do Austrougarske imperije i carske Rusije.

Suprotni primer, mo prevladavanja osobnih ideolokih pristrasnosti osvedoava grof Sen Simon uvenim projektom ujedinjenja evropskih nacija iz 1814. godine. Ukazujui da mir ne mogu stvoriti mirovni ugovori i kongresi, koji su jednako jalovi kao i oekivanja da se "drutveno telo stvonsilom razgovora i dogovora", grof Sen Simon odaje priznanje Karlu Velikom i epohi Srednjovekovlja, "jedinoj u kojoj je sistem Evrope bio zasnovan na svojoj istinskoj osnovi, na optoj organizaciji":

"Karlo Veliki bio je osniva Evropskog Drutva. Posredstvom svog izvanrednog maa i svoje duboke politike postao je gospodar dva naroda, latinskog i varvarskog. Dosegavi takav poloaj, jedini koji doputa zakonodavcu da ostvari svoje zamisli, pristupio je organizaciji Evropskog Drutva: ujedinio je, federalisao delove dva naroda. Od religije je nainio federalnu sponu... Pre kraja XVstolea, sve evropske nacije inile su jedno jedinstveno politiko telo, pomireno unutar sebe i naoruano protiv neprijatelja njegovog uspostavljanja i njegove nezavisnosti. Rimokatolika vera, ispovedana od jednog do drugog kraja Evrope, bila je pasivna veza Evropskog Drutva a njen kler aktivna veza. Rasut svuda i svuda zavisei samo od sebe, sunarodnik svih naroda, raspolaui svojom vladom i svojim zakonima, kler je bio sredite iz koga je zraila volja to je davala ivot tom velikom telu i to ga jepodsticala da dela. "(Saint Simon, 1967).

Pred navedenim iskazom dopustiemo sebi samo jednu primedbu: evropska samosvet izvesno prethodi hvaljenom poduhvatu Karla Velikog, to osvedoava i pomenuto imenovanje pobednika u bitci kod Poateja za odbranu Evrope i Evropljana: "Europenses". Ipak, nita ne prei a mnotvo injenica potvruje uverenje da su Evropljani, s evropskim, postojali mnogo vremena pre tog imenovanja i iskaza samosvesti. Uostalom, Evropljani su s evropskim izvesno postojali i potom,

premda je njihovo zajedniko ime vekovima tavorilo neznano, moda na rubovima govora ali izvesno nezabeleeno, sve dok ga nije otrgao od tame zaborava i razglasio, tek u XV stoleu, papa Enea Silvija Pikolomini, odnosno II. Za postojanje neke vrste izvesno nije neophodna i odgovarajua samosvest.

Osim irenja imenice Evropljani, Eneji Silviju Pikolominiju dugujemo i najpopularnije odreenje izvora Evrope i evropskog, koje je on prepoznao u sprezi vrednosti obeleenih Atinom, Rimom i Jerusalimom, odnosno u venanju helenske misli i rimske dravotvornosti sa hrianstvora. To odredenje je potom prenoeno preko dugog niza pokolenja i posredstvom osnovnog obrazovanja, kao neka nepobitna povesna injenica, sve do nae savremenosti. U predloenoj formuli, sagledanoj iz vremenske perspektive, upadIjivo je potpuno neosnovano i neobrazloeno zatvaranje horizonta na mestima Atine, Rima i Jerusalima. Shvaeni i u najirem smislu svojih pojavnosti, Atina i Rim nisu ni prve a ni jedine ve prilino pozne stanice na putu velikog mara evroarijskih naroda, od preistorije ka nadistoriji.

Kako moemo uvideti istraujui najdrevnije spomenike evroarijskog svetonazora od sutinski filosofskih zapitanosti i odgovora pesnika Veda te upaniadskih eksegeza, do Odinovih svevienja prolosti, budunosti te uzroka sloma boanskih moi kosmostvaranja, kao i izvorita budueg preporoda; od severnjake, evroarijske kue, prauzora helenskog hrama i gotske katedrale, sazdane po uzoru na spoznatu strukture kosmosa, do "kvadrature kruga" kosmogramskog tlocrta stanita Evroarijaca u centralnoazijskim stanicama njihovih anabaza bitne i presudne spoznaje te odluke steene su i donete mnogo stolea ranije na tom maru, i u drugim prostorima, moda ve u okoloarktikom prazaviaju, koji nam je nadahnuto ali i znalaki te nepobitno osvetlio, uz pomo vedskih naznaka i putokaza Bal Gangadar Tilak (Tilak, 1987).

Jerusalim je pak samo jedno od mesta prelamanja zraenja plodova arijske, odnosno iranske misli i tradicije kroz pustinjskim vetrovima uskovitlanu prainu i pepeo propalih bliskoistonih kultura i civilizacija od ideje Spasioca i njegovog bezgrenog zaea do doktrine osloboenja i ljubavi. (Autran, 1935)

Svaka nepristrasna analiza sadraja te trojne formule mora uoiti protivurenosti naela njenih sastojaka koje su toliko brojne i nepomirljive da ine nemoguim i puko postojanje a kamoli uspeno delovanje odgovarajueg bia, ako bi ono moralo biti verno svakora pojedinom, pretpostavljenom konstitutivnom eleraentu. U pitanju su ne samo protivurenosti izmeu elemenata ve i unutar elemenata te formule. Primerice, u pitanju je polarna i nepomirijiva protivurenost izmeu Starog zaveta i Novog zavetar. dok starozavetni Jahve kupuje od "izabranog naroda" vernika ropsku pokoraost obeavajui im tude zemlje, tua imanja i plodove tueg rada, podstiui im pohlepe i zavisti, rasistike mrnje i ikljuivosti te hukajui ih u nemilosrdne pljakake i genocidne pohode novozavetnihog obeava Nebo, poziva na prevladavanje niskosti i propoveda ljubav te slobodu svim ljudima dobre volje.

Ako susredimo pogled na najstariji sastojak te vetake trijade, na Atinu te i ceo helenski svet moramo uoiti da tu najdrevniji, odnosno prvi nama povesno znani spomenici kulture odaju najvie moi uma i srca. Dela poput Ilijade i Odiseje te misao kakva je u presokratiara, primerice

Heraklita izvesno ne potiu iz niega i ne mogu biti plod trenutanog prosvetljenja i stvaralakog osposobljenja. Ta dela i te misli osvedoavaju da su plodovi veoma dugih puteva sazrevanja, zapoetih moda ve u okoloarktikom, hiperborejskom prazaviaju Evroarijaca.

Moda nije potrebno istai kako potrage za evropskim identitetom obino previaju ili ak poriu njegove evroarijske sastojke i osnove. Skoro po pravilu spoznajna misao zaustavlja se pred pragom evroarijske perspektive, kao da je ona tabuisana, odnosno zabranjena. Samo poneko i ponegde prua nam brzopleti pokuaj objanjenja poricanja evroarijskog porekla evropskih nacija i kultura: ne govore ba sve evropske nacije nekim od evroarijskih jezika. U pitanju su Madari, Finci, Estonci i Baski... Takvo objanjenje je dvostruko neosnovano. Demografski udeo reenih nacija u evropskoj masi iznosi jedva nekoliko procenata, to je sasvim nedovoljno za osporavanje bilo kakvog uoptavanja. Ako bi tako mali izuzeci u nekoj celini bili dovoljni da ospore njenu prirodu onda ne bi bilo mogue svoditi svet stvari i pojava u vrste, kategorije i pojmove koji su potpuno "isti", bez ikakvih primesa, samo na platonovskom Nebu. Potom, re je odavno i uveliko evropeiziranim nacijama, u svakom domenu, od etnikih meanja do kulturnih asimilacija.

Filosofska potraga za ishoditem evropskog

U domenu filosofije novog doba najzamaniju teoriju znaenja Evrope pruio je Hegel, po kome Evropa poinje tamo gde se okonava sveoveanska i viemilenijska povest "velikog dana Duha"to sledi (prividni) put Sunca, od Istoka ka Zapadu, od mita ka logosu, od poistoveenosti spoznajnog subjekta sa predmetom spoznaje do njegovog odvajanja i osamostaljenja, od praznoverja i "orijentalnog despotizma do racionalnosti, Prosvetiteljstva (Aufldcrung) i slobode.

Zagledan u krizu ili "prividan poraz (tog) racionalizma " izazvan zapadanjem u "naturalizam"i "objektivizam", Edmund Huserl je sebi postavio veoma teko pitanje: "ta karakterie duhovni oblik Evrope?" (Huserl, 1991) Takvo uoptavanje je zasnovano na uvidu u injenicu da evropske nacije, uprkos meusobnih neprijateljstava, poseduju "posebnu duhovnu sklonost koja ih ujedinuje iprevazilazi sve nacionalne granice ". Rairivi pogled svoje fenomenoloke "intencionalnostt po "duhovnom liku Evrope'"\ odgovarajuoj osobenosti predvoenju sveoveanske i beskonane potrage za istinom po sebi Huserl nas uverava da je reena pustolovina bila zapoeta od strane "nekolicine grkih udaka " odnosno u prvom krugu helenskih mislilaca:

"Duhovni telos evropskog humaniteta, u kojije ukljuen poseban telos posebnih nacija i onaj pojedinanih ljudi, lei u bekonanom, to je beskonana ideja ka kojoj tako rei na pnknven nain stremi celokupno duhovnopostojanje. "

Uprkos naela "intencionalnosti", Huserlovi nalazi su a priori predodreeni spoznajnom perspektivom koja polazi iz moderne filosofije nastajanja, upravo u znaku radikalnog odbijanja tradicije klasine, helenske misli, upuene ka spoznaji venih i postojanih naela inteligibilnog sveta. Stoga kroz optike moderne ideologije progresa Huserl opaa da ta osobenost "duhovog lika Evrope"nalae i "borbu upolitikoj sferi moi, izmedu onih koji su zadovoljni tradicijom na konzervativni nain i fflosofskog kniga ljudi". Huserlovo osvetljenje ne pogada sutinu evropskogna

sceni politike ve delimino, odnosno polovino, samo jedno nepobitno karakteroloko svojstvo Evropljana koje bi Lav Gumiljev nazvao "evropskom pasionamou"a pengler "faustovskim duhom"previajui njegovu "konzervativnu" dimenziju. Ipak, na ovom mestu uputno je razmotriti Huserlovo pretpostavljanje vremena i mesta poetka evropske, " beskonane" potrage za istinom po sebi.

Tu je neophodno ukazati na neosnovanost inae veoma rasprostranjenog uverenja da se ono doista najbitnije u spoznajnom stavu evropskog oveka " univerzalnost kritikog dranja koje je reeno da nijedno unapred dato mnjenje, nijednu tradiciju, ne prihvata bez pitanja, da bi odmah za ceo tradicionalni dat univerzum pitao istinitom po sebi, idealitetu" po prvi put u povesti oveanstva oglasilo iz prvog, nama znanog kruga helenskih mislilaca. Najdrevniji spomenici evroarijskog pogleda na svet od Veda te Upaniada do Avesta zorno svedoe da je takva neograniena zapitanost iskonsko svojstvo evroarijskog oveka. Dovoljno je samo mislima zai u intelektualne turnire koji ine znatan deo Upaniada pa shvatiti da je "univerzalnost kritikog dranja"jedna od osnovnih odlika arijskih mudraca, poput slavnog Jadnavalkija.

To je prvi uoio openhauer, itajui latinski prevod persijskog prenosa Upaniada . Razmere njegovog oduevljenja su dobro predstavljene renikom nesvojstvenim filosofskim govorima: "Vena filosofska istina e teko pronai odluniji i ubedljiviji izraz od onog u (upaniadskoj) doktnni emancipacije znanja od atmana" (atman = subjektivni pol stvarnosti, prim. D.K.)... Oh, kako dua biva oiena od prerano nakalemljenih jevrejskih praznoverica i od njima servilne filozofije. To je najzanosnija literatiura na svetu; ona je uteha mog ivota i bie mi uteha na samrti. "Potvrujui nalaz "venih filosofskih istina", Dusen je potom ocenio da Upaniade najavljuju neke od bitnih ideja nemakog idealizma, od openhauera do Kanta. Prema opaanju jednog engleski mrzovoljnog procenitelja filosofskih dometa arijskih brahmana i katrija, kakav je Artur Keit, mudri Jadnavalkija ui razlikama izmeu spoznajnog subjekta i objekta spoznaje, to je bitni uslov filosofskih razmiljanja. (Keit,1925)

Ustalom, i najdrevniji glasovi arijske misli, stotinama i hiljadama godina pre helenskih mislioca, bili su obuzeti zapitanou istinitom po sebi. Ovako nam jedan od tvoraca vedskih himni ispoveda svoju bolnu, sasvim filosofsku sumnju i zapitanost, svestan da svet u kome ivi prethodi ne samo Ijudiraa ve i bogovima:

"Po kome su uvreni mono nebo i zemlja? Ko je ustalio svemirski svod? I ko podneblju premen prostranstvo? Kojem bogu da pnnesem rtvu?"

" Ko to izvesno zna, ko da nam to kae? Otkud porod i otkud iskon ? Bogovi slede po tom iskonu, pa ko da znade kako se to zbilo? Ikako se taj iskon zbivao? Da liga je uspostavio, ili nije, onaj ko bdi u najviem nebu? On sam to zna, a moda ne zna ni on. '\RgVeda, X, 121 -129)

Slinu zapitanost iskazuje i Zaratutra, najmanje par stolea pre helenskih mislilaca. Zaratutrina obraanja vrhovnom bogu iranskih Arija, Ahura-Mazdi, osvedoavaju da boanske poruke nisu primane kao bespogovorna uputstva ropskoj podinjenosti ve kao predmeti promiljanja te savetovanja s (emanacijama) Ispravnou i Dobrom Milju, uz nova obraanja Gospodinu za pojanjenja:

"Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodine, da shvatim tvoje mudre upute irei, kojima sam se savetovao sa Ispravnou / Dobrom Milju, zato da pravo spoznam bitak: prema kojim dobrima da usmenm svoju duupa da ih postignem?"

"Ovako te pitam, reci mi po istini, Gospodaru! Ko je ispravan meu ovima s kojima raspravljam a ko je laan? Jesam li laan ja ili onaj koji, jer je laan, hoe da mi ospon tvoju blagodet? Kako to da njegova lanost nije oevidna?" (Yasna, XL, 8-12)

Ovde je neophodno ukazati i na neosnovanost Huserlove pretpostavke da predmeti prvih, helenskih filosofsko-kosmolokih promiljanja pripadaju "fiziko telesnojprirodi", jer upravo i na tom mestu posredno prosijava prethodna, milenarno duga tradicija. Po Huserlu, helenska filosofska misao je "isprvat, po sebi razumljivo, u svom teorijskom interesu, usmerena na fiziki telesnu prirodu, budui da sve ono prostorno-vremenski dato u svakom sluaju, u najmanju ruku, prema supstratu, ima egzistencijalnu formulu fizike telesnosti. "

Stvari stoje urpavo obratno: misao presokratiara polazi od metafizike ka fizikoj datosti, od deontoloke ka ontolokoj razini, od inteligibilnog sveta ka senzibilnom svetu, kako je taj put potom najpotpunije izloio Platon. Primerice, u promiljanju presokratiara poput Heraklita ili Talesa rei " vatra", "zemlja , "ra/a' ili "vazduH" ne odnose se na "fiziki telesnuprirodu"ve na metaflzika konstitutivna naela kosmosa. U protivnom, ako bi eleo biti iole dosledan a ne protivurean, Huserl bi morao zakljuiti saobrazno svom tumaenju misli presokratriara da se toliko hvaljeni evropski racionalizam ve od prvog trenutka svoje pojavnosti obreo u krizi, na dnu dekadencije, optereen "naturalizmom i "objektivizmom". injenica da prvi nama poznati helenski mislioci nisu ostavili nikakvog traga misaonim postupcima koji su ih doveli do spoznaje tih elemenata ukazuje da su ih zapravo primili, kao samorazumevajue naslee, iz prethodeih izvora tradicije kojoj su pripadali.

Evropeizacija hrianstva

Vievekovna podudarnost hrianskog i evropskog sveta nalae upitanost udelu hrianstva u razvoju politikog bia evropskog oveka. U domenu politikog, hrianstvo nije donelo Evropi nikakvu novu, pozitivnu ustanovu te se tu njegova uloga iscrpljivala u nastojanju uspostavljanja, irenja i odranja hegemonije nad zateenim ili samoniklim oblicima u nestajanju, poput Rimske imperije, ili u nastajanju te razvijanju, poput feudalnih drava i Istonog carstva te Svete rimske iraperije germanskog naroda snagom duhovnog autoriteta i vrednou konsakracije suverena. Uostalom, temeljna hrianska pretpostavka sveoveanske namene odgovarajuih poruka iskljuuje svako te i evropsko ograniavanje religije: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema mukog roda ni enskoga: jer ste vi svijedno u Hristu Isusu. "(Pavlovaposlanica Galatima, 3,28) Istorijsku podudarnost hrianskog i evropskog sveta kardinal Racinger danas objanjava kao neku vrstu prinudne nunosti, uslovljene islamskim osvajanjem azijskih i afrikih prostora hianstva. U protivnom, ako bi (katolika) crkva prihvatila takvo pa makar i sasvim

privremeno poistoveenje s evropskim svetom, "odustajanje od evrocentrizma moralo bi ukljuiti i odustajanje odmisionarskog rada. "(Ratzinger, 2003) Dualnost ili dualizam temporalne i sakralne vlasti, koji je obeleio odnose izmeu Crkve i srednjovekovnih imperija Evrope, nije plod nekog pozitivnog odreenja ve daleka i duboka posledica raskola nekad jedinstvenog sveta na sakralni i profani deo, bremenita protivurenostima koje su samo u kratkim periodima bile prevladavane primiijima ili saglasnostima. Izlino je isticati da je taj razdor donelo hrianstvo, produbljujui, silom inercije, negdanju prepomku dvosmislenog ivota vernika u omraenoj im imperiji usled nepodudarnosti ili suprotnosti izmeu civitas chnstiana i civitas Romana po formuli davanja odgovarajuih tributa i Bogu, kao i Kezaru.

Prema zvaninom pogledu rimokatolike Crkve, koji nam prua kardinal Pol Pupar, upravlja kulturnim poslovima Svete stolice, uloga hrianstva bila je od ivotnog znaaja za opstanak evropskih nacija:

"Prenosei (vrednosti) helensko-rimske civilizacije i istovremeno potujui nacionalne vrednosti, hrianstvo je produbIjivalo kulturni identitet evropskih naroda koji bez njega oni ne bi moglipostii. Dok jepostavljalo temelje zajednike civilizacije, hnanstvo je isticalo posebni identitet svakog naroda. Gradevina evropskog jedinstva treba da sauva tu ravnoteu kao uslov sklada medu narodima i umkovitosti velikog skupa zajednitva." (Poupard, 1994.)

Ako ostavimo po strani nesporivo valjanu preporuku, moramo zakljuiti da predoena, samodopadljiva slika uloge hrianstva malo odgovara povesnoj stvarnosti. Uglavnora nasilno irenje hrianstva po Evropi obeleeno je bezobzirnim i revnosnim unitenjima materijalnih i nadasve duhovnih spomenika i tradicija "stare vere' te odgovarajuih identiteta pokorenih naroda. Mnoge zajednice, odbijajui pokrtavanje, imale su samo pravo izbora izmeu istrebljenja i progona te upravo paganskim izbeglicama na Island i njihovoj okeanskoj postranjenosti dugujemo ouvanje pisanih tragova jedine neposredne tradicije germanske religioznosti.

Hrianstvo je odgovorno za zatiranje kulturnih identiteta evropskih naroda silom monoteistike netrpeljivosti i proselitizma, nepoznatog u evropskom te evroarijskom svetu. Ono to je od rih identiteta preivelo nasilja i progone, pokolje i lomae, duguje svoj opstanak samo sopstvenoj borbenosti, ivotnosti i ilavosti koji su esto prinuavali partizane " novog neba" da. odustaju, da ine ustupke, poput preodevanja svetkovine Suncovrata u praznovanje tobonjeg rodendana Isusa Hristosa. Neophodno je istai da su kulturni identiteti evropskih naroda imali mnogo povoljnije uslove i sudbine u svetu pravoslavlja, zahvaljujui nizu njegovih odlika, od izvanredne posveenosti postvarenjima doktrine ljudske slobode i gajenja religijske neposrednosti, do odsustva centralizovanog ustrojstva, svojstvenog katolikoj Crkvi.

Posebno blagotvorao a dalekoseno dejstvo na ouvanje iskonskih vrlina i vrednosti nacionalnih kultura izvrila je reforma patrijarha Fotija, legitimiui i legalizujui heterodoksne oblike ispovedanja vere kod Slovena. Neophodno je istai da kulturni kontinuitet u Istonom carsrtvtu za razliku od Zapadne Evrope ni u jednom trenutku nije bio prekinut te da su misao i

umetnost stare Helade vazda bili prisutni i ivi u prostorima vizantijske i potom slovenske elite. Veoma povoljne uslove za ouvanje nacionalnih samobitnosti i tradicija u pravoslavnom svetu pruala je i prua autokefalna priroda crkava, zasnovanih na stvarnim, organinim i nezamenljivim nacionalnim zajednicama pred kojima svaka odgovara, od kojih svaka zavisi i koje stoga svaka nastoji zatititi umesto na apstraktnoj univerzalnosti, odnosno katolinosti, iji je duh naelno ravnoduan spram potreba ouvanja i razvijanja nacionalnih potreba i osobenosti.

Izvesno je da su izloene prednosti pravoslavlja spram katolicizma plodovi ne samo verske politike Istonog carstva te helenske batine ve nadasve kulture slovenske zajednice i karakternih svojstava slovenske forma mentis. Niz najdrevnijih znanih spomenika slovenske forma mentis, od Vlasove knjige do Nestorovog letopisa osvedoavaju jedinstveno velik, zapravo velianstveni pogled na svet ija su nesputanost i neogranienost u prostoru i vremenu izravni znaci vanredne duhovne slobode i velikodunosti. Za oveka u posedu takve duhovne slobode i velikodunosti nezamislivo je da drugime namee svoju veru i uverenja, pogotovo ako teinom dunosti iziskuju najbolje ljudske materijale.

Odnos izmeu hrianstva i evropskih naroda valjalo bi sagledati i iz suprotne perspektive koja nam otkriva da su mnogi elementi te religije pretrpeli znatne pa i potpune preobraaje u Evropi. Mnoge vrle osobine koje obino ali neosnovano bivaju pripisane hrianskoj uljudbi ili hrianskom uticaju zapravo potiu iz predhrianske Evrope. To je dobro uoio arheolog Adriano Romualdi u nadahnutom ogledu evropskoj tradiciji:

"Nasuprot divljaka ali i Turina te Levantinca, hrianin se odlikuje 'merom' u ispovedanju vere iponaanju... Bilo bi pogreno verovati da je hrianstvo stvorilo takva svojstva jer je tip Evropljanina manje proizvod 'Hrianstva' nego to je ono proizvod evropskog etnosa. Sklonosti razumnoj pobonosti, proetoj oseanjem za uravnoteenost, velikodunost i potovanje, bili su prisutni ve u klasinom svetu. I potovanje linosti te Ijudskog ivota, koji su karakteristike Evrope i koji predsta vljaju jasnu granicu spram 'varvarina' prisutni su ve u helenskom humanizmu, pre Hristosa. Mnoge od takozvanih hrianskih vrednost nisu nita drugo do nastavljanje naina bivstvovanja, ukorertjenih ve u antikom humanitas, na tlu iste etnije i evropske kulture." (Romualdi, 1972)

Kada se spoznajni pogled, vian da razlikuje sopstvo od tuinstva, uzdigne jo vie te sagleda vidokrug najuzvienijih misli i dela Evropljana, tvorenih u slubi Crkve od zvezdanog svoda mauzoleja carice Gale Placidije u Raveni i Belog anela iz sskog manastira Mileeva do gotskih katedrala, od "negativne teologije' Dionisa Pseudoareopagite do uenja Meistera Ekharta plemenitom oveku, od svetih ratnika sa zidova zadubine despota Stefana Lazarevia do prizora Bogorodice s detetom Pijera dela Franeska, od gregorijanskih moteta do umetnosti fuga Johana Sebastijana Baha -jedno pitanje se namee: ta je tu doista hriansko a ta evropsko?

I u cvetolikim sazveima mauzoleja Gale Placidije, kroz koje prosijava platonovska enja za zvezdanim prazaviajem nebeskog elementa oveka, kao i u Belom anelu iz Mileeva te

celokupnom kanonu vizantijskog ivopisanja, svaka iole osetljiva optika spoznaje stilova mora prepoznati plodove izvedene iz poznog, senilno uproenog klasicizma rimske umetnosti, koji su hriani, zavladavi Rimskom imperijom, preuzeli iz zateenih radionica i potom kanonizovali. Gotske katedrale su nicle iz iskustva ivota pod okriljem gustih evropskih uma te iz neiskorenjivog simbolizma "svemirskog stabla", Yggdrasill-di, ije korenje, prema drevnoj vedskoj slici, potie iz Neba. "Negativna teologija' Dionisa Pseudoareopagite, to je bitno uticala na srednjovekovnu estetiku je jedan od niza izraza sklonosti evroarijskog oveka od doktrine prosvetljenja princa Sidarte do Hajdegerove fenomenologije da u epohama velikih duhovnih kriza te potresa i iskuenja zaborava izvora tradicije prevladava spekulativna zavoenja i izroavanja smelo otvarajui preice ka izvornim metafizikim istinama, odreujui ih i uvajui od zagaenja silom negacija svih privida. Propovedi Meistera Ekharta boanskoj prirodi oveka poticale su izravno iz svetonazora "stare vere te su upravo zato bile proglaene jeretikim. Sveti ratnici sa zidova manastira Manasije, u sumraku srpske srednjovekovne drave, sutinski obnavljaju evroarijsku pedagogiji koja je prema Herodotovom opaanju uila mlade vetini upotrebe svetlog oruja te netreminog gledanja u smrt i sunce istine. Prizor Bogorodice sa detetom Pijera dela Franeska je kristalisan oko apolonske, simetrine i sferine strukture sveta a gregorijanski moteti prenose kroz vekove moduse drevnih pevanja evroarijskih gortaka, koji se i danas mogu uti, od Kavkaza do visokih Alpi. Muzika Johana Sebastijana Baha, "jasna i tajanstvena poput zvezdanog svoda u letnju /7cc"(Rebatet, 1981), sa svojom velianstvenom, vertikalnom pokrenutou i susreenou ka Sreditu svih sredita suta je suprotnost izvornim hrianskim pevanjima, odnosno bliskoistonim lestvicama te odgovarajuim, horizontalnim lelujanjima i lutanjima glasova po pustinjama ljudskog, lienim postojanog, gravitacionog sredita ne samo tonova ve i misli te oseanja.

Nisu li sva te velika dela Evropljana svojevrsni biseri koje je evropski duh, svesno ili nesvesno, kristalisao oko nanosa praine iz levantijskih pustinja, donetih vetrovima istorije?

Mit Hiperborejcima

Da povest pustolovine evropskog oveka ne poinje od Atine i Rima ve da nau spoznajnu perspektivu moramo produiti do evroarijskog prazaviaja ukazuje nam i jedno helensko seanje na duge, evroazijske puteve koji su dovodili niz pohoda evroarijskih plemena do severnih obala Sredozemnog mora. Dodue, u povesnoj svesti Helena to seanje se vremenom zamutilo i pocepalo te izobliilo. Primerice, Platon paraenje poslednjeg, dorskog talasa evroarijskih osvajanja svodi u okvire homerovskog predanja opsadi Troje, u pretpostavljeni sukob izmedu povratnika i novih narataja ratnika koji ih u zaviaju "nisu doekali kako bi trebalo, nego je svuda vladala smrt i ubistva, a mnogi su ak moralipobei u izgnanstvo. "(.Zakom\ III, 682de).

Eshilove tragedije uvaju te prenose seanje na sukob kultura evroarijskih osvajaa i domorodaca kroz prizore pobeda "novih " olimpskih i nebeskih boanstava nad "stanm , htonskim i podzemnim. Re je i pobedi "patrijarhalne" tradicije nad "matrijarhalnom", trijumfli naela posvudanje Pravde nad zakonima krvne solidarnosti i pristrasnosti. U Eumenide Eshil ististie i

estetski dualizam dve kulture, koji potvrduju i poredbe figura odgovarajuih panteona, poevi od Apolona i Dionizija. Nakaznost Erinija, domorodakih boanstava, Apolon opisuje u besedi kojom objavljuje svoju vemost Orestu:

"Ne ostavljam te! Svagda uvar biu tvoj /pa bio blizu il' daleko od tebe; / i dumanima tvojim neu biti blag. / Sad vidi mahnitice savladane snom, / te gadne od sna iznemogle devojke, / te stare erke Noi, koje ne voli /ni bog ni ovek ni zverka ikakva. "(I, 2, 65-70).

Isti estetski zazor ispoveda i Atina kroz besedu to prua uvid u pobedu Ahajaca, ijim pozivima se odazvala:

"Daleko na Skamandiv va ja poziv uh / gde primah i pregledah ono zemljite /to ahejske ga vojvode i knezovi / ko velik deo ratnogplena zasvagda /u dravinu meni dadoe... / U ovoj zemlji nov ja svet primeujem, / ne zebem, al' su udo mojim oima. / ko ste? (Obraa se "starim" boanstvima, prim. D. K.) Svima vama zborim jednako / i strancu tome to krajkipa sedimog, /i vama; nina kakavne liite stvor, /nit bog vas vide kad u krugu boginja, / nit vae oblije na ljudski lii lik. /Al' blinjem rugati se to je nakazan /poteno nije, nitipravdi prilii. "(IV, 1, 400-417)

Hor Erinija odgovara ispovedanjem onog preteeg te neobuzdanog osvetoljublja koje je ostalo jedno od osnovnih svojstava forma mentis oveka pokorenih kultura, poprimivi najjai izraz, vekovima kasnije, kroz megasadistike, apokaliptine vizije teologa Jovana:

"Mladi bozi, stari zakon / oteste mi, pogaziste. / Uvredena, jadna, gnevna, / tamaniu zemlju ovu. / Otrov, otrov tono alost/ opet raa prosipau. / Rae liaj, te bez lia / i bez ploda sve epolje, /avajpravdo, opusteti. /uma ljudstvopodavie. "(V, 4, 782-791)

Seanje na evroarijske seobe od severa ka jugu evroazijskog kontinenta najbolje je sauvano u mitu Hiperborejcima, to dokazuje prednosti takvog oblika predaje. Taj mit prosijava kroz sve slojeve helenske kulture, sve do Pausanijevog Opisa Helade koji uva niz hiperborejskih kristalizacija. Primerice, prema legendi keltskoj najezdi to je ciljala blago Apolonovog hrama u Delfima helenski branioci su prizivali u porao ne samo elementarae snage prirode ve i hiperborejske oklopnike: "im su se vojske sukobile, na Gale se ne samo stadoe oburvavati gromovi i odronjene gromade s Pamasa ve se ustremie na njih i jezive utvare u obliju oklopnika. Dvoje oklopnika, Hiperoh i Amadoh, kau, stigla su od Hiperborejaca, treije bio Pir, Ahilov sin. "(I, 4).

Tu je izneto jedno od brojnih helenskih osvedoenja verovanja rasprostranjenog irom evroarijskih prostora da u presudnim bitkama stupaju u borbu, esto prizivani od potomaka, seni heroiziranih, legendarnih, mitskih ili obogotvorenih predaka. Herodot u osmoj knjizi Istorije prua niz primera takvih povrataka slavnih seni na poljima rata, od eponiraa Maratona, Tezeja i Ehatla, koji su uestvovali u boju na Maratonu, preko Filaka i Autonooja, to su s ivima branili Delfe od Persijanaca, do Ajanta i Telamona, koje su potomci prizivali da im pomognu u bitki kod Salamini. Taj obiaj borbenog prizivanja predaka najdue se zadrao kod Srba. Prema svedoenju srpskog svetenika-borca Ljube P. Nenadovia iz oslobodilakih ratova protiv azijatskih zavojevaa balkanske kolevke evropske kulture i civilizacije, ukad se pomeaju s Turcima (Cmogorci) uzvikuju

imena i onih junaka to su u stara vremena sekli Turke: Ha, Strahinjiu bane! Ha, poteci Obiliu! Ha, Manduiu Vue, e si, evo Turaka!" (ajkanovi, 1973). U ogledu Klicanje predaka znameniti srpski etnolog Veselin ajkanovi iznosi i sopstvena iskustva tog obiaja, tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, meu kojima je upadljiv i jedan francuski usklik ivosti jedinstvene, evroarijske tradicije: "Godine 1916, na jednom francuskom sektoru, kadje neka eta, istroena i skoro unitena, iz rova koji je bio pun izginulih francuskih vojnika, trebalo da krene na juri i zauzme neprijateljski poloaj, pozvao je komandir ostatke ete na jun, i, u zanosu oveka koji osea da mora izvriti zadatak, viknuo: ebout les morst!' ('Ustajte mrtvi!')"

U tradiciji kojoj je re prizivaju se iskljuivo seni sopstvenih, krvnih predaka. Nezamislivo je da iko te i neki Helen priziva seni tudih, varvarskih predaka. Nad Pausanijevom predajom slobodni smo stoga zakljuiti kako u helenskoj svesti Hiperborejci uprkos ogromne, zapavo polarne prostrne udaljenosti, odmerene i samim etimolokim znaenjem etnonima nisu doivljavani kao tudini ve kao istorodnici. Mit Hiperborejcima uva seanje na milenijima duge seobe helenskih predaka kroz evroazijske prostore, od okoloarktikog prazaviaja do Peloponeza. Seanje na okolopolarni prazaviaj Helena prosijava i kroz mit hiperborejskom poreklu te potonjoj seobi na jug boginje Lete, majke Apolona i Artemide, to luta po svetu u traganju za mestom gde bi mogla poroditi boanski plod, odbijana od svih iz straha od Herine ljubomore. Stenovito ostrvo Del, gde ona konano nalazi eljeno mesto i porada boanske blizance postalo je zato sredite kulta hiperborejske tradicije.

Svest krvnoj, rodbinskoj vezi s Hiperborejcima prosijava i kroz predanje po kome je Leti pritekla u pomo boginja porodaja, Ejlejtija, takode hiperborejskog porekla. Opisujui atinska svetilita Pausanije nas obavetava da se nedaleko od Serapidovog svetilita nalazi hram Ejlejtije: "Ona je, vele, od Hiperborejaca dola na Del i olakala Leti trudove. Ostali su za njeno ime saznali od Deljana. Deljani ovoj boginjiprinose rtve paljenice i njoj u astpevaju Olednovu Himnu Ejlejtiji" (I, 18)

Tu transevropsku i metaistorijsku vezu izmeu hiperborejske praotadbine i Helade izraava i predanje kultnom prenosu rtvenih darova, prvog ponjevenog klasja, koje Hiperborejci alju, svake godine, Helenima. Prvo svedoanstvo pruio je Herodot: " najvie znaju ajima stanovnici Dela, koji tvrde da su Hiperborejci uvijali svoje zavetne darove u peninu slamu i slali ih Skitima, a od Skita dospeli su ti darovi njihovim susedimna, i tako od naroda do naroda, dok nisu dospeli daleko na zapad do Jadranskog Mora, a odatle na jug u Heladu, i to najpe u Dodonu, a odatle su sili na Maliski Zaliv, zatim su preli na Eubeju, pa onda odgrada do grada stignu i do Karista, a posle ovogaprodu pored Andra i ne svrate na njega. Stanovnici Karista ih naime odnesuna Ten, a Tenjanina Del. '\Istonja, IV, 33)

Pausanijev prikaz tog puta tafetnog prenosa rtvenih darova se donekle razlikuje od Herodotovog: "U Prasiji je Apolonov hram; ovamo, kako sepnpoveda, stieprva letina kao rtveni dar Hiperborejaca, a Hiperborejci je predaju Arimaspima Isedonjanima, od kojih prvinuprihvataju

Skiti i dopremaju je u Sinopu; iz Sinope je Heleniprenose u Prasiju, a Atinjani su ti kojije nose na Del; onu prvinu roda sknvaju upeninojslamii niko odnjih je nije video. "(I, 31)

Razlike izmeu Herodotovog i Pausanijevog opisa puta hiperborejskih rtvenih darova Frejzer objanjava geoekonomskim uzronikom, otkriem kraeg puta, kroz Bosforski moreuz, Helsepont i Egejsko raore otvorenim ustanovljenjem helenskih naseobina na cmomorskim obalama koje je anahronizovalo stariji i dui, kopneni put. Valja imati u vidu da vremenska razlika izmeu Herodotove i Pausanijeve predaje iznosi skoro est vekova. Dakle, Pausanijeva predaja osvedoava saobraavanje rnita novoj mapi razmena, uz ouvanje njegove sutine pa i osno